Sadržaj

Tradicionalne metode učenja i obrazovanja nasuprot modernim multimedijalnim metodama....................2

Multimedijalno učenje.................................................................................................................................4
Medijska pedagogija....................................................................................................................................5
Medijsko obrazovanje.................................................................................................................................6
Medijska kompentencija i medijska pismenost..........................................................................................11
Obrazovanje na daljinu i elekronsko učenje (e-learning)..........................................................................12
Edukativni softveri....................................................................................................................................13
Upotreba televizije u obrazovanju.............................................................................................................14
Upotreba računara u obrazovanju..............................................................................................................15
Upotreba interneta u obrazovanju..............................................................................................................16
Problem sa informacijama sa interneta......................................................................................................18
Samoobrazovanje......................................................................................................................................19
Prepreke u primeni različitih medija u obrazovanju..................................................................................19
Još jedna od potencijalnih prepreka u primeni različitih medija u nastavi (a posebno u siromašnijim
zemljama) je složenost procesa izrade nekog multimedijalnog projekta. Ovaj proces zahteva timski rad
niza stručnjaka: nastavnika koji je zadužen za samo gradivo, instrukcijskih dizajnera čiji je zadatak da
prilagode klasične metode podučavanja za novi medij, dizajnere, programere stručnjake za audio i video
(Matasić i Dumić, 2012)............................................................................................................................21
Negativni efekti digitalnih medija u obrazovanju......................................................................................21
Medijsko obrazovanje nastavnika..............................................................................................................22
Literatura...................................................................................................................................................24
 Tradicionalne metode učenja i obrazovanja nasuprot modernim multimedijalnim
metodama

Proteklih godina informacione tehnologije doživele su pravi procvat. Kao rezultat toga
došlo je do stvaranja novih medija koji se neprestano usavršavaju ili bivaju zamenjeni
naprednijim medijima. Za prosečnog učenika gotovo je nezamislivo da ne tako davno ni jedan od
aktuelnih multimedija nije postojao. Matijević (Matijević, 2008) podseća da je redovan
televizijski program na našim prostorima počeo da se emituje pre pedesetak godina, pre
dvadesetak godina internet nije postojao a samim tim ni elektronska pošta.

Danas, gotovo svaka kuća poseduje i televizor sa mnoštvo programa kao a i računar sa
internet priključkom. Deca na sve mlađem uzrastu počinju da koriste računare, tabete, mobilne
telefone i sadržaji koji su im tim putem plasirani utiču na njihovu socijalizaciju.

Istraživanja (Kovačević, 2006) sprovedena u Evropi pokazala su da mladi do perioda

diplomiranja provedu:

 do 10 000 sati igrajući video igrice

 više od 20 000 sati pred televizorom
 više od 10 000 sati u razgovoru mobilnim telefonom

Osim toga, oni pogledaju više od 500 000 reklama i pošalju preko 200 000 mejlova. Istovremeno
na čitanje knjiga potroše najviše 5 000 sati.

Ne samo da su mediji prisutni u slobodno vreme nego noviji trendovi u obrazovanju

podrazumevaju sve veću upotrebu različitih medija.
Neki autori (Nadrljanski, Nadrljanski, & Bilić, 2007) ističu da je obrazovanje koje se
oslanja na moderne interaktivne medije značajno kvalitetnije u odnosu na tradicionalne metode
obrazovanja. Digitalizovane informacije mogu se predstaviti uz pomoć slike, animacije, zvuka
čime se postiže delovanje na više čula istovremeno što bi trebalo da poveća uspešnost učenja. U
odnosu na dosadašnje obrazovne softvere, interaktivni multimedijalni sastavi imaju niz
prednosti:
 1. Značajno se poboljšava komunikacija između korisnika i računara
2. Istovremeno delovanje na više čula, daje priliku za razvijanje različitih
kognitivnih stilova i ono što je još važnije, ovakvo učenje postaje zanimljivije
za same učenike
3. Istovremeno delovanje na više čula ubrzava proces učenja
4. Prikaz sadržaja je zanimljiviji, pragmatičan i omogućava učenje u različitim
situacijama
5. Postoji mogućnost za kreiranje realnih i kompleksnih situacija što omogućava
prikazivanje nastavnog sadržaja i iz drugih perspektiva, odnosno u različitim
situacijama i na višim nivoima apstrakcije
6. Usvajanje pojmova podstiče aktivnost učenika, a rešavanje problema deluje
kao motivator za učenje.

Upotreba digitalnih medija u obrazovanju je višestruka i uključuje kako nastavne

programe za učenje i vežbe, baze podataka i korisne alate tako i edukativne igre, simulacije,
eksperimenata. Osim toga, digitalni mediji imaju važnu ulogu i u ranom obrazovanju dece, radu
sa mladima, profesionalnom obrazovanju kao i u obrazovanju odraslih i celoživotnom učenju
(Nadrljanski et al., 2007).

Mediji imaju važnu ulogu i u neformalnom obrazovanju mladih ali nažalost o tome se još
uvek malo zna (Nadrljanski et al., 2007). Ne samo da nastavnici nemaju uvid u to u koje svrhe
mladi koriste računar i internet nego često ni roditelji nisu dovoljno upućeni. Takva situacija je
očigledno povoljno tlo za niz manipulacija koje se odigravaju u virtuelnom prostoru, između
ostalog i vršnjačko nasilje.

Imajući u vidu da mediji imaju bitnu ulogu u slobodnom vrememenu a sve više dobijaju
mesta i u obrazovanju raste i potreba za njihovim dubljim razumevanjem i merenjem kako
pozitivnih tako i negativnih efekata upotrebe medija. Iako se čini da mladi mnogo bolje vladaju
modernim medijima zaboravlja se da tehničko znanje ne može da zameni neke druge veštine
poput emocionalne zrelosti, kritičkog razmišljanja i slično zbog čega je ipak potrebna pomoć
nastavnika i roditelja koji će usmeravati dete.
 Multimedijalno učenje

Savremena nastava gotovo je nezamisliva bez upotrebe bar nekog pomoćnog medija i kao
što je u prethodnom odeljku već navedeno, pokazuje se da ovakav tip obrazovanja daje bolje
rezultate u odnosu na klasično frontalno obrazovanje u kome nastavnik predaje a učenik pasivno
prima informacije.

Termin multimedijalno učenje stavlja akcenat na upotrebu različitih medija u

obrazovanju. Richard Mayer (prema Matasić i Dumić, 2012) je odredio osam principa koji po
njegovom mišljenju karakterišu upotrebu multimedija tokom učenja. To su:

1. Princip multimedije – efekti učenja su bolji ukoliko se pojmovi objašnjavaju

upotrebom slike i rečo

2. Princip prostorne blizine – učenje je uspešnije ukoliko slike i reči na približenim

mestima tokom učenja

3. Vremenska blizina – učenje je efikasnije ukoliko se slike i reči prikazuju

istovremeno a ne pojedinačno

4. Princip usklađenosti – učenje je efikasnije onda kada novi pojmovi nisu u prvom
planu nego se oni dovode u vezu sa već poznatim, usvojenim pojmovima.

5. Princip modalnosti – učenje je uspešnije u situaciji kada animaciju prati naracija

nego kada je animacija prikazana zajedno sa tekstom na ekranu

6. Princip redundancije – učenici najbolje uče iz animacije praćene naracijom u

odnosu na samo animaciju, naraciju ili tekst na ekranu

7. Princip individualnih razlika – efekti dizajna u nastavnim sadržajima služe kao

podstrek onim učenicima koji imaju snižene intelektualne sposobnosti
 8. Princip direktne manipulacije – zajedno sa povećanjem složenosti nastavnog
gradiva povećava se i uticaj direktnog baratanja materijalima (npr. animacija,
tempo...)

Iako upotreba medija nesumnjivo može unaprediti nastavu izgleda da se kod nas i u
okruženju te mogućnosti još uvek ne koriste. Rezultati istraživanja koje su sprovele Tijana Vukić
i Iva Youens (2015) u Hrvatskoj pokazuju da učenici šestog razreda osnovne škole jedino
prepoznaju televiziju kao medij. Više od polovine navodi i računar odnosno internet kao medij
ali zanimljivo je da ne navode radio. Samo trećina ispitanih učenika navodi novine, časopise i
plakate a niko od ispitanika knjige i film.

Medijska pedagogija

Šezdesetih godina dvadesetog veka, kao reakcija na ubrzani razvoj inovativnih medija i
obrazovnih tehnologija nastala je medijska pedagogija čija je glavna uloga bavljenje medijima a
koje za cilj ima razvijanje kompetencija i sprečavanje medijske manipulacije (Tolić, 2009a).

Na donjoj slici predstavljena su polja istraživnja medijske pedagogije odnosno

predstavljen je odnos medijske pedagogije i medijske kompetencije, medijske pismenosti i
obrazovanja.
 Slika 1. Polja istraživanja medijske pedagogije (Izvor: Tolić, 2009a, str. 99)

Medijsko obrazovanje

Reichmayr-ova (Reichmayr, 2001) upozorava da su deca i omladina razvila načine

sticanja i korišćenja medija koji su u potpunosti različiti u odnosu na one koje koriste njihovi
roditelji. Ona smatra da deca i omladina nisu u stanju da naprave razliku između “sveta” i “sveta
medija”. Iako uspešnije koriste različite medije u odnosu na svoje roditelje, zabrinjavajuće je to
što oni istovremeno pokazuju naivnost u odnosu na socijalne i političke strukture koje stoje u
pozadini.

Postoji određena terminološka zbrka pa različiti autori nedosledno koriste termine

medijkso obrazovanje, medijska kompetencija i medijska pismenost. Najjednostavnije rečeno
medijsko obrazovanje je širi pojam od medijske komptencije i pismenosti koje su u stvari željeni
rezultat medijskog obrazovanja.
 Pungente (Pungente, 1989 prema Tolić, 2009b) izdvaja osam ključnih razloga za
medijsko obrazovanje. To su:

1. Mediji kreiraju realnost

2. Mediji stvaraju simboličko značenje za oponašanje
3. Mediji sadrže ideološke i vrednosne poruke
4. Mediji imaju komercijalne implikacije odnosno na medije utiču komercijalni
faktori
5. Mediji imaju društvene i političke implikacije
6. Različiti mediji različito izveštvaju o istom događaju

Imajući to u vidu postaje jasno zašto je bitno razviti medijske kompetencije. Veće Evrope
(2010 prema Reichmayr, 2001) definiše na sledeći način medijsko obrazovanje:

“nastavne prakse čiji je cilj razvijanje medijske kompetencije, shvaćene kao kritički i
razborit stav prema medijima radi formiranja uravnoteženih građana koji su sposobni da
sami rasuđuju na osnovu dostupnih informacija. Ono im omogućava pristup potrebnim
informacijama, njihovu analizu i sposobnost identifikacije ekonomskih, političkih,
socijalnih i kulturnih interesa koji se nalaze iza njih. Medijsko obrazovanje uči pojedince
da tumače i proizvode poruke, da odabiru najpogodnije medije za komuniciranje i,
konačno, da igraju veću ulogu u medijskoj ponudi i proizvodnji”

Ovakva definicija medijskog obrazovanja u prvi plan ističe osposobljavanje pojedinca za

adekvatno korišćenje dostupnih informacija kao i razvijanje kritičkog mišljenja. Na taj način,
osoba nije samo pasivni primalac informacija koje su joj servirane putem različitih medija nego i
sama dobija priliku da informacije obradi i osmisli. Sasvim je jasno da osim medijskog
obrazovanja učenika neophodno je i edukovati same nastavnike kao i roditelje.

Reichmayr- ova (Reichmayr, 2001) dalje ističe da se medijsko obrazovanje može podeliti
u 4 grupe:

1. Medijska didaktika – odnosi se na učenje uz pomoć medija

2. Medijsko znanje – obuhvata tehnička znanja i konkretne osobine određenih
medija
 3. Medijske studije - prenose saznanja o funkcijama medijama kao i različitim
uslovima i preduslovima (tehničkim, organizacionim, socijalnim, pravnim,
ekonomskim, političkim)
4. Medijsko istraživanje – odnosi se na upotrebu medija kao i moguće
posledice u kontekstu medijskih poruka, sadržaja i ideologije istih.

Uticaj medija na obrazovanje i vaspitanje mladih odavno je prepoznat i neke razvijene

zemlje već su razvile sistematske programe za medijsko obrazovanje mladih. Nažalost, kod nas
to još uvek nije slučaj. U donjoj tabeli dat je pregled uključenosti medijskog obrazovanja u
školski program u različitim državama.

Ono što je bitno za nas je da uočimo da i neke od susednih zemalja odnosno Slovenija i
Hrvatska primenjuju određene programe medijskog obrazovanja. Razmena iskustva sa njima
značajno bi mogla da pomogne u razvijanju ovakvih programa i njihovoj primeni i u našoj
zemlji.
Tabela 1. Uključenost medijskog obrazovanja u redovan školski program

Izvor: Erjavec i Zgrabljić, 2000

 Erjavec i Zgrabljić (Erjavec i Zgrabljić 2000) dalje u svom radu ističu podelu na dve
grupe u odnosu na uspešnost integracije medijskog obrazovanja u redovan školski program. Pa
tako prvu grupu zemalja čine one kod kojih je integracija najuspešnija i to su: Australija,
Kanada, Velika Britanija, Finska, Norveška. Švedska, Nemačka ali i Slovenija. Karakteristično
za ove države je to što službena obrazovna politika prepoznaje važnost medijskog obrazovanja
pa se tako ovi sadržaji nalaze u okviru različitih izbornih i obaveznih predmeta a negde su čak i
deo završnog ispita. Osim toga, obrazovanje učitelja je organizovano, brine se o odgovarajućem
nastavnom program kao i neophodnim resursima za adekvatno sprovođenje nastave.

Drugu grupu čine zemlje u kojima medijsko obrazovanje učenika direktno zavisi od
motivacije pojedinih nastavnika i podrške neformalnih institucija. Ovoj grupi pripadaju sledeće
države: Sjedinjene Američke države, Austrija, Danska, Irska, Italija, Holandija. Karakteristično
za ove države je to da zvanična obrazovna politika nije prepoznala važnost medijskog
obrazovanja i posledično ne nudi značajniju finansijsku pomoć za sprovođenje ovih
programa.Ukoliko analiziramo situaciju u našoj zemlji onda bismo sebe mogli da svrstavamo u
ovu drugu grupu.

Obe grupe zemalja suočavaju se sa određenim, karakterističnim problemima. Pa tako u

onim državama u kojima je medijsko obrazovanje još u začetku, glavni problem je nedostatak
motivacije i organizovanosti pedagoga u zahtevu od školskih vlasti da se medijsko obrazovanje
uključi u redovan program (Erjavec i Zgrabljić 2000).

S druge strane, u onim zemljama u kojima je medijsko obrazovanje relativno razvijeno

kao glavni problem dolazi u prvi plan slaba organizovanost medijskog obrazovanja učitelja. U
mnogim zemljama medijsko obrazovanje nije deo redovnog studijskog programa nastavnika i
učitelja. Nakraju medijsko obrazovanje zahteva neprestano prilagođavanje promenama medija
što sa sobom povlači potrebu za određenim finansijskim sredstvima neophodnih za stalno
usavršavanje kao i potrebu za postojanjem motivacije za usavršavanje kod samih nastavnika
(Erjavec i Zgrabljić, 2000).
 Medijska kompentencija i medijska pismenost

Cilj medijskog obrazovanja je razvijanje medijske kompetencije odnosno medijske

pismenosti. Iako se medijska kompetencija i medijska pismenost često koriste kao sinonimi
postoje i određene, bitne razlike između njih.

Medijska pismenost ima nekoliko značenja i nekad se koristi kada se govori o

konkretnom poznavanju jednog medija npr. “kompjuterska pismenost” ili više njih na primer
“tehnološka pismenost” ili “digitalna pismenost”. S druge strane, medijska kompetencija je širi
pojam i obuhvata sve ove vrste “pismenosti” ali i znanje i upućenost (Reichmayr, 2001).
Evropski centar za medijsku kompetenciju (Reichmayr, 2001). nudi definiciju medijske
kompetencije:

“sposobnost kretanja po svijetu medija na kritički, reflektivan i nezavisan način, sa

osjećajem za odgovornost, koristeći medije kao sredstvo za nezavisno i kreativno
izražavanje”.

Neki drugi autori (na primer Andevski, 2014) podsećaju da termin „medijska
kompetencija“ može imati više značenja. Pa tako medijska kompetencija može da se odnosi na:

1. Razumevanje medija
2. Vladanje medijima
3. Upotrebu medija
4. Stvaranje medija
5. Procenjivanje medija

Ne samo da škola ima bitnu ulogu u sticanju medijske kompetencije nego i roditelji mogu
da podstaknu njeno razvijanje kod svoje dece. Postoji nekoliko načina na koje roditelji mogu
podsticati razvoj medijske kompetencije. To su: (1) dosledno opažanje, praćenje kao i
usmeravanje medijskih iskustava kao i upotrebe medija od strane dece, (2) menjanje medijskih
navika dece, (3) objašnjavanje određenih medijskih fenomena poput starosnih ograničenja i
slično i (4) podrška deci na putu sticanja tehničkih i kritičkih znanja o medijima (Livazović,
2010).

Obrazovanje na daljinu i elekronsko učenje (e-learning)

Razvoj upotrebe digitalnih medija omogućio je i obrazovanje na daljinu odnosno pristup

obrazovanju i onima koji su iz nekog razloga sprečeni da fizički budu prisutni u učionici. Kod
nas ovakav način obrazovanja nije još uvek zastupljen ali je ohrabrujuće da postoji interesovanje
za njega..

Istraživanje koje su sprovela grupa sa Učiteljskog fakulteta u Beogradu 2003. godine a

koje je kao uzorak imalo studente i učitelje pokazalo je da čak 76,9% ispitanika između
tradicionalnog načina učenja, obrazovanja na daljinu i kombinacije obrazovanja na daljinu i
tradicionalnog načina učenja bira ovu treću opciju. Takođe, bitno je spomenuti da je ovo
istraživanje takođe pokazalo da većina ispitanika smatra da su rezultati obrazovanja na daljinu
ravnopravni rezultatima postignutim tradionalnim načinima učenja (Nadrljanski i sar., 2007).
Dobijeni rezultati sugerišu da učitelji kao i budući stručnjaci uviđaju potrebu za medrnizacijom
tradicionalne nastave.

Razvoj informacionih tehnologija unapredio je učenje na daljinu pa se tako sada često

kada se govori o učenju na daljinu zapravo se misli na e-learning. Ne samo da se e-learning može
koristiti u formalnom nego i u neformalnom obrazovanju kao i u edukaciji i usavršavanju
radnika. Takođe, obrazovanje na daljinu dobija na važnosti u kontekstu celoživotnog učenja.

Welsh i saradnici (Welsh, Wanberg, Brown, & Simmering, 2003) ističu da su prednosti
koje učenje na daljinu u odnosu na tradicionalne metode učenja:

1. Mogućnost konstantne edukacije, širom sveta

2. Smanjenje vremena neophodnog za edukaciju velikog broja ljudi
3. Povećanje korisničke udobnosti
4. Smanjenje preopterećenosti informacijama
5. Unapređenje praćenja
 6. Manji troškovi.

Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka javlja se i termin m-learning

koji se odnosu na učenje uz pomoć različitih mobilnih uređaja. Međutim,Evropska komisija tek
nekoliko decenija kasnije počinje da podržava projekte vezane za m-learning (Bogdanović,
2012). Iako većina mladih poseduje takozvane pametne telefone, a neki i tablete i elektronske
čitače kod nas još uvek m-learning nije zaživeo. Ipak, logično je očekivati njegovu ekspanziju
tokom narednih godina.

U online učenju multimedijalni sadržaji dobijaju još više na značaju. Zbog toga što
nastavnik nije fizički prisutan, multimedijalni sadržaji su neophodni za privlačenje pažnje,
motivisanje, objašnjavanje sadržaja koji su teži za razumevanje.

Matasić i Dumić (2012) ističu pozitivne efekte upotrebe multimedije u online

obrazovanju. To su:

1. Privlačenje pažnje polaznika

2. Veći nivo interesovanja, motivacije i zadovoljstva polaznika
3. Potpunije razumevanje sadržaja
4. Bolje pamćenje i primena znanja u novim situacijama
5. Mogućnost lakšeg objašnjavanja komplikovanih pojmova

Edukativni softveri

Upotreba različitih edukativnih programa nije novina u obrazovanju. Čini se da posebno

na mlađem uzrastu upotreba ovih softvera daje dobre rezultate. Edukativni softveri pomažu i
nastavnicima u priremi i izvođenju nastave ali i učenicima za brže i lakše savladavanje nastavnih
programa. Glavna prednost ovih programa je interaktivnost koja nužno čini učenje zabavnijim.
Takođe, dobri edukativni softveri omogućavaju i praćenje napretka učenika kao i
individualizovani plan učenja (Bogdanović, 2012). Osim upotrebe edukativnih softvera u
školskom okruženju oni se takođe mogu koristiti i u slobodno vreme, za razvijanje onih veština i
sticanje znanja koje nije nužno predviđeno redovnim nastavnim programom. Takođe, veliki broj
edukativnih softvera kreiran je kao pomoć u učenju stranog jezika pa ih tako mogu koristiti ne
samo školarci nego i ostali.

Upotreba televizije u obrazovanju

Televizija zauzima posebno mesto u životima ljudi. Istraživanja (Erjavec i Zgrabljić,

2000) sugerišu da u takozvanim razvijenim državama deca u proseku najviše i gledaju televiziju.
Broj sati koji deca provedu gledajući televiziju 3,5 u Sloveniji (Erjavec i Volčić, 1999 prema
Erjavec i Zgrabljić, 2000) odnosno 4,2 sata u Sjedinjenim američkim državama (Potter, 1998
prema Erjavec i Zgrabljić, 2000).

Uzimajući u obzir to da većina domaćinstava poseduje televizor kao i to da veliki broj

dece provodi značajno vremena ispred televizora postaje jasno da televizija može imati bitnu
ulogu i u obrazovanju i vaspitanju dece. Ukoliko je obrazovni program neke televizije dobro
osmišljen on može biti važan izvor neformalnog ali i pomoć u formalnom obrazovanju. Nažalost,
stiče se utisak da se poslednjih godina sve veći broj televizija (bar na ovim prostorima) okreće
produkciji zabavnih programa ili takozvanih rijaliti emisija koje se pokazuju kao naisplativije
dok se obrazovni program i generalno kultura zanemaruju.

Marković (Marković, 2012) smatra da je obrazovna funkcija televizije naročito izražena u

situacijama kada se televizijski programi gledaju u grupi pri čemu se stvara prilika za diskusiju i
polemiku. Takođe, ona smatra da televizija ima bitnu ulogu ne samo u edukaciji nego i u
vaspitavanju.

U svom radu, Marković (Marković, 2012) takođe ističe glavne didaktičke karakteristike
televizije kao medija u obrazovanju. To su:

1. Približavanje stvarnosti koja nije dostupna u tradicionalnom procesu učenja

2. Buđenje interesa prema predmetu saznanja
3. Razvijanje sposobnosti opažanja,aktivnosti, mašte i mišljenja.
 Iako je nesumnjivo da televizija može imati bitnu ulogu u obrazovnom procesu i može
biti značajno pomoćno sredstvo za približavanje određenih nastavnih sadržaja učenicima,
televizija ima i određene nedostatke. Glavno ograničenje upotrebe televizije kao medija u
obrazovanju je jednostranost i izostanak bilo kakve povratne informacije „koji uspešno sprečava
društvene, interaktivne veze između medijskih aktera i recipijenata“ (Andevski, 2014, str.116).
Osim toga, kao i ostali mediji, i televizija samo nudi priliku za učenje. Drugim rečima, televizija
omogućava pojedincu da prati novine iz nauke, tehnike, kulture i slično ali je na njemu da odluči
da li ga takvi sadržaji zanimaju. Čak i kada je zainteresovan za edukativne sadržaje ostaje
problem njihove dostupnosti kao i snalaženje u tražanju odgovarajućih programa. Takođe,
ukoliko izostane polemika i diskusija o onome što je viđeno postoji bojazan da određeni nastavni
sadržaj ne bude adekvatno shvaćen.

Upotreba računara u obrazovanju

Aktuelni nastavni program podrazumeva nastavu informatike u osnovnim i srednjim

školama. Iako su računari neophodni za časove infromatike oni takođe mogu biti značajna
pomoć i ostalim nastavnicima. Osim motivacije samih nastavnika za upotrebu računara u nastavi
bitan faktor je opremljenost samih škola odnosno dostupnost računara.

Ipak, iako sve škole nisu opremljene treba imati na umu da većina dece poseduje računar
ili ima pristup njemu pa samim tim može da ga koristi kao pomoć u savladavanju nastavnog
sadržaja. Istraživanje koje su sprovele Andevski, Vidaković i Arsenijević (2014) a koje je
ispitivalo učenike srednjih škola u Novom Sadu pokazalo je da većina učenika poseduje
sopstveni računar odnosno čak 69.9% a skoro svi odnosno 88,7% može da koristi internet kod
kuće.

Zorica Vlajkovac (Vlajkovac, 2012) smatra da obrazovanje koje se zasniva na

kompjuterima pogoduje razvoju apstraktnog mišljenja a takođe omogućava individualni tempo u
sticanju i usvajanju znanja. Osim toga, ovakva nastava čini da svi učenici imaju isti tretman u
ocenjevanju odnosno izbegava se halo efekat, greške kontrasta, velikodušnosti i slično. Kao
rezultat toga i sam učenik doživljava ocenu računara kao pravednu. Na kraju, čini se posebno
važno to što upotreba računara u nastavi smanjuje anksioznost učenika od reakcije nastavnika i
drugih učenika na njegova pitanja i nedoumice.

Dakle, računari danas zauzimaju bitno mesto u nastavi. Ipak, stiče se utisak da većina
mladih računar koristi u svrhu zabave i razonode a veoma mali broj za edukaciju. Dodatno
informatičko opismenjavanje kako učenika tako i nastavnika doprineće tome da se mogućnosti
računara u obrazovanju još više iskoriste.

Upotreba interneta u obrazovanju

Kada su se tek pojavili računari su bili veoma skupi i mali broj ljudi ih je posedovao.
Proteklih godina, računari su postali dostupniji svima pa tako veliki broj domaćinstava poseduje
računar sa internet priključkom kao i veliki broj škola koje imaju računarske učionice u kojima
se održavaju časovi informatike. Istraživanje sprovedeno u Hrvatskoj (Matijević, 2008) pokazalo
je da roditelji najčešće kupuju računare deci onda kada krenu u školu, takođe bitan faktor je i pol
deteta pa tako češće kupuju računar ukoliko je dete muškog pola. Takođe, bitno je istaći da više
od 60% onih koji poseduju računar takođe imaju i internet priključak.

Ipak, čini se da se upotreba računara značajno povećala u odnosu na vreme u koje je ova
studija sprovedena pa smo tako svedoci da sve češće računar i internet koriste i mlađa deca koja
ne idu u školu. Naravno, ovde je bitna uloga roditelja koji treba da proceni koji sadržaji su
adekvatni za određeni uzrast kao i da ograniči vreme za upotrebu računara kako bi se izbeglo
stvaranje zavisnosti. Drugim rečima, iako većina dece koristi računar za igranje igrica i gledanje
crtanih filmova, računar i internet omogućavaju edukaciju čak i na najranijem uzastu, naravno uz
asistenciju roditelja ili drugog odraslog.

Istrživanje sprovedeno u našoj zemlji (Andevski, Vidaković i Arsenijević, 2014)

pokazalo je da veliki broj srednjoškolaca koristi internet kod kuće tačnije 88,7% ispitanih
srednjoškolaca. Konkretno, 45,6% dece koristi internet nekoliko puta nedeljno, 27,3%
svakodnevno a samo 8% je reklo da nikada ne koriste internet. Takođe, zanimljivo je spomenuti
za šta srednjoškolci koriste interntet. Na prvom mestu je surfovanje (80.1%) a sledi četovanje
(45%). Dalje, nešto više od trećine učenika (36,4%) je izvestilo da postavlja audio fajlove na
internet, 33,1% gleda video sadržaje, a Wikipediju koristi veliki broj dece i to pasivno 32,9%
ispitanika odnosno aktivno 20,6%. Takođe su blogovi veoma popularni pa tako 80,3% učenika
čita a čak 30,6% njih izveštava da imaju iskustvo kao blog-autori.

U skladu sa tim, sve veći broj stručnjaka prepoznaje mogućnosti interneta za

obrazovanje. Široka dostupnost omogućava gotovo svima lak i brz pristup informacijama.
Nastavnici sada mogu da obogate svoj nastavni program, da lakše prate novine u svojoj oblasti
kao i dobre prakse u drugim zemljama. Osim toga, internet može pomoći i učenicima da lakše
savladaju nastavni program. Naime, sve veći broj mladih aktivno koristi internet i povezivanjem
škole sa novim, modernim tehnologijama mogla bi ne samo da utiče na uspešnije učenje nego i
da učini da taj proces bude zabavniji učenicima.

Matasić i Dumić (2012) smatraju da sa upotrebom računara i interneta u obaveznom

školovanju može da se počne od prvog dana školovanja. Takođe, internet kao i multimedijalni
projekti na internetu mogu biti korisni za celoživotno učenje kako najmlađih tako i najstarijih.

Glavna prednost interneta u odnosu na druge medije je njegova interaktivnost. Korisnik

interneta nije samo pasicni primalac nego i sam mora da se angažuje što nužno sa sobom povlači
usvajanje strategija rešavanja problema i učenje.

Andevski (Andevski, 2014) ističe da novi oblici internet komunikacije sa sobom povlače
bar dve bitne promene: (1) omogućavaju individualne pristupe medijima i (2) povećavaju
mogućnost individualne intervencije i organizacije. Ipak, iako neke mogućnosti postoje ne znači
da se one i koriste. Andevski ističe da iako postoji određeni broj aktivnih korisnika i dalje postoji
značajan broj onih koji su pasivni primaoci. Drugim rečima, potrebno je imati na umu
mogućnosti nekog medija i njihovu realnu primenu u praksi. U svakom slučaju, čini se kao da
internet postaje jedan od najbitnijih i najkorisnijih medija za obrazovanje.
 Problem sa informacijama sa interneta

Internet ima veoma važnu ulogu u životu mladih. Za razliku od starijih generacija koje su
morale da se pomuče da dođu do relevantnih informacija i izvora neophodnih za izradu domaćih
zadataka ili drugih projekata, današnji učenik ima pristup velikom broju informacija kojima
može pristupiti u svakom trenutku ukoliko ima računar i internet priključak ili pametni telefon.
Ipak, obilje informacija sa sobom nosi i određene probleme. Prosečan učenik nema dovoljno
znanja ni veština da selektivno bira valjane izvore i relevantne podatke. Veliku količinu
informacija gotovo je nemoguće proveriti pa se tako na Internetu mogu naći i pregršt pogrešnih
informacija i podataka koje mogu učenike dovesti u zabludu. Osim toga, čini se kao neophodno
da se učenici upoznaju sa pojmom plagijata. Lak pristup informacijama ne znači da učenik može
da prepiše i da ne treba da se angažuje i sam osmisli svoj zadatak.

Imajući u vidu sve gore navedeno postaje jasno da nastavnici imaju ključnu ulogu en
samo u formalnom obrazovanju nego i neformalnom obrazovanju koje se bazira na medijima.
Nadrljanski i saradnici (Nadrljanski i sar., 2007) u svom preglednom članku ističu da je potrebno

raditi na medijskoj kompetenciji učenika odnosno podsticati stalno kritičko mišljenje i

kritički stav prema informacijama koje dobijaju preko različitih medija, njihovo ocenjivanje kao
i upotrebu.

Jedan od najbitnihih izvora informacija za učenike je Wikipedia. Iako je nesumnjivo da

ova internet enciklopedija ima čitav niz prednosti neophodno je imati na umu i određena
ograničenja. Koncept Wikipedije zasnovan je na ideji da samu korisnici kreiraju sadržaja
odnosno pišu, ažuriraju i menjaju tekstove. Prednost ovoga je da je velika količina informacija
dostupna i ona se svakodnevno uvećava, međutim nedostatak je što je veoma teško ako ne i
nemoguće ispratiti autentičnost svih tekstova i njihovu istinitost (Andevski, 2014). Ipak,
zanimljivo je primetiti da iako u teoriji svako može da piše tekstove, većina ljudi umesto aktivne
bira pasivnu ulogu primaoca informacija.
 Samoobrazovanje

Dostupnost različitih medija i alata koji se mogu koristiti u edukaciji i za sticanje

različitih veština u prvi plan donose priliku za samostalnim obrazovanjem odnosno priliku da
svaki pojedinac, nezavisno od svog uzrasta i/ili zanimanja uči one sadržaje koji ga zanimaju.

Matijević (Matijević, 2008) smatra da osposobljavanje za samoobrazovanje koje je

bazirano na novim medijima treba da uključi sledeće faktore:

1. Učenje traženja informacija

2. Učenje selekcija informacija
3. Učenje primene informacija
4. Učenje primena metoda i teorija u novim situacijama
5. Učenje upoređivanja i razlikovanja ideja
6. Donošenje odluka na osnovu dostupnih informacija i argumenata
7. Podsticanje kritičkog i samostalnog mišljenja

Lako je uočiti da se upravo ove veštine i mere u poznatom projektu PISA u koji je i naša
zemlja uključena. To je samo dodatni argument u prilog ideji da je važnost medija i medijske
kompetencije prepoznata. Naravno, ne samo da su ove veštine bitne za učenike nego su to
kompetencije koje su neophodne i ostalima, nezavisno od uzrasta i zanimanja.

Prepreke u primeni različitih medija u obrazovanju

Nadrljanski i saradnici (Nadrljanski i sar., 2007) sumirajući rezultate prethodnih

istraživanja, identifikovali su nekoliko važnih faktora koji mogu negativno da utiču na primenu
medija u procesu obrazovanja. Pre svega, jedan od mogućih problema je to što se mediji
posmatraju samo kao potencijal koji može da obogati i unapredi nastavu a ne kao nužan
preduslov kvalitetne nastave. Drugi bitan faktor su stavovi učenika, nastavnika kao i roditelja
prema upotrebi medija u obrazovanju. Istraživanja sugerišu da nastavnici koji imaju iskustva sa
upotrebom digitalnih medija u obrazovanju i imaju pozitivniji odnos prema njima. Roditelji
takođe, uviđaju korist od upotrebe medija kao podrške u učenju međutim kod njih je prisutna
zabrinutost od upotrebe Interneta.Na kraju sami studenti pozitivno ocenjuju upotrebu medija ali
nisu uvereni da oni povećavaju motivaciju i individualizaciju.

Govoreći u situaciji u Srbiji, Biljana Novaković-Cvetković (Novaković-Cvetković, 2012)

ističe da je jedan od glavnih problema nedovoljna informatička pismenost nastavnika pa tako
dolazimo u situaciju da je neophodno infromatičko opismenjavanje ne samo učenika već i
nastavnika. Sasvim je očekivano da nastavnik neće a ni ne može da koristi onaj medij u nastavi
koji ni sam ne zna da koristi.

Na donjoj slici prikazani su ostali faktori koji utiču na uspešnost primene digitalnih
medija u obrazovanju.

KOMPETENCIJA
STAVOVI NASTAVNIKA

DIGITALNI MEDIJI U
OBRAZOVANJU

OPREMLJENOST
KORIŠĆENJE MEDIJA
MEDIJIMA UČINCI

Rano obrazovanje Rad sa mladima Škola Profesionalno obrazovanje Obrazovanje odraslih

Slika 2. Digitalni mediji u obrazovanju (Izvor: Nadrljanski i sar., 2007, str. 531)
 Još jedna od potencijalnih prepreka u primeni različitih medija u nastavi (a posebno u
siromašnijim zemljama) je složenost procesa izrade nekog multimedijalnog projekta. Ovaj
proces zahteva timski rad niza stručnjaka: nastavnika koji je zadužen za samo gradivo,
instrukcijskih dizajnera čiji je zadatak da prilagode klasične metode podučavanja za novi medij,
dizajnere, programere stručnjake za audio i video (Matasić i Dumić, 2012).

Negativni efekti digitalnih medija u obrazovanju

Iako je neosporno da upotreba različitih medija u nastavi i obrazovanju nesumnjivo može

da unapredi nastavu i da da pozitivnije rezultate, neophodno je imati na umu da postoje i
ograničenja medija. Pre svega, neophodno je da je nastavnik medijski obrazovan i samim tim da
je kompetentan da odabere adekvatan mediji primeren konkretnoj situaciji i nastavnom cilju.
Osim toga, bitno je i voditi računa o negativnim efektima koje upotreba medija može da ima.

Mirjana Kovačević (2006) ističe ograničenja elektronskih medija u edukaciji. To su:

kadrovi, materijalni aspekti, neverbalna komunikacija, socijalizacija, vreme i prostor, semantika,
kvalitet ponuđenog, paralelni virtuelni svet, prekomerna konzumacija i zavisnost. Takođe, ona
ističe da ova lista nije konačna i da je neophodno dalje pratiti potencijalne negativne efekte. Ipak,
iz liste koju ona navodi moguće je izvesti zaključak da osim faktora samog medija (npr.
zavisnost koju njegova upotreba može izazvati) bitne prepreke su i obučenost samih kadrova o
čemu je već bilo reči, kao i materijalni aspekti koji će uticati na to koji medij je odabran i kako se
koristi.

Dakle, nastavnici moraju imati na umu da iako je upotreba medija bitna ako ne i
neophodna u modernom obrazovanju od njihovog znanja i motivacije zavisiće u kojoj meri će
potencijal konkretnih medija biti iskorišćen. Upotreba informacionih tehnologija nužno sa sobom
dovodi i promene u tradicionalnoj ulozi koju nastavnici imaju u obrazovnom procesu ali iako se
ta uloga menja, nastavnici i dalje ostaju ključni činioci obrazovanja i vaspitanja.
 Medijsko obrazovanje nastavnika

Više puta je istaknuto da razvoj novih tehnologija značajno utiče i na obrazovanje. Jedan
od ključnih faktora koji utiču ne samo na to šta i kako će učenici učiti nego i na reformu
obrazovanja su svakako nastavnici. Maksimović (2012) ističe da „bez reforme obrazovanja
nastavnika ne može biti efikasne reforme obrazovanja“. Sličan stav zastupa i Nikola Potkonjak
(Potkonjak, 2012) koji kaže: „Bez inovativnih nastavnika nema i ne može biti ni inovativne
škole“

Dakle, stručnjaci se slažu da sve velike promene u obrazovanju počinju od nastavnika. U

skladu sa tim, sasvim je jasno da nastavnici prvo moraju biti medijsko kompetentni kako bi
mogli da u istom smeru osposobljavaju učenike.

Tolić (Tolić, 2009b) smatra da je neophodno da u obrazovanju medijskih pedagoga koji

bi se bavili medijskom kompetencijom budu zastupljene sledeće tri oblasti:

1. Opšta medijska kompetencija

(teorija medija i informacionih tehnologija, stvaranje medijskih softvera, izbor i
primena medija, medijska estetika, medijska etika i etički kodeks, društveno
značenje medija pri izmeni informacija)

2. Medijsko-didaktička kompetencija
(osnova primene medija i informacionih tehnologija u nastavi, značenje medija u
nastavi, upotreba medija u predmetnoj nastavi, primena medija i informacionih
tehnologija u vannastavnom radu sa decom i mladima, medijsko obrazovanje i
vrednosni sudovi, društveni kao i institucijski preduslovi za medijsku produkciju,
koncepcija, evaluacija i implementacija medijskih obrazovnih modula)

3. Kompetencija u području medijskog vaspitanja

(medijsko vaspitanje, vaspitni i obrazovni ciljevi u području medija kao i
informacionih tehnologija).
 Petra Modrić (2015) je sprovela za potrebe svoje doktorske disertacije istraživanje koje
je ispitivalo medijske kompetencije nastavnika kao i vrstu i upotrebu medija u nastavi kao i
stepen u kome nastavnici i profesori prenose svoje medijske kompetencije na učenike u
Hrvatskoj. Rezultati ovog istraživanja pokazali su da nastavnici, prema sopstvenoj proceni
poseduju medijsku pismenost dok su svoje medijske kompetencije ocenili ocenom vrlo dobar.
Ovo istraživanje je pokazalo da većina škola ispunjava tehničke uslove za korišćenje različitih
medija u nastavi. Možda i važnija je činjenica da ispitani nastavnici znaju kako da koriste ove
medije, upoznati su sa njihovim kako pozitivnim tako i negativnim efektima. Dalje, većina
ispitanih nastavnika izveštava da i svoje učenike uče kako da pravilno koriste medije ali i kako
da se kritički odnose prema njima. Nastavnici su izveštavali da medije koriste ne samo kako bi
poboljšali nastavu nego i da podstaknu učenike da i sami kreiraju različite sadržaje bazirane na
ovim medijima. Na kraju, bitno je imati na umu da iako još uvek medijsko obrazovanje nije
zvaničan deo redovnog nastavnog programa postoje već neki pomaci kao i projekti koji podstiču
medijsko obrazovanje. Visoke medijske kompetencije nastavnika su verovatno posledica toga.
Ovo je svakako bitan podatak jer je u stvari glavni argument da vredi ulagati u medijsko
obrazovanje nastavnika i učenika.

Nažalost, u našoj zemlji još uvek tokom studija a i kasnije, nastavnici i pedagozi ne
dobijaju previše mogućnosti za sistematsko razvijanje medijske kompetencije. Osim toga, čini se
kao da ne postoji ni jasna strategija za medijsko obrazovanje nastavnika. Kao posledica toga,
medijsko obrazovanje pojedinačnog nastavnika i posledično medijsko obrazovanje učenika u
velikoj meri zavisi od mogućnosti i motivacije samih nastavnika. Dodatno, izostanak jasne
strategije kao posledicu ima to što se zapravo ni ne zna u kojoj meri su nastavnici razvili
medijsku kompetenciju i na koje medije se oslanjaju u svom radu. Upravo ovim istraživanjem
pokušali smo da damo odgovore na neka od ovih otvorenih pitanja.
Literatura

Andevski, M. (2014). Medijske kompetencije i samo-socijalizacija. Godišnjak Filozofskog fakulteta u

Novom Sadu, XXXIX-1, 111–124.
Andevski, M.,Vidaković, M. i Arsenijević, O. (2014). Internet u nastavi učenju. Međunarodna naučna
konferencija Univerziteta Singidunum “Sinteza”.
Bogdanović, M. (2012). Učenje i savremena informaciono komunikaciona tehnologija. Međunarodni
naučni skup Obrazovne inovacije u informacionom društvu, Učiteljski fakultet Užice.
Erjavec, K.& Zgrabljić, N. (2000). "Odgoj za medije u školama u svijetu Hrvatski model medijskog
odgoja." Medijska istraživanja 1, no. 6 (2000): 89-107.
Kovačević, M. (2006). Mediji i obrazovanje - izazovi savremenog doba. Kultura Polisa, 525–534.
Livazović, G. (2010). Dimenzije odnosa medijske i socijalne kompetencije. Pedagogijska Istraživanja,
7(2), 255–265.
Maksimović, J. (2012). Metodološka obrazovanost nastavnika-osnova za prihvatanje i primenu inovacija.
Međunarodni naučni skup Obrazovne inovacije u informacionom društvu, Učiteljski fakultet Užice.
Marković, M. (2012). Televizija i obrazovanje u savremenom informacionom društvu. Međunarodni
naučni skup Obrazovne inovacije u informacionom društvu, Učiteljski fakultet Užice.
Matasić, I., & Dumić, S. (2012). Multimedijske tehnologije u obrazovanju.Medijska istraživanja, 18(1),
143-151.
Matijević, M. (2008). Novo (multi)medijskookruženje i cjeloživotno obrazovanje. Andragoški Glasnik,
12(1), 19–27. http://doi.org/10.1017/CBO9781107415324.004
Modrić, P. (2015). Medijska kompetencija nastavnika i profesora (Doctoral dissertation, University of
Zagreb. University of Zagreb-Centre for Croatian Studies. Centre for Croatian Studies-Department
of Croatology.
Nadrljanski, M., Nadrljanski, Đ., & Bilić, M. (2007). Digitalni mediji u obrazovanju – pregled
međunarodnih iskustava. In INFuture2007:“Digital information and Heritage” (pp. 539–550).
Novković Cvetković., B. (2012). Uloga medijsko-informatičkih inovacija u unapređivanju nastave,
Godišnjak, Srpska akademija obrazovanja, Beograd, str. 409-424.
Potkonjak, N., M. (2012). Škola može biti inovativna samo ako ima inovativne nastavnike. Međunarodni
naučni skup Obrazovne inovacije u informacionom društvu, Učiteljski fakultet Užice.
Reichmayr, I. (2001). U prilog medijskom obrazovanju. http://www.mediaonline.ba/ba/pdf.asp?
ID=68&n=ESEJ:%20U%20PRILOG%20MED (pristupljeno, 26.decembra, 2015)
Tolić, M. (2009a). Temeljni pojmovi suvremene medijske pedagogije. Život i Škola, 22(2), 97–103.
Tolić, M. (2009b). Medijska kompetencija kao prevencija pri sprječavanju medijske manipulacije u
osnovnim školama. MEDIANALI-znanstveni časopis za medije, novinarstvo, masovno
komuniciranje, odnose s javnostima i kulturu društva, 3(6), 195-212.
Vlajkovac, Z. (2012). Uloga nastavnika u kompjutersko-informativnoj nastavi. Godišnjak Srpske
Akademije Obrazovanja, 1–8.
Vukić, T., & Younes, I. (2015). Televizijski program kao nastavno sredstvo u stjecanju osnovnoškolskih
medijskih kompetencija. Medijska istraživanja,21(1), 79-101.
Welsh, E. T., Wanberg, C. R., Brown, K. G., & Simmering, M. J. (2003). E-learning: emerging uses,
empirical results and future directions. International Journal of Training and Development, 7(4),
245–258.