УНИВЕРЗИТЕТ У БАЊОЈ ЛУЦИ

ФАКУЛТЕТ ПОЛИТИЧКИХ НАУКА

-ПОЛИТИКОЛОГИЈА-

Семинарски рад из предмета: Савремена држава

Тема: Democratic Justice and the Social Contract, Albert Weale

Студент:

Александар Талијан, 273/2010

Бања Лука, мај, 2017. годинe

2
САДРЖАЈ:

1.Увод...............................................................................................................4

2. Правда, друштвени уговор и демократија................................................5

2.1. Контекст правде и друштвени уговор................................................5

2.2. Различите концепције теорије друштвеног уговора.........................8

2.3. Друшвени уговор и демократија.......................................................11

2.4. Политичка демократија у великим друштвима...............................13

3. Закључак.....................................................................................................15

4. Литература..................................................................................................16

3
1. УВОД

Weale је описао теорију друштвене једнакости у оквиру концепта друштвеног уговора у

својој књизи „Democratic Justice and the Social Contract“. Он ову теорију утемељује
емпиријским методама, будући да се заснива на етици и политици која се базира на
конкретним примјерима, умјесто апстрактним предвиђањима и претпоставкама. Овдје се
мора напоменути да постоје различити апстрактни приступи теорији друштвеног уговора,
и самим тим почетне позиције су диференциране у зависности од теорије. Уколико се
изабере одговарајући почетни положај, било које политичке солуције могу бити
прихваћене и означене као етичке. У случају овог аутора, изабрао је да анализира друштва
која су успјешна у руковођењу и расподјели заједничких добара, што не би био случај да
су узете у обзир неке мање друштвене групације. Управо ту долази до проблема
интерпретације одређених стања и појава, пошто би различите интепретације могле
довести до другачијег промишљања и доношења одређених ставова.

Понуђена теорија демократске правде се суштински састоји од тога да су начела

друштвене правде за политичка удружења одређена демократским правилима и
процедурама тог удружења. Право чланова заједнице, односно удружења, да слободно и
једнако учествују у доношењу одлука које се тичу будућих акција представља основне
услове демократије и пружа терен, који под одређеним условима, омогућује једнакост у
снагама политичких партија. Тако да у теорији, правда произилази из колективног уговора
између политичких актера којима је омогућена што већа једнакост у располагању моћи.
Овакви системи функционишу путем заједничког договора свих чланова о начину и
правилима коришћења заједничких средстава за производњу. То доводи до правде у
смислу да сами произвођачи имају право на свој рад и продукте који су настали тим
процесом.

4
2. Правда, друштвени уговор и демократија

Разматрања у есеју „Thе Subjection of Women“ (Потчињавање жена) чији је аутор John
Stuart Mill могу послужити као инспирација за теорију демократске правде. Mill у овом
тексту износи разлог неправедне друштвене неједнакости која извире у неједнакости
моћи. “The Subjection of Women” објашњава разлоге за увођење новог прнципа који
регулише постојеће друштвене односе између два пола (легалну подређеност једног пола
другом која је сама по себи погрешна – а једна је од највећих препрека за напредак
људског друштва)1. Стање у друштву требало би да буде прожето принципом потпуне
једнакости, и да тиме не дозвољава никакву моћ или привилегије једној страни, а другој
онемогућавање.2 Неправда ту постаје посљедица те неједнаке моћи која је у самој основи
рада друштвених институција.3 Према његовом мишљењу, и саме античке заједнице које
представљају срж и зачетак демократије, су формиране заједнице људи који су на
заједничком тлу, али тешко је да ти исти чланови имају једнаку снагу, те је сама
посљедица оваквог стања морала бити исказана у начелима којих су се антички народи
придржавали у циљу једнакости, а који се нису заснивали на пукој снази и моћи.4

2.1. Конктекст правде и друштвени уговор

Могло би се закључити да је правда у основи одређена начелима која су опет одређена

међу члановима неке заједнице. 5 И управо тако долази до стварања друштвеног уговора
који гарантује заштиту интереса у складу са вјештинама преговарања исказаних током
његовог склапања.6 У складу са таквим функционисањем, демократија је систем владања у
ком се моћ дистрибуише једнако, колико год је то могуће. 7 Слично стање је било и у
античком свијету, односно републикама, будући да су успоставиле нека начела
1
http://www.earlymoderntexts.com/assets/pdfs/mill1869.pdf(преузето 25.05.2017. године)
2
http://www.earlymoderntexts.com/assets/pdfs/mill1869.pdf (преузето 26.05.2017. године)
3
Weale Albert, Democratic Justice and the Social Contract,Oxford University Press, New York, 2013.
стр.xi (Preface and acknowledgements)
4
Исто
5
Исто
6
Исто
7
Исто

5
организације друштва, иако су чланови можда били неједнаких снага. 8 Друштвени уговор
допушта да све уговорне стране доживљавају баланс моћи. 9 Због тога се у коначници
долази до тезе да је теорија демократске правде у ствари теорија друштвеног уговора.10

Теорија друштвеног уговора је филозофски и политички концепт који води ка

уједињавању појединаца у заједницу како би се заштитили од разних неправди, а све то на
основу сагласности коју су уговорне стране исказале. 11 Овај концепт потиче још од
софиста и епикурејаца старе хеленистичке ере, међу којима је ова теорија имала највише
присталица, чак и поред јасних замјерки Аристотела и Платона, који овај концепт помиње
у својој књизи Politeia (Република).12 Према њиховом схватању, правда треба да буде
схваћена као конвенција, односно као уговор. 13 Као једно од начела друштвеног
организовања подстицала је поштовање и гаранцију интереса свих појединаца како би се
створила атмосфера која доприноси предности коју заједништво садржи. 14 Током
уговарања све уговорне стране покушавају да ограниче своју слободу, у циљу протекције
живота, тако да све што желе уврстити у тај уговор је за њихово добро. 15 Из тог разлога,
друштвени уговор је конструкција настала људским промишљањем, односно коришћење
људске рационалности, дакле нема своје изворе у природном закону. 16 Суштина уговора
се и налази у тежњи да се оствари заједничка самоодбрана. 17 У савременом смислу, пошто
се заједнички интерес остварује путем преговарања што представља демократске
процедуре, теорија друштвеног уговора је демократски обојена. Постоје два израза
contractarianism и contractualism која је неопходно поменути у овом дијелу. Уколико се о
њима говори као терминима у филозофији који се односе на разгранату породицу тоерија
друштвеног уговора, онда су синоними. Међутим, contractarianism, осим тога што је
политичка теорија легитимности политичког ауторитета, такође је и теорија морала о

8
Исто, стр. xii (Preface and acknowledgements)
9
Исто
10
Исто
11
Исто
12
Исто
13
Исто
14
Исто
15
Исто
16
Исто
17
Исто

6
поријеклу и легитимитету моралних норми.18 У овом другом схватању, тврди се да
моралне норме црпе нормативну снагу од идеје заједничког уговора. 19 Присталице ове
теорије су опрезни и помало неповјерљиви према могућности базичности морала или
политичког ауторитета у некој форми божанског или идеала људске природе.20

У развоју демократске баштине у другој половини XX вијека, центром теорије

демократске правде управо постаје теорија друштвеног уговора која је у том периоду
фокус разних дискусија идеолошког и интелектуалног значења. 21 Теорија друштвеног
уговора се тада појављује у својим новијим и модернији верзијама које су заузимале
различите форме.22 Али сагласност наравно постоји око дијела одобравања одређених
услова друштвеног организовања које би сваки појединац хтио да прихвати, имајући и
одговарајуће разлоге за то.23 У овом пољу долази до полазне тачке свега, гдје појединац
није позван да размишља о свом положају у смислу његове користи од таквог
удруживања, већ је питање какав договор је појединац спреман да предложи у домену
политичког и друштвеног удруживања који ће други имати разлога да прихвате.24

Привлачност теорије друштвеног уговора у интелектуалној сфери налази се и у

њеној процедуралности.25 Она враћа на важна питања самог садржаја појма правда, у
смислу да ли је неки пропис, начело или пракса демократска и праведна, на питања
процедура одлучивања, остављајући питање под којим условима би појединци имали
разлога да ступају у овакве споразуме.26 Покушај дефинисања садржаја правде били би
највјероватније безуспјешни у окружењу у ком људи супростављају властите интересе,
један против другог.27 У ситуацији у којој свако препознаје дуготрајну природу оваквих
сукоба, а у нужности доношења одлуке, људи би били вољни да прихвате договарање око
18
https://plato.stanford.edu/entries/contractarianism/ (преузето 26.05.2017. године)
19
https://plato.stanford.edu/entries/contractarianism/(преузето 26.05.2017. године)
20
https://plato.stanford.edu/entries/contractarianism/(преузето 26.05.2017. године)
21
Weale Albert, Democratic Justice and the Social Contract,Oxford University Press, New York, 2013.
стр. 5
22
Исто
23
Исто
24
Исто
25
Исто, стр. 6
26
Исто, стр. 6
27
Исто, стр. 6

7
правила и процедура доношења одлука, чак и задржавајући своја претходна стајалишта. 28
Теорија друштвеног уговора ослања се на овај исход друштвеног договарања око
процедура, тако што придаје више важности људском промишљању о разлозима због
којих би прихватили договор него конфликтима који би избили на самом почетку
сусрета.29

2.2. Различите концепције теорије друштвеног уговора

Теорија друштвеног уговора је политичка теорија уколико нуди разумијевање оправданих

начела политичких удружења позивањем на актере који се удружују под уговореним
условима, који представљају уједно и начела удружења. 30 Из тог разлога, у свакој теорији
друштвеног уговора увијек постоје двије стране које се договарају око уговора и самим
тим стварају сопствена начела заједно. 31 Да би се ово омогућило сматра се да су актери
рационални у одређеној мјери, толико да могу, не само да прихватају обавезивање, него
имају и разлоге за прихватање тога уз промишљање за очување свог интереса. 32 У
суштини, теорије друштвеног уговора су веома повезане са политичком моралности, која
као таква објашњава облике друштвене и политичке сарадње уочених на моделу
друштвеног уговора у ком сваки појединац разборито остварује договоре са другима, уз
претпоставку да су и остали довољно отворени за кооперацију.33

Различите концепције теорије друштвеног уговора су класификоване према начину

дефинисања заједничких елемената ових концепција и њихових детаља. 34 Међу разним
облицима ових теорија, највише се истиче разлика специфичних услова под којима се
одвија процес склапања друштвеног уговора.35 У неким концепцијама, претпоставља се да
су уговорне стране у току преговора, покушавају да истакну своје интересе преко baseline

28
Исто, стр. 6
29
Исто, стр. 6
30
Исто, стр. 8
31
Исто, стр. 8
32
Исто, стр. 8
33
Исто, стр. 8
34
Исто, стр. 9
35
Исто, стр. 9

8
of non-cooperation (базалне линије несарадње), и из тих разлога покушавају да уговоре
друштвени уговор који би им помогао да остваре заједничку предност. 36 У упоредној
концепцији, преговарања су настала као усаглашавање непристрасних разлога у
перцепцији учесника овог уговора.37 Основна разлика ових концепција јесте у томе што се
ове концепције односе као друштвени уговор као форме заједничке предности и
друштвеног уговора као форме непристрасне дискусије. 38 Прикладан начин обиљежавања
ове дистинкције је управо разликовање приступа појмова contractarian и contractualist39.

Contractarian теорија настала је на мисли да је заједница у ствари заједнички

подухват за узајамну предност, тако да она почива на принципима реципротета међу
члановима те заједнице.40 Сваки учесник покорава се захтјевима правде уколико се и
други покоравају истим прохтјевима.41 Такав споразум почиње се схватати као заједничка
добит у baseline of non-cooperation, гдје сви имају користи од уговарања.42 Како је Gauthier
говорио, за сваког учесника у друштвеном уговору, унапређење интереса једног појединца
је фундаментално и уговор је средство заштите и даљег унапређења тог интереса. 43 Такви
интереси не би требало да буду истински себични у ужем смислу, будући да могу да
обухватају и интересе других људи неке исте друштвене групе (породица, родбина и
слично).44 У сваком случају, ипак су ужи од интереса цјелокупне заједнице, односно свих
субјеката који су укључени друштвеним уговором.45 Због тога су у потенцијалном
сукобу.46 Мотив споразума налази се у потреби да се осигурају ови лични интереси, који
су дистанцирани од јавних интереса, што је и разлог зашто сарадња умјесто правца
немогућности комуникације и некооперације би требало да буде предност за све. 47

36
Исто, стр. 9
37
Исто, стр. 9
38
Исто, стр. 9
39
Исто, стр. 9
40
Исто, стр. 9
41
Исто, стр. 9
42
Исто, стр. 9
43
Исто, стр. 9
44
Исто, стр. 9
45
Исто, стр. 9
46
Исто, стр. 9
47
Исто, стр. 9

9
 Према другом појму, contractualist, процес преговарања у циљу склапања уговора
дефинише се као пронађено рјешење за друштвено организовање које може бити
оправдано свим учесницима уговора.48 Из тог угла, ради се о концепцији правде као
непристрасности, више него концепцији правде као заједничке предности (како је то Barry
Brian назвао).49 Умјесто постављања ствари из baseline of non-cooperation у ком би као
таквом могла бити направљена заједничка предност и добит, према овој теорији једина
оправдана правила су она која могу бити разумно прихваћена или макар не бити разумно
одбијена, од стране свих чланова друштва.50 Ово нас даље наводи на размишљање о
ситуацији гдје се оваква врста преговарања означава као она у којој су сва гледишта
заступљена и у којој су аргументи истакнути у циљу заједничког прихватања,
постављеног изнад појединачних захтјева представљених као друштвени вишак. 51 Не
постоји концепција основног правца чија добит мора бити прихватљива свима. 52
Штавише, фундаментални мотив уговорних страна је потреба да буду у могућности да
оправдају своје поступке једни другима, више него да стварају правила која ће штитити
њихове интересе или им омогућити да унаприједе своју добит. 53 Потреба за споразумом, а
не компромисом који почива на уздржавању обје стране, је срж политичке моралности. 54

Ови супротни модели уговорног преговарања су повезани са различитим начинима

у којима је способност актера за доношење одлука у складу са другима са којима
преговара одређена.55 У првом (contractarian) приступу, субјекти су највише забринути
тежњом ка испуњавању својих интереса, док у другом приступу (contractualist), субјекти
су забринути разумним споразумом о начелима правде која ће водити њихове здружене
животе.56

48
Исто, стр. 10
49
Исто, стр. 10
50
Исто, стр. 10
51
Исто, стр. 10
52
Исто, стр. 10
53
Исто, стр. 10
54
Исто, стр. 10
55
Исто, стр. 10
56
Исто, стр. 10

10
 Као илустрација важности ове разлике, треба узети у обзир улогу коју начело
једнакости има у различитим формама теорије друштвеног уговора. 57 Darwall, на примјер,
наглашава да у првом приступу (contractarian) једнакост странака је једна de facto
једнакост која може да ограничи слободну вољу актера, али која не претпоставља осјећај
моралне једнакости међу странкама, као што би био случај у другом приступу
(contractualist).58 Тако да у првом случају, актери ће требати да размисле о пријетњама и
предностима оних са којима склапају уговор, не морају да важу интересе других у својим
личним разматрањима осим тих пријетњи и предности.59

Било да посматрамо теорију друштвеног уговора спроведену као reasonable

discussion или као процес погађања, сви модерни теоретичари идеју друштвеног уговора
практично виде као чисто хипотетичко средство. 60 То је као мисаони експеримент
предузет од стране теоретичара у већем степену него процес повезан са функционалним
сетом друштвених и политичких институција.61

2.3. Друштвени уговор и демократија

Политичка демократија може бити схваћена као група институција од којих зависе важна
питања од јавног интереса преко мишљења чланова у оквиру неке политичке заједнице, у
којој велика већина има једна политичка права. 62 Разматрања која леже у позадани
оправданости демократије, у ширем смислу, укључује бригу о common interests
(заједничком интересу), начелу политичке једнакости и признању погрешке у процесу
доношења одлука.63 Заједнички интереси не могу бити остварени без употребе
колективног ауторитета.64 Тај колективни ауторитет би требало да задовољи начело
политичке једнакости.65 И у покушавању доношења закључка о томе како би требало да
57
Исто, стр. 11
58
Исто, стр. 11
59
Исто, стр. 11
60
Исто, стр. 11
61
Исто, стр. 11
62
Исто, стр. 14
63
Исто, стр. 15
64
Исто, стр. 15
65
Исто, стр. 15

11
јавни избор изгледа, требало би да постоји признање да доношење одлука од стране људи
може бити погрешиво, тако да демократске процедуре би требало да садрже неке
механиме за исправљање оваквих грешака. 66 Потреба за оваквим механизмима и јесте
врхунац важности разматрања у демократији.67

Баш као што је теорија друштвеног уговора процвјетала у другом дијелу двадесетог
вијека, тако су и теорије о демократији које су наглашавале улогу политичког
разматрања.68 Према овом делиберативном концепту демократије, легитимитет и
вриједност демократског начина одлучивања ће бити унапређени, ако грађани и
политички представници преузму предност укључивања у дискусије и дијалог о
круцијалним стварима од јавног интереса.69 Модел делиберативне демократије види
институције као зависне преко процеса дискусије. 70 Из перспективе грађана,
делиберативну демократију је формулисао Richardson као тврдњу да би политички
процеси требало да као адресате имају сваког грађанина као неког ко је компетентан да се
придружи дискусији и да би сваки могао да буде потенцијални субјект политичких
одлука.71 Многобројне су предности одлучивања у делибративној демократији. 72 Уочено је
да осигуравају политички легитимитет тако што су више инклузивније и
репрезентативније, да су више базиране на непристрасности него појединачних
перспектива, да изражавају вриједност public reason-а међу слободним и равноправним
грађанима, и да институционализују идеју да се проблем јавног избора мора ријешити
аргументима, а не силом и манипулацијама. 73 Садржавајући ове квалитете, одлуке које
сусрећу делиберативне стандарде осигуравају валидност за оне субјекте у политичкој
власти да их прихвате као легитимне, чак и када постоји дубоко политичко неслагање у
друштву.74

66
Исто, стр. 15
67
Исто, стр. 15
68
Исто, стр. 15
69
Исто, стр. 15
70
Исто, стр. 15
71
Исто, стр. 15
72
Исто, стр. 15
73
Исто, стр. 15
74
Исто, стр. 15

12
2.4. Политичка демократија у великим друштвима

Common property resource regimes су село републике.75 Оне утјеловљују фунцкију која
чини систем заједничког одлучивања демократским у процедуралном смислу. 76 Правила
која се одлуче одређују услове под којима је продуктивна активност спровођена. 77 Они
погођени правилом су у могућности да учествују у њеном настанку. 78 У таквом режиму,
учесници имају два интереса: први је у самој њиховој способности за очување ресурса,
гдје су сви у такмичењу са свима; други је у очувању заједничких природних ресурса, гдје
постоји заједнички интерес за сарадњу. 79 Демократско доношење одлука је најбоље
схваћено у условима у којима је улог политичка једнакост која осигурава заједничке
интересе, док у исто вријеме врши протекцију појединачних интереса. 80 Захтјев за
практичним рационалитетом значи да заједничка легислатива треба да има налог
делиберације као и поштовања једнаке позиције сваког члана заједнице. 81

Село републике су партиципативне демократије. 82 Учешће је важно због

сагласности са договореним правилима; непоходни услови за заједничко управљање
ресурсима је унапређено ако актери подређени правилима могу да их модификују. 83 Тако
је обавезно омогућити јавне одлуке које ће се ослањати на практична искуства чланова
заједнице у дизајнирању правила која су одговарајућа околностима у којима та правила
морају да се користе.84 Рецепт за управљање природним ресурсима, може бити валидан у
генералном случају, али да ипак не успије да се примијени у конкретним околностима. 85
На примјер, правила за жетву и сијање могу бити валидна у најчешћим околностима, али
не успијевају да се прилагоде када су залихе у складишту или превелике или премалене. 86

75
Исто, стр. 159
76
Исто, стр. 159
77
Исто, стр. 159
78
Исто, стр. 159
79
Исто, стр. 159
80
Исто, стр. 159
81
Исто, стр. 159
82
Исто, стр. 159
83
Исто, стр. 159
84
Исто, стр. 159
85
Исто, стр. 159
86
Исто, стр. 159

13
Могућност да се модификује колективни уговор кроз искуство је важно ради примјене
правила.87 Будући да нико не може очекивати сагласност са правилима која су
непримјењива у разним ситуацијама у којима се очекује да су оперативна, учешће у
модификацији правила је рационалан захтјев слагања у оквиру друштвеног уговора. 88

Ипак у великим друштвима услов учешћа не може бити постојан из очигледних

разлога који су познати: не постоји довољно физичког простора који је довољно велики да
се сви састану; дискусије би одузимале превише времена; трошкови учешћа су прескупи
по свакој индивидуи знајући да постоји малена могућност да може направити било какву
промјену.89 Као резултат, велики дио доношења одлука у великим друштвима мора бити
одрађен од стране политичких представника.90 Да би били сигурни, тврдња о
немогућности учешћа свих у великим друштвима била је оспоравана. 91 Постоје и они који
су говорили да се модерне информационе технологије толико развиле да би могле да
драматично преобликују број случајева у којима се ради о масовном учешћу у односу на
број који је стандардан у представничким демократијама. 92 Такође се, као дио рјешења
проблема, говори и о увођењу online гласања на изборима, гдје би се виртуелни простор
могао наставити користити за трансмисију информација о политичким проблемима. 93
Међутим, чак и да се имплементира овај приједлог, и у савршеним условима, само би
ријешио проблем учешћа, али не и проблем делиберације.94

3. ЗАКЉУЧАК

Функционалан и валидан друштвени уговор би требало да заштити и унаприједи

заједнички интерес чланова исте политичке заједнице. У циљу унапређења испуњења

87
Исто, стр. 159
88
Исто, стр. 159
89
Исто, стр. 161
90
Исто, стр. 161
91
Исто, стр. 161
92
Исто, стр. 161
93
Исто, стр. 161
94
Исто, стр. 161

14
људских потреба и интереса, чак и мали кораци су изузетно битни, поготово када је
резултат тога сигурност. У друштвима која раздиру друштвене разлике, етничке, класне,
националне и слично субјекти ће имати предност јер у рјешавању тих сукоба стећи ће
вјештине суживота и стабилизовања спорова у циљу поштовања њихових права и обавеза.
Чак и у друштвима која не морају да се боре са проблемима дубоке ентичке,
културолошке или класне подијељености, значајно је да чланови тог друштва могу да се
носе са рационалним трошењем ресурса, мјерама заштите животне средине или
досљедности чланова у извршавању својих обавеза.

Ови проблеми се и јављају преласком из малих друштава у велика, гдје се сама

структура мијења и долази до великих трансформација. Најважније промјене управо јесу
политичке институције, а затим у економији. Много више сфера заузимају јавни простор и
постају битни чиниоци политичких процеса. Они су такође и чиниоци у разумијевању
правде. Данас, у великим друштвима, политичке партије су представници и заштитници
интереса грађана и креирају политике и законе у парламенту, а изабрани су
пропорционалним системом и служе као примјер политичке једнакости, па тиме постају
јединица демократске правде. Тако да сама суштина демократске правде се заснива на
вјеровању у политичке институције, којима управљају легално изабрани представници, и
њихову функционалност у заштити интереса грађана.

4. Литература:

15
1. Weale Albert, Democratic Justice and the Social Contract,Oxford University Press, New
York, 2013.
2. http://www.earlymoderntexts.com/assets/pdfs/mill1869.pdf
3. https://plato.stanford.edu/entries/contractarianism/

16