Filozofski fakultet univerziteta u Beogradu

Odeljenje za filozofiju

Završni rad

Jedan pokušaj pomirenja Rolsovog principa razlike i Nozikovog

principa o samoposedovanju

Student: Mentor:

Antonije Ljubiša Prof. dr Milorad Stupar

FS 100-13-0035

Beograd, septembar 2017.

SADRŽAJ

1.0. Uvod.................................................................................................................................................................. 3

2.0. Teorija pravde Džona Rolsa ................................................................................................................... 8

2.1. Teorija racionalnog izbora i Pareto-efikasnost ....................................................................... 8

2.2. Okolnosti pravde i primarna dobra ........................................................................................... 10

2.3. Prvobitni položaj i veo neznanja ............................................................................................... 11

2.4. Dva principa pravde ...................................................................................................................... 12

2.5. Genetska lutrija i moralna arbitrarnost ................................................................................... 14

2.6. Izbor u uslovima potpune neizvesnosti ................................................................................... 17

3.0. Libertarijanizam Roberta Nozika ....................................................................................................... 21

3.1. Prava individua, princip o samoposedovanju i minimalna država ................................. 22

3.2. Lokov provizorijum i efikasnost privatne svojine ............................................................... 25

3.3. Istorijska teorija ovlašćenja i hipotetički primer sa Amerikom ........................................ 26

3.4. Nozikovo razmatranje genetske lutrije .................................................................................... 29

4.0. Jedan pokušaj pomirenja Rolsovog principa razlike i Nozikovog principa o

samoposedovanju ....................................................................................................................................... 31

4.1. Za i protiv libertarijanizma ......................................................................................................... 31

4.2. Za i protiv Rolsovog režima države blagostanja ................................................................... 32

4.3. Kantovi principi ............................................................................................................................. 33

4.4. Principi do kojih smo došli ......................................................................................................... 36

5.0. Zaključak ...................................................................................................................................................... 39

Korišćena literatura .......................................................................................................................................... 40

2
 1.0. Uvod

U ovom radu bavimo se preispitivanjem Rolsovih principa države blagostanja koji

prepoznaju sve građane kao jednake i slobodne, i shodno tome donose zakone koji nastoje da

isprave arbitrarno loše položaje ljudi koji su, ne svojom krivicom, završili na društvenom dnu.
1
Državni principi ili zakoni ovog tipa oduvek su za sobom kao posledicu povlačili određeni

stepen žrtvovanja i uskraćivanja raznih vrsta sloboda kao što su na primer sloboda pojedinca u

odlučivanju: želi li da plaća porez, želi li da državnim zakonom bude prinuđen da mu se od plate

određeni deo izdvaja u penzioni fond za pozni život, itd. U režimima ovog tipa redistribucija od

onih koji se nalaze u najpovoljnijem položaju u državi ka onima koji se nalaze u

najnepovoljnijem položaju smatra se pravednom jer se redistribucijom dolazi do efikasnijeg i

pravednijeg društvenog stanja. Mi ćemo u radu pokušati da dokažemo da redistribucija ovog tipa

državu zapravo vodi Pareto–superiornom stanju. Do režima ovog tipa uz pomoć određenih

metodoloških alata i pomoću nekolicine zakonitosti iz neoklasične ekonomske teorije, koje ćemo

u toku ovog rada predstaviti, dolazi američki filozof Džon Rols (John Rawls 1921 – 2002) u

svojoj knjizi Teorija pravde. Režimu ovog tipa suprotstavljaju se u suštinskom smislu, upravo

zbog navedenih ograničenja slobode pojedinca, radikalno liberalni režimi koje ćemo mi

predstaviti kroz libertarijanizam američkog filozofa Roberta Nozika (Robert Nozick 1938 –

2002) koji on predstavlja u svojoj knjizi Anarhija, država, utopija. Libertarijanizam se radikalno

suprotstavlja intervencijama države kao što bi bile intervencije na koje bi država bila ovlašćena

ukoliko bi se prihvatili principi pravde do kojih Rols dolazi, a koji bi za posledicu imali

legitimnost oporezivanja boljestojećih zarad onih koji se nalaze u najnepovoljnijem položaju. U

1
Po Rolsovoj teoriji državno blagostanje se procenjuje u odnosu na to kako prolazi pojedinac koji se nalazi u
najnepovoljnijem položaju. Videti Varijan (2010) gl. 33.
libertarijanizmu nije reč o tome da li ljudi trebaju ili ne trebaju da izdvajaju prihode za državno

funkcionisanje, da li treba oporezivati one koji se nalaze u najpovoljnijem položaju zarad onih

koji se nalaze u najnepovoljnijem položaju, da li trebaju pojedinci da štede za svoj pozni život

itd., već je poenta libertarijanizma u tome da čovek ne sme biti prinuđen da štedi za svoj pozni

život, ne sme biti prinuđen da daje prihode svoga rada za druge (svakako da je to u redu ukoliko

je pojedinac saglasan sa time da bude oporezivan, ali nas zanima šta se dešava sa onima koji ne

žele da budu oporezivani i koji se osećaju kao nemoćne žrtve s obzirom da smatraju da ih država

izrabljuje zarad ciljeva koji su njima kao pojedincima nevažni) upravo zbog toga što je

pojedinac, barem tako smatraju libertarijanci, koji je na pravedan način stekao određeni prihod,

pa ma koliko velik on bio, u apsolutnom smislu suveren nad tim prihodom, i niko, pa čak ni

država, nema prava da se u njegov prihod meša, a kamoli da ga prinudi da određeni deo svog

pravedno stečenog prihoda redistribuira. Nozik, vođen navedenim razlozima, zaključuje da bi

takva intervencija države, to jest intervencija bez pristanka pojedinca koji se oporezuje, bila

jednaka prinudnom radu.

Iz navedenih razloga Nozik u svoju teoriju uvodi pojam minimalne države čija je uloga

da štiti građane od nasilja, krađe, prevare i kršenja ugovora i koja uz sve to podržava i

funkcionisanje slobodnog tržišta,3 dok bi svaka druga uloga ili intervencija države, kao što je

oporezivanje, ali takođe i donošenje paternalističkih zakona kao što su: vezivanje pojasa za

vreme vožnje kola, obavezno stavljanje kacige na motoru, prinuda da se štedi za pozni život itd.,

bila prekoračenje legitimne uloge države. Čovek kao slobodno i dostojno biće mora imati

slobodu da odluči da li će štedeti za svoju starost ili neće. Država nema prava da odluči šta je za

3
Videti Stupar, M. (2015), Savremene teorije pravde, Filozofski fakultet, Beograd, str. 108–109.

4
pojedinca ispravno i efikasno da čini. Dakle, svako uplitanje države koje prevazilazi funkciju

libertarijanski definisane minimalne države jeste nepravedno sa stanovišta libertarijanizma.

Obe teorije imaju svoje razloge za prihvatanje jednog sistema mišljenja pre nego drugog,

međutim, mi ćemo u ovom radu pokušati, nakon iznošenja glavnih crta teorija koje zastupaju ova

dva američka filozofa u svojim knjigama, da pomirimo neke naizgled nepomirljive crte ova dva

pravca u savremenoj političkoj teoriji. Smatramo da striktno sprovedeni libertarijanizam vodi u

kapitalizam za koji je još Marks dokazao da nužno vodi krizama (čak i eventualnom urušavanju

sistema) jednom kada razlika između staleža postane nepodnošljiva.4 Takođe, svetska

ekonomska kriza 1929–1933 god. bila je opipljiv primer, kako ekonomistima tako i svim ljudima

koji su se bavili pitanjima uloge državnog intervenisanja i slobodnog tržišta, kako zapravo lese

fer (laissez faire, franc = pustite neka radi, to jest neka stvari idu svojim tokom) politika ili

,,nevidljiva ruka tržišta’’ ne vodi u svim slučajevima optimalnom stanju, već, naprotiv, da je

stanje znatno gore nego što bi bilo da je država intervenisala.5 Poučeni dakle Marksovim

analizama, dešavanjima u svetu, ali i konstruisanim primerima koje ćemo predstaviti u ovom

radu, smatramo da zastupnici libertarijanizma moraju da obrate pažnju na prigovore koji im se

upućuju i da bi morali da prihvate neki novi princip koji će ovo nužno samouništenje sistema i

njegovu neintuitivnost uspeti da zaustavi. Smatramo da bi ovakvo samouništenje sistema možda

moglo da se spreči prihvatanjem nekih Kantovih principa koji bi probudili osećaj čoveštva među

ljudima u državi i koji bi učinili da ljudi jedni druge posmatraju uvek i kao ciljeve po sebi, a ne

samo kao sredstva. Odnos kapitaliste prema radnim snagama se u kapitalizmu posmatra kao

odnos kapitaliste prema sredstvima za rad. Za nas bi ovakav odnos među ljudima bio nedopušten

4
Uporedi Medojević, B., Cerović B., (2012), Osnovi klasične političke ekonomije – skripta, CID Ekonomskog
fakulteta, Beograd, str. 11–12.
5
Ibid., str. 16.

5
u sistemu koji se treba nazvati pravednim, a koji ćemo mi do kraja rada pokušati da dostignemo

spajanjem najboljeg iz Nozikove i Rolsove teorije.

U prvom delu rada nameravamo da uvedemo osnovne pojmove neoklasične ekonomske

teorije, analiziramo određene delove učenja Džona Rolsa iz Teorije pravde, to jest argument

prvobitnog položaja,6 i predstavimo njegov pojmovni aparat koji će nam omogućiti da preciznije

razumemo kako temu ovog rada, tako i sintezu do koje želimo da dođemo. Takođe nam je

namera da kroz jednostavne primere prikažemo mesta na kojima se Rolsova teorija ispostavlja

kao prilično efikasna i racionalna, ali isto tako i mesta na kojima se ona ispostavlja kao

neintuitivna, pa čak i neefikasna.

Nakon analize Rolsove Teorije pravde, dolazimo do drugog glavnog dela našeg rada u

kojem analiziramo Nozikovu libertarijansku teoriju. Nastojaćemo da iznesemo pojmovni aparat

kojim se Nozik služi, a potom da kroz analizu i argumente prikažemo jače i slabije strane kako

Rolsove knjige, tako i Nozikovog pokušaja konstruisanja novih principa pravde. Na kraju drugog

dela namera nam je da kroz primere prikažemo kako delove u kojima se libertarijanska teorija

čini jakom, tako i one delove u kojima ona ne uspeva na opšte prihvatljivom nivou da potvrdi

ispravnost svojih principa.

U trećem delu rada namera nam je da izvršimo sintezu ove dve teorije uzimajući po

našem mišljenju najbolje iz obe, i povezujući ih sa nekim delovima Kantove moralne teorije.

Pokušaćemo, naime, da Nozikov princip o samoposedovanju i Rolsov princip razlike pomirimo

dodajući im određene finese pomenute Kantove moralne teorije. Na ovaj način nameravamo da

6
Rad ima za cilj da analizira argument prvobitnog položaja, tako da se nećemo baviti Rolsovim argumentom
refleksivnog ekvilibrijuma za koji mnogi smatraju da je zapravo njegov najbolji argument.

6
razrešimo protivrečnosti i neke opšte neprihvatljive stvari sa kojima smo se susreli u navedenim

primerima iz prvog i drugog dela rada.

Dakle, naša glavna namera je da prikažemo dobre i loše strane obe teorije, i da na osnovu

tog ispitivanja dodamo jedan skup uslova koji se, po našem mišljenju, treba razmotriti pri

konstruisanju teorije pravde, a koji ove dve velike teorije ne uspevaju da ispoštuju. Nadamo se

da će navedeni uslovi, koji su zapravo samo kantovska dopuna principima Rolsove i Nozikove

teorije, biti racionalni i prihvatljivi za one ljude koji razmatraju principe pravde koje trebaju da

prihvate slobodne, racionalne i jednake individue u društvu.

7
2.0. Teorija pravde Džona Rolsa

2.1. Teorija racionalnog izbora i Pareto–efikasnost

Povezivanje filozofske pronicljivosti, ekonomske racionalnosti i ekonomske efikasnosti

samo je jedna od vrlina Rolsove knjige Teorija pravde u kojoj je izneo principe pravde za koje

smatra da bi ih racionalne osobe, koje su se stavile pod određeno epistemološko ograničenje (veo

neznanja) – kako bi došle do nepristrasnih principa pravde, prihvatile kao racionalne, i to

racionalne u smislu u kom se racionalnost definiše u mikroekonomskoj grani – teorija

odlučivanja ili teorija racionalnog izbora.

Biti racionalan u neoklasičnoj ekonomskoj teoriji znači zadovoljiti sledeće uslove:

1. Bihejvioristički postulat – individua koja donosi odluku, to jest potrošač, iz skupa korpi

dobara uvek bira onu koju najviše preferira.

2. Uslov potpunosti – potrošač je u stanju da za bilo koje dve korpe dobara A i B uspostavi

neku od sledećih relacija. 2a) Odnos striktne preferencije – A se preferira više nego B ili

se B preferira više nego A. 2b) Odnos slabe preferencije – A se preferira barem toliko

koliko i B ili se B preferira barem toliko koliko i A. 2c) Odnos indiferentnosti – A se

preferira isto koliko i B.

3. Uslov tranzitivnosti – ako se A preferira više nego B, a B se preferira više nego C, onda

se A mora preferirati više nego C.

4. Uslov refleksivnosti – individua pretpostavlja da nijedna korpa dobara nije bolja ili lošija

od same sebe.

5. Uslov monotonosti – svaka osoba hoće što više od dobra koje preferira.

8
 6. Granična stopa supstitucije – svaka osoba može da odredi stopu za koju je spremna da

razmeni jedno dobro za drugo.

7. Uslov konveksnosti – Između dve korpe koje su u relaciji indiferentnosti se preferiraju

prosečne vrednosti u odnosu na ekstremne vrednosti.7

Pored poštovanja uslova racionalnosti, neophodno je definisati i kriterijum efikasnosti. On

nam je potreban da bismo izmerili efikasnost društva u celini, ali takođe i zbog toga što su Rols i

Nozik imali u vidu Pareto–efikasnost pri konstruisanju svojih teorija. Vilfredo Pareto je definisao

kriterijum efikasnosti, a njegova ideja je sledeća: ,,Neko društvo je efikasnije ako je efikasnije za

svaku individuu u tom društvu, to jest ukoliko je predmet preferiranja svake individue u tom

društvu.’’8 Ova ideja se u ekonomskim udžbenicima izlaže pomoću dve definicije:

1. Paretova–superiornost: društveno stanje s1 je superiornije u odnosu na društveno stanje

s2 ako i samo ako bar jedna osoba preferira s1 u odnosu na s2, a niko ne preferira s2 u

odnosu na s1 (društvo se može učiniti efikasnijim ako se položaj bar jedne osobe može

poboljšati, a da se pritom ne pogorša položaj nijedne druge osobe).

2. Paretova–optimalnost: društveno stanje s1 je optimalno ako i samo ako nema drugog

društvenog stanja koje je superiornije u Pareto smislu (u ovom optimalnom stanju se ne

može poboljšati položaj neke osoba, a da se ne pogorša položaj neke druge).9

7
Uporedi Varijan (2010), gl. 3
8
Stupar, M. (2015), Savremene teorije pravde, Filozofski fakultet, Beograd, str. 32.
9
Ibid.

9
2.2. Okolnosti pravde i primarna dobra

Da bi tema pravde uopšte imala smisla potrebno je da postoje okolnosti pravde. Ukoliko bi

dobara bilo na pretek i ukoliko bi svako mogao da uživa u njihovom izobilju, svaka teorija

redistribucije činila bi se suvišnom s obzirom da ne bismo bili u stanju da pronađemo dovoljan

razlog za redistribuciju. Međutim, realnost je drugačija i u njoj dobara nema u izobilju, već su

ona ograničena. Dakle, okolnosti koje vladaju u realnom svetu jesu okolnosti u kojima vlada

stanje umerene oskudice.10 Takođe, da bi ljudi u prirodnom stanju i u uslovima umerene

oskudice došli do principa pravde, oni bi prvo trebali da se slože oko zaključka da je društvena

saradnja svima od koristi. Ukoliko se do ovog zaključka ne bi došlo, društvo bi imalo malo šansi

da se realizuje s obzirom da bi oni kojima ne odgovara saradnja pružali otpor jer ne pronalaze

dovoljan razlog da pređu u društveno stanje umesto da ostanu u prirodnom. Dakle, plan je da se

društvenom saradnjom proizvede dobrovoljna društvena saradnja s obzirom da ona vodi Pareto -

superiornom stanju. Rols se povodom pitanja o okolnostima pravde nadovezuje na škotskog

filozofa i ekonomistu Dejvida Hjuma (David Hume 1711 - 1776) i definiše subjektivne i

objektivne okolnosti pravde. Pod objektivnim okolnostima pravde Rols podrazumeva život na

istoj geografskoj teritoriji u istom vremenskom periodu, sličnosti u mentalnim i fizičkim

moćima,11 kao i već spomenutu umerenu oskudicu. Sa druge strane Rols pod subjektivnim

okolnostima pravde podrazumeva sukob interesa među individuama koje žive na istoj

geografskoj teritoriji u isto vreme, ali i različitost mišljenja povodom pitanja koje principe

pravde treba izabrati.

10
Videti Hume, D. (1983), Rasprava o ljudskoj prirodi, Veselin Masleša, Sarajevo, knjiga III., deo II., odeljak II. Videti
takođe: Stupar, M. (2015), Savremene teorije pravde, Filozofski fakultet, Beograd, str. 53; i Rols, Džon., (1998),
Teorija pravde, Službeni list SRJ i CID, Beograd – Podgorica, str. 126–127.
11
Čini nam se da ovde Rols ima u vidu, slično kao i Hobs, da je svako u stanju da dominira (da ubije) nad svakim, ili
da barem svako može da se udruži sa drugima protiv jednog. Osobe se u tom smislu definišu kao slične u
mentalnim i fizičkim sposobnostima.

10
 Ono što svi hoće i što očekuju od društvene saradnje jeste da izvuku što više udela u

primarnim dobrima (što je i u skladu sa teorijom racionalnog izbora koju smo pomenuli). Pod

pojmom primarnih dobara Rols podrazumeva stvari za koje se pretpostavlja da ih racionalni

subjekt želi s obzirom da se sa većim udelom u primarnim dobrima lakše ostvaruje racionalni

životni plan. Pod pojmom primarnih dobara podrazumevaju se: prava, slobode i mogućnosti, i

prihod i bogatstvo, ali i osećaj sopstvene vrednosti (jer bez osećaja vrednosti, čovek gubi smisao

i zapada u apatiju).12 Dakle, poenta je da u uslovima umerene oskudice racionalne osobe imaju

životni plan koji žele da ostvare, a u čijem će im ostvarenju pomoći kako stupanje u društvo,

tako i što veći udeo u primarnim dobrima.

2.3. Prvobitni položaj i veo neznanja

Hipotetička situacija prvobitnog položaja jeste metodološko sredstvo pomoću kojeg Rols

želi da dođe do nepristrasnih principa pravde koji trebaju da važe za sva vremena i za sva

društva.13 Pomoću argumenta prvobitnog položaja Rols smatra opravdanim zaključak po kom bi

se racionalne jedinke u stanju prvobitnog položaj iza vela nezanja odlučile za njegove principe

pravde pre nego za neke druge (utilitarizam proseka, klasični utilitarizam, intuicionizam itd). On

takođe smatra da bi individue u prvobitnom položaju iza vela neznanja prihvatile sledeće

pretpostavke: 1. Niko ne treba da ima prednosti ili štete zbog prirodnog udesa ili društvenih

okolnosti prilikom izbora principa. 2. Ničije posebne sklonosti, težnje i lično shvatanje dobra ne

treba da utiče na izbor principa pravde. 14

12
Pogledati Rols, Džon (1998), Teorija pravde, Službeni list SRJ i CID, Beograd – Podgorica, deo III, glava VII,
poglavlje 67.
13
Ovako jaku metafizičku tvrdnju (da principi pravde treba da važe za sva društva svugde i uvek) Rols će odbaciti u
svojim poznijim delima.
14
Rols, Džon (1998), Teorija pravde, Službeni list SRJ i CID, Beograd – Podgorica, str. 34.

11
 Ukoliko bi bogat čovek trebao da donosi principe pravde on bi verovatno smatrao

nepravednim one principe koji oporezuju bogate, takođe bi siromašan smatrao nepravednim

principe obrnute ovima. Iz tog razloga je potrebno pretpostaviti da su ljudi u prvobitnom

položaju lišeni informacija ove vrste, i svih ostalih informacija predrasudnog karaktera koje

mogu uticati na njihovo donošenje odluka.15 Epistemološka ograničenja ovog tipa jesu upravo

ono što Rols naziva velom neznanja čija je glavna svrha da proizvede principe pravde koji su

nepristrasni, a samim tim i pravični, jer ne favorizuju nijednu društvenu klasu ili grupu.16 Na

ovaj način se ljudi u prvobitnom položaju iza vela neznanja ispostavljaju istomišljenicima (ovo

je zbog toga što su im sve razlike ukinute; jedino što poseduju jesu logička pravila, istorijske,

ekonomske i sveuzev relevantne društvene činjenice), i shodno tome se izbor svih ljudi u

prvobitnom položaju može svesti na izbor jednog čoveka. Dakle Rols smatra da će svaki

pojedinac u prvobitnom položaju, prateći postulate racionalnosti, efikasnosti i zakonitosti u

logici, prirodnim i društvenim naukama, doći do istih principa.

2.4. Dva principa pravde

Razmišljanje osoba u prvobitnom položaju iza vela neznanja treba dakle da bude sledeće:

1. Više koristi ćemo imati sa društvenom saradnjom nego bez društvene saradnje.

2. Ukoliko se nakon podizanja vela neznanja nađemo na društvenom dnu (pa i u bilo kom

drugom položaju), ne želimo da budemo tretirani kao robovi ili da nemamo jednake šanse

i mogućnosti.

15
Ibid., str. 34.
16
Rolsova namera ovakve procedure bila je da podrži Kantov princip nepristrasnosti u moralnom delanju.

12
 3. Ukoliko nejednaka raspodela primarnih dobara vodi poboljšanju svačijeg položaja, onda

treba prihvatiti nejednaku raspodelu, u suprotnom raspodela treba biti jednaka (Pareto–

superiorno stanje je stanje nejednake raspodele u odnosu na stanje jednake raspodele).

4. Imamo racionalan životni plan, i u ostvarenju tog plana će nam pomoći što veći udeo u

primarnim dobrima.

5. S obzirom da ne znamo u kakvom ćemo društvenom stanju završiti, biraćemo one

principe koji će nam obezbediti maksimalni minimum primarnih dobara. Razmišljanje

ovog tipa će nas čuvati od toga da ne budemo robovi ili ispod prihvatljivog minimuma u

društvu.17

Rols smatra da će ovakvim razmišljanjem u prvobitnom položaju individue doći do sledećih

principa:

I. Princip najveće jednake slobode (PNJS) - svaka osoba treba da ima jednako

pravo na najširi ukupni sistem jednakih osnovnih sloboda koji je kompatibilan

sa sličnim sistemom jednake slobode za sve.

II (a). Princip razlike (PR) - društvene i ekonomske nejednakosti treba da se

raspodele tako da su od najveće koristi onima koji su u najnepovoljnijem položaju, u

skladu sa principom pravedne štednje18.

II(b). Princip pravične jednakosti u mogućnostima (PPJM) - društvene i ekonomske

nejednakosti treba da se raspodele tako da pripadaju službama i položajima koji

moraju biti dostupni svima pod uslovom pravične jednakosti u mogućnostima. 19

17
Recimo da je prihvatljiv minimum onaj u kojem osobe imaju zagarantovane slobode i mogućnosti, ali su im
prihodi niski, što država ima u vidu i pokušava da ispravi.
18
U ovom radu se nećemo baviti principom pravedne štednje. Spomenimo samo da se on tiče očuvanja prirodnih
resursa za buduće generacije.

13
 Između ova dva, ili tri, principa postoji leksički poredak. To podrazumeva da PNJS ima

leksički prioritet u odnosu na drugi princip, a to dalje podrazumeva da prvi princip mora biti

zadovoljen pre nego što se krene na drugi. Takođe PPJM ima leksički prioritet u odnosu na PR.

Jednostavno prikazano:

I. Princip slobode > II(b). Princip jednakih mogućnosti > II(a). Princip razlike

2.5. Genetska lutrija i moralna arbitrarnost

Pokušaćemo da dokažemo zbog čega princip najveće jednake slobode i princip pravične

jednakosti u mogućnostima nisu dovoljni za pravdu, i samim tim ćemo dodatno opravdati uvođenje

principa razlike. Naime, zamislimo nekakvu životnu trku u kojoj svi kreću sa iste pozicije (u pravom

životu ljudi ne kreću sa iste pozicije s obzirom da su neki bogatiji, neki talentovaniji, tako da su i

početne pozicije drugačije, ali napravimo i ovaj ustupak protivnicima Rolsovog shvatanja države

blagostanja), primetićemo da i uprkos tome što svi kreću sa iste pozicije, trka se i dalje čini

nepravednom s obzirom da su neki mnogo brži od drugih. Imajući u vidu da Rols želi da dođe do

principa pravde, on mora nekako razrešiti ovu naizgled nepravednu situaciju. Njemu se čini da će

najboljestojeći u državi biti oni koji su imali sreće da se rode sa potrebnim talentima, u dobrostojećoj

porodici itd., a da će najlošijestojeći biti oni koji su se rodili bez nekih talenata koji su potrebni

društvu, i koji su takođe igrom slučaja rođeni u ekonomski najnepovoljnijem staležu. S obzirom da je

stvar slučajnosti, to jest ,,genetske’’ i ,,socijalne’’ lutrije ko će koje talente imati i ko će se u kakvoj

porodici roditi, deluje neopravdano završno stanje u kojem neki ljudi zbog slučajnosti uživaju ili ne

uživaju određene privilegije. Čini se nepravednim da neko koga genetska lutrija nije obdarila

korisnim talentima za društvo u koje je

19
Videti Rols, Džon(1998), Teorija pravde, Službeni list SRJ i CID, str. 279–280.

14
stupio, i koji je igrom slučaja rođen na društvenom dnu, nema izgleda za pristojan život. Upravo

zato što je pozicija čoveka o kojem je reč takva da je prozivod slučajnosti, moralno je arbitrarno

da taj čovek ostane u tom položaju, i čini se da će individue iza vela neznanja, imajući ovakavu

analizu na umu, prepoznati nepravednost i arbitrarnost ovakve situacije, i da će iz navedenih

razloga želeti da donesu društvene principe koji će dodatno (principom razlike) štititi ljude koji

loše prolaze na ovoj vrsti ,,genetske’’ i ,,socijalne’’ lutrije. Dakle, prihvatiće se princip po kojem

će oni koje genetska lutrija obdari dobrim talentima morati da dele plodove svoga rada sa onima

koje genetska lutrija nije obdarila.

Pitanje: zbog čega bi bogati i talentovani trebali da prihvate ove principe nakon podizanja vela

neznanja?

1. Prvi razlog jeste zbog toga što je društvo kooperativni aparat međusobne korisnosti.

Ukoliko lošestojeći ne bi imali koristi od društvene saradnje postavlja se pitanje zbog

čega bi oni trebali da ostanu u društvu umesto da izađu iz njega.

2. Drugi razlog jeste taj što su se sve individue u uslovima potpune neizvesnosti složile sa

tim principima i time priznali njihovu pravednost. One, smatra Rols, imaju obavezu da

snose teret rasuđivanja, to jest osobe imaju obavezu da snose posledice pristanka na

principe pravde.

3. Treći razlog koji, usput rečeno, Rols ne spominje ali verovatno podrazumeva, jeste:

trebali bi ih prihvatiti zbog komparativne prednosti koju dobrostojeći mogu ostvariti sa

onima koji su manje talentovani (u tom smislu što dobrostojeći mogu imati veću korist u

saradnji sa lošijestojećima nego što je mogu imati bez njih).

4. Zato što su talenti sa kojima se ljudi rađaju, i okolnosti u kojima se rađaju arbitrarni sa

moralne tačke gledišta.

15
 5. Zato što se time budi bratstvo među građanima koje je dobro za celokupno društvo.

Želimo da detaljnije objasnimo treći razlog. Naime, pojam komparativne prednosti potiče od

Davida Rikarda, jednog od otaca klasične ekonomije, koji je dokazao da je Adamov pojam o

apsolutnoj prednosti netačan ili barem nepotpun, i da zapravo spoljašnja trgovina i specijalizacija

u proizvodnji vodi većoj korisnosti nego fokusiranje država na proizvodnju svih dobara. Rikardo

u toj svojoj analizi zaključuje da država ne treba postavljati granice spoljašnjoj trgovini.

Pogledajmo klasičan primer dve zemlje koje proizvode po dva dobra:

Engleska Portugalija

Vino 120 80

Platno 100 90

Brojevi u tabeli predstavljaju količinu utrošenog vremena za proizvodnju određenog dobra.

Na tabeli se vidi da je Portugalija efikasnija u proizvodnji oba dobra s obzirom da je

njenim radnicima potrebno manje vremena za proizvodnju svakog od dobara. Adam Smit smatra

da u ovom slučaju trgovina ne bi postojala jer Portugalija ima apsolutnu prednost u proizvodnji

oba dobra, te se stoga treba fokusirati na njihovu proizvodnju. Međutim, Rikardo dolazi do

suprotnog zaključa. Naime, on smatra da se Portugaliji koja ima apsolutnu prednost u odnosu na

Englesku ispalti da se specijalizuje u prozivodnji vina gde je njena troškovna prednost veća u

odnosu na Englesku (80:120 = 0,66 prema 90:100 = 0,9) i da stoga treba da uvozi svo potrebno

16
platno iz Engleske. Zaključak je da će Portugalija u razmeni sa Engleskom dobiti više platna

nego što bi sama bila u stanju da ga proizvede sa datim fondom rada.20

Poenta ovog Rikardovog zaključka za naš rad jeste sledeća, naime dobrostojeći iako

imaju apsolutnu prednost (talentovaniji su za rad u svemu) nad lošijestojećim, oni ipak mogu

poboljšati svoj položaj specijalizacijom u nekoliko branši, i trgovinom sa onima koji su u

najnepovoljnijem položaju, a koji bi se specijalizovali u drugim ,,jednostavnijim’’ branšama.

Dakle, princip razlike do koga se došlo primenom maximin pravila zaključivanja21 jeste

nepristrasan jer vodi unapređenju svih, a ne samo onih u najnepovoljnijem položaju.22 Iako je

Rikardo dokazao da komparativna prednost važi za spoljašnju trgovinu, činjenica je da to pravilo

može da važi i za odnose između dva proizvođača, pojedinca, pa na kraju krajeva i između dva

staleža. Dakle, staleži mogu ostvariti međusobnu komparativnu prednost što dovodi do Pareto–

superiornog stanja.

2.6. Izbor u uslovima potpune neizvesnosti

U odeljku 2.4. videli smo da Rols smatra da bi sve individue u prvobitnom položaju iza vela

neznanja vodeći se maximin pravilom zaključivanja došle do principa razlike.23 Međutim,

pogledajmo kako glasi to pravilo, a i ostale poznate metode odlučivanja koje individue mogu da

izaberu u uslovima potpune neizvesnosti, i ispitajmo da li zaista deduktivno sledi da će osobe

izabrati maximin pravilo odlučivanja koje ih vodi principu razlike.

20
Uporedi: Ricardo, David (2001), On The Principles of Political Economy and Taxation, Batoche Books, Kitchener,
Ontario, gl. 28.
21
Ovaj princip zaključivanja u situaciji potpune neizvesnosti definišemo u sledećem poglavlju.
22
U knjizi Savremene teorije pravde, Milorad Stupar zaključuje da načelo razlike ne predstavlja nepristrasan izbor
jer ne vodi unapređenju interesa svih. Sa ovim zaključkom se iz gore navedenih razloga ne slažemo.
23
Rols smatra da se deduktivnim putem iz teorije racionalnog izbora dolazi do maximin pravila.

17
 1. Maximin pravilo zaključivanja – treba izabrati onu opciju čiji je najgori ishod najbolji u

poređenju sa drugim alternativama.

2. Maximax pravilo zaključivanja – treba izabrati onu opciju čiji je najbolji ishod najviši u

poređenju sa drugim alternativama.

TABELA 1 S1 S2

A1 1,50 2,00

A2 1,00 100,00

Razmotrimo sledeću tabelu kroz lupu ova dva pravila zaključivanja u stanju potpune

neizvesnosti. Naime, ukoliko koristimo maximin strategiju dolazimo do zaključka da treba

izabrati opciju A1 pošto je njen minimum najveći u poređenju sa raspoloživim alternativama. U

stanju neizvesnosti kada razmišljamo gde će nas život baciti, svakako je da želimo što više

primarnih dobara, ali takođe želimo da najgora situacija bude što bolja. Štaviše, ukoliko će nam

najveći minimum obezbedi pristojniji život i udeo u primarnim dobrima nego što bi to mogao

uraditi minimum u maximax zaključivanju, onda je racionalno za individue u prvobitnom

položaju da biraju maximin. Biranjem maximax strategije ljudi prihvataju da će možda biti u

toliko lošem položaju da će najnepovoljnija pozicija u društvu imati tako malo primarnih dobara,

da je pitanje da li će uopšte život biti vredan življenja, dok se maximin strategijom život vredan

življenja, barem u određenom smislu, osigurava.24

24
Ovaj način zaključivanja je opravdan sve dok se pretpostavlja da maximin pravilo vodi dovoljnom delu primarnih
dobara za pristojan život, a da maximax tome ne vodi. Jer ukoliko i maximax vodi zadovoljavajućem minimumu,
onda bi verovatno za individue bilo racionalnije da biraju maximax pravilo kako ne bi propustile mogućnost velikog
dobitka.

18
 3. Sevidžov kriterijum minimax kajanja – treba izabrati onu opciju u kojem je maksimum

kajanja minimalan.25

4. Hurvicov alfa kriterijum – izbor pravimo na osnovu ponderisanog zbira najboljeg i

najgoreg ishoda.

No Hurvicov princip je po našem mišljenju potpuno neprihvatljiv za osobe u prvobitnom

položaju, jer najviši ponder može biti veliki, dok najmanji može biti jako mali, štaviše može biti

nula (a to znači da treba birati princip u kojem će oni u najnepovoljnijem položaju imati 0 udela

u primarnim dobrima). Racionalne osobe se ne bi kockale sa tako suštinskim stvarima, i

proglasile bi ovaj princip neracionalnim.

5. Laplasov princip nedovoljnog razloga – pošto ne znamo ništa o verovatnoćama ishoda,

pretpostavljamo da su verovatnoće ishoda jednake.

Ovaj princip, kako i sam Rols kaže, čini neopravdani epistemološki skok.26 Razmotrimo

sledeći primer koji će nam ovo eksplicitno dočarati: iz činjenice da su nam nepoznate

verovatnoće sutrašnjih vremenskih prilika ne sledi da su šanse da padne kiša ili da sija sunce

jednake.

Smatramo da su se kao najbolji kandidati za odlučivanje u situaciji potpune neizvesnosti

ispostavili maximin pravilo i Sevidžov kriterijum minimax kajanja, koji mi pokušavamo da u

određenoj meri poistovetimo sa maximin pravilom.

Dodatni razlozi za prihvatanje maximin pravila zaključivanja:

25
Zar to ne tvrdi i maximin pravilo koje smo razmotrili? Čini nam se da da. Jer najmanje kajanja imamo kada
biramo najveći minimum u primarnim dobrima.
26
Uporedi Stupar, M. (2015), Savremene teorije pravde, Filozofski fakultet, Beograd, str. 64.

19
 a) Kako osobe iza vela neznanja ne znaju u kojem će predstavničkom staležu završiti, čini

se da je racionalno pretpostaviti da bi osobe težile obezbeđivanju što pristojnijeg života

za one koji će završiti u najnepovoljnijem položaju, s obzirom da i one same mogu

završiti na društvenom dnu. Vršenjem analize ovog tipa osobe u prvobitnom položaju iza

vela neznanja uviđaju da maximin pravilo zaključivanja obezbeđuje najpristojniji

minimum onima u najnepovoljnijem položaju u poređenju sa ostalim alternativama.

b) Osobe u prvobitnom položaju iza vela neznanja izabraće maximin pravilo zaključivanja

jer imaju takvu koncepciju dobra da im je vrlo malo stalo ili im gotovo uopšte nije stalo

do toga da dobiju više od jednog određenog nivoa udela u primarnim dobrima koji bi

trebao da bude obezbeđen primenom maximin pravila.27 Uz to je osobama u prvobitnom

položaju poznata ekonomska činjenica po kojoj sa što većom količinom određenog dobra,

njegova marginalna vrednost skoro geometrijski opada.28

c) Ostala pravila zaključivanja vode ishodima koji su potpuno neprihvatljivi za individue u

prvobitnom položaju (objasnili smo zbog čega su maximax pravilo, Hurvicov metod i

Laplasov metod neprihvatljivi za individue u prvobitnom položaju koje odlučuju o

principima pravde iz situacije potpune neizvesnosti). 29 30

27
Videti Rols, Džon (1998), Teorija pravde, Službeni list SRJ i CID, Beograd–Podgorica, str. 150.
28
Razmotrimo sledeći primer: pretpostavimo da nekom milijarderu date 100evra. To će za njega, pod
pretpostavkom opadajuće marginalne vrednosti, imati mnogo manje značaja nego da kada bi tih 100evra dali
nekome ko se nalazi u ekonomski najnepovoljnijem položaju. Dakle, sa gomilanjem određenog dobra, u ovom
slučaju novca, njegova marginalna vrednost, gotovo geometrijski, opada.
29
Trebamo imati u vidu da Rolsov argument možda i sledi deduktivno iz teorije racionalnog izbora, ali samo ukoliko se
garantuje da će se stupiti u društvo u kom će taj pristojni i prihvatljivi minimum biti zadovoljen. Poblem je taj što se ne
vidi opravdanost te pretpostavke, naime, šta ako se stupi u društvo u kojem su nemaština i oskudica ogromne, onda će
ljudi itekako želeti da se popnu iznad zagarantovanog minimuma. Ovo je uvod u jedno ozbiljnije pitanje, naime da li je
zaista bolje donositi principe iza vela neznanja, s obzirom da znanje o tome u kakvo društvo stupamo zapravo može
pomoći u donošenju efikasnijih i racionalnijih odluka.
30
U ovom poglavlju se najvećim delom oslanjamo na analizu izloženu u Stupar, M., (2015): Savremene teorije
pravde, Filozofski fakultet, Beograd, str. 60–68.

20
 3.0. Libertarijanizam Roberta Nozika

Svetska ekonomska kriza 1929-1933 god. navela je mnoge da preispitaju pojam lese fer

(laissez faire, franc = pustite neka radi, to jest neka stvari idu svojim tokom) politike, to jest

pojam nevidljive ruke tržišta koja bi trebala da vodi optimalnom stanju sveukupne ravnoteže. S

obzirom da su zemlje SAD-a, a i mnoge druge zemlje sveta, upravo prateći tu politiku zapale u

do tada nezapamćenu krizu, osećala se potreba za nekim radikalnim promenama. Jedna od njih

došla je od strane britanskog ekonomiste – Džona Mejnarda Kejnza (John Maynard Keynes

1883–1946) koji postavlja novu teoriju iz koje izvodi radikalno drugačije zaključke od

neoklasične ekonomske škole. Naime on je zaključio da neoklasični mehanizmi ne vode

potpunoj zaposlenosti, što dovodi do manje potrošnje u sitemu. U takvom stanju nepotpune

zaposlenosti i manje ukupne potrošnje, za državu je efikasnije da interveniše tako što će većom

potrošnjom (izgradnjom puteva, elektrana...) nadomestiti pad do kojeg je došlo usled opadanja

zaposlenosti.31 32

Nasuprot kejnzijanske struje afirmisala se monetaristička škola koju je predvodio američki

ekonomista Milton Fridman (Milton Friedman, 1912 – 2006). Kažemo nasuprot upravo zbog

toga što monetaristi za razliku od kejnzijanaca smatraju da intervencija države, pogotovo ukoliko

je izvedena uz pomoć dodatne količine novca, kao što je već spomenuto kejnzijansko rešenje,

naime, investicije za rad kako bi se povećala zaposlenost, ne rešava problem. Štaviše dovodi do

loših posledica kao što su: 1. Povećanje cena 2. Neracionalno ponašanje potrošača jer su navikli

31
Henri Hazlit u svojoj knizi Ekonomija u jednoj lekciji zapravo upozorava na opasnost ovakvog tipa zaključivanja.
Naime, istina je da mi vidimo da je država kao direktnu posledicu stvorila određeni broj radnih mesta i povećala
zaposlenost, ali ono što mi ne vidimo, a što je sekundarna posledica, jeste da je, verovatno, isto toliko ljudi ostalo
bez posla na drugim mestima usled takvog državnog projekta. Stoga ispada da se cilj države da poveća zaposlenost
većom potrošnjom može zapravo ilustrovano opisati kao presipanje iz šupljeg u prazno.
32
Videti Medojević B., Cerović B., (2012), Osnovi klasične političke ekonomije – skripta, CID Ekonomskog fakulteta
u Beogradu, str. 111.

21
da je država tu da uspostavi ponovnu ravnotežu u slučaju neravnoteže. 3. Takođe dolazi do

inflacije s obzirom na povećanu ukupnu količinu novca u sistemu.

Imajući u vidu ove dve analize Nozik je stao na stranu monetarista i njihovih zaključka, i

svoju je teoriju u velikoj meri gradio oslanjajući se na zaključke Miltona Fridmana. Nozikovi

pojmovi minimalne države, lese fer politike, prava individua i mnogi drugi libertarijanski

zaključci slede iz Miltonove teorije (o neuplitanju države u slobodno tržište).33

Dakle, Nozik poučen ovim zaključcima, a takođe i vođen nekim Rolsovim zaključcima iz

Teorije pravde, kao i tendencijom da se privatizacijom državnih preduzeća, slobodnim

konkurentskim tržištem i monopolskim sektorom poveća stepen efikasnosti funkcionisanja

privrede, stvara svoju teoriju pravde.

3.1. Prava individua, princip o samoposedovanju i minimalna država

Teorija Roberta Nozika spada u one koje se zovu striktne teorije prava. Nozik još u

predgovoru svoje knjige naglašava sledeće: ,,individue imaju prava, i postoje neke radnje koje

nijedna osoba ili grupa ne sme da čini jer bi takvim radnjama ta njihova prava narušili’’.34

Dakle, prava su tu da nam pojasne kako smemo i kako ne smemo da se ophodimo prema drugim

ličnostima. Ovim argumentom Nozik smatra da uz pomoć Kantove druge formulacije

kategoričkog imperativa - ,,Postupaj tako da ti čoveštvo u svojoj ličnosti kao i u ličnosti drugog

čoveka uvek upotrebljavaš u isto vreme kao svrhu, a nikada samo kao sredstvo.’’ - može da

kritikuje Rolsov princip razlike. Naime, ukoliko mi zakonskim putem prinuđujemo osobe u

najpovoljnijem položaju da plaćaju poreze zarad poboljšanja stanja onih u najnepovoljnijem

33
Sa izuzetkom da državna monetarna politika mora da održava stabilnost cena u državi (ali ova tema prevazilazi
potrebe ovog rada, tako da se na njoj nećemo zadržavati).
34
Nozick, R. (1974), Anarchy, State and Utopia, Basic Book, Inc., New York, str. 16.

22
položaju, onda mi dobrostojeće koristimo samo kao sredstva. Da bismo ih koristili u isto vreme i kao

ciljeve, ta odluka mora biti na dobrostojećim, naime oni moraju (kao autonomne individue) odlučiti

slobodnom voljom da li će plaćati porez ili ne, i niko ih ne sme zakonskim putem prisiliti da to učine.

Nozik smatra da pravo individua da odlučuju o tom pitanju proističe iz Lokovog (John Locke 1632 –

1704) principa o samoposedovanju po kojem svaka osoba poseduje svoje telo i ono što iz upotrebe

tog tela sledi, to jest Nozik smatra kao i Lok da svaka osoba ima legitimno pravo na plodove svoga

rada. Lok princip o samoposedovanju obrazlaže sledećim rečima: ,,Svaki čovek poseduje svoju

ličnost: na njegovu ličnost niko drugi nema prava osim njega. Rad njegovog tela i plodovi njegovih

ruku, možemo reći, jesu sa pravom njegovi.’’35

Nozik preuzimajući Lokov princip o samoposedovanju kritikuje Rolsov princip razlike na

sledeći način:

1. Individue poseduju svoje telo, a samim tim i plodove rada svog tela (ovo je premisa koja

se uzima kao aksiom).

2. Ukoliko neko uživa plodove našeg rada bez naše dozvole, onda to znači da mi ne

posedujemo sopstvenu ličnost u potpunosti, već da taj neko u određenoj meri poseduje ili

koristi našu ličnost.

3. Ukoliko neko bez naše volje uživa u plodovima našeg rada, onda to znači da smo mi

prinuđeni na rad.

4. Zakonsko oporezivanje povodom kojeg se individue ne pitaju da li odobravaju takvu

radnju implicira da zakon ili država poseduju njihovu ličnost (deo njihove ličnosti) što

protivreči aksiomu (1).

35
Locke, John (2003), Two Treatises of Government and A Letter Concerning Toleration, Yale University Press, New
Haven and London., str. 111–112.

23
 5. Dakle, Roslov princip razlike koji dozvoljava oporezivanje implicira da ličnosti ne

poseduju same sebe.36

,,Nozik smatra da je pravedna i opravdana samo ona država koja svoje građane štiti od

nasilja, krađe, prevare i kršenja ugovora i koja uz sve to podržava i funkcionisanje slobodnog

tržišta.’’37 To znači da u kakvoj god situaciji društvo završilo, pod uslovom da ničija prava nisu

narušena, i pod uslovom da država nije vršila druge funkcije do gore dozvoljenih funkcija

minimalne države, takva situacija jeste pravedna. Nozik nas poziva da zamislimo sledeće:

pretpostavimo da je Vilt Čemberlen najtraženiji igrač u košarci zbog svojih veština igranja.

Zamislimo takođe da neki klub kupi Čemberlena, a u ugovoru se dogovore da Čemberlen od

svake prodate ulaznice dobija 25%. Pretpostavimo još za svrhu argumenta da se društvo tada

nalazi u stanju D1 koje se odlikuje malim ekonomskim razlikama. Kako ljudi veoma uživaju

gledajući Čemberlena kako igra i spremni su da plate cenu za svaku utakmicu (toliko da je

stadion uvek pun), Čemberlen vremenom postaje veoma bogat, i društvo dolazi u stanje D2, to

jest u društveno stanje u kojem je Čemberlen zbog prodatih ulaznica dosta bogatiji od svih

ostalih. S obzirom da niko nije bio prisiljen da kupi ulaznicu, štaviše svi su znali da 25% od

ulaznice ide Čemberlenu u džep, i s obzirom da ničija prava nisu bila ugrožena, stanje

nejednakosti do kojeg se došlo je pravedno, i država nema nikakva prava da oporezuje

Čemberlena, s obzirom da su ljudi slobodnom voljom došli u stanje D2. Po libertarijanskim

principima društveno stanje D2 je takođe pravedno, i čini se da država zaista ne bi činila pravo

ukoliko bi oporezivala Čemberlena.

36
Ovde treba u odbranu Rolsu spomenuti da su osobe zapravo dale svoju saglasnost za princip razlike iza vela
neznanja.
37
Videti Stupar, M., (2015), Savremene teorije pravde, Filozofski fakultet, Beograd, str. 108–109.

24
 Međutim, iako ovaj Nozikov primer deluje veoma ispravno, smatramo da možemo

konstruisati logički identičan primer koji će nam zapravo delovati kao da je u velikoj meri

neispravan . Zamislimo jednog kapitalistu koji drži monopol nad svom vodom u zemlji, i koji je

pritom do tog poseda došao ne prekršivši ničija prava i slobodnim odlukama ostalih ljudi u

zajednici. Sada se odjednom došlo u situaciju da taj kapitalista zapravo drži monopol nad tim

dobrom, i odlučuje da vodu prodaje po ekstremno visokoj ceni koju su jedino u stanju da plate

izuzetno bogati ljudi, svega 0.1% od cele populacije. Zar možemo reći da je takva situacija

pravedna i da je zapravo to što ostalih 99,9% ljudi nema novca da plati vodu i što će umreti

zapravo činjenica koja nije ni pravedna ni nepravedna? Nikako. Smatramo da ovakve posledice

ne mogu biti pravedne i da se u ovako ekstremnim slučajevima mora dozvoliti intervencija

države radi održanja ravnoteže i pravičnosti u državi. Dakle, mesto na kojem se ne slažemo sa

Nozikom jeste njegovo shvatanje minimalne države, povodom čega mi smatramo da se uloga

države, u posebnim slučajevima, mora proširiti kako bi se zaštitila pravičnost društva.

3.2. Lokov provizorijum i efikasnost private svojine

Poučen Lokovim zaključcima iz Dve rasparave o vladi Nozik smatra da bi nakon

inicijalnog prisvajanja nastala minimalna država bez narušavanja prava individua. Prilikom

prisvajanja teritorija i dobara ljudi bi se vodili principom Lokovog provizorijuma po kojem je

opravdano prisvajanje sve dok ostaje dovoljno i to dovoljno dobrog za druge da prisvajaju

(Nozik će ovaj provizorijum tumačiti drugačije). Zapravo, neko bi opravdano mogao da upita

Nozika: U redu, ukoliko se inicijalno prisvajanje završilo, i ukoliko više nije ostalo poseda za

prisvajanje, zar osobe koje su ostale bez mogućnosti prisvajanja nisu u gorem položaju nego

osobe koje su imale tu mogućnost? Nozik ima izvanredan odgovor na ovo pitanje koji sledi iz

ekonomskih analiza o efikasnosti privatnih sektora. Naime, nakon što se prisvoje svi posedi,

25
osobe koje nisu prisvojile nijedan posed, smatra Nozik, zapravo nisu u gorem položaju. Ovaj

zaključak Nozik obrazlaže podsećajući da su posedi nakon inicijalnog prisvajanja u privatnom

vlasništvu, i da će se njihov kvalitet povećavati s obzirom da će zemljoposednici biti motivisani

da uvećaju svoj kapital time što će unapređivati kvalitet zemljišta. Stoga Nozik smatra da iako

nije ostalo više teritorija da se prisvoji, ostalo je dovoljno dobrog da se koristi. Ilustrovaćemo

ovu poentu radi lakšeg razumevanja: zamislimo kao što smo i pretpostavili da su svi posedi

prisvojeni. U takvom stanju individue koje su prisvojile određene posede nastoje da unapređuju

svoje posede kako bi uživale što veću korist njihovim korišćenjem. Neke individue će na primer

graditi imanja kojima su potrebni ljudi za rad. Pre nego što je prisvajanje počelo nije bilo poslova

koji će zauzvrat vraćati jednaku nadnicu, a sada su ti poslovi otvoreni i oni koji nisu ništa

prisvojili mogu vredno raditi i nakon nekog vremena ukoliko budu štedeli mogu kupiti neku

teritoriju koja je na prodaju ili uraditi nešto što odgovara njihovim preferencijama u tom

trenutku.

U praksi se pokazalo da teritorije ostaju neunapređene kada nisu privatizovane, tako da

privatizacijom teritorija osobe kojima nije ostalo teritorija za prisvajanje, iako su izgubile tu

mogućnost prisvajanja, ipak su kao recipročnu vrednost dobile mogućnost uživanja u

kvalitetnijim dobrima. U slučaju zajedničke svojine (ili stanja neprisvajanja) individue nisu

motivisane da ulažu svoj rad kako bi tu zajedničku svojinu unapredile - ovaj problem je u

filozofskoj i ekonomskoj literaturi poznat pod imenom tragedija zajedničke svojine.

3.3. Istorijska teorija ovlašćenja i hipotetički primer sa Amerikom

Za Razliku od Rolsove teorije koja je teorija završnog stanja, Nozikova teorija je istorijska

što znači da se ne bavi pitanjem kakvo treba da bude završno stanje (npr: pravedno je ono stanje

26
u kojem su ekonomske nejednakosti od koristi onima u najnepovoljnijem položaju, ili pravedno

je ono stanje, to jest onaj postupak koji povećava sveukupnu korisnost u društvu itd.), već

namerava da ispita kako se došlo do stanja u kojem se nalazimo. U tom duhu Nozik iznosi tri

principa:

1. Pravednost u prvobitnom prisvajanju poseda.

2. Pravednost u prenošenju poseda sa jedne osobe na drugu.

3. Ispravljanje nepravdi koje su nastupile kršenjem principa (1) i (2).

Nozik navodi da sve što nastaje iz pravedne situacije putem pravednih koraka, i samo je

pravedno38 (ovo je logika koja stoji iza primera sa Čemberlenom). Ovde možemo primetiti

sličnost sa Kantovom moralnom teorijom u kojoj se zapravo ne obaziremo na posledice, već

samo na sam proces. Pravednost ove teorije Nozik vidi u nenarušavanju prava individua i u

njihovom slobodnom ophođenju.39

Razmotrimo primer u kojem su ljudi tek naselili Američki kontinent i nameravaju da donesu

zakone po kojima će se u budućnosti upravljati. Ukoliko bi prihvatili Nozikove principe, čini se

da bi to društvo bilo kapitalističko i da bi za određeno vreme završilo u velikim nejednakostima

koje bi za posledicu mogle da imaju razne nepogodnosti, na primer:

38
Videti Stupar, M. (2015), Savremne teorije pravde, Filozofski fakultet, Beograd, str. 120.
39
U ovakvom sistemu naivni ljudi bi lako mogli da postanu žrtve sofista koji ih lako mogu ubediti da ''sopstvenom''
voljom kupe ili prodaju određeno dobro. Pitanje je da li to znači da osobe nisu slobodne ukoliko nemaju izbora?
Ne. One mogu želeti da sutra sija sunce ili da pada kiša, ali to neće zavisiti od njihovog izbora, isto tako zakoni neće
zavisiti od slobodnog izbora jedne osobe, već od volje naroda (barem u demokratiji). Tako da iako osobe ne
odobravaju npr. redistribuciju, one su slobodne iako ih država pravnim putem prinuđuje na redistribuciju, to jest
one su demokratski i pravno slobodne.

27
 1. Razlike mogu postati toliko velike da je velika verovatnoća da će odnosi među ljudima

postati neprijateljski, što može dovesti do sukoba, ali i do odvajanja na dve države.41

2. Nezainteresovanost monopolista za potrebe onih u najnepovoljnijem položaju i gledanje

isključivo profita (pri tome, dok ne obraćaju pažnju na one u najnepovoljnijem položaju

oni smatraju da pravo rade).

3. Usled tolikih razlika dobrostojeći će morati nekako da pridobiju one koji su lošestojeći za

dobrovoljnu saradnju.

4. Ljudi koje je zadesila velika katastrofa zavisiće od dobre volje krajnje nezainteresovanih

pojedinaca koji su rasli u sistemu slavljenja koristi, efikasnosti i profita.42

S obzirom na posledice koje slede iz hipotetičkih primera koje smo konstruisali, ali koje se,

istina u ne tako ekstremnom stepenu, dešavaju u realnosti smatramo da smo izneli na videlo

slabosti libertarijanske politike koja i pored tako ekstremnih i naizgled nepravednih situacija

nastoji da takvo društveno stanje nazove pravednim. Jedan od problema naše kritike je što

libertarijanci za posledice zapravo i ne brinu, tako da bi se oni na ovaj naš argument slatko

nasmešili s obzirom da naš argument podrazumeva da su posledice važan faktor za teoriju

pravde, kao i to da smatramo kako povremene državne intervencije vode efikasnijem društvenom

stanju nego lese fer politika minimalne libertarijanske države.43

41
Platon je još u Državi upozorio da oligarhija vodi stvaranju dve države, jedne koju čine siromašni i druge koju čine
bogati. Videti Platon (1983), Država, 551d i dalje.
42
Istina je da bi ljudi mogli da razmišljaju kako je ta prirodna nepogoda mogla njima da se desi, i da onda iz tog
razloga možda saosećaju i pomažu žrtvama prirodnih nesreća. Ali ukoliko je ovo libertarijanski argument, onda se
ne vidi razlog zašto ne bi saosećali i sa onima koji se nalaze u najnepovoljnijem položaju.
43
Međutim, ukoliko smatraju da intervencija države ne rešava probleme, pogotovo ukoliko podrazumeva
potrošnju novca zarad npr. povećanja zaposlenosti, onda to znači da oni zapravo gledaju na posledice u smislu da
državna intervencija vodi neefikasnijim društvenim stanjima.

28
3.4. Nozikovo razmatranje genetske lutrije

Podsetimo se da Rols na talente gleda kao na jednu vrstu državne svojine s obzirom da

osobe nisu zaslužne za talente koje poseduju, te da stoga plodovi koji slede iz njhovih talenata

nisu potpuno njihovi, već da ih nekako trebaju redistribuirati onima koji su u najnepovoljnijem

položaju.44 Nozik, ukoliko imamo na umu princip o samoposedovanju, smatra da bi takva

državna prinuda bila jednaka prinudnom radu, što dalje znači da su ljudi koje država oporezuje

zapravo njeni robovi. On smatra da ljudi ne bi prihvatili Rolsov princip razlike, već da bi pre, s

obzirom da su oni vlasnici svojih tela, i samim tim jedini suvereni nad njim i nad svim što

proizilazi iz njihovog unapređivanja i korišćenja talenata, pod uslovom da ničija prava nisu

narušena, prihvatile pricnip o samoposedovanju. Dakle, Nozik smatra da indivdue zaslužuju ono

što proistekne iz njihovog truda i rada (Rols trud i rad smatra arbitrarnim faktorom zasluge), i

kao argument za ovu tvrdnju navodi primer sa Robinzonima:45 Nozik nas poziva da zamislimo

deset različitih Robinzona Krusoa koji žive na deset različitih ostrva. Neki Robinzoni su

talentovaniji od drugih, neka ostrva su bolja, neka su lošija itd. Ukoliko se nakon određenog

vremena ispostavi da su neki Robinzoni prošli dobro, da imaju dosta resursa ili da su ih pomoću

talenata izgradili, dok drugi usled loših okolnosti na ostrvu ili usled neposedovanja talenta jedva

sastavljaju kraj sa krajem, Nozik se pita imaju li pravo Robinzoni koji su prošli lošije da

zahtevaju od Robinzona koji su prošli bolje da im pomognu tako što će podeliti plodove svog

rada sa njima? Nozik zaključuje da nemaju to pravo s obzirom da je stvar slučajnosti ko je kakvo

ostrvo dobio i ko je kakve talente razvio, tako da s obzirom da društvene saradnje nema! (što je

44
To što živimo u doba visokog tehnološkog razvoja jeste sreća za ljude koji poseduju visoke programerske veštine.
S obzirom da drugi nisu bili ove sreće u izvlačenju talenata na genetskoj lutriji, smatra se za pravedno da se stanje
lošijestojećih poboljša.
45
Primer sa Robinzonima Nozik je preuzeo i blago modifikovao iz M. Fridmanove knjige Kapitalizam i sloboda. Vidi
Fridman, Milton (2012), Kapitalizam i sloboda, JP službeni glasnik, Beograd, gl. 10.

29
jedan od Rolsovih argumenata za redistribuciju) ne vidi se razlog zbog kog bi dobrostojeći

Robinzon dao svoje resurse onom koji je prošao najlošije.46

Spomenuli smo više puta kako se čini da libertarijanska pozicjija poseduje neku vrstu

suštinske greške u tom smislu što se dolazi do društvenih stanja koja se barem na prvi pogled

čine neprihvatljivim. Sledećim primerom ćemo pokušati dodatno (konačno?) da ubedimo čitaoce

u to: zamislimo da se iz nekog stanja D1, pretpostavimo da je to bilo stanje u kojem su sve

teritorije prisvojene i u kojem nije prekršen nijedan od libertarijanskih principa, prešlo u stanje

D2 koje se odlikuje ekstremnim nejednakostima među ljudima, takođe pretpostavimo da država

igra ulogu libertarijanske minimalne države; posledica takvog društvenog stanja D2 jeste da neko

dete koje je rođeno u siromašnoj porodici nema mogućnosti da ima zdravstveno osiguranje zato

što porodica ne može da izdvoji za to. Libertarijanci, kako ne bi rekli da je ovo stanje pravedno,

morali bi barem da kažu da nije nepravedno to što to određeno dete nema zdravstveno

osiguranje, za šta smatramo da je radikalno pogrešan pristup pitanju pravde. Arbitrarno je, pa čak

i apsurdno reći da nije nepravedno da neko dete, koje nije ničim zaslužilo da nema mogućnosti

za zdravstveno osiguranje, zaista nema zdravstveno osiguranje. Ovaj zaključak i zaključci ovog

tipa govore nam o očiglednoj neupotrebljivosti ove teorije u društvu gde ljudi očekuju da se

poštuju neke opšte prihvaćene i (ne koristimo reč ,,svima’’ da ne bismo i sami otišli u ekstrem

kao što to čine libertarijanci) očigledne stvari.48

47
Svakako da bi dobrostojeći Robinzon trebao da uđe u saradnju sa onim koji je loše prošao ukoliko vidi šansu za
komparativnom prednošću, to jest za unapređenje sopstvenog položaja. Takođe smatramo da se Rols nije
preterano bavio ovim pitanjem s obzirom da se Rols bavi ugovornom teorijom, a u slučaju sa Robinzonima ne
postoji nikakav dogovor ili ugovor iza vela neznanja ili bilo šta što bi prinudilo ili dalo legitimitet nekim Robinzonima
da zahtevaju redistribuciju od drugih, osim možda tragične situacije u kojoj se neki Robinzoni nalaze i koja može da
probudi saosećajnost drugog ljudskog bića(ali to je već druga tema).
48
Ovde možemo spomenuti da ljudi u društvu obično imaju neke intuicije o tome šta je dobro, a šta loše, imaju
nekakav osećaj za pravdu. Mi smatramo da će se većina, ako ne i svi, složiti da su posledična stanja do kojih
libertarijanizam može voditi suštinski neprihvatljiva za društvo koje se treba nazvati pravednim.

30
4.0. Jedan pokušaj pomirenja Rolsovog principa razlike i Nozikovog

principa o samoposedovanju

Da li je efikasnija politika lese fera ili politika koja dozvoljava uplitanje države u tržište onda

kada se naslućuju velike nesreće i kada se proračuna da je efikasnije da se sprovede intervencija,

pitanje je koje već dugo vremena muči ekonomiste i filozofe. Mi u ovom radu ne nameravamo ni

da pokušamo da damo neki konačan odgovor, ali odvažićemo se i pokušati da damo određene

argumente koji će smatrati jednu od ove dve politike pravednijom i prihvatljivijom.49

4.1. Za i protiv libertarijanizma

Libertarijanska teorija nam pruža jednu jako važnu stvar, a to je sigurnost da se naša prava

neće žrtvovati u ime takozvanih boljih posledica ili nekih sličnih stvari. Dakle, država nema

pravo da sprovede zakone koji prinuđuju osobe da redistribuiraju određeni deo svojih dohodaka.

Ovo se čini racionalnim i pravednim bilo da razmišljamo o sebi kao bogatašu ili o sebi kao

siromahu, svejedno ne želimo da država bez naše dozvole uzima plodove našeg rada.

Iako libertarijanska teorija prava deluje intuitvno, ona kao što smo već objasnili pomenutim

primerima, vodi neprihavtljivim, neintuitivnim i nepravednim društvenim stanjima, a ono što

nam pogotovu para uši jeste što oni ta stanja nazivaju pravednim društvenim stanjima. Primer

kapitaliste i radnika, i primer deteta i zdravstvenog osiguranja govore nam o neupotrebljivosti i

odlučujućoj nepravednosti politike ovog tipa.50

49
Što se tiče pitanja efikasnosti, smatramo da su obe politike efikasne ali u različitim situacijama. Dakle, koja je
efikasnija od ove dve politike zavisiće od situacije u kojoj se to pitanje postavlja.
50
Može delovati pretenciozno što ćemo teoriju kantovog tipa kao što je libertarijanizam (teorija koja ne gleda na
posledice, već samo na proces) pokušati da ,,dopunimo ili popravimo’’ dodajući joj neke elemente upravo Kantove
moralne teorije.

31
 Dakle, naš zaključak iz ovog potpoglavlja jeste da prihvatamo princip o samoposedovanju

koji ne dozvoljava državi da obavezuje osobe da dele svoje prihode i tome slične stvari koje im

po pravu pripadaju. Međutim, iako može delovati protivrečno, ne prihvatamo posledice koje

mogu slediti iz takvih društvenih stanja (to jest ne prihvatamo da je pravedno da ljudi završavaju

kao radnik i dete siromašnih roditelja iz primera koje smo naveli).51

4.2. Za i protiv Rolsovog režima državnog blagostanja

Principi Rolsovog tipa nam obezbeđuju osnovna prava (pravo na život, slobodu, mogućnosti

itd.) i ne dozvoljavaju dolaženje do društvenih stanja koja su navedena u primerima sa radnikom

i detetom koje nema mogućnost na zdravstveno osiguranje. Dakle, nastoji se da se održi neka

intuitivno shvaćena pravda. Međutim, državna prisila pomoću zakona kojom se dohodci bogatih

redistribuiraju onima koji su u najnepovoljnijem položaju čini se nepravednom s obzirom da

smatramo da je prisiljavanje ljudi u državi da čine nešto što ne žele zapravo nepravedno.52

Dakle, prihvatamo da je pravedno da svi ljudi budu zaštićeni od posledičnih stanja do kojih

smo rekli da se može doći u libertarijanskim režimima (primer sa radnikom i detetom koje nema

mogućnost na zdravstveno osiguranje), ali ne prihvatamo da ljudi trebaju biti prisiljeni od strane

države (zakona) da redistribuiraju svoje dohotke lošijestojećim.

51
Pogledati fusnotu broj 40.
52
Veliki problem našeg rada jeste što ostaje u okvirima teorije, jer se realnost do koje bismo da dođemo toliko
teško može ostvariti da je slobodno možemo kao i Nozik nazvati Utopijom. Ostaje nam za utehu ona stara izreka da
sve što je moguće ostvariti u teoriji moguće je i u praksi.

32
4.3. Kantovi principi

Imajući u vidu navedene nedostatke i dobre strane analiziranih teorija ova dva američka

filozofa čini se da smo napravili sebi prostor, a ujedno i obavezu da, s obzirom na naš negativni

zaključak o teorijama oba filozofa, odgovorimo koje onda teorije ili principi valjaju.

No nažalost mi ni u tome nećemo uspeti, niti nam je to bila namera u ovom radu. Jedino što

želimo je da predstavimo ono što se nama čini kao deo koji ovim teorijama fali kako bi zajedno

činile jednu intuitivnu (i po principima i po posledicama) i efikasnu teoriju pravde, što kako smo

dosad videli ove dve teorije pojedinačno ne uspevaju da postignu.

Bez okolišanja, ono što fali Rolsovoj teoriji jeste da ne krši ljudska prava donošenjem

državnih zakona ili principa koji prinuđuju jedan deo populacije da čini nešto što one kao

autonomne jedinke ne bi želele da čine. Ukoliko država nešto zakonski prinuđuje od građana,

onda se ti građani ne mogu smatrati autonomnim jedinkama u apsolutnom smislu,53 s obzirom

da zakon kojim se upravljaju ne dolazi od njihove volje, već od volje koja je izvan njih (ovo je

libertarijanski argument protiv Rolsovog principa razlike koji se poziva na Kantovu definiciju

autonomnih individua).54 Međutim ono što fali teoriji Roberta Nozika jesu opšte prihvatljivi

društveni principi koje ona ne uspeva da obezbedi ili barem ne brine za njih s obzirom da ne
53
U ovom radu nam nije namera da rušimo osnove pravne demokratske države. Jedino što želimo da naglasimo
jeste da ukoliko smo se složili da je društvo aparat međusobne saradnje iz kog svi očekuju korist, onda sledi da oni
građani koji su prinuđeni da prihvate određeni zakon zapravo nemaju koristi od njega, tako da se postavlja pitanje
da li je za njih možda bolje da se vrate u prirodno stanje nego da ostanu u društvenom. Međutim to što se
povodom nekog zakona neće složiti 100% populacije ne znači da ljudi koji se ne slažu nisu autonomne individue,
već, ublažimo tezu ovog rada, samo to da su njihove preferencije povodom tog pitanja drugačije.
54
Mi ne želimo da tvrdimo da je individua neslobodna onda kada država stavlja na red zakone sa kojima se
određene individue ne slažu. U demokratskim režimima se donose zakoni u vezi kojih se većina ljudi u državi slaže,
a manjine ne. Međutim, za tu manjinu koja se ne slaže sa donetim zakonima ne kažemo da je neslobodna, već da
nepodržava zakone u potpunosti, ali da ih poštuje s obzirom da živi na određenoj teritoriji i uživa plodove te
države, i zna da je to pravedna posledica demokratskog procesa. Ovde možemo spomenuti i to da su individue
ukoliko biraju da žive na određenoj zemlji, to jest ukoliko ne žele da idu drugde, zapravo dale svoju prećutnu
saglasnost o legitimnosti principa u državi. Ovo je poenta Lokovog koncepta o prećutnoj saglasnosti iz Dve rasprave
o vladi.

33
gleda na posledice (teorija koja ne gleda na posledice je jako problematična za realna društva, i

samim tim je smatramo neprihvatljivom kao kandidata za teoriju pravde).

Važno je uočiti da Rols sa jedne strane ne smatra da krši prava individua s obzirom da su

individue postigle sporazum iza vela neznanja o prihvatanju principa pravde do kojih su došli.

Rols smatra da je veo neznanja zapravo suštinsko obeležije prvobitnog položaja koje omogućava

nepristrasnost pri odlučivanju, što je takođe uslov ispravnog moralnog postupanja u Kantovoj

filozofiji. Ali problem je što sa druge strane način odlučivanja jeste egoističistički iako se time

dolazi do altruističkih principa, a takav način odlučivanja se ne uklapa u Kantovu moralnu

teoriju. Individue su zbog tog prihvatanja iza vela neznanja, smatra Rols, u obavezi da snose teret

pristanka, to jest one ne smeju da odustanu od principa jednom kada se veo neznanja podigne.

Ali, postavlja se pitanje zašto ne bi smele? Ako smo mi slobodne individue, onda i nakon

podizanja vela neznanja možemo doći do autonomnih principa koji se ne slažu sa principima do

kojih smo došli iza vela neznanja (s obzirom da su nam dostupne nove informacije).

Kantova druga formulacija kategoričkog imperativa: ,,Postupaj tako da ti čoveštvo u svojoj

ličnosti kao i u ličnosti drugog čoveka uvek upotrebljavaš u isto vreme kao svrhu, a nikada samo

kao sredstvo.’’55 jeste princip koji mi smatramo da bi svako pravedno društvo trebalo da

prihvati, ali ne kao zakon koji prisiljava građane na određene akcije, već kao neku vrstu

nepisanog moralnog pravila. Naime postupati prema drugima uvek i kao prema ciljevima, a ne

samo kao prema sredstvima jeste nepisani zakon koji bi svi trebalo da znaju, jer prepoznaju i

poštuju dostojanstvo i čoveštvo56 kako u sebi, tako i u drugim ličnostima.

55
Kant, Imanuel (2008), Zasnivanje metafizike morala, Dereta, Beograd, str. 74.
56
Poštuju razum u drugom čoveku.
34
 Glavna poenta našeg rada je sledeća: Nozikova kritika Rolsa po kojoj se dobrostojeći koriste

kao sredstva zarad onih u najnepovoljnijem položaju može se neutralisati upravo Kantovom

moralnom teorijom. Zamislimo da Nozik Rolsa zapita sledeće: tvoji argumenti prvobitnog

položaja jesu dobri, ali možeš li mi odgovoriti zbog čega bi talentovane i bogate osobe nakon

podizanja vela neznanja prihvatile principe koji će im nanositi između ostalog i štetu, ne bi li to

bilo iracionalno sa njihove strane? Pitanje zamišljenog Nozika svakako da ima dobru poentu,

naime slažemo se da je iracionalno da neko prihvati principe koji će mu često štetiti. Međutim mi

ćemo pokušati da priskočimo u pomoć Rolsu braneći ga jednim Kantovim argumentom. Naime,

ukoliko bi se osobe u prvobitnom položaju iza vela neznanja složile oko početnih principa

pravde, a onda se nakon dizanja vela neznanja odlučile da ipak te principe ne poštuju, čine se da

bi one time prihvatile maksimu po kojoj individue ne moraju da poštuju sklopljene dogovore,

već da dogovore koje su sklopili treba da poštuju jedino ukoliko su im oni od koristi, što nikako

ne može da postane jedan opšti zakon iz prostog razloga što takva maksima protivreči sama

sebi.57 Pogledajmo takođe sledeći Kantov stav: ,,Osim toga, neko četvrti, kome ide dobro, vidi

međutim kako drugi moraju da se bore sa velikim nevoljama (kojima bi on zacelo mogao

pomoći) rezonuje ovako: Šta se to mene tiče? Neka svako bude srećan koliko je to bogu drago, ili

koliko je on sam kadar da učini sebe srećnim. Ja mu neću ništa oduzeti, čak mu neću ni

pozavideti; samo ja nemam volje da išta doprinesem njegovom blagostanju ili da mu priteknem u

pomoć kada je u nevolji! Ako bi takav način mišljenja postao opštim prirodnim zakonom, tada bi

svakako ljudski rod ipak mogao da opstane, i bez sumnje još bolje ako svako brblja o saučešću i

dobronamernosti pa se čak trudi da s vremena na vreme tako šta učini, ali tome takođe

podvaljuje kad god može, prodaje tuđa prava ili im inače nanosi štetu. Iako je moguće da prema

57
U svetu u kom se dogovori poštuju jedino ukoliko su od koristi obema strana jeste svet u kome ljudi neće uspeti
da sklope dogovor, jer će strahovati da suprotna strana neće ispuniti svoj deo dogovora. Sam pojam dogovora biće
nemoguć.

35
onoj maksimi postoji opšti prirodan zakon; ipak nije moguće hteti da jedan takav princip važi u

svakom pogledu kao prirodan zakon. Jer, svaka volja koja bi donela takvu odluku protivrečila bi

samoj sebi, pošto se ipak mogu desiti neki takvi slučajevi u kojima će dotičnom čoveku biti

potrebna ljubav i saučešće drugih ljudi, i u kojima bi on na osnovu takvog jednog prirodnog

zakona, poniklom iz njegove vlastite volje, lišio sama sebe svake nade u tuđu pomoć koji pri tom

želi.’’58 Kantov stav bi ukratko bio sledeći: svakoj osobi će nekada možda biti potrebna pomoć,

ljubav, ili saučešće neke druge osobe. Ukoliko bi ona druge lišila svoje pomoći (kao što bi

možda nakon podizanja vela neznanja talentovani i bogati želeli da liše pomoći one koji se

nalaze u najnepovoljnijem položaju), ona bi onda htela da univerzalizuje maksimu po kojoj

druge osobe ne treba da se ispomažu onda kada je to potrebno, to jest ona bi univerzalizovala

maksimu po kojoj ni njoj druge osobe ne treba da pomognu kada joj je pomoć potrebna, što

očigledno protivreči zdravom razumu.

4.4. Principi do kojih smo došli

Zahtev da država ne sme prisiljavati građane da dele plodove svoga rada do kojih su

pravednim putem i sopstvenim radom došli ogleda se u prvom principu o samoposedovanju. 59

Princip slobode se razume na milovsko–rolsovski način po kom svaka osoba ima najširi

sistem jednakih sloboda koji je kompatibilan sa sličnim sistemom sloboda za sve. Građani mogu

sami, podstaknuti saosećanjem, čoveštvom ili nekim drugim osećanjem, davati priloge ili

odobriti redistribuciju.

58
Kant, Imanuel (2008), Zasnivanje metafizike morala, Beograd, Dereta, str. 64–65.
59
U demokratskim državama se zakoni ovog tipa mogu prećutno prihvatiti. Čak iako individue ne odobravaju taj
zakon, one ga prihvataju s obzirom da nastavljaju da žive u toj zemlji.

36
 Ljudi u društvu prepoznaju da su položaji u kojima su rođeni i telenti koje su rođenjem

dobili zapravo stvar lutrije. Upravo iz tog razloga će se ljudi u društvu jedni prema drugima

ophoditi dobronamerno. Takvo dobronamerno ophođenje smatramo treba da postane stvar

državne kulture. Ovo je jedan od odgovora na pitanje kako ljudi u dobrostojećem položaju da

vrše redistribuciju, a da u isto vreme ne budu prinuđeni na nju. S obzirom da je dobrostojeći sloj

u društvu, ali i celokupno društvo uopšte, obrazovan u ovom duhu, on će prepoznati sreću koju je

imao na genetskoj lutriji, i osećaj saosećanja će se u njemu probuditi za one staleže koji su u toj

arbitrarnoj raspodeli prošli loše. Takođe je važna stvar da individue sebe vide kao vredne, i da se

neko ne smatra manje vrednim čovekom u društvu ukoliko radi manje plaćene poslove, već da

ljudi prepoznaju trud, saosećaju sa netalentom drugih itd. Neće biti ponižavanja onih kojima ne

ide u životu i koji su na dnu, već će ljudi uviđajući da su oni mogli da budu na tom mestu

nastojati da probude u njima (netalentovanima i onima u najnepovoljnijem položaju) neke

kvalitetne osobine koje su suzbijene njihovom neupotrebljivošću u društvu, nezadovoljstvom...

Društvo i svi njegovi pojedinci treba da uzdižu duh onih koji sebe ne smatraju vrednim, treba da

traže oblasti u kojima se osoba koja se ne smatra vrednom može potvrditi i učiniti svoj život

smislenim kako ne bi zapala u apatiju i besmisao. Smatramo da ljudi, društvo i kultura koje

pokušavamo da izgradimo neće veličati novac, uspeh i efikasnost, iako će i to biti koncepti koje

takođe nastoje da povećaju, ali zarad većeg obima ovih drugih (uzvišenijih) dobara, već će

nastojati da se ophode čovečno prema drugima kao i prema sebi, nastojaće da grade bratske

odnose sa ljudima, širiće ljubav, poštovanje itd., i gledaće da pomažu drugima i tako potvrde

maksimu da treba pomoći drugima onda kada im je pomoć potrebna, a kada osoba koja pomaže

ne žrtvuje nešto previše važno na putu dok pomaže (princip čoveštva).

37
 Svako će, ma iz kakvog god staleža bio, i ma iz koje porodice došao, ukoliko poseduje

veštine, pa čak ukoliko i ne posedovao veštine, imati pravo da konkuriše na svim radnim

mestima. Da li je neko bogat ili siromašan, talentovan ili netalentovan, nevažno je. Svako može

pristupiti položaju, a da li će ga dobiti, to će zavisiti od veština koje pokaže za taj posao (princip

pravične jednakosti u mogućnostima).

Primer sa monopolistom koji drži sve zalihe vode u državi jednostavno iziskuje princip

po kome država mora posedovati tu moć da u ovako ekstremnim situacijama uspostavi pravdu u

državi. Opravdanje ove državne moći jeste u tome što ona treba da služi održanju osnovnih prava

ljudi u državi (princip o efikasnosti državne intervencije).

Dakle, sinteza Kantove teorije, Nozikovog libertarijanizma i Rolsovih principa državnog

balgostanja, ogleda se u ovih pet principa koja smo objasnili:

1. Princip o samoposedovanju (libertarijanski princip).

2. Princip slobode.

3. Princip čoveštva (koji je zapravo implicitno sadržan u principu razlike, Rolsovski

princip).61

4. Princip pravične jednakosti u mogućnostima.

5. Princip o efikasnosti državne intervencije – uplitanje države je dozvoljeno u slučajevima

kada se osnovna prava građana ugrožavaju.

61
Njegova uloga je da neutrališe ekstremne posledice do kojih se može doću u libertarijanizmu, kao što je
prikazano u primeru sa radnikom i detetom koje nije u mogućnosti da ima zdravstveno osiguranje. Takođe, svrha
ovog principa je da obezbedi dobrovoljnu saradnju i pomoć dobrostojećeg staleža onima koji se nalaze u
najnepovoljnijem položaju.

38
5.0. Zaključak

Videli smo da Rolsova teorija odobrava državnu intervenciju zarad većeg društvenog

blagostanja. Dok sa druge strane Nozikova teorija ne dozvoljava intervenciju države mimo njene

libertarijanski definisane minimalne države jer smatra da se tom intervencijom, pored toga što se

smanjuje efikasnost, krši nešto mnogo uzvišenije od društvenog blagostanja, a to su ljudska

prava.

Želja nam je u ovom radu bila da pokažemo kako lese fer politika može voditi neefikasnim

društvenim stanjima i da onda shodno tome zajedno sa Pol Samjuelsonom (Paul Samuelson 1915

– 2009) zaključimo: ,,Danas možemo videti koliko je bilo pogrešno stanovište Miltona Fridmana

da tržišni sistem može sam sebe da reguliše.Vidimo koliko je bio smešan slogan Ronalda Regana

da je vlada problem, a ne rešenje. Ta ideologija koja je vladala poslednjih godina sada je

odbačena. Sada svi shvataju da, upravo suprotno, ne može postojati rešenje bez vlade. Ponovo je

prihvaćena kejnzijanska ideja da fiskalna politika i trošenje deficita igraju važnu ulogu u vođenju

tržišne ekonomije. Voleo bih da je Fridman živ da vidi kako je njegov ekstremizam doveo do

poraza tih ideja.’’62 Libertarijanizam dakle nije zaživeo, a uloga države se ipak pokazala kao

neophodna kako bi se postiglo efikasnije i pravednije društveno stanje. Možda bi dobar primer

efikasne politčke kontrole ograničenih resursa bili režimi zapadno evropskih i skandinavskih

zemalja koji se sastoje u efikasnosti savršenog konkurentskog modela na osnovama etički

optimalne raspodele, što je zapravo sinteza do koje smo u ovom radu nadamo se i došli.

62
Medojević, B., Cerović B., (2012), Osnovi klasične političke ekonomije – skripta, CID Ekonomskog fakulteta,
Beograd, str. 148.

39
Literatura:

1. Kant, Imanuel (2008), Zasnivanje metafizike morala, Dereta, Beograd.

2. Kant, Imanuel (1993), Metafizika morala, izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića,

Sremski Karlovci.

3. Kant, Imanuel (2000), Pravno – politički spisi, politička kultura nakladno – istraživački

zavod, Zagreb.

4. Ricardo, David (2001), On The Principles of Political Economy and Taxation, Batoche

Books, Kitchener, Ontario.

5. Kimlika, Vil (2009), Savremena politička filozofija, Nova srpska politička misao, Beograd.

6. Nozick, Robert (1974), Anarchi, State and Utopia, Basic Books, Inc., New York.

7. Rawls, John (1971), Theory of Justice, Harvard University Press, Cambridge, Massachusetts.

8. Rawls, John (2007), Lectures on the History of Political Philosophy (Edited by

Samuel Freeman), Cambridge, Massachusetts, and London, England.

9. Rols, Džon (1998), Politički liberalizam, Filip Višnjić, Beograd.

10. Rols, Džon (1998), Teorija pravde, službeni list SRJ i CID, Beograd – Podgorica.

11. Varijan, R. Hal (2010), Mikroekonomija – moderan pristup, Ekonomski fakultet, Beograd.

12. Sandel, Michael (1982), Liberalism and the Limits of Justice, Cambridge University Press,

Cambridge.

40
13. Medojević, Branko i Cerović, Božidar (2012), Osnovi klasične političke ekonomije -

skripta, CID Ekonomskog fakulteta, Beograd.

14. Mill, John Stuart (2003), On Liberty, Vail-Ballou Press, Binghamton, New York.

15. Fridman, Milton (2012), Kapitalizam i sloboda, JP službeni glasnik, Beograd.

16. Stupar, Milorad (2014), FILOZOFIJA POLITIKE: antičko i moderno shvatanje političke

zajednice, Filozofski fakultet, Beograd.

17. Stupar, Milorad (2015), Savremene teorije pravde, Filozofski fakultet, Beograd.

18. Stupar, Milorad (1988), ,,Nepristrasnost i pravda’’, Filozofske studije (20), str. 23–

59., Beograd.

19. Platon (1983), Država, BIGZ, Beograd.

20. Hazlit, Henri (2011), Ekonomija u jednoj lekciji, JP službeni glasnik, Beograd.

21. Daniel, Norman (1975), Reading Rawls, Basic Books, New York.

22. Gaus, Džerald (2012), O filozofiji, politici i ekonomiji, JP službeni glasnik, Beograd.

23. Ricardo, David (2001), On The Principles of Political Economy and Taxation, Batoche

Books, Kitchener, Ontario.

24. Lok, Džon (1978), Dve rasprave o vladi, Mladost, Beograd.

25. Locke, John (2003), Two Treatises of Government and A Letter Concerning Toleration,
Yale University Press, New Haven and London.

41