а ја и даље седим у кући.

Овај тип „докторског карантина“ мене у очима других можда

претвара у најстрожијег пратиоца мера због короне. Мада сам и реципроцитетно задовољан
што имам докторске јер онда могу да будем највећа кукавица колико ми је највероватније и
најприродније ако избацимо “мачо” тенденције и жељу да се допаднем другима који мисле
да не треба бити толико параноичан. Скупљао сам мраве за свог мрављег лава. То сам
радио.

Сада читам године које су појели скакавци и јако ми значи увод у књигу јер анализира
супротност или боље рећи, најгори сценарио који се може десити мом писању дневника -
Заборав и несигурност у чињенице.

13 јул је и очигледно сам нешто и писао, или вероватније, био је викенд и онда сам га
провео са драгом која је на “доласку на обалу” као што кажу морнари. Данас сам се чуо са
неким организаторима концерта којима је све пропало ове године па мисле да ми наступамо
са гудачким оркестром или “тако нешто”, чим се стекну услови. Нуде нам Дом Синдиката!
Јако смо узбудјени нас тројица из бенда који то знамо. Тешко ми је да се сконцентришем да
пишем. Сваки пут кад осетим да сам стекао рутину један од два посла ме позове да пита
да ли забушавам... два посла и докторске. Птице на грани, Дјаво и Ник Кејв! Сви су већ чули
како се стално жалим. Жалим се а ето тако већ годинама. Заиста да није било короне,
можда би дао отказ негде.

Сада пишем убрзано. Имам десетине идеја које желим у истом тренутку да напишем,
борим се да их артикулишем. Страх ме је шта ћу писати кад их све потрошим.

18 јул. Дошао сам у фазу где се осећам ко преварант. Читам теоријске књиге и не
разумем језик. Емпиријски? Зашто толико пута наилазим на ту реч? Управо сам се осетио
ко преварант док сам покушавао да докажем да људи који се баве уметношћу из хобија раде
то на неискрен начин. Онда сам потражио одговор зашто је нешто уметност а зашто је
нешто превара... нашао сам одговор да ако поклањаш своје радове онда ниси уметник.

И сад ми се оформила ова крива у глави:

136