Академија струковних студија Шабац

Одсек за пољопривредно – пословне студије и туризам

СЕМИНАРСКИ РАД

КОМПОСТИРАЊЕ ИЗ БИОРАЗГРАДИВОГ ОТПАДА

Ментор: Студент:
Др Saša Spasojević, проф. Давид Цветковић
Бр. Индекса МА 46/2020

Шабац, 2022.
 САДРЖАЈ:

1. УВОД.................................................................................................................................3

2. ОПШТИ ПОДАЦИ О ОТПАДУ..................................................................................4

3. ИЗВОРИ, ТИПОВИ И САСТАВ КОМУНАЛНОГ ЧВРСТОГ ОТПАДА (КЧО).......5

3.1. Извори и типови чврстог отпада..............................................................................5

3.2. Типови чврстог отпада по месту настанка..............................................................7

4. БИОРАЗГРАДИВИ ОТПАД.........................................................................................11

5. УОПШТЕ О КОМПОСТУ.............................................................................................14

4. ИСТОРИЈА КОМПОСТИРАЊА.................................................................................15

4.1. Састојци компоста...................................................................................................16

5. ОСНОВНИ ПРИНЦИПИ КОМПОСТИРАЊА...........................................................18

5.1. Параметри процеса компостирања....................................................................19

5.2. Методе компостирања.........................................................................................21

6. ЗАКЉУЧАК.............................................................................................................33

ЛИТЕРАТУРА....................................................................................................................34

2
 1. УВОД

Током протеклих векова светска популација нагло се повећала и постала све

више потрошачки оријентисана. Ово је довело до континуалног повећања производње
добара. Технолошке промене, као и промене у друштву допринеле су повећаном
захтеву за коришћењем једнократних и запакованих производа. Ови производи, као и
њихова паковања временом постају отпад. Повећана производња је стога довела и до
пораста стварања отпада. Велики проценат отпада производи се у домаћинствима.
Храна, баштенски отпад, папир, конзерве, флаше, пластичне кесе, чине део отпада. Ако
се не сакупљају и не одлажу у складу са санитарним захтевима, лако може доћи до
појаве болести и штеточина. Остаци од живих бића (биљака и животиња) - органски
производи чине 35%- 40% чврстог отпада. Ова велика количина отпада може бити
прерађена најприроднијим путем рециклаже - разлагањем.

Биоразградња или компостирање има велику перспективу за прераду органске

компоненте комуналног отпада. Прерада једне тоне органског отпада може дати 500м3
биогаса, који садржи до 70% метана и угљен-диоксида с топлотним капацитетом до
24000кЈ/м3.

Врло је битно присуство бактерија и других компоненета биоте. Бактерије по

количини и разноврсности знатно премашују друге групе микроорганизама. Бактерије
обављају процес фиксације азота, од чега зависе биолошка активност и плодност
земљишта. Значајан део чврстог комуналног отпада чине остаци хране. Они имају
велику густину и влажност. Увођење технике биоразградње омогућава решавање
проблема отпада. Биоразградња отпада може се реализовати у градовима средње
величине и у сеоским срединама, пре свега на мањим фармама и у пластеницима.

Предност биоразградње је еколошка чистоћа, пошто су њени крајњи производи

оргнска ђубрива, биогас(енергент) и вода која се може користит у привреди и
домаћинству. Метода биоразградње широко се примењује у привредној пракси многих
земаља за енергентске потребе и добијање квалитетног органског ђубрива, као и
смањење депонијских површина прерадом комуналног отпада, у циљу заштите
обрадивог земљишта и биодиверзитета.

3
 2. ОПШТИ ПОДАЦИ О ОТПАДУ

Интензивним развојем технолошких достигнућа, наглим порастом броја становника на

планети Земљи и миграцијом становништва из села у градове, савремена цивилизација
се по први пут у другој половини 20. века сусрела с проблемом отпада. Сви ови
фактори условили су интензивни развој друштвено-економских односа, што је довело
до невероватног повећања потрошње свих врста роба и производа, а самим тим и до
повећања продукције свих врста отпада.

Количина и састав чврстог отпада у директној је зависности од величине области

сакупЉања, годишњег доба, социјалне структуре становништва као и врсте привредне
делатности и низа других фактора. Просечна продукција чврстог отпада у Србији
износи око 0,7 до 0,9 кг/становнику на дан, односно око 270 до 300 кг/становнику у
години. У развијенијим земЉама продукција чврстог отпада износи и преко 3,0
кг/становнику на дан.

Проблем чврстог отпада је посебно присутан у градовима, где директно утиче на

здравље људи и животну средину, односно директно утиче на загађење ваздуха,
земЉишта и воде. Човек у граду често "губи" директну везу с природом и најрадије би
желео да отпад није у његовом видном пољу, те је због тога склон да свој отпад баци у
поток, реку, шуму или на неко друго место. При овоме заборавља да ће му се исти
отпад, али у другом облику негативно вратити кроз ланац исхране.

Чврсти отпад који се продукује у домаћинствима представЉа хетерогену смесу

различитих врста отпадних материјала, као што су: папир, картон, стакло, керамика,
пластика, кожа, кости, текстил, биомаса, разне врсте инертних материјала, посебно
опасне врсте отпада и сл. Опасне врсте отпада у домаћинствима називају се
проблематични отпад, у који спадају: батерије, стари лекови, пестициди, моторна уЉа,
разређивачи, боје, лакови, акумулатори, хемикалије за чишћење, растварачи и сл.

Србија се определила за интеграционе процесе везано за улазак у Европску унију. За

остварење ових циљева сви морамо пре свега да обезбедимо одрживи развој, односно
да осигурамо квалитет живота сваког појединца и друштва у целини. Одрживи развој
подразумева пре свега очување животне средине. За остварење ових циљева на првом
месту потребно је у свим срединама успоставити интегрални систем управЉања
отпадом, што подразумева следеће радње:

 надзор у животном циклусу отпада, односно од његовог настанка до коначног

збрињавања на еколошки прихватљив начин,
 избегавање и смањење отпада на месту његовог настанка,
 раздвојено сакупљање корисних компоненти отпада и некорисног остатка,
 искориштавање и обрада отпада и строго контролисано одлагање некорисног
остатка отпада.

4
Код успостављања интегралног система отпада треба стално имати на уму основна
људска права, али и обавезе што подразумева право човека на здраву животну средину,
право на информацију и право на учешће у одлучивању. Остварење ових циљева
могуће је само под условом да су сви грађани оспособљени (обучени) и мотивисани за
учешће у процесима одлучивања, везаним за реализацију успостављања интегралног
система управљања отпадом у својој средини. Само одговорно понашање сваког
појединца према властитом отпаду гарантује заштиту људи и животне средине.

3. ИЗВОРИ, ТИПОВИ И САСТАВ

КОМУНАЛНОГ ЧВРСТОГ ОТПАДА (КЧО)

Чврсти отпад укључује све чврсте или получврсте материјале за које власник сматра да
немају употребну вредност због које би их задржао. Управљање овим отпадним
материјалом је фундаментална основа свих активности укључених у управљање
отпадом, било да је планирање на локалном, регионалном или државном нивоу.

3.1. Извори и типови чврстог отпада

Извори чврстог отпада у друштву су често повезани са државом и регијом из које

потичу. Иако постоји више начина поделе, обично се користе следеће категорије: (1)
резиденцијални (стамбени), (2) комерцијални, (3) институцијални, (4) грађевински, (5)
комунални, (6) из постројења за третман вода или постројења за спаЉивање, (7)
индустријски и (8) пољопривредни. У табели 1 приказани су наведени извори, као и
категорије које улазе у састав комуналног чврстог отпада (укључује све категорије
отпада из друштва, сем индустријског и пољопривредног).

Сазнања о изворима и типовима чврстог отпада, заједно са подацима о саставу и

брзини настајања, представљају основу за пројектовање и рад функционалних
елемената који су укључени у управљање чврстим отпадом.

Табела 1. Врсте и извори чврстог отпада

5
 Врста Установе, активности или
Ликације у којима настаје
отпад
Стамбени отпад Породичне куће и велике
стамбене зграде
Комерцијални отпадПродавнице, ресторани, пијаце,
канцеларије, хотели и слично
Институцијални Школе,болнице,затвори,
отпад државне установе
Грађевински отпад Градилишта, поправка путева и
тротоара, рушење зграда
Чишћење улица, уређивање
Комунални отпад зелених површина, паркова,
рекреационих центара
Различита Вода, индустријске отпадне
постројења за воде, индустријски процеси за
третман третман
Комунални чврсти Вода, индустријске отпадне
отпад воде, индустријски процеси за
третман
Фабрике, индустријски процеси,
рафинерије, електране, хемијска
Индустријски отпад индустрија и слично
Пољопривредни Обрада њива, винограда, фарме
отпад
Типови чврстог отпада
Био-отпад, папир, картон,
текстил, кожа, дворишни
отпад, дрво, стакло, лимене
канте, алуминијум, други
метали, специјални отпад
(кабасти делови, електроника,
батерије, уља, аутомобилске
гуме),стамбени опасни отпад
Папир, картон, пластика, дрво,
био-отпад, стакло
као и комерцијални
Дрво, челик, бетон, прашина, и
друго
Отпаци од чишћења улица,
прЉавштина, лишће, грање,
сав отпад из паркова, са плажа
и
површине за рекреацију
Отпад који се углавном састоји
од издвојеног муља
Отпад који се углавном састоји
од издвојеног муља
Отпад из индустријских
процеса, метални отпаци,
струготина, крш, отпад из
индустријске прераде хране,
специјални отпад и опасни
отпад
Пољопривредни отпад, опасни
отпад

3.2. Типови чврстог отпада по месту настанка

Из различитих извора настају различити типови чврстог отпада. Поред сваке врсте
отпада у табели 1 наведене су установе или институције у којима отпад настаје,
активности током којих се ствара отпад, као и локација са којих се отпад сакупља.
Важно је уочити да се термини и дефиниције не слажу сасвим у теорији и пракси, па
следеће дефиниције треба узети као оквирне, а не као сасвим прецизне у научном
смислу. Под био-отпадом у табели 1 подразумева се отпад од траве.

Стамбени и комунални чврсти отпад

6
Стамбени (резиденцијални), комерцијални отпад, изузимајући специјални и опасни
отпад, састоје се од органског (сагорљивог) и неорганског (несагорљивог) чврстог
отпада из стамбених делова и комерцијалних установа. Обично се органска фракција
овог отпада састоји од материјала као што су отпад од хране (био-отпад), папир свих
врста, картон, пластика свих врста, текстил, гума, кожа, дрво и отпад из дворишта.
Неорганска фракција састоји се од стакла, посуђа, конзерви од алуминијума и гвожђа и
прашине. Ако се ови састојци не одвоје, када се одбацују они чине мешани стамбени и
комерцијални отпад.

Отпад који се лако разлаже, када су високе спољне температуре, познат је као отпад
који трули (трулеж), а састоји се углавном од отпада од хране. При раздвајању овог
отпада у анаеробним условима развијају се непријатни мириси и сакупљају муве. На
многим локацијама, ова особина оваквог отпада утиче знатно на пројекат и рад система
за сакупљање.

Специјални отпад

Специјални отпад из стамбених и комерцијалних извора обухвата кабасте ствари,

електронику, белу технику, дворишни отпад који се сакупља одвојено, батерије, уље и
гуме. Овим отпадом се обично рукује одвојено од других састојака КЧО.

Гломазни, масивни комади су одбачене ствари из домаћинстава, комерцијалног или

индустријског сектора као што су намештај, лампе, држачи за књиге и сличне ствари.
Потрошачка електроника укључује застареле, сломљене и друге нежељене ствари као
што су радио, ТВ и музички уређаји, одбачена бела техника из домаћинстава,
индустрије, и комерцијалног сектора може да садржи грејалице, фрижидере, машине за
суђе, машине за прање и сушење веша. Сакупљени одвојено, стари технички уређаји
обично се растављају на делове да би се искористили специфични материјали (бакар,
алуминијум и сл.).

Отпадне материје углавном потичу из домаћинстава. Имају различит састав

(алкалне, живине, на бази сребра, никла, кадмијума) и представљају извор метала који,
ако се нађу у процедним водама, могу довести до загађења подземних водотокова.
Многе земље забрањују депоновање батерија. Истрошени акумулатори из аутомобила
садрже у просеку 8,16 кг олова и 4 л сумпорне киселине, супстанце које у животној
средини представЉају опасне материје.

Опасан отпад

Опасан отпад је отпад или комбинација отпада која је опасна по људско здравље у
моменту одлагања или може представљати опасност по људско здравље или живе
организме у будућности. Америчка агенција за заштиту животне средине (ЕПА)
сврстава овај отпад у три категорије: (1) набројан (категорисан) отпад, (2)
карактеристичан опасан отпад и (3) други опасан отпад.

Институцијални отпад

7
Институције које се појавЉују као извори чврстог отпада су, у првом реду: државне
установе, школе, затвори и болнице. Сем отпада који настаје у болницама и затворима,
отпад осталих институција је сличан стамбеном и комерцијалном отпаду заједно. У
многим болницама медицински отпад се сакупља и процесира одвојено од других
типова отпада.

Грађевински оптпад

Отпад од изградње, поправки и реконструкције стамбених, комерцијалних зграда и

других структура се зове отпад од изградње. Количине овог отпада је тешко
проценити. Састав му је различит, али може да садржи прашину, камење, цигле, оловне
цеви, делове система за грејање и хлађење. Отпад од рушења зграда, реконструкције
улица, мостова и других структура зове се отпад од рушења, разградње. Састав је
сличан горе наведеном, али може да садржи сломЉено стакло, пластику и челичне
конструкције.

Јавни комунални отпад

Отпад у друштву који настаје као последица рада јавних постројења и рада јавних
комуналних сервиса обухвата отпад од чишћења улица, отпад из уличних контејнера
или контејнера поред путева, отпад од уређења пејзажа и резања дрвећа, као и отпад од
угинулих животиња и напуштених возила. Пошто није могуће предвидети када ће се у
отпаду наћи угинуле животиње или напуштена возила овај се отпад дефинише као
отпад настао из неспецифичних, расутих извора. Насупрот њему, отпад из стамбених
делова је такође расут, али је специфичан у чињеници да је настајање овог отпада
периодично.

Отпад из разних постројења за третман вода, отпадних вода и отпада

Чврсти и получврсти отпад из постројења за третман вода, отпадних вода и

индустријског отпада се назива отпад постројења за третман. Специфичност овог
отпада је да његове карактеристике зависе од природе примењеног третмана. Данас
још увек његово сакупљање није у надлежности комуналних установа које су
одговорне за управљање чврстим отпадом. Међутим, отпад из постројења за третман
отпадних вода се обично одлаже заједно са КЧО на комуналне депоније. У будућности
ће овај муЉ постати један од значајних фактора у планирању управљања ЧО.

Пољопривредни отпад

Отпад и разни остаци који настају из различитих пољопривредних активности као што
су гајење биљака, кошење жита и траве, резање дрвећа, лозе, производња млека, гајење
и клање животиња, зове се пољопривредни отпад. Ни овај отпад није у надлежности
јавних комуналних служби. Међутим, диспозиција отпадака са сточних фарми и
млекара постаје кључни проблем.

Индустријски чврсти отпад

8
Извори и типови чврстог отпада који настају у оквиру одговарајуће индустрије. Ту није
укључен индустријски процесни отпад или опасан отпад који може настати у самом
процесу.

У зависности од опасних карактеристика које утичу на здравље људи и животну

средину, отпад може бити [2]:

 неопасан;
 инертан;
 опасан.

Неопасан отпад

Неопасан отпад је отпад који, због своје количине, концентрације или физичке,
хемијске и биолошке природе, за разлику од опасног отпада, не угрожава здравље
људи или животну средину и нема карактеристике опасног отпада.

Инертан отпад

Инертан отпад је отпад који није подложан било којим физичким, хемијским или
биолошким променама; не раствара се, не сагорева или на други начин физички или
хемијски реагује, није биолошки разградив или не утиче неповољно на друге материје
са којима долази у контакт на начин који може да доведе до загађења животне средине
или угрози здравље људи; не поседује ниједну од карактеристика опасног отпада
(акутна или хронична токсичност, инфективност, канцерогеност, радиоактивност,
запаљивост, експлозивност);

Опасан отпад

Опасан отпад је отпад који по свом пореклу, саставу или концентрацији опасних
материја може проузроковати опасност по животну средину и здравље људи, као и
здравље животиња, и има најмање једну од опасних карактеристика (експлозивност,
запаљивост, склонос токсидацији, органски је пероксид, акутна отровност,
инфективност, склоност корозији, у контакту са ваздухомо слобађа запаљиве гасове, у
контакту са ваздухом или водомо слобађа отровне супстанце, садржи токсичне
супстанце са одложеним хроничним деловањем, као и екотоксичне карактеристике),
укључујући и амбалажу у коју је опасан отпад био или јесте упакован.

9
 4. БИОРАЗГРАДИВИ ОТПАД

Биоотпад представља кухињски отпад (остаци од припреме хране) и вртни или зелени
отпад и чини око трећину укупног кућног отпада. Он је уједно вредна сировина за
производњу квалитетног биокомпоста и то поступком компостирања.

У биоотпад спада сва одбачена и неискориштена храна, њене сировине као и

нуспроизводи. У биоотпад спадају остаци воћа и поврћа, покошена трава и коров,
љуске јаја, талог кафе и чаја, остаци биљака и цвећа, уситњено суво грање и лишће,
слама, сено, пиљевина и остаци воћака (слика 1). Повртњаци, расадници, паркови,
зелене површине, пољопривредна, сточарска и шумарска привреда, тржнице, све су то
места где се биоотпад прикупља и користи. [3]:

Слика 1. Биоразградиви отпад

Од биоотпада се производи компост, а компост храни биљке, осигурава пропустљивост

земљишта, задржава воду и доприноси расту корена биљака. Компостирање треба
применити где год је то могуће.

10
Око 39% отпада је кухињски биоотпад (слика 2).

 25% отпада је папир

 до 12% је пластичног отпада
 6% стакло
 1 % опасног отпада
 осталог има око 13%

Сортирањем и рециклажом отпада

стварају се нове вредности, нови ресурси,
штеди се новац и утрошена енергија, смањују
се комунални трошкови, помаже повећању
запослености. Према статистичким подацима,
сваки становник Србије годишње произведе
око 270 кг отпада. Просечни састав кућног
отпада у % у Републици Србији приказан је Слика 2. Количина отпада у %
графиконом 1, на коме се види да биоотпад
заузима 39% од укупног отпада који се
производи у Р. Србији.

6% 2%
2%
20
39 %
stari otpad
% problematične materije
papir
karton
plastika
metal
staklo
tkanine
biootpad
7% ostalo
3%
9% 2% 9%

Графикон 1. Просечни састав кућног отпада у РС

Око 1/3 кућног отпада чини биолошки органски отпад (трава, лишће, цвеће, остаци
поврћа, воћа и др.) [3]
11
  око ¼ чине папир и картон
 око 8% стакло
 око 8% пластика
 око 2% метали

Неконтролисаним одлагањем отпада у природу угрожава се здравље људи и

онечишћују извори воде.

Слика 3. Контејнери за биоотпад

12
 5. УОПШТЕ О КОМПОСТУ

Компостирање је биолошка разградња биоотпада у присуству ваздуха, при чему

настају угљен диоксид, вода, топлота и као коначни производ компост – хумус (лат.
compostium - ђубриво од биљног отпада и земЉе).

Компост је органска суптанца која се разлаже и рециклира на ђубриво и прерадиво

земљиште. Компост је кључни састојак у еколошкој пољопривреди. На
најједноставнијем нивоу, процес компостирања једноставно захтева производњу
одређене количине збијене овлажене органске материје (лишће, отпада хране), затим
се чека да се остављени материал претвори у хумус.

Тај поступак траје од неколико недеља до неколико месеци. Модерно, методичко

компостирање је "step by step" поступак, помно праћен и процесс са контролисаним
улазом воде, ваздуха и материјала богатих угљеником и азотом. Распадање или
деградација је процес који настаје уништавањем биљне материје, додавањем воде и
прикладним поступком вентилације, тј. редовним мешањем смесе која на тај начин
долази до потребне количине ваздуха. Глисте и гљивице ће додатно разградити
материјал. Аеробна бактерија управља хемијским процесом претварања улазних
елемената процеса у топлоту, угљендиоксид и амонијак. Амонијак се даље претвара
кроз процес нитрирања помоћу бактерије у биљне храњиве нитрате.

Компост може бити врло богат храњивим материјама. Користи се највише у вртовима,
за уређење околине и хортикултуре, као и у пољопривреди. Компост је сам по себи
корисна супстанца за земљиште на више начина, укључујући као средство за
одржавање земљишта и као ђубриво, додатак виталног хумуса или хумусне киселине,
али и као природни пестицид за земљиште. У екосистему је компост користан за
спречавање ерозије земљишта, експлоатацију плодности земЉишта и потока, изградњу
мочвара и покривање депоније. Органски састојци намењени за компостирање могу се
алтернативно користити за производњу биогаса анаеробном дигестијом. Анаеробна
дигестија је брзо претекла компостирање у неким деловима света, укључујући
понајвише средњу Еуропу, као примарни начин за рециклирања и искориштавања
корисних остатака отпада органске материје.

Компостирање се, уз рециклажу, налази на другом нивоу у хијерархији управљања

чврстим отпадом, испод превенције настанка отпада и поновне употребе.

Директива ЕУ 1999/31/ЕЦ о депонијама којом се забрањује одлагање биоразградивог

отпада на депоније стимулише компостирање и друге методе третмана биоразградивог
отпада, као веома погодан начин за смањење количине биоотпада који се депонује.
Услед депоновања биоразградивог отпада на депонијама долази до непожељне емисије
како депонијског гаса, тако и процедних вода

13
Примена компостирања у Европи великој мери почиње крајем осамдесетих година XX
века, паралелно са развојем и применом шеме за одвојено сакупљање биоотпада.
Аеробно компостирање је више заступљено јер анаеробно захтева веће инвестиционе
трошкове и потребу да се третирају и отпадне воде.

5.1. Историја компостирања

Компостирање као признати облик искориштавања у пракси сеже од раног Римског

Царства од и цара Плиније Старијег. Традиционално, компостирање је значило
гомилати органски материал до следеће сезоне сађења, када би материал довољно
иструнуо да буде спреман за упорабу у земљишту. Предност овакве методе над неким
другим методама је то да је потребно мало времена односно рада особе која
компостира јер се материал природно и једноставно уклапа у пољопривредно
земљиште подручја умерених кима. Недостаци су ти што се тај простор користи за
целу годину, па тако неки нутријенти могу бити испрани због изложености
падавинама, а организми и инсекти који могу узроковати различита обољења не могу
се адекватно контролисати.

Компостирање је модернизовано почетком 1920-их година у Еуропи као средство за

органски узгој. Први индустријски погон за трансформацију урбаних органских
материјала у компост је био постављен у градићу Wels-у (Аустрија) 1921. године.
Једни од најутицајнијих особа у зачетку производње и коришења компоста су Рудолф
Стеинер, оснивач пољопривредне методе познате под називом "биодинамика" као и
Annie France-Harrar, који је именован од стране мексичке владе у сврху пружања
помоћи и подршке њиховој земЉи за оснивање велике организације за производњу
хумуса и борбе против ерозије и деградације земљишта од 1950-1958 године.

Компостирање је увезено у Америку од стране различитих следбеника раних

европских кретања људи, као што су J. I. Rodale (оснивач Удружења органских башта),
E. E. Pfeiffer (који је развио научне праксе за биодинамички узгој), Paul Keene (оснивач
фарми орашастих плодова у Пеннсyлванији), као и Scotti Helen Nearing (који су
надахнули покрет "повратка на земЉиште" 1960-их). Случајно, неке од тих личности
кратко су се сусреле у Индији-сви су били врло утицајни у САД-у из1960-их па сведо
1980-их.

Данас постоје многи заговорници теорије "брзог" компостирања водећи се идејом о

исправЉању "грешака" традиционалног компостирања. То се постиже у
контолисаним условима и континуираним праћењем, додавањем потребних састојака,
одржавањем одређог нивоа влаге и потребних количина кисеоника уз потребну
температуру за бржу производњу компоста.

14
 Састојци компоста

Компостирање захтева четири једнако битна елемента за ефективну производњу:

УГЉЕНИК (C) – за енергију, микробна оксидација угљика производи топлоту ако је

укључена у предвиђеним количинама. Високе концентрације угљеника у материјалу
имају тенденцију да компост буде сув и смеђе боје.

АЗОТ (N) – за раст и размножавање веће количине организама, и за оксидацију

угљеника. Материјали богати азотом имају тенденцију да буду зелене боје (или
шарени, као што су воће и поврће) и врло влажни.

КИСЕОНИК (O2) - потребан за оксидацију угљеника и за процес распадања.

ВОДА (H2O) - потребна за одржавање активности распадања, у адекватним

количинама не узрокује анаеробне услове.

Правилно одређени односи наведених елемената ће пружити корисним бактеријама

храњиве материје које су им потребне за загревање хрпе. У том процесу пуно воде из
хрпе ће испарити (у облику магле), а кисеоник ће брзо бити потрошен, проузрокујући
тиме потребу за активним управљањем хрпом. Што сама хрпа постаје топлија
потребно је додавати више кисеоника односно воде. Однос количине воде и ваздуха је
од кључног значаја за одржавање оптималне температуре (50ºC-70ºC), све док се
материал односно хрпа не смањи. У исто време, превише ваздуха или воде успорава
сам процес, као и превише угљеника (или премало азота).

Најефикасније компостирање постиже се оптималним односом угљеника и азота.

Готово све биљне и животињске супатанце садрже и угљеник и азот, али износи који
се у њима налазе варирају.

Компостирати се могу сви органски остаци из кухиње, врта, травњака, воћњака, итд.
(Табела 2). Да би микроорганизми у оптималном року разградили органски отпад
морају имати храњиве материје, воду и кисеоник у повољном односу.

15
Табела 2. Органски отпад особине

ОРГАНСКИОТПАД ОСОБИНЕ

Дрвенасти отпад из врта, нпр уситњено Није храњив, сув, омогућује бољу
грање дрвећа, грмља, пруће структуру компостне мешавине

Зелени, свежи биоматеријал из врта Храњив, средње до врло влажан

нпр.покошена трава, остаци биљака и
цвеће
Кухињски биоотпад нпр. остаци поврћа, Храњив, врло влажан до мокар
кора воћа
Лишће дрвећа,слама Није храњив, сув

Једноставно правило гласи: зелени, мекани биоотпад богатији је азотом и храњив је, а
суви дрвенасти или сламасти садржи више угљеника и није храњив.

Биоотпад богат АЗОТОМ кухињски биоотпад (остаци воћа и поврћа, чаја, талог
кафе),вртни биоотпад (покошена и просушена трава, коров, остаци биљака и цвећа)

Биоотпад богат УГЉЕНИКОМ: лишће, грање (уситњено), слама, пиљевина итд.

Основни принципи компостирања

Органска фракција комуналног чврстог отпада се састоји од протеина, амино киселина,

липида, угљених хидрата, целулозе, лигнина и пепела. Ако се ови органски материјали
подвргну аеробној микробиолошкој разградњи, као крајњи продукт настаје материјал
сличан хумусу, познат под називом компост.

Новонастале ћелије постају део активне биомасе укључене у конверзију органске

материје, док угинуле постају део компоста. Општи циљеви компостирања су:

1. трансформација биоразградивог органског материјала,

2. добијање биолошки стабилног материјала и редукција почетне запремине
отпада,
3. разлагање патогених микроорганизма, јаја инсеката и других нежеЉених
организама који могу бити присутни у комуналном чврстом отпаду,
16
 4. задржавање основних нутријената (азот, фосфор и калијум) у што је могуће
већој количини и
5. добијање продуката који се могу користити за гајење биЉака.

Процес компостирања одиграва се у две фазе:

− У првој фази микроорганизми разлажу сложена органска једињена до простијих, уз

ослобађање топлоте из метаболичких процеса. У овој фази се величина наслаге
(гомиле) која се компостира смањује и долази до сушења материјала

− У другој фази настали продукт сазрева, активност микроорганизама се успорава јер

су лако доступни нутријенти углавном искоришћени, а као последично се смањује и
количина ослобођене топлоте. На крају ове фазе, компост се сматра стабилним или
зрелим.

Током одигравања процеса ослобађа се топлота, настаје угљен-диоксид, вода испарава

и настаје релативно стабилан хумус без непријатних мириса. Запремина наслаге се
смањује за 20 до 60 %, а тежина и до 50 %. Садржај влаге је мањи од 40 %, а pH
вредност је око 7. Такође, непријатни мириси, који се обично јављају на почетку,
нестају. Хемијске и физичке карактеристике компоста варирају у зависности од:

1. природе полазног материјала,

2. услова под којима се компостирање одвија и
3. степена разлагања.
4. Принцип компостирања се може приказати следећом сликом (Слика 7):

Слика 4. Шематски приказ принципа компостирања

17
 5.1. Параметри процеса компостирања

Иако је процес компостирања једноставан за разумевање, пројектовање процеса који се

данас примењују и њихова контрола није једноставна. Важни параметри процеса који
се морају узети у обзир укључују:

− величину честица материјала који се компостира,

Органски биоразградиви комунални отпад углавном се веома разликује по облику и

величини. У циљу хомогенизације и обезбеђивања бољих услова разградње врши се
уситњавање, а идеално је да величина честица буде мања од 5 цм, мада се и веће
честице могу компостирати. Уколико су честице мање, већа је брзина биохемијске
реакције разградње, јер је лакше доступан кисеоник, влага и ефикасније је мешање.
Величина честица материјала који се компостира зависи од потребних карактеристика
готовог компоста и од потребних економских улагања за уситњавање.

− засејавање микроорганизама и мешање,

Врши се како би се постигао оптимални однос C/N и оптимални садржај влаге у

материјалу који се компостира. Засејавање подразумева додавање одговарајуће
микробиолошке културе како би се убрзала разградња и компостирање завршило за
краће време.

− одговарајући распоред мешања (обртања),

Учесталост обртања зависи од садржаја влаге, карактеристика отпада и потребне

количине ваздуха.

− укупну потребу за кисеоником,

Кисеоник је неопходан за активност микроорганизама при аеробном компостирању.

Ако се концентрација кисеоника у слоју који се компостира смањи на 5 до 15 %,
долази до њиховог изумирања. Да би се одржали аеробни услови потребно је да у
материјалу постоје шупљине и канали у којима се задржава ваздух. Уколико се током
компостирања успоставе анаеробни услови, долази до акумулирања органских
киселина.

− садржај влаге,

Оптимални садржај влаге за аеробно компостирање је у опсегу од 50 до 60 %, а може

се подешавати мешањем сувог и влажног материјала или додавањем воде. Када
садржај влаге опадне на 40 %, брзина компостирања опада.

− температуру и контролу температуре,

Аеробно компостирање се врши под мезофилним (30 до 38 ºC) или термофилним (од
55 до 60 ºC) условима, а до пораста температуре током процеса долази услед

18
одигравања егзотермних реакција повезаних са респираторним метаболизмом.
Контрола температуре се врши контролом протока ваздуха или превртањем, у
зависности од методе компостирања.

− однос угљеник/азот у отпаду који се компостира,

Однос угљеник/азот је критични фактор за компостирање. Оптимални опсег за већину

органских отпадних материја је од 20 до 25 према 1. При ниском садржају угљеника у
односу на азот, током микробиолошке разградње био-отпада настаје већа количина
амонијака, који испарава, па долази до губитка азота, односно добија се компост лоших
карактеристика.

− pH вредност,

pH-Вредност утиче на микробиолошке процесе и стабилизацију отпада, а као и

температура, варира са временом одвијања. Оптимална pH вредност за раст и развој
микроорганизама који учествују у компостирању је у опсегу од 5,5 до 8. Током првих
неколико дана, pH вредност опада на 5 јер се стварају органске киселине, а након тога
расте до 8-8,5 и на тој вредности остаје до краја процеса. Хлађењем pH вредност опада
на 7-8, колико је и pH вредност зрелог компоста.

− степен разлагања

Погодна метода за одређивање степена зрелости компоста не постоји, а неки од

показатеља стабилности компоста су ниска вредност ХПК, уз висок садржај лигнина.
Сазрео компост је термин којим се означава степен хумификације материјала, док се
стабилност компоста односи на степен активности микроорганизама. Са аспекта
пласирања компоста на тржиште најзначајнији је степен зрелости (сазревања)
компоста, јер уколико компост није зрео, долази до његове даље разградње у
земљишту, што доводи до успостављања анаеробних услова, што за последицу има
настанак водоник-сулфида, нитрата и фитотоксичних органских киселина.

− контролу патогених микроорганизама.

5.2. Методе компостирања

Две основне методе компостирања које се данас користе могу се класификовати као:

1. статичке
2. са агитацијом.

Код статичке методе материјал који се компостира се не помера, а ваздух се удувава

кроз материјал, док се код агитационог метода, материјал окреће с времена на време да
би се обезбедио кисеоник, контролисала температура, те да се захваљујући мешању
добије униформан производ. Уколико се компостирање врши у пољу, код агитационе

19
методе обично се отпад наноси као наслага (гомила), а код статичког метода у облику
насипа.

1) Компостирање методом наслаге/гомиле (енг. Passive composting piles)

Компостирање методом наслаг/гомиле је једна од најстаријих метода компостирања, а

најчешће се употребљава за компостирање лишћа, траве и осталог дворишног отпада.
Најједноставнији су ткз. нискостепени системи који се изводе тако што се органски
материјал који се компостира наноси тако да формира наслагу ширине основе од 6 до 7
м, висине од 2 до 3,5 м. Материјал се окреће једном годишње, а да би се постигла
потпуна разградња потребно је да протекне од 3 до 5 година Такође, долази до ширења
непријатних мириса, јер се део материјала налази под анаеробним условима.

Код високостепених система то су гомиле са мањим попречним пресеком, висине од

1,8 до 2,1 м и ширине основе 4 до 5 м. Пре формирања гомила, материјал се процесира
млевењем и просејавањем, тако да величина честица буде од 2 до 6 цм, а садржај влаге
се подеси на од 50 до 60 %. Код оваквих система материјал се преврће два пута
недељно, при чему се шире непријатни мириси, а температура расте до 55 ºC.
Компостирање је завршено после 3 до 4 недеље, али се оставља још 3-4 недеље да би
се обезбедило сазревање.

Слика 5 Компостирање методом наслаге

20
 Слика 6. Компостирање методом гомиле

У Табела 3 дате су предности и недостаци ове методе компостирања.

Табела 3 Предности и недостаци компостирања методом наслаге/гомиле

Компостирање методом наслаг/гомиле

Предности Недостаци
Захтева најмање рада. 1. Процес је веома спор јер је аерација
пасивна, а превртања нису честа.
2. Када се једном формирају, гомиле се 2. Потребно је до годину дана за потпуно
периодично преврћу како би се одржала сазревање.
порозност.
3. Овај начин захтева мала улагања. 3. Постоји велики потенцијал за развој
Није потребна посебна опрема за непријатних мириса због веће могућности
мешање материјала и формирање настанка анаеробних услова услед
гомила, могу се адаптирати недостатка адекватне аерације и
пољопривредне машине. збијености материјала.
4. Наслаге морају бити мање него код
осталих метода.
5. Временски услови могу утицати на
процес. Хладно време може успорити
процесс, док јаке кише могу узроковати
смањење порозности, испирање и
излуживање. Суви периоди могу
зауставити процес.

21
2) Компостирање у врсти (са превртањем) (енг. Windrow)

Компостирање у врсти (са превртањем) подразумева распоређивање материјала за

компостирање у врсте које могу бити различите висине и дужине. Облик и димензије
врсте варирају у односу на климу, опрему и врсту материјала који се компостира.
Насипи су обично висине 1,8-3 метра, ширине 4,5 до 6 метара, док им дужина може
износити и неколико десетина метара. Такође, влажна клима захтева косе стране
наслага, како би се атмосферска вода сливала, док је код сувље климе потребно да
насипи буду заобљени како би се влага задржавала. Код мањих насипа је присутан
велики губитак топлоте, док код већих може доћи до стварања анаеробних зона и
настајања непријатних мириса.

Насипи се аеришу пасивно, као што је случај код компостирања у гомили. Порозност,
која је неопходна код пасивне аерације, осигурава се редовним превртањем насипа,
којим се постиже и мешање материјала, ослобађање топлоте, испаравање воде,
ослобађање гасова и једнако компостирање материјала. Превртање треба да буде
чешће у почетној фази, када је микробиолошка активност најинтензивнија и када
температура расте. Учесталост превртања може да варира од неколико пута седмично
до неколико пута месечно.

Време потребно за сазревање компоста је између 3 и 9 недеља. Трајање зависи врсте

материјала који се компостира и учесталости превртања (већи број превртања, краће
трајање компостирања). Компостирање у врсти са превртањем је представљено на
Слика 9, док су предности и недостаци дати у Табела 4.

22
 Слика 7, 8. Компостирање у врсти (са превртањем)

Табела 4 Предности и недостаци компостирања у врсти са превртањем

Компостирање у врсти са превртањем

Предности
1. Могу се користити доступне
пољопривредне машине, није потребна
посебна опрема.
2. Распоред превртања може бити
флексибилан, у зависности доступности
опреме и материјала.
3. Електрична енергија није потребна,
што значи да се компостирање може
вршити на удаљеним површинама.
4. Врсте се периодично преврћу, тако да
порозност и структура насипа нису
критични фактори.
5. Смањена је потреба за секундарним
операцијама којима би се стабилизовао
компост.
6. Могуће је постићи сушење компоста.
Недостаци
1. Процес је сличан компостирању
методом наслаге/гомиле.
2. Временски услови могу утицати, пре
свега падавине и хладно време.
3. Повећана влажност може довести до
стварања анаеробних услова што доводи
до настајања непријатних мириса.
4. На почетку процеса потреба за
превртањем је већа.
5. Превртање захтева значајну потрошњу
времена, а зависи од вештина радника и
типа опреме која се користи.
6. Захтева више рада од других метода
како би се одржала порозност и

23

7. Уколико је на располагању адекватна
површина, могуће је компостирати
велике количине материјала.
8. Превртање доприноси сушењу и
раздвајање материјала (мање честице и
финија структура) него што је случај код
статичких гомила, што доприноси бољем
квалитету завршног производа.
термофилне температуре.
7. Настајање мириса може бити проблем,
нарочито након превртања.
8. Потребна је значајна површина, која
треба да буде довољан за гомиле и
кретање машина и опреме.
9. Одржавање машина и опреме може
бити скупо због повећаног хабања.

3) Компостирање у врсти, са пасивном аерацијом (енг. Passively aerated windrows)

Компостирање у врсти са пасивном аерацијом (Слика 10) заснива се на формирању

врста преко перфорираних цеви кроз које се ваздух пасивно креће и на тај начин се
материјал снабдева потребним кисеоником. Од компостирања са превртањем се
разликује и по постојању базног и површинског слоја. Базни слој је типично састављен
од тресета, сламе или готовог компоста. Овај слој треба да буде порозан како би ваздух
могао једнако да се дистрибуира, а такође обезбеђује изолацију насипа и апсорпцију
влаге. Површински слој је састављен од тресета, сламе или готовог компоста и има
неколико функција: задржавање мириса, одбијање мува и осталих инсеката,
задржавање влаге и амонијака. Овај тип компостирања захтева мониторинг
температуре и порозности насипа. Као и код компостирања у врсти са превртањем,
кључни елемент је успостављање добре порозности и структуре како би се омогућила
адекватна аерација. Такође, компостирање са пасивном аерацијом захтева да висина
насипа буде 0,9 до 1,2 м, а ширина 3 м. Дебљина базног и површинског слоја је око 15
центиметара.

Слика 9. Шематски приказ компостирања у врсти, са пасивном аерацијом

24
У Табела 5 дати су предности и недостаци компостирања у врсти са пасивном
аерацијом.

Табела 5 Предности и недостаци компостирања у врсти са пасивном аерацијом

Компостирање у врсти са пасивном аерацијом

Предности Недостаци
1. Није потребно превртање. 1. Процес је изложен ефектима
временских услова.
2. Површински слој од сламе или зрелог 2.Ова метода није погодна за материјале
компоста задржава мирисе и нутријенте. који имају тенденцију да постају
компактнији током компостирања и који
захтевају превртање како би се поново
успоставила порозност.
3. Мањи су трошкови него код 3. Мешање материјала пре обликовања
компостирања са активном аерацијом јер врста је критичан фактор за одржавање
не постоје трошкови вентилатора. добре аерације, чиме је ограничена врста
материјала који може да се компостира
на овај начин.
4. Перфорације на цевима могу се
запушити чиме се аерација зауставља.
5. Проблем може бити постављање,
уклањање и оштећење цеви током
формирања врста и чишћења.

4) Компостирање у врсти са активном аерацијом (енг. Aerated static pile)

Компостирање у врсти са активном аерацијом подразумева употребу вентилатора уз

помоћ којих се врши удувавање ваздуха, односно аерацију материјала који се
компостира (позитиван притисак), али и хлађење. Такође, из насипа се може и
извлачити ваздуха (негативан притисак), чиме се успоставља контрола мириса.

Вентилатори који се користе у овом типу компостирања могу радити континуално или
у интервалима, при чему интервали могу бити унапред одређени или зависити од
температуре компоста и радити док се не достигне одређена температура. На овај
начин се успоставља много већа контрола над процесом у односу на компостирање у
врсти са превртањем.

Код компостирања са активном аерацијом постоје базни и површински слој, чији су

састав и улога исти као и код компостирања са пасивном аерацијом. И у овој методи
компостирања, јако је важно успоставити добру порозност и структуру материјала,
како би се омогућила уједначена аерација и компостирање.

Компостирање са активном аерацијом захтева додатне прорачуне вентилатора, број,

дужине, димензија и типа цеви.
25
 Слика 10. Шематски приказ компостирања са активном аерацијом

Слика 11. Приказ компостирања са активном аерацијом

У Табела 6 дати су предности и недостаци компосирања методом са активном аерацијом.

Табела 6 Предности и недостаци компостирања у врсти са активном аерацијом

Компостирање у врсти са активном аерацијом

26
Предности
1. Боља је искоришћеност површине.
2. Врсте могу бити веће јер је аерација
активна.
3. Није потребан простор за рад опреме за
превртање.
4. Ефикаснијом аерацијом се смањује
потребно време компостирања.
5. Контролисање температуре резултира
мањим температурним варијацијама и бољим
квалитетом производа.
Недостаци
1. Може доћи до кратког циркулисање
ваздуха што доводи до неуједначеног
компостирања и недоследног производа.
Често се дешава да сирови материал није
добро измешан, а то се добија добра
порозност и структура.
2. Перфорације на цевима се могу запушити
што онемогућава аерацију. Ово је тешко
исправити током компостирања јер су цеви
испод врсте.
3. Проблем може бити постављање,
уклањање и оштећење цеви током
формирања врста и чишћења.
4. Почетна улагања захтевају набавку
потребних вентилатор и цеви.
5. Активна аерација може превише исушити
компост чиме се спречава његова
стабилизација.
6. Повишена температуре повећава
изумирање патогених микроорганизама.

7. Изолациони слојеви омогућавају

постизање виших температура и смањење
већих губитака амонијака.
8. Слојеви смањују интензитет мириса.

5) Компостирање у затвореним системима (енг. In-vassel systems)

Компостирање се одвија унутар затворених посуда различитих облика, а

најчешће се користе вертикални бубљеви, хоризонтални танкови и циркулациони
ротациони танкови. Механички системи су дизајнирани тако да се минимизира
настајање непријатних мириса и време процесирања контролом услова одигравања
процеса, као што су проток ваздуха, температура и концентрација кисеоника.
Компостирање у затвореним системима и судовима последњих година постају све
популарнији због једноставније контроле процеса и мириса, краћег времена трајања и
мањег простора који заузима. Време задржавања у реактору је у границама од једне до
две недеље, док је време сазревања дуже, од 4 до 12 недеља. Овакви системи захтевају
обезбеђивање велике количине почетног материјала како би инвестиција имала смисла.
Углавном се примењује у већим градовима, регионима и пољопривредним добрима.

27
 Слика 12. Шематски приказа компостирања у циркуларном ротационом танку

У Табела 7 дати су предности и недостаци компосирања у затвореном суду.

Табела 7 Предности и недостаци компостирања у затвореном суду

Компостирање у затвореном суду

Предности Недостаци
1. Ови системи се налазе у затвореном 1. Високи капитални, оперативни и
простору што елиминише утицај трошкови одржавања.
временских прилика на компост, као и
потенцијалан проблем са непријатним
мирисима.
2. Контрола непријатних мириса се може 2. Кварови на опреми, уколико се не могу
постићи вентилацијом или одвођењем брзо отколонити, утичу на процес.
ваздуха на третман.
3. Повећава се контрола над квалитетом 3. Системи су мање флексибилни од
и конзистенцијом производа јер других, пре свега по питању опреме, али
временске прилике не утичу на процес. и локације.

28
 4. Овакви системи заузимају мање
простора.
5. Захтевају мање физичког рада јер је
ротирање аутоматско

Компостирањем се затвара природни циклус кружења материја у природи, тј. од

биоразградивих отпадака настају вредне органске материје. На тај начин одговорно и
активно учествујемо у решавању проблема отпада, тј. сами рециклирамо око једну
трећину својих отпадака. Тако се доприноси:

 смањењу волумена отпада и растерећењу одлагалишта

 смањењу трошкова одлагања отпада
 смањењу загађења земљишта, воде и ваздуха
 повећању квалитета земљишта
 повећању квалитета животне средине.

29
 6. ЗАКЉУЧАК

Биоразградиви отпад је врста отпада органске природе која по карактеристикама

представqа материју која се може разложити природним путем, односно хемијским
реакцијама у одређеном временском периоду чија дужина зависи од врсте поступка
који се примени.

Биоразградиви отпад се осим компостирања, који представqа облик аеробне дигестије

може третирати и у поступку и анаеробне дигестије. Аеробна дигестија одвија се у
присуству кисеоника и може бити на отвореном или у затвореном у контролисаним
условима, где се уз помоћ одређених микроорганизама и температуре убрзава процес
разлагања. Анаеробна дигестија представља облик разлагања органског отпада без
присуства кисеоника. Ово је бржи процес разлагања у односу на аеробни али и доста
скупљи и захтева примену одређене технологије и велики утрошак енергије па тиме
значајно поскупљује процес обраде отпада.

У складу са Уредбом о одлагању отпада на депоније ("Сл. гласник РС", бр. 92/2010) а
ради успостаљања система контролисаног одлагања биоразградивог отпада на
депонију, одређене су стопе смањења одлагања. Па је тако за период од 2017. до 2019.
године потребно смањити најмање 50% од укупне количине ове врсте отпада а у
периоду од 2020. до 2026. године - најмање 65% од укупне количине (по тежини)
биоразградивог комуналног отпада.Обзиром да се у Србији доста касни са
успостављањем система управљања отпадом у складу са предвиђеном законском
регулативом за предпоставити је да циљеви који су задати у Уредби о одлагању отпада
на депоније неће бити достижни у пуном обиму у задатом временском оквиру.

Производња компоста омогућава ефикасно уклањање био отпада и производњу

изузетно квалитетног природног ђубрива. Одвија се према природним процесима. Био
отпад се састоји од разградивих материја, које микроорганизми прерађују у биолошки
прихватљиву и стабилну материју, која се назива компост. Квалитет компоста се мери
са квалитетом хумуса, који настаје у шуми где се дешавају слични природни процеси.
Производња компоста се може изводити у домаћинствима, која имају мањи простор,
погодан за компостирање, техникама…..

30
 ЛИТЕРАТУРА

[1] Д. Шкобаљ, Комунални отпад, Универзитет Сингидунум, Факултет за примењену

екологију ФУТУРА, Београд, 2011.
[2] Ш. А. Ђармати, Менаџмент отпада, Футура факултет за примењену екологију,
универзитет Сингидунум, Београд, 2009.
[3] https://cistocabl.com/upravljanje-otpadom/bio-otpad/
[4] www.vojvodinasume.rs/wp-content/.../04/Zakon-o-upravljanju-otpadom_2016.pd
[5] www.cis.org.rs/propisi/276?1300192977 - Strategija upravljanja otpadom

31