Станислав В и н а в е р

Језичке могућности

1. Čovek junačkih pesama ostvario je težak, gotovo nepomični - Vrhunac tog jezika je Njegoš. Ali tu je
dalja evolucija onemogućena.
2. VUKOVA REFORMA: presekla je vezu između slaveno-srpskog kaluđerskog blagočestivog
muziciranja jezikom i novog, grubog, ili jetkog podvriskivanja i zapomaganja narodne pesme. Kada
se u novom jeziku žele izraziti prefinjenija osećanja i pojmovi, to nije moguće. Da bi se to ostvarilo
potrebno je da se narod vrati na svoje rođene tragove, da pnovo preživi blagočastivi i licemerni
srednji vek!
3. narodna pesma je esencija, čelik, plod ne samoinstinktivne talentovanosti već i discipline; vrhunac
jednog sirovog života. Srpski narod se oličio u desetercu, jer se život pretvorio u jednu liniju:
prkos, oslobođenje, podvig. Narodna pesma nadjačavala je pojedica. Ko se hteo poslužiti njom, ona
se poslužila njim.
4. Србин у односу на српство: Srpski jezik nedovoljno gibak i raskošan, nedovoljno zagnjuren u haos
običnog bivanja, kristalisao se pre vremena, radi opstanka naroda. Zreo pre vremena - savršeno je
izražavao ono što je imao da izrazi
5. Njime je izražen narod, pleme, ne srpski čovek, nego samo pleme.
6. DESETERAC: plaha plima i mukla oseka: Snaga i zalet nalazi se u prvom članku – 4vercu. Tu je
sva akcija. Poenta je uvek na početku. Međutim, težnja modernih jezika je da se bitno sačuva za
kraj. Drugi članak – 6erac – je vrsta muzičke, tamne i nerazgovetne pratnje, pad, muklo nezvonko
tle na kojem zvuk zaglune prigušen.
7. BUGARŠTICE: pripev je njihov najintimnija osobina, događaj značajan za njenu dušu. Ovde je
udarni, stvarajući, aktivni deo onaj dugačak stih, a otporni, mukli, trpeći deo jeste pripev. Ovo
dokazuje jedan te isti princip: da se početnoj poletnoj akciji protivstavi muzička odbojna muklina
deseterca. U oba slučaja mukli, prigušujući članak je šesterac.
8. Naša književnost i poezija (Vuk, Daničić, Rakić, Dučić, Pandurović) su u mori mišljenja, u
nečuvenoj opsesiji, u mori ritmičkog mišljenja, kojoj je uzor junački deseterac. Nikad od zemlje ka
nebu, uvek sa zvezda na crnu i tešku zemlju.
9. morali su doći, nevoljno u pesimizam: zgnječila ih je oseka povratnih talasa sa kraja deseterca.
Pesimizam se pojavio kao kob nametnutog ritma iz krvi, iz nagona.
10. Cela deseteračka kultura je bez poente: prkosna, zainaćena, mukla, bez humora.
11. MUZIKA: danas, umetnici grade jezik i njegovu muziku. Moderne evropske književnosti unele su
poentu, voljni i svesni naglas na kraju stiha.
12. Svaka reč ima svoju muzičku podlogu, koja daje muzički smisao njenom odnosu u svetu ostalih reči,
muzički individualnost. Muzika je napustila niži i sočniji život pojedine rečenice i uputila se u
grupu, legiju od reči, u jednu doživljenu (a ne gramatičku) rečenicu.
13. Sve manje slušamo muziku u reči-pojedincu, a sve više muzika prelazi u reči-društvo
14. Ne treba da nam sazreva svaka reč: treba samo rečenica da je zrela - reči su prosto oznake,
etikete, muzika nema potrebe da stuji kroz njih – ona je organizator rečenične pobede.
15. Prirodna sklonost srpskog jezika je da oprezno pešači reč po reč: najveći nedug našeg modernog
jezika jeste, vekovima negovano, mišljanje u rečima. Ako je pismenost rečenicom misliti (znači brže i
preglednije dovesti odnose stvari u jedno naše svesno, u jezičko područje) onda kako je moguće biti
pismen u narečju gde se ide od reči ka reči!
16. Srpski jezik nije radoznao. Knez Lazar napija svim vrlinama, samo ne i mudrosti. Pitanja nisu
toliko Upiti, koliko Ispiti: ispituje se da se vidi, znaš li znanje, a ne da ti to znanje pronađeš. U
srpskom jeziku i mentalitetu nije sve šumadijski racionalno, kako je naivno mislio Skerlić, nego je
racionalizovano: izbačen je pretres predanja, ljubopitstvo. Deseterac je apsolutno ubedljiv,
dogmatičan. Slobodne fantazije u epici je vrlo malo, gotovo nimalo. Ono fantazije što ima, neophodno
je da se razumeju događaji. Sparivanje reči u desetercu: pokazuje fatalnost, krajnju završnost, nema
se šta više očekivati. Na vidik se izbacuje trajanje radnje. Reč trpi. Udvaja se: molila-domolila,
pevala–dopevala, krila–okrilje, velik–prevelik, blag–neblag, dobar–predobar.
17. Potpuno izostaje apstrakcija pređenog puta od reči do reči.
18. Критика Богдана Поповића: Najkobnije što zadržava napredak jezika, jeste teroija reda-po-red
koja je u francuskim prilikama obična analiza. Svaka reč nešto za sebe smera, znači, hoće: ali je
konačniji izraz u njihovome ritmu, u načinu na koji su udružene, u onom čega u rečima nema. Stroj
reči, povorka reči – sva je vrhovna muzika. Упућује на синтаксу
19. Da bi skup od dve reči postao jedna reč morale su da otpadnu izlišne dužine, da se obezvuče izlišni
akcenti. Tek tako su mogli da se ostvare jedinstveni pojmovi tamo gde je nekada bilo više pojmova
20. NADGRAMATIKA: više reči ostvaruju nadreč, nadglagol, nadpriolog... naglasi se samo jedna reč,
ona koja je najpretežnija, a sve ostalo izgovara nižim glasom i obezvučeno – buditebogsnami...
Čitava rečenica postaje neka vrsta novog glagola, nadglagola, a istaknut je samo jedan slog koji taj novi
glagol organizuje. Moderan pisac mora da se snalazi u gužvi pojmova.
21. Euritmija našeg jezika zasniva se pretežno na tome: gde se i kako se i kad se reči vezuju u celinu.
Nekada su ti spojevi bili spori i otegnuti. Sada su brži i dalekosežniji, sada obrazuju sazvežđa od
simbola tako da dolazimo do pobedničkih apstrakcija koje nam toliko nedostaju.
22. Treba gubiti dužine, praviti grozdove reči kao u beogradskom govoru – stvaraju se širi pojmovi da bi
smo se snalazili u haosu sitnih utisaka - ka širinama apstrakcije, iz konkretnog u alegoriju, iz alegorije
u širu povezanost – put celokupne moderne umetnosti.