Definicije i uvod

Fizikalna medicina i rehabilitacija je medicinska

specijalnost fokusirana na prevenciji dijagnostici i
tretmanu oštećenja povezanih sa bilo kakvom
vrstom nesposobnosti, imajući kao glavni
zadatak promociju funkcije i kvaliteta života
u svim populacijama pacijenata iz različitih
oblasti medicine.
 Definicije i uvod

Zvanični naziv ove grane medicine sadrži dva dela:

 Fizikalna medicina je grana medicine koja se bavi
primenom fizikalnih agenasa u medicini prevenciji,
dijagnostici, lečenje i rehabilitaciji.
 Rehabilitacija (re-ponovno, habilitatio -
osposobljavanje) je kompleksan postupak ponovnog
osposobljavanja za samostalan rad i život osoba koje
su povređene bolesne ili rodjene sa prirodnom
manom.
 Definicije i uvod
 Aktivnosti se sprovode timski u svim fazama bolesti:
1. Mnogobrojne kliničke studije pokazale su da je ishod lečenja
akutne faze bolji, a kasnije komplikacije manje, kada se
rehabilitacija započne i sprovodi odmah u akutnoj fazi
oštećenja -rana rehabilitacija.
2. Nakon akutne faze nastavlja se proces sekundarne
rehabilitacije
• Ciljevi:
1. da se funkcija u potpunosti obnovi,
2. ili da se pacijent obuči da obavlja dnevne i radne aktivnosti sa
smanjenim funkcionalnim sposobnostima,
3. ili da se potpuni gubitak neke funkcije kompenzuje novim
motornim veštinama ili pomagalima
 Metode: kineziterapija, fizikalni agensi, ortoze balneo faktori i
medikamnetozna terapija
 Fizikalna medicina

Interakcije FA i tela mogu da imaju za posledicu promenu energije

na različitim nivoima:
 na nivou celog molekula (toplota i mnogi drugi vidovi energije
koji se transformišu u toplotnu energiju),
 na submolekularnom nivou kada se promene dešavaju u
emisiono absporpcionoj sferi (laser)
 na nivou promene spinova elektrona (magnetno polje).

Efekti interakcije ispoljavaju se lokalnim promenama i/ili

refleksnim reakcijama koje mogu biti segmentne (tzv. kuti-
visceralni refleks, Hill-ov refleks i dr.) ili opšte (Saly-ijeva)
reakcija).
 Podela fizikalnih agenasa
Vidovi fizikalnih agenasa:
 SVETLOST. Prirodna – sunčevu svetlost, razni
oblici svetlosne energije dobijene iz veštačkih
izvora (domen „Foto-terapije" ili „Foto-
medicine").
 ZVUK. Energija zvuka u vidu infra zvuka, zvuka
koji čujemo i ultra zvuka (domen „Sono-
terapije").
 Podela fizikalnih agenasa
 MAGNETIZAM. Delovanje magnetnog polja velike
snage, od 2.000 do 3.000 Gauss-a (domen
Magnetoterapije).
 ELEKTRICITET. Razni oblici jednosmernih,
naizmeničnih, nisko-frekventnih i visoko-frekventnih
struja (domen „Elektro-terapije" ili „Elektro-
medicine").
 TOPLOTNA ENERGIJA, u vidu „visokih",
„indiferentnih" i „niskih" temperatura (domen tzv.
Termo – i Krio – terapije).
 Podela fizikalnih agenasa
 MEHANIČKA ENERGIJA, primenjenu „aktivno" ili
„pasivno". Aktivno, kao kineziterapija, tj. lečenje pokretom, u
vidu raznih telesnih vežbi, vežbi disanja ili terapije radom (tzv.
Ergo-terapija ili Radna-terapija). Pasivno primenjena u vidu
pasivnih kretnji, raznih oblika masaže ili određenih mehaničkih
vibracija, različite učestalosti i amplitude talasa (tzv. Vibro-
terapija).
 PRIMENE VODE, „lokalne" ili „opšte", različite temperature,
pritiska, potiska i trajanja delovanja (domen Hidroterapije).
 Faktore PRIRODNIH LEČILlSTA, banjskih i klimatskih
lečilišta, kao što su: lekovita voda, peloid, gasovi, klimatski
faktori, posebno lečenje na moru (domen Balneo-klimatologije).
 Proteze i ortoze

Proteze su tehnička pomagala koja treba da funkcionalno i

estetski nadomeste deo tela koji nedostaje
Ortoze su tehnička pomagala koja treba da omoguće položaj
ili funkciju kod različitih tipova oštećenja lokomotornog
aparata, odnosno pomagala kojima se vrsi kontrola
odredjene lokomotorne funkcije (statički, dinamički).
 Izbor ortoze odredjen je biomehanikom funkcionalnog
deficita
 Rehabilitacija

 Definicija
 Rehabilitacije je definisana kao proces razvoja sposobnosti
osobe do njenih maksimalnih fizičkih, fizioloških i
psihososcijalnih mogućnosti.
 Da bi se bolje razumele aktivnosti u rehabilitaciji, potrebno je
podsetiti se mogućih efekata bolesti. Svetska zdravstvena
organizacija klasifikovala je 1980 godine konsekvence bolesti na
različitim nivoima funkcionisanja osobe (Internacionalna
klasifikacija oštećenja, nesposobnosti i invalidnosti -International
Clasiffication of Impairments, Disabilities and Handicaps-
ICIDH):
 Rehabilitacija

 Bolest, povreda ili urodjena mana uzrokuju na nivou

tkiva ili organa oštećenja, odnosno dovode do gubitka ili
abnormalnosti na anatomskom fiziološkom ili psihičkom nivou
(pr: gubitak ekstremiteta).
 Oštećenje dovodi do nesposobnosti na nivou aktivnosti
osobe (nesposobnost hoda).
 Nesposobnosti na nivou aktivnosti osobe menjaju njen
položaj i učestovanje u socijalnoj zajednici te osoba postaje
invalidna (ometenost, hendikepiranost za na pr. ulazak
u javni prevoz, bavljenje odredjenim poslovima gde je
samostalan hod neophodan).
 Klinička aplikacija
 Nepokretne pacijente, posledice imobilizacije i mere prevencije

 Patologiju lokomotornog sistema netraumatski (reumatologija) i traumatski

(ortopedija) mišićnoskeletni sindromi,

 Fizikalno lečenje i rehabilitacija u specifičnim oblastima: neurološka,

respiratorna, kardiovaskularna, urogenitalna rehabilitacija, rehabilitacija
opekotina i bolnih stanja

 Fizikalno lečenje i rehabilitacija u specifičnim populacijama: pedijatrijska i

gerijatrijska rehabilitacija, rehabilitacija sportista

 Reintegraciju hendikepiranih osoba

 Pregled
Opšti pregled
Pregled po sistemima

Mišićno skeletni pregled

opsti:hod, postura, aktivnosti DŽ
lokalni: obim pokreta, MMT, neurološki pregled i funkcinalna
testiranja
Metode:
Inspekcija
Palpacija
Funkcionalni pregled
Neurološki pregled
 Obim pokreta

Obim pokreta (od početnog položaja do maksimalnog položaja,

aktivno ili pasivno)
 Zavisi od oblika zglobnih površina, elastičnosti mekih
struktura,veličine mišićne mase koštanog tkiva i masnog tkiva i
indiv.karakteristika organizma.
 Definisanje pokreta u zglobovima:savijanje unapred i unazad(fleksija-
kretanje oko frontalne osovine), odvodjenje (abdukcija), privodjenje (
adukcija)-kretanje oko sagitalne osovine,rotacija –kretanje oko
uzdužne osovine
Način merenja: Goniometrija, uglomer (klasična metoda-nepokretni krak
prati uzdužnu osovinu početni položaj), standardna rastojanja
 Procena (funkcionalni testovi)
Mišićni manuelni test (MMT)
0-5
0- nema kontrakcije
1(5-10%)-kontrakcija se palpira nema
pokreta
2(25%)-pokret kad se isključi sila
zemljine teže
3(50%)-mišić može da savlada zemljinu
težu
4(75%)-mišić savlađuje lak otpor
5 (100%)-mišić savlađuje normalan otpor
Pokreti otvaranja i zatvaranja usta

 Obim maksimalnog otvaranja interincizalni

razmak 40-60mm
 Defleksija pri otvaranja manja od 2mm
 Propulzija veća od 7 mm
 Laterotruzija veća od 7 mm
 *klinički disfunkcionalni index: palpatorni nalaz
na TM zlobu i misićima, pokretanje donje vilice i
okluzalne analize
Kineziologija

Definicija
Kineziologija je nauka koja
se bavi proučavanjem
pokreta (kinesis)
segmenata tela ili tela
čoveka u celini
 Osnovi kineziologije
 Da bi se pokret obavio potrebna je zajednička
akcija u kojoj učestvuju: kosti, zglobovi, mišići,
tetive, ligamenti i nervni sistem (receptori,
sprovodni putevi, analitični centri, motorna
kora, silazni putevi, neuromišićni spoj, efektori),
a u skladu sa spoljnim biomehaničkim
okolnostima.
 Osnovi kineziologije
 Pri mišićnoj kontrakciji koja ima za posledicu
priblažavanje pripoja (koncentrična kontrakcija) ili
udaljavanje pripoja (ekscentrična kontrakcija) dolazi do
promena položaja i ugla zglobljenih kostiju. Pri tome se
u samom zglobu dešavaju relativno jednostavna
kretanja kliženja valjanja ili rotiranja. Tako da se pokreti
definišu prema smeru i položaju zglobljenih segmenata
u odredjenim ravnima, a u odnosu na definisanu
osovinu.
 Vrste pokreta:

 Savijanje – Opružanje (Flexio - Extensio ) izvodi se u sagitalnoj

ravni (napred nazad) oko frontalne osovine (desno levo).
 Odvodjenje – Privodjenje (Abductio - Adductio) pokret se
obavlja u frontalnoj ravni oko sagitalne osovine
 Rotacija – medijalna i lateralna, pokret oko sopstvene osovine ne
menja se položaj u prostoru već samo površine
 Uvrtanje – Izvrtanje (Pronatio – Supinatio), posebna vrsta
rotacije (upolja i unutra-torzija)
 Inverzija – Everzija (Inversio - Eversio), posebna vrsta rotacije
inverzija spoljašnja rotacija sa addukcijom
 Cirkumdikcija - kruženje oko centra zgloba kod kojeg deo tela
prolazi kroz fleksiju abdukciju ekstenziju i adukciju ili obrnuto
 Interakcije mišića
 Za odredjene pokrete postoje mišići koji su
primarno odgovorni agonist ili primarni
pokretač, mišići koji stabilizuje i dopunjuje
pokret koji vrši agonist –sinergisti, mišići koji
vrši pokret suprotan od pokreta agonista-
antagonist.
 Važne osobine mišića

 Tonus
 Kontraktilnost-specifična
osobina mišića
 Razdražljivost
 Rastegljivost-sposobnost
istezanja
 Elastičnost-sposobnost vraćanja
na prethodnu dužinu
 Kontraktilnost

Tipovi kontrakcije:

Statička (izometrijska) kontrakcija

Dinamičke (izotonične, anizometrijske):
koncentrična
ekscentrična kontrakcija
mišići Bioenergetske osobine
tipovi mišićnih vlakana
 Tip I (ST, spora,crvena aerobna) lako postignu
energetske zahteve jer sintetišu više ATP nego što im
treba (23% max O)
 Tip IIa (fazni, brzi, beli, otporni na zamor) otprilike
mogu da potroše koliko i mogu da obezbede (95%)
 TipIIb (fazni,brzi beli neotporni na zamor) mogu da
potroše 6 puta više nego što mogu da obezbede
(625%)
mišići Mišićna snaga

 Snaga je sposobnost mišića da generiše silu na

mestu pripoja (3,6kp/cm2)
 Izdržljivost je sposobnost ponavljanja
kontrakcija kroz neko vreme, istim
intenzitetom
 Faktori koji utiču na snagu i izdržljivost

 Veličina mišića
 Broj mišićnih vlakana
 Neuromišićna funkcija
(poveća broj mišićnih jedinica uključenih u pokret, smanjenje praga
za svaku motornu jedinicu, povećanje sinhronizacije paljenja
motornih jedinica
 Biomehanički faktori
 Kontrola motorne funkcije
 Kontrolu motorne funkcije obavlja nervni sistem.
 U normalnom motornom funkcionisanju prisutno je izvođenje
voljnih, automatizovanih i refleksnih pokreta, kao odgovor na
neku od mnoštva aferentnih informacija.
 Ideja o voljnom pokretu nastaje u korteksu, ali se pokret realizuje
uz pomoć ekstrapiramidnog sistema, kroz modifikaciju obrazaca
refleksne aktivnosti i aktivaciju mišića. Automatizovani pokreti
započinju u bazalnim ganlijama, ali mogu u slučaju pojave neke
nove infomacije (koja se ne nalazi u senzomotornom obrascu) da
»pozovu« na voljnu kontrolu cerebralni korteks.
 Osnovu motorne edukacije i reedukacije čini ponavljanje
pokreta u odredjenim biomehaničkim okolnostima, čime se pre
svega uvežbavaju mehanizmi kontrole i optimalizuje rad svih
učesnika u pokretu. Važan deo u terapijskom smislu sem
ponavljanja su stimulacije odnosno aktiviranje različitih
receptornih područja koja su vezi sa segmentom koji treba da
izvede pokret.
 Kineziterapija
 Definicija Klasifikacija kineziterapijskih
Primena pokreta uskladjenog sa postupaka
terapijskim zahtevom i  Vežbe
pacijentom u celini  Sportske aktivnosti
 Povoljni efekti kineziterapije  Rekreacione aktivnosti
(lokalni i opšti)
 Indikacije i kontraindikacije
 Osnovni ciljevi kineziterapije su:

 Poboljšanje segmentne i opšte lokomotorne funkcije.

Neophodan korak i preduslov za postizanje ovog cilja
je evaluacija lokomotornog sistema.
 Poboljšanje funkcije kardiovaskularnog, respiratornog i
dr. sistema Ovakav cilj se postavlja u mnogobrojnim
oboljenjima kod kojih je narušena kondicija organizma,
ili se dekondicioniranost očekuje tokom evolucije
osnovne bolesti. Neophodan korak u propisivanju
ovakvih kineziterapijskih protokola je evaluacija
funkcionalnog kapaciteta kardiorespiratornog sistema
 vežbe snage
PODELA vežbe izdržljivosti
prema cilju
vežbe obima pokreta
vežbe istezanja
vežbe neuromišićne kontrole
vežbe ravnoteže
vežbe opšte kondicije
prema učešču pacijenta pasivne vežbe
aktivno potpomognute
aktivne vežbe
prema tipu kontrakcije statičke vežbe
dinamičke vežbe
dinamičke izokinetičke vežbe
prema pomoćnim sredstvima vežbe sa spravama
vežbe u bazenu
prema opsegu zahvaćenosti Lokalne
Opšte
 Osnovne karakteristike pojedinih tipova
vežbi
 Pasivne vežbe izvodi terapeut bez učešća pacijenta.
Izvode se kada je ocena mišićne snage prema
mišićnom manuelnom testu (MMT) 0-1. Glavni
efekti pasivnih vežbi su održavanje obima pokreta u
zglobovima, održavanje fiziološke dužine mišića,
imitacija mehanizma pumpe čime se poboljšava
lokalna ishrana, pre svega zglobnih struktura,
odnosno onih struktura koje se ishranjuju difuzijom
i održava proprioceptivna stimulacije. Posebna
podvrsta pasivnih vežbi su pasivne vežbe uz
mehanička pomagala.
Osnovne karakteristike pojedinih tipova
vežbi
 Aktivne vežbe izvodi pacijent i one mogu biti aktivne u
potpunosti, kada je ocena na MMT-u iznad 3 ili aktivno
potpomognute kada je ocena na MMT-u ispod 3. Efekti su
slični pasivnim vežbama sa većim efektom na održanje
kontraktilnosti mišića, stimulaciji pripoja i autentičnijim
senzornim biofeedback-om. Svi ovi efekti dovešće do bolje
lokalne funkcije ali ne i do održanja mišićne snage i naročito
ne do povećanja mišićne snage. Ovaj se efekat postiže sa
aktivnim vežbama sa otporom koje se mogu propisati tek
kada ocena na MMT-u bude 4.
 Osnovne karakteristike pojedinih tipova
vežbi
 Vežbe obima pokreta služe da uspostave održe ili povećaju
obim pokreta, mogu biti pasivne i aktivne. Vežbe održavanja
obima pokreta izvode se postepeno do mogućeg obima sa
zadržavanjem od 3-5 sec, a za povećanje obima zadržavanje
u maksimalnom položaju traje duže do 20sec. Posebno je
važno da se u oštećenjima obima pokreta kod stanja gde je
istovremeno prisutna slabost mišića ili nestabilnost segmenta,
vodi računa o ograničenjima u sprovodjenju vežbi, a koja se
odnose na veličinu sile i dozvoljenje obime.
Osnovne karakteristike pojedinih tipova
vežbi

 Vežbe snage se dele na tri tipa: izometrijske (statičke),

izotonične i izokinetičke.
 Statičke vežbe su zasnovane na statičkoj kontrakciji mišića.
Statičke vežbe mogu da povećaju snagu misića za oko 5%
nedeljno ako se izvodi 5 do 20 kontrakcija 3 puta dnevno,
trajanja 6 sec. i sa pauzom izmedju dve kontrakcije od 15-20
sekundi. One jačaju mišić samo pod uglom (± 10°) pod
kojim se izvode, ali se to može prevazići postepenim
menjanjem ugla pod kojim se statička vežba izvodi ("multiple
angle isometrics"). Statičke vežbe ne mogu povećati
izdržljivost. Mogu se dati u akutnim fazama oštećenja i često
su jedino dozvoljene. Velika mana im je slaba motivacija
pacijenta.
Osnovne karakteristike pojedinih tipova
vežbi

 Proprioceptivne vežbe Vežbe ravnoteže su sastavni deo

programa vežbi kako u neurološkoj rehabilitaciji tako i u
završnim fazama misićnoskeletne rehabilitacije.Cilj im je da se
uvežba kontrola posture u različitim situacijama (koje imaju svoj
korespodentni senzorni aferentni input)
 Osnovne karakteristike pojedinih tipova
vežbi
 Aerobne vežbe ili vežbe za povećanje kondicije zahtevaju
prethodnu procenu stanja kardiovaskularnog sistema i aktuelne
kondicije.
 Imaju opšte efekte, dovode do smanjena arterijske tenzije,
povećanje HDL frakcije lipoproteina, smanjenja triglicerida,
podrška su potrošnji kalorija i smanjenju telesne težine,
poboljšavaju toleranciju šećera, redukuju anksioznost i smanjuju
depresivnost.
 Glavna karakteristika ovih vežbi je da je uključen veći broj
mišića. Njihov intenzitet je takav da dovode do opšteg odgovora,
ali ne i do neželjenih efekata pre svega miokardne ishemije.
Mogu da se sprovode u vidu hoda, hodanja po traci, vožnje
ergobicikla sa tačno utvrdjenim parametrima brzine hoda ili
vožnje bicikla, a do dozvoljenog nivoa opterećenja.
 Propisivanje vežbi

 Propisivanje vežbi zahteva tačnu

dijagnozu, posebno funkcionalnu
dijagnozu, poznavanje načina delovanja
propisane vežbe, tačnu proskripciju vežbe
u pogledu početnog položaja, trajanja,
intenziteta i broja ponavljanja, kao i
poznavanje nuzpojava i kontraindikacija.