Вукова класификација

 „Kao što su pjesme ugled jezika naše narodne

poezije, tako će ove pripovijetke biti ugled
narodnoga jezika u prozi. Kao što sam pjesme
štampao u različnijem narječijama, kako sam koju
gdje dobio, tako će biti naštampane i ove
pripovijetke: biće ih iz Bačke, iz Srijema, iz Srbije,
iz Hercegovine, iz Boke Kotorske itd. Knjiga će
ova osobito biti za mladež i mušku i žensku, a i
stari ljudi i žene čitaće je s velikom radosti kako
radi čistoga narodnog jezika tako i radi
narodnijeh misli u ovoj struci umotvorine naroda
našega.“
Pripovijetka u narodu našemu,
osobito po južnijem krajevima,
najviše se zove priča, kao što se
govori i pričati mjesto pripovijedati,
a gdješto i gatka.
 Naše narodne priče ili pripovijetke gotovo se mogu
razdijeliti na muške i na ženske, kao i pjesme.
 Ženske su pripovijetke one u kojima se
pripovijedaju kojekakva čudesa što ne može biti (i po
svoj prilici samo će za njih biti riječ gatka [...]); a
muške su one u kojima nema čudesa, nego ono što
se pripovijeda rekao bi čovjek da je zaista moglo biti.
 Kao što ima pjesama za koje se upravo ne može
kazati ili su ženske ili junačke, tako ima i
pripovijedaka koje su između ženskijeh i muškijeh.
 Mnoge su muške pripovijetke smiješne i
šaljive.
 Muške pripovijetke opet bi se mogle
razdijeliti na dugačke i na kratke. Po ovome
pravilu muške su pripovijetke u ovoj knjižici
po broju ove:
 25. (Djevojka cara nadmudrila), 41.
(Đevojka, udovica i puštenica), 42. (Jedna
gobela u kao a druga iz kala), 44. (Laž za
opkladu), 45. (Kralj i čobanin), 46. (Ko umije,
njemu dvije), 47. (Dva novca), 48. (Sve, sve,
ali zanat), a ostale su sve ženske.
 ja sam slušao od Tešana Podrugovića, pak sam ih
poslije pisao kako sam ih upamtio;
 slušao sam još u Tršiću, pak sam ih poslije pisao
kako sam se opominjao
 Čardak, ni na nebu ni na zemlji napisao mi je u
Berlinu 1844. knez Mihailo M. Obrenović, kao što
je on slušao u djetinjstvu od svojijeh dadilja
 pripovijedao mi je i pisao 1829. u zemunskome
lazaretu Grujo Mehandžijć iz Sentomaša
 pisalo mi je po naredbi pomenutoga popa Vuka u
Risnu jedno đače iz Srpske škole
Бајка, новела, шаљива приповетка,
анегдота, предања, легенда,
легендарна прича, кратке говорне
умотворине
 Народна приповетка која се заснива на
реалистичком посматрању света , на
(условно) могућој стварности →
реалистична садржина
 “У новелистичкој народној причи нема чуда”
(Мелетински)
 Уколико је комплексна, структура н. блиска
је бајци , мада знатно упрошћенија
 Несрећан стицај околности (Све, све, али
занат), овоземаљски непријатељ или
унутарњи психолошки подстицај доводе до
ремећења устаљеног реда
 Користе искуство, прихватајући савете,
прилагођавајући се датој стварности
 Нема чудесне предмете као у бајци ↔обични предмети,
бића из његове околине или корисни савети
 “Нерешиве” задатке решава својом домишљатошћу и
мудрошћу (Дјевојка цара надмудрила, Краљ и чобанин)
 Психолошки развитак ликова (динамичност), мотивисаност
њихових поступака (узрочно-последична повезаност
догађаја)
 Ток радње: низ авантура/тешкоћа која јунак решава уз
помоћ савета, своје или туђе домишљатости, као и срећно
подешених ситуација
 Царева кћи и свињарче, Сиромах и мудри савети, Драм
језика,
 Једноставна форма→догађај се згуснуто приказује
у једној епизоди →казивање је усредсређено на
један догађај и сажето скицирање околности
нужних за разумевање основне окоснице заплета и
расплета
 Одуство описа и развијен дијалог (ређе монолог)
јунака
 Неочекиани обрти и ефикасна формулација поенте
 У шаљивим сукобима учествује највише по два
јунака (ч. из народа ↔представници власти/своје-
туђе)
 Типске одлике јунака (кадија, поп, калуђер)
 Контуре контекста – околности у којима се
казује и слуша (атмосфера веселих седељки)
 „На сијелу неко из друштва у шали говори
једном шаљивом момку да се осрамотио
када је као вереник ишао у тазбину да
дарује свасти и пуницу“ (Врчевић(а), 62),
 . Оно је било календарски условљено и
везано углавном за период од почетка
божићног месојеђа (Ардалић, 42) до беле
недеље, када се причају на великим
заједничким скуповима - сијелима
(Памучина, 46, 64).
 Сажета, оштроумна причица са поентом-
рудиментарна прозна форма састављена из једне
епизоде (збијеност радње, драмска срж)
 Најчешће се везује за историјске личности (кнез
Милош)- одређено, поименично назначено лице
 Одређеност (посебност) збивања→оно о чему се
приповеда могло се десити само ту и тада
(историчност у знатној мери; локална обележја)- М.
Павићевић, Црногорци у причама и анегдотама
 Ратничко патријархална анегдота – шаљиве и
озбиљне
 Причала се у ужем кругу, али и на вечерњим
седељкама
 Елемент чудесног →сличне бајци, али имају много
самосталнију структуру него новеле
 По својој структури једноставнија и од бајке и од новеле
 Баве се односом човека са вишим силама → у
хришћанској концепцији света
 Почињу појавом више силе →Бог, ђаво, Усуд
или њеним изаслаником→свеци, анђели, попови,
пустињаци, калуђери (Калуђер и четири гријешника) →
религиозно-фантастична садржина
 Најчешће долазе прерушени човеку у кућу као гости,
просјаци, путници сиромаси; ступају у његову службу
или се могу сусрести на путу
 Развијене приповетке – носиоци радње →
животиње (говоре или се и понашају као
људи)
 Реализам (особине животиња и ситуације
засноване на реалним човековим
запажањима) и хумор или иронија
 Сличности са људским особинама-
бистрина, лукавство (лисица)
 Нема алегоријског смисла и моралисања
 Архаична врста → интернационални мотиви
 Већина прича говори о путовању животиња:
 1) Једносмерна, верижна схема → животињи која
путује придружују се остале, једна за другом, на
крају пута узајамно се потамане и остаје само
најјача (Хајдуци, Ч2) или супротно: Тешко
превареном (Ч4). Често прерастају у бројенице
(стиховане) – Пошла кока на пазар (Ч9); Јарац
живодерац (Вук 63). Пијевац на дивану (Ч8).
 Поента је у сукобу животиња путника на конаку
са накнадно приспелим домаћинима. Уљези
побеђују домаћина, захваљујући његовом страху
– Побијеђен вук (Ч6)
Други круг прича о животињама: о
мачку (Међед, свиња и лисица В49;
Прича о мачку, Ч3), о лисици (Лисица
се осветила вуку, В50; Кума из
Кртина дола, Ч1; Лисица спасла
човека, Ч7)
 Од приче о животињама разликује се по
наглашеној моралистичкој тенденцији
(дидактичност) и композицији →кратка,
једноепизодична (или 2-3 каузално
повезане ситуације) ; понекад само дијалог
 Животиње су инкарнације одређених
особина: глупости (магарац), лукавства
(лисица), прождрљивости (вук),
умиљатости (јагње)→примењивање на
људске односе
 Пренесени смисао, алегоричан језик →
књишко порекло (грчко - Езоп и
источњачко - Панчатантра). Код нас
најпознатија збирка Вука Врчевића (око
150 примера) – Народне басне, 1883. И
Вида Вулетића Вукасовића Басне и
причице у старини, 1920.
 Наглашен завршетак →констатовање
неке моралне истине (о људским
односима)
 Највише примера о лисици, вуку, магарцу
(остаци тотемизма) или стварима (јаје,
камен, вино, ракија)
 Није вјера тврда у јачега
 Виша сила искушава човека (моли за гостопримство, тражи
неку услугу или жртву, поставља питања → реаговање човека
изазива казну или награду (Ко мање иште, више му се даје)
 Поучавају човека (да праве прозоре, гаје стоку, саде биље...)
 Крај→обично човекови поступци после награде или
казне→поновни долазак више силе (контрола ч. поступака)
 Сусрет с вишом
силом→искушавање→реаговање→награда→но
ви сусрет→проверавање→реаговање→казна/
 награда
 Вук предања не прихвата као једну издвојену,
оформљену категорију народне прозе са њиховом
сопственом поетиком и уметничким захтевима
 у народу се
употребљава уводне формуле:

нашем и сад приповиједа;

кажу; вјерују, и већ тај стил упућује на
народно предање
 укључио их у Живот и обичаје и тиме обухватио
скоро све врсте:
 Вјеровање у ствари којијех нема: вила, вјештица,
вукодлак или вампир, вједогоња/једогоња, стухаћ, мора,
ноћница, суђење, куга, врзино коло, грабанцијаш, репач,
хаждаха/хала/змај, чаратан, мађијоник -
митолошка/демонолошка
 Постање гдјекојих ствари: корњача, Кумовска слама,
Каин и Авељ, кукавица, Вукова међа, Гаваново језеро,
Сврака и људски табан, јабучица, стидак, голубачка муха,
Како је постало име Обилић, краса, кријесница, јасика,
смрдљика, дуван, Дечани, Цариград, Скадар, Богати Гаван,
бадаљ, љескова мела, трусовина, сјеновит, плеће -
етиолошка
 Јунаци и коњи њихови: Марко Краљевић, Високи Стефан,
Сибињанин Јанко, Тројан, Дукљан, Тамни вилајет -
културноисторијска
 Основни критеријум однос према
стварности - причања која се заснивају
на веровању у реалност/истинитост онога
о чему се казује (приповеда)
 Композицијски и стилски веома
једноставна и најчешће једноепизодична
– 1. кратко саопштење, 2. меморат
(казивање личног доживљаја) и 3.
фабулат
 Ретроспективност посматрања збивања
као готових, неоспорних чињеница које
се могу потврдити доказима (од којих се
полази)
 Приповедање поводом нечега што
постоји, што се без сумње догодило, да би
се објаснило како се збило
 Народна етимологија (манастир Дечани)
 По својој структури и функцији су одломци
мита (заснована на митском мишљењу)
 Објашњавају порекло (узрок настанка)
појава у природи и друштву, небеских тела,
човека, животиња, биљака, њихових
особина.
 Обично сажета, уопштена, безлична,
једноепизодична казивања без ознаке
времена и места догађања, али с
претензијом на старину (Кад је Бог створио
свет; Кад је био потоп...)
 Kad su đavoli otpali od Boga i utekli na zemlju, onda su i sunce
odnijeli sa sobom, pa ga đavolski car nabio na koplje i nosio na ramenu. Kad već zemlja
protuži Bogu da hoće sva da izgori od sunca, onda Bog pošlje svetog Aranđela, da gleda kako
da uzme sunce od đavola.
 Kad siđe sveti Aranđel na zemlju, a on se udruži s đavolskim carem; ali se đavolski car osjeti
šta on hoće, pa se dobro uzme u pamet. Hodajući tako po zemlji njih dvojica zajedno dođu na
more i stanu da se kupaju; a đavo udari koplje sa suncem u zemlju.
 U tom mu padne na um, te pljune na zemlju, i od njegove pljuvanke postane svraka da mu
čuva sunce dok on zaroni i iznese u zubima morskoga pijeska.
 Kako đavo zaroni, a sveti Aranđel prekrsti rukom more, te na njemu postane led od devet
aršina debeo; pa onda spopadne sunce i pobjegne k Bogu, a svrake stane kreka. Kad đavo čuje
svračij glas, onda već vidi šta je, pa se brže bolje vrati natrag. (...)Taman kad sveti Aranđel
korači jednom nogom k Bogu na nebo, onda đavo stigne, te mu noktima iz tabana u druge
noge iščupa veliki komad mesa (...) A Bog mu reče: "Ćuti, ne boj se; ja ću narediti da svi ljudi
imaju tako na tabanu kao malu dolinu." I tako Bog uredi, te u sviju ljudi postane
na tabanima u obadvije noge kao mala dolina. I tako ostane i do danas.
 Кратко, једноепизодично казивање о
“пошљедњем времену”, страшном суду,
паклу,
 Подврста етиолошког предања
 Основна тенденција – разјашњавање
(етичко-религиозне норме)
 Магијски, митолошки поглед на свет, веровање у натприродне
појаве и бића у основи ових предања
 Њихова функција је да потврди веровање, да вербално уобличи
представу о њему и да истакне његов значај и веродостојност
 Служи се личним доживљајем и збивањем, али се никада не
прекида спона са веровањем
 Имају и друштвену и психолошку функцију
 Кратак извештај (близак вeровању) – саопштење о постојању
или сусрету са демонским бићем или појавом
 Конкретизација, потврда уопштеног веровања
убедљивом сликом и драматичном ситуацијом из које
се рађа фабула (приповедање у 1. или 3. лицу)
 Вишеепизодична казивања – поента није на потврђивању
веровања, него на занимљивости догађаја

 1. Кратка једноепизодична казивања која се
везују за поједине географско-историјске
локалитете и етимологију њиховог назива
 2. фабулат - вишечлана повест о јунацима и
догађајима у цивилизацијским, историјским и
друштвеним збивањима
 Казивања о одређеном истор. догађају (стварном
или измишљеном), јунаку (историјском или
измишљеном лику – Високи Стеван, Марко К., ) и
везују се за географско порекло и место на којем
се догађај збио или јунак деловао →
локално/месно предање (убиство цара Уроша у
лову )
 Joškad se Bog terao s đavolom, priskočio
Bogu u pomoć Sveti Sava. Nemajući od čega
drugog, Sveti Sava usukao je uže od peska, i
njime je Bog savladao đavola. Tada se još nije
znalo za konopac, i tek ga onda Bog zdao da
pomogne ljudima protivu đavola, ako bi se
ovaj još koji put javio. Ko je onda pošao za
Svetim Savom, postao je užar.
Oko praznika Svetog Save duža
dan, sunce greje toplije i zemlja
se zagrejava s toga, što je Sveti
Sava zabo u zemlju ražaren
ražanj.
 U ono vrijeme, kad je Sveti Savo po zemlji hodao, uputi se deset
nadničara da beru vinograd. Kad dođu u vinograd rećiće starješina:
"E, dobri ljudi, jesmo li svi na okupu?" Onda počne brojati jednog
po jednog, a sebe ne ubroji; I drugi su brojali isto tako, pa opet
uvijek devet pa devet. Ne. znajući šta će, pođu putem da pitaju koga
za izgubljenog druga. Po sreći sretu Svetog Savu. "Za Boga,
svešteniče, jeda nam jednoga druga? Pošlo nas je u borbu deset, a
sad nas samo devet". Sveti Savo im reče, da ih ima deset, ali oni ne
mogu da vjeruju. On im onda reče, da poskidaju kape i da ih
prebroje. Kad nadničari to učine uvjeriše se, da ih je deset. Zahvališe
onda svetitelju od srca, a on njima reče: "Da ste blagosloveni vi i vaš
rad! Od lozova roda srebro se pretvorilo! Vinska se čaša krstom
ponosila! Đe se vino pilo krst se ne zaboravio! "
 Savina voda u Odmenju, po legendi, nastala je na
čudesan način. To i na mermernoj ploči nad izvorom
stoji uklesano. Prolazio tako sveti Sava ovim krajem pre
800 godina i dotakao štapom jednu stenu i iz nje poteče
voda. A vodu je prvo pilo neko onemoćalo gubavo
kljuse. Pilo i - ozdravilo. Nestalo gube, oporavio se
konjić i vratio snažan i čio svome gospodaru.
 Crkva Svetog Save nalazi se na stenama Kablara. Po predanju, tu je
Sveti Sava imao isposnicu u pećini. U pećini nije bilo vode za piće,
pa se Sveti Sava pomolio Bogu da poteče voda. I voda je potekla iz
kamena, a narod danas ovu vodu zove “vodica Svetog Save” i
veruje da je lekovita. Kod izvora je 1939. godine započeta
izgradnja crkve, koja zbog rata nije završena i osvećena je 1960.
godine.
 Близу манастира Студенице, у
горњој испосници, у зиду постоји
камен у виду каце, одакле извире и
тече вода, коју народ зове Савина
вода. Умивањем пре сунчевог
изласка (обично у младе недеље)
лечи се окобоља и главобоља, јер је
ту воду благословио св. Сава, те је
љековита. Једни веле да се у тој
каци Сава купао, а други да је у њој
погружавао оне који су долазили
ради крштења.