Ljermontov : Pesnik Kad je Rafael nadahnuti Preiste Djeve sveti lik Svojim ivim kistom dovravao : Umetnou svojom

ushien Pred slikom svojom on je pao! Ali je brzo taj udesni poriv Slabio u grudima njegovim mladim, I izmoren i nem On je nebeski oganj zaboravljao. Takav je pesnik : tek misao to blesne, On perom svojim izlije Svu duu; zvukom glasne lire Oarava svet, i u tiini Opeva, u rajski san utonuo, Vas, vas! Due njegove kumiri! I odjednom hladi mu se ar obraza, A uzbuenja srca njegovog Sve tia su, i prizrak bei! Al' dugo, dugo jo njegov um uva Utiske negdanje. udna stvar! samo pre mesec dana pisao sam : Hou da ivim! Tuge hou Ljubavi i srei u inat; One su um moj razmazile Suvie elo izgladile; Vreme je, vreme da podsmesi sveta Maglu spokojstva oteraju : ta je bez patnje ivot pesnika? I ta bez bure okean? I dola je i prola bura; i zamrzao se okean, ali zamrzao se ustalasan; sauvavi teatralni izgled kretanja i nemira, ali u samoj stvari mrtviji no ikad. ( pismo S.A.Behmetjevoj Petrograd, avgust 1832.g. )

Potok Izvor strasti je u meni Veliki, udesni; Pesak srebrni mu na dnu, A povrina lik nebesni; Ali neprestano brzi tok Pesak vitla i tera, A nebo nad vodom U oblake ga odeva. Sa ivotom se taj izvor raa I sa ivotom iezava; U jednom oveku je slab, a u drugom moan, Ali podjednako ih zanosi on; Prvi je srean, ali ja bih Dao taj prazni mir Za nekoliko magnovenja Blaenstva ili muenja. *** Ne, nisam ja Bajron, ja sam drugi, Jo neznani izabranik, Kao i on iz sveta izgnanik, Ali samo s ruskom duom. Ranije sam poeo, svriu ranije, Moj um nee mnogo postii; U mojoj dui kao u okeanu Razbijenih nada tovar lei, Ko moe, turobni okeane, Ikad saznati tvoje tajne? Ko ispriati gomili moje misli? Ja il Bog ili niko? Jedro Beli se usamljeno jedro U magli mora plavetnoj. ta trai ono u zemji daljnoj? ta je ostavilo u kraju rodnom? Igraju vali, vetar zvidi, Jarbol se savija i kripi; Avaj, sreu ono ne trai Niti od sree bei! Pod njim je struja svetlija od neba, A nad njim sunca zlatni zrak : A on nespokojan, hoe buru, Kao da je u burama mir!

*** Svemoni Bog me nije stvorio Ni za anele ni za raj; Ali zato ja ivim stradajui, To boje od mene on zna. Kao demon moj, zla sam izabranik, Kao demon s dum svojom gordom Meu ljudima sam bezbedni puteestvnik, I svetu i nebesima tu; Proitaj*, i moju s njegovom sudbinom U seanju usporedi, I veruj da smo ja i on u ovom svetu Jedno po ledenoj svojoj dui. (* = misli na svoju pesmu ''Demon'') ''Izlazim na drum sam...'' 1. Izlazim na drum; Kroz maglu kameniti put svetluca; No tiha. Pusto oslukuje Boga I zvezda sa zvezdom govori. 2. Nebesa su sveana i divna! Spi zemlja u plavkastom sjaju... to li mi je to tako bolno i tako teko? ekam li neto? alim li za im? 3. Ta nita ja od ivota ne ekam, I za prolou nita ne alim; Ja slobode i spokoja hou! Hteo bih da se zaboravim i da usnim! 4. Ali ne onim hladnim snom groba... eleo bih da zanavek usnim tako, Da mi u grudima dremaju ivotne snage, Da mi se diui tiho nadimaju grudi; 5. Da svu no, sav dan moj sluh ljuljukajui O ljubavi mi slatki glas peva, Da nada mnom veno zelenei se Tamni hrast se naginje i umi.

Bjelinski ''Junak naeg doba'', M.J.Ljermontova : 1838.g. u knjievnom dodatku ''Ruskog invalida'', Ljermontov objavljuje spev ''Pesma o caru Ivanu Vasiljeviu, mladom perjaniku i smelom trgovcu Kalanikovu''. I pored velike umetnike vrednosti, savrene originalnosti i samoniklosti, nije skrenuo panju publike. Spev pokazuje da Ljermonotov ume da izrazi pojave neposrednog ruskog ivota u narodnoj poetskoj formi, koja im je jedino i svojstvena, dok su njegova ostala dela, proeta ruskim duhom, data u opte-svetskoj formi, svojstvenoj poeziji koja je prela iz prirodne u umetniku, i koja je, ne gubei nacionalne odlike, pristupana svakom veku i svakoj zemlji. Posle poezije, Ljermontov objavljuje pripovetku ''Bela'' u prozi, u ''Otadbinskim zapisima'', gde su kasnije objavljene i ''Fatalist'' i ''Tamanj''. ''Junak naeg doba'' u svim pripovetkama je jedna misao, izraena u jednoj linosti, koja je junak svih pria. U ''Beli'' se javlja kao tajanstvena linost junak kao da se prikazuje pod izmiljenim imenom, da ga niko ne prepozna, a po njegovom stavu italac pretpostavlja da postoji i neka druga pripovetka, primamljiva, tajanstvena i mrana. Autor je odmah i prikazuje, u prii ''Maksim Maksimi''. Ali, radoznalost itaoca nije zadovoljena, ve samo pojaana, i pripovetka o Beli ostaje i dalje zagonetka. Najzad, autor poseduje Peorinov dnevnik, ali u predgovoru nagovetava pisanje romana, to samo jo vie pobuuje elju za upoznavanjem junaka. U pripoveci ''Tamanj'', koja je pesniko delo u najveoj meri, Peorin je autobiograf, ali zagonetka dobija svoje reenje tek u pripoveci ''Kneginjica Meri''. Na kraju, u prii ''Fatalist'' Peorin nije junak, ve samo pripoveda dogaaja kome je prisustvovao italac u njemu ne nalazi nijednu novu crtu kojom bi dopunio njegov pertret, ali ga ipak jo bolje shvata. Sutina svakog umetnikog dela sastoji se u organskom procesu njegovog prelaza iz mogunosti postojanja u stvarnost postojanja. ta se u prirodi i umetnosti naziva zatvorenou? primer cveta. Zakon o izdvajanju i zatvorenosti opteg u posebnoj pojavi je osnovni zakon ivota sveta. Roman poinje opisom putovanja iz Tifilisa kroz dolinu Kajaura. Bez dosadnih pojedinosti, autor upoznaje itaoca sa okolinom kratki i izraziti opisi, i uvek kao uzgred nabacani. Tom prilikom sree jednu od najinteresantnijih linosti svog romana Maksim Maksimi, tip starog kavkaskog vojnika prekaljenog u opasnostima, slubi i bitkam, preplanulog i surovog lica, prostih i grubih manira, ali lakonskog govora i divne due. Njegovi umni vidici su veoma ogranieni, ali uzrok tome nije u njegovoj prirodi, ve u njegovom razvoju za njega iveti znai sluiti, i to na Kavkazu; Azijati su njegovi prirodni neprijatelji, i on iz iskustva zna kako da pomogne poznaniku da ga ne opljakaju i ne izvuku napojnicu. im se italac malo bolje upozna sa njim, shvata da u grudima tog naizgled krutog oveka kuca toplo, plemenito, pa ak i neno srce on nekako nagonski shvata sve to je ljudsko i u tome toplo sauestvuje, a uprkos njegovoj svesti, njegova dua je eljna ljubavi i saoseanja. Pesniku povest Bele, Maksim Maksimi pria na svoj nain, svojim jezikom; ali time pria samo dobija : i ne znajui, postao je pesnik, tako da je u svakoj njegovoj rei, u svakom njegovom izrazu beskrajni svet poezije. Pr: Azamat i Kazbi, prototipi pravog erkeza Azamatove rei odiu vrelom, tekom strau divljaka i razbojnika od roenja, za koga nema nieg draeg na svetu od oruja ili konja, i za koga je elja lagano muenje na tihoj vatri, a kad treba da svoju elju zadovolji, ni njegov ivot, ni ivoti njegove porodice nita ne znae. Bela zavolela Peorina na prvi pogled; jedna od onih dubokih enskih priroda koje tako zavole mukarca, iako to ne priznaju odmah; ali kada se predaju, vie ne mogu pripadati ni drugom, ni sebi. Peorin je brzo ohladneo prema njoj pored ostalog, uzrok je moda bilo i to to je on potpuno zadovoljavao to nesvesno, isto prirodno i duboko Belino oseanje, daleko prevazilazei i njene najsmelije zahteve, dok se Peorinov duh nije mogao zadovoljiti prirodnom ljubavlju poludivljeg stvorenja (samo uivanje nije dovoljno, a o emu je on mogao da razgovara sa Belom? ta mu je ostalo zagonetno u njoj?). Velika potreba za ljubavlju esto se shvata kao sama ljubav, ako se ukae predmet kome ona moe teiti; prepreke je pretvaraju u strast, a zadovoljenje je unitava.

Maksim Maksimi i ne sluti koliko je duboka i bogata njegova priroda on je uzvien i plemenit, uiva u Beli kao u lepom detetu, voli je kao erku (a ne zna zato : ''Nisam je ba voleo, ve onako ludorije.''); krivo mu je to ga nijedna ena nije volela kao to Bela voli Peorina; ao mu je to ga se nije setila pred smrt, iako priznaje da nije imao prava da to trai od nje. U Vladikavkazu autor ponovo sree Maksima Maksimia i tu prikazuje njegov potpuni portret : toliko ovean, i toliko neiskusan u svemu to prelazi uski okvir njegovih pojmova i njegovog iskustva. Belina istorija je kao uvod koji je i sam po sebi celina, umetniko delo, iako samo deo celine. Prvi deo romana je pripovetka, drugi je skica karaktera, i svaki je podjednako potpun, jer je u svakom pesnik umeo da iscrpi ceo predmet i da u tipinim crtama predstavi sve to se u njemu krilo kao mogunost. U drugom delu nema grae za roman, ali pesnik je hteo da ocrta karakter i u tome je potpuno uspeo : Maksim Maksimi se moe upotrebljavati ne kao vlastita, ve kao zajednika imenica, zajedno sa Onjeginima, Lenskima... Peorin, kao tajanstvena linost, nije junak ovih pripovedaka, ali bez njega ni njih ne bi bilo. italac se napokon upoznaje sa njim, ali ne preko drugih lica kao ranije, ni preko pesnika ve kroz njegov dnevnik. Predgovor tom dnevniku je neka vrsta glave romana, neto kao njegov najbitniji deo. ''Tamanj'' je zasebna pripovetka iako je prikazana epizoda iz ivota junaka romana, on i dalje ostaje nepoznat. Ova pripovetka je kao lirska pesma, odlikuje se nekim naroitim koloritom; i pored prozainog realizma predmeta, sve je u njoj tajanstveno. Junak je i dalje tajanstven : ovek jake volje, odvaan, koji ne preza pred opasnou, koji trai bure i nemire, ne bi li se neim zaposlio i ispunio bezdan svog duha, pa makar i aktivnou bez ikakvog cilja. ''Kneginjica Meri'' pravi poetak romana. Po umetnikoj obradi, lik Grunjickog je dostojan Maksima Maksimia : i on je tip, predstavnik itavog niza ljudi, zajednika imenica. Lekar Verner je u beletristikom smislu divno lice, ali je u umetnikom dosta bledo. Peorinova ravnodunost i ironija se vie drutvena navika nego crta karaktera. Kad pone ''otvoreni rat'' izmeu njega i kneginjice, pobeda je uvek na njegovoj strani, jer je on taj rat vodio sa potrebnim prisustvom duha, bez ikakve naprasitosti. U dugotrajnoj intrigi, Peorin je igrao ulogu zavodnika iz dosade; kneginjica se koprcala u mrei koju je razapela veta ruka, a Grunjicki je dobio lakrdijaku ulogu. Strogi moralisti mogu da nazovu Peorina egoistom, zlikovcem, nemoralnim ovekom ali oni to ne ine zbog poroka, ve zbog one smele slobode i une otvorenosti sa kojima on govori o tim porocima. ta god da Peorin pie o sebi, on je u potaji svestan da nije onakav kakav se sebi ini i kakav je tom trenutku; on ima snagu duha i mo volje, i pun je poezije ak i u trenucima kada se oseanje ovenosti buni protiv njega. Od umetnosti se mora traiti da prikazuje stvarnost onakvu kakva je, jer ma kakva bila, ona moe biti pounija od svih pouka moralista. Pitanje : zato se opisuju odvratne strasti, umesto da se uobrazilja oarava opisima prirode i ljubavi, da se izaziva ganutost u srcu i pouava um B : knjievnost 18.v. je bila preteno moralna i rezonerska, pa ipak nije nikoga popravila, a taj vek je bio uglavnom nemoralan i razvratan. Moralisti ne obraaju panju na ono to jeste i ne predoseaju njegovu neophodnost, ve se brinu samo o tome ta i kako treba da bude. Iz tog pogrenog filozofskog principa ponikla je jo pre 18.v. i lana umetnost koja je prikazivala fiktivnu stvarnost i fiktivne ljude. Kornejeve i Rasinove tragedije se odigravaju ne na zemlji, ve u vazduhu; njihova licu nisu ljudi, ve marionete; i niko nikad nije govorio jezikom slinim njihovom jeziku. 18.v. je doveo rezonersku umetnost do krajnjih granica besmislenosti. 19.v. zna da je stvarna patnja lepa od prividne radosti; da su korist i moralnost jedino u istini, a istina u onome to je stvarno, to postoji. Zadatak umetnosti 19.v. nije da prikae dogaaje u pripoveci, romanu ili drami, u skladu sa unapred postavljenim ciljem, ve da ih razvije u skladu sa zakonima razumne neophodnosti. U tom sluaju, ma kakva bila sadrina dela, ono e na itaoca uiniti blagotvoran utisak, i moralni cilj e se postii sam po sebi.

U razgovoru sa kneginjicom (o dva dela due) da li je Peorin iskren ili se pretvara? izgleda da je i jedno i drugo. Ljudi koji su u veitoj borbi i sa svetom i sa sobom, su uvek nezadovoljni, alosni i uni. Bol je stalna forma njihovog ivota, i sve to vide oko sebe, slui im kao sadrina za tu formu. Takvi ljudi su neiscrpni u samooptuivanju, to im prelazi u naviku. Da li je uzrok njihovih albi istinit ili laan, njima je svejedno, i njihova jetka tuga podjednako je iskrena i licemerna. Oni i sami ne znaju kad lau, a kad govore istinu, kada su njihove rei vapaj due, a kad fraze. Ceo Peorinov ispad odaje da njegovo samoljublje pati. Ipak, on se nije pretvarao kad je rekao da u njemu postoje dve linosti : u vreme kad se jedna tako gorko alila ni na ta, druga je posmatrala i njega i kneginjicu i spazila suze u njenim oima (''dobar znak''). To je jedna od najkarakteristinijih crta Peorinove dvolinosti : u njemu su zaista dva oveka jedan dela, drugi posmatra delatnost prvog i sudi o njoj, ili bolje reeno, osuuje je, jer je ona zaista za osudu. Uzroci te podvojenosti, tog sukoba sa samim sobom, veoma su duboki, i zbog njih nastaje protivrenost izmeu duboke prirode i beznaanosti postupka istog oveka. Peorin, radei pogreno, jo pogrenije misli o sebi. U trenutku kada Peorin poljubi ruku kneginjici, nastaje nagli preokret u prii, i ona se od komine menja u traginu. Kada Grunjicki shvati da je izigran, umesto da uzroke za to potrai u sebi, on ih nalazi u Peorinu njemu se pridruuju svi oni koje je vreala Peorinova nadmonost. Pojava neprijateljske grupe Peorina pre raduje nego plai, kao da je naao novu hranu za svoju besciljnu delatnost. A to se tie Meri, ta igra zavoenja je i sama zavodljiva. Ma koliko se Peorin trudi da se pokae kao hladan zavodnik koji nema nikakav cilj, ve sve to ini iz dokolice, ipak mu je teko da analizira i razlikuje sopstvena oseanja (iako to naravno jo nije ljubav). U Kislodovsku Peorin o sebi govori kao o vampiru : ta scena pokazuje do kog stupnja surovosti moe da dovede udnja za pravim ivotom, za pravom sreom, ali njena poslednja crta lii na preuveliavanje, na namerno klevetanje samog sebe, na traenu i vetaku crtu. Poto prizna kneginjici da je ne voli Peorin naputa fraze i, diui tajanstveni veo kojim je zaodenuo svoju satansku veliinu, vrlo prosto objanjava itaocu uzrok te scene, kao da eli da opravda sebe u njoj : ma koliko strasno voleo enu, odrekao bi se ljubavi ako bi mu ona nagovestila brak. Taj strah da e izgubiti slobodu koja mu nije bila nimalo potrebna, on pripisuje starom predskazanju. Ipak, nije to u pitanju : Peorin nije voleo Meri on bi uvredio sam sebe kad bi ljubavlju nazvao to povrno oseanje koje je sam pobudio svojim koketovanjem i samoljubljem. Peorin je rano poeo sebe da smatra za oveka koji je do dna ispio pehar ivota, dok u stvari nije ni otpio kako treba. On jo ne poznaje sebe i, ako mu se ne moe verovati kad se pravda, jo manje mu se moe verovati kad se optuuje ili kad pripisuje sebi neovene osobine i poroke. No pred dvoboj kad sam sa sobom razgovara ovek koji se sprema da sutra bude ubijen ili da postane ubica, misao se i nehotice vraa sebi, i kroz maglu rasuivanja i namernih sofizama javlja se uasna istina. U razgovoru sa Vernerom je dat ceo Peorin, tu nema fraza i svaka re je iskrena. Nesvesno, Peorin je rekao sve o sebi : on nije vatreni mladi koji se sav predaje prvom utisku dok on ne izbledi i dok mu dua ne zatrai novi. On je preiveo to doba, taj period romantinog shvatanja sveta ne misli da su rei dela, ni da je polet oseanja (ma i najuzvienijeg i najplemenitijeg) stvarno stanje ovekove due. On je mnogo osetio, mnogo voleo, i iz iskustva zna koliko je kratkotrajno svako oseanje, svaka privrenost. Njegov duh je zreo za nova oseanja i nove misli, i spreman je za njih, ali mu sudbina jo ne daje nova iskustva, pa on, prezirui stara, ipak ba po njima sudi o ivotu. Otuda neverovanje u stvarnost oseanja i misli, hlaenje prema ivotu to prelazno stanje duha u kome je za oveka porueno sve staro, a novog jo nema, i u kome je ovek samo mogunost neega stvarnog u budunosti i prava utvara u sadanjosti. Tada se u njemu pojavljuje ''amotinja'', nepoverenje i sumnja, tj. refleksija. Vek refleksije osnova skoro svih dela nem.knj. je neko moralno, religiozno ili filozofsko pitanje (''Faust'' - apoteoza refleksije 19.v). U Rusiji refleksija ima odliku apatine ravnodunosti prema blagodetima ivota zbog nemogunosti da im se ovek potpuno preda. Otuda mrtvilo u akcijama, odvratnost prema svakom poslu, odsustvo interesovanja, neodreenost elja i tenji, nejasna tuga, boleljivo sanjalatvo usred bogatstva duevnog ivota. ( - ''Misao'' : ''Mi i mrzimo i volimo sluajno, ne rtvujui nita ni mrnji ni ljubavi, i u dui caruje neka potajna hladnoa, dok vatra bukti u krvi.'')

Ova pripovetka, i kao izdvojena, najmanje je umetnika od svih najslabije su ocrtani enski likovi, a posebno je Verin lik nedokuiv i neodreen. To je pre satira na enu nego ena tek to se italac zainteresuje za nju i pone da podlee njenim arima, autor nekim potpuno proizvoljnim potezom sve to porui. Njeni odnosi sa Peorinom lie na zagonetku ona as izgleda kao duboka ena, sposobna za bezgraninu ljubav i odanost, za herojsko samoodricanje, a as je primer slabosti. Ona u Peorinu oboava njegovu uzvienu prirodu, i u tom oboavanju ima neeg ropskog. Dvoboj pesnik je imao priliku da opie divnu scenu izmirenja neprijatelja (i da time obraduje moraliste i ljubitelje sladunjavih efekata), ali on pie scenu koja zapanjuje uasnom, nemilosrdnom istinitou i potresnom efektnou, a pri tom ne moe biti prostija i prirodnija. Grunjickom nedostaje karakter, ali on ima i dalje neke dobre osobine : on nije sposoban ni za pravo dobro ni za pravo zlo, ali sveani, tragini poloaj, u kome je re o njegovom ponosu, neminovno je morao da probudi smeli zamah strasti sve je u njegovom samoljublju. On je apoteoza siunog ponosa i slabog karaktera, i otuda proistiu svi njegovi postupci, i pored prividne snage u njegovom poslednjem postupku. Kad Peorin zaplae nestaje sva usiljena gordost i hladna upornost; nestaje ovek koga su razdirale strasti i potresala borba unutranjih protivrenosti, i on postaje kao nemono dete koje suzama spira svoje grehove; tada ne zna za lani stid, i ne ali se ni na sudbinu, ni na ljude, ni na sebe. Peorin vie nije tajanstven, i vie nema ta da kae o sebi. Ipak, on se opet pojavljuje, ali kao pripoveda : ''Fatalist''. Lik oficira Vulia je odlino ocrtan, utoliko pre to je veoma slian Peorinu. Sam Peorin je tu aktivno lice, i zamalo nije upadljiviji i od samog junaka. Njegovo uee prii ne dopunjuje niim novim odlike njegovog karaktera, ali istie jedinstvo sumornog i potresnog utiska itavog romana. Taj utisak naroito pojaava osnovna ideja prie fatalizam, vera u sudbinu, koja liava oveka moralne slobode, stvarajui neminovnost od slepog sluaja. Peorin ne zna emu da veruje, na ta da se osloni, i sa naroitim oduevljenjem se hvata za sva mranjaka uverenja, samo ako ona unose poeziju u njegovo oajanje i ako ga pravdaju u njegovim oima. U predgovoru Dnevniku, iako se autor izdaje za oveka koji nema nieg zajednikog sa Peorinom, on mu je neobino simpatian, i u njihovim pogledima na stvari ima mnogo slinosti. Autorova ocena Peorinovog karaktera je ''junak naeg doba'' - roman se moe smatrati ''pakosnom ironijom'' (itaoci e pomisliti da Peorin i nije neki junak). Peorin nije egoista egoista ne pati, ne optuuje sebe, ve je zadovoljan sobom. On je osetio tugu i bol zato to ga ne vole ''svi'' ustvari beznaajni ljudi koji mu ne mogu oprostiti to je bolji od njih. U njegovim idejama ima mnogo pogrenog, u njegovim oseanjima ima izopaenosti; ali sve to iskupljuje njegova bogata priroda. Ipak, ovaj roman nije pakosna ironija, ve jedan od onih romana o kojima Pukin kae da se u njima ''ogleda vek i savremeni ovek, opisan dosta verno, s njegovom nemoralnom duom, samoljubivom i neosetljivom, neizmerno odanom sanjarenju, s njegovim ozlojeenim umom, koji kipti u uzaludnom radu''. Pukin je pitanjem ''Da nije parodija on?'' reio zagonetku : Onjegin nije kopija, ve odraz koji je ponikao u savremenom ruskom drutvu i u posebnom nainu na koji je na njega uticalo zbliavanje sa Evropom. Onjegin je u umetnikom pogledu vei od Peorina, ali je Peorin idejno vei od Onjegina. Najbolje objanjenje Onjegina kao lika : ''sazdan od tatine, on je, povrh toga, obuzet onom vrstom gordosti koja pobuuje oveka da sa podjednakom ravnodunou priznaje svoje dobre i rave postupke, to je posledica moda samo zamiljene nadmonosti'' (epitaf spevu na francuskom). Ta nadmonost nije zamiljena, on ceni tua oseanja i u njegovom srcu ima ponosa i estitosti on je prikazan kao ovek koga su upropastili vaspitanje i ivot otmenog drutva, koji se svega nagledao i kome je sve postalo dosadno i obino. Peorin nije takav on ne podnosi svoje patnje ravnoduno i apatino; on juri za ivotom traei ga svuda; on se gorko optuuje zbog svojih zabluda. Njega neprestano mue unutranja pitanja, i on u refleksiji trai njihovo reenje : paljivo prati svaki pokret svog srca, analizira svaku svoju misao. On je od sebe nainio najzanimljiviji predmet svojih opaanja, i, trudei se da u svojoj ispovesti bude to iskreniji, on ne samo da otvoreno priznaje svoje stvarne nedostatke, ve ih jo i izmilja, ili pogreno tumai svoje najprirodnije tenje.

U ovom romanu iznenauje zatvorenost dela, ali ne ona najvia, umetnika zatvorenost, koja se afirmie u delu jedinstvom pesnikove ideje, ve proistie iz jedinstva pesnikovog oseanja. U njemu, kao i u Geteovom ''Verteru'' ima neto to nije reeno, neto to kao da nije izgovoreno do kraja.

Ljermontov drugo pokoljenje ruskih romantiara. Poznat po svojoj retorikoj pesmi ''Pesnikova smrt'' o Pukinovoj smrti kao posledici dvorskih intriga ( - zato je bio prognan na Kavkaz). Lirika preteno turobna i zloslutna, puna tuge pri pogledu na bezvoljnost, mlakost i ropsku poniznost savremenika, kojima pesnik suprotstavlja njihove pretke, junake ratova protiv Napoleona (''Borodino''), likove iz ruske istorije... Jedan od temeljnih sadraja njegove lirske poezije : romantiarska enja za slobodnom delatnou. Ponekad se osea da se slui alegorijom (''Jedro''). Ljermontovljev lirski subjekt je u svojoj pobuni protiv sveta ne samo manje konkretan i manje programatian od prethodnika, ve je pre svega osamljenik. I on preuzima bajronistiki model, ali ne zato da ga odmah prevlada kao Pukin, ve da ga razvije, ostajui pritom u domenu ruske due. Poeme ''Mciri'' i ''Demon'' monolozi glavnih junaka, patetian i retorski stil. Nastoji da oponaa i modele ruske epske usmene narodne pesme. ''Junak naeg doba'' roman nastao ciklizacijom 5 prvo samostalnih novela (raznorodne i po stilu, mada preteno romantiarske), koje u jedinstvenu celinu povezuje glavni lik. To je nastajanje ruskog romana karaktera. Raznorodnost sredine, pripovedaa, i tipova ena daje mogunost dubljeg psiholokog oblikovanja karaktera i svestraniju motivaciju njegovog ponaanja. Iako roman jo uvek nosi u sebi mnoge elemente romantiarske poetike fragmentarnost fabule, parlelizam pejzaa sa duevnim doivljajem likova, kavkaska egzotika... ovaj roman po temeljnim osobinama romaneskne strukture moe da se svrsta u prvence ruskog realizma. Autor : njegovo delo samo eli izrei gorke istine. Ljermontov je pesnika smatrao kao nekoga kome je uroeno da peva, ko poseduje uroeni dar. Njegova ocena originalnog genija je romantiarska obrazac genija je ekspir. Pesnik treba da bude ispravlja sveta, da utie na due svojom tenjom ka istini i uzvienom. Karakteristino za njegovo stvaralatvo : emocija je veoma vana, bez nje se ne moe uopte stvarati. Dva zahteva : 1.- pesnikova priroda mora biti obdarena snanom emocionalonou, 2.- pesnikova emocija mora biti kultivisana. to je umetnik ranjiviji, on moe vie da osea to je izvor Ljermontovljevog pesimizma. Drugo svojstvo pesnika je mata Ljermontov odaje priznanje mati, ali onoj koja je u skladu sa realnou, iji su temelji na zemlji; ista fantastika ga ne privlai. Zalae se za istorinost u knjievnosti. Zalae se za saetost. Uzori : Bajron, Pukin i ruska narodna knjievnost. Kao i rani romantiari, Ljermontov je traio, i nalazio, pribeite u prirodi. Najradije slika divlju prirodu; retko je kad uzima odvojeno od oveka kod njega opis prirode nije nikad ist opis pejzaa kao kod Vordsvorta. Prirodu koristi kao alat kojim jasnije definie ljudska oseanja. Naglaava karakterisrino dejstvo prirode. Pesimizam Ljermontova je osobit njime je proeta cela lirika, to je neka vrsta kritike. ''I muno i tuno'' samim poetkom je nagovetena atmosfera pesme. Posle cele pesme sumornog tona, zanimljiva su zavrna dva stiha (ivot je prazna i glupa ala) koja su moda malo ironina, ali na neki nain predstavljaju bunt i poziv da ovek dela, da osmisli svoje postojanje. ''Misao'' (1838.) kritika savremenika, koji nisu spremni da se bore za bolje, koji su maloduni i kukavice, prezreno pokoljenje. Osnovna Ljermontovljeva tenja je bila tenja za borbom, za podvigom velikog heroja, i otuda proistie i njegova tuga. Nije mogao nai pogodan prostor za podvige. On se ali na sadnje pokoljenje koje drema u neradu i osea zavist prema prolosti punoj slave i velikih dela. Ta poema je elegija satira. Bjelinski smatra da je ''Misao'' savreno poetina, puna plemenitog negodovanja. ''Misao'' se javila kao neki lirski prolog ''Junaka naeg doba''. ''San'' Ljermontov je 1841.g. trebalo da putuje na Kavkaz i od svojih prijatelja nije krio da nosi predoseanje smrti. Ubrzo poto je napisao ovu pesmu, poginuo je u dvoboju. ''iveti hou'' elja za delanjem i stvaranjem. Jade i teke trenutke ivota treba iskusiti, jer oni ine njegovu sutinu U Ljermontovljevoj lirici su najznaajniji motivi vezani za ljubav, za otadbinu, pesnika, pesnitvo i usamljenost. Motivi ljubavi su vezani za neke konkretne trenutke iz njegovog ivota. Istaknuto mesto zauzima strast koja je neretko zasnovana na erotskim motivima. Ipak, ljubav kod njega nije trenutna strast, ve, kao i kod ostalih romantiara, jedno veno oseanje koje neizbeno donosi i patnju i bol. Kod Ljermontova je prisutno i oseanje sumnje (''Strahovanje''), pa istie da je bolje ostati sam jer je sve izloeno starenju. To se pominje i u pesmi ''I muno i tuno''. to se tema otadbine tie, u njegovoj lirici postoje pesme u kojima se afirmativno govori o njoj, kao i one koje izraavaju neslaganje sa nekim pojavama. Postoji i niz pesama koje su, u vreme kada su nastajale, sadravale veoma aktuelno politiko stanje. Najpoznatija je ''Pesnikova smrt'' shvaena kao poziv na revoluciju. Pesma ''Misao'' sadri klicu pravog kritkog realizma, jer se pesnik ne ograuje od generacije koju kritikuje. Time se prevazilazi romantiarska subjektivnost. Estetiki ideal : jedro = pesnik. 1832. Ljermontovljevo insistiranje na obinom i prosenom u slici Rusije, bilo je suprotstavljeno zvaninom patriotizmu. Sa jedne strane u njegovoj poeziji je evidentan ...., dok sa druge strane stoje pesme u kojima su izneseni zahtevi za borbu. Kao i sve romantiare, i njega je zanimala ulog pesnika u ivotu. Vidi ga kao aktivnog borca za dobrobit ljudi. I on ima pesmu ''Prorok'', kao i Pukin u kojoj tretira pesnika kao izabranika. Ljermontovljevo pesnitvo se moe podeliti na mladalako i zrelo, i moe se govoriti o elementima dva stila. Njegov romantiarski stil se obino oznaava kao subjektivan, proizvoljan i nedovoljno precizan, a realistiki se odlikuje preciznou i jednoznanou slike.