You are on page 1of 184

ZORAN SLAVIĆ

DOK “TITANIK” SPAVA U SNU
ATLANTIDE
Izabrane pesme

ZRENJANIN, 2013.

DOK „TITANIK“ SPAVA NA LEĐIMA ATLANTIDE

Iz mog iskustva zaključujem da svaki pesnik, koji poživi dovoljno, i ima neophodan
umetnički kapacitete da se kreativno razvija, na izvestan način u svom stvaranju
ponavlja unutrašnju istoriju ukupnog pesništva. Ovaj izbor iz mog pesništva, u rasponu
od prve zbirke “Privid srebra”, preko središne “ Izlazak iz slike”, zaključno sa stihovima iz
rukopisa “ Močvara što raste u dnevnoj sobi” na izvestan način pokazuje analogičnost
sudbine pojedinačnog pesniikovanja sa magistralnim poetskim zbivanjima. Naravno, ne
u kva litetu več samo u načelu, i sa mnogo izuzetaka. Zbog toga su sve ove uvodne
napomene, bez obzira koliko delovale univerzalno, izvedene iz ličnog poetskog iskustva,
koje se delom oslanja i na osluškivanje ukupne sudbine lirike. Iz pesama, složenih po
vremenu nastanka, da se zaključiti:
Poezija mora da se oslobodi ponavljanja poetskih, filozofskih i zdravora zumskih
arhetipova. Mora da nauči da ne umire svakodnevno u lepoti autor kog
samoposmatranja ili samosažaljenja. Lirika ne treba da opisuje stanje navodne
ravnoteže svega, jer to je laž pošto je današnji svet zapravo samo igra sećanja na ivici
propasti. Tako je to od potonuća "Titanika", što jeste mnogo više od velikog i blaziranog
brodoloma. To propadanje u hladno more nije samo demonstracije fizič kog zakona o
sudaranju materija, i posledičnom potonuću oštećene, veštačke,ljuidskom rukom
sklopljene celine.
U svemu tome postoji i jedan paradoks, jedno iznevereno očekivanje mitskih
dimenzija: legenda je, naime progovorila da će u danu kada potone "Titanik", taj simbol
ljudske oholosti i prepotencije, iz sveta morske fantazmagorije, na površinu more izroniti
- Atlantida. Pošto se to nije dogodilo, valja razmisliti da li je čuveni brod zaista potonuo.
Ili, da li je Atlantida stvarno postojala! Jedino ne treba sumnjati u istinitost legende. Jer
proveravanje legendi ( kao i religije ili poezije) jeste preduslov gubljenja nevinosti i
naivnosti, koje su uslov ljudskog trajanja. I svakolike umetnosti.
Poeziji danas, posle "Titanika", u nedostatku dokaza za postojanje i obnovljivost
Atlantide, jedino preostaje da postane nauka, metafizika ili alhemija novih vremena jer
svet se upravo nalazi u tehnološkom bezizlazu! Treba proveravati sve naučeno ne bili
zaobišli razumski zid koji se iprečio pred nama. Treba i poeziju proveravati ali ne i
napuštati je!
Ako se lirika nije udavila u utrobi famoznog broda, koji je bio simbol lažnog elitizma,
već samo spava u njegovim fosilizovanim odajama, zaboravljena u školjci fatamorgane
zvane Atlantida, vreme je da se probudi. Život izvan vode traje i dalje. Hiperborejci su tu
istinu već davno saopštili Milošu Crnjanskom. Dakle, sve traje iako se glečeri tope. U
jednom spava možda i „ Tiitanik“, ako se otrgao Atlantidi iz zagrljaja. Verovatno u onom
istom ledniku od koga je i krenula davna ledena pošast.
Da li je taj život bolji od plutanja izmišljenim Neptunovim carstvom, treba pitati Disa,
koji je ekspert za utopljene duše. Ili možda Milutina Bojića. Svakako
H.M. Encensbergera, čuvara ironičkog pečata ovog srcelomnog utapanja svetske
taštine.
Sa iluzijom o srebra treba napustiti akvarelisanu sliku, i dnevnu sobu pretvoriti u
kabinet čudesa! Neki zlobnici će možda reći da pisanje stihova previše liči naputovanju
nekoga što tone, ka nečemu što ne postoji, ali zar to nije ujedno i stvarni kardriogram
ljudskog života?

PRIVID SREBRA

NEKO DRUGO VREME

RAZLIVANJE SVETLOSTI

Kao sunđerasta magla vreme pod kožu hodi
Proklijava godina iz pokislog bilja
Iz obraza još leto sija
Osmeh mi ipak san progriza
Lutajuća me voda bistrinom razodeva
Sva svetlost tela prozračnog se razleva
Zaspao čekam mladu kožu bez oznaka
Rudača noći pohlepno toplinu odvlači
Jedrim ranjiv kroz nejasni miris prostora
Raskomadan na nejasne sluti
Žeđ u jabuku blistavu pretvorena
Let mi okrepljujući potkopava

OTEŽALE USPOMENE
Srebrnasto rastinje oka
Sedefom opominje
Na neke davno izmenjene krajolike
Na šume zelene onemoćale i uvele
Na uglačanu posudu otežalih uspomena
Na san koji se druge obale dotiče
Zaustavljeni časovnici
Bez ulja vremena Oprugama iskrzanim govore
O trošnim komorama tela
O vatrama koje su gorele bez pepela
O mesečini razasutoj po glasu
O vedrini neprovidnoj neposvećenima
Miriše crna ljubičica uspomena
Bol bi bila nepomična
Da me ne prati prošlosti zgusnuta senka

DRUGO VREME

Začelje sopstvene misli
Prijatne dodire iznutrašnje
Vremena otromelog priželjkuje
Suveniri duše i disaNje i varenje
Zavesa uspomena o kičmu okačena
Žilicama stvrdlog sna misao krote
Smrt zasad obojena samo gostuje
Skrivena u pauzama govora presudnog
Kože smekšale i kostiju čeonih
U praznini lobanje sat hladnokrvno otkucava
Proticanje hrane poređene aortom dragocenom
U saću sopstvenog vremena neko drugo se javlja
Misao o kraju u krhkom podzemlju reci
Iz materije telesne što zvukom se
odaje ljuspa je rashlađena izokrenutog trajaNja

PRISUSTVO TUGE

Razodenuta se tuga
Iz starih uljanih slika sliva
Kaplje pohabano vreme preko rama
Pozlata ogorčala
Naporom pejzaž posiveli
I izmišljeni
U uspomeni zadržava
Sunce samo krupno
Zlatooko
U uglu visi
Slikarev san izbledeli
Na okupu drži
U bojama nema više čistog zvuka
Prozuklo pogledu ravan izmrežena
Iščekivane jalovo uzvraća
Preti zagušljiva tuga
Skrivena iza lika
Lepljiva u san se uliva
Nemirom nebo unutarnje da raskuje

SLUTNJA

Kad se rebra provide noći
Prolaznost s jutra slutnjom me zaskoči
U svetlu mlakom lepolika obmana blista
U srcu slojevi se magle detinjstva dele
San se u duši gorko rascvetava
Davni zaziv probuđen opet saznanjem
Oporavak iz čega hranjivi da sagradim
Kad kostur rastrežnjen u sećanju prepoznajem
I znam da dan je razmak između noći
Sve što se presudno sprema mojoj mekoj lobanji klija
Zato noć posrebrena ni sama ne sni

MORE POD LOBANJOM

U mutnom mom umu jedno more peni
Modar dan tamo zaseban traje
Kobne ptice u grlu zlatnom
Prokletstvo obala zamračenih
Kroz krvotok mi zatravljeni
Uzbunjeno pronose
Besmisao tuge nikako da proputujem
U more davno žedan da uronim
Zamke prikrivene odasvud
Kao ugljenisano drveće izrastaju
Pohod se započeti buđenjem zaustavlja
I uvek iznova mlekom snova nastavlja
Čudesno more pod lobanjom što se valja
Opojem svojim prazninu zaustavlja
Rešenje zamke u moždinu zabodene
Lepotom bi me mirisnom obnovilo
Put je samo kroz meso neprohodan

PRIVID SREBRA

Srebro zvoni tmurno u obelelim kostima
Rastaču se žilice svetla rasušena
Iz tela smo utišanog izgnani
Zagušen znak u pesku se otiskuje
Smrt skrivena u zaleđu disanja
Na ploču se preslikava presudnu
Prebistrena voda razmišljanja
Uzalud prerasta opustošene kapilare
Kosti omekle talogom kiša
U ravnodušnu se ulegninu ruše
Hod rastrežnjeni u zaseok neba zaklet
Prividom srebra još traje

IGRA

Na planši se čudoreka igra nemira začinje
Mač drhtavi šaljivo grudi meri
Bele heroine
Voljom volju strelovito gone
Korak razlistan
Prostoru disanja oblik omeđuje
Skok obnaženi
U trenu dogodi se
Poklič bez rane iz kičme se otme
Naklon nesmerni
Pljesku gustom u susret poteče
Tlo čvrstinom novom u telo prodire
Dok suza san doimlje krvotokom
Smrt preživijena
Pobednicu jezom opominje

NASTANAK MELANHOLIJE

U misao sata ukradeno mrvim zlato
Odaja podsećanja nedohodom kazaljki zbori
Vreme probuđeno brojčanik zvukom izjeda
Tlapnja mi ranu misao prepadom zatiče
Opruga - ruka gustinu meri tame užurbano
Razboljen vazduh prahom otiče
Krah se iz vedrine nevine zaleće
Misao se sata ipak raspada
U glavi mojoj tišina se naseljava

MORE

Slika slojevita u oku zatečena
Krvotokom se muklo razlistava
Beskraj onemeli
U lobanji zarobljen precvaloj
S dlana presahlog odagnati ne mogu
U nelagodnoj peni
Prazno što more razotkriva
U zaleđu svetla zgusnuta
Razbuđen te vidim
Oporom razlažeš se tugom
Prazno sad more sleđeno
Pervazom spužvastim zasvedeno
Vid mi jedini razboljeva
Iz nutrine snom uzmućene
Bol hidri nalična pristiže
More mi razlaže disanje

ZAVET

Moje će te oko začuđeno
Svanućem svakim
U izmaglici disanja obnaženo
Zebnjom sećati
Zalud ćeš glas mi raspukli
Usnom vlažnom od sumraka rasplitati
U dodirima prisnim što stvari odaju
Dah prepoznavaćeš rastuženi
Godine što oporom
Tela nam sad ugodna
Zamorom ruše
U tebi će mene zaludnog
Drhtavom utrobom obnavljati
Putujući neugodnim vremenima
U trupla tiha pretvoreni
Jalovog polena davno prepuni
Čekaćemo zanosni krik tišine
Iza lica ti nezaspao tad
Gledaću krotko
Mirisom trava onemeo
Razbojen likom ti običnim.

VLASNICI TIŠINE

VLASNICI TIŠINE

Postaćemo lako semenje obnaženo
i bistri kao nebo samleveno
od mesečine ukradene pozlaćeni
Postaćemo vlasnici tišine neobične
zatvoreni u ljuspe zaboravljene
sahranićemo se u mulj prevreli
Postaćemo putnici od puta razboljeni
pomao crni, hladni i umrljani
ukusom minerala razneženi
Na zalasku praznine plemenite
gde more vazduha jedrinom se raspinje
u utrobi ptice zimske završićemo

MIMOHOD

Mimohod se u naša pluća vitka
zvučan od praska provaljenih boja
nesanicom sliva
Raste bol zlooka pod suncem ponoćnim
uz rebra hrapava
nakana se suluda uspinje
Zgušnjava se jesen u kaplju zamućenu
padam u svetlucanje neba uskipelog
u govoru varke razaznajem
Progriza me misao prošlih putovanja
od sveg mi saznanja samo zamor preostaje
živa se rastače snovanja voda
Postoji zemlja gde uvek je samo java
u nama plamsaj svaki se zaustavlja
mimohod se u voće gnjilo zaodeva

UGLJENISANE SLIKE

Mesta na kojima smo se voleli
Razoren to je privid bcz horizonta
Ogledala od dijamantskog stakla
Trajanje nemaju
Naseljena predvečerja jedinog mi pamćenja
Kretanjem nesmislenim san zaklapaju
Mesta kojima smo se prepoznavali
Od dodira potonjih
Oblik gube dvojaki
Svetlost koju gledam pozleđenu
Na novo sklapanje jučerašnjeg sveta
Poziva
Ugljenisane slike
Ne tako davnih predela
Na čvorove vatre nesanicom zamrzle
Mesta na kojima smo plodne kiše udisali
Ravnotežom uzmemirenom
Setno se obrušavaju

ZNAK

Žutilo tvoga oka već bolom slutim
Likom se nedodirna javiš
Sećanjem plavičastim tiha
Dolazak obznaniš
Pustinju svakoliku zasenim razorom tela
Okamenjena ptica bela
Tvoj je to glas odbegli
U let se kliktavi pretvori
Prostor uzbuni buktanjem okolni
Glava moja razbokori obiljem
San tišinom javu u raspamet preobrati
Zriš tako u disanju mom
Kao jednogodi cvet
Ruke mi pružaš
Grlim ih
A njih nema
Kletvom ludom leto nas ovo zadocnelo
Zgodi
Mirisne trave trepere
Zlato spava u njima oporom
Vetar ih somotom obmanjuje
Ka zemlji uporno svija
Tu gde tišina obitava mi smo zatečeni
Pod kamenom već je glava

LETO

Evo u plucima tvojim gipkim
Rastinje straha kao da slutim
Raste iz mora modrog bleda neman
Tako poznatog lika
Iz ćutanja našeg zrak svetla se tvori
Ali kako u žilicama glasa razaznati
Presudno zvono spasa

TRAG

Kako glasom izbledelim dozvati
Prozukli ukus tvoje usne
Vrelinu s bojom krvi
Taj istočnik duše
Odlaskom kad sam razbuđen
Za pesmom lomnom posežem
Reči bezvučjem obmanute
U bol se samo nasmejanu razlažu
U traganju uznemirenom
Vlažan me dodir zaludnog susreće
Raskoš zdele
što ludo krije biser znani
U povest maglovit
Zvukom lepršavim nedohvatnu
Se kruni
Usnu ti hranjivu
Usnom tek slutim

PRISUSTVO MORA

U plućima more užareno
Kretnjom me nesmislenom raspinje
Kroz šupljinu utrobnu
Riba zalutala promiče
U gutanju se zapliće
Komadić sunca oblikom razuden
Uzaludno se nebo u svesti uspostavlja
Snim let usplahireni
Kad kiša nas sustiže
Ti maglom u nevid zasvedena
Oči mi javom razlažeš
U plavet jučerašnju
Koračm tela prozračnijeg
Na ramenima nije viša glava
Dubina štedro snom tela odgovara

ZABLUDA O PUTOVANJU

IZVAN NAŠEG VIDA

Nekadašnja slika
U sivo ohlađena
U podzemljima još živi našeg krvotoka
Iščezli tonovi hranjivih iluzija
Zebnjom utrobnom
Na opore sećaju vode
što spoljašnjost sveta papiru predaju
Tuđa prošlost ravnodušna
Tek noktom se zarezana kruni
Zagasita tecnost istrošena vremena
Do nas mladošću hladnokrvnom
Zaštićenih u ružu providnu prerušena
Prokapava
Izvan naseg vida
Patina se zgrušava
Nekadašnja slika ohlađena
U današnju se obrće

NAPUŠTANJE SNA

S one strane zamornog ćutanja
Srebro se radosno ne rasprskava
Tek sklupčani kamen traje ohlađeni
Sačekati misao otrežnjenu treba
Iz uspavane vode da se javi
Da zgrušana bol prozukom progovori
Iza čela tanka nemuštim jezikom
Da poruka kupača iz jezera tišine
Doplovi posve ogorčala
I moždinom razređenom zavlada
U međurečje gde tišina modra se grana
U krtolu od svetla tamo sam odbegao
Samoće se ruža nemirisna otvara
U ime disanja i san se napušta
S kapilarima izmrežane strane budućeg ćutanja
Uslovljena sigurnost uspavljuje maštu

OKU SRNA TI SPAVA

Srna ti nerazbudena u pogledu sni
Krvotok moj zanemeli med uspomenama pribira
Praznina magnetna istok srebrnast sledi
Sklad kako svetlosti obojene izatkati
Snim šarenilo neba koje disanjem razgoniš
Ležiš suzom kao jasika obnažena
Tugom mojom belokosom prekrivena
Meduza vremena iz dosega te odvlači
Razgoni zrenje mlaz lepote u vodi otkrivene
U stopalima bekstvo od leta krhkog
Lagodnim znakom obične smrti
Razaznaje gnjilom što voćki osmeh lomi
Otkrivene sluti hrapavim zaleđem
Sutrašnju misao provide
U oku srna ti nerazbuđena hajku sluti

NI SAN SPAS NIJE

Ni san bezbedno sklonlšte nije
Beskrajan nemir osećam u begu
Prirodom vlada misao razorena
Jezero tesko kroz zenice mi lije
Ko preduboko u svetlost zaroni
Zaklon nek ne traži
Tragači me uvek pronalaze
Iz vlastite hajke ni san spas nije
I znam
Samo se bol i dalje zbiva
Uzaludna je zrelost tkiva
Od koje onemeo bežim
Prestravljeni pohod u mozak sveli
Od kazne izuzetih još je teži
Plamti prostor unutarnji
Dok neoset kamen pocrneli
Ne naseli
Bol je san javom raskidani

SREĆA

Svoje kosti neotvrdle
Na san zagubljen oslanjam
Da vatrom dosegnem označeno
vreme
Jučerašnje
Umesto krikom
Koštanim blagom proplanak tuge zaodevam
San se mlečni razbaštinjen
S poprišta izmiče
Kosti za bol nedozrele
Ljigavoj praznini predajem
Modrim me rastinjnjem sećanje raspinje

NI SAN MI NIJE DOM

i san mi nije dom
Lobanja leta prorasta me izludelim biljem
U krv se zgrušanu pretvara
U paperje se sna kao trublja zaodeva
Pod suncem kamenje nemilo niče
Crno i klisko na poteru opomnje
Pepelom što u meni se miče
Gnjev razaznajem iza čela što se valja
Ko sad da me čista nedogledom pronese
Kad zvezda smrtna u san već prodire
Kad malaksao poželim Ijuspu tišine Kad vatra u cvet disanja zaroni
Ni san mi nije dom
Tek cvet ružin bljeskom zaveden
Iz glave raspukle izlučeni biser
Buđenje ipak presudni čin postaje

SA DNA SNOVA

Penju se zore nove
S dna pobesnelih snova
Smerom sunca od plavog olova
Oči se brodolomne plamenom produžuju
U tami grudnoj želje se tvore
Obamrli težinom snova
Ka blagu se užarenom kreću
Skrhana voda paprat im ruku obliva
Penju se zadihano niz skelet
Mahovinom gladnom obrasli
Uspinju se čudno silazeći
Svetlucava varka u plićaku pepela
Kao dodir se žuđeni pričinja
Penju se obamrli zaluđeno
S noči dugotrajne
Zora se umorom nasledenim kruni

NARUŠEN SAN

Budan putujem komešanjem sna
Kaplje snovanja rosom mraznom zru
Čokoti kroz mleko iskona provučeni
Uspavanim oćima grozdove jave nose
Java bez zvuka kao avet se priviđa
Bez mirisa ojađeni san narušava
Duša zgrčena prazninom se prolama
Zvuk zvezdani noć spolja zapljuskuje
Miris iz vrta nesanice oko glave luta
Blaženog se ćutanja nemoć rastače
Bivši san bezmirisan beščujan
Pejzažu unutarnjem srž oduzima

ZABLUDA 0 PUTOVANJU

Snom ostajemo usamljenici
Tonemo prostorom krtica očarani
Dugovečna stabla crnilom napojena
Lepljivom nam tišinom kazuju
Tajnu o skrivenom mestu kratkotrajnu
Snom se grafici prošlosti okrećemo
Talasasto zlato
Kao maglina se lepote priviđa
Miris truleži tek slutnjom zvoni
Tonemo danonoćno
Kroz groblja prirodnih boja
A smola nas sustiže zagaslih leta
Bolovi u pravila pretvorenl putovanja
Vatrom nas srebrnastih iščkivanja prelivaju
Od dna modrinom snova poprskana
Iscljenje skorelih očekujemo oz1eda
Tonemo vidom
Za vaseljenska ognjišta prikovani
U kolevku iskona kožom zakleti
Našem se putovanju praznina sprema
Pod samom površinom kraj nas razodeva

RASKRŠĆE

KAMEN

Nevidom bekstva pred hajkama
To raskršće presudno
Zanemareno
Iz ovog vremena što traje
Samoća kamena u opoju vazduha
Prividom se rascvetava
Povratka udolina pod suncem se raspada
Obilje samo se zaludom uvećava
Podivljalo bilje na samoći izniklo
Bezmirisno se prevrtljivosti Vetra
ovlaženog podaje
Kamen je samoća zamrzla
U polju letom zatrpanom
Svetlo belo pustolinom zavedeno
Znak to je
Koga nepogodom slutim
U lepoti zanemeloj

DETINJSTVO U OGLEDALU

Pesma opojna prostor zadobija
ogledala što prazninu pamti vremena
Ivica jednostavnih cvet taj varljivi
neiscrpnu tajnu krije
Toči se naša uglačana uspomena
od latica svetla staklu poverena
Tkanje mašte suzdržano dvoseklu sliku sigurnosti gradi
Detinjstvo korenom još zanemelo
u sećanju se ogledala lomno smeši
Ruši se čisti oblik obnavljanja
oporo mleko premora pesmu razara

PUTNIK

Nadanuta mesečina
Putnika dajlinom opominje
Kraj sveta brodu u boci slican
Zamorom ga zdravi
Vatra u ruci smrtnoj sto nosl
Sumrakom dogoreva
Ograničen zivot kroz bilo mu
Nemir saopštava
Trajanje puta neizvesnog
Neko drugo ište vreme
Obala ova gde se završava
Početkuom bezdna zove
Mutno će oko sna začetak paperjem prcpoznati
kako će putnik brod iz boce
Uspravni izdvojiti
Korakom što još zvezde prate

U ČAŠI MOŽDANOJ

Kako da slika nepostojem obojena
boli nabujaloj pod kišom upornom
penom se nesigumom suprotstavi
U čaši moždanoj
nad zemljom dubokom i tromom
sloj neba samo površni pluta

POHOD

Lovac bisera
U utrobu uzbunjenu
Režnjeve sunca južnog plaho slaže
Dah svoj uvežbani
Za dvominutni pohod smrtl sprema
Staklasta dubina uzavrela
Dna nestvarnog razigrava se
Boga drevnog on od rđe čisti
Strahom iznenadnim
I međ rebra vitka stavlja
Oko se kopnu još jednom zaleti
I skok
Uron ga hladan uzima
Muk i plavet posvoje
Ruke u pokret se sam pretvore
U izronu grč mu kosti razmaknu
Krv u čudu zaurla
Šaka blede površine se ipak
Uspavane dotakne
Biser suncem podvodnim zaplamti
Dodir ga zraka mlakog
Prokletstvom svetlosti poprska
Dlan mu tamnoputi trenom
Prah bezimeni ukrasi
Dan sutonom već okrnjen
Ranodušno traje

SAM U VRTU

ZABLUDA 0 PUTOVANJU

Snom ostajemo usamljenici
Tonemo prostorom krtica očarani
Dugovečna stabla crnilom napojena
Lepljivom nam tišinom kazuju
Tajnu o skrivenom mestu kratkotrajnu
Snom se grafici prošlosti okrećemo
Talasasto zlato
Kao naglina se lepote priviđa
Miris truleži tek slutnjom zvoni
Tonemo danonoćno
Kroz groblje prirodnih boja
A smola nas sustiže zagaslih leta
Bolovi u pravila pretvoreni putovanja
Vatrom nas srebrnastih iščekivanja prelivaju
Od dna modrinom snova poprskana
Iscelenje skorelih očekujemo ozleda
Tonemo vidom
Za vaseljenska ognjišta prikovani
U kolevku iskona kožom zakleti
Našem se putovanju praznina sprema
Pod samom površinom kraj nas razodeva

ZALEĐE LETA

Uglavilo se leto iščašeno
U prozaično moje meso
Uselio se nemir zmijolik
U mlečno potkrovlje glave
Rasuti glas svetlosti gubi svoju
U korenu se vida tisina razliva
Odlazak tvoj u prisoju
Razuđenu već tvori moru
Leporeko plače mekušna srčika
što zrak opoja odaji sna doprema
Uglavila se reč pregruba
U višebojni ti sluh
Zaleđe se leta ukotvilo u tišinu

LET

Iznad temena penom zasvedenog
Svila se osmehnuta leprša
Pad magnovenjem svetlucavim traje
Uvire telo moje u vazduhu pletivo
Bučna još ptica otvor u zraku
Rasvetljen nadleće
Okom mi mehaničkim
Nemir blaži
Nogama pamuk providni razgrćem
Plućima presahlim
Brzinu razaznajem
Svila se nevidom zgusnuta
Nadima
Let uslovljeni
Usporava
Lebdi moj strah
Podnebljem ohlađenim
Neke bivše slike
U sebi izvrnutom prepoznajem
Plove tela sasušena koritom sunovrata
U polju osneženom
Sladostrašćem disanja zavedenog
Put me praznog zaboravlja

LUTANJE

Iz ove hrapave kože rasušene
Nikud s mutnim sjajem
Zaptiveni su svi izdani lepote
Nedogled podivljali san obrasta
Tamni misao srebra u moždini
Tmina je topi opora
Privremena to je smrt
U prostor bezličan izlučena
U gustini tela bunar svetlosti trune
Žedan prašumom toplih trava lutam
Iz ove hrapave kože rasušene
Nikud ni u čvor krvi ni u cvet sunčani

SVEMOĆ VATRE

Korenom rasteš prema nebu ravnodušnom
Opora koža biserno otočje što skriva
Od pljuska nelagodna san ti pokriva
Vedrinom bojažljivom ipak
Mreža uspomena već zamorom se razliva
Pesme ti kristalne opiranje
U potaji talasanjem glasa razaznajem
Znam sada posve jasno
U telu tvome život ne buja
Prisustvo zvezda kroz staklo smućeno
U zenicania tvojim bespovratno slutim
Gorki putuju sokovi krvotokom
Zalazi leto klonulo u meh pluća neveseli
Crna se svetlost u dahu tvome uspostavlja
Usnom rasanjenja
Maglenu je u kretu željom zaodevam
HIad prevratni mirisno ti tkivo
U pustoline razodeva
Korenom rasteš ka nebu raseljenom
U telo iznevereno praznina procvetava
Svemoć se vatre u komori privida
Kolebanjem samo kiše održava
Znam sada posve jasno
U tebi presudno se putovanje sprema
Mesečina te promukla na zrenje nagoni
Razbuktava se u seni jarki cvet nevremeni

UMOR SVETLOSTI

Umire svetlost u razlaganju boja
Tkanje uzdržano u olupini još samo šumi
Navikom oka sliku reljefnu prepoznajeni
Memla iz kamena crnog zlosutno hrli
Svenula svetlost tlo zeleno zaokuplja
Između preostalih boja dozivanje lebdi
U krošnjama hrastova čudni plodovi zru
Senke se u tami raspojasane traže
Mi čekamo strahom u utrobu zagledani
Kako li će gravura budućeg izgledati
Pitamo se
Dal ' možda prazninom i sami da otplovimo

JESEN

Na zlato lišća krv srne se prospe
Dok tajna seobe oslobodi se tela
Skelet zaostali od slada prolista
Drvo iz tela što mi izrasta
Srebrom jesenjeg daha u pokret prerasta
Poslednjim nebom na put se sprema misao
Godina se kruni peludom omamnim
Nozdrve što bojom putovanja spira
Vetra razvigoma zaverenički ipak nema
Dosluh to je sa prevratom sfera
Plazma se opstanka u nalet kiše utapa

SAM U VRTU

Usporenim disanjem
Razgrađeno vreme me dotiče
Sluzava gorčina bilja
Prohladna pluća ispunjava
U vetar ojužen misao mi uvijena
Tperi snovima plavkastim
Napupljena
Napušten u vrtu
Mesečinom natrunjenom
Saznajem providnom kožom
Presud mešanja boja
Nanos me noći zvezdotočne
Uzbunjenog zatiče
Iz zemlje šuštave
Pod stopalom vrelim
Magična svetlost izniče nelagodom
U krvotok platinasti
Zaboravom uvire
A jutra mlekom poprskanog
Niotkud nema
Začaranost to je vrta
što jesen seje
Iz utrobe moje utekla
Sasvim svele

ZIMA

Prisnost nelagodnu prema zimzelenu
Pred Ijuspama slutim studeni
Izbeći razdiranje što buktanja iluziju
u oku jesenjem prevratom raslojava
Pletivo mrzlog pristiže krčevinama
Užeglog vremena
Zimzelen se svilom lednom zaodeva
U žar okrnjeni malokrvlje prokapava
Zeleno je privid
U zemJju zaravnjenu prsti ne mogu
Sokovi udaljeni rastinju još stižu
Prisnost osmehnut izgubih i prema zimzelenu

SLUČAJNA ZVEZDA

SLUČAJNA ZVEZDA

Dogodi se zvezda
U zaklaćenom promicanju
neba pravog
dovoljno plavog
Ni noć
ni mrak
Slučajem užari se san lutajući
Iz jezgra boli šikne bakarni znak
Paznina se rascveta
Belo
žuto
crveno
Srce ravnomerno
pomereno
Spajanjem tame i sluti odbegle
Slučajnu zvezdu prepozna
misao prevlada
nespokojem dogodi se raznežena
i zaustavljena
Trenom

ZALUDNOST IGRE

Pesma zanoći u oku
Od milja rastale se grozdovi sna
Zapevaju iz krvi ishitrene seni
Iz tela mladog
Pre bola i uskrsnuća
bliskog
Miro opojem zacrveni
Suzu suncem višečujnim ozarenu
Zenicama celivam
U podnožju glave um moj omamljeni
Izmaglicu seje
Račvom mozga
Sazvučja slogovi opet romore
Pesma me to plaha iz potaje zaziva
Zaludost igre samo snom zametih
Onemoćah ipak glasom
Groznicom izdvojen
U jeres zatomljen
Posumnjam u svetlost njenog lika
Tek Ijuspa nevere
Bespovrat me već sustiže
Pesma međ rebra rani
Odaju sećanja razdrobi
Progonstvom kažnjen
raskolnim
Putujem
Udove svoje slamam
nezahvalno
A srh h se božanski
iznova javi
Pesma me opet pohodi
Iz tela mi prozračnog kosti izmiču
Pesma to prokteta dušu plodi moju
Zabludelu.

OTKRIĆE

Pena pod mesecom zamrznuta
Zvozdoznalcu se umornom pričinjava
Presudnom maglinom rastakanja
Iz modrine izvire krhke
Noćna školjka opsenom raznežena
Bljeskom ga tajne nepresušne mori
Suludo disanje u skučenom umu
Ogromni plod neprobuđenih mora
Zaludom porađa
Neponovljiva magija razmaknutog trajanja
Vedrinom nejasnog rukopisa
Zvezdoznalcu umornom pamet uzima
Dvoostruka praznina oko mu zamućeno
Kad istok svetlosti krene
Nadmoćno zaplahne
Alge se oblačne tad nebom prošire

OSTATAK SVETLA

Napustiš sebe zadovoljnog
iznenada
Dogodi to se obično
Kad neokrunjeni san se raspada
Uz kičmu se okraćalu
zadihan uspneš
I poneseš lak
U srcu sparušenom ostatak svetla
Što bezizborom jos traje
Naporom znatnim
Lobanju okorelu otvoriš
U prostor zaroniš neudobni
Truplo ostavljeno
navikom još diše
Dok privid ga kretnji ne oda
Lebdiš nestvaran
ozona prepun
Zemlja hranljiva i ncbo obećano
Darovima mame
Kolebaš se znatiželjan
i gledaš očima vatrostalnim
u prostor pomisii
U zaleđu jave
što zavodljivo se roje
Rukama izraslim
tek na vratnicama vida
Smrt brižljivo zgotovljenu
Lagano dodiruješ
I ćekaš
Al trajnog zadovoljstva nema
Prevara vekovna
i ogoljenog te čeka
Nazad u telo
koje ti nevreme sprema
U meso što tamni i drema
i smrt je plod prestvarni

JUTRO

Zvuk rastvoren dolinu obojenu pronalazi
Boje površinske kratkotrajnost odaju
Dolina snom zatrpana prozračnost graničnu udiše
Kopno u strmoglavu pronadeno
Nemirno postoji
Zvonko nebo puteve neiskušane iznova saznaje
Raste raskol razuma razređenog
BIedo božanstvo bljesne tek iz visa
Misao doline mirno trune
Sam na suncu ranom slom slutim
Boje se smenjuju razne
I brzo krune
Kopno postaje sve veće u zaleđu sene
Nebo noćno se raspada žurno
Svetlost nova već je korenom lažna
Jedna glava namerom u zemlju zakopana
Više ni okom ne spava
Dan joj poletan iz temelja izrasta

PUSTA ZEMLJA

Ova zemlja do koje niz stube silazim
Travom zaraslim oknom
Sivkasto je pusta
Ova zemlja sivkasto postoji u dubini
U jezgro je disanje skrivena
Tamo gde po sećanju obećano ostrvo spava
Ova zemlja sivkasta u dubini se raspada
Rastinje ka površini izmiče
Pesak i glina se razmnožavaju
Ova zemlja pusta guši me prazninom
Rovom memljivim do nje umoran prodirem
Pesak prstima već dotičem
Ova zemlja sivkasta po kojoj prevaren kročim
Zaleđen me preosetljivosti kloni
Ne prepoznajem je zbog sličnosti boja

ovako je izgledao ovaj pesnik kada je pisao ove
stihove

IZLAZAK IZ SLIKE

ČEKAJUĆI BRODOVE
S Kamijem čekam brodove u povratku
Moj Mediteran ostao u njegovom Letu
Prošlost su mi uzeli: More koje znam
Nema ga ni izbliza: Od trunja plimu tkam
Očaj svoj presvlačim u razmak sećanja
Još uspevam da ga dozovem: Da odglumim
Samo jednu sliku pamtim: Ostalog nema
Miris u njoj preteže:I nebo završeno
Brodovi i dalje ne dolaze: Samo čekamo
I smrt koja u svetlosti dolazi bučnije
Ti si svoj Mediteran poneo u magnovenju
Mene boli more dok rekom ravnicu tumačim
Da li si sve dovršio: Dovoljno prepešačio
Leto dal se rasprslo kad si očaj okončao
Crne haljine od cica na kraju su rečenice
Mogu li Stranca na svoj brod da pozovem
Dva sam mora izgubio: Jednom po dnu hodam
Drugog mi u pamćenju nema: Zapis preostao

KNJIGA I DISANJE
Knjiga mi upala u raskorak disanja
Sumračni vrt: Komad trave. Drvo i zidovi
Redovi izgubili smisao: Nebo svedeno
Stranice u sivo umočene: Reči se otele
Dišem većsutra: Čitam juče: Ne pišem
Negde sam zagubio ritam: Sartr i mučnina
S prozora me gledaju dokone duše: Čudo
Nešto se čoveku dogodilo: Na bolest liči
Iz knjige se poput jeze iskrade leptir
Ubijene zure duše: Svaka u svom mraku
Hteo bih sopstveni položaj da odredim
Ugasilo se nebo. Meni svetli reč: Usud
U ruke pogledam: Kao da su od knjige
Prljave. Od posla koji dira u vreme
Koje u mom vrtu oskudnom knjigu ruži
Ona disanje kvari dok prozori zalaze

GLEDAJUĆI IZ HOTELA
Opet i sve jače osećam kako pod kožom curi vreme
Posmatram podivljalo bilje na dnu šahta: Sova
Iz obraza još mi leto sija dok tiho starim: Sad će
U dubini se prevoze zgužvani ljudi i sumrak
Posle Džojsa metež palanački me hladi i prlja
Sva svetlost tela tek zakrpljenog drhti
Iz hotela gledam život budjav i tudj: Otići
Grad koji nije Dablin sprema se za blud i san
Svrab s ulice sobu mi opkoljava i neko viče
Raskomadan i sav od bivše slobode i knjiga
Žedj osećam kao pred streljačkim strojem: Film
Skriven u senci tudjeg pisma vreme povraćam: Dodji

DOPUNJENO SEĆANJE I DALJE OD TOGA
Divlje oko: moj plen izLavirinta: O zver
Tek u čitanju opomenu slutim: Besnilo
Na izmenjene krajolike izlila se žuč
Na šumu kraj reke mreže pale: Pošast pevanja
Na posude otežalih uspomena nebo sišlo
San sa druge obale: Rebra: Sve se zgrušalo
Pokvareni časovnici puni sahranjenog vremena
Prate me kao Arabala groblja automobila
Otresam se znoja istorije al me sreća neće
U kući osećam da me prozori gnječe: Čitam
Nebo je većnisko i sasvim tupo: I zuji
O mesečini razasutoj po glasu još ćutim
Rečje o propadanju kroz zavičaj san dok još nije
Miriše olovna ljubičica pod crnim zvonom skrita
Bila bi to bol preduboka strah da me hoće
Prošlost da mene ne prepoznaje: Da ćuti danas: Sutra da nije
Iz kruga mudrih greške odbegle na prag mi stižu
U prirodu ne umem: Kuća mi otopljena: S rečima kuda

JEDNA SUBOTA

Dok vrelina briše sve nijanse
Znoj ne zna za misao i lepotu
Opet o Kamiju govorim: Alžir: Sunce
Njegova me pamet na Hiperborejce seća
Prevelika svetlost ga zagrcnula: Uzela
Subotnje rano popodne: I teža pomisao greje
Televizor bez kontrole drobi javu
Što više kanala veća tupost kaplje
Jul traje kao da će doveka: Tuš ćuti
Sve prelio ukus peska: Belo: Usijano
Ulicom protutnji auto: Kami žuri
Ide u susret pomirenju
Očaj je do kraja razumeo
Subota je: Dan duboko u mesecu
Jedino nervoze na pretek
Novine od rata očišćene cvile
Sve je u najboljem redu: Jedino nema
Smisla
Ta instant smrt: moj Alber Kami
Više bi pristajala severnjačkim bardima
Iako i Leopardi je ima i Kavafi
Ali ko će o nijansama
Dok vrelina sve razlike svodi na apsurd
U julsku subotu: Uživo ratovi traju
Podmuklo i večno
A možda i nisu: Televizija ih više ne voli
Odnekud će i noć

VENECIJA
Kad ti neko umire Venecija se uozbilji
Kanalom Grande kroz svečani talog: Boli
Na feribotu zagrcnutosunce u potiljak
U misao mi dodje da ni kroz prozor neću
Smrt iz Venecije ma kako daleka proziva
Gomila istorije čipkaste ironiju luči
Kad sam domovinu napuštao beg sam molio
U haosu božanskom trg svetog Marka ćuti
U staklu Murana zgrčena tugu za sutra
Kao da sa dna sav mulj niščih se budi
U san mi još umiranje bližnjeg ne stiže
Duždevom palatom tiho nosim budući leš
U svest ne mogu ni misao na Mana: Smrt
U Veneciji nije ovog puta za mene: Imam
Kilometrima daleko svoju sopstvenu moru
Kraj leta: Tintoretov Raj: Brodom u nazad

ZAGUBLJEN U PRUSTU

Ako otvorim vrata pokuljaće dogadjaj
Kako da sliku iz Prusta još uvećam
Napolju kao da je sve razbijeno: Šum
Odeta laže ali s mnogo slatke muzike
Ako kopiram stranicu miris ne mogu
Na bulevaru neko pretrčavao kolovoz
Da li se na njoj primećuje prerušavanje
Dogodiće se ipak: I ne mogu mu pobeći
Osećam otpor : Kad me spoljašnjost uzme
I čujem jeku prevaljenih daljina: Svan
U sobi sam ukoričen: Kada će se javiti
Neko iz lifta viče: Dišem s prekidima
Sirene pa onda tišina: Nije preživeo
To ipak nije moj dogadjaj: Lipov čaj
S one strane vrata sasvim prost dan
Možda sam prestrog prema Odeti: Leto
Kad spoljašnjost nasilno me opomene
Moram izmisliti nešto dovoljno gorko
Da Prusta odložim dok prodje nevreme
I onako sam zagubio ukus čistog bola

POŠAST JORGOVANA

Zašto čak ni ime jorgovana ne volim
Nije zbog aprila kad ga zemlja radja
Ipak je on slikovit izlaz iz zime: Ja
U zvuku tog drveta-cveta crno čujem
U zadnjem dvorištu. Kraj komšijskog zida
Beli. Lila. Plavi: Rastao je gust jorgovan
Miris pamtim kroz koji se groblje vidi
I sad me direktno u ljigavu tugu vodi
Prozor. Dvorišni takodje. I uvek zalazak
Jorgovan stalno. Kao da je večno april
Bolest. Kazna. Sam moram sve da preležim
U bokalu cveće s podsećanjem na samoću
Eliota volim: Pustu zemlju: Leš je u bašti
Pušta većizdanke: Zato ne volim jorgovan
Procvetao je u mom dvorištu. Zimi utekao
Psu ću dopustiti da pridje: Nek ga obeleži

POMOR KALENDARA

Vreme umešano u pomor kalendara ćuti: Magla
Muke moje sa glavom počinju sa satom: Pesma
Šta reći kad niz Dunav Miloš opet ide: Vitak
Godine su zbunjene ubistvom minuta: Sumatra
Lament izlomio srčiku sata: Gvoždju ništa: Ćuti
Osećam u glavi pesak tudjine: Nema mu više duše
Sa vremenom zavadjen punim se njegove magle
Izbacila me pesma odisejska na plažu od algi
Na putu kroz Toskanu izgubio sam presudni citat
Vreme me obuzelo oko vrata:Izgnanik unazad sanja
Doveka vitak on kalendaru prkosi: Magla zaspala
Muke moje sa satom plaćam glavom: Znanje potonulo

ŽIVOT OD PESME KRAĆI: VASILJEV

Nad tvojom Kikindom sad oblak mlad zauvek
kao odbegla duša ćuti
Godine svlačim s lica koje ti
u krik pretvoreno plamti
Na zastavi poraza razložen tvoj život:
Ipak te ovde ima
Pevam ti čežnju: Taj život da s dana u dan
postane širi: Sviće uprkos
Nosim u tvoj sokak malo bele
od jutarnje rose: Krv umeš i sam
I mleka da čenejske boje tupe izjave izagnaš:
Čitaj. Pamti: Unazad jer moraš
Banatske tvrde noći što snovima se krote:
Rat ćeš gaziti sutra: I juče si
Kikindom dal mogu pesmom tvojom naslovljen:
Dečak si i čovek: Život komete
Uvek ima nekog rata da se posle peva:
Ljudi dal će preostati muzikalnih
Oblak tvoj plovi svuda i magla tako naša:
Periferijo sveta: Uvek posao za druge
Dok godine ti čitam: kosmos jutarnji:
Mislim kako nisi ni prenoćio
Tiha te smrt u pola noći srela:
Strah si sam sebi ipak postao: Pišem po praznom
Dok ti dolazim u sretanje Djuru i Crnjanskog zovem:
Rod tvoj panonski: Pusti
Tupo te sečivo rata neizlečivom pesmom
u javu trajnu pozvalo: Mobilisan dovek
Sa stihova ti svo meso otpalo:
Skeletom čistim govoriš bunt i plač
Sumrakovci i Galicije idu: Jakšići Miloš:
Banat naš prokleti zakovitlan
Kad god si usnio san ti je propuštao:
Miro je oticalo i duša
Vraćala se samo jeza i napukao glas:
A ti si hteo samo zraka
Ni krova ni boga a mlade gole,bele žene:
Samo zvezde i krug nepomičan
Samo te žuta dama tesno prati: U životu:
A posle smrti da li

Naš je Banat,moj Dušane,sklonište plodnosti i tuge:
Krik i lek
Uteha tebi ne treba:
Tvoj je očaj oslobodjena svetlost sama
Ako negde nekad sretnem na drumu tvoje bolnice smrada:
Glas sramnih dana umnožen
Znaću da bodljikava žica direktno
u tvoje srce vodi vreme moje
Kod Števančeve bare raste jedno drvo:
Bagrem sav u vatri: Sam vrisak
Život bi da proširim danas:
Da ostane ovde prostor za sanjare
Sav u pesmama mi dodješ: One te jedino hoće:
Pevaš bol posrtanja: Uvek posle rata
Sviće ipak: Dok govorimo oblak slobodno nebom:
Ipak te ima i dalje
Sve dok plaču matere čovekove

NESMOTRENO SLIKAN

Govorim a jesen mi: Razgaženo i bljutavo: Vosak
Bio sam nesmotreno slikan: Čitam Mikelandjela
Dok sam prolazio kroz scenu iz filma: Far i beg
Soneti u medjuvremenu: Park opsednut sivom: Sapet
LIje mi kiša direktno u život: Jezikom te ljubim
Kao da sam oduvek prolazio pored: Firenca s leva
A jesen stvarno i duboko. Film u nedostatku smisla
Otresem stihove: On peva o duši: Tela. Maske. Čekić
Zgušnjava se jesen: Iz magle Crnjanski piše: Splin
Padam u citat: Ono što neću rado bi hteo: Buonaroti
Drugi bi da dovrše uvek bolje. U parku kamera vreba
Ja neću opet u prizor: Iz dubine Santa Kroče ruka
Progriza me misao uklete sabraće: Seobe se lepe: Idu
Od sveg mi saznanja samo zamor: Miloševa slika: Dafina
Talijanov Tomazo. Razgažena povest i Sikstinska muka
U film ulaze polovne ptice: Jesen me potapa: Mastilo
Kaže: Pošalji to svetlo,bodro ga uputi: Isakoviči behu
Nebo se srozalo do korena kose: Dišem vetrove žučne
Ćutim a jesen me: Pesnike presrećem: Film o svakodnevnom
Kao prolaznik pišem kroz vreme: Negde freske lutaju

I S K U Š A V A NJ E P R I Z O R A

NA RECI ZATEČEN

Izmedju tih obala gusta i duboka voda
Tisa uporno i svakodnevno zelenožuta
Banatskom obalom dišem u hrapav sumrak
Nešto reku zabunilo: Nebo mokro: Sanjivo
U dušu zagledan nagorelu olupinu nosim
Sredinom uzdržane vode šlepovi promiču
Ono što je izgorelo lebdi sad slobodno
Legle vrbe na meko lice Tise: Oblaci idu
Kao seobu neprestanu reku ovu pamtim
U svakom viru konjanik podivljali spava
Samoću svoju nizvodno od skele beležim
Moja nesanica Tisi ne da da se smiri
Ako se uklonim dal će se boja promeniti
Dal će sumrak ozdraviti: Olupina usnuti
Na obali banatskoj u čistu dušu klizim
Kad i ja zaspim sve će se u tamu sliti

ISKUŠAVANJE PRIZORA

Konj u trku: Dno predugo bivše: A slika neće
Uranak umiven čašom magle. Kopite po rosi: Beg
Neko piše gustinu dana što još kleči: Boleće
Odlazak na ledjima jula. Odrezana kriška bola
Konjem prizor iskušavam: Brzina protiv kraja
Ptica bela. Čista od života. Pogrešna: Sleće
Glas precepljen me dira. Samo blag ubod u dušu
Sve se slaže: Boje. Dan. Jeza: Ipak suviše je pusto
Sliku nema ko da čeka: Unazad se obrušilo vreme
U konju moja pesma: Poruka: Dok metak: Iz vedrine
Zri leto usred trava. Silazi žedj: Čekaj: Vreba
A onda promena počne. Konj se propne. Dan stane
Iz ptice prospe se ruža: Grom nebu otvori usta
Zabruje trave. Pčele. Vetar. Ptica rasporena: Mrav
Na dnu bivšeg mora jutro me napustilo: Pljusak
Miriše trag ašova: Staza kroz sutra: Podne stalo
Konja pena zaskočila: Onaj što vreba zateže strunu
Vetar nabrao vazduh: Moram da sanjam jer sve gori
Kad su pticu: Prostor kad su zatvorili: Konja onda
Izneverena slika: Pesma u njoj: Ostao sam a nema me

GRAD I BAŠTA

U bivšoj sredini grada u vreme usadjena: Bašta
Za vlast svakojaku čami uramljena priroda: Sama
Kad Banat od vrućine poludi tu da se sklone
Barokom zaklopili joj strane: Samo nebo štrči
Fontana. Paun. Lavovi kameni: Vlastela svakojaka
Okolo Grad se množi: Veliki župan drema i vari
Bune će se izliti: Požar počistiti sav prostor
Prate se austro-ugari: Bela kafa i milihbrot
Kapije kovane u gvožđu: Tup pogled kroz vitraž
Ratovi u baštu samo svrate: Mala noćna muzika
Ponekad zaluta u otmeno popodne brzoplet krik
U podrumu Županije nekog sasvim uzged i biju
S balkona dok istorija se simulira: Bašta ćuti
Zna taj razmak u ravnici kako se sve završava
Grad se premeće. Begej postoji: U bašti promena
Šetaju sluškinje u kasno popodne: Muzika bečka
S novim pravednicima bašta se presamiti: Zgrči
Udje svet koji je dovek samo iz spolja smeo
Sjaj spadne: I vreme mu: Lavovi upljuvani: I roda
Umivene fasade barok još baštu održava: Nebo palo
Vreme od stila oslobodjeno bašti piše nov nalog
Pauni odleteli: Grad promukao: Ribica zlatnih nema
Sve su želje ispunjene: Nema više plemstva: Narod
I dalje živi: Ni sam ne zna zašto: A bašta: Uprkos

JESEN I MED

Izjutra sam otkrio rano ušećereni med
Srne su iz magle otrčale pravo ka suncu
U mom telu jesen se ipak javila jezom
Na betonskoj stazi tog jutra posut led
Posna polja puna crnih ptica: Skočio mraz
Kašikom jedva mogu da srknem ukus leta
Nebo se hladi. Trave većposlušale pretnju
Na sporednom putu strašilo slika putokaz
Kroz prozor: Ljudi čekaju u grupi nešto
Gledaju u vis: Autobus prodje: Nije on
U čaju med: Dan se topi: Kiše još nema
U jesen su ušli sa slike iz kalendara
A sve je s ušećerenim medom počelo. I ledom
Srne sam po sećanju dozvao: Magla je bila
Moj prijatelj slikar ljude mi pozajmio
Vetar trave. Ptice boju. Strašilo iz knjige
Kroz med osetim i ukus metala: Ugriz kašike
Sutra ću znati da je jesen preskočena: Zima
I mrak što mi se na ručak navali: Naslikaj
Me s onim što čekaju: Svi smo iznevereni

ULOVLJENI LJUDI
nad slikama Zdravka Mandića

Šta li love ti ljudiu magli banatskoj
Šta ili koga nikad dasaznaju: Il neće
U naličju pejsaža negde u jesenji sat
Dok sirene slikara presvlače u mreže teške
Led što nad vodom nevidljiv se slaže
Čamce od paučine tkane u vazduhu drži
Slikar to samo san večni unazad prelistava
Lov na ribu u prozračnoj tmini skraćenog sutra
Nadolaze na obalu zamrznute ljudske kulise
Svoje margine bez lica da vodom ublaže
Posadjeni u izmaglici ćutke trpe nestajanje
Slikar ih samo umećem brisanja drži budne
Sa jednom bojom i dve nijanse praznog on piše
Grupnu samoću koja horizont zaklapa slutnjom
Maglom dal hrane svi glad mitsku što nadolazi
Čekajući pokret ulovljeni ljudi slikara pamte
U Zrenjaninu, 24. decembra 1993. (13. avgusta 1995. )

PROZOR PUN NEVOLJE

Prozor mi se noćas direktno u vetar uliva
I zapad nad gradom s letinom gustom posut
Kroz sobu mi tutnji presan miris kiše
Put od Tise odjednom se zgusno: Nema nazad
Traktori u nizu iz sumraka su iskočili
Dovoze oči u kojima umor najmanje proziva
Vetar mi sobu u jedro pretvara: Samo kuda
S one strane odakle su došli: Nema smisla
Nosi ti ljudi iznevereni svoja brda zatečena
Kroz polja usporena i dan s večeri zbunjen
Prozor me sve glasnije kvasi tamnom promenom
Razvukla se Panonija: Pamti duboko: Jad novi
Nije kiša što zatvara mi vidik pre zalaska
Taman sam sobu i misao sastavio: Opet prasak
Traktori puni i bez dna ljude razbacuju
Suza je osramoćena i reku sasvim zaklonila
Ako zapišem svoju povredu dal će jutro brže
Il možda će Nizija kad se probudi sve znati
Kako da izgnani sastave svoju dušu stoletnu
Moj prozor da konačno zapamti čisto nebo

PRIZOR
(po Zdravku Mandiću)

Podseća taj prizor na peščanu obalu mastiljave vode
Na pepeljasto kopno gde iskrcavaju se novi argonauti
U modroj izmaglici samo kalupiza neke zaumne potrage
Isparava se srž kamena i ledi u smeru jeze poradjanja
A sve to: prizor koji boluje od srodnosti elemenata
U oble i privremene figure spakovana radoznalost
Glad prirode što grafička presa prevlači skramom jutra
U gami rdje horizont misli materijom koja još ne diše
Oblak tek neptunovskim vrhom u mastiljavo more drzne
Žumance sklizne s neopreznog neba: Oživi kamen: I zvuk
S boka srebro za peći uklizi tiho i uzme svoj deo slike
Oblici spemno čekaju plimu i kišu: Kamen bi da poleti
Prizor iščekuje da se život opredeli: Svetlost ili mrak
Ni slikar ne zna ko će: Ni ruka: Ne zna kad će: I zašto
U Zrenjaninu, 4. marta 1979. - 13. avgust 1995. )

MELENAČKA SLAVA

U dan sunčan s neba pala radost. U ime Duha svetog
U narod melenački sišao život: Svima jednak slanik
Zvoni jutro. Provalila od iskonasnaga. Nebom lete ati
Ko veruje vence plete. Drugi smehom ulaze u praznik
Svi smo mi i ono što smo bili: Srp i krst. Čekići zvezda
Melenčani slave beskraj što u konju još postoji. Galop
Ovde vreme iz dubokog stiže: Nema ruke koju će da moli
Ovaj narod kraj Rusande oduvek i zavek samo inat voli
Bio praznik u slavu života. Čovek konju spomenik podigo
Obojica sad ravnicom jezde. Dan za duše smele. Melenačke
Na dnu bivšeg mora pršti voljada se protiv smrti traje
Mirni čovek iz sokaka pobedio sporost i zamke palanačke
U konju mu snaga stanuje: Mora jednom da proključa svemir
Pucalo se ovde i na samo nebo: I bogu se davao božiji dar
Tu gde iz ravnice izranja nada uvek je nicao sam nemir
Otac banatski i sin svetog duha svog u sunčan dan izneli

IZLAZAK IZ SLIKE

ČITAM NOĆ

Umesto knjige noćsamu pokušam da listam
Rebra joj osećam. Ponoćne čitam automobile
Svetlom mlakim se uspravim. Preko reda padnem
U samoći zaspao talog detinjstva presipam
San se u prašini rascveta u ulicu i žegu
Davni rez probudjen škripom: Opet narkoza
Oporavak iz čega pospani da sagradim: Razmak
Kada požar me obuzima sav od slova i godina
I znam da dan je običan prosek izmedju noći
Sve što zapamtim noćas iz knjige u grad kapne
Dan pod razno sledi: Jutarnjim vozom novine
Ja pišem odbranu. Poslednje dane u pesmu vraćam

VREME: NI MALO BOLJE: NI MOJE

Ugledah zadihan kako led mi sustiže začelje
Misli sopstvene: Nemi dodir nepoznatog
Besmisao čist: Plitko: Mirno: Samrtno
Srknem: Dan i talog sav me zarobi
Bojom koja je sita: Tupa: Odlutala
Dok tonem a nije moje
Pejsaži duše: Disanje: Rat i mi
Ometeni: Crno: Iskidano: Vreme je
Zavesa bleda o kičmu
Okačena: Naša opšta bolnica
Operacija: Otvoren san boli
Stid i opijum ga krote
U ratnika maskirana Smrt gostuje
Danas i dan duže: Okolina znana
U pauzama govora beži: Komedija
Napuderisana su nam lica: Kosti
Silom čoveku primaknute: Predak
Se događa
U praznini sat lobanju otkucava
Hladnokrvna naša je panika
Glava moja i slike s ekrana: Oluja
Sila se zdala: Pamti boju: Buka sama
Vreme moje: Nimalo bolje: Ni moje
Spolja se javlja rana izazvana
O zimi misao okraćala traži
Reči: Otrov ih zaposeo i mraz
Balet pisci prigrlili: Opereta opšta
U arhivi sva mesta zauzeta: Premijera:
Istorija sva u slikama: Palanka naša
Koga za vrat: Prevareni a nevini
Glas iz nikuda: Duša je pokojna
Jer ko je sve započeo: Ko pita:
Istina je davno utvrđena:
U zabunama boravi nam postojbina
Ćutim: Merim: koliki smo
Duboko svakako
Vraćamo se a bolje nam nije

AKO POSTOJI

Ako postoji duša od čega li je: I
Dal na jutro liči ili bokal sna
Imaju li je i oni bezdušni: Ili
Možda je to samo mesto za sav bol
Da li duše imaju posebnu azbuku
Rastu li upotrebom poezije: Ljubavi
Ostaju li tragovi u toj večnosti
Od brzoplete upotrebe svog života
Možda se kupaju pre što nas napuste
I da li dišu: Dal se lepotom hrane
Iz tela kako prelaze u svetlost
Ako postoji: Duša samo na dete liči

SNIMANJE POEZIJE

Sve okolo jesen: Pesnika kamera prati
Daske. Mreže. Alat. Ongovori: Poezija hoda
U čokotu vidi prirodu koja putuje: Dah: Duh
Snimaju ga u pohabanomodelu: Intima uma
Kamenje mu izniklo u bašti: Reči obične
Jesen providna. Voćnjak i nebo rasporeni
Pepelom ih pesnik kroti: Zemlja u glasu
Oni bi hteli drama da sevidi: Sumrak: Rez
On providi u magiju korena i ploda: Vino
Novinar na poetici insistira: A detinjstvo
Otvorilo se ždrelo iz koga lije mrak: Magija
Reflektor pesnika pribio uz zid: Predgovor
U daščari nervoza: Kamera ne vidi san iznutra
Napolju se jesen u mrak presložila. I ćuti
Svetla izobličila lica: Svi na sebe sad liče
Pesnika na kraju presvuku ipak u svečano odelo

LET KAMENA
Bacim kamen ućutali duboko u vis
Da ga težine oslobodim i duh pustim
Padobran ugledam pun ničega: Sam čovek
Kamen bi da odleti. Gustinu da smanji
Čovek se drži za vazduh kojim silazi
Izvesno je da će dole: Ima tu naviku
Negde: Dok moja snaga traje: Susret
S kamenom koji je privremeno slobodan
Čoveka koji pada pilot i ja održavamo
Padobran je samo lek protiv neverice
Kamen u dosluhu sa rukom iskušava let
U svemu je ipak to elementarna nesvest
Umislio sam da baš kamenu odam počast
Da mu patnju u kratku iluziju obojim
Kad se ugledaju: Čovek i prevarena teža
Moja će se melanholija tek osmehnuti
Završiće se sve na zemlji:Pad je slobodan
Kamen ako se odvali: Biće mu lakše: Težina
Ga i ovako vredja: Čovekova gustina ipak
Propušta kroz sebe strast napukle svesti

MUKA SA VREMENOM

Obuzima me časovnik do granice ludila: Lije
Osećam kako me njegova misao svlači. Ljušti
Vreme ulogoreno raspinjeme i menja: Tkanje
Iz nehata poglavlje o merama ranio sam brojem
Opruga-ruka moja iz prošlog života proziva: Geni
Pročitan vazduh i prah samlevenih iskoraka: Krah
Vedar dan mi sobu presekao dok časovnik prkosi
Misao sata uporno ćuti o sutrašnjem danu: Pad
Očevo vreme unazad se topi. Posveta me opkoljava
Moja glava s časovnikom u koštac se hvata: Tačka
Ko zna dokle ću stići dok vedar dan me ruši
Snove sam prevario. Sat menadmudrio: Kome meri

UZALUD VODA

Ušao bih duboko u boju da nema linija: Talasi
Moj crtež ne prepoznajemasline i groblja: Dah
Slike što zatvaram u dušii bojim tušem: More
Iznutra i davno požar i poraz: Brod me zaboravlja
Uzalud voda kroz prazno dospeva. Obrana su jedra
Pristiže dug plovidbe bez uslova: Dno me grli
Talasi se odmotali. Dubina otupela. Boja plitka
Iako znam da more više nije. Njega ima u rukopisu
Crtež što masline neće dahće mi za glasom. Čekaj
Groblje ponesi jer će te stići kad san umine
Na slikama more otiče. Uzaludna voda mi sate meri
Uspomena kad se na nebo prikuca krv i so prizna
Dlanovi odaju izdaju. Zarastaju plime. Više ne važe
Pozivi ućutali. Išao bih za zvukom u duboku boju
Uzalud imam brod. Crtež jeneprohodan. Na dnu krst
Prazno je mesto za juče. Danas ga presvače u mrak

ZAJEDNIČKA PESMA
U polasku pljusak: Neprosejana muka me obli
Kako izreći početak kad u njima nestaje razmak
Pljusak glasno diše: U tememe posmatra nebo
Moj polazak na upravo razrušen krov većliči
Oni su sasvim u bes zašli: Govor im pun zakrpa
Sunce a ja sve trezniji:Pljusak nas napustio
Muka se moja dozvala: Oni su stiglu čak do vrata
Sve bi na šetnju ličilo da pejsaž nije rasečen
Tamo gde bi sunce trebalo: Trajna rupa postoji
Jezik nam se maternji isprečio: Samo ih vidim
Slova se suše u vazduhu: Nepogoda razmak ostavila
U slučajnoj kući postavljen sto: Treba se pomoliti
Usudim se da kažem: Domaćin muku mojusam prostre
Kuća bez zidova: Muk nas iskušava: Duša da ustane
Kad pesmom pokušamo stihovi se od razlike zgroze

GLAD UNAZAD

Kad se to dogodi: Skok iz mesta: Krik sam
Postaćemo semenje i otvoreni niz oblika
I dobri kao nebo potopljeno u mleko: Hleb
Od mesečine prekoredne skriveni: Deca uzeta
Umemo većda ćutimo dok belina se razmnožava
Kad se to dogodi: Slova u panici: Juriš i glad
Zatvoreni u dogovore i strah: Slobodan pad
Pokret ćemo usporiti da nam trag nije: Krug
Bolest po sećanju i put sav od uglova: Kuda
Od zemlje hladni: Pišemo sve izbrisane dane
Kad se to dogodi: Usta od boje ukočena: Crno
U mleko rečpropala uzme nam sećanje na bol
Na zalasku kretanja: poljubac mrtve majke
Krik se u hleb zaleti: Oblik na kraju vrste
U utrobi ptice seme zanemi: U mestu preostao
Kad se to dogodi: U nazad ćemo složiti gladi

IZLAZAK IZ SLIKE

Zvoni na uzbunu: Poslednji poziv već
U sivo okačena porodična slika nestaje
U podzemlju: Detinjstvo gde diše: Kvar
Iščezavaju putokazi i čekaonice
U sred skoka vest me spotakne: Okreni
Ako se vratim druga će nestati strana
Skok ako nastavim slika neće preživeti
Odlučim da ostanem zauvek u vazduhu
Poziv na uzbunu ipak zapara mi prošlost
Zvoni kao poslednje: Sivo. Puno sivog
Hladno mi dok lebdim i sliku pamtim
Zaštićen saznanjem da je samo pad večan
Neprirodno u prostoru zatečen: Skok glave
Vid dovodim u pitanje: Ili se snimak menja
Prazni se porodična slika: Oko mene zbrka
Ostanem: Sve ode: Ni dole:Gore: Možda: Krenem
Ako sasvim ugasim sećanje: Mogu li preostati

PUTOVANJE U KRUG

Kada smo se vraćali znao sam definitivno:
Da brod u boci jedini je pravi kraj sveta
Putnici na njemu videće čak konačnu sliku
Istina iza stakla delujetupo ali trajna je
Zatvorena u magiju materija se izokreće: Bledi
Misle: Drvo i vešta rukukoja ih tamo zaputila
I lakomost da poveruju u sam kraj sveta: Ipak
Ograničen im život od vetra više ne zavisi
Naš se put do udaljenog sam zagušio umovanjem
Nismo ga prepoznali: Sećali smo se groznice
Da stignemo do cilja možda bi mogli: Ali zašto
Obala ova gde se završava: Početak je odlaska
Majstor bar tako uči dok brod boci poverava
Providna tačka na čelu svetli nam u neuspeh
Našem je putovanju veštine i smisla nestalo
Dok majstor posao završava mi zurimo u nebo
Opet ćemo na put a sve je bilo na domak ruke

PRIVREMENO LETO
Uglavilo se u leto moja misao o zimi
Jul pregoreva upravo podne u gradu
Promiču sredom težine oslobodjeni sati
Duva kroz mene svest o vatri i kazni
Izgovaram zima ne bi li vrelinu stišao
Leto mora da prethodida bi se vratilo
Slovima krotim sebe sasvim neobičanog
Godina koju ogovaram nosi tvrdu masku
Ispred same sebe stoji zbilja u redu
Da je zapalim. Gradrodni da zapanjim
Kad izustim leto znam da laž prozivam
Istina maske upravo spušta sve roletne
Čitam tamu iz knjige preliven svetlom
Skinut sam do gola slovom julskog dana
Ako zaspim na suncu ispašću iz dogovora
Probudiće me zima u kojoj leto ne čeka

NAPUŠTANJE GRADA

OBIČNO JUTRO

Krik tišine vreba iza obrijanog lica: Zar niko budan
Stavljam losion umesto jutarnjeg znoja u rovu: Tudja
Istorija me grubo zaboravila: Putuje i ceri se
Sve smo smeli dok je trajalo. Rekli su da je tako
Kako smo pucali u nebo. Prljavi. Neobrijani. Pozajmljeni
Ipak nas sačekale obične stvari. Neki drugi jašu dalje
Iz kupatila izlazimo oderani.Drama pilule za spavanje
Tebe pitam o zidu koga treba: sa koga: i zašto: skočiti
Kroz vrata mi beži strah. Voda i sapun istanjili obraz
Kako su bila blaga jutra i sunce u vrh minskog polja
Zadah pregorelih juriša. Nebo tek zagrebano. Ja sam ti
U noćje bilo lakše: Krenuti sad treba sam. Dan ne prašta
Tamo gde je sve nestvarno i brijači metak bili su naši
U klopci kupatila vreba obično jutro: Nema više istorije

NEDELJA U POZADINI

Vojnik sasvim običan i ranjen. Pre zore
Stoji uramljen u jauk. Sluša strah: Diše
Iz tela civilnog izgnani gasimo užas jutra
Prozor bi da ukinemo. Deca medjutim vide
Smrt ili sramota duž kreveta puze: Nedelja
Vojnik iz noćnog voza pristigao i zgužvan
Kako da mu kažemo da nam gosti dolaze. Ustvari
Uzalud: Neobrijan neće nas razumeti: A sunce
On bi da kaže ali ne shvata da smo zaboravili
I onda krene ranjen ulicom. Da povrati sreću
Hod mu bledunjav. Sve mu poznato: Nas samo nema
Zašto je tako neobrijan. Nedeljom. U pozadini

NAPUŠTANJE GRADA

Penjemo se na planine: Opet i s mukom
Grad u dubini smo pokvarili: Zgužvali
Uspon nam žuran: Kao da nas gone isti
Još ga vidimo: Sav modar od opraštanja
Svež vazduh i jutro. U džepu Novosti
Neki pucaju unazad. Mene muka uzela
Isprljao se i oljuštio al je naš
Na one što su ostali padaju psovke
Jedan poneo Froma pa ga krije: Zmija
Iz kamena ćuti promenjena klima: Krš
Mene spopao kašalj od pameti nadošle
Napušteni grad još diše: Navika ostala
Ide flaša od usta do usta: Praznu bacimo
Visoko smo: Na Novostima slanina i luk
Onaj što knjigu krije gleda u dubinu
Grad su kaznili: Duša im sad zaigrala
Da li sam i ja morao: Poneo sam imenik
Preko ramena: Naslovi u starim novinama
Ostavili smo ga kao prljavu košulju
Čovekov From. Grad urolan. U pesmi jauk

NIJE ISTORIJA

Nije ljudska istorija ono što me sad zavarava
Svanućem svakim obične se stvari bune razvaljene
Ili to možda drama postaje sasvim neprekidna
Događa se i dalje neprilika vekovna: Život se buni
Zalud znam da je i ovo deo nekog opštegrata što će proći
Postalo je sve tupo. Razum kada će da se probudi
Mene neće da napusti tema lako uklowenog zida
Dah da me oživi kad prođu pretwe: Deca u strahu rastu
Vreme kao da je opet živo: Istorija spala na dva slova
S kowa se dalje vidi al i gine lakše: Pešače avioni
Zamorom ruše se pretpostavke. Strah se sunča krišom
U tebi čitam da sad moram iznova da zidam uspomene
Lako je bilo dok se živelobrzo: Po komandi duše
Neugodnim putujući vremenima o tuđem trošku
Od nedavno svako to mora za sebe da uradi: Da preživi
Dnevni sad podvizi adresu imaju i broj i bol i ponos

KAO PRAZNIK

Iskočim s one strane zamornog ćutanja
Idem sredinom praznika: Ukus mi tvrd
Zastave me na sunce isteruju: Govori
Čovek bez stila: Datumi mu ispadaju bitni
A mogao sam s dosadom u korak: I osmehom
U podne da stignem. S druge strane dana
Da sačekam utešnu misao: Sutra nije više
Datumi me presreli. Od govornika utekli
I praznik se muči: Zastavu ne prepoznaje
Trg krupan. Pun zvuka i praznine. Starci: Slave
U ime disanja san su probudili: Kako iznova
Ja prišao preblizu dogadjaju: Vreme kasni
Prodju neki biciklisti: Neće u istoriju
Čovek u odelu ih doziva: Smetnje u jeziku
Uhvaćen u priču vidim da veruju: Ne govoru
Možda je sve to i bilo: Deca donela cveće
Meni i dalje ukus posan: Glasno i prazno
Praznik se zgrčio negde medju zastavama
Ja na suncu krišom jedan datum zapamtim
Čoveku s govorom on i ovako ne treba više
Mene zablude bar hoće

KRAJ USPOMENA

Teško je izreći: Nema nam više uspomena
I ono što je preostalo bolje da nije
Kada smo započinjali na igru je ličilo
Pomeriti nekoliko datuma. Žrtva figure
Istorija nam i je i ovako prekobrojna
Nismo crtali. Jedino brisali. Retuširali
Poslodavac je samo povremeno predlagao
Ne vredi lagati: Zabavljali smo se lepo
Miris truleži tek povremeno je smetao
Tonuli smo danonoćno. Nas trojica smelih
Kroz groblje od buke i besa posednuto
Istoričar. Pesnik. Političar: A sam svako
Prepravljali smo za druge: I za svoju dušu
Skriveni iza Gospodara moćsmo iskušavali
Do lakata u istoriji zaboravili smo se
Sa bogovima potrošnim upleli u prevaru
Kad su uspomene presušile: Trojka napukla
Na prstima ostala boja,krv,pozlata: Laž
Političaru se skraćeno sećanje posrećilo
Znajući ko je piše Istoričar lako opstao
Pesnik je lakomi srce u glavu premestio
Pokušao dnevno da prepeva u govor duše
Iznevereno ga kaznilo vreme znakom smrti
Sve što stihom spomene dogori mu do zore
Ni njima ni nama nema više zaklona: Budni
U javi ćemo provesti svoje dane: I znati

RATNE IGRE

Na ekranu Igra eksplodira: Računar mi ratuje
Prebrojavam tela. Poginuli su poništeni: Zbir
Iz kuhinje miris podgrejanog vikenda: Pivo
Moj crnobeli monitor svlači priču do kostiju
Krv je zato crna. Nebo sivo. Heroji bezbojni
Sa više novca kolor bi bio bliži krvi: Ali
Korak mi mašina crta. Na vratima greškom zvone
Trošim neko tudje vreme. Brže. I bitka je tudja
Iz dnevne sobe curi kroz ekran Bosna. U boji
Kaplje voda u sudoperi. Čovek viče iz lifta
Požuruje me Igra. Minuti propadaju. Mrak sipi
Gadjam avione. Još jedan život imam. Vesti loše
Gutam nervozu. Zavera iz televizora i računara
Iz jednog u drugi preliva se smutnja. Ponoć
Gasim sprave. Namere im ipak ostaju u sobi: Bes
Smrti moje proigrane u san mi dovukle bombu
Dok ekrani ćute mene Igra razbacuje. Rat vreba
U prignječenoj tami krevet se puni duplim košmarom
Čovek puca i pogadja u sred sutrašnjeg dana

SLIKE PONOVO STIŽU

UPOTREBA SLIKE

U svemu je najviše bilo neodredjenosti
Pogrešna perspektiva: Čovek koji sam jede
Fotografija brza i otužna: Svetlo plitko
Naslov: Usamljenost. Sve to na dnu strane
Vadite bisere i sami: Poziv na avanturu
Tahiti u reportaži: Kolor do bola čist
Mladi čovek. More plavo. Nebo beskrajno
Samo da na dna strane čovek ne jede sam
Liči na pasulj u kazanu kuvan. Komad hleba
Pozadine nema. Jedino stolnjak i lice: Tužni
Onaj od gore preplanuli suncu izlaže zube
Tahiti u raznoj valutu. Na dnu je besplatno
Maneken gleda direktno u samoću i kašiku
Čovek s pasuljem: Bez okoline: Neodredjen
Kao da stranica sebe od dole jede: Ide sivo
Da je ambijenta možda bi reakcija i stala
Kašika od aluminijuma zamutila ono more
Skupu reklamu saplela jedna obična tuga
Zalud Tahiti i visoka štampa: Duša nam preča
Čovek jede sam. Gubitnik u zemlji uživanja
Velika ruka novinu na dva onda precepi dela
Manji: Tamo gde je duša:Odmah upotrebi: Kolor
Gornji deo strane: Napadnut socijalom: Složi
S druge strane ukrštene reči: Tri slova: Spa
Belgijska banja čeka popodne: Nekog da reši
Nema više neodredjenosti: Dosada uvek stiže

UMOR

Ni čitao. Ni sanjao. A nije ni bilo
Ipak nemir osećam i bežim Balkanom
Prirodom i kontinentom padaju bune
Dvojezične poplave i seobe ko kvasac
Ko preduboko zaroni u mapu stradaće
Zakloni meki. Mediteran u san ugazio
Tragači mene uvek pronadju i spale
Iz vlastite bajke nevredi da bežim
I znam: Srednja bi Evropa da ustane
S Rajne niz Dunav paketi mraza idu
Uzaludno je gajiti luk i ljubičice
U vreme kad izbeglice na sebe ne liče
Nikako da me spale: Hrane me samo vatrom
Granica nema: Strah i zamor svuda gmižu
Plamti prostor od istorije sav izmoren
Ja novine zbunjen čitam: O svemu ćute
Evropi se misao ukvarila: Žedj velika
A pisali. I čitali dugo. Pozlilo im ipak

SLIKE PONOVO

Vatrom već dugo krotim početak : Slez i obraz
Dok s istoka stižu glasovi o nastajanju slike
Ikonu podmitili. Sakrili krah prethodnice: Plesan
Strah od lika ženskog i senke božanske u pesnici
Dok gori materija u sred blata mene dotiče oluja
Govore u prolazu o nekim linijama. Uglavno plavo
Istok u predahu stvara jeres: Nazad u vreme: Bogovi
Budjav mi uranak na obraz prinese leptira: Skitnice
Odasvud molitve s jasnom pogreškom: Ni lek ni vek
Dolazeći o slici govore: Nje nema a većje prokleli
U hramu nekom ikona presušila. Zvono krenulo pa stalo
Moja muka s vatrom nikako da splasne: Gori i lice
Od sleza čaj i glasnici nemi čekaju predaju i prah
Sliku koja nije prenose u rečima: Ko se usudi: Znaće
Dok mi govore otiče miro: Istok opet nešto sluti: Srž
U vatri sam. Ugalj i bes. Početak ne stiže: Kome spas

BEKSTVO U LEKTIRU

Glasovi me privremeni kvase a grad na samom dnu
Trag iz knjige: Još čist i uspravan. Čovek. Senka
Ričard je ručao u staničnom restoranu. Grad isti
Kad zvuci pomahnitajuznam da je blizu: Boja rdje
I ništa neobično: Bljutav jeftin obrok u restoranu
Limeni tanjir ćuti. Nikog ne pitam: Krik iz knjige
Senka njegova na zidu. Čeka me. Sumrak u predgradju
Ulazim onda u saće tišine. Glasovi su poravnati
Knjigu znam: Ipak me hrapave sitnice koče: Tudj jezik
Restoran izgubio stanicu. Dvojnik me gura iz mašte
Naslov je tačan. Prevod možda: Grad se mučki rasklapa
Glasovi se ulivaju u bivšu rečenicu: Vratite mi dete
Moram se okupati. Presaviti trag. Pronaći bar stanicu
Možda je pisac otputovao vozom: Ričard ne zna ništa
Grad nad kojim glasovi traju i ljudi jedu na brzinu
Limeni tanjir preostao: Balkan progutao američku noć

IZLET U SVETILIŠTE

Uspinju se potpuno uvereni: Noć uoči
Pokriva im do očiju okolinu: Uspenje
Kao da čitaju samo naučene znake: Misle
Niko im ne prethodi: Kao da se mole
Dok posmatram izgleda mi stvarno: Ali
Odeća i oznake me ipak bune: Izlet
na Golgotu: Ali zašto mašu rukama: Dok
Dišu ubrzano: Krste se: Drže knjige
Penju se zadihano: Ekstaza očekivanja
Venci oko glave: Patike Nike i kamere
Uspinju se čudno silazeći: Gore samo
Svetluca varka: Prodaju se razglednice
Neki kao da su ugledali: Sve prepoznali
Uskoro će i zora: Po danu nema čuda: Ipak
Posvećeni pobiju ostale: Vežba religije
Ja sam svedok: Nebo je bilo blizu a cilj
A cilj poduprt: Od kiše ozvučenje zanemelo
Išao sa njima a tamjan ne mogu: Kao izlet
Muzika skoro prava dok silazimo: Jutrenje
I pobijeni se vraćaju: Oprošteno im: Ne čini

KEREĆE GROŽDJE

Možda i nije za pesmu: Kereće groždje
Sok njegov ljubičasti kao pečat traje
Kao da i danas vrhove prstiju ribam
Nikad ga ne tražiš: Ono te samo nadje
Dovoljno nisko. U domašaju baš kera
Od sveg cveća i ritske silne gustine
Detinjstvo kad prekopam ono baš sine
Raste taj mutljag: Moja biljna sfera
Ali ni ker nije samo običan dvojnik
U finom psu s lanca ne stanuje sreća
Vlasnik ljubičastih perli sam i sanja
Kisne kad hoće. Gladuje. Luta. Srećnik
Taj ker što s groždjem spreže i laje
Uvek je na svežem zraku: Mesec obožava
Ujeda. Skiči. Radi sve ali se ne izležava
To što groždje svoje nije probo ne haje
Biljni se korov sa faunom bočnom udružio
Sme li pesma taj spoj sasvim da zanemari
Traju beskorisni: Stvor i plod: Ko ih spoji
Smislio neko čistu sreću pa ih tu složio

ODLAZAK U VETAR

SMEH TVOJ
majci

Sad znam da to nije bila vedrina
Taj smeh tvoj kroz kuhinjska vrata
Dok smo ulazili uz škripu poda: Ključ
Koža ti je bila bela kao praznina
Kao da si nam govorila iza maske
Kako da prekoračimo ono što vene
Vedrina ima lepšu boju: Smeh skriva
On je bio tvoj poziv da se skrene
Uvukla si se u smeh: Prinudu glasnu
Spolja dolazeći prizor smo ugasili
Radosti nije bilo u tom polumraku
Jedina vedrina gledala je s zida
Dete sa slike. Oči od same radosti
Kad bi odlazili kao dasmo bežali
Odao bi te ponekad osmeh bez pokrića
Ruka ti je bila tiha: Usnula pesma
Kako voleti dovoljno one što su blizu
Škripalo je uvek kad smo kasni bili
Dete nas je gledalo čistom vedrinom
Tvoj smeh kao tišina dubok: Požuri

ZABORAVLJEN

Na mome čelu konačna slika prikucana: Andjeo
U tvoju se sobu uvuklo vreme koje me neće
Snovi se budućeg zaustavili: Sve se dogodilo
Gde li je izbegla ljubav: Vreme jeze nailazi
Ljubiš me s ukusom milosrdja a rastanak ćuti
Nesanica me svog uzela: Ako usnim nestaćeš
U strast tek kad ti sidjem strah me zaboravi
Misao o zvezdama sad je deo neke druge tajne
Kroz moju glavu zakrčenu promiču slova slutnje
Uz krik blaženstva nebesima se predaješ i sada
Kako da zauzdam vrtešku koja me u ništa vraća
Slažu se redovi elegije: U duši me više nemaš
Govorio sam. Pisao po vazduhu. Lebdeo: I zanemeo
Ne umem više da probudim izvor koji u tebi ćuti
Od tajne nove u osmehu tvom ni prag ne slutim
Belog andjela kako da dozovem: Kome da se molim
Ti me ljubiš s ukusomzelene jabuke: Glasiz tame
Dišeš u mene s prividom strasti: Ako prestaneš
Dok strast i plačme svlače nebesa se podsmevaju
Kroz prozor tvoje sobe nestajem sav od slame

POGLED

Gledamo zajedno kako nam se dešava
Srna ti nerazbudjena u pogledu sni
Dan za odlazak u prizor što ga nema
Do budjenja tek pucanj: Boja praznog
Snom vraćaš smisao redosledu vetrova
Hajku dal ti slutiš il srna te sanja
Sutrašnji dan me ne prima: Neko vreba
Iz prirode strah zvoni: Ti me zoveš
Tvoj san nasuprot oluji: Snaga osmeha
Znam da će se desiti: Ako te probudim
Srna će izbledeti: U pogled ko će ući
San tvoj ako prekinem: Desiće se java
Postojiš li izvan dobrote: Pucaće ipak
Prostri srni pogled a mi ćemo svakako

KRAJ BAJKE

Kroz tvoju sobu i sada protiču zvezde
Na mome čelu većprikucana mrva zlata
Kao da se snovi upliću u vreme buduće
U našu zimsku bajku lično Šekspir gleda
Još korak i postaću suza: Zvezda padalica
Promičem definitivno kroz vreme strasti
Ljubiš me s ukusom voza u poslednje jutro
Još pokret i sjediniću se tudj s nesanicom
Kroz tvoju sobu promiču sad bivše zvezde
Ti stojiš pred zidom zadihana sva u svili
Proleće napušteno slutim dok zora se pali
Naša bajka pisca svog zagubila: Čuda nema
Promičem kroz tvoje zanose: Padam u prazno
Premda znam dobro još gde ti osmeh ćuti
Žmurim: Iz daljine boli bakar tvoje puti
Kroz kičmu mi oluji slična strujiš: Svete
Kada smo bajku zamenili: Šekspira preskočili
Glasna jabuka sad našu nežnost diše: Pamtim
S prozora te vidim u dugu kako se preodevaš
Možda smo san previše iškušavali: Dno okusili

ODLAZAK U VETAR

Pre nego što naglo udješ u zglob vetra
I prokuneš ravno: Miris mulja oslušni
Plodnost poznaćeš neizmernu. I širinu
Kad te nebo zbuni zagrizi hleb i ćuti
Putuj dok noćne stigneš. Tu srp zabodi
Nemoj ipak kao vatra: Reku slušaj: Zidaj
Od blata stvori. Gromom podeli. Da traje
Ako te magla snadje za zvono se uhvati
Vetar je dobar da prodje. Da odvede bes
U zglob mu ne diraj: Kletva će te snaći
Od zemlje pečene hram izgradi. Da sjaji
U sred polja što neizbežno zauvek radja
Putuj ako znaš ko si: Groblja ako pamtiš
Zapiši vrbu i dud. Orah i bagrem: Pa idi
U snu ti i onako tamno: Poslovi će stati
Ako odeš: ravno i zvezde će te zakleti

PANIKA U LETU

Leto seobrušilo dok posmatram te u kretnji
Nosišsvojetelo od staklasamom ivicom panike
More te presreće iglicama jave: Nije to moje leto
Govorim o tebi dok nepca mitrnu: Pakao providni
To što ispijam nije nevreme: Udarakrv u pleksus
Rasejano svetlo te kupa: U pozadinii mreže drhte
I vazduh i pesak što što razgrćeš: Energija čula
Posmatram čudo. Skoro ga dotičem. I sve se razlaže
U leto sam pogrešno propao: Materija i hemija slični
Tvoje teloi mojapanika:Razmaknasjedino rastvara
U tvojoj kretnji raspet dan: Gomila u pozadini sriče
Niko da pridje dok na sredplažepostaješ svetlost

autor, u vreme pisanja “Izlazak iz slike“, 22
godine posle “Privid srebra”

MOČVARA ŠTO RASTE
U DNEVNOJ SOBI

OPIS STANJA

PREVODNICA U KVARU

Vatra ne sme pred očima da mi iznova plane: Stid požara
Ništa me ne obavezuju njene osame: Otiče besprizorno
Sluhom pamtim taj odsaj njenog davnog ispalog kovitlaca
Sve same suše i čvorovi: Tamo gde se niko početka ne seća
Stati i zabosti: Kvar u prevodnici proceduralno prepevati: U mehaniku
Putovati: Čutati : Preskakati: Gutati: Stići do mesta gde prave se spajaju
Vatru samo bivšu iz vida ne gubiti: Podmuklo je seme Hefestovo
U vodu vatru hteo sam da prevedem: Da zaplovim dnom mora dubokim
Predeo da uvedem u opštu memoriju: Vodu pripitomljenu da prošetam
Ludost vatre alhemiju zagovara: Požar poplavu nasmešen razigrava
Prevodnica u kvaru spava: Voda joj do grla došla: Vatru sanja
Vatra mene zavarava: Nije sama: Suše i čvorovi procvetali: Antika
Posejdon me sa Hefestom obmanjuje: Igra šah: Kraljev gambit: 1.e4 e5
U igri u kojoj ja gubim: Voda vuče vatri : 48.Qc4+ 1/2-1/2: Opšti Kvar

SAŽETAK PRVI

Na raskrsniči Molitva ili utakmica dugo se već sprema
I ptice stanu: Nema teže: Ravnoteža straha na žici peva
Godine i porazi srasli: I urok prek s fusnotom u pasažu
Jednačenje po nesanici ne uspevam da svarim: Distih gust
U nesvest padajuči sebe samog prestignem: I izneverim
Prazno je i gusto: Negde samo prazno i golo: Poluvreme
Znam da smrt definitivno ubija: Po navici i definiciji iz knjiga
Ko zna koliko je čija noč gladna dok zalogaj urgentni okleva
Samo je ništavilo uvek sasvim blizu cilju: Traje rastojanje
Na popisu nema disanja: Iz rasporeda je izostavljen korak
Moj pogled je zima u kojoj se oluja naizgled nevino kupa
Veze i tajne neko ometa ravnomerno: Isključena je energija
Sto oguljen do bede na glavnom se trgu u olakost otiče
Dešava se tiha predaja smisla: Prah od idola i parola još mlakI
Čuvari opšte priče opet su u pravu: Prezir ih neće opametiti
Govor mi je u sam jezik pobegao: Košulja kao zastava izvrnuta

SAŽETAK DRUGI

Modri med zri u prazničnom vatrometu: Saće od baruta
Isceđeni spis vatru zavarava: Nagriza spokojnu misao
Iza ponoći događaj ostavlja razmak u prevodu vremena
Reč je izvan značenja: Soba mi se od sna raspukla i cvili
I nož opšti viri na ulici jeftine drame: Opera prosjaka
Zver u šifonjeru: Kupus kiseo: Prizemlje: Periferija tupa
Svod je vreme koje tupo na srču kafanskog poda pada
Na stolu golom pobunu: Post u sred mišljenja i dogme
Melodiju kvari izgovor: Kaplje rez kroz moju reč zadatu
Udeo to je udesa u opštem koraku do uličnog užasa
Kasniš za nesporazumom kroz prozor onemeo što stiže
U kuči našoj jezik u vatri peva elegije: Čista pukotina
Posvečen grehu listam melodramu rušeči zidove žanra
Na besmislen ugrušak svodi mi se pogled na opštu scenu
Ovde život nema za šta da se primi: Čin prvi istekao davno
S dna morfologije u neobaveštenost skačem: Bos i pismen

NASTAVAK OSNOVNE TEME

Moj poraz je ipak pitanje dvosmerno: Sutra ili zauvek: Tačka
Mesec zaglavljen u lavoru dok mozak mi vrlinu povraća
Brod kleči raspadnute azbuke na skveru: Hapse kapetana
Zaudara epoha: Prekoviše nepokopanog saznanja: Bez isprava
Mrak je tvoje godišnje doba čak i kad zavarava: Samo vrata
Vidom vičem u vreme koje se ne bira: Kao prozor zazidan
Veliki svet prolazi uporedo: Ogledamo se samo mi: Oni se znaju
Prizor mi formira taj prozor u zimu opštu što gleda: I mršti se
Goli dodir s trenutkom: Jeza zaleđenog kalendara iz slavine
U svaki četvrtak ona žena što viršti je izuzetak: Klavir dok svira
Neko nekom javlja da je umro: Ona samo postoji kao vest buduća
Gluv kao ugrušak osuječenog vetra neko je ubija iza ogledala
Svanuo je samo dan kad rečenica se lomi: Vetar pun uskličnika
U muk crne rupe izvan vremena beži sva moja pitomina
San sa prazninom u besprizornom zagrljaju u izlogu bedu prikazuje
Kad nostalgiju pišeš logično: Detinjstvo je iza ugla zamaklo definitivno

UVOD U OKOLNOSTI

MOČVARA: UZROCI I POVODI

Trenutak je izlišan: Eksplozija u samu inertnost sveta
Predeo meni dosuden: Udeo ličan: Pakosti samo dodir
Reč kroz ništa provučena nevina je do besmisla: I crna
Izvan oluje stolica usamljena: Posuda kao da nije sama
Posno je to podne usred neba: Mesto mi je u razlomcima
Glad u vreme upisana na uzbunu iz kičme zove mučki
Dišem još epohu: Ples usirene krvi i buđ u prikrajku
Oholost se trougla na mestu rizičnom zatekla: I srp
Zaludni varvari dangube još u tami: Poziv se zagubio
Da je jeza konačno tu znam iako tek je samo svitanje
Voda u čaši slana u ludnici opštoj: Puls im jedva čujan
U razmoženoj tmini slepci eksere sabiraju: Nepar jeste
Hemija zasičenog uma glavu moju mentalno preuzima
Ono što preti sutra će iznova: Skok hitan u betonsku kupku
Kome preostale stolice kada su svi otišli pa i mene nema
Slučajnost se svaki dan priviđa: Bićem na biće: Presing

MOČVARA ŠTO RASTE U DNEVNOJ SOBI
San sa pučinom u besprizornom zagrljaju u izlogu bedu prokazuje
Kad nostalgiju pišeš logično: Detinjstvo je iza ugla zamaklo definitivno
Srčani udar je u toku: Eksplozijom na čamotinju: Presing i aspirin
Saznanje me kao pozajmljena košulja izlaže: Polovna roba: Rasprodaja
Krov mi na glavi već godinama spava: A glava samo odoleva
Sred govora podne restoransko podlegne klimi: U konzervi mraz drema
Blizina pomnožena od uspomena se oslobađa: Preko reda stiže plima
Redosled plena je rovit: Hirovita je i bagra dok snimak pluća čeka
Čemu uspon kad u sećanju potop je izbrisan: I vatra je lažirana
Teorija duše: Mržnja u prahu: Kamen i pepeo na vratu: Rat u adresi
Pletivo besmisla u dioptriji skrito: Vreba sa ekrana jeza tihovanja
Plovi ulica: Sa jedne strane zavičaj drema:Oluja će: Baloni umesto tela
Stolica me čeka dok podstanar rečenice melje: Stola nema: Slanik stao
Gozba se izvinjava: Nju glad vreba: Plen sebe lično seče: Sutra: Biće
Inertnost sveta po sobi šeta: U kredencu samo šteta: Lepota oteta: Mrak
Uvod u močvaru što u dnevnoj sobi raste: Sezona zabranjenog leta

VEŽBAJUĆI USTAJANJE

Tmurno podne pod uzgrednom kišom sipi: Moja maska prsla
Ne dopušta mi znanjem da se krijem: Zalud spisi antički: Čak ni mimezis
Ne vredi u nadoknadi vremena: Traje opšti raskol uglednih arbitara
Moć trošna na kaskadama filozofskim trune: Sofisti balon prepumpali
Namera im ima trn što u kori mozga vreba: Teza sad ima protezu: Tajm aut
U sećanju kiša stakla: Prošlost kao kaša zaudara: Epoha zauške ima
Ucenjena pornografija stanuje u suterenu: Jeftino je preglasna aluzija
Uglednici su nagrađeni: Posvećeni ovenčani: Duh je na mah: Moneta
Trenutak kao izlazak: Preti da traje: Opšta palanka: Želatin: Povratak
Kipi: Dimi: Vri: Da se zgusne nikako: Pauza: Gimnastika vernika
Pamćenje mi na obronak propasti liči: Krš je utrobni u šetnju pošao
Moć stvarna ne postoji: Iz kaveza zajedničkog neman smo pustili: Produžetak
Tesno je i neusklađeno usred buke: Večnost se pod tušem kupa: Rupa

ŠTAVLJENJE SOPSTVENE KOŽE

Kožu izvrćem svoju: Hoću da pišem nasuprot besmisla pustog
Onog što u vraćanju liči na preskočenu veru: Vrata slepa: Ekran
što u kugu direktno vode: Prolaz zasut svakojakim injem: Tup
Predeo meni dosuden: Ni razloga za sećanje: Zazidan glas
U nesanici snujem dno koje me ne zaustavlja: Utrobu dozivam
sa samim sobom budućim da se susretnem: Da kob upoznam
Umesto jedra da je razapnem: Kožu koja nevericu samu odaje
Od sna tvrdavu gradim: U jutru kad se svi u dom svoj zavuku
Glavu da bezbedno prevezem tamo gde sećanja nema: U muk
crne tačke što izvan vremena se završava: Da urlik poznam svoj
Sa kožom mojom um dan taj mora da prećuti: Da opiše neviđeno
Do noći svako na svoju stranu otploviće: Zlo: Koža moja: I ja: Bos
U rastvoru svaki se oblak ponaša kao složeno piče s drugog sveta

PODNE USRED NEBA

Iz sećanja gledam kako bagrem raste gorki: Sve suše pamti
I oluje po kalendaru dok kaput drveni salašima sam hoda
Bunar onemoćao u podne: Na dnu mu jutro ne vidim: Žeđ čuti
Treba zaobićii vidik: Tamo gde se niko ne seća početka: Zastati
Izvan oluje kuhinjska stolica usamljena: Na istok je sa rasparena pošla
Misao se moja bivša prašinom zaodeva: Voda izostala dok suton čeka
Samo talog gluv i srebrn: Sto opor: Izostavljen: Od godišnjih oriban doba
Čemu sećanje kad plod izostaje: Daće već bog nevreme i post
Muka raste od jutra oderana: Iz ogledala nas vreba smola
Da li če za čekić biti eksera dovoljno: Zglavak u meni škripi
Putovati: Romoriti: Preskakati: Psovati: Samo ne zastati
Kopati: Sejati: Orati: Saditi: Sunce samo iz vida ne gubiti
Sa pamčenjem muka: Bez njega ludost: Samo ravnici verovati
I želji da se noć disanjem preskoči: Podne sanjam usred neba
Stolicu jutro da li če u povratku zateči: I kaput na nju oslonjen
Bagrem sa sekirom u zagrljaju: Salaš sam: Sto još izostavljen
Na samoj slici koju zbumjen vidim budućnost je sveg što će pasti
Rasti pa pasti dok u podne sunce neodlučno đermom sutra meri

NOŽ SANJA HLEB

Ništa dovoljno nezasito i prostrano nije: Da utekne
kao vreme prošlo nožem nasilno izdeljeno: I oglodano
Blizina pomnoženih uspomena: Bolje joj je da spava
Sve sluti na glad duboku: Gora je od samog udesa
S one strane proglasa poraz se krije iza zastava
A glava zauvek budna ne ume bez trupa da drema
Kako nož hranu da posle svega takne: Post i oprost
Hleb i so večni: Ništa njemu više ne pripada
I sve prostrano divlje je nezasito: Nožem spojeno
Glad u teme upisana uspomena je jača od zanosa
Ni vatra u nju neče: Ono što mene raspinje: Ćuti
Od sudbine dani odbegli trunu: Nemoć prizivanja
Žeđ sobom obuzeta namesto sećanja preti: Tavna
Tanjir prazan na čelo je povesti hropcem prikovam
Reč je o rastojanjima koja su predvidiva: Zamenjiva
Nož sanja hleb i pevao bi posle rata: Ništa i ništa: I uvek

ZBIR NEMOĆI

Neprovereno znam da je sve samo prividna polovina:
Slike i njenog značenja: Prozirnosti kvadrata: I hipotenuze
Koja nije iz iste priče ali jeste jedna familija: Tačaka
Plošnosti loše dubine: I umnosti večite tišine: Polovina
Boja trajnog sivila i jutarnja transfuzija: Delovi su nečega
Znam uvereno da ne umem čak ni delič onog što me dira
Dotiče me samo ludačka košulja što visi sa kineskog zida
Polovina Vavilonske kule nalaze se iznutra:Vrt i biblioteka
Jer značenje se pomera na skali: I smisao se promene gubi
Koncentrisano vreme: iz dubine se Borhes sa lavovima vraća
Iskustvo je prepolovljeno: Složeno u pismo:I uvredu: Janus
Krik me bojom svojom sprečava u osmatranju
Skrivenog me ljuštura povreduje: Bengalski tigar i policija
Vetar će me s peska izbrisati kad god Heraklit to poželi
Polovina: Celina: Napuklina: Dvojina opšta
Slika: Triptih: Ram: Platno voštano
Dubina: Plićak: Plima: Oseka trajna
Ljuštura: Iznutrica: Školjka: Biser ukraden
Pustinja: Oranica: Pesak: Plug snažan
Danas: Juče: Sutra: Nikad više
Vreme: Nevreme: Godine: Kraj sveta lažan
Pismo: Govor: Reč: Tišina kao planeta
Krv: Nož: Život: Truplo mamuta
Vetar: Mir: Vazduh: Zid: Pijaca sveta
Pouzdan u svemu privid je samo: I druga polovina nečega
Do kvadrata me deli stranica teoreme koju neman
Nije krug: Asurbanipal uvek na trećinu značenja računa
Sve čega nema u Aleksandriji je nevidljiva zapremina sveta
Ta je polovina neproverena u svojoj svetlosti: Opšta biblioteka
Zbir nemoći koje označavaju da ono što postoji i prisutno nije

VARVARI IZ DNEVNE SOBE

Kako smo daleko od priželjkivanih varvara: Dosadu sami zalivamo
Njihov izostanak kao da ne primećujeno: Razlog znamo i ćutimo
Sami uzgajamo lične demone: Potajno mrzimo Rome: I organe
Zaludni varvari još stražare u tami: Rezervni plan porodične drame
Možda bi bilo lakše kada bi se pravi varvari pojavili: Najavili bar
Govor bi naš u čvrstini dobio: Najbolji je demon s komšiskim likom
Opsadu bi mogli suvereno da glumimo: U limesu našem opet su vojske
Barem Skiti ili neka horda neobuzdanih motorciklista: Iz dubine Evrope
Sa varvarima bi nam lakše bilo: U magli i dnevnim vestima: Pred san
Dok letujemo sred močvare što raste u dnevnoj sobi: Rodoljupci zajednički
U ogledalu samo zadah: Palanku niko da nam ugrozi: Samo mržnja obična
Ni danas ništa od varvara: Kavafi zna: Njih nema kad su najpotrebniji
U središtu našeg televizora zagušljivost dvorišta: U seriji su Turci skoro isti
Ipak se čarolije ostvaruju: U podrumu je možda još bolje: Varvari zauvek
I da li sve to posledica gordosti: Velike i izvan mojih moči: Ukus gorak
Pokušaj homeopatija po kvartovima: Dovršeno nas ubi: Sveopšta paralela

TAMA U VELIKOM PAKOVANJU

Zatvorivši vrata od kaveza znao sam da je tama konačno tu
Dobio sam veliko pakovanje čistog mraka: Zemlja porekla ugledna
Zaškripale su samo naknadno unete pogreške: Rok trajanja dovoljan
Dok sam išao unazad video sam sve onako kakvo je zaista bilo
U sobi sam moć tmine čuvao uklanjanjem ogledala i bede
Ona gmiže zarozanim zidovima i zagušljivom srećom se hrani
Zna kako trajno izvan spoljašnosti opstati: I živeti bez svetlosti
Jer njeno se surovo čitanje sveta može primeniti: Na tamu dodati mrak
Oglodana slika običnog života, od obzira očiščena: Skoro u rimfuzi
Mene brine samo gravitacija: Bez garancija smrt lako izvetri
Kao da je istina samo moja i kao da je sve ostalo iluzija i buka
Tmuša iz života izdvojena: Predposlednja štacija: Adresa zaspala

GRAD: KAO BROD NASUKAN

Grad ovaj u kome dan je nedovoljno mrtav miriše tupo
I pas mu je odvezan unutar prizora koji je ravnodušnost
što nalikuje na dve čigle i pertlu koja je bez cipele
Dok kući nedostaju tri grede da bude realna ruševina
Ovaj je grad kao brod okoštao u sred svetosti iznenadne
Tmina se koti u potpalublju: Kupatilo škripi u tuđem lavabou
Odvezao bih lađu ali je pristanište ne ispušta: Put drema
Bez pertle vratiće se cigle: Pas je već u konzervi i slan je
Svetlost greškom mu isporučena u dužničkom ropstvu trune
Voda u čaši mlaka glavu mi smanjuje: Zubi i ekser su u zidu
Kada bih grad sasvim porušio da li bi se išta primetilo
Lice moje u katran uramljeno: Ima li smisla baš ovde umirati
Ili sporazum s morem o nečinjenju sklopiti: Maglu za dah
Gradu privremena jedra pokloniti: Brod obojiti: Psa vratiti
Ulicu što od ciglane vodi ukinuti: Da se ruševine više ne hrane
Sa pertlama biće muka: Prodavnica obuće ne radi više
Brod međutim s dosadom okovan još stoji: Mehanička pluća
Arheolog u gradskom vrtu labuda javnog etici podvrgava
U konzervi pas usoljen o prizoru meditira koji slepe iritira
S uma silazeći o brod se spotaknem: Da li će mi more dozvoliti

NA DNU KOMPJUTERSKE MEMORIJE

Bolest je mišljenje lažno lepotu što kvari: Ne reč samo:
"Bog prostit" - ti odgovor utešan iz mraka čekaš: Silent screen
Umnožen plamen sveča u dubokom ledu oltara: Straža tvrda
Ko mi to saopštava dijagnozu zanemarenih portala: Back up!
Obilata nas krv vozdiže do preneražene bogorodice od jeda
Hladno je u rečima kojim mi misli bolesne o lepoti obrazlažeš
Za godine umanjen zanos opominje na vreme koga kao da nema
Mrak iza hrama šapuče pretnju nevidljivu dok molitva traje: Tuch
Plašiš me i čežnjom ispunjavaš neizvesni izvore svetlosti
Zri greška: U čelik čistog zvuka pretvara se sveta vodica
Ima patnje u razmoženoj tmini što se magli u vrelom putiru
Nočnim vozom iz Jerihona stiže Marija Magdalena: Crash
Rečeno: access denied: U pokajanju što pomazanju prethodi:
Piše na dnu samom memorije mog laptopa koji se od sistemske laži
oporavlja

COMPUTER GAME: LUKA BEZ BRODOVA
IGRA JE JEDNOSTAVNA. SURELY LOSE!

Uvek ta luka oglodana i dno ludilom opštim posednuto
Obala sa stenom: U mali mozak kao citat što nasrće
Uvek crno sidro: Nebo moje narušava: Ništa za ništa ukotljava
Glad nasledna i plovidbu proždire: Mora sve manje u boci i glavi
press shift 8
Brodovi već su otpisani: U geografiju unazad: Vek i meridijan još
Vraćam se u nju da čekam: More je staro i lažno: Kost karlična
Oglodan i vidik i zalazak: Zore više nema: Samo povjest ćuti
U glavi raspored ukošen: Misli se na preskok: Talasi u rupi na portalu
shoot
Skelet ptice u niskom letu za večno popodne: Niko više nikad
Stranac se neče vraćati: Ostaje mu svetionik u glavi: Da piše “Pad”
Još samo crne marame preostaju “ Kugu” u prozor da posade
U rukama oktant držim: Luka ukinuta: Hemija zasičenog uma
You lose. try again

MORE U RETORTI:
POKUŠAJ DESTILACIJE PRIZORA

Prevelika je količina mora u prinudnoj svetlosti koja me guši
Izostajem sa teskobnog mesta prozivke: Sila se zgrčena joguni
Busola koja ka nebu stremi napuklom metaforom je opčinjena
Količinom mora zanemeo putu se odupirem: Frakciona destilacija
Slika privida koji se upravo razdvaja katarzu izaziva: Đavo drema
More u toplu utrobu sveta poslagano diše: Napon me obmanjuje
Nisam dovoljno visoko da bih znao o padu koji razdvajanju prethodi
Vidim more koje se odupire prinudnom iseljavanju bez anestezije
Talasi još plavog dovlače: Vazduha u zagrljaju moći več ponestaje
Ono što preti sutra će iznova: Jedan na jednoga i više: Provala plime
Vidim sebe kako se u dubini razapinjem: Tačka je ključanja mesečine
Pod vodom olupina raste a oči moje pune vriska iz retorte beže
More se od pare uvećava: Prečišćena horizontala: Potrošena je zaliha
zalazaka
Haos je odmah iza dana: Izmedu noći i ničeg oderana java spava
San moj sa tobom kao telo je kome uvek nedostaje glava: Skoči i beži
Razdvaja se od vode obala : U sliku drugu stiči neče: Destilacija ih uzela

OPASNOST VELIKIH OČEKIVANJA
IRONIJA UVEK VREBA

Da li su čuvari Praga baš pravog prepoznali Pravednika
Ili su možda Namernika beznačajnog ulaskom nagradili
Nešto što hodaše svojim putem s aurom lažnom skrito
Da li je čutanjem gordim ulaz plaćen: Ili je zlo večito iznutra
U beskraju sad drema Stvor: Na obrazu mu promene nema
Kad kretanje se obnovi bura će predvorje sveto oblizati
Prag kad je sudnji prekoračen Gosta više niko ne istera
Neko će ipak po nešto doći: Blaženo će mesto zauzeto biti
Čuvari sudnjim danom zakleti govorom nemuštim sad ga kriju
Slučajnost se lažno žari: On i oni znaju: Nikome nikad
Jer ko je iznutra grešku nema: Žrtvu tek treba obesmisliti
One koji na pragu izgubiše Pravednika će hitro usmrtiti
Duša će zajednička nemar prebrisati: Laički se raj rasprema
Stiže onaj koga ubiti treba: Oholost opšta ovog Krivca traži
Greška se Žrtvom ispravlja: Prostor samo za zapremini zna
Čuvari su uvek u pravu dok Stvor ćuti a sablja im je spremna

MERENJE POSLEDICA

UPOTREBLJENA REČ
ZAMKE PRETERANE RECIKLAŽE UMA

Istovario sam vagon značenja i reč jedinu preostalu: Zaludnu
Čekanje u praznini i razmaku: Misao truli u sazvučju smrada
Rad u zaledu uma: Na teretnoj stanici: Mraz ćuti dok sabira
Mesarskim nožem knjige režem: Reči i rezanci: Preostalo pamtim
Ima mraka na zalihama: Sibir i u Oklahomi zri: Samo smrt je
Hladnokrvno stranice rasecam: Ginu detalji i margine: Kičma
Vagona je van značenja: Reč do slova oderana: Ideja je tuđa
Um je zatočen: Na otvorenom vetar: Šine utrnule: Peroni slepi
Pucanj u meso: Iz bliza: Sigurno i mučki: Zapisan jeste samo utovar
U vagonu razmazana savest otputovala: Kamion otpisan: Bez prevoda
U južnjačkoj vrelini komad leda u plucima: Nož opet put tup zaklapa
Rad moj kroz govor puzi: Istovaram program tudeg disanja: Diktat
Negde u svetu vagon pune:Reč je izvan značenja:Mrak opet ran
Istovario sam sve i nju zaboravio: Dubok bunar u mozgu što muca
Nema smisla u koji mogu: Glupost u fotokopiji: Bez mirisa prag
U zamku neumerene reciklaže u Sibir Južnjačka putuje uteha: Prepev

UVEK KAD NA TO MISLIM:
OGLED IZ RAZUMEVANJA BIĆA I SLIKE

Otvor mi se ukaže sa staklom biljurnim: Prvo i kao prasak prek
Uvek kada na to mislim: Rukopisom Direrovim: Tuš na hameru
Sve mi se javi: Čovek koji kasni: Bez skrušenosti i mirno mrtav
Kroz okvir vidim u vreme koje dosta pamti: Đavo u belo okrečen
Stvori se niotkuda: Na koricama jabuka natrula: Crtež već vek suv
Iz njega boja raži: Na pregači hleb: So na čelu: I nož iza vida viri
Prizor otvoren: Urastao u svetlost s kojom je stigao: Na rez zore
Od krvi mlak još je pogled: Zver neka demona prati: Zadah jak
Staklo i gusta pamet u daljini: Zakovana je priča u ramu metalnom
Kad na to mislim oblik je neusklađen: Iza je idila koja brzo truli
Evropi hladenje posustaje: Do srednjeg joj veka rukopisi već ispošteni
Značenja istorije u materiji gube smisao izvorni: Buđ joj cveta na licu
Kad na dolazak njegov pomislim knjigu usnim: Tunel sav u duborezu
Oljušten vizir sa moje strane: Pokušaj infuzije: Hitna doza religije
Stari majstori stihuju i crtaju: Kanoni uzmučeni: Daljine opisane blede
Uvek kad na to pomislim: Kroz biljur na dnu dana: Juče moje gubi značaj

ŽUDNJA PREKOREDNA
FANTAZIJA U GE – MOLU, VIOLINČELO, ŠOPEN

Zver u plamenu u snu mi se obraća: Pas je biljka užarena
Predmet je moja žudnja i varljivost čula: Vrt mi je otrovan davno
Kao voštanica razgoreva se goropadna hrizantema: Lavež
Ta zver iz sna koja ne postoji ipak gori jarko: Gest u formalinu
Ako mi se fantazija snom zagadi kako ću psa od biljke razdvojiti
Vatra je jedino nesumljiva: Muzika mi se možda samo pričinjava
Žudnja za tobom svemu je kriva: Korača farsa obična molovima
Tu nesvest gde se u snev pretače postoji kvar koji gori i krvari
Da li psalam i bodež možda mašti tvojoj više odgovara: Ili vrag
Pajac nenadano progovara: Moja kičma sve vas u životu zadržava
Zver u šifonjer: Samo da me krik do noči nove ne izda: I nož vreo
Podivljala hrizantema ili pas koji drema: Moja žudnja prekoredna
Sija taj pas dok fantazija ga obigrava: Žudnja cvili sasvim prekoredna
Čelo se Šopenovo molski u potkrovlju čuje: Mimoza pritvorno ječi
Znam da ti u svemu nisi jer na notnoj skali bekstvo smeraš: Ton samo

UMIŠLJAJ DORUČKA
U USLOVIMA SPOZNAJE SOCIJALNOG ZNAČENJA

U tanjiru skoro sopstvenom san zateknem i kašiku
Susret me njihov na skoru oseku jezika opomene
Šta da sa jutrom započnem i alatkom vidno tupom
Kad tanjir što s prolaznikom delim miruje i mrko čuti
Da li da jedem i sam um zanemarim: Prolaznika još nema
Priviđa mi se kašika kako raste: Red lučenja poremečen
Na tavanici sto se ogleda: Dan me opet obavija i magla
U tanjiru delimičnom pobuna želja: Iz glave bura ide
Za usta svog prolaznika pitam s kojim tanjir delim: Zubi
U grlu mom ničeg nema: Kašika sama drema usred jave
Dvostruka praznina u naručju jeze gole i slanika sitog
Doručak iz tame nevoljni sto rasprema: Hleba nikom nema
Udeo kašike u praznini tanjira znatan je: Prolaznik samo kasni
Jezik moj ukus pamti: Govor tek otkriva: Posledica rupe u duši
Na stolu golom pobunu umećem gladovanja gušim: Usta čute
Kad na vrata nož pokuca tanjir i kašika doručku ne mogu pobeći

GREŠKA
KOJA NIJE OBIČAN ERROR

U pameti toj tišina je jedino zaboravljena greška
Unaokolo je tako zdravo da ih sve boli i vređa
Levak odbegli tog sluha muziku bi da simulira: Mistake
Savršen svet kojim žive zakona nema da ga spreči
Može li se duh zauzdati na graničama svetogrda
Uvezan u jezik ka unutranjem je okrenut disanju
Da uvrede glasnost izložiće se provali suglasnika: Guilt
Pejsaž iz snova hrapav je kao mesečeva mena: I panika
Fault zaboravljena medutim raste:Tišinom se hrani
Život je završna rečeniča:i Izbor: Gluvo je doba: Wrong
Isuviše je simulirane vedrine: Melodiju kvare izohipse
Meseč se odrekao svojih mena: Prizor grubosti preovladuje
Tišinom ogrnuta lapse se uvečava: U ukupnost neosetno buja
Pohvala ludost joj hrani: Na lepoti sedi: Vrlinom se maskira
U glasnost od mene odbegla: Korodira: Vrlinu su proneverili
Istina se utopila u moru rde: Predugo si redosled u sebi tražio

MOJA ZVER: ZAPRAVO: SASVIM LIČNA

Nedovršenom i nedovršivom tkanicom teksta strast vežbam
Razmičem ukrštaje i zamršaje: Delim svo nedeljivo predivo:
Da upristojim prvobitnu zver u sebi: Igri je podložna oduvek
Talasanje rastvora duše na drevnu melodiju govora podseca
Izgled i smisao sveta nedovršeno zjape: Otvorio se raskorak sam
Tkanina opšteg znacenja nedovršiva je: Penelopi noć odmaže
S druge strane zida opšti haos se propinje: Naš je samo manji deo
U klupku konca snujem san o saću i lekovitosti puteva nesuvislih
Vidik mi prenoćio u galaksiji zagubljenih: Reči bez saznanja tonu
Moja zver sasvim licna je emigrirala: Dosta joj je čiste zoologije
Veliki svet u haos potopljen znake hibernacije jasne vec pokazuje
Mašta mi nedovoljan da sva tkanja raspoznam: Jed izjeda naš red
Red što od života uporedo do zadnjeg čvora vodi: Tačka pre kraja
Koji iza neispisanog vreba: Stranica poeticnih stanja ipak zaudara
O lekovitosti nezavršenog govora rika najbolje svedoči: Udeo udesa
Uvežbano samo na nespretnu koreografiju liči: Zver bez odaziva

PODNE USRED NEBA

Iz sećanja gledam kako bagrem raste gorki: Sve suše pamti
I oluje po kalendaru dok kaput drveni salašima sam hoda
Bunar onemoćao u podne: Na dnu mu jutro ne vidim: Žeđ čuti
Treba zaobićii vidik: Tamo gde se niko ne seća početka: Zastati
Izvan oluje kuhinjska stolica usamljena: Na istok je rasparena pošla
Misao se moja bivša prašinom zaodeva: Voda izostala dok suton čeka
Samo talog gluv i srebrn: Sto opor: Izostavljen: Od godišnjih oriban doba
Čemu sećanje kad plod izostaje: Daće već bog nevreme i post:
Muka raste od jutra oderana: Iz ogledala nas vreba smola
Da li će za čekić biti eksera dovoljno: Zglavak u meni škripi
Putovati: Romoriti: Preskakati: Psovati: Samo ne zastati
Kopati: Sejati: Orati: Saditi: Sunce samo iz vida ne gubiti
Sa pamčenjem muka: Bez njega ludost: Samo ravnici verovati
I želji da se noć disanjem preskoči: Podne sanjam usred neba
Stolicu jutro da li če u povratku zateči: I kaput na nju oslonjen
Bagrem sa sekirom u zagrljaju: Salaš sam: Sto još izostavljen
Na samoj slici koju zbumjen vidim budućnost je sveg što će pasti
Rasti pa pasti dok u podne sunce neodlučno đermom sutra meri

OD KUĆE JE OSTALA ILUZIJA

Kuća je iluzija čijj plafon igru sa duhom odrastanja pamti
Drama iza čela po zidovima je izlepljena: Pesak iz betona curi
Svevišnji balkon pretežnih tragedija: Za sve je komedije tu
Prati je krivotvorena povest jučerašnjeg dana: Novine pišu
Naša pamti kuća sve nerazjašnjene nestanke: Slom mašte
Tragam zapravo za detaljem u kome se ništa dogoditi neče
Imam ga negde na vrhu noža: Nož je u ragastovu: U sobi našoj
Listam farsu zidove rušeči: Balkon stoji: Znam: On ne postoji
Duša mog duha nije odrasla: Radio javlja o zamračenju: Sutra
U feljtonima: Zvanično tumačenje vašeg života: Krova više nema
U venama struja: U nervima mesečina: Iluzija me više ne dira
Sa zidova humor dramu spira:Noć nam dom kišom zvezda kvari
Niskogradnja jednosmerna: U podrumu muka: Na krovu reklama
Peva se opera: Moderna drama: Osečam bluz iza ormana: Mama

OLUJA I BUKA
KOJA SU LAŽNE

Mesto moje u sveopštoj oluji nejasno razumem: Urlik
Poraznu senku osećam kao iskošen zahtev iz tame: Beg
Kako noć osvaja raspada mi se aura: Ruše mi se sati i kilogrami
Na besmislen uzorak svodi mi se pogled: I provalu opštu
Dan je ugroženi deo moje imovine: Mrak me ujeda
Ukalupljena nepogoda čeka: Neko joj diktira pravila
Oluju da razvežem: U buku i laž: Živ da vetru siđem
Sećanju zaumnost da vratim: Senku na zid da prikujem
U pobunu mišljenja bez štita da krenem: Žed i ja sami
Nesanicu da preskočim: Da je na jarbol raspnem: U vihor
Da uraste kao nokat u sušnu godinu: U minute da je razmenim
Pogled u vid: Glas da sačuvam: Lažnu buku u glavi da spalim

PERIFERIJA POEZIJE:
PAMFLET O OPASNOSTIMA ODLAŽENJA U
BIBLIOTEKU

U lekovitost pesništva posumnjam dok kusur čekam
Mnogost na policama i poraženo lice službenice prete
Nisko mesto na skali mučnoj zatekoh: Loš zrak još više
Da li zbog knjiga koju baš vratih ili je portir iz "Ulisa" ispao
Znak uzbune na polici za poeziju: Blum povraća prozu
Pola šest: Ventilator stoji: Službenica u sebe tupo gleda
Lekovitosti pod tim naslovom nema: Hoću Despotova
Na periferiji da treniramo pesmu: Leopoldu je ipak bolje
Podsmeh svemu što je važno: Portir tiho zavodi mog junaka
Zrak je pun rimovanih gadosti: Vojin Veseli pakao drema
Hoću knjigu nazad: Perači sapuna jedino mi mogu pomoći
Službenica u dosadu obučena flustrirano u subotu gleda
Reč je o otrovu u čiju lekovitost svetina sumnja: S dna jezika
Dok sladak sumrak pobunu davi: U neprevodivost skačem
Konačno je svet u duboku glupost zagazio: Biblioteka spava
Naša je periferija idealna za pokop i vaskrs poezije-slike
Kusur proze jednosmernu maštu zamajava: Knjige sebe sama
U potiljak gleda: Ko zadovoljan nije jezik nek pregrize poezije

PO VODI IDEM
ŠTO JE VID PRETERIVANJA

Po vodi bih da idem: Letim takoreći: U oblacima arhangel jedan: Bedan
Knjiga mi u ruci bela: Divokoza dok na najvišem brdu peva: Se podsmeva
Molitva ili utakmica se sprema: Voda je sveta: I mač meden: Meč jedan
Jedan je san: Kruna:Truba: Nešto će iznenada: Ali kiša pada na miša
San mi je grešan: Pesma možda prokleta: Svemir me okomito šeta
Po žici onda hodam: Voda se razmiče: Sa brda visokog raketa kleta
Sve započne: Seva s desna i leva: Pada:To se moja planeta talasa
Brod u meni drema: Da shvatim ne mogu: Knjiga još nije cela:ni počela
U grešci zatečen: Mač gutam: Na juriš skroman me vetar sprema
Zvižduk ili opomena: Molitva pred bitku: Sreća pobednika liže: I maže
Idem: Letim: Zver peva: U glavi početka nema: Oblak sam jedan
U knjizi koja slova nema besmisao se sabrao bivšeg sveta: Da cveta

POGREŠNU PORUKU KOPIRAM
ENTER

Izvire smola i buđ se nežna oko nas zgrušava: U suton
Jedva zadihana mrzne se kost u kojoj prazno zri odjek
O bagrem obešeno modro zvono: U dubini suton kaplje
Horizont nehajno problem moj sa geometrijom razrešava
Pljusne noć kao da deo neba se provali: I ptice pevajući
Ukus bilja i prašina pod jezikom: Nema teže: Ravnoteža
Niz konopac sišla: Zvono cvili: Odakle smola: Iz rane čije
Ko će led iz čaše da zakopa: Mesečinu da veže: Da ne oda
Ravnica iz mog unutrasnjeg džepa divlje se buni: Srce bajato
Ne da joj mira: Kao da budilnik ubrzava joj godišnja doba
Prebrzo će nova zima: Sredina je tek avgusta a sunce vene
Med se rođene pčele odriče: Pada krov na mom zvučnom ambaru
Od suze se vidik istopio: Jedva tri reda molitve mu preostala
Pod upijačem se gluva slova nastanila: Konopac beli prepukao
Smola se rani vraća: Drvo korenu tajnu poverava: Plod nestao
Jezdi vest zadatim prostorom: Praznine poruku kopiram: Enter

PREBROJAVANJE SMISLA
PRETNJA OKLEVA DOK PADAM

Na koji kvadrat dana melem da privijem vatrostalni
Okamenjena dok leži zajednička pretnja: I vreba
Govor od robovanja teži od ustajanja razoren leži
Lekovitost da li još postoji u užegloj memoriji opštoj
Ozleda nevidljiva još odoleva nasrtaju predumišljaja
Ideja iz pesme izgnana kao divljaka me obavija
Naličje tvoje fotokopiju razmazanu u štampu šalje
Odoleva još samo naša zaludna vera u moć haosa
Telo kad zanemarim dan u kome jesmo potone dublje
Krik u nestajanju da li nešto sluti: Jednačenje po panici
Humka je prepuna fusnota koje ne uspevam da zanemarim
Razvaljena je volja uporedo sa nama: Dok pretnja čeka
Dan godinama obećan na reči je moje otporan: Sam hoda
Nered se uredno na horizontu zbija: Lice nam je poništeno
Kroz žitko vreme filozofijom pokušavam: Pretnja drema
U ruci držim početak koji se na vazduh oslanja: I padam

SPLAV
KOJI JE POSTOJAO I PRE SLIKE

Snaga me intuicije još iznad vode održava: I vređa more
Verujem u vaskrs: Ne plovila trošnog: Sebe samog još manje
U uskrsnuće putokaza sam uveren iako s neverom ležim
Iz knjige zaumne ikona to je šta na jedro Odisejevo seća
Koje smo odaslali iz sna brodolomnog: Na Post restant
Intuiciju svoju Parkom zovem: Zbog boje nebeske i mita
Gledao sam u trulu palubu gdje ležali su mrtvi – Kolridž mi šapuće
Pobesnelo more od baršuna daleko: Poetičnost barok kvari
O snazi jedva da smem: Voda ko voda: Mutna i zlobna: Stara
Da li svaka seoba sekiru podrazumeva: Bog se u meduvremenu odmara
Posle ljubavi kratke Kirka zasluženo spava: Muze gledaju i ćute
Nedostaje joj samo jedna glava: I glad tuđih argonauta
Plovi i topi se splav: Moja je to pozajmljena Meduza: Iz Luvra
Muza i intuciija još veslaju zdušno: Bič im smrt drži lično
Vaskrs na nebu s povezom na očima slikam: Temu znam
Kako se nikada ne vratiti na Itaku: Penelopa je već metafora

SUDBINA SPISA KOJI NE UZVRAĆA

Imaju spisi svoju sudbu: Veliko ludilo magijom zatočeno
Ruka bi moja namerna bila da utočište slovno takne: I preživi
Red i broj: Reči kroz plamen: Anno domini: Pamćenja radi
Noć kad pročešljam i vrt na vrhu uspona ugledaću opisan
Sudba se suva i beskonačna iznad rukopisa podigla
Tesno nam je u nameri i saplitanju: Slova rasušena bdiju
Ako spis protresem svoju ću senku možda na zidu zateći
Misao bi prostor bez okvira: Suze su davni zaludni krug
Da li će zapis vatre potonje izbeći: Budne su samo praznine
Uporedo mi dolaze: Poruka i značenje: Smisao i pretnja
Ako ga na svetlost iznesem u malom će i veliko izbledeti
U prizemlju se gomila rečenica oko besmisla sudara: Sprat
Jedino će vreme: I pravo i bez smisla: Znati kuda mu valja
Rukopis mi neminovno stiže besmisleno jasan: Niko ga neće
Na moju se sudbu rečenica odbegla naslanja: Poruka je isparila
Isceđeni spis vatru zavarava: Kući se vraća promašena meta
Pošiljalac nepoznat: Kome diktirati u pero čisto vreme: Nemereno
In the year of the Lord: Posle Hrista: U godini Gospoda: Sudba
U računaru mu sterilno: Spis koji se neotpečaćen vraća: Ignotum
Veliko je ludilo ipak veće od praznine: Um me formatira: Et Item

ŽIVOT IZVAN SNA JE POUČAN I SMRTAN

Osvanuo sam sa pitanjem i danom koji mu je prethodio: Misao kosa
O sunčanju i i da li je zdravo biti protiv njega: Sanjao voz u tunelu
Oglasio se po navici samo radio: Iz sna izlazio nisam: Neko će već
Na sasvim lično pitanje: Tako se dogada od kada ustajem: Sve reći
Margine su u sredinu pomerene: Jučerašnji dan u herbarijumu: Odluka
Sa sledećim svitanjem možda neizvesnija: U automatu mi misao i kafa
Najvažnije je živ: Na nogama dočekati pitanja: Koja su dostojna: I kratka
U detinjstvu sam bez presedanja u javu išao: Postojali su samo odgovori
Učenjem brzine u sred sveta biti: Aritmija na velikom platnu: Tačno vreme
Previd se sad samo umesto odra koristi: Umiranje definitivno ubija: Ipak
Valja živeti izvan solarijuma: Voz još u tunelu: Spava moja glava: Radio
Jutro ubrzava: Prethodni odgovor insistira: Nikada više botanika sama

U MIRIS LIPE POTOPLJEN

U mirisu lipe sakriven lebdim i smišljam: Istovremeno nem je
I gladan ukus noći u kojoj ležim kao u sarkofagu: Istorija nije
Moja obmana: Samo je osećam kao hladnoću koja se oblizuje
U zabludi sam večnost video: Božanstvo se osvrće: Svemir na čekanju
Dan je danas koji će da se dogodi dok cveta drvo prerano: Žuč
Medu straničama dnevnika koji ću voditi providim potpis kletve
Lipa kroz mene diše: Jer ja pišem s obmanom pomiren: U miris
Lekovitost prizora heroja zavodi: Ekran me u događaj direktno uvlači
Mramor mrzne mir među maslinama koje kraj kuće kroje krajolik
Udeo božanskog u lipovom čaju istoriju razodeva: Ni limun ni mleko

ZOROM SVAKODNEVNO PUSTOŠ KROTEĆI

Svetlost jutarnja je bolja: Iza nje oko i dah se kriju: I kičma
Zvuk je njena lošija strana: Ko zna koliko mi je noć gladna
Koliko svetlosti u prizmu tame može da potone: I mašte lude
Govorim o fikciji koja se u letnjem danu geometrijski raspada
Ironija ispisuje svoj krug oko lažne strofe: U teme samo gađa
Na ranjenom mom stolu pustoš i skleroza zasele od zore: Snuju
Kako da nas u lov na same sebe navedu: Đavo više nije iza brave
U golom svetlu dok se za buku pridržavam samo sećanje gubim
Metalni me ritmovi saleću: Slobodna volja nam zajednička kopni
Moja me čutljivost za korak iza stvarnosti drži: Do tačke i jedva
Ironiju ako prihvatimo da li će dosada providnija postati: Svest
Nije ukupan svet: U konzervu pustoš moraću da zbijem: I zabravim
U danu smrznutom moja me filkcja do podneva formatira: I peva
Uvredljive pesme kiropraktičara: Tek onda je tiha konfuzija smeni
Sinoćna ironija nepodgrejana: Mikrotalasnoj bojler ne radi: Deride
Već sofizme ređa: Moj se pasijans zorom jadnom đavolu ruga

IZVAN DOSEGA FIZIKE

DISANJE ZAUVEK I ZAŠTO

Zauvek i nikada: Jednom se možda ipak i to dogodi
Jer to je dan u kome se ništa na nebu izmeniti neće
A sutra će biti jutro teško za budenje i mamurno dugo
Iz sveta nevidljivog u senku ogledala preskočiti : Zapiši
Stvarnost nam pripada samo izmedu ta dva reza: I haosa
Jer čovek koji veruje da je sreo istoriju prijatelja neće
Koja je uvek jednosmerna: Povest koja je metastabilna
Jer ono što je zauvek nikad se dogodilo nije: Knjige lažu
Vidljivom je suđeno da zavarava: Misao kleči: Duh pak drema
Istorija tuđa buduće vreme kao previd prepoznaje: Naša nije
Nikad svoje zauvek neću dosegnuti: Dok svoja pluća dišem
Tačno znati šta se dogodilo: Iz tmine ogledala se izdvojilo

FOTOKOPIRANA GREŠKA U RAJU

Glava moja inventariše sadržaj svakodnevnih zaborava: I magle
Na popisu nema disanja: Orfej je patetičan: Ofelija mrtva spava
Kao da se mehanizam zaglavio: Euridika kasni na ubrzani za Tampu
U knjizi zatvorskih gostiju Hamlet se upisiju kao mužik iz Saratova
Vreme povremeno drema na peronu: Izmedu je patnje i dosade
Ukus negašenog kreča u povesti pisanja osećam: Vozovi kasne
Onaj koga nema zna: Meni preostaje jedino pamčenje da trampim
Palo je leto na nas iz edenskog vrta: Do prvih mrazeva traje iluzija
Zaborav da li smem kao aluziju da pišem: Umesto disanja infuzija
Svet mi povremeno na veliki zatvor liči: Ili knjigu snimanja operete
Šekspir mitologiju potkazuje: Moje mesto u vremenu sasvim je mizerno
Kvar evidentno postoji: Mi ga samo fotokopiramo: Rapsodi opevaju
Mentalno đubre pokušavam da svarim: Put vodi u skladište mrzovolje
Dok svet oplovljavam Kolumba vidim kako lebdi na polovini koje nema
Puna kofa iskašljanih fajlova: U Sibir se Eden seli: Cena zaborava
Kapetan Kuka Kočumba ćišćenjem klozeta kaznio: Kobna kopirana
greška

LABUD I ZIMA U RASKORAKU

Merena pogledom u kome je samerljiv samo drhtaj strune:
Zimska se smrt s labudom koji kasni za olujom prikazuje
Pitanje je samo: Kako svoju prozivku izbeći sa stilom
Kome je bitan moj drhtaj u hladnoći u kostima što čući
Labud je tu da za smrt godišnjeg doba svedoci postoje
Moj pogled je zima u kojoj se oluja naizgled nevino kupa
Ko to nepogodu drhtavo proverava: Dijagnoza i anamneza
Duša moja s krikom labudovim razdvojena hitno prevedena
Upitam se u mapu mozga svog zagledan: Čemu promena
Kad klima labudovo mesto u oluji ne pomera: Ukida ga
Bez skrupula i pardona na seobu se i krvnik sprema
Oluji ako se predam da li će labud lobotomiju preživeti

O LETU I NEŽELJENIM POJAVAMA

Od posta do čitanja smetnje na vezama sve jače: Ovog leta
Pokletstvom uginuća začaranog sveta u kupatilu se bavim: Dišem
Tajnošču se štiti zavičajna prednost: U čitanju postim čak strogo
Veze i tajnu neko ometa ravnomerno: Iz svog kupatila ili svejedno
Upitam se ipak glasno: Da li nas to kob lavaboa sustiže: I sapun tup
Svet u tajni slabost sopstvenu sakriva: Vodom se služi da se maskira
Post mi duh od dilema spašava: Rana je tajna u provinciji što stasava
Kad nam jedino smetnje preostanu leto će će rerbra svoja progutati
Od zavičaja u velegrad izbegao od smrti u kupatilu se skrivam
Dok čitam postim: Samo velika slova pamtim: Temu zaklet čuvam
Ometena tajna kao roba se prodaje: Plač se samo u fusnotama slaže
U svetu začaranom anglofobi od tuša spašeni lokalnu dišu mitologiju
Gde je zavičaj moga kupatila: Krik se probija kroz smetnje na vezama
Ko je proklet: Svet začaran ili je duga kleta: Tajnu već na zidu pišu
Provincija u palanku zakleta pored mene spava bez pokreta: Kap sveta
U zaveri koja cveta čitanje u sebi nasred toaleta jedini je porok leta

U NOČI KOJA PATI OD NAIZMENIČNOSTI

Misao neobuzdanu o tebi dalekoj: Koju sam
izvan razboritosti doveo lično: Kadar 1: Fleš
Snimak mačke u letu izmedu dva zgrade u noći
s očima koje kasne za polovinu večnosti: I poen
Usamljeni skok ka vrhuncu: Doskok moj
Mesec zaglavljen u lavoru: Neon i tuš: Ponoć
Naša je pustolovina iznad realnog svetla: I uma
Cilj moje sreće se pomera: Skok u niušta prazan
Mesto sa kojeg se više ne možeš spustiti vidim
Izvan mojih granica: Telo gipko u žitkom mraku
O tebi divljoj razložno i ne vredi: Već si razmak
Za koji nemam dovoljnu zalihu ludila: Paniku samo
Skok čiji sad da pratim: Ko pada a čija je slika
Kroz ekran ću iluzijom zaveden: Kao snajper
Noć je ionako samo razmak: Kadar 2. i kraj:
Ako do jutra ne padnem iluziju preživeću i znati

JUTARNJI BRODOLOM U ZAŠTIĆENOJ ZONI
U brodolomu rečenice još nedovršene
smisao se namere izokrenuo
Poplava prepodnevnog čitanja
na raspuklom pramcu slova prepala
Plamte: Krvare: Dave se:
Voda prodire u srž onog što baš mislim
Reči zapisane uzgred
opis spruda na bulevaru sasvim su poremetile
Brod kleči raspadnute azbuke
na skveru izmedu apoteke i mesare
Sada već znam da od zadaha uličnih pasa
samo je sporost duha gora
Tek sam krenuo na goli doručak
kad mi se poetski uvod provalio
Voda iz hidranta i sa krova: Rečnik moj nasušni:
Brodolomom iznuđeni
Grad u kome sam sam nemo me gleda:
Lingvistika nije na rasporedu
Goli se doručak hladi: Izdavač više ne čeka:
Iz rukopisa ironija isparila
Život je u gradu ubijen od forme i namera prizemnih:
Sam sebe paranojom smirujem
Izokrenuta zabluda me pak vodi
do samog ulaza u delirujum supermarketa
Istorijsko jutro u kome sam nameru započeo
Mokar i dostojanstven recitujem s jarbola:
Već je ključar zaturenih sećanja postalo
Sa posrnulog pramca objavljujem:
Azil je stara bolest: Kasirka potvrduje dijagnozu
Svako je delo samo svoj najbolji opis
Rekao sam i ono što nisam smeo:
O brodolomu koji zaštićeni ambijent ozbiljno narušava

OBED I OBRED: EPSKA VEČERA:
MEMENTO

Hrana nam se neosetno sa ponosom pomešala: Epska večera
Junačko vino po rečima se prosulo: Samo apetit je častan
Sa svetiteljima u pročelje pohlepa zasela: Sto oguljen do bede
Kroz lobanju moju sad bi da izadu: Daleko je do gladi prave
Ponos kad nam na prkos udari: Ko će znati išta o postu i soli
Da li se glad može zauzdati kad se mora: Kad se mora jesti
I so u košulju od gorčine izatkanu kriti: Hrana sebe sama kune
Nad glavama nam sedi pohlepa: U vino se voda zavisti sliva
S početka obeda reč se prozlila: Svakom u kašiku muka propala
Na sto hrastov lobanju odlaže: Vidim bedu kako sebe posmatra
Svetlost sišla iznenadna u mog dvojnika: Vrata mi bez lokota ostala
Ponos nam se u dršku sekire pretvorio: Ko sme nek sve seče i guta
Udeo poezije epske ipak je beznačajan: Pohlepa sama nož i kašiku
Iza uha drži: Gozba sa pogledom na kontejner: Event i instalacija
Glad je i onako ritual: Konceptualisti plastiku gaze: Vino I tamjanika
Gori kandilo: Kroz zavese život pomalo zaudara: Ubiti zvono na vratima

PALANAČKA POETIKA OKO VRATA

U pominjanju žrtve ime je zatamnjeno: Izbegavamo gest
Svakodnevna glupost predsedava: Sofa nam je već surova
Dok ležim na mrtvom krovu palanke mlako vreme jedino sipi
Dešava se tiha predaja smisla: Skoro smo siti i trulimo mirno
Pesnička sreća nam se priviđa kao odricanje od stila tuđeg
Očistiti se od svega što nije dramatično: Recitujemo pozirajući
Skokom ka vrhuncu: Slavom obuzeti bespolno nam popodne mine
Na krovu palanke dok ležimo sreću iritiramo: Bukovski nas gleda
Projekat im usmeren ka nepostojalnom cilju: Čist nadrealizam
Možda je bolje: Poetika: Iako prostota se na patetiku oslanja:
Zapravo dok se na ljigavom krovu palanačkom razvlačimo
I ne postoji bolje: Imitačija života njima je čvor i srž: Kao kravata
Krov naše palanke glumi vrh sveta: Mada je bliži kraju pameti
Ime žrtve pored mene leži: U prezimenu glupost odjekuje: Pesma
Obično prazna: Od smisla brižljivo očišćena: Ni rima nas neče
Palanački pesnik s večeri će mirno sa krova ipak u lični užas pasti

O RELATIVNOSTI SNOVA

MORE I NOŽ: KAD PLIMA IZOSTAJE

Pravac što odlazi moj je pogled: I so modra na dnu zenice
O rub od školja razbija mi se dah: Koga osekom štitiš
Imamo isti glas: Čiji nož ka suncu okrenut zvoni: Vrh
I mrak: Tvoja su godišnja doba: Ukus tuđe krvi spaja
Posle plime ni more se ne seća tvoga tela: So samo
I pesak na dnu dana u kome se ništa dogoditi neće
Gledam mrežu kojom se skrivaš: U zaledu sam neba
Ležiš: Koral umesto tebe diše: Pena gusta i pučina
Dok peskom brišeš nož krvna grupa nam nestaje: Plime nema
Ako sasvim izostane neću umeti da ti pročitam anamnezu:
U smiraj dok školjke odgonetam prinosiš mi deo sebe same
Pučina u mrak otiče: Znam ipak da si deo moje divne zavere

PRED POČETKOM UPITAN:
ECCE HOMO

To sećanje što me presreće dok tebe gledam močno je i preti
Vidim izostavljene rečenice koje se ponašaju sasvim prirodno
Kao da zlo nije u njih davno već ugradeno: Sa lapotom reči
U besmislu sećanja moć tvoju nazirem: Govorim zato čutanjem
Slobodan od svega što nije trenutak: Da letim hoću i pitam
Kako da budem istinit u svakom danu kad nisam vlastan
Da postanem ipak nešto drugo: Prošla ili buduća vertikala sam
Moram da zaboravim sve što znam: Čarolija traži prazninu uma
Prošlost da li mora da se ruši: Vagoni sećanja: Godine i porazi srasli
Mesto za život kad otkopam zlo će se ponizitii samo: I urok prek
U pravljenje prošlosti nove da li uđem uklješten pod pravim nebom
U oklevanju sakriven kao da i u praznini slojeve ipak nazirem rajske

U NIGDINU: S POUZEĆEM:
BEZ ADRESE

Usred polja belom svetlošču što podne čeka: Telefon
Neko: Od negde: Nekog: U nigdini: Pismom dotiče
Zadnja pošta: Bandera o horizont pričvršćena
Vest konačna: Samo je treba uručiti: Da bi važila
Bela svetlost iz lonca iskipela u leto: I konačno
Polje obamrlo samo što nije odumrlo: Ne mari
Sunče prostrljeno u sred dana: Ali opet će: On ne
Zvonjava telefonska unutar tišine: Bandera u nebu: I kumrija
Neko nekom javlja da je umro: Njegov njemu
Usamljeniku koji je od života u osamu pobegao
Iz bolnice mu saopštavaju da više nije živ: Čovek
Da zna: Ponašanje i ritam da podesi:Iz nigdine: On
Onaj neko iz bele svetlosti: Tamo gde je podne: I tišina
Sa adresom: U sred pustog polja: U godišnjem dobu: Ne zna
Možda spava: I u snu se osmehuje:Telefon ne čuje
Nastavlja da živi: U neznanju: Znonjavu jer nije čuo
Samo kumrija zna: U nesporazum što je odletela: Skoro bela

ZNAČENJE KRIKA: BEKSTVO IZ SLIKE:
KLIN

Muči me značenje krika izvan smisla što izbija iz slike
U prozoru dok pamtim prizor koji nestaje iz mene
Prevaren sam u pokušaju samoće i poverenja u crtež
Uhapšen zapravo i gluv kao ugrušak osujećenog vetra
Zvuk koji nije ni postojao to se vraća kuči onemeloj
Postajem zatočenik zavodljive suštine orfičke varke
Iz tudeg mraka nesazreli me strah prepoznaje
Praznina se iz mene širi: U mrak onemeli aura klizi
Tamo gde uvire glas zakopana je dubina upitnika
Presek zgrčene svetlosti od vekova izlivene čujem
Sad ne znam da li hoću dno do kraja da prepoznam
Samoća da li mi je od vetra brana ili meta je svetleća
Kuća moja na osami bleda prozora sedam kao da ima
I vetar kojim mesto za krik tražim: U sliku da vratim
Imam li u pamčenju istanjenom dovoljno skepse: I klin
Da razumem nevidljivo i ukinem onog što me zavek pita

PREDGRAĐE
KAO SUROGAT PALANKE

Probudim se usred užegle jeseni: Predgrađe je naokolo stalno
Jesen postoji i u ovom delu sveta: U balkanskoj čekaoniči smo
Sav nam je život od zaobilaznica skrojen: Dunje već trule davno
Shvatim: Jedino što o neznanju ništa ne znamo: Zašto ga čuvamo
I u snu od budenja ništa ne očekujem: Um nam je preusmeren
Veliki svet prolazi uzduž: Nisu pametniji samo uredno peru noge
Jesen nam se iz šupe primakla: U čekaoniči nade nema: Sve kunja
Predgrađe veselo s večeri povraća: Svet nam putujući šut dodaje
Rodnu sam palanku prodao za kubik predgrađa: Ovde je jesen gora
Dok spavam guši me nostalgija: Tamo je čamotinja bila otmenija
Svetlo nam rano ovde pogasio: Ostatak palanke na slamku ispijam
Kako je bilo ugodno u tihom smradu: Grad gde svi o svemu neznaju
Moje predgrađe zauvek tu stanuje: Jedino može još dublje da potone
Popodne rodne palanke ne trpi nikakve obzire: Ubiti tiho i dugotrajno
Zakon je periferije brži: Mrak: Ubod: Trk: Jutro tu svanjiva mamurno
Usred užegle se probudim u jeseni: Obilaznica u dušu trajno je ugrađena

PROZOR I PRIZOR: OBA NEPODUDARNA

Na teme moje nesanice pada deo sveta i prehlada skora
U vrelo veče prekoputa stiže noćni čuvar uskoro raskomadan
Prozor mi formira prizor niz koji se sliva ulična glavobolja
Svet narušenog stava pada: Prehlada je mlada: Veče tupo
Čuvar još ceo: Moj ga prozor ne impresionira: Noć glupa
U groznici ličnoj sve kao u snu košmarnom: Gori vatra u liftu
Teme prazno uličnu buku čita: S prehladom u plakaru pregovara
Kako ću s prizorom koji se raspada pred noć koja već nasrće
Struja se električna na trećem spratu pobunila: Spoj je kratak
Besanica davnašnja: Čuvara će tek oko ponoči manijak komadati
Prizor iza mog prozora depresija je stvrdnuta: Samo nazeb kasni
O aspirinu i revolveru razmišljam: Buka bi me ipak više prekida
O meni iznutra ne vredi ni govoriti: Glavobolja: Prehlada: Neverica
Svet koji se simultano ruši: Samo nivo treba izabrati: Teme je moje
Noć kojoj čuvar treba da sačuva: Zora neće da ga čeka: Prozor ne laže
Spoj kratak kad pobede: Lift me vodi daleko od plakara: Čist prizor

NEBO I PRELOM: ODUVEK:
DANAS I OVDE

Toliko malo preostalo je proračuna izmedu neba i preloma
U koji hrli stranica sa opisom bezdušja bliskih zabluda
Neba od samih uslovnosti sastavljenog: Pohvale i formule
Izmedu kojih se ništa ne nadovezije: Kao da ludost nije istina
Davne svetlosti koja proždire prostor i boji ga zemljotresom
Što je samo drugo ime za prisustvo svega što um sme a ne zna
Dok se pita može li se disanje zaboraviti: Misao neprevodiva
Ni početka odvijanja da se dotakne: Samo biopsija preostaje
Izdišem snimak tvog krvotoka: Sve pročitano nek se proveri
U kuli vavilonskoj ne stanujem: Zvezde postaju ravnodušne
Samo vreme preloma je neizvesno: Saznanje je izvrnuta košulja
U svetlosti sve se nadovezuje: Čak i izostavljeni trenutak postoji
Nebo diše dubinom opšte nemoći: U prelom otiču moji kontinenti
U raskoraku s bezrazložnom vedrinom iz duše sad raste panika
Prošlost nam je neizvesna: Srodnici su nam kartografi i hiromanti
Nebo posustaje: Kako ga na plečima zadržati dok kolera namiguje

NAPUŠTEN OD POEZIJE.
NENAJAVLJENO. JEDNOSTRANO

Miris spaljenog leta misao mi dizajnira: I muku literarnu
U autobusu na liniji 56. video sam poeziju uživo: U bekstvu
Definitivno: bolest niče u lošem rasporedu zvezda: Znam
To me domišljatost dosade zagovara dok grad lirski truli
Vatra što dogoreva u predgrađu hladnokrvno mi snima sudbinu
Bolest vazduha samo je izgovor: Svi ulazimo u opšte prihvatilište
Kroz katran i boje razmazane mašina me odnosi u čistilište
Poezija je izašla pogureno na skretanju za zavičaj: Mrak već beše
U hramu se televizor iskašljava: Srčani udar baš je u toku
Misao o poeziji više me ne brani od pomraćenja: Danas zvezda nema
Dosadu svoju prošetao sam sutonom: Zavela me Hajneken pivom
Vozilo pogrešno kroz gumirani vazdu vraća me tamo gde neću
U reč sam dosade poverovao tek u zološkom vrtu: U podne razroko
Pivo je samo izgovor: Poeziju sam izneverio: Na slučajnom snimku
Pas je bio: Mesto sam zauzeo u redu gde zabluda bira ciljeve
Izvesno je samo da je lirika živi na ivici nervnog sloma: I proze

TOLIKO O SMISLU USPINJANJA:
ILI: ČEMU SILAŽENJE

Uz padinu strmu herojski um opšti lišen jedinstva prenosim
Sa okolinom i njenom povesnom memorijom posvadan jesam
Zadihan se pitam: Daleko od vrha: Udaljen od podnožja isto
Da li će se svima koji u prazno skoče umeće vraćanja priznati
Preplašio me očigledno duh vremena samog: Treba sesti i tresti
U temelju moje muke herojska je fuga a čuje se i mesečine buka
Na vrhu surom shvatih s tugom: Mozga ni u meni nije: I čemu on
Da nije brda plivao bih dalje: Ni bicikla nema: Samo tvrda šema
Po šemi toj opstanka na vrhu nema: Ode bujica: Sam u snu boravim
Tresem prazno: Biciklisti nisu: Zapitam se glasno: Za šta je kasno
Čemu uspon kad u sećanju potop je izbrisan: Um jedva da može
Još jedan vrh bez smisla: U podnožju je ipak klima skliska
I koje je uloga penjanja u sistemu činjenica koje opslužuju naše
samoljublje
Ima li u svemu kazna neki uticaj I da li nagrada na vrhu govori himalajski

SLUČAJ IZ ESTETIKE I EROTIKE:
AERODINAMIKA

Muči me golo telo žene u dnu prozorske rupe: Dan je u nedelji
Izmišljena ptica koju sam poslao u međuvreme onemela: Ćuti mrak:
Dan je u nedelji četvrtak: Pokladni: Voajeri svih zemalja ujedinite se
U takav dan gola žena je izuzetak: Ptica između dimnjaka: Laku noć
Telo žene se videlo na dnu prozorske rupe: Pticu sam izmislio sam
U crkvi se ljudi okupljaju oko nekog praznika: Nadleće ih moja ptica
Dva dimjaka i zvonik: Žena je riđokosa: Mrak koji osećam je jučerašnji
Zgrada je preko puta ima niz prozora s rupom u značenju: Večernje
Običnost četvrtka kvari moja onemela ptica: Golo telo žene traje dugo
Ljudi pevaju u crkvi: Jučerašnji mrak dodirne današnji: Fabrika dimi
Da li sam izmislio i golu ženu: Četvrtak je sigurno: Moja žudnja takođe
Onemela i izmišljena ptica pre nego što nestane upozori ženu na slučaj
Izazim potom na krov: Šta nije u redu sa sistemom: Estetika je pod sumnjom
Uzroci i uzorci erotike: Gola žene: Nisu u skladu sa važećim pravopisom
Krov nema uzemljenje: Ptica ni tehnički pregled: Žena je agnostik
Vernici su protestanti: Fabrika odlivaka: Dimi: Zvonik namerno skraćen

POEMA U 23 TERCINE
1.
Teretni kolosek opet: Kao paučina razapet: Reč mi sama: U snopove uzalud vezana
Miris spaljenog jedra mučki me sapliće: Misao i reč samo su jučerašnja iznuda
I sve što pristiže nezasito kroz nestalo huji: Nožem je java moja samo prerezana
2.
Kao ubrzana voštanica sagoreva goropadna trobojka: Lavež nam stigao odasvuda
Idem da bih bio: Put tesan: Gorak ukus cilja: Peron mi je već na korak od sumraka
Iz mraka dijagnoza zanemarenih uspomena: Fotokopije duše još nema niotkuda
3.
Haos čeka odmah iza dana: Noć i ništa u duetu: Kasna kiša: Kisne petokraka
Kako li će tebe glasnik prepoznati ako se ja u nesvesti iznuđenih citata zagubim
U mirisu lipe potopljen lebdim: Propadam ipak: Užas sledi posle tog iskoraka
4.
Grad iza mene kao brod je okoštao usred svetlosti koju sa zadrškom ljubim
U rukama glad držim: Prsti sasvim oglodani: Hemija pročitana iz tuđeg uma
Kako smo daleko od paranoje polazaka: Bekstvo osujećeno: Zalud vozove žudim
*Um je već zatočen: Na otvorenom vetar: Šine u paučini: Peroni nepotrebni
5.
Uspomena mi je kao pukotina: Golema i izmišljena:Bez slasti kao ižvakana guma
Promena redosleda u snu uvežbavana: Trening opstanka: Život ceo u delovima
U podzemlju vršlja čuvar zaturenih datuma: Bune se pragovi posečenih šuma
6.
Nostalgiju krišom raspakujem: Kriza me pretiče: Mape nam mozga greška obuzima
Prostora nema u predelu: Moj deo noći trune: Katranisani pragovi i obojeni krik
San mi se sa prazninom sreo: Voza kojim ću uzaludno više nema: Čeka se plima

7.
Podne je još daleko: Veče gusto i uopšteno: Jutro je prost dodatak uz tvoj lik
U autobusu što do stanice vozi poezija uživo se zbiva: Varku ipak već slutim
Po pravilu u lošem u rasporedu zvezda vek se sapliće: Putanju mi zatvara urlik

8.
Dok prepisujem snimak opšteg krvotoka sva stajališta i rampe mogu da vidim
Sa zidova čekaonice ironija ukida melodramu: Krov nam noć srčom zvezda slama
Zabrana odlaska emociju mi lišava iskušenja da ti jauk prekoredni prosledim
* Um je već zakočen: Na otvorenom vetar: Šine u paučini: Peroni nepotrebni
9.
Kuća moja siva sad je staklom omeđena: Tunel me vodi u prostor izvan srama
Glad u red vožnje upisana: Praznina je buduća jača od svakog požara i udesa
Ni vatra u nju neće: Putuje od veka do kraja sveta: Čuva vrata svakog hrama
10.
Vazduh i snovi: Mreža između mene i cilja: Ključ i pokrov u ime svih čudesa
Rezervacija za mesto u vozu koji je prerano stigao: Odgovor je već svemu naudio
Imam li u znanju dovoljno verovanja da preživim sav nered u rastavljanju nebesa
11.
Jesen mi je prepuna zaludnog vremena: Boli ipak misao koju sam tek zadobio
Brod raspadnute azbuke još kleči: Zatvoren semafor između himne i mesare
Dok peskom krv brišeš retorika se u more uliva: San moj prisilnu javu usnio
* Um je već preskočen: Na otvorenom prevrat: Šine u zavetrini: Peroni izbrisani
12.
Ono što čitam u predgovoru na život liči više od njega samog: Čujem bravare
U pogovoru dana ipak očekivano: Putovanje se odlaže: Putokazi su preusmereni
Na teme neverice moje pada deo sveta: Astrologija je izneverila sve koji sanjare
13.
U dnu dana iz koga bežim računar urliče: Četvrtak je mesto gde smo iznevereni
Adresa mi zagubljena: Trougao sred pustog grada: U predelu odvajkada nemom
Dosada i njena nesreća se prate: Skok niušta i let proneverom jedva su namireni
14.
Razumem danas samo ono u čemu sam: Preostaju pozivi licima koji žive obmanom
Prizor deluje kao da je zauvek i za nikad: Nešto će se ipak dogoditi na goloj javi
U proredima pisanja ukus negašenog kreča slutim: Neosedlan strah hodi peronom
15.
Moj pogled je lažna uteha: Slabost sama u nevinoj što se skriva ravnodnevnici
Svet u tajni bezgrešnog ubistva drema: Svetom vodom se služi da ga maskira
S početka obeda reč se prozlila: Svakog da molitva dovoljno obesmrti

*Um je zatočen: Na otvorenom vetar: Šine daleke: Sa olujom se juče vraća
16.
Dešava se tiha predaja smisla: Svi smo siti reči a muzika već svira piano
Tesno nam je u nameri saplitanja volje: Peron zatečen bez dolazaka
Između dva pogleda iz prošlosti razroko zevam: Ko mi to daljinu dira
17.
Koliko svetlosti u prizmu tame može da potone: Truli još mašta predaka
Biografija neverovatna dok se preslikava: Sama sebe i mene poništava
Udeo kašike u praznini tanjira znatan je: Prolaznik gladan curi iza rešetaka
18.
U svetu mom tišina jedino kao zaboravljena greška učitavanja obitava
O lekovitosti nezavršenog govora haos najbolje svedoči: Udeo mog udesa
Dan je najvredniji deo moje imovine: Mrak me nežno rasprodajom ugnjetava
19.
Konačno je svet u duboku neizvesnost zagazio: Biblioteka puna polovnih užasa
Predugo sam sam u sebe uglavljen: Možda vozova u pokretu više ni nema
U knjigu koja slova slama besmisao se sabrao: Put providan i talog spasa
*Um je ukočen: Na otvorenom vetar: Šine sve uže: Sa olujom stiže juče
20.
Smola se rani vraća: Drvo korenu tajnu poverava: Nemoć me moja slama
Jezdi zadatim prostorom: U besmislu sećanja: Govorim zato: Uzalud hodam
Dan godinama obećan na slova je moje otporan: Čuo sam: Reč je govor opet
21.
Močvara koja raste u dnevnoj sobi još se uvežbava u korišćenju upotrebljenih i
odbačenih lakovernost
Uživa u štavljenju sopstvene kožu: Nož preostao ali snovi su samo odbegli hleb: Veliko
ludilo je počelo sa magijom
Zaboravljajući da li smem kao aluziju da sve da opišem: Upamćen mesec se zaglavio u
slivu
22.

U brodolomu rečenica nedovršen jauk: Dešava se nasilna promene značenja: Trčanje
direktno u komu
Ja sam nosio baštu i pepeo sve dok nisam razbio peščani sat: Peronskoj kartici je isteklo
trajanje
U kofer sam spakovao krov i podrum: Hrabrost se topi dok dišem sopstveno pamćenje
23
Um je u pritvoru: Vetar je oslobođen: Šine u paučini: Peroni su nepotrebni
Um je već u zastoju: Vetar uspokojen: Šine u crvotočini : Peron zazidan
Um je preskočen: Spoljašnost izmenjana: Šine u daljini: Peroni izbrisani

u vreme pisanja „MOČVARA ŠTO RASTE
U DNEVNOJ SOBI “

IZ RECENZIJA

„PRIVID SREBRA“
Stalno istražujući u svom svetu, podstičući pramenove svetlosti u pravcu nevidljivog, ali
slutljivog predela, sav od snoviđenja i bola, meko i toplo opisujući sve ovo što
nastanjuje naš san i podstiče našu imaginaciju, Slavić je ostvario jednu knjigu
nalik na stare gravire, ali iznutra ozračenu i bitno osvojenu savremenim ritmom,
bolom od ovoga sveta, istinom opstanka. Tradicionalno se vezujući za elemente
takozvane stražilovske linije naše poezije, Slavić ovde pokazuje interes za
istraživanje, za veliku avanturu pesme koja ne prestaje, koja se ne ugiba, kojoj je
sve isto, ali svemu isto ne pokazuje lice.
Draško Ređep
Između, u stvari, unutar, razlaganja vremena i prostora na razumljivost, kao potvrdu
NJihovog prisustva, u Slavićevoj poeziji prevladava slika kao vid govora,
oplemenjena čistotom jezika često premoćna nad rečju, poput umenja
Zeukslisovog pri slikanju grožđanih bobica koja obmanjuju nebesne golubice.
Pesma: slika ostavlja mogućnost čitaocu da se prepozna u svom određenju
vremena, dok neumitno traju *zaustavljeni časovnicl* kao simbol protoka bića u
vremenu. Između pohabanog i probuđenog vremena, pesnik nadgrađuje privid
tišine i osame, pun nemira, začuđen pred son jer — *ni san mi nije dom.«
Pero Zubac
Već u prvoj Slavićevoj pesničkoj zbirci, "Privid srebra" (1974), postuliran je osnovni
tematski krug kome se pesnik vraća u jednoj varijanti unutrašnjeg produbljenja i u svim
narednim knji gama poezije. Kroz pomešane perspektive krajolika unutrašnjeg i spoljnjeg
sveta vide se te te matske koordinate - vrt, more, ravnica, detinjstvo, vreme, san, slutnje
tamnih prostora sveta, slike, ali i njenog privida.
Nenad Šaponja
ZANIMLJIV LIRSKI SVET
Zoran Slavić "PRIVID SREBRA"
"Stražilovo", Novi Sad, 1974.

Ova lirika ispovednog tona nalazi izvorište u predelima sna i intime, da bi se putem
sublimacije lirskog doživljaja u omeđen sistem metafore postepeno okretala prema
opštim istinama i jednom temeljnom odnosu prema svetu i prema egzistencijalnim
problemima savre menog čoveka. Tako je Zoran Slavić istovremeno i pesnik sumornih i
sutonskih raspoloženja, intimist koji vlada modernim poetskim izrazom, te svoj bol i
neprebol kazuje u nizu sugestivnih pesničkih slika, ali i liričar koji posredno otkriva lice i
naličje čovekove teskobe, zemne ogra ničenosti i nemoći da se sopstveni nemiri
prevladaju. Emotivan ton prepliće se ovde - ako pos matramo zbirku u celini - s
elementima objektivne, nešto hladnije intonirane, intelektualne poe zije. Ali trajnog

sklada između ova dva vida pevanja nema: pesnik je u svom suštinskom opredeljenju
ipak najbliži izvesnoj neoromantičarskoj liniji savremene srpske poezije, a u središtu
njegovog lirskog kruga nalaze se pojmovi karakteristični za romantičarski spektar
osećanja ( tuga, bol, usamljenost, tišina), pa i kolorit njegovih pesama ima u sebi nešto
od tra dicije romantizma.
Slavićeva poezija, međutim, deluje moderno svojom metaforičnošću, izgrađenim
jezikom i težnjom da se kroz pesmu uspostavi jedan odnos prema svetu koji nije izrazito
emoti van ni jednostran. Pesnik prihvata svoju egizistencijalnu situaciju kao
neminovnost; on nije ni buntovan ni gnjevan, ali ni malodušan, već s prividnim mirom
sabira i odmerava rezultate svoga iskustva. A kao logična posledica toga islustva, kao
kraj avanture čoveka nezadovoljnog svetom javlja se bekstvo ili san. U toj, čini se
ključnoj tački svoje pesničke misli, Slavić čini pokušaj da prevaziđe - barem pesmom ograničenost ljudske teskobe: on idući dalje zaključuje da san nije ni spas ni dom, a da
je bekstvo, dovedeno do do svoje krajnje konsekvence, kao bekstvo od sebe i iz sebe,
takođe nemoguće:
"Prevara vekovna i ogoljenog te čeka
Nazad u telo koje ti nevreme sprema"
Od svog nevremena ne može se pobeći - s njim se treba sukobiti, i to je način i zaloga
bivstvovanja i trajanja.
Svojim poetski izrazom Zoran Slavić uspešno korespondira s tokovima i tekovinama
savremene srpske i hrvatske poezije, nalazeći svoj poetski prostor, svoju stvaralačku
individiualnost. Zbirka "Privid srebra" donosi stoga jedan zanimljiv lirski svet i višestruko
nagoveštava pesnikove mogućnosti.
IVAN ŠOP
"Književne novine", br.498, 1.11.1974.

„IZLAZAK IZ SLIKE“
Opsednut slikama sveta, ukrštenim recima svakodnevice, i svešču o njihovom
prividu, njegov subjekt pevanja pribežište traži u istim. U potrazi za bičem, iza raskola
razuma, iza prozrenja tajne kratkotrajnosti, on kreče na putovanje od igre do prepoz
navanja njene zaludnosti.U knjizi "Izlazak iz slike" (1996), u kojem, kroz simulacije
produženih stanja strepnje, kroz čulni i ritmički obuhvat života i literature sa zgarišta
pročitanog, pesnik uspeva da ostvari novi izlaz iz ličnog, iz onoga što je, metaforički
rečeno, tek slika onoga što jeste istovremeno u zagrljaju nevidljivog i konkretnog,
zavirujuči iza maski konačnog, pesnik otkriva svoje kružno putovanje kroz privremena
leta. Ponavljajuči svoju opsesivnu rezbariju motiva, on ovom knjigom uspeva da zakorači
u jednu kvalitativno novu pesničku ravan, a sam njen naslov možemo videti i kao
naznaku pesnikovog izlaska iz (dosadašnje) pesničke slike.
Nenad Šaponja, književni kritičar

EPILOG:

Da li je smisleno, posle sve ove poezije, razmišljati na temu interakcije mišljenja i
govora? Da li ukidanje neupitnog autoriteta jezika književnog govora menja nešto u
statusu književnosti? Sadašnja književna praksa, koju sprovodi i poezija, u kontekstu
svega onog što, naravno, nije postojalo u vremenima njegog začetka, pre svega
mogućnost snimanja i reprodukovanje svih ostalih artefakata života, kao i njihovog
premeštanje u prostor i na daljinu, neminovno, da li očigledno, ne može više biti odraz,
izraz, refleks, negacija ili varijacija takozvane prave stvarnosti.
Poezija, dakle postoji paraleno sa njom, kao novi format koji intregristički
pesnikovanje vodi stavu da mu je apsolutni cilj sopstveno savršenstvo. Što je dosta
pretenciozno mišljenje ali ga činjenica da je pesnik samo smrtno biće čini podložnim
svakoj vrsti ironije i sarkazma. Što uz spoznaju da se samo u matematici paralele nikada
ne dodiruju, odnosno svesti o tome da su antički formati savršene harmo nije i
proporcije postali dao svetske baštine tek kao predmeti koje su vetar, kiša i vreme
obeležili, čak reformatirali, dovodi priču o položaju poezije u položaj trajne
metastabilnosti. Da li da čeka da je vreme i prostor obeleže iskustvom i patinom? Takvu
upitanost osećao je i autor ovih stihova.

BELEŠKA O AUTORU
Rođen u Zrenjaninu. U Banatu i Vojvodini. Građanin Srbije. Završio Filološki fakultet u
Beogradu. Piše poeziju, prozu, književnu, pozorišnu i likovnu kritiku, kao publicistiku.
Autor je velikog broja televizijskih projekata raznih žanrova. Ogledao se i u radiodramskoj formi. Bavi se i publicistikom. Dugodišnji urednik kulture na Televiziji Novi Sad.
knjiga priča: ’’Samoća’’ (1972).’’ Požar je dno leta’’ (2007) romani: ’’Skok u nesanicu’’
(1985), ’’Ujed vremena’’ (1998) ,’’Povratak u samoću’’ (2000 i ’’Valter Benjamin u
međugradskom autobusu’’ ( 2011.) pesničke knjige: ’’Privid srebra’’ (1974), ’’Ispiranje
zavičaja’’ (1982), ’’Pokriven istorijom’’ (1995), ’’Izlazak iz slike’’ (1996), ’’Na plaži
slikarskoj’’ (1997), ’’Udes ravnoteže’’ (1998) i ’’Sto godina kasnije’’ (2004), Knjigu eseja
’’Pisanje zaborava’’ objavio je 2005. Živi u Zrenjaninu.
kao E-books, knjige u elektronskoj formi do sada publikovao sledeće tekstove: ’’Trenutak
i izlazak’’( poezija), ’’ Zrenjaninski rani radovi’’, (eseji), ’’Zrenjanin.Grad: Prostor u
vremenu’’, (likovni eseji(, ’’Šest pozorišnih festivala’’ (eseji o pozorištu), ’’Potekle nedelje’’
(dnevnička proza), i ’’Dnevnik 61. Festivala vojvođanskih pozorišta i zapis o Kolumbini’’,
(zapisi o pozorištu) ’’Moj evropski deo sveta’’, (putopisi). Elektronsko izdanje zbirke
pesama „ Izlazak iz slike „ na Engleskom jeziku, pod naslovom „ Leaving the picture“
objavljeno je u internet korporacijii Widbook.
Sve ove knjige nalaze se u elektronskoj biblioteci ’’Scribd’’ u San Francisku i dostupne
su preko linka: http://www.scribd.com/zoranslavic9113 Dnevne zapise, prikaze eseje,
putopise objavljuje na svom Facebook profilu: https://www.facebook.com/photo.php?
fbid=508187839217889&set=a.333908089979199.68280.100000800316990&type=1