Zamiljen kao dijalog Mandaria i Maslee u nekoliko beogradskih kafana, roman se pretvara u

neprekinuti i, reklo bi se, za sada najradikalniji iskaz o Basarinim opsesivnim temama

modernoj istoriji Srbije, SANU, ulozi raznih politikih aktera u ubistvu Zorana inia, o
momcima i devojkama iz boljih beogradskih kua kojih se treba uvati, politikoj eliti... Iako
se niko od politikih aktera iz blie prolosti ne pominje poimence, lako je prepoznati neke od
aluzija, ali Basari to nije prevashodni cilj. Raskrinkavanje zloinaca i politikih idiota ovoga
puta pada u drugi plan. Ono to je u Gnusobi u centru panje (a to je relativno lako itljivo i
iz naslova romana) jeste prevashodno obraunavanje sa mangupima u sopstvenim redovima

Photo: ore Krajinik
Pre nekoliko dugih meseci me je prijatelj A.N. upozorio na poslednji Basarin romanGnusoba. Budui
da su izdavai u Srbiji veoma aurni sa dostavljanjem knjiga kritiarima, (ili je to sluaj samo sa
mnom?!) tek nedavno sam doao u posed ovog izuzetnog tiva koje na neki nain nastavlja tamo gde
su Dugovenost i Mein Kampf stali, ali, ini se, odlazi i korak dalje.

Basara je zaista gromada od pisca uprkos, moglo bi se rei ak prevelikom broju knjiga koje je
napisao od kojih nije svaka bila idealna. tavie, gledano sa tehnike strane, ako tako neto postoji
u knjievnosti, Gnusoba sama predstavlja samo jedan u nizu grubo tesanih blokova kojima se podie
tekstualno zdanje basarijane roman se zavrava tamo gde je autoru eif, po principu sad je dosta.
U poslednjih nekoliko romana, zaista se kod italaca javlja oseaj da knjige nastaju po principu Tako
je govorio Basara koji u jednom trenutku ima napad logoreje, a ve u sledeem kao da se zavetovao
na veno utanje. Reju, Gnusoba je do krajnjih konsekvenci doveden govor, ona nije pisanje, ona je
propovedanje u prolost jer se bavi referentnom stvarnou kroz pripovedanje o gresima srpskim u
neposrednoj i ne tako bliskoj prolosti.

O emu, dakle, govori ovaj roman koji se stilski i po tonu, i po nainu konstruisanja teksta sa
neprekidnim kovitlacem reenica koje se niu u prolost i udaljava od onog ko ih izgovara verovatno
najvie pribliava Bernahardu, samo to je veliki Austrijanac ipak vie knjievnik, a Basara je trenutno
propovednik, potpuno zgaen i razbenjen, upravo onakav kakvi i jesu bili starozavetni
proroci. Gnusoba govori o iniu i kao stvarnoj, istorijskoj linosti i kao simbolu drugaije Srbije, one
koja promilja i radi, koja je zagledana u budunost, a svesna svih mana i optereenja iz prolosti.
Zamiljen kao dijalog Mandaria i Maslee u nekoliko beogradskih kafana, roman se pretvara u
neprekinuti i, reklo bi se, za sada najradikalniji iskaz o Basarinim opsesivnim temama modernoj
istoriji Srbije, SANU, ulozi raznih politikih aktera u ubistvu Zorana inia, o momcima i devojkama iz
boljih beogradskih kua kojih se treba uvati, politikoj eliti... Iako se niko od politikih aktera iz blie
prolosti ne pominje poimence, lako je prepoznati neke od aluzija, ali Basari to nije prevashodni cilj.
Raskrinkavanje zloinaca i politikih idiota ovoga puta pada u drugi plan. Ono to je u Gnusobi u
centru panje (a to je relativno lako itljivo i iz naslova romana) jeste prevashodno obraunavanje sa
mangupima u sopstvenim redovima. Koliko god bio nemilosrdan prema svima koji su iniu i
njegovim idejama stajali na putu, Basara je u istoj meri iskren i u odnosu prema Mandariu i Maslei
(koji u romanu slui kao piev alter-ego), zamerajui im prevashodno popustljivost, olienu u
toleranciji prema neprijateljima, ali i samoljublju i nespremnosti na odricanje. Maslea e nekoliko puta
primetiti da je pogreio to je primio Ninovu nagradu, a Mandaria e optuivati da vodi previe rauna
o ljudskim pravima.

Ono to se naravno postavlja kao pitanje jeste u kolikoj meri je ovo knjievnost, odnosno da li je ovaj
roman samo jedan niz kolumni uokviren bernhardovskim dijalogom izmeu dvojice protagonista.
Mislim da je klju upravo u nainu na koji je dijalog uspostavljen u romanu. Ne postoje dva glasa, nego
su oba posvojena od strane Maslee, koji je pisac i kojeg kao takvog i treba posmatrati.
Romanesknost, odnosno literarnost se upravo uspostavlja kroz ovo neprekidno udaljavanje od
referentnog sveta, kroz instancu naratora koji moe, a i ne mora biti blizak onome to nazivamo
podrazumevani autor. Na taj nain se dobija ono to se naziva univerzalnou knjievne poruke,
odnosno Basara uspeva da napravi preko potrebnu razliku izmeu istorijsko-novinarskog diskursa i
knjievnosti. Na ovaj nain se i stavovi izneti u romanu, od kojih se sa mnogima definitivno ne slaem,
a neto mi govori da se sa njima na slae ni sam autor, ne mogu ekstrahovati i pripisati Svetislavu
Basari, istorijskoj linosti, ve ih treba posmatrati u kontekstu onoga to je izreeno u romanu, ali i
onoga ko ih u romanu i na kom nivou citiranja iskazuje.
Po ternbergovoj teoriji citiranja, svaki knjievni tekst jeste unapred ve citat samim tim to se
pojavljuje u kontekstu definisanom postojanjem literature, a sve to je iskazano u romanu/prii je
samim tim na sledeem nivou citiranja koje opet zavisi od konteksta i svrhe u kojima je upotrebljeno.
Kako u Gnusobi Maslea, koji je pripoveda, neprekidno prenosi svoje i Mandarieve rei,
upotrebljavajui glagole koji oznaavaju iskazivanje i govorenje, mi moramo uzeti u obzir u kom on
kontekstu to ini i koliko je ono to je reeno udaljeno od romanesknog, pa i naeg sveta; da li je
dogaaju koji prenosi Maslea prisustvovao ili ga prepriava iz drugih izvora; ima primera gde
pripoveda citira svog sabesednika koji citira svoje sabesednike po seanju... Ovo neprekidno kretanje
kroz nivoe citiranja i menjanja konteksta je bernhardovski nain da se ue u igru sa itaocima,
odnosno da im se ostavi da sami shvate i odaberu svoju istinu. Ona kao apsolut ne postoji, ona je
samo niz iskaza/citata, a na nama je da se uhvatimo za onaj koji nam odgovara. Pri tome, Basara
jasno iznosi svoj stav. A vi sa njim postupajte kako god elite.

Lino, imam problem sa Basarinim kolumnama, neke od njih su mi potpuno na mestu, dok su neke
ist manirizam lien teme. Sa romanima stvar stoji drugaije. Oni su najpre vrhunska knjievna dela i
kao takva trajnija i vanija od svega onoga to je ovaj autor svojim kolumnistikim radom uinio, a i to
je, da se ne laemo, ogromna stvar. Kolumne moete da pratite ili ne, ali romane bi trebalo
itati. Gnusoba je zaista pravi primer za to.