40d3596b22bec4

Gurui menadžmenta
Share
 Fri at 12:28am
Da li je u današnje vreme globalnog kapitalizma menadžment postao neka vrsta religije? Ko su ti
gurui i čemu nas uče? Sa koliko uspeha su se dokazali u prošlosti i koliko pažnje zaslužuju
njihove ideje?

Krenimo od početka, da vidimo kako je nastao pojam guru. Niko ne zna kako se to tačno
dogodilo,ali pre više od dve decenije vodeće mislioce iz oblasti menadžmenta publika je počela
nazivati guruima. Neki su predlagali da ih zovemo i vračevima, budući da njihove ideje najčešće
nisu mogle biti naučno potkrepljene.

Za druge je guru bio znak da je menadžment više umetnost nego naučna disciplina ili pak
ozbiljna profesija. Knjiga Menadžer za jedan minut prodata je u milionskom tiražu, ipak teško je
zamisliti naslov Doktor za jedan minut koji bi uopšte imao tržište.

Uprkos svemu, menadžment je uvek bio nevidljivi sastojak uspeha. Piramide u Egiptu ili Kineski
zid nisu mogli biti izgrađeni bez dobrog sistema upravljanja. Velike vojne akcije i pobede slavu
jednako duguju kako oružju i junaštvu tako i dobroj komandi. Velike ideje leže beskorisno rasute
sve dok ih neko ne pokupi i pretvori u plodonosnu aktivnost, ili u biznis, uz pomoć
menadžmenta. Ekonomije jenjavaju i države trule i propadaju ako se njima ne upravlja na pravi
način.

U najmanju ruku je onda čudno što menadžment ne uživa adekvatan društveni ugled kao
profesija. Ali kad malo bolje razmislimo, niko ne želi da se njime upravlja . To pomalo zvuči kao
biti manipulisan ili kontrolisan. Starije profesije kao medicina , pravo i obrazovanje taktično
izbegavaju termin menadžer. Radije koriste mekše reči predsednik, upravitelj, direktor ili čak
stalni sekretar kako bi odredili pozicije u sopstvenoj hijerarhiji.

U poslednjih sto godina menadžeri su pokušali da profesionalizuju svoju delatnost i tako

redefinišu sopstvenu društvenu ulogu i ugled. Početkom prošlog veka prve biznis škole su se
pojavile u Americi, a potom mnogo kasnije i u Evropi i Aziji. Danas gotovo svaki grad u svetu
ima školu ili institut menadžmenta, pa ako želite da izgradite karijeru izvršnog menadžera onda
je prvi korak steći MBA diplomu ( Master of Business Administration degree).

Ipak, frustrirajuće je to što tajne menadžmenta ipak ostaju neuhvatljive. Za razliku od prirodnih
nauka ovde nema jasnih i čvrstih zakona. Kada bi postojali verovatno bismo svi bili bogataši.
Život ne čeka, zemlja se okreće , nove tehnologije dolaze, ljudi imaju nove potrebe i zahteve
koje menadžment treba da reši ili zadovolji. Kako bi stvar bila još komplikovanija istraživačke
laboratorije menadžmenta nisu skrivene po institutima i univerzitetima već su napolju u živom
biznisu uvek eksperimentišući, prilagođavajući se i krivudajući u borbi za opstanak.

Tu nastaju gurui. Njihova uloga je da protumače i rašire oko sebe ono što se čini delotvornim.
Oni su pčele-radilice menadžmenta, oni zuje po svetu, pišu, predaju, savetuju se. Neobično je,
međutim, što njihove knjige nećete pronaći u lektirama biznis škola. Moguće je, zbog toga što su
pisane za poslovne ljude više nego za marljive studente. Njihove lekcije moraju biti uzbudljive i
podjednako inspirativne, njihove ideje značajne i aktuelne. Što se svet brže okreće, ove radilice
su nam sve potrebnije, noseći ideje od jednog do drugog mesta, usput ih preformulišući i
kodifikujući.

~ Charles Handy ~

Bilo bi dobro, da napomenem za početak, da sam odrastao u parohiji u Južnoj Irskoj gde je moj
otac bio protestantski sveštenik. Svojevremeno sam odbacio gomilu njegovih religijskih uverenja
ali sam svestan da moralni obrasci usvojeni u tom periodu još uvek vrše uticaj na moje mišljenje.
Otuda ne mogu podržati predatorski kapitalizam koji stavlja profit ispred osoba, ili menadžment
koji ljude svodi na prostu statistiku. Biznisi mogu biti velike poluge progresa, ali moraju biti
načisto s tim šta podrazumevaju pod progresom. To može biti samo profit za vlasnike, bez brige
o bilo kome ili čemu drugom. Menadžment, drugim rečima, može biti koristan i sa nešto
filozofskih načela.

Moje rano obrazovanje iz jezika i istorije antičke Grčke i Rima takođe je u uticalo na moje prve
doprinose menadžmentu. To se desilo 1974, i to je bio, verujem, prvi pokušaj opisa različitih
kultura i tipova organizacija. Bilo je četiri moguća kulturna tipa, navodio sam, razvijajući ideju
koju je prvo postavio moj prijatelj, Roger Harrison, konsultant u Americi. Da bih podeli dao na
značenju i , kako sam se nadao , učinio jednostavnijom za razumevanje dao sam kulturnim
tipovima nazive grčkih božanstava. Pa tako imamo Zevsa, vrhovno božanstvo i Zevs-kulturu, tip
organizacije koju karakteriše dominacija i moć jedne osobe, najčešće osnivača ili vlasnika. Zatim
imamo Apolonske organizacije kojima dominiraju pravila i procedure po božanstvu reda i
harmonije. Atina, boginja rata je bila simbol projektnih organizacija, kojom dominiraju savetnici,
reklamne agencije i inovativni biznisi. Na kraju imamo i Dionizijsku organizaciju koju odlikuje
sloboda individue da razvije sopstvene ideje na sopstveni način- umetnički studio, možda
univerzitet. Njima je teško upravljati ali su neophodne ukoliko želite da zaposlite istinski
kreativne ljude.

Da li to znači da svaka organizacija može da bira između samo ove četiri tipa za svoj stil
menadžmenta? Ne. Bojim se da svet nije toliko jednostavan. Zapravo svaka organizacija, baš kao
i ličnost, je jedinstvena među drugima, ali je specifična mešavina istih osnovnih tipova kultura.
Problem je što ponekad organizacije zaglave u nekom od njih umesto da kombinuju sve tipove.

Apolon važi za veoma moćno božanstvo i može da uguši organizaciju budžetiranjem,

targetovanjem i birokratijom, čineći je nesposobnom da reaguje na krizu ili na promenu u
okruženju. Državne organizacije su veoma sklone nekritičnom obožavanju Apolona. Možda i
sami već prepoznajete dominantnu kulturu u vašoj organizaciji?

Krenuo sam sa idejom da organizacije treba učiniti efikasnijim. Onda sam se susreo sa još većim
problemom. To je bio svet rada koji se menjao pred našim očima. Problem je što smo zatvarali
oči. Organizacije su se skupljale u ciframa, čak iako su rasle u veličini. Paradoks je bio objašnjen
formulom koju sam dobio od izvršnog direktora- 1/2x2x3. To je značilo, kako je objasnio, da u
narednih pet godina namerava da prepolovi broj zaposlenih, da udvostruči efikasnost i utrostruči
proizvodnju. Da li vam ovo zvuči poznato? Način da se ovo uradi je zaključiti podugovor sa
svakim ko može da proizvede jednako dobro ili bolje od vas, ostavljajući vas sa delićima koji su
zaista unikatni i karakterišu samo vas. Lako je reći, teško postići, što su mnogi počeli da
otkrivaju.

Elem, mene nije toliko interesovalo kresanje budžeta niti rekonstrukcija biznis modela, zanimale
su me posledice takvih tendencija na naš individualni radni vek. Organizacije će, činilo mi se,
sve više izbegavati usluge radnika srednjeg doba okrećući se manjem broju mladih ljudi u jezgru
kompanije, ostavljajući tek par mudrih glava na čelu kompanije da održe sistem. Ostatali će
morati da razviju , kako ih ja zovem, portfolio živote, mešavinu povremenih i honorarnih
poslova, nešto za novac, nešto iz hobija, nešto za džabe. Polovina radne populacije, sugerisao
sam, neće imati zasnovan radni odnos sa punim radnim vremenom. Problem je što niko nije
pripremio ljude za tu vrstu nezavisne egzistencije. Ljudi su institucionalizovani i uljuljkani
idejom da će organizacija brinuti o njima dok rade, kao da će ih i podržati kad jednog dana odu u
penziju. Do kraja veka moja prognoza se obistinila u Britaniji i u dobrom delu severne Evrope,
portfolio rad je postao opšte mesto. To je samo jedan primer koji ilustruje ulogu gurua u
tumačenju budućih procesa na način koji omogućava ljudima da se prilagode vremenu.

Briga za naše izglede u budućnosti odvela me je u novu oblast mog interesovanja u edukaciju.
Ubeđen sam da nam je potrebno mnogo više pitanja "Zašto?" i "Kako?"pre nego pitanje "Šta?" u
našem obrazovanju, iz razloga da je i znanje kao sastavni deo života izloženo stalnim
promenama. Kako god, znanje nije zamena neophodnim veštinama prihvatanja odgovornosti za
vlastiti život, za rad sa drugima, za rešavanje problema, komunikaciju, inovacije i preuzimanje
rizika. Ne znam školu koja u dovoljnoj meri razvija ove odlike.

"Kakva je veza između politike, obrazovanja i menadžmenta?" To je fer pitanje, jednostavno

moja interesovanja idu i dalje od samih organizacija, sve do njihovog uticaja na naš ukupni
kvalitet života. Biznis, posebno, je mnogo više od keš mašine i nečeg što se, eto valja ili mora.
On utiče na naš sistem vrednosti, povezuje nas sa prijateljima i određuje naše dane i nedelje.
Otuda dobar deo mog rada je posvećen onome što činimo sebi u trci za stalnim ekonomskim
progresom.

Za razliku od drugih gurua u mom radu nećete pronaći gotova rešenja, niti formule uspeha.
Svoju ulogu vidim u više u tumačenju onoga što se dešava i kuda to može odvesti, ako ne
uradimo ništa da to izmenimo. Koje bi to promene bile ja mogu skicirati opštim pojmovima.
Detalji su uvek specifični za svaku organizaciju.
~ Peter Drucker ~

Zamislite bilo koju pomodnu ideju u mendžmentu danas i vrlo je verovatno da je Peter Drucker
pisao o njoj još pre nego što ste rođeni. On mora biti u vrhu bilo čije liste menadžment mislilaca,
ljudi koje u ovom serijalu zovemo guruima menadžmetna.

Njegov prvi veliki doprinos je to što se usredsredio na menadžment kao posebnu disciplinu.
Pripisuju mu se i zasluga da je izmenio lice američke industrije. Postavio je koncepte koji su
danas opšte prihvaćeni od razvijenih svetskih ekonomija. Sugerisao je, recimo vladi da
privatizuje veliki broj njenih funkcija, mnogo pre nego što je bilo koja vlada zapravo to uradila.
Prvi je govorio o diskontinuitetu ideje da će budućnost biti potpuno drukčija pre nego dobrim
delom slična sadašnjosti. On je definisao pojam managment by objectives i pisao je o
decentralizaciji u vreme kada je najveći broj kompanija još uvek bio uređen nalik velikim
zemljoposedima kojima upravljaju njihovi vlasnici.

Da, pisao je o tome, jer sebe je prvenstveno video kao pisca. Napisao je oko tridesetak knjiga
koje su prodate u pet ili šest miliona primeraka. Takođe je ostavio za sobom stotine članaka i
eseja. On još uvek predaje, učestvuje na konferencijama putem satelitskog linka iz njegovog
doma u Kaliforniji, iako u devedesetim vodi i dva tečaja na biznis školi Univerziteta
"Claremont". " Ja učim slušajući" rekao mi je jednom prilikom, i dodao, "...sebe". Pomislio sam
da se našalio na njegov enigmatski način, ali sam shvatio da je bio ozbiljan. On koristi svoje
lekcije i knjige da razradi svoje ideje.

U stvari je skroman, on je najrenesansnija osoba na ovoj listi gurua. Širokih nazora, navikao je
da se svake godine usresredi i ovlada određenom novom temom, tako da je pravi ekspert u
mnogim oblastima. Dugi niz godina predaje japansku umetnost. U srcu je društveni istoričar i
sposoban je da povuče neverovatne paralele između različitih epoha i društava.Šta bismo izubili
da je drugi pisac o menadžmetnu propustio činjenicu da reč "rizik" ima arapske korene i
doslovno znači " zaraditi jedan hleb dnevno"? Ili ne bi spomenuo, usput, da je prva konferencija
menadžera organizovana 1882. od strane nemačke pošte, i da se niko nije pojavio? Čitati Petera
Druckera znači učiti više o svemu.

Kao i mnogim piscima, njegove knjige su međaši njegovog života. Suviše ih ima da bismo ih sve
saželi, ali su sve vredne čitanja, i veoma pitke jer on jezik doživljava ozbiljno. Jezik -kaže on-
..to je cement koji drži ljudski rod na okupu. Njegova proza ima pouku i uzbudljiva je. Prosto
uživa da vas iznenadi. Uzmite bilo koju, ali pet njegovih knjiga, izdvajam jer jasno označavaju
različite faze njegovog mišljenja.

Prvi od tih međaša je Pojam korporacije, Drucker-ovo objašnjenje organizacije General Motors-
a. Napisana 1945., ne previše čitana danas što je prava šteta, jer je riznica mudrosti. Da
pomenemo, tu je prvi put izložio kako i zašto decentralizacija donosi rezultat. Proračunao je da
se u to vreme 95% odluka donosilo u poslovnim jedinicama, ostavljajući samo najkrupnije
odluke centrali. Drucker je bio oduševljen decentralizacijom zbog njenog uticaja na, kako on to
zove, ljudski trud, motivaciju koja se stara da ljudi uče i rade. Decentralizacija je stvorila mala
udruženja gde su ljudi osetili da je njihov doprinos značajan. Ta mala udruženja su takođe i
eksperimentalne radionice za mlade menadžere, gde su imali slobodu i da pogreše, a da pritom
ne ugroze čitavu kompaniju. To su bili inkubatori talenata.

Ironije, General Motorsu se knjiga nije dopala i odbio je njenu upotrebu u kompaniji. Ali japanci
su je čitali i učili iz nje i primenili je, na sopstvenu korist. Konačno, sredinom osamdesetih,
najveći deo vodećih američkih kompanija je shvatio poruku, i decentralizovane su. Drucker je
kasnije govorio - Ljudi su bogatstvo, a ne trošak. Japanci su prihvatili tu ideju, a mi nismo. Ideja
iz ove knjige o "odgovornom radniku" je preuzeta od Tojote, a njegov apel za garantovanim
godišnjim prihodima je postao sastavni deo politike zapošljavanja u Japanu.

Kada je već izumeo menadžment, Drucker je morao i da nas nauči kako da ga koristimo.
Njegova knjiga The Effective Executive sažima njegove poglede vrlo jezgrovito. Počinje vrlo
jednostavnim pitanjem " Šta je biznis?" Uobičajen odgovor bi otprilike bio -Organizacija koja
ostvaruje profit. To ne samo da nije tačno, već je i nebitno, odgovara Drucker. Trganje za
profitom nije svrha menadžerskih odluka, već test da li odluke donose rezultat, da li rade. I
nastavlja Ako želiš da znaš koji biznis treba da pokrenemo sa svrhom koja postoji van samog
biznisa, u društvu, u stvari, otkako je biznis postao organ društva, postoji samo jedna ispravna
definicija svrhe biznisa, a to je, naime, da stvori kupca. Ovo je Drucker-ov verovatno najčuveniji
citat. Postoji samo jedna ispravna definicija svrhe bisnisa, a to je, da stvori kupca.

Drucker je i praktično definisao posao menadžera. Šta konkretno menadžer radi? Menadžer radi
pet stvari:
· menadžer postavlja ciljeve

· menadžer organizuje

· menadžer komunicira i motiviše

· menadžer meri rezultate

· menadžer razvija ljudstvo, uključujući i sebe

Poprilično jasno, nekad je to bilo novo, a danas se često zanemaruje.

Drucker je kasnije elaborirao postavljanje ciljeva u knjizi Managment by results i mnogi su se

složili da je to njegov najveći doprinos menadžmentu. Tačka fokusa na menadžerske aktivnosti
je izvučena iz konteksta inputa i outputa, kao i iz ugla kontrole, i postavljena u ravan
menadžmenta rezultata.

Ali, uvek postoji ali, svaka ideja koja puca daleko može se vratiti kao bumerang.

Menadžment po ciljevima lako može da se pretvori u menadžment po normi, gde će ljudi više
vremena provesti jureći brojke, umesto što će raditi svoje stvarne poslove. Ako postavite
policajcu visoku normu kazni u toku nedelje, najverovatnije da će se zdušno posvetiti
nepropisnom parkiranju umesto ozbiljnim krivičnim delima. Drucker je znao za problem.
Potrebno je meriti samo ono što je najznačajnije. Ono što je Drucker želeo je radno mesto koje je
povereno radnicima, bez suvišne kontrole, gde će radnici znati šta se od njih očekuje, kako će se
njihov učinak meriti, i na koji način će biti nagrađeni.

Krajem šezdesetih Drucker se posvetio fenomenima spoljašnjeg sveta van organizacija. The Age
of Discontinuity je prva iz serije knjiga koje se bave društvenim preobražajima i njihovom
uticaju na menadžera budućnosti. Iako je ta knjiga objavljena 1969.god., dok je čitate imate
utisak da je napisana juče. Njegova zapažanja o promenama društvene klime odjekuju do danas.

Prva od ovih promena je nastanak intelektualne industrije. Intelektualnoj industriji je potrebna

nova vrsta radnika, radnika koji vole izazov, ne rutinu. Pronaći ih i očuvati im motivaciju biće
novi izazov za menadžment. Pomislite na dizajnere, web developere, konsultante. "Intelektualni
radnici," tvrdio je Drucker " ne mogu biti zadovoljni poslom čiji je krajnji cilj prosto
izdržavanje".

Druga značajna promena je nastanak globalne ekonomije. Globalno tržište podrazumeva da svi
žele pristup istim dobrima. Prognozirao je da će nas to uvesti u eru upadljivog luksuza. Kada je
svet tvoj kupac, jednostavno više ne možeš misliti lokalno. To što je Drucker predvideo pre
trideset godina, danas je oko nas. Pomislite samo na internet.

Treća promena je rastuće nezadovoljstvo državom. To je brinulo Druckera. Nikada, pisao je, nije
bila potrebnija snažna država nego u ovim rizičnim vremenima. To ne znači da država treba da
radi sve, naprotiv država treba da se bavi zakonodavstvom, da pribavlja i kontroliše novčana
sredstva, a izvršenje da prepusti drugima. On je to nazivao reprivatizacijom. Taj princip države
su počele da primenjuju deset do dvadeset godina kasnije. To nije baš uvek išlo lako jer privatne
kompanije jednostavno nemaju istu dozu odgovornosti prema javnosti kao država.
Reprivatizacija može značiti i više ekonomskih sloboda za kompanije, a manje za individue.

Osamdesetih godina dvadesetog veka Drucker je počeo da očajava nad svojom prvom ljubavlju,
velikim korporacijama. Otkrio je da su zaglavljene u prošlosti, okrenute sebi i previše naviknute
na debele plate. Stoga, svoju pažnju je okrenuo preduzimačima nove industrije.

Njegova knjiga, Inovacije i preduzetništvo je objavljena 1985.god. Tu opaža da u stabilnim

vremenima kompanije moraju permanentno da poboljšavaju, dok u vreme promena moraju
korenito da menjaju. To je šarmanta knjiga sa naslovima poput Pogodi ih tamo gde nisu ili Nisu
li nove ideje rizične? i odgovara Naravno inovacija je rizik- i zaključuje - Sve ekonomske
aktivnosti su po definiciji veoma rizične, ali braniti juče, ne inovirati, to je mnogo rizičnije.
(Najveći rizik je ne prihvatati nikakav rizik).

Sve je to istinito, preduzetničko društvo je sjajno za one koji umeju, ali grozno za one kojima je
potrebna sigurnost velikih kompanija, i koji ne vide način da opstanu samostalno. Proizvod toga
je nastanak nove podele, na bogate i siromašne. Da spreči ovo Drucker se uvek zalagao za
snažan neprofitni i nevladin sektor, koji bi ovu razliku učinili podnošljivijom. U poznim
godinama učinio je mnogo da ojača ulogu neprofitnih organizacija, ili kako ih on zove
"socijalnog sektora". Oni, a ne vlada, su najsposobniji da se uhvate u koštac sa socijalnim
problemima koji nastaju kao posledica zahuktalog konkurentskog kapitalizma.

Delo Petera Druckera je uvek bilo u skladu sa vremenom, zapravo obično je išao i ispred
vremena. Kroz čitav njegov rad je protkana nit doslednosti. Upitan za mišljenje o efektima
sopstvenog rada odgovorio je - da je menadžment mnogo više od jurenja položaja i sticanja
privilegija, mnogo više od ugovaranja poslova. Menadžment utiče na ljude i njihove živote.