Visoka medicinska kola strukovnih studija

Milutin Milankovi

Tema:
RESORPCIJA LEKOVA

Error: Reference source not found

Mentor: Student:

Prof. dr. sc Slobodan Milovanovi Raievi Bojan 01/08 D

Beograd, 2008. godina

0
 Sadraj:

UVOD............................................................................................................................2

BIOLOKA ISKORISTLJIVOST.............................................................................3

FARMAKOKINETIKA..............................................................................................4

Mehanizam transporta..........................................................................................6

RESORPCIJA LEKOVA............................................................................................8

Faktori koji utiu na resorpciju lekova.................................................................9

MESTA (POVRINE) ZA RESORPCIJU..............................................................12

Resorpcija iz digestivnog trakta.........................................................................13

Resorpcija iz plua.............................................................................................17
Resorpcija iz tkiva..............................................................................................18
Resorpcija kroz kou..........................................................................................19
Druge povrine za resorpciju..............................................................................20

ZAKLJUAK.............................................................................................................21

LITERATURA...........................................................................................................22

1
 UVOD

Farmakokinetika spada u red relativno mladih naunih disciplina. Iako njeni

zaeci datiraju s krajem 30-ih godina, farmakokinetika je kao disciplina definisina
50-ih godina prolog veka, od kada i poinje njen intezivan razvoj. Naziv
farmakokinetika prvi je uveo nemaki naunik F.H.Dost 1953. godine, definiui je
kao nauku kvantitativne analize odnosa izmeu organizma i leka. Cilj
farmakokinetike je da praenjem lekova i njihovih metabolita u biolokim tenostima
u funkciji vremena, kao i farmakodinamikog odgovora, konstrujie odgovarajue
modele za izraunavanje farmakokinetikih parametara i omgui potrebna
uporeenja, korelacije i tumaenja u svim fazama razvoja, kontroli i primeni leka.
Farmakokinetiki parametri kvantitativno odraavaju ta se sa lekom dogaa u
organizmu bolesnika (sudbinu leka u organizmu).

Farmakokinetika se od svog nastanka razvijala neverovatnom brzinom, a i danas

ima stoernu ulogu u planiranju ,otkrivanju,razvoju,proceni i primeni lekova. Zbog
toga je kljuna disciplina i za izuavanje i za razumevanje dejstva leka.

Rastui znaaj farmakokinetike i interes za ovu savremenu farmaceutsku disciplinu

bili su logina osnova za osavremenjavanje obrazovanja farmaceuta, uvoenjem
farmakokinetike u nastavni plan studija farmacije.

Ima mnotvo novina u oblasti farmakokinetike tokom poslednjih godina shvatanje ta

to znai za racionalni razvoj i upotrbu leka predmeta izuavanja studenata farmacije.

elja da drimo korak sa savremenim razvojem i da budui farmaceuti znaju ta

su novine i savremeni pravci u oblasti farmakokinetike stoerne discipline u
stvaranju i optimalnoj upotrebi leka, dalji su razlozi za inoviranje sadraja naune
discipline farmakokinetike.U tom smislu su znaajnije dopune i izmene i izvrene
upravo u podrujima koja su to u stvarnosti i pretrpela: resorpcija, metabolizam
lekova, farmakokinetika analiza podataka, ispitivanja bioloke raspoloivosti,
bioloke ekvivalentnosti lekova, interakcije, neeljeni efekti lekova i klinika
farmakokinetika (i klinika farmacija kao praktina delatnost farmaceuta).

2
 BIOLOKA ISKORISTLJIVOST

Bioloka iskoristljivost moe znatno uticati, kako na terapijsku efikasnost, tako

i na pojavu neoekivane toksinosti. Izraz bioloka iskoristljivost oznaava brzinu i
relativnu koliinu primenjenog leka koja dospeva u optu cirkulaciju u
nepromenjenom obliku i izraava se u procentima . Kada se kae da je bioloka
iskoristljivost nekog leka 70 %, to znai da 7/10 unete doze dospe u cirkulaciju.

Na bioloku iskoristljivost utie dve grupe inilaca: (1) fizioloki i (2)

farmaceutski. Fizioloki se odnose na varijacije u resorpciji i na razgradnju pri
prolasku kroz zid creva i jetru (kada se lekovi unose oralno, a to je sluaj sa 80%
lekova). Posle parenteralne primene, stepen bioloke iskoristljivosti je izvanredno
visok.

Farmaceutski inioci koji utiu na bioloku iskoristljivost su:

- veliina estica leka sitnije estice se bre i potpunije rastvaraju nego

krupnije,
- izbor rastvaraa i drugih dodataka pri formiranju pojedinih oblika lekova, pa
ak i
- mehanika sila pritiska koja se koristi pri tabletiranju.

Prema tome, razliita bioloka iskoristljivost moe postojati ne samo kod istih
lekovitih preparata koji potiu od razliitih proizvoaa ve i kod preparata koji
potiu od razliitih proizvoaa ve i kod preparata jednog istog proizvoaa ako
potiu iz raznih serija proizvodnje. Proizvoa lekova je, odgovoran za odravanje
standardnih uslova proizvodnje, jer izmene mogu menjati i bioloku iskoristljivost i
terapijsku delotvornost. Za najvei broj lekova postoje znatne razlike izmeu
terapijskih i toksinih doza, dok prilian broj bolesti pokazuje sklonost ka
samoizleenju. Zbog toga razlike u biolokoj iskoristljivosti lekovitih preparata
najee prolaze nezapaene i bez ozbiljnih posledica. Meutim, kod lekova ije
doziranje mora biti vrlo precizno (antikoagulansi, antikonvulzivi, antidijabetici,
kardiotonici, kortikosteroidi) razlike u biolokoj iskoristljivosti mogu imati ozbiljne
posledice.

Za uporeivanje aktivnosti istih doza lekova koje se nalaze u razliitim

preparatima koristi se izraz bioekvivalentnost .Bioekvivalenca je kada dva galenska
oblika (preparata) istog leka imaju istu bioloku iskoristljivost (srednje vrednosti AUC
= (area under the curve) se razlikuju za manje od 20% ), onda se ta dva preparata
mogu smatrati bioekvivalentnim. To podrazumeva da se zamenom jednog preparata
drugim preparatom nee pojaviti nikakve klinike tetne posledice. Ova merenja slue
kao kontrola kada se registruju generiki preparati.

3
 FARMAKOKINETIKA

Re farmakokinetika potie od grkih rei farmakon (lek, otrov) i kinezis

(kretanje, promena brzine), to odmah govori da nije u pitanju samo nivo leka u krvi
ve i njegovo kretanje tokom vremena.

Da bi ispoljio svoje dejstvo, lek u veini sluajeva mora da prodre u

unutranjost organizma i dospe do organa, elija i elijskih struktura na koje deluje.U
tom kretanju uestvuju mnogi biokinetiki procesi, kao to su resorpcija leka sa mesta
primene, raspodela u tkivima i telesnim tenostima i izluivanje iz organizma.
Istovremeno, jedan deo leka se zadrava i u tkivima na koja ne deluje ili podlee
procesu biotransformacije, pri emu u molekulu leka nastaju promene koje olakavaju
njegovo izluivanje. Ovi procesi mogu se emacki prikazati. Slika 1.

Slika 1

Sudbina leka u organizmu

Deo farmakologije koji prouava ove procese u funkciji vremena naziva se

farmakokinetika.

Farmakokinetiki procesi po pravilu podrazumevaju prolazak leka kroz mnoge

telesne membrane (epitel sluznice, endotel kapilara i dr.). Ove membrane ne
proputaju indifirentno svaku supstanciju koja dospe na njihovu povrinu, ve se
ponaaju kao selektivne barijere. Prilikom prolaska kroz ove membrane lek prolazi
kroz same elije, a ne kroz meuelijske prostore. Otuda elijska membrana ini
osnovnu barijeru za prolaz (kretanje) leka iz jednog u drugi prostor organizma, pri
emu prepreke mogu biti i od vie elija. Monoelijski sloj postoji u crevnom epitelu,
a vieelijski u koi.

4
 elijska membrana. Sve elijske membrane se sastoje od proteina i lipida,
uglavnom fosfolipida. Proteini ine spoljni i unutranji deo membrane, dok
biomolekulski sloj lipida, koji je karakteristian za elijsku membranu, a zauzima
srednji deo. Spoljanja strana membrane je jo prekrivena i slojem kompleksno
vezanih ugljenih hidrata. Membrana je stabilizovana van der Waals-ovim silama
izmeu nepolarnih delova lipidnih molekula. Slika 2.

Slika 2

emacki prikaz strukture membrane sa porama

Lipidni deo elijske membrane (debljine 2,5 3,5 nm) ine steroidi (od kojih je
najvaniji holesterol), estri masnih kiselina (gliceridi) i fosfolipidi. Hidrofilni krajevi
molekula lipida usmereni su prema povrini membrane i okrueni proteinima, a
hidrofobni prema sredini membrane.Lipidni sloj mebrane je na razliitim mestima
isprekidan malim kanaliima (porama) ispunjenih vodom, koji membrani daju sirasta
svojstva. Kroz ove kanalie mogu da prou u unutranjost elije samo neutralni
hidrosolubilni molekuli, ija molekulska masa nije vea od 100 200 Da. Izvan pora
membrana je propustljiva samo za supstancije koje su rastvorljive u lipidnom sloju
membrane. Takve supstancije prolaze kroz membranu utoliko lake ukoliko je vei
stepen njihove rastvorljivosti u lipidima.

Molekuli proteina (hidrofilni slojevi membrane debljine 2 2,5 nm) su ravni

(pravi) i poreani jedan pored drugog. Meusobno su povezani vodoninim vezama.
Njihov zadatak je da poveaju elastinost membrane. Na molekule proteina mogu biti
privreni i makromolekuli ugljenih hidrata, iji zadatak je da poveaju adhezivnu
vrstou.

Debljina elijske membrane se kree od 7,5 10 nm, a 0,7 1 nm je promer

veeg broja kanalia (pora) u membrani koji su ispunjeni vodom. Kroz ove kanalie
mogu u oba pravca da prolaze hidrosolubilni neutralni molekuli ija je veliina manja
od 0,7 odnosno 1 nm, neki neorganski joni, ureja i dr. Zidovi ovih kanalia imaju
verovatno (+) elektrini naboj, jer spreavaju prolaenje (+) naelektrisanih estica
iako su promera manjeg od 0,7 nm.

5
 Anjoni i katjoni. Veina lekova su slabe organske baze ili kiseline, koje se u
tenostima tela nalaze delom razloene u jone (anjone i katjone).

Organski joni su rastvorljivi u vodi, ali su suvie veliki da bi proli kroz pore
elijske membrane. Osim toga, joni reaguju sa pozitivno ili negativno naelektrisanim
grupama proteina membrane, to takoe oteava njihov prolazak kroz porozne
membrane. Tako je, a primer, membrana eritrocita propustljiva samo za anjone, dok
membrane miinih i nervnih elija selektivno proputaju katjone. Jedinjenja koja
imaju dvostruko naelektrisanje (na primer, magnezijum sulfat) uopte ne prolaze
kroz membranu ili prolaze vrlo sporo.

Lekovi koji se jonizuju prolaze kroz membranu samo u nedisociranom obliku,

tj. kao nepolarne liposolubilne supstancije. Prolazak ovih jedinjenja kroz membranu je
stoga zavisno od stepena disocijacije: to je vei procenat nedisociranih molekula
leka, vea koliina lekova prolazi kroz membranu.

Stepen disocijacije zavisi od prirode samog jedinjenja i pH sredine u kojoj se

lek nalazi. Tenosti u organizmu imaju razliit pH, pa je stoga i ponaanje leka
razliito u raznim sredinama (tabela 1).

Tabela 1

Odnos jonizovanog i nejonizovanog dela acetilsalicilne kiseline u raznim

tenostima organizma

Slabe organske kiseline se u baznoj sredini nalaze preteno u jonizovanom

obliku, a baze u nejonizovanom obliku.

Poznavanje ove zakonitosti je od sutinskog znaaja za razumevanje ponaanja

lekova u fiziolokim sredinama sa razliitim pH (eludani sok, mokraa) ili tkivu u
zapaljenju (pH = 5).

6
 Mehanizam transporta

U veini sluajeva kretanje estica (molekula i jona) leka kroz telesnu

membranu je pasivan proces, koji podlee fizikim zakonima difuzije i filtracije. U
retkim sluajevima, transport leka je aktivan proces i estice leka se prenose kroz
elijsku membranu posredstvom specifinih prenosilaca u membrani.

Pasivni transport. Najvei broj lekova prolazi kroz elijsku membranu

procesom difuzije (to su uglavnom liposolubilni lekovi), od mesta gde je koncetracija
leka vea ka mestu gde je koncetracija manja, tj. u pravcu i pod uticajem gradijenta
koncetracije. Ukoliko je razlika koncetracije vea, utoliko je difuzija molekula bra.

Filtracija je od znaaja za prolazak leka kroz membrane koje imaju pore

srazmerno velikog promera, kao to je, na primer, endotel kapilara u nekim delovima
tela.Glomerularna membrana proputa sve molekule (to su uglavnom joni i manji
molekuli hidrosolubilnih lekova) osim proteina i lekova vezanih za proteine.
Pokretaka sila u ovom sluaju je filtracioni pritisak.

Transport prenosiocima. Prolazak molekula kroz membranu se ponekad

odvija posredstvom specifinih proteinskih prenosilaca, koji obrazuju transportni
sistem membrane. Slika 3.

Slika 3

Mehanizmi transportalekova kroz elijsku membranu. A jednostavna difuzija; B

difuzija i filtracija kroz pore u elijskoj membrani; C aktivni transportspecifinim
prenosiocem; D endocitoza i egzocitoza.

7
 Prenosnim sistemom estice dospevaju u eliju ili iz elije u okolnu sredinu.
Ovo kretanje moe biti u pravcu manje koncetracije leka bez utroka energije
(olakana difuzija) ili nasuprot gradijentu, to jest u pravcu vee koncetracije leka i
vezano je za energetski metabolizam elije (aktivni transport). Na taj nain kroz
membranu prolaze joni i veliki hidrosolubilni molekuli koji ne mogu drukije proi
kroz membranu.

Aktivnim transportom prenose se prvenstveno fizioloke materije (glikoza,

aminokiseline i dr.), dok se lekovi i druge supstancije strane organizmu prenose na
ovaj nain znatno ree.Meutim, mnogi lekovi su u stanju da utiu na prenosni sistem
membrane i menjaju metaboliku aktivnost elije, a time i njenu razmenu materija sa
okolinom.

Endocitoza. Na ovaj nain u eliju dospevaju nerastvorljive supstancije i

makromolekuli (mast, skrob, koloidi). Ove supstancije se adsorbuju na povrini
elijske membrane koja se na tom mestu uvlai u citoplazmu, dok se na kraju ne
izdvoji u mali mehuri u umutranjosti elije.

Endocitoza je jedan od naina prolaska supstancije kroz epitel crevne sluznice,

ali se pokatkad zapaa i kod drugih membrana. Suprotan proces naziva se egzocitoza.
Slika 3.

8
 RESORPCIJA LEKOVA

Pod resopcijom se podrazumeva prelazak leka iz spoljne sredine ili iz lokalno

ogranienog mesta u unutranjost tela u krvotok i lilimfni sistem. Pri aplikaciji leka
direktno u krvotok, proces resorpcije se iskljuuje.

Brzina i stepen resorpcije sa pojedinih mesta tela su razliiti i zavise od

veliine resorptivne povrine, grae membrana kroz koje molekuli leka treba da
prou,bogatstva vaskularne mree i brzine proticanja krvi na mestu resorpcije.

Intazivan krvotok stalno odnosi resorbovane molekule sa mesta resorpcije

omoguujui difuziju novih molekula. Za brzinu resorpcije su vana i svojstva samog
leka (veliina molekula, rastvorljivost u lipidima, stepan jonizovanosti), kao i oblik u
kojem je primenjen, koncetracija aktivne supstancije i vreme kontakta leka sa
resorptivnom povrinom.

Liposolubilnost (rastvorljivost u mastima) pogoduju brzoj resorpciji lekova, jer

su elijske membrane u zidu creva i krvnim kapilarima lipoproteinske strukture. Kroz
njih liposolubilni molekuli lekova prolaze lako, i to procesom pasivne difuzije.

Razloenost molekula leka u jone moe znatno umanjiti mogunost resorpcije.

Joni kao nosioci pozitivnog ili negativnog naelektrisanja privlae dvopolne molekule
vode i znatno poveavaju svoju masu, pa ne mogu da prodru u cirkulaciju. Prema
tome, liposolubilni i nejonizovani molekuli lekova se resorbuju bre, a hidrosolubilni
i jonizovani sporije.

Opte stanje organizma (konstitucija, uzrast, groznica), a ponekad i spoljni

faktori (temperatura, unoenje hrane, zraenje) imaju takoe uticaja na brzinu i stepen
resorpcije leka.

9
 Faktori koji utiu na resorpciju lekova

Na resorpciju lekova utie veliki broj faktora, koji se mogu svrstati u dve velike
grupe: fiziko hemijski i tehnoloki faktori (faktori leka) i faktori organizma
(faktori GIT-a)

Fiziko - hemijski i tehnoloki faktori

Ovi faktori, iako veoma raznorodni, mogu da menjaju brzinu i stepen

oslobaanja leka iz primenjenog preparata i njegovu resorpciju, a time i in vivo
ponaanje lekova.

Najvaniji faktori iz ove grupe su:

a) veliina estica, naroito vana za lekove koji su slabo rastvorni u vodi ili
biolokim tenostima, npr. digestivnim sokovima < 0,3%.Mikronizacija (usitnjavanje)
estica moe da povea brzinu rastvaranja, ali se stvarna rastvorljivost time ne menja
znaajno. Ako brzina rastvaranja nije ograniavajui faktor resorpcije, mikronizaciju
treba izbei.

b) stvaranje kompleksa i ko rastvaranje od znaaja je samo za lekove niske

rastvorljivosti.

c) hemijska varijacija je od znaaja za stvaranje soli, estra, etara, ili kompleksa sa

osnovnom strukturom leka, a u cilju promene rastvorljivosti.

d) amorfni ili kristalni oblik amorfni oblik je uopteno rastvorljiviji i ima veu
brzinu rastvaranja nego kristalni oblik, koji zahteva veu koliinu energije. Npr.
amorfni oblici estara novobiocina i hloramfenikola su bioloki aktivni, dok su njihovi
kristalni oblici neaktivni.

e) polimorfizam fenomen koji postoji samo uvrstom stanju je postojanje jednog

leka u razliitim kristalnim oblicima. Najstabilniji oblik ima najmanju brzinu
rastvaranja. Nestabilni (metastabilni) oblici prelaze bre ili sporije stabilniji oblik.

f) anhidrovani oblik, hidrati (jedinjenja oblici leka sa vodom) solvati (jedinjenja

leka sa organskim rastvaraem) se u fizikim osobinama znatno razlikuju u odnosu na
rastvorljivost i brzinu rastvaranja.

g) viskoznost, ije poveanje smanjuje dezintegraciju tableta, rastvorljivost leka i

difuziju rastvorenog leka, a time i resorpciju. Hrana npr. poveava viskoznost
gastrointestinalnog sadraja i tako usporava resorpciju alkohola, salicilne kiseline i
sulfonamida.

h) solubilizirajui agensi razne povrinske materije (surfaktanti, tenzidi), koje

poveavaju rastvorljivost slabo rastvorenih lekova dajui koloidne, ne prave rastvore.
Na ovaj nain se poveava bioloka raspoloivost vitamina A, cefaloridina, heparina,
riboflavina, salicilamida, spironolaktona i sulfisoksazola.

10
i) adsorpcija tenja neke supstance da se kumulira na povrini, obino vezana van
der Waals-ovim silama, i kao i desorpcija, deava se brzo.

j) faktori proizvodnje mnoge od operacija tokom proizvodnje preparata leka mogu

da umanjuje njegov bioloki efekat. Npr. kod tableta, poveana sila kompresije, zatim
poveanje koliina vezivnih sredstava u granulama,poveanje koliina lubrikanasa,
eventualno zagrevanje preko dozvoljene granice pri tabletiranju itd., dovode do
smanjenja i dezintegracije i rastvaranja tableta, zagrevanje pri proizvodnji supozitorija
moe da dovede do rastvaranja nekih lekova koji pri hlaenju kristaliu iz podloge i
tako dovode do produavanja vremena za oslobaanja leka.

k) rastvaranje (disolucija) lekovite supstance u sredini iz koje se resorbuje, jer je

preduslov za resorpciju lek u obliku vodenog (pravog) rastvora, izuzev za relativno
retke sluajeve resorpcije mehanizmom pinocitoze.

Faktori organizma (faktori GIT a)

Faktori koji u najveoj meri utiu na resorpciju u GIT u su sledei:

a) brzina pranjenja eluca, koja zavisi od:

- koliine hrane; poveane koliine unete hrane najpre dovode do poveanog

eludanog pranjenja, da bi usledilo smanjenje u brzini pranjenja. Tenosti se bre
prazne nego vrsta hrana i otuda je poveanje zapremine unete tenosti i irenje
eluca jedini poznat prirodni podsticaj za njegovo pranjenje;
- vrste hrane masti smanjuju bzinu pranjenja;
- viskoznosti poveanje viskoznosti smanjuje brzinu pranjenja;
- osmotskog pritiska poveanje osmotskog pritiska smanjuje brzinu
pranjenja;
- lekova antiholinergici, anestetici, analgetici, etanol une soli i kisele
supstance smanjuju brzinu pranjenja eluca, dok je glicerol i natrijum
hidrogenkarbonat poveavaju.

b) intestinalna pokretljivost i vreme prolaza zavise od:

- hrane vrsta hrana usporava vreme prolaza;

- viskoznosti poveana viskoznost usporava vreme prolaza, ali smanjuje i
brzinu rastvaranja i difuzije;
- lekova antiholinergici smanjuju motilitet i produavaju vreme prolaza;

c) splanhiki protok krvi je zavisan od:

- hrane unoenje hrane poveava protok krvi u regionu splanhnikusa;

- fizikog rada teak fiziki rad smanjuje protok krvi u predelu splanhnikusa;

11
d) interakcije lekova se mogu desiti zbog:

- hrane lekovi mogu da stupe u interakciju sa sastojcima hrane i da nagrade

komplekse niske rastvorljivosti (kao npr. tetraciklini sa dvo i trovalentnim jonima);
- aktivnosti enzima enzimi GIT-a mogu enzimskim reakcijama da promene
lek;
- mukusa mukus GIT-a moe da vezuje lekove i da stvara komplekse niske
rastvorljivosti;

- ui jer u moe da stvara nerastvorne komplekse sa lekovima; takoe u

moe da poveava kvaenje lekova i da ubrza njihovo rastvaranje.

e) Na resorpciju znaajno mogu da utiu i promene u gastrointestinalnom pH na

mestu resorpcije, koje mogu biti izazvane hranom, lekovima, bolestima (kako eluca,
tako i tankog i debelog creva).

f) Svi pomenuti i drugi, manje znaajni faktori, utiu na resorpciju lekova u GIT-u
posle njihove primene per os, i to kako na brzinu ovog farmakokinetikog procesa
kome lek u organizmu podlee, tako i na njegov stepen tj. na bioloku raspoloivost
leka. Otuda, bioloka raspoloivost se definie kao stepen u kome se i brzina kojom se
aktivni princip iz nekog farmaceutskog preparata resorbuje i stie u sistemsku
cirkulaciju nepromenjen.Na bioloku raspoloivost lekova, primarno na stepen
procesa resorpcije, u najveoj meri utie fenomen poznat kao efekt prvog prolaza leka
( The First Pass Effect FPE), ili presistemski metabolizam, koji podrazumeva uticaj
enzima GIT-a i jetre na lek koji se resorbuje, smanjujui njegovu koliinu koja u
sistemsku cirkulaciju stie nepromenjena.

g) Pored ovih faktora, danas se na osnovu nanovijih istraivanja velika panja

poklanja znaajnoj ulozi transportnih proteina i metabolikih enzima na resorpciju
leka, jer je njihova uloga u dispoziciji leka komplementarna.Transportni proteini ne
samo to doprinose rezistenciji na lekove tokom hemoterapije tumor, ve igraju vanu
ulogu i u dispoziciji lekova. Jedan od najznaajnijih proteina ove vrste je
P glikoprotein (P-gp).

P-gp spreava ulazak u organizam mnogih lekova i kao takav igra znaajnu
ulogu u zatiti organizma od ksenobiotika. Ograniava ulazak hemoterapijskih
agenasa u tumorska tkiva, zbog ega se pokuava sa njegovom blokadom.Funkcija
P-gp moe biti indikovana ili inhibirana spoljanjim faktorima, zbog ega moe doi
do ozbiljnih interakcija.

12
 MESTA (POVRINE) ZA RESORPCIJU

Brzina i stepen resorpcije sa pojedinih mesta u organizmu su razliiti i zavise od

veliine povrine, grae membrana, vaskularizacije i dr. Povrine odreenih delova
organizma navedene su u tabeli 2.

Tabela 2

13
 Resorpcija iz digestivnog trakta

Lekovi se najee primenjuju per os, pa je resorpcija iz digestivnog trakta

veoma znaajna i GIT ima glavnu ulogu u odreivanju stepena i brzine njihove
resorpcije.

Osnovne karakteristike resorpcije iz GIT-a su:

- resorpcija lekova se vri difuzijom iz oblasti sa relativno visokom

koncetracijom (GI lumen) u oblast relativno niske koncetracije (plazmatska voda);
- aktivni transport je zastupljen kod relativno malog broja lekova koji se
resorbuju iz GIT-a;
- efikasnost i brzina resorpcije su srazmerni liposolubilnosti leka koji se
resorbuje, izuzev nekih visokoliposolubilnih lekova koji se slabo resorbuju zbog vrlo
niske hidrosolubilnosti (pa se nedovoljno rastvore u hidrofilnom delu lipidne
membrane);
- lekovi slabi elektroliti, koji postoje i u jonizovanim i u nejonizovanim
oblicima, resorbuju se u nejonizovanim oblicima, a u zavisnosti od pH vodenog
rastvora leka injegove pKa vrednosti. Tako uslovi u elucu omoguuju resorpciju
slabih kiselina, a uslovi u crevu (tankom) resorpciju slabih baza.
- uprkos uticaju pH na resorpciju, resorpcija se primarno deava iz gornjeg dela
tankog creva, zato to se lekovi tamo zadravaju due nego u elucu i to je povrina
vea.

Ne postoji specifina razlika u resorpciji izmeu lekova i hrane, ali postoje

razlike u resorpciji u razliitim delovima GIT-a, koje su uslovljene i razliitim
mehanizmima za resorpciju koji su zastupnjeni.

Uslovi za resorpciju leka iz pojedinih delova digestivnog trakta su vrlo razliiti.

Oralna sluznica Resorpcija se sa oralne sluznice deava difuzijom. Zbog

kratkotrajnog zadravanja leka u ustima resorpcija sa oralne sluznice je obino
neznatna. Meutim, ako se lek aplikuje u obliku lingvaleta (koje se dre pod jezikom
dok se ne istope) omoguuje se dugotrajniji kontakt sa sluznicom i potpunija i bra
resorpcija. Na taj nain se aplikuju lekovi od kojih se oekuje brzo dejstvo, na primer;
nitroglicerin za leenje angine pektoris ili salbutamol za napad bronhijalne astme.
Vano je da se ovi lekovi dre pod jezikom i ne gutaju, jer bi tada jetra brzo razgradila
ove supstancije i bolesnici od takvog uzimanja leka ne bi imali nikakve koristi. Zato
je bitno da se bolesniku to dobro objasni, i eventualno, kontrolie pravilna primena
ovih lekova.

14
 eludac Resorpcija se iz eluca deava difuzijom, ali kao i kod usta, zbog
relativno male povrine i relativno kratkog zadravanja (naroito kada se uzme na
prazan eludac) resorpcija je veoma ograniena, tako da se u elucu resorbuju zaista
mali broj lekova. Najvie se mogu resorbovati alkohol, barbiturati, salicilati kao slabe
organske kiseline jer su pri pH oko 2 nedisosovane. Lekovi u tenom obliku se
resorbuju bre, jer se vrsti oblici moraju najpre raspasti, rastopiti, za ta je potrebno
bar 15 20 minuta, a onda ve lekovi prelaze u tanko crevo.

Epitel eludane sluznice se ponaa kao lipidna membrana kroz koju prolaze
samo nepolarne, liposolubilne supstancije (alkohol, naprimer). Bazne supstancije su
naprotiv, u kiselom eludanom soku veim delom jonizovane i slabo se resorbuju.

Promena aciditeta eludanog soka moe znatno uticati na resorpciju leka iz

eluca (hipoaciditet kod odojeta, u toku oboljenja ili posle upotrebe antacida). Neki
lekovi su nepostojani u kiseloj sredini i zbog toga gube aktivnost ako se ne unesu u
obliku acidorezistentnih kapsula ili draeja.

Veina lekova iz eluca brzo prolazi u tanko crevo gde su uslovi za resorpciju
mnogo povoljniji. Vreme pranjenja eluca je zbog toga od velikog znaaja za brzinu
resorpcije i nastupanja dejstva lekova koji se unose oralnim putem. Hiperaciditet
eludanog soka i spazam pilorusa usporavaju pranjenje eluca, kao to to ine i
mnogi lekovi (antaholinergici, antihistaminici, fenotiazini i dr.)

Koliina i vrsta hrane imaju takoe uticaja na zadravanje u elucu. Hrana

prisutna u elucu usporava resorpciju iz ovog organa, poveava razblaivanje leka i
usporava njegov prelazak u tanko cravo, ukupno uzevi, usporava resorpciju leka. S
druge strane, prisustvo hrane u elucu ublaava nadraajno delovanje leka na
sluzokou eluca i spreava muku, gaenje i povraanje koje moe da se javi posle
uzimanja veeg broja lekova kada se daju na prazan eludac. Ta bolja podnoljivost je
glavni razlog da se obino preporuuje uzimanje lekova posle obroka.

Tanko crevo Najvei broj lekova se resorbuje preko sluznice tankog creva
brzo i u potpunosti. Pored optimalnog pH, dobroj intestinalnoj resorpciji lekova
doprinosi bogata vaskularizacija crevne sluznice i njena velika resorptivna povrina
(200 m). Osim toga, stalna peristaltika aktivnost omoguuje meanje aktivne
supstancije sa crevnim sadrajem i njen neposredni kontakt sa sluznicom koji traje
vie asova.

Veina lekova se resorbuje iz tankog creva procesom difuzije, pri emu je

liposolubilnost supstancije od presudnog znaaja. Meutim, potreban je i minimalni
stepen rastvorljivosti leka u vodi, odnosno u tankom sloju sluzi koji oblae sluznicu.
Time se omoguuje neposredni kontakt aktivne supstancije sa crevnim epitelom.

Za veinu lekova, sluznica tankog creva ne predstavlja znatniju barijeru.

Izuzetak su samo jedinjenja koja se potpuno jonizuju u crevnom soku (streptomicin,
gentamicin i dr.).

15
 Prenosilaki sistem je od znaaja za resorpciju malog broja lekova (neki eeri,
aminokiseline i nukleotidni antimetaboliti). U izvesnim okolnostima iz tankog creva
se resorbuje i vrlo veliki molekuli, kao to su proteini (alergija na neke vrste hrane) ili
bakterijski toksini (trovanje toksinom bacila botulinusa). Verovatno je da u resorpciji
ovih makromolekula vanu ulogu ima proces endocitoze.

Iz creva se ne mogu resorbovati lekovi koje razlau enzimi crevnih sokova

(insulin i drugi lekovi proteinske ili peptidne strukture) ili koje razlae kiselost
eludanog soka (benzil penicilin). Resorpciju iz creva mogu usporiti mnogi inioci,
a pre svega usporen prelazak sadraja eluca u tanko crevo. Ova pojava je esta kod
bolesnika u oku zbog gubitka krvi ili zbog jakih bolova kod infarkta miokarda ili
kolika, a isto kod visokofebrilnih bolesnika, naroito dece, Zato ovim kategorijama
bolesnika lekove u poetku treba davati parenteralno, kad se stanje bar delimino
popravi, dozvoljeno je prei na oralnu primenu lekova.

Debelo crevo Slino elucu, ima znaajno manje naboranu sluznicu od

tankog crava. Ovaj segment slui kao rezervna povrina za resorpciju lekova koji se
nisu resorbovali proksimalno, bilo zbog svojih fiziko hemijskih osobina, bilo zbog
farmaceutskog oblika (npr. entero solubilne tablete i preparati sa modifikovanim
oslobaanjem leka). Debelo crevo nije idealno mesto za resorpciju i sasvim je
verovatno da e resorpcija frakcije doze koja ovde stie biti nepotpuna. Sa druge
strane, debelo crevo moe da igra veoma vanu ulogu u ispoljavanju efikasnosti
lekova primenjenih per os koji zahtevaju metabolizam (redukcija) od strane
intestinalnih bakterija u ileumu i kolonu i svoje bioaktiviranje (kao sulfasalazin).

Rektum resorpcija u rektumu je slina resorpciji iz tankog creva. Povrina

nije velika, ali je velika pokretljivost i resorpcija moe da bude veoma brza
objanjenje za prilino rairenu upotrebu nekih lekova rektalno (teofilin, analgetici...).
Rektalni nain primene ima nedvosmislenu prednost nad per os primenom za lekove
na koje deluje eludana kiselina ili enzimi u intestinalnom zidu i mikroflora. Ovaj
put unoenja se moe primeniti kod lekova koji jako drae eludac, kao indometacin
lek protiv reumatoidnog artritisa, ili aminofilin lek protiv bronhijane astme. Takoe,
znatan deo leka koji se ovde resorbuje, spletom donjih i srednjih hemoroidnih vena
dolazi neposredno u donju uplju venu, ime se smanjuje efekat prvog prolaza kroz
jetru i poveava bioloka raspoloivost leka.

16
 inioci koji utiu na intestinalnu resorpciju

Posle oralne primene koncetracija leka u krvi dostie maksimalni nivo u toku
30 do 60 minuta.

Razlike u brzini i stepenu resopcije koje se zapaaju kod pojedinih osoba potiu
prvenstveno od razlika u crevnom krvotoku. Smanjena i neravnomerna resorpcija
lekova zapaa se kod svih oboljenja koja dovode do slabljenja krvotoka u crevnoj
sluznici (insuficijencija srca, venska staza, stanja oka).

Resorpcija lekova limfnim putem je ograniena, jer je brzina limfotoka u crevu

daleko manja od brzine krvotoka. U tekim oboljenjima limfnih sudova ipak postoji
izraziti poremeaj resorpcije lekova.

Motilitet creva je take vaan za resorpciju. Prekomerna perilstatika ubrzava

pasau crevnog sadraja izazivajui dijareju. U takvom sluaju lek moe biti
odstranjen iz creva pre nego to se resorbuje. Atonija creva oteava resorpciju.
Postoperativna atonija creva je razlog oteane resorpcije gasova iz creva i pojave
meteorizma.

Prisustvo proteolitikih enzima u crevnom soku je od znaaja za razlaganje i

inaktivaciju svih proteohormona. Stvaranje nerastvorljivih jedinjenja moe takoe
spreiti resorpciju leka. Dvovalentni i trovalentni joni, na primer, drastino smanjuju
resorpciju tetraciklina sa kojima stvaraju nerastvorljive komplekse. Takva neeljena
interakcija je mogua prilikom istovremene primene ovih lekova i preparata gvoa
ili antacidnih lekova koji sadre Mg i Ca.

Materije koje se ne resorbuju iz creva u stanju su da fiziki adsorbuju aktivne

supstancije i tako spree njihovu resorpciju. Na ovom principu se zasniva primena
suspenzije medicinskog uglja u akutnom oralnom trovanju alkaloidima i tekim
metalima. Promena laksansa ubzava odstranjivanje toksinih supstancija iz creva.

17
 Resorpcija iz plua

Resorpcija iz plua se odvija kroz tanku alveolarnu membranu koju ine epitel
plunih alveola i endotel kapilara. Dobroj pulmonalnoj resorpciji doprinose velika
respirativna povrina plunih alveola (oko 70 m2) i bogata vaskularizacija plua. Pri
tome treba imati u vidu da kroz plua protekne u jedinici vremena ista koliina krvi
kao kroz ceo ostali deo tela.

Lekovi se preko sluzokoe plua resorbuju pasivnom difuzijom. Liposolubilna

jedinjenja difunduju najbre.

Putem plua u organizam dospevaju gasovi i pare, kao i rastvori lekovitih

supstancija raspreni u obliku aerosola. Inhalacija ovih supstancija moe se regulisati
promenom uestalosti i dubine disanja, kao i vremena udisanja supstancije.

Brzina difuzije gasova i para kroz zid plunih alveola zavisi od razlike
koncetracija u alveolarnom vazduhu i krvi, kao i od rastvorljivosti gasa u krvi.

Pomou aerosola se unose bronhodilatatori, suspenzije sa antiinflamatornim

delovanjem, lokalni anestetici i lekovi za kontrolu mukusa u bronhijama. Inhalacija se
izvodi uz pomo posebnih naprava (inhalatori, nebulizatori).

Najvanija fizika karakteristika aerosola, bitna da lek stigne u plua, jeste

veliina estica. estice koje su vee od 10 15 m skoro se u potpunosti zadravaju
u nosu i ustima. estice izmeu 5 i 10 m uglavnom se zaustavljaju u gornjim
partijama disajnog stabla, a samo one izmeu 1 i 5 m dostiu do periferije plua gde
se vri resorpcija leka.

Kod normalne zdrave osobe prodiranje aerosola u plua je ravnomerno i dostie

do periferije plua. Kod puaa je, ak i pri normalnoj funkciji plua, prodiranje
delimino oteano, najverovatnije zbog postojanja suenja bronhija. Kod bolesnika sa
hroninom opstruktivnom boleu prodiranje leka do periferije plua je najtee.

Ovako se primenjuju prvenstveno liposolubilni isparljivi anestetici, a za

terapijske svrhe ovaj nain primene je rei koristi se za lekove koji deluju direktno
na bronhije lokalno. Na ovaj nain se kod jake astme primenjuje beta2 agonisti
(salmeterol), bronhodilatatori (adrenalin, izoproterenol, albuterol), kromolin i
kortikosteroidi, kao antiinflamatorni i imunosupresivni agensi (npr. beklometazon).
Prednost ovog naina primene u odnosu na per os je to lek odlazi direktno do ciljnih
elija i u cirkulaciju, ime se izbegava jetra i metabolizam prvog prolaza, a i rizik od
sistemskih neeljenih efekata je sveden na minimum.

Jedan od razloga ograniene upotrebe aerosola je to se velika frakcija doze

zadrava u ustima i grlu i konano se proguta, dok maksimalno 10% inhalirane doze
stie do plua. Frakcija koja stie u plua ponaa se kao i. v. primenjen lek, dok
progutani deo ima istu dispoziciju kao i per os primenjena doza. Penetraciju leka iz
aerosola u respiratorni trakt mogu da ogranie i individualni i subjektivni faktori
stanje bolesti i stanje bolesnika.

18
 Resorpcija iz tkiva

Posle injekcije vodenih rastvora u potkono tkivo, lek prvo difunduje kroz
osnovnu meuelijsku supstanciju, a zatim kroz endotel kapilara u krvotok. Endotel
kapilara predstavlja lipidnu membranu sa velikim intercelularnim porama koje ine
1% ukupne povrine kapilara. Kroz ovu membranu prolaze svi hidrosolubilni i
liposolubilni lekovi. Vrlo veliki molekuli (na primer, zmijski otrov) resorbuje se
limfnim putem.

Bogatstvo kapilarne mree i intezivan krvotok na mestu davanja injekcije

omoguuju brzu i potpunu resorpciju veine lekova. U stanju oka ili hipotermije, kad
je krvotok u tkivu smanjen, resorpcija leka je znatno usporena.

Resorpcija leka iz potkonog tkiva moe se ubrzati primenom preparata

hijaluronidaze. Ovaj enzim reverzno depolimerizuje meuelijsku supstanciju, koja je
izgraena od polimera hijaluronske kiseline. Na taj nain se znatno smanjuje
viskoznost potkonog tkiva i olakava difuzija leka u meuelijskom prostoru, usled
ega ovaj dolazi u kontakt sa veim brojem kapilara.

Usporavanje resorpcije postie se dodavanjem rastvorima za ubrizgavanje male

koliine adrenalina ili njemu slinih supstancija koje prouzrokuju lokalnu
vazokonstrukciju. Resorpcija se takoe znatno usporava ako se aktivna supstancija
primeni u obliku suspenzije ili uljanog rastvora. U poslednjem sluaju aktivna
supstancija mora prvo da difuzijom dospe iz ulja u tkivnu tenost i da se potom
resorbuje. Dodavanje rastvorima za injekciju supstancija koje teko difunduju
(protamin, elatin, polivinil pirolidon) znatno usporava resorpciju leka iz potkonog
tkiva. Na taj nain se produuje efekat lekova koji imaju kratkotrajno dejstvo.

Resorpcija lekova iz miinog tkiva je znatno bra nego iz potkonog tkiva, jer
su miii vie proeti krvlju. Maksimum efekta postie se u toku 20 do 30 minuta, pod
uslovom da se lek primeni kao vodeni rastvor.

Ponekad se lek namerno prevodi u teko rastvorljivi oblik i ubrizgava kao

suspenzija. Na taj nain se na mestu ubrizgavanja stvara aktivni terapijski depo, koji
obezbeuje postepenu resorpciju aktivne supstancije i njen produeni efekt. Takav je
sluaj, na primer, sa prokain penicilinom koji se u obliku mikrokristalne suspenzije
ubrizgava intramuskularno kao depo preparat.

Usporavanje resorpcije je princip koji se naroito primenjuje u sluaju

steroidnih hormona. To se najee postie injekcijom estara ovih hormona sa slabim
organskim kiselinama (siretna, benzoeva, propionska i dr.) ili sa viim masnim
kiselinama. Najefikasniji nain za postizanje kontinuiranog hormonskog dejstva u
toku vie meseci je injekcija ili implantacija mikrokristala steroida u potkono tkivo.

19
 Resorpcija kroz kou

Povrina za resorpciju koe je 1,7m2, a pored toga koa je mnogo manje

propustljiva nego mukoza usne upljine, GIT-a, rektuma i plua. Kroz kou, kao
lipidnu membranu, difunduju liposolubilne supstance.

Od lekova koji se aplikuju na kou oekuje se da deluju na povrinu ili u

gornjem sloju koe. U izvesnim uslovima lek se moe resorbovati kroz kou i
prouzrokovati sistemske efekte koji su obino neeljeni. Perkutana resorpcija
toksinih supstancija je uzrok estih trovanja (profesionalni otrovi, kozmetika
sredstva i dr.)

Resorpcija kroz kou se odvija kroz povrni sloj, stratum corneum i epidermis,
direktno u krvotok, ili kroz folikule dlaka i lojne lezde. Ovaj poslednji put je mnogo
vaniji. Spoljni sloj koe predstavlja lipidnu membranu koja proputa samo
liposolubilne supstancije. Supstancije rastvorljive u vodi i veliki molekuli se vrlo
malo resorbuju ili se uoptene resorbuju. Glavnu barijeru za prodiranje ovih
supstancija u kou predstavlja oroali sloj epitela sa relativno malim sadrajem vode.
Dejstvo hidrosolubilnih antiseptika je stoga ogranieno samo na povrinu koe.

Brzina i stepen resorpcije liposolubilnih supstancija srazmerni su njihovoj

koncetraciji i veliini povrine sa kojom dolaze u dodir. Mehanike mere (masaa,
utrljavanje masti) pojaavaju lokalni krvotok i olakavaju resorpciju leka. Opasnost
od resorpcije je naroito velika ako se lek primeni u vidu okluzivnog zavoja koji
doprinosi odravanju vlanosti epiderma i dugotrajnom kontaktu leka sa koom.
Patoloke promene (ekcem, psorijaza) i povrede koe olakavaju resorpciju leka jer je
dermis propustljiv za mnoge rastvorene supstancije.

Neki rastvarai, naroito dimetilsulfoksid (DMSO), podstiu penetraciju lekova

u kou, ali su toksini i njihova primena je ograniena.

Veina lekova koji se primenjuju na kou koriste se za lokalne efekte, ali

mogunost korienja difuzije kroz kou za postizanje sistemskog delovanja lekova je
sve aktuelnija. Time se izbegavaju tekoe i nepogodnosti vezane za primenu lekova
per os. Takvi efekti su postignuti na primer za hioscin i gliceroltrinitrat, kao i neke
hormone, analgetike i dr. (transdermalni preparati).

Lekoviti flasteri. Novinu predstavljaju uvoenje flastera sa aktivnom

supstancijom, koja se postepeno oslobaa a zatim resorbuje preko koe. Ovaj flaster
se zalepi na kou na pogodno mesto. Najpoznatiji lekovi koji se koriste u obliku
lekovitih flastera su nitroglicerol, skopolamin i fentanil. Flasteri sa nitroglicerolom se
najee zalepe za kou prekordijalnog predela. Kao i pri sublingvalnoj aplikaciji, i
ovde je cilj da se izbegne da resorbovani nitroglicerol proe kroz jetru, jer se u njoj
razgrauje dobrim delom ve prilikom prvog prolaza. Flasteri sa skopolaminom se
zalepe na kou iza uva, odakle se skopolamin resorbuje u dovoljnoj koliini da
prouzrokuje zatitu od povraanja u kinetozi. Flasteri sa fentalinom koriste se za
suzbijanje jakih bolova kod malignih bolesti.

20
 Druge povrine za resorpciju

Iako se na sluznice lekovi primenjuju prvenstveno u cilju lokalnog delovanja,

konjuktiva oka, sluznica nosa, epitel mokrane beike i druge sluznice ponaaju se
kao tipine lipidne membrane i lek pod izvesnim uslovima moe da se sa njih
resorbuje. U tom sluaju lek prouzrokuje sistemske, najee neeljene efekte.

Na ove sluznice se obino aplikuju lekovi koji treba da deluju lokalno

(antiseptici, vazokonstriktori, lokalni anestetici). Iako je u takvom sluaju dejstvo
organieno na relativno malo podruje, u izvesnim uslovima lek se moe resorbovati
sa mesta primene i prouzrokovati neeljene sistemske efekte, pa ak i toksine
reakcije. To se deava kada se liposolubilne supstancije primene u veoj koncentraciji
ili kada je oteena sluznica.

Neki lekovi, a naroito novi peptidni i proteinski molekuli, rastua grupa vanih
terapijskih agensa, ne mogu se primeniti per os zato to se slabo resorbuje i lako
degradiraju pod uticajem proteolitikih enzima u GIT-u. Sistemska primena je
mogua u obliku paranteralnih preparata, ali je ovo slabo prihvaeno od strane
bolesnika. Otuda se ispituju alternativne povrine za resorpciju peptidnih i proteinskih
lekova, kao nazalna bukalna, rektalna, vaginalna i koa (transdermalni terapijski
sistemi). Meu njima nazalna sluznica ima odreene prednosti, kao to je vea
sistemska raspoloivost, naroito u prisustvu promotera sredstva koja poveavaju
resorpciju. Dodatna prednost je izbegavanje FPE leka.

Oralni preparati iz kojih se sporo oslobaa lek (retard oblici). Sama

brzina resorpcije lekova iz ovakvih oblika : tableta, kapsula ili draeja je ista kao i iz
obinih preparata. Meutim, retardni oblici su napravljeni tako da se raspadaju
odjednom, ve u dve ili vie faza.Time se obezbeuje dugotrajnija resorpcija,
umerenije koncetracije leka u plazmi, produavanje delovanja leka i manja uestalost
neeljenih dejstva. Osim toga, olakava se izvoenje terapije jer je dovoljno uzeti lek
1 2 puta dnevno umesto 3 4 puta. Zbog oiglednih prednosti ovakvi ovakvi
preparati su stekli veliku propustljivost: preparati gvoa (ferrogradumet),
nitroglicerina (Nitro Mack Retard), neuroleptika (Melleril retard, Saroten retard),
kortikosteroida (Urbason retard), hinidina (Kinidin durule) i oralni antidijabetici
(Silubin retard). Osnovno ogranienje tih preparata je to se oni smeju primenjivati
kada je neophodno brzo delovanje leka.

Lokalna cirkulacija krvi na mestu ubrizgavanja leka takoe ima vaan uticaj na
resorpciju. Resorpcija se moe ubrzati ako se protrlja ili zagreje mesto na koje je lek
ubrizgan, jer se time ire krvni sudovi i ubrzava cirkulisanje krvi. U retkoj prilici
resorpcija se moe ubrzati kada se istovremeno sa lekom ubrizgava i hijaluronidaza
(Hylase) enzim koji ini rastresitijim potkono vezivno tkivo. Nasuprot tome, sve
to suava krvne sudove: stavljanje hladnih obloga, kesa sa ledom ili lokalno davanje
vazokonstriktora, usporava resorpciju lekova sa mesta primene.

21
 Z A K LJ U A K

Tokom poslednjih (10-ak) godina znaajno se menja uloga (uticaj i primena)

farmakokinetike u otkrivanju, razvoju i upotrebi lekova. Sa jedne strane napredak u
bioanalitikim metodologijama i elijski zasnovanim tehnologijama omoguava rane
procene eljenih farmakokinetikih osobina, to se koristi u selekciji novih lekova,
dok sa druge strane populacioni FK/FD odns ini integralni deo mnogih klinikih
programa razvoja lekova.

Rastui znaaj biotehnologije u farmaceutskoj industriji odrava se brojem

novih hemijskih struktura u razvoju: biotehnoloki lekovi danas ine 50% svih novih
lekova u ispitivanju.

Dananja generacija lekova se uglavnom ogranieno kumulira na eljenom

mestu dejstva, to dovodi do pojave neeljenih efekata lekova. To veoma mnogo utie
na terapijski potencijal prvenstveno onih lekova koji se koriste protiv po ivot opasnih
bolesti kao to su kancer i virusne infekcije. Kao logina posledica ovog
nespecifinog ponaanja razvijena je koncepcija ciljnih lekova. Ova koncepcija se ne
orijentie samo na racionalni dizajn lekova specifinih za mesto, ve ukljuuje i
kontrolu (brzine) oslobaanja lekova iz terapijskih sistema.

Najnovija otkria u medicinskim naukama pokazuju da mnoge bolesti imaju

genetiku komponentu ili sloene genetike faktore, koji mogu osobu da uine
predisponiranom za odreenu bolest. Zato je panja sada usmerena na razumevanje
genetike osnove bolesti, sa jasnim ciljem razvoja terapije koja moe da promeni ili
zameni gene koji izazivaju bolest.

Zajedniko za sva ova dostignua je elja za boljim razumevanjem

farmakokinetikog ponaanja leka i mogunost upotrebe in silico, in vitro i
ekserimentalnih podataka ne samo u predvianju verovatne farmakokinetke kod ljudi,
ve i oekivanih profila koncetracija pod raznim klinikim uslovima.

Krajnji cilj je racionalizacija procesa koji vode ka novom leku, smanjenje cene
nastanka novog leka i jednostavniji i bolji individualni pristup bolesniku u
sprovoenju racionalne terapije.

Ulaskom u novi milenijum, sve vie emo se suoavati sa sve veim izazovima
farmakokinetike sve sloenijih lekova. Samosavlaivanjem procesa koji se deavaju
u sistemima organizma i integrisanjem tih informacija u sveoubuhvatne, holistike
modele, mogu se uspeno savladati ovi izazovi. ovek, bolesnik i njegove
individualne terapijske potrebe (ak i kada ljudski gen bude sasvim poznat), ostaju
krajnji cilj savremenog pristupa racionalnom razvoju, kontrololi i upotrebi leka u
terapiji.

Iskreno se nadam da e ogroman trud iskusnih i vrlo ambicioznih frmaceuta i

njihovo znaajno profesionalno iskustvo u ovoj oblasti biti prihvaeni na pravi nain i
da e podsticati budue i mlade farmaceute da streme viim ciljevima i mogunostima
farmacije, koje e, zajedno sa lekarima i drugim relevantnim strunjacima, koristiti za
dobrobit bolesnika.

22
 LITERATURA

- Dr. Vladislav M. Varagi i dr. Milenko P. Miloevi: Farmakologija

- Prof. dr. Tomislav Kai: Klinika farmakologija

- Milena Pokrajac: Farmakokinetika

- htpp://www.med.bg.ac.yu./dloads/nastavni sadr opta

metodologija/klinika istraivanja/farmakokinetika Ranka Samardi.pdf

23