1.

ODLIKE ITALIJANSKOG BAROKNOG SLIKARSTVA

Presudan politicki cinilac na Apeninskom poluostrvu u VII veku bilo je opadanje moci
Spanije (pod uticajem sirenja Francuske vlasti, pobuna u Flandriji, prevlasti Engleske na
moru). Spanija je do tada u svojim rukama drzala moc crkve pa i kulturu. Paradoksalno
tome sto se u tom periodu desavaju ustanci i pobune u srednjoj Italiji kultura je na
vrhuncu.
Katolicka crkva se u tom periodu borila protiv protestantizma. Shvatili su da je resenje
za sve povratak tradiciji, povratak ranohriscanskoj umetnosti koja je dokaz autenticnosti
rimske crkve. Na Tridenskom koncilu (poslednjoj sesiji) raspravljalo se o likovnoj
umetnosti, doneti su neki vrlo uopsteni zakljuchci o tome kakva bi umetnost trebalo da
bude. Umetnost treba da bude jasna I razumljiva cak I neobrazovanima, mora biti
verodostojna (realistican put je najbolji put do vernika), treba da izaziva emocije jer je
sveta slika najvaznija u komunikaciji sa vernikom, sliike moraju biti pobozne, nista
profano, nemoralno ne sme biti prikazano. Vladajuca umetnost manirizma nije
ispunjavala ni jedan od ovih zahteva. Elitisticka umetnost, namenjena uzivanju,
komplikovana I nerazumljiva ustupice mesto nekoliko decenija posle Tridenskog koncila
senzacionalnoj I emocionalnoj umetnosti baroka.
Postojalo je verovanje da je barok socijalno angazovana umetnost, ali to nije tacno
barokno slikarstvo je iako se obraca “narodu” u sluzbi vizuelizacije crkve, njenih
dogmatskih stavova i edukativnih principa. Umetnost je sredstvo manipulacije.Nije
postojalo angazovanje za nize slojeve, samo obracanje.
Najveci porucioci, patroni umetnosti bile su pape. Oni su izdvojili krug najboljih
umetnika. Osim pape narucioci su bili i njegovi rodjaci, kardinali, jezuiti, a u drugoj
polovini VII veka to su I pripadnici burzoazije. Jezuitski red je jako bitan za baroknu
umetnost jer su podrzavali umetnost koja u isto vreme zabavlja i poducava I sirili su
baroknu umetnost po Evropi.

Glavne karakteristike
1. veličanstvenost,teatralnost, pokret,
2. savršeno vladanje tehnikom.
3. monumentalne slike velikih razmera
4. slozene kompozicije, cesta dijagonalna kompozicija
5. jake boje, snažni svetlosni kontrasti i iluzija dubokog prostora. Karavodjo zatamnjuje
paletu, a Karaci rasvetljava.
6. upotreba perspektive koja predstavlja jedan od najtipičnijih elemenata baroknog
slikarstva.
7. Italijanski barok doprinosi razvoju pejzaza. Od Brila, preko Karacija do Lorena I
Pusena I idealnog pejzaza
8. tematski Karavađo samo na pocetku karijere obradjuje profane teme da bi u kasnijoj
fazi postao slikar iskljucivo religioznih tema, prikazuje skušenu pobožnost, nasuprot
njemu Karaci dobija sve najvece porudzbine crkve, ali se sa usponom karijere okrece
profanim temama sto ce kulminirati u ciklusu Baha I Ajrijade
9. barok nastavlja da razvija vrednosti visoke renesanse, umetnici vise nisu zanatlije.
10. simetriju renesansne slike barok zamenjuje asimetrijom

1
11. Bolonjci nastavljaju tradiciju monumentalne dekorativne umetnosti. Iluzionisticko
slikarstvo spaja arhitekturu, skulpturu I slikarstvo. Bell composto
-zajednički elementi iluzionistički slika: trijumf arhitekture koja se uzdiže ka nebu,anđeli i
sveci u letu,figure u brzom pokretu, čiju odeću nabira i nosi vetar
-opisuju: živote svetaca,istorije dinastija,legende o herojima,priče o mitoločkim
ličnostima.
-iluzionističko slikarstvo unutar zidnih venaca (ramova) je svojstveno baroku. Cesto
figure su raspoređene uz obod slike,dok se u njenom središnjem delu otvara širok
nebeski prostor. Za posmatraca je ponekad nemoguce da razazna da li je nesto
arhitektonski, skulpturno izvedeno ili slikano.

Postojale su dve grupe u baroku

1.Grupa formirana oko problema luminizma, Karavadjovog manira

2.Grupa nastavljača svetlog i iluzionističkog slikarstva, krug braće Karači.

Najznačajniji predstavnici su antiteticki par

-Mikelanđelo Karavađo,
-porodica Karači,

-Artemizija Đentileski
-Đovani Batista Gauli,
-Đovani Batista Pjaceta,
-Frančesko Gvardi,
-Pjetro da Korona

-Guido Reni
-Francesko Albani
-Djovani Lanfranko
-Djovani Francesko Barbieri-Gvercino
-Dominikino Zamperi-Domenikino

Italija je kolevka baroka. Reč potiče od špansko - portugalske reči "barrucco" - termin
barok je važio za sve izvijeno, nepravilno, kitnjasto, hirovito.Barok se javlja u periodu
kontrareformacije u katoličkim zemljama. Katolička crkva se izrodilau apsulutnu
suprotnost izvornim hrišćanskim idejama. Vatikan je postao jezgro bogastva,pohlepe,
nemorala i zločina, naročito dolaskom Aleksandra VI Bordžije za Papu, koji je
bioponajmanje duhovnik - bio je ubica i razvratnik. Racionalni duh humanizma prodro je
i uoblast teologije, nastaju konflikti intelektualaca sa Vatikanom. Jan Hus (rektor
univerziteta
uPragu i pristalica reformatorskih ideja) je spaljen početkom 1412.g. Kulminacija jeindul
gencija (prodaja oproštajnica grehova za novac), koja se sprovodi da bi Vatikan
došaodo para. Krizi u zapadnoj Evropi doprinosi i bogaćenje buržuazije i zanatlija, kao i
osvajanjekolonija, a verska učenja crkve su dovedena u sumnju. U centrima koji su
daleko od Rimapočinju se rađati reformatorske ideje i pokreti. Kada indulgencija stiže u
Nirnberg 1517.g.,ovoj degeneraciji se suprostavlja i Martin Luter. On osniva

2
protestantizam, religiju koja se širipo Evropi i svetu, a koju počinju prihvatati i vladari
kneževina.Katolička crkva na ovu reformaciju reaguje kontrareformacijom - Jezuitskim
redom (osnivaga Ignjacio de Lojale 1534.g) i inkvizicijom. Jezuiti su svoju družbu
usmerili da deluje psihološki, da uđu u strukturu svakog čoveka i da je promene. Počinju
preobraćati i plemenau Africi, Južnoj Americi isl. u katoličku veru.
Jezuiti su i stvorili likovni jezik baroka, da bidelovao svojim psihološkim
svojstvima na vernike, a nevernike preobratio.
Veličaju se:Svetitelji, Papa, Uspenja, patetične verski zanosi, pojave i pojedine stvari -
kontrareformacijase ogleda i u umetnosti. Stvaraju se oblici koji mogu psihološki
delovati na ljude , što je
iosnovna karakteristika baroka (za razliku od srednjevekovne umetnosti koja prikazujes
uštinu vere, ali psihološki ne utiče na posmatrača).Manirizam kao hladan, formalan i
suviše intelektualan nije mogao da zadovolji
zahtevekatoličke crkve, pa se u poslednjoj deceniji XVI veka, sabiranjem vrednosti visok
erenesanse, obrazuje umetnost baroka. 1540.g. papa Pavle je potvrdio službeni značaj
barokne umetnosti. 1545.-1563.g. u Trientu se održava koncil, na kome se naglašava
jasnokoriššenje umetnosti u psihološkom delovanju. Barok traje do 20. ih godina XVIII
veka.Ponovo se učvršćuje katolička vera, države postaju apsolutističke. Barok se
razvija i uostalim katoličkim zemljama - Španiji i Flandriji. To je period koji razdvaja
renesansu odneoklasicizma, bez preciznih vremenskih granica.Barok se razvio iz kasne
renesanse u Rimu (Michelangelo, Coregio) i Bolonji, a veliki je iTintorettov uticaj - uvodi
dijagonale i odnose svetlo-tamnog, što doprinosi dinamičnosti, uvodiskrašenja likova
koji stoje i lebde i pogled odozdo iz žablje perspektive, da bi sve izgledalouzvišenije
(kao i Mantegna). Barok sve ovo usvaja, ali se stvara jedna nova celina, koja
upotpunosti odudara od tekovina visoke renesanse.Barok je, pre svega, imao verski
karakter, jer je naručilac bila crkva, koja je uticala na njegovrazvoj.
Barok je nova forma umetnosti, koja je u službi katoličanstva, da bi
pobedilopaganstvo i jeres.
Pored crkvene, postoji i profana grana baroka (dvorovi i rezidencije), ali je ona daleko
slabija, profane kompozicije samo pomažu ukrašavanju vladarskih rezidencija- njima
je podražavanje svetovnog sjaja bilo važnije od pobožnosti.
Teme
se znalački odabiraju, jer se teži da se vernici vrate u crkvu. Ova umetnost
imaexpresivnu snagu, koja deluje na posmatrača. Treba vernika dirnuti, pokrenuti ga na
razmišljanje i vratiti ga. Tema je morala biti lako prepoznatljiva, zbog toga Barok
negujenaraciju. Razumljivosti teme doprinosi i barokni naturalizam -
potrebno je da se sadržajiskaže jasno i prepoznatljivo, prikazuje se sve što se vidi, bez
razdvajanja bitnog odnebitnog.
Teme su religiozne, alegorijske, rade se portreti (pojedinačni, grupni idvorski),
mrtve prirode, fantastični predeli, scene u žanru, a ima i slikara koje
slikajusamo životinje.
Rade se i teme sa dramatičnim predstavljanjem najsvirepije brutalnosti,
tiprizori obiluju patetikom, pompeznošću i asimetrijom, i u suprotnosti su sa antičkiinspiri
sanom harmonijom renesanse i kasnije klasicizmom. Maniristi stvaraju iz svog duha,dok
barokni umetnik pojačava postojeći renesansni metod (od prirode ka umetničkom delu)u
svom naturalizmu. Nema novih formi, već se koriste postojeće u novoj interpretaciji.

3
Struktura slike se dijagonalno rešava, nastoji se da se posmatrač po svaku
cenuuzbudi
Pojačavaju upečatljivost i dramatičnost iskazivanja i doživljaja. Pojačava se izraz lica(he
lenizam - barok antičkog sveta), dramatičan je, patetičan, grimasa ide i do
neukusa.Pojačava se gestikulacija, draperija je uskomešana, kako u slikarstvu, tako i u
skulpturi.Pojačava se odnos svetlo-tamnog (granice svetla i senke su
kao nožem odrezane).
Svetlo je neprirodno i veoma naglašeno, a senka je tamna i teška.
To pojačava dramski efekat,ali se tako postižu i izvesna kompoziciona svojstva.
Svetlost se kondenzuje u idejnom težištuslike i vuče posmatrača. Ostali oblici su u
tamnoj senci, a ako se nešto naglašava, onda se iosvetljava. Ovo u baroku postaje
manir (kasnije umetnici upotrebljavaju svetlost bez jakograzloga). I u Holandskom
slikarstvu postoji odnos svetlosti i senke, ali je to potpuno različitood svetlosti baroka.
Oblici su neobični, extravagantni, preterani, izveštačeni i neuravnoteženi- različiti od
renesanse, klasicizma i antičke harmonije. Karakterišu ih pokret i dinamika.
Barok je reprezentativna umetnost, zahteva maksimum sjaja, pompeznu raskoš, brojne
dekoracije, nemirne plastične površine. Osnovno načelo oblikovanja je slikovitost, slabid
ealizam i naglašen naturalizam.
Kompozicija
se u baroku takođe menja. Oblici su poređani po principu koordinacije.
Načelosubordinacije (podređenosti) iz renesanse se napušta (Leonardova Sveta
porodica - smirenakompozicija horizontala i vertikala) -
kompoziciona struktura renesansnih dela je dosta jednostavna i ne odgovara baroku.
Tintoretto počinje da uvodi dijagonalu, koja je dinamičnijai drugačije se doživljava.
Postoji i više dijagonala koje prodiru u dubinu slike -
načelodijagonaliteta.
Time se pojačavaju dramatika i dinamika. Pri rešavanju samog prostora
podubini napušten je renesansni tipičan način predstavljanja dubine pomoću nekolikosu
ksecivnih planova. Prostor se sada razvija u dubinu, često pada u beskonačnost, jedinst
veniji je, bez ispoljavanja prekida na planove, povezuje figure u jednu jaču celinu,pejzaž
i horizont.

U baroku narativni momenat upućuje na veliki broj figura. Kompozicija

ječesto velika, sa izvijenim ramovima i prebogatim koloritom. Figure se ne formiraju po j
ednostavnom geometrijskom obliku, već se zasnivaju na dijagonalama ili kosoj liniji.Stru
kturalno je vrlo složena.
Perspektiva
je apsolutno savladana, njeno veliko poznavanje omogućava stvaranjeiluzionističkih
efekata.
Perspektiva u baroku prelazi u perfektnu iluzionističku
viziju,koja postaje sama sebi cilj.
Perspektivne bravure ne traže se više u horizontalnomprostoru, već i u rešavanju
vertikalnog prostora, u smelim skrašenjima plafonskog slikarstva inaročito u dekorisanju
kupola. Kao stvarne polazne tačke u ovoj vrsti dekoracije bile su dveCorreggiove kupole
u Parmi. Pri tome, postavlja se kao problem stvaranje iluzije otvorenogneba u plafonu ili
u kupoli (ostvaruje se iluzionizam naročito tavaničnog dela arhitekture) i dase uzvitlana

4
masa tela u skrašenju baca u taj imaginarni, beskrajni prostor. Dovode se uspecifičan
odnos arhitektura, skulptura i slikarstvo. Javlja se i doslikavanje
arhitektonskihelemenata na tavanica i produžavanje pilastara. Iluzionizam se primenjuje
ne samo u tehnicifreske, već i u portretnom slikarstvu. Tim iluzijama prostora gubi se
autonomija arhitekture iprava veličina prostora - on biva otvoren u beskonačnost.Kolorit
je topao, kompozicije su velikih razmera, okviri su kitnjasti.Nauka ima novu ulogu, sve
ovo se uči na Akademijama, istraživanje je naučno prevaziđeno inema stvaralačkih
avantura - to su razlike od predhodnih razdoblja. Od Srednjeg
vekaprema renesansi narasta naučni udeo u umetnosti -
anatomija, perspektiva, traktati oslikarstvu. Tako se i u baroku umetnici obrazuju, ali to
ima i lošu stranu jer ne
razvijajuinventivnost, posmatranje prirode i spontano stvaranje. Vremenom, Akademije
se ipretvaraju u centre negativnih
uticaja.Barok je pobeda mase nad linijom, pokreta nad mirom i umetnost zasnovana na
misterioznosti.
Barok = masa + pokret + misterioznost.

5
2.ODLIKE ITALIJANSKE BAROKNE SKULPTURE

Psihologija je znatno napredovala u XVII veku, biolozi su postavili prva načela

fizionomije, više umetnika je začelo rasprave o izrazu,a jedna od najslavnijih je bila
rasprava francuskog slikara Charlesa Lebruna. Umetnost je shvaćena kao sredstvo za
izražavanje duševnih strasti:ljubav, patnja, ljutina, nežnost, radost, bes, ratnički žar,
strah i prezir. Sva ova osećanja treba da budu uvek prikazana u svojoj kulminaciji,
pokretom tela i gestom, izrazom lica. Za ovu glumačku ulogu koju daju svojim
likovima,umetnici stalno imaju na pameti primere iz opera, jer se opera smatra
vrhovnom umetnošću tog vremena.
Skoro svi vajari baroka su bili restauratori antičkih kipova,a restauracija je u to doba
išla za tim da se ponovo napravi celo delo i samim tim dobijala karakter reinterpretacije.
Tema mucenistava je jedna od glavnih tema baroka u katolickim zemljama. Katolicka
crkava je shvatila da zrtve sukoba sa protestantima mogu postati uzor. Ona je smrt
mucenika za veru pretvorila u herojski cin, cin trijumfa nad smrcu. Mucenik se oznacava
simbolima kao sto su lovorov venac ili palmina grana. Takodje se nad mucenikom
ukazuje Vizija pa je karakteristican i pogled uprt u visinu.

Glavne karakteristike barokne skulpture:

1. barokna skulptura određeno teži ka slikarskom utisku
2. jaki pokreti i izvijeni oblici uznemirenim draperijama,
3. duboka modelacija, zbog čega se pojavljuju snažni kontrasti svetlosti i senke
4. vajarska dela kao da bujaju na svim mogućim mestima,u unutrašnjosti građevina,u
crkvama, po stepeništima i dvoranama palata i dvoraca i spolja,izbijajući uz
portale,podmećući leđa pod balkone, te vrve po krovovima, izranjaju iz fontana ili kao
brojni javni spomenici na trgovima gradova.
5. tematski najčešće obuhvata hrišćanske teme i likove, zatim mitološke likove i grupe,
a česte su portretske skulpture i nadgrobne skulpture.
7. barokna skulptura je u saodnosu s prostorom oko nje, dinamična i puna energije u
kombinaciji sa slikarstvom I arhitekturom stvara iluziju kao onu na pozornici(to se
možda najbolje vidi iz Berninijevog remek-dela – Ekstaza Sv. Tereze). Stvara jak
teatralni efekat.
8. Spoj arhitekture, slikarstva i skulpture naziva se bell composto
9. naturalizam je primetan kod portretnih bisti koje se odlikuju jakom individualnoscu.
10. najčešće se radi u bronzi i raznobojnom mermeru,pozlaćuje se i boji.
11. dekorativna plastika nema vrednosti u pojedinačnim detaljima i izdvojenim
fragmentima,već živi samo u okvirima kompletne kompozicije.
12. Arhitektura je koristila skulpturalne ukrase na tri načina:
- horizontalan red statua kojim se završava neka građevina
- karijatide(ženske figure) i atlanti(muške figure) kao nosači stubova(poreklo iz
antike).Ovi stubovi sadrže najtipičnije barokne osobine kao što su
pretencioznost,maštovitost i teatralnost.
- frizovi,grbovi, trofeji i slični elementi sa vajanim figurama.
Na ovaj način se skulptura pretvorila u pravu finalizaciju baroknih građevina,a ponekad i
kao sredstvo da se ublaže neki arhitektonski nedostaci ili nepravilnosti.

6
Razvoju italijanske skulptorske škole i njenom uticaju van granica zemlje,doprineo je
Đovani Lorenco Bernini u cijem se delu barok definisao i dosao do vrhunca.
Za pozitivan razvoj rimske skulpture u XVII veku zaslužan je i
Aleksandro Algardi(1602-1654)
-skulptor iskusan kao arhitekta,kao slikar obrazovan u školi Kračija,a upućen u zlatarski
zanat
-umetnik koji se prepusta manje svom temperamentu nego Bernini.
-njegov nacin rada je neposrednije nadahnut antikom.
-radio je nadgrobne spomenike kojima nedostaje dekorativna snaga Berninijevih
kompozicija, uzdržavaniji ili sasvim lišeni emocija.
-Grob Pape Lea XI sa alegorijskim figurama Plemenitosti i Velikodusnosti
-Papa Lav I isteruje Atilu reljef u crkvi Sv.Petra u Rimu zamišljen kao slika čistog
baroknog stila.
-Inoćentije X bronzana statua, jaka karakterizacija lika.
Fransoa Dikenoa(1594-1643)
-njegove koncepcije su odudarale od naglašenog i strasnog izraza Berninijevih radova i
više pristajale uz statičnu i stariju umetnost prožetu ljubavlju za antikom.
-istakao se radom u terakoti,slonovoj kosti i bronzi.
-Sveta Suzana
- Sveti Andrej u crkvi sv. Petra u Vatikanu (bio je ljut zato sto je Bernini uzeo za svog
Longina jedinu nisu u podkupoli na koju je padalo prirodno svetlo)
Stefano Moderno
-Sveta Cecilija, prikazana bez gesta, bez pokreta, ali postoji metafizicko cutanje koje iz
nje probija.
Francesco Borromini
-najveci arhitekta svog vremena
Francesco Mochio
-dela ovog umetnika su malobrojnija od dela Berninija,ali su veoma originalna.
-dela se razlikuju od Berninijevih po izvesnoj istancanosti koju je Mochia zadrzao od
manirizma.
-Sveta Veronika sa velom u crkvi Sv. Petra,
-grupa Andjeo I devica
-konjanicka skulptura Aleksandra Farnezea

7
3.TEME U ITALIJANSKOJ UMETNOSTI XVII VEKA

Retorika je jedan od ključnih pojmova za razumevanje barokne umetnosti, jer katolička

crkva retorikom pokušava da ubedi vernike u autenticnost rimske crkve.U likovnoj
umetnosti ulogu govornika preuzima umetnik koji se obraća posmatraču.
Iz retorike je preuzeta i hijerarhija žanrova, gde su postojala tri osnovna načina
govora: visoki, niski i srednji stil,
1. Istorijsko slikarstvo-po humanističkoj teoriji umetnosti,slika mora da predstavlja
čoveka,a najuzvišeniji vid slikarstva je onaj koji predstavlja vladara-heroja u njegovoj
aktivnosti.
2. Žanr slikarstvo-srednji stil je dozvoljavao upotrebu skromnog govora i obraćao se
običnim ljudima u svakodnevim događajima.
3. Pejzaž i mrtva priroda-su najniži oblici predstavljanja u likovnoj umetnosti.Ovakva
hijerarhija žanrova je opšte važeći stav intelektualnih krugova XVI i XVII.
Umetnik se mora razvijati kao duhovni vođa koji će biti sposoban da slikama doprinese
i moralnom uzdizanju pa zbog toga ne sme da uzima svoje teme iz svakodnevnog
života, nego mora težiti istorijskim,religioznim i temama iz književnosti.
Umetnici rade najviše za crkvu I sveštenstvo,revidirajući ikonografiju prema zahtevima
Tridenskog koncila,koji je koristio umetnost kao sredstvo podsticanja pobožnosti i oruđe
religiozne propagande. Majstori baroka često obrađuju motive koji su interesovali
renesansne umetnike.To su teme Blagovesti, Raspeće,Tajna večera,Vaskrsenje.Mnogi
umetnici su nastavili da rade i profane teme mitološke sadržine.
Karači stvara istorijske i religiozne kompozicije, ali radi i u pravcu osamostaljivanja
pojedinih žanrova kao što su pejzaž i žanr slikarstvo, a Karavađo se interesuje za mrtvu
prirodu i žanr slikarstvo na pocetku karijere da bi se kasnije tematika cistila I on postao
slikar iskljucivo religioznih tema.
Žanr slike
Žanr slikarstvo nudi teme iz svakodnevnog života gde se ljudska figura anonimno se
predstavlja.
Anonimno predstavljanje neophodno je stoga da bi se istakla razlika između žanr
slikarstva i portreta, koji se bazira upravo na individualnim karakteristikama. Sve do
kraja XVIII veka žanr slikarstvo obuhvata i pejzaž, mrtvu prirodu, prikazivanje životinja i
biljaka, enterijera, karikatura i drugih komičnih scena.
Svoj procvat žanr slikarstvo doživeće otprilike u isto vreme u holandskom i italijanskom
slikarstvu XVI i XVII veka, kada se afirmiše kao potpuno nezavistan subjekt sa
potvrđenim umetničkim i estetskim kvalitetima.
Annibale Karači je predstavljao svoje ljude onakvim kakve ih je video,bez preterivanja i
bez bilo kakvih moralizatorskih poruka.On je uspevao da prikaže ljude u njihovom
svakodnevnom poslu na jedan krajnje objektivan način. “Mesarska radnja“, “Čovek koji
jede pasulj” Njegove žanr scene i pejzaži odišu spontanošću i stvarnim životom,a
svakodnevni predmeti koji se javljaju na njegovim žanr kompozicijama, nemaju
simbolicno versko značenje.
Njegove žanr slike skidaju “auru mističnosti” sa umetničkog dela, a razvojem žanra
reformiše se celokupno slikarstvo.

8
Karavađo nikad ne prikazuje stvarni život najnižih slojeva društva,te su njegove slike
okarakterisane kao “pseudožanr” jer su one daleko od realnog predstavljanja izgleda
ulica i taverni.
Mrtve prirode
Karavađovo interesovanje za slikanje cveća i voća dostiže vrhunac u “Korpi sa voćem”
remek delom njegove rane faze.
U korpi se nalazi obično,svakodnevno voće i Caravaggio je prvi umetnik koji je objedinio
i prikazao razne vrste voća.
Panofski smatra da su mrtve prirode proistekle iz religioznih kompozicija i da je tokom
XV i XVI veka došlo do postepenog osamostaljivanja ovih tema.Međutim, on isto tako
smatra da su mrtve prirode i dalje, pogotovu u XVII veku, zadržale simboličku i
metaforičku funkciju.
Mrtva priroda može imati čak i političke konotacije kao prikaz ekonomskog statusa
određene zemlje. Tako je u holandskim mrtvim prirodama trpeza izuzetno bogata, dok
je u španskim nešto oskudnija.
Pejzaž
Pojava pejzaza se obicno vezuje za Holandiju XVII veka, ali to je proces koji svoju
predistoriju doživljava u Italiji u sprezi znanja severa i juga, umetnici sa severa putuju u
Italiju i obrnuto-dela holandskih umetnika u italijanskim kolekcijama.
Uvek kada se govori o nastanku pejzaža nezaobilazan centar je Venecija.
Na relaciji Flamanci-Venecija-Rim nastaje moderan pejžaz.
Paul Bril je odigrao veliku ulogu u nastanku pejzaza. Od Brila ide direktno linija do
Anibala Karacija I humanizovanog pejzaza. (Odnosi se na predstave ljudskih figura u
pejzazu.U poimanju umetnosti nije bilo moguce izbacivanje ljudske figure,jer slika mora
da predstavlja ljudsku delatnost(humanisticko poimanje umetnosti)).Ta linija ide preko
drugih umetnika sve do Pusena i Lorena.Tom linijom pejzaz stice potpunu
samostalnost.
Religiozne slike
Svete slike moraju biti jasne,razumljive običnom verniku,realistične i pobožne.Sveta
slika mora biti korisna dogmatski-crkvi kao instituciji,njome moraju da se izraze
dogmatske istine.U ikonografskom repertoaru religiozne umetnosti baroka javljaju se i
nove teme.Zanimljive su one vezane za kult Bogorodice,kao što je tema o
Bogorordičinom bezgrešnom začeću i mučenja svetitelja.Naturalističke scene ovih
mučenja su bile obojene ekstatičnim i mističnim tonom kontrareformatorskih religioznih
propisa.
Karavađova revolucionarna rečenica koja je dubinski uticala na teoriju umetnosti, bez
obzira na Karavađov otklon prema teoriji, bila je: “Ista veština je potrebna da bi se
naslikala mrtva priroda kao i da bi se naslikala religiozna kompozicija”. Crkva nije
insistirala samo na pročišćavanju religioznih predstava od svake vrste netačnosti, već je
zahtevala i izbacivanje svih paganskih i svetovnih primesa. Naravno ovakav stav crkve
je doprineo smanjivanju interesovanja umetnika za sve profane teme koje ne bi bile u
skladu sa doktrinom crkve.

9
4.KARAVAĐO

Karavadjova karijera moze se podeliti u cetiri faze:

1. Milanski period-Iako nisu otkrivene slike iz ovog perioda, on je bitan zbog
prvobitnog obrazovanja i uticaja starijih severno italijanskih slikara cija je dela
mogao da upozna-Savoldo,Moretto, Lottoi braca Djulio i Antonio Kampi
2.Rani Rimski period-1590-99
3.Period monumentalnih porudzbina za rimske crkve koji pocinje 1599, a zavrsava
se njegovim bekstvom –1606 godine.
4.Radovi za crkve u mestima koja je proputovao od 1606-1610

Rani rimski period

Ukoliko se porede rano rimski /Bahus/ i post-rimski radovi/Vaskrsavanje Lazarevo/
moze se sagledati kakvom se brzinom razvijao Karavadjo i koliko je mali razmak u
nastanku dela, koja gotovo izgledaju kao da su ih radili razliciti umetnici /13 god/.Njegov
Realizam I tenebrozo, dva su stuba na kojima pociva njegova slava.
Promene u njegovom zivotu podudaraju se sa promenama u stilu.Vecina nereligioznih
slika pripada ranom rimskom periodu.To su u prvom redu zanr kompozicije, a potom I
mitolske i alegorijske scene.Za razliku od zanr slika, mitoloske i alegorijske scene jasno
upucuju na umetnicko prihvatanje ucene tradicije.Nalazimo mladog Karavadja kako radi
u sklopu ove tradicije, ali na svoj nacin. Poznato je da nije koristio crtez I nijedan za
njim nije ostao, imao je posebnu tehniku da suprotnim vrhom cetkice pravi skicu. Ovo
nije uticalo na umeksavanje forme njegove slike ili naglasavanje poteza cetkice.
Taj njegov poznati relizam se mora upotrebiti sa opreznoscu posebno kod ranih
Rimskih radova. Primer je Meduza koja prikazuje pozu koja nikako ne moze biti
napravljena. Formalni tretman nije blizak prirodi. Njegove slike imaju moc da “skamene”
bas zato sto su nerealisticne. Takodje to im daje notu romantizma. Njegova Gatara ili
Kartarosi ne prikazuju ljude sa ulice, fotografski zabelezene, sto dokazuje I neutralna
pozadina. Tako da njegove slike nisu pravi zanr, vec psudozanr. Cesto ostavlja pazan
prostor oko figura koji ima ogromno psiholosko znacenje. Rani period cesto stvara
atmosferu cudnovate postojanosti mrtve prirode. On stvara sopstveni repertoar stavova
I poza koji ne moraju biti logicni I to se vidi vec u “Koncertu”.
1. Decak koji ljusti krusku
2. Bolesni Bahus
3. Decak sa korpom voca
4. Gatara
5. Kartarosi
6. Muzicari (Koncert)
7. Decak koga je ujeo guster
8. Ekstaza Svetog Franje Asiskog – pazljivo prikazano stanje transa, jedno oko je
zatvoreno, drugo poluotvoreno bulji u prazno, a telo deluje napeto I ukruceno,
Misterija je nagovestena slabim svetlom koje se probija kroz vecernje nebo.
9. Lautista
10. Korpa sa vocem
11. Bahus – androgeno bice, opravdano je pomisliti da je predstavio sebe u
mitoloskom ruhu zato sto takvi portreti imaju izvore u Rimskoj umetnosti. Pogled

10
 dremljiv, usne meke I putene, on je beo, ugojen I trom, savremenici su ovo mogli
oceniti kao mitolosku jeres, ali ovakve predstave su bile poznate I u manirizmu
kada su bogovi mogli postati I predmet poruge. Koloristicko savrsenstvo,
minucioznost u izradi detalja. Boja I svetlo ne stvaraju dubinu, skracena ramena I
ruka koja drzi casu nagovestavaju dubinu. Maniristicki ostatci su vidljivi u
naborima draperije I otkrivenom ramenu.
12. Jovan krstitelj
13. Odmor na putu za Egipat

Pozni rimski period

Otkriva sebe kao slikara velikih religioznih tema. Shvata naglasene pokrete kao
neophodne za izrazavanje akcije uma. Kao recimo Marijine podignute ruke u Polaganju
u grob ili pruzene Pavlove u Preobrazenju. Pokretom on takodje uvlaci posmatraca u
prikazani dogadjaj. Ovo se vidi u obe verzije Svetog Mateje sa Andjelom kada noga
strci van slike ili hoklica koja jednom stranom visi preko ivice slike u prostor posmatraca.
To pokazuje I skraceno telo Sv. Pavla u Preobrazenju ili kamen koji strci u Polaganju
grob I laktu sv. Josifa. Cesto ostavlja pazan prostor oko figura koji ima ogromno
psiholosko znacenje. Svaka figura je posebno individualizovana za razliku od post-
rimskog perioda. U ovom periodu atmosfera je izrazeno dramska, prikazuje klimaks
dogadjaja.
Osim u gestu I ikonografiji proslosti duguje I kompoziciju (Mucenistvo sv. Mateje).
Tenebrozo- nakon svetlog I jasnog ranog stila on prelazi u novi manir pogodan za
religiozne teme monumentalih slika. Figure su rasporedjene u polutami, ali jako svetlo
pada na njih. Svetlo je iz neindetifikovanog izvora. Njegova svetlost I tama su iste
gradje, one ne stvaraju prostor niti atmosferu.

1. Kapela Kontareli u crkvi Sv. Luidji dei Francezi francuska crkva

-Pozivanje Mateje,
-Mateja I andjeo
-Mucenistvo Sv. Mateje kompoziciono duguje tradiciji, figure koje se vrte oko centralnog
stozera, takodje andjeo koji se ukazuje na oblaku je jedinstveni slucaj u njegovom
opusu, njegovi andjeli su uvek prikazani u oblacima meke draperije.
2. Kapela Cjerasi u crkvi Santa Maria del Popolo
-Mucenistvo sv. Petra
-Preobrazenje sv. Pavla On stvara sopstveni repertoar stavova I poza koji ne moraju biti
logicni. Tesko je reci gde bi trebalo da bude svetiteljeva desna noga I kako uopste
prikljuciti noge sluge njegovom telu.
3. Crkva Kijeza Nova (Filip Neri, oratorijanci) Polaganje u grob
4. Za porodicu Matei,
-Izdajstvo hrista,
-Neverovanje Tomino
-Vecera u Emausu- jedino bogatstvo mrtve prirode povezuje ovu sliku sa njegovim
ranijim periodom. Vraca se renesansi, ali za razliku od renesanse Ticijanove mirnoce
on ovde prikazuje naglaseni pokret koji je odraz psihicke reakcije.Hrist izrazava
hriscansku tajnu savijenom glavom I spustenim pogledom, I mocnim pokretom ruke koja
blagosilja. Ta ruka kao da probija u prostor posmatraca, zajedno sa rukom

11
zaprepascenog ucenika I uvlaci ga u prostor slike. Ista namera je izrazena polozajem
korpe za voce koja kao da ce pasti na nase noge.
5. Amor Vincit Omnia
6. Madona di Loreto
7. Smrt Bogorodice
8. Jovan Krstitelj (nebrojano puta)

Post-rimski period
Odnos figura I prostora se menja, figura su ponekad ranije bile zbijene tesno, kao da
probijaju ram ili je ostavljao prazan prostor oko figura. Sada on prestaje da
individualizuje figure, figure teze da se sklope u jednu amorfnu masu jos vise
naglasavajuci recitost praznine. Lazarovo lice naslikano je sa par poteza cetkice. To se
narocito vidi u Sahrani sv. Lukrecije I Vaskrsenju Lazarovom. Tradicionalni naglaseni
gest je ovde napusten, vec su emocije izrazene jednostavnim pokretima koa sto su
drzanje glave medju rukama, povijanjem glave u patnji, kada je takav naglaseni gest
upotrebljen kao u Vaznesenju Lazarovom, on nije pozajmljen iz tradicije. U ovom
periodu atmosfera je cesto utvarno nerealna, kao u Bicevanju Hrista koje ne prikazuje
sam cin, ali je okrutnija, a Hristova patnja je dirljivija nego na bilo kom dotadasnjem
predstavljanju ove teme. Kompoziciono su jako asketski, jednostavno konstruisane sto
se vidi u trouglu u Poklonjenju pastira, zbijenim figurama u Lazaru I simetriji na
Usekovanju Jovanovom. On stvara sopstveni repertoar stavova I poza koji ne moraju
biti logicni. Znacenje ovoga postaje jasno u Sahrani sv. Lukrecije gde su velike,
zlokobne figure grobara stavljene u prvi plan van svih razmera u odnosu na ljude koji
pate, time se brutalnost ovog izrazava bolje nego pravilnim proporcijama.
1. Vecera u Emausu
Ista je kompozicija, dodata je samo žena. Poruka je ista. Psihološki je slika drugačija,
manje je eksplicitna u nekim detaljima. Nema mrtve prirode I mnogo je manje pokreta.
Deluje tiše, ozbiljnije i turobnije od prethodne.
2. Sedam dela milosrđa
Kompleksna tema: tumačenje Hristovih parabola (Matej). Tu je predstavljeno svih
sedam dela. Napojiti žedne, nahraniti gladne. Žena koja doji svog zarobljenog oca.
Dokazuje vezu Karavađa sa jezuitima. Jezuiti i oratorijanci neguju dela milosrđa.
Karavadjo ovom svojim slikom ostvaruje nešto što je propagiralo katoličanstvo, a
naročito
3. Madona del Rozario
Bogorodica sedi sa Hristom ili ukazuje na brojanice ili ih predaje Dominiku. Dominikanci
sa brojanicama i sirotinja, puk. Propagiranje te pobožnosti, rozarijuma. Klasicizirajući
element. To se posebno vidi i po likovima. Crvena zavesa, kao sa Smrti Bogorodice.
Ova ima savršenu naboranost. Bio je u službi tadašnjih ideja. U suštini je odgovarao
duhovnim potrebama kontrareformacije katoličke crkve.
4. Bičevanje Hristovo
Zadržava sve karakteristike iz rimskog perioda. Hristovo telo podseća na
skulpturu.Vraća se i na manirizam. Pognuta glava Hrista. Posle Napulja odlazi na Maltu.
Vrlo je prihvaćen i član u okviru malteškog reda. Portret generala reda malteških
vitezova Vinjakura. I tamo je došlo do obračuna. Bio je u zatvoru, odlazi na Siciliju.
5. Usekovanje glave svetog Jovana Krstitelja

12
Kolorit nije toliko presudan u Karavađovom poznom slikarstvu. Kao u rimskoj fazi.Tema
martirija. Krv bukvalno šiklja i upravo ta krv je potpis, potpisao se kao Mikelanđelo. U
ove pozne slike on ugrađuje svoju tragičnu sudbinu, čoveka koji stalno iščekuje papski
oprostaj.
6. Sahrana svete Lucije
Slika je dokaz Karavađovog poznavanja jezuitske crkvene produkcije (San Stefano
Rotondo) i njegove vlastite tragedije. Sirakuza, katakombe. Lucija je iz Sirakuze. Ona je
pogubljena jer je verenik izdao da je hrišćanka pa su je proboli mačem. Rentgen je
pokazao da je prvi pokušaj bio da joj glava bude sasvim odvojena od tela. U krajnjem
rešenju nije odvojena. Rađena je za franjevce (S. Lucija al sepolkro, Sirakuza).
7. Vaskrsenje Lazarevo
Jedna od kapitalnih slika. Iz Mesine. Borba života i smrti.
8. Poklonjenje pastira
Teško je naći takvo siromaštvo kao što je ova štala u kojoj je rođen Hrist. Tu se najviše
vidi koliko je nosio te oratorijanske poruke o skromnosti. Ovo je više Bogorodica, obična
skromna žena, isti su takvi i pastiri. U to vreme kada slika ovu sliku u zapadnom
hrišćanstvu se tema Hristovog rođenja zamenjuje slikom Poklonjenja pastira. To je
spojeno u jednu. Za to su zaslužni franjevci. Prvi koji su došli da vide Bogorodicu i
Hrista su upravo ti pastiri.
9. David sa Golijatovom glavom
Glava Golijatova je Karavadjov autoportret. Dovodi se u vezu sa jednim događajem koji
je dokumentovan. Dok je boravio u Napulju , pronašli su ga oni sa Malte kojima se
zamerio. Tukli su ga toliko da je bio neprepoznatljiv. Dugo se lečio. Ili ovom slikom prik
azuje svoje pokajanje I trazi oprostoj crkve za ubistvo koje je ocinio u Rimu.

Neke njegove slike su izazivale kontraverznosti. Da li naduto telo Marije u smrti

Bogorodice ili prljava stopala na Mateji sa andjelom ili Madoni od Loreta cini se da
njegov humanizovan tretman religijski tema nije odgovarao uglavnom nizem kleru I
narodnim masama dok su uceni ljudi to prihvatali. Paradoksalno je da su njegove slike
bile namenjene narodnim masama. I to nije jedini paradoks, ima ih puno: njegove figure
su opipljive, a svetlo I prostor iracionalni; minuciozno je studirao modole, a figure
predstavljao nelogicno; ne koristi crtez, cvrsta mu je forma; sposoban je za dramaticnu
bitku kao I za apsolutnu tisinu…

KARAVAĐISTI
Karavađov genije je skoro sputao njegove sledbenike,dok su sledbenici Anibalea
Karačija bili u mogućnosti da se još pre njegove smrti razviju kao individualni majstori.
Uticaj Karavađove umetnosti bio je ogroman u prvo vreme na one koji su bili direktni
njegovi učenici(Manfredi,Domenico Feti).
Karavađov uticaj u Italiji su osetile Đenovska i Napolitanska škola,za koje se vezuje
veliki pokret u španskom slikarstvu XVII veka. Preko Francuske ovaj prošireni uticaj je
dopirao kroz utrehteske ateljee u Nozozemskoj.
Karavađov stil su podražavale u Rimu čitave legije umetnika,koji su došli iz raznih
oblasti Italije i sa severa Evrope,a nazivali su ih tenebrosi. Karavađova dela su
ostvarala veoma različite mogućnosti,čak i protivrečnosti.

13
Karavadjizam je znacajan za Evropsku umetnost ali ne i za Italijansku/Utrehtski
karavadjisti-Utreht je katolicki centar na severu u Nizozemskoj, Spanija, Francuska.
Oracio Đentileski
-1563-1638.godine iz Italije,
-boravi u Rimu od 1576, a pod uticaj Karavađa dolazi početkom XVII veka.
-tipično toskanski kvalitet njegove umetnosti ostao je uvek primetan u njegovim delima.
-čiste i precizne kontura, svetli i hladni tonovi,plavi,žuti,ljubičasti,kao i jednostavnost
kompozicija.
-njegov lirski i idilični temparement je daleko od Karavađovog.
-jedva da je mogao dati nešto više od kompetentnih i obojenih varijacija na
karavađovsku obradu.
Đuzepe Ribero
-1591-1652.godine u Španiji,a radio je u Napulju,
-ima neku vrstu bezbrižne ubedljivosti i nemarnosti prema stvarnom detalju,koji ga posle
Karavađa čine grubim u rukovanju bojom i u osećanju.
-Ribera se divio Karavađu kao slikaru tame kojom je on podvalčio dramatičnost.
Hendrik Terbrugen
-1588-1629.godine u Utrehtu,glavnom kataoličkom gradu Nizozemske.
Jakov,Laban i Lih
-slika pokazuje kako se njegova boja osamostalila i oslobodila Karavađa
-mrtva priroda sa grožđem odaje počast Karavađu
-anticipirajući Vermera slika ostavlja efekat kao da je u pitanju porculan,iako tretira
potpuno drugu materiju.
Adam Elshajmer
-1578-1610.godine u Nemačkoj,a radio je u Rimu
-više je bio zaokupljen pejzažom nego realizmom ili klasičnim figurama koje je u njega
postavljao
Propoved Svetog Jovana
Paul Bril
-1554-1626.godine u Flandriji,a radio je u Rimu
-interesovanje za pejzaž vodi u topografiju.
Rimski forum
-njegovim izgledima Rima počinje novi tip slika koje su postale vrlo popularne i dostigle
vrhunac u sledećem stoleću.
Valanten
-1591-1670.godine u Francuskoj,a radio je u Rimu
Gatara
-podseća na italijansku sliku
Klod Vinjon
-1593-1670.godine u Francuskoj
Mučenje Svetog Mateja
-pažnja je usredsređena na svirepog dželata i na svetiteljeve tabane naviše izvrnute
-slika je naslikana brižljivo realistički.
Đovani Baljone
-poznat kao biograf rimskih umetnika XVI i ranog XVII veka.
-bio je neprijateljski raspoložen prema Karavađu, ali ubrzo je pao pod njegov uticaj.

14
Oracio Borđani
-Rimljanin koji je odrastao na Siciliji,a proveo je nekoliko godina u Španiji i
potom se za stalno vratio u Rim 1605. gde je uradio mali broj velikih impresivnih slika -
izuzetno slobodan potez,tople i sjajne boje, neobične za umetnika rođenog u Rimu.

15
5.RADIONICA KARAČI I DEKORATERI

Sklonost Koređa za sažimanje ideja Ticijana,Leonarda i Rafaela,poslužila je kao osnov

za umetničku doktrinu braće Karači,osnivača Bolonjske škole.
Smatra se da je Bolonjska škola stvorila jedan stil koji je postao zajednički celoj Italiji,a
nastao je inicijativom ateljea Karači,čiji su napoznatiji članovi Anibale(1560-1609),
Lodoviko(1555-1619) i Agostino(1557-1602).
Glavne karakteristike
-radionica Karači je oko 1580.godine razvila antimaniristički stil
-njihova specijalnost bilo je monumentalno fresko slikarstvo.Oni predstavljaju
predposlednju stepenicu u istoriji dekorativne umetnosti
-Karači su osnovali u Bolonji čuvenu Akademiju upućenih, 1582.godine,umetničku
školu sa eklektičarskim stavom u teoriji i praktičnoj obuci,gde je nastava počivala na
proučavanju starih majstora, (boja- Ticijan, perspektiva- Mikelandjelo, crtez- Rafaelo)
anatomije i slikanje živih modela. Njeni osnivači su imali prvenstveni cilj da italijansku
umetnost oslobode manirističke artificielnosti i da je vrate izvornim klasičnim principima
velikih majstora visoke renesanse i da umetnost podignu sa zanatskog nivoa. Prakticnu
nastavu drzao je Anibale, a teoriju je predavao Augustino: matematika, filozofija,
astronomija, perspektiva.
-Karači su bili veliki dekorateri,a to potvrđuje Galerija Farneze,delo eklektičara,koji
biraju najbolje što je stvorila umetnost u prošlosti.
- dok su zajedno stvarali obrazac za mitološko slikarstvo u palati Farnese,rođaci Karači
su ustanovili tip oltarske slike,koji će uzet od Rafaela,trajati do Jan Pola Dominika
Engra,podeljen na dva dela (na nebeski i zemaljski svet)
-smatrali su da je spontanost glavna odlika umetničkog dela, a da je kod procedure
slikanja crtež najvažniji.
-oni su uspeli da pomire velike tradicije,kombinujući bogatstvo veselih i životnih boja
Venecije, sa veštinom crtanja i snažnog modelovanja, stvorivši svojevrsnu sintezu
idealaizma i naturalizma.
- razlika između rada Karavađa i Karačija

Anibale Karači
-najdarovitiji od rođaka Karači.
-više je bio reformator,nego revolucionar.Njegova reforma zasnivala se na obnovi
klasicne umetnosti i revitalizaciji klasicnih ideala visoke renesanse. Anibale Karači je bio
taj koji je obnovio stare vrednosti u italijanskoj umetnosti i revitalizovao slikarsku
tradiciju, od Đota preko Mazača do Rafaela.
-za Anibala se kaze da nije bilo umetnika koji je inteligentnije reinterpretirao pouke
visoke renesanse,onako kako ih je formulisao Rafael,a sto je manirizam porekao.
-scene iz svakodnevnog života,koje nastaju ne početku karijere,su mu poslužile kao
neka vrsta poligona za eksperimentisanje.
-kao i Karavađo osećao je da umetnost mora da se vrati prirodi,ali je njegovo
prilaženje bilo manje iskreno i održavalo je ravnotežu između studija iz života i
oživljavanja klasike.
-postavio je načela koja će biti načela klasičnog predela.

16
-fresko dekoracije je najviše radio,jer je bio posvećen retoričkim Aristotelovim
konceptom. Afeti(emocije)ljudske duše se predstavljaju,a povišene emocije
korespondiraju sa vremenom.
-Karaci zapravo radi u tehnici mezzo a fresco-nesto izmedju freske i ulja na svezem
malteru.Anibale Karaci je dobijao sve najvece porudzbine crkve
-sa usponom karijere on se okrece profanim temama,sto je kulminiralo u ciklusu Baha
i Arijadne na svodu galerije Farneze/ciklus je objedinjen idejom Amor vinict omnia-
ljubav sve pobedjuje/.Ova dekoracija je vrhunac Karacijeve delatnosti u monumentalnim
dekorativnim celinama.
-Anibale se borio sa suštinskom dramom ljudske predodređenosti,a
Agostino se predavao izražavanju onih olimpijskih snova u kojima su uživali
humanistički kneževi tog vremena.
Zanr scene
Prve zanr slike sa prikazima nizih slojeva i svakodnevnim desavanjima nastale su u
Holandiji oko sredine XVI veka u delu Pitera Artsena. Njegova dela uticala su na
Vicenca Kampija (Riblja tezga, Prodavacica voca) i Bartolomea Pasarotija koji je
naslikao Mesaru i koji je prikazivao nize slojeve podrugljivo. Anibale je proveo neko
vreme u njegovom studiju. On za razliku od ucitelja ne prikazuje samo figure, vec i
mesaru sa musterijama i drugim detaljima. Anibale nastoji da svijim sirokim, sumornim
postupkom potisne individualni karakter predstavljenih ljudi.Anibalovi karakteri su
prepoznatljivi clanovi drustvene klase ili profesije, ali oni nemaju licni, psiholoski
identitet, oni su generalizovani tipovi koji predstavljaju svoju profesiju.

Anonimni čovek koji jede pasulj

-Anibalov seljak je prostih crta,u ritama, rascupan,ali bez preterivanja.Njegov izgled
Anibale belezi objektivno kao i ostale detalje na slici.
-Podseca na Van Goga Jedaci krompira, covek je uhvacen u momentu, otvorenih usta,
prirodno, kao da se cudi sto je predmet nase paznje.
-slikarev glavni interes bio je da realno predstavi izgled, pomocu energicnih, slobodnih
poteza i smelog kolorita.
Mesara
-razlika u odnosu na sever se ogleda u načinu prikazivanja figure,jer su ovde
idealizovane figure.
-jedna od najranijih Anibalovih zanr slika.
Decak koji pije vodu
Vrhunski virtuozitet u predstavljanu materije toplog lica naspram hladne case. Obe
materije su ubedljive, a nisu ugrozile jedna drugu.
Portreti
za Anibala, portret je sluzio posebno za istrazivanje metoda naturalistickog
predstavljanja. Na portretima nije preterano izrazena psiholoska iindividualnost/kao ni u
zanru/, ali jeste humanost, vizija humanosti i svesnost o ljudskoj prisutnosti.Uglavnom
preovladava kontemplativno raspolozenje. Portret bankara sa perom, Covek sa
majmunom (u ovalnom okviru, poput ogledala, mozda hoce da aludira na covek =
majmun) Autoportreti, jedan je prikazan kao dovrsena slika na stafelaju, u pozadini se
vidi silueta coveka koji je mozda sam Anibale. Portret sa bracom ili autoportret u tri
starosna doba.

17
Religiozne teme
Pod uticaje Ticijanovih boja i Koredjovog odnosa svetlosti i senke i iluzionizma sto se
posebno vidi u ciklusu o Jasonu ili Pieti iz 1585.
Vaznesenje Device Marije (Santa marija del Popolo) pozvan da oslika crkvu sa
Karavadjom, boje su toplo crvene i narandzaste pod uticajem Ticijana, detaljan crtez je
radio po uzoru na Rafaela.
Pieta
-Anibale insistira na lamentu, oplakivanju.
-Sveti Franja se obraca posmatracu da se pridruzi oplakivanju.U pitanju je relativno
jednostavna scena.Poboznost,hristijanizovanost slike je u prvom planu.
-Hrist je u centru slike, a sve druge figure su oko njega.
-Evharistijska tematika Piete je narocito naglasena,
-u centralnoj Italiji se predtsvalja nosenje Hristovog tela, u duhu severnjacke tradicije je
Hristivo telo polozeno na grob.
-jasan je uticaj Koredja, ljupkost tela i oblika.
Sveti Franja i raspeće
-slika je vazna kao dokaz celokupne Bolonjske atmosfere i te reforme koja je zahvatila
taj prostor.
-ovaj simbolizam ima poruku memento mori i jedini spas se vidi u Raspetog, na sta
ukazuje Sveti Franja.
-i ovde se insistira da posmatrač bude uključen u sliku.
Raspeće
-simetrična kompozicija
-slika emotivno zrači,tako da je osećamo.
Venera sa Satirom i Kupidonom
-kadriranje sa leđa u krupnom planu(uticaj manirizma)

Pejzaz
Anibale je poceo da slika pejzaze oko 1585, kao vrstu produzetka zanr slikarstva.Pejzaz
mu je sluzio kao okruzenje. Radio je mnoge studije elemenata pejzaza/npr studije
drveca/.Na njegovim religioznim i drugim slikama cesto se javlja pejzaz kao okruzenje.
Ti rani pejzazi su venecijanski po karakteru. Pejazi Lova i Ribolova
pokazuju Anibalovo poznavanje flamanskih umetnika,koji su tada radili uVeneciji i
okolini.Oba ova pejzaza su sa fgurama.Dve prestave pejzaza iz oko 1589-90 su
Anibalovi prvi licni iskazi ove teme,kao i njegove najranije poznate slike koje imaju
pejzaz za svojupravu temu.Preovladava intimnost i naturalizam.Ima uticajavenecije,ali
su vise povezane sa frizom sa prdstavom pejzaza koju je naslikao Nikolo del Abate
uPalaco Podji u Bolonji.Na Anibalovim pejzazima moze se pratiti razvoj stila isti kao i na
drugimnjegovim slikama. Dva pejzaza iz oko 1595-7: Sveti Jovan u divljini i Odmor na
putu za Egipat pokazuju znacajan napredak u razvoju pejzaza.na samom kraju veka
»idealan pejzaz« je poceo da se uoblicava u Anibalovoj umetnosti.To je pejzaz ciji
karakter i forma,ciji znacaj proizilazi iz njegovog harmonicnog sklada sa dramaticnom
predstavom ljudi koji ga nastanjuju.To je pejzaz istorijskog slikara.Svaki A pejzaz iz
Rima sadrzi religioznu ili mitolosku temu.Ovi A pejzazi sada zaista izgledaju uobliceni

18
formalnom logikomdramaticne ideje koju sadtze.Stil idealnog pejzaza formiran je,ali ne
usavrsen.
U grupi od cetiri slike koje su radjene izmedju 1598-1601: Pejzaz sa Dijanom i Kalisto
/pejzaz logicno dopunjuje ljudsku dramu/, Pejzaz sa zrtvovanjem Isaka,
Pejzaz sa Marijom Magdalenom, Pejzaz sa Jovanom Krstiteljom koji propoveda-
ovaj je najzreliji, figure zaista nastanjuju pejzaz, covek i priroda zajedno ucestvuju u
transcedentalnom trenutku.Iz kasnog Anibalijevog perida potice samo nekoliko pejzaza,
ali izuzetno znacajnih:dve slike iz serije od sest luneta,
nacinjenih za kapelu Palate Aldobrandini u Rimu, predstavljaju njegov konacni i
najsavremeniji doprinos razvoju stila idealnog pejzaza.Sam Anibale je zavrsio samo
Pejzaz sa bekostvom u egipat i Pejzaz sa polaganjem u grob.
Prostor je dubok i sirok i prostraniji od ranijih pejzaza.To je rezultata generalnog razvoja
u A stilu, ka vecoj jednostavnosti i formalizaciji slikarskestrukture.Bekstvo u Egipat
je najcuveniji Anibalov pejzaz. 1603.godine u Galeriji Doria u Rimu polu obličastog
formata
-monumentalni pejzaž odaje pastoralno raspoloženje,a nežna svetlost i atmosfera
vraćaju se Đorđoneu i Ticijanu.
-figure su male i sporedne kao na nekom severnjačkom pejzažu(neproporcijalan odnos
između figure i pejzaža),ali ne izgledaju izgubljeno i smanjeno do beznačajnosti.
-karakter panorame nimalo ne ukazuje na bekstvo u Egipat
-priroda nije nepripitomljena kao kod severnjačkih predela,već je prikazan
civilizovan,gostoljubiv kraj (stari zamak,putevi i polja ukazuju da je čovek tu nastanjen)
-čvrsto konstruisani idealni predeo dočarava viziju prirode koja je pitoma,ali je stroga.

Dekorativno slikarstvo
Palata Fava
1583. zajednicki projekat brace, naslikali su cikluse Prica o jasonu i Argonautima, Prica
o Evropi.
Galerija Farnese
Dolazi na poziv kardinala Farnezea u Rim da oslika Kamerino kao probu za Gleriju
Farneze. Konceto je uradio F. Orsini. Oslikava prizore iz Herkulesovog zivota koji treba
da glorifikuju kardinala Farnezea. Zatim oslikava veliku dvoranu,dimenzija oko približno
6 x 18 metara koja je Anibaleovo najznačajnije delo. Nad arhitektonskim vencem diže
se poluobličasti svod koji je dekorisan mitološkim scenama, izabranim iz Ovidijevih
"Metamorfoza".
Tema je moć ljubavi koja sve pobeđuje i kojoj podležu čak i antički bogovi - Amor vincit
omnia. Za razliku od simboličnog karaktera većine manirističkih ciklusa, program ovih
fresaka bazira se na mitologiji,a Anibale ih slika sa takvom snagom i direktnošću da je i
gledalac uključen u ovaj narativni i zabavni spektakl.U svom pristupu antici Anibale je
očigledno sledio duh Rafaelovog "Kupidona i Psihe" iz vile Farnezine. Njegov visoko
razvijeni manir prilagođen je ukusu viših klasa, a freske podstiču utisak "radosti života"
(joie de vivre).
Tek u drugoj polovini XVI veka kvadratura(iluzionističko arhitektonsko slikarstvo,koje
kombinuje realnu i imaginarnu arhitekturu) je došla do svog izražaja.Anibale odlučuje da
ne koristi čistu kvadraturu,već da sledi tip kombinovane dekoracije i on je naslikao
mitološke kompozicije kao "kvadri riportati" (umetnute štafelajske slike),koje kao da su

19
uokvirene i prenesene na tavanicu.Njegova odluka da koristi kvadri riportati bila je
gotovo sigurno pod uticajem Mikelanđelove Sikstinske tavanice.Anibale je okvir svoje
dekoracije zasnovao na velikom vencu,potpuno vidljivom samo iz četiri ugla,kojeg
pridržava pažljivo smišljen sistem atlanata i herma.
Freska na tavanici
-u galeriji palate Farnese u Rimu oko 1597-1601.godine
-njegovo najveće delo koje ga je proslavilo
-bogata i zamršena kompozicija:narativni prizori,slično onima u SIkstinskoj
kapeli,okruženi su slikanom arhitekturom,prividnom skulpturom i nagim mladićima koji
nose vence.
-stil glavnih tema podseća na Rafaelovu Galateju,a celinu spaja jedna iluzionistička
shema,koja odražava Anibaleovo poznavanje Koređa i velikih Venecijanaca.
-brižljivo skraćeni i osvetljeni odozdo,nagi mladići i prividna skulptura i arhitektura
izgledaju stvarni.
-naspram te pozadine prizori iz mitologije predstavljeni su kao tobožnje slike u
ramovima.
-:tavanica se odlikuje bujnošću,što je odvaja od manirizma i visokerenesanse.
-Hol je oslikan mitološko alegorijskim govorom kroz priču o Herkulu i Odiseji(pobeda
vrline nad opasnostima).
-nema štafelajnih slika,tu je iluzija(kvadro riportato-podignuto),ali nije sasvim
zbunjujuće.
-uticaj Mikelanđela kroz modelovanje figure.
-raščlanjivanje tavanice poput Sikstinske kapele.
Stil Galerije Farnese je uzet iz najboljih izvora reneseanse,tj. od Mikelanđela i
Rafaela,koje su rođaci Karači tako sjedinili da je to samo njihova tajna.

Lodoviko Karači
-1555-1619.godine
-rođak Anibala Karačija,a razlikuje se od rođaka po nežnijoj i mističnijoj osetljivosti.
-iako je bio učitelj Anibalu,potpao je pod njegov uticaj.
Venčanje Bogorodice
-kada je bio najbogatiji,Lodoviko je spontano i venecijanski reagovao na boju.
Madona Bergellini
-ovde je Lodovico Karači uzeo baroknu kompoziciju sa Ticijanovih slika,kojoj je dodao
nebesku dubinu čime je veoma srećno rešio gornji deo kompozicije.
-Sacra conversazione iz renesanse,gde su sve ličnosti bile nepokretne,postao je
živahan razgovor u kome ljudi i sveci mogu intimno da opšte sa svetim licima.

DEKORATERI
Karavađov genije je skoro sputao njegove sledbenike,dok su sledbenici Anibalea
Karažija bili u mogućnosti da se još pre njegove smrti razviju kao individualni majstori.
1.Gvidro Reni
-učenik Karačija
-rafaelovske tendencije su najsavršenije izražene u delima Gvida iz Bolonje
-vraća se na antiku,uz lepe,blede boje

20
-radi scene iz rimske mitologije,kao što je apoteoza Eneja(skraćene figure) i Otmica
Sabinjanki(studiozni trijumf božanskog priviđenja,kvadratura-iluzija).
Aurora
-freska na tavanici u palati Rospiljozi u Rimu
-dekoratorsko delo koje se može porediti sa rafaelovim kompozicijama u Farnezini
-pokazuje Apolona-Sunce-u kolima koja vodi Aurora(Zora).
-kompozicija je nalik reljefu sa dramatičnom svetlosti koja mu daje emocionalnu
prodornu snagu koju likovi sami nikad ne bi postigli.
-ova slika nema skraćenja,ali je ipak prati kvalitet Bolonjaca i iluzionističkog koncepta
kvadro riportato.Ovo je pravi kvadro riportato,ali kada ne bismo znali da je na
svodu,pomislili bismo da se slika nalazi na zidu,te je ona suštinski daleka od baroka,ali
nagoveštava barokno jedinstvo slike.
-kao novina je uveden prvai štuko (dok ga Karači simulira).
-zadržan je i arhitektonski okvir
-vedrina, muzikalnost i ritmičnost u konstruisanju moćnih i jakih figura ukazuju na
njihovo rešenje poput skulptura,ali koje je istovremeno potpuno neodgovarajuće kao
tendencija iluzionističkog slikarstva baroka.
2.Gverčino
-učenik Karačija
-1591-1666.u Čentu blizu Bolonje,studirao je kod Lodovika Karačija,ali je bio i pod
uticajem Karavađa
-radio je velike oltarske slike sa osećanjem koje je u isto vreme i slikovito-dekorativno i
dramatično.
-Gverčino je bio najmlađi od Bolonjeza u Rimu,najrevolucionarniji i najmanje nalik
"klasičnom" klasicizmu.
-zanimljivo je da je njegov kolorit pretprpeo veliki uticaj Karavađa,koji se ogleda u jakim
kontrastima i jakim bojama, kojim se izdvaja od ostalih Bolonjeza.
-Gverčinove figure su pokrenutije,lepršavije,vazdušastije u svojoj formi,sve ostvaruju
utisak lebdenja, dok je kod Renija sve mnogo prizemnije,zemaljskije.
Aurora
-freska na tavanici
-arhitektonska perspektiva,kombinovana sa slikarskim iluzionizmom Koređa i jakom
svetlošću i bojom Ticijana,pretvara čitavu povšinu u jedan bezgraničan prostor
-likovi proleću kao da ih nose stratosferski vetrovi.
-ovom slikom je Gverčino pokrenuo nešto što je uskoro postalo bujica sličnih vizija na
tavanicama crkava i palata.
-oslikao je apoteozu Aurore na tavanici slikarstvom kvadrature.
-figure su znatno manje od pejzaža,koji je iskonstruisan,jer nije po realnosti rađen.
-jaka skraćenja i odmah s evidi da se radi o svodnoj slici.
Neverni Toma
-kombinacija karavađovske iskrenosti sa veencijanskim bogatstvom boja
-reagovanje na uljanu boju prikazuje u tom periodu
-nijedan drugi Italijan XVII veka nije tako neposredno produžio ovaj aspekt venecijanske
visoke renesanse.
Gverčinova kasna platna ispunjava jedna svuviše postojana svetlost.

21
Mada Gverčino nije mnogo odgovarao rimskom ukusu,njegov pokrovitelj je bio papa
Grgur XV iz Bolonje.
3.Domenikino
-1581-1641.godine u Bolonji
-klasične tendencije Anibalea Karačija su postale hladnije u delima Domenikina
Sibila
-ima svu onu izdašnost oblika koja podseća na Rafaela
-bio je dosta nejednak,ali ne i improvizator,a dostizao je katkad svežinu renesansnih
majstora.
-kvalitetima i odsustvom akademskog tona Domenikino je privukao pažnju Pusena,koji
po dolasku u Rim nalazi inspiraciju u njegovom delu.
Tobija
-Domenikino je razvio Anibaleovo interesovanje za pejzaž i umeo da stvori prijatnu
kombinaciju reda i prirode
4.Andrea Poco(1642-1709.)
-slikar,arhitekta,matematičar i teoretičar umetnosti
-radio je i pozorišne scenografije, a izdao je i izuzetnu Knjigu o perspektivi.
-dekorater baroknog doba,čiji se stil inspiriše pozorištem,efektima mašinerije i dekora
savremene opere.
-krajem XVI veka ljudi skloni misticizmu su bili beatifikovani i kanonizovani,što je
proizvod protivreformacije.
-poznat je i kao "padre Poco" i veoma bitan za barokno slikarstvo srednje Evrope, jer je
oslikavao jezuitsku crkvu u Beču,gde je i umro.
Crkva svetog Ignacija u Rimu
-prava jezuitska crkva, koja je dugo čekala da bude dekorisana.
-ovde imamo najspektakularniji razvoj kvadrature.To je vrhunac baroknog
iluzionizma.
Andrea Poco svojim iluzionizmom "konstruiše" još jednu crkvu iznad prave crkve, čime
je iluzija dubine/visine prostora pojačana do krajnjih granica.
-njegove figure pripadaju jednom bezvremenom svetu i učestvuju u,na spektakularan
način Pocove zamisli,u osnovnoj temi jezuitskog reda, koja je i glavna tema ove svodne
dekoracije - misionarstvo (alegorija misionarskog rada jezuita).
-skraćenja su ovde potpuna, arhitektura je slikana, i ova kompozicija predstavlja
trijumfalnu završnicu kvadratra-slikarstva.
-to je svodna dekoracija ( a ne kupolna),ali je Poco u ovoj crkvi i na mestu realne kupole
dao jednu od najingenioznijih iluzionističkih kupolnih rešenja u drugoj polovini XVII veka
- slikanu, virtuelnu kupolu.
-kupola se u kontekstu koncepcije prostora, ispostavlja kao mesto glavne, najviše
iluzije, i u duhovnom i u vizuelnom smislu, a koja se doživljava samo sa jednog mesta u
crkvi (i to ne tik ispod samog vrha kupole, nego malo ispred, sa pozicije koja je ovde
precizno utvrđena malim žutim krugom na podu).
5.Pietro da Cortone(1596-1696.)
-skulptor,arhitekta i dekorater
-dekoracija iluzionističkog poimanja nije stvarana perspektivnim metodama,već je utisak
prostora,koji može da živi sam za sebe kao odvojeni svet.

22
-obiluje složenim simboličkim sadržajima i aluzijama izraženim alegorijama,kojima je
potrebno znalačko razjašnjenje.
Glavne karakteristike: Kortone se služio arhitektonskom konstrukcijom
kompozicije,spretno vladao rasporedom masa po izvijenim linijama,a rasterećenim i
osvetljenim centralnim delom slike stvarao iluziju pokreta koji raste u beskraj prostora.
Palata Barberini
-papa Urban VIII (Mafeo Barberini),još dok je bio kardinal, želeo je da podigne najveću
porodičnu i papsku palatu u Rimu.Njegov rođeni brat Tadeo bio je veoma bogat i član
gradske uprave, i delio je Mafeijevu nameru da nova palata zaseni sve ostale u
gradu,čak i onu porodice Farneze.
-arhitektonski projekat za palatu Barberini je delo Maderne, Borominija i konačno
Berninija. Palata ima dva krila (po Borominijevom projektu): svetovni i sakralni. U
jednom je planirano da živi Mafeo, a u drugom Tadeo, i ta dva krila se spajaju upravo u
tom Gran Salonu sa Kortoninom svodnom kompozicijom. čitava palata je, dakle,
povezana velikim salonom (Gran salone) u vidu niza dvorana za audijencije. Ta
dvostrukost koncepcije, izražena i kroz neoplatonističku antitezu vita activa i vita
contemplativa, ogleda se i ovde: jedan bočna strana svoda uvodi u Tadeovo krilo
palate, bogatog čoveka, čoveka od akcije, a druga u Mafeijevo krilo, čoveka koji pripada
kontemplativnom svetu, pesniku i
Glorifikacija vlade Urbana VIII
-freska na tavanici Palate Barberini u Rimu oko 1638.godine
-površina tavanice je podeljena slikanim okvirima i podražava arhitekturu i skulpturu
-neograničeni nebeski prostor izvan okvira
-grupe figura na oblacima proleću iznad i ispod ovih okvira stvarajući dvostruku iluziju
-u ovom delu barokni stil dostiže vrhunac svog dinamizma.

23
6.BERNINI
Barok je pristekao iz velikih reformi katolicke crkve. U to vreme se, takodje, desavala
tzv. “kopernikanska revolucija”. Osecaj beskonacnosti vasione i pokreta nebeskih tela
je nesto sto ce zaokupirati um baroknog umetnika. Funkcija barokne sculpture/slike je
da pokrene emocije. Barok napusta ukocenost on se bavi gestikulacijom, pokretom,
akcijom, teatralnoscu. Helenska skulptura vrsi veliki uticaj na barokne umetnike.
Bernini je bio u sluzbi kardinala Scipiona Borgezea koji je posedovao zbirku antickih
skulptura na cijoj je restauraciji Bernini radio i tako se upoznao sa delima anticke
plastike. Za njega je uradio veliki broj mitoloskih dela koja se danas mogu videti u Vili
Borgeze. Bio je pod patronatom pape Urbana VIII koji ga je proglasio za papskog
skulptora, graditelja i nastojnika likovnih umetnosti, kao i dvorskog umetnika porodice
Barberini kojoj je papa Urban VIII pripadao. Od tada pa do kraja zivota posvecu je se
uglavnom religioznim temama sa izuzetkom portretne sculpture koje se bile trazene
izvan granica Italije (dobijao je narudzbine iz Francuske i Engleske). Naklonost pape
Inocentija X ne pripada Berniniju i mnoga dela koja su bila namenjena njemu izradjuju
dugi umetnici. Za vreme pape Aleksandra VII radi svoja najveca arhitektonska dela.
Apolon i Dafne (1622-24) To je grupa sa dve figure smestena u Vili Borgeze. Iako se
skulptura moze videti iz svih uglova, isprva je bila postavljena uza zid tako da nije bilo
namenjeno da se gleda sa svih strana, pa u tom smislu skulptor nije otiso daleko od
renesansne tradicije. On ce se u svojim kasnijim delima vratiti nisama. Skulptura
predstavlja legendu iz mitologije u kojoj je Dafne izbegla zaljubljenog Apolona tako sto
je ispustila dusu i pretvorila se u lovorovo drvo. Tacnije, delo predstavlja upravo
trenutak metamorfoze koji niko pre Berninija nije uspeo da prikaze. Figura Apolona se
oslanja na Apolona Belvederskog. Nimfa Dafne je vrlo ziva i poeticna. Skulptor je dao
mermeru prozirnost voska. Sjajna, uglacana povsina docarava svezinu Dafnine koze, a
njeno lice pokazuje svu snagu uzasa trenutka u kome ona prestaje da bude ljudsko
bice. Uskovitlana figura (figura serpentinata) pokazuje dobro poznavanje manirizma koji
je ucio od svog oca, ali preciznost, cvrstina, zivaotnost i snaga pokazuju napredak u
odnosu na ranija ostvarenja.
Otmica Persefine To je grupa sa dve figure koja je bila postavljena u Vili Ludovici.
Skulptura predstavlja legendu iz mitologije u kojoj Pluton otima Prosefinu i odvodi je u
podzemni svet gde ce postati kraljica podzemlja. Tacnije, delo predstavlja upravo
trenutak otmice. Pluton drzi u rukama Prosefinu koja place ka nevidljivoj figure svoje
majke. Suprotno renesansnoj tradiciji skulptura se moze videti iz svih uglova. Bernini ce
se u kasnijim delima vratiti nisama. Inspiracija je bila Djan Bolonjina “Otmica
Sabinjanke” iako Otmica Persefine deluje dramaticnije. Skulptor je dao mermeru
prozirnost voska. Sjajna, uglacana povsina docarava Persefininu kozu u koju su uronili
Plutonovi prsti. Uskovitlana figura (figura serpentinata) pokazuje dobro poznavanje
manirizma koji je ucio od svog oca, ali preciznost, cvrstina, zivotnost i snaga pokazuju
napredak u odnosu na ranija ostvarenja.
David (1623-24) Figura je radjena za vilu Scipiona Borgezea. Prikazuje Davida, mladog
ratnika, koji je istovremeno izraz snage, strasti i besa. Ovo njegovo delo nameće
poređenje sa svojim slavnim prethodnicima – sa Donatelovim i Mikelandjelovim
Davidom. Dok su prethodne figure
urađene statično (pokazuju momenat trijumfa ili pripreme za borbu), Bernini bira

24
trenutak same sudbonosne akcije, kada David poteže iz praćke na Golijata. Davidovo
telo je izvijeno u punom zamahu, fiksiran je odlučni trenutak brze i silovite radnje, što je
izraženo i napetim mišićima na telu i grimasom lica, on grize donju usnu. Bernini
odlučno prekida sa tradicijom - njegova figura je snažno zakoračila u prostor gotovo
dodirujuci posmatraca.
Sv. Bibijana (1624-26) Tema mucenistava je jedna od glavnih tema baroka u katolickim
zemljama. Katolicka crkava je shvatila da zrtve sukoba sa protestantima mogu postati
uzor. Ona je smrt mucenika za veru pretvorila u herojski cin, cin trijumfa nad smrcu.
Mucenik se oznacava simbolima kao sto su lovorov venac ili palmina grana. Takodje se
nad mucenikom ukazuje Vizija pa je karakteristican i pogled uprt u visinu. Ovo je prva
Berninijeva religiozna skulptura monumentalnih razmera i prvo javno delo. Sv. Bibijana
je prikazana mucena i vezana za stub, sa rukom zaustavljenom u gestu i poluotvorenim
ustima. Iako muceno, njeno lice nije asketski prikazano, ona pokazuje spiritualnu
senzualnost. Njen je pogled uprt u svod crkve gde je naslikana vizija Boga kao nagrada
za njeno mucenistvo. Ostvareno je jedinstvo sculpture, arhitekture i slikarstva.
Baldahin u crkvi Sv. Petra (1624-1633) Uradio je ovo delo po narudzbini pape Urbana
VIII. Simboli porodice Berberini (tri pcele, lovorov venac i sunce) nalaze se po citavom
spomeniku. Baldahin je postavljen tacno iznad groba Sv. Petra. U svakoj potkupolnoj
nisi nalazi se po jedna figura, od kojih je Bernini uradio samo figuru Sv. Longina, dok su
ostale delo njegovih ucenika. Bronza od koje je izgradjen baldahin skinuta je sa kupole
Panteona. Cetri ukrasena stuba podupiru platform na cijim se uglovima nalaze kipovi
andjela i snazno izvijene spirale koje isticu kao poentu i vrhunac kompozicije krst na
zemljinoj kugli kao symbol pobede hriscanstva nad paganima.
Longin (1629-38) Figura se nalazi u potkupolnoj nisi u crkvi Sv. Petra i uradjena je po
narudzbini Urbana VIII. U svakoj potkupolnoj nisi nalazi se po jedna figura, od kojih je
Bernini uradio samo figuru Sv. Longina, dok su ostale delo njegovih ucenika Longin je
centurion koji je probo Hrista, a zatim se pokajao. Oslonjen na koplje kojim je proboden
Isus i teatralno izlazi iz svoje nise. Njegova ruka je zaustavljena u gestu, a njegov
pogled je usmeren u visinu u nekom spiritualnom prosvetljenju kao da se obraca Bogu.
Draperija kojom je zaogrnut kao da se leluja na nepostojecem vetru. Ova skulptura
otvara sasvim novo shvatanje religiozne sculpture kao drame i statue kao reljefa.
Tron sv. Petra Tron sv. Petra se moze videti kroz Baldahin, uradjen je po narudzbini
Aleksandra VII. Donja zona predstavlja cetri crkvena oca (Ambrozija, Jovan, Augustina i
Atanasija) koji u zivom razgovoru gestikuliraju jedan ka drugom. Oni drze casnu drvenu
stolicu Sv. Petra u srednjoj zoni koja je preoblikovana u raskosni bronzani tron na kome
je reljef koji prikazuje Hrista kako predaje kljuceve Petru. U gornjoj zoni koja je
posvecena bozanskom, nalazi se golubica Sv. Duha koja zraci bozanskom svetloscu
predstavljenom pozlacenim zracima. Kao i kod Zanosa Sv. Tereze u kapeli Kornaro
paznju privlaci prirodna svetlost koja ulazi kroz prozor od bojenog stakla i pokrece
oblake i andjele izduzenih, vitkih tela.Tako se u nivoima jedan iznad drugog pojavljuju
simboli Hrista, cije su ucenje pripovedali crkveni oci, zatim predaja sluzbe bozanskom
namesniku Petru in a kraju sam Bog okruzen andjelima u nebeskoj slavi.
Portretne biste Bernini je radio portretne biste i za narucioce iz Francuske i Engleske.
On je sa svojim modelima upoznavao, razgovarao, pokusavao je da uhvati njihovu
gestikulaciju i mimiku. Oslobodio je biste medaljona ili ovalnih nisa. Njegova osnovna

25
teznja je bila da prikaze pokret. Na bisti pape Pavla V primetano je naginjanje glave kao
i to sto profile nisu simetricni, ovim on postize sugestiju pokreta. Za Scipiona Borgezea
uradio je dve biste posto je prva napukla. Bista pokazuje trenutak isecen iz realnosti,
Borgeze je zustio, obraca se nevidljivom sagovorniku. Da bi to postigao koristio je puno
skica napravljenih kao beleske o posebnim trenutcima u svakodnevnom zivotu. Bista
Konstance za koju se smatra da mu je ljubavnica je takodje zaustavljena u trenutku,
raskopcane kosulje i poluotvorenih usta. Uradio je takodje bistu pape Urbana VIII. U
bistama Tomasa Bekera, Franceska I d’Este i Luja XIV on koristi masu draperija koju
ozivljava je svetlom i tamom i njom ublazava brutalno rezanje biste od tela. Luju XIV se
dopala njegova bista iako su njegovi podanici govorili da ne lici na njega. Bernini ga je
prikazao kao apsolutistu, mocnog vladara, bez gotovo i malo ljudskosti kao bozanskog
izaslanika na zemlji. Nakon ovoga narucena je i konjanicka skulptura Luja XIV, ali ona
se nije dopala kralju i zato je zavrsila na kraju Versajskog vrta gde je prepravljena.
Zanos Sv. Tereze (1642-55) Tereza je bila karmelicanka koja je opisala viziju u joj je
prelepi andjeo kopljem sa vatrenom kuglom na vrhu probo srce i ona je osetila u isto
vreme bol i zadovoljstvo. Smatrala je da dusa mora da se oslobodi svega do sebe da bi
dozivela istinski zanos. Bernini je ovaj trenutak predstavio u kapeli Kornaro u crkvi Sv.
Marija dela Vitorija po narudzbini kardinala Kornara. Misticno iskustvo, trans, ekstaza je
veoma stara ideja koju je Bernini prikazao kroz bel composto (spoj slikarstva, sculpture i
arhitekture). Tereza je prikazana u trenutku ekstaze, posmatrac nije siguran da li ona
uziva ili pati, postoji jedna doza eroticnosti koju danas primecujemo, ali se u baroku nije
isticala, barok se toga nije stideo. U nisama sa strane su prikazani u reljefu clanovi
porodice Kornaro, u zivom razgovoru, komentarisuci cudo koje se dogadja pred
njihovim ocima. Oni daju sceni teatralnost kojom je Bernini bio opsednut. Na tavanici je
naslikan golub sv. Duha koji nije Berninijevo delo. Prirodna svetlost dopire do Tereze
kroz lantern na vrhu i prolazi kroz odredjene metalne delove cime je nagovesteno
prisustvo Boga. Andjeli kao da se spustaju sa oblaka i prevazilaze arhitekturu. Koristio
je mermer i alabaster. Osmeh andjela je slican osmehu figure Istine cime je ugradjen
concept istinitosti vere.
Nuda Veritas Figura istine je trebalo da predstavlja samo deo alegorijske grupe “Vreme
otkriva Istinu”. Vreme je trebalo da razgrce zavesu i otkriva nagu zenu tj. Istinu. Istina
drzi nogu na zemaljskoj kugli, kao symbol svoje prizemnosti, dok joj je u ruci lik Sunca
jer je svetlost njen prijatelj. Ova skulptura nije radjena po porudzbini, zato se moze reci
da je umetnik upleo i neka licna shvatanja i ideje koje su ga okupirale. Neki smatraju da
je povredjen odlukom Inocentija X da bude iskljucen iz nekih projekata ovom alegorijom
hteo da kaze da ce Vreme pokazati istinu o njegovoj, Berninijevoj, velicini i znacaju.
Santa Marija del Popolo i Sijenska katedrala U crkvi Santa Marija del Popolo koja je bila
Rafaelov projekat Bernini je dodao dve figure “Avakuma sa andjelom” (se moze gledati
samo sa jedne tacke gledista naspram nise, ako se ta tacka pomeri Avakumovi pokreti
ne deluju kordinisani, a grupa vise ne izgleda jedinstveno, andjeo ukazuje Avakumu na
proroka Danila) i “Danilo”( U nisi naspram Avakuma, prvi put se javlja izduzeno lice i
udovi). U Sijenskoj katedrali uradio je “Sv. Magdalenu” i “Sv. Jeronima” kao i dva
bronzana andjela. Figure u nisama su do tada bile staticne. Bernini pokretima i
gestovima kao i dijagonalnim postavljanjem figura i izlaskom iz nise postize vise. Sve
cetri figure odlikuju se gotickom ekspresijom- lica su izduzena, kao i udovi i izrazavaju
religiozno osecanje dovedeno do kulminacije.
26
Konstantin na konju Nalazi se u Vatikanu (Skala Redja) i trebalo je da ukrasi stepeniste
kojim pape prolaze. Konstantin je prikazan u trenutku vizije kada mu se ukzao krst.
Konstantinovo lice je uhvacenno u trenutku zanosa, spiritualne spoznaje. Njegov konj
nema uzde i propinje se na zadnjim nogama. Draperija koja kao da otvara scenu, osim
dekorativnog efekta pruza oslonac skulpturi. Ovom skulpturom, draperijom, Bernini se
blizi koncepciji slikarske sculpture.
Smrt Blazene Ludovike Albetroni Kardinal Albetroni zeleci da glorifikuje svoju porodicu
narucio je ovu scenu u crkvi San Francesko a Ripa u Rimu. Ludovika Albetroni je zivela
u XVI veku i svoj zivot je posvetila milosrdnom radu. Ovde Bernini, shvativsi da je ovako
slozenu misticnu ideju nemoguce prikazati samo skulpturom, bel compost dovodi do
vrhunca, spaja arhitekturu, slikarstvo i skupturu. U okviru kapele gradi manju kapelu na
cijim bocnim stranama probija prozore, koji se ne vide ali daju izvor prirodne svetlosti
koja docarava prisustvo Boga. Skulptura Ludovike je u posebnom stanju estaticnosti u
trenutku kad se njena dusa spaja sa Bogom.Draperija kojom je ogrnuta, kao i donja
draperija prezivljavaju Ludovikinu bol. Mogla bi se uporediti sa zanosom sv. Tereze, ali
za razliku od Tereze, Ludovika je izvedena u uzdrzanom, mirnijem stilu. Ponovo imamo
izvor svetlosti, viziju, efekat nestvarnog, ali je sredina jednostavnija. Cinjenica da je
statua bila namenjena da se gleda u visini oka omogucila mu je da je izvede sa finocom
kojom je radio rane radove.
Grob pape Urbana VIII Grobnica se nalazi u crkvi Sv. Petra i zamisljena je kao
piramidalna konstrukcija. Bernini je kombinovao razlicite materijale – bronzu, delimicno
pozlacenu bronzu i memer – cime je vrlo ocigledno povukao granicu izmedju zivota i
smrti. Figura pape Urbana VIII, sarkofag, smrt koja ispisuje papino ime na table uradjeni
su u bronzi i oni predstavljaju smrt. Alegorijske figure Milosrdja i Pravde uradjene su u
mermeru i njihova svetlost i ljudske osobine koje sui m date (Milosrdje je skrenula
pogled zato sto je dete vuce za suknju) jos vise isticu kontrast i udaljavaju figure pape
od zemaljske, zivotne sfere. Figura pape ima podignutu ruku koja blagosilja. Bernini nije
mogao da ode daleko od tradicije, grobnica je uradjena po uzoru na grobnicu
Medicijevih koju je radio Mikelandjelo.
Grob pape Aleksandra VII Benini je ovu grobnicu zamislio kao pozornicu na kojoj su oko
statue Aleksandra VII postavljene alegorijske figure Milosrdja, Pravde, Mudrosti i Istine
za koje je on uradio samo malene modele. Papa ne sedi u uobicajenoj pozi vladara vec
kleci u molitvi za dobar zagrobni zivot. Za razliku od grobnice Urbana VIII Aleksandar
VII je uradjen u mermeru. Kostur koji predstavlja smrt drzi pescani sat kao symbol
prolaznosti vremena i podize draperiju koja skriva vrata koja vode u podzemni svet.
Fontana Cetri reke Fontana je radjen na Pijaci Navone po narudzbini Inocentija X kod
koga Bernini nije uzivao ugled, ali ga je po preporuci svog necaka izabrao za ovaj
posao te je Bernini obnovio svoje veze sa paskim dvorom. Fontana alegorijskim
figurama muskaraca prikazuje cetri reke. Dunav je prikazan figurom rasirenih ruku koja
aludira da otvorenost Evrope ka svetu, Nil je prilazan kao covek sa povezom na ocima
sto predstavlja neistrazenost Afrike (ili to sto se tada nije znalo gde je izvire Nil), Gang
sa veslom prikazuje kolicinu njegovih voda za navodnjavanje Azije, Rio del Plata, crnac
sa novcicem u ruci ukazuje na bogatstvo Amerike. Foda nepravilno izvire iz stena. Nad
figurama se nadvija visoki obelisk. Papa je posetio novootkriveni obelisk i resio da ga
instalira na trg. Na vrhu obelisk se nalazi golubica, simbol nevinosti i cistote.

27
Trg ispred crkve Sv. Petra Za ovaj poduhvat je Beninija angazovao papa Aleksandar
VII koji je bio posebno zainteresovan za skulpturu i arhitekturu. Postojao je problem jer
je Madernina fasada na neki nacin zaklanjala Mikelandjelovu kupolu koja je bila
projektovana po uzoru na anticke modele i u kojoj je misa trebalo da bude odrzavana u
centralnom delu. U baroku su dosli do zakljucka da centralni plan nije pogodan za misu
pa otuda ta uzduzna linija. Beniniju je dat zadatak da stvori trg sa kog ce se iz jedne
tacke videti cela gradjevina. Trg je trebalo da naglasi velicinu Pape, njegovu
neprikosnovenost, al ii da se on cuje kada se o velikim verskim praznicima obraca
vernicima sa Lodje Uskrsca. Kolonade krecu od crkve i uokviruju trg kao simbol papskih
ruku koje grle vernike. Cetri reda stubova su mesavina jonskog i dorskog stila.U centru
trga nalazi se obelisk na cijem vrhu je postavljen krst kao simbol pobede hriscanstva
nad paganstvom.Sa obe strane su fontane koje su radili Maderna i Bernini, a koje
simbolizuju vrt, tj. Rajski vrt, raj na zemlji.

28
7.ODLIKE BAROKA U HOLANDIJI

Holandija predstavlja prvi istorijski primer države nastale buržoaskom revolucijom

protiv apsolutističke vlasti.Uzrok revolucije leži u namerama španskog kralja Filipa II da
ukine autonomiju provincija,nametne nove poreze i iskoreni protestantizam.
Sedam nizozemskih provincija su 1579.godine sklopile sporazum o Utrehtskoj uniji
(Holandska republika). Osamdesetogodišnji rat (1568–1648) okončan je priznanjem
nezavisnosti 1609.godine Ujedinjenih provincija Nizozemske (Holandija)
Nova država,svojim demokratskim načinom vladavine i kalvinističkom
religijom,prekida sa celom Evropom.Ovo stanje je za umetnost imalo značajne
posledice, kalvinizam ne prihvata nikakav ukras u crkvama, a demokratsko uređenje
države se pokazuje neprijateljsko prema raskošnom kinđurenju najbogatijih ili
najmoćnijih građana.
Holandija se u XVII veku istakla kao prvorazredna sila u moreplovstvu,trgovini i
ekonomiji.Tada je nastalo Holandsko kolonijalno carstvo.
Umetnost koja se razvijala u ovo vreme bila je potpuno stopljena sa temperamentom
naroda i imala je solidnu podlogu sređene političke i ekonomske prilike,u kojima su
nauka, religija,ukus puritanskih građana uticali na formiranje posebnog umetničkog
shvatanja koje stoji van opsteg razvoja baroknog stila u katolickoj Evropi.
U Holandiji je postojao veći broj naprednih mesnih škola,pored Amsterdama,glavnog
trgovačkog grada,značajne grupe umetnika su se nalazile u Harlemu, Utrehtu,
Lejdenu, Delftu.
Barokni stil dolazi u Holandiju iz Antverpena, a prenose ga i slikari Utrehtske škole,koja
nije dala velike umetnike,ali su njeni članovi bili značajni po tome što su karavađizam
preneli drugim holandskim majstorima, koji su nove italijanske ideje bolje iskoristili.

ARHITEKTURA
Holandskoj arhitekturi javnih,religioznih i profanih građevina,skromnih proporcija i
zamisli,nije nedostajao barokni duh.
Glavne karakteristike:
-Holanđani su podizali zgrade visokih krovova,zupčastih zabata,zgrade od cigala.
-često su domaći arhitekti sticali obrazovanje u Italiji.
-strogost u stilu,koju je nametnula crkva,doveli su u poslednjoj četvrtini veka do
usvajanja Paladijevog stila.
-jedino veliko zdanje, koje je u XVII veku posle Vestfalskog ugovora podignuto je
Gradska kuća u Amsterdamu, spomenik sazidan da bi slavio slobodne ustanove.
Gradsku kuću je podigao Jakob van Kampen.

VAJARSTVO
U istoriji holandske umetnosti u periodu baroka i rokokoa aktivnost skulptora nije stvorila
originalna dela i svoju školu.
Crkva nije davala podršku vajarima i slikarima jer je protestantizam bio protiv umetničkih
dela vezanih za religiozni život.
Malobrojni grobovi po holandskim crkvama su jedini objekti plastike, a dekorativne
figure nalazile su primenu u dekoraciji svetovnih građevina.

29
SLIKARSTVO
Vajarstvo je imalo usko polje za razvijanje,dok slikarstvo stiče naklonost gradjanskog
društva,koje je pre svega pristupačno za realizam.
U slikarstvu je postojala hijerarhija žanrova, te su mnogi slikari želeli da stvaraju
istorijske slike, jer su one bile na vrhu hijerarhije, ali njih je bilo najteže prodati, te su se
slikari odlučivali za stvaranje portreta i žanr scena. Na prvom mestu su bile istorijske
slike (uključuju alegorije i popularne religiozne teme), na drugom portreti, žanr
slikarstvo(scene iz svakodnevnog života), i na kraju pejzaži (morski, gradski, ruševine),
mrtve prirode.
Dekorativno slikarstvo je jedva postojalo, a koristile su se najviše tvrde drvene ploče
zbog preciznosti.

Glavne karakteristike:
1. holandsko slikarstvo dobija građanski vid, jer religija nije pokretala umetnički život,
nije bila mecena.
2. srednja klasa postaje mecena umetnosti.Ona je sačuvala nacionalnu nezavisnost i
ekonomsku autonomiju Holandije i stvorila buržoasku kulturu, koja ukusom srednje
klase građana zamenjuje dvorski ton, karakterističan za stvaralaštvo u epohi baroka u
ostalim zemljama Evrope.
3. prvi put u istoriji su privatni kolekcionari postali slikaru glavni izvor zarade.
Kolekcionarska manija u Holandiji XVIII veka je izazvala pravu bujicu slikarskih talenata.
4. holandska umetnost je realistična, sve je opipljivo i realno.
5. uvek mali formati, bez korekcije prirode,bez ulepšavanja,bez predrasuda, bez
mehaničkog reprodukovanja.
6. holandsko slikarstvo ne teži samo za isključivo jednostavnim i vernim opisom života,
već ono donosi umetnički doživljaj u činjenicama preuzetim iz života.
7. neguju se efekti svetlo-tamnog, ali potpuno različito od italijana i baroka (naglašene
su razlike između svetlog i tamnog)
8. svetlost je difuzna,
9. senka ima više svetla, meka je i prozaična i osvetljeni deo je blaži –meka svetlost.
Nema jakih kontura koje odvajaju svetlo i tamno.
10. prostor je skoro uvek mračan.
11. kompozicija je smirena,sređena,umerena i jednostavna.
12. Postoje dve generacije slikara:
- I generacija je mirnija u korišćenju boja
- II generacija je burnija sa kontrastima koji stvaraju napetost,Tizianov način boja,tipičan
potez

30
8.RAZVOJ PORTRETA U HOLANDSKOM SLIKARSTVU XVII VEKA

Gradjansko društvo u Holandiji u XVII veku je bilo više zainteresovano za proizvodnju

portreta od drugih zamalja, te je u Holandiji u to vreme stvoreno preko milion portreta.
Po tradiciji koja se proteže od kraja srednjeg veka, najvažnija grana holandskog
slikarstva je bio kolektivni portret utemeljivača milosrdnih institucija, bratstava i
udruženja, gildi lekara, milicije, udruženja strelaca.
Tim portretima su se dekorisale opštinske kuće i javna zdanja.
U ovakvom načinu prikazivanja postojali su zakoni koji su se razvijali i menjali tokom
stilističkog razvoja holandske umetnosti. Ukočene fizionomije oštrih lica i hladnog izraza
u crno odevenih članova civilne garde (doelen) i saveta upravljača milosrdnih institucija
javljaju se u amsterdamskom slikarstvu XVI veka prvi put 1529.godine. Prema talentu i
individualnostima, umetnici su dalje rešavali ovaj problem, suprostavljajući se utvrđenim
pravilima.
Nasuprot Utrehtskoj školi, koja je bila otvorena uticajima modernih strujanja na strani,
Harlem je pokazao krajnju lokalnu koncentrisanost na svoje snage i svoje tradicije.
Majstori ove škole u malim ateljeima uskih specijalnosti su izgradili sopstveni manir, koji
duguje najviše njihovim individualnim obdarenostima.
Barokni stil je došao u Holandiju iz Antverpena u Rubensovom delu i iz Rima,
neposrednim dodirom sa Karavađom i njegovim sledbenicima.
Većina holandskih slikara nije išla u Italiju, već ju je samo nekolicina iz Utrehta posetila.
Među velikim portretistima holandskog slikarstva XVII veka, pored Fransa Halsa i
Rembranta, ističu se u amsterdamskom centru, slikari paradnih porodičnih i intimnih
portreta: Van der Helst, Jan de Brej i Verspronk. Njihovi portreti se odlikuju veštim
građenjem kompozicije i primenom obimnog tehničkog znanja, ali nisu ni blizu
Halsovim.
Haškom krugu portretista pripada Jan Ravestejn, koji je svoju umetnost formirao
oslanjajući se na Delftsku školu,na rane portrete lokalnih slikara, koji rešavaju probleme
kompozicije velikih grupa, a u individualnim portretima pokazuju osrednje talente,
maniristički kruti tretman i zanatsko zanje.
Bez obzira na raznolikost slikarskih tretmana i stepen obdarenosti, portretisti Holandije
u XVII veku sazrevaju i postaju rutinirani slikari ovog žanra, slikari oprobanih
mogućnosti,mada ne uvek talentovanih misli,kolorističkih finesa i tonskih odnosa.
Njihovi darovi su uvek u zavisnosti i pod kontrolom zahteva i ukusa buržoazije i
konzervativnih naručilaca bogatog tržišta.
Koncepcija holandskog klasičnog portreta XVII veka dobija krajem veka izvestan
rokoko-duh francuskog pomodnog slikarstva.
Oko 1680.godine gubi se čisto nacionalni karakter holandskog slikarstva i ono se više
vezuje za evropske tokove u umetnosti,za eklektičarski manir,koji nagriza realizam
bojeći ga pastoralnim i stranim slikarskim duhom.
Bartelomeus Van Der Helst
-holandski slikar poreklom iz Harlema,koji se nastanio u Amsterdamu.
-kao savremenik Rembranta,postao je u Amsterdamu najpopularniji portretista,jer je
njegov laskavi stil bio privlačniji od tamnog i introspektivno Rembrantovog kasnijeg
rada.

31
-neki Rembrantovi učenici su usvojili stil Van der Helsta,a ne Rembranta. Banket
civilne garde u Amsterdamu
-veliki grupni portret naslikan 1648.godine
-sliku je ser Džošua Rejnolds nazvao prvom slikom portreta na svetu,ali ju je Bolhman
namerno posle oštetio prskanjem goriva po slici
-slika je oštećena i osvetljena na isprskanim delovima.

Дирка Јакобса, Говерта Флинка, Николаса Елијаса Пикеноја, Бартоломеуса ван

дер Хелста и

32
9.RAZVOJ MRTVE PRIRODE U HOLANDSKOJ UMETNOSTI XVII VEKA

U XVII veku Evropa dobija modernu sliku mrtve prirode.

Mrtve prirode su odlična prilika da umetnici prikažu svoje sposobnosti za detaljno i
realne svetlosne efekte u slikarstvu kroz teksturu i površinu.
Mrtve prirode su imale i moralne poruke o kratkotrajnosti života,npr. pola oguljen limun
je označavao život koji slatko izgleda,ali ima gorak ukus,srebo nema koristi za dušu.
U početku su se prikazivali svakodnevni predmeti,a sredinom veka postaju popularni
skupi i egzotični objekti koji se nazivaju vanitas.Ime vanitas se odnosi na deo u Bibliji
koji kaže da je sve prolazno.Ideja je bila da se predstavi ljudska ljubav prema
zadovoljstvima koja ih čine bogatim,a da zapravo to nije ništa,jer je sve
prolazno.Vanitas slike se uvek sastoje od skupih objekata,kao što su muzički
instrumenti i pehari,kao simboli zadovoljstva,sa svećama,peščanim satovima i
lobanjama,koja nas podsećaju na vreme i prolaznost.
Glavne karakteristike
-to je samostalna kompozicija određene namene i umetničkog,simboličnog ili
moralizatorskog sadržaja u kojoj fini crtež,dekorativni efekat i pažnja u komponovanju
izvode sliku predmeta iz inferiornog položaja detalja ili fragmenta podređenih ljudskoj
figuri.
-mrtva priroda Holandije pokazuje smisao za predmet i realizam,kakav se oseća kod
Pitera Aertsena koji u prve planove stavlja voće,meso,povrće,potiskujuci ličnost u drugi
plan.
Još od kasno gotskih vremena kada se javlja smisao za lepotu predmeta domaće
upotrebe, naročita ljubav za sjaj predmeta,mrtva priroda skreće pažnju na sebe,
U slikarstvu zrelog XVII veka mrtva priroda dostiže svoju punu meru u razvoju,veliki
broj slikara bavi se ovom temom.
Utrehtska škola neguje arhaičan tip mrtve prirode,bez usavršene kompozicije,ravnoteze
masa i linija i bez većih ambicija o produbljivanju slike perspektivnim postavljanjem
predmeta.
Harlemski slikari Klez Heda i Petar Klez stvaraju od prozračnih predmeta za
svakidašnju upotrebu čitavu arhitektonski organizovanu strukturu stvari i
prostora,služeći se vrlo minimalnim sredstvima, ali sa znalačkim korišćenjem
konstruktivnog metoda u svom radu.
Kolorit je uvek diskretan,smeđemrk,čija monohromnost ne remeti,već potencira zrelu
slikarsku misao.
Razvoju holandske mrtve prirode doprinosi i
Petar Kles
-holandski barokni slikar koji je rođen u blizini Antverpena,ali se preselio u Harlem.
-on i Klez Heda su bili u Harlemu najpoznatiji slikari mrtve prirode
-boje su monohromatske,suptilno rukuje svetlošću,a tekstura je glavni način
izražavanja.
-mrtve prirode često imaju alegorijsku svrhu,a sa čestim lobanjama služe kao podsetnici
ljudske smrtnosti.
Viliem Van Elst(1627-1683)
-holandski barokni umetnik specijalizovan za mrtvu prirodu sa cvećem ili ulovom(mrtva
ptica)

33
-jedan period života provodi u Francuskoj,a zatim odlazi u Firencu gde radi kao dvorski
slikar Ferdinanda II de Medičija.
-po povratku u Holandiju,preselio se u Amsterdam i postao jedan od najistaknutijih
slikara svoje generacije.
Kles Heda(1594-1680)
-jedan od najranijih slikara prvih mrtvih priroda koji su bili isključivo posvećeni mrtvoj
prirodi.
-potiče iz umetničke porodice u Harlemu
-član je Udrženja Svetog Luke u Harlemu
-u svojim delima pokazuje veštinu aranžiranja mrtve prirode i u prikazivanju metalnih
predmeta.
-u mrtvim prirodama su česti predmeti kao što je bogat tanjir
jelom,šampanjac,masline,peciva,hleb,šunka,pivo.
-poznat je po svojim postavkama doručka kao mrtve prirode.
Prikazivao staklene case.
Maria van Oosterwyck
-holandsko barokna slikarka koje se specijalizovala za detalnju mrtvu prirodu sa
cvećem.
-jedna od samo tri značajne žene slikarske u holandskom zlatnom dobu slika.
-bila je veoma slavna,a njene slike je kupovao poljski kralj.
Mrtve prirode sa cvećem su bile vezane za stvaralaštvo retkih žena umetnika kao što
su.Iako cveće odiše intenzivnim realizmom,slike su bile načinjene od pojedinačnih
studija i čak ilustracija knjiga,a često su bile sačinjene od različitih sezonskih cvetova.

34
10.RAZVOJ PEJZAŽA U HOLANDSKOJ UMETNOSTI XVII VEKA

Kao i portret,pejzaž vodi poreklo sa minijatura kasnog srednjeg veka u kojima se nekad
javljaju i pravi pejzaži,naročito u ilustrovanim kalendarima.I table sa scenama
religioznog karaktera često su imale pejzažnu pozadinu.
U umetnosti XV veka u Nizozemskoj uticaj italijanskog pejzaža bio je skoro neosetan,jer
se on uglavnom razvija tradicionalnim smerom,uz opšti tehnički i stilski napredak.
U XVI veku predeo iz pozadine dolazi u prvi plan i obuhva celu sliku.U pejzažu ovog
vremena javljaju se novine: on ne liči na starinske tihe panorame XV veka,već se sreću
rodni predeli interpretirani sa dosta slobode,ali tako da obrazju široke i bogate okvire
sićušnim biblijskim scenama.
U odabiranju tema koje su se komponovale sa pejzažom,oseća se kod ovih slikara
težnja da se vraćaju na istorijske i religiozne događaje,koji nisu imali primarnu
važnost,te su date mogućnosti za razvijanje pejzažne partije,kao što su Bekstvo u
Egipat,Sveti Jeronim u pustinji.
Prva generacija holandskih pejzažista živi u vremenu kada se u zemlji zbivaju važni
istorijski događaji. Međutim,već u ovo vreme ona ispoljava u umetnosti bogatstvo i
raznolikost u tretmanu pejzaža. Flamanski i italijanski uticaji su osetni u ovom vremenu.
Utrehtska škola obrazuje ranu školu pejzažista,koji nastavljaju staru tradiciju i obrađuju
šumovit pejsaž sa obiljem lišća pedantno islikanim.
Holandski slikari su stvorili pejzaž u kome su daleki horizonti ravnice i nebo postali
osnovne teme slikanja.
Pošto je izašao iz prve faze naivno shvaćene prirode,holandski pejzaž,bez težnje da
izrazi dramatičnost i da bude zanimljiv,jednostavno predstavlja deo sveta onakvim
kakav jeste,realan i prijatan,kao što su bile teme uzete iz običnog života,
Realistički holandski pejzaž ne menja samo svoje koncepcije,već i svoju tehniku.
Holandski pejzažista slika vidljiv svet često na osnovu crteža,brzih skica,koje kasnije
razrađuje u ateljeu.
Sem razlike u tehnici,novi manir realističkog tretmana pejzaža sastojao se u novom
shvatanju: da prenošenje zabeležene teme iz prirode ne znači bukvano notiranje
viđenih stvari,već njihovo umetničko sažimanje u doživljenu sliku.
Sem realističkog pejzaža u Holandiji se negovao i pejzaž koji je prožet romantičnim
osećanjem i maštom samog umetnika,neka vrsta romantičarskog pejzaža.
Jedan od glavnih predstavnika je Herkules Segersa,čiji je pejzaž lišen literarnog
obeležja i izaziva toplo i lirski kroz raspoloženje umetnika.
Bilo je i onih pejzažista koji su u XVII veku nastavili tradiciju Brojgela (savremeni život u
pejsažu).Oni su obično slikali one scene savremenog života koje su iziskivale bogate
pejzažne okvire,a predstavljale sitne događaje svakodnevnice(zimske scene i prizore sa
zaleđenih kanala).
Predstavnici ove vrste u slikarstvu su Adrijen Van de Ven i Hendrik Averkamp.
Vodećoj generaciji harlemskih slikara pejsaža pripada Piter de Molijn.
Slikari obrazovani u Italiji su odigrali važnu ulogu u razvoju holandskog pejzaža.
Jan Van Gojen
-tipičan predstavik nacionalnog holandskog načina slikanja pejzaža
-oslobođen flamanskih i italijanskih uticaja
-slika predele koji opisuju rodno tlo,niziju,prostor,vazduh,oblake i nebo.

35
-razvio ¾ nebo, ¼ zemlja.
-slikao je mnogo u okolini Dordrehta,stvara na moderan način,kroz ljubav i
impresionističko interesovanje za svetlost,ali bez udaljavanja od predmeta studija.
-posle prvih pejzaža slede monohromne slike zemljanih tonova čiju glavnu temu čine
peščane dine,stare kule i ruševine. Izrazio je atmosferu holandske zemlje u jednom
dominantnom tonalitetu,koje je obično slikao sitnim potezima četke,skoro grafičke
fakture.
-koncepcija Gojenovog pejzaža uklonila je anegdotu,priču,koja u njemu nema smisla.
-pejzaž je dovoljan samom sebi,grafički način rada i neobojenost daju mu neutralnu
atmosferu u kojoj dominira dijagonala koja deli kompoziciju na svetle i osenčene partije.
Marina sa ribarim 4/5 platna nebo, Pogled na Lajden(arhitektura sa jedne strane,
ostatak prazan (poreklo iz Italije))Scena na reci, Pogled na Dordreht.
Ert Van der Ner
-slikar koji u Amsterdamu radi zimske pejzaže sa klizačima,jednostavne
kompozicije,koje se vezuju za slikarstvo Averkampa i Brojgela Starijeg.
Jakop Van Rojsdal
-jedan od najpoznatijih holandskih pejzažista,koji je uticao na formiranje nekih od
engleskih pejzažista XVIII veka.
-u mladosti je slikao je baruštine,more,brežuljke, studirajući efekte svetlosti i senke.
-šumski pejzaž je bio njegov omiljeni motiv. U pocetku to je divlje drvece, kasnije se
prociscuje. Sumski motiv predstavlja iskusenje koje covek treba da prodje tokom zivota
da bi doziveo prociscenje.
Zamak Benthejm, Jevrejsko groblje Pogleda na Harlem (lanena polja, pocinje nebo da
dominira, ali ga nikada ne spusta tako nisko kao Van Gojen), Vetrenjaca.
Vodenice, mlinovi, za razliku od Van Gojena slika brze vode
Rembrant
-bavio se slikanjem pejzaža uradio je u tehnici ulja nekoliko predela iz mašte, njegovo
slikarstvo naslanja se na iskustva Segersa,na dramatično osenčene olujne prirode.
Filips Koning
-Rembrantov učenik, prikazuje holandski pejzaž iz ptičje perspektive,sa zatamljenim
prvim planom i beskrajem vidika.
Pejzažisti slikaju bezlično prostranstvo svoje zemlje pod visokim nebom,zaljubljeni u
široke partije oblačnih masa,ali sa majstorstvom da opšte mesto preobrate u inspirisanu
sliku.
Omiljena tema holanskog građana bio je predeo oživljen figurom čoveka i životinje.
Isak Ostade
-slika popularne događaje holandskog života,događaje pred krčmama i seoskim
putevima.
Paul Poter
-u svom kratkom životu stvorio je slike koje se pamte po karakterističnoj temi: krave na
poilu, na paši,koze,svinje.
Majndert Hobema bio je ucenik Rojzdala, u njegovoj senci, sledio je njegov manir.
Slika slicne motive suma, napustenih mlinova, vodenica, mirnih voda I bara, sve do
Avenija Midelharnis 1689. Ljupko, holandska sela I dalje ovako izgledaju.

36
11.RAZVOJ ŽANR SCENA U HOLANDSKOJ UMETNOSTI XVII VEKA

Žanr slike prikazuju scenu na osnovu koje može da se zaključi funkcija određene
ličnosti,koje nisu portreti ili istorijske ličnosti.
Žanr slike su pored Holandije,bile veoma popularne i u flamanskoj umetnosti.
Neki umetnici u žanr scenama prikazuu pojedinačne figure koje obavljaju neku
radnju,kao Vermer,a neki gužvu figura.
Postojalo je više tipova žanr slika,kao što je jedna figura,seljačka porodica,veselo
drštvo,žene u poslu kod kuće,scene sela i gradskih svečanosti.
Sam termin žanr slika nije holandskog porekla,već će on nastati karjem XVIII veka.
Tek od XVII veka termin žanr slike u Holandskoj umetnosti odnosi se na opis života
grđana u gradu i seljaka na selu.
Na razvoj žanra utiče najviše slikarstvo Brojgela Starijeg,kod kog se žanr rađa dorektno
iz slike religiozne sadržine i to na način što se tema uzeta iz Biblije podrešuje realistički
shvaćenoj okolini.Novine Brojgelove koncepcije žanra nalaze se u ideji da se ovakvom
slikom obuhvati celokupni život,sasvim savremeno i moderno shvaćen.
Umetnici iz grupe koja potiče od Fransa Halsa,u Harlemu,negovali su slikarstvo žanra
sa osnovnim temama uzetim iz kafana,zabava,kasarni,karnevalskih svečanosti,skupova
seljaka.
Adrijan van Ostade
-najdarovitiji slikar spontanog života seljaka
-on modelira kjaroskurom,koji nema oštrih kontrasta,već se utapa u atmosferu.
-slike sa vašara i seljačkih sedeljki su često natopljene poezijom i finim slikarskim
osećanjem.
-scene predstavljaju kafane,sajmove,obradivo zemljište.
-ljudi su kratki i nakaradni,označeni sa pečatom nesreće
Gerard Terborh
-slikar koji se formirao u Harlemu,na domaku slikarstva Fransa Halsa
-istice inteligentno osećanje za forme i materije,senzibilnost za kolorističke vrednosti i
sigurnost u tehničkom postupku.
-najčesće radi intimne holandske enterijere sa nekoliko figura u situacijama nekog
događaja.
-često je kao modele uzimao sebe i svoju porodicu,ali onda nije prikazivao ispraznost
svakodnevnice.
Gerard Du
-prvi Rembrantov učenik iz Lajdena,koji je pozajmio od njega i teme i jako karavađovsko
osvetljenje jakim svetlosnim kontrastima.
-glatko islikane površine i mali formati
-teme usamljene figure domaćica,mladića na prozoru,žena pri molitvi.
-opisivao je život holadske kuće,ilustrativno i sentimentalno.
Delft je u XVII veku bio snažan umetnički centar.
-slikao je i istorijske,mitološke i verske scene.
-poznati su njegovi portreti dece.
Johanes Vermer van Delft
-slikar o čijem se životu malo zna i kome se pripisuje nekoliko desetina slika.

37
-među njima,najveći broj tretira teme intimnog tona kao što su sobni enterijeri sa
izolovanom figurom okupiranom sitnim domaćim poslom(svirkom,čitanjem
pisma,odmorom pokraj prozora).
-neposredni i skromni život nije opterećen literaturom,ili izazvanim raspoloženjem,već je
plod načina kojim se temi prilazi i na koji se slikarski tretira i organizuje.
Gabriel Metsu
-barokni holandski slikar koji je stvarao istorijsko slikarstvo,portrete i žanr scene
-često je slikao mlade žene,sa tržišnom robom kao što su voće,povrće,riba.
-često je slika bila zasnovana na popularnom grbu sa grba knjige.
Piter de Hoh
-slikar iz Roterdama,koji je radio žanr-scene vojničkog života,holandske žene u
domaćem ognjištu,sa brigama materinstva i pri zabavi, voleo da prikazuje decu.
-rešava probleme osvetljenja i prostora, uvek vratima ili prolazom, kapijom u prvom
planu otvara zadnji plan.
-koristi sve boje
Igraci karata(raspored figura u produbljenom prostoru, visestruka svetlost koja dolazi sa
prozora I plafona je iracionalna), Pijanci u dvoristu (figure u prvom planu, kapijom otvara
zadnji plan), Zena koja pije sa vojnicima, (u enterijeru), Majka uz kolevku (razudjena
svetlost, crvena u detaljima obelezila sliku, Desno otvara prostor devojcicom koja gleda
van slike), Zena koja ljusti kruske (Majka sa detetom, svetlost sa strane, Vermerovska
postavk, takodje ogledalo),
Amsterdamska vecnica je izuzetak u njegovom stilu. To nije domaci enterijer ili dvorisni
prikaz. Grupa ljudi posmatra sliku na zidu koja je zaklonjena zavesom, izdvaja se covek
koji gleda van slike, verovatno u sliku koja je identicno okacena preko puta.
Jan Sten(1626-1679)
-barokni holandski slikar žanr scena,poreklom iz Lajdena
-slikar sa tezom,sa komično-satiričnom notom u žanru najnižeg sadržaja.
-Stenovo slikarstvo obuhvata široki niz tema,kao što su religiozne i mitološke scene iz
krčmi,buržoaski život,seoske anegdote.
Praznik Sv. Nikoli donosi dobroj deci poklone, a losoj ugalj, Porodica(stari sviraju dok
mladi pevaju, dosta slozene kompozicije za razliku od Vermera, Deca uce majku da
igra.

38
12.REMBRANT
Rembrant Harmenson van Rijn(1606-1669)
-najveći i najpoznatiji holandski slikar i jedan od najuticajnijih umetnika u tradiciji
umetnosti zapadne Evrope XVI veka.
-psihološka dubina njegovih portreta i produbljena interpretacija biblijskih događaja koje
je rado slikao ostale su do danas jedinstvene i neponovljive.
-već za života Rembrantova dela su kopirana i imitirana.Posle njegove smrti kritičari
pristalice klasicizma nisu imali visoko mišljenje o njegovom kolorističkom slikarstvu,dok
su njegove slike ostale ominjene i na ceni kod kolekcionara.
-u XVIII veku pojavili su se slikari u Nemačkoj i Engleskoj koji su bili inspirisani njegovim
delom.Rembrantov život postao je predmet mistifikacija i legendi.
-danas se smatra da je Rembrant sam naslikao oko 350 dela
Slikao portretime savremenika, autoportrete i ilustracije biblijskih motiva.
-u slikarstvu i grafici je pokazao izuzetno poznavanje klasične ikonografije koju je
preoblikovao kako bi se uklopila u njegovo iskustvo.Tako su njegovi prikazi biblijskih
scena sadržali njegovo poznavanje teksta,asimilaciju klasičnih kompozicija i njegova
istraživanja jevrejske populacije u Amsterdamu.
-u pogledu tehnike prosao siroko polje izraza
1.Lajdenski period
-ostvarivši uspeh još kao mlad slikar koji je počeo da stvara umetnost u Lajdenu,kasnije
godine njegovog života obeležila je tragedija finansijskih poteškoća I porodicne
tragedije. (sahranio je sina I zenu)
-slike lajdenskog perioda su malih dimenzija,jako osvetljene, duboko realistične.
-slike lajdenskih dana prikazuju tradicionalne teme poput realističnog žanra(domaći
ambijent sa sopstvenim likom i biblijskim sadržajima).
-uticaj Italije je vidljiv kroz razrešavanje svetla,jer koristi veštačko osvetljenje koje je
zanimalo Karavađa u Italiji.
2.Amsterdamski period
-u Amsterdamu Rembrant započinje da slika velike biblijske i mitološke scene sa
izrazitim kontrastom,u želji da dostigne barokni stil Rubensa.
-slike amsterdamskih dana predstavljaju služenjem metodom kontrasnog
osvetljenja(kjaroskuro) u kompoziciji portreta satkanog od nekoliko ličnosti vezanih
predmetom i momentom zajedničke duševne koncentracije.
U kompozicijama ovog vremena,karakteristična je privrženost Rembranta stilskim
svojstvima baroknog pokreta i notiranje trenutne akcije.
Slike nastale oko 40-ih tog veka,dramatična su zbivanja baroknog sveta koji dovodi u
ravnotežu tanano interesovanje majstora za opis unutrašnjeg života,duševnih gibanja i
momenata ljudske patnje.
-Njego opus se deli na Lajdenski I Amsterdamski period ili se vezuje oko njegova tri
najveca dela:
1623. Cas anatomije doktora Tulpa
1642. Nocna straza
1662. Suknari

Tobija i Ana sa jaretom slika na drvetu iz 1626.godine u Parizu

-obrađuje straozavetnu temu,koju je slikar tokom celog života najviše voleo.

39
-iako malo platno,ono poseduje puno intimnih pojedinosti iz seoskog života.
-Rembrant je posmatrao priče iz Starog zaveta kao neposredne priče o Božjem
postupanju sa ljudima.
-Gotovo slepi Tobijas ceka svog sina doktora I polaze sve nade u njega znak je koliko
su Rembranta dirnule priče iz Starog zaveta I tema koja ga je uvek zanimala odnos
otac-sin.
Menjac starac osvetljen svetloscu svece ispituje kovanicu. Karavadjevski odnos svetla I
tame, samo sto je ovde isvor svetlosti poznat. U svojim kasnijim delima on ce
produbljivati prostor.
Umetnik u ateljeu Do 1630. slika na drvenim prepariranim daskama, zatim prelazi na
platno. Slika prikazuje stafelaj u prvom planu koji nam je okrenut zadnjom stranom tako
da ne vidimo sta je naslikano, umetnik stoji udaljen bojazljivo gledajuci ka svojoj
umetnosti.
Čas anatomije ulje na platnu naslikano 1632.godine u Hagu
-doktor Nikolas Tulp objašnjava muskulaturu ruke ljudima koji nisu medicinski strucnjaci.
On im levom rukom pokazuje koji pokreti pokrecu koje misice.Leš na slici je zločinac
Aris Kint,koji je prethodno tog dana obešen zbog oružane pljačke. Neki od posmatrača
su aristokrate koje su platile da budu na slici. Casovi anatomije su bili društveni
događaji u XVII veku,a održavali su se u učionicama koje su zapravo bile pozorišta. Na
slici nedostaje jedna osoba-preparator,čiji je zadatak da pripremi telo za čas. Na slici
nema instrumenta za seciranje,jer u to vreme jedan naučnik nije morao da se bavi
servilnim i krvavim poslom.
-u donjem desnom uglu se nalazi ogromni priručnik iz anatomije. Pozadina je neutralna,
sa naznakama arhitekture.
-lice leša je delimično osvetljeno,nagoveštaj senke smrti,tehnike koju će često koristiti.
-prva slika koju je Rembrant potpisao svojim imenom,a ne incijalima RHL
Saskija kao boginja Flora Saskija je naslikana kao boginja proleca, belo, nezno,
zagledano lice kao Ticijanovo. Ona ocekuje dete I ona je Rembrantova boginja. 1634.
Autoportret sa Saskijom u krcmi raskalasni u krcmi. Rembrant drzi Saskiju u krilu, on
izgleda kao da je na svom terenu, a ona postidjeno, uzdrzano. Jako neobican prikaz.
Oslepljivanje Samsona slika iz 1636.godine u Frankfurtu
-ovde je razvio stil visokog baroka u punom cvatu.
-prikazuje Stari zavet kao svet istočnjačkog sjaja I žestine,surov,ali privlačan.
-nagli prodor bleštave svetlosti koja se prosipa po mračnom šatoru je bestidno teatralan
I podseca na Karavadjevsku u Preobrazenju svetog Pavla.
-Rembrant je u to doba sakupljao ukrasne predmete sa Bliskog istoka,koji su ovde
poslužili kao dopuna.
Noćna straža ogromna slika nastala 1642.godine,ogled slikara u domenu grupnog
porteta amsterdamskih građana. 28 odraslih i 3 dece.
-kompozicija je rešena na nov način,tako što je noćnu stražu,portret grupe
amsterdamske civilne garde na čelu sa kapetanom Kokom predstavio u maršu kako se
kreće na strelište,ne gubeći iz vida želju naručioca o traženom zbiru individualnih
portreta.
-u težnji da izbegne mehanički pravilnu sliku,on je ovde ostvario barokni pokret i
osvetljenje,te su neki likovi utonuli u senku,a neke su zaklonili likovi ispred njih. Njegov
portret je prikazan, veruje se u pozadini sa kapom i vidi mu se samo jedno oko. Oko

40
1640.njegova dela postaju manje doterana i teža u tonu,jer je oslikavao ličnu tragediju.
Devojcica na slici podseca likom na Saskiju, ona sija i u ruci nosi mrtvu pticu.
Zaklani vo 1643. Jako neobican slika koja alegorijski prikazuje umetnikova osecanja.
Ova tema je vrlo ispred vremena. Slicne ce naslikati i Sutin i Bejkon u XX veku.

Oko 1648.godine nastaju promene u tehničkom i stilskom smislu.Rembrant se predao

starim temama svoje umetnosti,ali je iz njih izlučio sve naučeno,primljeno sa strane.
Glavne karakteristike tog perioda su uravnotežena kompozicija,punog,klasičnog
mira,portret analizira dušu čoveka,a religiozno slikarstvo uvodi radnju u potpuni
kompozicioni mir.
Teme uzete iz Biblije dobijaju prisnu notu tihog i intimnog života,a koloristički tonovi
ovog slikarstva bivaju sve tiši i monohromniji.

1650.godina Rembrantov stil se menja,slike postaju veće,boje bogatije,a potezi četke

izraženiji čime se udaljio od mode vremena,koja je težila glatkijim i detaljnijim radovima.
U ovom periodu on izbegava retoriku visokog beroka i zamenjuje je lirskom
istančanoošću.
Rembrantovi autoportreti odražavaju svaki stupanj njegovog unutrašnjeg
razvoja,eksperimentalan u lajdenskom periodu,teatralno prerušen tridesetih
godina,iskren i samoanalitičan pred kraj života.
Na svim njegovim kasnim velikim portretima se mogu prepoznati stvarni ljudi,čiju
toplotu,žudnju za saosećanjem,usamljenost i patnju osećamo.

Jakov blagosilja Josifove sinove 1669.neki egzotični ukrasi od ranije ostaju,ali više
ne kreira nikakav tuđ,varvarski svet.
-zlatna svetlost koja prodire kroz zavese na levoj strani isto je tako blaga kao i gestovi i
pogledi.
-raspoloženje je prožeto nežnom tišinom.
-zajednički doživlja dominira.
Suknari 1662. članovi gilde suknara iz Amsterdama su naručili ovu sliku
-slika počiva na kompozicijskoj stabilnosti i skoro starinskoj zamisli predstavljanja skupa
oko jednog stola,ali u njenoj jednostavnosti,opisu karaktera,toplini kolorita i širini u
tehničkom rukovanju bojom,iščezao je svaki trag starih vremena. Covek koji ustaje
stvara dinamiku i akciju, njegov pogled je upucen nekome ko ulazi u sobu nama
nevidljivom i on ustaje da ga pozdravi.. To nas uvlaci u dinamiku slike.
Povratak bludnog sina slika iz 1665.godine u Lenjingradu
-najrečitija religiozna slika,a ujedno i najspokojnija.Vidljivo je osećanje za siromašne i
odbačene. Fokus u levom delu slike u desnom su posmatraci. Gornji plan ostaje
nerazradjen sto je cesto u Holandskom slikarstvu.
Jevrejska nevesta 1667. Ovo je mozda pogresan naziv. Mozda je to njegov sin Titus
sa zenom Magdalenom, a mozda je i omaz Fransu Halsu (njegovom dvojnom portretu).
Porodicni portret 1668. Otac kao zastitnik posmatra iz senke, jedna devojcica drzi
korpu, druga je gleda sa ljubavlju, decak koji sedi u maminom krilu drzi pistaljku
naopacke. (ljubak detalj).

41
Sazrelo Rembrantovo delo stavlja u centar interesovanja ljudski lik utapajući ga u
atmosferu koje je lišena svakog suvišnog detalja.
Autoportreti
Njegovo stalno interesovanje, slikao ih je tokom celog zivota i oni prikazuju kako se
njegov lik menjao. Saskijin rodjak je bio stalni narucilac njegovih slika i ziveli su
lagodnim zivotom dok je ona bila ziva. Njegovi autoportreti su u raskosnoj odeci, ali
nikad razdraganog lika, uvek je ozbiljan. Slikao je sedece, stojece, dopojasne portrete.
Autoportret sa fazonom ispituje mracnu stranu zivota. Nakon Saskijine 1642. Godine
njegovi autoportreti se menjaju. Odeca koju nosi je najednostavnija, cesto slika sebe u
keecelji umazanoj bojama. Boje se zatamnjuju. Slika sebe kao Apostola Pavla iako je to
bilo zabranjeno, on nije mario. Portret iz 1669. Ima neobicno svetlu pozadinu. Na njoj je
naslikao dva kruga koja mogu biti simbol otkrivanja planeta ili metaforicki simbol
njegovog umetnickog rada i otkrivanja. On u ruci drzi svoj pribor.

Portreti
Portreti Rembranta su ogledalo karaktera,portreti psiha i ljudskih sudbina.Rađeni su
širokim potezom četke,često i namazima nanošenim nožem,crtežom koji nije parao svoj
trag već je bio sadržan u širokom sloju boje,glavnom činiocu u nošenju arhitekture
kompozicije,svetlosti i života slike. U kasnoj fazi svoje karijere Rembrant se vratio još
jednom na kompoziciju kolektivnog portreta. „Portret Jana Sikea“ slican Ticijanovom.“

Pejzaži
Rembrantovo interesovanje za pejzaž bogato je rezultatima u oblasti gravira.
Na tom polju slika prirode koju Rembrant posmatra najčešće ima dodira sa realnim
motivom viđenog predela i otsečka života u njemu,čime se majstor približava realističkoj
koncepciji holandskog pejzaža.
Vrsta predela nastaje umetničkim gledanjem na prirodu u kome je meša romantično i
klasično,a temama je vezana za pust predeo uzvitlan vetrom. ’30 ’40 slika pejzaze, ali to
nije njegova karakteristika.

42
13.VERMER
Johanes Vermer van Delft(1632-1675)
-poznati holandski slikar XVII veka,o čijem se životu malo zna i kome se pripisuje
nekoliko desetina slika.Smatra se da je bio krčmar,koji je imao ogromnu porodicu.
-spor način rada rezultirao je malim brojem dela,koja je ostavio za sobom.
-tokom XIX veka,usled naraslog interesovanja za njegovo slikarstvo,pripisivalo mu se
mnogo više slika.
-u ranoj fazi stvaralaštva slikao je istorijske prizore,dok se kasnije specijalizovao za žanr
slikarstvo.
-među delima dominiraju teme intimnog tona,kao što su sobni enterijeri sa izolovanom
figurom koja je okupirana sitnim domaćim poslom kao što je svirka,čitanje pisma,odmor
pokraj prozora.
-neposredni i skromi život nije opterećen literaturom,ili izazvanim raspoloženjem,već je
on plod načina kojim se temi prilazi i na koji se slikarski tretira i organizuje.
-u slikarstvu Vermera bilo je momenata u kojima se pokazalo interesovanje za
mitologiju i religiozno kompoziciju(Hristos kod Marte i Marije,Dijanino kupanje),ali ovi
radovi ostaju na osrednjim rezultatima svojstveim nizozemskim karavađistima. On je bio
protestant koji se prikljucio katolicanstvu zbog zene, ali nikad nije bio preterano
naklonjen veri.
-u klasičnim primerima svog slikarstva Vermer je uspešno rešavao problem prostora i
perspektive,bio je zainteresovanjem pitanjem svetlosti(postavljanjem svetlosnog izvora i
rasipanjem te svetlosti) i kolorističkim ogledima. -istoričari umetnosti veruju da je
Vermer koristio aparat kamera opskura da precizno pozicionira objekte u prostoru.Do
ovog zaključka se dolazi posmatrajući izvesne optičke disproporcije na njegovim
slikama.
-kao kolorista Vermer se služio osobenim harmonijama,novim i svežim,a senke su
čiste i prozračne.Slike vibriraju u plavim i limun žutim tonovima,u hladnim harmonijama.
-jedinstven nacin slikanja se ogleda u tome što je proizvodio efekte providnih slojeva
boje tehnikom zrnastih nanosa-poantije.
-ne postoje sačuvani njegovi crteži,tako da se o načinu na koje je pripremao
kompozicije može samo posredno zaključivati.
-formati njegovih slika su veoma mali.
-ne postoji umetnik toga doba koji je sa takvom veštinom upotrebljavao lapis lazuli,
prirodni ultramarin.Vermer nije ovu dragocenu boju izdašno koristio ne samo za plave
površine, već i kao podlogu za druge boje,recimo za senke na zidu.Smatra se da su ga
na ovaj pristup inspirisale ideje Leonarda koji je tvrdio da predmeti preuzimaju deo boje
od susednih objekata.
DELA
Podvodacica
Jedna od prvih datovanih. Usamljene zenske figure su karakteristicne, ovo je jedna od
retkih grupnih.raskalasni trenutak, orijentalno obradjena tkanina, levi lik je sam Vermer.
Žena koja gleda u dlan
-duboko moralizatorska slika,jer je žena predstavljena sa crvenim obrazima,žutoj haljini
kako gleda u dlan muškarcima koji su u senci.
Zaspala žena za stolom

43
-Usnula figura mozda pijane zene, prostor otvoren desno kroz vrata. Rendgenski
snimak pokazuje da je tu nekada bio naslikan covek sa psom koje je prekrio.
-efekat fotografije navodi posmatrača da stekne ulogu voajera,jer figure nisu svesne
posmatrača.
Mala ulica u Delftu
-belo,jako i oštro svetlo dominira i prikazuje strukturu
-pogledi putuju iz jednog plana u drugi,iz drugog u treći
Pogled na Delft
-panorama,veća kompozicija
-vidljiv je odraz u vodi
-slika pokazuje skoro fotografsku istinu,u kojoj se ne izdvaja bilo kakav događaj ili
predmet.
-u izvesnom smislu slika spada u nizozemske topografske slike,ali ima diskretnost i
nepristupačnost
-Potseca na Pitera de Hoha
Oficir sa nasmejanom devojkom
-svetlost dolazi sa prozora sa leve strane, zanimljiva mapa na zidu, zena koja je
okrenuta ka nama je u drugom planu, a covek okrenut ledjima u prvom.
Devojka koja čita pismo
-žanr prelazi u svečano spokojstvo
-sobu i model spaja hladna svetlost koja odražava sve u celini,kao u prizmi.
-ovakva slika nije žanr,već trenutak čiste kontemplacije
-skroman enterijer,ali je vizuelno bogat.
-levo je pozor,u kome je odraz devojke.
-svetlost stvara volumen,a ne perspektiva.
-desno je zavesa,koja naglašava nesvesnost devojke našeg prisustva(hvatanja
prolaznog trenutka).
Cipkarka, Mlekarka, Astronom, Geograf sa obelezjima svojih profesija
Zena sa casom vina i Cas muzickog
-sahovski pod, figure pomerene unazad, u prvom planu tkanine.
Zena sa vagom
-klasicni Vermer
-zvala se devojka sa perlama zato sto se mislilo da meri zlato i bisere. Sada se misli da
je slika u vezi sa slikom na zidu Strasni sud, jer kad dodje do strasnog suda, mere se
duse.
Koncert i Cas muzike mozda cine diptih, Koncert je omaz Utrehtskim karavadjistima.
Atelje
-umetnost slikanja,alegorija slikanja
-iza je mapa,kao vizuelni predložak same procedure slikanja
-slika nije centralizovana
-njegova zena rekla da to nije autoportret
Cipkarka
Jako mala slika sa izuzetnim detaljima za tako mali format, ona je fokusirana na rad,
nema svetlosti sa leve strane, kao da ima unutrasnju svetlost.
Devojka sa bisernom minjđušom
Tzv. Monaliza Severa

44
14.FRANS HALS
Frans Hals(1580-1666)
-veliki slikar portreta iz Harlema,koji je rođen u Antverpenu.
-najveći portretista u XVII veku,koji je radio pojedinačne,grupne portrete,žanr scene.
-za vreme života nije bio slavan,ali je bio poštovan.
-Slika uglvnom grupne portrete (gilde milicionera, trgovaca, svetog Djordja, Luke...)
radio je po porudzbinama čak i izvan granica Harlema.Puno njegovih modela bili su jako
poznate ličnosti iz svakodnevnog života,kulture i umetnosti.Slikani su samo članovi iz
visokog društva, kao i predstavnici iz književnosti, učenjaci,slikari,propovedači i
sveštenici.Portretisao je slavnog filozofa Rene Dekarta.
-Hals je uspeo da grupni portret predstavi u nekoj radnji,dinamici, akciji koja vezuje
likove(često su za nekom večerom postavljeni,a u pozadini su zavese koje stvaraju
dijagonale i dinamičnost),kako bi se rešio monotonosti.
-Halsove slike izgledaju kao da radi brzim potezima četkice koji su vidiljivi,što stvara
utisak neposrednosti skice.Međutim Hals je provodio mnogo vremena za svojim
slikama,sačuvavši iluziju da ih je načinio za tren oko.
-slike su u početku bile velikih formata,a figure su u prirodnoj veličini,a kasnije su to bili
sve manji formati zbog sporog načina slikanja.
-odlično prikazuje karakter ljudi,a sa istom takvom pažnjom obrađuje i trpeze.
-Majstor u slikanju odece (tipicno je da zene nose kragne, a muskarci crne sesira) i
osmeha
-tipicni dopojasni portreti muskaraca koji sede, sa neidentifikovanom pozadinom i crnim
sesirom na glavi ili zena u tamnim haljinama svi sa predivno izradjenim kragnama od
cipke ili ustirkanim nabranim okovratnicima.
- portrete je nekada uokvirivao romboidnim ili okruglim ramovima iz kojih bi naslikani
izbacili ruku ili rukavicu u prostor posmatraca.
-figure su u gro-planu,interesovanje za tipove iz naroda
-scene su najčešće u krčmi
-način osvetljenja je pod uticajem Karavađa (utrehtskih karavadjista), dvojni portret pod
uticajem Rubensa
.-za razliku od karavadja, paleta mu je svetlija, tek ce je deset godina pred kraj zivota
zatamniti.
-faktura,kvalitet i značaj poteza postaje elemenat modernog impresionističkog
metoda,kojim se slikar razlikuje od svojih svaremenika.
-boja nanošena široko,glavni je faktor slike,jer ona sugeriše
volumen,prostor,materiju,svetlost.
-uticaj flamanaca je vidljiv u kadriranju,rasporedu figura,minucioznoj obradi čipke.
-’30 je primetna horizontalnost rimskih sarkofaga, figure smestene u prvi plan
Porodica u pejzazu 1620 nedefinisana kompoziciono, veliki broj figura koje su
povezane nekim pokretima, akcijom. Diferenciranje razlicitih likova.
Bracni par u basti pod uticajem Rubensa, oboje su u nekom pokretu, ona se prelepo
stidljivo smesi. Otvara prostor sa desne strane pejzazom sa arhitekturom.
Mala Katarina sa svojom dadiljom-trenutak je uhvaćen kao na fotografiji(barok
prikazuje nešto što je nestalno,momenat)
-Dečak sa frulom-alegorija čula sluha
-uticaj utrehtskih Karavadja, sa tim sto je Halsova paleta svetlija. (Decak koji pije vodu).

45
Vesela pijanica-kombinacija Rubensove snage i širine sa usredsređenošću na
dramatičnom trenutku,koja je preko Utrehta izvedena od Karavađa.
-sve odiše spontanošću:oči koje žmire,pouotvorena usta,podignuta ruka,čaša sa
vinom,brzina kojom su oblici nabačeni. Barokni pozdrav
Portret Van Hajtuzena 1625 to je nekarakteristicno stojeci portret. Uticaj Rubensa se
vidi u crvenoj draperiji i otvaranju prostora. U pozadini pejzaz sa ljubavnim parom.
Hajtuzen vlada slikom, prostorom.
Grupni portret oficira Sv. Adrijana Banketi kao ovaj na slici su bili nekom uredbom
ograniceni na 3-4 dana.  Hals slika sedece i stojece portrete cime postize dinamicnost
slike. Otvoren prostor kroz prozor.
Grupni portret straze Sv. Djordja Neke figure su sedece neke stojece, ali svi su
vezani akcijom oko stola Neki razgovaraju medju sobom kao da ne primecuju slikara,
dok drugi ozbiljno poziraju.
Male Babe
-žanr-slika nastala oko 1650.godine u Berlinu se nalazi
-ličnost iz naroda,pola vrač(sova na ramenu),pola seoski idiot,vrišti podrugljivo na ostale
goste u krčmi.
-Hals nije naklonjen tom biću,ali ga on majstorski oštro karakteriše.
-na holandskom se kaze „pijan kao sova“
Portret oficira Sv. Adrijana u eksterijeru. Levo zgusnuta faktura veliki broj figura,
desno prociscena. Uticaj rimskih sarkofaga, figure u prvom planu, horizontalna
kompozicija.
Meagre kompanija 1637. Nema dinamike poza, svi osim dvojice stoje. Nema akcije,
likovi stoje namesteni za paradni portret. Nema produbljivanja prostora,sve je jedan
plan i zato sedeci likovi dolaze do izrazaja. Zatamljuje paletu, ne insistira toliko na
detaljima.
Sedeci portret Van Hajtuzena opet je prikazan ceo iako je u sedecem polozaju. Klati
se na stolici. Primetno je ostario od svog predhodnog portreta. Zlatna draperija otkriva
naslikani pejzaz na zidu koji otvara prostor.
Upravnici bolnice Sv. Elizabeta u Harlemu. Okupljeni oko stola, svi u tamnim
ogrtacima i sesirima, ne odstupaju previse od tamne braon pozadine, svaki od njih nosi
sopstvene portretske karakteristike. Mapa na zidu je osvetljena neidentifikovanim
svetlom.
Dvojni portret Stefana i Izabele diptih muza i zene koji je danas odvojen, oni
komuniciraju, ona gleda ka njemu i pruza mu ruzu, on je ispruzio ruku ka njoj.
Upravnice starackog doma-slika grupnog portreta nastala 1664.godine u Harlemu
-u toj ustanovi je Hals proveo svoje poslednje godine
-svakodnevno doživljavanje patnje i smrti se urezalo u lica žena,te deluje kao da su one
same postale slike smrti,blage,neumitne i večne.
-zatamljena paleta, zene postrojene za portret, jedino centralna ima u rukama nesto.
Ruke je razvalio na ovoj slici. Tamno bordo-braon zavesa otkriva scenu. Pejzaz na zidu.
Babe podsecaju na strasni sud.
Upravnici starackog doma Jako zatamljena paleta, crvena tkanina na nozi krajnje
desne figure iznenadjuje ili deluje nedovrseno.

46
15.ODLIKE BAROKNE UMETNOSTI U FLANDRIJI

Barok veoma brzo postaje međunarodni stil.Flandrija je bila pod španskom vlašću,koja
je stvorila političke i kulturne uslove za razvoj posebne,barokne škole slikarstva.
Flandrija je nasuprot Holandiji bila prijemčljivija za evropske uticaje.
Kultura Flandrije je imala dvorski i aristokratski karakter.
Katolicizam je dopuštao više slobode u umetnosti,te je flamanska umetnost spontanija
od francuske dvorske umetnosti.Glavni poručilac je katolička crkva.
Antverpen je bio centar umetnosti,a pored njega značajni gradovi su bili Brisel i Gent.
Rubens,Van Dajk i Jakob Jordans su bili najznačajniji. U Rubensu ima nečeg herojskog
i grandioznog, Van Dajk ispoljava aristokratski temperament, a Jordanes je najbliži
narodu. Rubens i Van Dajk su boravili u Italiji, a Jordans nikada nije bio tamo.
Glavne karakteristike
-osećanje za svetlost i boju
-tendencije ka isticanju realizma(težnja da se tačna opservacija iz života stopi sa
smišljenom kompozicijom širih razmera).
-bujnost, radost života, ljubav za pokret
-interesovanje za mrtvu prirodu, za žanr
MRTVA PRIRODA
Prikazi cveća u mrtvoj prirodi datiraju još od 1600.godine I ne predstavljaju flamansku
inovaciju, već samo ponavljanje motiva. U Antverpenu se ovaj žanr razvija u posebno
katolički tip slike sa predstavom cveta Garlanda. Ovakve vrste slika su usko povezane
sa monumentalnim scenama lova.
Mali doručak je vrsta mrtve prirode,koji je bila popularna i u severnoj i u južnoj
Holandiji.
Sadrži prikaze hrane,pića i posuđa.Najznačajniji predstavnici su Osias Beert, Klara
Peeters, Kornelis Mahu i Jacob van Es.
SCENE LOVA
Rubens je uveo monumentalni lov u flamansku umetnost, sa prikazom bitke,koja je
inspirisana studijom klasične antike i Leonarda da Vinčija(Bitka Anghiari)
Postoje prikazi plemenitog lova i egzotičnog lova.
Frans Sniders i Paul de Vos napravili su sličane velike slike koje se razlikuju od
Rubensovih dela sa svojim fokusom na životinje i ne postojanje ljudskog učešća.
Frans Snajders (1579-1657)
-specijalista animalista u Rubensovom ateljeu.
-mrtve prirode na Rubensovim delima(Dijanin lov,Silenov trijumf) su Snidersova dela.
-naslikao veliku mrtvu prirodu fokusirajući se na igru i mrtve životinje.
Glavne karakteristike
-slike se odlikuju blještavim koloritom,
-pune su pokreta i poznavanja anatomije,
-osećanje za strukturu materije,fine lazurne partije i osećanje za lepotu životinje.
ISTORIJSKO SLIKARSTVO
Istorijske teme u slikarstvu, koje obuhvataju biblijske, mitološke i istorijske predmeta su
smatrane u XVII veku za najplemenitiji vid umetnosti.

47
Avram Janssens je jedan od važnijih slikara istorijskog slikarstva u Antverpenu,sve do
pojave Rubensa koji postaje vodeća figura. Nakon smrti je Rubensa,Jakov Jordans
postala najznačajniji flamanski slikar.
RELIGIOZNO SLIKARSTVO
Rubens postiže vrhunac religioznog slikarstva na olatru Antverpenske katedrale, u delu
Skidanje sa krsta.
PORTRET
Smatra se da su Rubensove formule poslužile kao početna tačka u komponovanju
portreta slikarima koji su specijalizovani u ovoj vrsti- Van Dajk i Velaskez.

ANTONIE VAN DYCK (1599 -1641.)

-sa Rubensom i Van Dajkom flamanski portret je dostigao svoj puni razvoj u slobodi
komponovanja i ekspresivnom izrazu.
-pod uticajem italijanskog flamanskog portreta formirao je portret koji odlikuje stroga
atmosfera i kompaktna forma,patricijski parodni ton i raspoloženje,uzdržan i sliven potez
čete u tamnoj gami zelenih i smeđih tonova.
-bio je Rubensov pomoćnik, ali ubrzo nakon neslaganja sa njim odlazi u Italiju
1621.godine,a zatim 1632 godine odlazi u Englesku gde postaje dvorski slikar Čarlsa
I.
Glavne karakteristike
-uglavnom radi portrete, posle posete Italiji radi neke religiozne, lai neuspele
kompozicije.
-Van Dyck je bio pvi asistent Rubensa, uvek u njegovoj senci. Podlezan histeriji I
depresiji. Odlazi u Englesku prvi put 1621. Ne bi li se istakao.
-Nežne prirode, pa su i njegove figure veoma tanane, graciozne i elegantne. On
ulepšava figuru: smanjuje glavu, a stopala i ruke predstavlja tanano.
-radio je brzo.
-svojim aristokratskim portretima obrazuje struju novijeg engleskog slikarstva
realistična otmenost i psiholoska dubina.
-značaj: Dajk je maniristički dvorski pejzaž učinio savremenim, prepričavši ga slikarskim
jezikom Rubensa i Ticijana.
Portret Čarlsa I u lovu -oko 1635.godine, u Luvru, Pariz
-kralj stoji pored konja i dva konjušara naspram pozadine koju zatvara pejzaž.
-slika koja predstavlja vladara u neusijenoj pozi mogla bi se nazvati portretom konjanika
koji je sjahao.
-manje je stroga nego svečani državni portret,ali ne i manje velelepna.
-iako je shema slika skoro renesansna,način upotrebe boja i osvetljenje figura su tipično
barokni.
-Portret Snajdersa, Margareta Snajders(stub i vaza, elementi klasike), njihov dupli
portret (pozicija njihovih ruku-Rubens), autoportreti, uznemirenost u ocima, suncokreti
umesto ogledala, ridja kosa, Portret Carlsa I na konju u pejzazu. Trojni portret Carlsa,
po kome je Bernini uradio njegovu statuu, prikaz ili tri razlicita outfita ili tri dusevna
stanja, Portret Carlsove dece (5)na kome dominira pas, Portret Izabele Brant (crvena
draperija-Rubens), Rubensov bol zbog smrti supruge- prikaz zene u kovcegu dok on
pati okruzen decom sto je dvostruka posveta.

48
ŽANR SLIKARSTVO
Žanr scene ili scene svakodnevnog života su uobičajene za XVII vek. Mnogi umetnici
prate tradiciju Pitera Brojgela Starijeg u prikazivanju seljačkih tema.
JAKOB JORDENS(1593-1678.)
-posle Rubensove smrti postaje glavni slikar antverpenske škole.
-iako je slikao portrete,alegorijske i religiozne kompozicije,najviše se zadržavao na
svakidašnjici.
Kralj pije
-delo se nalazi u Briselu u Kraljevskom muzeju likovnih umetnosti.
-najuspelija Jordansova dela nisu velike oltarske slike,već dela manjeg formata u kojima
prikazuje svakidašnjicu,tj. žanr-scenu.
-na tim formatima on uspeva da majstorski rasporedi figure i da kompoziciji da prizvuk
moralizatorske poruke.

Adrijan Brauer(1605-1638)
-po izboru tema se približavao Adrijanu Ostedeu i Francu Halsu.
-najčešće slika male scene seljačkih borbi,igra,pića.
-vidno se ističe nepristojno ponašanje,tj.brutalno i grubo prikazuje momente realističkih
anegdota.
-po povratku u Antverpen, iz Amsterdama i Harlema uveo je novi, uticajni format u kome
su subjekti predstavljeni u enterijeru,umesto u eksterijeru.
-iako su slike grubog sadržaja,one su satkane izvanredno harmonično.
David Teniers Mlađi(1610-1690)
-poslednji sledbenik Boša i Brojgela.
-u jednoj vrsti svog žanr-slikarstva svesno je ulepšavao stvarnost i prilagodjavao je
svom idealu u umetnosti.
-eklektik u stilskim opredeljenjima,pokazao je izuzetan kvalitet u svojim radovima.
Monumentalno žanr slikarstvo
Pored dela Brauera koja su malih dimenzija,postoje i žanr scene velikih formata koje su
bile pod uticajem Karavađa,a inspirisane velikim bioskopskim scenama u kojima su ljudi
predstavljeni kako pričaju i kako se guraju u prvi plan. Slike su osvetljene jakom
svetlošću.
Adam De Coster, Žerar Seghers i Theodoor Rombouts su glavni predstavnici ovog
popularnog stila u ranom XVII veku, koji su popularizovali italijanski sledbenici
Karavađa.

PEJZAŽI
Pejzazi su bili integralni deo neke druge kompozicije, Rubensovi pejzaži su sve vise
samostalne forme. Uticali su na Konstejbla I Tarnera. Odlikuju se dubokim osećanjem
za materijalni svet u prirodi i za pokret u njoj,što je novo u flamanskoj slici
predela,mirnog i prigušenog života.

49
16.RUBENS

Piter Paul Rubens je predstavljao centralnu ličnost flamanskog baroknog slikarstva u

XVII veku. Pored toga, može se konstatovati da je Rubens i jedan od najznačajnijih
slikara u istoriji umetnosti, humanista i jedan od utemeljivača evropske diplomatije.
Rubens se rodio 1577. Njegovi roditelji, otac, antverpenski advokat Jan Rubens i majka
Marija, bili su primorani da pre Piterovog rođenja napuste Antverpen zbog rata koji se
vodio između katolika i protestanata. Godine 1579. pošto joj je muž preminuo, Marija se
sa decom vraća u Antverpen, odbacuje protestantske nazore svog pokojnog supruga i
Pitera odgaja u duhu katoličanstva.
Od 1589. do 1598.godine traje uspešno školovanje mladog slikara u ateljeima Tobijasa
Verhehta,Adama van Norta i Ota van Vejna, posle čega biva primljen u antverpensku
gildu Svetog Luke.
Međutim, na formiranje njegovog stila presudan uticaj imao je boravak u Italiji od
1600. do 1608. godine, gde je radio kao dvorski slikar kod montovskog vojvode Vićenca
Gonzage.
Glavne karakteristike
1. Rubensovo slikarstvo, teatralno i privlačno, odgovaralo je onome što su jezuiti od
umetnosti tražili, te je on do kraja života smatran vodećim slikarom katoličkog sveta.
Temu mucenistva obradjuje na potpuno suprotan nacin, nema isposenosti tela, njegova
tela su zdrava, putena.
2. Rubens je jedan od severnjačkih slikara koji je italijansku umetnost saobrazio
Nizozemskoj tradiciji i time stvorio originalnu umetnost, koja je snažno uticala na mnoge
slikare.
3. Bio je ucitelj slikarstva, osnovao je svoju skolu u kojoj je odskolovao veliki broj
pomocnika koji su po njegovim zamislima dovodili sliku do pred kraj. On bi je zavsio I
potpisao. To objasnjava hiperprodukciju. Slikao religiozne i mitološke slike, prizore
mučeništva, bitaka, lova, pa čak i pejzaže koji su se smatrali nižim žanrom.
Istorijski prizori i scene se retko pojavljuju na njegovim slikama, a kad ih slika, on
najradije pribegava alegoriji i mitologiji, što mu daje više slobode.
4. Rubensov značaj se ogleda u tome što je obogatio evropski barok novom
kompozicijom sedeće figure, portretom u punoj veličini i antimanirističkom slikom figure
na konju.
5. Uz Velaskeza, Rubens je u rukovanju uljanim bojama postigao savršenstvo koje je i
dan danas nedostižno. Tajna se ogleda u načinu na koji je nanosio pigment.
6. Dok je Mikelanđelo proučavao pokret kao problem, Rubens uzima pokret kao gotovu
činjenicu i podvlačeći u kompoziciji dijagonalu, uspeva da predstavi figure u
dramatičnom pokretu.
7. Bavi se kolekcionarskim radom, u njegovom delu se oseca uticaj rimske I italijanske
plastike. Puno je citao I sakupljao. Na njegovim delima se cesto vidi uticaj rimskih
sarkofaga.
8. Orginalnost se ogleda i u tretiranju problema svetlosti, senke i boje. Veliki broj
njegovih figura je dat u punoj svetlosti, boje tela su u toplom bledo-žutom tonu sa
plavičastim senkama, dok su refleksi crveni.
9. Na Rubensovim slikama vladaju svetlije i toplije boje, a funkcija senka je samo da
istakne svetlost. Senka nije odsustvo svetlosti kao na Karavađovim slikama.

50
10. Radio je širokim potezima četke,koji ne definišu u potpunosti oblike i konturu.
Njegovi pejzaži nisu dopuna slici, već samostalna ostvarenja. (Zamak Sten)
Religiozna dela
1.Podizanje krsta,
-1610-1611 godine,slika na drvetu u katedrali u Antwerpenu
-prvi veliki oltar koji je Rubens naslikao po povratku
-figure su mišićave,oblikovane da prikažu telesnu snagu i strasno osećanje
-ovaj triptih je smeliji po obimu i zamisli nego ijedno ranije severnjačko delo.
-Rubens je u ovom delu iskazao svoje umeće u prikazivanju realističnih detalja kao
što su lišće,oklop na vojniku i pas kovrdžave dlake u prvom planu.
-kompozicija odiše dramskom snagom.
-nestabilna piramida sazdana od tela ruši granice okvira na način karakterističan za
barok i čini da se posmatrač oseća kao da učestvuje u radnji.
-scene uzasa izostaju da to budu.
2.Skidanje sa krsta
-triptih,ulje na platnu nastalo od 1612-1614.godine u Bogorodičinoj katedrali u
Antverpenu.
-skladna, smirena i pregledna kompozicija, oplemenjena svetlost koja ozaruje lica,
delimična primena nove palete koju čine svetla i živa crvena boja Jovanovog plašta koja
je zamenila nežnu i modrikastu crvenu boju purpurnih preliva, koju je umetnik do tada
koristio.
-nasuprot delu ''Podizanje krsta'', u kome je samo jedna tema predstavljena u samo
jednoj kompoziciji, podeljenoj na tri dela, delo ''Skidanje sa krsta'' predstavlja tri
različite teme, kao što je to bio običaj na triptisima u Nizozemskoj
-poznato je da je Sveti Kristof bio zaštitnik Gilde strelaca,koja je naručila ovo remek-
delo. Rubens ga je naslikao na poleđini bočnih delova triptiha. Jedna ga prikazuje sa
andjelom na ledjima, a druga je nocna scena sa fenjerom.
-Središnji deo triptiha se sastoji od devet ličnosti, od kojih su dve na vrhu i pridržavaju
Hristovo telo uz pomoć draperije. Sveti Jovan Krstitelj, prikazan sa jednom nogom na
merdevinama i okrenut leđima posmatraču pridrzavajuci Hristovo telo.
-Bogorordica stoji u podnožju i širi ruke ka svom sinu. Saloma je prikazana u klečećem
položaju. Hristova stopala su oslonjena na rame Marije Magdalene.
-Hristovo telo je obasjano veoma jasnom svetlošću, a izvor te svetlosti bi mogao da se
nalazi negde ispred slike, desno gore.
-na levom krilu triptiha su prikazane Devica Marija, koja nosi u stomaku Isusa i rođaka
Elizabeta, koje će uskoro roditi Jovana Krstitelja.
-na desnom krilu triptiha je prikazan ulazak Hrista u hram Jerusalima.
Sveti Simeon drži dete u naručju, dok se proročica Ana nalazi u senci između Svetog
Simeona i Marije. Josif je prikazan kako kleči iz poštovanja, a u ruci drži dva žrtvena
goluba.
-trodimenzionalnost likova se ne naznačuje više grubim, gustim senkama i preoštrim
kontrastima svetlih i tamnih površina, već radije jasno ocrtanim konturama.
3. Vaznesenje Hristovo (snaga Hristovog tela, putenost, zaslepljuje svojim svetlom
ostale likove, takodje triptih), Sveto trojstvo sa porodicom Gonzaga (U donjem delu su
prikazani clanovi porodice Gonzaga, gore sveto trojstvo otac, sin I golubiva Svetog
duha), Mucenje Sv. Sebastijana (prikazan mucen, vezan za stub, njegovo telo izgleda

51
snazno, nema ispostenosti, samo ga jedan mali andjeo bocka strelom), Polaganje u
grob iz 1602. (rana slika, Hrist postavljen na rimski sarkofag), Polaganje Hrista u grob
(gotovo ista kao Karavadjova, isti kamen koji probija granice slike, pogled iz groba, ista
klonula ruka, jedino izostaje Marijin naglaseni gest koji je Karavadjo pozajmio iz
renesansne tradicije), Vaznesenje Bogorodicino (donja zona, naglaseno turbolentna
akcija, gornja zona- raj sa puno malih andjela koji nose Bogorodicu ka gore),
Bogorodica u vencu od cveca (po uzoru na Rafaela, naslikana u medaljonu od cveca
okruzenom andjelima), Imakulata (Bogorodica koja gazi zmiju je simbol I njenog
bezgresnog zaceca, dva andjela nose palminu grancicu I lovorov venac, ona je
obavijena bozanskom, zlatnom svetloscu), Pokolj Vitlajemske dece (naglasen barokni
pokret, figure oblikuju trougao, potresna).
Mitoloske teme
Bitke Amazonki( veliki broj figura u pokretu, pejzaz odrazava atmosveru bitke, olujni I
tmuran),Amazonke iz 1618. (akcija se desava na celom platnu), Otmica Sabinjanki
(slozena kompozicija, figure su orijentisane na levoj strani dok se na desnoj potpuno
kontrastno sa plavim, vedrim nebom nalazi arhitektura), Dijanin povratak iz lova
(Majstor boje, siroke cetke, lazurni (pastelni) namazi, siroki pokreti, koristi sve boje
palete), Otmica Evrope(prema Ticijanovoj kompoziciji, cesto je kopirao velike majstore,
ali ovde nema Ticijanove mekoce I boje, pad u vitalnosti u odnosu na renesansne
uzore), Otmica Leukipusovih cerki(piramidalna komplikovana kompozicija), Tri Gracije
(kult zenskog tela oslobodio se postulata baroka, nema ikonografskog utemeljenja za
prikaz nagih tela, ali Rubens je bio najpoznatiji slikar I moglo mu se)Venera u ogledalu(
uticaj Velaskeza).
Medici ciklus
Rubens je uradio 24 slika u ciklusu za Mariju Medici I njenog muza Anrija IV, slike
prikazuju najvaznije dogadjaje njihove vladavine kombinacijom mitologije I profanih
tema I komplikovanim alegorijama za platu u Luksemburgu. Vrlo plasticne kompozicije.
Prikazuje ih kao bozanstva, Marija kao Atina sa slemom I kopljem.
Apoteoza Anrija IV I proglasenje vladavine Marije Medici
-razvija kompoziciju poput Rimskih reljefa sa leva na desno.
-levo:Anrija IV Jupiter I Saturn uzdizu na nebo dok za njim ostaje probodena zmija kao
simbol njegovog ubice. Herkules koji je svojim podvizima postao bog ga simbolicno
ceka na nebu. desno: Marija sedi okruzena alegorijskim figurama koje vode burnu
raspravu o njenom pravu polaganja na prestol, algorijska figura Bozanskog providjenja
joj predaje kormilo, a Francuska kleci pred njom I predaje jos kuglu vladara.
Maria del Medici francuska kraljica iskrcava se u Marselju
-od ove ne baš uzbudljive teme Rubens je načinio spektakl do tada neviđenog sjaja.
-dok Marija de Mediči silazi niz pokretni most sa flamanskom kragnom,Slava leti iznad
nje i svira trijumfalni poklič na dve trube,a Neptun izlazi iz mora sa svojim pratiljama
ribljih repova. Pošto su štitili kraljicu na putovanju,oni se vesele što je ona stigla. Omaz
Gracijama.
-sve se sliva u uskovitlanom pokretu:nebo i zemlja,istorija i alegorija,crtanje i slikanje.
Portreti
Autoportret sa Izabelom Brant u basti
-Retki prikazi u pejzaznom okruzenju, uvek postoji draperija, arhitektonski stub ili
neutralni enterijer)

52
-predivna odeca, flamanske kragne, on je obucen u crno, ona u crveno, ali imaju zutu
koja ih objedinjuje
-karakteristican stav ruku
-veliki slikar materijala, tkanina
Klara Serena Rubens, cerka(prikazana kao mala aristokratkinja), Portret Izabele
Blant(tipican sa stubom I crvenom draperijom, dubok dekolte), Portret Ane
Austrijske(tipican),Portret Marije Medici( ovde nije prikazan trenutak trijumfa, ona
dominira platnom svojom snaznom pojavom, ruke, a ne lice je u fokusu, izvedena
jednostavno, crnom I belom), Helena Furman (njegova druga zena) sa decom(neobicna
dominacija velike bele povrsine koja stvara prozracnost), Slikar sa Helenom I njihovim
sinom Petrom (petar uci da hoda, ljupka porodicna scena, uvek kad slika sebe sa
zenom slika u basti, neku vegetaciju, ruke)Autoportret(nije posvecivao paznju svom licu
kao sto je to radio Rembrant, crni sesir koji nosse muskarci na Holandskim portretima,
jedna ruka na macu, druga drzi rukavicu), Portret Alberta I Nikolasa (prikazuje ih kao
plemice-rukavica Alberti)
Pejzazi
Pejzazi su bili integralni deo neke druge kompozicije, Rubensovi pejzaži su sve vise
samostalne forme. Uticali su na Konstejbla I Tarnera. Prikaz zemlje je mnogo vazniji
nego nebo, Holandjani ce razviti princip 1/3 zemlja, 2/3 nebo
Pejzaž sa zamkom Steen
-1636 godine,slika na drvetu
-divan otvoren prostor se pruža od lovca s njegovim plenom u prvom planu ka maglom
obavijenim brežuljcima na horizontu.
-kao pejzažista,Rubens je bio naslednik Pitera Brojgela i Karačija,ali je stvorio svoju
sintežu severnjačkih i južnjačkih izvora.
Pejzaz sa dugom.

53
17.ODLIKE BAROKNE UMETNOSTI U FRANCUSKOJ

Početkom XVII veka,francusko umetničko tržište je bilo skoro ugašeno usled verskih
ratova.
Francuska škola slikarstva ponovo se rađa iz političkih razloga,u vreme vladavine Luja
XIV koja je obeležena smišljenim uzdizanjem kraljevog autoriteta.
U Francuskoj,koja je u XVII veku pod Lujem XIV postala najizrazitiji primer apsolutne
monarhije,barokna umetnost se razvijala kao jedna stroga klasicistička varijanta.
U XVII veku se suprotstavlajju dve struje:
1.sa jedne strane su o barokna rešenja Rubensa,koji je pozvan da ukrasi galeriju palate
Luksemburg u Parizu
2.uticaj Karavađa,čija su svetlosna rešenja i dalje prisutna.
Rišelje i Mazaren ka zrelom klasicizmu
Prvih šezdeset godina XVII veka,Francuska je pod upravom Rišeljea imala snažno
političko jedinstvo,koje je pratio veliki međunarodni ugled. Uspeo je da oslobodi
Francusku protestantizma, lai i da ogranici papin uticaj.
Žedna društvenog ugleda,buržoazija poručuje umetnička dela i na taj način usmerava
francusku umetnost ka novim uzorima.
-Uspeh slikara Simona Vuea i arhitekte Žaka Lemersija to pokazuje.Oni transponuju
jezik italijanske umetnosti,barok zasnovan na klasičnoj tradiciji, tako što ga
prilagođavaju francuskim specifičnostima.
-Žorž de la Tur i braća Le Nen pripitomljavaju žestinu Karavađove umetnosti. Oni
preuzimaju snažne svetlosne kontraste i stavljaju ih u službu prizora iz svakodnevnog
života, daleko od misterioznosti.
-Dela Nikole Pusena i Kloda Lorena predstavljaju vrhunac težnji francuske umetnosti
ka klasičnom idealu.
Iako italijanski uticaj ostaje i preovlađuje,značajan je uticaj flamanske umetnosti.
Zlatni vek teorije Akademije
Slikari su bili veoma potrebni saradnici za glorifikaciju vladara, a u Šarlu
Lebrenu,Kolber-novi ministar kralja Luja XIV je našao pogodnu ličnost za diktiranje u
oblasti likovnih umetnosti.
Lebren je uspeo da ujednači i stiša individualne darove,da stvori jedan duh i jedinstven
stil u velikim dekorativnim ansamblima kojima je rukovodio.
Na podsticaj Luja XIV i Kolbera,umetnost se vrti oko ličnosti i života kralja.
Kolber 1663.godine reformiše Kraljevsku akademiju slikarstva i vajarstva. Nastaje
akademija i za muziku i ples. To preuređenje ima za cilj da osigura kraljevu upravu nad
svim institucijama u kraljevstvu, a i Francuska je zelela da preuzme primat u kulturi od
Italije.
Stvaraju se čitave manufakture radi ukrašavanja kraljevih palata. Porodica Goblen
otvara fabriku tapiserija kojim glorifikuje Lujevu vladavinu.
Luj je tada zeleo da napravi dvorac dostojan vladara, prvo je to trebalo da bude
danasnji Luvr, ali Luj sebe tamo nije video pa se odlucio za Versaj. Nekoliko salona
Marsov, Dijanin, Venerin, Merkurov, svi su trebali dekorisanje. Umetnost se tako svodi
na monumentalne dekoracije .
Racionalnost diktira sadržaj kompozcija,štiteći stvaralaštvo od svega trivijalnog.

54
U pogledu tema,umetnost je nastavila tradiciju. Portreti su sačuvali najviše smisla za
umereni,realistični vid,bista je bila negovani oblik skulptorskog rada,a
pejzaž,religiozno i mitološko slikarstvo stalna praksa.
Alegorije dobijaju vidno mesto u umetnosti ove epohe.One ulaze u velike dekorativne
ansamble,a kraj XVII veka beleži pojavu dosta neoriginalnog alegorijskog portreta.
Simboli su takođe igrali važnu ulogu u metaforičnom prikazivanju religiozne i profane
umetnosti,a celokupan ovaj obim tema nosi i savremena francuska literatura.
Rim je bio grad neprekidnog stremljenja mladih francuskih umetnika. Da bi okupili svoje
studente na zadacima kopiranja i izučavanja spomenika rimske antike(početna etapa u
obuci mladog majstora),osnovana je Francuska Akademija u Rimu.
Slikarstvo
Simon Vouet(Vue)
Posle petnaestogodišnjeg boravka u Italiji, je doneo u Francusku stil italijanskog
slikarstva koji je odudarao od kasnomanirističkih formi u francuskoj umetnosti na
samom početku XVII veka.
Vueov uticaj na slikarstvo XVII veka,a naročito pedagoški kontakt sa mnogim mladim
slikarima,bio je od značaja za prodor barokne struje u francusku sredinu.
Eklektican, pokupio uticaje Ticijana, Mikelandjela, Rafaela, Karavadja.
Marija Magdalena-Alegorija mira, Blagovesti, Sretenje,/nisam gledala Nova jezuitska
crkva, oslobodio se uticaja, (nema karakteristicne barokne dijagonale).
Žorž de la Tur(1600-1652)/dizni sa svecama
-najveci karavadjista u Francuskoj
-naturalizam prvih radova svedoči o poznavanju Karavađovog stila,mada ne i o
direktnim kontaktima sa slikarom.
-majstor svetla svece
Rani radovi: Seljacki dorucak/Karaci, Jeronimo
Srednji: ’30 se pojavljuju svece, Gatara(naglaseno pokvarena za razliku od
Karavadjove), Pokajnica Magdalena, Kartarosi/Karavadjo, Josipov sin, Hrist u Josipovoj
kuci (najcuvenija)
Pozni radovi: u zrelim radovima prekida sa naturalizmom,izbegava detalj i uopštava
formu,koja postaje skoro skulptoralna,iz mira svojih kompozicija isključuje sve
preterano,te time postiže monumentalnost skoro klasičnih kvaliteta. Nema naglasenog
patosa, sve je svedeno, tiho i umereno. Sveti Sebastijan.
Luj Le Nan
Jedan od tri brata, cesto su dela radila u kolaboraciji i potpisivali ih prezimenom. Poznat
kao slikar seljaka.
Seljaci za vecerom(svi gledaju u slikara, fokus je na malom frulasu), Seljacka
gozba(gospodin ravnopravno sedi za stolom sa slugama i nazdravlja ka nama, cesto su
protestanti pruzali pomoc siromasnima). Paleta vrlo svedena, valerska varijanta braon i
sive. Srecna porodica, Vecera u Emausu, preformulisane religiozne teme. Njegove
neobicne u to vreme teme su uticale na Gustava Kurbea i druge slikare realizma.

55
18.NIKOLA PUSEN

Nikola Pusen je bio francuski barokni slikar,koji je rođen u Normandiji 1593.godine,a

umire 1665.godine. Većinu života proveo je u Rimu,osim kratkog perioda koji je proveo
u službi kardinala Rišeljea kao glavni kraljevski slikar.
Glavne karakteristike
-linija mu je važnija od boje,te su njegova dela obeležena jednim od središnjih problema
u umetnosti XVII veka o sukobu između crteža i boje.
-Pusenovo slikarstvo je značajno za evoluciju francuskog slikarstva počevši od XVII
veka,a nastalo je u Rimu,a ne u Parizu.
-Pusen je težio ka oplemenjivanju vidljive prirode,odabiranju tipičnog,ka redu i jasnom
komponovanju i ka koloritu koji ne remeti pun život plastičnih formi.
-Pusenovi klasicistički principi i apel za korišćenje razuma u procesu umetničkog
stvaranja,učinili su da njegovo delo postane dogma za francuske nastavljače u Pariskoj
školi XVII veka.
-Pusenovo slikarstvo postaje uvek primer kada se teži potiskivanu baroknih tendencija u
umetnosti.
-njegovo stvaralaštvo je preokupirano etikom.Dela odgovaraju stoičkoj filozofiji i
umetnosti tragedije.
-Pusen smatra slikarstvo punopravnom intelektualnom delatnošću,te je ono slično po
tome poeziji.
-oslanjajući se na svoju veliku likovnu kulturu(sećanje na antičke dekore,klasične
Rafaelove kompozicije i poetični Ticijanov kolorit) Pusen teži na slikama da postigne
ravnotežu i sklad.
-preglednošću kompozicije postiže pravilan odnos izmešu različitih delova slike i
prepoznatljivosti protagonista unutar alegorijskog prikaza.
-Pusenova želja za postizanjem jasnoće i privrženost svetlosti dve su nerazdvojne
strane njegovog načina slikanja.
-veličina kompozicije,strogost perspektivnog sistema,melanholični i tajanstveni karakter
tema daju njegovom delu višeznačan prizvuk.
-bio je jako studiozan, crtao je skice na malim crtezima, zatim pravio vostane figure,
povecavao crteze i ponovo pravio figure.
Razvoj
-prava slikarska znanja je dobio u ateljeu lokalnog majstora maniriste,a učio je na
gravirama po delima Rafaela i Đulija Romana.
-posle neslavnih početaka u Francuskoj,1624.godine dolazi u Rim, pošto je nekoliko
meseci proveo u Veneciji. Prve godine rimskog boravka su bile godine
eksperimentisanja i prilagođavanja novom umetničkom ambijentu.
Po dolasku u Rim,Pusen je jedno vreme radio kod Domenikina i pado pod njegov
uticaj.
-oko 1630.godine je napustio vladajući stil rimskih krugova,velike formate i opširne
formate za crkve i palate,jer počinje da se interesuje za antiku,te menja teme,formate i
stil. Iz njegovog slikarstva počinju da nestaju barokno-karavađovske kompozcije
religioznog sadržaja. Tada uzima teme iz klasične mitologije i renesansne literature,kao
što su priče o Bahu,Narcisu,

56
Apolonu i Dafni,Veneri i Merkuru,Rinaldu i Armiri. Sto kasnije sve teze teme, mitoloske
teme na pocetku a zatim teme bola i smrti iz starog i novog zaveta (stari zavet, sumnja,
patos, Hristovo stradanje)
.-1640.godine odlazi na kratko u Pariz i dobija narudžbine za dekoraciju Luvra i slike za
Rišeljea,koje nastaju na brzinu i uz pomoć asistenata.
-po povratku iz Pariza u oblasti religioznog slikarstva Pusen se bavi temama uzetim iz
Novog zaveta,kao što su Evharistija,Sv.Porodica na stepenicama,Polaganje u grob i
druge.
-na tematskom polju Pusen napušta Ovidija i za svu materiju obraća se istorijskim
temama obojenim filozofijom stoika. Moral heroja,pobeda volje nad strastima.
-oko 1640.godine Pusen počinje da se bavi pejzažom. Impresivni pejzaži Pusenovih
slika odgovaraju tonu svečane teme koju prate. Mirni pejzažni okviri i pozadine sa
gradovima u daljini imaju herojski karakter,kakav zahteva tema.
-najveće Pusenovo dostignuće u radu na pejzažu je dosledno unošenje reda i logike.
Hramovi,stene,nebo njegovih slika imaju istu kristalnu arhitekturu kao i figuralna tema
nadmoćno kontrolisana.
-posle 1650.godine Pusenova umetnost je sasvim sazrela. Na studijama italijanske
teoretske misli,formirale su se i Pusenove ideje o klasičnom stilu u slikarstvu.

Autoportret
-ulje na platnu iz 1650.godine u muzeju Luvr,u Parizu
-Pusen je naslikao dva autoportreta za svoje prijatelje.
-slikar je prikazao sebe u ateljeu,umornog pogleda,okrenut ka posmatraču u stavu koji
odiše ozbiljnošću.
-opšti utisak strogosti je pojačan mračnom odorom koja se izdvaja na skoro apstraktnoj
pozadini sačinjenoj od tri platna naslaganih jedno iza drugog tako da zaklanjaju vrata.
-na slici levo vidi se poprsje žene koja na glavi ima dijademu sa okom u centru:muza
slikarstva pomaže da bolje vidimo.
-na platnu desno vidi se natpis na latinskom koji obaveštava o identitetu slikara i
datumu nastanka slike.
-Pusen na desnoj ruci nosi prsten ukrašen dijamantom u obliku piramide koja za stoike
predstavlja simbol postojanosti.
-ovaj autoportret uspostavlja složen dijalog izmešu poručioca i autora:njegovom
zaslugom,predmet slike je samo slikarstvo kao ozbiljna i intelektualna delatnost.
Fokionov pepeo
-građani Atine su naterali na samoubistvo svog nepopularnog zapovednika Fokiona.
-Plutarh pripoveda kako je narod,nepravednoo osudivši Fokiona,uvideo svoju grešku i
rehabilitovao nastradalog zapovednika.
-suprotstavljenost mirnog pejzaža u pozadini i prostora u prvom planu gde,okružena
ravnodušnošću jedna žena zakopava pepeo mučenika Pusen ilustruje elemente ove
drame i ironiju života. Melahonlicna priroda, uvek geometrijska arhitektura.

Pastiri Arkadije
-slika je naročito karakteristična za izmenjen način rada Pusena:atmosfera,kolorit i
modeli su inspirisanji renesansnom umetnošću Venecije,jer poetični i neoplastični ton
venecijanskog klasicizma biva dominantan u njegovom prilazu antici.

57
-pored trajno tople atmosfere ticijanskog pejzaža,sve je osetnij uticaj i kasnih
Rafaelovih radova,Đulija Romana i rimske skulpture. Pusen počinje da aranžira
svoje figure u obliku antičkih niskih reljefa,na površini slike,u jednom planu,a
ukočeni,često postavljeni iz profila likovi,modelovani su sa insistiranjem na efektima
plastike starih reljefa. Boja gubi svoju toplinu.
Mucenje Sv. Erazma, Nadahnuce pesnikovo(velike figure u plitkom prostoru), Rinaldo
iArmida (ubija ga iako je zaljubljena u njega, velike figure, tamna stablana svetloj
pozadini, uticaj Ticijana), Bahanalije(za Risljea, pokusava da produbi prostor, uticaj
rimskog reljefa, figure u prvom planu)

Florino kraljevstvo(Flora, Narcis i Eho), Poklanjanje mudraca(prelomna u njegovoj

karijeri, arhitektura uticaj reljefa, produbljuje prostor), Obozavanje zlatnog teleta (rimski
sarkofag (plastika)figure iz profila, dinamicna slika sa puno akcije).

Otmice Sabinjanki (uvek veliki broj figura u prvom planu), Ciklus Sedam svetih tajni –
Efharistija (pozorisna scena, dorski stubovi osvetljeni sa tek nekoliko sveca, napred
apostoli leze, a Juda dolazi sa scene) – Rukopolozenje 2x (centralna kompozicija, Hrist
i Petar u centru, pod uticajem Rafaela), Salomonov sud.

Pejzaz sa Diogenom (nikad ne oslobadja pejzaz likova, naglasena bujna vegetacija,

voda nije cesta za razliku od Holandskog pejzaza). Pejzaz sa Fokionom, (nema bola,
bez figura bi bio obican pejzaz sa puno svetla), Idealan pejzaz (gotovo akvarel),

Skidanje sa krsta, Raspece (jako tamno braon kao kolaz nalepljene crvene), Sveta
porodica (ciklus) (odlike baroka- figure u enterijeru, produbljen prostor kroz prozor,
crvene draperije koje daju scenski efekat). Sveta porodica na stepenistu, (uticaj
Rafaela, u dnu se nalazi korpa sa vocem kao omaz Karavadju.)
Sveta porodica u Egiptu, orijentalna, Sv porodica iz Emirtraza (konherentna
kompozicija, stub iza Marije je simbol njenog bezgresnog zaceca), Rodjenje Bahusovo,
Apolon i Dafne(naglaseni klasicizam, figure sa rimskih reljefa uklopljene u idealni
pejzaz).

58
19.KLOD LOREN

-rano odlazi u Italiju,gde je učio slikarstvo kod lokalnih rimskih i napuljskih majstora.
-nastanjen u Rimu 1630.godine stiče veliku reputaciju kao slikar pejzaža i privlači
uticajne mecene.
-da bi se zaštitio od i imitatora i falsifikatora,izradio je crteže svih svojih dela i stvorio
čuvenu Liber veritatis.
-tri tipa svetlosti rano jutarnje, sumrak i izmaglica
-u XIX veku će uticati na stvaralaštvo Tarnera.
-najznačajnije slike su mu sa motivom mora,čija dejstva je mogao da proučava na
jednom putu za Napulj. Slika poglede na Rim, Tivoli.
-stekao je bogatsvo zahvaljujući svojim pejzažima,jer je prodavao papama i vladarima
svoje luke preplavljene svetlošću,gde su sićušne ljudske figure iščezavale u sunčevom
zalasku.
-njegov život nije tako poznat kao Pusenov,jer nedostaju pisani podaci.
-već od početka je priroda izvor Lorenove umetnosti, ali uvek prikazuje ljutsku figuru na
svojim sklikama
-uticaji:od Flamanca Paula Brila je naučio umetnost komponovanja
-zaslužan je za stvaranje modernog pejzaža,za ogromno umetničko znanje uneto u
jednu novu vrstu koja je zahtevala posebna sredstva likovnog izražavanja nepoznata
prošlosti i praksi rimskih i germanskih slikara.
-Klod je bio odlican akvarelista, slika detalje u prirodi,šablonizovao drveće,brda i
živopisne kule, arhitekture – ostatke gradjevina.
-između 1640.i 1660.godine Klod razvija svoje slikarstvo pejzaža i tematski i stilski,
-Shvatanje predela koje slika nije realisticno: scene koje on bira i obrađuje dobijaju lirski
značaj i kvalitete svojim slikarskim svojstvima.
-Klodovi pejzaži ne teže ka dramskim efektima u prirodi i karavađovskom
osvetljenju(kao flamanska tradicija),već oni idu za tipičnim pojavama,ka miru u
prirodi,izbegavaju jake svetlosne kontraste,a hladna jutarna svetlost ili zlatni suton
osvetljava i slike njegovog zrelog perioda.
Dela
Tibar na ulasku u Rim
-delo se nalazi u Britanskom muzeju u Londonu
-od Lorenovih studija iz prirode su osatli samo njegovi crteži,nakčešće rađeni tušem,koji
izazivaju sećanje na svetlost Italije.
-Loren prelivima osvetljenja daje utisak prostora.
Ukrcavanje kraljice od Sabe
-delo se nalazi u Nacionalnoj galeriji u Londonu
-Klod je od Brila prihvatio temu morske luke
-realističnu ilustraciju je preobrazio u herojsku viziju,slaveći lepotu sunčeve svetlosti u
vilinskoj arhitekturi.
-duboko prožet prirodom,on stvara svoje slike u radionici,ali ih oživljava po klasičnom
načinu,nekom radnjom uzetom iz mitlogije,istorije ili Biblije.

Pogled na vilu Medici, Luka u svitanje, Pogled na Tivoli u sumrak, Pogled na Kampanju.

59
20.ODLIKE BAROKNE UMETNOSTI U ŠPANIJI

U toku XVI veka,na vrhuncu svoje političke i ekonomske moći,Španja je dala velike
svetitelje i književnike,ali ne i slikare.Zauzeti osvajanjima kontinenata, i borbama sa
Mavarima. Na jugu spanije dolazi do savrsene sinteze arapskog i spanskog.
Obeleženo brigom da iskaže prevlast katoličanstva nad protestantizmom špansko
slikarstvo XVII veka traga za načinima da ponovo osvoji duše vernika.
Barok je potaknut kontrareformacijom i tu je našao pogodno tlo. Ona je imala jaku
inkviziciju, koja se borila protiv Mavara i Jevreja. Jazuitski red je i osnovan u Španiji,
organizovan je po vojnom sistemu, orijentisan ka usamljeničkom životu, prodirali su u
sve pore javnog života i motrili na održavanje čistote katoličke vere. Jezuiti i franjevci
se zalažu za neposredan odnos vernika sa Bogom.Oni ohrabljuju prikazivanje velikog
broja novih svetaca,osavremenjuju svoju delatnost i učestvuju u širenju teme
bezgrešnog začeća. Duboko obeleženo u prvoj polovini veka karavađovskom
tradicijom iz Italije,špansko slikarstvo se zatim okreće baroknoj eleganciji,nadahnutoj
Rubensom.
Religija,duša španskog slikarstva
XVII vek zlatno doba španskog slikarstva,nosi snažan pečat religije,zbog čega se
ikonografski repertoar svodi na poruku jevanđelja.
Zahvaljujući porastu broja verskih institucija raste broj porudzbina.
Umetnički centri specifičnih formalnih karakteristika nastaju u Kastilji,Andaluziji i
Granadi.
U Sevilji se oko Huana de Roelasa i Fransiska Herere okupljaju mladi učeni umetnici.
Španski izum divinizovanog portreta,prikaza neke stvarne osobe sa atributima njenog
svetitelja zaštitnika,svedoči o velikom uplivu religije.
Želja za dočaravanjem stvarnosti
Pod uticajem misli Franje Saleškog,španski monasi podstiču vernike da se kroz
meditaciju o svetu koji ih okružuje usredsrede na duhovni život.
Motivi kao što su vanitas(taština)i mrtva priroda povod su za razmišljanje o moralnim
vrednostima ljudskog postojanja.
U želji da postigne verodostojnost,neposrednost i očiglednost svojih prikaza,umetnost
pribegava tenebrizmu(mračno okruženje,veštačka osvetljenost, rani radovi Karavadja
sa jednom figurom).
Uglavnom rade stafelajne slike, ali krajem veka dolazi do obnove dekorativnog
slikarstva u kojem otvorene kompozicije ublažavaju efekat svetlosti u korist
sentimentalnijeg iskaza.
Glavne karakteristike
Slikarstvo je realistično, pejzaži se gube. Oslanjaju se na Venacijanski kolorizam i na
Carravaggiov odnos svetlosti i senke. Ali, za razliku od Italijana, u Španskom
baroknomslikarstvu nema mašte, oni se ograničavaju na posmatranje, nema građanskih
i familijarnih tema, mitoloških sižea, monumentalnih dekorativnih slika, fresaka i kupola.
Glavni motiv je ljudska figura, a sve oko nje, pa i pejzaž, se zapostavlja. Zato ce ovde
biti u oblasti portreta stvorena vrhunska dela.
Dela su lišena težnje za ulepšavanjem, heroiziranjem I idealizovanjem. Boja i
svetlost su glavni predmeti interesovanja.Španija nije mnogo razvijala skulpturu, težište

60
je bilo na slikarstvu, skulptura je zastupljenakao akademizovana koncepcija - pratili su
barok u skulpturi bez velikih ličnih doprinosa
-podsticaj dolazi od Karavađa i flamanskog slikarstva.
-španski majstori počinju da razvijaju svoje verzije mrtve prirode,u kojima se ogleda
red i svečana ozbiljna jednostavnost,nasuprot severnjačkog izlaganja hrane i
skupocenih predmeta.
-barokni stil se javlja kao veoma jak.
-domen Španaca u slikarstvu je štafelajno slikarstvo (mala slika) se isključivo neguje,
za razliku od Italijana koji neguju fresku.
-špansko slikarstvo obuhvata niz majstora portretista,slikara religioznih kompozicija,kao
što je
Bartolomeo Esteban Muriljo(1610-1682.)
-rođen je u Sevilji,a znanje stiče kopirajući Rubensa,Van Dajka,Velaskeza i Ticijana.
-na formiranje njegove umetnosti utiču dve aktuelne tendencije u španskom slikarstvu:
naturalizam seviljskog umetničkog kruga i klasicizam italijanske visoke renesanse koji
ga je odveo u baroknu dekorativnost i naraciju.
-prvi španski slikar koji je osećao aparat barokne umetnosti i umeo njime da rukuje.
-u težnji da izrazi osećanja Muriljo je obraćao šažnju na ahrmoniju i lepotu lica.
-u Muriljovom radu se javlja tema predstavljanja dece,malih prosjaka i skitnica,koji
privlače široki krug amatera sentimentalnošću pripovedanja.
Mladić sa čašom
-slika se nalazi u Nacionalnoj galeriji u Londonu
-suprotno od formalizma državne vlasti,špansko slikarstvo je slobodno i raznovrsno

Fransisko de Zurbaran(1568-1663.)
Radio je u Sevilji. Jedan je od najvećih Španskih slikara, među kojima se izdvaja
svojom izrazitom individualnošću. Koristio je efekte svetla i senke, po čemu je blizak
Carravaggiu i Riberi. Po svojoj formalnoj koncepciji slike Zurbaran je Carravaggista,
nazivaju ga Španskim Carravaggiom.
Gotovo isključivo su ga interesovale religiozne teme u kojima je bio veoma barokan
(ispoljava struju crkvenog baroka). Ceo život je proveo radeći po manastirima
Andaluzije i crkvama Sevilje, posvecen manastirskom zivotu slikao je monahe,
kaludjere, versku tisinu i zanos) Ali, slikajući cikluse iz života Svetaca i Kaluđera, on je
ispoljavao svoju pobožnost bez patetike i zanesenjaštva - karakteristično za njegov stil
je odsustvo patosa. Bez sladunjeve sentimentalnosti, likovi njegovih Svetaca deluju
ozbiljno, skroz oporo i tvrdo. Teme slika su namenjene intimnoj pobožnosti,obično su
uzete iz života Bogorodice, koncept Imakulate, Bogorodicinog bezgresnog zaceca.
Svetce, sv. Franju, sv. Grgura, sv. Buenaventura, slikao je jos i svetice i zenske andjele,
sveto jagnje kao personifikaciju Hrista. Takodje slika mrtve prirode koje su spanski
asketske.

Rađeni su oštrim crtežom i naglašenom modelacijom, a na figurama je

naročitu pažnju posvecivao draperiji. Uglavnom zanemaruje pozadinu, te njegovi likovi
prosto isplovljavaju iz mraka (jaki kontrasti svetlogtamnog). Ne zadržava se na
pojedinostima, već se bavi suštinom stvari, skulptorski i plastično, istinito i
pojednostavljeno. Ima pojačan naturalizam. Imao je izvanredno osećanje za liniju i

61
zapreminu, ozbiljnu i cutljivu hijerarhiju i skulpturalnu belinu. Vremenom, njegova se
tvrdoca ublažila i poslednje slike deluju blaže.
Po svojoj idejnoj sadržini i osećajnosti njegova umetnost je možda
najadekvatniji odraz Španskog duha te epohe, Španske
koncepcije katoličanstva, forme misticizma, realizma lišenog mašte, koje
i samom misticizmu daje jednu konkretnu, takoreci
opipljivu formu. Jedna od tajni Španskog duha je način predstavlajnja predmeta,
tkanina, materija.
Sv. Franja Asiški
Jeziv u svom zanosu, sa licem utonulim u senku kapuljače, samrtvačkom lobanjom u
desnom uglu. Ovaj Svetac u Španskojikonografiji dobija tragičan vid i izuzetno je
poštovan. Delo odišečistim barokom. U slikarstvu odgovara velikoj mističnojashetskoj
književnosti Španije.
Pokljonjenje kraljeva
Starac u braon se poklanja Hristu i Madoni, crnac drži cup. Likovi su zamišljeni,
izdvojeni kao kipovi i imaju snažno
uobličavanje,koje podseca na skulpture. Realizam ima mističan značaj. Svetačkim
ličnostima daje istaknut, lični karakter, ali su one kao ozarene unutrašnjim nadahnucem.

Djuzepe de Ribera
Španjoleto - nadimak je stekao radeći u Napulju. Za razliku od ostalih Španaca, u delu
ovog slikara priličnu ulogu igra mitološka tematika i akt. To su slobode na koje se
popreko gledalo u Španiji, ali ne i u Italiji, gde je Ribera živeo. Samo delimično ta
Riberina mitologija postaje senzualna - kao u remek delu "Bahovo pijanstvo".Većim
delom on i u mitologiji bira svirepe teme. "Katon iz Utihe" koji rukama kida svoje rane,
"Apolon koji dere kožu Maisiasu" (kojoj Apolon kaznjava satira Marsija zato sto se
usudio da dovede u pitanje nadmoc bozanske lire nad flautom. Apolon dere kozu satiru.
Alegoricna zanr scena koja prikazuje sta se desi ako se bozansko dovede u pitanje.) -
paklene su slike od kojih su žene pobacivale. No, tadramatična surovost najjačeg izraza
učinila je realizam njegovih scena i tipova onim čega se prvo setimo kada se pomene
Riberino ime.
Njegov koncept je realističko - naturalistički, mada je nešto slabiji slikar. U realističkoj
koncepciji rađene su i njegove pojedinačne figure iz ciklusa poznatog pod imenom
"Filozofi".To su veoma zanimljivo prostudirani tipovi iz naroda, pokupljeni po Napuljskim
ulicama I pristaništu, koji sa filozofijom imaju utoliko veze što su im u ruke stavljeni
atributi Antičkih filosofa - šestar, globus, fenjer. Tako su po tim atributima i dobili imena:
Arhimed, Demokrit,Diogen.
U tu vrstu spadaju i njegovi ermiti, kao i Apostoli iz njegovih Apostadosa
(Apostadom se naziva niz od 12 zasebnih slika koje predstavljaju Apostole naslikane
pojedinačno, u polufiguri). Ovu vrstu Riberine umetnosti - njegove martizijume, filosofe,
Apostole, Lemite - karakteriše snažno osećanje života, direktno posmatranje prirode i
odsustvo svakog idealizovanje,sa reminiscencijama na stil Antike, koje su u Italiji veoma
žive.
Njegovi ženski tipovi su sa idealizovanom ženstvenošću.U njegovom stilu
karakteristična je oštrina realističkog detalja I naročito njegov tip svetlo-tamnog. Kao i
Carravaggio, Ribera praktikuje nagli prelaz iz jakog osvetljenja u dublju senku, bez

62
posredstva i korišcenja polusenke. Samo su njegove osvetljene partije manje
jedinstvene nego kod Carravaggia, jer je kod njega reljef življi i prema tome osetljiviji na
igru svetlosti i senke. Osim toga njegova paleta je zvonka, sa intezivnim tonovima
svetlih okera u aktu i glavi, ili lepih čistih jarko crvenih fleka u draperijama, tako da je
njegova figura življa I raznovrsnija.U svojoj krajnjoj evoluciji, međutim, on napušta i
svoju jaku paletu i konstruisanje slike efektima svog svetlo-tamnog i prelazi na jedan
nov kolorizam, u kome siva, plava i crna boja igraju vodecu ulogu, ide na mirnije i
mnogo nijansiranije efekte svetlosti. I sa tim delima on ulazi u onu koncepciju koja ce,
sa Velaskezovim i Zurbaranovim slikarstvom, stvoriti pojam Španske slike.
Sveta porodica sa Sv. Katarinom
Dve žene, jedno dete, starac i štap. Suviše formalan odnos ka verskoj temi.
Bogorodica imakulata (Spanci priznaju bezgresno zacece same bogorodice) ona stoji
na glavi zmije, ili pre azdaje i okruzena andjelima polece u nebo.

Razvio je bogatu filozofiju alegorijskih figura koje drze razlicite objekte u rukama ili ih
koriste
Alegorija pogleda- astronom sa svojim durbinom
Alegorija dodira- slepi covek dodiruje skulpturu
Alegorija ukusa- punacak covek sedi za stolom sa prepunim tanjirom

63
21.DIJEGO VELASKEZ

Putuje u Italiju, a radi i u Sevilji I Madridu (njegov umetnički život se deli na dva perioda:
prvi je u Sevilji, a drugi u Madridu - na dvoru).
U Seviljskom periodu on slika prirodu, žanr scene iz svakodnevog zivota I mrtve
prirode. Ovaj period karakteriše tvrda modelacija forme i oštra kontura (vidi se da u
mladosti radi pod uticajem Carravaggia). U tom prvom periodu je ovekovečio život
naroda. Dvadesetih godina XVII veka njegov talenat je zapažen i pozivaju ga
na Madridski dvor, gde postaje dvorski slikar, tako njegova dela dobijaju novu tematiku i
novo bogatstvo boja (scene sa dvora).U svojoj epohi on je prilično izuzetna pojava po
mnogim osobinama: kao najveći slikar Španskog baroknog doba, on je najmanje
barokan po stilu i sadržaju, kao slikar u zemlji čija je umetnost skoro samo religiozna, on
se jedva bavi crkvenom umetnošću. On prelazi okvire baroka i daje svoj pečat svemu
što radi. Spada u red tzv. "bezličnih" umetnika, tj. onih umetnika koji kroz svoja dela ne
čine svojelične ispovesti. Trudi da ostane objektivno istinit i nepristrasan pred
činjenicama. Takvi umetnici po svojoj prirodi predodređeni su za portretnu umetnost.
Velazquez, koji je uvek radio po modelu, postigao je svoju najvešu slavu kao
portretista. Iako nikada nije radio bez modela (jer kao bezličan umetnik nije stvarao
maštom), ipak je jedan od najsamostalnijih figura u slikarstvu. On je umetnik na kome
se ponajmanje primećuje tuđi uticaj, koji nije činio direktne pozajmice i kome je tuđa
umetnost poslužila ne za ugledanje,već samo kao primer, na osnovu koga je pronalazio
svoje formule. Boravio je dva puta u Italiji radeći retko,ali ta dela se odlikuju izuzetnom
umetničkom vrednošću(delo Portret pape Inoćentija X). Svoj četvorogodišnji boravak
u Italiji je posvetio studijama venecijanskih majstora.
Kao službeni dvorski slikar na Španskom apsolutističkom dvoru,on ne slika dela
službenog karaktera, koja bi bila propagandna za podanike i koja bi veličala
kraljevsku vlast i dinastičke ličnosti.
On slika istinsku hroniku jedne kraljevske kuce, poklanjajuši pri tom istu
objektivnu pažnju vladaocu, anemičnim infantkinjama (duševno potištenim stegom
dvorske dresure) i neveselim dvorskim budalama. Za ovu vernu sliku Španskog dvora
zaslužan je, doduše, i sam Filip IV, koji od svog slikara nije zahtevao da mu slika
deklamatorske dvorske apoteze, kakve je radio Rubens za vreme svog boravka u
Španiji i kakve je npr. tražio Versaj od svojih slikara. Velazquez je u tim portretima tražio
likovnu vrednost.
To njegovo slikarstvo je prožeto poimanjem ljudske prirode portrete
kraljevske porodice pretvara u žive likove sa osobenim pečatom i ne prikazuje ih
idealizovano. Njegovi karakteri su veoma jaki i iz toga se vidi snaga njegovog realizma
(samo u portretima, ne i u npr.prikazivanju prirode).

Radi psihološko diferenciranje i ima dva tipa portreta:

1. oficijelni, paradni, aristokratski (vidi se sposobnost da izvuče karakter osobe
kojuportretiše),
2. ljude sa dvora, kepece, koji su mu bili prijatelji - na tim portretima se oseća tuga,
jer on saoseca sa njima
(zbog svojih fizičkih nedostataka morali su da uveseljavaju druge).
Karakteriše ga izvanredno osećanje mere. Maestralno je vladao bojom, koja je čista I

64
prozračna. Odlikuje ga snaga i punoca, kao kod Venecijanaca. Boju koristi umereno,
nije jaka, već daje prednost valeru. Koristio je kontraste svetlih i tamnih partija, ali ne
kao kiaro -skuro. Stvorio je odlike slike posmatrajući mirnu dnevnu svetlost, pri čemu
boji daje svojstva svetla - istražuje efekte svetla. Ide za kratkim i vidljivim pokretima
četkice, što kasnije koriste impresionisti kao. U zrelom periodu gubi liniju, dobijajuci
titravi potez pun svetlosti (uticaj Italije, a posebno Venecije). Izbliza se vide jaki potezi -
radio je dugačkim četkama da bi kontrolisao formu, a izdaleka forma deluje uredno.
Otvarao je luminističke probleme u slikarstvu.
Konjanički portret je bio omiljen Velaskezu.U postavljanju ovih portreta Velaskez se
služio mirnim stavovima iz profila i fiksiranim pokretom i podjednakim angažovanjem
kako u obradi životinje tako i u ljudskoj figuri.
Čuvena je Maneova kritika kojom ga je lapidarno i iscrpno definisao: "Najviši slikar od
svih slikara koji je postojao". Pravi njegov kult je počeo tek u XIX veku, sa Courbetom,
Maneom i francuskim impresionistima.

Stara žena prži jaja

-ulje na platnu iz 1618. godine iz Sevilje
Delo je stvoreno pre Velaskezovog dolaska na dvor u Madrid. Vidljiv je uticaj holandskih
žanr scena i mrtvih priroda. Ovo platno je stilska vežba na kojoj predmeti uronjeni u
dramatičnu polusenku stvaraju izuzetno dramatičnu dijagonalu. Zena prikazana na slici
posluzila je kao model i za Isus u kuci Marte i Meri. Upecatljiv je kjaroskuro. Izuzetna
obrada ruku. Iz ovog perioda jos zanr scena Tri muzicara, Rucak, Kuhinjska pomocnica
ili Kuhinjska scena. I slike svetaca i kaludjera i Bogorodice Imakulate.
Predaja Brede 1635.
Naslikana je u slavu pobede iz 1625. godine, kada se posle dugotrajne opsade ovaj
Holandski grad, koji se junački branio, predao Špancima. Kao siže je izabran momenat
u kom Justin od Nasana, protestant, predaje ključeve od grada pobedniku Ambroziju
Spinoli. Oko vojskovođa su grupisani njihovi vojnici, naslikani sa svim tipskim odlikama,
u kostimu po kojima se razlikuju njihove vojske i njihovi narodi (rasna razlika između
vitkih, preplanulih Španaca i punih, plavih Holanđana). U stvari, to su dve skupine
portreta, među kojima se na strani Španaca vidi i lik samog umetnika. Justin I
pobednik Spinola sreću se kao domaćin i gost.Ovde ima vrlo malo barokne snage, ali
ima osećanja za gole činjenice dveju armija: na levoj strani su Holanđani u kožnim
kaputima i sa slomljenim kopljima, dok se na desnoj strani uzdiže preteća palisada
Španskih kopalja, iznad grupe do zubana oružanih plemića u prvom planu. U pozadini
se prostire pejzaž ravnice - ratišta sa zapaljenim zaseocima oko Brede. Postoji jasan
kontrast ovog drugog plana sa prvim - predajom ključeva. On, koji inače ne pokazuje
rado svoja osećanja i ne cilja na to da uzbudi ili da gane, na ovoj vojničkoj slici - gde bi
se to najmanje očekivalo, iznenada je uzbuđen i uzbudljiv. Izvanredno toplo i čovečno
osećanje je izraženo u gestu Spinole, predstavljenog sa šešidom u ruci i sa desnicom
na Justinovom ramenu, kako bez oholosti i snishodljivosti predusreće svog pobeđenog,
ali neponiženog protivnika.U kompozicijskom pogledu, po veštini "organizovanja" slike,
ova kompozicija spada u najbolja dela koja u slikarstvu uopšte postoje. Vrlo malo
dijagonale, slika je pre svega građena horizontalom i vertikalom – levo Holanđani sa
slabim oružjem, desno jaki Španci. Varijetet i ravnoteža postignuti su igrom masa i

65
detalja, besprimerni su efekti igre čisto geometrijskih formi. Siluete kopalja slici daju
jednu posebnu snagu.

Infant Baltazar Carlos na konju 1634.g.

Delo je iz zrele faze, paradni portret sa dijagonalom. Platno je skoro 7 stopa visoko i
verovatno je i prvi konjanički portret deteta, ljupkog malog princa. Velazquez novom
lakoćom ucrtava brdovitu pozadinu, a kostim posipa sjajem i svetlim tačkama.
Srebrnasto-ružičastim trakama odaje poštu Tizianu, ali poza propetog konja i jahača je
nova, u baroknoj koncepciji - pre nadahnuta Rubensom. Polet je postignut dijagonalnim
postavljanjem likova na platnu.
Dvorska luda
ulje na platnu iz oko 1643-45.godine u muzeju Prado u Madridu. Skraćenje desnog
stopala i karte koje drži prikazani lik,govore o njegovom niskom rastu i ulozi lakrdijaša.
Prikazujući lice lude Velaskez daje prednost svetlosnim odsjajima,a ne naglašavanju
karikaturalnih crta. Postavljanje lika ispred tamne stene podseča na portrete svetitelja
kakve je slikao El Greko. U svom zelenom odelu,on se poput nekog šumskog
božanstva sjedinjuje sa pejzažom u kojem se nalazi. U svim portretima dvorskih luda,
Velaskez pokazuje ljudsku stranu svojih modela,njihovo ljudsko dostojanstvo.
Portret infantkinje Margarite 1656.
slika se nalazi u Istorijsko-umetničkom muzeju u Beču Veoma široka i skupocena
haljina princeze,njeno nadmeno držanje,slikar je podjednako sjajno odrazio,ne samo
osvetljavanjem boje haljine,već ponavljanjem na velikoj zavesi koja predstavlja njen
bojeni kontrapunkt.
Mlade plemkinje1656.
Jedna od poslednjih Velazquezovih kompozicija Iz poznog perioda,naslikana je po
umetnikovom povratku sa poslednjeg putovanja u Italiju i neobično je složena.Jedan, ni
po čemu naročit trenutak uhvacen je za večnost, kao slučajni skup lica koji se
našao u prostoriji, koja je kao atelje. Trik sa ogledalom u dnu sobe, u kome se vide
gledaoci (kralj i kraljica) kako posmatraju prizor igre, mogao je biti čak nadahnut Van
Eyckovom slikom, koja je tada bila u Španskoj kraljevskoj zbirci.
Ali, ovde se u sobi nalaze i devojke oko infantkinje Margarete Tereze, koja na mari za
igre onih koji je okružuju i ponosito drži glavu uokvirenu plavom kosom, odevena u
svilenu i svetlu haljinu koja svetluca. Sam slikar, zaposlen verovatno na izradi portreta
kralja i kraljice(čiji se likovi i vide u ogledalu) je naslikao sebe u trenutku dok ih slika, ali i
u trenutku kad nas uporno gleda. Usled složene igre prikaza i iluzija, grupa sa
infantkinjom ostaje čvrsta: ona očigledno ne pozira za portret, već je uhvacena u
trenutku akcije - jedna devojka kleči pred infantkinjom, jedan dečak miluje nogom psa, u
pozadini se otvaraju jedna vrata kroz koja, sa svetlosti(koja dolazi spolja) ulazi jedan
čovek.Glavna svetlost je meka i efektna, krece se i stvara dinamiku. Polazeci od toga
da svetlost stvara vidljivi svet,Velazquez ostaje nenadmašan majstor svih vidova
svetlosti.
On koristi nežne, prozirne tonove i tako uspeva da dočara veoma osetljivu tonsku
atmosferu.
Cilj mu nije bio da pokrene ljude, već da dočara pokret same svetlosti i beskrajan niz
delovanja na formu I boju. Ne samo da je boja stavljena impresionistički, već se na prvi
pogled i sama slika može učiniti kao "impresija" dvorskog života.

66
22.PORTRET U EVROPSKOJ UMETNOSTI XVII VEKA

Pod uticajem filozofskih i naučnih istraživanja ljudskog tela,žanr portreta pokazuje

pojačan interes sa psihološko dočaravanje osećanja i duševnog raspoloženja.
Dvorski portret,koji izražava odnose pojedinca naspram države,postaje širom Evrope
norma za čitav žanr. On svedoči i o političkoj evoluciji i uticaju ideja francuskih
enciklopedista.
Polazeći od parodnog portreta cele,stojeće figure,ovaj žanr,kroz težnju ka prikazivanju
psihologije i privatnog okruženja portretisanih osoba,postaje sve manje strog.
Flamanski portret će kroz istraživanje Rubensa i van dajka,zahvaljujući trgovačkim
razmerama preplaviti sve evropske dvorove.
Jednostavan prototip(predstavljanje osobe u stojećem stavu,ispred pozadine koju čini
pejzaž ili kakva stilizovana arhitektura)prilagošava se različitim nacionalnim
tendencijama:
-u Engleskoj je otmen i prefinjen,
-u Španiji je mističan i napregnut,
-u Francuskoj je strog i formalan.
Uspeh koji postižu traktati o fiziognomoniji(pripisuju određeno moralno značenje
različitim fizičkim karakteristikama lica) značajno utiču na način predstavljanja ljudskog
lika.
Autoportret ili ispitivanje samog sebe
Razvoj žanra autoportreta(Žan Simeon Šarden,Nikola Pusen,Dijego
Velaskez,Rembrant) ukazuje na tu promenu u shvatanjima:iako se kod zvanično
poručenih portreta i dalje zadržava ustaljeni način poziranja,pažnja se od ovog vremena
usmerava na posmatranje fizionomije i na dočaravanje psihologije.
Izbor da se predstavi samo lice i telo dovodi umetnika do toga da opiše samu suštinu
slikarstva i svog umetničkog stvaranja.
HOLANDIJA
Gradjansko društvo u Holandiji u XVII veku je bilo više zainteresovano za proizvodnju
portreta od drugih zamalja, te je u Holandiji u to vreme stvoreno preko milion portreta.
Po tradiciji koja se proteže od kraja srednjeg veka, najvažnija grana holandskog
slikarstva je bio kolektivni portret utemeljivača milosrdnih institucija, bratstava i
udruženja, gildi lekara, milicije, udruženja strelaca.
Tim portretima su se dekorisale opštinske kuće i javna zdanja.
U ovakvom načinu prikazivanja postojali su zakoni koji su se razvijali i menjali tokom
stilističkog razvoja holandske umetnosti. Ukočene fizionomije oštrih lica i hladnog izraza
u crno odevenih članova civilne garde (doelen) i saveta upravljača milosrdnih institucija
javljaju se u amsterdamskom slikarstvu XVI veka prvi put 1529.godine. Prema talentu i
individualnostima, umetnici su dalje rešavali ovaj problem, suprostavljajući se utvrđenim
pravilima.
Nasuprot Utrehtskoj školi, koja je bila otvorena uticajima modernih strujanja na strani,
Harlem je pokazao krajnju lokalnu koncentrisanost na svoje snage i svoje tradicije.
Majstori ove škole u malim ateljeima uskih specijalnosti su izgradili sopstveni manir, koji
duguje najviše njihovim individualnim obdarenostima.
Barokni stil je došao u Holandiju iz Antverpena u Rubensovom delu i iz Rima,
neposrednim dodirom sa Karavađom i njegovim sledbenicima.

67
Većina holandskih slikara nije išla u Italiju, već ju je samo nekolicina iz Utrehta posetila.
Među velikim portretistima holandskog slikarstva XVII veka, pored Fransa Halsa i
Rembranta, ističu se u amsterdamskom centru, slikari paradnih porodičnih i intimnih
portreta: Van der Helst, Jan de Brej i Verspronk. Njihovi portreti se odlikuju veštim
građenjem kompozicije i primenom obimnog tehničkog znanja, ali nisu ni blizu
Halsovim.
Haškom krugu portretista pripada Jan Ravestejn, koji je svoju umetnost formirao
oslanjajući se na Delftsku školu,na rane portrete lokalnih slikara, koji rešavaju probleme
kompozicije velikih grupa, a u individualnim portretima pokazuju osrednje talente,
maniristički kruti tretman i zanatsko zanje.
Bez obzira na raznolikost slikarskih tretmana i stepen obdarenosti, portretisti Holandije
u XVII veku sazrevaju i postaju rutinirani slikari ovog žanra, slikari oprobanih
mogućnosti,mada ne uvek talentovanih misli,kolorističkih finesa i tonskih odnosa.
Njihovi darovi su uvek u zavisnosti i pod kontrolom zahteva i ukusa buržoazije i
konzervativnih naručilaca bogatog tržišta.
Koncepcija holandskog klasičnog portreta XVII veka dobija krajem veka izvestan
rokoko-duh francuskog pomodnog slikarstva.
Oko 1680.godine gubi se čisto nacionalni karakter holandskog slikarstva i ono se više
vezuje za evropske tokove u umetnosti,za eklektičarski manir,koji nagriza realizam
bojeći ga pastoralnim i stranim slikarskim duhom.
Bartelomeus Van Der Helst
-holandski slikar poreklom iz Harlema,koji se nastanio u Amsterdamu.
-kao savremenik Rembranta,postao je u Amsterdamu najpopularniji portretista,jer je
njegov laskavi stil bio privlačniji od tamnog i introspektivno Rembrantovog kasnijeg
rada.
-neki Rembrantovi učenici su usvojili stil Van der Helsta,a ne Rembranta. Banket
civilne garde u Amsterdamu

Rembrant
Autoportreti Njegovo stalno interesovanje, slikao ih je tokom celog zivota i oni
prikazuju kako se njegov lik menjao. Saskijin rodjak je bio stalni narucilac njegovih slika
i ziveli su lagodnim zivotom dok je ona bila ziva. Njegovi autoportreti su u raskosnoj
odeci, ali nikad razdraganog lika, uvek je ozbiljan. Slikao je sedece, stojece, dopojasne
portrete. Autoportret sa fazonom ispituje mracnu stranu zivota. Nakon Saskijine 1642.
Godine njegovi autoportreti se menjaju. Odeca koju nosi je najednostavnija, cesto slika
sebe u keecelji umazanoj bojama. Boje se zatamnjuju. Slika sebe kao Apostola Pavla
iako je to bilo zabranjeno, on nije mario. Portret iz 1669. Ima neobicno svetlu pozadinu.
Na njoj je naslikao dva kruga koja mogu biti simbol otkrivanja planeta ili metaforicki
simbol njegovog umetnickog rada i otkrivanja. On u ruci drzi svoj pribor.
Portreti Rembranta su ogledalo karaktera,portreti psiha i ljudskih sudbina.Rađeni su
širokim potezom četke,često i namazima nanošenim nožem,crtežom koji nije parao svoj
trag već je bio sadržan u širokom sloju boje,glavnom činiocu u nošenju arhitekture
kompozicije,svetlosti i života slike. U kasnoj fazi svoje karijere Rembrant se vratio još
jednom na kompoziciju kolektivnog portreta. „Portret Jana Sikea“ slican Ticijanovom.“

Frans Hals(1580-1666)

68
-veliki slikar portreta iz Harlema,koji je rođen u Antverpenu.
-najveći portretista u XVII veku,koji je radio pojedinačne,grupne portrete,žanr scene.
-za vreme života nije bio slavan,ali je bio poštovan.
-Slika uglvnom grupne portrete (gilde milicionera, trgovaca, svetog Djordja, Luke...)
radio je po porudzbinama čak i izvan granica Harlema.Puno njegovih modela bili su jako
poznate ličnosti iz svakodnevnog života,kulture i umetnosti.Slikani su samo članovi iz
visokog društva, kao i predstavnici iz književnosti, učenjaci,slikari,propovedači i
sveštenici.Portretisao je slavnog filozofa Rene Dekarta.
-Hals je uspeo da grupni portret predstavi u nekoj radnji,dinamici, akciji koja vezuje
likove(često su za nekom večerom postavljeni,a u pozadini su zavese koje stvaraju
dijagonale i dinamičnost),kako bi se rešio monotonosti.
-Halsove slike izgledaju kao da radi brzim potezima četkice koji su vidiljivi,što stvara
utisak neposrednosti skice.Međutim Hals je provodio mnogo vremena za svojim
slikama,sačuvavši iluziju da ih je načinio za tren oko.
-slike su u početku bile velikih formata,a figure su u prirodnoj veličini,a kasnije su to bili
sve manji formati zbog sporog načina slikanja.
-odlično prikazuje karakter ljudi,a sa istom takvom pažnjom obrađuje i trpeze.
-Majstor u slikanju odece (tipicno je da zene nose kragne, a muskarci crne sesira) i
osmeha
-tipicni dopojasni portreti muskaraca koji sede, sa neidentifikovanom pozadinom i crnim
sesirom na glavi ili zena u tamnim haljinama svi sa predivno izradjenim kragnama od
cipke ili ustirkanim nabranim okovratnicima.
- portrete je nekada uokvirivao romboidnim ili okruglim ramovima iz kojih bi naslikani
izbacili ruku ili rukavicu u prostor posmatraca.
-figure su u gro-planu,interesovanje za tipove iz naroda
-scene su najčešće u krčmi
-način osvetljenja je pod uticajem Karavađa (utrehtskih karavadjista), dvojni portret pod
uticajem Rubensa
.-za razliku od karavadja, paleta mu je svetlija, tek ce je deset godina pred kraj zivota
zatamniti.
-faktura,kvalitet i značaj poteza postaje elemenat modernog impresionističkog
metoda,kojim se slikar razlikuje od svojih svaremenika.
-boja nanošena široko,glavni je faktor slike,jer ona sugeriše
volumen,prostor,materiju,svetlost.
-uticaj flamanaca je vidljiv u kadriranju,rasporedu figura,minucioznoj obradi čipke.
-’30 je primetna horizontalnost rimskih sarkofaga, figure smestene u prvi plan

ŠPANIJA
U Sevilji se oko Huana de Roelasa i Fransiska Herere okupljaju mladi učeni umetnici.
Španski izum divinizovanog portreta,prikaza neke stvarne osobe sa atributima njenog
svetitelja zaštitnika,svedoči o velikom uplivu religije. glavni motiv je ljudska figura. Sva
oko nje,pa i pejsaž,se zapostavlja.Zato će se u Španiji u oblasti portreta stvoriti
vrhunska dela, lišena težnje za ulepšavanjem, heroizmom i idealizovanjem.

Don Dijego Velaskez(1599-1660)

69
-on je portretista,uvek je radio po modelu.On slika istinsku hroniku jedne kraljevske
kuće, poklanjajući istu pažnju vladarima i neveselim dvorskim ludama. Likovi su realni,
ne idealizuje ih.
Dvorska luda
-ulje na platnu iz oko 1643-45.godine u muzeju Prado u Madridu.
-skraćenje desnog stopala i karte koje drži prikazani lik,govore o njegovom niskom rastu
i ulozi lakrdijaša.
-prikazujući lice lude Velaskez daje prednost svetlosnim odsjajima,a ne naglašavanju
karikaturalnih crta.
-postavljanje lika ispred tamne stene podseča na portrete svetitelja kakve je slikao El
Greko.
-u svom zelenom odelu,on se poput nekog šumskog božanstva sjedinjuje sa pejzažom
u kojem se nalazi.
-u svim portretima dvorskih luda, Velaskez pokazuje ljudsku stranu svojih
modela,njihovo ljudsko dostojanstvo.
Portret pape Inoćentija X
-ulje na platnu iz 1650.godine u Rimu
-iako poštuje konvencionalan način predstavljanja(papa sedi u svečanoj crveno-beloj
odeći prvosveštenika),Velaskez stege zadatog okvira pretvara u prednost na platnu
forme,oslanjajući se na složenu gamu crvene kako bi dubinu dočarao pomoću fluidnih
kontrasta.

FLANDRIJA Smatra se da su Rubensove formule poslužile kao početna tačka u

komponovanju portreta slikarima koji su specijalizovani u ovoj vrsti- Van Dajk i
Velaskez.

ANTONIE VAN DYCK (1599 -1641.)

-pod uticajem italijanskog flamanskog portreta formirao je portret koji odlikuje stroga
atmosfera i kompaktna forma,patricijski parodni ton i raspoloženje,uzdržan i sliven
potez čete u tamnoj gami zelenih i smeđih tonova. -uglavnom radi portrete, posle
posete Italiji radi neke religiozne, lai neuspele kompozicije.
-svojim aristokratskim portretima obrazuje struju novijeg engleskog slikarstva
realistična otmenost i psiholoska dubina.
Portret Čarlsa I u lovu
-oko 1635.godine, u Luvru, Pariz
-kralj stoji pored konja i dva konjušara naspram pozadine koju zatvara pejzaž.
-slika koja predstavlja vladara u neusijenoj pozi mogla bi se nazvati portretom konjanika
koji je sjahao.
-manje je stroga nego svečani državni portret,ali ne i manje velelepna.
-nemiran barokni pokret okvira čudno odudara od nadmene elegancije kraljevske
poze,koja još uvek odaje stilizovanu ljupkost elizabetijanskih portreta.
-iako je shema slika skoro renesansna,način upotrebe boja i osvetljenje figura su tipično
barokni.
Rubens Autoportret sa Izabelom Brant u basti
-Retki prikazi u pejzaznom okruzenju, uvek postoji draperija, arhitektonski stub ili
neutralni enterijer)

70
Klara Serena Rubens, cerka(prikazana kao mala aristokratkinja), Portret Izabele
Blant(tipican sa stubom I crvenom draperijom, dubok dekolte), Portret Ane
Austrijske(tipican),Portret Marije Medici( ovde nije prikazan trenutak trijumfa, ona
dominira platnom svojom snaznom pojavom, ruke, a ne lice je u fokusu, izvedena
jednostavno, crnom I belom), Helena Furman (njegova druga zena) sa decom(neobicna
dominacija velike bele povrsine koja stvara prozracnost), Slikar sa Helenom I njihovim
sinom Petrom (petar uci da hoda, ljupka porodicna scena, uvek kad slika sebe sa
zenom slika u basti, neku vegetaciju, ruke)Autoportret(nije posvecivao paznju svom licu
kao sto je to radio Rembrant, crni sesir koji nosse muskarci na Holandskim portretima,
jedna ruka na macu, druga drzi rukavicu), Portret Alberta I Nikolasa (prikazuje ih kao
plemice-rukavica Alberti)

Francuska
NIKOLA PUSEN
Autoportret
-ulje na platnu iz 1650.godine u muzeju Luvr,u Parizu
-Pusen je naslikao dva autoportreta za svoje prijatelje,a ovaj je namenjen za Šanteluu.
-slikar je prikazeo sebe u ateljeu,umornog pogleda,okrenut ka posmatraču u stavu koji
odiše ozbiljnošću.
-opšti utisak strogosti je pojačan mračnom odorom koja se izdvaja na skoro apstraktnoj
pozadini sačinjenoj od tri platna naslaganih jedno iza drugog tako da zaklanjaju vrata.
-na slici levo vidi se poprsje žene koja na glavi ima dijademu sa okom u centru:muza
slikarstva pomaže da bolje vidimo.
-na platnu desno vidi se natpis na latinskom koji obaveštava o identitetu slikara i
datumu nastanka slike.
-Pusen na desnoj ruci nosi prsten ukrašen dijamantom u obliku piramide koja za stoike
predstavlja simbol postojanosti.
-ovaj autoportret uspostavlja složen dijalog izmešu poručioca i autora:njegovom
zaslugom,predmet slike je samo slikarstvo kao ozbiljna i intelektualna delatnost.

71
23.RELIGIOZNE TEME U EVROPSKOJ UMETNOSTI XVII VEKA

Italija
Najveci porucioci, patroni umetnosti bile su pape. Oni su izdvojili krug najboljih
umetnika. Osim pape narucioci su bili i njegovi rodjaci, kardinali, jezuiti, a u drugoj
polovini VII veka to su I pripadnici burzoazije. Jezuitski red je jako bitan za baroknu
umetnost jer su podrzavali umetnost koja u isto vreme zabavlja i poducava I sirili su
baroknu umetnost po Evropi.
Katolicka crkva se u tom periodu borila protiv protestantizma. Shvatili su da je resenje
za sve povratak tradiciji, povratak ranohriscanskoj umetnosti koja je dokaz autenticnosti
rimske crkve. Na Tridenskom koncilu (poslednjoj sesiji) raspravljalo se o likovnoj
umetnosti, doneti su neki vrlo uopsteni zakljuchci o tome kakva bi umetnost trebalo da
bude. Umetnost treba da bude jasna I razumljiva cak I neobrazovanima, mora biti
verodostojna (realistican put je najbolji put do vernika), treba da izaziva emocije jer je
sveta slika najvaznija u komunikaciji sa vernikom, sliike moraju biti pobozne, nista
profano, nemoralno ne sme biti prikazano. Vladajuca umetnost manirizma nije
ispunjavala ni jedan od ovih zahteva. Elitisticka umetnost, namenjena uzivanju,
komplikovana I nerazumljiva ustupice mesto nekoliko decenija posle Tridenskog koncila
senzacionalnoj I emocionalnoj umetnosti baroka
Svete slike moraju biti jasne,razumljive običnom verniku,realistične i pobožne.Sveta
slika mora biti korisna dogmatski-crkvi kao instituciji,njome moraju da se izraze
dogmatske istine.U ikonografskom repertoaru religiozne umetnosti baroka javljaju se i
nove teme.Zanimljive su one vezane za kult Bogorodice,kao što je tema o
Bogorordičinom bezgrešnom začeću i mučenja svetitelja.Naturalističke scene ovih
mučenja su bile obojene ekstatičnim i mističnim tonom kontrareformatorskih religioznih
propisa.
Holandsko slikarstvo dobija građanski vid, jer religija nije pokretala umetnički život,
nije bila mecena
U Flandriji Rubens postiže vrhunac religioznog slikarstva na olatru Antverpenske
katedrale, u delu Skidanje sa krsta.
1.Podizanje krsta,
-1610-1611 godine,slika na drvetu u katedrali u Antwerpenu
-prvi veliki oltar koji je Rubens naslikao po povratku
-figure su mišićave,oblikovane da prikažu telesnu snagu i strasno osećanje
-ovaj triptih je smeliji po obimu i zamisli nego ijedno ranije severnjačko delo.
-Rubens je u ovom delu iskazao svoje umeće u prikazivanju realističnih detalja kao
što su lišće,oklop na vojniku i pas kovrdžave dlake u prvom planu.
-kompozicija odiše dramskom snagom.
-nestabilna piramida sazdana od tela ruši granice okvira na način karakterističan za
barok i čini da se posmatrač oseća kao da učestvuje u radnji.
-scene uzasa izostaju da to budu.
2.Skidanje sa krsta
-triptih,ulje na platnu nastalo od 1612-1614.godine u Bogorodičinoj katedrali u
Antverpenu.
-skladna, smirena i pregledna kompozicija, oplemenjena svetlost koja ozaruje lica,
delimična primena nove palete koju čine svetla i živa crvena boja Jovanovog plašta koja

72
je zamenila nežnu i modrikastu crvenu boju purpurnih preliva, koju je umetnik do tada
koristio.
-nasuprot delu ''Podizanje krsta'', u kome je samo jedna tema predstavljena u samo
jednoj kompoziciji, podeljenoj na tri dela, delo ''Skidanje sa krsta'' predstavlja tri
različite teme, kao što je to bio običaj na triptisima u Nizozemskoj
-poznato je da je Sveti Kristof bio zaštitnik Gilde strelaca,koja je naručila ovo remek-
delo. Rubens ga je naslikao na poleđini bočnih delova triptiha. Jedna ga prikazuje sa
andjelom na ledjima, a druga je nocna scena sa fenjerom.
-Središnji deo triptiha se sastoji od devet ličnosti, od kojih su dve na vrhu i pridržavaju
Hristovo telo uz pomoć draperije. Sveti Jovan Krstitelj, prikazan sa jednom nogom na
merdevinama i okrenut leđima posmatraču pridrzavajuci Hristovo telo.
-Bogorordica stoji u podnožju i širi ruke ka svom sinu. Saloma je prikazana u klečećem
položaju. Hristova stopala su oslonjena na rame Marije Magdalene.
-Hristovo telo je obasjano veoma jasnom svetlošću, a izvor te svetlosti bi mogao da se
nalazi negde ispred slike, desno gore.
-na levom krilu triptiha su prikazane Devica Marija, koja nosi u stomaku Isusa i rođaka
Elizabeta, koje će uskoro roditi Jovana Krstitelja.
-na desnom krilu triptiha je prikazan ulazak Hrista u hram Jerusalima.
Sveti Simeon drži dete u naručju, dok se proročica Ana nalazi u senci između Svetog
Simeona i Marije. Josif je prikazan kako kleči iz poštovanja, a u ruci drži dva žrtvena
goluba.
-trodimenzionalnost likova se ne naznačuje više grubim, gustim senkama i preoštrim
kontrastima svetlih i tamnih površina, već radije jasno ocrtanim konturama.
3. Vaznesenje Hristovo (snaga Hristovog tela, putenost, zaslepljuje svojim svetlom
ostale likove, takodje triptih), Sveto trojstvo sa porodicom Gonzaga (U donjem delu su
prikazani clanovi porodice Gonzaga, gore sveto trojstvo otac, sin I golubiva Svetog
duha), Mucenje Sv. Sebastijana (prikazan mucen, vezan za stub, njegovo telo izgleda
snazno, nema ispostenosti, samo ga jedan mali andjeo bocka strelom), Polaganje u
grob iz 1602. (rana slika, Hrist postavljen na rimski sarkofag), Polaganje Hrista u grob
(gotovo ista kao Karavadjova, isti kamen koji probija granice slike, pogled iz groba, ista
klonula ruka, jedino izostaje Marijin naglaseni gest koji je Karavadjo pozajmio iz
renesansne tradicije), Vaznesenje Bogorodicino (donja zona, naglaseno turbolentna
akcija, gornja zona- raj sa puno malih andjela koji nose Bogorodicu ka gore),
Bogorodica u vencu od cveca (po uzoru na Rafaela, naslikana u medaljonu od cveca
okruzenom andjelima), Imakulata (Bogorodica koja gazi zmiju je simbol I njenog
bezgresnog zaceca, dva andjela nose palminu grancicu I lovorov venac, ona je
obavijena bozanskom, zlatnom svetloscu), Pokolj Vitlajemske dece (naglasen barokni
pokret, figure oblikuju trougao, potresna).

Francuska škola slikarstva ponovo se rađa iz političkih razloga,u vreme vladavine

Luja XIV koja je obeležena smišljenim uzdizanjem kraljevog autoriteta.

Spanija
Obeleženo brigom da iskaže prevlast katoličanstva nad protestantizmom špansko
slikarstvo XVII veka traga za načinima da ponovo osvoji duše vernika.
Fransisko de Zurbaran(1568-1663.)

73
-u većoj meri izražava asketizam i spiritualnost španske kulture. Naučio je zanat u
Sevilji kod skromnog lokalnog slikara, nije putovao u Italiju,a u Madridu je uradio samo
seriju Herkulovih radova. Ceo život je proveo radeći po manastirima Andaluzije i
crkvama Sevilje, posvecen manastirskom zivotu slikao je monahe, kaludjere, cersku
tisinu i zanos)
-teme slika su namenjene intimnoj pobožnosti,obično su uzete iz života Bogorodice,
koncept Imakulate, Bogorodicinog bezgresnog zaceca. Svetce, sv. Franju, sv. Grgura,
sv. Buenaventura, slikao je jos i svetice i zenske andjele, sveto jagnje kao
personifikaciju Hrista. Takodje slika mrtve prirode koje su spanski asketske.

Djuzepe de Ribera
Rodio se u valensiji, odlazi u Napulji tamo provodi zivot.
Bogorodica imakulata (Spanci priznaju bezgresno zacece same bogorodice) ona stoji
na glavi zmije, ili pre azdaje i okruzena andjelima polece u nebo.

74
24.RAZVOJ ŽANR SCENA U EVROPSKOJ UMETNOSTI XVII VEKA

Pojam žanra nastao je pod uticajem teorije književnosti i Aristotelovih spisa,a

primenjivao je u lepim umetnostima od XVI veka radi isticanja razlike između visokih
rodova istorijske i religiozne tematike i nižih rodova koji pripovedaju o različitim
aspektima svakodnevnog života,modi i strastima određene epohe.
Žanr slikari su manjak ugleda kod poznavalaca slikarstva nadoknađivali obiljem
formalnih inovacija.Tokom XVII veka cene njihovih dela su neprestano rasle sve dok
se u Holandiji nisu izjednačile sa cenama najskupljih Ticijanovih slika.
Cilj žanr slikara nije bio da pokažu univerzalni talenat,već pre svoje vladanje temom.
Žanr slikarstvo nudi teme iz svakodnevnog života gde se ljudska figura anonimno se
predstavlja.
Anonimno predstavljanje neophodno je stoga da bi se istakla razlika između žanr
slikarstva i portreta, koji se bazira upravo na individualnim karakteristikama. Žanr slike
prikazuju scenu na osnovu koje može da se zaključi funkcija određene ličnosti,koje nisu
portreti ili istorijske ličnosti.
Sve do kraja XVIII veka žanr slikarstvo obuhvata i pejzaž, mrtvu prirodu, prikazivanje
životinja i biljaka, enterijera, karikatura i drugih komičnih scena.
Svoj procvat žanr slikarstvo doživeće otprilike u isto vreme u holandskom i italijanskom
slikarstvu XVI i XVII veka, kada se afirmiše kao potpuno nezavistan subjekt sa
potvrđenim umetničkim i estetskim kvalitetima.
U Italiji Annibale Karači je predstavljao svoje ljude onakvim kakve ih je video,bez
preterivanja i bez bilo kakvih moralizatorskih poruka.On je uspevao da prikaže ljude u
njihovom svakodnevnom poslu na jedan krajnje objektivan način. “Mesarska radnja“,
“Čovek koji jede pasulj” Njegove žanr scene i pejzaži odišu spontanošću i stvarnim
životom,a svakodnevni predmeti koji se javljaju na njegovim žanr kompozicijama,
nemaju simbolicno versko značenje.
Njegove žanr slike skidaju “auru mističnosti” sa umetničkog dela, a razvojem žanra
reformiše se celokupno slikarstvo.
Karavađo nikad ne prikazuje stvarni život najnižih slojeva društva,te su njegove slike
okarakterisane kao “pseudožanr” jer su one daleko od realnog predstavljanja izgleda
ulica i taverni.

Žanr slike su pored Holandije,bile veoma popularne i u flamanskoj umetnosti.

Neki umetnici u žanr scenama prikazuu pojedinačne figure koje obavljaju neku
radnju,kao Vermer,a neki gužvu figura.
Postojalo je više tipova žanr slika,kao što je jedna figura,seljačka porodica,veselo
drštvo,žene u poslu kod kuće,scene sela i gradskih svečanosti.
Sam termin žanr slika nije holandskog porekla,već će on nastati karjem XVIII veka.
Tek od XVII veka termin žanr slike u Holandskoj umetnosti odnosi se na opis života
grđana u gradu i seljaka na selu.
Na razvoj žanra utiče najviše slikarstvo Brojgela Starijeg,kod kog se žanr rađa dorektno
iz slike religiozne sadržine i to na način što se tema uzeta iz Biblije podrešuje realistički
shvaćenoj okolini.Novine Brojgelove koncepcije žanra nalaze se u ideji da se ovakvom
slikom obuhvati celokupni život,sasvim savremeno i moderno shvaćen.

75
Umetnici iz grupe koja potiče od Fransa Halsa,u Harlemu,negovali su slikarstvo žanra
sa osnovnim temama uzetim iz kafana,zabava,kasarni,karnevalskih svečanosti,skupova
seljaka. Adrijan van Ostade, Gerard Terborh, Gerard Du, Jan Sten, Piter de Hoh,
Gabriel Metsu
Vermer među delima dominiraju teme intimnog tona,kao što su sobni enterijeri sa
izolovanom figurom koja je okupirana sitnim domaćim poslom kao što je svirka,čitanje
pisma,odmor pokraj prozora.

U Spaniji
Dijego Velaskez -razvio je svoju tematiku(skromna svakodnevnica) i bavio se vizuelnim
istraživanjem(prostorom slike)
Stara žena prži jaja
-ulje na platnu iz 1618.godine u Edinburgu
-delo je stvoreno pre Velaskezovog dolaska na dvor u Madrid
-vidljiv je uticaj holandskih žanr scena i mrtvih priroda.
-dostojanstveno je prikazo jednostavan prizor.
-ovo platno je stilska vežba na kojoj predmeti uronjeni u dramatičnu polusenku stvaraju
izuzetno dramatičnu dijagonalu.
-svež lak koji curi niz krčag u prvom planu predstavlja možda aluziju na lakove koje su
koristili slikari
-radi se o humorističnoj metafori rada

76
25.PEJZAŽ U EVROPSKOJ UMETNOSTI XVII VEKA

Pejzaž vodi poreklo sa minijatura kasnog srednjeg veka u kojima se nekad javljaju i
pravi pejzaži,naročito u ilustrovanim kalendarima.I table sa scenama religioznog
karaktera često su imale pejzažnu pozadinu.
Pojava pejzaza se obicno vezuje za Holandiju XVII veka, ali to je proces koji svoju
predistoriju doživljava u Italiji u sprezi znanja severa i juga, umetnici sa severa putuju u
Italiju i obrnuto-dela holandskih umetnika u italijanskim kolekcijama.
Uvek kada se govori o nastanku pejzaža nezaobilazan centar je Venecija.
Na relaciji Flamanci-Venecija-Rim nastaje moderan pejžaz.
Paul Bril je odigrao veliku ulogu u nastanku pejzaza. Od Brila ide direktno linija do
Anibala Karacija I humanizovanog pejzaza. (Odnosi se na predstave ljudskih figura u
pejzazu.U poimanju umetnosti nije bilo moguce izbacivanje ljudske figure,jer slika mora
da predstavlja ljudsku delatnost(humanisticko poimanje umetnosti)).Ta linija ide preko
drugih umetnika sve do Pusena i Lorena.Tom linijom pejzaz stice potpunu
samostalnost.

U Holandskoj umetnosti XV veka u uticaj italijanskog pejzaža bio je skoro neosetan,jer

se on uglavnom razvija tradicionalnim smerom,uz opšti tehnički i stilski napredak.
U XVI veku predeo iz pozadine dolazi u prvi plan i obuhva celu sliku.U pejzažu ovog
vremena javljaju se novine: on ne liči na starinske tihe panorame XV veka,već se sreću
rodni predeli interpretirani sa dosta slobode,ali tako da obrazju široke i bogate okvire
sićušnim biblijskim scenama.
U odabiranju tema koje su se komponovale sa pejzažom,oseća se kod ovih slikara
težnja da se vraćaju na istorijske i religiozne događaje,koji nisu imali primarnu
važnost,te su date mogućnosti za razvijanje pejzažne partije,kao što su Bekstvo u
Egipat,Sveti Jeronim u pustinji.
Prva generacija holandskih pejzažista živi u vremenu kada se u zemlji zbivaju važni
istorijski događaji. Međutim,već u ovo vreme ona ispoljava u umetnosti bogatstvo i
raznolikost u tretmanu pejzaža. Flamanski i italijanski uticaji su osetni u ovom vremenu.
Utrehtska škola obrazuje ranu školu pejzažista,koji nastavljaju staru tradiciju i obrađuju
šumovit pejsaž sa obiljem lišća pedantno islikanim.
Holandski slikari su stvorili pejzaž u kome su daleki horizonti ravnice i nebo postali
osnovne teme slikanja.
Pošto je izašao iz prve faze naivno shvaćene prirode,holandski pejzaž,bez težnje da
izrazi dramatičnost i da bude zanimljiv,jednostavno predstavlja deo sveta onakvim
kakav jeste,realan i prijatan,kao što su bile teme uzete iz običnog života,
Realistički holandski pejzaž ne menja samo svoje koncepcije,već i svoju tehniku.
Holandski pejzažista slika vidljiv svet često na osnovu crteža,brzih skica,koje kasnije
razrađuje u ateljeu.
Sem razlike u tehnici,novi manir realističkog tretmana pejzaža sastojao se u novom
shvatanju: da prenošenje zabeležene teme iz prirode ne znači bukvano notiranje
viđenih stvari,već njihovo umetničko sažimanje u doživljenu sliku.
Sem realističkog pejzaža u Holandiji se negovao i pejzaž koji je prožet romantičnim
osećanjem i maštom samog umetnika,neka vrsta romantičarskog pejzaža.

77
Jedan od glavnih predstavnika je Herkules Segersa,čiji je pejzaž lišen literarnog
obeležja i izaziva toplo i lirski kroz raspoloženje umetnika.
Bilo je i onih pejzažista koji su u XVII veku nastavili tradiciju Brojgela (savremeni život u
pejsažu).Oni su obično slikali one scene savremenog života koje su iziskivale bogate
pejzažne okvire,a predstavljale sitne događaje svakodnevnice(zimske scene i prizore sa
zaleđenih kanala).
Predstavnici ove vrste u slikarstvu su Adrijen Van de Ven i Hendrik Averkamp.
Vodećoj generaciji harlemskih slikara pejsaža pripada Piter de Molijn.
Slikari koji su odigrali važnu ulogu u razvoju holandskog pejzaža.
Jan Van Gojen, Ert Van der Ner, Jakop Van Rojsdal, Rembrant, Filips Koning, Isak
Ostade, Paul Poter, Majndert Hobema

U Flandriji Pejzazi su bili integralni deo neke druge kompozicije, Rubensovi pejzaži su
sve vise samostalne forme. Uticali su na Konstejbla I Tarnera. Prikaz zemlje je mnogo
vazniji nego nebo, Holandjani ce razviti princip 1/3 zemlja, 2/3 nebo
Pejzaž sa zamkom Steen
-1636 godine,slika na drvetu
-divan otvoren prostor se pruža od lovca s njegovim plenom u prvom planu ka maglom
obavijenim brežuljcima na horizontu.
-kao pejzažista,Rubens je bio naslednik Pitera Brojgela i Karačija,ali je stvorio svoju
sintežu severnjačkih i južnjačkih izvora.
Pejzaz sa dugom.

Francuska
Nikola Pusen oko 1640.godine počinje da se bavi pejzažom. Impresivni pejzaži
Pusenovih slika odgovaraju tonu svečane teme koju prate. Mirni pejzažni okviri i
pozadine sa gradovima u daljini imaju herojski karakter,kakav zahteva tema.
-najveće Pusenovo dostignuće u radu na pejzažu je dosledno unošenje reda i logike.
Hramovi,stene,nebo njegovih slika imaju istu kristalnu arhitekturu kao i figuralna tema
nadmoćno kontrolisana. Fokionov pepeo
suprotstavljenost mirnog pejzaža u pozadini i prostora u prvom planu gde,okružena
ravnodušnošću jedna žena zakopava pepeo mučenika Pusen ilustruje elemente ove
drame i ironiju života. Melahonlicna priroda, uvek geometrijska arhitektura.
Klod Loren je zaslužan za stvaranje modernog pejzaža,za ogromno umetničko
znanje uneto u jednu novu vrstu koja je zahtevala posebna sredstva likovnog
izražavanja nepoznata prošlosti i praksi rimskih i germanskih slikara.
-Klod je bio odlican akvarelista, slika detalje u prirodi,šablonizovao drveće,brda i
živopisne kule, arhitekture – ostatke gradjevina.
-između 1640.i 1660.godine Klod razvija svoje slikarstvo pejzaža i tematski i stilski,
-Shvatanje predela koje slika nije realisticno: scene koje on bira i obrađuje dobijaju lirski
značaj i kvalitete svojim slikarskim svojstvima.
-Klodovi pejzaži ne teže ka dramskim efektima u prirodi i karavađovskom
osvetljenju(kao flamanska tradicija),već oni idu za tipičnim pojavama,ka miru u
prirodi,izbegavaju jake svetlosne kontraste,a hladna jutarna svetlost ili zlatni suton
osvetljava i slike njegovog zrelog perioda.

78
Tibar na ulasku u Rim
-delo se nalazi u Britanskom muzeju u Londonu
-od Lorenovih studija iz prirode su osatli samo njegovi crteži,nakčešće rađeni tušem,koji
izazivaju sećanje na svetlost Italije.
-Loren prelivima osvetljenja daje utisak prostora.
Ukrcavanje kraljice od Sabe
-delo se nalazi u Nacionalnoj galeriji u Londonu
-Klod je od Brila prihvatio temu morske luke
-realističnu ilustraciju je preobrazio u herojsku viziju,slaveći lepotu sunčeve svetlosti u
vilinskoj arhitekturi.
-duboko prožet prirodom,on stvara svoje slike u radionici,ali ih oživljava po klasičnom
načinu,nekom radnjom uzetom iz mitlogije,istorije ili Biblije.

Pogled na vilu Medici, Luka u svitanje, Pogled na Tivoli u sumrak, Pogled na Kampanju.

79
26.ODLIKE ROKOKO UMETNOSTI U FRANCUSKOJ

1648 godine u Parizu se osniva Kraljevska akademija slikarstva i vajarstva. Učenje

u akademijama se zasnivalo na klasicima, Rafaelu, Pusenu. Od 1663 g. Lebrun postaje
njen direktor. Tad centralnu kontrolu nad likovnim umetnostima vrse Colbert i Lebrun.,
ne samo zahvaljujući novcu, već i novom sistemu skolovanja u odobrenom stilu. Krajem
XVII veka javljaju se dve struje na akademiji povodom spornog pitanja crteza i boje:

1. «Konzervativci»- crtez stoji iznad boje, koja deluje na čula

2. «Rubensovci» - boja je bitnija od crteza jer je vernija prirodi

Lebrunov autoritet opada, 1715 g. umire Luj XIV, a sa tim je savladana diktatorska
moć akademije. 1717 g. «Rubensovci» su izvojevali definitivnu podbedu, kada je u
akademiju primljen Vato, na osnovu svog «Hodočasća na Kiteru». Svuda se oseća
uticaj Rubensa i venecijanaca. Umetnost XVIII veka u Francuskoj se dosta razlikuje od
XVII veka. Ona vise nije monarhistička ni versajska. Vise se ne radi za « Kralja Sunca»,
već za novu klijentelu -obogaćenu burzoaziju, krupne trgovce. Pariz, iz kog se za vreme
Luja XIV umetnost preselila u Versaj, ponovo postaje centar.

To su galantne slike sa prizorima pastoralnih zabava, svakodnevnog zivota i scena

iz pozorista. Grupe muskaraca i zena u nestvarnim, idiličnim pejzazima udvaraju se
rečima, igrom i muzikom. Radi se i portret. Boje su svetle, ruzičasta i plava, nanete u
sitnim mrljama lakim dodirom četkice sugerisu oblike pokret i atmosferu. Ovo slikarstvo
pokazuje ukus visokog pariskog drustva za vreme Luja XV, drustva zabave i dokolice.
Tada i francuska aristokratija tezi za lakom zabavom, ljubav je neobavezna- flert, lisena
dubine i strasti. Sve je lako, neobavezno i povrsno. Slike su malih formata. Umetnost
tezi da osvoji posmatrača, puno je povrsne lepote i elegancije. Bitna je dopadljivost.
Nova tehnika u slikarstvu je pastel. Slikarstvo je ljupko ičulno, bez emocionalne dubine.

U XVII veku kultura u Francuskoj je dvorska i veliča se apsolutizam,a u XVIII veku

umetnost je aristokratska, slikarstvo je društvena umetnost.

Porudžbina,koju to društvo nalaže,obilna je i dozvoljava brojnim slikarima da

žive,ali su ti slikari okrenuti ka zanatskom pozivu. U umetničkim porodicama se prenosi
zanat sa kolena na koleno. Zanatlijski karakter slikarstva obeležava i način slikanja,te
umetnici manje traže da stvore sopstveni način rada nego da pravilno slikaju na jedan
bezličan način.
Istorijsko slikarstvo se preobražava u ljubavnu mitologiju u kojoj obliluju nagosti.
Portret doživljava ogromnu prođu u društvu koje se samo sebi dopada.Portret teži da
se ukrasi brojnim predmetima koji služe da odrede poreklo modela.
U XVIII veku dva umetnika su u pastelu iskoristili sve mogućnosti:
Glavne karakteristike
-najveći doprinos rokoka je u arhitekturi i umetničkom zanatstvu.
-odlikuju ga: slikovitost i raskoš dekorativnih elemenata, nežnost boja i ljupkost figura.

80
-ime stila je izvedeno od francuskog rocaille što označava ornamentalni motiv koji
podseća na ušnu školjku ili se odnosi na dekoracije od kamena i skoljki. Ovaj
ornamenat je nastao u beskonačnim varijacijama početkom XVIII veka u Italiji,ali je bio
likovno prihvaćen na dvoru u Francuskoj u doba Luja XV.
-zaljubljenost u ornamentiku se javlja u skulpturi, u arhitekturi i u slikarstvu.
Ornamentika nije jedini smisao baroknog likovnog izraza iako u prvom redu doprinosi
prepoznavanju i vremenskom određivanju dela ovog stila
-dinamizam, dramu baroka u svom vrhuncu je nasledio lirizam. Nasuprot
monumentalnosti u baroku i njegovom patosu razvija se tanana igra svetlosti i senke i
liričnost prostora.
-javlja se i primenjena umjetnost.U namještaju se javlja pozlata i presavijanje —
prelamanje namještaja, sjaj i prekomerna upotreba ogledala u enterijerima. Kopiranje
ovog namestaja i slikarstva u 19. Veku je masovna i izazvala je pojavu kicha.

Žan Antoan Vato

-francuski slikar,rodonačelnik slikarstva rokokoa u Francuskoj.
-u umetničkim zbirkama palate Luksemburg i svog mecene Pjera Krozaa došao je u
dodir sa venecijanskim i flamanskim slikarstvom XVI veka (naročito sa delima Ticijana,
Rubensa i van Dajka) koji su uticali na stil njegovih ranih dela.
-godine 1717. postao je član Akademije.
-poetska težina njegove umetnosti odudara od lakoće XVIII veka
-njegova umetnost je poetsko bekstvo u jedan začarani svet, on je prožet dubokom
setom.
-Vatoov stil, kojim je uveo epohu rokokoa,karakteriše jaki a ipak nežni kolorit, koji vodi
ka pastelnim bojama.
-lake i elegantne figure. Stavio je eleganciju iznad lepote i dopadljivost iznad snage.
-njegove glavne teme bile su intimne svečanosti dvorskog društva galantne
zabave (uvodi ih na Akademiju) ljudi iz visokog drustva i pozorisne glumice u vrtu.
Takodje je obradjivao scene iz italijanskog i francuskog pozorista i komedije del arte.
Na pocetku karijere slika scene iz rata, ali rat nije u fokusu vec kao da slika rat iza
kulisa.
- Vatoov način slikanja i njegove teme imale su mnoge slebdenike
-sačuvana je otprilike trećina njegovih dela ali brojni crteži i bakrorezne reprodukcije
njegovih dela svedoče o obimu njegovog opusa.
Ukrcavanje u Kiteru 2X
-slika je bila delo za prijem u Akademiju
-Vato je dao sintezu svoje umetnosti,nadahnute Đorđoneom,Leonardom,Ticijanom i
Rubensom. Naglaseno je melanholicna, prikazuje hodocasce zaljubljenih parova, statua
Venere.
Zil kao Pijer,

Fransoa Bušer(1703-1770)
Bio je pod uticajem Vatoa i ljubimac Markize Pompadour (1721 - 1764) - ljubavnica Luja
XIV, koja je imala veliki uticaj na dvorsku umetnost i po kojoj je umetnost razvijeg
baroka dobila ime stil Pompadur. Bio je i dvorski portretista. Slika vedra zivotna
zadovoljstva, često prelazeći granicu dobrog ukusa. Ima teznju da se dopadne. Radio je

81
i mnoge mitoloske predstave Venere, zenski akt. Najvise voli svetlo ruzičastu i plavu
boju. Slike mu se graniče sa pornografijom. Radio je portrete, pejzaze, dizajnirao je
porcelan tapiserije, radio je scenografije. Dela:
Gospođa de Pompadour, 1756 g.
Porodica za doručkom, 1739 g.
Amintas oslobađa Silviju
-mitološke teme koje su nadahnjivale barok i klasicizam Bušer preobražava u jedan
galantni žanr,koji prilagošava novim zahtevima ukrašavanja.

Zan Batista Simeon Šarden(1699-1779)

-slika mrtve prirode i žanr scene na kojimapokazuje u domaćoj prisnosti život pariskog
malograđanstva kome i sam pripada. Ugleda se na Klesa Hedu I Pitera Klesa
-kao i kod Veremera žena je duša skromnih ognjišta. Slika cesto I decu. Mali crtac,
Povratak sa pijace, Jutarnja toaleta.
-Šarden je pronašao slikarski postupak sazdan od pastupznih namaza boje,koje
potvrđuje njegovo uzbušenje pred stvarnim. Autoportreta sa sasavim naocarima.
Mrtva priroda sa teglom maslina
-slika se nalazi u Luvru
-Šarden je slikar koji je dao najveću izražajnu snagu ćutljivom životu najskromnijih
predmeta,povezanih sa čovekovom ishranom.

Zan Onore Fragonard(1732-1806)

-najpotpuniji rokoko slikar u francuskoj školi koji pripada vladavini Luja XVI.
-prevazidjen za zivota, umro u siromastvu.
-Šardenov i Bušerov učenik
-uticaj savernjačkih škola:Frans Hals,Rembrant i Rubens.
-Slika brzim pokretima kista sa nanosenjem bogatih slojeva boje.
-napustio je istorijsko slikarstvo i većinom je slikao vedre i ljupke rokoko scene malog
formata, erotske prizore i ljubavne susrete, velike dekorativne panoe, porodične i
rustične idile, religiozne prizore, portrete i pastoralne pejzaže koje je slikao direktno u
prirodi u okolici Pariza i u Provansi.
-poznat po pastelno ruzicastim tonovima
-bakrorezima je ilustrovao brojna književna dela.
Kupacice, Budjenje ljubavi, Sumrak, Muzika, Devojka koja cita, Ljuljaska

82
27.ODLIKE ROKOKO UMETNOSTI U ENGLESKOJ

Engleska je parlamentarna monarhija,sa jednim kraljem koji vlada,ali ne

upravlja,pošto je uprava obezbeđena vladom odgovornom pred Parlamentom.
Engleska umetnost XVIII veka ima zajedničko sa francuskom umetnošću to što je izraz
društvenog života
U Engleskoj je tek u XVIII veku došlo do formiranja nacionalne slikarske škole.
Glavna tema engleskog slikarstva XVIII veka bio je portret, gradjanski i jednostavan, a
sa najviše uspeha su ga slikali Rejnolds i Genzboro. Takodje se rade pejzazi.
U Engleskoj je izražavanje misli bilo slobodno,te je ona već do kraja XVII veka doživela
zamah satirične književnosti.
Engleski slikari nisu prihvatili ekstravaganciju i lakomislenost, koje su kao tipične za
rokoko, preovlađivale u Evropi. Pokazivali su veću sklonost ka formalizmu i naglasavali
su tradiciju sto u Engleskoj dovodi do ranog prihvatanja klasicizma, mada jos uvek sa
nekim vrednostima rokokoa, koji će prerasti u svojevrstan oblik romantizma.

Viliam Hogart(1697-1764)
-pravi osnivač engleske škole u slikarstvu. Razvio stil koji je u tehnici blizak rokokou, ali
temama i senzibilitetu blizi romantizmu i realizmu.
-za Zivot razvratnika Stravinskog je kao libreto uzet niz Hogartovih grafika.
-on prikazuje običaje britanskog društva u serijama slika realisticno ili satiricno: Pivska
ulica, Rakijsko sokace
-Bio je kritičar engleskog drustva sa ironičnim humorom. On je verovatno prvi umetnik u
istoriji koji je postao kritičar drustva po svom sopstvenom pravu. Svojim «moralitetima»
podučava vrlinama srednjeg staleza.
Orgija - Prizor III iz puta razvratnika, 1734
-najslavnija moralizatorska serija Hogartovog slikarstva: ciklus Brak po modi, scene iz
zivota prostitutki,
-poznat po svojim bakrorezima.

Tomas Gensborou(1727-1788)
-blizak Vatou,jer je najčešće slikao portret u pejzažu,svetlim bojama i sa osećanjem za
materiju.
-uspostavljao je prisnu vezu između pejzaža i modela,koja je karakteristična za rokoko.
-Slika portrete predstavnika gospodarske klase na njihovim posedima u vladarskim
pozama ugledajuci se na Van Dajka (Decak u plavom – Portret Carlsa I).
-često slika grupne portrete,pokazujući supruge ili cele porodice,zapravo razgovor.
-svoje modele okružuje prirodom.
Gđa Siddons, 1785, Gospodja Graham
-Također je bio i jedan od utemeljitelja Royal Academy of Arts u Londonu 1768. godine.

Sir Džošua Rejnolds(1725-1792.)

-slikar strasti,koji se rado prepušta vatri izvođenja.
-bio je veoma uznemiren svim pitanjima slikarskog zanata,te je celog života proučavao
slike starih majstora,posebno Rembrantove i Rubensove,da bi prodro u njihovu tajnu.

83
-predavao je o umetnosti na Kraljevskoj akademiji, jedan od osnivaca i prvi direktor.
-na barokni način on slika ličnosti u držanju koje najbolje odgovara karakteru modela.
-nadahnjuje se Rubensovom čulnošću pred ženskim modelima, slika najcesce zene i
decu u sladunjavom maniru.U njegovom stilu se oseća uticaj venecijanaca, flamanaca i
Rembrandta vise nego sto je hteo da prizna u teoriji.Većinu svojih portreta
«oplemenjuje» aligorijskim dodacima ili prerusavanjima

Gospodja Sidon kao muza tragedije, Portret Dzona Kampbela.

84
28.SETEĆENTO U VENECIJI

Settecento-umetnost XVIII veka(visoki barok,različite struje kasnobaroknog

manirizma,kasnobaroknog klasicizma,kasni barok,rokoko,klasicizam).
XVIII vek je poslednje razdoblje Mletačke Republike.Blagajne Republike su
ispražnjene,pomorsko trgovanje postalo je uspomena,ali svoju sporu agoniju Venecija
podnosi raskošno i ponosno,izbegavajući da vidi ozbiljnost situacije. Mnogi stranci
dolaze u Veneciju u potrazi za zadovoljstvom, to je grad zabave, narod išćekuje
karnevale kako bi se prepustio kratkotrajnom ludovanju, grad luksuza i lepote.
Stranci su u Veneciju doneli bogatstvo, podjednako ili čak i veće nego što su neki od
njenih stanovnika stekli trgovinom u predhodnim stolećima.Takođe je tačno da je, sa
pomakom patronstva od venecijanskog plemstva na bogate strance -Engleze, Špance,
Nemce i Ruse - venecijanska umetnost postala internacionalna u jednom novom smislu,
slikari su postali sopstveni ambasadori i radili su na mnogim dvorovima, posebno u
malim Nemackim drzavama. Kako je vek odmicao, specijalisti pejzažnog slikarstva
različih varijanti, prizora bitaka, životinja, popularnih scena i žanrova, voća, cveća, riba i
drugih oblika mrtve prirode i, najzad, portreta postajali su sve mnogobrojniji. Puteve
venecijanskog slikarstva u setećentu su pripremili Sebastiano Riči (predstavlja
savremeni život) i Đovani Batista Piaceta.

Đan Batista Tijepolo(1696-1770)

Godine 1726. počeo je svoj prvi veliki fresko-ciklus van Venecije, u katedrali i
arhiepiskopskoj palati u Udinama, remek-delo njegovog ranog perioda i graničnik na
putu ka njegovoj novoj vazdušastoj prozračnoj umetnosti.Udinske freske iz 1726-7
označavaju jasnu promenu: svetlost unificira delo i prodire u svaki ugao. Za druga dva
velika mađioničara svetlosti, Karavađa i Rembranta, svetlost je uvek imala jedan
simboličan kvalitet i potrebna joj je bila tama kao komplement. Nasuprot
tome,Tijepolova svetlost je svetlost dana, što je razultiralo sa transparentnošću i
bogatim tonskim vrednostima svake senke. On je svoju svetlost stvarao korišćenjem
srebrnastog tona, koji se reflektuje sa figura isto kao i sa predmeta. Ova svetlost se
mora posmatrati kao vrhunsko dostignuće Tijepolove umetnosti, ali i kao nasleđe
prirodnih tendencija venecijanskog slikarstva. Međutim, nasuprot toploj paleti starijih
venecijanskih majstora, Tijepolova paleta je morala bitih ladna, da bi se proizveo efekat
dnevne svetlosti.
Putuje u Milano, Bergam. Odabrao fresko tehniku kao svoj osnovni medij.
Oko 1744. izvrsni centralni salon Palazzo Labia sa pričom o Kleopatri
ovo su neki od vrhunaca tog perioda. "Antonije i Kleopatra" izgledajukao da silaze niz
naslikane stepenice da bi se pridružili gomili u holu. Mada se isti stepen iluzije retko
kada može primeniti, Tijepolo je uživao u iluzionističkim sredstvima, kao što je to motiv
navučenih zavesa u Kaisersaal rezidenciji u Vircburgu.
Novo poglavlje njegove karijere je počelo je sa novom decenijom, kada je dobio
porudžbinuda ukrasi Veliko stepenište nove rezidencije u Vircburgu (1751). U leto 1762,
po pozivu kralja Charlesa III, on je stigao u Madrid, gde je proveo poslednjih osam
godina žviota radeći ogromnu "Apoteozu Španije" u Prestonoj dvorani palate, kao i
dve manje tavanice, i izrađujući mnoštvo privatnih narudžbina.

85
Portretisti slikali bez teorijskih ograničenja i s toga nam govore direktnije i snažnije
nego njihov monumentalni stil. Među specjalistima u portretisanju dva majstora od
značaja se mogu izdvojitii Djuzepe Gisandi, Alesandro Longi
Na nižem nivou portretisanje je cvetalo tokom tog perioda, naročito u Veneciji.
Šarmantni rokoko pasteli Rosalbe Karijere odmah padaju na um: u njeno vreme oni su
je učinili jednom od najslavnijih umetnika u Evropi. Njene posete Parizu (1721) i Beču
(1730) bili su fenomenalni uspesi; u Veneciji su svi plemići Evrope navirali u njen atelje.
Ali njen rad, sočan, mirisav i sladak, tipično ženski i perfektan predstvnik elegantne
rokoko civilizacije u Venciji, interesantan je kao jedna epizoda u istoriji ukusa pre nego
zbog svojih unutrašnjih kvaliteta

Popularni zanr
Pietro Longhi nalazimo dela sa kojima komuniciramo u modernom XVIII-
vekovnom smislu. Na suprotnom polu od Čerutijeve ograničene formule u prikazivanju
tipova niže klase, Longi, najokretniji (mnogostran) italijanski slikar ugodnog i
neproblematičnog buržoaskog žanra, bio je više zainteresovan za "hvatanje"atmosfere
scene koju prikazuje, nego za karaktere njenih aktera Dok je radio u Bolonjikod
Krespija, on je došao u kontakt sa Gambarinijevim uglačanim slikama seljaka lepih
manira i pralja, sa njegovom interpretacijom svakodnevnog života. Po povratku u
Veneciju, on je beležio život i zabave uglađenog društva, uvek slikanog u malom
kabinetskom formatu. Međutim, u poređenju sa magijom Vatoa, intimnošću Šardena, ili
sarkastičnom sposobnošću Hogarata, ograničenost njegovog talenta postaje očigledna.
Longijev talenat da publici pokaže njen sopstveni život u, donekle, ulepšanom
ogledalu pribavio mu je zdušne pristalice, koje su mu se divile.

Veduti slikaju vidik, pogled na grad, deo grada, na ulicu, trg, spmenik u
kom preovladavaju arhitektnoski elementi.Obično verno, topografski prikazuje stvarnost.
Popularna u XVIII veku u Italiji (vedutismo). U XVIII veku razvija se "idealna veduta" na
kojoj su, uz stvarne građevine, prikazane i imaginarne, a sve je tokomponovano tako da
stvara privid topografske tačnosti i realnosti.
Razvoj vedutističkog slikarstva nije bio jednoobrazan,već sazreva kroz slikanje
ruševina,naginjanje fantastici takozvanih kapricija.

Antonio Kanale Kanaletto(1697-1768)

je počeo koao scengraf pozorišta kod svog oca. Posle jedne rane posete Rimu (1719),
on je radio prvo sa Karlevarijsa, a njegov izbor pogleda i motiva to otkriva čak i kasnije.
Karakterističan Kanaletov stil je formiran već 1725.
Mada se polako okretao od svog ranog tenebrozo stila ka sjajno i toploj interpretaciji
atmosfere na njegovim vedutama, u skladu sa opštim trendom XVIII veka, on je ostao
veran fluidnoj i glatkoj boji i to je ono što pomaže da se dobije impresija svečarskog
dostojanstva I lepote bez strasti. Nijedan slikar XVIII veka nije bio
više po ukusu Britanaca i, zahvaljujući patronstvu izuzetnog konzula Smita u Veneciji,
Kanaletovi radovi su odlazili u Englesku, čemu se između 1746-55 usledile tri posete
umetnika Londonu. Imao je uspeha i sa svojim londonskim vedutama naročito onih

86
Temze, a i sa vedutama grada i seoskih kuća plemstva, posebno onih Vojvoda od
Northumberland i Beaufort.
-slikao je kaprice- slike rusevina isto kao i F. Guardi
-na ranim radovima je uočena njegova sposobnost da pejzaž oživi ličnostima
uhvaćenim u spontanosti njihovih karakterističnih pokreta.
-poznat je po vedutama
Trg Svetog Marka
Kanal Grande gledan sa palate Balbi
Doček carskog poslanika u Duždevom dvoru slikao ljude u njihovim normalnim
aktivnnostima ili festivalima.

Frančesko Guardi(1712-1793) Njegova životna priča je skromna, tako da ostaje

gotovo anoniman - kao priča nekogsrednjevekovnog umentika. Mada se 1719. njegova
sestra udala za Tijepola, tek nakon strpljivogistraživanja prikupljen je minimum
podataka o njemu. Nikada nije privukao pažnju stranih posetilaca, i pre svoje 72. godine
nije primljen na Venecijansku akademiju. Do 1760. njegovaličnost je bila zaronjena u
porodičnom ateljeu, koga je vodio njegov brat Djanantonio. Nije oklevao da se ponavlja,
niti da koristi radove drugih umetnika. Na njegovim platnima likovi se sudaraju, ali on se
nije bavio time. Nikad ne slika likove frontalno. Slika nocne scene. Venecija na tmurnom
svetlu simbolicno predstavlja njegovu anticipaciju propasti Mletacke republike. Bio je
pod uticajem Kanaleta I Ricija. U trenutku kad je dostigao zrelost, on se tako mnogo
udaljio od Kanaleta da je teško zamisliti da sudva umetnika videla ista mesta na
drugačiji način. Dok je posle 1730. Kanaletova vizija rodnog grada postala sve više
jasna i kristalna, Gvardijeva postaje uvek više atmosferska i pikturalna.Gvardijeve
veoma strukturalne vedute grada su obično ispunjene maskiranim ili umotanim
figurama, a sami čamci na kanalima izgledaju tajanstveni. Njegov više nežni rad
četkicom, koji pretvara figure i građevine u utvare, vodi poreklo iz tradicije Manjaska i
Sebastijana Ričija.
Poslednji veliki Venecijanski umetnik.

87