SADRžAJ

alternativna strip revija

Broj 1
Izlazi četiri puta godišnje

Izdavač: „Centar slobodarskih delatnosti“

d.o.o., Kragujevac
Dr Ilije Kolovića 12

Za izdavača: Đorđe Savić, direktor i

odgovorni urednik
Novi rat za srpski strip 2
Glavni urednik: Dimitrije Kebara Formula 4
(logo i ilustracije) 5
Mašinerija mašte 10
Redakcija: Mladen Ranković (urednik i Krug 11
grafička obrada), Dragana Kebara (sekretar), Sloboda ili strip 16
Bojan Marinković (prelom i ilustracije), 18
Pavle Mitić (ilustracije), Radovan Šarenac Poslednji kralj 28
(urednik bez portfelja) Je li neko od vas video aždahu 36
Glif 37
Saradnici: Zoran "Paske" Spasojević, Dragan Tople boje 60
Barlov, Vladimir Grujić, Milan Jovanović, Ultramen 65
Ivan Marjanović, Aleksandar Ćurić, Praziluk na službenom putu 69
Nikola Mraović, Boban Žarković, Mats Watchman 72
Stromberg, Danilo Wostok Milošev, Nikola San upozorenja 77
Kostadinović, Goran Dimić, Filip Misita, Sizif 78
Dimitrije Ivanović, Nikola Đuran, Uroš Crveni četvorougao 79
Obradović, Aleksandar Dimitrijević, Mijamaru 80
Uroš Papeš, Mateja Ristić i Miloš Cvetković
Intervju 94
Strah prošlosti 101
Aždaha vs aždahe 110
Korice: Slobodan Bojović Deeper 113
Razglednica iz San Franciska 123
Grotesque 125
Telefon i faks: +38134363812 Jahači na kornjači 127
Poštanski fah 46
Tri sekunde u reketu 133
34 000 Kragujevac Retro Naprijed 134
Štamparija:
Presprint
Tiraž:
5 000

Izdanje prvog broja Aždahe je pomogla Skupština

Grada Kragujevca

1
 P oštovani ljubitelji stripa slobodarskog duha, borci za slobodu misli,
akademski svete, osnovci, srednjoškolci, studenti, neimari, đubretari,
rokeri, pankeri, reperi, džezeri, bluzeri, vampiri, vukodlaci, golemi,
harpije, vitezi, indijanci, kauboji, partizani, četnici, anarhisti, monarhisti,
ukleti pesnici, hajduci, meraklije, boemi, jednom rečju saborci! Oprostite
ako sam nekoga nenamerno izostavio, svima pre svega želim dobar dan.
Sve vas skupa sabrane u jednoj kosmopolitskoj tački jednog besmrtnog
medija i jedinstvene umetnosti želim da obavestim da strip revija Aždaha
posle hiljadugodišnjeg sna domaće radinosti iz ove sfere konačno budi neke
iskrice koje tinjaju i streme da vaskrsnu okovanu i sapetu domaću strip
scenu koja čami u verigama mraka i paučini misterije. Sa zgarišta pozornice
te svete iskre jure i žure po svoje parče kosmosa. Vojevanje je na pomolu,
Aždaha je iz tmine svoje pećine izašla na svetlost dana i sve poziva pod
barjak svoj, u novi rat za srpski strip i ponovno osvajanje kulturne javnosti!
Nova generacija autora je premašila očekivanja, i željna afirmisanja
i potpunog ostvarenja predstavlja pod okriljem "Aždahe" još neviđeni talas
stvaralaštva stripa kod nas. Ostavljaju nam u nasleđe modernim manifestom
srpskog stripa ohrabrujuću poruku i poziv. Čestitam im na jedinstvenom
načinu pripovedanja, drugačijoj formi kadriranja kao inovativnoj disciplini
ove umetnosti, na totalno autentičnom i raznolikom crtežu kod svakog stripa
ponaosob, ali i na zlatnoj liniji koja ih sve povezuje u snažnu, dugo taloženu
energiju mlađih generacija sabranih u ovu našu neman od časopisa. Ovom
prilikom želeo bih da se zahvalim autorima koji su zajedno sa redakcijom ove
alternativne revije trpeli razne nedaće pri stvaranju ovog oružja za borbu protiv
letargije duha, nekreativnosti, suženih granica ljudskog uma i pesimizma u ovim
teškim vremenima surove realnosti. Njihova istrajnost, optimizam i volja da se
nešto menja na sceni koja je do ovoga časa bila zaodenuta u suvoparno korenje
za svaku je pohvalu. Kada smo već kod hvale, svakako su nje vredne i starije,
već proslavljene, kolege i izdavači zbog svog zalaganja za devetu umetnost.
Ali, takođe, apelujem na njih da izađu iz hodnika teoretisanja u koje su ušli
pomalo umorom i neminovnim starenjem. Stripove domaćih autora možete
kupiti samo u inostranstvu i to samo na nekom stranom jeziku. Osim nekolicine,
svi oni crtani su u prošlom veku. Pojedini izdavači sa vremena na vreme i

2
objave poneki strip domaćih autora. Ponavljam, stanje se neće poboljšati samo
inostranim stripovima na kioscima i u knjižarama niti stalnim teoretisanjem o
istim nepromenjenim temama (mada se i u tim tekstovima oseća prisutnost
optimizma) iako su to bitni faktori u borbi za strip. Dobro je što postoje strip
vesti, udruženja za njegovu promociju i drugi sajtovi i načini borbe. Opet bez
"sveže krvi“ i tek prispelih i starih autora pod jednom zastavom nećemo uspeti.
Svi stvaraoci i borci za ovu našu stvar, ne gledajte na strip kao na takmičenje,
već kao na umetnost. Svi se odazovite pozivu kao jedno telo, snažni kao ala,
svi u novi rat za srpski strip!

P.S. Sv. Đorđe je odlučio da odahne ovoga puta, ova aždaha mu je simpatična.

Dimitrije Kebara

3
4
5
6
7
8
9
 Pozivnica za sanjanje

Bila je nedelja. Grad je bio prazan… i dosadan. Taj dan, ne u ovom već u nekom
drugom, beše umoran i ćutljiv. Hodala sam mirno, spokojno bez ikakvih obaveza i bez cilja,
bila sam teška samoj sebi, ali bila sam srećna, jer sam živa…
Mašta me je toga dana pratila intezivnije no obično. U jednom momentu kad sam se
okrenula, kao, ide kod obližnjeg frizera da se ošiša. Pratila me je u stopu, uvukla mi se u
kosu i kožu, ja sam je udisala, ali nisam znala odakle dolazi. I šta želi od mene? Uživala sam…
Sunce mi je grejalo grudi tako da sam se osećala sigurnije, a i bila sam baš lepa tog dana,
šteta što su moji dobri prijatelji bili daleko i nisu mogli to da primete, šteta…
Mistično pitanje još mističnijeg novinara, moderne odeće i čudne kape , posadilo je u
mom srcu najlepše drvo jorgovana, koje će mirisati zauvek, kada jednoga dana bude dovoljno
zrelo da zacveta. A pitanje tog novinara je bilo: “Šta je to mašta?”
“Sve oko tebe je mašta.” - odgovorila sam mu. Pogledao me je, i na momenat smo
osetili istu silu tišine, koja je naše razmišljanje povezala u jedan tanani kristal, koji je sazreo
u odsjaju oka kao strah. Naša konverzacija nije imala dalji tok. Posle brzog odgovora usledio
je još iskreniji rastanak.
Bila sam zbunjena, ali osećaj ispravnosti mi je ulepšao taj dan. Rekla sam istinu…
Od tog trenutka proteklo je devet godina, moje planete putuju ka nekim uzvišenijim
orbitama, ali duša njihove materije je ista, sila tišine koju sam tada usvojila dalje me vodi,
kada posle dužeg vremena uhvatim sebe kao malo zamišljeno dete koje je nemoćno pred
stopama univerzuma, nasmejem se i nastavljam svoju potragu…
Savršena mašta postoji, ali ne na Zemlji. Jednostavan oblik u prirodi, ili na papiru, je
produkt nečije mašte i kao takvog ga treba prihvatiti (do granice objektivne normalnosti, sve
ostalo je perverzija). Jednom doživljenoj mašti je mesto u srcu, a apsolutnoj u raju. Naš mali
svet daleko je od svakakvih enigmi univerzuma, pa zašto onda sebe utkati u polje života koje
se zove umetnost, kada je bogova mnogo, a samo jedan onaj kojem se veruje?
I, dragi moji, prestanite da prebacujete nekome zato što živi san.
Pustite ga da sanja, da bi mogao da živi, jer ne radi lošu stvar. A vama bi bilo pametnije
da što pre počnete da živite san, jer na taj način doprinosite svojoj harmoniji prirode i
univerzumu, a ne svom direktoru ili profesoru. I ne trudite se da postignete savršenstvo: njega
nema u lepim slikama i savršenim rečenicama. Sve što iskreno kažete, ili stvorite, produkt
je vašeg sveta, i to nikada neće biti loše. Isto tako, ne trudite se da nekoga nadjačate ili
pobedite u “mašineriji mašte”, jer ćete u suprotnom samo patiti.
Živela revolucija, živeo čovek i njegova mašta, živeo život i sve što on nosi. Živeli
crtači stripova i njegovi scenaristi. Živeo taj crno beli svet, taj svet koji su ljudi potisnuli i
zaboravili, jer je strip za decu i gotovane koji ne čitaju knjige. E, nije tako, to je težak način
da nekome pokažete svu lepotu, i svu bol.
Pravimo revoluciju, dragi čitaoče, pridruži nam se...

Betty Boop

10
11
12
13
14
15
 Danas, na kraju prve dekade XXI veka, se čini da je strip jedina
umetnost koja nije preživela XX vek iako je nastala u njemu.
U poplavi novih medija je gotovo zaboravljen, tačnije skrajnut
ili transformisan u druge vidove umetnosti kakav je slučaj sa
savremenim filmom koji svojim pokretnim sličicama više sliči
stripu nego onome što se u prethodnom stoleću podrazumevalo pod terminom movie. Na sve to Maršal Makluan, najpoznatiji
dvadesetovekovni teoretičar medija koji je sredinom proteklog stoleća predvideo ostvarenost sveta kao globalnog sela, se
verovatno okreće u grobu i krsti i levom i desnom rukom, jer je u svojoj podeli medija strip, za razliku od televizije i filma, ubrajao
u tople medije, dakle onu vrstu opštila emotivno prijemčljivijih običnom čoveku. Savremena dehumanizacija je, kao i sve ostalo,
dehumanizovala i strip i zato nije čudno što danas gotovo i ne postoje stripovi, a i kada se kao recidivi prošlosti i pojave nemaju
onu vrstu uloge i uticaja koje su nekada imali vaspitavajući čitave naraštaje koji su svoje odrastanje i prve životne stavove dugovali
upravo njima. Kompjuterske igrice i 3 D animacije su danas zamenili stripove, ali takva rasterećujuća pozicija devetoj umetnosti
može samo biti od koristi da u drugoj dekadi novog milenijuma nanovo krene u ponovno osvajanje novih generacija.
Strip će biti slobodniji ili ga neće biti. Strip kao svetski proces izmedju ideoloških i humanističkih vizija ili odrednica slobode,
izmedju kafkijanstva i povesnog (ne istorijskog nego povesnog) zbivanja mora biti slobodniji ili ga neće ni biti. Činjenica da tekst
koji ima za cilj promatranje i preispitivanje stripa na kulturno – civilizacijskom nivou počinje polufrazama pretvorenim u come
back vapaj za sagledavanjem stripa i slobode kao njegove bitne odredbe u čovečnijem svetlu podrazumeva samo jedno: strip
danas, ili ono što se podvodi pod značenje strip danas, mora biti predstavljen kao najviši oblik slobodnog ljudskog stvaralaštva (što
on kao umetnost ili bitno određujuća umetnost (uz film) iz XX veka kao veka u kome su (nažalost, na najsuroviji način) pokušale
da se ostvare sve ljudske eshatologije) sam po sebi podrazumeva) već kao jedna od formi izražavanja potrebe za radikalnom
promenom sveta, i upravo ta revolucionarna dimenzija stripa otvara mogućnost utemeljenja estetike stripa kao integralne
umetničke stvarnosti između realnosti čoveka kao homo konzumenta i čoveka kao homo ludensa ili slobodnog stvaralačkog bića,
onakvog kakav je u svojoj generičkoj suštini.
Pripadam zadnjoj generaciji koja je vaspitavana u duhu „Mirka i Slavka“ i ostalih tekovina budalastih revolucija koje su proglašavane
za revolucije. Već na samom početku odrastanja uz strip smo bili pogođeni onim metkom koji je na intervenciju Slavka promašio
Mirka. Izgleda da se život cinično poigravao sa mojom generacijom tako što nam je posle NIKAD ROBOM uporedo sa našim odrastanjem
nudio i „Zabavnik“ u kome smo mogli da čitamo klasike poput Fantoma, Flaša Gordona, Princa Valijanta... (Prvi tekst nedavno
počivšeg Bogdana Tirnanića, našeg najpoznatijeg kolumniste mas medija, je imao naziv „Flaš Gordon kao pentagonski špijun“, a
Tirketov najbolji prijatelj je od svoje omladinske organizacije dobio zadatak da napiše pamflet protiv Bima i Buma kao stripa koji
propagira nihilizam, anarhizam, negaciju svega postojećeg i slično. Na sreću to se dešavalo dvadeset godina pre mog odrastanja.)
Tek mnogo kasnije smo otkrili da osim dobra i zla u Komandantu Marku („Od Topole pa do Bačkog Jarka svud su straže Komandanta
Marka“), Blafu, Žalosnoj Sovi i Velikom Bleku Steni postoje i neki drugi i drugačiji stripovi. Primer jedinog od onih sa strane pravih
i dobrih stripova sa kojim smo se mi generacijski identifikovali bio je „Alan Ford“. Sa tajnom grupom TNT mi smo otkrivali i onaj
drugi, crni ili underground strip. Na brdovitom Balkanu strip je ubrzano postajao umetnost, a osamdesetih, koje slove za najbolje
i najbogatije godine življenja ex yu prostora, izlazile su i prve strip revije sa „Spiritom“ Vila Ejznera, Torpedom, a da ne govorim
o posebnim sveskama „Stripoteke“, "Spunk"-a i „Biser stripa“ sa Taličnim Tomom, Asteriksom, Hogarom... Onda su iz nekih rupa
i grupa izvukli i naš strip. Prvo je počelo sa revitalizacijom davno zaboravljenog starog mačka Andrije Maurovića, a uskoro smo u
omladinskoj štampi čitali i najnovije stripove „Novog Kvadrata“. Jedina umetnost koja je za nas imala generacijsko obeležje bila
je, kao što pretpostavljate, STRIP. Od tada uz par tematskih brojeva beogradskih „Vidika“ posvećenih stripu, jedne antologije
Slobe Ivkova o jugoslovenskim posleratnim crno-belim sličicama, „Trona“ koga je u najgore vreme hiperinflacije izdavao knjižar
Bata Dramićanin i današnjeg svakog četvrtog „Tink Tanka“ ništa se bitno nije desilo. Strip je zamro na svojim belim putevima, da
ne kažem umro. Zato je i neizvesna staza kojom ćemo se dalje kretati, jer iza nas je zaborav, a provaliju pred nama valja nam
preskočiti.
Svaka umetnost je umetnost samo u toj meri koliko je oslobođena politike. Strip je najčešće predstavljen kao društveni ventil,
jedno od sredstava koje omogućava manipulaciju, bilo da se ta manipulacija odigrava u sveri potrošačkog društva ili u primitivnim
ideološkim okvirima novog oblika liberalnog kapitalizma, koji se, činilo se donedavno, pobednički uzdigao nad zemljama rigidne
ideološke dominacije koja ga je zloupotrebljavala držeći većinu pripadnika pomenutih društava u pokornosti. Nasuprot političkim
manipulacijama sa stripom, ne govorim o ukusu, tačnije neukusu iliti kiču kao posledici svakog lošeg stripa, strip, pogotovu
umetnički, treba da bude ili mora da postane sredstvo radikalne promene sveta. Koliko on može pomoći u angažovanju i budjenju
revolucionarne svesti možda najbolje može da posvedoči i primer kulturne revolucije u Kini u kojoj je strip bio korišćen kao jedino
sredstvo komunikacije, da ne govorim o presudnoj ulozi koju je odigrao u zemljama trećeg sveta i oslobodilačkim pokretima istih.

16
U Angoli, jedan od junaka oslobodilačkog rata, možda i najveći, po priznanju samog Avgustina Neta, bio je niko drugi do Korto
Malteze čije su serijale gerilci iščekivali sa najvećom mogućom dozom poštovanja. Izgleda da su ostale svetske revolucije odložene
do daljnjeg samo iz jednog razloga: Korto Malteze nije na vreme uhvatio lokomotivu istorije, te je tom igrom slučaja bio sprečen
da učestvuje u njima. Sa druge strane, svojevremeno je Gebels, Hitlerov ministar propagande i jedan od nacističkih ideologa koji
se pri pominjanju reči strip hvatao za pištolj, bio tvorac čuvene zabrane ulaska Mike Miša u Treći Rajh. No, ideološka vremena
su definitivno za nama, iako neki od mislioca poput Albera Kamija najavljuju XXI vek kao jedan od najreligioznijih, a drugi poput
Fukojame definitivno prave neoprostivu grešku završavajući istoriju.
Ono što nama kao pojedincima budi nadu jeste samo jedan lik u istoriji stripa koji uvek dolazi sam: usamljeni kauboj koji jaše
laganim kasom kroz prerije Divljeg Zapada bez ikakve ideologije, bez hamburgera i „Coca-Cole“, sam sa svoja dva revolvera koja
nikada ne puni i večitom cigaretom u ustima. Tip koji sve svoje nosi sa sobom, koji slično parafrazi o Doku Holideju dolazi tiho i
ulazi u legendu nije niko drugi do Talični Tom, čovek dva puta brži od svoje senke. Stvoren pre ravno 63 godine, davne 1946, kada
je prva epizoda objavljena u nedeljniku „Spirou“ do današnjeg dana Talični Tom (Lucky Luke) je usamljeni jahač koga čeka dugi
put sa svojim najvernijim prijateljem konjem (Džoli Džamper) i večita borba protiv nepravde, primitivizma i gluposti. Talični Tom
je prvi lik čuvenog scenariste Renea Gošinija, kasnije oca velikog bagdadskog vezira Iznoguda u vremenu kalifa Haruna Al Rašida i
mnogo kasnije tvorca Asteriksa i Obeliksa. Taličnog Toma je crtao belgijski crtač Moris (Maurice de Bevere), tako da su jedan Francuz
i polufrancuz, što bi se reklo prve komšije, pravile jedini strip koji ne samo da može da se meri sa američkom produkcijom, već je
ostavlja daleko iza sebe. Pošto su i Gošini i Moris silom prilika morali da odu sa ovoga sveta u Nebeske Lugove po nekim nepisanim
zakonima prirode koji su iskustvena kategorija, dozvolite mi da im sa deset crtica odam počast i zahvalnost za stvaranje mojih
omiljenih junaka nabrojanih u gornjim redovima (----------). Slava im, učinili su za strip i za čovečanstvo mnogo više od onih kojima
su danas podignuti spomenici.
Našeg usamljenog jahača uvek iza neke okuke čekaju večiti negativci (braća Averel, Viljem, Džek i Džoe Dalton) koji oličavaju
staru dobru kategoriju zločinaca koji postoje samo u bajkama (nisu oni toliko loši koliko ništa ne valjaju). U svakoj epizodi zaplet
prave četvorica nestašnih burazera, a rasplet je najčešće delo Taličnog Toma, čoveka osam puta bržeg od braće Dalton. Od stalne
postave likova možda za ovu priliku da pomenem i najvernije i najpožrtvovanije lice (tačnije njušku) u čitavoj istoriji stripa psa
Lajavka (Buvare), simbola nesalomljivosti, nepotkupljivosti i nepomirljivosti večito u službi zakona, oličenje svih policija sveta. U
pauzama dok se Daltoni odmaraju u Jumi ili sličnim mestima, a Lajavko ih čuva, Talični Tom stiže da zavede zakon istočno od Pekosa
severno od Rio Grandea, provede generala Kastera pored zasede koju mu sprema Bik Koji Sedi, prošeta ekscentričnog ruskog kneza
po Divljem Zapadu, štampanjem novina otvori put informisanju kauboja i indijanaca, potraži u Pensilvaniji naftu sa pukovnikom
Drejkom, odigra partiju pokera sa Divljim Bilom Hikokom, spakuje dva-tri lovca na ucene, četiri-pet konjica, šest-sedam indijanskih
plemena u desetak – petnaestak sličica. I sve to sam, uz asistenciju Džolija Džampera, iz dobre volje ili onoga što se zove višak dobre
volje. Jedini pravi junak sa Divljeg Zapada nije ni Vajat Erp ni saborac mu Dok Svetidan ni cenjena gospodja Prgava Kalamiti Džejn,
već jedan francuski strip kauboj dva puta brži od sopstvene senke.
Taličnog Toma ubrajam u onu grupu tipova koji u pozitivnom smislu mogu da nose mogu da nose zvanje lakih junaka (Easy Fuckers),
koji okinu sve što im se nadje na putu. S obzirom na to nije nikakvo čudo što je svojevremeno porno industrija Zapada u svojim
piratskim strip izdanjima najviše cenila Taličnog Toma upražnjavajući ga kao vodeću zvezdu seksualne revolucije. Sam usamljeni
kauboj je isuviše prefinjen i istančan da bi dozvolio tu vrstu manipulacije svojim likom i delom i glatko odbija dodeljenu ulogu
porno zvezde. Koja god ideologija ili industrija pokuša da iskoristi Taličnog Toma i postavi ga u svoje okvire biće osuđena na propast
iz prostog razloga što nezavisnost i sloboda koju on donosi uskoro razaraju ne samo okvire koje mu te ideologije postavljaju nego
povratnom spregom uništava i samu tu ideologiju. Dok jaše prema suncu na zalasku i ostaje prašina pod konjskim kopitama, a negde
u daljini se naziru dva-tri kaktusa, polako nestajući na horizontu usamljeni prerijski „mornar“ sa večitim refrenom „Kauboj jaše ljut,
pred njim je dalek put“ i pred vašim očima se polako pojavljuje THE END glavni junak vašeg stripa je odlutao u nepoznatom pravcu
i više se nikada neće vratiti u istu epizodu.
U novom milenijumu, rasterećeni mnogih gluposti koje su za nama, neke stvari možemo postaviti na način koji se čini najkorisnijim i
najboljim ne bi li nam se život učinio slobodnijim, a samim tim i snošljivijim. Odrednica stripa kao umetnosti nestale u XX veku, iako
počev od crteža u Altemiri preko hijeroglifa i piktografskih pisama možemo govoriti o istoriji čovečanstva kao istoriji stripa, jeste
revolucionisanje stvarnosti tako da taj novi zadatak mora biti oslobođenje čoveka i njegovo uzdizanje na nivo očovečenja. Strip u
sebi krije neverovatne mogućnosti koje ne samo da mogu pridoneti slobodi i ostvarenju slobode čoveka, već u konkretnim životnim
prilikama postaju fatum revolucionarne promene sveta. Dilema postavljena u naslovu Sloboda ili Strip treba biti shvaćena da ovo
„ili“ nipošto ne može biti isključivo, već je, pogotovu danas, nezamisliva forma slobode koja bi se ostvarila bez stripa, a sa druge
strane nezamisliv je strip koji kao umetnost ni na koji način ne bi doprineo stvari slobode.
Ili ćemo biti slobodniji ili ćemo nastaviti da igramo epizodne uloge u svom stripu.

Đorđe SAVIĆ

17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30
31
32
33
34
35
Gde si, bre,
aždaho,
aždajice...

Nemoj da neko od vas aždajčića i aždahčića ne pročita bajčicu Zorana

"Pasketa" Spasojevića u kojoj on daje odgovor na pitanje, pa dve tačke: jeste li videli aždahu
znak pitanja, pa?

- Ko, je l’ ja?
- Video sam kako po sobi promiču neke senke, a iza njih se džilitaju nekakve aždahe, zelene
kao trava, s grdnim otvorenim čeljustima.
- Ono što je proždrljivo i grabljivo? Ono što mori svet? Eno ti je Amerika tamo!
- Nego šta sam! Eno ih, vrebaju sa druge strane malih rupa u bankama, opštinama i ostalim
birokratskim mestima. Te drljave šalteruše imaju neprekidnu osmočasovnu pauzu. Kad priđeš rupici
odbruse ti: „Vrati se u red, sad je pauza!“
- Viđao sam ih u Černobilju, imaju i po sedam glava.
- Šta vid’o? Imam je u stomaku. Krenuo sam kući s posla. Na pola puta aždaha mi se razbudila.
Svratih u restoran da je umirim. Naručio sam pečeni pileći file u lepinji sa kupus salatom i malo tartara,
računam jedno 900 kcal. Međutim aždaha ne miruje. I šta ću, smandrljah još jednu lepinju i ubih dva
“jelena” i namakoh još 553 kcal. Ukupno 2353 kcal.
- Kupio sam juče jednu domaću aždahu. Šesto evra za zver na drumu. Troši samo pet litara
supera.
- Sreo sam jednu ispred kineske radnje. Utrčao sam, kupio mač i odmah potrčao da je roknem.
Udarim je u glavu, ali mač se polomi. Prokleti Kinezi! Jebi ga, aždaha me ujede.
- Ma, imam jednu. Veliku plavogrivu aždahu ogromnih usta: prži sve oko sebe neviđenom
žestinom. Nervira me kako se ponaša, kako razmišlja, a najviše kako me tlači... Ali sam i dalje lud
za njom.
- Jesi li ti slep? Pa, aždahe su svuda oko nas. Pogledaj! Aždahe što jedu naše princeze i naše
ideale, našu decu i nas same. Nemilosrdne, zahuktale aždahe obučene u svilene kravate, lister odela
i do idiotluka uglancane cipele iz Italije. Na TV-u kažu da su to zakonite aždahe.
- Pipni me ovde. Imam jednu aždahu u gaćama. Moja žena je obožava i priča svima naokolo
da je to njen veliki srpski zmaj.
- Ma pusti pijanduru. Nema više aždaha na ovom svetu. Ser Žile ih je sve pobio.
- Ha, ha, ha. Nemaš ti pojma. Čak Noris je to bio, seronjo.

Zoran Spasojević

36
37
38
39
40
41
42
43
44
45
46
47
48
49
50
51
52
53
54
55
56
57
58
59
60
61
62
63
64
65
66
67
68
69
70
71
72
73
74
75
76
77
78
NI KOL A KOSTADINOVIĆ
79
80
81
82
83
84
85
86
87
88
89
90
91
92
93
 Vudu Popaj
O životu, politici, sportu, muzici, stripu i borbi za prave vrednosti govori Radenko Stojanović,
šaman srpske umetničke scene.

Sigurno da nema prosvećenog čoveka slobodarskog duha u Srbiji koji nije čuo za Vudu Popaja i njegove pesme
– Karantin, Nije ti fazon, Voodooinstallater, Otmičar (Protiv oružja), Ološki vrt ili čuvene Kalambure... Ali koliko vas
zna ko je Radenko Stojanović? Pomoćiću vam malo. Rođen je na periferiji Zemuna, a i danas živi tu negde, između
Zemuna i Pančeva. Radenko je počeo da piše stihove u drugom razredu osnovne škole i to i dalje smatra svojim
poslom i zadovoljstvom. U životu se bavio svim i svačim, od kopanja rupa, preko pisanja knjiga, pravljnja radio i TV
reklama, pisanja i pevanja rep pesama, pravljenja filmova i statua do pisanja stripova. Puno se družio sa knjigom,
ali ih je pročitao tek desetak jer, kako kaže, nije hteo da drugi pisci utiču na njega. To je važilo i za ostale vidove
umetnosti kojima se bavio, a bilo ih je mnogo. Radio je za „Književne novine“ kao akviziter, a kasnije i u knjižari
„Jugoslovenska knjiga“, gde je dobio informaciju o postojanju književnog kluba „Čukarica“ čiji će ubrzo postati član.
Nedugo zatim postaje član još jednog književnog kluba - „Ivo Andrić“ u Zemunu, u čijem biltenu prvi put objavljuje
svoje pesme, ali ubrzo napušta ovaj književni klub po saznanju da se uglavnom bave politikom (promovisanjem
tadašnjeg aktuelnog režima). Posećivao je i književne večeri u „UKS“, ali je shvatio da se i oni bave politikom, samo
su na drugoj strani. Nepripadanje političkim organizacijama i klanovima, postao je i ostao pečat njegovog rada. Imao
je talenta i mogao je da se bavi raznim stvarima ali je odabrao da svoju poeziju plasira kroz rep muziku. Nikada
nije škrtario na stihovima i nikada nije hteo da se ponavlja i multiplicira svoja dela. Odlučio je da bude na sceni
samo dok ima da kaže nešto novo. Nikada se nije osvrtao na takozvanu „formulu proverenog uspeha“, nije hteo da
stvara muziku i stihove koji prate određene trendove već je uvek trasirao svoj put koji sadrži spontan, produhovljen,
kreativan i slobodarski pristup životu. Veliki je humanitarac, pomaže kada god i kome god stigne. Osnovni zadatak
koji je zacrtao sebi kroz muziku bio je da bude progresivan, autentičan i da na svoj način osavremeni večnu biblijsku
mudrost, i ja smatram da je u tome uspeo. Mislim da vam je sada već jasno da je reč o momku iz naslova, autentičnom
i originalnom umetniku – Vudu Popaju.
Popaj me je sačekao na poslednjoj stanici 15-ice, negde na samoj periferiji Zemuna i, praveći pauzu u
duvanju u dlanove, pružio mi je ruku i rekao – zdravo, Radenko. Hodajući zemunskim ulicama hladnog februarskog
popodneva u potrazi za mirnim mestom gde bismo mogli da popricamo, dogovorili smo se da napravimo iskren i
temeljan intervju. Pošto smo se smestili u klasičnoj kafanici od tri stola, kakve, kao po nekom zakonu, moraju da se
nalaze između svake dve zgrade, i kada smo naručili neko toplo piće da se zagrejemo, postavio sam Popaju hiljadu
pitanja. Pročitajte najzanimljivije odgovore.

94
Aždaha: Popaje, pišeš, izdaješ albume,
nastupaš... Da li to smatraš svojim
poslom ili hobijem koji se i isplati? Kako si
u stvari ušao u tu ulogu multimedijalnog
umetnika?
Vudu Popaj: To je i hobi i posao, od
svega po malo. Posle prvog albuma imao
sam viziju kakvu često imaju ljudi skloni
revolucionarnim promenama. Mislio sam da
možda izdam još jedan CD, samo drugačiji
od onog prvog. Mislio sam da ću njima uticati
na dve vrste publike, a samim tim i na neke
promene u zemlji... Plan je bio da posle
toga odem na selo i živim mirnim životom,
kao - izvršio sam misiju. Međutim, okolnosti
su bile takve da se već ubrzo nakon promena
za koje smo se borili ispostavilo da ne daju
neke rezultate. Ja sam to shvatio kao izazov
da nastavim da se borim. Sada mi je čudno
to kako sam na početku razmišljao, ali mlad
i zelen kakav sam bio, nisam bio baš najbolje
upućen u ondašnju političku situaciju. Tek
je onda počela borba. Bio sam u situacijama
da nemam za osnovno, za hranu. Dešavalo
se da moram da prodajem neku karticu za
telefon, koju mi je dala devojka, samo da
bih preživeo. Onda sam morao da počnem
da radim neke druge stvari, bavio sam
se trgovinom u to vreme i nekako sam se
iščupao, tada mi je kvrcnulo da sam u stvari
sve vreme stvarao. Možda u tome i jeste
stvar, kada si materijalno situiran, kada
imaš prihode od koncerata onda nemaš ni
problema i nemaš inspiraciju da stvaraš...
Tada sam, dakle, došao do tog trenutka kada
sam morao da radim nešto drugo, a ne ono za
šta sam nadaren. Kada sam posle toga video
ko se sve bavi pevanjem i ko sve sebe naziva
umetnikom i zvezdom čvrsto sam odlučio da
postanem multimedijalni umetnik. To je bilo
pre možda par godina...
Aždaha: Smatraš li da si uspeo u tom svom
pohodu ili se borba nastavlja?
Vudu Popaj: Borba se nastavlja. Ja i ne
mislim da ću promeniti tok događaja, pošto
je već davno zapisano u nekim knjigama da
će čovečanstvo ići ka neizbežnoj propasti.
Ja sam zadovoljan ako se borim, ako dam
sve od sebe i ostavim svoj pečat na borbi
za prave, istinske vrednosti. To je ono što
me gura napred. Međutim, eto, kako stvari
stoje, problemi su još tu, možda su se čak i
povećali, ali ja nikada nisam bio borbeniji
nego sada.
Aždaha: Da li misliš da ljudi kapiraju to
što radiš?
Vudu Popaj: Da, mislim da me kapiraju. E,
sad, ispiranje mozga koje se desilo stvara
rupe i generacijski i na svaki drugi način
gledano i onda moraš da uputiš ove mlađe u
to što radiš. Samo znam da se uvek trudim
da ostavim dobar utisak na publiku, da
publika dobije ono što joj je potrebno. Sad,
ne znam koliko u tome uspevam... Reakcije
su uglavnom pozitivne, mislim, nikada nisam
imao neka negativna iskustva. Na svakom
koncertu je tu bar grupa ljudi koji znaju sve
pesme i podržavaju to što radim.
Aždaha: Odlučio si da budeš svoj, da kažes
“ne” medijskom prostituisanju, nisi hteo
da prihvatiš estradu ako ona ne prihvati
tebe onakvog kakav si, ili kako je to lepo
rekao Saša Rakezić “Zograf” - ne ustežeš
se da ugrizeš ruku koja te hrani. Da li ti je
to donelo više neprijatelja ili poklonika?
Vudu Popaj: Pa, znaš šta, jedino tako može
nešto da se promeni. To je ono face-to-face,
ko će da prevagne, čija će biti glavna reč.
Tu moraš da pokažeš svoj stav, da budeš to
što jesi ili da se skloniš. Ja sam uvek donosio
svoja dela u fazonu – dobar dan, ovo sam ja
radio. Međutim, tu se ja borim sa kojekakvima
koji plaćaju da se negde pojave, plaćaju
da se reklamiraju i oni me jednostavno
progutaju. Ja se zavrtim par meseci, onako
oficijelno, koliko bi to trebalo i posle ovi idu
dalje, reklamiraju se, nastupaju, a mene
tu nema. U svemu tome vidim problem koji
je nastao zbog politike i političara, zbog
toga što oni ne podržavaju nikoga, niti ih
je briga za bilo koga. Zato, kada nastane
kriza kao što je ova, oni to prebacuju na
narod – štedite, budite ovakvi, ponašajte se
onako... Znači, oni ništa ne rade i ni za šta
nisu sposobni niti su za bilo šta odgovorni,
a za kulturu najmanje. Državna politika bi
trebalo da bude takva da podrži izdavaštvo,
a samim tim izdavači bi mogli da vode jednu
pametnu poslovnu politiku. Izdavači ne bi
uzimali pare od autora nego bi odabirali one
koji vrede i njih gurali. Ali to je samo jedan
u moru problema.
Aždaha: Da li je posledica te loše politike
i to što si morao da se za nastup na
EXIT-u prijaviš sa onim neafirmisanim
delom muzičke scene? Kako gledaš na tu
situaciju?
Vudu Popaj: Na sve to gledam kao na
izazove. Bio sam i u situaciji da moram da
95
pravim neke demo snimke da bi neko čuo i
imao poverenja u to što radim. Znaš, osetiš
ponekad poniženje, ti koji si napravio toliko
velikih stvari... Mislim da svaki umetnik to
ponekad oseti. Ipak, treba stisnuti zube
dok sve to prođe, a onda kažes sebi – ‘ajmo
sad, sad je nov teren, da vidimo kakva je
situacija, pa onda druga runda, treca...
I tako nekako živimo i stvaramo. Situacija
nije za pohvalu, daleko od toga, ali mislim
da moramo nalaziti načine da taj svoj rad
približimo publici koja je navikla na turbo-
folk i da probamo da ih pokrenemo.
Aždaha: Za dobar deo problema na
muzičkoj, okrivio si političku scenu. Iz
nekih tvojih radova i toga što govoriš rekao
bih da si apolitican, da nisi opredeljen ni
za jednu stranu. Da li ipak pratiš političku
scenu i kakav je tvoj utisak o njoj?
Vudu Popaj: To ne možeš da ne pratiš,
ako ništa drugo, bar smanjim ton i iščitam
vesti. Za to svi treba da imaju vremena.
E, sad, drugo je pitanje kakve su te vesti
koje pratimo i kakvi su ti ljudi koji se bave
politikom, a mislim da o tome ne treba
mnogo da pricam... Po mom mišljenju oni su
svi isti, trebalo bi počistiti celu scenu i početi
iz početka. Ovako, oni se samo smenjuju na
vlasti a niko ne nudi neki boljitak i napredak.
Sve je to kozmetika. Prioritet bi trebalo da
bude zdravstvo, da se ljudi leče, posle svega
sto smo preživeli, a oni sređuju trotoare...
Mislim, u redu je, i to treba uraditi, ali nije
u redu da za to vreme ljudi i dalje stoje u
redovima da predaju zdravstvenu knjižicu,
da ta ista zdravstvena knjižica ničemu ne
služi, da nema lekova, a sve to zbog toga
što su pare nekome otišle u džep ili zato što
je nekome došlo da šminka trotoare. Sve u
svemu jedna loša politika, i uvek ekstremna.
Uvek postoje dva pola i uvek se te dve strane
glože, uvek imaju neke duele i na tome
opstaju isto misle i i ne razmišljaju ni o čijoj
brizi osim o svojoj. Pogotovu sada, u ovom
periodu tranzicije, ljudima treba pomoći, ne
možeš ljude u sred krize da ostaviš na ulici
bez posla. Ali su zato dali broj telefona neke
službe koju možeš da pozoveš da bi ti neko
sa druge strane spustio slušalicu. I za to niko
ne odgovara. Problem i jeste u tome što se
tolerišu mnoge stvari. Uvek bih branio narod
u odnosu na političare, jer da nije ovakve
politike ni narod ne bi bio takav, mada se
obično poteže onaj kontraargument – narod
je takav pa su takvi i političari... To je
greška. Niti smo mi lenji, niti smo ne znam
koliko loš narod, to je prosto politika.
Aždaha: Da li je za takvo stanje kriv još
neko osim političara?
96
Vudu Popaj: Ima toliko nasilja na televiziji.
Policija reaguje samo kada se nešto desi, a
i tada su neefikasni. Kada bi ispitali nekoga,
samo na jednom primeru, da utvrde uzroke
toga što se desilo, siguran sam da bi bio
odgovoran neko sa televizije. Televizije
koje su trenutno najgledanije pružaju loš
primer. Ljudi se uglavnom žale na Pink,
ali sada ima mnogo drugih televizija koje
imaju isti, mozda i veći uticaj, kao RTS ili
B92, pa možda one mogu da ponude nešto
kvalitetno u kulturi. Sada smo u demokratiji
i svako može da gleda šta hoće. Postoji Pink,
ali onaj ko gleda rećiće – ok, to mi se ne
sviđa, gledaću ovu drugu televiziju. Po mom
mišljenju to je sve jedno te isto, sve je neka
laka zabava i sve je katastrofa...
Aždaha: Hajde da se vratimo na tvoj rad.
Pišeš knjige, stripove, pesme… Snimaš
filmove, reklame, spotove… Koji ti je
oblik pisanja i koji oblik medija dozvolio
da se najbolje iskažes?
Vudu Popaj: Trudim se da korstim sve što
mogu. Pokrenuo sam sve svoje potencijale
i tako funkcionišem. Kao što sam već rekao,
nudim svoje radove - dobar dan, izvolite,
ovo sam ja uradio… Sad, u svim medijima
imaš kukolja, ali se nađe i malo žita. Postoje
svuda ljudi koji se bore za neku pravu
stvar i ja se povezujem sa takvim ljudima i
kolegama, autorima. Ista nas je muka snašla,
a računam – zajedno smo jači. Televizija
danas uopšte nije neki toliko bitan medij,
izgubili su poverenje gledalaca. Danas
možda neko i prokomentariše ako se pojaviš
u nekoj bitnijoj emisiji na nekoj većoj
televiziji, a ranije nisi mogao da živiš ako
se negde pojaviš, svi te živi zovu, cimaju…
I nije to stvar samo kod muzičara. Skoro su
me pitali za neki intervju da li sam čuo za
neku emisiju na televiziji, da li sam u toku,
ja kažem – nisam. Oni me pitaju – zar ti nije
reklo društvo, rek’o – nisu. Sad već nije
stvar tu u meni, kapiram to je neka deseta
emisija, koja je gledana, a ja ne znam ništa
o tome i niko me nije obavestio, znači – koga
je briga za to. Ja sam za nijansu uvek više
cenio novine, mada je interntet sada možda
više aktuelan.
Aždaha: Kada smo već kod interneta,
primetio sam da na fan stranici Vudu
Popaja imaš dosta prijatelja, tvoji
spotovi su dosta gledani na youtube-u…
Kako gledaš na taj oblik prezentovanja,
pošto tu nema komentara novinara, nema
voditelja i gledaoci mogu slobodno da
iskažu svoje mišljenje?
Vudu Popaj: To je jedini pravi način da sve
bude iskreno i spontano i to apsolutno cenim,
ali kao i svaki medij i internet će verovatno
vremenom biti sve više zloupotrebljavan.
Ta iskrenost će vremenom da izbledi i
informacije će sve više da se montiraju
kao što su montirane i neke emisije na
televiziji, bilo da je u pitanju dokumentarac
o hvatanju krokodila gde ti ne vidiš da je
čovek ujeden ili nešto drugo. Ne pričam o
banalnim stvarima. I internet će vremenom
da bude sve gori, ali sam zadovoljan ako je
sada onako kako kažeš.
Aždaha: Da se okrenemo sada zanimljivijoj
strani života. Ti si svakako jedan od
retkih ljudi, sigurno jedini za koga znam,
da je navijao za “Partizan”, pa promenio
mišljenje u korist “Zvezde”, a sada, ako se
ne varam, navijaš za “Radnicki” iz Niša.
Čemu ta promena? Da li je to posledica
neminovnog intelektualnog sazrevanja ili
time želis da iskažeš neki svoj stav?
Vudu Popaj: Za “Radnički” navijam već
dvadeset godina, a nekada sam navijao za
“Partizan”, to je tačno. To za “Zvezdu” je
greška. Moje stranice na internetu uređuje
moj kolega, verovatno je pogrešno upisao tu
informaciju. Ispravićemo to. Za “Partizan”
sam navijao do drugog osnovne, a onda se
desilo to da su izgubili u sred Beograda. To
je još jedan dokaz da nikada nisam robovao
nikakvim auroritetima, čak i pre nego što
sam počeo da se bavim ovime što sada radim.
Nije bitno što su “Zvezda” i “Partizan”
dva najveća kluba u zemlji i što ja živim u
Beogradu, čak naprotiv, kako je jedan tako
veliki i moćan klub mogao u sred Beograda da
izgubi od jednog “Radničkog” iz Niša. Tada
sam odlučio da počnem da navijam baš za
„Radnički“. I dalje sam navijač, mada retko
kada idem na utakmice. Mada, i „Radnički“
je klub koji se niz godina selio iz prve u
drugu ligu i onda je ispalo da se muče, a
onda sav taj svoj trud prodaju nekome… To
je nebuloza i svestan sam toga.
Aždaha: Primetio sam iz nekih tvojih
radova da pratiš i druge sportove. I
sam si pričao da si parodirao hokejaške
utakmice simultanim prevođenjem. Koje
još sportove pratiš? Evo, tenis je trenutno
aktuelan.
Vudu Popaj: Znaš, tenis mi i ne izgleda kao
baš pametan sport u odnosu na, recimo,
stoni tenis. Mislim da je stoni tenis mnogo
sofisticiraniji – imaš jednu manju površinu
i moraš da budeš prilično precizan i gibak.
Tenis mi više izgleda kao da je neko uzeo
dasku colovaču i lupa iz sve snage i u tome
ne vidim baš neku pamet. Naravno, i tu treba
imati talenta, treba pogoditi liniju, ugao
terena, ali tu opet više učestvuje snaga nego
pamet. Pored stonog tenisa volim uglavnom
zimske sportove, eto – hokej, skijaške
skokove… Volim i atletiku. Uglavnom volim
letnje i zimske olimpijske igre. Volim i
fudbal, ali kod nas se oko toga pravi velika
pompa. Naša reprezentacija je uvek super u
kvalifikacijama a onda kada odemo na neko
prvenstvo puknemo, tako da uglavnom ne
navijam dok ne odemo na svetsko prvenstvo.
I to je to, moj klub, reprezentacija kada ode
na neko prvenstvo tada pratim i navijam.
Inače o našem fudbalu nemam bogzna kakvo
mišljnje, jer mi smo i dalje na nivou – centar
šut, go glavom, a tako više niko ne igra, osim
možda Poljske i jos nekih reprezentacija. Mi
nemamo isplanirane akcije, prodor po krilu,
kroz sredinu… Jedino je dobro to što smo u
poslednje vreme dobili malo na brzini a za to
je zaslužan ovaj španac Klemente, a i njega
oteraše. Čak i da nije uradio ništa osim što
je uneo brzinu u igru to je veliki pomak u
odnosu na ranije…
Aždaha: Kada smo već kod zadovoljstava,
po svemu sudeći ti si pravi hedonista a to
obično uključuje i gurmanstvo. Da li voliš
da kuvaš, pošto te neke fotografije koje
sam video prikazuju pored kotlića?
Vudu Popaj: Pa, više se može reći da pržim
nego da kuvam. Spremam neka jela sa ribom,
špagete, prženice… U principu nemam neki
recept za jela nego jednostavno radim po
osećaju a svako ko proba moja jela kaže da
mu se sviđaju. Ako pitam zbog čega, obično
slegnu ramenima. U pitanju je ta spontanost
u spremanju. Još da se pohvalim da sam član
udruženja “Vitezovi švedskog stola”. To je
zanimljivo udruženje, okupimo se ponekad,
podelimo se u tri grupe i takmičimo se u
spremanju jela u kotliću, s tim što ja više
učestvujem u seckanju i pripremanju salate
nego glavnog jela. Onda to jelo ocenjuju
žene i pobednik dobija neku smešnu stvar.
Eto, to je dokaz te moje posvećenosti
(smeje se).
Aždaha: Živeo si severnije i južnije od
Beograda, a i od Srbije. Interesuje me koji
ti je mentalitet više prijao i gde si osetio
da se više uklapaš?
Vudu Popaj: Recimo da bi to mogao da bude
neki jugoistok. Sever, Vojvodina, nekako
mi nije insprativna i malo je hladnija u
odnosima među ljudima, nije kao jug. A nije
inspirativna zbog toga sto je sve ravno, a ja
volim brda. Volim pogled sa brda ili volim da
odozdo pogledam prema brdu i da zamišljam
šta je iza. Najlepši su predeli uz jugoistočnu
granicu, ali su to ujedno i najsiromašniji
krajevi zemlje. Priroda je tamo predivna, a
kada govorim o tome koji mi se deo zemlje
sviđa najviše mislim na prirodu. Tu bi trebalo
dosta da se investira, da ta mesta malo
živnu, ljudi tamo nemaju od čega da žive…
Aždaha: Vudu Popaj nije prvi pseudonim koji
koristiš i primetio sam da u medijima nigde
ne može da se pročita tvoje pravo ime, a i
prijatelji te zovu Popaj. Da li je Vudu Popaj
tvoj alter ego? Da li je Popaj za Radenka
ono što je Supermen za Klark Kenta?
Vudu Popaj: Pa, tako bi trebalo da bude.
Pokazalo se da ima istine u tom pseudonimu.
Kada sam smislio to ime nisam dublje
razmišljao o tome. To je bio jedan od zapisa
koje ja pravim i kada sam razmišljao kako
da se nazovem odabrao sam da to bude Vudu
Popaj a lako je moglo da se desi da bude i
nešto drugo, ali to mi je bilo najprivlačnije.
Tek sam kasnije otkrio koliko to ustvari ima
veze sa onim što ja radim. Tu je Popaj koji se
bori za pravdu i vudu kao neka magija, a ja
sam predvideo mnoge događaje po osećaju
i po prirodi stvari reagujem i upozoravam
ljude. A takođe sam i magičan u smislu
baratanja rečima. Ima mnogo istine u tom
nadimku…
Aždaha: Bio si nazivan i hroničarom
sadašnjosti i prorokom budućnosti. Da li
stvarno imaš dar da predvidiš stvari?
Vudu Popaj: Bez obzira na to što situacija
kod nas nije ružičasta i što se propagiraju
neke druge vrednosti a ne one prave, uvek
dođe momenat kao što je bombardovanje
kada moja pesma “Rap sodia” u kojoj
upozoravam na to, postaje najslušanija na
nekim radio stanicama. Na žalost, jedino nas
takvi trenuci dovode do dubljeg razmišljanja
i tada nema nekih interesa i ne gleda se ko je
kome platio. Kada smo suočeni sa bombama
i nevoljom onda moramo da se suočimo i sa
istinom, a ja sam u toj pesmi bio više nego
istinit.
Aždaha: Imaš čak i strip čija se radnja
odigrava za vreme bombardovanja…
Vudu Popaj: Nisam znao kako da završim
taj strip, pa smo odlučili da ga završim
tako što se veselimo na mostu za vreme
bombardovanja., mada ja nisam učestvovao
na tim manifestacijama. Nisam pevao ni na
trgovima ni na mostovima, čak sam zbog
toga izgubio i sponzorstvo ADIDAS-a. To je bio
period kada si samo tu mogao da se pojaviš
a ja sam protiv samoubistva i protiv takvih
stvari, i po mom mišljenju to nije bio pravi
odgovor. Smatrao sam da to nije razumno i
nisam želeo da učestvujem u tome, iako se
to negativno odrazilo na moju karijeru, ali
ostao sam dosledan svojim principima.
Aždaha: Kada si već pomenuo igre recima,
svako ko je odslušao bar neku tvoju pesmu
zna da obožavas igre recima i da ti je to
uža specijalnost. Kako je došlo do toga?
Da li je to neki tvoj dar ili je to stvar
vežbe?
Vudu Popaj: Pa, taj dar se razvio, da kažem,
iz čiste dokolice. Dok nisam šire gledao na
svoju okolinu i ljude, dok sam odrastao
u svom kraju, ne mogu da kažem da sam
ćoškario, ali svakako nisam bogzna šta radio
u životu. Tako sam počeo sa jednim svojim
drugom da se šalim, da izvrćem reči i da ih
tumačim drugačije, i to je vremenom postalo
uobičajeno. Za razliku od prvog albuma gde
se u skoro svakoj pesmi igram rečima, to
sam u kasnijim albumima odvojio, pa sam
“ozbiljne” pesme odvajao na jednu stranu
i u njih nisam stavljao ono – čaj od male
kamile – kamilica, ali sam na svakom albumu
imao te Kalambure, uglavnom jedna pesma
u kojoj istresem sve te reči. A ima ih i u
knjigama i stripu.
Aždaha: Među rečima koje izmišljaš naišao
sam na neke neologizme koji su dosta
zanimljivi sa lingvistickog stanovišta. Na
primer reč „prekosutrica“ se pojavljuje
u stripu nekoliko puta. Kako se ta reč
uopšte akcentuje?
Vudu Popaj: To već ostavljam čitaocima na
interpretaciju i akcentuaciju. Da ti kažem,
ja u detinjstvu nisam imao mnogo prilike
da gledam televiziju, ali kasnije sam video
neke emisije Miće Tatića gde on ima onu
lutku – Aćima, i video sam da se on u toj
emisiji dosta igrao rečima. Tako da to nije
ništa novo u smislu igre rečima. Novo je sve
što sam smisliš u čemu si originalan, bez
ikakvih viceva ili gradskih žargona koji su
svima poznati.
Aždaha: Pošto kažeš da nisi puno gledao
televiziju kao mali, da li si čitao stripove
i da li te je to inspirisalo da napišeš svoj
strip?
Vudu Popaj: Čitao sam Alan Forda, Kent
Parkera i ostale koji su izlazili u toj zlatnoj
seriji. Ja sam samo scenarista stripa tako
da to što sam čitao stripove kao mali nije
presudno uticalo na to što sam kasnije radio.
I da nisam znao ništa o stripu verovatno bi
se sve isto odigralo, i ta saradnja sa strip
crtačima bi isto rezultovala ovim stripom.
Ne verujem da mi je to mnogo pomoglo, jer
bi postupak rada bio isti. Crtači su tražili da
prilagodim taj scenario stripu, a tih par junaka
koje sam ja čitao nije mnogo uticalo na to da
strip bude ovakakv kakav jeste. Bavio sam se
ranije prepravkama stripa i to mi je izgledalo
toliko teško da mi se činilo da bi mi bilo lakše
da nacrtam svoj strip. Prepravljao sam strip
“Komandant Mark”. Te prepravke su bile po
sistemu – komandant Mark izlazi iz tvrđave
Ontario na konju a ispod piše “komandant
Mark je tog jutra krenuo u šetnju”, pa ja
dodam “na konju”. Jer, kakva je to šetnja ako
jašeš? On je bio komandant Marko, bili su tu
i Žalosni Jova i Laf bez “b”, a crveni mundiri
su se lepo preneli na naše devedesete. Onda
komandant Mark jaše, a ja docrtam četiri “S”
na nekoj zgradi… Pravio sam ambijent koji
97
odgovara našem podneblju, pa ,na primer,
obrišem “g” i dobijem “sto mu romova”… Tu
je bilo prilično detalja da se uradi.
Aždaha: U pogovoru “Skupljača” piše da si
i sam nacrtao jedan, kako ti kazes, demo
strip “Ogroman si slone, tebi divim se po
malo!”. Ali taj strip nije ugledao svetlost
dana, jer po mišljenju crtača “Skupljača”
nije ispunio neke standarde. Koje to
standarde tvoj strip nije ispunio?
Vudu Popaj: Jednostavno nisam talentovan
za crtanje, i uopšte za slikarstvo. To je
verovatno jedina oblast gde ja ne mogu da
se izrazim ali, ko zna, možda jednog dana…
Znaš uglavnom sam crtao neke glave tako da
ne verujem da bih sa tim glavama mogao da
budem baš ozbiljan strip crtač.
Aždaha: Po onome što sam video u stripu,
rekao bih da imaš još dosta ideja. Kada
možemo da očekujemo novi strip?
Vudu Popaj: Pa, ne verujem da će to biti u
dogledno vreme, a možda više neće ni da se
desi, bar ne samoinicijativno. Ukoliko se bilo
gde ljudi zainteresuju do te mere da traže od
mene da napravim novi strip, znači ako neko
pokrene tu inicijativu, sigurno ću tome da se
posvetim. Mada, kao što sam rekao i posle
prvog albuma da neće biti drugog, možda
se i ovde varam. Nema pravog odgovora.
Možda mi opet kvrcne i sednem i napisem
novi scenario za strip. Sticajem okolnosti,
mene najviše znaju po muzici, ali trenutno
sam posvećen drugim oblastima, one su
moji pijuni i ja ih pomeram. Poređao sam
figure i sada povlačim poteze. Trenutno sam
skoncentrisan na pozorište i dramu tako da
mi je to sledeći potez.
Aždaha: Jasno je da si vrlo slojevita
osoba i jasno je da ima dosta simbolike
u svemu što napiseš. Interesuje me koja
je simbolika u naslovu stripa “Skupljači
perja rano lete”?
Vudu Popaj: Taj naslov je nastao slično kao i
moj nadimak, spajanjem delova naslova dva
filma. Tu, naravno, ima i dublje simbolike.
Ja se u stripu bavim nekim stvarima koje su
osetljive kao perje. To je ono što ti kažeš –
slojevito, osetljivo, ono što je vredno i mora
da se ispere u vodi kao zlato. Tako smo mi u
stripu tragali za tim prefinjenim, umetničkim
dojmom, pa u tom smislu perje predstavlja
tu esenciju traganja umetnika za nečim što
je istinski vredno. A može se reći da smo mi
skupljači. A voleo bih da čitaoci razmisle
o tome zašto rano letimo, nadam se da će
neko ko čita strip doći do tog zaključka. A
voleo bih da me onaj ko to otkrije obavesti,
da mi se javi putem interneta.
Aždaha: Stripovi u “Skupljačima” su
tematski dosta različiti, i iako ih povezuje
98
ista nit stiče se utisak kao da je svaki strip
pisala druga osoba, baš kao što su ih i crtale
različite osobe. Otkud tolika različitost?
Vudu Popaj: Tu sam imao dosta prostora za
eksperimentisanje i hteo sam da napravimtaj
strip tako da ide u dosta pravaca, da ima
dosta značenja. Kao kada sam radio film, u
njemu sam bio i režiser, glumac, scenarista,
pokazao sam i voditeljske afinitete. Zatim,
pošto se radnja odigrava na radiu, tu su bile
i sve forme radio programa – i gost u studiu i
javljanje sa terena i snimanje diktafonom…
Volim da u jednom projektu, a ovde je u
pitanju strip, prikažem sav svoj talenat,
pa se tako i priče razlikuju. I jednostavno
nisam želeo da se ponavljam. Mogu da ti
kažem da sam zaista ponosan na strip i vrlo
sam zadovoljan. Neke druge stvari u životu
nisam uspeo da uradim iz prve onako kako
sam hteo. Postoje stvari koje ću možda iz
drugog puta da uradim bolje, ali za strip
stvarno nemam zamerki.
Aždaha: Tiraž je bio dosta mali, svega
petsto primeraka. Da li možemo da
očekujemo neko novo izdanje, ponovljeno
ili možda dopunjeno?
Vudu Popaj: Kao i sa nekim mojim ranijim
izdanjima i tu je problem u distribuciji. Ljudi
jednostavno ne znaju kako da nešto nabave
i tu je možda samo indirektno problem sa
izdavačem, koji iz ovih ili onih razloga nema
dobru distribuciju. Mozda je problem i u
reklamiranju, sve je to u našim rukama. Ja
se trudim koliko mogu da knjiga bude na
nekim mestima i da pričam svuda o tome.
Međutim, to ne umanjuje značaj izdavača
koji se inače ranije nije bavio stripom, pa čak
ni beletristikom, već medicinskim knjigama,
a koji je ipak pristao da objavi ovaj naš strip.
To treba ceniti. Mada, danas svako može da
negde sam odštampa svoju knjigu, ali će opet
da naiđe na taj problem oko distribucije.
Što se tiče ponovljenog izdanja, to nije do
mene, ako se desi – desiće se. Ja sam svoje
uradio, zapravo i više od toga. Danas, kada
izdaš nešto, moraš od početka toliko toga da
radiš sam. Kada nešto napraviš, izdaš knjigu
na primer, moraš da znaš kako se konkuriše
za neku nagradu. To danas niko neće da ti
uradi, iako je to nekada bio posao izdavača.
Moraš da sediš u izdavačkoj kući i da tamo
piješ kafe, da se družiš sa ovim i onim da
bi imao promociju stripa ili knjige. Meni je
to sve strano, ali to je posledica one priče
gde država nije podržala izdavače, a onda
se izdavač okreće onima kod kojih ima neki
interes osim tog izdanja. Ja jednostavno ne
mogu tako da funkcionišem, niti mogu da
zovem nekoga petnaest puta. Mogu nekome
nešto jednom da kažem i da smatram da se
to razume.
Aždaha: Čista radoznalost me tera da te
pitam zašto Popaj u stripu uvek nosi isto
odelo – prugastu majicu, štrumpf kapu,
kratke pantalone (čak i zimi) i naočari za
sunce (čak i noću)?
Vudu Popaj: To što ne nosim adekvatnu
odeću simbolično prikazuje mene kao
nekoga ko ide ispred vremena. A vezano je
verovatno i za moj način odevanja koji je
dosta nekonvencionalan. Ja inače ujutru
kada ustanem zgrabim šta imam pri ruci
da obučem. Bitno mi je samo da se osećam
komotno. Možda to ima veze i sa jednim
plavim duksom sa zelenim prugama koji
bih nosio kad god bih snimao spot. Jednom
prilikom mi je moj drugar, koji mi inače
radi sve spotove, rekao da ne moram više
da dolazim jer sam stalno u istom duksu. Ja
sam to ispričao svojim crtačima i oni su to
verovatno uneli u strip.
Aždaha: Pomenuo si film koji si uradio, šta
možeš da nam kažeš o njemu?
Vudu Popaj: Film se zove “Napad na stanicu
Ekspres”. U njemu glume moji prijatelji koji
su većinom ljudi nepoznati široj javnosti,
naturščici, koji su sa svojim imitacijama
i improvizacijama najviše odgovarali
nadrealnom humoru kakav sam prikazao u
filmu. Samim tim, film je u suprotnosti sa
onim što često viđamo, a to je situacija da
jedni isti glumci guraju svoje projekte po
partijskoj ili nekoj drugoj liniji i izbacuju po
deset filmova godišnje, a od toga ništa nije
vredno u intelektualnom smislu. Film je u
pomalo u stilu Monti Pajtona, sa elementima
treš fazona, ali je sve autentičnan srpski
humor. Projekat je urađen kao odgovor na
dešavanja u mojoj okolini, a takođe je i
odgovor na mnoge glupe komedije čiji je
sadržaj prazan i dosadan, poput neke španske
serije ili drugih budalaština kakve se mogu
videti na našim televizijama. Pre svega,
ideja je bila da se prikaže neuravnoteženost
i disharmonija u komunikaciji, zbog toga
i radnja vizuelno nije sinhronizovana sa
zvukom.
Aždaha: U tvom filmu se pored natruščika
pojavljuju i neke poznate ličnosti.
Vudu Popaj: Da, interesantno je to kako sam
za dvadeset minuta uspeo da dovedem par
poznatih faca koji su mi bili VIP i pojavljuju
se u samo desetak sekundi filma. To je pre
svega iznenadilo mog prijatelja Baneta
Radovanovića, koji je glavni režiser filma.
Bila je nedelja, snimali smo na više lokacija i
poslednja je bila hala Pink, gde sam došao na
ideju da snimimo jedan deo gde će se pojaviti
neke poznate ličnosti. Bane je bio u neverici,
kaže – to je nemoguće, nedelja je popodne, ko
će sad od poznatih da ti dođe... Međutim, ja
sam onako nasumice okrenuo par brojeva, jer
nisam imao nikog određenog u planu i u roku
od dvadeset minuta tu su bili Ana Stanić, Žika
Milenković, Vanja Bulić... Mislim da iza sebe
imam neke kredite i da je taj moj stvaralački
rad doveo do toga da ako se nekome obratim
za nešto, mogu to i da dobijem.
Aždaha: Delujes kao dosta opušten tip,
mozda čak i flegmatican. Da li postoji
nešto što te pogađa, nervira?
Vudu Popaj: Pa, eto, pomenuo sam neke
stvari vezane za period tranzicije, pomenuo
sam bolesti… Pogađaju me ljudske drame,
stalno postoji neko ko traži pomoć. Ljudi su
prinuđeni da se bore za svoj život ili život
bližnjih, a nemaju novca za operacije.
Nervira me to što u ovoj zemlji mnogi rade
ono što ne znaju i onda su svi loši u svemu.
Neke greške se stalno ponavljaju, kao neka
mantra. Svako od nas bi treblo da ukloni
uzroke svojih gresaka, to bi trebalo uraditi
za opštu dobrobit društva. Sve u svemu,
atmosfera u zemlji je loša, vlada neko
sivilo i bolest mozga. Ono što se prezentuje
putem medija nema veze ni sa Bogom ni
sa ljudima. Tu se mnogi koji ne zaslužuju
da budu na televiziji od nesposobnih prave
sposobnima. Vrti se stalno jedno te isto, a to
je samo smuti pa prospi. Sve je važnije od
kvaliteta – i nečija tetovaža i kako ko izgleda
i kako neko psuje a ne ono sto on stvara.
Ne treba gajiti predrasude. Neki narodnjaci
mogu više da vrede i od repera i od rokera.
Pesme Dragane Mirković, recimo, tako lepo
oslikavaju ženu i to je na jedan tako fin način
rečeno da to postaje vrednije od nečega u
rokenrolu ili repu gde se ljudi bave nekim
budalaštinama i time loše utiču na sve nas.
Ima dosta nasilja, odvratnosti, trovanja,
smaranja, nekih retrogradnih ideja za koje
smo mislili da su iza nas, kao i neki izlivi
nasilnih izjava i ruganje svemu i svačemu...
U muzici vladaju besmileni i prazni stihovi
koji ponižavaju razum. Nekim ljudima ništa
nije sveto i mogu da ispljuju bilo koga pa
nek je to i Nikola Tesla. U rep muzici i deset
godina nakon „promena“ neki i dalje cirkaju
i puše vutru, drogiraju se, sede na gajbi i o
tome pričaju, a to je daleko od promena.
Što je još gore, takvi ljudi se akcentuju kao
nekakve javne ličnosti. Kada bi policajci
išli gradom u civilu imali bi mnogo toga da
vide i puno ljudi da uhapse. Verovatno to
ne rade, jer su zatvori već prepuni. Treba
svakog smestiti gde mu je mesto. Možemo
da pričamo šta hoćemo, ali na žalost, ako
je neko lud treba ga staviti u ludnicu, onaj
ko je za zatvor – u zatvor. To kod nas nije
tako, šetaju se i jedni i drugi i svima nam
prave probleme. Ali ja to razumem, svaka
politika mora da ima svoj ventil i onda kod
nas dozvole nekima iz naroda, ili svima, da
rade šta hoce da bi oni ostali na vlasti. I
umesto da rešavaju probleme oni dozvole da
se takve stvari dešavaju i zato svi prolaze
nekažnjeno. A bolne teme se uvijaju u
oblandu, koristi se drugačija terminologija,
kao tipa – nije više inflacija, sad je to rast
dinara. A svako od nas, svaki dan oseća neki
problem. Eto, postoji dosta stvari koje me
nerviraju...
Aždaha: Pomenuo si neke svoje kolege na
koje se stavlja akcenat a za koje smatras
da to ne zasluzuju. Da li postoje neke
kolege koje ceniš?
Vudu Popaj: Uglavnom cenim mlađe
umetnike koji su van Beograda, mada i u
Beogradu ima nekih dobrih autora, ali opet
su uglavnom to oni koji počinju. Teško je
nekoga izdvojiti, više ne postoji jedno ime
koje je sinonim za nesto dobro ili loše. Danas
ima dosta izvođača, a nema menadžera koji
idu po koncertima i prate šta se dešava, nego
svako ima svoja neka nazovi velika imena,
koja nudi svima za sve prilike. Oni daju
ponudu opštini, a ljudi iz opštine umesto da
kažu – potreban nam je za tu manifestaciju
takav i takav čovek, oni da se ne bi cimali
prihvataju uvek jedna ista imena. Mogu
samo da biraju da li hoće „Balkaniku“ ili
„Van Gog“. Mnogim talentovanim ljudima u
svim oblastima ostaju zatvorena vrata. Teško
je i nama koji smo uspeli nešto da uradimo,
kako je njima ne smem ni da pomislim.
Aždaha: Šta možemo u skorije vreme da
očekujemo od Vudu Popaja? Da li planiras
neke nastupe? Album je skoro izašao, koji
ti je sledeci potez?
Vudu Popaj: Već sam pomenuo pozorište,
radim na tom dramskom tekstu… Još nisam
siguran, mozda će da bude i mjuzikl, još
ga nisam završio pa ne znam gde će da me
odvede. Voleo bih da uradim jedan hardkor
album sa bendom. To mi je neostvarena želja
u muzici, mada me rokeri već doživljavaju
kao svog. Kod nas ima dosta repera koji
kada čuju gitaru u fazonu su – beži ja to ne
mogu da slušam. Ali ustvari rok kultura je
vrlo značajna za razvoj muzike, pa i svakog
čoveka. Mene je zanimala rok muzika i
dobro sam upoznat sa rokenrolom da bih
voleo, eto, da napravim takav album. I sam
sam jedno vreme pratio rokenrol a onda sam
počeo da se bavim hip hopom jer je to bio
najbolji način da se iskažem. Inače, bavim
se i nekim skulpturama, koje ja zovem sub-
skulpture, pa je moguće da ću da napravim
i neku izložbu tih mojih radova. Bavljenje
skulpturom smatram za neku vrstu zamene
za to što ne znam da slikam. Ja sam firma na
dve noge, samostalni umetnik, freelancer i ja
sam kao takav već dosta uradio, sada ulazim
u jedan laganiji period. Ne verujem da bi mi
sada u ovakvoj situaciji, i u vreme ove krize
koju najavljuju, neko preterano cimanje kao
ovih godina unazad oko izdavanja albuma,
prezentovanja, koncerata, donelo bogzna
šta. Dakle sada ću lagano da ova svoja dela
lagano približavam publici i pokušaću da ih
malo proguram u inostranstvu. To su neki
planovi…
Aždaha: Trenutno je u toku promocija
tvoje nove knjige?
Vudu Popaj: Da, knjiga je u izdanju “Lagune”
i zove se “Od pojasa na niže”. Do sada sam
imao dosta dobru podršku izdavača, mada se
kod nas to kasnije često pretvori u onu priču
– moramo da da se bavimo i nekim drugim,
nisi ti jedini autor… Nadam se da to neće da
se desi sa “Lagunom”, baš zato što sa njima
imam tako pozitivna iskustva. Prvi put sam
sebe doživeo kao ozbiljnog pisca, jer su se
i odnosili prema meni kao prema gospodinu
i umetniku. Dok sam pisao knjigu bio sam u
teškim uslovima, hladnoći i nemaštini, ali
sam to nekako izgurao. Mislim da je za pisca
bitno da promeni mesto boravka, to sam
zaključio kada sam video koliko sam ja mesta
promenio u knjizi i gde sam sve putovao.
Naravno, mozes ti u knjizi da opisuješ i kako
živiš u kući, ali onda tu mora da se desi neko
čudo. Makar je i odlazak u vojsku promena
koja inspiriše čoveka da piše.
Aždaha: Da li ima nečeg novog u muzici
Vudu Popaja?
Vudu Popaj: Nov je album “Svi unutra” na
kom su učestvovali reperi iz cele Srbije.
Moram da napomenem koliko mi je drago
što svi ti ljudi vole svoje gradove i opisuju
ih u svojim pesmama. Kod Zaječaraca je
dosta izražen lokal-patriotizam. Mal te ne
da nema nijednog repera u Zaječaru koji
nije pričao nešto o svom gradu. Sto se tiče
snimanja albuma, ja sam sakupljao i tražio
neke ljude, a drugi su našli mene. Sakupio
sam određeni broj pesama i nisam znao
koliko će to da traje, ali se ispostavilo, isto
kao sa spremanjem jela, da je to bila prava
kombinacija, odnosno tačan broj pesama
koje će se naći na albumu. “Svi unutra”
treba da skrene pažnju na autore iz Srbije,
bar toliko da dobiju šansu. Ja ne tvrdim da
oni vrede više nego neki drugi, ali mislim
da zaslužuju priliku da pokažu šta znaju.
Nosim u sebi kolegijalnost za ljude koji su
normalni i sa kojima sam na istoj talasnoj
dužini, a ne vidim da danas postoji dovoljno
poštovanja i te neke kolegijalnosti. Čak i
kada ti neko ukrade ideju on ne kaže – e, to
je Vudu Popaj ili po uzoru na Vudu Popaja,
nego sve to pokušava da zabašuri i sakrije.
Ovi mlađi ljudi još nemaju taj teret sujete,
tako da sam uživao u stvaranju tog albuma.
Što se tiče nekih najnovijih stvari, ima nekih
saradnji. Recimo, uradio sam jednu pesmu
sa grupom E-Play, zatim sa ekipom iz Zemuna
(MC Milovan, Shorty, Marko iz CYA) pesmu o
Zemunu, misilm da ta pesma može da se
nađe na netu a i spot je urađen, ali ne znam
kada će on da se pojavi. Takođe sam uradio
jednu pesmu sa Sofijom, pevačicom koja je
izdala album za PGP. Uglavnom su nove stvari
99
vezane za neke saradnje, čisto da izbacim
neku pesmu do sledećeg projekta.
Aždaha: Da li imas nesto da kažes za
kraj?
Vudu Popaj: Pa, eto, uvek sam se trudio
da budem drugačiji, da se ne ponavljam.
Iako sam mogao da eksploatišem neka svoja
popularnija dela da multipliciram… Otišao
sam u jednom periodu dosta daleko od nekih
svojih početaka a sada se vraćam, ali opet
ne onom stazom kojom sam došao. Sada se
opet vraćam nekom komercijalnijem načinu
izražavanja, nesto poput ove poslednje knjige
koja je potpuno razumljiva. Pisana je mal
te ne u prvom licu, jedan putopis,
neke moje
100
dogodovštine… Ali u jednom trenutku sam dana, samo treba da se otvorimo. Kada ovde
bio na jednoj tački u kojoj je malo ko ovde budemo imali Šveđane, Grke i ostale, onda
mogao da me razume. Na albumu “Tubed ćemo nešto iz toga i naučiti.
sellotape”, koji je po mom mišljenju world
art projekat, imam pesme kao što je jedna u Aždaha: Pomenuo si Šveđane i švedski.
kojoj se mladić i devojka mire posle godinu Pročitao sam negde da imaš dosta uspeha
dana na groblju i šetajući pevaju jedno u Švedskoj. Je l' to neka fora ili su
drugom na švedskom, onda se pojavljuju šveđanke stvarno lude za tobom?
vudu vračevi koji na nekom afričkom jeziku Vudu Popaj: (smeje se) To je bila šala,
izgovaraju neku pesmicu, za to vreme se vezano za moj fazon gde mi Šveđanke klešu
momak i devojka kriju, kada vračevi završe imena na stomaku. To je zbog toga, inače,
oni nastavljaju da idu pričajući na grčkom. ne verujte u sve što pročitate.
To je sve moj autorski rad. Ili imam jednu
pričicu koja se zove “One minute before
the concert” gde novinar intervjuiše nekog
razbijenog, odvaljenog rokera i to traje
četiri minuta, a pesma se zove minut pre
koncerta… Otišao sam daleko u nekim
kreativnim razmišljanjima ali mislim da će to
biti blisko publici jednog
101
102
103
104
105
106
107
108
109
 Mali laki esej UDK BROJEVI: 101 ; 821.163.41-4
ID BROJ: 157625100

Piše: Đorđe SAVIĆ autonomije filosofije (taj kriterijum je Teza 2. DESNI BEK po def. branič,
ili, u prvom slučaju, aksiomatski sistem zadužen za levo krilo
(11 teza o filosofiji i njenoj na osnovu koga je utemeljena filosofija,
autonomiji) ili, u drugom slučaju, kriterijum se Odbrana filosofije (filosofskog
verifikuje u zavisnosti od postupaka sistema), pa i njene autonomije,
Svaka sličnost sa g. Karlom kojima se u određenim kontekstima koja može biti konstituens same
daju određena vrednosna značenja), filosofije (ali, ponavljam, ne tako bitan
Marksom je samo slučajna
ali kriterijum određivanja autonomije konstituens), mora biti, pre svega,
filosofije nema bitnog uticaja na dogmatskog karaktera. Tautologija se
„Ma, kakva autonomija.“
filosofiju kao krajnji „proizvod“ mora poštovati, aksiome, normalno,
R. Rorti
racionalnog modela. Ono što možemo same po sebi moraju biti očigledne i
tvrditi je sledeće: Ezra Paund je pesnik ne smeju, kako Berkli kaže „to može
„Opšta mesta su već davno došla u
zato što ispunjava uslove, a uslovi su: biti jako opasno, onda će posledice biti
krizu.“
a) postojanje pesama Ezre Paunda nesagledive“, dozvoljavati nesiguran
M. Kozomara
b) postojanje predhodnih modela ili preopširan zaključak iz onoga što
v) operacionalizacija modela tvrde. Svaka filosofija (koja se brani (ili
„On nije voleo metafizičke
g) racionalna struktura (čak i dadaizam koju brane)) ima za cilj samo da pokaže
razgovore.“
ima racionalnu nit) da je jedini ispravni racionalni model
M. Ljermontov
d) subjektivnost i stvaralaštvo su postojećeg sveta i da se sve odigrava
objektivizirani u strukturama koje je propisao bog (po
Teza 1. GOLMAN po def. onaj koji
đ) nikakva normativnost izvan definiciji vrhovni voluntaristički strateg
brani
objektiviziranosti. datih ne-racionalnih struktura sveta
Hajdeger je filosof iz istih razloga prema kome pojedini filosofi mogu da
Filosofija je strogo racionalizovan
ili možemo tvrditi Husrelova filosofija gaje intelektualnu ljubav).
model određenja problema koji ima
je takva i takva. Ono što je preterano Mislim da u istoriji filosofije teško
za cilj njihovu operacionalizaciju.
tvrditi je da li je to dobro, loše, istinito, da možemo da nađemo boljeg desnog
Autonomija filosofije ili podrazumeva
neistinito, fašizam, komunizam... To beka izuzimajući religiozne mislioce
utemeljenje filosofije (pa i njeno
je ono što pripada drugom modelu i od Platona (ono „široki“ valjda znači
određenje kao racionalnog modela)
višem nivou. To su pravila koja važe u neprelazan).
ili ima vrednosne konatacije (da li
višem sistemu (sistemu koji upoređuje
je model samosvojan i nezavisan od
racionalne modele). Drugim rečima, Teza 3. LEVI BEK po def. branič,
ideološkog ili totalitarnog). Ne postoji
golman je jedini igrač na terenu zadužen za prodor po levoj strani
suštinska veza između filosofije i njene
kome je dozvoljeno pravilima igre da
autonomije. Filosofija ne mora (ali
loptu može dodirivati svim delovima Odbrana filosofije, pa i njene
može) da bude utemeljena da bi se
tela (rukom, nogom, glavom), ali autonomije, ne mora biti samo
smatrala filosofijom niti mora da bude
golman je taj koji u okviru igre (sudija dogmatskog karaktera – često postoji
neutralna, samosvojna i nezavisna da
je spolja) prekida i nastavlja igru mogućnost protivnapada (sistem se
bi bila racionalizovani model određenja
(vrši opstrukciju) hvatanjem lopte, može braniti i direktnim napadima
problema i njihove operacionalizacije.
zaustavljanjem protivničkih napada i (protivnikovim sredstvima) na sistem).
Autonomija filosofije nije primarna
degažiranjem lopte. Napomena: ovde imam u vidu primer
relacija koja čini filosofiju (nije ni
Jedan dobar golman bi bio filosof Zenona, kako bi Teodor Gomperc lepo
potreban ni dovoljan uslov). Ona ne
ranga jednog Hegela. primetio, koji počinje kao dogmata
zadovoljava bitno racionalizovan
(odbrana Parmenidove teorije bića),
model. Postoji kriterijum određivanja

110
 i eventualno napravile dve-tri finte na
Filosofija mora biti racionalni model sredini terena i da je to dosta. Jezikom
postojećeg datog sveta subjektivno filosofije rečeno izgleda da dosadašnji
interpretiran u istinski sa-vremenim sistemi ili dosadašnje tautologije nisu
okolnostima. Problem filosofije nisu funkcionisale, pokazale su se kao privid
manifestacije sveta (jezik i date bez obzira na to što su neke od njih
strukture). Problem filosofije je jako dobro pojmovno izrazile model
sam svet koji je slučaj. Pod svetom (Hegel, pre svih), ali da se ipak radilo
podrazumevam pre svega čovekov svet o samozadovoljstvima i obmanama
(čini mi se ako filosofija ima smisla, svetskog duha i svetske misli. Sistem
ima ga samo u toj meri koliko je čovek je danas zaboravljen, ostavljen ili
predmet filosofije). ga je nemoguće sklopiti, ipak to još
U zavisnosti da li je centarhalf nije eksplicite dato kao antisistem ili
čistač ili libero takve su i alternative: u kao fragment koji bi pretendirao na
pa preko skepticizma (ontološkog,
prvom slučaju, dakle čistač, centarhalf opštevaženje. Ne vidim potrebu ni za
naravno) završava u nihilizmu (aporije
bi mogao da bude Vitgenštajn, jednim ni za drugim, ni za sistemom ni
u krajnjoj instanci nagoveštavaju
ako se radi o liberu onda najviše za antisistemom. Možda je to samo ona
nemogućnost kretanja). U politici to
odgovara Lajbnic. Optimalan spoj bi navika na koju smo oguglali proučavajući
može da se naziva i plaćena opozicija
predstavljala naša praxis filosofija u istoriju filosofije. Filosofija je strogo
(lažna alternativa).
svom najboljem izdanju (Gajo Petrović racionalizovan model određenja
i Milan Kangrga). problema i njihova operacionalizacija.
Teza 4. DESNI HALF po def.
Prodor postoji ( i tome nas uči istorija
samosvesni smisleni igrač, graditelj
Teza 6. LEVI HALF po def. onaj filosofije), model sveta postoji (još nije
igre
koji pazi na sve, ništa ne sme da odleteo u vazduh), mislim da će neko
propusti od filosofa već ostati iz naših modernih
Filosofija dosta dugo traži dobru
vremena (sva vremena su moderna
(ispravnu) metodu. Postojeće metode
Opšte mesto relacija često postaje vremena) da se uči u istoriji filosofije.
su primenljive do izvesne granice. Čini
kategorija fenomena koji se podvode Broj 7 na dresu bez ikakve navike
mi se da takva metoda predstavlja
pod poznatost (lako prepoznatljivost). i dalje pripada Dejvidu Hjumu. Ako
racionalnu zabludu i da postojeće
Ni u problemima moderne ni u ništa drugo skepticizam je onaj
metode možda malo modifikovane u
problemima dekadencije ne sme se tako koji budi iz dogmatskog dremeža
zavisnosti od nivoa i modela mogu da
lako odustati od problema epohe, jer ne uspavane filosofske lepotice zatvorene
posluže (ali nikako ne treba očekivati
postoji ni problem ni opšte mesto koje u svojim zamkovima u nekim svojim
apsolutnu sigurnost, proverljivost
se može prevazići. Citat je imanentan Kenigsberzima na današnjoj teritoriji
i primenljivost). Možda postojanje
problemu, transcendentnost je Rusije.
više metoda predstavlja opasnost za
najčešće zaborav operacionalizovanih
autonomnost filosofije, ali činjenica da
kategorija koje impliciraju nastanak Teza 8. DESNA POLUTKA po def.
se problem koji treba operacionalizovati
čitavog niza novih i novih kategorija. onaj koji ume da spusti loptu na
razvija u okviru racionalnog modela
Nipošto ne treba diskreditovati opšta zemlju i zna u svakom trenutku šta
daje nam za pravo da koristimo u
mesta, relacije bez njih često nemaju da uradi sa njom
određenom obliku različite metode.
referirajuće sisteme. Nema potrebe
To bi bilo nešto slično onome što je
praviti, slično Hajdegeru, korak nazad Dakle, Sokrat ili Fojerbah.
Rasel eksplicirao kao kriterijum istine
i nove temelje, dovoljno je proveriti Autonomija se sama utemeljuje
– teorija korespondencije kombinovana
postojeći materijal. Kategorije se ne kao sloboda. Slobodni čin slobodnog
sa teorijom koherencije, odnosno,
uništavaju i ne nastaju svaki dan. izbora slobodnog subjekta u slobodnom
istinitost određenih nivoa mora da
Naravno, Aristotel je neprikosnoven društvu u saznatim okolnostima
se poklapa u okviru datog sistema.
što se tiče pozicije levog halfa. saznatog sveta. Ima isuviše uslova
U svakom slučaju to je jako teško
koji treba da se zadovolje da bi se
precizno odrediti. Jedino što znamo
Teza 7. DESNO KRILO po def. govorilo o slobodi. Voleo bih da nisam u
sigurno zahvaljujući Dekartu i njegovoj
brzo, zaduženo za igru bez lopte, pravu, pošto mi sloboda sa aksiološkog
aksiomi „Mislim, dakle postojim“ je
prodore po desnoj strani iz kojih stanovišta još pozitivno odjekuje, kada
da je ta metoda racionalna. Pa i to je
može, ako dobije loptu, da postigne smatram da bi bilo najbolje kad bi se
dosta.
gol oslobodili slobode. Ne znam šta znači
Rekoh Dekart i tu ostadoh.
sloboda. Isuviše profanisano da bi bilo
Prateći ili postavljajući dijagnozu upotrebljivo. Jedino kako mogu da
Teza 5. CENTARHALF po def. stub
savremene misli čini se da prostor preko prihvatim slobodu to je kao samovolju.
odbrane, drži sve konce u svojim
krila ne postoji i da je zadatak vraćanje Problem sa drugim ljudima koji treba
rukama
u odbranu da bi se tamo pokupila lopta da trpe moju samovolju nije u tome što

111
su oni ili ja samosvesna bića, slobodna
bića, misleća bića i kakva sve ne bića.
Problem nije u tome što svi mislimo
(neko bolje, neko gore), problem je u
tome što svi dišemo. Priznavanje drugih
ljudi se sastoji samo u činjenici da svi
dišemo. Bez mišljenja možeš ceo život,
bez disanja možda tri minuta.
Teza 9. CENTARFOR po def. onaj
koji postiže gol
Ne postoji promena sveta. Svet
postoji i dat je kao slučaj. Autonomni
filosofi autonomnih po-gleda na svet
moraju da poštuju činjenice. Utoliko
gore po filosofe.
Normalno, druga centarfora igra
drug Karl Marks.
Teza 10. LEVA POLUTKA po def.
onaj koji igra svoju igru, poslovođa,
dobar zdrav razum koji nije na
odmet
Jedan filosof da bi napisao svoju
estetiku ne mora da pogleda u svom
životu nijedno umetničko delo. Jedan
etičar može u privatnom životu (u svom
jedinom životu) da postupa neverovatno
nemoralno i da to može (ali i ne mora) da
se kosi sa njegovim etičkim postulatima.
Filosofija može i bez sveta, prirode,
duha, i bez boga i bez ljudi i bez ljubavi
i bez mudrosti i bez slobode i bez
pojma, suda, zaključka, i bez logike i
bez ontologije, epistemologije, etike,
estetike, istorije filosofije, i bez same
sebe i bez autonomije, filosofija može
bez filosofije. Filosofija ne može samo
bez filosofa. Postoje vrhunski igrači i
vrhunske igre vrhunskih igrača, vrhunski
igrači mogu sebi da prilagođavaju
pravila igre, da ih proširuju, da igraju
van pravila, da ne igraju za tim, samo
možda ne treba da zaborave da dobar
zdrav razum nije na odmet. I to ne
zbog toga što čitava istorija filosofije
negira od Talesa, preko Heraklitovog
upada u rupu, pa Platonovog konjstva,
Roscelinovog anđela, berklijevskog „biti
opažen“, Kantovog Boga i besmrtnosti
duše, Hegelovog svetskog duha u
potrazi za izgubljenim vremenom,
Marksove revolucije, Ničeove volje
za moć, Vitgenštajnovog neizrecivog,
Sartrove slobode, Blohove nade, isti taj
zdravi razum, već zbog činjenice što
pad postoji i koliko god da je padobran
112
dobar on samo usporava propadanje -
kad tad ćemo se prosuti po zemlji.
Dobre desne polutke bi možda bili
Bertrand Rasl i Lešek Kolakovski.
Teza 11. LEVO KRILO po def. igrač
koji se bori protiv desnog beka,
dobar centaršut
Naše levo krilo je Niče.
Napad na sistem (i odbranbene
mehanizme sistema) ne mora nužno da se
manifestuje kroz vrednosne kategorije
(tako se često pojavljuje ludilo kao
izlaz, jer se rušenjem aksiologije
datog sistema ne uspostavljaju ni
prazan prostor ni nove vrednosti) već
se radi o povratnoj relaciji sistemskom
bumerangu koji rađa slične tautološko
vrednosne okvire. Zabluda nije nužno
laž iako je pogrešno mišljenje. Laži
se zaista nije moguće osloboditi. Iz te
činjenice možda jedino što sa izvesnošću
možemo tvrditi je da je laž neka (doduše
negativna) komponenta istine i možda
bi nam malo laži pomoglo da saznamo
istinu. To ne može da postane opšte
pravilo, ali ono što može da posluži kao
opšte pravilo je veća OTVORENOST ka
saznavanju nemogućeg, onog što je samo
za sad sa one druge strane racionalnog,
onog što nije postalo provereno
filosofsko znanje, tako kombinovanjem
poluistinitih mogućnosti (alternativa)
možemo rekonstruisati postojeći
racionalni model koji pretenduje ka
verifikaciji onoga što kažemo, kako
kažemo ili kako dobro možemo da ne
znamo ono što bi mogli loše da znamo.
Filosofija tu zaista jedino ima svoju
autonomnost ili pravo da traži sebe
samu pošto već postoji kao potencija,
kao datost onoga što rekonstruišemo
da bi pohvatali racionalne principe po
kojima se to dešava.
Sad još u potpunosti da dam sastav
tima (snova):
1. Hegel, 2. Platon(Berkli), 3.Zenon,
4. Dekart, 5. Vitgenštajn(čistač),
Lajbnic(libero), 6. Aristotel, 7. Hjum,
8. Sokrat (Fojerbah), 9. Marks, 10.
Kolakovski (Rasel), 11. Niče.
Trener takvog tima niko drugi do sam
Bog (ili profesor filozofije).
Taktika: totalni fudbal, svi u napad,
nema izgubljene utakmice, igra se za
golove.
Glavni sudija: Lenjin, on je izvesno
vreme čitao filosofiju, bavio se njom i
tako je lepo davao žute i crvene kartone
da se to odrazilo na igru u filosofiji u
vremenima koja su došla posle njega.
Prvi pomoćni sudija: Marko Kraljević.
Jer on sudi ni po babu ni po stričevima.
Drugi pomoćni sudija: Staljin,
mada često svira ofsajd i
izbacuje igrače iz igre, ali ima
dijamatovska i istmatovska
opravdanja gvozdene nužnosti
po kojoj bi se utakmica odigrala.
Vreme odigravanja utakmice
najverovatnije XX vek.
Protivnički tim je sastavljen iz bilo
kog postojećeg uzorka postojećeg
sveta i postojećih ljudi. Protivnici
se uvek ponašaju na isti način:
dobijaju nas pomoću nas samih.
SVRHA IGRE
GOL
Eshatologija samo pokazuje
svoj negativitet. Teleologizacija
eshatologije najčešće se manifestuje
kao psihološko nezadovoljstvo
neostvarljivosti cilja koji je
projektovan. Iz činjenice da se radi o
projekciji sledi da je nužno negativna.
AUTOGOL
Negativitet eshatologije upravo
najbolje pokazuje da eshatologija
poseduje mogućnost realizacije,
samo najčešće dobijamo kopiju
eshatologije u praktičnim životnim
(totalitarnim) situacijama kroz
religijsku i ideološku svest. To opet ne
znači da je eshatologija neostvarljiva,
ona je ostvarljiva samo onda kada
se ništa ne želi. Jedino želeti ništa
ima potenciju realizacije. A i to
je nešto. Još jedan dokaz da život
nema smisla ne menja činjenicu da
se može živeti i bez toga. (A postoje
i dokazi koji su zaista suvišni).
113
114
115
116
117
118
119
120
121
122
123
124
125
126
127
128
129
130
131
132
 Nikola Mraović

SAFARI NA KREZUBE LAVICE

Sunce i mušice. Velika vlažnost vazduha. Jednolično kloparanje klipova parnjače. Crni orgazam u kasno popodne.
Kenija. Voz za Mombasu deflorisao je devojke do šezdeset godina. Činio je to svakog utorka. Sporo. Kompozicija
od stotinak članaka probijala se kroz ispucalo rastinje. Putnici bi brže-bolje poustajali da zatvore prozore pred najezdom
majmunske cike. Zbog toga su se čitavim putem kuvali, a u ušima bi im, ipak, krckala karlica od odocnelog snošaja.

Matorke su bile pohotljive i preko granice bola.

Tako je imućniji srednji sloj Evropljana, za samo stopedeset franaka mogao sebi da priušti voajersku gala-
zabavu.
U spomen na to vreme afričkog belle epoquea, danas nijedna prodavnica ne radi utorkom. Predveče, okupljene
uličarke, s dosadom na licu, sačekuju sredovečne turiste koji još uvek veruju da im se na kraju dvadesetog veka može
dogoditi avantura. Oni ozbiljniji, odlaze da u Nacionalnom rezervatu pogledaju džinovsku stonogu, koja živi jedino ovde i
koju domoroci zovu Voz za Mombasu, dok uz zvuke udaraljki unisono pevaju u mrak:

Trideset santimetara sjajnogipkog mesa

Stotinu vrelih vagona
U džungli sve vri
Afriko, ti se ne umori

Trideset santimetara sjajnogipkog mesa

Stotinu vrelih vagona
Svuda vrište majmuni
Voz za Mombasu je veliki.

Dimitrije Ivanović Postao gnezdo Pa sam Istog trenutka Dimitrije Kebara

I poslednje Drmnuo laptop Crkla od
POSLEDNJI Utočište Iz radnje, Zagađene krvi. IZ CIKLUSA
AKCIONI JUNAK Velikog Napravio DEČAKOVA MAPA
Gmaza Sebi kafu Nekoliko trenutaka
Pet popodne, Lešinara U Kosti. Pred smrt DEČAK I PRVI
Iznenadni I da sam ja Sedeo sam Bio sam sam SNEG
San, Jedini Na sred
Mislio sam Koji može Glavne ulice Jebeno sam U mirnoj hladnjikavoj
Da je Da spase I čekao, noći dečak vidi kako
Ceo svet Svet od Pisao kao Oči u oči ga prate strele prvog
Nestao Nasrtaja I uvek Sa poslednjim snega.
U trenu, Džinovskog Cirkao kejp kod Živim pesnikom
I budim se Pterodaktila Koji sam Okreće se i zaboravlja
Sa U liku Časkom maznuo I to me da krene kući.
Nevericom Sfinge ili I čekao neman. Ispunilo
U rukama. Nekog horor junaka. Mesec i sneg topili
Bila je su se jedan naspram
U podne Već u To u stvari drugog kapljući na
Sam mislio Šest Duguljasta njegovo lice.
Da je Popodne Zmija
Pusti Mi je dosadilo Koja se
Grad, Da glumim Zarila
Kao ogroman Poslednjeg U moja
Jura park, Akcionog heroja Prsa i

133
134
135
136
137
138
139
140
141
142
143