Druga strana vetra (Neverovatna morska pesma)

Uvod

Poznajem neke kapetančine

-sve same surove morske vučine.
Nose bradurine.
Puštaju brčine.
Puštaju obrve.

Sto čuda načine.

Na sve bi načine da su muškarčine.
Sve bi da učine da su mangupčine,
da su mornarčine,
da su junačine.
Al’ sve su ove kapetančine
za mene obične trice i učine.

***

Osim tih kapetanskih kapetana

ima na svetu i prečih stvari.
Prvo da vidimo šta je to more.
Prvo da vidimo šta su mornari.

Ko nije plovio,
ko nije brodio,
ko se od orkanskih talasa skrivao,
taj kao da se upola rodio
i kao da je upola živeo.

I može od te polovine
komotno još malo da se skine.

Ti misliš: more je samo voda.

More je ogromna muška sloboda.

***

Mornari znaju: more se plavi

samo u sećanju,
samo u glavi,
samo na slici - na razglednici.

Ti misliš: more su samo lađe

i samo daleka putovanja.

More je kad čovek u sebi nađe

mudrost kako se budan sanja
i kad su dani slani i sivi.

Mudrost kako se sasvim živi.

Mornari se, u stvari, ne rađaju.

Postaju od svoje mašte najzlatnije.
Sami se od sebe sebi događaju
Svaki put čudnije…neverovatnije…

Zažmure i pogode kad da se dogode

i na kom mestu da se dogode.