UNIVERZITET UNION U BEOGRADU

BEOGRADSKA BANKARSKA AKADEMIJA

Predmet: Portfolio menadžment

Tema: UPRAVLJANJE PORTFOLIOM AKCIJA:
PASIVNE STRATEGIJE
-seminarski rad-

Mentor: Kandidat:
Prof. dr Mališa Đukić Miloš Sekulić
50-MIB/2011

Beograd 2016.
 PORTFOLIO MENADŽMENT

UPRAVLJANJE PORTFOLIOM AKCIJA:

PASIVNE STRATEGIJE

Najveći broj investitora kupuje akcije zbog tekuće, a ne kapitalne dobit i. Imalac akcije
naplaćuje kamatu, a zat im mu izdavalac vraća glavnicu, nominalnu vrednost, kada
akcija dospe za naplatu. Akcije zaista izgledaju kao jednostavne hartije od vrednosti.
Pa ipak, u stvarnom svetu, investiranje u akcije može biti veoma komplikovano.

Postoji veći broj strategija upravljanja portfolio m akcija, a u ovom radu ćemo se
fokusirati na dve pasivne strategije: strategiju kupi i drži i strategiju indeksiranja.

1. STRATEGIJA KUPI I DRŽI

Moguće je kupiti portfo lio hart ija od vrednosti i ne dirati ga decenijama. To bi

podrazumevalo ekstreman primer pasivnog menadžmenta, mada je to čest slučaj sa
dugoročnim hartijama kao što su obične akcije. Stvari su nešto drugačije kada su u
pitanju akcije, s obziro m da one imaju rok dospeća posle koga njihova investicija
prestaje da stvara vrednost. Ovo ukazuje na to da pasivne strategije upravljanja
portfoliom akcija zahtevaju periodičnu zamenu akcija na njihov dan dospeća.[1]

Strategija kupi i drži predstavlja najjednostavniju strategiju upravljanja portfolio m.

Podrazu meva pronalaženje hart ija željenog kvaliteta, visine kupona, vremena dospeća i
značajnih ugovornih odredbi, kao što su karakteristike opozivosti. Investitori koji
primenjuju ovu strategiju ne razmatraju aktivnu trgovinu sa ciljem dostizanja atraktivnih
prinosa, već radije traže sredstva čije se dospeće (ili trajanje) najbolje podudaraju sa
njihovim horizontom ulaganja tako da snize cenu i rizik reinvestiranja.

Mnogi uspešni investitori u akcije i institucionalni portfolio menadžeri primenjuju

modifikovanu kupi i drži strategiju po kojo j se ulagaže u emisiju sa namero m držanja
akcija do kraja investicionog horizonta. Međutim, oni ne prestaju da aktivno traže
šanse da trguju kako bi dostigli povoljnije pozicije. Ipak, ako strategija postane suviše
modifikovana, ona postaje aktivna strategija.

Bez obzira da li investitor primenjuje striktnu ili modifikovanu kupi i drži strategiju,
ključni element je pronalaženje investicije sa atraktivnim dospećem i karakteristikama
prinosa. Privlačne akcije sa visokim prinosom i po željnim karakteristikama i
standardima kvaliteta se aktivno traže. Stoga, uspešni investitori koji primenjuju ovu
strategiju koriste svoje poznavanje tržišta i karakteristike emisije akcija u traženju
atraktivnih prinosa. Agresivni investitori takođe inkorporiraju razmatranje vremenskog
rasporeda korišćenjem svog poznavanja tržišnih stopa i očekivanja.

Ovu strategiju t reba primenjivati samo u slučaju akcija kod ko jih ne postoji rizik od
nenaplativosti, ili kod akcija visokog kvaliteta. Takođe, akcije koje firme mogu da
opozovu (odnosno one koje o mogućavaju izdavaocu da otkupi akciju nazad po

Upravljanje portfoliom akcija – Pasivne strategije 2

 PORTFOLIO MENADŽMENT
određenoj ceni i u određenom vremenu) ili one koje imaju prodajnu opciju (one koje
omogućavaju imaocu akcije da je proda izdavaocu po određenoj ceni i u određeno
vreme) će doneti modifikacije novčanog toka firme i najverovatnije ih ne treba uključit i u
kupi i d rži strategiju. Nadalje, oni investitori koji teže da obezbede stopu prinosa mogu
izabrati akcije sa beskamatnim kuponom, što je dobra strategija za penzionisanje. Na
primer, ako su kamatne stope trenutno visoke i ako se očekuje da ostanu takve u dužem
vremenskom periodu, strategija kupi i drži može biti dobra. [2]

2. STRATEGIJA INDEKSIRANJA

Druga poznata strategija upravljanja akcijama, ko ja se primenjuje onda kada je cilj

replikacija predefinisanog benčmark indeksa, naziva se strategija indeksiranja.[3]
Indeskiranje akcija znači kreiranje portfo lia čije će se pefrormanse podudarati sa
performansama nekog indeksa akcija. Mada je indeksiranje dosta bilo korišćeno u
upravljanju portfolio m akcija, primena indeksiranja u upravljan ju portfolio m akcija
predstavlja relativno novu praksu. Nekoliko faktora objašnjavaju odskoriju popularnost i
neverovatnu stopu rasta indeksiranja akcija. [4] Prvo, empirijski nalazi ukazuju da je
istorijski ukupna performansa menadžera ko ji primenjuju aktivne strategije upravljanja
portfoliom akcija bila dosta slaba. Drugo, provizija koja se plaća investicionim
savetnicima za indeksirani portfo lio je niža u odnosu na onu koja se plaća za aktivni
menadžment portfolio. Neki penzionini fondovi su čak odlučili da rade bez savetodavnih
menadžera i upravljaju nekim ili svim svojim fondovima samostalno, prateći strategiju
indeksiranja, čime bi uštedeli značajna sredstva. Dalje, niža provizija za ostale
nekonsultantske usluge, predstavlja treći razlog za rast popularnosti indeksiranja.
Konačno, investitori imaju veću kontrolu nad eksternim menadžerima kada je izabrana
strategija indeksiranja. [3]

Veliki broj empirijskih studija je pokazao da većina menadžera ne mogu da pogode rizik-
prinos performanse indeksa običnih akcija ili akcija. Kao rezultat toga, mnogi klijenti su
odabrali da indeksiraju neki deo svog portfolia akcija, što znači da portfolio
menadžer kreira portfolio koji će se podudarati sa performansama odabranog indeksa
tržišta akcija, kao što je Leh man Brothers Index, Merrill Lynch Index ili Salomon
Brothers Index. Logika ko ja stoji iza ovakvog upravljanja portfolio m akcija potiče od
pionirskog rada na konceptu tržišne efikasnosti sa običnim akcijama. Tržišna efikasnost
podrazumeva da menadžeri nisu u mogućnosti da predvide tržišna kretanja i da su
pokušaji da se izmeri tržište uglavnom uzaludni.

Indeksiranje predstavlja pokušaj izgradnje portfolia čije će se performanse podudariti sa

odabranim indeksom portfolia akcija. Ovakav pasivan pristup upravljanju portfoliom
akcija predstavlja pokušaj da se ponove, kopiraju investicione karakteristike
popularnih vrednosti tržišta akcija. U indeksiranju, performanse se mere u smislu
ukupne ostvarene stope prinosa (ili jednostavno ukupnog prinosa) tokom nekog
investicionog perioda.

Portfolio menadžer se, u slučaju primene strategije indeksiranja, ne procenjuje na osnovu

rizika i prinosa u poređenju sa indeksom, već prema to me koliko b lizu portfolio prati
željeni indeks. Posebno, analiza performansi uključuje istraživanje greške praćenja, koja
je jednaka razlici između stope prinosa portfolia i stope prinosa indeksa.

Upravljanje portfoliom akcija – Pasivne strategije 3

 PORTFOLIO MENADŽMENT

Kritičari strategije indeksiranja ističu da, iako ona imitira performanse nekog indeksa,
performanse tog indeksa ne moraju da imaju optimalnu vrednost. Štaviše, podudaranje sa
indeksom ne znači da će menadžer zadovoljiti zahteve klijenta u pogledu stope prinosa.
Na primer, ukoliko je cilj osiguravajuće kompanije ili penzionog fonda da ima višak
sredstava kako bi odgovorio na predefinisane obaveze, indeksiranje samo s manjuje
verovatnoću da performanse neće biti gore od performansi indeksa. Stopa prinosa
indeksa nije obavezno u vezi sa obavezama investitora. Konačno, imit iranje indeksa
znači da je menadžer ograničen na sektore tržišta akcija koji su u indeksu, iako mogu
postojati atraktivne šanse na tržišnim sektorima koji nisu obuhvaćeni indeksom. [3]

Tabela 1: Prednosti i nedostaci indeksiranja akcija [3]

Prednosti
Nema zavisnosti od očekivanja i postoji
nizak rizik da se ne dostignu performanse
indeksa
Niže provizije za savetodavne i
nesavetodavne usluge
Veća kontrola investitora
Nedostaci
Indeksi akcije ne reflektuju optimalne
performanse
Indeks akcije ne mora da se podudara sa
obavezama investitora
Ograničenja u pogledu sredstava,
menadžeri ignorišu šanse

Kada se uvodi strategija indeksiranja, veoma je važan izbor adekvatnog tržišnog indeksa
jer on direktno određuje rizik-prinos rezultat ya investitora. Zato je neophodno dobro
poznavati karakteristike indeksa. Za indekse akcija je takođe važno znati kako se
agregatno tržište akcija i indeksi menjaju vremenom. Nakon što je odabran adekvatan
indeks, dostupno je nekoliko tehnika za njegovo praćenje. Veliki broj indeksa tržišta
akcija ko ji su na raspolaganju mogu se klasifikovati kao opšti tržišni indeksi i
specijalizovani tržišni indeksi. U SAD postoji više od 400 indeksa za merenje
performansi hartija od vrednosti sa fiksnom kamato m. Tri najpoznatija opšta indeksa
akcija su Salomon Brothers Investment-Grade Bond Index, Lehman Brothers Agregate
Index i Merrill Lynch Domestic Market Index. Postoji više od 5.000 hartija od vrednosti
u svakom indeksu. Sva tri indeksa isključuju hartije od vrednosti koje su ranga ispod
BBB i one ko je imaju datum dospeća godinu dana ili man je. Da bi ušla u Lehman
Brothers Index, veličina emisije mora da bude veća od 100 miliona dolara; za Merril
Lynch i Salomon Brothers indekse, ona mora da iznosi samo 50 miliona dolara.
Konvertibilne korporativne emisije su uključene u sva tri indeksa. Ova tri indeksa se
računaju svakodnevno i ponderisani su tržišnom vrednošću. [3]

Specijalizovani tržišni indeksi se fokusiraju na samo jedan sektor ili podsektor tržišta
akcija. Indekse za sektore tržišta objavljuju tri investicione firme koje kreiraju i opšte
indekse. [3]

Toko m osamdesetih godina se pojavljuju kastomizovani indeksi ko ji su kreirani da

zadovolje zahteve klijenata i dugoročne ciljeve. Na primer, u decembru 1986. Solomon
Brothers su uveli Large Pension Fund Baseline Bond Index kao standardizovani

Upravljanje portfoliom akcija – Pasivne strategije 4

 PORTFOLIO MENADŽMENT

kastomizovani benčmark specijalno kreiran za velike penzione fondove koji teže da

uspostave dugoročna ključna portfolia ko ji se bliže podudaraju sa dužim rokovima
njihovih obaveza. [5]

Hartije od vrednosti koje su sadržane u tri najpoznatija indeksa akcija su prvenstveno

visoko rangirane emisije, sa prinosom nižim od n iže rangiranih emisija. Menadžer
normalno mo že da premaši prinos u odnosu na indeks uključivanjem dovoljno nisko
rangiranih emisija u portfolio kako b i povećao njegov prinos. Adekvatna komparacija se
vrši između indeksa i portfolia sa uporedivim riziko m u odnosu na indeks. Uporedivi
rizik znači kako sličan rizik nenaplativosti, tako i sličan rizik kamatne stope.

Reilly, Kao i Wridgh [6] su izvršili opsežnu analizu 15 indeksa. Zbog velikog broja
hartija od vrednosti u svakom indeksu, jedinstveni rizik je eliminisan i standardna
devijacija predstavlja dobru meru sistematskog rizika. Indeksi akcija koji sadrže
samo državne akcije imaju najniže prosečne stope prinosa. Hipotekarne akcije imaju
najviše stope prinosa ali i najv išu standardnu devijaciju, kao meru rizika. Istraživanje
je pokazalo da je korelacija godišnjih prinosa između tri opšta indeksa oko 98%.
Takođe je postojala korelacija od oko 90% za specijalizovani sektore koje su
pokrivali Solomon Brothers, Lehman Brothers i Merrill Lynch. Iako su u dužem periodu
korelacije v isoke, autori istraživanja su otkrili da su na mesečnom nivou postojale
značajne razlike u performansi. [3]

Jedno od ključnih pitanja u strategiji indeksiranja je koliko je emisija akcija

neophodno kako bi se postigla adekvatna diverzifikacija. McEnally i Boardman su
izradili studiju u kojoj su istraživali kako diverzifikacija akcija varira u odnosu na
veličinu portfolia.[7] Njihov uzorak se sastojao od 515 korporativnih akcija ranga od Aaa
do Baa. Za sve akcije u u zorku i svaki rang kvaliteta su konstruisali 1.000 slučajno
izabranih portfolia za dati broj emisija. Zatim su izračunali varijansu mesečnih prinosa.
Otkrili su da kako se broj emisija u portfoliu povećava, tako se prosečna varijansa
portfolia smanju je i približava varijansi prinosa na portfolio koji se sastoji od svih
emisija. [3]

McEnally i Boardman su došli do teorijskog odnosa između veličine portfolia i varijanse

prinosa na portfolio koji se sastoji od n emisija. Ustanovili su da, dodavanjem jedne
dodatne hartije od vrednosti u portfolio, očekije se da se varijansa portfolia smanjuje 1/n
puta prosečni nesistematski rizik portfolia od jedne hartije od vrednosti. Drugo,
pokazano je da su efekti veličine portfolia na diverzifikaciju jako bliski odnosu koji važi
za obične akcije. Ovo ukazuje na to da kada se izabere željeni benčmark, on mo že b iti
ponovljen sa ograničenim bro jem hartija od vrednosti kojima se može upravljati,
najčešće sa manje od 40 hartija. I na kraju, kada su portfolia kreirana iz različit ih tržišnih
segmenata, broj hartija od vrednosti koje su neophodne kako bi se diferizikacijo m
eliminisao nesistematski rizik u tom sektoru može varirati. [7]

Moguće je akcije, iz mnoštva akcija, izabrati nasumice, odnosno slučajnim izboro m, ili
je moguće odabrati pristup raslojavanja (segmentirati indeks u komponente iz kojih se
odabiraju pojedinačne akcije). Kad se bira opcija indeksiranja, upravljanje

Upravljanje portfoliom akcija – Pasivne strategije 5

 PORTFOLIO MENADŽMENT

portfolio m akcija ne mo že bit i smatrano isključivo pasivnim procesom. Takođe,

postojaće transakcioni troškovi u vezi sa kupovinom emisije korišćene za formiranje
indeksa, reinvestiranjem gotovine iz kupona, otplatom nominalne vrednosti i
rebalansiranjem portfolia ukoliko se sastav ciljanog indeksa promeni. Onda kada
kopiranje ciljnog indeksa ide najbolje, tada je to najčešće nepraktično. Ukoliko se
izabere metod raslojavanja, performanse portfolia verovatno neće potpuno oslikati ciljn i
indeks.

Postavlja se pitanje koliko hart ija od vrednosti treba imati u portfoliu ukoliko se koristi
pristup slučajnog uzorkovanja. McEnally i Boardman [7] su pronašli da, kada je jednom
indeks odabran, moguća je bliska replika sa otprilike oko 40 akcija (na duži period). Sa
druge strane, pristup raslojavanja se satoji u analiziranju indeksa kako bi se utvrdili
različiti nivoi raslojavanja (koji deo hartija od vrednosti koji čine indeks predstavljaju
državne, Aaa industrijske, Baa finansijske, sa X godina do dospeća, sa X% kuponske
stope itd.). Sledeći korak je odabrati hart ije od vrednosti koje će činit i portfolio. Obično
se priliko m odabira, kao i priliko m perioda rebalansiranja (najčešće jednom mesečno)
bira jedna hartija od vrednosti iz svake kategorije (može postojati 40 kategorija). Ne
postoje zahtevi u pogledu toga da hartija od vrednosti bude odabrana iz svake klase.[2]

Nakon što je portfolio menadžer odlučio da primeni strategiju indeksiranja i odabrao

indeks, sledeći korak je kreirati portfo lio koji će pratit i izabrani indeks. Bilo ko je
odstupanje između performansi indeksiranog portfolia i indeksa (bilo da je ono pozitivno
ili negativno) se smatra greškom praćenja. Greška praćenja ima tri glavna izvora
nastanka [3]:
 Transakcioni troškovi koji se javljaju prilikom kreiranja indeksiranog portfolia,
 Razlike u sastavu indeksiranog portfolia i samog indeksa i
 Razlike između cena koje je koristila organizacija koja je kreirala indeks i cene koju
je platio investitor koji kreira indeksirani portfolio.

Jedan od načina da se kreira indeksirani portfo lio je da se kupe sve hartije od vrednosti iz
indeksa prema njihovom težinskom faktoru u benčmark indeksu. Međutim, značajna
greška praćenja će se javit i zbog transakcionih troškova i drugih provizija koje nastaju
priliko m kupovine svih hartija od vrednosti i reinvestiranja novčanog toka od dospelih
glavnica i kuponskih kamata. Visoki troškovi transakcija mogu ovaj pristup učiniti zaista
nepraktičnim. Pri tom, neke hartije od vrednosti u indeksu možda neće biti dostupne po
ceni koja je primenjivana u stvaranju indeksa. [3]

Umesto kupovine svih hartija od vrednosti u indeksu, može se kupit i samo uzorak iz
ukupnog skupa. Mada ovakav pristup smanjuje grešku praćenja ko ja nastaje usled
visokih transakcionih troškova, ona povećava grešku praćenja uzrokovanu zbog
nepodudaranja između indeksiranog portfolia i indeksa. [3]

U opštem slučaju, što je manji broj hartija od vrednosti u portfoliu to je greška praćenja
usled transakcionih troškova niža, ali je viša greška praćenja nastala usled nepodudaranja
karakteristika između indeksiranog portfolia i indeksa. I obrnuto. Očigledno je ovde
potrebno izvršiti optimizaciju u cilju dolaženja do optimalne razmene. [3]

Upravljanje portfoliom akcija – Pasivne strategije 6

 PORTFOLIO MENADŽMENT

Postoje tri metodologije za kreiranje indeksiranog portfolia [3]:

 Raslojeno uzorkovanje ili pristup ćelije,
 Pristup optimizacije i
 Pristup minimizacije varijanse.

Za svaki od ovih pristupa, prvo pitanje koje treba postaviti priliko m indeksiranja je koji
faktori imaju uticaja na performanse indeksa akcija. Svaki od pristupa pretpostavlja da
performanse pojedinačne akcije zavise od određenog broja sistematskih faktora koji
umaju uticaja na performanse svih akcija, kao i od faktora koji su jedinstveni za
pojedinačne hartije od vrednosti (koji predstavljaju diverzifibilne rizike, odnosno rizike
koje je moguće eliminisati putem diferzifikacije). Cilj svih navedenih pristupa je da se
eliminiše ovaj nesistemski rizik.

Prema pristupu raslojenog uzorkovanja, indeks se deli na ćelije (odeljke) od kojih svaka
predstavlja različite karakteristike indeksa. Najčešće karakteristike ko je se koriste u
raslojavanju indeksa su trajanje, kupon, dospeće, tržišni sektor, kred itni rejting, opcije
vezane za opozivost i amortizacione odredbe. Cilj je da se od svih hartija od vrednosti u
indeksu odabere jedna ili više hartija iz svake ćelije tako da ona reprezentuje čitavu
ćeliju. Ukupna vrednsot kupovine hartija od vrednosti iz svake ćelije će se određivati na
osnovu procenta ukupne tržišne vrednosti indeksa koju ona predstavlja. Bro j ćelija će
zavisisti od vrednosti portfolia koji se indeksira.

U pristupu optimizacije cilj je kreirati indeksirani portfolio ko ji će se podudarati sa

raslojavanjem na ćelije kao u prethodnom pristupu i zadovoljiti druga ograničenja, ali i
optimizovati neki cilj. Cilj mo že biti maksimizacija prinosa portfolia, maksimizacija
konveksnosti, ili maksimizacija ukupnog očekivanog prinosa. Druga ograničenja, osim
onih koja se odnose na podudaranje u raslojavanju na ćelije, mogu biti da se ne kupuje
više od određenog iznosa neke hartije od vrednosti ili grupa harija od vrednosti, ili
davanje većeg težinskog faktora nekim sektorima za unapređeno indeksiranje. Za
rešavanje problema optimizacije koristi se matematičko programiranje, a kada su
funkcije linearne, problem se može rešiti i linearnim programiranjem.

Pristup minimizacije varijanse je najko mp leksniji pristup od svih navedenih. On

podrazumeva korišćenje istorijskih podataka kako bi se procenila varijansa greške
odstupanja, procenjivanjem cenovne funkcije za svaku hartiju od vrednosti u indeksu.
Cenovna funkcija se procenjuje uz primenu istorijskih podataka na osnovu novčanog
toka od hartije od vrednosti diskontovanog pomoću teorijski određenih stopa i drugih
faktora kao što je trajanje ili karakteristike sektora, a korišćenjem velikog broja hartija od
vrednosti i statističkih tehnika. Kada je dobijena cenovna funkcija za svaku hartiju od
vrednosti, može se odrediti jednačina varijanse za grešku odstupanja. Sada je cilj
minimizirati varijansu greške odstupanja u kreiranju indeksiranog portfolia. Kako je
varijansa kvadratna funkcija, koristi se nelinearno programiranje za pronalaženje
optimalnog indeksiranog portfolia u smislu minimizacije greške odstupanja.

Priliko m kreiranja indeksiranog portfolia, javlja se nekoliko problema. [3] Najpre, cene
koje se primenjuju za svaku hartiju od vrednosti od strane organizacije koja objavljuje

Upravljanje portfoliom akcija – Pasivne strategije 7

 PORTFOLIO MENADŽMENT

indeks, mo žda neće bit i one cene koje su dostupne menadžeru koji kreira portfolio. U
stvari, one mogu biti veoma različite. Drugo, postoje logistički problemi jedinstveni za
pojedine sektore tržišta akcija. Zbog nelikvidnosti tržišta akcija veliki broj hart ija od
vrednosti mo žda uopšte neće biti dostupan. Nadalje, ukupan prinos zavisi od dostupne
stope reinvestiranja kamate. Ukoliko organizacija koja objav lju je indeks regularno
precenjuje stopu reinvestiranja, investirani portfolio može da ima performanse koje su
ispod onih kod indeksa za 10 do 15 osnovnih poena godišnje.[8]

3. ZAKLJUČAK

Tržište nudi bukvalno na hiljade različit ih akcija, globalno tržište akcija je veliko i
raznoliko i predstavlja značajnu investicionu alternativu. Milijardu dolara vredne, nove
akcije b ivaju izdate svake godine od strane različitih korporacija i v lada. I mada
akcije na prvi pogled izgledaju prilično jednostavno i imaju reputaciju prilično
dosadnih i konzervativnih hartija, investiranje u akcije mo že biti veo ma ko mplikovano.
Pažljivo upravljanje njihovim portfoliom u današnjem svetu postaje veoma važno. To
podrazumeva dobro poznavanje raspoloživih strategija upravljanja portfolio m, njihove
domete i ograničenja. Štaviše, upravljanje se ne završava odabirom strategije i n jenom
jednostavnom primenom. Nakon izbora odgovarajuće strategije, karakteristike akcija,
kao što su kupon, dospeće, kreditni rejting moraju biti pažljvo ispitane kako bi se
utvrdilo kako ove karakteristike utiču na performanse akcije nakon određenog
investicionog perioda. Investicioni menadžer zat im teži da kreira efikasan portfolio,
odnosno onaj portfolio ko ji pruža najviši očekivani prinos za dati nivo rizika, ili obrnuto,
najniži rizik za dati očekivani prinos.

LITERATURA

http://www.portfolio.iblog.co.za/2008/02/03/passive-strategies/
http://www.cbe.wwu.edu/Hall/MBA542/bond_portfolio_management_strate.htm
Fabozzi, F, Bond Markets, Analysis and Strategies, Prentice Hall, 2000.
Sharmin Mossavar-Rahmani, Bond Index Funds, Probus Publish, Chicago, 1991.
Martin L. Leibowit z, Tho mas Klaffky, Steven Mandel, Introducing the Salomon
Brothers Large Pension Fund Baseline Bond Index, Salo mon Brothers Inc, New
York, 1986.
Frank K. Reilly, G. Wenchi Kao, David J. Wright, Alternative Bond Market Indexes,
Financial Analysts Journal, maj-jun 1992.
Richard W. McEnally, Calvin M. Boardman, Aspects of Corporate Bond Portfolio
Diversification, Journal of Financial Research, Proleće 1979.
Fran Hawthorne, The Battle of Bond Indexes, Institutional Investor, April 1986

Upravljanje portfoliom akcija – Pasivne strategije 8