ИНВЕСТИЦИОНА

АНАЛИЗА

Проф. др Виолета Тодоровић

СТРАТЕГИЈЕ ПОРТФОЛИЈА ОБВЕЗНИЦА
◦ Размотрена је ситуација када банка (или нека друга финансијска институција) има у својим активама вредносних папира искључиво
обвезнице.
◦ Банке (финансијска институција) бирају између две основне стратегије инвестиционе (портфолио) политике:

1. Пасивна инвестициона стратегија значи да банка формира одређени портфолио вредносних папира и држи га до истека њихових
рочности. Код ове стратегије најбитније је да се банкарски менаџмент определи за квалитет обвезница које жели да држи у својим
активама. Претпоставља се да банкарски менаџмент бира такву структуру обвезнице која има релативно висок кредитни рејтинг. Поред
тога, банкарски менаџмент мора у својој портфолио стратегији да прецизно утврди максималне рокове доспећа обвезница које су за банку
прихватљиве. При томе треба имати у виду дугорочне обвезнице по правилу носа више стопе приноса него краткорочне, али да би то
имало већи каматни ризик. Ако банка изабере пасивну стратегију портфолио обвезница, она је у првом реду заинтересована за
задовољавајућу стопу приноса која се добија на обвезнице бољег квалитета.
Једна од конкретизација пасивних стратегија портфеља обвезница је стратегија рочних мердевина. Ради се о приступу у којем
портфолио менаџери иницијално одређују максимално прихватљиву рочност обвезнице које држе до рока доспећа. Затим се целокупан
портфолио обвезница дели у једнаке пропорције обвезнице које доспевају сваке године. На тај начин банка има сваке године прилив новца
од доспелих обвезница у пропорцији која одговара укупном рочном спектру портфолија. Обвезнице у оквиру овако формулисаног
портфолија морају имати задовољавајући кредитни квалитет.
Друга варијанта пасивне стратегије портфолија обвезница је ,,barbell“ рочна стратегија. Она се састоји у томе да банка стално држи
комбинацију краткорочних и врло дугорочних обвезница у свом портфолију. Ова стратегија се заснива на двема различитим функцијама
вредносних папира у активама банака. Краткорочне обвезнице банка држи у циљу одржавања ликвидности, дугорочне обвезнице
првенствено у циљу обуздања већих стопе приноса. Наиме, обвезнице са дугим роком доспећа носe више каматне стопе ради компензације
каматног ризика. Код операционализације ове стратегије топ менаџмент банке мора да фиксира пропорцију између краткорочних и
дугорочних обвезница која се затим трајно спроводи у дугом временском периоду.
2) Активна инвестициона стратегија на плану портфoлио обвезница имплицира да банка (или неке друге финансијска
институција) пре истека рокова доспећа продаје обвезнице из свог портфолија и истовремено купује друге обвезнице како би
остварила добит на бази промена тржишних цена. Код спровођења активних инвестиционих политика, банкарска институција мора
да располаже адекватним износима трансакционог новца, да би у сваком тренутку могао да интервенише и да купи обвезнице које
сматра да су у том тренутку потцењене. Истовремено банка која спроводи активну инвестициону стратегију мора да има
инвестиционе аналитичаре који трајно прате кретање на финансијском тржишту и долазе до закључка које обвезнице треба купити и
које продати.
У спровођењу активне портфолио стратегије инвестициони аналитичари и портфолио менаџери полазе од криве приносе на
обвезнице. Из промена у конфигурацији криве приноса, која се формира на бази антиципације великог броја тржишних ученика,
портфолио менаџери доносе своје закључке у погледу будућих кретања тржишних каматних стопа и стопа приноса. У узлазној фази
економских циклуса долази до пораста тржишних каматних стопа и до снижења тржишних цена обвезница. У рецесионој фази
цикличних кретања долази до снижења каматних стопа и пораста тржишне цене обвезница. У фази када су каматне стопе на
финансијском тржишту релативно ниске, инвестициони менаџери очекују пораст стопе приноса у наредном периоду. Они тада теже
да смање изложеност каматном ризику, па у тим условима пребацују средства у краткорочне обвезнице. Насупрот томе, када су
каматне стопе на финансијском тржишту релативно високе, инвестициони менаџери очекују снижење каматних стопа у наредном
периоду и они тада теже да средства пребацују у дугорочне обвезнице.
Активна инвестициона политика користи и тзв. супституционе свапове. Ове трансакције се заснивају на томе да обвезнице сличних
карактеристикама (у погледу каматних стопа, рејтинга, рочности итд.) могу понекад да покажу различите стопе приноса. У тим
ситуацијама инвестициони менаџери настоје да брзо купе обвезнице које су потцењене у замену за обвезнице које су до тада држали
у својим активама. Услед повећане тражње за потцењеним обвезницама, њихова цена ће порасти. Када дође до пораста цене,
портфолио менаџери, који су на време купили потцењене обвезнице, остварују капитални добитак.
СТРАТЕГИЈЕ КОМПЛЕКСНОГ ПОРТФОЛИЈА
◦ Под комплексним портфолиом вредносних папира има се у виду такав портфолио који садржи како акције компаније тако и обвезнице државе и
компанија. Ова улагања не важе само за банке, већ и за остале финансијске институције као што су осигуравајућа друштва, пензиони фондови и
инвестициони фондови. Заправо код небанкарских финансијских институција управљање сложеним портфолиом је значајније него код банака из разлога
што у активама банака вредносни папири ипак чине само мањи део.
◦ Банке (финансијске институције) морају прецизно дефинисати конкретне циљеве своје инвестиционе политике, посебно међуодносе приноса, ризика и
ликвидности. И код комплексног портфолија банка (финансијска институција) мора да се определи између:
1. Пасивне стратегије комплексног портфолија која се базира на концепту куповине и држања хартија, која у принципу значи да се акције и обвезнице у
активи банака (финансијске институције) држе до рока доспећа. Суштина пасивне стратегије у томе да портфолио менаџери не теже да остваре пристојне
(фер) приносе за прихваћени степен ризика.
Битна карактеристика пасивне стратегије портфолија састоји се у високом степену диверсификације ризика. Уколико је извршен већи степен
диверсификације ризика, утолико је више смањен нетржишни ризик који се односи на ризик конкретне хартије од вредности. Ако се максимално смањи
нетржишни ризик, остаје само ризик који је везан за укупне осцилације на финансијском тржишту и који никаква диверсификација не може да се смањи.
Висина портфолио ризика мери се коефицијентом бета (ß) који показује однос између ризика дотичног портфолија и укупног тржишног ризика. Ако је
коефицијент бета већи од јединица, дотични портфолио акција садржи већи ризик него што је ризик укупног тржишта акција. Уколико се на бази
максималне и оптималне диверсификације, портфолио ризик акција дотичне финансијске институције сведе на портфолио ризик акција на укупном
финансијском тржишту, онда је бета једнака јединици.
Савремена варијанта пасивне стратегије комплексног портфолија јесу индексни фондови. Портфолио менаџери, у циљу максималног смањења
нетржишних ризика, врше што је могуће већу диверсификацију структуре портфолиа. При томе је нарочито значајно да се изврши максимална
диверсификација акција, имајући у виду да су ризици код акције знатно већи него код обвезнице. Индекси акција (нпр. Standard&Poor 500) представљају
добру апроксимацију укупног тржишног кретања цена акције. Стога, ако неки портфолио менаџмент држи у активи ових 500 акција, практично су
неутралисани нетржишни ризици. Међутим, у финансијским круговима је оцењено да портфолио менаџери не морају да држе ових 500 типова акција у
својим активама већ је довољно да држе 20 до 50 врста акција да би се добила скоро оптимално диверсификована структура портфолија.
Уколико се финансијска институција определи за пасивну стратегију комплексног портфолија, она има и ниже трошкове, јер нема потребе за
аналитичарима вредносних папира. Остварује се нижи промет што доводи до нижих трансакционих трошкова.
2. Активна стратегија инвестиционог портфолија тражи скоро трајне куповине / продаје вредносних папира у циљу извлачења
профита из неравнотеже цена акције и обвезнице на финансијском тржишту. Активна портфолио политика полази од претпоставке да
увек постоје обвезнице и акције са неравнотежним ценама и да је битно само да се открију такви вредносни папири. У том смислу
активна стратегија мора да рачуна са ангажовањем инвестиционих аналитичара који трајно проучавају кретање на финансијском
тржишту у циљу откривања акције и обвезнице са неравнотежним ценама. Из тог разлога активна портфолио стратегија рачуна са
високим прометом на финансијском тржишту, што повлачи и високе трансакционе трошкове.
Стандардна варијанта активне стратегије комплексног портфолија састоји се у коришћењу фундаменталних и техничких анализа
вредносних папира, посебно акција. Фундаментална анализа има за циљ откривање прецењених или потцењене акција и обвезница.
При томе фундаментална анализа има у виду перформансе компаније која је емитовала папире, па из те анализе извлачи закључке у
погледу њених стопа приноса и осталих битних карактеристика пословања. Идентификација прецењених или потцењених акција на
финансијском тржишту врши се на бази упоређивања цена и приноса конкретних акција у односу на тај исти рацио (Р/Е Price/Earning
Ratio) код индекса „S&P 500“. Активни портфолио менаџери купују акције уколико је P/E однос нижи код индекса S&P 500, с тим да
акције продају када се P/Е однос подигне на просечни тржишни ниво, а онда траже и купују нове акције са ниским P/Е односом.
Техничка анализа ослања се на графичко сагледавање типичних образаца кретања цена вредносних папира, посебно акција, па из
тога извлачи закључке у погледу избора оптималног момента када треба извршити куповину или продају одређеног папира са
неравнотежним ценом. Док фундаментална анализа представља полазну основу за краткорочне интервенције активне инвестиционе
политике, дотле техничка анализа указује на тајминг ових операција.
Друга варијанта активне инвестиционе политике је компјутеризовано програмско трговање. Ради се о активној стратегији
доношења конкретних инвестиционих одлука уз коришћење рачунарских програма који треба аутоматски да покажу које трансакције
треба банка (финансијска институција) да изврши на финансијском тржишту да непрекидно обезбеди оптималну структуру
портфолија.
На крају треба указати да постоји не само могућност него и пракса комбиновања пасивне и активне стратегије портфеља.
УПРАВЉАЊЕ АКТИВОМ БАНАКА
ПОЈАМ И КАРАКТЕРИСТИКЕ УПРАВЉАЊА АКТИВОМ
◦ У основи управљања активом налази се алокација средстава банака на алитеративна улагања, као што су готовина, кредитни пласмани, хартије од вредности и остали
облици актива.
◦ Управљање активом се може дефинисати као процес конверзије финансијских ресурса банака у алтернативна улагања, уз максимизацију профита за прихватљив ниво
ризика.
◦ Управљање активом банака је под утицајем неколико фактора. Прво, банке су условљене понашањем својих комитената. Друго, средствима се мора управљати у оквиру
законских ограничења и под контролом контролних институција. Треће, банка мора да обезбеди одређене квантитативне и квалитативне односе између позиције активе и
пасиве. Четврто, власници банке очекују да стопе приноса на пласирана средства буду адекватнe преузетим ризицима финансирања, посматрано кроз призму
(упоредивост) профитабилности сличних улагања.
◦ С обзиром на суштину ових фактора може се говорити о ограничењима код управљања активом. Најпре, један од начина спољне регулације банака је захтев централне
банке у погледу држања одређеног дела актива у виду обавезних резерви, као и структурирање активe у смислу ограничења појединих пласмана у складу са минималним
стандардима ликвидности и сигурности. Као друго, управљање активом је ограничено понашање комитената банака. Суштина је да велики део пасиве чине разне врсте
депозита, као што су депозити по виђењу или депозити са кратким отказним роком. Ради се о обавезама банке плативим на захтев, због чега су банке принуђене да држе
довољан обим ликвидних ресурса, било у облику готовине или каматоносних краткорочних хартија од вредности, како би се обезбедило континуирано извршавање налога
комитената.
◦ Затим, да би задржали или побољшали своју тржишну позицију, банке морају изаћи у сусрет свакој легитимној потреби за кредитима од стране комитената. При томе се
подразумева да кредитна активност буде флексибилна.
◦ Банке као привредни субјекти су профитно оријентисане, при чему настоје да уважавајући наведена ограничења, задрже нужну ликвидност и сигурност у пословању.
Посебна је обавеза сваке банке да одржи поверење јавности, која не сме доћи у позицију да посумња у ликвидност и солвентност банака.
◦ Банкари су у позицији да се опредељују за већи принос, али уз већи ризик, или за мање приносе, али уз већу извесност добитка. Задатак је менаџмента банке да успостави
везу између трошкова депозита и приноса на капитал банке и, сходно томе, одлучује о пласманима у разне делове активе.
◦ Актива банке се разликује од актива нефинансијских предузећа. Банке имају релативно велику готовинску позицију, а релативно мале инвестиције у земљу и некретнине.
За разлику од банака, нефинансијска предузећа имају мало готовине, а релативно велике инвестиције у залихе, сировине и инвентар. Разлике су резултат разлике у
природи њихових обавеза и природи пословних активности. У индустријском предузећу извор профита је продаја производа, при чему тражња за производима одржава
залихе готових производа, а захтеви производње одржавају залихе сировина. За разлику од тога, банкарски профити су изведени из инвестирања преко разних
УПРАВЉАЊЕ АКТИВОМ – КОНФЛИКТ ПРИНЦИПА
◦ Конфликтност интереса акционара, депонената и осталих комитената банака, који о манифестују као проблем оптимизације захтева
за профитабилношћу и ликвидношћу, у основи је свих активности везаних за управљање активом банке, Менаџмент банке је под
притиском акционара да морају остварити велике профите на инвестицијe у дугорочне хартије од вредности, да повећају обим
профита на кредитирање до горњих граница кредитног потенцијала и да смање готовинские резерве у билансу. Наведена
преференција акционара се коси са преференцијама депонената и осталих комитената банака, јер ако би се реализовале максималне
преференције акционара била би угрожена ликвидност банака, тиме што банка не би могла да одговори на непредвиђено веће
повлачење депозита или додатну кредитну тражњу сталних и стабилних депонената.
◦ Задатак је менаџмент банке да наведени конфликт релативизира, не само у интересу акционара банке, већ и у сопственом интересу.
Америчка финансијска теорија и банкарска пракса нуде три различита приступа управљању активом, у чијој је основи покушај да се
реши дилема - ликвидност и / или профитабилност.
1. Приступ се заснива на груписању средстава, или формирању "пула средстава". Ради се о једноставном приступу који је нарочито
применљив у периоду високе расположивости средстава.
2. Приступ ,,алокација активе или конверзија средстава” је настао у покушају превазилажења недостатака првог приступа.
3. Трећи приступ се заснива на употреби технике науке о управљању, при чему се користи компјутерска технологија при решавању
модела линеарног програмирања.
ТРАДИЦИОНАЛНИ МЕТОДИ УПРАВЉАЊА АКТИВОМ
◦ Укупна актива банке може се поделити на неколико категорија: а) Примарне резерве ликвидности; б) Секундарне резерве
ликвидности; б) Кредити; г) Инвестиционе хартије од вредности; д) Фиксна актива.
◦ У билансу стања примарне резерве ликвидности приказане су на позицији готовина и готовински еквиваленти и делом на
позицији опозиви депозити и кредити. Позиције примарних резерви ликвидности у основи представљају неорочена,
некаматоносна или нискокаматоносна потраживања банака од централне банке (укључујући и готов новац у трезорима и на
путу) и других пословних банака. Ова средства се као таква могу користити за плаћање.
◦ Секундарним резервама ликвидности сматрају се позиције у одговарајућим хартијама од вредности. Због своје
сигурности, у секундарне резерве ликвидности обично се укључују краткорочне државне хартије од вредности, али и хартије
од вредности других издавалаца уколико се њима активно тргује на организованим секундарним тржиштима. Овакве хартије
од вредности налазе се у различитим позицијама активе биланса стања: а) као компонента позицији готовина и готовински
еквиваленти и позицији опозиви депозити и кредити, б) хартије од вредности по фер вредности кроз биланс успеха, в)
позицији хартије од вредности расположиве за продају. Хартије од вредности које не испуњавају услове да буду
категоризоване у секундарне резерве функционално припадају инвестиционим хартијама од вредности.
◦ Два су традиционална метода за управљање активима. Први метод познат је под називом „груписање средстава". У сврхе ове
анализе, укупни извори банке се издвајају у четири целине: депозити по виђењу, штедни депозити, орочени депозити и сопствени
капитал банке. Основна идеја метода груписања средстава је да карактеристике појединачних извора не одређују начин алокације
актива. Кључна идеја уграђена у овај модел управљања активом је да банка у алокацији активе мора одредити ранг приоритета.
◦ Апсолутни приоритет у алокацији даје се примарним резервама ликвидности. Коначно, ради плаћања, сваку другу активу је
потребно конвертовати у облике примарних резерви ликвидности, па способност банака да своје обавезе уредно исплаћује зависи од
нивоа примарних резерви.
◦ Други ранг приоритета дат је секундарним резервама ликвидности, које представљају додатак примарним резервама, са основним
циљем очувања ликвидности. Сразмера у којој ће свака банка држати своје примарне и секундарне резерве ликвидности представља
једну од одлука која може утицати на однос између профитабилности и ликвидности банака,
◦ Трећи ранг приоритета дат је портфолију зајмова. Након што је обезбедила довољан ниво резерви ликвидности, остатак
расположивих средстава банка може сматрати слободним за улагање примарно мотивисано зарадом. Кредитни портфолији су
најважнији извор зараде комерцијалних банака, па ће банка увек дати приоритет кредитима у односу на инвестиционе хартије од
вредности.
◦ На последњем месту налази се улагање у фиксну активу, која непосредно не доприноси увећању зараде, па ће банке увек тежити да
ова улагања држе на минимуму.
◦ Метод конверзије извора развијен је да би отклонио недостатке претходног модела, који се односи на игнорисање везе између квалитета
извора и начина алокације (квалитета) активе.
◦ Сваки функционално дефинисан агрегат извора средстава представља посебан центар, односно „банку у банци". На бази какарактеристика
сваког агрегата извора одређује се начин алокације средстава. На пример, средства прибављена из депозита по виђењу су средства на које
банка са најмање поузданости може рачунати да ће бити расположива у наредном периоду, па се средства прикупљена из депозита по
виђењу препоручују за улагање у примарне и секундарне резерве ликвидности, док ће један мањи део тих средстава бити алоциран у
зајмовни портфолио. Колики део ових извора је могуће алоцирати у зајмовни портфолио зависи од карактеристика депозита по виђењу.
Уколико банка располаже стабилнијим депозитима по виђењу, већи део ових средстава биће улаган у зајмовни портфолио, који сам мора
бити сачињен од зајмова одобрених већем броју корисника бољег бонитета и са краћим роком доспећа.
◦ Штедни депозити могу се усмерити у примарне и секундарне резерве ликвидности, кредитни портфолио и инвестиционе хартије од
вредности, дакле, делимично за одржавање ликвидности а делимично ради стварања прихода (профитабилности). Штедни депозити се у
анализама обично издвајају од осталих врста депозита јер често немају уговором утврђен датум доспећа, а и када га имају, по правилу се
ради о средствима расположивим на кратак рок.
◦ Орочени депозити као и извори прибављени узимањем кредита или емитовањем кредитних хартија од вредности представљају изворе
којима банке могу располагати до датума доспећа наведеног у уговору. Међутим, један део ових средстава може бити опозван уколико је то
предвиђено уговором, па банка не може са сигурношћу очекивати да ће укупан износ ових средстава и бити расположив до датума доспећа.
Због тога опрезна политика подразумева да један део ових средстава буде алоциран у примарне резерве. Политика обавезних резерви
такође може бити фактор који ће егзогено одредити алокацију ових средстава.
◦ Средства трајно расположива банци, приказана на позицији (сопственог) капитала банке треба усмерити на финансирање основних
средстава банака. Како су основна средства банке ангажована на дуги рок (одређеним просечним периодом амортизације) усклађеност
рокова расположивости извора и ангажовања средстава, као предуслов очувања ликвидности, захтева од банака да основна средства у
целини финансира из капитала. Ова идеја садржана је у описаном моделу, јер се трајно расположива средства алоцирају у основна средства,
инвестиционе хартије од вредности и делом у кредитни портфолио.
СИМУЛТАНО УПРАВЉАЊЕ АКТИВОМ И
ПАСИВОМ
◦ Вредне идеје на којима су засновани методи управљања активом данас су уграђене у свеобухватније методе који су познати као
методи симултаног управљања активом и пасивом.
◦ Проблем управљања ликвидношћу за банке спада у оне проблеме код којих је необично важно истовремено посматрати обележја
активе и пасиве. Флуктуације расположиве готовине настају као последица промена позиција активе и пасиве. Наплата пласмана и
повећање депозитних и других финансијских извора доводиће до раста расположиве готовине, која ће се користити за исплату
(смањење) депозитних и других обавеза и нове пласмане.
◦ Идеја о потреби постизања склада између обележја активе и пасиве веома дуго је присутна у банкарској теорији. Једно од правила у
које је уграђена ова идеја познато је као златно правило банкарског финансирања, по коме период ангажовања средстава треба
одговарати периоду доспећа извора из којих су финансирана.
◦ Методи симултаног управљања активом и пасивом представљају једну од најважнијих компоненти финансијског менаџмента у
банкама. Суштина банкарског посредовања је да се новац узима на зајам од једних да би се уступио на зајам другим лицима. За
новац дат на зајам банке наплаћују камату. Део те камате исплаћује се лицима од којих је новац узет на зајам. Међутим, неће сви
зајмопримаоци уредно отплаћивати зајам банке, што банку излаже такозваном кредитном ризику. Такође, каматне стопе ће се
временом мењати, што ствара проблеме које називамо каматним ризиком. Новац дат на зајам не мора увек и бити узет на зајам по
истим условима, што ће банку излагати каматном и ризику ликвидности. Такође за банке које у пословању користе различите
валуте важан постаје и ризик промене интервалутарних односа, односно ризик који настаје променом кључних девизних курсева.
Кључ доброг управљања банком је управо у контроли изложености поменутим ризицима.
УПРАВЉАЊЕ ВАЛУТНИМ РИЗИКОМ
◦ Промене релевантних девизних курсева могу неповољно деловати на вредност (власничког) капитала банке или њену
профитабилност. Банке формирају своје обавезе, како у домаћој, тако и у низу страних валута. Истовремено, банке прибављена
средства инввестирају и стичу како активу у домаћој тако и активу у страним валутама. Ако се износ активе у страној валути
(Foreign Exchange, Fx) разликује од износа обавеза у истој страној валути говоримо да банка има нето отворену девизну позицију у
тој вредности. Нето отворена позиција може бити дуга ако је износ активе већи од износа обавезa, или кратка уколико је износ
обавеза већи од износа активе. За ове две позиције кажемо да је биланс банке изложен валутном ризику. Износ изложености зависи
од тога у којој је мери валутна структура активе усклађена са валутном структуром обавеза. Изложеност сама по себи не
подразумева нужно и губитак. Да ли конкретна отворена позиција позитивно или негативно утиче на капитал банке зависи од тога у
ком смеру ће се мењати вредност валуте, односно од карактера промена девизног курса.
Билансна изложеност валутном ризику и утицају на капитални
Вредност Вредност Вредност
Карактер билансне изложености Промене курса
активе пасиве капитала
Fx актива > Fx обавеза апресијација Раст > Раст Раст
Fx актива > Fx обавеза депресијација Пад > Пад Пад
Fx актива < Fx обавеза апресијација Раст < Раст Пад
Fx актива < Fx обавеза депресијација Пад < Пад Раст
Fx актива = Fx обавеза апресијација Раст = Раст Без промена
Fx актива = Fx обавеза депресијација Пад = Пад Без промена

• Из претходне табеле постаје очигледно да банка треба да избегава нето отворену позицију у одређеној валути када се очекује пад вредности
те валуте, и обратно избегавати кратку када се очекује раст вредности (курса) те валуте.
◦ Банке које послују у Републици Србији дужне су да свакодневно прате валутну структуру свог биланса стања, али и
ванбилансних позиција, нарочито валутних деривата (класичног терминског уговора, опција и свопова). Валутна структура
биланса стања добија се издвајањем свих позиција биланса према вредностима деноминација. По прописима који важе у нашој
држави банке су дужне да издвајају позиције у динарима, еврима, швајцарским францима, америчким доларима и збирно за све
остале стране валуте. Збир свих отворених позиција банке представља њену валутну изложеност, која се мора држати у сразмери
са износом сопственог капитала. На основу извештаја Народне банке Србије, крајем 2010. године банке у Србији су имале дугу
нето девизну позицију у свим поменутим вредностима осим у америчким доларима у којима је позиција била (кратка) готово
неутрална.
◦ Прорачун нето отворене позиције је корисна информација, јер указује на то да ли у датом тренутку банци одговара раст курса
неке валуте или управо њено слабљење. Међутим, оваквом методом нисмо у стању да потпуно сагледамо потенцијални губитак
који може настати услед промена интервалутарних односа. У ове сврхе обично се користе софистициранији методи: на пример,
различите варијанте методе ризичне вредности (Value at Risk, VaR) или сценарио анализа. Ризична вредност представља највећи
могући губитак који банка може да претрпи у нормалним тржишним околностима са вероватноћом од 99 процената.
◦ За разлику од VaR метода, који полази од дефинисане расподеле вероватноће промена извесне тржишне варијабле (у овом случају
девизног курса), сценарио анализом бирамо неколико могућих стања вредности варијабле у будућности и посматрамо како ће се
мењати добит банке уколико дође до реализације таквог сценарија.
.
УПРАВЉАЊЕ КАМАТНИМ РИЗИКОМ
◦ За сагледавање изложености каматног ризика, успешно се користе две групе теоријски солидно заснованих метода. Методи билансног гепа заснивају
се на рочним карактеристикама билансних позиција (активе и пасиве), па се могу користити и за праћење ризика ликвидности. Друга група метода,
заснива се на каматној осетљивости каматоносних инструмената, далеко је софистицирана, али је и њена примена далеко компликованаја.

Билансни геп
◦ Значај неусклађености рокова доспећа активе и пасиве као извора каматног ризика посебно је велики код комерцијалних банака. Узмимо за пример банку која
депозитима ороченим на шест месеци по фиксној каматној стопи финансира кредити одобрен на три године са фиксном каматном стопом. Ако се каматне стопе
промене у наредних шест месеци, постојећи кредит морао би се рефинансирати новим депозитима, који би сада носили другу каматну стопу, чиме би нето
каматна маржа била нарушена. У случају потпуног слагања рочности активе и пасиве, промена каматне стопе на тржишту једнако би утицала и на расходе
камата и приходе по основу камата чиме би добитак по основу камата и нето каматна маржа остали непромењени, наравно ако се пасивне и активне каматне
стопе мењају у савршеном складу.
◦ Због значаја рочне неусклађености биланса за профитабилност банака као и за ниво преузетог каматног и ризика ликвидности банке су развиле технику
праћења утицаја промене тржишних каматних стопа на краткорочну стабилност добити као и тржишну вредност акција. Техника која сагледава каматни ризик
преко утицаја на стабилност добитка по основу камата (и нето каматне марже) назива се билансни геп, а најпознатија је преко своје ARBL (Asset Repriced
Before Liabilities) варијанте. Суштина ове методе је у рашчлањивању биланса стања на интервале у којима се може очекивати промена каматне стопе.

Каматно осетљива актива и пасива

◦ Први корак у примени овог метода је разврставање свих билансних позиција у одговарајући временски интервал у зависности од времена које ће протећи до
одређивања нових каматних стопа. Интервали су дефинисани тако да показују временски период у будућности са тачно одређеним моментом почетка и
завршетка. Билансну позицију коју укључујемо у одређени интервал сматрамо каматно осетљивом у том интервалу, јер се њена каматна стопа може променити
у датом интервалу. Позиције се разврставају по интервалима и укључују по својим књиговодственим вредностима.
◦ Код позиција код којих је уговорена фиксна каматна стопа до промене каматне стопе долази са доспећем позиције. На пример, логично је претпоставити да са
доспећем конкретног зајма банка врши наплату зајма и прилив готовине реинвестира, али по каматној стопи по којој се у моменту доспећа/реинвестирања
идентичан зајам може пласирати. Исто важи и за обавезе банке. Ако је банка уговорила фиксну камату на конкретан облик своје обавезе, у тренутку њеног
доспећа потребно је обезбедити готовину ради исплате обавезе, која се може прибавити једино по тренутно важећој каматној стопи.
◦ Код позиција код којих је уговорена варијабилна каматна стопа (обично представља збир фиксне и варијабилне компоненте) до
промена каматних стопа неће долазити само о доспећу, већ и у свим моментима у којима је по уговору предвиђено да се каматна
стопа на конкретан аранжман усклађује са референтним тржишном каматном стопом.
◦ Билансни геп представља разлику у вредности каматно осетљиве активе и каматно осетљиве пасиве. Ако је ова разлика позитивна геп
означавамо као позитиван, ако је негативна геп означавамо као негативан. Изрази "позитиван" и "негативан" не указују на природу
утицаја гепа на пословне резултате банке. Какав ће бити утицај гепа на резултате зависи од смера у коме ће се каматне стопе мењати.
Утицај билансног гепа на добитак по основу камата
Промене у Приходи по
Расходи Добитак по
Разлика (геп) каматним основу
камата основу камата
стопама камата
Позитиван Раст Раст > Раст Раст
Позитиван Пад Пад > Пад Пад
Негативан Раст Раст < Раст Пад
Негативан Пад Пад < Пад Раст
Нула Раст Раст = Раст Без промена
Нула Пад Пад = Пад Без промена
Недостаци модела
◦ Утицај на тржишну вредност билансних позиција. Моделом билансног гепа пратимо искључиво промене које очекујемо да ће настати на току готовине. Промена
тржишних каматних стопа утицаће и на тржишну вредност различитих билансних позиција, односно садашњу вредност токова готовине. Због тога се може рећи да се
метод билансног гепа имплицитно заснива на концепту књиговодствене, а не тржишне вредности, због чега не даје комплетан увид у последице које на банку може имати
промена каматних стопа.
◦ Обухват новчаног тока сложених инструмената. Бројни финансијски инструменти генеришу веома сложен новчани ток. Ради једноставности све позиције активе и
пасиве разврставамо у дефинисане интервале на основу доспећа последњег новчаног тока. Тиме се губи увид у значајан новчани ток који може доспети и пре овог датума.
◦ Агрегираност. Избор броја временских интервала у надлежности је управе банке. Већи број интервала повећава индикативност и практичну вредност модела, јер
варијације у каматној осетљивости постоје и у оквиру интервала. Што је број интервала већи, односно интервали краћи, мање ће на резултат утицати варијације у
доспећима унутар интервале, па ће самим тим и модел бити реалнији. Потпуни преглед каматне осетљивости добио би се применом дневне дужине интервала, али би
овакав преглед био прекомпликован. Детаљније дезагрегирање биланса препоручује се за интервале до једне године, јер је могућност предвиђања каматних стопа највећа у
том интервалу.
◦ Ванбилансне активности. Примена модела подразумева класификацију свих позиција активе и пасиве у одабране интервале на основу претпостављеног периода промене
каматних стопе, али по правилу не и ванбилансних позиција. Ванбилансне позиције нарочито каматни деривати, трпе значајне промене тржишне вредности, али могу
стварати и приливе као и одливе готовине у зависности од кретања каматних стопа. У пракси постоје извесни покушаји да се ефекат новчаног тока од дела ванбилансних
активности обухвати методом билансног гепа. Ипак, то се не може учинити са потребним поузданошћу, јер је новчани ток од ових активности веома тешко предвиђати.

Значај билансног гепа за управљање банком

◦ Рочна обележја извора (пасиве) и пласмана (активе) у великој мери су одређена преференцијама крајњих корисника финансијских ресурса, односно клијената банке.
Рочном структуром понуђених каматних стопа банка може стимулисати своје клијенте да бирају рокове доспећа финансијских аранжмана који и њој одговарају. Међутим,
рочне карактеристике позиција утичу само делимично на каматну осетљивост. Начин на који је у конкретном финансијском аранжману утврђено одређивање каматне стопе
је други елемент, који може бити коришћен за управљање гепом.
◦ У тумачењу резултата добијених анализом билансног гепа потребно је поред поменутих недостатака имати у виду следеће чињенице. Најпре, модел је добар путоказ
изложености каматном ризику само уколико постоји велики степена слагања у кретањима активних и пасивних каматних стопа, односно уколико је распон између
активних и пасивних каматних стопа константан. Како банка користи читав спектар каматних стопа код своје активе, и читав спектар каматних стопа на своје обавезе,
потпуно константан распон је нешто на шта банка не може рачунати. Друго, када банка врши усклађивање активе са пасивом у погледу начина обрачуна каматних стопа,
мора водити рачуна да у активи и пасиви користи идентичну референтну каматну стопу.