Visoka škola strukovnih studija

„SPORTSKA AKADEMIJA“

Beograd

Sektor za osposobljavanje i edukaciju kadrova

Ime i prezime
PREDRAG BURIĆ
autora
Br.personalnog dosijea
Sportska grana AIKIDO

Tematska oblast UŽESTRUČNA OBLAST

Naziv predmeta TEHNOLOGIJA AIKIDOA

NAZIV RADA

EVOLUCIJA AIKIDO SISTEMA

Mentor MIRKO JOVANDIĆ

Overa rada

BEOGRAD 2015 god.

 SADRŽAJ

UVOD Istorijat nastanka aikidoa ............................................................................. 1

AIKIDO PRE DRUGOG SVETSKOG RATA ............................................................ 4
POSLERATNI AIKIDO (PRVIH 40 GODINA) ....................................................... 5
AIKIDO MODERNOG DOBA (OD 1980) ............................................................ 11
AIKIKAI FONDACIJA ......................................................................................................... 11
DOŠU....................................................................................................................................... 11
HOMBU DOĐO ..................................................................................................................... 12
AIKIKAI AIKIDO ŠKOLA........................................................................................ 13
ZAKLJUČAK .............................................................................................................. 14
LITERATURA ........................................................................................................... 15

1
 UVOD

Istorijat nastanka aikidoa

Istorijat nastanka aikidoa je neraskidivo povezan sa istorijatom aikiđucua,

pre svega Daito-rju stila, od koga je aikido i preuzeo većinu tehnika (inace Daito-
rju aikiđucu koji je jedan od stilova aikiđucua je pored aikidoa znacajno uticao i
na nastanak koreanske vestine hapkido kao i Šorin-rju kempa). Prema
dosadašnjim istraživanjima, smatra se da je aikiđucu nastao u devetom veku, za
vreme vladavine cara Seive (Seiwa). Prema legendi ovu veštinu je otkrio Seivin
šesti sin, princ Teđuin. Njegovi potomci su u okviru klana Minamoto čuvali i
razvijali aikiđucu kao tajnu porodičnu veštinu.

Sam naziv daito-rju najverovatnije potiče od japanskog simbola za

porodicu Šinra Saburo Minamoto Jošimicua, inače jednog od najpoznatijih
vojskovodja srednjevekovnog Japana. Pored toga što je bio poznati vojni strateg,
Jošimicu je ostao upamćen i kao pesnik, lekar i istoričar, a smatra se da je on i
pravi osnivač daito-rju aikiđucua. Po nekim apokrifnim pričama, Jošimicu je svoje
specifično borilačko znanje, između ostalog stekao proučavanjem ljudske
anatomije na leševima kao i seciranjem ljudi koji su stradali tokom borbe ili bili
javno pogubljeni.

U kasnijem periodu, za razvoj aikiđucua je naročito bila odgovorna jedna

grana Minamotovog porodičnog stabla, poznata pod nazivom Aizu Takeda. Oni su
imali položaj šinambana (klan majstora mačevanja) i svoju su veštinu predavali
najstarijim članovima klana. Jedan od najpoznatijih majstora iz ovoga klana, koji
je naročito doprineo razvoju veštine bio je Goto Tameon Tadajoši. On je borilački
sistem Aizu klana dodatno zasnovao na neokonfučijanskoj doktrini i na primeni
principa pod nazivom "Aiki In Jo Ho" (Aiki In Yo Ho) (princip koji je u velikoj meri
analogan kineskom konceptu Jin i Jang). Inače u okviru klana je proučavana i
upotreba raznovrsnog oružja, karakterističnog za tu epohu, prevashodno u
okviru stila pod nazivom Mizuno Šinto Rju, dok je sam sistem golorukog borenja
bio poznat pod nazivom Ošikući.

Početkom devetnaestog veka, jedan od zadataka Aizu klana je bio i da u

neposrednoj blizini carske palate u Kjotu sprečava pobune i demonstracije protiv
2
šoguna, što je dodatno uticalo na razvoj aikiđucua. Padom šogunata sredinom
XIX veka (1868 g.) u velikoj meri se menja i status samurajskih porodica.
Promene u socijalnoj sferi Japana dovode do toga da tadašnji vođa klana Takeda
Sokaku Minamoto Masajoši (1858-1943) počne polujavno podučavati tehnike
aikiđucua. Sokaku Takeda je brižljivo vodio evidenciju o svima onima koje je
podučavao. S obzirom da je za učenike uzimao samo pripadnike gornjih
društvenih slojeva to ga je učinilo vrlo uticajnim, ali ne i poznatim široj javnosti.
I pored toga, u prvim decenijama ovoga veka Sokaku Takeda je važio za
najčuvenijeg instruktura policijskih jedinica severno od Tokija.

Jedan od najpoznatijih učenika Sokaku Takede je bio i osnivač aikidoa

Morihei Uešiba (1883-1969). Iako nižeg društvenog statusa od ostalih Takedinih
učenika, on biva prihvaćen kao njegov učenik i u dva navrata 1922. god. i 1926.
god. dobija licence za podučavanje daito-rju aikiđucua. Uzimajući za bazu upravo
tehnike proizišle iz ovoga stila aikiđucua i obogaćujući ih vlastitim tehnikama,
kao i tehnikama preuzetih iz drugih veština čiji je majstor Morihei Uešiba takođe
bio (u pitanju su tehnike preuzete uglavnom iz drugih tradicionalnih stilova đu-
đucua, kenđucua i đodoa (veštine rukovanja štapom)), Morihei Uešiba kreira novi
stil koji naziva aikido. U početku Morihei Uešiba, poput svoga učitelja Sokaku
Takede, podučava veštini samo uzak krug ljudi (pitomce elitnih japanskih vojnih
akademija, pripadnike obezbeđenja japanskog cara itd.), da bi nakon drugog
svetskog rata veštinu prezentirao širem sloju ljudi. Od sredine pedesetih godina
aikido se počinje širiti i po svetu, najpre po Evropi i Severnoj Americi
(prevashodno SAD-u), a potom i po svim drugim kontinentima.

S obzirom na univerzalnost principa na kojima se zasniva aikido

(dinamična sfera, harmonija, sinhronizacija, ispravna distanca, princip
neravnoteže, etički principi...) aikido pripada takozvanom "otvorenom" sistemu
borenja u kome nema formi i stilova.

"U aikidou nema formi i stilova. Kretanja u Aikidou su kretanja prirode, čije su
tajne duboke i beskrajne."-Morihei Uešiba

Međutim pošto svaki veliki majstor u veštinu unosi i neko svoje obeležje
aikido se vremenom razvio u više različitih "stilova": Aikikai, Jošinkan, Tomiki-
ryu, Joseikan, Tendo-ryu, Šin-Šin toitsu, Korido, Harai... Ovaj negativan razvoj

3
aikidoa je doveo do toga da su neki od ovih "stilova" u tolikoj meri "razvodnili"
borilački koncept same veštine da su time doveli u pitanje i njenu primenljivost,
dok drugi stilovi, uglavnom se zadržavajuci na tradicionalnim budo osnovama
same veštine i dalje neguju njen izvorni borilački aspekt.

Iako se aikido po svojim karakteristikama razikuje od drugih japanskih

borilačkih veština, ima mnoštvo prepoznatljivih stilova u okviru različitih aikido
organizacija koje su nastale od učenja Moriheia Uešibe.Najveća aikido
organizacija je Aikido Fondacija (Aikikai Hobu), koja je ostala pod kontrolom
porodice Uešiba. Međituim u aikidou postoji još pravaca (stilova), koje se
formirali uglavnom neki od najvažnijih učenika Moriheja Uešibe.

AIKIDO PRE DRUGOG SVETSKOG RATA

U periodu pre Drugog svetskog rata, aikido je i dalje u formiranju i još se

nije pojavio kao zasebana veština od Daito - Riu Aiki - jujutsua .

1942. godina se često navodi kao početak modernog aikidoa. Bilo je to

vreme kada da je DAI Nihon BUTOKUKAI, nadležan za standardizaciju,
metodologijiu nastave i nomenklaturu za moderne japanske borilačke veštine,
postigao sporazum sa predstavnikom KOBUKAI Minoru Hirai-jem da se oblik
JuJutsu-a razvijen od strane Morihei Ueshiba nazove AIKIDO. Tako je, AIKI
BUDO stavljen u isti rang sa džudom, kendom, kiudom i drugim modernim
borilačkim veštinama.

Kada se posmatra 1942. u pogledu razvoja aikidoa, sticajem okolnosti ona

predstavlja vreme velikih transformacija, pošto se te godine Osnivač povukao u
Ivamu, u jeku Drugog svetskog rata. Tamo je on uložio veliki napor da unapredi
svoje tehničke sposobnosti i dostigne više duhovne sfere. Sam Osnivač je rekao
da je tokom godina u Ivami usavršio svoj aikido. Stoga nije nerazumno da se
1942. smatra kao granica između AIKI BUDO-a i AIKIDOA. U stvarnosti, aikido se
veoma malo vežbao u tom trenutku u Japanu, zbog toga što je većina mladića
bila mobilisana zbog potreba rata. Može se reći da je aikido rođen 1942. godine,
mada je njegov realni razvoj počeo dobro po završetku rata, kada je zabrana
vežbanja borilačkih veština bila ukinuta od Glavnog štaba savezničkih snaga.
4
 POSLERATNI AIKIDO (PRVIH 40 GODINA)

Zaidan Hojin AIKIKAI, fondacija osnovana 9. februara 1948. od strane Aikikai

Hombu Dojo. Registrovana je u Ibaragi Prefecture predstavljala je istorijski
nastavak Kobukai. Hombu Dojo je preseljen u Ivamu zbog teških uslova života i
rada u Tokiju nakon rata. U tom momentu, Vakamacu dođo je bio dođo samo po
imenu, pošto je nekoliko porodica, koje su ostale bez doma zbog
bombardovanja, živelo unutra. Uto vreme je čak korišćen kao plesna dvorana
okupacionih trupa. Većina Japanca su prvenstveno bili zainteresovani da dobiju
dovoljno hrane u posleratnom Tokiju. Ovo, kao i činjenica da je aikido veština
bila praktično nepoznata, rezultiralo slabim prisustvom na treninzima. Morihei
Ueshiba je provodio najveći deo svog vremena u Ivami baveći se poljoprivredom
i intenzivnim treningom. Tadašnji Doshu, Kišomaru UESHIBA, bio je zaposlen u
Osaka Shoji, firmi koja je radila sa hartijama od vrednosti. Tako da je to bio spori
početak za Aikikai, bez punog radnog vremena, i instruktora.

U posleratnom periodu , Aikikai fondacija na čelu sa Uešiba porodicom

postala je najuspešnija organizacija u smislu uvećanja broja članova i isticanjem
u javnosti. Međutim, oni nisu bili ni jedini ni prvi koji su promovisali aikido u
javnosti i doveli ga bude priznata i uvažena veština u Japanu u neposrednom
posleratnom periodu.

Odmah posle rata, zbog zabrane vežbanja borilačkih veština koja je

nametnuta od strane okupacionih snaga SAD, aikido nije podučavan u Tokiju.
Određeni broj studenata, uključujući Koiči Tohei-ja i Gozo Šiodu je preuzeo na
sebe ulogu u širenju aikidoa. Nekoliko godina kasnije, Kišomaru Ueshiba, sin
osnivača je ponovo aktivirao Aikikai Hombu Dođo sa sedištem u Tokiju i počeo sa
radom.

U posleratnom periodu do 1980. godine, brojne aikido organizacije su

evoluirale paralelno sa glavne granom koju predvodi Uešiba porodica.

Najraniji nezavisni stilovi javili su se još za života Moriheja Uešibe, i nisu

imali mnogo uticaja na sveukupan aikido u svetu niti izazvali neki preokret kada
su osnovani. To su bili Yoseikan Aikido sa Minoru Močizukijem 1931. godine,
5
Yoshinkan Aikido sa Gozo Šiodom 1955. godine, Shodokan Aikido koji je osnovao
Kenđi Tomiki 1967. godine. Stil Kenđi Tomikija je izazavao dosta kotraverzi jer je
pokušao da uvede takmičenje u aikido, što je u potpunoj suprotnosti sa njegovim
principima i duhom aikidoa.

Najraniji nezavisni stilovi koji su se pojavili bili su:

 Yoshinkan aikido osnovao ga je Gozo Shioda 1955

 Yoseikan aikido, osnovao ga je Minoru Mochizuki in 1931, i

 Shodokan aikido, osnovo ga je Kenji Tomiki in 1967.

 Shin'ei Taidō je stil koji je blisko vezan za aikido, osnovan 1956 od

strane Noriaki Inoue 1902–1994), nekadašnjeg učenika i sestrića Morihei
Ueshiba.

Gozo Šioda, Uešibin učenik iz predratnog perioda, pun entuzijazma, nalazi

posao u obezbeđenje Nihon Kokan Steel kompanije 1950. godine. To je dovelo
do toga da je on počeo da drži redovne časove aikida u kompaniji na nekoliko
lokacija tokom 1952. Tokom ovog perioda Šioda je održao brojne demonstracije
po policijskim stanicama. Kratko nakon ovoga ove aktivnosti su dovele do
stvaranja YSHINKAN AIKIDO-a.

To je bilo vreme i kada je TOMIKI AIKIDO rođen na Waseda univerzitetu.

Kenđi Tomiki preuzima kontrolu nad univerzitetskim džudo klubom u apriu 1951.
godne. Uz standardne džudo tehnike, počinje da eksperimentiše i uvodi seriju
tehnika koju je nazvao RIKAKU TAISEI. To su u suštini bile aikido tehnike. Uveo
je u trening i ,,aikido kate''. Iz ovih miksovanih kurseva nastao je SHODOKAN
Aikido.

Treba pomenuti i Noriaki INOUE-a, sestrića Moriheja Uešibe, koji je tada

bio aktivan u Tokiju. Podučavao je u Tašikava avio bazi i kasnije na nekim
drugim mestima. Nije dokumentovano, ali po svemu sudeći Inoue je za svoju
veštinu koristio ima Aiki Budo do kasne 1956. godine, kada ga je promenio u
Šinei Taido.

6
 U ovom periodu Osnivč je uglavno boravio u Ivami, sa veoma kratkim
izletima, kada je držao predavanja ili demostracije po Japanu. Njegov sin
Kišomaru, 1956. godine, napušta svoj posao u kompaniji i na dalje posvećuje
svoj život razvoju aikidoa. Andre Noke, francuski džudista dolazi u Hombu Dođo i
postaje uči deši (živeo je sa porodicom Uešiba). Njegov dolazak daje dalji zamah
Aikikaiju u širenju aikidoa van Japana. Noke je bio uticajan u dplomatskim
krugovima i omogućio je da mnogi strani diplomati posete Hombu i prisustvuju
demonstracijama veštine.

Pojava aikido stilova, pre nego je Ueshiba umro, nije izazvala nikakve
velike promene i preokrete kada su formalizovani. Shodokan aikido, je izazvao
neku polemiku jer uvodi konkurenciju i takmičenje zasnovano na pravilima koja
su prema nekima bila u suprotnosti sa duhom aikidoa.

Nekoliko izuzetno talentovanih pojedinaca koji su se priključili Aikikai-ju

posle rata, počeli su da predaju i na drugim lokacijama i predstavništvima, aikido
klubovi su počeli da se pojavljuju svuda. Među tim učiteljima su takva poznata
imena kao Kisaburo Osava, Koichi Tohei, Hiroši Tada, Šođi Nišio, Seigo Jamaguči
i Nobujoši Tamura, da navedemo samo neke. Šigenobu Okumura, takođe je imao
aktivnu ulogu u ovom procesu.

I ako se razlike u nastavnim planovima i organizacionoj strukturu između

AIKKAI-ja, Jošinkana i Tomiki aikido-a javljaju, lične veze nastele tokom perioda
KOBUKAN Dođo-a, se nastavljaju. Aikikai i Šioda se povremeno pojavljuju
zajedno na demonstracijama, a Tomiki je povremeno držao časove u Hombu
dođu sredinom pedesetih. Međutim Osnivač je ostao čvrst u svom stavu da u
aikidou ne mogu postojati takmičenja (kao u džudou ili karateu) i postepeno je
ova sardnja prekinuta a Tomiki je nastavio svojim putem.

Aikikai u kasnim pedesetim predstavlja nastavak djelovanja i dostignuća

Moriheja Uešibe iz predratnih vremena i uživa ugled njegovog imena, a takođe
je počeo sa stvaranjem mreže filijala klubova i univerzitetskih klubova, koje su
kasnije grupisane u okviru federacije. Štaviše, Aikikai je bio u stanju da razvije
tim solidnih učitelja na osnovu aktivnog učideši programa. Ovaj pristup je
proizveo blisko povezani tim mladih profesionalnih instruktora koji dopunjuje
napore i rad učitelja najvišeg ranga (šihan). To je bio uspeh za Aikikai na

7
organizacionom nivou, a aktivno formiranje instruktora dovodi do brojne
prevlasti Aikikaija nad drugim stilovima. Kišomaru Ueshiba i njegovi bliski
saradnici imaju velike zasluge za ovaj napredak. Sin Osnivača je takođe objavio
svoju prvu knjigu pod nazivom Aikido 1957. godine.

Takođe je veoma bitno da se pomene doprinos Koichi Tohei-ja u razvoju i

dominaciji Aikikai. Izuzetan učitelj borilačih veština, neprevaziđeni borac,
puzdana i karakterna ličnost, Tohei je proveo dosta vremena u inostranstvu,
uglavnom na Havajima, gde je stvorio aktivnu Aikido organizaciju. Štaviše, Tohei
je uspeo da prikupi sredstva za Hombu Dojo koji je oskudevao u novcu u ranim
godinama. On je takođe bio član užeg kruga donosioca odluka u Aikikai-ju i bio u
rodbinskim vezama sa Kišomaruom, njihove žene su sestre. Iako je kasnije došlo
do svađe između njih dvojice, koja je dovela do definitivnog razlaza, tada su
radili zajedno i aikido je cvetao. Do kasnih pedesetih Morihei Ueshiba je bio
angažovan između Ivame i Tokija. Uešiba takođe putuju sve više i više, posebno
u oblasti Kansai i Prefektura Vakajama. On međutim nije, bio puno uključen u
upravljanje i odlučivanje o organizacionim pitanjima u Hombu Dođou. Uloga
Ueshibe je u ovom trenutku bila prvenstveno na nastavnom nivou i kao simbol
viših ciljeva umetnosti.

Sredinom šezdesetihih aikido je zauzeo svoje mesto među glavnim

japanskim borilačkim veštinama. Aikido je predstavljen u novinama, u knjigama
i na televiziji. Takođe, stabilan prilivi stranih učenika počeo je sa čestim
posetama aikido klubovima u Japanu, što je činjenica je skrenula pažnju
japanske javnosti. Iako su ličnosti poput Minoru Močizukija Tadaši Abea,
Masamiši Noroa, Aritoši Murašige, Mutsuro Nakazonoa i naravno, Toheija koji su
u inostranstvo otišli ranije, Aikikai je poslao mnogo svojih instruktora u Evropu i
SAD na sistematičniji način. Lista uključuje: Tamura (Francuska), Tada (Italija),
Seiči Sugano (Australija), Jošimitsu Jamada, Mitsunari Kanai, Šuđji Maruiama
(SAD), Kazuo Čiba (Engleska), i Kacuaki Asaji ( Nemačka ).

Krajem šezdesetih Osnivač Morihej Uešiba umire (26. April 1969) i time se
jedna velika era u razvoju aikidoa završava. Kišomaru nasleđuje svog oca, kao
drugi Došu i nastavlja da vodi Aikikai. Unutar Hombu dođoa, kao rezultat učideši
programa, stasava nova generacija instruktora, koji su se pridružili Aikikaiju

8
sredinom šezdesetih. Među njima su posebno aktivni : Mitsugi SAOTOME,
Norihiko ICHIHASHI, Masando SASAKI, Shizuo IMAIZUMI, Kenji SHIMIZU,
Nobuyuki WATANABE, Mamoru SUGANUMA, Seishiro ENDO, i Koretoshi
MARUYAMA.

Broj studenata iz inostranstva takođe je dostigao zavidnu proporciju,

mnogi su došli iz celog sveta u Japan, da bi isključivo učili aikido. Kišomaru je
imao veoma snažnu potporu u Osavi i čitavoj plejadi starijih instruktora koji su
se Hombu Dođu priključili posle rata. Međutim kako više nije bilo Osnivača,
rasprave oko metoda treninga su nastale između Koiči Tohejija, koji je veoma
veliki naglasak stavljao na koncept KI-ja i Košimarua i ostalih šihana koji su se
tome veoma protivili. Postojala je opasnost da se Aikikai podeli. Toheijev pokušaj
nametanja svojih metoda naišao je na jak otpor u okviru Aikikija. Ovo je
delimično prevaziđeno tako što je 1971. Tohei osnovao Ki No KENKIUKAI van
Hombua, pod vrlo zaoštrenim odnosima. Sve ovo je kulminiralo 1974. kada su
Kišomaru i Tohei putovali u SAD. Tohei je podneo ostavku i formirao svoju
organizaciju Shinshin Toitsu Aikido. Posledice ovog sukoba su poražavajuće, kako
u Japanu tako i u svetu, posebno u SAD. Od klubova i organizacija je traženo da
se izjasne i izaberu stranu, pokažu lojalnost jednom ili drugom. Nelagodnost i
loše osećanje je bilo na obe strane, dojučerašnji prijatelji postali su protivnici, a
aikido svet je pretrpeo udarac od kojeg su bile potrebne godine da bi se
oporavio.

Sredinom sedamdesetih, situacija se stabilizovala a Kišomaruov sin

Moriteru (sadašnji Došu), polako izlazi na scenu i postaje sve poznatija javna
ličnost. Kosiburo Osava, novi glavni instruktor u Hombu, nakon Toheija, takođe
puno putuje i podržava Kišomarua. Rezultat ovoga je bilo formiranje
Internacionalne Aikido Federacije 1976. na međunarodnom nivou i formiranje
Sve Japanske Aikido Fedracije za nacionalnu mrežu klubova i organizacija koja je
već bila na visokom nivou. Stvaranje ovih organizacija bila je više stvar forme
nego suštine i težnja Aikikaija da se postigne jedinstvo među internacionalnim i
nacionalnim aikido organizacijama.

Novi talas mladih instruktora stupa na svetsku scenu: Masatoshi Yasuno,

Ichiro SHIBATA, Shoji Seki, Tsuruzo Miyamoto, Yoshiaki Yokota, and Hayato

9
OSAWA. Oni su preuzili instruktorske funkcije u Hombu Dođou a takođe često
putuju u inostranstvo gde drže seminare i podučavaju aikido.

Posle smrti Moriheja Uešibe 1969. godine, još dva bitna aikido stila su se
pojavila. Jedan od njih je već opisan ranije: Glavni instruktor Aikikai Hombu
Dojo-a Koiči Tohei je 1974. godine, napustio Aikikai organizaciju, zbog
nesporazuma i neslaganja sa sinom Moriheja Uešibe, Kišomaruom. Nakon što je
napustio Aikikai, Tohei je formirao svoju aikido organizaciju Shin Shin Toitsu
Aikido. Ovaj stil aikidoa je poznat kao KI Aikido. Važno je istaći da je Koichi Tohei
(1920-2011), bio jedini 10.Dan koji je zvanično dodelio Aikikai Hombu Dođo.
Njegov odlazak je u tom trenutku ozbiljno uzdrmao Aikikai Fondaciju i celokupan
aikido svet.

Na kraju je drugi veliki stil evoluirao nakon povlačenja Moriheja Uešibe u

Ivamu, Ibaraki, kao posledica, metodike njegovog dugogodišnjeg učenika
Morihira Saita. Nezvanično se ovaj sitl naziva Ivama stil, a njegovi brojni
sledbenici su formirali široku mrežu klubova širom sveta i ovaj pravac nazvali
,,Iwama Ryu’’. Morihiro Saito (1928-2002) je bio Šihan nosilac zvanja 9. Dan.
Jedan je od najbližih učenika Moriheja Uešibe, osnivača aikidoa. Veoma je
značajan kao autor edukativnih filmova o aikidou, kao i pisac više knjiga.
Naglasak je stavljao na osnovnim tehnikama i radu sa oružjem. Poklonici ovog
stila su ostali u okviru Aikikaija sve do Saitove smrti 2002. godine. Nakon toga
su se podelili u dve grupe, jedna je ostala uz Aikikai, a druga je 2004. formirala
organizaciju ,,Shin Shin Aikishurenkai’’ oko Saitovog sina Hitohiro Saita.

Drugi važniji aikido stilovi i organizacije:

 Kobayashi aikido, osnivač Hirokazu Kobayashi.

 Tendoryu aikido osnivač Kenji Shimizu

 Shingu Style koji praktikuju učenici Michio Hikitsuchi-ja

 Nishio Style odnosi se na način rada Shoji Nishio

 Yamaguchi Style odnosi se na stil i način rada Seigo Yamaguchi-ja

 Manseikan Aikido osnivač Kanshu Sunadomari

10
 Aikido modernog doba (od 1980)

AIKIKAI FONDACIJA (財団法人合気会 Zaidan Hōjin Aikikai)

Aikikai fondacija je izvorna aikido organizacijia. Na njenom čelu je Došu

(Doshu), živi naslednik Osnivača aikidoa. U svom imenu AIKIKAI, KAI
jednostavno znači skupština, savez, ili klub. U okviru Aikikai Fondacije radi
Hombu Dođo (Hombu Dojo), koji je takođe poznat kao Svetski centar aikida
(Aikido World Headquoters). On se ponekad naziva Aikikai Hombu kako bi se
razlikovalo od sedišta kasnije osnovanih aikido organizacija. Nalazi se u Tokiju.
Termin ,,Hombu’’ se ponekad može koristiti da u širem smislu označi instruktore
najvišeg ranga ili samu Aikikai fondaciju (Aikikai Hombu).

Aikikai fondacija, takođe pod svojim okriljem vodi jedan izdvojeni dođo –
istorijski Ivama dođo u Ibaraki (100 km severoistočno od Tokija). Aikikai
fondacija u kontinuitetu šalje instruktore po Japanu. Aikikai fondacije, takođe
širom sveta izdaje sertifikate o stepenima (zvanjima) i instruktorskim titulama
koje su odobrene od strane Došua.

Došu (道主 / どうしゅ / Dōshu)

Doslovce prevedeno znači ,,Vođa Puta''1. To je titula koji ima onaj koji je
na čelu Aikikai-ja. (I ako se isti naziv može koristiti u drugim disciplinama, na
japanskom je njeno značenje specifično vezano za Aikikai Fondaciju)

Sistem da škole borilačkih veština imaju naslednika koji je obično sin

prethodnog glavno učitelja – najstarijeg po zvanju, je uobičajen princip kod
tradicionalnih škola.

1
DO (道:どう) put ili način. Do je u japanskom kontekstu iskustveni termin, iskustveni u smislu da
je pravilo da kroz praksu (način života), treba proveriti valjanost discipline kultivisanu kroz date
forme vještine.

11
  Osnivač Morihej Uešiba (1883-1969), stvorio je veštinu Aikido. Kao
takav on je bio prvi Došu, ali je mnogo poznatiji kao O'Sensei (Veliki
Učitelj).

 Drugi Došu Kišomaru Uešiba (1921-1999), preuzeo je vođstvo nad

organizacijom i titulu Došua 1969 nakon smrti svog oca Moriheja
Uešibe. Kišomaru je prva osoba koja je bila poznata širom sveta kao
Došu. Nasledio ga je njegov sin Moriteru.

 Moriteru Uešiba koji je trenutni Došu treći je po redu. On je unuk

osnivača aikidoa, a postao je Došu 1999.

Pretpostavlja se da će Moriterua naslediti njegov sin Mitsuteru koga sada

oslovljavaju sa Waka Sensei.

HOMBU DOĐO (本部 hombu)

Hombu dođo u Tokiju je sedište Aikikaija. Hombu dođu se zvanično zove

Svetski centar aikidoa (Aikido World Headquarters ), i u potpunosti je pod
okriljem Aikikai fondacije. Ponekad ga naivaju Aikikai Hombu kako bi naglasili
razliku u odnosu na aikido organizacije koje su se kasnije formirale. Hombu je
uobičajena reč koja zanači sedište.

Hombu dođo ima oko 30 instruktora i većina od njih su Šihani (Shihan)2.

Među instruktorima su Došu Moriteru Uešiba i Hiroši Tada 9. Dan.

Dojo je osnovao Osnivač aikidoa, Morihej Uešiba u aprilu 1931. Tada se zvao
Kobukan dođo. Ime Hombu dođo je dobio posle Drugog svetskog rata. 1967. je
jednospratna drvena zgrada, zamijenjena sa modernom petospratnicom. Vežba
se u 3 sale ukupne površine 250 tatamija. Glavna sala za vežbanje ima 105
tatamija, oko 170 m2. Treninzi se odvijaju 7 dana u nedelji.

2
Shihan je japanski termin , često se koristi u japanskim borilačkim veštinama kao počasna titula za eksperta ili
starijeg instruktora .

12
 Aikikai Aikido škola

U Japanu ima 1800 drugih lokacija za vežbanje koje su povezane sa

Hombu dođom. Sve one su ujedinjene pod ,,Sve japanskom aikido fedracijom’’.

U svetu ima preko 100 aikido organizacije koje su prepoznate od strane

Hombua. Ovo su navodno nacionalne aikido organizacije koje svaka predstavljaju
mnogo klubova i ima veliki broj studenata. Legitimitet za sve stepene i zvanja u
ovim organizacijama daje Hombu. (Postoji procedura za ispite i preporuka za Dan
stepene i zvanja instruktora, a ovo idealno osigurava stepene međunarodne
doslednosti i ujednačenosti, i služi da spreči pojedine lokalne instruktore da
preteraju i počnu da daju neka ,,svoja zvanja''.) Međutim, bez obzira na
priznavanje, sve strane aikido grupe ostaju organizaciono nezavisne od Aikikai
Fondacije.

Aikidoke širom svijeta iz ovih organizacija se kolektivno smatraju Aikikai

aikido školom, mada ova ,,škola'' nije zvanična organizacija. O Njihovoj aikido
tehnici može da se govori kao o Aikikai stilu, iako to obuhvata širi spektar
tehničkih stilova koje se razlikuju u odnosu na kasnije ( i manje) škole aikidoa.
Često se umesto Aikikai stil, koristi naziv tradicionalni aikido.

13
 ZAKLJUČAK

Danas je Aikikai krovna organizacija, dom za brojne učitelje visokog ranga

(šihan) i grupe odnosno manje organizacije, sa spostvenim nastavnim metodama
i tehničkom karakteristikama. Aikikaijem upravlja porodica Uešiba, a trenutno je
na njenom čelu Moriteru Uešiba unuk osnivača aikidoa.

Aikido je u ovom momentu institucionalizovani dio Japanskog društva.

Aikikai ima istoriju unazad 40 godina i preko 1800 udruženih dođoa. Preživela je
veliki rascep odlaskom Toheija i mnogo drugih manjih slučajeva kada su se
pojedini instruktori odvajali i odlazili svojim putem. U potpunosti je utvrđena i
osigurana pozicija porodice Uešiba na čelu organizacije, koja se prenosi sa
generacije na generaciju.

Idealistički ciljevi koje je postavio i za koje se zalagao osnivač Morihej

Uešiba, mada još uvek nisu ostvareni, i nije ih lako shvatiti, široko su prihvaćeni i
nisu zaboravljeni. Kao jedinstvena borilačka vještina s humanističkom
naglaskom, aikido je izgleda predodređen da nastavi svoj lagan, stabilan rast i
razvoj i ostane konstantna snaga za boljitak društva.

14
 LITERATURA

Morihiro Saito AIKIDO Vol. 1to5

Adele Westbrook, Oscar Ratti Aikido and the Dynamic Sphere

Mirko Jovandić AIKIDO Lepota mača, štapa i umetnost telesnih tehnika

Kishomaru Ueshiba The spirit of AIKIDO

Moriteru Ueshiba Best Aikido: The Fundamentals

Mirko Jovandić AIKIDO, BORILAČAKA VEŠTINA ZA SVA VREMENA

Pranin, Stanley "History of Aikido In Japan" Encyclopedia of Aikido

15