Geštalt Studio Beograd

seminarski rad

Petruska Clarkson: Varijacije na temu JA i TI

prevod članka

Mentorke: Autorka:
Marija Krivačić Milica Vukotić
Dušanka Jovanović 2. godina edukacije
Beograd, mart 2013. godine

2
Gestalt Review, 1 (1): 56-70, 1997

Varijacije na temu JA i TI
Petruska Clarkson, Ph. D.1
Ovaj rad razmatra postojanje pet međusobno prožimajućih ali uočljivih vrsta terapijskog odnosa u
Geštalt teoriji i praksi. To su: radni savez, „nezavršeni“ (ili transferni / kontratransferni) odnos,
reparativni (i / ili razvojni) odnos, Ja – Ti (ili dijaloški odnos) i transpersonalni odnos. Svi oni zajedno i
svaki pojedinačno mogu biti od konstruktivne koristiti u Geštalt kliničkom radu i superviziji, da bi
mogli da nijansiramo teorijska razumevanja, preciznije istražujemo svesnost i doprinesemo razvoju
naše discipline.

Na Lauru Perls duboko je uticao njen lični susret sa Martinom Buberom i rekla je da je odnos
koji se uspostavi između terapeuta i klijenta prava suština Geštalt terapije (Hycner, 1985).
Odnos možemo definisati kao „stanje povezanosti; stanje ili značaj koji temelji na ovoj vezi“
(Onions, 1973, str. 1786). Odnos je prvo stanje ljudskog bića. On ocrtava dvoje ili više
pojedinaca i kreira vezu u prostoru između njih, vezu koja je više od samog zbira delova. To je
toliko očigledno, da se često uzima zdravo za gotovo, ali i tako tajanstveno, da je za mnoge od
najvećih svetskih psihologa, književnika i filozofa to bila životno preokupirajuća strast.
Istraživanja su pokazala da, statistički gledano, postoji veća verovatnoća da će vas ubiti odnos
nego stranac. Takođe, rezultati istraživanja dosledno pokazuju da u poređenju sa odnosom
između terapeuta i klijenta, izbor određene psihoterapijske metode ima mnogo manje uočljiv
uticaj na efikasnost psihoterpije (Norsross, 1986). Geštaltisti, kao što su Polster i Polster (1973) i
egzistencijalni psihoterapeut May (1969), takođe su bili pobliže fokusirani na egzistencijalističku
prirodu psihoterapijskog odnosa. Ja – Ti odnosu posvećena je ozbiljna pažnja u Geštalt terapiji.
Iz neke druge perspektive može se tvrditi da Ja – Ti 2 obuhvata druge načine odnosa. Nije važno
kako o tome razmišljamo, važno je da o tome razmišljamo.

Neki komentatori veruju da će psihoterapija nestati ako ljudi budu „brinuli jedni o
drugima“ (Smail, 1987), a zbog zloupotreba, svojstvenih samoj psihoterapijskoj aktivnosti, neki
veruju da bi i trebalo da nestane. U svojoj knjizi „Protiv terapije“, Jeffrey Masson (1989)
temeljno preispituje i kritikuje sve psihoterapijske pristupe i serijom užasavajućih primera
pokazuje kako su psihoterapeuti, od Freud-a do Rosen-a seksualno iskorišćavali ili zlostavljali
svoje pacijente. I Fritz Perls je to radio. Masson-ov kriticizam predstavlja jako važan polaritet i
zaslužuje vrlo ozbiljan pristup, a svaki psihoterapeut koji radi treba da ga preispita. Ovo je
naročito bitno za Geštalt terapeute kojima je toliko važan autentičan odnos, obzirom da je
interpersonalna intimnost u mnogim kulturama često pomešana sa seksualnom intimnošću.
Pet vrsta terapijskog odnosa
1
Dr. Clarkson je ovlašćeni savetnik i klinički psiholog, Nezavisni centar za kvalitativna istraživanja u okviru PHYSIS,
London; počasni čitalac, Psihologija supervizije, Univerzitet Surrey; ko-osnivač Geštalt psihoterapijskog trening
instituta, UK.
2
Autor se slaže sa Buberovim prevodiocem, Kaufmann-om, da I – Thou tačnije predstavlja nameru da se naglasi
relacija „osoba – osoba“ (person-to-person, M.V.) i manjak formalnosti koju inače u sebi nosi nemački Du i koji nije
obuhvaćen u engleskom formalnijem Thou (Kaufmann u Buber, 1970, str. 14).

3
Ne postoji jedna jedina linija koja jasno deli neograničen broj različitih načina bivanja sa
„drugim“ u susretu koji podržava razvoj ili lečenje. Postoji veliki broj različitih načina na koje
mislimo i doživljavamo prirodu terapijskog odnosa. Jedan aspekt odnosa uvek može biti u
posebnom fokusu, ali i drugi režimi terapijskog odnosa takođe će biti prisutni u pozadini.

Projekat kvalitativnog istraživanja, koji je trajao nekih 20 godina i obuhvatio oko 1.000
tekstova, doveo je do okvira razlikovanja pet vrsta terapijskog odnosa, koji se koriste u
psihoterapiji (Clarkson, 1996).

Na osnovu primera iz Geštalt teorije i prakse formirana je primarna matrica za njen

razvoj (Clarkson, 1989) i njeno prvo predstavljanje bilo je u okviru uvodnog govora na UK
nacionalnoj Geštalt konferenciji3. U nastavku, sa ciljem doprinosa bogaćenju terapije, treninga i
supervizije u Geštaltu, ovih pet vrsta terapijskog odnosa (radni savez, nezavršeni [transferni]
odnos, reparativni / razvojni odnos, Ja – Ti odnos i transpersonalni odnos), posmatraćemo, zbog
lakšeg praćenja, kao privremene figure.

Radni savez (The Working Alliance)

Radni savez je verovatno najvažniji modalitet odnosa u psihoterapiji. Ukoliko ne postoji ovakva
vrsta dogovora, psihoterapija je ograničena u svojim ciljevima i u svom obimu. Radni savez je
klijentova ili pacijentova volja da se angažuje u ovde-i-sada psihoterapijskog odnosa, čak i kada
on/ona projektuje prošlost. Klijent se može plašiti strašne osvete ukoliko podeli svoju ljutnju
prema terapeutu, jer se to na isti način događalo u detinjstvu. Radni savez se jednim delom
odnosi na nivo svesnosti klijenta. Recimo, klijent može projektovati stari materijal na terapeuta
iako se u stvarnosti terapeut ne uklapa u tu projekciju. Na primer, klijent može ostati (ili je
voljan postati) svestan na osnovu prethodnog iskustva sadašnjeg terapijskog odnosa se njegov
sadašnji terapeut može osećati kao stari, ali ga fizički ne zlostavlja (npr. kao što je Tata to činio)
kao kada je ljut/-a. Radni savez možemo posmatrati kao situaciju kada terapeut i klijent dele
sličan egzistencijalistički projekat: uzajamno angažovanje, bilo da je opasno ili ukusno, sa
zajedničkom figurom interesa – klijentovom željom.

Kada prethodni obrasci odnosa ili arhaični nezavršeni poslovi ometaju klijentovo polje
svesnosti, mogu na momente ili čak duže vremenske periode potisnuti autentični stvarni ovde-i-
sada odnos sa terapeutom. Bavljenje ovim nerazrešenim geštaltima dok ometaju, izobličuju ili
ograničavaju trenutni potencijal za autentični odnos, možemo posmatrati kao samu suštinu
psihoterapije. Ali da bi se to ostvarilo, mora se održati zajednički radni odnos. Koji aspekt
susreta će istupiti kao figura ili će doći u fokus, zavisi od prirode psihoterapijskog zadatka u
određenom trenutku sa svakim pacijentom pojedinačno.

Radni savez je presudan i neophodan odnos za efikasnu terapiju. Predstavlja svakako

neophodnu saradnju koju čak i lekar zahteva da bi uspešno radio sa pacijentima, bilo da se radi

3
Kasnije revidirano za Clarkson (1995), poglavlje 1.

4
jednostavno o dogovoru da pacijent uzima lekove kako su mu prepisani. Anegdotični dokazi i
istraživanja (Becker and Maiman, 1975; Francis, Korsch i Morris, 1969) pokazali su da u
medicinskoj praksi uopšte – radni savez često izostaje.

Terapijski savez je snažno udruživanje sila koje energizuju i podržavaju dug, težak i često
bolan psihoterapijski rad, koji menja život. U njemu terapeut nije zamišljen kao
nezainteresovan posmatrač – tehničar, već potpuno živ ljudski saputnik za klijenta. U
prilog tome, moje gledište je sastoji se u naglašavanju kontrasta u odnosu na
tradicionalno shvatanje psihoterapeuta kao veštog ali objektivnog režisera terapijskog
procesa (Bugental, 1987, str. 49).

Nezavršeni odnos (The Unfinished Relationship)

«Nezavršeni odnos» je drugo ime kojim Geštalt terapeuti imenuju fenomen koji psihoanalitičari
označavaju kao «transfer», da bi se njime bavili na drugačiji način.

Sada naravno znamo da je biti u odnosu uvek mešavina kontakta i transfera, ali mi se
transferom bavimo fenomenološki i dijaloški. Mi ga prepoznajemo, a ne zabranjujemo
ga, niti ga ohrabrujemo. Mi poznajemo i koristimo alternative interpretacije transfera
(Yontef, 1988, str. 23; iskošeno dodato).

Mnogi Geštalt psihoterapeuti pohađali su obimne psihoanalitičke treninge i iskustvo i

koriste transferni odnos kao živ i za razvoj podržavajući terapijski obrazac. Čak i oni bez ovakvog
treninga posmatraju dinamiku kojom neki ljudi pokušavaju da «završe» iskustva sa figurama iz
detinjstva u trenutnoj odrasloj vezi, kao jedan od najubedljivijih izvora frustracije i nesreće. I
filozofija i tehnologija Geštalt pristupa mogu se koristiti da bi se osoba dublje uključila u
autentični kontakt sa sobom i drugim u sada-i-ovde.

Freud je u jednom trenutku išao tako daleko da je predlagao da se analitičar ugleda na

hirurga i sa strane ostavi ljudsku saosećajnost i usvoji držanje emotivne hladnoće (1912b, str.
115). Povremeno je zagovarao stav da analitičar treba da se suzdrži od uplitanja svoje ličnosti u
tretman, i uveo je poređenje «ogledala» za analizanta (Freud, 1912b, str. 118). Ova pozicija
stereotip je analize i anatema za Geštalt.

Populistička interpretacija Freud-ovog rada možda i ne daje tačnu sliku o Freud-u. Tako
je i Perls bio i ostao predmet mnogih nesporazuma. Možda je Freud naglašavao izvesne
«neprirodne» aspekte psihoanalitičke tehnike jer su bili tako strani i veštački prema
uobičajenom odnosu lekar – pacijent i uobičajenoj psihoterapiji njegovih dana. On nije
isključivao druge oblike terapijskog odnosa. Na primer, u vreme kada je preporučivao emotivnu
hladnoću i stav poput ogledala, Freud (1912a) je izjavio:

Tako je rešenje slagalice da transfer na doktora pogoduje otporu tretmanu samo u onoj
meri u kojoj je to negativan transfer ili pozitivan transfer potisnutih erotskih impulsa.
Ako «uklonimo» transfer čineći ga svesnim, odvajamo samo ove dve komponente
5
 emotivnog čina osobe prema doktoru; a preostala komponenta, koja je pristupačna
svesti i neprigovorljiva, istraje i predstavlja motor uspeha kako u psihoanalizi, tako i u
drugim metodima tretmana (str. 105).

Reparativni odnos (The Reparative Relationship)

Reparativni odnos je još jedan odnosni način koji se povremeno može razlikovati od ostalih. To
je psihoterapeutovo hotimično pružanje korektivnog / reparativnog ili roditeljsko obnavljajućeg
ili edukativnog ili duhovnog odnosa (ili čina). Može se primeniti kada postoji originalni fiksirani
geštalt koji je ostao nepotpun i zato fiksiran, zbog okolnosti poput zlostavljanja ili
prezaštićenosti. Možemo ga posmatrati i kao odnos u terapijskom susretu koji pruža atmosferu
u kojoj se klijent može povezati sa urođenim procesom razvoja i samopodrške. Geštalt teorija i
praksa obično naglašavaju zadatak terapeuta da se ponovno vrati na razvoj. Ipak, postoji mnogo
slučajeva kada je Geštalt terapija doživljena kao reparativna u odnosu na ranije štetne odnose,
kao što je pokazano, na primer, u sledećem odlomku iz Polster (1985), koji se bavi radom mlade
koleginice sa klijentkinjom:

Sa, verujem, dobrim razlozima, ona (Geštalt terapeutkinja) provela je dosta vremena
dajući svojoj pacijentkinji instrukcije kako da komunicira sa svojim prijateljima;
jednostavne stvari kao što je pomoć da uvidi kada nije završila rečenicu i slično. Bila je
izuzetno ljubazna dok ju je učila kako da razgovara sa ovim ljudima. Za svoj
konverzacijski, instruktivni način, ona je mislila da možda nije Geštalt terapija. Mislila je
da nije orijentisana na sadašnjost; nije koristila praznu stolicu da bi pacijentkinja zaista
razgovarala sa svojim prijateljima; nije pitala ništa u vezi sa pacijentkinjinom svesnošću.
Njen rad jeste predstavljao vernost kontaktu između nje i pacijentkinje, veoma
osetljivom kontaktu u kome je ona mnogo davala; davala upravo ono za šta je verovala
da je ovom određenom pacijentu, u ovom određenom trenutku, najviše potrebno
odnosno ono što je dinamika njihove interakcije najviše iziskivala (str. 6).

Terapeutkinja je davala pacijentkinji ono što je bilo potrebno u određenom trenutku –

ono što je u kontekstu reparatvnog razvojnog procesa interpretirala kao «potrebno». Korb,
Gorrnell i Van De Riet (1989) pišu: «Kada radimo sa klijentima koji su posvećeni završavanju
procesa sazrevanja, Geštalt terapeut ponekad radi i kao edukator, pored toga što je terapeut...
(ponekad) obezbeđuje neophodnu i odgovarajuću podršku» (str. 114, 8). Ova dimenzija
terapijskog odnosa odnosi se na one aspekte odnosa koji su klijentu u određenim periodima
njene ili njegove prošlosti (kada du bili deca ili odrasli) možda nedostajali ili su za njega/nju bili
traumatični i kojima ga/je snabdeva psihoterapeut – čak do «obezbeđene sigurnosti» („safety
provided“, M.V.) (Ciromai, 1995, str. 8). Ovo se obično radi na zahtev ili sa saglasnošću pacijenta
za vreme psihoterpije, kroz «učenje pacijenata kako da postanu svesniji, ostvaruju bolji kontakt,
dostignu uzemljenje, ponište fiksirane geštalte i povećaju hronično nedostajuću podršku»
(Melnick, 1995, lična komunikacija). Korektivno iskustvo se često neizbežno pojavljuje,
istovremeno sa subjektivnim iskustvom pacijenata, da ih po prvi put u životu neko vrednuje,
sluša, potvrđuje, uključuje, koncentriše, poklanja pažnju, biva potpuno prisutan za njega ili nju.

6
 Sandor Ferenczi (1926) (jedan od Freud-ovih ranih sledbenika) je u ranoj istoriji
psihoanalize takođe pokušao da ljudima pruži ono što im je potrebno za rast ili razvoj. On je
napustio neutralnost i neosetljivost i zauzvrat pružao brigu, prijateljske zagrljaje ili upravljanje
regresijom kod veoma bolesnih pacijenata, uključujući one koje je viđao u svako doba, danju ili
noću, i vodio sa sobom na svoje odmore. Sechehaye (1951) je radila na sličan način, držeći i
hraneći svoju pacijentkinju, i plačući sa njom. Fromm – Reichman (1974) takođe je stupala u
interakcije sa svojim pacijentima na načine koji su bili direktni, intervencijski i aktivni. Na
primer, kada je psihotična pacijentkinja uprljala njenu odeću fecesom, ona je sledećeg puta
jednostavno obukla beli mantil – da bi zaštitila sebe, istovremeno dajući svojoj pacijentkinji
prostor za njeno izražavanje u odnosu. Ferenczi je smatrao da je potrebno da postoji kontrast
između originalne traume u detinjstvu i analitičke situacije, kako bi se olakšalo prisećanje, a
sprečila retraumatizacija pacijenta.

Sledi kratak transkript trenutka u Geštalt terapiji kada klijent traži od terapeuta da mu
da odobrenje i naklonost koja mu je nedostajala kao detetu, dok se oslobađa da postane to
dete u sadašnjem odnosu sa psihoterapeutom.
(str. 61 – 62, M.V.)
– Želim da osetim energiju povodom toga ... to je već neko vreme sa mnom.
– Pomozi mi da vidim kuda to ide, više u senzaciju ... Želim da natrčim na nešto.
– Želiš li da natrčiš na kauč prema zidu?
– Osećam da mi se skupljaju usne, pravim pesnicu – i to kakve veličine.
– Hm, hm.
– Napravi zvuk da ide uz to.
– Šta se događa?
– Pitam se da li sam ti se suprotstavio ili ne? Ne želim da se raspadneš.
– Moraš da budeš sposoban da mi se odupreš.
– Da li je u redu što sam se naljutio?
– Dobro je, dobro.
– Osećam se malo mali sada.
– U kom smislu mali.
– Kao mali dečak – potrebno mi je da mi kažeš da je to u redu.
– U redu je. Sjajno je što si se naljutio. Sposoban si čovek.
– Da li me još uvek voliš?
– Da, volim te.
– Malo mi je to strašno, ali sjajno.
– Drago mi je da sam bio sa tobom dok si to radio.

Odnos zastupanja koji predlaže Alice Miller (1981, 1986), a koji su usvojili mnogi Geštalt
terapeuti, može se posmatrati kao predlog razvojnog procesa u životu deteta koji je trebalo da
obezbedi roditelj ili drugi važnan staratelj. U mnogim slučajevima ovo konačno obezbeđuje
psihoterapeut. U pogledu regresivne prirode ove vrste rada i vremena potrebnog za rad sa
ljudima koji su teško oštećeni, istovremeno rastu i profesionalne i etičke odgovornosti
psihoterapeuta.

7
 Ja - Ti odnos (The I – You Relationship)

Model terapijskog odnosa koji ima najviše sličnosti sa lekovitim odnosima svakodnevnog života
je ono što je Buber nazvao Ja – Ti odnos, da bi ga razlikovao od Ja – Ono odnosa. Veoma je
sličan onim običnim odnosima koje su ljudska bića doživela kao posebno lekovita tokom godina
(Buber, 1970).

Freud-ovim otkrićem važnosti transfernog odnosa, došlo je do dubokih sumnji u pravi

odnos – terapijski odnos najsličniji običnim ljudskim odnosima. Teoretičari objektnih odnosa
ponudili su psihoterapiji duboko korisne koncepte i teorijska razumevanja. Međutim, Ja – Ti
odnos, koji je u srcu Geštalta, suprotnost je objektnom odnosu. Za Buber-a (1970), drugi je
osoba, ne objekat.

Ko kaže Ti nema nikakvu stvar za predmet. Jer tamo gde je nešto, postoji i nešto drugo;
svako Ono se graniči sa drugim Ono; Ono postoji samo po tome što se graniči sa drugim.
Ali tamo gde se kaže Ti nema nijedne stvari. Ti se ni sa čim ne graniči. Ko kaže Ti nema
nikakvu stvar; nema ništa. Ali se nalazi u odnosu (str. 55).

Emotivna uključenost psihoterapeuta i pacijenta u ovom odnosu je ista kao između

osobe i osobe u egzistencijalističkoj dilemi, gde oboje stoje u nekoj vrsti uzajamnosti. To je
takođe jedna vrsta uzajamnosti jer je i psihoterapeut takođe u ulozi.

Lečenje, kao i podučavanje, zahteva da neko živi u konfrontaciji, koja ipak biva
otklonjena ... Svaki Ja – Ti odnos u situaciji koju definiše pokušaj jednog od partnera da
deluje na drugog da bi postigao neki cilj, zavisi od uzajamnosti koja nikada neće biti
dovršena (Buber, 1970, str. 179).

Međutim, u neposrednosti egzistencijalnog susreta, uzajamnost je skoro kompletirana i

Self psihoterapeuta postaje instrument kroz koji se razvija lečenje. Njegovo samo-otkrivanje
mora biti obavljeno sa ekstremnom brigom, a u obliku najveće zloupotrebe predstavlja izgovor
za neautentične erupcije ili provlačenje (leakage, M.V.) terapeutove potrebe za prikazivanjem,
neprijateljstvom ili zavodljivošću. Istinska, dobro promišljena upotreba Ja – Ti odnosa je
verovatno jedan od najtežih oblika terapijske relacije. Ovo je nesumnjivo bio razlog što su ga
rani psihoanalitičari posmatrali sa krajnjom sumnjom. Mnogi lični susreti pod maskom Ja – Ti
odnosa bili su destruktivni. Verovatnoća njegove nemarne i destruktivne upotrebe je velika i
zato je potrebno imati što bolje veštine, najviše znanja o samom sebi i najveću brigu. Međutim,
ovo je oblik koji Geštalt terapeuti, verovatno više nego bilo ko drugi, posebno koriste i uzdižu.
To je takođe jasno ilustrovano u radovima u časopisu Gestalt Journal koji je posvećen ovoj temi
(Hycner, 1990; Korb, 1988).

«Ne može postojati psihoanaliza bez egzistencijalističke veze između analitičara i

analizanta,» piše Boss (1963).

8
 To znači da je iluzija zamisliti da može postojati analiza bez kontratransfera, bez
angažovanja i odgovora od strane analitičara. Analitičar može poricati, ali ne može izbeći
postojanje emotivnog odnosa sa analizantom: čak je i objektivizacija stava
indiferentnosti način emotivnog odnosa (Friedman, 1985, str. 79 – 80).

Ja – Ti odnos karakteriše ovde-i-sada egzinstencijalistički susret dvoje ljudi. Uključuje

zajedničko učešće u procesu i prepoznavanje da su oboje promenjeni od strane onog drugog.
Prava ličnost psihoterapeuta nikada ne može biti potpuno isključena iz interaktivne matrice
terapije. Egzistencijalistička psihoterapija (Boss, 1963; Binswanger, 1968; May, 1969) posebno
uvažava istinski Ja – Ti susret kao značajan terapijski modalitet i to je uvek bila centralna, ako ne
i ona centralna briga Geštalt terapije.

Osnovna reč Ja – Ti može biti izrečena samo nečijim celim bićem. Koncentracija i fuzija u
celo biće ne može nikada biti postignuta od strane mene, nikada ne može biti postignuta
bez mene ... U Ja i Ti ne meša se nikakav cilj, ni pohlepa ni predviđanje ... Svako sredstvo
je prepreka. Samo kada sva sredstva propadnu, nastupa susret ... Stvarna i ispunjujuća
sadašnjost postoji samo dokle postoje prisutnost, susret i odnos. Samo kada Ti postaje
prisutno, prisutnost se ostvaruje (Buber, 1970, str. 62 – 63).

Prema Guntrip-u (1961), ono što je terapijsko, kada se dostigne, je «trenutak pravog
susreta». Ovo iskustvo je trasformirajuće i za psihoterapeuta i za pacijenta, jer to nije nešto što
se već desilo (tj. nezavršen posao iz prošlosti), već nešto što se nikada ranije nije desilo, istinski
doživljaj odnosa, smešten ovde-i-sada.

Naravno, humanistički i egzistencijalistički orijentisane psihoterapije, kakva je i Geštalt

terapija, koje naglašavaju odnos utemeljen na kontaktu ovde-i-sada i fenomenološkom fokusu
za razliku od odnosa koji temelji na transferu i interpretaciji, značajno su uvećale vrednost i
upotrebu ličnog susreta (person-to-person, M.V.) u psihoterapiji. Ovo je, uopšteno gledano, bio
naš dar psihoterapiji – možda više nego tuđi.

Detalji tehnike variraju, ali je strategija uvek da se očuva miran, nežan pritisak ka
direktnoj i odgovornoj Ja – Ti orijentaciji, istovremeno održavajući fokus svesnosti na
poteškoćama sa kojima se pacijenti susreću pokušavajući to da dostignu i pomažući im
da pronađu svoje sopstvene puteve kroz te poteškoće (Fagan i Shepherd, 1971, str.
117).

Prema Malcom-u (1981), iskrenošću i sponatnošću mogu se korigovati pacijentove

pogrešne transferne procene i psihoterapeutovi odgovori se mogu učiniti manje predvidljivim,
zbog čega će pacijent njima teže manipulisati. Ovakva autentičnost psihoterapeuta može značiti
da je terapijski odnos promenio i terapeuta, koliko i pacijenta. Jourard (1971) i Jung (1966)
smatrali su ovo centralnom istinom u svim nastojanjima za izlečenjem. I Searles (1975) je
takođe verovao da pacijent ima snažnu urođenu težnju da leči terapeuta (kao što su možda on
ili ona imali želju da leče svoje roditelje), koja može i koja doprinosi većoj individuaciji i rastu

9
psihoterapeuta, dok u terapijskom dijalogu oboje bivaju promenjeni. Ovo je, naravno, u skladu
sa Geštalt shvatanjem samo-aktualizacije, vezane za jedinstvo polja organizam / sredina.

U najboljem slučaju, lični odnos (person-to-person, M.V.) obično je nagrađen

istinoljubivošću i autentičnošću – ne na štetu klijenta, već u duhu uzajamnosti. Prema Buberu
(1970), psihoterapeut može ispuniti zadatak regeneracije zaustavljenog razvoja samo ako stupi
kao «partner u lični odnos (person-to-person, M.V.), ali nikada kroz posmatranje i istraživanje
objekta» (str. 179). Značajno je ipak da ovo ne znači nepromišljenu iskrenost ili zasipanje
klijenata ličnim detaljima, tugama ili frustracijama koje im ne pripadaju i koje terapeut treba da
proradi na svojoj ličnoj psihoterapiji. Buber (1970) dalje priznaje ograničenu prirodu
psihoterapijskog ličnog odnosa dvaju osoba (person-to-person, M.V.): «Svaki Ja – Ti odnos u
situaciji koju definiše pokušaj jednog od partnera da deluje na drugog da bi postigao neki cilj,
zavisi od uzajamnosti koja nikada neće biti dovršena » (str. 179).

Transpersonalni odnos (The Transpersonal Relationship)

Transpersonalni odnos je duhovna dimenzija odnosa u psihoterapiji. U psihoterapiji postoji

iznenađujuće malo toga dokumentovanog o transpersonalnom odnosu. Buber pominje koncept
milosti kao konačnog faktora koji postoji u ličnom susretu (person-to-person, M.V.) i koji može
napraviti razliku između toga da li pacijentu biva bolje ili ne. «Je le pensay, et Dieu le guarit» (mi
se bavimo njima, ali ih Bog leči) (Agnew, 1963, str. 75). Ili prema Perls-u, Hefferline-u i
Goodman-u (1951, str. 248), «natura sanat non medicus» (priroda leči). Naranjo (1982) piše o
tome. Radi se o nekoj vrsti svetosti terapijskog odnosa koju sve više posmatram kao elan vital
(ili životnu snagu, Physis), dok se uključujem u svoj život i dok ulazim u situacije sa klijentima
(Clarkson, 1991, 1993). «Nalazimo se u božanskom (numinous, M.V.) stanju kontakta i
konfluencije, koji nam daju život i oboje nas leče» (Korb, 1988, str. 101). Zinker (1977) to naziva
«izraz prisustva Boga u mojim rukama, očima, mozgu, u celom meni» (str. 3).

Prirodu transpersonalne dimenzije je prilično teško opisati, jer je retka, a istovremeno i

ne tako lako dokučiva onim vrstama opisa koji se obično koriste za diskutovanje o drugim
oblicima terapijskog odnosa. «Božanski (numinous, M.V.) je ili kvalitet vidljivog objekta ili uticaj
nevidljivog prisustva koje uzrokuje svojevrsnu promenu svesnosti» (Jung, 1969, str. 7). Takođe
je moguće da psihoterapeuti osećaju određenu neprijatnosti priznajući da nakon svih godina
treninga i lične analize i supervizije, mi i dalje ne znamo do kraja precizno šta je to što radimo i
da li u tome uopšte uspevamo.

Ovu izjavu na pravi način mogu razumeti iskusni psihoterapeuti koji su se u više navrata
susretali sa nerazumljivim i nepredvidljivim epilozima – osobi nad kojom ste očajavali
odjedanput i nekada naizgled neobjašnjivo biva bolje, napreduje i ostvaruje se iznad svih
očekivanja. Sa druge strane, klijent za koga je psihoterapeut imao optimističku prognozu dostiže
nivo sa koga se on/ona nikada ne pomeri, a terapiju napušta sa trajnim osećajem mogućeg
povratka, koje se nikada ne dogodi.
Transpersonalni odnos često karakteriše nedostatak lične povezanosti (person-to-
person, M.V.). To je više kao da je iz terapijskog prostora »ispražnjen» ego ili čak terapeutovo
10
lično nesvesno, ostavljajući prostor nečemu božanskom (numinous, M.V.) da se pojavi u
odnosu. Ovaj prostor onda može postati sveto polje (temenos, M.V.) ili «vas bene clausum
(dobro zatvorena posuda, M.V.) u okviru koga se događa transmutacija» (Adler, 1979, str. 21).
To nagoveštava napuštanje veština, znanja, iskustva, predrasuda, čak i želje za izlečenjem i
prisutnošću. Suštinski dopušta pasivnost, ponavljanje za koje je priprema uvek neodgovarajuća,
jer je nemoguće učiniti da se desi; može biti samo ohrabrena na isti način kao što ni inspirativna
muza kreativnosti ne može biti prisiljena, već joj je potrebno pripremljeno i zahvaćeno polje u
trenutku kada je spremna da bude slučajno otkrivena. Ono što se može pripremiti su uslovi koji
omogućavaju pojavu spontanog ili duhovnog čina.

Suština komunikacije je u srcu podeljene tišine zajedničkog bivanja u dimenziji koju je

nemoguće precizno izraziti, koja je isuviše delikatna za analizu, ali koja u Geštalt psihoterapiji,
zbog svoje prodornosti, ne može ostati neuvažena.

Kada se iz perspektive Ja – Ti odnosa u potpunosti prožive implikacije Geštalt terapije,

mislim da je nemoguće razvesti se od transcedence – i zato i duhovnosti – iz vidika
prirode ličnosti i terapijskog procesa ... i možda (Geštalt terapija) može ponovo stupiti u
svet uzajamnosti, sa potencijalom i transcedentnošću koja postoji kada dva pojedinca,
potpuno odgovorna, dozvole svojim najdubljim sopstvima da se susretnu (Jacobs, 1978,
str. 132 – 133).

Prema Geštalt paradoksalnoj teoriji promene, možda ćemo morati da se odreknemo

želje da naši klijenti budu drugačiji, ili čak želje da oni žele da se promene, kao onoga što je
terapeutu potrebno da bi imao osećaj da je vredno truda. Atmosfera je kao meditacija slična
transu, kvalitet koji je prenet od velikih terapeuta koji su «bivali sa» pacijentima u akutnoj
psihozi (kao Gendlin, 1967), a koji potvrđuju duhovnu dimenziju u psihoterapiji. Naravno,
postoji i realna mogućnost da se psihoterapeuti zavaraju na načine koji mogu biti opasni po njih
i njihove klijente ako se greškom, prerano ili naivno fokusiraju na transpersonalno i, na primer,
previde ili iskrive nezavršene projekcije transfernog ili ličnog fenomena.

«Verujem da su duša i duhovno prisutni u Geštalt terapijskom procesu od početka.

Možda ih sada možemo priznati i izraziti neke od aspekata sa ubedljivošću i jasnoćom» (Korb,
1988, str. 104).

Shvatanje Geštalta o Selfu bez ega (ego-less Self, M.V.) u kontaktu sa drugim odražava
arhetip Selfa o kome Jung govori kao o nečijoj nerazdvojivoj i psihičkoj dispoziciji centiranosti
iskustva i smisla u životu, što je ponekad koncipirano kao Bog u nama. Buber je bio suštinski
zabrinut bliskim asocijacijama odnosa sa Bogom i odnosa sa drugim, sa Ja – Ti koji proizilazi iz
susreta sa drugim u odnosu. Ova dimenzija u psihoterpijskom odnosu ne može biti dokazana i
teško može biti opisana. «Ništa mi na kraju ne preostaje, osim obraćanja svedočenjima vaših
ličnih misterija» (Buber, 1970, str. 174).

Zaključak

11
Ukratko, radni savez se bavi ljubavlju prema radu; nezavršeni (transfer / kontratransfer) odnos
se bavi ljubavlju za istinom (autentični); reparativni / razvojni odnos se bavi ljubavlju prema
nezavršenim pitanjima u ličnosti (više u skladu sa procesom nego strukturom); Ja – Ti / osoba –
osoba (person-to-person, M.V.) odnos se bavi ljubavlju prema drugome; i transpersonalni odnos
se bavi ljubavlju prema Bogu – kako god ga zamišljali.

Geštalt pristup psihoterapijskom treningu, iskustvu i superviziji zahteva sposobnost

razlikovanja između različitih oblika terapijskog odnosa i procenjivanje i evaluacije korisnosti
svakog od nivoa terapije ili pojedinaca sa različitim karakterističnim načinima povezivanja, tako
da to ne bude nemarno kolebanje prouzrokovano terapetovim ličnim nezavršenim poslovima.
Jednako je važno da Geštalt terapeut ne učestvuje ili ne saučestvuje u zlostavljanju tako što se
ne suprotstavlja svojim klijentima, sebi ili svojim kolegama.

U prošloj dekadi Geštalt terapija je bila verna svom egzistencijalističkom nasledstvu

posvećujući veću pažnju ljudskim odnosima, povećavajući poštovanje fenomenologije
pacijenta i započevši bavljenje pitanjima kontinuiteta. Ovaj zreliji egistencijalistički stav
temelj je sofisticiranijoj kliničkoj metodologiji i okvir za asimilaciju novih psihoanalitičkih
uvida (Yontef, 1987, str. 51).

Ovo sazrevanje Geštalt teorije i prakse donosi sa sobom povećanu odgovornost, kao i
povećan domet i proširena razumevanja. Sloboda ne znači odreći se discipline. Hrabrost u
aktivnom obuhvatanju navećeg potencijala Geštalta, transcedentnog selfa, mora se pratiti
najoštrijim oblicima provera i iznova uspostavljati sa svakim klijentom iz trenutka u trenutak.
Naravno, ovo nikada zaista ne može biti objašnjeno, jer čim se izusti reč ili se misao uhvati na
papiru, njen najautentičniji trenutak istine već je pobegao.

Ovaj rad je ukratko opisao pet vrsta terapijskog odnosa koji se mogu konstruktivno
koristiti u Geštalt terapiji, i ukazao je na neke osobine svake od njih, u naporu da u teoriji i
praksi razjasni, odredi i preciznije razlikuje prirodu i namere mnoštva terapijskih odnosa koji su
dostupni i koriste se od strane geštaltista širom sveta. To je bogata tapiserija koju tkamo kada
stupimo u odnos sa drugim. Takođe, ne verujem da će ozbiljne studije bilo koje vrste, kao ni
poređenja sa drugim pristupima, ispitivanja ili razmatranja sopstvenih iskustava ikada moći da
unište spontanu živost susreta i beskrajno raznoliko blago samog Geštalta.

Reference

12