HORHE IBARGUENGOITIA

Dva zločina

Prevela sa španskog

Izabela Beljić
Naslov originala

Jorge Ibargüengoitia: Dos crímenes

PLATO, 2003

bojana888
 I

Priča koju ću vam ispričati počinje jedne noći kada je policija pogazila ustav. To je
bila i noć kada smo Ćamuka i ja napravili žurku da bi proslavili našu petu godišnjicu, ne
godišnjicu braka, jer nismo venčani, već pet godina od jedne večeri trinaestog aprila kada
„mi je dala” na jednom od stolova ateljea za crtanje u Odeljenju za planiranje. Od gustog
vihora prašine nije se mogao videti Spomenik revolucije udaljen dva bloka; ja sam bio
crtač, Ćamuka je studirala sociologiju, ali je radila kao daktilografkinja, oboje smo radili
prekovremeno, i nije bilo nikog u kancelariji. Na proslavu godišnjice smo pozvali šestoro
naših najboljih prijatelja, od kojih je petoro, natovareno poklonima došlo u osam sati:
Manotas sa Lukačevom knjigom, bračni par Pereira sa pončom Svete Marte, Lidija
Rejnoso sa nekoliko tanjira „cinsunsan” i Manuel Rodriges sa dve flaše najbolje votke koju
je uspeo da nabavi preko jednog prijatelja koji je radio u Sovjetskoj ambasadi.

Nisam bio ni na jednom tako srdačnom skupu kao što je bio početak te žurke;
pričali smo, pili, smejali se i pevali kao da smo braća. Manotas se vratio sa odmora koji je
proveo na obali mora. Opisao je mesto na osami, bez turista, sa plažom od sitnog peska,
uvalu s kristalnom vodom i školjke tek izvađene iz mora. Hteo sam da znam kako se tamo
stiže, pa mi je zapisao u notes: „U luci Tikoman uzeti čamac koji vozi na Plažu polumeseca
(hotel Aurora)”. Nisam mogao ni da zamislim kakav će značaj za mene imati ova beleška.

U jedanaest sati Ćamuka je poslužila tamal de kasuela. 1 Jeli smo kada je došla šesta
zvanica, Ifigenija Treho sa nepoznatim čovekom. Kada je taj prešao prag, žurka je postala
hladna kao da se stuštila kiša. Ifigenija ga je predstavila kao „Panča”, a nas kao „neke
prijatelje”.

1 Tamal de cazuela - vrsta testa od kukuruznog brašna punjenog komadićima mesa koje se peče u glinenoj
posudi (cazuela).
 Od trenutka kada sam ga ugledao, Pančo je u meni izazivao nepoverenje: imao je
zlatan zub, podbradak, odelo, kravatu i košulju. Nakon što se pozdravio s nama, prvo se
izvinio i upitao gde je kupatilo. Čim je izašao iz sobe, upitao sam Ifigeniju koja se smestila
na jednu od stolica od pruća:

- Ko je ovaj?

- Radi u tužilaštvu.

- Zašto si ga dovela?

- Zato što je hteo da vas upozna.

Pošto nije bilo dovoljno tanjira, Ćamuka je morala da uzme dva „cinsunsana” da bi
servirala tamal de kasuela onima koji su upravo stigli. Kada je izašao iz kupatila, Pančo je
skinuo jaknu, seo pored Ifigenije, i umesto da jede, stavio tanjir na policu za knjige i uzeo
rum-kolu koju sam mu ponudio. Odmah ju je popio, zatim drugu, dok je treću sam sipao,
ne tražeći dozvolu. Iskoristio je trenutak kada je Lidija Rejnoso ustala da bi se poslužila
slatkišima - imali smo kolač od kokosa - da ustane sa stolice od pruća gde je sedeo i lenjo
se baci na ljubičasti jastuk na kojem je bila Lidija a koje je bilo najudobnije mesto za
sedenje u kući. Kada je konačno tamo seo i prekrstio noge, počeo je da govori gluposti: da
su socijalisti dogmatični, da je marksizam bezvredna politička doktrina jer ne uzima u
obzir želju za vlašću, urođenu snagu koja se nalazi u svakom živom biću, i tako dalje.

- Ako ćete sada da pričate o Staljinu i koncentracionim logorima u Sovjetskom

Savezu - reče Olga Pereira - probudite me kad završite.

Da bi pokazala prezir koji je osećala prema Panču, Olga je legla na leđa na kauč.
Lidija Rejnoso, koja nije mogla da poveruje u ono što čuje, reče mi kroz zube:

- Ali ovaj čovek je antimarksista!

Pančo upita zašto ljudi emigriraju iz socijalističkih zemalja i zašto niko ne želi da
ode da živi u Sovjetskom Savezu ako je socijalizam savršen sistem. Ćamuka mu odgovori
sa rukama skupljenim ispod indijanske košulje:

- Varate se, gospodine. Mnogo ljudi iz svih krajeva sveta emigrira u Sovjetski
Savez, samo što to rade sa manje publiciteta od onih koji mrze socijalizam.

Kada je ovo izgovorila, ustala je i izašla iz sobe. Manotas je pomerio klupicu na

kojoj je sedeo da bi bio preko puta Panča i počeo da mu objašnjava, s beskrajnim
strpljenjem, kako je teško iskoreniti malograđanštinu iz čoveka.

Ifigenija je rasplela kosu i počela da pravi pletenice. To je njen običaj. Ako dođe na
žurku s konjskim repom, pravi pletenice, ako dođe sa pletenicama, raspliće ih, češlja se i
vezuje konjski rep, ali u svakom od ova dva slučaja ostavlja četiri ili pet debelih, dugih i
veoma tamnih dlaka, jedinstvenih, kao sećanje na njeno prisustvo. Kada sam je video sa
podignutim rukama i ustima punim šnala, shvatio sam da se malo rastužila zbog
budalaština koje je govorio njen drugar, ali ne previše. Zažalio sam što sam je pozvao.

Pančo je imao belu košulju i zelenu čašu u ruci, Manotas, koji je razvlačio brkove
kao sapatista,2 izgledao je kao tamnosmeđe brdo postavljeno na klupicu sa tri noge; na
jarko ružičastom kauču bile su tri figure, Olga Pereira, dugačka i vitka, u farmerkama,
naslonjena na zid, sa pogledom uperenim u plafon; pored Olginih bosih nogu spremala se
da sedne Lidija Rejnoso, najstarija na skupu, sa sedom kosom i narandžastom haljinom,
koja je s nevericom slušala šta je govorio Pančo; na drugom kraju kauča, pored Olgine
glave, skupio se Manuel Rodriges, pokušavajući da čita, uz crvenkastu svetlost lampe,
„Kritiku kapitalističke države” od Poljakova, koju je pozajmio iz biblioteke. Karlos
Pereira, koji je mislio da je isti Če Gevara - čiji se portret nalazio na zidu - ljuljao se na
drvenoj stolici i pušio cigaru, Ifigenija je i dalje nameštala kosu sedeći na svom čuvenom
dupetu utegnutom u jarkozelene pantalone koje su prelazile preko ivice stolice.

Ćamuka se pojavila na vratima sobe sa gitarom u ruci i na trenutak me pogledala.

Shvatio sam da je odlučila da peva da bi prekinula dosadnu raspravu i gluposti koje je
govorio Pančo. Zapljeskao sam kao i svi ostali, osim Panča. Ćamuka se probijala između
gostiju, pomerajući svoje dugačke noge, pazeći da ih ne nagazi i sela na ivicu kauča.
Skinula je indijansku košulju i ostala u vezenoj pamučnoj bluzi, iako sam je zamolio da je
ne oblači kad je u društvu, jer su joj se nazirale isuviše tamne bradavice. Naštimovala je

2 Pripadnik meksičkog revolucionarnog pokreta sa početka XX veka čiji je vođa bio Emilijano Sapata
(Emiliano Zapata).
gitaru, ne obraćajući pažnju na ono što su drugi tražili da peva, odsvirala jedan akustičan
akord i počela da peva svoju omiljenu pesmu: „Portret gerilca Karlosa Mesijasa”.

Mnogo mi je teško da objasnim šta osećam kada Ćamuka peva. Pre svega, ponosan
sam što jedna tako lepa žena pripada meni: crnka je, ima velike oči, pune usne, divne
zube, nosi minđuše na ušima, a njeno telo bi moglo da bude svojevrsni spomenik. Ali je i
pomalo smešna. Kada peva, otvori usta, zaškilji očima i ispušta krike pune lažne strasti.
Meni je neprijatno, ali se suzdržavam, jer smatram da svako ima pravo da se izražava kako
zna i ume. To je moja filozofija.

Kada se setim scene u kojoj ona peva, ja je gledam i ostali slušaju, uplaši me koliko
je tada daleko bila pomisao da je ta noć poslednja koju ćemo provesti u našoj kući, i da će
mi slika te promašene žurke ostati u pamćenju kao najsnažnija i najtužnija slika iz našeg
voljenog stana u ulici Migela Šulca, ili da će jarko ružičasti kauč, posteri sa Festivala u
Havani i drvene police za knjige koje smo napravili Ćamuka i ja, postati i biti zapamćeni,
ne kao obične stvari iz srećnog života, već kao elementi scenografije onog strašnog skupa.

Ćamuka je otpevala razne pesme i postigla cilj: Pančo ne samo da je prestao da

priča, već je i zaspao. Bila je na pola pesme „Stražarska gvahira” 3 kada je neko pokucao na
vrata.

Mislio sam da su komšije došle da se bune jer je prošlo jedan. Kad sam otvorio
vrata začudio sam se jer nije bilo nikog ispred mene. Provirio sam u hodnik i video, na
nekoliko metara, figuru zdepastog čoveka sa rukama u džepovima. Pošto je svetlo u ovom
hodniku veoma slabo - gazdarica stavlja sijalice od dvadeset vati - trebalo mi je nekoliko
trenutaka da prepoznam ozbiljno lice Evodija Alkosera.

Nije mi bilo nimalo drago što u ove sate dolazi još jedan nepozvan gost, utoliko
više što se radi o Evodiju, koga poštujem jer znam da je istinski aktivista, ali čije ideje ne
delim - nije iz mog društva i nemamo mnogo zajedničkih crta. Međutim, rekao sam mu:

- Evodio, drago mi je što te vidim. Uđi.

Nije se ni pomerio. I dalje je nepomično stajao u hodniku, kao da je statua Benita

3 Guajira - kubanska narodna pesma.

Huaresa i najzad je podigao ruku i dao znak da mi se približava. Zatvorio sam vrata stana,
da komšije ne bi čule „Stražarsku gvahiru” i krenuo ka njemu. Oči su mu bile crvene, a
usta skupljena.

- Praviš žurku? - upitao je i kao da mu se to nije svidelo.

Hodnikom je odjekivala Ćamukina pesma.

- Veoma je vesela - rekao sam. - Što ne uđeš?

- Ko su ti gosti?

Ne razumem zašto mi ovo pitanje nije izgledalo uvredljivo, ali nije, jer sam mu
pristojno odgovorio ko je na skupu, uključujući i Panča, koga sam opisao kao „prijatelja
Ifigenije Treho”. On me je slušao posmatrajući mozaik od zelenog mermera na podu i
kada sam završio rečenicu slegao je ramenima i rekao:

- Pretpostavljam da je dobro.

- Šta da je dobro?

Umesto da odgovori na moje pitanje kojim bi izbegli mnoge neprijatnosti, rekao mi

je:

- Hoćeš li mi učiniti jednu veliku uslugu: da me pustiš da prespavam kod tebe.

Kada mi neko zatraži uslugu tako direktno, retko se usuđujem da ga odbijem, ali
takođe ne želim da pristanem samo zato da bih pristao. Želeo sam da znam zašto Evodio
hoće da prespava kod mene, ali nisam bio dovoljno prisan sa njim da bih ga pitao šta ga to
sprečava da spava kod svoje kuće. Pretpostavio sam da ima neki porodični problem -
njegova žena je neurotična Argentinka koju je Evodio upoznao u Moskvi - pa sam mu
rekao:

- Dobro Evodio, spavaj ovde.

Ušli smo zajedno, prirodno, kao da je Evodio bio pozvan na žurku i da je zakasnio.
Ova laž nije prošla, jer su svi prisutni, osim Panča, poznavali Evodija isto tako dobro ili
tako loše kao i ja, ali dovoljno da znaju da nije iz našeg društva, da nikad ne dolazi na naše
žurke i da mora da ima neki problem čim dolazi u posetu tako kasno. Ćamuka je ostavila
gitaru i pozdravila Evodija zagrljajem i uzvicima koji su nesumnjivo značili da ga ne
očekuje. Pančo se probudio.

- Evodio, jesi li gladan? - upita Ćamuka.

- Da - reče Evodio.

Ćamuka je otišla u kuhinju da podgreje tamal de kasuela.

- Sedi ovde, Evodio - reče Lidija Rejnoso, udarivši dlanom mesto koje je Ćamuka
upravo oslobodila.

Evodio je seo, dao sam mu rum-kolu. Pančo, koji je posmatrao Evodija, reče:

- Nisu nas upoznali.

- Gospodin se zove Evodio Alkoser - reče Lidija Rejnoso.

To je bila jedina nesmotrenost. Pančo je rekao svoje pre zime, na koje niko nije
obratio pažnju i rukovao se s Evodijom.

Kada je Ćamuka dala Evodiju tanjir i on počeo proždrljivo da jede, ostali gosti su
počeli da ustaju, da protežu noge i traže ispod nameštaja ono što su izgubili: Olga Pereira
cipelu, Ifigenija Treho crvenu traku, Lidija Rejnoso torbu sa vezom porodice Otomi. 4
Dogodila se mala tragedija. Pančo je, kada je uzeo svoju kesu, srušio na pod tanjir
„cinsunsan” koji se nalazio na polici za knjige i razbio ga. Izvinio se Ćamuki, ali je
prepustio meni da pokupim komade i odnesem ih u kuhinju. Kada sam se vratio u dnevnu
sobu, Lidija Rejnoso je bila na ivici suza.

- Ovakvi tanjiri se više ne prave - reče mi.

- Siguran sam da ćemo moći da ga zalepimo - rekao sam da je utešim, ali sam već
bacio komade u smeće.

Morao sam da ispratim goste do ulaza u zgradu, jer Estefanita, portirka, obično
noću stavlja duplu rezu na vrata. Kada sam se vratio u stan zatekao sam Ćamuku kako

4 Otomi - moćna indijanska porodica pokorena u XV veku. Živeli su u pećinama i uglavnom se bavili lovom.
skuplja prazne čaše.

- Gde je Evodio? - upitah.

Pokaza mi rukom da je ušao u kupatilo.

- Prespavaće ovde - rekoh.

- Rekao mi je.

- Nisam imao drugog izbora nego da ga pozovem. Nadam se da ti ne smeta.

- Ne mnogo - reče ona i izađe iz sobe sa poslužavnikom punim prljavih čaša.

Ne samo što se Evodio spremao da spava kod nas, već se i Ćamuka oneraspoložila.
Da bih je umirio pomogao sam joj da pokupi prljave sudove i potrpa ih u sudoperu.
Ćamuka je izvadila potrebne stvari iz ormara i namestila kauč za spavanje. Kada je izašao
iz kupatila, Evodio reče:

- Boli me glava.

Ćamuka je otišla u spavaću sobu po aspirin, a ja u kuhinju po čašu vode. Kada je

Evodio popio aspirin, rekli smo mu gde se gasi svetlo i poželeli laku noć. Kad sam ušao u
kupatilo, osetio sam miris Evodijovih govana, otvorio prozor i provirio na ulicu. Bila je
pusta, po zemlji su bili bačeni papiri, a pod svetlošću ulične lampe mogao se pročitati
natpis na prodavnici preko puta: „Kasa Dominges. Gumeni pečati”, pisalo je.

Kad sam ušao u spavaću sobu našao sam Ćamuku golu, nagnutu preko kreveta
kako skida prekrivač. Sećam se da me je strašno uzbudila i da sam počeo da joj milujem
guzu, ali me je odbila.

- Nemoj - rekla je. - Evodio nas može čuti.

Meni to nije bilo važno, ali je Evodio zaista mogao da nas čuje jer je uzglavlje
kauča bilo veoma blizu zida. Legli smo i ugasio sam svetlo. Otkucalo je tri sata na crkvi Sv.
Kosme. Odmah sam zaspao.

Probudio sam se misleći da sam trezan, ali se nisam setio Evodija sve dok nisam
ušao u dnevnu sobu i video ga kako spava na kauču. Bio je u majici, ležao je na leđima, a
jedna muva mu je stajala na usnama. Soba je strašno smrdela. Otvorio sam prozor sa kojeg
je izvirala svetlost i ušao u kupatilo. Brada koju sam nosio tri godine i na koju sam se
navikao me je uplašila. Kad sam se okupao bacio sam pogled kroz prozor. Prošao je
đubretar obučen u narandžasto gurajući kolica, vlasnik radnje Kasa Dominges je podizao
metalnu rešetku, bio sam utučen. Valjda će Evodio brzo da ode, pomislih.

Kad sam se vratio u spavaću sobu probudio sam Ćamuku, jer je bilo vreme za
posao. Ustala je pospana i zamalo da izađe gola iz sobe.

- Zar se ne sećaš da Evodio spava u dnevnoj sobi - rekao sam.

To ju je sasvim razbudilo. Uputila mi je pogled pun mržnje i obukla kućnu haljinu.

- Evodio je više tvoj prijatelj nego moj - rekao sam joj.

- Ali ga nisam ja pozvala da ostane - reče i izađe iz sobe.

Bilo je nemoguće doručkovati u kući jer je kuhinja bila prepuna prljavih sudova, a
Evodio spavao u dnevnoj sobi. Malo je falilo da ga probudim i da mu kažem da brzo ode,
ali sam se setio da je otmenije da se oprostimo putem pisma. Kada sam obuo čizme
argentinke, uzeo sam list papira i napisao:

„Dragi Evodio,

pola devet je i mi žurimo na posao. U frižideru ćeš naći nešto za doručak, uzmi ono
šta ti se sviđa. Nemoj da brineš oko pranja tanjira ili nameštanja kreveta. Grle te i
pozdravljaju,

Markos i Ćamuka”

Mislio sam da ću se ovako osloboditi Evodija. Dok je Ćamuka otvarala vrata stana,
stavio sam poruku na stočić pored kauča tako da Evodio mora da je vidi čim bude otvorio
oči, zatim sam se pridružio Ćamuki, pa smo zaključali vrata pokušavajući da ne budemo
bučni.
 Doručkovali smo u jednom mlečnom restoranu na Ehidu, preko puta Odeljenja za
planiranje. Dok mi je konobarica servirala kafu s mlekom, uspeo sam da pročitam naslov u
novinama koje je čitao čovek za susednim stolom, mislim da je bila „La prensa”: „Uhvaćen
jedan od zločinaca koji su podmetnuli požar u ’El globu’”, pisalo je. „El globo” je bila
velika robna kuća koja je izgorela pre tri ili četiri meseca. Veoma poznat slučaj koji nije
bio razrešen. Razmišljao sam na trenutak o ovom događaju, a onda sam ga potpuno
zaboravio.

Kad sam izašao na ulicu udarilo me je sunce i osetio sam vrućinu. Tek tad sam
primetio da sam obukao pončo Svete Marte koji su nam sinoć poklonili Pereira i njegova
supruga. Ćamuka, shvativši da se čudno ponašam, reče mi:

- Pijan si.

Ona je imala podočnjake, ali joj ništa nisam rekao. Prešli smo ulicu Ehido van
pešačkog prelaza i utrčali u zgradu gde se nalaze kancelarije Odeljenja za planiranje. Kada
smo stigli do ugla gde je bio digitalni sat bilo je tačno devet sati. Ćamuka je izašla iz lifta
na četvrtom spratu skoro bez pozdrava. Još uvek je bila ljuta. Ja sam nastavio do šestog,
okačio sam pončo na čiviluk na ulazu u atelje za crtanje, seo sam za sto i zapalio cigaretu.
Nisam imao mnogo posla a ni želje da radim. Sedeo sam i gledao Spomenik revolucije kroz
prozor od devet do jedanaest. Tada mi je jedan kolega rekao da me neko zove telefonom.
Kad sam uzeo slušalicu na trenutak nisam prepoznao glas Estefanite, portirke u zgradi gde
smo živeli. Kao da je bila uznemirena:

- Imam vesti za Vas, gospodine Markos, da su dolazila četvorica iz vlade da Vas

traže. Pitali su za Vas i za gospođu i hteli su da im otključam vrata stana. Ja sam im
otvorila misleći da je stan prazan i oni su odveli gospodina koji je bio u dnevnoj sobi i
spavao u majici. Pitali su me gde radite Vi i gospođa i, kunem Vam se gospodine Markos,
da sam im rekla da ne znam, ali mi se čini da neće oklevati da dođu da Vas potraže.
Upozoravam Vas, budite pripravni.

- Mnogo Vam hvala, Estefanita - rekao sam i spustio slušalicu.

Ovako je završen taj deo mog života.

 Ni na trenutak mi kroz glavu, a ni Ćamuki, nije prošla pomisao da ako je neko
nevin nema čega da se plaši. Osećali smo se nevinima, ali Ćamuka ima sudski proces u
toku jer je učestvovala u protestima, a ja sam neaktivan, to jest, nisam služio vojni rok i
oboje smo bili u kontaktu sa ozbiljnim socijalističkim grupacijama. Osim toga, bili smo
ubeđeni da je policija spremna da, kada im to odgovara, pripiše neki zločin bilo kome. Još
nisam ni završio da objašnjavam Ćamuki šta se dogodilo, a ona je počela da otvara fioke i
vadi stvari koje su joj bile drage - privezak za ključeve za gluvoneme, držač papira sa
cvetićem, itd. - i da ih ubacuje u torbu.

Najbliži hapšenju tog dana bili smo kada smo hteli da pokupimo „folksvagena”.
Ostavili smo ga tamo gde ga uvek ostavljamo, na parkingu udaljenom jedan blok od
Odeljenja za planiranje. Već smo bili ušli na parking i tražili smo čuvara, kada smo ga
videli između kola. Pričao je sa dva tipa i njih trojica su posmatrali naš „folksvagen”. To je
bilo dovoljno. Izašli smo s parkinga bez reči i uzeli taksi koji je prolazio.

- Gde idemo? - upita me Ćamuka.

- Na severnu autobusku stanicu - rekoh vozaču.

Tog trenutka sam shvatio da već znam šta nam valja činiti. Ćamuka me je gledala
ništa ne shvatajući.

- Ti ćeš da odeš na nekoliko dana kod tvoje sestričine u Heres - rekao sam joj.

- A ti?

- Ja ću otići u Muerdago, da vidim teču Ramona i da mu tražim novac.

Niko u celom Meksiku nije znao da Ćamuka ima sestričinu u Heresu, niti je iko
znao da ja imam bogatog teču u Muerdagu.

- Kada dobijem novac - rekao sam Ćamuki koja me je posmatrala sa strepnjom -

doći ću po tebe i otići ćemo negde da zajedno živimo dok ne prođe ova zbrka.

Dala mi je adresu i telefon njene sestričine koju ja nisam poznavao, a zatim smo
sakupili novac koji smo oboje imali. Bilo je četristo pedeset tri pezosa, i to nam je bilo
dovoljno da platimo taksi, prvo kartu do Heresa, a zatim do Muerdaga, punjene ljute
papričice koje je Ćamuka naručila u restoranu na stanici i koje nisu mogle da se jedu, a
ostatak smo podelili: ostao nam je po šezdeset jedan pezos.

Seli smo na klupu da sačekamo dok krene autobus kojim je trebalo da ide Ćamuka.

- Šta ćeš da kažeš sestričini? - upitao sam je.

- Da sam se posvađala s tobom. Kada me budeš tražio telefonom, molićeš me za

oproštaj, a kada budeš došao po mene, pomirićemo se.

Znao sam da je Ćamuka veoma bistra, ali sam ponekad to zaboravljao.

- A ti - upita ona - šta ćeš ti da kažeš tvom teči?

- Nemam pojma.

Najtužniji trenutak tog dana bio je kada sam video Ćamukino lice kroz prozor
autobusa dok je išao u rikverc da bi izašao iz stanice. Povukla je zavesu sa stakla i video
sam da plače, a zatim je autobus skrenuo i izgubio sam je iz vida. Stajao sam kratko na
praznom peronu, a onda sam shvatio da u ruci držim pončo Svete Marte.
 II

Nikada neću zaboraviti dolazak u Muerdago. Stajao sam na uglu kod gradske kapije
i gledao ljude kako šetaju Trgom oružja slušajući serenadu. Rado bih se bio menjao sa bilo
kim od njih. Bio sam umoran, zbunjen i progonili su me. Imao sam težak dan ispunjen
strahom, ali onog trenutka to kao da nije bilo ništa u poređenju sa perspektivom da treba
da se suočim one iste noći sa starim tečom koji jedva da me je poznavao, koji me nije
očekivao, niti me je voleo, niti me je video deset godina, da bih mu ispričao priču koju
sam uz put izmislio.

Na crkvenom satu bilo je deset minuta do osam. Došao sam u iskušenje da pređem
ulicu, uđem u hotel Univerzal, iznajmim sobu, da spavam i da do sutra više ne pomislim
na sastanak. U toj nameri me je sprečila pomisao na to da imam šezdeset jedan pezos u
džepu i okolnost da je zbog toga što nisam imao prtljag bilo moguće da mi traže da platim
unapred. Osim toga, nisam hteo da privlačim pažnju, a brada i odeća koju sam nosio, bez
sumnje su bili upadljivi. Uz napor sam prešao gradsku kapiju, prošetao ulicom Sonaha i
hodao sve dok nisam prepoznao široka vrata i tri terase na kući mog teče Ramona
Taragone. Kada sam pokucao zvekirom ruke su mi se znojile.

Neka plavuša mi je otvorila vrata. Gledali smo se u tišini. Tada sam shvatio da sam
ona usta namazana crvenim karminom i onaj prilično veliki mladež na bradi već negde
video. Bila je to osoba koju sam najmanje očekivao da sretnem i najmanje želeo da vidim:
Amalija Taragona de Henri, bratanica mog teče Ramona i moja rođaka.

- Šta želite? - upita ne prepoznavši me.

- To sam ja, Markos - rekoh.

 Ona pogleda moju bradu, pončo Svete Marte i moje čizme argentinke.

- Koji Markos?

Nikada me nije volela, kao što nije volela ništa što je imalo veze sa mojom
pokojnom tetkom Leonor, ali me je mogla prepoznati uprkos bradi, kao što sam ja nju
prepoznao uprkos tome što je imala plavu kosu.

- Markos, Crni, tvoj rođak.

- Markos, Markos Gonsales, Bože, koliko te godina nisam videla, kako si se

promenio! Otkud ti ovde?

Dok je izgovarala te reči koje su izgleda bile dobrodošlica, video sam kako stavlja
nogu iza vrata da bi izbegla mogućnost da ih ja otvorim gurajući ih.

- Želim da vidim teču Ramona - rekoh.

- Vidi, kako nemaš sreće: dolaziš u trenutku kada on ruča, a doktor je naredio da
ga niko ne prekida dok jede, jer mu to može škoditi.

- Mogu se vratiti kasnije.

- Znaš šta, kasnije će biti još gore jer će spavati.

- Hoću li moći da ga vidim sutra?

- Iskreno, ja bih ti savetovala da ne dolaziš, jer će se uzbuditi kad te bude video i

ko zna kako će to uticati na njega. Znaš, bio je veoma bolestan.

Bio sam zbunjen i nisam znao šta da kažem. Ona reče:

- Da znaš koliko mi je žao što ne mogu da te pustim da uđeš! Zdravo - i zatvori

vrata.

Stajao sam tamo na trenutak, potpuno zbunjen. Krenuo sam tamnom ulicom,
udaljavajući se s trga. Kad sam već došao u Muerdago, morao sam da vidim teču, makar
mu samo tražio novac za nastavak putovanja. Odlučio sam da ostanem u hotelu, i da sutra
ponovo pokušam da ga vidim, ali nisam hteo da se vratim na trg istom ulicom, iz straha...
da, iz straha da ne sretnem ponovo Amaliju. Radije sam prošetao kroz blok zgrada.
 Sva sreća da sam to uradio, jer čim sam zamakao za drugi ugao video sam nekog
čoveka sa šeširom koji je zaključavao vrata apoteke. Prepoznao sam don Pepea Laru,
prijatelja mog teče.

- Don Pepe - rekoh.

Posmatrao me je na trenutak i zadržao me pokretom ruke kada je video da se

spremam da mu kažem ime.

- Nemoj mi reći ko si.

Uzeo me je za ruke i naterao da se okrećem sve dok mi lice nije obasjala svetlost
ulične lampe. On je jedan sitan starac, bele kose, sa naočarima okruglih stakala i
kljunastog nosa. Liči na neku sovu. Gledao me je na kratko u oči pre nego što je
progovorio.

- Ti si Leonorin sestrić. Zoveš se... Markos.

Obojica smo se nasmejali, on me zagrli i reče:

- Dobro došao u Muerdago.

Onda se odmakao jedan korak da me vidi celog i rekao:

- Čoveče, ličiš na Martina Fjera.

Kao nikad do tad osetio sam da hitno moram da obrijem bradu i promenim odeću.

- Ali zašto mi Ramon nije rekao da si u Muerdagu?

- Nisam ni video teču.

Rekao sam mu da sam bio kod teče i da me Amalija nije pustila da uđem. To ga nije
začudilo.

- Amalija - reče - je žena puna uvrnutih ideja i najbolje je ne protivrečiti joj, ali
nešto ću ti predložiti: ostani da spavaš kod mene večeras, a sutra ćemo sačekati da Amalija
ode u svoju prodavnicu, pa ćemo nas dvojica otići da vidimo Ramona i videćeš da će mu
biti mnogo drago što te vidi i kada dođe Amalija više neće smeti da te otera. Šta misliš?
 Mislio sam da je to odlično. Don Pepe me upita da li sam večerao, imam li prtljag,
da li želim da odemo u Klub da popijemo neku ili mi se više sviđa da popijemo kod kuće -
više mi se sviđalo ovo drugo - gurnuo je pritvorena vrata koja su bila pored apoteke,
pustio me da uđem u predsoblje puno biljaka, otvorio druga vrata, upalio svetlo u dnevnoj
sobi i povikao:

- Hasinta!

To je bila stara, seoska soba sa pijaninom, pončom „saltiljo”, dedinim portretom,

ormarom „puruandiro” i dvema vitrinama, u jednoj su bile figure od porcelana i gline, a u
drugoj flaše s pićem i čaše. Don Pepe je skinuo šešir i okačio ga na čiviluk. Shvatio sam da
ga stavlja na glavu kada ide iz kuće u apoteku, udaljenu nepuna dva metra. Izvadio je
jedan ključić iz novčanika i otvorio drugu vitrinu.

- Šta ti se više sviđa „fundador” ili „martel”?

Više mi se sviđao „martel”. Kada je don Pepe poslužio piće, u sobu je ušla jedna
reumatična žena, sa keceljom preko crne haljine i zastala na vratima da bi me videla, pa
uzviknu:

- O, gospode Bože!

- Šta ti je? - upita don Pepe - Zar ga ne prepoznaješ? To je Markos, Leonorin i

Ramonov sestrić.

- Ali sada ima bradu - reče donja Hacinta.

... I čizme argentinke i pončo Svete Marte, pomislih.

- Sa svim tim i sa bradom - reče don Pepe - ja sam ga odmah prepoznao, jer sam ga
pogledao u oči, koje su iste kao i oči njegove tetke Leonor.

Donja Hasinta mi se približi stidljivo se smeškajući, pruži mi ruku i reče:

- Izvini što te nisam prepoznala, ali danas se ljudi tako čudno oblače, kao da su sišli
s brda.

Njen muž se umeša:

 - Markos ne izgleda kao da je sišao s brda, izgleda kao jedan moderan čovek - i
privodeći raspravu kraju, nastavi: - Donesi masline i sir, onome što ima za večeru dodaj
file sa krompirom, a zatim namesti krevet u sobi za goste, jer će Markos ostati ovde da
spava.

Kada je donja Hasinta izašla iz sobe, don Pepe i ja smo seli na kauč koji škripi i on
mi je pričao šta se događalo mom teči tokom tri godine koje su protekle od smrti njegove
supruge. Prve godine kada je ostao udovac, reče mi, teča Ramon je nosio crninu, često išao
na groblje i donosio cveće i prestao da igra bilijar u znak žalosti. Druge godine je, pak,
počeo da pije jednu za drugom dve flaše rakije, sedeći na stolici koja se okreće u svojoj
radnoj sobi. Jedne večeri je Senaida, stara kućna pomoćnica teče Ramona, došla u apoteku
i rekla don Pepeu: „Gazda je na podu i ne želi da ustane”. Don Pepe je našao mog teču na
podu radne sobe, kako leži na stomaku, i plače. „Šta ti je, Ramone?”, upitao je. Teča je
prestao da plače i odgovorio: „Već sam se uverio da život bez Leonor nema nikakve draži”.
U danima koji su usledili, don Pepe se, zabrinut zbog ovog otkrića, posavetovao sa
doktorom Kanalehasom o tome da li smatra da bi moj teča bio u stanju da izvrši
samoubistvo, i doktor Kanalehas je odgovorio da je teča, po njegovom mišljenju, u stanju
svašta da učini.

Ali teča Ramon se nije ubio. Imao je zakrčenje krvnih sudova. Samo što ga nisu
sahranili, ali se izvukao. Izašao je iz bolnice sa paralizovanom jednom rukom i jednom
nogom, u invalidskim kolicima. Doktor Kanalehas je rekao da će teča uz negu i disciplinu
živeti još godinu dana.

- Tada su - reče don Pepe - na scenu stupili lepotanovi sinovi.

„Lepotanovi sinovi” su braća Taragona, moji rođaci, sinovi tečinog brata, a ja sam
sin sestre njegove žene Leonor. Teča Ramon i tetka Leonor nisu imali dece. Don Pepe
nastavi:

- Nije da aludiram da je ono što su uradili tvoji rođaci bilo zbog interesa oko
nasledstva, ali ono što je sigurno je to da su oni, uz tebe, očigledni naslednici, da je Ramon
najbogatiji čovek u ovom mestu, i da oni nikada nisu obraćali pažnju na njega sve dok nisu
saznali da mu je preostala najviše jedna godina života. Otkako je izašao iz bolnice oni su se
posvetili njegovom čuvanju: Amalija je sa kćerkom ostala da živi u Ramonovoj kući da bi
mogla da ga neguje, Alfonso mu nadgleda poslove, Fernando upravlja imanjem, Herardo,
koji ništa ne zna da radi, ide svakog dana da ga pita kako je.

Jedna godina života koju je doktor Kanalehas dao mom teči je prošla, a on je još
uvek bio živ.

- A sada - reče don Pepe, zaključujući ovu temu - hoću da znam šta se dešava s
tobom. Jesi li se oženio?

- Nisam.

Odlučio sam da ne pominjem Ćamuku.

- Koliko imaš godina?

- Trideset dve.

- Dobro je što se nisi oženio. Nema razloga za žurbu. Ja sam se oženio u četrdesetoj.
Poslednje što sam čuo o tebi je da studiraš rudarstvo u Kuevanu. Jesi li se zaposlio?

- Radim kao savetnik za rudarstvo - ovom rečenicom sam izbrisao iz prošlosti pet
monotonih godina u Odeljenju za planiranje.

- Iz čega ti se sastoji posao.

- Imam svoju kancelariju i kada je nekoj rudarskoj kompaniji potrebno veštačenje

ili istraživanje ili uzimanje uzoraka, unajmljuju me i od toga živim.

- Interesantno. Pretpostavljam da ti dobro ide.

Gledao je moje čizme argentinke. Odlučio sam da ne preterujem.

- Tek počinjem.

- I kakvo te čudo ovamo dovodi posle toliko godina?

- Došao sam da predložim teči jedan posao, ali ne znam hoće li to biti pametno
sada kada je toliko bolestan.
 - Reci mi kakav je posao i ja ću ti reći da li je pametno ili ne da mu ga predložiš.

- Znate li šta je kriolit?

- Nemam pojma.

- To je mineral iz kojeg se dobija beril, metal koji se mnogo koristi u industriji.

Legure berila imaju visoku otpornost na deformacije izazvane promenama temperatura i
zbog toga su veoma cenjene. Nedavno je skočila cena berila zbog nestašice u svetu.

- Neverovatno! I šta još?

- To što ja znam gde je jedno nalazište kriolita.

- I hoćeš da ga prodaš Ramonu.

- Ne baš. Hoću da mu predložim saradnju: ja mu kažem gde je rudnik, on uloži

novac, ja upravljam i rukovodim eksploatacijom rude, moj teča vraća uloženi novac i
delimo dobit.

- Pošteno. Kako se obavlja posao?

- Relativno jednostavno. Tu je iskopavanje, treba iznajmiti aparate, vaditi rudu i

utovariti je u kamione da bi je odneli u Kuevano na obradu. To je jedno malo nalazište
koje će se iscrpsti posle šest meseci proizvodnje. Zbog toga ne nudim ovaj posao nekoj
velikoj kompaniji jer ih ne interesuje.

- Gde se nalazi rudnik?

- Ne mogu ti reći taj podatak, jer je to jedino što prodajem.

- Koliko novca je potrebno investirati?

- Milion pezosa.

Don Pepe ustade sa stolice i reče mi gledajući me veoma ozbiljno:

- Sve ukazuje, momče, da je to što hoćeš da mu predložiš upravo ono što mu treba.
Ramonov problem nije to što je mnogo bolestan, već što umire od dosade. Neki posao kao
taj koji ćeš mu predložiti, koji je drugačiji, nov za njega, zanimljiv i istovremeno nije
previše rizičan, može mu mnogo koristiti. Nije važno ako izgubi milion pezosa ili dobije
dva, ali mu je hitno potrebno da se zabavlja i da prestane da misli na svoju bolest.

Razmišljao sam o priči koju sam upravo smislio i bio sam zadivljen. Sa nekoliko
laži sam opravdao svoje putovanje u Muerdago i novac koji sam hteo da izmamim teči;
osim toga, brada, pončo Svete Marte i čizme argentinke su iznenada dobile izgled dostojan
poštovanja, jer su obeležje onog ko je prešao planine u potrazi za rudama.

Don Pepe je zabacio glavu i pogledao me ispod naočara.

- Upozoravam te da će te, ukoliko se Ramon zainteresuje za rudnik kriolita,

lepotanovi sinovi zamrzeti.

Kao da ga je to zabavljalo.

Krevet koji mi je namestila donja Hasinta bio je širok i mekan, čaršavi i prekrivači
bili su netaknuti. Kada sam konačno legao, otvorio sam knjigu koju mi je preporučio don
Pepe: Medicinski vrt don Eustakija Pantohe. Autor je bio lekar iz Kuevana s početka veka
- don Pepe mi je objasnio - koji je svoj život posvetio sakupljanju, sređivanju i pisanju
recepata indijanskih vračeva iz tog kraja relativno jasnim jezikom. Pročitao za šta se
upotrebljava velebilje, čemu služi rutvica i na pola opisa mačije šape sam zaspao. Sanjao
sam da sam na velikom aerodromu u nekom nepoznatom gradu, da tražim Ćamuku i da
ne mogu da je nađem. Probudio me je zvuk crkvenih zvona koja su pozivala na misu.
Jedan tračak svetlosti je ulazio kroz zavesu. Soba je bila bela. Nakon jednog ugodnog
trenutka setio sam se svoje situacije.

Don Pepe i donja Hasinta su bili u dvorištu i nešto su raspravljali. On, obučen u
stari sako i bez kravate, insistirao je na tome da je životinjica koju ona samo što nije ubila
pritiskajući je drškom metle, bezazlena, a ona je govorila da je to neka stonoga čiji je ubod
smrtonosan. Dok je don Pepe dokazivao da ta životinja nije ona na koju je mislila, donja
Hasinta je udarila metlom i završila i sa životinjom i sa dokazivanjem. Don Pepe se
zacrveneo, ali je u tom trenutku shvatio da sam ja u hodniku pa me je upitao kako sam
spavao.

- Hoću da se obrijem - rekoh - možete li mi pozajmiti britvu?

Oboje su me pogledali sa takvim odobravanjem da sam shvatio da su diskutovali o

mojoj bradi i došli do zaključka je bespotrebna. Don Pepe reče da ima jednu englesku
britvu, berbersku, kojom se brijao u svečanim prilikama, kao što su njegova slava i Badnje
veče.

- Idi da je potražiš - reče ženi. - U mom ormaru je. Donesi i bocu kolonjske vode.

Dok je donja Hasinta izvršavala naredbe, prokomentarisao sam da mi se knjiga

doktora Pantohe činila zanimljivom.

- Neka bude kod tebe - reče mi don Pepe.

Pokazao mi je neke biljke koje je imao u saksijama.

- Ovo je španska mahovina ili seda brada - reče, pokazujući na jednu biljku sa
malim listovima koja je imala plave cvetove. - Veoma je ćudljiva. U tečnom stanju deluje
uspavljujuće, kada se namoči i stavi u nosnu šupljinu leči simptome katara, dok naprotiv,
pomešana sa božjim drvcetom muškog pola i kada se uzima kao tečnost, kao obična voda,
izaziva pobačaj.

Snažno je verovao u lekovito bilje i bilo mu je žao što su mnoge biljke prestale da
se koriste.

- Današnji lekari ne znaju da ih koriste - reče. - Prepisuju gotove lekove, skuplje od

lekovitih trava i često manje efikasne.

Dodao je da je doktor Kanalehas podvrgao mog teču kućnom lečenju koje je

odlično delovalo na njega.

Videvši svoje staro lice na ogledalu u kupatilu osećao sam se mirnije, mlađe i
nevinije. Kada sam obrijan ušao u trpezariju, moji domaćini su zapljeskali.

Nedaleko se čula prepirka vrabaca. Kobaltno plavo nebo uskršnjeg posta uzdizalo
se nad Muerdagom. S naše leve strane videli su se crveni tornjevi parohijske crkve,
dvospratne kuće i lovorovi venci sa Trga oružja. Unaokolo se prostirao grad u ravnici, sa
ravnim krovovima, mestimično ulepšan ponekim tornjem, kupolom ili usamljenim
jasenom. U daljini su bila zasejana polja, a u dnu planina.

Don Pepe i ja smo se šćućurili iza saksija sa geranijama. Popeli smo se na terasu na
krovu njegove kuće da bi posmatrali susednu, kuću moga teče. Ispod nas su bili
kokošinjci, iza dvorište za poslugu i u dnu smo jedva videli jedan deo glavnog dvorišta i
hodnika. Hteli smo da budemo sigurni da je Amalija izašla iz tečine kuće kada mi budemo
došli da ga posetimo. Don Pepe je bio obavešten da ona svakog jutra ide na posao, u
prodavnicu ženske odeće koja se zove „Kasa Amalija”.

- Izgleda - reče don Pepe - da će samo pitati šta se dešava i uzeti pazar od juče, ali
to nam je dovoljno.

Kokoške su zakokodakale, vratanca kokošinjca su se otvorila i ušla je jedna devojka

za kojom je išao pas.

- To je Lusero - reče don Pepe.

Kćerka Amalije i Gringa, njenog muža, koja je pre deset godina bila bleda
devojčica, pretvorila se u veoma lepu ženu. Posmatrao sam je skriven iza geranija: imala je
svetlosmeđu kosu, zlatne ruke, nosila je posudu punu kukuruza naslonjenu na bok. Stavila
je ruku u posudu i počela da baca kukuruz kokoškama, koje su galamile. S vremena na
vreme pas bi pojurio neku kokošku koja bi preplašeno pobegla. Lusero je imala umiljate
pokrete.

Kad je nestalo kukuruza, Lusero je protresla posudu udarajući je u bok, izašla iz

kokošinjca u pratnji psa i zatvorila vratanca.
 - Kako je lepa - rekoh.

- Da, lepa je - reče don Pepe, tražeći cigarete u džepu sakoa.

Seli smo na klupu koja se nalazila na terasi na krovu i pušili.

Trenutak kasnije čuli smo udaranje štikli. Opet smo stali iza geranija. Videli smo
kako kroz hodnik tečine kuće prolazi Amalija veoma doterana, obučena u ljubičasto, sa
crvenim suncobranom u ruci, iza koje je na nekoliko koraka išla njena kćerka.

- Tvoja rođaka je - reče don Pepe - jedina žena u celoj državi Plan de Abaho koja
koristi kišobran za vreme sušnog perioda.

Kada smo čuli da se vrata zatvaraju počeli smo da silazimo niz stepenice.

Moj teča Ramon Taragona je bio u hodniku svoje kuće, sedeo je u invalidskim
kolicima i čitao „Ekselsior”. Don Pepe i ja smo bili na polovini dvorišta, između begonija i
kozlaca - Senaida, stara kućna pomoćnica, otvorila nam je vrata, odmah me je prepoznala i
obradovala se što me vidi. „Uhvaćeno osam terorista”, pročitao sam na prvoj stranici
novina koje je teča držao u ruci. On je, kada nam je čuo korake, spustio novine tako da mu
se videlo lice. Tečina desna strana je bila kao kod nekog bistrog i inteligentnog starca, a
leva strana, naprotiv, kao da je bila njena loša i bezizražajna kopija. Sa te strane samo je
oko, koje me je posmatralo iznad naočara, izgledalo da u sebi ima života.

- Pogodi ko je - reče don Pepe.

Zastao sam, sa pončom Svete Marte i knjigom doktora Pantohe u ruci. Nisam znao
šta da radim: hteo sam da pročitam šta piše u novinama, hteo sam da vidim tečino lice, i u
isto vreme, hteo sam da teča na mom licu pronađe nesumljive crte čestitog čoveka -
iskrene oči koje gledaju odlučno i bez treptanja. Teča je prestao da mi zaokuplja pažnju
kada mu se desna polovina usana odvojila tako da su se nazirale ljubičaste desni i žuti
zubi. Nisam odmah shvatio da je to osmeh.
 - To je Markos - reče. Glas mu je bio isti.

Pustio je da mu ispadnu novine kada je podigao desnu ruku.

- Hoće da te zagrli - reče don Pepe veoma tiho.

Popeo sam se sporo uz četiri stepenika koja su razdvajala dvorište od hodnika i

nezgrapno zagrlio teču kako su mi dozvoljavale novine koje su bile između tečinih nogu i
poda, invalidska kolica, pončo Svete Marte koji sam nosio u ruci i knjiga doktora Pantohe.
Ja sam mirisao na znoj, teča na uvozni sapun. Imao je na sebi kravatu, prsluk i pantalone
od kašmira.

- Kako si? - palo mi je na pamet da ga pitam.

- Sjeban, kao što vidiš - reče.

Don Pepe je pokupio novine i stavio ih na stočić.

- Kad si došao? - upita teča.

- Samo što je izašao iz autobusa - reče don Pepe.

Odlučili smo da ne pominjemo šta se sinoć dogodilo.

- Približite stolice - naredi teča.

Poslušali smo i seli. Teča je nastavio da naređuje obraćajući se meni:

- A sada pričaj. Šta ima novo kod tebe?

Ponovio sam priču koju sam sinoć ispričao don Pepeu. Teča, u međuvremenu,
izvadi iz prsluka muštiklu, stavi je u usta, cigaretu „delikado” i stavi je u muštiklu, upaljač
i zapali cigaretu, koristeći smo desnu ruku. Pušio je dok sam ja pričao. Don Pepe, koji je
skinuo šešir, seo je na ivicu stolice za ljuljanje, naslonio ruke na kolena i pažljivo me
gledao, kao da nije već čuo ono što sam ja pričao i kao da je očekivao da moja priča bude
strašno interesantna.

Ponovo nisam pomenuo ni Ćamuku, ni Odeljenje za planiranje, dok sam svoje

izmišljeno zanimanje obogatio novim detaljima: rekao sam da mi se kancelarija nalazi u
ulici Palma i dao sam imena tri firme koje su me unajmile. Zanimanje sa kojim me je teča
slušao i dobronamernost koju kao da sam probudio u njemu ispunile su me
samopouzdanjem. Teča prekide moju priču.

- Kaži mi zašto si došao.

- Da ti predložim jedan posao.

- A je li? Bolje bi ti bilo da je neki dobar - reče teča i zapali drugu cigaretu žarom
prethodne. - Šta je u pitanju?

- Znaš li šta je to kriolit?

- Ne znam.

- To je ruda koja...

- Nemoj da mi pričaš šta je, nego kakve veze ima s poslom.

- Takve što ja znam gde ima kriolita.

- Koliko košta vađenje?

- Milion pezosa.

- I kada ga budemo izvadili za koliko ga prodajemo?

- Između četiri i pet miliona.

- Koliko nam je vremena potrebno da ga izvadimo?

- Najviše šest meseci.

- U redu. Zainteresovan sam za posao.

Don Pepe se umeša:

- Nemoj tek tako da mu odgovaraš - reče teči. - Pusti da nam objasni - pa upita,
obraćajući se meni: - Kako se vadi kriolit?

- U ovom slučaju vrlo jednostavno, jer postoji rov koji vodi do nalazišta. To je
jedan napušteni rudnik.

- Da li se nalazi u državi Plan de Abaho - teča je hteo da zna.

 - Da.

- Bolje, jer ako budemo imali problema sa dozvolom pomoći će nam namesnik,
koji je moj prijatelj. Prihvatam posao.

Ja sam, kao i don Pepe, osećao da smo se previše brzo usaglasili.

- Tečo, savetujem ti - rekoh - da bi pre nego što se pokrene celokupna investicija

trebalo učiniti ono što se zove predračun prihoda i rashoda, koji uključuje topografsko
određivanje i uzimanje uzoraka da bi otprilike znali količinu rude za eksploatisanje, jer su
brojke koje ti sada dajem približne.

- Meni taj stav izgleda veoma razuman - reče don Pepe.

Teča napravi rezignirani pokret rukom.

- Pa neka se napravi predračun prihoda i rashoda.

Taj trenutak sam čekao.

- Iznosi pedeset hiljada pezosa - rekoh.

- Ako mogu da platim milion, mogu da platim i pedeset hiljada pezosa.

- Ali moraćeš da mi platiš i ako rezultati istraživanja pokažu da ne bi trebalo

investirati - upozorio sam.

Teča se kolebao na trenutak pre nego što je rekao.

- U redu, ali ako pokažu suprotno po pola smo. Šta misliš?

Prihvatio sam. Teča reče:

- Odgurajte me do radne sobe i istog trenutka ćemo napraviti ugovor.

Ja sam gurao invalidska kolica, don Pepe mi je pokazivao gde da idem i otvorio
vrata radne sobe, a to je bila prostrana i pomalo mračna soba čiji su glavni elementi bili
radni sto sa zastorom i stari sef od crnog gvožđa. Tu se nalazila i polica za knjige sa četiri
knjige iz poljoprivrede i ustavom države Plan de Abaho, razni arhivi od drveta, kauč i dve
kožne fotelje. Napisali smo ugovor rukom, don Pepe jedan primerak, a ja drugi. Ja sam se
obavezao da teči predam uzorke kriolita sa srednjim sadržajem korisne sirovine većim od
0,08 u roku od pet dana od tog datuma, teča se obavezao da mi preda deset hiljada pezosa
kao avans za honorar kada bude dobio rezultate analize i dokaze da nalazište koje ćemo
eksploatisati nije imalo važeći upis u Rudarski registar. U narednih deset dana ja ću mu
predati predračun prihoda i rashoda, a on će mi platiti četrdeset hiljada pezosa, bez obzira
na naknadnu odluku. Ako se rudnik bude eksploatisao, ja ću biti upravnik, teča će
povratiti uloženi novac i podelićemo zaradu. Teča i ja smo potpisali ugovor, a don Pepe i
Senaida - koja nije znala ni da čita ni da piše, ali je znala da se potpiše i nije htela da čuje
šta se nalazilo u ugovoru - potpisali su se kao svedoci.

Kada je Senaida otišla, teča je okrenuo šifru na sefu i otvorio ga, ali umesto da u
njega stavi svoj primerak ugovora, što sam mislio da će učiniti, izvadio je iz sefa flašu
rakije i tri čaše. Moja iznenađenost je nasmejala teču. Don Pepe mi objasni:

- Doktor Kanalehas smatra da je Ramonu korisna jedna čaša s vremena na vreme;

Amalija, naprotiv, misli da je alkohol za njega poguban.

- Ne dozvoljava mi ni da pušim - reče teča. Sipao je tri pića zdravom rukom i

upitao: - Kako se zove taj rudnik?

- Kovadonga - rekao sam.

- Onda, za Kovadongu - reče teča podižući čašu.

Sva trojica smo pili. Tog momenta smo čuli škripu vrata koja su se otvarala. U
trenutku se situacija promenila. Teča i don Pepe su do dna ispili čaše, teča je stavio
muštiklu u usta, izvukao cigaretu i pre nego što sam ja imao vremena da upitam „šta se
dešava”, stavio mi je među prste, namignuo mi zdravim okom, stavio muštiklu u džep od
prsluka i brzim pokretom ubacio svoj primerak ugovora u unutrašnjost sefa.

- Čuvaj ovo - reče mi pokazujući moju kopiju ugovora.

Presavio sam ga i stavio u džep od košulje. Don Pepe je u međuvremenu stavio

flašu i čaše u sef, zatvorio vrata i promenio kombinaciju.

- Pretvarajte se da pričate - reče teča.

 Nismo mogli. Sva trojica smo slušali zvuk Amalijinih štikli koje su se približavale
kroz hodnik. Ona je zastala na pragu i zapanjeno nas posmatrala.

- Dobar dan. Ko je to ovde?

Nosila je u ruci crveni suncobran, koji očigledno nije otvorila. Ljubičasta haljina
isticala je sjajne obline lepotice iz vremena predsednika Lopes Mateosa: stražnjica oblika
kruške, stručić i grudi čudesno uspravne. Njena crna koža bila je tamnija od kose ofarbane
u plavo, obrve je depilirala, dok je naprotiv, na nogama imala crne dlake; imala je divne
oči, ali je bila kratkovida; jedva je uspela da razazna tri figure; imala je neodređeni srdačan
osmeh zbog kojeg joj se videlo nekoliko veoma jakih zuba.

- To je Markos - reče teča Ramon.

Osmeh je nestao.

- O, zdravo. Osećaju se cigarete.

- Markos i ja smo mnogo pušili - slaga don Pepe.

Teča je okončao ometanje:

- Markos će provesti nekoliko dana kod nas. Pobrini se da mu nameste sobu za

bliznakinje.

Pogled koji mi je Amalija uputila bio je pun neprijateljstva, ali se teči nasmešila,
rekla „kako ti zapovedaš”, okrenula se i nas trojica smo videli da se udaljava: ljubičasta
prilika, sa nogama koje su mi iz nekog razloga delovale provokativno.

Pošto se don Pepe pozdravio sa nama i teča hteo da ide u svoju sobu, ostao sam
sam. Prvo sam otišao do stočića u hodniku i otvorio „Ekselsior”. Na dvanaestoj strani bile
su slike svih onih koji su preksinoć bili kod mene - osim Panča. Neki su izgledali kao
kriminalci, naročito Manotas. Lidija Rejnoso kao da je bila heroina iz Španskog
građanskog rata. Ifigenija Treho je izgledala kao pokajnica. Tekst je govorio o žurci:
okupili smo se kod mene „da bi isplanirali nove udare”. Njih šest je priznalo da su članovi
„Grupe za oslobođenje Gaulterija Gomesa” i da su odgovorni za podmetanje požara u
robnoj kući „El globo”. Dva člana grupe su uspela da pobegnu, pisalo je, ali se očekivalo da
svakog trenutka padnu u ruke agenata Istražnog odeljenja. Nije se pojavljivalo ni moje ni
Ćamukino ime, niti je, po onome što sam video, policija predala novinama naše fotografije
koje mora da su našli u stanu. Agenti su pronašli automobil begunaca, ostavljen na
parkingu u ulici Edison.

Ostavio sam novine na stočiću i krenuo ka sobi za bliznakinje, koja mi je već bila
poznata, a nalazila se na kraju hodnika. Kada sam prošao pored otvorenih vrata koja vode
u Amalijinu sobu, čuo sam njen glas kako govori:

- ... Izgleda da je došao da predloži neki posao...

Razgovarala je telefonom, snažno udarajući rukom nešto što joj je upalo u haljinu,
među grudi. Prekinula je rečenicu na pola kada me je videla. Na trenutak smo zastali
gledajući se u tišini, zatim je ona nogom gurnula vrata tako da su se zatvorila, a ja sam
produžio. Čuo sam je kako kaže:

- Crni je upravo prošao i čuo me je.

 III

Soba za bliznakinje je prvobitno pripadala dvema Ramonovim sestrama koje su

rođene kao bliznakinje i umrle veoma mlade od španske groznice, u istoj nedelji 1920.
godine. Sačuvana je netaknuta i služila je da se u nju smeste povremeni gosti - ja sam je
poznavao jer sam u njoj proveo dva raspusta kada sam kao dečak posetio tečinu kuću. Bila
je to „ženska” soba: tapete su bile crvene, prekrivači za dva kreveta svetlo plavi, tepisi su
bili jarkoplavi, a na zidu se nalazio akvarel na kojem je bio glupi Avgust. Sve je bilo
izbledelo. Neka žena je skinula jedan prekrivač i naginjala se šireći čaršav. Mogao sam da
vidim njenu svetlosmeđu kosu, glatke ruke, blago pocrnele: to je bila Lusero.

Niti je čula moje korake, niti je primetila da se nalazim na pragu. Iznenada se

uspravila, brzim pokretom raširila ruke tako da je rastvoreni čaršav poleteo. Oboje smo se
uplašili, ona kada je primetila da nije sama, a ja kada sam shvatio da se nalazim pred
potpuno stasalom ženom. Kada je čaršav pao na dušek ona se pribrala, pre mene, i rekla
mi:

- Ti si Markos.

- Ti si Lusero.

- Ti si me naučio da igram jednu igru sa kartama koja se zove kanasta za dve ruke.

- Ti si bila mršava devojčica koja je bila u hodniku i plakala od dosade.

Odmerila me je od glave do pete.

- Ne bih te prepoznala - reče.

Postalo mi je neprijatno. Stavio sam pončo Svete Marte i knjigu doktora Pantohe
na jednu stolicu.
 - Ni ja tebe.

- Bio si veoma zgodan - reče ona.

- Ti si bila grozna.

Nasmejala se i počela da zavlači krajeve čaršava ispod dušeka. Ja sam otišao do

prozora i posmatrao ruševine onoga što su nekada bile štale.

- Kada je to bilo? - upita Lusero.

- Pre deset godina.

- A sada, je l’ ti izgledam grozno?

Gledao sam je na trenutak, a zatim rekoh:

- Ne.

Ona se ponovo nasmeja i reče ne prestajući da namešta krevet:

- Još uvek se sećam igre koju si me naučio. Ponekad je igram.

- Ja sam je zaboravio. A šta sada radiš?

- Nameštam krevet.

- Osim toga, hoću reći, studiraš?

- Igram šah sa stricem.

- Zašto, mislim, zašto ne studiraš?

- Zato što sam završila pripremnu školu, što je najviše što se može učiti u
Muerdagu. Trebalo je da idem u Pedrones da studiram medicinu, ali se tada stric razboleo
i mama i ja smo morale da dođemo ovamo da ga negujemo.

- Kakav maler.

- Nije mi teško. Radim nešto drugo: crtam.

- Šta crtaš?

- Lica. Pravim portrete.

 - I kada ih završiš, šta radiš s njima?

- Bacam ih u smeće.

Nije imala grudnjak. Pomogao sam joj da namesti prekrivač.

- Dobro se slažeš sa mojim tečom?

- Bolje nego sa bilo kim i on nikoga ne voli kao mene.

Pogledao sam je sa uvažavanjem. Krevet je bio namešten. U tom trenutku je ušla

Amalija.

- Šta radiš ovde? - Amalija upita Lusero.

- Došla sam da namestim krevet.

- Senaida je trebalo da ga namesti.

- Ona je postavljala sto.

Dok sam ja razmišljao o tome koliko se razlikuju majka i ćerka, Amalija se obrati
meni:

- Gde ti je prtljag?

- Na ovoj stolici - rekoh, pokazujući na pončo Svete Marte i knjigu doktora

Pantohe.

Amalija ih je sumnjičavo pogledala, ali ništa nije prokomentarisala. Naprotiv, reče:

- Stric nas čeka za stolom.

Izašla je iz sobe, Lusero mi je namignula pre nego što je krenula za njom, a ja sam
bio na začelju kolone.

Za stolom porodice Taragona uvek je bilo dovoljno prostora da se smesti deset

ljudi. Kažu da se teča, kada ga je nasledio, posle smrti njegovih roditelja, suprotstavio tome
da mu skinu proširenja da bi ga smanjili. Tokom mnogo godina, najčešće je, za stolom
sedelo dvoje: teča Ramon na čelu stola i pored njega tetka Leonor. Onog podneva sto je još
uvek bio ogroman i pokriven veoma čistim belim stolnjakom. Moj teča kao da je bio Bog
otac, sedeći na čelu stola, okrenut leđima žutom vitražu, sa belom salvetom pričvršćenom
dvema štipaljkama koja mu je prekrivala grudi. Sa njegove desne strane su bila postavljena
dva pribora za jelo, sa leve tri, a za drugim sa te strane je sedeo Gringo. Gringo je Džim
Henri, Amalijin muž i otac Lusero. On je veoma visok čovek, očešljan na razdeljak, i uvek
je drzak. Nije ostario ni minut za deset godina koliko ga nisam video. Na sebi je imao istu
košulju drvoseče. Kada me je video da ulazim, nije se iznenadio, niti mu je bilo drago, čak
mi nije ni pružio ruku. Nastavio je da izvlači salvetu iz prstena i stavio je u krilo.

- Zdravo - rekoh.

- Zdravo - odgovori.

- Za koga je šesti pribor? - upita teča.

- Za mog brata Alfonsa - reče Amalija - koji je rekao da će doći na ručak.

- Šta hoće?

- Mislim da hoće da vidi kako si i da te pozdravi.

- Treba reći Alfonsu da me, kada bude hteo da vidi kako sam i da me pozdravi, pita
da li ja njega hoću da vidim, umesto da tebe obavesti da dolazi na ručak.

Amalija je ugrizla usnu i naredila mi pomalo okrutno:

- Ti sedi ovde.

Samo što nisam seo pored Lusero, s tečine desne strane, kada me Amalija naterala
da sednem pored Gringa, na najudaljenije mesto od čela stola. Amalija je sela između
Gringa i teče. Istog trenutka kada je Amalija, koja je poslednja sela, stavila svoju stražnjicu
na stolicu, na vratima se pojavila Senaida sa činijom za supu od belog porculana, i stavila
je na sto, pored Amalije, koja je sipala supu u tanjire i delila ih ovim redom: teči, Gringu,
Lusero i na kraju meni. Malo je falilo da se ona posluži pre nego što meni doda tanjir.
Gringo, koji kao da ima vrat kao vojnik i ne može da pomera glavu a da ne okreće ceo
trup, pokušao je da započne razgovor sa mnom:
 - I šta ima novo u Kuevanu?

- Ne znam. Osam godina ne živim tamo. Živim u Meksiku.

- Shvatam. I šta ima novo u Meksiku? - i tako dalje.

Lusero je mazala maslac na tortilju, zavila je napravivši mali tako5 i dala ga teči,
napravila drugi i dala ga Gringu, napravila treći i sama ga pojela. Meni ništa nije dala.
Supa je bila sa rezancima i bila je servirana, kako sam se sećao, onako kako je tetka Leonor
imala običaj: svako je po svom ukusu dodavao komadiće belog sira i prženu papriku. Bio
sam kod treće kašike kada je u trpezariju ušao čovek sa debelim obrvama i veoma lepim
brkovima, obučen za lov, u odelo zelene boje i zlatnožutu košulju. Podigao je ruke da bi
zatražio da se ne pomeramo pa se video odraz dugmadi za manžetne, sat sa veoma
debelom narukvicom i razno prstenje, sve od zlata, a u isto vreme je govorio:

- Nemojte ustajati, ne bojte se, ne obraćajte pažnju na mene, nastavite mirno da

jedete.

Bio je to moj rođak Alfonso Taragona, bankar, zvani Zlatni. Otišao je na čelo stola i
pokušao da poljubi tečinu zdravu ruku, ali je ovaj to odbio, pa je Alfonso morao da se
zadovolji time što je uzeo nepokretnu ruku, koja je ležala na stolnjaku i prineo je usnama,
zatim je poljubio u obraz Lusero koja je imala puna usta, pozdravio Amaliju i Gringa
pokretom ruke, i kao da je tek tada primetio da sam i ja tamo sedeo, odmah me prepoznao
i odglumio kako je potresen od radosti što me vidi. Krenuo je ka meni sa raširenim
rukama, obišao sto i rekao:

- Rođače, tako mi je drago što te vidim, kakvo prijatno iznenađenje!

Dok sam brisao usta salvetom i ustajao, shvatio sam da je Alfonso onaj koga je
Amalija telefonom obavestila da je „Crni” u Muerdagu. Pozdravili smo se kao generali,
zagrljajem, udaranjem dlanom o dlan i stiskom ruke. On je otišao da sedne pored Lusero, a
ja sam nastavio da jedem supu. Alfonso upita teču:

- Kako si, kako se osećaš, nisi imao neke nove tegobe?

5 Taco - uvijena punjena tortilja, tipično meksičko jelo.

 - Nisam se osećao ni bolje ni gore nego inače - reče teča.

- Baš mi je drago! - reče Alfonso i dodade obraćajući se ostalima: - Ovi starci iz

prošlih vremena su čelične građe. Kako im zavidim! - i dodade obraćajući se meni: - A
tebe, Markose, kakvi te olujni vetrovi dovode u ove krajeve?

- Poslovni put - rekoh.

- A, shvatam, pa si iskoristio priliku da dođeš da pozdraviš mog strica Ramona koga

nisi video... koliko dugo?

- Deset godina.

- Deset godina! Strašno! Kako vreme brzo prolazi! Znači nisi bio u Muerdagu kada
je umrla strina Leonor?

Već su je uzvisili. Ranije je bila „stričeva gospođa”.

- Nisam - priznadoh.

- Ni kada se stric razboleo, zar ne?

- Ni tad.

- Pa mora da ti sve izgleda drugačije. U svakom slučaju, drago mi je što ti je palo na

pamet da dođeš ovom prilikom jer nam pružaš mogućnost da te ponovo vidimo.

Uzeo je jednu kašiku supe, obrisao brkove salvetom i nastavio da ispituje:

- Gde si ostavio kola?

- Nisam došao kolima, doputovao sam u Muerdago autobusom.

- Čoveče, baš mi je žao, strašno, to mora da neudobno!

Gringo je uzeo reč:

- Zašto nisi došao kolima, nemaš auto?

Kašika puna supe koju je Alfonso trebalo da stavi u usta je ostala na pola puta,
Lusero je prestala da maže maslac na tortilju koju je trebalo da dâ teči, Amalija i Gringo su
me posmatrali sa pažnjom, samo je teča nastavio mirno da jede.
 - Moj auto je u Meksiku - rekoh - kod majstora, jer sam imao udes.

- O, dođavola, kakav maler! - reče Alfonso.

- Koje je marke? - upita Gringo.

- Pik-ap „internacional” - slagah, jer nisam mogao da kažem da se moj „folksvagen”

nalazi u policiji.

- A zašto pik-ap? - Alfonso je hteo da zna - baviš se uzgojem svinja ili šta?

- Ja sam savetnik za rudarstvo - rekoh.

Pominjanje mog izmišljenog zanimanja je izazvalo tišinu punu poštovanja koja je

trajala petnaest sekundi.

- Nemaš drugi auto? - upita Gringo.

Shvatio sam da nisam u stanju da izmišljam još jedan auto i još jedan razlog što
nisam njime došao.

- Nemam - rekoh.

- Nema ni prtljag - reče Amalija.

Gledali su me u tišini na trenutak, zatim Alfonso reče:

- Jesi li u žurbi morao da napustiš Meksiko?

Dok sam ja razmišljao šta bih mogao da odgovorim, teča je progovorio obraćajući
se meni.

- Tvoji rođaci su - reče - veoma zainteresovani da saznaju zašto si došao u

Muerdago, Markose. Nemoj da se mučiš smišljajući izgovore. Reci im istinu. Reci im da si
došao zato što sam ti ja naredio da dođeš.

Pažnja svih prisutnih, koja je bila uprta u mene, preneta je na teču, koji je sasvim
mirno stavio u usta preveliko klupko rezanaca koje je bučno usisavao. Shvatio sam da je
mučenje završeno kada sam video da je sledeći tako koji je napravila Lusero bio za mene.

- Ako ti je potrebna košulja - reče Gringo - ja mogu da ti pozajmim.

 - Hvala, ali nije mi potrebna - rekoh, mada je ova što sam imao na sebi bila mokra.

- Ako hoćeš negde da ideš - reče Alfonso - bilo poslom ili zato što želiš da obiđeš
okolinu iz zadovoljstva, nemoj da ideš autobusom. Idi u banku De la Lonha, ovde na uglu,
pitaj za generalnog direktora, a to sam ja, i reci mi uz puno poverenje: „Alfonso, hoću
auto”, i ja ću ti istog trenutka pozajmiti moju „galaksiju”.

Kada je Senaida iznela paprikaš na sto, Amalija je promenila redosled sipanja pa je

meni dodala pun tanjir nakon onog što je dala teči. Kasnije, kada smo ustali od stola, dok
je Gringo palio cigaru, a Lusero i Alfonso gurali tečina kolica u hodnik, Amalija me je
uhvatila pod ruku i rekla sa smeškom koji je trebalo da bude koketan:

- Pretpostavljam da nisi rekao mom stricu da si u Muerdago stigao sinoć, da si

došao u kuću i da nisam htela da te pustim.

- Nisam mu to rekao i nisam ni mislio da mu kažem.

- Dobro je što je tako. Stric bi se uznemirio i to bi moglo da mu naškodi, a osim

toga on je kriv zbog toga jer me nije obavestio da ti je naredio da dođeš i da je trebalo da
dođeš, jer znaš već da je izdao stroga naređenja da u kuću puštamo samo članove porodice
i njegove najbliskije prijatelje.

Kada je razgovor došao do ove tačke, Amalija je shvatila da je napravila više

grešaka pa je počela da ih ispravlja:

- Naravno i ti si član porodice, ali...

- Ne brini. Shvatam tvoju situaciju.

Kada smo prolazili kroz vrata držeći se pod ruku morali smo malo da se stisnemo
pa sam na butini osetio pritisak njene stražnjice. Ne znam da li je bilo slučajno. Deo moje
košulje koji je bio u dodiru sa njom je mirisao na sunčac.

Alfonso se pozdravio, rekao je da ima sastanak u četiri sa specijalnim izaslanikom

namesnika države, ponovo mi ponudio „galaksiju” i otišao. Mi ostali smo otišli u naše sobe
„da odspavamo sijestu”. Teča, koga su gurale Senaida i Lusero, ušao je u svoju sobu, koja je
bila glavna, prva iza radne sobe i jedina koja je imala zasebno kupatilo, Amalija i Gringo
su ušli na sledeća vrata u hodniku, treća vrata su bila od plave sobe, u kojoj je bila Lusero,
a četvrta su bila vrata sobe za bliznakinje. Nisam prošao kroz njih, već kroz ona preko
puta, vrata kupatila.

Bilo je to ogromno kupatilo, sa plavičasto-belim pločicama. Šolja se nalazila na

platformi, lavabo je bio širok metar i dvadeset, a u kadi je mogla da se kupa cela porodica.
Na jednoj od slavina na tušu visile su crne čipkaste gaće. Zbog veličine pretpostavio sam
da su Amalijine. Vrata su se mogla zatvoriti, ali ne i zaključati iznutra, jer je reza bila
polomljena.

U svojoj sobi, izvadio sam ono što sam imao u džepu od košulje - šezdeset i jedan
pezos i kopiju ugovora koji sam sklopio sa tečom - i stavio ih na komodu, skinuo čizme
argentinke, video da imam rupu na jednoj čarapi i ispružio se po krevetu koji je namestila
Lusero. Setio sam se Ćamuke, u dve slike: prvo njenog uplakanog lica na prozoru, kada je
autobus polazio, a zatim njenog golog tela kada je skidala prekrivač i nije htela da vodi
ljubav iz straha da nas ne čuje Evodio. Ptica rugalica u kavezu u hodniku je zapevala, na
crkvenom satu je otkucalo četiri, jedna osa je ušla kroz otvoren prozor i nakon
pretraživanja ponovo izašla, čuo sam odjek Amalijinih štikli u hodniku, a zatim vrata
kupatila koja su se otvarala i zatvarala. Prošao je jedan trenutak.

Ne znam da li me je neki nevažan zvuk naterao da pogledam u vrata, ali sam uspeo
da vidim bravu koja se polako okretala, vrata koja su se otvarala, a zatim kako se pojavljuje
kroz otvor, prvo plava kosa i potom Amalijine crne obrve. Zatvorio sam oči. Shvatio sam
da je ušla u moju sobu, jer sam čuo njene bose noge kako hodaju po mozaiku. Zatim nisam
čuo ništa. Napola sam otvorio oči. Kroz procep među trepavicama uspeo sam da vidim
Amaliju kako pregleda knjigu doktora Pantohe, nije našla ono šta je tražila, ostavila je na
ponču, pogledala oko sebe i napravila korak ka komodi. Tada sam se pomerio,
pokušavajući da oponašam čoveka koji spava i koji samo što se nije probudio. Amalija je
zastala, okrenula se i izašla iz sobe. Zatim sam je čuo kako se udaljava udarajući štiklama.
Dok sam pokušavao da shvatim smisao te čudne posete, zaspao sam.

Probudio sam se posle pet, izašao u hodnik i video u dvorištu Amaliju sa dvojicom
muškaraca. Prepoznao sam druga dva rođaka: Herarda, sudiju i Fernanda,
poljoprivrednika. Amalija je govorila glasom koji nisam uspeo da čujem, Herardo je slušao
prekrštenih ruku i namrštenih obrva, Fernando je milovao brkove, zamišljen. Ponašanje
obojice me je nateralo da posumnjam da je Amalija opisivala incidente oko mog dolaska i
ono što je teča rekao za stolom. Kada me je Fernando video, gurnuo je laktom Amaliju,
podigao ruku da me pozdravi i na silu se nasmejao, Herardo, komunikativniji, je raširio
ruke i rekao:

- Zagrli me, rođače.

Obojica su mi pošli u susret dok je njihova sestra ostala iza popravljajući

naramenice grudnjaka. Herardo je debeo, sed i rumen, Fernando je mršav i nezgrapan;
Herardo je imao odelo od kašmira, Fernando kaput i pamučne pantalone; Herardo me je
snažno zagrlio, Fernando mi je samo pružio vrhove prstiju.

- Amalija nam kaže da ćeš provesti nekoliko dana u Muerdagu, što mi je mnogo
drago, a i Fernandu, je l’ da Fernando?

- Da, drago mi je.

- Znaš već da u ovom mestu nemaš šta da radiš ni šta da vidiš, ali u svakom slučaju,
ako hoćeš negde da ideš računaj na mene, i na Fernanda, je l’ da Fernando?

- Da, računaj na mene, ako ti to nešto znači.

- Ako u nekom trenutku nemaš šta da radiš i ako ti je dosadno, dođi u sud pa
možemo da pričamo ili da igramo domine. Fernando može da te odvede na imanje, je l’ da
Fernando?

- Da, ako hoćeš da ideš, vodiću te.

- Sada je vreme za dinju - reče Amalija koja nam se pridružila.

Čulo se udaranje loptom i dva dečaka su ušla u dvorište, igrajući fudbal i

uništavajući biljke.

- To su moji sinovi - reče ponosno Herardo. - Često ih dovodim da pozdrave mog

strica Ramona, jer ih on obožava, je l’ da Fernando?

- Da, izgleda da su mu dragi.

U tom trenutku teča se pojavio na vratima svoje sobe u kolicima, koja su gurala
Lusero i Senaida. Video je da se igra fudbal pa reče:

- Herardo, reci toj deci da idu da se igraju na drugom mestu.

- Pozdravite strica Ramona deco, da biste mogli da odete kući.

Dečaci su otišli da poljube tečinu zdravu ruku, a zatim su otišli ne pozdravivši se ni

sa kim. Kada su prolazili preko trema, teča reče Lusero:

- Donesi krpu namočenu u alkohol da mi očistiš ruku.

Herardo mi se približio i tiho mi objasnio:

- Ja mislim da je veoma važno da mladi budu u kontaktu sa starim ljudima i da se

sprijatelje sa njima. Zar ne, rođače?

Složio sam se.

- Momci, znate li šta mi je palo na pamet? - upita teča dok mu je Lusero čistila
nadlanicu. - Da idemo da gledamo zalazak sunca na vrhu brda Konehos.

Tišina je trajala jedan trenutak. Bilo je jasno da moji rođaci ne žele da vide zalazak
sunca bilo gde, ali su se smesta povratili.

- Naravno, to je odlična ideja - reče Herardo - je l’ da Fernando?

- Ako stric želi, idemo.

- Da, želim. I želim da i ti pođeš Markose - reče teča.

Nas trojica samo podigli kolica da bi ih spustili niz četiri stepenika između hodnika
i trema; Herardov auto je bio kod kapije; Lusero i Senaida su prebacile teču sa invalidskih
kolica na prednje sedište auta, tako kao da je to jednostavna radnja, ali kada smo stigli na
brdo, da bi prebacili teču sa sedišta na kolica, nas trojica koji smo išli s njim morali smo da
se upinjemo iz sve snage sve dok se nismo preznojili.
 - Odguraj me tamo - reče teča Fernandu, pokazujući na ivicu strme obale.

Teča je mojim rođacima izdavao kratka naređenja, nikada nije dodao reč „molim
te” i ponašao se pred njima kao da je tu Amalija, to jest, mnogo drugačije nego kada je bio
sa don Pepeom i sa mnom: nije pokušavao da puši niti je psovao. Dok su se Fernando i
teča udaljavali, Herardo je odugovlačio uz izgovor da uzme maramicu da obriše znoj, ali u
stvari da može nasamo da popriča sa mnom.

- Amalija kaže da je stric tražio da dođeš, koje je sredstvo komunikacije koristio?

Shvatio sam da moram da nastavim sa lažima.

- Pismo - rekoh, i stadoh da se pitam da li bi teča, napola paralizovan, bio u stanju

da napiše jedno celo pismo. Herardo mi je pokazao da je to moguće, svojim sledećim
pitanjem:

- Šta je pisalo u pismu?

- Da želi da me vidi.

- Kojim povodom?

- Nije rekao.

- Pa, ja mislim da mora da postoji neki razlog što stric hoće sada da te vidi, posle
toliko godina. Šta bi to moglo da bude?

- To pitanje, Herardo, moraš da postaviš teči, on je taj koji zna odgovor.

- Zna, ali bi mi odgovorio da se ne mešam u ono što me se ne tiče.

- I ja to isto mislim.

Obojica smo se nasmejali. Bilo je to dobrovoljno suočenje.

- Nepravedan si, rođače - reče Herardo - jer me se tiče. Reci mi iskreno: da li misliš
da taj poziv koji ti je stric uputio ima veze sa nasledstvom?

- Kakvim nasledstvom?

- Onim koje će stric ostaviti svojim bratancima.

 - Meni ništa nije rekao o tome da će mi ostaviti nasledstvo - rekoh istinu prvi put
celog dana. - Je li tebi nešto rekao?

- Ne otvoreno - pogleda me svojim zeleno-belo-crvenim očima pre nego što je

odlučio da govori iskreno. - Ali to se podrazumeva. Izneću ti slučaj mog brata Alfonsa kao
primer: kada se stric razboleo, rekao je Alfonsu: „pobrini se za torbu”. Torba su akcije koje
stric ima, a ima ih mnogo. Alfonso je zadužen da nadzire investicije, prikuplja dividende,
daje stricu novac koji mu je potreban za troškove i da reinvestira ono što pretekne. Niti je
Alfonso tražio da ima zaradu za ovaj posao, niti je stric ponudio da mu plati ni jednu paru.
Šta sledi iz toga? Da će, kada na našu žalost stric umre, Alfonso naslediti akcije i da mu je
stric već sad prepustio upravljanje da bi naučio posao. Isto je i sa Fernandom: živi na
imanju, radi po ceo dan, vodi računovodstvo, odgovoran je za mehanizaciju. Stric ga plaća
isto koliko i majordoma: četiri hiljade pezosa mesečno. Šta to znači? Da će naslediti
imanje Manukuerna. Slučaj moje sestre Amalije: stric joj je rekao „dođi da živiš kod mene
sa kćerkom”. Misliš li da to njoj odgovara? Gringo spava sam u svojoj kući. Logično je da,
posle stričeve smrti, Amalija nasledi kuću u ulici Sonaha. A šta reći o meni? Ja upravljam
kućama u predgrađu San Antonio. Tamo žive pravi kriminalci, nemaš pojma koliko imam
problema da prikupim kirije, a još me se i plaše jer sam sudija. Onog dana kada stric bude
umro, srušiću kuće i prodaću zemljište za fabriku ili skladišta, jer je povezan sa torbom.
Da li sada shvataš u kakvoj se situaciji nalazim?

- Da, jasna mi je.

- Onda ne shvataš. Nije jasna. U proračune koje smo izradili moja braća i ja ti ne
ulaziš. Zato te molim, u ime svoje braće i u svoje lično, da nas obavestiš, čim budeš saznao
šta će ti stric ostaviti, da bi mi znali ono što se nas tiče i da bi mogli da sredimo naše
račune. Da li se slažeš da se ponašamo kao složni rođaci?

- Slažem se - rekao sam, a onda smo se sa osmehom rukovali i zaključili sporazum.

Fernando je postavio invalidska kolica na jednu platformu na steni odakle je teča

udobno mogao da posmatra panoramu. Pod njegovim nogama prostirala se plodna zemlja
Manukuerne, oivičena s jedne strane golim brdima, a s druge rahitičnim parcelama.
 -... Kada obereš sočivo - teča je govorio Fernandu - posadi na tom mestu sirak,
kada prođu dinje, izravnaj zemljište i posadi detelinu.

- Ako ti misliš da tako treba, uradiću to - odgovori ovaj drugi.

Teča se okrenuo ka meni. Bilo je očigledno da ga pogled na njegovu zemlju

podmlađuje.

- Kako ti se čini Markose? Zar nije kao neki smaragd na smetlištu.

Gledao sam pšenicu na kojoj je počinjao da se javlja srebrni odsjaj, polja

crvenkastog sočiva lepo prošarana, zasade jagoda, itd. Do nas je dopiralo brujanje
mnogobrojnih traktora.

- Mnogo je lepo.

- Ovaj što ga vidiš ovde - reče teča pokazujući na Fernanda - upravlja ovo zemljom
i to ne radi loše. Usevi nisu bolji nego kada sam ja brinuo o njima, ali nisu ni lošiji, što
dovoljno govori.

- Nemam ja nikakvih zasluga - reče Fernando - samo treba posejati, navodnjavati, a

zatim požnjeti.

Herardo se umešao da mi objasni:

- Fernando kaže da je kada je došao u Mankuernu sve bilo u dobrim rukama i u

tako savršenom redu da je bilo nemoguće napraviti neku grešku.

- Nikada nije nemoguće pogrešiti - reče teča.

Na trenutak smo u tišini gledali zemlju, a potom je teča pokazao rukom u daljinu i
sećao se:

- One eukaliptuse tamo, sâm sam posadio pre trideset godina.

Gledali smo eukaliptuse sve dok teča nije pokazao na drugu stranu.

- A one jasenove sam posadio pre četrdeset.

Gledali smo jasenove sve dok teča nije pokazao u visinu:

 - Pogledajte onog supa.

Gledali smo supa sve dok teča nije rekao:

- Palo mi je na pamet Markose, da Alfonsova „galaksija” nije odgovarajući auto za

put na koji sutra moraš da ideš. Mislim da je bolje da ti Fernando pozajmi „safari”, jer je
put kojim moraš da prođeš prilično loš.

Ja nisam imao pojma koji je to „prilično loš” put kojim sam morao da prođem sutra,
jer se nisam dogovorio sa tečom da idem bilo gde. On me je gledao veoma ozbiljno, ne
trepćući. Moji rođaci su razmenili poglede.

- Na koji put misliš? - upita Herardo.

Teča je smesta odgovorio:

- To je put koji vodi na jedno mesto gde ćemo Markos i ja da započnemo jedan
posao.

Herardo se okrete ka meni, očekujući da mu razjasnim situaciju, Fernando se,

naprotiv, predao. Rekao je teči:

- „Safari” je tvoj i radi sa njim šta god želiš. Ako misliš da je potreban Markosu da
bi išao onamo, ili ti ovamo, ja ću ga sutra ostaviti ispred tvoje kapije u osam ujutro.

- Je l’ ti odgovara u osam? - upita me teča.

- Vreme koje odgovara Fernandu je u redu - rekoh.

- Vrlo dobro, u osam - reče teča, i okonča razgovor. - Idemo u Klub da igramo
poker.

- Ako želiš da ideš u Klub, hajdemo - reče Fernando i poče da gura invalidska
kolica da bi se vratili u kola.

Herardo i ja smo ponovo ostali iza.

- Kakav to posao imaš sa mojim stricem? - upita.

- Ne pitaj me jer ne mogu ništa da ti odgovorim, dao sam teči časnu reč da neću da
govorim o toj temi, pitaj njega.

- Reći će mi da me se ne tiče.

- Verovatno je u pravu.

- Zašto si takav prema meni, rođače?

Pako iz Kluba, bucmasti Španac, upravnik, izašao je iz predvorja da dočeka teču i

ponašao se prema njemu kao da je vlasnik te ustanove. Pobrinuo se da konobari otvore
mali salon u prizemlju koji se sviđao teči, otišao da izvadi žetone od slonovače koje je
držao u sefu i tokom partije je nekoliko puta ulazio da pita da li nam je nešto potrebno.
Teča je pio kiselu vodu, nije pušio, nije psovao i dobio je sve partije osim jedne. Ja sam se
loše proveo, jer su početni žetoni bili od dvesta pezosa, a u džepu sam imao samo šezdeset
i jedan.

Teča je ispričao vic. Rekao je da ga situacija u kojoj se nalazi podseća na sledeću

priču:

- Pepito ide u školu i nastavnica zoologije objašnjava ponašanje hijene. „Hijena je”,
kaže nastavnica, „životinja koja živi u pustinji, hrani se pokvarenim mesom, pari jedanput
godišnje, i smeje se. Da li je jasno? Ima li pitanja?” Pepito podiže ruku i kaže: „Ja nisam
shvatio, nastavnice, ako je hijena životinja koja živi u pustinji, hrani se pokvarenim
mesom i pari jedanput godišnje, čemu se smeje?”

Svi smo se smejali, a naročito Herardo, koji se umalo ugušio.

- Tako i ja - reče teča - čemu se smejem?

Fernando je promešao i podelio.

- Kenta je jača od trilinga? - upitao sam.

Njih trojica su mi rekli da jeste, ali malo posle toga ja sam imao kentu, a teča triling
i triling je bio jači od kente, pa je teča pokupio uloge.
 - Triling je jači od kente - objasni mi Herardo koji je primetio da nisam zadovoljan
- u otvorenom pokeru sa sedam karata, a taj igramo u ovoj partiji.

Nešto kasnije sam ja imao triling, a teča kentu u otvorenom pokeru sa sedam
karata, pa je kenta bila jača od trilinga i teča je ponovo pokupio uloge. Ja sam se zagledao
u Herarda, očekujući drugo objašnjenje, ali je on bio previše zauzet mešanjem karata da bi
mogao da mi odgovori.

- Ne vredi - reče Fernando - ja ne idem.

Bacio je karte na sto tako snažno da su se okrenule. Siguran sam da sam uspeo da
vidim dva para. To deljenje je teča dobio sa parom osmica.

Drugom prilikom Herardo, koji je imao dve dame i dve četvorke, nije hteo da ide i
bacio se, a da dve karte nije ni otvorio. Teča je dobio sa kentom.

Ostalo mi je veoma malo žetona kada sam dobio boju. Bio sam hladnokrvan.
Uložio sam sve što sam imao u žetonima i pedeset pezosa koje sam izvadio iz džepa, moji
rođaci su se bacili nakon trenutka oklevanja, a teča je platio. Zacrveneo se kad je video da
sam otvorio pet herčeva.

- Mnogo dobro igram - reče i spusti na sto dva para.

Ni Fernando ni Herardo se nisu usudili da kažu da su dva para jača od boje.

Pokupio sam uloge. U tom trenutku teča reče:

- Već sam umoran. Idemo.

Odvojio sam svojih pedeset pezosa i imao taman toliko da platim žetone koje sam
dobio na početku. Niko nije primetio da sam igrao bez pokrića, što bi, pretpostavljam, u
najmanju ruku skandalizovalo moje rođake. Teča je dobio četristo pedeset pezosa i stavio
ih u prsluk, Herardo je izgubio igru rečima koju smo odigrali da bi odlučili ko plaća piće,
platio je i ustali smo od stola.
 Teča i ja smo užinali u trpezariji, kafu s mlekom i keks, brigu o nama je vodila
Amalija - Lusero je izašla napolje, a Senaida prala pod u kuhinji. Kada je završio, teča
obrisa usta salvetom i reče Amaliji:

- Hoću nasamo da razgovaram sa Markosom u radnoj sobi. Odnesi za njega flašu

konjaka i čašu, a za mene flašu kisele vode „teuakan” i običnu čašu.

Odgurao sam teču u radnu sobu i seo preko puta njega na jednu od kožnih fotelja.
On reče:

- Nemoj da osećaš obavezu da sutra ideš bilo gde. Tražio sam „safari” od Fernanda
samo da bih nervirao tvoje rođake. Siguran sam da neće moći da spavaju misleći o tome
kakav posao ti i ja možemo da imamo - smejao se od zadovoljstva kada je pomislio na
nesanicu koju će izazvati njegova šala.

- Pošto si već obezbedio auto - rekoh - koristiću ga. Sutra ću ti doneti uzorke.

Ušla je Amalija sa poslužavnikom na kojem je bila flaša „martela” i čaša, flaša kisele
vode „teuakan” i obična čaša i stavila ih na stočić.

- Treba da znaš Markose - reče mi Amalija veoma ozbiljno - da je mom stricu

zabranjeno da puši i pije.

- Zatvori ta vrata kad izađeš - reče teča.

Kada je Amalija otišla, teča je otvorio sef, izvadio jednu od čaša koje smo koristili u
podne za rakiju, stavio je na stočić, jednim pokretom ruke mi naredio da je napunim i
popio je naiskap, a da mi nije dao vremena čak ni da kažem „živeli”. Zadovoljno je
uzdahnuo i napravio isti pokret. Ponovo sam mu napunio čašu.

- Tražiću ti jednu uslugu - reče teča - dok si u ovoj kući hoću da svake večeri piješ
konjak „martel”, koji mi najviše prija da pijem posle večere, i da pušiš cigarete „delikado”,
koje ja obično pušim. Na taj način žene će pomisliti da si ti jedini koji puši i pije, razumeš?
Hoću da mi poslužiš kao zaklon.

- Uradiću to sa velikim zadovoljstvom, tečo - rekoh.

 Kasnije, kada je Amalija ušla da pokupi prljave sudove, video sam je kako gleda
flašu konjaka popijenu do pola i osam cigareta u pepeljari. Nije ništa prokomentarisala.
 IV

Loše sam spavao. Bilo je vruće i svukao sam se, skinuo pokrivač i odložio čaršav,
otvorio sam prozor, pa su ušle muve; Amalija, koju sam zamišljao u purpurnoj kućnoj
haljini i u papučama sa perjem marabua sa visokim štiklama, probudila me je četiri puta
koliko je išla u kupatilo, crkveni sat je otkucavao svakih petnaest minuta, budan sam se
pitao kakve je sreće bila Ćamuka, sanjao sam da ju je pregazio kamion za selidbe, ptica
rugalica je počela da peva u pet ujutro, u šest su zvali na prvu misu i u to vreme su počeli
vrapci da se svađaju. Danas, odlučio sam, moram da razgovaram sa Ćamukom. Ustao sam
u sedam, obukao pantalone, uzeo peškir koji je Lusero stavila na jednu stolicu i otišao u
kupatilo. Amalijine gaće su i dalje bile na slavini tuša: okačio sam ih na vešalicu i okupao
se. Kasnije, kada sam otvorio vrata svoje sobe, video sam Lusero nasred prostorije.

Zastao sam na pragu iznenađen. Imala je pamučnu kućnu haljinu, veoma

jednostavnu, kao stara engleska gospođica i uznemireno me gledala, sa rukom na naslonu
stolice gde sam stavio košulju. Iznenada se nasmešila.

- Zatvori vrata - reče mi.

Zatvorio sam vrata.

- Došla sam da te poljubim - reče.

Došla je do mene - ja sam nosio mokar peškir u ruci - i zagrlivši me poljubila me je

tehnički najsavršenije od svih žena koje su me ljubile u životu. Pustio sam peškir i
pokušao da joj skinem kućnu haljinu. Imala je veoma prijatno telo na dodir, ali se branila
odlučno i sa neočekivanom energijom, razdvojila se od mene guranjem i rekla mi:

- Samo toliko.
 Izašla je iz sobe. Ja, još uvek ne shvativši dobro šta se dogodilo, zastao sam ispred
toaletnog stočića bliznakinja i gledao sam se u ogledalu: video sam čoveka otvorenih usta,
golog trupa i pantalona deformisanih zbog izbočine od erekcije.

Malo kasnije, kada sam obukao košulju, primetio sam da su šezdeset i jedan pezos i
kopija ugovora koje sam ostavio u džepu, promenili mesto.

Kada sam ušao u trpezariju zatekao sam teču kako umače keks u šolju tople
čokolade. Namignuo mi je u znak odgovora kada sam mu rekao „dobro jutro”. Amalija je
bila pored njega, stajala je, brojeći kapi leka koje je stavljala u čašu vode. Kućna haljina
koju je nosila, a koju sam ja zamišljao kao purpurnu, bila je žute boje, isticala je njenu
tamnu kožu i činila još smešnijom plavu kosu. Stavila je pipetu u bocu i ljubazno mi se
nasmešila.

- Kako si spavao?

- Odlično - odgovorio sam.

- Kladim se da nisi dobro spavao - reče teča, zagrize keks i dodade punim ustima: -
Niko u ovoj kući nije spavao dobro prve noći.

Popio je poslednji gutljaj tople čokolade, obrisao usta salvetom, uzeo čašu sa lekom
koji je Amalija pripremila i ispio je do dna, stavio na sto i podrignuo.

- Ovaj lek mi je - objasni - imao odvratan ukus kada sam počeo da ga uzimam, ali
sada sam se već navikao pa ne osećam nikakav ukus.

- Šta je to? - upitah.

- Sirova vodica - reče Amalija. - Mnogo mu je poboljšala stanje. Šta želiš za

doručak? - upita me.

Rekao sam joj šta želim i ona izađe iz trpezarije noseći u ruci bočicu od plavo-
ljubičastog stakla s etiketom sa koje sam uspeo da pročitam „Apoteka La fe”, a to je
apoteka don Pepea Lare.

- „Safari” je ispred kapije, kao što smo se dogovorili - reče teča, izvadi ključeve iz
džepa prsluka, stavi ih na stolnjak, i snažnim udarcem srednjim prstom ih dobaci, prilično
spretno, do mesta gde sam se ja nalazio. - Rezervoar je pun.

Obradovao sam se kada sam saznao da neću morati da potrošim svoj šezdeset i
jedan pezos na benzin i uzeo sam ključeve. Teča reče:

- Jedan od traktorista sa imanja dovezao je „safari”, ostavio ga ispred kapije, pojeo

tako koji mu je dala Senaida i vratio se pešice u Mankuernu.

Znao sam da ima dva sata hoda.

- Zahvaljujem na trudu traktoristi i Fernandu - rekoh.

- „Safari” je moj, a traktoristu ja plaćam.

- Onda zahvaljujem tebi.

- Ne budi glup. Treba li ti nešto?

Razmislio sam na trenutak pre nego što sam rekao:

- Baterijska lampa, čekić i dleto.

- Traži ih od Senaide.

Stavio je ruku u drugi džep prsluka, izvadio novčanicu i presavio je dva puta, stavio
na stolnjak i još jednim udarcem srednjim prstom je dobacio do mene. Bila je od hiljadu
pezosa.

- To je na ime honorara - reče mi. - Dajem ti da ne bi zapao u neprilike.

- Zašto bih zapao u neprilike?

- Lusero je pretražila tvoje stvari i kaže da imaš samo šezdeset i jedan pezos.

Razmišljajući o tome kako je ponekad teško razmeniti hiljadu pezosa, odlučio sam
da odem u banku De la Lonha da razmenim novčanicu. Banka je jedna stara zgrada na
uglu ulice Sonaha i Trga oružja, udaljena pola bloka od kuće moga teče. Stao sam u red iza
troje ljudi ispred jednog blagajnika i čekao da dođem na red. Nije prošao ni minut kada me
je neko, sa šakom kao klešta, zgrabio za ruku. Bio je to Alfonso.

- Ma šta radiš u redu, ti, uticajan čovek u ovoj banci? Dođi ovamo.

Prošli smo kroz vratanca na šalteru, kroz obične kancelarije i ušli u Alfonsovu
ličnu kancelariju. Na zidovima su visili portreti u boji, veoma doterani, u istoj veličini,
jedan je bio portret državnog namesnika, a drugi predsednika republike.

- Kada gospodin predsednik bude došao u ovu skromnu kuću - reče mi, videvši da
posmatram portrete - staviću njegov veći portret koji imam, a u međuvremenu, ovako ih
ostavljam, jer gospodin namesnik dolazi svaki čas.

Pokazao mi je da sednem na jednu usku stolicu, a on je seo na drugu, širu, za

radnim stolom sa šapama tigra.

- Izvoli Markose?

- Samo sam hteo da razmenim jednu novčanicu.

Dao sam mu je. On je rastvorio, pažljivo proučio, otvorio fioku, uporedio

novčanicu sa listom koju je izvadio, video da je dobra, spakovao listu i povikao:

- Elenita!

Ušla je jedna crnka, sa usnama obojenim u crveno, mini-valom i spektakularnom

haljinom.

- Elenita, ovo je moj rođak Markos Gonsales, gospođica Elenita Sespedes, moja
lična sekretarica.

- Drago mi je - rekosmo Elenita i ja u isto vreme.

- Moj rođak želi da razmeni ovu novčanicu od hiljadu pezosa, Elenita - dade joj
novčanicu i upita me: - Koje novčanice hoćeš, rođače?

- Osamsto u novčanicama od sto i ostatak po deset - rekoh gledajući Elenitu.

- Osamsto u novčanicama od sto i ostatak po deset - reče Alfonso Eleniti, kao da

ona nije čula.
 - U redu, licencijente6 - reče Elenita Alfonsu i izađe.

- Volim da sam okružen lepim stvarima - reče Alfonso.

Nisam baš odmah shvatio da se to odnosi na Elenitu. On nastavi:

- Video sam da je Fernandov auto parkiran ispred stričeve kuće, što me tera na
pomisao da si odbio moju jučerašnju ponudu da ti pozajmim moju „galaksiju”.

- Zbog toga što idem veoma lošim putem, pa smo teča i ja pomislili da će to uništiti
tvoj auto.

- Ne tražim ti objašnjenja, samo hoću da te upozorim na dve stvari, prvo da ponuda

još uvek važi i drugo, da mi se čini da si napravio loš izbor, jer se Fernandova konzerva za
sardine ne može porediti sa jednom „galaksijom”, koja skoro sama ide.

Ušla je Elenita, dala novčanice Alfonsu i ponovo izašla. Alfonso mi dade novac i
reče:

- Novčanicu od hiljadu pezosa ti je dao moj stric, zar ne?

- Da.

- Znam zbog serijskog broja - napravi pauzu, ja se pomerih na stolici jer mi je bilo
neprijatno, on nastavi: - Nemoj da osećaš obavezu da mi kažeš zašto ti je dao, dajem ovu
primedbu samo zato da bi znao da sam upoznat sa tvojim poslovima.

Pozdravili smo se uz lažnu srdačnost i ja sam izašao iz banke zažalivši što sam i
ušao, otišao do „safarija”, ušao, posle nekoliko pokušaja ga upalio i jedno vreme kružio
ulicama Muerdaga dok nisam pronašao izlaz za put ka Kuevanu.

Put silazi kroz bagreme izrazitom krivinom, širi se i pretvara u most da bi izbegao
dolinu i penje na sledeće brdo. Ovaj predeo se zove, ili se zvao „Porodica Garsija”, ne
znam zašto. Na vrhu drugog obronka je raskrsnica.

HOTELI KUPALIŠTE „KALDERON”

6 Licenciado - onaj koji je dobio fakultetsku diplomu. Nekada je to bio način obraćanja svima onima koji su
završili fakultet, a danas pravnicima i farmaceutima.
 LUKSUZNE SOBE!

INTERNACIONALNA KUHINJA!

TERMALNA VODA!

UŽIVAJTE! (10 KM)

Pisalo je na tabli, koja je bila nova. Usek je bio isti kao i uvek, odvaja se od asfalta
skoro pod pravim uglom i uzdiže na obronak poskakujući kroz plave sveće. 7 Ni vlasnici
hotela, ni oni što su živeli na ranču nisu mrdnuli prstom deset godina, kada bolje
razmislim, ni dvadeset. S vremena na vreme auto se tresao zbog udaraca kamenja koje su
točkovi nabacivali, s vremena na vreme je upadao u rupe koje je skrivala vrlo sitna
prašina. Kada sam prešao nekih trista metara od skretanja, video sam u retrovizoru koji je
podrhtavao da se jedan beli auto zaustavio na raskrsnici. Krenuo sam dalje istom brzinom.

Kad sam stigao na vrh zaustavio sam auto da osmotrim na trenutak, sa divljenjem
koje osećam svaki put kada se vratim, panoramu koja se pružala preda mnom: četiri
identična brda, kao dva para dojki koje se spajaju, dok se u sredini doline u obliku tepsije
nalazi ono što se zove Kalderon. Tamo, u podnožju jednog od četiri brda je čuveni izvor,
iz kojeg nastaju kupališta i zasadi trske, jedina bogatstva u toj oblasti.

Kako je čudno roditi se na takvom mestu, pomislih, kao i svaki put kada se vratim.
Rodio sam se na izgubljenom ranču, otac mi je bio zemljoradnik, zovu me Crni, proklet
sam.

Ubacio sam u prvu brzinu i auto je krenuo. Tada sam u retrovizoru video da je beli
auto skrenuo s puta i krenuo usekom, išao i zaustavio se, kao i ja. Nekoliko metara napred,
zbog krivine na brdu, nisam više mogao da ga vidim.

„Ovde su sve same akacije i svekrvini jezici”, 8 pričala je moja majka da je govorio
otac, „i samo kamenje”. Zbog toga je jednog dana otišao u Pedrones, navodno da kupi cevi
za pumpu i nikada ga više nismo videli. Ostavio je moju majku, ženu koja ga je ludo

7 Vrsta kaktusa.
8 Vrsta kaktusa.
volela, i mene, dečaka od sedam godina.

Stigao sam skoro do kotline, mesta gde raste trska i stvara večno blato, kao i legla
komaraca. Išao sam pažljivo po ivici blata, ali nisam vodio računa o tome da li ću ostaviti
tragove, i umesto da produžim putem koji vodi ka belim kućama hotela i tamnim kućama
ranča, krenuo sam neravnim usekom koji ide na levo i koji je, ako je to uopšte moguće, još
zapušteniji od prvog, koji skreće ka dva brda i završava se u dolinici koju čine, spolja se
sastavivši, druga dva. Kada sam došao do tog mesta, zaustavio sam kola, ugasio motor i
izašao.

Sve je izgledalo isto. „Špančeva” kuća je bila u ruševinama, kao i pre, četiri
eukaliptusa su i dalje stajala, sa ulaza u rudnik virile su zarđale šine, čak je i prevrnuti
vagonet izgleda imao isti položaj kao i kada sam ga video poslednji put, pre deset godina,
ili pretposlednji, pre dvadeset dve godine, kad sam posetio ovo mesto. „Stari rudnik”,
govorili smo kao deca kada smo išli da se igramo u njemu, ali sam ja kasnije saznao da se
zove Kovadonga.

Uzeo sam baterijsku lampu koju mi je pozajmila Senaida, ali sam čekić i dleto
ostavio u gepeku, prošao sam kroz dolinicu, stigao do rudnika i zastao na pragu. Tu je bila
crna i mračna rupa, širine i visine dva metra koja mi je ubila želju da uđem. Kada sam čuo
zvuk motora koji se približava, savladao sam gađenje koje sam osećao, upalio lampu i
krenuo kroz tunel. Smrad mokraće slepih miševa je bio isti kao i onaj kada sam kao dečak
ulazio u rudnik. Kada su me osetili, slepi miševi su zagalamili i poleteli. Galerija kao da je
bila u dobrom stanju, drvo na okvirima je bilo zdravo, zidovi i plafon skoro suvi. Izbrojao
sam pedeset i dva koraka do mesta gde se galerija sužavala, tako da je bilo potrebno
sagnuti se ili puzati, da bi se nastavilo napred. To je bilo dovoljno, okrenuo sam se i počeo
da se vraćam ka otvoru rudnika. Napolju se čulo besno brujanje motora. Bilo je očigledno
da je auto vožen mahnito, i da se zatim zaustavio. Nastavio sam da hodam uza zid sve do
ulaza i pogledao napolje kroz pukotinu na poslednjoj gredi. Beli auto se vrteo u krug i bio
pored „safarija”, spreman da brzo krene. U tom trenutku su se otvorila vrata i neko je
izašao: bio je to Gringo u svojoj crveno-zelenoj košulji drvoseče. Polako je prešao
pogledom preko kuće u ruševinama, eukaliptusa, nekoliko gomila od razbijanja rude,
vagoneta, šina i zadržao ga na rudniku. Gledali smo se u oči, a da on to nije ni znao. Zatim
je ušao u auto, upalio ga i krenuo, ostavivši za sobom oblak prašine.

Odlučio sam da sačekam. Kada se auto izgubio iz vida, izašao sam iz rudnika,
prošao preko dolinice i otišao da sednem na kamenu klupu koja se nalazi na ulazu u
Špančevu kuću, u senci nadstrešnice od zelenila. Primetio sam da među vlatima žute trave
nema papira, ni praznih limenki, niti nekog drugog znaka nečijeg nedavnog boravka. Da,
bilo je tragova čestog prolaženja stada koza. Pogledao sam brdo preko puta, prekriveno
zelenim akacijama, jer su puštali mladice i sivkastim plavim svećama, pa sam se setio da se
zove Bezimeno brdo. Kako glupo ime za jedno brdo, pomislih. Sunce je pržilo, nije se
pomerao ni list, nebo je bilo plavo, jedan golub je pevao. Shvatio sam da je ta tužna pesma
znak da treba da krenem.

Na ranču je sve bilo kao i pre. Čopor mršavih i besnih pasa je jurio za autom,
pokušavajući da izgrize točkove, nekoliko debelih dečaka me je gađalo kamenjem, a kuće
su bile skrivene iza svekrvinog jezika. Prepoznao sam kuću Crvenog po stablu limuna i
tremu. Jedan čovek na stolici je krunio kukuruz. Pet pasa me je dočekalo na ulazu. Kada je
video da izlazim iz auta, čovek je ostavio kukuruz i žrvanj, ustao sa stolice prošao kroz
dvorište da bi udario nogom jednog belog psa, koji je bio najhrabriji. Shvatio sam da me
nije prepoznao.

- To sam ja, Crni - rekoh mu.

Osmeh mu je skoro pocepao lice. Nakon što me je pogledao, osmotrio je „safari” i

najzad smo se rukovali.

- Vidi, Crni, toliko si se promenio da nisam odmah shvatio da si to ti.

Ni ja nisam shvatio, pomislih, da je Crveni, osim što je crven i bubuljičav.

- Hajde da prošetamo - rekoh mu - jer hoću da popričam sa tobom.

Zatvorio je vrata kuće užetom i krenuli smo u šetnju, on napred, a ja pozadi. Nije
me pitao gde hoću da idem, jer je već znao: napravili smo isti krug kao i uvek kada se
vratim na ranč: išli smo starom stazom koja pravi krivinu da bi izbegla kupalište, penje se
na strmu kosu, prolazi kroz klanac između dva brda, ide po sredini doline Kalderon u
obliku tepsije, gde su akacije najgušće i završava se kod izvora. Njega zovu vrenje. To je
rupa prečnika deset metara čije dno niko nije video, jer bi mu para koja izlazi iznutra
spržila lice kada proviri. Buka koju stvara vrenje je nezaboravna: to je kao podrigivanje
nekog džina koje se neizbežno proizvodi svake tri sekunde. Tako i smrdi. Izvor se uliva u
uzani krivudavi potok, ostavljajući trag pare, sve do mesta gde se teren spušta i voda izlazi
na površinu, odakle se sprovodi prvo u veštačko jezerce da bi se rashladila, zatim u
kupalište i na kraju u tršćak. Stali smo na ivicu rupe, na klizavi teren, gde nije dopirala
para, pa mi Crveni postavi uobičajeno pitanje:

- Sećaš li se Natea, pijanice koji je na sve četiri stajao ovde i otišao naglavačke u
rupu? Nikada ga više nismo videli. Vrenje je samo šeširu dozvolilo se spase.

- Da, sećam se - rekoh mu. - Je l’ još uvek ovamo dolaze žene kada žele da skuvaju
pile i bacaju ga očerupano u vrenje, vezano užetom?

- Još uvek - reče Crveni.

Posle tog razgovora ponovo smo prošetali, on je išao napred, a ja pozadi. Išli smo
uz potok do veštačkog jezera, stali kod krečnog blata i Crveni mi je postavio drugo
uobičajeno pitanje:

- Sećaš li se da smo se ovde kupali kad smo bili mali i da smo jednog dana napravili
takvu zbrku da je vlasnica poslala radnika sa kupališta da nas otera, a u stvari smo mi
njega oterali tako što smo ga gađali kamenjem?

- Sećam se - rekoh.

Opet smo šetali, ušli smo u hotel sa stražnje strane, prošli kroz hodnike i pusto
dvorište sve do predvorja, gde je pisalo Ladies Bar i seli za jedan sto. Bilo je očigledno da
su novi vlasnici želeli da naprave od Kalderona raj za turiste i da nisu uspeli u tome. Ne
samo da nije bilo gostiju, već nije bilo nikoga za šankom. Ubrzo se čuo zvuk nanula kako
se približavaju kroz hodnik, a zatim se pojavila debela, stara žena, raspojasana, koja je
oprala kosu i raširila je po peškiru prebačenom preko ramena.

- To je donja Petra, upravnica - objasnio mi je Crveni.

- Šta želite? - upita donja Petra.

- Pivo - rekoh.

- Hoćete li da mi učinite uslugu - reče ona - i da ga vi izvadite iz frižidera, jer sam

prala kosu vrućom vodom pa mi može smetati ako uzmem u ruke nešto hladno.

Kada je Crveni doneo pivo i kad smo popili jedan gutljaj, rekao sam:

- Potpisao sam ugovor za rad u starom rudniku.

- Dobro - reče on.

- Samo, postoji neko ko hoće da umeša svoje prste i sve upropasti.

- To nije dobro.

- Treba mi neko ko će u naredne dve nedelje biti ovde, i noću i danju, i ko će se

postarati da niko ne uđe u rudnik i još manje da iznese rudu. Znaš li ti nekog čoveka od
poverenja koji može da prihvati taj posao?

- Ja lično. Imam dve slobodne nedelje. Već sam uzorao zemlju i nemam ništa da
radim dok ne počnu kiše.

- Imaš li još uvek karabin? - upitah.

- Još uvek.

- Koliko hoćeš da ti platim?

- Kol’ko daš.

- Sto pezosa dnevno?

- Dobro.

Dadoh mu dve novčanice po sto.

- To je avans - rekoh.
 - Dobro - reče i zadrža novac.

Morali smo da idemo u upravu da bi donja Petri platili pivo. Pored recepcije se
nalazila kabina na kojoj je pisalo „Međugradski razgovori”. Samo što nisam pozvao
Ćamuku, ali sam se predomislio u poslednjem trenutku, jer sam odlučio da to učinim
koristeći lažno ime, Anhel Valdes, a Crveni, koji je znao moje ime, bio je pored mene.
Platio sam račun i izašli smo.

U Kuevanu sam parkirao „safari” u Vrtu ustavnosti, preko puta kancelarija

Rudarskog registra, kupio pet novina koje su upravo stigle iz Meksika i sa njima ispod
ruke ušao u „Kuevanski cvet”.

Naručio sam kafu i veoma pažljivo pregledao časopise. Vest o uhapšenim

„teroristima”, koja je prethodnog dana bila na naslovnoj strani, otišla je na osamnaestu
stranicu „Ekselsiora” od tog dana i nije imala nastavak ni u jednim preostalim novinama.
U „Ekselsioru” je bila ponovljena informacija od prethodnog dana, osim u jednoj stvari:
dali su imena begunaca, ili bolje rečeno nadimke - „Crni” i „Ćamuka”. Nisu se pojavile
naše fotografije. Shvatio sam da je situacija bila, koliko je to uopšte moguće, bolja.

Mirniji, izvadio sam imenik da pronađem broj telefona Ćamukine sestričine i prvo
što sam video bila je beleška, napisana Manotasovim rukopisom, koja kaže: „Otići u
Tikoman, uzeti čamac koji vozi na Plažu polumeseca, hotel Aurora”. Protumačio sam ovo
otkriće kao znak dobre sreće i odlučio da baš tamo, na Plažu polumeseca, Ćamuka i ja
odemo da se sakrijemo čim dobijemo novac. Otišao sam na kasu i dao kasirki broj iz
Heresa. Ona poče da popunjava obrazac.

- Sa kim hoćete da razgovarate?

- Sa Karmen Medinom - to je Ćamukino ime.

- Ko je zove?

- Anhel Valdes.
 Kada mi je kasirka dala znak i kada sam ušao u kabinu, čuo sam Ćamukin
nepoverljivi glas:

- Molim?

- Markos ovde.

Čuo sam mešavinu osmeha, jecaja i nepovezanih reči.

- Kako si? - upitah.

- Želim da te vidim.

- Ali dobro si.

- Jesam, ali želim da te vidim.

- Slušaj: danas ili sutra, teča će mi dati devet hiljada pezosa.

- Šta si mu ispričao?

- Pusti me da završim: ako misliš da si u opasnosti ili ti je dosadno u Heresu, reci

mi to odmah i dolazim po tebe čim dobijem novac.

- Dođi po mene.

- Pusti me da završim: ako nisi u opasnosti, ako ti nije dosadno i ako možeš da me
sačekaš deset dana, biće bolje, jer će mi teča tada dati četrdeset hiljada pezosa, pa ću doći
po tebe i možemo da idemo na neko vreme na Plažu polumeseca, tamo gde je bio
Manotas, sećaš se kad nam je pričao?

- Dobro, čekam deset dana, pa dolaziš po mene i idemo na Plažu polumeseca.

- Odlično. Zvaću te uvek kad budem u mogućnosti.

- Reci mi šta si uradio da bi uspeo od teče da dobiješ toliki novac.

- Odradiću posao u vezi neke investicije, on će uvideti da mu to ne odgovara, ali će

u svakom slučaju morati da me plati.

Ona se nasmejala, pozdravio sam se i spustio slušalicu.

Kada sam izašao iz „Kuevanskog cveta”, prošao sam kroz Vrt ustavnosti i bacio sve
novine koje sam malopre kupio u kantu za smeće, zatim sam išao ulicom Triunfo de
Bustos sve dok nisam video vrata na kojima je bio natpis „Ali Babina pećina”, pa sam ušao
unutra. To je antikvarnica. U loše osvetljenoj prostoriji video sam, nabacane bez ikakvog
reda, stare knjige, zavetne darove, rastočeni nameštaj, stare reze, zamućena ogledala itd.
Tu je bio čovek koji je podmazivao neku stolicu; kada me je video, uspravio se i upitao:

- Šta želite?

- Kriolit - rekoh.

Odveo me je u unutrašnje dvorište gde je bilo staro gvožđe i gomile raznovrsnog

kamenja, dekorativnog, koje ljudi koriste za popunjavanje kolekcija ruda, kao ukras ili
jednostavno za zaustavljanje vrata. Ja sam, znajući šta tražim, otišao do jedne od gomila i
izabrao šest primeraka koji su mi se činili odlični. Kriolit je težak kamen, bele boje, sa
crvenkastim žilama.

- Svaki košta dvadeset pezosa - reče čovek.

Platio sam i on mi dade staru vreću od cementa da ih stavim. Odneo sam ih u

„safari” i stavio u gepek, zatim sam otišao u kancelarije Rudarskog registra, kupio mapu
snimljenu iz vazduha, razmere 1: 50.000, na kojoj je bio Kalderon i podneo zahtev za
„potvrdu da nije upisan” rudnik po imenu Kovadonga, u opštini Las Tusas. Kada sam to
uradio, otišao sam u prodavnicu koja se zove „Elegantni gospodin” i kupio dve košulje i
četiri para čarapa. Kad sam izašao iz „Elegantnog gospodina”, ponovo sam prošao kroz Vrt
ustavnosti da bi došao do kola i doneo jednu veoma čudnu odluku: ušao sam u apoteku
doktora Baljesterosa i kupio šest kondoma.

U ulici Sonaha, ispred kuće mog teče, bio je beli auto. Udario sam ga ne baš sasvim
namerno kad sam parkirao „safari”. Bilo je prošlo četiri. Senaida je otvorila vrata i
pomogla mi da izvadim ono što sam imao u autu.

- Pre nego što odete da odspavate sijestu - reče Senaida - gazda me je zadužio da
Vam dam šta želite da popijete ili pojedete, izvolite, mladi gospodine.

Rekao sam joj šta želim i zajedno smo ušli u kuću. Rastali smo se na tremu, ona je
otišla prema dvorištu za poslugu sa alatom koji mi je jutros pozajmila, a ja ka hodniku sa
vrećom za cement punom kamenja i paketom iz „Elegantnog gospodina”. Hodao sam
pokušavajući da ne pravim buku jer su vrata soba bila otvorena; bilo je mnogo vruće. Teča
Ramon je provodio sijestu skoro u sedećem položaju, naslonjen na jastuke, na bračnom
krevetu od gvožđa. Amalija i Gringo su ležali na potpuno istim krevetima, na leđima, sa
rukama spojenim na telu, opruženim nogama i bosim stopalima koja su stajala pod pravim
uglom. Izgledali su kao dvoje ljudi koji su umrli u stavu „mirno”, osnovnom vojničkom
stavu. Lusero je ležala na svom krevetu i čitala knjigu. Imala je naočare. Zelena kuća,
uspeo sam da pročitam naslov. Zastao sam ispred njenih vrata. Ona me je pogledala ispod
naočara i nasmejala se.

- Zdravo - reče.

- Hoću još jedan poljubac - rekao sam.

- Ne sada - odgovori i nastavi da čita.

Produžio sam ka sobi za bliznakinje, spustio vreću sa kamenjem na pod, paket iz

„Elegantnog gospodina” na krevet, izvadio mapu snimljenu iz vazduha iz džepa pantalona
i hteo da je stavim ne komodu, ali sam se predomislio, stavio je ponovo u džep, uzeo
peškir i otišao u kupatilo. Dugo sam se zadržao. Kada sam se vratio u svoju sobu našao sam
ono što sam i očekivao: vreća sa kamenjem je lagano promenila mesto. Kada sam
pregledao unutrašnjost video sam da je od šest komada, koliko sam kupio, ostalo pet.
Izvadio sam mapu snimljenu iz vazduha koju sam nosio u džepu pantalona, stavio je u
jednu od fioka komode, koje su bile prazne i prekrio je novim košuljama i čarapama koje
sam upravo kupio. Izašao sam u hodnik.

Lusero je i dalje čitala u svojoj sobi. Gringo je ustao iz kreveta i palio cigaru, sedeći
na jednoj od naslonjača u hodniku.

- Zdravo! - reče kad me je video. - Nedostajao si nam za ručkom. Gde si išao?

 Gledali smo se nasmejani, s puno ljubaznosti, kao dva debila. Moraš da budeš
mnogo glup, pomislih, da bi postavljao ovakva pitanja.

- Išao sam u Kuevano - rekoh.

- A, tako? I šta ima novo u Kuevanu?

Nisam mu ni odgovorio. Otišao sam pravo u kuhinju.

 V

Kada sam izašao iz svoje sobe, u pet sati, video sam Herarda i Fernanda u hodniku
u potpuno istom položaju kao i prethodnog dana kada sam ih video u dvorištu: prvog sa
prekrštenim rukama i namrštenim obrvama, drugog zamišljenog, kako miluje brkove.
Ovog puta loše vesti im je donosio Gringo, koji je im je govorio mirno i sa obešenim
rukama. Amalija je povremeno davala komentare, mlatarajući rukama da bi navodno
unela živost u priču. Kao i juče, Fernando me je prvi video, ali je ovog puta gurnuo laktom
Gringa. Četvoro ljudi se okrenulo ka meni i nasmešilo i ja sam se njima nasmešio i
pomislio u sebi: „Njih četvoro već zna da sam išao u rudnik i doneo uzorke rude”.
Pozdravili smo se, Herardovi sinovi su ušli u dvorište igrajući se, ovog puta ne sa
fudbalskom loptom, nego sa malom loptom, ali promena ništa nije vredela jer kad je teča
izašao iz svoje sobe, a gurale su ga Lusero i Senaida, prvo što je rekao bilo je:

- Herardo, neka ta deca nestanu odavde.

Kao i juče popodne, Herardovi sinovi su poljubili tečinu ruku i kao i juče popodne,
Lusero je morala da je istrlja krpom namočenom u alkohol.

- Fernando hoće da zna da li ti je „safari” stvarao neprilike. - reče mi Herardo i

dodade, obraćajući se svom bratu: - Je l’ da Fernando?

- Da, u stvari, voleo bih da znam da li ti je auto stvarao neprilike - reče Fernando -
ali pre svega da li mogu da ga odvezem.

Teča mi nije dao vremena da odgovorim.

- Auto će biti potreban Markosu sutra i prekosutra - reče.

- Auto je tvoj, radi sa njim šta hoćeš - reče Fernando. - Meni je svejedno da li ga
imam ili ne, samo treba upregnuti konja i jahati, a to je odlična vežba.

Teča nije obratio pažnju na ono što je rekao Fernando i obrati se meni:

- Jesi li doneo ono što sam tražio?

Namignuo mi je, shvatio sam da misli na uzorke i rekao sam da jesam.

- Onda ih odnesi odmah u radnu sobu, jer hoću hitno da ih vidim.

Bila je to očigledno još jedna pakost da bi iznervirao svoje bratance.

- Zdravo momci - reče im, dok ga je Lusero gurala ka radnoj sobi.

Kad sam prošao pored njih sa starom vrećom od cementa punom kamenja, Amalija
se naslonila na ogradu i posmatrala jedan oblak, Gringo je ponovo palio cigaru, Herardo i
Fernando su seli na sofu od pruća i prekrstili noge.

Teča je sedeo za radnim stolom, dao mi je znak da zaključam vrata i da, kada sam
ga poslušao, stavim kamenje na prostirku od kože koja se nalazila na radnom stolu.

- Uništiće se prostirka - rekoh.

- Nije važno.

Stavio sam kamenje na prostirku, teča je upalio stonu lampu, otvorio jednu od
fiočica na vrhu i počeo da prevrće po njoj. Među ispremeštanim stvarima video sam
plavo-ljubičastu bočicu sa pipetom i etiketom na kojoj je pisalo „Apoteka La fe”, stari sat i
neke potamnele fotografije, čiji sadržaj nisam uspeo da vidim, ali video sam da je jedna od
njih imala presavijene ivice i posvetu „Esteli”, ispisanu neveštim rukopisom. Teča je našao
ono što je tražio i zatvorio fiočicu: bilo je to juvelirsko sočivo koje je stavio na desno oko,
koje je jedino moglo da stegne kolut i da ga drži. Uzeo je jedan kamen i počeo da ga
proučava.

Ja sam bio pored stola. Odlučio sam da zapalim cigaretu. Izvadio sam jednu
cigaretu i samo što je nisam zapalio kada mi je naredio, ne podižući pogled:

- Nemoj da pušiš, skrećeš mi pažnju.

Vratio sam cigaretu, bio je to „delikado”, u kutiju. Videvši teču nagnutog nad
komadom kriolita, kako ga proučava kroz juvelirsko sočivo - stvar za koju nikada ne bih
poverovao da ima - despotski mi zabranjujući da pušim, shvatio sam da mi je bio drag,
uprkos tome što je bio ono što Ćamuka naziva pripadnik klase ugnjetavača.

- Koji deo sadrži beril - upita - crveni ili beli?

- I jedan i drugi: crveni je sulfat berila, a beli deo su karbonati.

Naširoko sam mu objasnio kako su se te stene formirale u tercijaru. Prekide me.

- Veoma interesantno! - ostavio je kamen, skinuo sočivo, ubacio ga u fiočicu i

zatvorio je, a ja sam ponovo uspeo da vidim fotografiju sa posvetom „Esteli”, on se
naslonio leđima na kolica i upitao: - Koji je sledeći korak?

- Moraš da pošalješ kamenje na ispitivanje da bi se potvrdilo da je kriolit i da ima

srednji sadržaj korisne sirovine veći od 0,08 kako sam obećao.

- To je moj zadatak, a šta je tvoj?

- Za sada, da čekam.

- Šta?

- Da ti dobiješ rezultate i da mi daš preostalih devet hiljada. Predračun prihoda i

rashoda zahteva topografsko određivanje, planove i izračunavanje. To jest, potreban mi je
novac da iznajmim topografske aparate, atelje za crtanje i auto za odlazak u rudnik.

Teča me je snishodljivo gledao i rekao:

- Grešiš. Ne treba da iznajmiš ni topografske aparate, ni atelje za crtanje, ni auto. Ja

ću ti dati pismo za direktora Državnih javnih radova u Kuevanu, koji će ti pozajmiti
aparate koji su ti potrebni, a da te to ne košta ni pare, auto koji ćeš koristiti za odlazak u
rudnik biće, kao što već pretpostavljaš, „safari”; što se tiče ateljea za crtanje, zamoli Lusero
da ti pokaže sobu za stari nameštaj. Ako ona može tamo da crta, ne vidim zašto ne bi
mogao i ti. Najzad, da ne bi imao nikakav izgovor da odložiš posao, pošto pretpostavljam
da ovo kamenje jeste kriolit i da ima srednji sadržaj korisne sirovine koji si obećao, platiću
ti sada devet hiljada pezosa pa nastavljaš dalje.
 To sam i očekivao da će mi reći, ali sam ga ipak upitao:

- Zašto to radiš?

- Delimično zato što tako hoću, a delimično zato što sam star i nemam vremena za
gubljenje.

Otvorio je drugu fiočicu na radnom stolu i počeo da vadi, jednu po jednu, glasno ih
brojeći, devet novčanica od hiljadu i da ih stavlja na prostirku, pored moje ruke. U fioci je
ostalo u najmanju ruku onoliko novčanica koliko je i izvadio.

- Zašto - upitah - kad već imaš sef držiš novac u fioci koja nema ključ?

- Zato što sa svim tvojim rođacima imam novčane transakcije i kada bih pred njima
otvorio sef, videli bi flašu rakije i bio bih zauvek osuđen da pijem destilovanu vodu.
Razumeš?

Zatim je hteo da mu napišem priznanicu, na kojoj je pisalo „saglasan sam sa

ugovorom koji smo potpisali”, itd.

- Dođi - reče mi Lusero i krenu.

Išao sam iza nje, koja je koračala uzdignute glave, skoro ne pomerajući ruke.
Podigla je kosu u punđu i otkrila vrat, a izrez na njenoj haljini mi je omogućavao da vidim
tragove sitnih, zlatnih dlačica koje je imala na leđima. Do mene je dopirao njen prijatni
parfem.

Prošli smo kroz hodnik i trem i ušli u deo za poslugu, došli zajedno u kuhinju koja
je bila ogromna, sa ognjištem od pločica i plafonom crnim od prljavštine. Senaida je
zaspala, sedeći na klupi, sa glavom naslonjenom na zid, između dve tepsije. Na podu
ostave su bile dve vreće pasulja i gajba sa dinjama, u Senaidinoj sobi bila je upaljena
lampa, prošli smo pored dvaju zatvorenih vrata i stigli na kraj dvorišta, gde su se nalazila
još jedna vrata obložena metalom. Kada je Lusero zastala da ih otvori, napravio sam jedan
korak, stavio ruke ispod njenih, naslonio šake na njen stomak i privukao je k sebi. Veoma
prijatan osećaj. Ona se smejala i nije ništa uradila da se odvoji. Poljubio sam je u vrat, a
ona se još više smejala. Onda se desilo nešto što nisam očekivao: rukama, koje sam joj
ostavio slobodne otvorila je vrata i pustila psa, kojeg nisam video od kako me je ujeo. Bio
je to crni pas koji je zajedno s njom išao u kokošinjac. Osećajući nešto između bola,
iznenađenosti i straha, pustio sam je, ona se odvojila od mene i nastavila da se smeje.
Šutnuo sam psa i pustio me je, ali se nije požalio. Spremao se ponovo da me napadne, ali
Lusero reče:

- Miran, Veneno.

Pas i ja smo se ljutito gledali, on, spreman da me ponovo ujede, a ja da ga još

jednom šutnem. Lusero reče:

- Ovuda.

Svo troje smo mirno hodali, kao da nije bilo ni stiska, ni poljupca, ni ujeda, ni
šutiranja, prošli smo kroz popločano dvorište i ušli u sobu za stari nameštaj. Lusero je
upalila svetlo. Bila je to dugačka, okrečena soba sa dva prozora, kroz koje se, na svetlosti
predvečerja, video tečin kokošinjac i saksije sa geranijama na terasi na krovu don Pepea
Lare. Škrinje su bile u jednom uglu i nisu smetale, pored jednog od prozora bio je drveni
konjić, klupa i stočić. Hteo sam da vidim sliku koja je bila na drvenom konjiću i našao sam
Gringov portret koji mi je izgledao užasno. Otišao sam do stočića da se uistinu divim
mrtvoj prirodi.

- Ovo je odlično - prokomentarisao sam.

Lusero je uzela mrtvu prirodu i okrenula je licem na dole. Ja sam gledao sobu,
proučavajući mogućnost da se pretvori u atelje za crtanje - svaka soba se, samo kada se u
nju stavi sto i lampa, pretvara u atelje za crtanje - pa sam ponovo rekao:

- Ovo je odlično.

Shvatio sam da je Lusero, dok sam ja gledao sobu, gledala u mene.

- Sviđaš mi se - reče.
 Hteo sam da napravim korak ka njoj, ali Veneno je iskezio zube i to me je zadržalo.
Lusero je sačekala da Veneno i ja izađemo iz sobe da ugasi svetlo. Dok je zaključavala
katanac upitao sam je:

- U koje vreme slikaš?

Ne zato što me je zanimao odgovor, već da bi scena izgledala prirodno.

- Nemam neko određeno vreme. Hoće li ti smetati da slikam dok ti radiš?

- Naprotiv, društvo mi prija.

Dok je Lusero zaključavala katanac na drugim vratima - Veneno je ostao zatvoren -

malo je falilo da je ponovo privijem uz sebe, ali me je Amalijin glas prekinuo:

- Šta je bilo, je l’ ti se sviđa soba za stari nameštaj, hoćeš li moći tamo da radiš?

Njena snažna plava figura, oblika vitke osmice, brižno je išla ka nama.

Te noći, posle večere, po sinoć uvedenom običaju, teča i ja smo otišli u njegovu
radnu sobu. Dogodile su se dve stvari koje vredi pomenuti. Prva, da je Lusero, a ne
Amalija donela poslužavnik sa konjakom i kiselom vodom. Umesto da ga ostavi na stočiću
koji nam je bio na dohvat ruke, kao što je sinoć uradila njena majka, Lusero je donela
poslužavnik na radni sto i ona sama sipala čašu konjaka i čašu kisele vode i stavila ih
ispred nas. To je zahtevalo da ode s jednog kraja sobe na drugi i da se nagne dva puta.
Kada je izašla, teča reče:

- Imam utisak da ti ova devojka dupe pomera.

Popio je tri čaše konjaka, kao i sinoć i pušio kao lud. Druga zanimljiva stvar koju je
rekao bila je:

- Ja se pravim da me rudnik oduševljava, ali jedino što očekujem je smrt.

U tom trenutku video sam da je, u stvari, veoma star i bolestan.

 Zašto mi je rekla „sviđaš mi se”, pomislio sam kasnije, u krevetu? Zašto je, ako joj
se stvarno sviđam, otvorila vrata dvorišta da me ujede pas? I zašto mi je kasnije rekla
„sviđaš mi se”? Još jedno pitanje: zašto me je jutros poljubila, da li je to htela da uradi ili je
to jedino što joj je palo na pamet kada sam je skoro uhvatio kako pretražuje moju košulju?
S druge strane, moram da priznam da - razmišljao sam u krevetu - ako se jutros Lusero
našla u takvoj situaciji da joj nije bilo druge nego da me poljubi, popodne, naprotiv, ništa
je nije primoravalo da mi kaže da joj se sviđam ili ne sviđam. Iz gore navedenog se
zaključuje da joj se sviđam i da je jutros, iako je imala druge motive, htela da me poljubi.
Mada, naravno, u prilog ove teorije ne ide okolnost da je, kada sam je privio k sebi u
dvorištu, otvorila vrata i pustila psa. To je žena puna suprotnosti.

Bio sam u sobi u mraku, ležao na leđima, u krevetu jedne bliznakinje, pokriven
čaršavom, na kojem sam u polutami nazirao belu piramidu koju je stvorila moja erekcija.
Šta bi rekla Ćamuka da me vidi ovakvog, krivicom žene koja nema jasno određen stav? Da
bih izbrisao sliku Ćamuke koja me osuđuje, setio sam se poljupca Lusero i toga kako sam
je privio k sebi.

Crkveni sat je otkucao jedan i petnaest, čuo sam papuče sa perjem marabua, vrata
kupatila kako se otvaraju i zatvaraju, puštanje vode na šolji, ponovo vrata kupatila i
papuče kako se udaljavaju. Ne znam zašto me ova buka naterala da smislim jedan veoma
rizičan plan: koliko treba Amaliji da ponovo utone u dubok san, pomislio sam? Suviše je
kasno da se započne razgovor koji bi rasvetlio taj problem, na primer, da joj kažem: „ja
patim od nesanice, a ti, kaku li spavaš?” Ponovo sam se setio Lusero kada me je poljubila i
Lusero kada je stavila čašu na stočić i tečinog komentara. U petnaest do dva sam ustao iz
kreveta.

Ne znam kako sam se usudio, da u jednoj tako uglednoj kući kao što je kuća mog
teče Ramona Taragone, izađem go u hodnik. Ne samo go, nego u erekciji. Srećom nije me
videla čak ni ptica rugalica, jer je Senaida noću pokrivala kavez starim peškirom. Bila je
mesečina. Došao sam do vrata sobe Lusero i okrenuo bravu. Nikad nisam čuo da se brava,
a zatim vrata, pokreću tako tiho. Moj krvotok u slepoočnima, naprotiv, bio je veoma
bučan. Veoma pažljivo sam zatvorio vrata. Nisam odmah prepoznao Lusero koja je ležala
na stomaku, raširenih ruku i nogu, sa šakama pored jastuka, a glavom okrenutom na drugi
kraj sobe, zauzimajući skoro ceo krevet koji je bio širok. Kad sam udario u jednu stolicu
promenila je ritam disanja, kad sam podigao pokrivač pomerila je nogu, kad sam ušao u
krevet probudila se.

- Nemoj da se plašiš - rekoh joj, veoma tiho - ja sam, Markos.

To je bio najopasniji trenutak. Da je zavrištala, došlo bi do skandala, ali nije

vrištala. Nije se pomerala. Stavio sam joj ruku na rame, ona je nije odgurnula i počeo sam
da je dodirujem. Lusero je, u tom trenutku sam primetio, spavala u pamučnoj majici i
gaćicama. Ne promenivši položaj, ne okrenuvši se i ne pogledavši me, dozvolila mi je da
stavim ruke ispod majice, da joj mazim grudi i da je pritisnem na svoje telo da oseti
erekciju. Bio sam siguran da će za jedan tren Lusero biti moja i u istom trenutku sam
shvatio da sam zaboravio kondome u fioci noćnog stočića u sobi za bliznakinje, ali bio sam
toliko uzbuđen i njeno telo kao da je to prihvatalo, pa sam odlučio da nastavim. Zavukao
sam ruku u gaćice i dirao joj stidne dlačice, stavio sam drugu ruku na lastiš od gaćica i
vukao ga da ih skinem. Lusero je promenila položaj i sastavila noge.

Više ih nije razdvojila. Prvo sam joj ljubio celo telo, sve do nožnih prstiju, zatim
sam se pretvarao da sam izgubio interesovanje za nju i okrenuo joj leđa, a na kraju sam se
uvukao u krevet, stavio ruke na njena kolena i pokušao na silu da ih razdvojim. Oboje smo
uradili šta smo mogli i ona je pobedila. Kada se borba završila, prekrivači su bili na podu
na gomili, ja sam dahtao, a Lusero je bila položaju fetusa, zatvorenih očiju, u majici i
gaćicama. Sišao sam s kreveta, ponovo sam se sudario sa stolicom, otvorio vrata i tada je
prvi put progovorila:

- Laku noć - rekla je.

Hteo sam da tresnem vratima, ali sam ih pažljivo zatvorio. Otišao sam u kupatilo i
piškio. Shvatio sam da bi bilo neizdrživo da se vratim u svoju sobu u takvom stanju. Tada
mi je pao na pamet drugi plan, još rizičniji od prethodnog. U stvari, to i nije bio plan, jer
sam ga izvršavao pre nego što sam ga smislio. Bio je to pre poriv kome se ne može odoleti.
Tek što sam pomislio na to, a već sam bio u Amalijinoj sobi. Kakav drugačiji doček! Kada
je čula da neko hoda sudarajući se sa nameštajem, Amalija je upalila svetlo. Imala je
spavaćicu sa dekolteom tako da se mogao videti početak njenih ogromnih sisa, a spavala je
sa maramom vezanom na glavi da joj se ne bi pokvarila frizura, papuče su - bile su to
stvarno papuče sa perjem marabua, stajale pored kreveta. Pričala je mnogo, ali tiho. Ako
se dobro sećam, govorila je:

- Šta se dešava?... Markose, šta ti je?... Šta hoćeš?... Oh, dragi Bože!... Ma kako se
samo ponašaš!... Jesi li poludeo?... Misli na moj ugled!... Oh, kako je divno!...

Kasnije je, srećom, zaćutala.

Vratio sam se u svoju sobu još uvek mračnu, pre nego što je Senaida ustala i ptica
rugalica se probudila, smestio sam se u krevet i spavao dubokim snom dok me nisu
probudila zvona mise u osam. Kad sam otvorio oči osetio sam se strašno potišteno. Kakvu
sam veliku glupost napravio, pomislio sam. Moje neverstvo Ćamuki bilo je od
drugorazrednog značaja, jer ona nije znala šta se dogodilo i ako joj neko to kaže, neće
poverovati. Mnogo ozbiljnija bila je mogućnost da su teča i Lusero shvatili šta se dogodilo
u susednoj sobi. Sa jezom sam zamišljao scenu koja se mogla dogoditi za nekoliko
trenutaka u trpezariji: ja ulazim, teča ozbiljan, jer sam okaljao čast kuće, Amalija sa
kapaljkom u ruci, priprema lek, crvena od stida, Lusero uplakana. Šta mi je preostajalo?
Da odem iz te kuće. Šala me je koštala četrdeset hiljada pezosa.

Ali je takođe trebalo razmotriti i drugu mogućnost: da ni teča ni Lusero nisu ništa
primetili. Kuća moga teče je stara i zidovi su veoma debeli: cigla, dva sloja kreča i kamena,
poravnatih malterom i na kraju papirne tapete. Debeli su skoro jedan metar. Ne sećam se
da sam iz sobe za bliznakinje čuo nikakav zvuk osim Amalijinih štikli kako prolaze kroz
hodnik.

Vratio sam u sećanje događaje od prethodne noći pokušavajući da ih analiziram

akustičnim kriterijumom. Krevet je škripao, oboje smo ludački vodili ljubav: ja sam
dahtao, Amalija je vikala, i na kraju, onaj produženi krik, tako čudan, koji je ličio na
mukanje krave. Nisam odagnao ni jednu sumnju, ali sam zaključio da sam proveo veoma
ugodnu noć. Najgore što može da se desi, pomislio sam, je to da moram da odem odavde;
pa šta: uzimam skoro deset hiljada pezosa koje mi je dao teča, idem u Heres, dolazim po
Ćamuku, zajedno odlazimo na Plažu polumeseca, hotel Aurora i ostajemo tamo dok ne
potrošimo pare. Za kasnije ćemo videti.

Kad sam izašao iz sobe sreo sam Lusero, koja je izlazila iz svoje. Gledala me je na
način koji je otklonio sve moje brige: bilo je očigledno da niti je bila ljuta zbog onoga što
se desilo u njenoj sobi, niti je imala pojma o onome što se desilo u Amalijinoj.

- Kako si spavao? - upita smešeći se.

I ne sačekavši moj odgovor udaljila se hodajući na takav način da me je podsetila

na ono što je teča sinoć rekao: „dupe ti pomera”.

Kad sam ušao u trpezariju, teča, koji je završio sa doručkom i čačkao zube, prestao
je to da radi i ne rekavši ni reč pokazao na zatvoreni koverat koji je stajao na mom mestu,
na stolu. Uplašio sam se. Pomislio sam: shvatio je šta se sinoć dogodilo pa mi je napisao
pismo u kome zahteva da odem i da nikad više ne kročim u njegovu kuću? Samo što nisam
otvorio koverat, ali teča reče:

- Nije za tebe, ne budi glup, to je za direktora Javnih radova u Kuevanu, pišem mu

da si moj nećak i da ću mu biti zahvalan ako ti pozajmi topografske aparate koji su ti
potrebni.

- Hvala tečo - rekoh sa olakšanjem, ostavljajući pismo na stolu. - Odmah ću danas

ići da ih uzmem.

Tog trenutka je ušla Amalija. Kako drugačije izgledaju žene kada si sa njima vodio
ljubav! Nije mi izgledala tako smešna. Kapke je obojila u plavo i stavila je maskaru na
trepavice. Imala je laganu belu haljinu. Postavila mi je isto pitanje kao i njena kćerka:
 - Kako si spavao? - a kad sam joj rekao: odlično, promuklo se nasmejala. - Šta želiš
da doručkuješ?

Ona sama je, kako mi je kasnije rekla, napravila jaja na meksički način, prepržila
pasulj, podgrejala tortilje i donela doručak na sto.

- Nikad je nisam video tako aktivnu - prokomentarisao je teča u trenutku kada je

Amalija izašla da potraži kolač.

Amalija se vratila, sela za sto da me gleda kako jedem i pričala o nekim pticama
koje žive u polju: „tako su malecke i imaju skoro crnu glavu i krila, a grudi smeđe”.

- Zovu se lastavice - reče teča, koji je sa nevericom slušao opis.

I zaista, to što je Amalija htela da opiše bile su lastavice: svijaju gnezda između
greda na vratima i kada lete na momente mašu krilima, a na momente se prepuštaju
impulsima. Amalija je bila zadivljena time što je toliko godina provela ne znajući kako
izgledaju lastavice, a videla ih je toliko puta. Njena reakcija i grohot kojim se nasmejala -
mogao sam da joj vidim nepce - bili su mi simpatični. Primetio sam da je teča nemo
posmatra. Stavio sam preprženi pasulj i jaje na tortilju i kad sam je zagrizao pomislio sam:
„Amalija je mnogo glupa, ali je i mnogo humana”, a trenutak kasnije: „niko me neće
oterati iz ove kuće dok mi teča ne bude dao još četrdeset hiljada pezosa”.

Teča me je zamolio da, kada već idem u Kuevano, povezem don Pepea Laru, koji je
morao da ide tamo da završi razne poslove, između ostalog, da odnese uzorke kriolita u
laboratoriju na ispitivanje.

Kad sam prošao u „safariju” pored kuće don Pepea, našao sam ga na vratima,
spremnog da krene. Za odlazak u glavni grad države obukao je tamno sivo odelo i šešir
noviji od onog što je nosio svakog dana. Uzorke kriolita je stavio u pletenu vreću,
elegantniju i čistiju od stare vreće za cement u kojoj su bili prethodnog dana. Donja
Hasinta je izašla da se pozdravi kao da je odlazio na dugačko putovanje, a ne u grad
udaljen četrdeset kilometara.

- Bog vas blagoslovio! - reče donja Hasinta kada je auto krenuo.

Sačekao sam da izađemo na ravan put da don Pepeu postavim pitanje koje sam
pripremio:

- Ko je ili ko je bila Estela?

Okrenuo je glavu i pogledao me. Nikada nije toliko ličio na sovu. Bilo je očigledno
da mu se pitanje nije svidelo i da nije znao kako da mi odgovori.

- Gde si video to ime? - upita.

Rekao sam mu da je teča juče otvorio jednu od fiočica na radnom stolu i da sam
uspeo da vidim jednu fotografiju koja je bila posvećena „Esteli”. Kao pred nečim što je
neizbežno, don Pepe reče:

- Estela je bila tvoja tetka Leonor.

- Šta, moja tetka Leonor?

- Tako su je zvali tamo gde je radila.

- Gde je radila tetka?

- Mislio sam da znaš.

Nisam znao, ali mi je uvek bilo čudno kako se tetka Leonor, žena skromnog
porekla, sa ranča, udala za teču Ramona, koji je još kao mladić bio bogati zemljoposednik.
Moja majka je uvek neodređeno govorila o toj temi. „Tvoja tetka Leonor”, govorila ja moja
majka, „otišla je da radi u Kuevano i tamo je upoznala don Ramona”. Mada mi niko nije
rekao iz čega se sastojao posao tetke Leonor, ja sam je zamišljao kao prodavačicu u
pozamanterijskoj radnji.

- Moja tetka je radila u javnoj kući? - upitah.

Don Pepe je slegnuo ramenima što je više mogao, kao da bi pokrio uši i da ne bi
čuo rečenicu.
 - Nemoj to tako da nazivaš. Pre je to bio neki pansion.

- Gde žive gospođice...

- Baš tako.

- A gospoda dolazi da ih poseti.

- Vidi Markose, tvoja tetka Leonor je jedna od žena koje sam najviše voleo i
poštovao u svom životu.

- I ja imam divnu uspomenu na nju i zato sam Vas zamolio da mi kažete gde je
radila.

Don Pepe se skupi na sedištu kao da mu je hladno, i reče gledajući me pravo u lice:

- Tvoja tetka je došla da radi u kuću koja se nalazila u ulici Malakitas, čija je
vlasnica bila gospođa Aurelija. Ramon je tamo upoznao, zaljubio se u nju, pa su se venčali
i živeli srećno sve dok ona, na žalost, nije umrla, a to je bilo nešto najgore što se dogodilo
Ramonu. Fotografija koju si video u Ramonovom radnom stolu posvećena „Esteli”, mora
da je jedna od onih koje su mu dale njene drugarice onoga dana kad je ona prestala da
radi, i otišla da živi u Muerdago, u kuću koju joj je Ramon kupio, u predgrađu San Hose.

Ovo što mi je otkrio don Pepe, nije me je toliko zaprepastilo, već mi je učinilo
interesantnijim i mnogo jasnijim lik tetke Leonor. Mada me to, naravno, nije sprečilo da
od tog dana, kad mi loše krene i kad sam neraspoložen, kažem samom sebi:

- Rodio sam se na izgubljenom ranču, otac mi je bio zemljoradnik, zovu me Crni,

jedina rođaka koja se obogatila počela je kao kurva: proklet sam.
 VI

Opet smo ostavili auto ispred Rudarskog registra i popeli se pešice ulicom
Kampomanes. Kad smo došli do ugla, don Pepe zastade i reče mi, pruživši ruku:

- Mnogo ti hvala što si me povezao, Markitose.

Ponudio sam mu da se nađemo negde za par sati, da bi zajedno krenuli u

Muerdago, ali je on rekao da će se radije vratiti autobusom, jer ima mnogo posla i ne zna
kada će biti slobodan. Meni je ova odluka odgovarala, jer iako sam matorom simpatičan,
kad bih bio sa njim ne bih imao slobodu da skrenem ka rudniku, mada bi mi iz jednog
razloga odgovaralo da to uradim. Pozdravili smo se i on je otišao ulicom Turko, kao neko
ko se uputio ka univerzitetu, gde se nalazi laboratorija za ispitivanje ruda. Ja sam prošao
preko Trga slobode i ušao u zgradu vlade.

Bio sam zadivljen uticajem koji je moj teča imao u Kuevanu. Bilo je dovoljno da
radnici na portirnici pokažem pismo koje mi je teča dao, da bi me za dva minuta primio
lično direktor Javnih radova, koji me je, umesto da ostane da sedi za svojim stolom, primio
na vratima kancelarije. To je inženjer Rekena, starac isturene vilice koji je bio moj
profesor u Rudarskoj školi i koji se, kad sam mu izneo tu okolnost, pretvarao da me se
seća.

- Vi ste bili jedan od boljih učenika.

Što nije tačno, nikad to nisam bio.

Seli smo, on je hteo da zna kako je teča, rekao sam mu da je bolje, „uzimajući u
obzir ozbiljnost situacije u kojoj se nalazi”, ja sam se pravio da sam čovek od poverenja, on
je pročitao pismo sa pažnjom punom poštovanja i kad je završio, reče mi:
 - Don Ramonu ne mogu ništa da odbijem, a stoga, ni Vama. Koji aparati su Vam
potrebni?

Dao sam mu spisak. To su bili aparati potrebni za precizno topografsko

određivanje, ništa posebno. Inženjer Rekena mi je postavio razna pitanja. Bilo je očigledno
da je bio radoznao da sazna kakvo to određivanje teča hoće. Ja sam mu nagovestio da je
reč o razgraničavanju nekih poseda. Nisam pomenuo ni rudnik, ni nalazište kriolita, jer on
savršeno zna da je, da bi se uradila tačna procena ovog poslednjeg, potrebno ispitivanje
sondom, a to bi bilo skoro nemoguće iscenirati. Moji odgovori - čiste laži - kao da su
zadovoljili inženjera Rekenu i na kraju razgovora je napisao nalog za skladište i potpisao
ga.

Još uvek sam čestitao sebi kako sam dobro slagao inženjera Rekenu, kada sam
stigao u skladište da preuzmem aparate i otkrio da je čovek zadužen da mi ih preda bio, ni
manje ni više nego jedan Malvidio, koji je radio sa mnom u Odeljenju za planiranje. Nije
me odmah prepoznao, jer me nikad nije video bez brade, ali kada je video moje ime na
nalogu, odmah je sve povezao.

- Crni, drago mi je što te vidim! - reče mi.

Pretvarao sam se da mi je drago što ga vidim, pa smo se zagrlili. Ovaj kučkin sin,
pomislio sam u sebi, je jedini koji, onog dana kada se pojave moji podaci u novinama, a to
će biti uskoro, može da zna da je Markos Gonsales, alijas Crni, koji je radio u Odeljenju za
planiranje i tumara kao begunac, isti onaj koji luta radeći topografska određivanja u državi
Plan de Abaho, aparatima pozajmljenim iz Direkcije javnih radova. Crvenokosi Malvidio
koji mi se nikad nije sviđao, pozvao me je na ručak kod njega, a ja sam odbio sa
odlučnošću koja se graničila s neučtivošću. Ako će da me prijavi, pomislio sam, prijaviće
me i ukoliko odem i ukoliko ne odem kod njega, stoga, draže mi je da se naljuti a da
izbegnem njegovo društvo.

Malvidio se naljutio, ali u svakom slučaju se pobrinuo da dva momka prenesu

rudarsko-merački instrument, šelitske lampe, estadale 9 i tronožni stativ u „safari”. Na

9 Estadal - mera za dužinu koja iznosi četiri lakta, to jest 3,334 metra.
rastanku sam im dao dvadeset pezosa i bili su vrlo zadovoljni, stavio sam rudarsko-
merački instrument u gepek i zaključao ga, zatim sam kupio novine iz Sijudad Meksika i
otišao da ih pročitam u „Kuevanski cvet” gde je, uzgred, kafa još uvek bila toliko loša kao i
kada sam bio student. Video sam uz olakšanje da ni Ćamuka ni ja nismo bili u novinama, a
ni požar u „Globu”. Ustao sam i zatražio međugradski razgovor, sa Heresom. Opet je
Anhel Valdes razgovarao sa gospođicom Medina.

- Kako si? - upitao sam Ćamuku.

- I dalje mi nedostaješ.

- Smiri se. Sve ide dobro. Još samo osam dana. Tada će mi teča dati novac, doći ću
po tebe i zajedno ćemo otići na Plažu polumeseca.

Ubrzo sam shvatio da sam pre četiri dana ostavio Ćamuku sa šezdeset i jednim
pezosom i da mora da je prošla kroz strašne muke.

- Odmah danas ti šaljem novac - rekoh joj. Hiljadu pezosa.

Zahvalila mi je. Kao da je bila zadovoljna. Kada sam joj čuo glas, tako neposredan,
tako lišen izveštačenosti i uporedio ga sa Amalijinim ili glasom Lusero, osetio sam da je
volim kao nikad i rekao joj:

- Volim te. Reci mi da me voliš.

- Volim te - ona reče.

Pozdravili smo se. Spustio sam slušalicu i samo što nisam izašao iz kabine, kada mi
je pažnju privukao neki čovek koji je prelazio ulicu.

- Je li to Pančo? - pomislih.

Neka hladnoća mi je prešla preko kičme. Dok je žena na kasi proveravala koliko
treba da mi naplati, otišao sam do vrata kafića ponovo video čoveka koji je prelazio ulicu.
Ličio je na Panča, u stvari, Pančo je samo bio deblji, koliko sam se sećao. Platio sam
razgovor i piće, vratio se do stola, pokupio novine, izašao sa njima u Vrt ustavnosti i opet
ih bacio u kantu za smeće, došao do „safarija”, upalio ga i krenuo iz Kuevana. Kada sam
izašao na put shvatio sam da sam zbog straha od lažnog Panča zaboravio na hiljadu pezosa
koje je trebalo da pošaljem Ćamuki - pomislio sam da odem u banku i da uzmem nalog za
isplatu na njeno ime za filijalu u Heresu. Odlučio sam da to ostavim za sutra, jer ću stići u
Muerdago posle pola dva.

Kad sam stigao do rudnika imao sam utisak da je mesto pusto, ali kad sam izašao iz
auta i krenuo pešice ka ulazu u rudnik iza leđa sam čuo glas Crvenog.

- Ej - vikao je.

Uplašio me je. Okrenuo sam se i video da se Crveni smestio u Špančevu kuću.

Nekim kamenjem je od pregrade napravio prozor i tamo je stajao karabin. On je bio na
vratima, ustao je sa stolice i upravo je ispljunuo ostatke trske koju je držao u ruci. Krenuo
sam ka njemu i rukovali smo se.

- Pomozi mi da izvadim neke stvari.

Izvadili smo te glupe stvari i stavili ih u Špančevu kuću, u jednu sobu nad kojom je
ostao deo krova. U autu sam ostavio samo rudarsko-merački instrument u kutiji, sa kojim
sam nameravao da ulazim i izlazim iz tečine kuće, da bih ubedio sve koji me budu videli
da obavljam ozbiljan posao. Kada samo preneli stvari, Crveni je na trenutak gledao u
zemlju, pa mi je saopštio novosti:

- Došao je neki kreten pa sam ga malo potprašio karabinom.

- Je l’ mnogo?

- Regularno. Ja sam nišanio u nogu, a pogodio sam ga u ruku. Krvario je, ali uspeo
je da uđe u auto i zbriše.

Pokazao mi je sasušene mrlje do krvi, skoro crne, na travi.

- Je l’ taj nosi crveno-zelenu košulju, veoma je visok i ima dugačak vrat?

- Takav je bio čovek.

 - I došao je belim autom?

- Takav je bio auto.

Amalija je, pomislio sam, uprkos onome što se noćas dogodilo i doručku koji mi je
spremila, rekla Gringu da ja moram da vozim don Pepea u Kuevano i on je mislio da
ujutro neće nikoga biti u rudniku.

Dao sam Crvenom još dvesta pezosa.

Stigao sam u Muerdago baš u vreme ručka. Gringov auto je bio ispred kapije, a to je
označavalo poteškoće. Izvadio sam kutiju sa rudarsko-meračkim instrumentom i udario u
zvekir.

- U hodniku su - reče mi Senaida kad mi je otvorila.

Svi su me gledali, mislio sam, kao da me osuđuju. Gringo je skinuo crveno-zelenu

košulju i obukao jednu zeleno-crvenu, a ruka mu je bila zavijena. Seo je na stolicu za
ljuljanje i imao je bolan izraz na licu. Amalija je bila pored njega i stavila mu je ruku na
rame, činilo mi se, kao u nameri da upije deo njegovog bola. Upitao sam Gringa:

- Šta ti je bilo s rukom?

On je samo stegao vilicu. Amalija mi je odgovorila:

- Zamisli, išao je za nekim psom, spotakao se i pao, i dobro uganuo ruku.

Odlučio sam se da ne protivrečim i kada sam se smirio primetio sam da su ostala tri
rođaka Taragona u hodniku. Alfonso je bio u košulji, prekrštenih ruku, naslonjen na
ogradu od stepeništa, Herardo i Fernando su sedeli na sofi od pruća i pušili. Iako je bilo
znakova srdačnosti, kao što su poluprazne čaše sa tekilom i nekoliko isceđenih limunova,
scena je bila napeta. Stavio sam kutiju sa rudarsko-meračkim instrumentom na pod, koju
su svi čudno gledali, ali niko nije pitao šta je, i kad sam se uspravio, na vratima trpezarije
se pojavila Lusero sa čašom tekile u jednoj ruci i tanjirom sira u drugoj. Dala mi je tekilu i
ponudila sirom, smeškajući se. Tada sam shvatio da je najkarakterističnije bilo to što teča
nije prisutan na tom skupu.
 - Gde je teča? - upitao sam.

Svi su skinuli pogled sa mene. Nastupila je tišina koja je trajala sve dok Amalija,
nakon što se pogledom konsultovala sa svojom braćom, ne reče:

- U radnoj sobi.

- Priča sa licencijentom Soriljom - reče Alfonso.

- Ne znam ko je licencijent Sorilja - rekoh.

- To je najpoznatiji javni beležnik u ovom mestu - reče Herardo.

- Izgleda da će stric da sastavi testament - reče Fernando.

Seo sam u naslonjaču. Lusero je poslužila sir. Gringo je zakukao kada je promenio
položaj na stolici. Fernando je počeo nervozno da pomera nogu, ali pošto ja sofa škripala
morao je da prestane. Alfonso se šetao po hodniku bez reči. Amalija se bacila na skupljanje
prljavih sudova, bilo je dovoljno da neko otrese cigaretu i ona bi ustala da isprazni
pepeljaru. Lusero je odlazila i dolazila sa tanjirima sira.

- Zatvoreni su već dva sata - reče Herardo, pogledavši na sat.

Izgledao je kao da je pas, porodični ljubimac pobegao na ulicu.

Ustao sam i otišao do trpezarije da sipam joj jednu čašu. Lusero je ušla posle mene i
htela je da stane između mene i stola.

- Ja ću ti sipati - reče i uze mi flašu.

Sipala mi je tekilu u čašu, uzela je, probala, vratila mi je i nasmejala se. Stajali smo
tamo naslonjeni, ja na nju, a ona na sto, gledajući se u oči, bez reči. Srećom, niko nije ušao
u tom trenutku.

Kad smo se vratili u hodnik, teča je izašao iz radne sobe u kolicima koja su gurala
tri čoveka bele kose, u odelu, sa kravatom i prslukom. Njih četvorica su se smejala vicu sa
hijenom. Ja sam, poznavajući tajne navike mog teče, pretpostavio da su pili rakiju. Veselo
ponašanje starih ljudi bilo je u suprotnosti sa identičnim osmesima na licima mojih
četvoro rođaka. Kada me je video, teča je hteo da me upozna sa svojim prijateljima.
 - Ovo je Markos, moj nećak, o kojem smo već pričali. Činilo mi se da se pohvalno
izrazio o meni, jer su me ljubazno pozdravili. Bili su to licencijent Sorilja koji je nosio
kožnu fasciklu, doktor Kanalehas koji je imao brkove kao obregonista, 10 a trećeg sam već
upoznao, to je bio Pako iz Kluba. Amalija im je ponudila aperitiv, odbili su i pozdravili su
se. Bilo je zanimljivo ono što je licencijent Sorilja rekao teči pre nego što je otišao, udarivši
dlanom po fascikli:

- Ovaj dokument će već danas biti registrovan.

Svi smo slušali sa interesovanjem. Testament je, shvatili smo, bio sastavljen. Kada
su starci otišli, Alfonso upita teču, veoma brižno:

- Kako je bilo sa beležnikom, jesi li imao problema?

- Nikakvih - odgovori teča - sve je išlo glatko.

Hteo je da zna što je u kutiji, otvorio sam je i izvadio rudarsko-merački instrument.

- Vidi, Fernando - reče teča. - Treba da iskoristimo to što imamo pri ruci jedan
aparat i jednog inženjera, da napravimo granicu na Manukuerni. Dogovori se sa
Markosom da ga odvedeš na imanje jednog dana i da nam kaže koliko će nas to koštati.

- Ako ti misliš da granica nečemu služi, tako ćemo uraditi.

Više nije pomenuo testament.

Posle ručka, umesto da ode da odspava sijestu u Amalijinoj sobi, što je radio svakog
popodneva, Gringo, kome je očigledno bilo loše, hteo je da ode u svoju kuću.

- Ali nisi u stanju da voziš - reče Amalija.

Moji ostali rođaci su otišli, i ja sam bio jedini zdrav muškarac u kući.

- Neka ga odveze Markos - reče teča.

Tako smo se Gringo, koji nije hteo da ga ja vozim kući, i ja, koji nisam hteo da ga

10 Pripadnik reda Bernandina de Obregona (Bernandino de Obregon) osnovanog u Madridu 1565. godine.
vozim, našli u belom autu. Gringo mi reče kojim ulicama treba da idem, a zatim me upita:

- Znaš kako sam došao u Muerdago?

- Ne.

- Pogodi. Imaš pravo tri puta da pogađaš.

- Nemam pojma - ljubazno sam odbio.

- Tražio sam blago Pančo Vilje.

- Stvarno?

Moraš da budeš kreten, pomislih, da tražiš blago Pančo Vilje na mestu gde Pančo
Vilja nikada nije prošao.

- Da. Bilo je razloga da pretpostavim da je blago zakopano u jednoj crkvi u

Komalesu.

-1 je l’ bilo tamo?

- Ne. Ali znaš šta sam našao u Muerdagu?

- Već sam ti rekao da nemam pojma.

- Našao sam Amaliju.

- Shvatam - rekoh.

Ali ništa nisam shvatao. Nisam znao kako da protumačim taj razgovor. Kada smo
došli do njegove kuće i izašli iz auta, Gringo pokaza glavom i reče:

- Uđi.

- Hvala, imam mnogo posla.

- Hoću da vidiš moju kolekciju oružja.

Ušao sam u kuću i video kolekciju oružja. Gringo je imao puške i sačmare svih
veličina i kalibara. Objasnio mi je koja služi za ubijanje jelena iz bliza, koja za ubijanje iz
daleka, a koja je najzgodnija za ubijanje golubova.
 - Je l’ voliš lov?

- Nimalo - rekoh.

- Pozivam te u sledeću nedelju na odstrel gnjuraca na obali reke Bagre.

Hteo sam da mu kažem da ne volim gnjurce ni u sosu, a kamoli da idem na reku

Bagre da ih lovim, i to u njegovom društvu. Nisam se usudio, pa sam rekao nešto što je
ispalo veoma jasno:

- Mislim da neću moći da idem.

Činilo se da Gringo govori španski, ali razumeo je samo ono što je hteo, jer mi je na
rastanku rekao:

- Dolazim po tebe u nedelju u šest - i dodao nešto što nisam razumeo, ali od čega
sam zadrhtao. - Ja nikad ništa ne zaboravljam.

Tog popodneva sam sredio sobu za stari nameštaj i pretvorio je u atelje za crtanje,
dodavši jedan sto koji sam našao u ostavi i lampu koja je bila u dnevnoj sobi. Senaida je
počistila, obrisala prašinu i pomogla mi oko prenošenja. Kada je otišla počeo sam da radim.

Rad koji sam hteo da predam teči je trebalo da ima četiri faze: prvu, nacrtati na
mapi snimljenoj iz vazduha jedan mnogougao, posao od pola sata; drugu, izmeriti podatke
ovog mnogougla i upisati ih u zemljišni registar, jedan dan posla; treću, sa podacima iz
zemljišnog registra nacrtati konfiguraciju rudnika Kovadonga i mesta koja ga okružuju
(ova konfiguracija će biti slična mapi snimljenoj iz vazduha, ali će imati na stotine detalja
koji se ne pojavljuju na njoj niti, naravno, u stvarnosti), tri dana posla; četvrtu i poslednju,
koristeći podatke iz registra, popuniti mnogobrojne tabake karo papira glupim
proračunima, kao što su na primer, izračunavanja zapremine i odnosi incidencija, iz kojih
se izvodi zaključak da rudnik, pošto je dobar, iziskuje veće ulaganje od onog koje je
prvobitno izračunato, jedan dan posla. Poslednje upozorenje koje sam nameravao da
saopštim teči je da ne ulaže. Nadao sam se da će mi on biti zahvalan što sam ga spasao
lošeg posla i da će mi dati četrdeset hiljada pezosa što mi po ugovoru pripada, da ću otići
po Ćamuku i da ćemo zajedno otići na Plažu polumeseca, hotel Aurora, da živimo šest
meseci.

Završio sam mnogougao i počeo da radim ne registru, kada sam čuo korake po
popločanom dvorištu i neko je pokucao na vrata koja su bila pritvorena.

- Napred - rekoh, nadajući se da je Lusero.

Bio je Alfonso. Iza njega, u dvorištu, bili su Herardo i Fernando. Iako me je video
za stolom punim papira, upita:

- Nisi mnogo zauzet?

- Dovoljno.

- Ma nije važno. Ostavi to što radiš za sutra, jer moramo da razgovaramo o nečem
veoma važnom. Hajde s nama u „Kaliforniju”.

Bar „Kalifornija” je dugačak salon, osvetljen zelenkastom svetlošću, zbog kojeg svi
u parohiji izgledaju kao leševi. Dekoraciju čini pustinja sa kaktusom, sedi se u
naslonjačama, a na podu se nalaze najteže pljuvaonice koje sam video. Postoji i trio
muzičara koji neumorno svira.

Moji rođaci su naručili rum sa sodom. Herardo me upozori:

- Nemoj da ti padne na pamet da tražiš nešto uvozno, jer ćeš dobiti mačka u džaku.

Naručio sam rum-kolu. Kad su nas poslužili, popili smo jedan gutljaj i, najzad,
Alfonso progovori.

- Nadao sam se - reče, obraćajući se meni, da bi me upoznao sa situacijom - da će

stričev testament biti unet u zapisnik, jer imam čoveka od poverenja koji radi u kancelariji
javnog beležnika Sorilje, koji bi me već danas obavestio šta piše u tekstu. Na žalost nije
bilo tako. Kako mi se čini, jutros se dogodilo to da je stric svojom rukom napisao
testament, stavio ga u koverat i zapečatio, a ostala trojica koja su bila u radnoj sobi su
posvedočila da je stric napisao testament svojevoljno i da je bio pri zdravoj pameti kada ga
je pisao, ali ni oni ne znaju šta piše u tekstu. U registru se jedino kaže da se stričev
testament nalazi u zapečaćenoj koverti u sefu licencijenta Sorilje.

- To jest - Herardo uze reč - u istoj smo situaciji kao i pre: znamo da je stric doneo
odluku, ali ne znamo koju, niti imamo koga da pitamo.

- Možemo da pitamo strica - reče Fernando.

Njih trojica su me posmatrali očekujući neki komentar, ja sam tražio rečenicu koja
me ne bi dovela u nepriliku i pošto je nisam našao, rekoh:

- Razumem.

- Ja sam te onda kada smo pričali o ovoj temi zamolio da nam - reče mi Herardo -
čim naslutiš šta će ti stric ostaviti u nasledstvo, to kažeš, da bismo mi mogli da sredimo
naše račune. Kakve novosti nam donosiš?

- Nikakve - odgovorih. - Teča mi ništa nije rekao.

Alfonso se umeša:

- Hajde da se ne bavimo time šta ti kaže stric. Šta ti misliš, koliki je tvoj deo
nasledstva? Reci nam to sada, jer smo moja braća i ja spremni da ga otkupimo ovoga
trenutka. Reci cifru.

Trebalo je tada da kažem sto, dvesta, trista hiljada pezosa, a to bi značilo jednu, tri
godine na Plaži polumeseca, hotel Aurora, sa Ćamukom. Ali kroz glavu mi je prošla
veoma ozbiljna sumnja: trebalo je da tražim milion, a zatim druga još gora: možda bi
najbolje bilo ne prodavati i čekati da teča umre. To jest, razmišljao sam kao malograđanin
i to me je oduzelo.

- Ne znam - rekoh. - Trebalo bi da razmislim.

- Onda večeras razmisli - reče Alfonso - i već sutra nam reci. To što moramo da
uradimo je vrlo jednostavan posao. Mi ćemo ti dati novac, a ti ćeš potpisati jedan papir da
se odričeš nasledstva.

- Samo u slučaju - reče Herardo - da nam cifra koju kažeš izgleda razumna.
 - I imajući u vidu - dodade Fernando - da postoji mogućnost da ti stric ne ostavi
ništa.

Kada je Fernando izgovorio tu rečenicu shvatio sam da uopšte nije postojala

mogućnost da mi teča ništa ne ostavi. Da je postojala, pomislih, ova trojica ne bi sedela
ovde preko puta pokušavajući da mi otkupe nasledstvo.

Kada sam se vratio kući teča je bio u radnoj sobi i igrao šah sa Lusero, koja je
očigledno pobeđivala. Kad je video da sam stigao teča me pogleda sa olakšanjem i reče:

- Dobro je što si se vratio, jer hoću da popričam s tobom. Lusero, drugi dan ćemo
završiti ovu partiju. U međuvremenu donesi Markosu flašu konjaka.

Lusero je stavila tablu u jedan ćošak i izašla iz sobe.

- Bio si sa svojim rođacima i pio si - reče teča kad smo ostali sami.

- Otkud znaš?

- Zato što te je Lusero videla da izlaziš sa njima i zato što su ti sada oči zamućene.

Ušla je Lusero sa poslužavnikom, stavila ga na radni sto, sipala kiselu vodu za teču
u čašu, konjak u drugu i dva puta se nagla da bi nas poslužila i da bi pokazalala svoju guzu.
Kad je izašla, teča je ispio moju čašu u jednom gutljaju.

- Bio sam strašno žedan - reče i pruži čašu da bi se ponovo napunila.

- Zašto ne držiš flašu konjaka u sefu? - upitah.

- Ništa mi to ne bi značilo, jer volim da pijem u društvu.

Zatim je otvorio sef, izvadio jednu prljavu čašu i ja sam pio iz nje. Kad sam ga
upitao šta je to što je hteo hitno da mi kaže, rekao je da nije ništa, samo je hteo da pije.

- Hoću da ti postavim jedno delikatno pitanje - rekoh.

- Da vidim da li hoću da ti odgovorim.

 - Pitanje je sledeće: moji rođaci mi nude da otkupe moj deo nasledstva.

- Polako, polako: koji deo kojeg nasledstva?

- Oni misle da si mi ti nešto ostavio u testamentu koji si jutros sastavio.

- A, je li?

Pažljivo sam ga gledao, ali nisam mogao da otkrijem na njegovom licu da li je

pretpostavka mojih rođaka bila tačna ili ne. Nastavio sam:

- Oni mi nude da mi sada isplate određenu sumu da bih se odrekao nasledstva i da

im ne bih smetao.

- Nije loša ideja. Mislim da bih i ja uradio isto da sam na mestu tvojih rođaka.

- Pitanje koje hoću da ti postavim ima dva dela, prvo, da li mi odgovara da prodam
nasledstvo i drugo, u slučaju da mi odgovara, koliko treba da tražim.

Teča odgovori bez oklevanja:

- Savetujem ti da prodaš. Traži cenu koja ti se čini veoma visoka i pobrini se da ti

plate što je više moguće, ali skrećem ti pažnju da ćeš, ma koliko ti dali tvoji rođaci, biti na
dobitku.

Plašio sam se da će taj razgovor biti bolan za teču, ali je ispao mnogo bolniji za
mene, jer mi je upravo rekao da se moje nasledstvo nalazi samo u mašti mojih rođaka, jer
mi on nije ostavio ništa.

Sanjao sam nizove brojeva, sa imenima tački mnogougla i pregledanih mesta, sa

razmacima, azimutima, magnetnim pravcima itd. Kad sam otvorio oči shvatio sam da se
nalazim u sobi za bliznakinje. Bilo mi je mnogo vruće, pre svega na leđima. Osećao sam se
kao da sam obukao veoma težak kaput. Još jedna čudna stvar bila je što se između mojih
rebara i dušeka nalazilo nešto tvrdo, kao neka ruka, ali ne moja ruka.

Neke ruke, koje nisu bile moje, mazile su mi polni organ, neko mi je stavio jezik u
uho. Neko se popeo ne mene. Hteo sam da kažem „Lusero, ljubavi”, ali tada sam shvatio
da je ova na meni bila mnogo teška.
- Amalija, ljubavi - rekoh.

Njen vlažni poljubac me natera da shvatim da sam pogodio.

 VII

Sutradan, u petak 18. aprila, u pola jedanaest ujutro, napisao sam belešku koja sledi
i koju prilažem jer mislim da verno odražava stanje mog duha u tom trenutku. U njoj piše:

„Moj teča Ramon je poverovao da lutam kroz šipražje ovih brda noseći rudarsko-
merački instrument, izoštravajući durbin, pokušavajući da sa lupom pročitam ono što
označava nonijus, da upisujem nizove brojeva u zemljišni registar itd. Vara se. Smestio
sam se do pojasa u toplu vodu veštačkog jezerceta i pišem ovu studiju. Rudarsko-merački
instrument u kutiji i moja odeća se nalaze u hladu bagrema. Ja sam go, sedim na nekoj
vrsti trona od blata ispred kamena koji izranja na površinu i služi mi kao radni sto. Ovde
bih začas mogao da napišem registar, da sam poneo mapu snimljenu iz vazduha, koju sam
ostavio u sobi za stari nameštaj. Šta mogu. Veštačko jezerce se nalazi u središtu Kalderona,
a oko mene se uzdižu četiri identična brda koja se zovu Jedro, Metež, Severna sisa i
Bezimeno brdo. Nikad nisam zaboravio imena brda, ali je Crveni malopre morao da mi
kaže kojem brdu odgovara koje ime, što je vrlo korisno za posao koji obavljam, jer je
verodostojnije. Sada znam, osim toga da je rudnik probijen uz ivicu Bezimenog brda, da
izvor nastaje u podnožju Severne sise i da su hotel i ranč u depresiji između Jedra i
Meteža.

Voda iz jezera i dalje smrdi na sumpor, kao kada sam bio dete, a na dnu i dalje
rastu vodene biljke koje smo imali običaj da stavljamo na glavu, da bi izgledali kao morska
čudovišta. Akacije i šaš su porasli, jer je nekada davno vlasnica hotela mogla da nas vidi
kako se igramo sa prozora na drugom spratu, a sada ne bi mogla ništa da vidi, jer se
između hotela i jezera nalazi zid od vegetacije.

Danas sam došao ovamo ne zato što moram, već zato što treba da ubijem vreme,
pošto već pretpostavljaju da ujutro izlazim iz kuće da bih radio na terenu. Ovaj odmor
sam i te kako zaslužio posle noći na koju me je primorala Amalija. Ko bi rekao da ću
prevariti Ćamuku, kojoj sam uvek bio veran, sa jednom ženom u godinama - Amalija
mora da je načela četrdeset petu - koja mi je oduvek bila smešna. Sada kada je upoznajem
više mi ne izgleda toliko smešna. Iskreno, mnogo sam joj zahvalan zbog načina na koji me
je sinoć probudila.”

Iz rudnika sam otišao u Kuevano i u Rudarskom registru uzeo potvrdu da rudnik

Kovadonga „nije upisan”, u opštini Las Tusas, država Plan de Abaho. Posao sam obavio
brzinom munje zahvaljujući tome što sam dao novčanicu od dvesta pezosa šefu arhiva koji
je u početku tražio da sačekam dva meseca da, kad on to bude hteo, izvrši proveru.
„Španac”, kako je pisalo u dokumentu, zvao se Hose Isabel Tenasas Arćundia, nije bio
Španac, jer je rođen u Oru, država Meksiko i eksploatisao je rudnik radi vađenja ruda
mangana. Hvala Bogu, pomislih, što teča nikada neće pokazati taj papir nekom rudarskom
radniku, jer svaki zna da tamo gde ima berila nikada nema mangana.

Opet sam kupio novine iz Sijudad Meksika, opet otišao da ih pročitam za jednim
stolom u „Kuevanskom cvetu” i opet nije izašlo ništa o požaru u „Globu”. Već sam ustao i
krenuo ka kasi da zatražim telefonski razgovor sa Ćamukom, kad sam video da u jednom
uglu kafića, odakle srećom nije bilo moguće da me vidi, sedi onaj koji je ličio na Panča ili,
kad sam ga bolje video, onaj što je verovatno bio Pančo. Morao sam da se suzdržim da ne
istrčim napolje. Zadržao sam se samo toliko da ostavim novčanicu na stolu, prošao sam
kroz Vrt ustavnosti, stigao do kola i već sam bio na glavnom putu kad sam počeo da se
smirujem. Tada sam shvatio da policiji, ako je pažljivo ispitala moje podatke u Odeljenju
za planiranje, nije bilo teško da me poveže sa gradom Kuevanom, pošto je u dokumentima
pisalo da sam studirao na Rudarskom fakultetu u tom gradu. Shvatio sam da bi
najpametnije bilo da više na kročim u Kuevano. Muerdago je, naprotiv, izgledao sigurno,
osim u slučaju da Panču, ako je to bio Pančo, ne padne na pamet da ispituje moje
nekadašnje profesore, i da dođe do starog Rekene i ovaj mu pokaže pismo koje mi je dao
teča, što bi iskreno govoreći bilo neverovatno. Smatrao sam da je situacija delikatna i da
treba što pre da dobijem novac da bih sa Ćamukom otišao na Plažu polumeseca, hotel
Aurora. Dok sam razmišljao o tome, setio sam se da je strah koji mi je po drugi put ulio
Pančo učinio da opet zaboravim da pošaljem novac koji sam obećao Ćamuki, a sve se to
desilo u petak u jedan i deset.

Amalija se pobrinula da Senaida promeni moje mesto za stolom: umesto da sedim

pored Gringa, trebalo je da sednem pored Lusero, sa suprotne strane.

- To je zbog toga da mogu bolje da te vidim - reče mi Amalija kad smo bili sami da
bi objasnila razloge promene. - Ako si sa iste strane gde i ja, ne mogu da te vidim, jer mi
smeta glavudža mog muža.

Promena je ovoga puta imala efekat koji Amalija nije primetila: Lusero, skrivena
stolnjakom, skinula je sandalu i mazila me prstima po nozi. Dala mi je više takoa nego
obično sve dok teča nije prigovorio:

- Zašto Markosu daješ dva takoa, a meni samo jedan?

- Kako ti je ruka? - upitao sam Gringa koji je i dalje nosio povez oko vrata.

- Bolje - reče. - Nadam se da će u nedelju biti spremna da puca u gnjurce.

- Već sam zaboravio da treba da idemo u lov - priznadoh.

- Nemoj da zaboraviš, jer ja nikad ništa ne zaboravljam - upozori Gringo.

Ponovo sam se neprijatno osećao kad sam čuo da po drugi put izgovara tu rečenicu.

„Tražiću milion”, razmišljao sam dok sam gurao vrata „Kalifornije”, „ali ako mi
ponude sto hiljada, prihvatiću”.
 Moji rođaci bili su u jednom ćošku, okruženi muzičarima koji su zaneseno pevali
„Pusti me da budem kao pre”. Alfonso mi je dao znak da priđem i kad sam bio pored njega
reče mi:

- Slušaj samo kako divno pevaju.

„Samo smireno”, rekao sam samom sebi, „dok oni ne počnu da govore o poslu, da
nisi rekao ni reči. Ponašaj se kao da si zaboravio zbog čega si došao. Na kraju krajeva, imaš
celu noć za cenjkanje”.

Shvatio sam da su moji rođaci došli malopre. Nisu bili baš pijani, ali su bili veoma
ganuti.

„Pusti me da budem kao pre” je pesma koja govori o nekom čoveku koji ima veoma
tužno ljubavno iskustvo, jer žene nisu onakve kakve je on očekivao da budu. Kada ga
devojka ostavlja, on traži da ga pusti da bude kao pre nego što je nju upoznao, „bez ljubavi
i bola, bez ičega”.

- O, majko mila! - reče Herardo.

Kad su muzičari otišli da pevaju onima za susednim stolom, Herardo se nagnuo ka

nama i rekao nam u poverenju:

- Reći ću vam nešto, vama dvojici pošto ste mi braća, a tebi zato što si mi rođak,
zato što si iz glavnog grada i zato što si iskusniji.

Mislio sam da će da govori o nasledstvu, ali umesto toga ispričao nam je šta mu se
desilo u Kanjadi, a to je mesto u blizini Muerdaga, čiji se sudija razboleo i on je, zbog
prijateljstva, prihvatio da ga privremeno menja i preuzme razne hitne slučajeve. Kad je
došao u Kanjadu, otišao je u sud, seo za svoj sto i ušla je sekretarica sa dokumentima.

- Hoćete li da vam kažem istinu? - upita nas trojicu. - Osećao sam se kao kreten
kad sam je video. Čije su i gde ih čuvaju, pomislih, žene kao što je ova, kad ih nisam
upoznao dok sam bio neženja?

Zvala se Anhelita i imala je dvadeset dve godine. Trećeg dana nakon što je
upoznao, Herardo je rekao sledeće:
 - Ne znam kakve su Vaše obaveze, Anhelita, ali ja želim da Vas posedujem.

Ona je bila neudata i živela je sa majkom, rekla je da je bez obaveza. Te noći moj
rođak Herardo ju je posedovao u jednom motelu na putu za Pedrones.

- Da budem iskren, Anhelita nije mnogo obrazovana žena, ali časovi koje sam
proveo s njom te noći i sledećih, za mene su bili kao početak jednog novog života.

Bili su srećni, reče Herardo, sve do noći kada je, nakon što je bio u motelu, došao
kući, ušao u sobu i upalio lampu da bi se skinuo, i ugledao svoju ženu kako spava u
bračnom krevetu.

- Kad sam je video tako mirnu - reče Herardo - punu poverenja u laž koju sam joj
rekao, da ću doći kasno kući jer sam radio neka suočenja koja su se pokazala kao veoma
teška, rekao sam samom sebi: „Ti si jedan pokvarenjak, jer ova žena pred tobom, koja
mirno spava, podarila ti je šestoro dece i dvadeset godina mirnog života, pažljivo te
negovala kad si imao delirium tremens, ona je tvoja prava saputnica!” Da li znate kakvu
sam odluku doneo, momci? Da sutradan prekinem vezu sa Anhelitom.

- Dobro si postupio, brate - reče Fernando - neverstva samo mogu da ti stvore

neprilike.

Tih dana, priča se završila, pošto je Herardov posao u Kanjadi okončan, a jedan od
faktora koji su uticali na tu odluku bilo je trideset minuta koliko je trebalo putovati da bi
se stiglo od Muerdaga do Kanjade.

- Sutradan - nastavio je priču - pobrinuo sam se da Anhelita uđe u arhiv, a ja sam

išao za njom i zatvorio vrata. Rekao sam joj: „Ono što se desilo među nama je svršeno,
Anhelita, ti si mlada i ne želim da budem prepreka tvojoj budućnosti”. Ponudio sam joj
hiljadu pezosa da izgladim stvar. Šta mislite šta mi je odgovorila? Da joj dugujem pet
hiljada, jer je bila devica kad me je upoznala.

- Jao, kakva kučka! - reče Alfonso, zaista ljut.

- Dao sam joj pet hiljada - nastavi Herardo.

- Loše si postupio - reče Fernando. - Žena koja ima cenu za stvari ljubavne prirode
ne zaslužuje ni paru.

- Znam da ne zaslužuje, ali nisam hteo da jednog dana dođe kod mene i ispriča
mojoj ženi šta se desilo u motelu na putu za Pedrones.

- Ono što je trebalo da uradiš - posavetova Alfonso - bilo je da izađeš pred

predstavnika Ministarstva unutrašnjih poslova i sastaviš zapisnik: „Ja sam sudija i
gospođica ta i ta pokušava da me ucenjuje”, tako bi je uplašio i više te ne bi uznemiravala.

- Još vam nisam ispričao ono najgore - reče Herardo i nastavi: - Sada Anhelita ima
momka pa često zajedno dolaze u Muerdago, i ponekad ih vidim kako prolaze pored
gradske kapije gde se nalazi sud.

- Ja to ne bih tolerisao - reče Fernando. - Izašao bih iz suda i oboje ih ubio na

mestu.

- Kad je vidim pod ruku s drugim shvatam da je još uvek volim i osećam se veoma
loše, kao da su me uboli nožem.

- Loše postupaš, brate - reče Alfonso. - Naročito zato što znaš da je ona žena koja
ničeg nije vredna.

- Da mi je neko rekao - zaključi Herardo - da ću u četrdeset sedmoj godini postati

rob strasti!

- Neka dođu muzičari! - zatraži Alfonso.

- Neka mi sviraju „Ona koja je otišla”! - zatraži Herardo.

Muzičari su prišli stolu i pevali ne samo „Ona koja je otišla”, već i mnoge druge
pesme. Ustao sam. Herardova priča me je uznemirila, delom zbog toga što sam popio
nekoliko čašica ruma, ali prvenstveno zato što sam neke elemente sam iskusio zbog
određenog sticaja okolnosti. Otišao sam do šanka i zatražio od šankera međugradski
razgovor sa Heresom. Pošto je šanker poznavao moje rođake, nisam se usudio da dam
lažno ime pa sam rekao svoje sopstveno.

- Nisam ti poslao novac koji sam ti obećao - rekao sam Ćamuki kad se javila - ali ću
ti već sutra poslati telegramom.

- Gde si? - upita.

Shvatih da čuje glasove muzičara, koji su u tom trenutku pevali: „Nije tačno da te
ne volim / volim te svim srcem”, itd.

- Zaključujem veoma važan ugovor sa mojim rođacima.

Razgovor nije bio prijatan. Shvatio sam da je Ćamuka počela da se umara od

čekanja i da je imala utisak da se ja odlično zabavljam u Muerdagu.

Kad sam se vratio za sto Herardo je zapao u duboku melanholiju, a Fernando mu je

pomogao da ustane i otpratio ga kući. Ja sam ostao u „Kaliforniji” sa Alfonsom, još uvek se
nadajući da ćemo pričati o prodaji mog nasledstva. Uzalud sam se nadao, jer je to bila noć
sekretarica. Alfonso je hteo svojoj da otpeva serenadu pod prozorom, iako je bilo tek pola
dvanaest.

- Elenita, ona koju si upoznao - reče mi.

Shvatio sam da njegova veza sa njom nije bila samo poslovna.

Unajmio je muzičare, pobrinuo se da konobar stavi u „galaksiju” dve flaše

„bakardija”, led, čaše i zakusku i platio račun, uključujući i moj telefonski poziv. Otišli
smo „galaksijom” sa flašama, gitarama i pevačima do snobovskog naselja koje se zove
Lomas de Muerdago. Alfonso i ja smo ostali u jednoj mračnoj ulici i pili rum sa sodom,
pored auta, dok su muzičari otišli napred dvadesetak metara do jednog izrezbarenog
prozora u kolonijalnom stilu iza koga je, po Alfonsovim rečima, spavala Elenita, i počeli
da pevaju prvo „Jutra”, a zatim „Devojčice ne izlazi na ulicu, jer vetar izdajica, igrajući se
tvojom haljinom može da ti je pripije uz telo” itd.

U tom je prošao jedan auto i jedan od onih unutra reče:

- Zdravo licencijente.

- Sad sam stvarno najebao! - reče Alfonso kad se auto udaljio. - Žena ovog što je
prošao je prijateljica moje žene i sigurno će joj reći da me je njen muž video kako pevam
serenadu u Loinas de Muerdago.

Dao je znak muzičarima da pesmu brzo privedu kraju i oni poslušaše, skrativši je za
jednu strofu. Alfonso je naterao nas četvoricu da uđemo u „galaksiju”, odvezao nas na
drugi kraj grada i stao ispred jedne moderne kuće, spektakularno ružne.

- To je moja kuća - reče mi kad smo izašli, a muzičarima naredi: - Hajde momci,
otpevajte jednu pesmu mojoj ženi.

Oni ponovo zapevaše „Devojčice ne izlazi na ulicu” itd. Alfonso, veoma

zadovoljan, reče mi:

- Ako neko bude pitao šta sam radio u Lomas de Muerdago, reći ću da sam morao
da idem tamo da unajmim muzičare.

Došao sam kući sit svojih rođaka. Uključujući i Amaliju. Skinuo sam čizme
argentinke na tremu, otišao u svoju sobu pokušavajući da ne pravim buku i zaključao
vrata. Duboko sam spavao sve dok me nije probudila neka buka. Neko je pokušavao da
otvori moja vrata. Da li je Amalija ili Lusero, pomislih? Pretpostavimo da otvorim i da je
Amalija. Zajebao sam se. S druge strane, pretpostavimo da ne otvorim i da je Lusero.
Takođe sam se zajebao. Dilemu mi je razrešila ona koja je pokušavala da otvori, jer nije
bila uporna. Razrešila je dilemu, ali mi nije otkrila zagonetku. Bio sam budan i razmišljao:
mora da je Amalija htela da uđe ili je možda bila Lusero? Zatim sam zaspao.

Ujutro, bio sam ispod tuša sa nasapunjanom glavom, kada su se otvorila vrata
kupatila. Povukao sam zavesu i video Amaliju obučenu u belo. Na trenutak sam pomislio
da je ušla misleći da je kupatilo slobodno i da će izaći onoga momenta kad bude videla da
sam ja pod tušem. Nije bilo tako. Amalija je zatvorila vrata, krenula ka tušu, razvukla
zavesu i čučnula ispred mene. Jedva da sam imao vremena da zatvorim slavinu da je ne
isprska. Hteo sam da joj stavim ruke na glavu, ali bio sam mokar i pokvario bih joj frizuru.
Svršio sam zgrabivši držač zavese i pomislio: mora da sam poludeo, jer me ova žena
oduševljava.

Teča je pio toplu čokoladu kad sam ušao u trpezariju.

- Napili su se? - upita.

- Malo.

- Kako im zavidim! Šta je bilo, jesi li prodao?

- Nisam.

- Dobro si postupio. To ti ne odgovara.

- Zar mi nisi juče rekao da mi odgovara da prodam i da bi bilo koja suma koju mi
daju rođaci za moj deo bio čist dobitak?

- Rekao sam to zaista, ali gde si to čuo da sam ja poznat po tome što uvek govorim
istinu?

Nisam znao šta da mu odgovorim. Posmatrao sam ga pokušavajući da odgonetnem

da li me u tom trenutku zajebava. Reče mi:

- Fernando će danas doći da te odvede u Mankuernu, pa nam reci koliko ćeš

naplatiti razgraničenje.

Da li mi je suđeno, pomislih, da ostanem ovde, čekam nasledstvo i izmišljam

topografske karte?

Lusero je ušla u trpezariju u farmerkama i beloj majici, bez grudnjaka. Činilo mi se

da smo je teča i ja gledali sa istim izrazom lica.

Zatim je ušla Amalija sa lekom i dok su ona i teča nešto pričali, Lusero se približila
i sasvim prirodno mi rekla:

- Noćas sam htela da uđem u tvoju sobu i nisam mogla.

Dok je moja situacija postajala sve komplikovanija osećao sam se sve više krivim i
bilo je preko potrebno da pošaljem novac Ćamuki da bih umirio savest. Zbog toga, kad
sam izašao iz kuće i video Fernanda kako me čeka na ulici, sedeći u „safariju”, bilo mi je
draže da budem neoprezan nego da ostavim slanje novca za drugi dan.

- Pre nego što odemo u Mankuernu - rekoh mu - moram da pošaljem telegram.

Fernando me je ispratio do šaltera za telegrame i ne samo što me je ispratio već je

stajao pored mene dok sam pisao Ćamukino ime, njenu adresu u Heresu, sumu koju sam
slao - hiljadu pezosa - brojevima i slovima i poruku od pet reči, gratis, koja je bila
uključena u cenu i koja je glasila:

„SASTAJEMO SE SLEDEĆE SUBOTE POLJUBAC”

- To ti je devojka? - upita Fernando, koji je goreo od znatiželje.

- Ne. To je jedna žena zajmodavac kojoj dugujem hiljadu pezosa.

- Učinilo mi se da sam video da si napisao reč „poljubac”.

- Nisam napisao „poljubac”, napisao sam „novac” - rekoh i presavih list.

Fernando me pretekao kad smo stigli do „safarija” i seo na mesto vozača.

- Ja ću da vozim jer bolje poznajem put od tebe - objasnio mi je.

Uprkos tome, zaglibili smo se kad smo prelazili suvo korito reke Bronko. Kako je
Fernando bio za volanom, ja sam morao da izađem da guram. Na petnaestak metara su bila
tri seljaka koja su lopatama tovarila pesak u kamion. Umesto da dođu da mi pomognu,
prekinuli su posao da vide kako ću se zajapuriti od napora kojem se izlažem. Jednom od
njih kao da je predstava bila vrlo zabavna, pa se smejao. Kad je konačno auto izašao iz
gliba i došao na čvrsto tlo, okrenuo sam se ka seljacima i rekao im:

- Jebem vam mater svoj trojici.

Niti su odgovorili niti su se pomerili. Ušao sam u „safari” i seo na svoje mesto.
Fernando je izašao na druga vrata i krenuo ka seljacima.
 - Momci - reče im - upamtite da se onaj što vas je upravo uvredio vozi sa mnom u
autu, ali to nisam ja. Ja sam vas oduvek poštovao.

Kad se Fernando vratio u auto i upalio ga, rekao sam:

- Kaži mi nešto Fernando, jesam li bio u pravu ili nisam kad sam pomenuo majku
ovoj trojici?

- Jesi - odgovori mi - ali imaj na umu da ti jednog dana dođeš a da sledećeg odeš, a
ja naprotiv živim ovde, i ne bih voleo da me jednog dana neki od ovih upuca zbog mržnje
koju si ti izazvao. Zato sam otišao da ih smirim.

Posle ovog razgovora zgadila mi se mogućnost svake veze između Fernanda i

mene. Zato, kada mi je rekao:

- Moja braća su me zadužila da te pitam ono što je trebalo da te pitamo sinoć pre
nego što smo postali veseli: koliko tražiš za svoj deo nasledstva.

Odgovorio sam mu:

- Radije ću svoj deo pokloniti kaluđericama Sina božjeg, nego ga prodati vama.

Gledao me je sa istim izrazom lica koji su imala trojica seljaka kada sam im
pomenuo majku. Istog trenutka sam zažalio što sam mu ovako odgovorio, a kasnije će mi
biti još više žao. Da su mi rođaci tada dali novac, da sam otišao po Ćamuku i da smo otišli
na Plažu polumeseca, hotel Aurora, izbegle bi se mnoge nevolje.

Tog popodneva sam crtao konfiguraciju u sobi za stari nameštaj. U pola šest je
došla Lusero i veoma ćutljiva, ne rekavši mi ni dobar dan, sela za štafelaj i nacrtala razne
verzije onog što je, pretpostavljam trebalo da bude moj portret. Pravio sam se da ne
obraćam pažnju na to šta ona radi i izbegao koliko sam mogao da vidim rezultat. Kad sam
završio sa prenošenjem na papir fragmenta mnogougla koje sam započeo, zadrhtale su mi
ruke. Uzbuđenje je bilo skoro nepodnošljivo. Skinuo sam mapu sa stola, pažljivo je smotao
i stavio sa strane, pored registra, zatim sam uzeo drugi tabak čistog papira i raširio ga po
stolu. Lusero, koja je i dalje crtala, gledala me je s vremena na vreme, grickajući gornju
usnu. Otišao sam do vrata, zatvorio ih i stavio rezu, da ne bi ušao Veneno koji je spavao u
dvorištu, onda sam stao iza Lusero, koja je i dalje crtala, stavio joj ruke na ramena i rekao:

- Dođi.

Ona je ustala, sledila me do sredine sobe i pustila da joj skinem sandale, pantalone,
gaćice i majicu.

- Sedi ovde - rekoh, pokazujući na čisti papir koji sam upravo raširio po stolu. -
Sada podigni noge i stavi ih na moja ramena.

Poslušala je. Sve je ispalo tako dobro da mi nije bilo važno ni kada je zbog orgazma
stisla noge i umalo me zadavila. Mukala je isto kao i Amalija.

(nedelja ujutro)

Od svih mogućih načina da se protraći jedno nedeljno jutro ovaj mi se čini

najglupljim: otići sa Gringom na obalu reke Bagre i pucati u gnjurce. (Gnjurac je vodena
ptica koja se hrani mušicama, smrdi na mulj i u državi Plan da Abaho se smatra veoma
ukusnim jelom. Njeno ime potiče od toga što, kada oseti da je progone, zagnjuri, uranja u
vodu, pojavljuje se na maloj udaljenosti i ponovo zagnjuri, zbunjujući lovca i terajući ga
promaši).

Sedim na nekom kamenu koji se nalazi u šašu, držeći u ruci sačmaru koju mi je
pozajmio Gringo. Ispred mene se prostire reka koja je na ovom mestu široka dvadesetak
metara. Voda, koja nema tok, izgleda kao kafa s mlekom. Po Gringovoj teoriji gnjurci će
se pojaviti na suprotnoj obali, među šibljem i vrbama. Gringo sedi na drugom kamenu,
dvadesetak metara uzvodno, skoro sakriven u šašu. Ruka mu je i dalje zavijena, ali više ne
nosi povez oko vrata. Mislim da mu je prilično lako da puca iz automatske puške od sedam
milimetara koju nosi. Meni je potpuno idiotski gađati gnjurce puškom čiji metak može da
obori jelena. Nadam se da Gringo neće pucati pre mene, jer sam siguran da će promašiti i
uplašiti gnjurce, a to su životinje koje ako ne ubiješ iz prve, nećeš ih nikada ubiti.

Gladan sam, jer je Gringo došao po mene još dok sam se oblačio i nisam imao
vremena da doručkujem. I vruće mi je, jer me pončo Svete Marte, koji me je do malopre
prijatno pokrivao, sada kad je izašlo sunce, užasno greje. Skinuo sam ga, stavio na kamen i
seo na njega.

Evo i gnjuraca: ima ih četiri i plivaju uzvodno, to jest, proći će ispred mene pre
nego ispred Gringa, što je dobro. Sad vidim da mi smeta jedno suvo stablo u vodi koje se
nalazi između gnjuraca i mene. Zato tiho ustajem i idem da se smestim nekih pet metara
nizvodno, gde je šaš gušći.

Gnjurci me nisu videli, bili su veoma zauzeti jedući komarce. Jadni gnjurci.
Podižem sačmaru i pucam. Skoro u istom trenutku čujem Gringov pucanj. Kreten je
ispalio pet metaka iz automatske puške. Dva gnjurca su se ritnula, a druga dva su zaronila.
Uzbuđen, odmah ulazim u vodu, kvaseći jedine pantalone koje imam i odlazim da
donesem lovinu. Dok se u povratku praćakam u vodi da bih izašao iz šaša, primećujem da
dve životinje koje nosim u ruci imaju rane od sačme, to jest, da sam ih ja ubio.

Izlazim iz šaša srećem i Gringa na stazi, okrenutog leđima. Kada je čuo moje
korake okrenuo se i poskočio videvši me.

- Gde si bio? - pita.

Rekoh mu gde sam bio. Besan je.

- Trebalo ja da me upozoriš da ćeš promeniti mesto, moglo je da dođe do nesreće.

Uzevši pončo Svete Marte, koji sam ostavio na kamenu, otkrivam da ima tri
okrugle rupe. Ništa ne govorim.

Lusero je spremila gnjurce u smesi od lisnatog testa. Stavila je toliko začina da nisu
bili tako loši. Rekao sam da su izvrsni, ali iskreno bilo bi mi draže da sam jeo nešto drugo.
Teča je pojeo više od pola pite, uz vino, koje mu je Amalija dozvoljavala da pije nedeljom.
Podrugljivo me upita, samo da bi nervirala Gringa.

- A šta je Džim radio dok si ti lovio gnjurce?

 Gringo je skupio usta i stisnuo ih kao da je neko pokušavao da mu na silu stavi
nešto. Tog popodneva je Lusero izašla pa sam mogao da radim bez prekida dosta dugo u
sobi za stari nameštaj. Već se smrkavalo kada su se otvorila vrata i ušla Amalija.

- Dođi - reče - hoću da ti pokažem nešto božanstveno.

Sledio sam je sa zbunjenošću koju mi uvek izaziva njena blizina. Štikle koje nosi,
na primer, visoke i zašiljene - siguran sam da jednim ubodom može da probuši lobanju -
savijaju se i proklizavaju dok Amalija hoda kroz popločano dvorište za poslugu. Meni su
skroz smešne. Noge, naprotiv, koje su dlakave, ali imaju lep oblik, izazivaju u meni
pomešana osećanja: delimično odbojnost, a delom lascivnu privlačnost. Ono što govori je,
naprotiv, tako groteskno da u meni izaziva nežnost. Tog popodneva, na primer, palo mi je
na pamet da je pitam:

- Zašto si se udala za Gringa?

- Zato što me je oduvek oduševljavalo sve američko.

Prezirem samog sebe zato što me raznežuju takve budalaštine, a još više prezirem
sebe zato što se ne usuđujem da joj kažem da su to budalaštine. To jest, ne mogu da
prihvatim Amaliju kao sebi ravnu, ali ne mogu ni da je ne prihvatim.

Odvela me je do prvih vrata u hodniku, koja su uvek zaključana, otključala ih

ključem koji je nosila u ruci i ušli smo u sobu koja je bila u polutami, jer su žaluzine bile
zatvorene.

- Vidi - reče i upali svetlo.

Ono što je htela da vidim bio je luster.

- Zar nije lep?

To je luster sa prizmama, sa dvanaest sijalica, koji tetka Leonor nikad nije htela da
uključuje jer, po njenom mišljenju, troši mnogo struje.

- Ogroman je - rekoh.

- Kada ga vidim upaljenog osećam se kao u bajci - reče Amalija.

 Zatim je ugasila svetlo, zaključala vrata pa smo vodili ljubav na podu.

- Dolaziš večeras u moju sobu? - upita me posle dva sata, kada je na poslužavnik
stavljala flaše koje je trebalo da odnese u radnu sobu.

- Mislim da neću moći - rekoh joj. - Moram satima da radim.

Proveo sam ih sa Lusero.

 VIII

- Provešću nekoliko dana van kuće - rekao sam teči za doručkom.

- Gde ideš?

- Da živim u blizini rudnika.

- Šta dobijaš time?

- Mislim da ću moći bolje da radim. Gubim mnogo vremena u odlasku i dolasku.

- Dobro, a šta ću ja? - reče teča - S kim ću da pijem konjak posle večere?

Bio je stvarno ljut.

Kad sam izašao iz kuće napolju sam sreo rođake kako me čekaju.

- Hajde s nama u Klub - reče Alfonso. - Moramo da razgovaramo.

Hodali smo u tišini, Fernando i Herardo napred, Alfonso i ja pozadi. Alfonso je

nosio fasciklu. Svi ljudi koje smo sreli na ulici su nas pozdravili, Pako iz Kluba nam je
otvorio salon za igru i poslao konobara da nas posluži kafom sa mlekom, jer je to bilo
jedino što su imali u to doba. Dok smo mešali šećer, Alfonso uze reč:

- Fernando kaže da si ti rekao da ćeš radije pokloniti tvoj deo nasledstva

kaluđericama Svetog Visentea...

- Sina Božjeg - ispravi ga Fernando.

- ... Sina Božjeg, nego ga prodati nama, tvojim rođacima kojima je u interesu da ga
podelimo.

- Samo u slučaju da tražiš razumnu cenu - razjasni Herardo.

 Hteo sam da kažem da sam promenio mišljenje i da sam odlučio da ga prodam, ali
mi rođaci nisu dozvolili da govorim.

- Tvoj stav nam ide na štetu - reče Fernando.

- I smatramo da je sebičan - reče Herardo.

- Ali smo odlučili da ga poštujemo - reče Alfonso - i da ti ponudimo drugi obrazac

koji će te možda više zanimati.

Sastojao se u sledećem: pošto smo jedini mogući naslednici teče Ramona bili nas
četvorica koji smo sedeli za onim stolom i Amalija, rešenje za sve nedoumice je bilo
veoma jednostavno; bilo je dovoljno da nas petoro potpiše ugovor i da ga uknjižimo kod
javnog beležnika, u kome ćemo se obavezali da, posle smrti teče Ramona, saberemo
imovinu koju će nam testamentom ostaviti i da je podelimo na pet jednakih delova.

- Na taj način - zaključi priču Alfonso - bićemo sigurni da će onog dana kada nas
stric nažalost bude napustio, svaki od potpisnika biti vlasnik imovine koja vredi okruglo
tri i po miliona pezosa. Šta misliš?

Meni je bilo draže da imam novac u ruci, ali sam rekao „odlično”, mojim rođacima
se svideo moj odgovor, pa je Alfonso otvorio fasciklu i izvadio neke papire. Bilo je to šest
kopija ugovora koji su mi upravo predložili. Primetio sam da je jedna strana već potpisala.
Pročitao sam „Amalija Taragona de Henri”, napisano zelenim mastilom i slovima nemarne
učenice škole za kaluđerice. Ne znam zašto sam osetio nežnost kada sam video ona slova,
koja je trebalo da u meni probude bes, jer sam shvatio da je Amalija verovatno potpisala
ugovor pre nego što me je odvela da vidim luster i nije mi ništa rekla. Izvadio sam naliv-
pero i potpisao sve papire i kraj ugovora, u šest kopija, a isto su uradili i moji rođaci.

- Po jedna kopija za svakog - objasni Alfonso - i jedna za Sorilju, koji će ga već

danas uknjižiti.

Uzeo sam svoju kopiju, pozdravio se sa rođacima i otišao u toalet. Urinirao sam
kada je u susedni klozet ušao Pako iz Kluba.

- Vi ste naslednik - reče mi.

 - Naslednik?

- Da. Ramon je sve uradio u tajnosti, ali ja nudim opklade po mestu da ste Vi
naslednik. Hoćete li da se kladimo u hiljadu pezosa?

- Ne, hvala.

Na putu za Kalderon pomislih: rodio sam se na izgubljenom ranču, otac mi je bio

zemljoradnik, zovu me Crni, jedina osoba iz moje porodice koja se obogatila je počela kao
kurva i samo jednim potpisom sam izgubio četrnaest miliona pezosa. Reći da sam proklet
je malo.

- Stigla je gospođa - reče mi Senaida koja je blistala, tog popodneva, kad sam se
vratio kući, a ona mi otvorila vrata.

Nisam se usudio ni da upitam ko je gospođa koja je stigla. Osetio sam se kao

akrobata koji izvodi piruete na labavom užetu i iznenada shvata da se okliznuo i da pada
pravo na glavu.

U hodniku sam video sledeće: teča je sedeo u invalidskim kolicima, a Gringo u

stolici za ljuljanje, bili su okrenuti drugačije, ali su njihovi pogledi bili usmereni u istu
tačku: u tamna kolena Ćamuke koja je sedela na naslonjači, u žutoj haljini koju nisam
video, a koju je, kasnije sam saznao, kupila od jednog dela od hiljadu pezosa koje sam joj
ja, idiot, prekjuče poslao.

Ćamuka se nije okrenula da me vidi, jer je pažljivo slušala šta je govorio teča, koji
je opet pričao vic sa hijenom. Amalija i Lusero, naprotiv, koje su sedele na sofi od pruća -
bio je to prvi put da ih vidim zajedno - nisu gledale ni Ćamukine noge ni tečina usta, već
u mene, koji sam išao ka grupi. Nikada mi, moram da priznam, hodnik nije izgledao tako
dugačak.

Kad je teča došao do poslednje rečenice vica, Ćamuka i Gringo su prasnuli u smeh,
ja sam pokušao da se nasmejem, a Amalija i Lusero su me i dalje veoma ozbiljno gledale.
Kad je prestala da se smeje, Ćamuka je ustala, krenula ka meni i poljubila me u usta. Kad
smo se razdvojili, teča reče:

- Napravio si dve velike greške: prvo što nisi odmah doveo tvoju suprugu, i drugo
što nisi bio ovde na vreme da je dočekaš. Čestitam, vrlo je simpatična.

Nisam se usudio da pogledam ni Lusero ni Amaliju. Rekao sam Ćamuki:

- Drago mi je što si došla, ali nisam te očekivao.

- Strašno sam htela da te vidim.

- Amalija - reče teča - pobrini se da se namesti drugi krevet u sobi za bliznakinje.

Amalija ustade i kad je prošla pored mene, promrmlja:

- Nemaš srca.

Bilo je to grozno popodne. Za vreme ručka Amalija je ponovo promenila raspored

podele tanjira i meni je dala poslednjem, a kad smo završili, teča je hteo Ćamuki da
pokaže kuću i morali smo da ga guramo sve do kokošinjca; u jednom trenutku kad sam
ostao sam sa Lusero upitao sam je:

- Jesi ljuta?

- Nisam - reče. - Tužna sam.

Popodne su tri žene sele u hodnik i pričale o modi i o prednostima života u

provinciji, zatim smo svi sa dva auta otišli na brdo Konehos da gledamo zalazak sunca;
uveče su moji rođaci došli u kuću na večeru i da upoznaju Ćamuku, koja je za stolom posle
večere svirala gitaru koju je teča naredio da se izvadi iz nekog ormara, i otpevala
„Stražarsku gvahiru”. Uveče sam pokušao da vodim ljubav sa njom i bio sam impotentan.

Sutradan smo Ćamuka i ja otišli da živimo u hotel Kalderon.

(četvrtak, 24. april)

 Preda mnom, na hotelskom stolu za stoni tenis se nalazi moj dovršeni rad. Plan
konfiguracije terena, koji izgleda veoma tačan, širok je metar i dvadeset i ne podudara se
sa mapom oblasti snimljenom iz vazduha. Bezimeno brdo, na primer, koje je na mapi
kružnog oblika, na planu koji sam ja napravio je ovalnog, što mi se čini elegantnije i
možda čak bliže stvarnosti, a da to nije nimalo važno. Ima dvadeset listova u kvadratićima
pod opštim naslovom „Studija o prihodima i rashodima”, punih izračunavanja, čije
značenje razumem, ali bi bilo previše komplikovano i potpuno beskorisno to ovde
objašnjavati. Na kraju ima još pet kucanih strana, koje je Ćamuka otkucala na hotelskoj
pisaćoj mašini, pod imenom „Zaključci i preporuke”, u kojima nepobitno dokazujem da je
rudnik, pošto je veoma bogat, neisplativ na malo.

Osam je sati uveče, ima muva u hodniku gde sam radio bez odmora tokom
protekla tri dana - donja Petra, upravnica, mi je dozvolila da koristim sto za stoni tenis
zahvaljujući tome što smo jedini gosti. Za nekoliko trenutaka ćemo otići „safarijem” u
Muerdago. Ćamuka će čekati na Trgu oružja, ja ću odneti rad teči koji mora da mi da, po
ugovoru, četrdeset hiljada pezosa. Sutra, Ćamuka i ja odlazimo na Plažu polumeseca, hotel
Aurora, gde smo već rezervisali mesta.
 IX

Ovo što ću ispričati je jedina značajna stvar koja mi se dogodila u životu: posle
pedeset godina bavljenja poslom apotekara postao sam detektiv. Ne mogu da kažem da
sam u tom drugom zanimanju uspeo, ali sam posao obavio bolje od profesionalaca koji su
radili na slučaju koji mi je bilo važno da razrešim. Na početku priče mislim da treba da
upozorim da sam ja indirektni uzročnik zločina koje sam kasnije morao da istražujem. Da
sam one noći kad sam zatvarao apoteku i kada je prošao Markos Gonsales, koji me je
pozdravio a ja ga prepoznao, rekao, kao što rade neki ljudi: „Baš mi je drago što te vidim,
laku noć i sve najbolje”, moguće je da bi on otišao svojim putem i da se nikakva nesreća ne
bi dogodila. Ali nije tako bilo, jer kada sam video Markosa osetio sam prema njemu veliku
simpatiju, zato što je toliko ličio na njegovu tetku Leonor Alkantara, koja je jedna od
osoba koje sam najviše cenio i poštovao. On je te noći bio umoran, nosio je pončo i bradu,
i vrlo čudne cipele koje se, kako mi je kasnije rekao, zovu „čizme argentinke”, ali u
svakom slučaju ličio je na Leonor i dopao mi se. Kad mi je rekao da je bio u Ramonovoj
kući i da ga Amalija nije pustila da uđe, nisam oklevao da ga pozovem da prespava kod
mene. Tako sam postupio u onom trenutku i mislim da sam postupio ispravno, jer moraš
da budeš prorok da bi naslutio posledice koje će imati taj čin. Kad mi je ispričao priču o
rudniku, poverovao sam bez i malo sumnje. Ne samo da sam mu poverovao, nego mi se
činilo da je posao koji će ponuditi Ramonu mogao da bude blagotvoran za njega. Sutradan
sam ga odveo u kuću njegovog teče, pomogao mu, čak se i potpisao kao svedok u ugovoru
koji su njih dvojica potpisali. Sve sam to uradio i ne kajem se, jer sam imao dobre namere.
Ako su posledice bile pogubne, šta mogu.

Sutradan, nakon što su se sastali teča i nećak, shvatio sam da mi je nestalo esencije
Sparta, supstance neophodne u farmaciji, koja se može nabaviti samo kod doktora
Baljestrosa u gradu Kuevano. Shvatio sam da moram da otputujem u glavni grad države.
Obavio sam posao i izlazio iz apoteke doktora Baljestrosa sa esencijom Sparta u kesi, kad
sam video Markosa. Prvo sam hteo da ga pozovem, ali je bio daleko i izgledalo je da žuri.
Izašao je iz „Kuevanskog cveta”, prošao kroz Vrt ustavnosti, bacio nešto u kantu za smeće
i skrenuo levo, kao neko ko se uputio ka ulici Triumfo de Bastos.

Mislim da mi je nešto u njegovom ponašanju odavalo loš utisak, jer me je naterao

da uradim nešto što nemam običaj. Hteo sam da vidim šta je to Markos bacio u smeće.
Srećom bila je to otvorena kanta i nije bilo potrebno da guram poklopac, što mi je
izgledalo ponižavajuće. U smeću je bilo pet novina iz Sijudad Meksika od onog istog
datuma.

Dok sam išao ka autobuskoj stanici razmišljao sam zašto neko mora da kupi pet
novina od istog datuma. Ili traži posao ili hoće da kupi kuću ili očekuje neku vest koja ga
interesuje. Kad sam došao na stanicu približio sam se kiosku i kupio „Ekselsior”, „El
universal”, „El sol de Meksiko”, „La prensa” i „El eraldo”. Čitao sam ih u autobusu u
povratku u Muerdago, pokušavajući da otkrijem vest koja je mogla da interesuje Markosa.
Odbacio sam strane vesti, društvene strane, uvodne članke i zadržao se na bankarskoj
konvenciji koja se održavala u Akapulku, bivši funkcioner optužen da je ukrao sto deset
miliona, žena koja je nožem ubola gazdaricu, druga koja je zlostavljala svog sina i na
osamnaestoj strani „Ekselsiora” neki teroristi koje je juče uhapsila policija. Pominje se
begunac pod nadimkom „Crni”.

Isekao sam vest džepnim nožićem i kad sam izašao iz autobusa u Muerdagu uradio
sam isto što i Markos u Kuevanu: bacio pet novina od onog datuma u kantu za smeće.

Bilo je tri i deset. Bio sam gladan i znao sam da me žena čeka, ali umesto da odem
svojoj kući, otišao sam u Ramonovu, u nadi da ću moći da razgovaram sa njim pre nego što
odspava sijestu. Moram da skrenem pažnju da u onom trenutku nisam znao šta ću reći
Ramonu, ali sam osetio potrebu da razgovaram sa njim o Markosu. Kad smo se zatvorili u
njegovu radnu sobu on reče nešto što me je začudilo:
 - Da li ti se čini da je priča koju nam je Markos ispričao o rudniku berila neka
zajebancija?

- Zašto tako misliš?

- Jer sam jutros otkrio da Markos ima u džepu šezdeset i jedan pezos.

- Pa šta?

- Kako, pa šta? Ako mi predlaže posao koji vredi milione, a ja prihvatim da odradi
posao za koji će dobiti honorar od pedeset hiljada pezosa i ako ima samo šezdeset jedan
pezos u džepu, normalno je da mi kaže „Tečo, daj mi pet hiljada unapred, jer nemam ni za
benzin”. To što mi nije tražio avans je pokazatelj da ima nečeg pokvarenog u onome što je
predložio i da ne želi mnogo da talasa iz straha da ja ne otkrijem da su mu namere loše.

Došao sam kod Ramona da ga upozorim, ali kad sam video da se on bacio u
sumnje, činilo mi se da su nepravedne.

- Moguće je da ti nije tražio novac iz puke stidljivosti - rekoh.

Bio je nesiguran u vezi s Markosom kao i ja.

- Naravno da može biti stidljivost. O tome sam jutros razmišljao. Zato sam mu dao
hiljadu pezosa.

- Dao si mu hiljadu pezosa?

- Koje više neću videti. Ne samo što sam mu dao hiljadu pezosa, rekao sam
Fernandu da mu pozajmi „safari”.

- I sad misliš da ti ništa od toga neće vratiti?

- Ubeđen sam. Ispao sam mnogo glup jer je mogao da odveze Alfonsovu
„galaksiju”, koja je skuplja, ali ima tu ogromnu prednost da nije moja. Ne znam zašto sam
u ovim godinama postao velikodušan.

- Za nekog ko beži - rekoh - Markos nije otišao mnogo daleko: malopre sam ga
video u Kuevanu.

Bilo je očigledno da ga je ta vest umirila, međutim reče mi:

 - Hajde da se kladimo u hiljadu pezosa da više neću videti ni onih hiljadu pezosa,
ni Markosa, ni „safari”.

Prihvatio sam opkladu misleći da ću je izgubiti, nisam rekao da sam video Markosa
kako baca novine u smeće i upitao sam Ramona:

- Kako su Markosa zvali njegovi rođaci? Crni?

- Rođaci i svi koji su ga poznavali zvali su ga Crni, iz prostog razloga što je crn.

Pozdravio sam se i spremao da krenem kada me je Ramon zamolio:

- Reci Senaidi da dâ Markosu da jede šta god poželi ako se vrati u ovu kuću.

Te večeri u apoteku je došla Senaida sa jednim presavijenim papirom koje je

Ramon obično koristio za komunikaciju sa mnom - otkako su Amalija i Lusero došle da
žive u njegovu kuću nije koristio telefon jer je bio ubeđen da je Amalija prisluškivala
razgovore sa aparata koji je imala u svojoj sobi. Poruka je glasila:

„Vratila se ptičica i donela uzorke. Dođi kod mene sa enciklopedijom da vidiš da li

je ovo kamenje stvarno kriolit.”

Kao i obično, Ramon mi nije rekao „molim te”, i kao po običaju, odmah sam ga
poslušao. Ostavio sam pomoćnici da se brine oko apoteke i otišao u kuću mog prijatelja sa
dva toma Enciklopedije nauke i umetnosti. Našao sam ga kako u radnoj sobi proučava
kamenje na radnom stolu.

- Zatvori vrata - reče mi, a kad sam to učinio - pronađi reč „kriolit” - i drugim
tonom - hajde da se kladimo u sto pezosa da ovo kamenje nije kriolit.

Otvorio sam jedan tom, našao reč „kriolit”, pogledao sliku, uporedio je sa
kamenjem na radnom stolu i rekao:

- Duguješ mi hiljadu i sto pezosa.

- Zašto hiljadu i sto?

 - Zato što se Markos vratio i zato što ovo kamenje jeste kriolit.

- Samo malo. Markos se vratio i dovezao „safari”, ali mi nije vratio hiljadu pezosa
koje sam mu jutros dao. Znači, nikom ništa. A sad, pošto ovo kamenje liči na ono sa slike,
u redu.

Izvadio je sto pezosa i dao mi. To je prvi put da sam video da plaća opkladu.
Shvatio sam da je srećan jer se Markos vratio.

- Hoću da - reče mi - odeš sutra u Kuevano i odneseš ove uzorke u laboratoriju, da

vidimo da li stvarno imaju tako dobar srednji sadržaj korisne sirovine kao što kaže taj
momak.

Nije mi bilo milo što moram sutra ponovo da idem u Kuevano, ali mi je Ramon
izgledao tako zainteresovan za rudnik i tako pun entuzijazma, da sam mu obećao da ću
mu udovoljiti. Priznao mi je:

- Opet sam napravio glupost.

- Šta je sad u pitanju?

- Dao sam Markosu još devet hiljada pezosa.

- Dobro, ali u ugovoru to ne stoji.

- Ma znam. Ali stani, još ti nisam završio priču: ne samo što sam mu dao devet
hiljada pezosa koje nisam po ugovoru morao da mu dam, već sam mu i rekao da može da
koristi „safari” kad god mu je potreban, i što je još gore, obećao sam mu da ću mu dati
pismo za inženjera Rekenu u kojem ću mu tražiti neke topografske aparate za koje Markos
kaže da su mu potrebni. To jest, kako se danas vratio, tako će sutra nestati, ja ću izgubiti
deset hiljada pezosa, auto u dobrom stanju i topografske aparate koji vrede čitavo
bogatstvo.

- Zašto, ako nemaš nimalo poverenja u njega, radiš sve to?

Nije me gledao u oči kad mi je odgovorio:

- Mislim da zbog toga što me podseća na Leonor.

 Nisam mogao ništa da mu kažem jer sam i ja imao istu slabost prema Markosu.
Tada mi Ramon reče:

- Sutra ću sastaviti testament.

- Dobro je što to radiš - rekoh - sad dok si pri zdravoj pameti.

Mislio sam da će mi reći šta će napisati u testamentu i čekao sam, ali on ništa nije
rekao. Ustao sam iz fotelje i stavio kamenje u kesu.

- Moram da se vratim u apoteku - rekoh.

Pozdravio se sa mnom, ali i dalje ništa nije govorio.

Sutradan, kad sam se vratio u Kuevano, otišao sam do Karlitosa Inastriljasa, mog
školskog druga koji je sada direktor Rudarskog registra. Zatekao sam ga u lošem
zdravstvenom stanju, ali me je ljubazno primio. Upitao me je kakvo me čudo dovodi u
njegovu kancelariju.

- Hoću da mi kažeš da li u državi postoji rudnik po imenu Kovadonga.

Karlitos je naredio da pozovu šefa arhiva. Nikada mi dva činovnika nisu pružila
tako efikasnu i brzu uslugu. Šef arhiva nam je rekao da je rudnik Kovadonga postojao i da
je upravo tog dana izdao potvrdu da „nije upisan”.

- Potvrda da nije upisan - objasni mi Karlitos kad je šef arhiva otišao po dokument
- znači da rudnik nije bio prijavljen ili da je prethodna prijava zastarela i da se može
ponovo eksploatisati.

Kad je Karlitos imao dokument u rukama i kad je šef arhiva otišao, pročitao mi je:

- Kovadonga se nalazi u opštini Las Tusas, na terenima stare hacijende Kalderon...

U odnosu na sve stvari koje je mogao da mi kaže, ova mi je delovala potpuno

smirujuće: Kovadonga ne samo da je postojala, već je bila na terenima blizu mesta gde su
se Markos i njegova porodica rodili i živeli. Osim toga, Markos je zaista obavio
administrativne poslove, kako je i obećao: izvadio je potvrdu da rudnik „nije upisan”.

- Bio je eksploatisan - nastavi da čita Karlitos - radi vađenja ruda mangana.

Da sam u tom trenutku rekao „kriolit”, Karlitos bi mi objasnio da se tamo gde ima
mangana nikada ne nalazi beril. Nisam ništa rekao i za ovu čudnovatost ruda sam saznao
kad je bilo prekasno.

Rezultati ispitivanja uzoraka koje sam odneo onog jutra su bili zadovoljavajući.
Jedan kamen je imao srednji sadržaj korisne sirovine 0,12, a ostala četiri 0,11. U oba
slučaja veći od 0,08, koliko je Markos prethodno odredio. Sačuvao sam koverat sa
rezultatima i izvadio novčanik da platim analize kada mi je laborant rekao:

- Preporučujem Vam da sledeći put kada budete doneli na ispitivanje rude iz dva
nalazišta, razdvojite uzorke da bi se izbegle zabune.

Nisam dobro shvatio o čemu govori. Nastavi:

- U ovom slučaju je nevažno jer dve rude imaju skoro isti srednji sadržaj korisne
sirovine, ali se to ne dešava često.

Ja sam se pravio da brojim i prebrojavam novac, a zatim upitah:

- Kako možete golim okom da primetite da rude koje sam Vam doneo potiču iz dva
različita rudnika?

- Golim okom ne mogu, ali kada sam pogledao uzorke pod mikroskopom nije bilo
ni najmanje sumnje, jer je kristalizacija drugačija.

Kad sam izašao sa Univerziteta stajao sam u ulici Sol, gledajući ljude kako prolaze,
ali ne primećujući ih. Bio sam siguran da nisam čuo da Markos govori u množini: nije
rekao ni „rude”, ni „nalazišta kriolita”. Zašto onda uzorci koje je doneo Ramonu potiču iz
dva nalazišta? Da li je ova neodređenost još jedan pokazatelj da ima loše namere?
 Kad sam ponovo video Ramona rekao sam mu samo dobre vesti: da je Kovadonga
postojala, da se nalazila u Kalderonu i da su rezultati ispitivanja više nego zadovoljavajući.
Bio je zadovoljan jer se Markos vratio i ovo što sam mu ja rekao ga je oraspoložilo.

- Počinjem da verujem da je Markos pošten. Jesam li poludeo?

Hteo sam da mu kažem da je Markos kupio pet novina od istog datuma, da ih je

bacio u smeće nakon što ih je pročitao, da je postojala osoba sa nadimkom Crni koja je u
bekstvu, da su uzorci kriolita koje sam odneo na ispitivanje bili iz dva rudnika, i tako
dalje, ali sam shvatio da je jednostavnije da ćutim, pa sam tako i učinio.

Sutradan sam sedeo na klupi na Trgu oružja, kad mi je prišao Pako iz Kluba i
rekao:

- Kladim se u hiljadu pezosa da je novi nećak koji je upravo došao iz Sijudad

Meksika naslednik celokupnog Ramonovog bogatstva.

Čula su nas dvojica čistača cipela i neke devojke koje su bile na susednoj klupi.

- Nemoj da govoriš preuranjeno, pretpostavlja se da je Ramon sastavio testament u

tajnosti - rekoh.

- Ja ništa ne tvrdim. Ja se kladim. Prihvataš opkladu ili ne?

Otišao sam do Ramona i rekao mu u šta se Pako kladi okolo.

- Da nije uspeo da vidi ono što si ti napisao?

Ramon je prasnuo u smeh, ali mi nije rekao šta je pisalo u testamentu. Ta

rezervisanost me je toliko iznervirala da nekoliko dana nisam otišao kod njega. Umesto
toga, imao sam vesti o porodici. U ponedeljak, kada smo seli da večeramo, Hasinta mi
reče:

- Senaida kaže da je došla Markosova žena.

- Kakva Markosova žena kad nije oženjen?

- Senaida kaže da je mlada, veoma visoka i da ima crne oči.

 U tom trenutku sam osetio da je Markos prevršio svaku meru. Shvatio sam da mu
ne treba verovati.

Sutra uveče Hasinta mi reče:

- Senaida kaže da su Markos i njegova žena otišli u neki rudnik da žive.

U četvrtak popodne Senaida je došla u apoteku noseći jedan od Ramonovih

presavijenih papira, koji je glasio: „Dolazi odmah”. Pošto sam bio ljut na Ramona, nisam
žurio i zakasnio sam pola sata.

- Zašto si toliko zakasnio? - upita me kad sam ga sreo u hodniku.

Bio je uzbuđen onoliko koliko može biti uzbuđen jedan invalid.

- Mislio sam da ćeš odspavati sijestu - rekao sam da bih se opravdao.

- Kako misliš da ću odspavati sijestu ako od jutros čekam Markosa?

Reče mi da je Markos obećao da će mu tog jutra doneti predračun prihoda i

rashoda.

- Spremio sam da mu dam ček na četrdeset hiljada i nije došao.

- Još uvek može da dođe.

- Mislim da ne može. Mislim da, kad je otišao odavde sa ženom, navodno da živi u
rudniku, nije ni imao nameru da se vrati. Mnogo je glup, jer da je ostao ovde nekih šest
meseci, ja bih napravio od njega bogatog čoveka, možda i milionera. Ali on je jedino hteo
da mi ukrade auto i deset hiljada pezosa.

Uprkos tome što sam bio ubeđen da je Ramon u pravu, da je Markos nestao i da ga
više nikada nećemo videti, pokušao sam da razmotrim mogućnost da Markos kasni s
poslom ili da je imao nezgodu na putu. On je i dalje bio uzbuđen pa sam završio razgovor
rekavši mu:

- Obećavam ti da ću sutra potražiti Markosa, naći ga i dovesti.

Kad sam se pozdravio sa Ramonom bilo je sedam sati.

 Shvatio sam da mi valja delovati od ranog jutra: iznajmljeni auto je došao po mene
u šest, u pola sedam smo došli do table na kojoj piše „Hotel i kupalište Kalderon, 10
kilometara”, malo posle toga vozač je morao da stane jer je na prevoju bilo stado magaraca.
Spustio sam staklo na prozoru i upitao stočara.

- Je l’ ima ovde neki stari rudnik?

- Nastavi pravo do mulja, a onda kreni putem koji se nalazi sa one strane gde zalazi
sunce.

Sledili smo uputstva i došli na mesto gde se, zaista nalazio stari rudnik. Desilo mi
se ono što mi se prethodnih dana nekoliko puta dešavalo: znao sam da u blizini Kalderona
mora da postoji stari rudnik, međutim, kad sam ga video, osetio sam da ta okolnost
pokazuje da je Markos govorio istinu. Bila je to glupost, znam, ali tako sam osetio.

Izašao sam iz auta i hodao gledajući uništenu kuću. Markos ne može ovde da živi,
pomislih, utoliko manje ako je sa ženom. Krov je pao, ali je neko napravio zid od kamenja
na jednom prozoru, a na podu je bilo tragova siromašnih ljudi: ljuski od kikirikija i
ostataka trske. Vratio sam se u auto i rekao vozaču:

- Vozi me u hotel.

Hotel se mnogo promenio otkako sam bio u njemu poslednji put, pre četrdeset
godina. Imao je čak i tablu na kojoj je pisalo „Ladies bar”. Vozač je parkirao auto ispod
bagrema, ja sam prošao kroz predvorje i hol, i došao do uprave. Nije bilo nikoga, i zato mi
se učinilo normalnim da otvorim knjigu gostiju koja se nalazila na pultu. Prelistavao sam
sve dok nisam pronašao podatke od poslednjih par dana. Kako sam i mislio, Markosovog
imena nije bilo. „Anhel Valdes i supruga”, poslednji upisani gosti, došli su u hotel u
utorak, to jest, onog dana kada je Markos otišao iz Muerdaga.

Zaškripala su vrata na kraju hodnika tako da sam skoro ispustio knjigu. Video sam
neku ženu u papučama kako polako ide ka meni, nepoverljivo me gledajući.
 - Šta želite? - upita.

Primetila je otvorenu knjigu gostiju. Shvatio sam da sam joj prekinuo doručak, jer
je u uglu usana imala komad tortilje. Izvadio sam iz novčanika novčanicu od dvadeset
pezosa i stavio je na pult. Kad je žena prikovala pogled za novčanicu, rekoh:

- Tražim neke ljude i hteo bih da mi Vi pomognete da ih nađem.

Ona je prestala da gleda u novčanicu, pogledala u knjigu gostiju, pogledala u mene

i ponovo pogledala u novčanicu.

- Ne znam da li mogu da Vam pomognem, gospodine.

- U pitanju je gospodin star trideset godina, koji se zove Markos i putuje sa svojom
suprugom.

- Ne poznajem ga, gospodine.

- On je crn i ima kovrdžavu kosu, a za gospođu su mi rekli da je visoka i da ima

veoma lepe oči.

- Ne. Nikada ih nisam videla.

Izvadio sam iz novčanika još jednu novčanicu od dvadeset pezosa i stavio je pored
prve na pult.

- On nosi pončo Svete Marte.

- A, sad sam se setila na koga mislite. To je par iz sobe 106.

Dao sam joj dve novčanice pre nego što sam rekao:

- Molim Vas recite gospodinu da ga traži Hose Lara.

- Ne mogu to da uradim, gospodine.

Izvadio sam još jednu novčanicu od dvadeset pezosa. Ona je tužno pogleda.

- Zato što su sinoć otišli - reče mi.

Nisam joj poverovao. Rekao sam:

- Hoćete li ovih dvadeset pezosa? Daću Vam ih ako mi pokažete da ovi ljudi više
nisu ovde, jer moram hitno da ih vidim.

Prošla je s druge strane pulta, otvorila fioku i pokazala mi plaćen račun za sobu
106. Račun je bio izdat u 8:30 uveče. Dao sam ženi novčanicu koju sam držao u ruci.

Koštalo me je još četrdeset pezosa da pogledam sobu 106, gde nisam video ništa
zanimljivo, i da na miru pregledam ekstra troškove iz računa. Zainteresovala su me dva
telefonska poziva, jedan u Ramonovu kuću u pola šest popodne prethodnog dana, pre
nego što sam ja bio kod njega. Drugi poziv je takođe bio od juče, biran je broj iz oblasti
Tikoman.

Još dvadeset pezosa me je koštalo da ovo pribeležim.

- Sad mi pozovite Muerdago - rekoh ženi, dadoh joj svoje ime i Ramonov broj.

Javila se Amalija. Rekao sam:

- Ovde Hose Lara, Amalija, dobar dan, treba mi Ramon.

- Moj stric Ramon je sinoć umro - reče mi.

 X

Ramon i ja smo se upoznali kao deca, ali smo postali prijatelji kada smo otišli da
studiramo u Kuevano i zadesilo se da živimo u istom pansionu. Ramon je tada bio mršavi
mladić koji je nosio uštirkane kragne i odela od kašmira koje je prestao da nosi njegov brat
lepotan, koji ih je opet nasledio od don Enrikea, oca, za koga se u Muerdagu pričalo da je
elegantan, ali štedljiv. Ponedeljkom je svojim sinovima koji su studirali u Kuevanu slao
poštanskom uputnicom šest pezosa za lične troškove. Ta suma je lepotanu bila sasvim
dovoljna jer je bio momak za primer, ali za Ramona šest pezosa je bila sitnica. Smislio je
posao koji je imao tu prednost da nije zahtevao ni pamet, ni napor, ni kapital. Za jamca je
uzeo svog oca - a da ovaj to ne zna - dobio lokal, koji se zvao „zalog”, a zatim je, uz sama
obećanja unajmio za upravnika jednog veoma poštenog čoveka. Ramon je bio „posrednik”.
„Prihvatao” je u zalog sve što nije moglo da se pokvari i šta je svima bilo potrebno, od
uglja i drva, do parafinskih sveća. Ramon nije radio ništa osim što je svakog dana išao u
zalog da podeli proviziju sa upravnikom.

Ramon, zahvaljujući zalogu, i ja, zahvaljujući Ramonovoj velikodušnosti, proveli

smo udobno studentske dane. Tokom nedelje, posle časova, nalazili smo se sa prijateljima
u „Auli”, kafani u ulici Sol, preko puta Univerziteta. Svaki put kad bi Ramon platio turu,
novac bi povratio igrajući karte, uveče bi igrali karambol, a subotom bi obavezno išli u
kuću gospođe Aurelije, u ulici Malakitas, a to je bila jedina pristojna javna kuća u
Kuevanu. Nedeljom bi, naprotiv, slušali misu u jedanaest u parohijskoj crkvi, a zatim igrali
tenis u kući doktora Mirande, sve dok nas doktor ne bi pozvao na ručak. Tri gospođice
Miranda su se zaljubile u Ramona, a on se posle iznesnog vremena verio sa najmlađom,
Margaritom.
 Navodno smo studirali prava, ali smo retko išli na predavanja, više smo voleli, osim
razonoda koje sam nabrojao, da plivamo na brani Teposanes, borimo se sa kravama u toru
Palito, ili jednostavno da sedimo i gledamo ljude kako prolaze kroz Vrt ustavnosti. Tu smo
bili onog dana kad nam je prišao lepotan i rekao Ramonu:

- Ukaljao si čast porodice.

Kada je Ramon otkrio da lepotan hoće da kaže da bi u to vreme trebalo da bude na

času rimskog prava, prasnuo je u smeh.

Kako je bilo za očekivati, na trećoj godini smo prekinuli studije i vratili se u

Muerdago, naše rodno mesto. Ramon je otišao da upravlja hacijendom Mankuerna, čiji je
vlasnik bio njegov otac, a ja da radim u apoteci „La fe”, čiji je vlasnik bila moja majka. Iako
nismo imali toliko vremena za zabavu kao kada smo bili studenti, Ramon i ja smo nastavili
da se viđamo svakog dana. Postali smo članovi Kluba i svake večeri igrali bilijar. Subotom,
tačno u pet sati išli smo vozom za Kuevano, gde smo po dolasku odsedali u hotelu Palas,
noću odlazili u kuću gospođe Aurelije u ulici Malakitas, a u nedelju smo slušali misu u
jedanaest i igrali tenis u kući porodice Miranda, sve dok nas doktor ne bi pozvao na ručak.
Margarita je svake nedelje pravila čuda u kuhinji, i takođe svake nedelje, u vozu pri
povratku u Muerdago, Ramon mi je govorio gledajući kroz prozor u brda u svetlosti
predvečerja:

- Mnogo volim Margaritu i oženiću se sa njom, koliko sutra.

Prošle su tri godine.

Jedne subote uveče donja Aurelija nas je oduševljeno primila.

- Imam nešto još netaknuto za vas - reče nam, i kad smo hteli da saznamo šta je to,
objasni. - To je devojka koja je upravo stigla iz vatrene zemlje:

Vest smo prihvatili sa rezervom jer nam je donja Aurelija već predstavila razne
nakaze, ali te noći raširila je trake od perli na vratima primaće sobe i dala znak da uđe
jedna visoka i zgodna žena, koja je izgledala elegantno uprkos haljini koju je nosila. Bila je
mulatkinja i imala je oči boje meda iz košnice. Sela je za sto sa nama i donjom Aurelijom,
malo je pričala i spuštenog pogleda rekla da se zove Estela i da nije sa obale, nego da se
rodila u Kalderonu - izgubljenom ranču, poznatom po svojim izvorima. Donja Aurelija je
vodila razgovor sve dok je Ramon nije prekinuo da bi me upitao:

- Hoćeš li ti da ideš sa njom ili ja?

Bacili smo novčić za Estelu i Ramon je dobio.

Kada sam izašao iz kuće donja Aurelije vratio sam se u hotel i legao. Kad sam se
probudio svitalo je. Ramon je sedeo na svom krevetu, i skidao cipele. Kad je video da sam
se probudio, reče mi:

- Mnogo je simpatična.

Nedelja je počela kao i obično, slušali smo misu u jedanaset, igrali tenis, doktor
Miranda nas je pozvao na ručak, Margarita je spremila izvrsna jela, itd. Ali kada smo sa
koferima išli put stanice, Ramon iznenada zastade i upita me:

- Hoćeš li da mi učiniš jednu uslugu? Kada dođeš u Muerdago idi kod mene i kaži
mojoj mami da je umro jedan naš školski drug i da sam morao da ostanem na bdenju. Reci
joj da ću se vratiti sutra, vozom u osam.

Prihvatio sam zaduženje, on me je otpratio na stanicu, i pre nego što smo se

pozdravili izmislili smo ime mrtvaca, zvao se „Gabrijel Gonsaga”. Prešao je preko malog
trga koji se nalazi ispred stanice skoro trčeći. Po pravcu kojim je krenuo shvatio sam da
ide pravo u ulicu Malakitas.

Tako je otpočeo najuzbudljiviji period u Ramonovom životu. Osim putovanja

subotom, provodio je u Kuevanu dve ili tri noći svake nedelje, vraćao se u Muerdago
vozom u osam i nalazio se na stanici sa slugom koji ga je čekao sa konjima, da ide u
Mankuernu. Ova aktivnost nije prošla neopaženo, počele su da kruže priče i jedna od njih
je upravo stigla do ušiju doktora Mirande. Jedne nedelje nas nije pozvao na ručak.
Margarita je skoro pala u nesvest. Veoma ljubazno smo se pozdravili sa porodicom i otišli
na ručak u hotel Palas. Ćutali smo sve dok nisu doneli testeninu sa sirom koju uvek služe
za desert. Ramon tada reče:
 - Znam šta ću da uradim: odvešću je da živi u Muerdago.

- Margaritu?

- Ne. Leonor.

- Ko je Leonor?

- Estela. Zove se Leonor Alkantara.

- Oženićeš se sa njom?

- Ne. Oženiću se sa Margaritom.

Narednih dana sam mu pomogao da nađe kuću u Muerdagu. Našli smo jednu koja
se Ramonu činila pogodnom u predgrađu San Hose u blizini ciglane.

- Ovaj kraj poplavi za vreme kiša - upozorio sam.

- Baš tako - reče on - ali ima tu prednost što me ovde niko ne poznaje.

Kupio je kuću, naredio da se okreči i pobrinuo se da se uvede voda, koje nije bilo i
napravi toalet. Upitao sam ga zašto odmah ne ugradi bojler i kadu.

- To bi bio nepotreban trošak - reče mi - jer ću ja i dalje da živim u svojoj kući, a

Leonor je navikla da se kupa u koritu.

Otkako je Leonor došla da živi u Muerdago, Ramonova putovanja u Kuevano su se

proredila. Jednog dana Ramon mi objasni:

- Mnogo volim Margaritu i jednog dana ću se oženiti njome. Retko idem u

Kuevano zato što postoji jedna rupa na teniskom terenu.

Bio sam prisutan onog dana kad je veridba raskinuta. Posle nekoliko nedelja
otkako nismo išli u Kuevano, potrudili smo se i otišli jedne nedelje ujutro. Kad smo ušli u
parohijsku crkvu na misu u jedanaest, videli smo na jednoj klupi rudarskog inženjera,
udovca sa troje dece, kako čita knjigu sa molitvama koju Margarita Miranda drži u ruci.
Ramon se okrete ka meni i reče:

- Iskreno, ne vidim razlog zašto bih ostao da slušam propoved.

 Izašli smo iz crkve u toku obreda prinošenja hostije. Ne samo da nismo više igrali
tenis sa porodicom Miranda, nego nismo više išli ni na misu.

Kad je umro don Enrike, ostavio je kuću u ulici Sonaha lepotanu, koji se oženio i
imao decu. Ramon je morao da ode da živi sa Leonor u kućici u predgrađu San Hose, koja
je plavila u avgustu. Živeo je tamo nekoliko godina i jednog dana mi je rekao:

- U izvesnom smislu moj život je promašaj. Imam godina koliko i Isus Hrist, a
nemam ni kupatilo.

Morao je da prođe kroz celi Muerdago da stigne do ruskog kupatila koje se nalazilo
u Klubu.

Ramon nikad nije zvao Leonor imenom i kada je govorio o njoj to je radio vrlo
indirektno. Na primer, govorio je:

- Kod kuće se dosta dobro peglaju košulje.

Ili:

- Ne znaju da prave špagete.

Jednog dana kad smo bili u Pedronesu, naterao me je da izaberem veoma fini
parfem - „ti mora to da znaš jer si apotekar” - a nije mi rekao za koga. Kasnije sam video u
Galvanovom kalendaru da je dan uoči praznika Svete Leonor.

Za prvih petnaest godina koje je Leonor provela u Muerdagu, mislim da sam je

video tri puta. Prvi put je to bilo na brdašcetu Tekolote. Tu se nalazila tezga sa
indijanskim smokvama i ona se nagla da izabere najbolje. Ja sam se peo ulicom i imao sam
vremena da se divim njenoj lepoj građi pre nego što sam shvatio da je to Leonor. Mora da
sam pocrveneo jer se nasmejala kad me je videla. Rekla je „dobar dan Pepe” kad je sa
kotaricom prošla pored mene.

Drugom prilikom sam žurio da Ramon potpiše menice u vreme kada sam znao da
će on biti sa Leonor u kući u predgrađu San Hose i morao sam da odem tamo da ga
potražim. Leonor je otvorila vrata i bilo joj je drago što me vidi.

- Uđi - reče.

Nije mi persirala, jer mi nije persirala ni onog dana kad smo se upoznali u kući
gospođe Aurelije. Uvela me je u predsoblje i otišla da obavesti Ramona koji je ušao malo
kasnije, vrlo ozbiljan, u košulji bez sakoa.

Dok smo raspravljali o papirima koje je on trebalo da potpiše, Leonor je donela

poslužavnik sa veoma čistom salvetom, flašu rakije, dve čaše i nekoliko sendviča sa
uvoznim jastogom. Ramon i ja smo jeli i pili praveći se da smo zaokupljeni menicama, kao
da nas je služio konobar iz Kluba i kao da smo navikli da jedemo jastoga svakog dana.

Treći put sam je video jednog jutra kad je ušla u apoteku bez pozdrava i rekla mi:

- Ramonu je jako loše.

- Šta mu je?

- Ovde ga boli - reče stavivši ruku na stomak.

Otišli smo sa Kanalehasom u kućicu u predgrađu San Hose. Kanalehas je pregledao

Ramona i konstatovao akutnu upalu slepog creva. Odveli smo Ramona u Pedrones, gde se
tada nalazila jedina moderna bolnica u državi Plan de Abaho. Kaluđerica u upravi nije
pustila Leonor da uđe, jer je Ramon, kada je dao svoje podatke, rekao da nije oženjen. Kad
je video da je situacija tako mučna, Ramon reče:

- Šta mogu. Venčaćemo se.

Venčali su se u jednom hodniku, van operacione sale. Kanalehas i ja smo bili

svedoci na građanskom venčanju i kumovi na crkvenom. Operacija je uspela i tokom
oporavka Ramonu su kaluđerice poklanjale pažnju koja je kombinacija one za bogatog
pacijenta i grešnika koji se pokajao. Kad mu je bilo bolje, vratili su se u kuću u predgrađu
San Hose i nastavili da žive kao i pre.

- Ne znam zašto - Ramon mi se poverio jednog dana - više me je sramota da živim

u braku nego nevenčano.

Kada je agrarna reforma stigla u državu Plan de Abaho, Ramon je ponudio

lepotanu da kupi njegov deo Mankuerne, i lepotan mu je prodao za dvadeset tri hiljade
pezosa misleći da pravi dobar posao. Ali kada su prošle godine i Mankuerna nije bila
podeljena, lepotan se naljutio i rekao da je njegov brat sklopio dogovor sa vlastima da kupi
njegovo nasledstvo od oca za male pare. Ta odvažnost, i častan život kakav je vodio - to je
jedan od najvećih licemera koje sam upoznao - prerano su ga odveli u grob. Vrlo je čudno
za nekoga ko nikada nije popio ni čašicu, da je umro od nečega što je Kanalehas
dijagnosticirao kao cirozu, a još čudnije za nekoga ko je vodio računa o svojim troškovima
da se to graničilo sa škrtošću, da je posle smrti ostavio same dugove. Ramon je pomogao
porodici kupivši od nje kuću u ulici Sonaha za petnaest hiljada pezosa, platio je selidbu da
bi je brzo oslobodili i otišao da u njoj živi sa Leonor, koju su pristojni ljudi iz Muerdaga
znali kao „ženu koju je Ramon imao u predgrađu San Hose”. Već tad je Senaida radila kod
njih.

Ramon je izbrisao tragove koje je ostavila lepotanova porodica dok je živela u kući
- napravio je ognjište sa Božjim likom i ljubičaste zavese - i učinio je onakvom kakva je
bila za života njegovih roditelja. Oni koji su očekivali da će Ramon napraviti zabavu da bi
predstavio svoju suprugu ljudima iz Muerdaga, samo su to očekivali, a u kuću bili pozvani
samo Kanalehas, Sorilja i ja. Jelo je bilo izvrsno, a Leonor je ulazila u trpezariju samo da
nadgleda poslugu.

Jednog dana kad smo bili na Trgu oružja i videli Margaritu Miranda kako prolazi sa
svojim mužem i pastorcima, Ramon mi reče:

- Donja Aureliji dugujem što me je oslobodila takve sudbine.

Njegova sreća je trajala sve dok jednog jutra kada je Leonor, koja se izgleda, nikada
nije žalila na glavobolju, pala mrtva dok je stavljala stolnjak na sto.
 XI

- Bila sam u trpezariji i servirala sam stricu toplu čokoladu - reče Amalija - kada
sam začula kucanje.

Amalija, koja se ugojila od poslednjeg nošenja crnine, obukla je crnu haljinu koja
joj je bila mala. Nikad je nisam video bez šminke i začuđeno sam je gledao. Njene
nenašminkane oči izgledale su nadute i crvene, kao da je plakala zbog Ramonove smrti,
što je bilo malo verovatno. Sedeli smo u neudobnim stolicama u dnevnoj sobi i ona je
pričala meni i ostalima koji su takođe upravo stigli, šta se dešavalo u poslednjim satima
života Ramona Tarogone, na čije je telo nekoliko žena stavilo mrtvački pokrov, među
njima moja žena i Senaida, pa je položen u svoju sobu, dok ne donesu kovčeg, jer Alfonso
nije u Muerdagu našao neki koji mu je izgledao dovoljno otmen da bi čuvao Ramonove
posmrtne ostatke, pa je naručio telefonom iz Pedronesa najskuplji koji su imali. Dnevna
soba je bila tamna i pošto se retko otvarala mirisala je na pokvareni vinski talog.

Amalija je nastavila priču:

- „Daj Bože da je Markos”, pomislih, jer sam znala da ga je stric nestrpljivo čekao
celog dana. „Idem da vidim ko je”, rekoh stricu, jer je Senaida izašla da obavi neki posao.
Kada sam izašla u hodnik videla sam da je Lusero već otvorila vrata i pričala sa Markosom
na tremu: „Hvala Bogu da si došao!”, rekla sam Markosu, „stric te čeka od jutros”. Markos
je nosio urolane karte i mnogo papira u ruci. „Upravo sam završio posao”, reče mi. Odmah
sam ga uvela u trpezariju. Stric je gurnuo toplu čokoladu. „Završi užinu, striče”, zamolila
sam ga: „Kakva užina, kakve gluposti, odvedite me u radnu sobu!”, reče on. „Barem čašu
mleka”, rekla sam mu. „Donesite nam”, reče on. Imali su takav običaj. Posle večere, moj
stric i Markos su išli u radnu sobu da pričaju i Lusero ili ja smo im odnosile flašu konjaka
za Markosa i flašu kisele vode za strica, jer mu je zabranjeno da pije alkoholna pića.
Uveče, stričeva tvrdoglavost zbog koje nije hteo da dovrši užinu me je oneraspoložila, pa
sam zato stavila na poslužavnik ono što im je bilo potrebno i Lusero ga je odnela u radnu
sobu, a kad je ona izašla Markos je zatvorio vrata i nas dve smo sedele u hodniku bez reči.
Bilo je mnogo muva. Mora da je bilo deset sati kada se Senaida vratila: „Nećete da
večerate?” upitala nas je, a ja sam joj rekla: „Ma hoćemo, podgrej nam nešto”. Spremila
nam je jelo ni od čega i jele smo kad smo čule da se vrata radne sobe otvaraju i zatvaraju,
zatim Markosove korake, a kad je došao do vrata zastao je ne ušavši u trpezariju i rekao
nam „laku noć”. „Kako laku noć?”, rekla sam, „zar nećeš da večeraš sa nama?”. Rekla sam
mu da imamo sočivo, koje znam da voli. „Strašno žurim”, reče nam, „na mogu da ostanem
ni jedan tren”, ušao je u trpezariju, poljubio nas je obe i otišao. Lusero i ja smo otišle u
radnu sobu da vidimo da li stricu nešto treba. Našli smo ga kako piše. „Da li ti treba nešto,
striče?”, upitala sam ga. „Trenutno ništa”, rekao mi je, „ali kad budem završio ovo pismo
hoću da ga Senaida već danas stavi u poštansko sanduče”. Lusero i ja smo se vratile u
trpezariju i završile večeru. Kad je stric povikao „Senaida”, sve tri smo otišle u radnu sobu.
Pismo je bilo u zatvorenoj koverti, sa žigom. Stric ga je dao Senaidi i rekao joj je da ode da
ga stavi u poštansko sanduče, i ja nisam mogla da vidim kome je upućeno. Takođe joj je
dao papirić da ga odnese Vama, don Pepe.

- Nisam ga dobio - rekoh.

Amalija nastavi:

- „Zar nećeš sad da večeraš?”, upitala sam strica. „Neću”, rekao mi je, „hoću da
legnem”. Senaida je izašla napolje, pa smo Lusero i ja pomogle stricu da legne. Kad sam ga
videla u krevetu izgledao mi je veoma umorno. „Dobro se osećaš?”, upitala sam ga.
„Mnogo mi se spava”, rekao mi je. „Laku noć”, rekla sam mu. „I vama takođe”, odgovorio
mi je, zatim je pogledao na sat i rekao: „Jedanaest i dvadeset je”. Ugasila sam svetlo i izašle
smo iz sobe.

Tog jutra, nastavila je da priča Amalija, Senaida je odnela, kao i uvek, u sedam sati,
šolju čaja od amule koji je Ramon pio pre nego što ustane. Pokucala je na vrata nekoliko
puta i niko joj nije odgovorio, pa je najzad, shvativši da se nešto ozbiljno dogodilo, gurnula
vrata, koja su ostala odškrinuta, ušla u sobu i našla Ramona mrtvog, već ukočenog u
krevetu. Kanalehas, koji je Ramonu prognozirao smrt već duže vremena, napisao je u
umrlici da je umro od infarkta.

Lepotanovi sinovi su bili u crnini i njihove žene su plakale, Gringo je stavio

kravatu. Kad je Amalija završila priču svi su klekli i započeli molitvu. Nikada mi molitva
nije izgledala tako dugačka: kad su završili pet misterija, Oče naš, tri Ave Marija i Zdravo
Marija, Amalija je dodala jedan de Profundis, pa jednu specijalnu rečenicu za one koji
umru u snu i još jednu u kojoj traži od Device Marije da se moli za one koji se nisu
oslobodili grehova, zatim smo izgovorili kružnu litaniju - siguran sam da sam triput čuo
molitvu Blaženoj Devici - i tu smo stali kad sam osetio neku ruku na ramenu. Bio je to
Kanalehas, koji je stajao pored mene. Dao mi je znak da krenem za njim. Jedva sam ustao,
jer nemam običaj da klečim, i izašao sam iz dnevne sobe iza njega, koji je zastao na
vratima i tiho mi rekao.

- Hoću da vidiš leš i da mi kažeš tvoje mišljenje.

Išli smo kroz hodnik kad sam video Lusero i Senaidu kako prolaze kroz dvorište.
Lusero je nosila džezvu sa kafom, a Senaida, koja je stavila veo u znak tuge, nosila je
šoljice na poslužavniku. Kad me je videla, Lusero je krenula ka meni, ostavila džezvu na
stolu i zagrlili smo se. Lusero je počela da plače u mom zagrljaju, zatim se odmakla, dao
sam joj moju maramicu, ona je obrisala suze, nasmešila se, uzela džezvu i nastavila svoj
put ka dnevnoj sobi. Kanalehas me je čekao na pragu Ramonove sobe. Zajedno smo ušli.

Ramon je bio na svom krevetu, položen i uvijen u mrtvački pokrov, koža mu je

postala belo siva, između usana provirivao je jedan zub, dlake na bradi koju mu nisu
obrijali, pravile su mu od lica srebrnkasti oreol. Tada sam primetio da su se na dnu donje
usne pojavili mali plavi krugovi. To je klasični simptom kod onih koji umru od prevelike
doze sirove vodice.
 Naučno ime za sirovu vodicu je Arandula vertiginosa. Biljka ima beličasti koren,
koji liči na repu, iz kojeg niču talasasti tamni listovi, koji se u krugovima šire po zemlji,
cvetovi su purpurni, isto kao i plod, koji ima veličinu i oblik trešnje. Čitava biljka i svaki
njen deo ispušta smrad. Zove se takođe pikstle. Raste na tamnim mestima i na obali
potoka.

Plod vodice, kome su izvađene koštice, ostavi se da se suši na suncu, melje se u

avanu sve dok se ne pretvori u fini prah, pa se meša u jednakoj razmeri sa
desetoprocentnim rastvorom tremičke kiseline. Dobijeni proizvod se zove sirova vodica, a
to je jedan od lekova koji su najnepostojaniji, a najefikasniji i koji imaju najdelikatniju
primenu uopšte. Jedna kap sirove vodice rastvorena u pola čaše vode koja se uzima posle
jela, leči kiselinu, dve kapi, u jedanaest sati, podstiču apetit, pet kapi čine odličan
afrodizijak, deset kapi koje se uzimaju svakog dana su dobro sredstvo za jačanje srca i
produžavaju život, trideset kapi, naprotiv, uzetih odjednom, dovode život u opasnost, a
dve supene kašike sirove vodice su smrtonosne. Druga značajna karakteristika te
supstance je ta što ne izaziva zavisnost, tako da naglo može da se prekine sa uzimanjem
leka, a da pacijent nema smetnje, dok naprotiv, iako je uzimao male količine sirove vodice
duže vremena, pacijent nije imun na posledice prekomerne doze.

Kanalehas i ja smo se gledali na trenutak u tišini pre nego što smo počeli sa
uzajamnim optuživanjima.

- Ti si kriv - rekao sam.

- Ne. Ti si - reče on.

- Ti si Ramonu prepisao sirovu vodicu - rekoh.

- Naravno da sam je prepisao, jer mu je mnogo poboljšala stanje. Ali ti si je pravio.

Da nisi pogrešio u količini?

- Ja nikad ne grešim u količini, a naročito ako se radi o leku koji uzima moj najbolji
prijatelj.

- Ali ti znaš da je to jedan opasan lek i da je doziranje veoma bitno.

 - Naravno da znam, zato u apoteci čuvam recepte koje si ti potpisao.

- Ti vrlo dobro znaš, Pepe, da si ti jedini apotekar u Muerdagu koji zna da pravi
sirovu vodicu, a da su ostali travari.

- I takođe znam da si ti jedini lekar koji je prepisuje, a da su ostali vračevi.

- Tačno. Onda shvataš da smo obojica u istoj nevolji: Ramon je umro i izgleda da ga
je neko od nas dvojice ubio. Učini mi uslugu i reci mi šta sada da radimo.

- Ne mogu ništa da ti kažem - odgovorih - jer otkako smo ušli u ovu sobu samo me
zajebavaš i zajebavaš i ne dozvoljavaš mi da razmišljam.

Posle ovog je, srećom, ućutao i obojica smo u tišini gledali plave krugove na dnu
Ramonove donje usne koji su svakog trenutka postajali sve očigledniji.

- Poslednju količinu sirove vodice - rekoh najzad - napravio sam prošlog utorka, to
jest, bočica je bila puna i iz nje ne bi trebalo da je uzeto više od dve doze, to jest, dvadeset
kapi, to jest, trebalo bi da je skoro puna.

To je bio moj prvi zaključak.

Kanalehas i ja smo izašli iz sobe i kao da bismo ublažili početak svađe koju smo
upravo doživeli, uhvatili smo se pod ruku dok smo hodali kroz hodnik. Počeli su da stižu
venci i neki ožalošćeni - sve osobe koje Ramon ne bi želeo da vidi. U dnevnoj sobi,
pozvali smo Amaliju na stranu, uz najveću moguću diskreciju i Kanalehas joj reče:

- Vidi, Amalija, Ramon je svakog jutra uzimao jedan lek, da li se sećaš gde ga je
držao?

- Naravno da se sećam, jer sam mu ga ja pripremala.

Odvela nas je u radnu sobu, povukla zastor kod radnog stola, zatim otvorila jednu
od fiočica pri vrhu i izvadila plavu bočicu sirove vodice. Amalija je zastala posmatrajući je
sa nevericom.

- Juče ujutro je bila skoro puna! - reče.

Plava bočica sirove vodice, kako je bilo za očekivati, bila je prazna. Ali ja sam
primetio nešto drugo što mi je izgledalo neočekivano i što me je više zabrinjavalo: u fioci
koju je Amalija upravo otvorila bile su neke fotografije, od kojih je ona što je bila na vrhu
imala posvetu „Esteli”.

U međuvremenu, Amalija je, a da joj niko nije pomogao, došla do drugog

zaključka:

- Mislite da bi moj stric...? Bio u stanju? Ne. Nemoguće. Kada je ostao da piše
pismo... da je uzeo lek. Ne, nemoguće. On nije mogao sam sebi da oduzme život, jer je bio
srećan.

- Ne, Amalija - rekoh - ne treba žuriti sa zaključcima. Znamo da je ta bočica juče

bila skoro puna i da je sada prazna. Kasnije ćemo na miru razmisliti šta to znači.

- U međuvremenu - predloži Kanalehas - zašto ne izgovoriš još jednu molitvu?

Amalija izađe iz sobe sudarajući se sa nameštajem, veoma zbunjena, i na trenutak

smo je čuli kako kaže savršeno mirnim glasom:

- U ime Oca i Sina i Svetoga duha - itd.

- Misliš da se Ramon ubio? - upita Kanalehas.

- Ne možemo to da znamo - rekoh mu - sve dok ne saznamo šta je napisao u pismu.

- Ja moram da znam pre toga - reče mi - jer sam u umrlici napisao da je Ramon
umro prirodnom smrću. Misliš li da vredi da to opovrgnem i da tražim autopsiju?

Bila je to teška odluka, jer konačno, ako se Ramon ubio, nije imalo smisla to
objaviti i napraviti skandal. Bilo je mnogo razloga da pustimo da mrtvac ode u grob kao da
je umro prirodnom smrću.

- Ono što je jasno - rekoh - je to da ako je Ramon popio sirovu vodicu iz

zadovoljstva ili zato što nije znao, morao je to da uradi u ovoj sobi.

Gledali smo oko sebe pokušavajući da pronađemo neki trag. Karte i proračuni koje
je doneo Markos su bili na stočiću, smrdelo je na cigarete, ali su flaše i pepeljare bile
odnešene. Upitao sam Kanalehasa:
 - Misliš da sirova vodica može da se popije sama?

- Ne u količini koju je popio Ramon, jer izaziva povraćanje.

- To jest, morao je da je pomeša sa nečim, kao, na primer...

- Sa kiselom vodom koju je, kako kaže Amalija, donela Lusero.

- Hajde da pogledamo po kuhinji - predložih.

U hodniku su bila četiri nosača koja su nosila jedan ogroman venac na kome je
pisalo, slovima napravljenim od tratinčica: „Savez žetelaca”. Alfonso im je govorio gde
treba da ga stave. Kad sam prolazio pored dnevne sobe opet sam čuo Amaliju kako kaže:
„Blažena Device”. Senaida je bila u kuhinji i prala šoljice. Morali smo da joj izjavimo
saučešće pre nego što smo joj postavili pitanje koje nas je interesovalo.

- Senaida, izgleda da im je sinoć, kada je Ramon na kratko pričao sa gospodinom

Markosom, gospođica Lusero odnela nešto za piće. Možete li nam reći koja je bila
Ramonova čaša?

Senaida pokaza jednu od onih u vitrini. Kanalehas je približi nosu i dade znak da ni
na šta ne miriše.

- Vi ste je oprali? - upitah.

- Nisam, don Pepe, jer perem samo one čaše koje su prljave, a ta je bila čista. Gazda
sinoć nije pio kiselu vodu. Pravo da Vam kažem, don Pepe, gazda skoro nikada nije pio
kiselu vodu uveče. Flaša koju su nosile dona Amalija ili gospođica Lusero odlazila je u
radnu sobu i vraćala se iz nje, a da je niko nije ni pipnuo. Zato nisam oprala gazdinu čašu,
jer je bila čista.

U tom trenutku sam shvatio ono što je od početka trebalo da mi bude jasno: da je
Ramon uveče radio isto ono što i u podne - da je krišom pio alkohol.

- Hajde da pogledamo po radnoj sobi - rekoh Kanalehasu.

Izašli smo iz kuhinje. U kuću je ulazila delegacija iz Kluba i nekoliko seljaka iz

Mankuerne, a venac Saveza žetelaca je ostao u seni onog koji je poslala vlada države Plan
de Abaho. Čim sam ušao u radnu sobu otišao sam pravo do sefa i počeo da okrećem šifru.
Nije mi bilo nimalo teško da ga otvorim, jer sam kombinaciju znao napamet. Izvadio sam
tri čaše i redom smo ih mirisali, Kanalehas pa ja, sve dok nismo otklonili i najmanju
sumnju: sve tri već dugo vremena nisu oprane. Dve su pomalo mirisale na rakiju, a treća
bez sumnje na sirovu vodicu. Izvadio sam flašu rakije koja je bila u sefu, pomirisali smo je
i shvatili da miriše na rakiju.

- Hajde da opet pogledamo po kuhinji rekoh.

Otišli smo u kuhinju. U hodniku je bilo mnogo ljudi.

- Senaida, recite mi gde je flaša koju je sinoć gospođica Lusero odnela u radnu
sobu?

- Bacila sam je u smeće.

- Hoćete li nam učiniti uslugu, Senaida - reče Kanalehas - i izvaditi je iz smeća?

Senaida nas je posmatrala sa nevericom.

- Moramo da pogledamo flašu, Senaida - rekoh.

- Ali prazna je!

- Nije važno, Senaida, doktor i ja moramo da je pogledamo.

- Ako zahtevate, don Pepe, evo izvolite - reče Senaida.

Izvadila je flašu konjaka „martel” iz smeća i nosila je ka sudoperi sa namerom da je

opere, kada joj je Kanalehas naglim pokretom istrgao iz ruke, zatim otvorio flašu i
približio nosu. Izgledao je pomalo smešno. Ličio je na nekoga ko je izmislio neki novi
porok. Nakon što je omirisao, Kanalehas mi je dodao flašu sa izrazom trijumfa.

- Više ne miriše.

Kada sam uzeo flašu shvatio sam da je neko bacio zrnevlje kafe u smeće.

Mislio sam da je potrebno to objasniti Senaidi:

- Veoma je važno da znamo na šta miriše ova flaša.

 Strašno je smrdela, odnosno, smrdela je na sirovu vodicu.

- U koliko sati ste izneli ovu flašu iz radne sobe, Senaida - upitao sam.

- Nisam je ja iznela, don Pepe, iznela je gospođa Amalija kada je otišao gospodin
Markos. Ostavila je u trpezariji zajedno sa prljavom pepeljarom i ja sam je odnela u
kuhinju nakon što sam postavila sto.

Kanalehas i ja smo izašli iz kuhinje sa praznom flašom i održali tajni sastanak u

dvorištu za poslugu.

- Šta ti, koji si poznavao Ramona bolje nego ja - reče Kanalehas - misliš o svemu
ovome?

Rekao sam mu šta mislim:

- Da se Ramon nije ubio, nego da je popio sirovu vodicu sa konjakom misleći da je

običan konjak.

- To jest, da je neko sipao sirovu vodicu u flašu konjaka i da Ramon to nije

primetio.

- Tačno.

- To jest, da moram da tražim autopsiju.

- Misim da bi to bilo najbolje.

- Misliš li da će biti potrebno da pre toga obavestimo porodicu da nešto sumnjamo?

- O tome ti odlučuješ, ti si doktor.

Kanalehas donese odluku.

- Hajde onda da ih okupimo.

Nikada mu nisam manje zavideo. Krenuli smo ka dnevnoj sobi.

- Ono što me najviše nervira kod ovog slučaja - reče mi - je to što je verovatno
neko od ovih koje ćemo za neki trenutak videti, sipao sirovu vodicu u konjak.

- Tako je - rekoh.
 Po glavi mi se motala misao koja mi već izvesno vreme nije dala mira: Markos je
od pre nekoliko dana znao gde se čuva sirova vodica, s obzirom da je video fotografije
posvećene Esteli koje su stajale u istoj fioci.

Ako nikada nisam manje zavideo Kanalehasu kada sam saznao za zadatak koji je on
morao da izvrši, nikada mu se nisam više divio nego kada ga je obavio. Sredio je da se
lepotanovi sinovi i Gringo okupe u radnoj sobi, a da to ožalošćeni ne primete, zaključao je
vrata i zatim, držeći u ruci plavu bočicu koja je nosila etiketu moje apoteke, objasnio kako
je, po njegovom i mom mišljenju, Ramon umro.

Herardo povika sa nevericoin:

- Moj stric otrovan?

Alfonso, koji je sedeo, skočio je na noge, Fernando je, naprotiv, morao da sedne na
naslon fotelje na kojoj je bila Amalija, Gringo je samo povukao čarape. Amalija nije htela
da veruje da je Ramon pio konjak, koji mu je bio zabranjen, ja sam morao da priznam da
sam imao običaj da pijem sa njim rakiju u podne, pa shodno tome, nije bilo razloga da ne
pretpostavimo da je uveče sa Markosom pio konjak.

- Dakle - Amalija reče - Markos i stric su me obmanjivali!

- Markos nas je - reče Alfonso - sve obmanuo. Rekao je da je savetnik za rudarstvo

i da ima kancelariju u ulici Palma, što je laž, u ulici Palma ne postoji nikakvo savetovalište
za rudarstvo, rekao je da ima pik-ap „internacional”, takođe laž, ne postoji nikakav
kamionet te marke na ime Markosa Gonsalesa, rekao je da je radio veštačenja u rudarskoj
kompaniji „El monte”, opet laž, ta kompanija nije nikad unajmila nekog eksperta po
imenu Markos Gonsales. Te podatke smo svi čuli, ali ja sam preuzeo zadatak da ih zapišem
i da ih dam našim detektivima od poverenja da ih provere. Rezultat pokazuje da je Markos
došao u Muerdago da nas obmane i da nas je obmanuo.

Ja sam mogao da dodam slučaj uzoraka kriolita koji su poticali iz dva rudnika, ali
nisam ništa rekao.

Neko je zakucao na vrata. Ja sam otvorio. Bila je to Senaida.

- Na vratima je neki čovek koji hoće da razgovara sa don Ramonom.

- Reci mu da ne može da razgovara sa don Ramonom, jer je umro.

- To sam mu i rekla, ali neće da ode, kaže da mora da razgovara sa nekim iz

porodice, jer je vrlo hitno. Šalje ovu vizit kartu.

Bila je to vizit karta sa utisnutim orlom, nacionalnim simbolom, na kojoj je pisalo:

„Licencijent Fransisko Santana Esponda”, a u jednom uglu: „Inspektor” „Vrhovna

istražna uprava”.

Alfonso mi priđe i upita me:

- Šta se dešava?

- Već je stigla policija - rekoh, dajući mu vizit kartu.

Licencijent Santana Esponda je nosio odelo od nepromočivog platna i fasciklu.

Imao je jedan zlatan zub.

- Dobar vam dan - reče, kada je ušao u radnu sobu - izvinjavam se svima, pokušaću
da budem kratak.

Stavio je fasciklu na stočić i otvorio je, izvadio nekoliko primeraka jedne iste
fotografije i podelio je nama koji smo se okupili.

- Hoću da mi kažete da li prepoznajete ovu osobu - reče.

Pogledao sam fotografiju, bila je uvećana i pomalo izbledela. Videli su se jedna

žena i jedan muškarac sa bradom, u kupaćem kostimu, kako pije pivo. Bio je to Markos.

Gringo je prvi rekao:

- To je Markos.

- To je Vaš rođak?

- To je sestrić moje žene i njene braće.

 - Nije rođeni - skrenuo je pažnju Herardo, vraćajući fotografiju. - Nije rođeni
sestrić.

- Dužnost mi je da vam kažem - reče Santana - da imamo dokaze da je umešan u

podmetanje požara u „Globu”.

- Oh, strašno! - reče Amalija.

- Baš u trenutku kad ste Vi došli, gospodine licencijente - reče Alfonso - ja sam
govorio mojoj braći i sestri, doktoru, don Pepeu i mom zetu da je Markos Gonsales jedan
kriminalac.

- Da li možda znate gde mogu da ga nađem? - upita Santana.

Ja nisam ništa rekao, članovi porodice Taragona su gledali jedni druge, Gringo je
ustao.

- Ja znam gde je Markos - reče. Ako hoćete, licencijente, odmah ću Vas odvesti.
 XII

Bdenje nad Ramonom, koje je počelo tako prirodno i tako svečano, ubrzo se
pretvorilo, u jedan od najčuvenijih skandala koji smo imali u Muerdagu. Ambulantna kola
koja je trebalo da odvezu Ramona u salu za seciranje i pogrebna kola koja su u Muerdago
dovezla otmeni kovčeg koji je Alfonso naručio telefonom, stigla su ispred ulaza u kuću u
ulici Sonaha i parkirali se jedan pored drugog u isto vreme. U hodniku, koji je bio prepun,
biskupi pomoćnici su se gurali, prvo da prođe sanduk, koji su gledali sa puno poštovanja,
jer je bio biserno sive boje sa zlatnim ručkama, a zatim, da u suprotnom smeru prođe
mrtvac nad kojim je trebalo da se bde, a kojeg su prepoznali zato što je bio pokriven
jednim čaršavom, pošto je lekar sudske medicine pokvario odelo u kojem je trebalo da
bude sahranjen, i zato što je bio na nosilima koja su mnogo upotrebljavana, a koja su
nosila dvojica „pogrebnika” iz Gradske bolnice. To je izazvalo opštu radoznalost.

Video sam kako je Lusero, kojoj nismo rekli ništa o onome što se događalo, videla
kovčeg kada su ga nosili preko trema, shvatila da je to Ramonov leš i onesvestila se. Hteo
sam da joj pomognem, ali kada sam mogao da joj se približim već su joj neke gospođe
davale da miriše kamfor.

U hodniku sam sreo Amaliju, koja nije znala da se njena kćerka onesvestila, kako
govori nekim ljudima:

- Mnogo vam hvala što ste došli da nam se pridružite u ovim teškim trenucima,
doktor Kanalehas sumnja u nešto i tražio je da stricu urade autopsiju, mi ćemo vas sve
obavestiti čim budemo znali kada će biti sahrana.

Pako iz Kluba mi priđe i reče:

 - Reci mi ako lažem, Pepe: novi Ramonov nećak ga je ubio i sada je u bekstvu, zar
ne?

Pretvarao sam se da ga nisam čuo i ušao sam u radnu sobu. Alfonso je pričao
telefonom, a Herardo je preturao po fiokama radnog stola. Poskočio je kad me je video i
rekao mi:

- Tražim šibice.

Seo sam na fotelju. Alfonso je govorio:

-... u sumnjivim situacijama... molim Vas, gospodine licencijente, da Vi uzmete

slučaj u svoje ruke i da se postarate da dobijemo odgovarajući tretman. Vi znate da je moj
stric Ramon bio ugledan čovek.

Ostao sam tamo da sedim dok je Alfonso razgovarao sa namesnikom,

predsednikom opštine, javnim beležnikom, šefom policije i direktorom lista „Sol de
Abaho”. Od jednih je tražio moralnu podršku, od drugih sastanak, a od nekih da
jednostavno pogaze ustav ili neki propis. Herardo je, u međuvremenu, pronašao
novčanicu od hiljadu pezosa i stavio je krišom u džep, misleći da ja nisam primetio.

- U tri - reče Alfonso - dolazi Mahoro da sastavi zapisnik.

Okrenuo je drugi broj, razgovarao sa šefom armijske oblasti i tražio mu pomoć.

- Zašto ti treba pomoć šefa oblasti? - upitao sam ga kad je spustio slušalicu.

- Verovatno nam neće biti potrebna - objasni mi - ali takvi ljudi su uvek polaskani
kada im neko kao ja traži uslugu.

Herardo je pronašao Ramonov sat. Alfonso reče:

- Taj nam je sat, Herardo, svima poznat, pa ga stavi tamo gde si ga pronašao.

Fernando je ušao u radnu sobu. Izgledao je uzbuđen.

- Ne razumem - reče. - Upravo su me obavestili da je Markos sinoć ostavio „safari”

u jednoj garaži, uz naređenje da ga operu i da mi ga predaju. Čak je i platio uslugu.

- Da mu ne fali neki deo? - upita Alfonso.

 - Izgleda da je u savršenom stanju. Ne razumem.

Tri brata su izgledala uznemireno.

Ustao sam i izašao iz radne sobe. Hodnik je bio gotovo pust. Ljudi koji su do pre
par trenutaka izgledali kao da nikada neće otići, krenuli su tačno u dva sata. Zamislio sam
kafane u centru pune ljudi u crnini koji nagađaju poput Paka iz Kluba. Prošao sam kroz
vence i ušao u dnevnu sobu. Neko je otvorio prozore da se prostorija provetri. Izašao sam
na terasu. Na ulici je bio lom kakav ostaje posle nesreće ili bitke. Na uglu je bio onaj što
prodaje palankete11 sa svojim pladnjem, tri seljaka iz Mankuerne su sela na trotoar,
gospođice koje žive u kući preko puta su stajale na terasi, na vratima „Maskote”, male
prodavnice, ćaskale su gazdarica i nekoliko žena iz susedstva - gazdarica je napravila
pokret rukom koji je predstavljao leš prekriven čaršavom. Iznenada sam osetio da je neko
ušao u sobu, okrenuo sam se i video Lusero, koja je skupljala šoljice. Bila je veoma bleda.

- Lusero, izgledaš mnogo umorno - rekoh - zašto ne odeš da legneš?

- Zato što mi je draže da nešto radim. To mi odvraća misli.

Činilo mi se da je u pravu, pa sam joj pomogao da pokupi šoljice.

Senaida je napravila gomilu sendviča i stavila ih na sto u trpezariji, pored piva. Jeli
smo u tišini sve dok nije došao Mahoro, službenik Ministarstva unutrašnjih poslova sa
daktilografom, smestio se u dnevnoj sobi i počeo da sastavlja zapisnik. Prvo je naredio da
se pozove Amalija, sledila je Lusero, a zatim su ušli, jedan za drugim, tri lepotanova sina,
mene je šestog pozvao, kad sam već skoro završio rešavanje ukrštenice u listu „Fuensanta”.

- Dobar dan, don Pepe - reče Mahoro kad sam ušao u dnevnu sobu - izvolite sedite.

Mahoro je upalio luster sa prizmama koji je trošio mnogo struje. Seo sam na jednu
neudobnu fotelju.

- Molim Vas, dajte mi Vaše podatke, da ih kolega zapiše.

Kad sam ispunio tu formalnost, Mahoro reče:

- Koliko sam shvatio Vi ste doveli tu osobu u ovu kuću.

11 Palanqueta - poslastica od preprženog šećera i semenki bundeve, kikirikija ili oraha.

 Shvatio sam da je „osoba” bio Markos. Mahoro nastavi:

- Bio bih Vam zahvalan kada biste mi objasnili šta Vas je navelo na taj korak.

Bilo je očigledno da je Amalija otkrila da ona nije dozvolila Markosu da uđe kada je
prvi put došao u kuću. Rekao sam da mi je bilo sasvim normalno da Markos vidi svog teču
i da sam ga iz tog razloga pozvao da prespava kod mene i sutradan odveo kod Ramona.

- Zar Vam nije izgledalo sumnjivo što se osoba ujutro obrijala da bi promenila
izgled?

- Nije gospodine Mahoro, izgledalo mi je odlično, jer je sa bradom izgledao

neuredno.

- Molim Vas don Pepe, obraćajte mi se sa licencijente.

- U redu, licencijente.

- Sudeći po ostalim izjavama, osoba je došla u ovu kuću sa pončom i jednom

knjigom. Knjigom iz botanike, kako mi se čini. Da li ste videli tu knjigu?

- Naravno licencijente, ja sam je poklonio Markosu. Zove se Medicinski vrt i

napisao je doktor Pantoha.

- Šta Vas je navelo na to, don Pepe, da poklonite tu knjigu osobi koju niste videli
mnogo godina?

- Činilo mi se da je Markos jedan pametan mladić i da mu knjiga može biti od

koristi, nisam mu je dao zato što sam kod njega primetio posebno interesovanje za
botaniku.

Ovaj odgovor je izgleda zadovoljio Mahora.

- Dobro - reče i dodade mnogo preciznije: - Možete li mi reći da li u toj knjizi

postoji neki deo koji se odnosi na sirovu vodicu?

Shvatio sam da sam, nehotice, doveo Markosa u neugodan položaj. Nije mi

preostajalo ništa drugo nego da kažem istinu.

- Da. U Medicinskom vrtu postoji celo jedno poglavlje o sirovoj vodici, govori o
tome kako se priprema, dozira i kakvo ima dejstvo.

Osim onoga što je napisao daktilograf, Mahoro je zabeležio nešto u svoj notes.

- Mnogo Vam hvala don Pepe - reče.

I pustio me je da odem.

Kad sam stigao kući smrkavalo se. Moja žena, koja je odavno otišla iz Ramonove
kuće, mislila je da umirem od gladi i spremila jelo. Kad je ispred mene stavila tanjir sa
makaronama shvatio sam da nemam apetita zbog gluposti koju sam rekao Mahoru. Dok
sam gledao makarone, Hasinta mi reče:

- Među saksijama pored ulaza sam našla ovaj papir.

Dala mi je jedan presavijeni papir koje je Ramon imao običaj da mi šalje po Senaidi.
Kada sam ga video pomisao na to da je Ramon umro mi je postala jasnija nego kada sam
video leš. Shvatio sam da je ova koju sam imao ispred sebe poslednja poruka koju mi je
Ramon poslao. Otvorio sam je i pročitao:

„Ptičica je stigla, mada sa velikim zakašnjenem. Svi poslovi koji su bili nerešeni
sada su sređeni. Nemoj da se mučiš i da radiš ono što sam te zamolio. Ramon.”

Tada sam shvatio šta se dogodilo: Senaida mora da je došla kod nas veoma kasno,
pokucala je na vrata i nismo joj otvorili, ili se možda, ubeđena da smo zaspali, nije ni
usudila da pokuca, pa je ubacila papir ispod vrata, a on ostao među saksijama, i ja sam
ujutro izašao iz kuće ne videvši ga. Onda sam razmišljao o tome da bih izbegao putovanje
u Kalderon, da sam na vreme našao poruku. Sada kada ovo pišem, nekoliko meseci
kasnije, drago mi je što je nisam video, jer je putovanje u Kalderon bilo srećno.

- Ne mogu da večeram - rekoh i gurnuh u stranu tanjir sa makaronima.

- Od tuge - reče mi Hasinta - čovek ponekad ogladni, a ponekad nema apetita.

Kad sam izašao iz trpezarije ona je počela da jede makarone koje je meni
podgrejala. Hodao sam po dvorištu, posmatrao saksije i zastao ispred španske mahovine,
koja noću ispušta veoma jak miris, sličan mirisu rutvice. Setio sam se Markosa,
Medicinskog vrta, licencijenta Santane i fotografija koje nam je pokazao. Markos mi je,
pomislih, u nekoliko prilika ulio nepoverenje, ali mi nije izgledao kao terorista, a još
manje kao trovač. Shvatio sam da je to što se desilo onog dana bilo više nego dovoljno i
odlučio da to okončam tako što ću leći ranije nego obično.

U svojoj sobi, kad sam se svukao, našao sam dva računa koje sam ubacio u džep u
hotelu Kalderon. Shvatio sam da je Markosov poziv u pola šest u Ramonovu kuću bio
iskreno, vrlo čudan: pričali su sigurno, jer je razgovor trajao četiri minuta, verovatno da bi
ih obavestio da će zakasniti, međutim niko nije ništa rekao Ramonu, koji je, kako je cela
porodica znala, čekao vesti od Markosa.

Sa drugim računom u ruci sam otišao do telefona i okrenuo broj koji je zazvonio.
Javio se muški glas.

- Plaža polumeseca - reče mi - hotel Aurora.

Spustio sam slušalicu ništa ne rekavši, vratio se u sobu, stavio dva računa i papirić
koji mi je Ramon poslao po Senaidi, u fioku noćnog stočića, legao na leđa, sa rukama
prekrštenim iza glave i razmišljao na trenutak. Hasinta je ušla u sobu, svukla se i legla
pored mene.

- Ništa ne razumem - rekao sam kad sam ugasio svetlo.

- Šta ne razumeš? - upita Hasinta.

Sutradan, dok sam zalivao muholovke, neko je pokucao na vrata. Bilo je osam i
petnaest ujutro. Hasinta je bila u kuhinji i spremala doručak, otišao sam da otvorim. To su
bili Santana i Mahoro. Rekli su da im je veoma žao što su došli da me uznemiravaju tako
rano.

- Uđite - rekoh. - Jeste li doručkovali?

 - Ne želimo da Vam budemo na smetnji, don Pepe - reče Mahoro.

Rekao sam Hasinti da spremi još jaja sa kobasicama.

- Pogledajte samo, licencijente - reče Mahoro koji je pasionirani pesnik - kako don
Pepe ima lepu kuću. Da ja živim ovde, pisao bih kao Amado Nervo.

Santana, koji je opet imao fascikle u ruci, izgledao je nestrpljivo, ali nije ništa rekao
sve dok nismo završili doručak, a Hasinta izašla iz trpezarije noseći prljave tanjire. Rekao
je:

- Niste nam juče rekli don Pepe, ni meni ni licencijentu Mahoru da ste bili u
Kalderonu.

Da bih dobio na vremenu otresao sam mrvice koje su mi pale na košulju, Mahoro
se nakašljao, pročistio grlo i pljunuo u maramicu, a Santana stavio na sto račun identičan
onima koje sam stavio u fioku noćnog stočića, koji je bio dokaz da sam iz Kalderona
pozvao u Ramonovu kuću u osam sati ujutro.

- Nisam ništa rekao ni Vama ni licencijentu Mahoru - odgovorio sam - jer me ni Vi

ni licencijent Mahoro niste juče pitali gde sam bio.

- Ali ste znali, don Pepe, da sam tražio Markosa Gonsales Alkantaru, zvanog Crni.

- Da, licencijente, ali sam video da se gospodin Džim Henri ponudio da Vas odvede
tamo gde je on. Ja Vam nisam mogao ponuditi tako nešto, jer ne znam gde je Markos
Gonsales.

- Hoćete li nam sada reći, don Pepe, s kojim ciljem ste otišli u Kalderon da
potražite tu osobu? - upita Mahoro.

Rekao sam im istinu, koja mi je, kad sam je čuo iz svojih sopstvenih usta, izgledala
ne baš previše uverljiva, naročito deo da nisam našao papir koji je Senaida ubacila ispod
vrata, a u kojem me je Ramon obavestio da nema potrebe da tražim Markosa, itd. Kad sam
završio, Santana me je zadovoljno pogledao.

- Mislim da sam ja bio srećnije ruke nego Vi - reče.

 - Našli ste Markosa? - upitah.

- To tek treba da vidimo - reče Santana.

Mahoro dodade:

- Licencijent Santana je pronašao nešto što želimo da identifikujete. Hoće li Vam

biti teško da pođete sa nama, don Pepe? Potrebna su nam dva-tri sata.

- Idemo gde god hoćete - rekao sam i ustao.

Pristao sam da pođem sa njima, delimično zato što nisam imao izbora, a delimično
zato što sam bio veoma radoznao da saznam šta je to Santana pronašao.

Santana je imao veliki i izudaran auto koji je vozio punom brzinom i vrlo
nesmotreno. Zbog pravca kojim je krenuo shvatio sam da idemo u Kalderon, kao što sam i
očekivao. Ja sam sedeo između njih dvojice. Posle nekog vremena putovanja u tišini,
odlučio sam da započnem razgovor.

- Organ kome Vi pripadate, licencijente Santana - rekoh Santani - u čijoj je

nadležnosti?

Dao mi je dugačko i birokratsko objašnjenje da bi mi rekao da je Istražna uprava

takoreći desna ruka predsednika republike.

- Ispričajte nam neke slučajeve koje ste istražili - zamolih ga.

Ispričao je nekoliko, između ostalih, priču o blagajniku neke državne firme koji je
jednog lepog dana nestao sa pedeset hiljada pezosa. Pljačka se dogodila u Los Moćisu i
Santana je uhapsio blagajnika posle osam dana u Tukstla Gutjeresu.

- Kad sam ga uhvatio - reče Santana - ponudio mi je pet hiljada pezosa. „Izvinite”,
rekao sam mu, „ali ja sam fin”. Skoro da me je uvredio. Tip je sad u zatvoru. Osudili su ga
na pet godina, zbog zloupotrebe poverenja. Ono što je interesantno u ovom slučaju, don
Pepe, je to što je čovek nedelju dana pre pljačke imao u rukama više od milion pezosa.
Nije ih ni pipnuo. Pobegao je posle nedelju dana sa pedeset hiljada pezosa koje je imao u
kasi. Izgleda da je bio u vezi sa nekom ženom, pa je morao da pobegne iz grada. „Da ste
pobegli sa milion pezosa”, rekao sam mu kad sam ga zatvorio, „ne bi Vas ni sam Bog
našao”. Jer nema tog policajca, don Pepe, koji bi odoleo sumi od petsto hiljada pezosa.
Razumete me, don Pepe.

- Da, da, razumem - rekoh.

Mahoro dade ovaj zaključak:

- Ljudi očekuju da policija ne bude korumpirana, ali zašto bi tako trebalo da bude,
kad smo svi mi živa bića?

Umesto da ide ka hotelu, Santana je krenuo putem koji vodi ka rudniku. Na ulazu
u napola srušenu kuću bio je policajac koji je ustao kada nas je video da dolazimo, natukao
kapu i doveo uniformu u red. Prepoznao sam u njemu Muelasa, jednog od najpoznatijih
policajaca u Muerdagu. Debeo je, lice mu je puno bubuljica i priča se da je mentalno
zaostao. Slušao je na radiju neku narodnu pesmu. Stao je u stav mirno kad nas je video, ali
nije ugasio radio.

- Nema ništa novo, licencijente - reče Mahoru.

- Molim Vas, don Pepe - reče Santana - pođite ovuda.

Krenuo je preko neke staze, ja sam išao za njim, a Mahoro iza mene. Bio je to
prilično strm uspon i kada smo došli na vrh prvog brda zastali smo da povratimo dah.
Video sam da se Muelas spremao da oguli jednu trsku. Glas malog Pedra je odjekivao po
brdima. Nastavili smo dalje. Staza je bila nepredvidiva: delom je išla po ivici brda na istoj
visini, delom se odlučno pela na visoki vrh, a delom nas je terala da bez razloga naglo
silazimo. Primetio sam da je biljni svet Kalderona raznovrsniji nego što izgleda. Osim
akacija i plavih sveća kojih ima u izobilju, ima sladića i kasije, ladoleža, orgulja sedog
duha,12 svekrvinog jezika San Antonio, repušine, puzavice i tri vrste korinfula. Složno smo
išli napred, zemlja je menjala boju, prvo je bila beličasta, zatim se pretvorila u crvenkastu i
na kraju u sivo-plavu. Iznenada, kad smo se popeli na obronak, čuo sam brujanje koje se
nije podudaralo sa mojim dahtanjem, ni sa otkucajima na mojim slepoočnicama. U prvi
mah nisam znao šta je, ali sam kasnije shvatio da to mora da je zvuk vrenja. Jedan

12 Vrsta kaktusa.
policajac i jedan seljak, koji su igrali karte pored akacije, ustadoše kad su nas videli da
dolazimo. Santana se okrenuo ka meni kad smo stigli do jedne krivine i upozorio me:

- Samo pažljivo.

Stigli smo do izvora, odakle je izlazio oblak pare. Tlo je bilo klizavo. Hodali smo po
ivici sve dok nismo stigli do početka potoka u koji ističe voda iz vrela. Santana stade,
policajac i seljak nam se pridružiše, a ovaj nas pozdravi pruživši ruku. Santana sačeka da
obrišem naočare, koje su mi se zamaglile od pare i kada sam ih ponovo stavio, reče:

- Pogledajte - i pokaza na dno potoka.

Nisam odmah shvatio šta je Santana hteo da pogledam. Na dnu potoka, punog
zelenkastog mulja, uspeo sam da razaberem dva čudna predmeta braon boje.

- Jeste li uspeli da ih vidite? - upita Santana.

- Jesam.

- Prepoznajete li te cipele?

- To su Markosove čizma argentinke - rekoh bez oklevanja.

- Jeste li čuli, licencijente? - upita Santana Mahora, koji je upravo stigao dahćući.
Mahoro potvrdi i Santana mi reče: - Ovo što ste upravo rekli, don Pepe, smatraćemo
zvaničnom izjavom pred Ministarstvom unutrašnjih poslova.

- Ali šta znači sve to? - upitah.

Santana i Mahoro me odvedoše na jedno mesto odakle policajac i seljak nisu mogli
da nas čuju.

- Taj momak - reče Santana pokazujući na seljaka - je iz Kalderona i zovu ga

Crveni. On je pronašao čizme. Kaže da je leš u izvoru.

- Čiji leš? - pitao sam.

- Leš Markosa Gonsalesa, zvanog Crni - reče Mahoro.

Santana objasni:
 - Izgleda da se Markos vratio u Kalderon u četvrtak uveče. Ne znamo da li se
namerno bacio u vrelo, ili se okliznuo i upao. U svakom slučaju, samo treba očistiti dno da
bi se našao leš i okončati istragu.

Izgledao je veoma zadovoljno.

- Čekaju te u kancelariji licencijenta Sorilje - reče Hasinta kad sam se vratio kući.

- Zbog čega sam im ja potreban? - upitah.

- Izgleda da će licencijent pročitati Ramonov testament, a neće da ga otvori sve

dok ti ne budeš prisutan.

Otišao sam u kupatilo da obavim malu nuždu. Dok sam urinirao glasno sam
ponavljao Santanine reči:

- „Samo treba očistiti dno da bi se našao leš i okončati istragu”.

Izgledale su mi još čudnije.

Oni koji su bili za stolom u Soriljinoj kancelariji, neraspoloženo su me pogledali

kad sam ušao, jer su me čekali već sat vremena. Video sam kako tamo sede četiri
lepotanova sina, njihove žene nisu bile pozvane, ali Gringo, koji je zapalio cigaru i
usmrdeo kancelariju, jeste, i Lusero, zato što je od svih Ramonovih unuka, jedino ona bila
punoletna.

Sorilja me je primio u čekaonici.

- Kanalehas i Pako iz Kluba su ovde - objasni mi - jer su bili svedoci kada je Ramon
sastavio testament.

- A zašto ja moram da budem prisutan? - upitah.

- Zato što mi je Ramon rekao da ćeš ti biti izvršilac testamenta.

Seo sam između Lusero i Gringa. Sorilja je zatvorio vrata i spremao se da sedne za
čelo stola. Reče:

- Čin koji ćemo obaviti je potpuno zakonski ispravan.

- Naravno, licencijente - reče Herardo, koji je sudija.

- Kada neko umre pod okolnostima koje navode na sumnju da do smrti nije došlo
prirodnim putem, javnom beležniku ostaje da odluči o tome da li će odmah otvoriti
testament, ili sačekati rezultate istrage koja se sprovodi. U ovom slučaju, odlučio sam da
sada otvorim testament, jer smatram da se u dokumentu koji ćemo pročitati nalazi ključ
misterije koju vlasti pokušavaju da razreše. Da li postoji neka primedba u pogledu
otvaranja testamenta?

- Što se mene tiče, ne postoji - reče Herardo.

- Čini mi se da je odlučan stav koji ste Vi zauzeli, licencijente - reče Alfonso -

najispravniji. Da li i vi imate isto mišljenje, momci? - upita, gledajući oko sebe.

- Da - odgovoriše u glas mogući naslednici, osim Lusero.

Činilo mi se da su članovi porodice Taragona hteli što pre da saznaju šta im je

Ramon ostavio. Ja sam se umešao:

- Želim da znam da li je pozvan ili, barem, da li se neko potrudio da pozove još

jednog mogućeg naslednika.

Zavladala je tišina. Alfonso me je gledao kao da nije razumeo šta sam rekao.

- Još jednog mogućeg naslednika, na koga mislite, don Pepe?

- Na Markosa.

Alfonso kao da se tek tad setio tog skoro zaboravljenog lika.

- Ah! Ali Markos nije mogući naslednik. Da li je neko čuo od mog strica da će
Markos nešto naslediti? Ja nisam.

- Ni ja - reče Amalija.

- On je Ramonov nećak - objasnih.

 - Da, ali nije rođeni - odvrati Herardo.

- On je jedini Ramonov naslednik - reče Pako iz Kluba. - Kladio sam se u petnaest

hiljada pezosa da će taj momak sve da nasledi.

Opet je zavladala tišina.

- U svakom slučaju - reče Sorilja - osoba koju si ti upravo pomenuo nije pozvana i
nisam čak ni pokušao da je pozovem.

- To sam hteo da znam - rekao sam, praveći se da sam zadovoljan.

Sorilja se, veoma svečano, pobrinuo da Kanalehas i Pako iz Kluba prepoznaju svoje
potpise na koverti i da se uvere da je pečat netaknut. Kada je ta formalnost ispunjena,
prelomio je pečat, otvorio koverat, izvadio papir koji se nalazio unutra i počeo da čita:

- „Imenujem za izvršioca testamenta, opunomoćenog izaslanika u vezi sa

ispunjenjem moje želje u raspodeli moje imovine, dugogodišnjeg prijatelja Hosea Laru i
nalažem da mu se da sto hiljada pezosa kao nadoknada za neugodnosti koje će doživeti...”

- Testament odlično počinje - reče Herardo - u don Pepea imamo veliko poverenje.

- „...Mojoj kućnoj pomoćnici Senaidi, koja je sa toliko odanosti služila mnogo

godina mene i moju suprugu Leonor, ostavljam kuću u predgrađu San Hose i dvesta
hiljada pezosa, da u miru proživi poslednje godine svog života...”

- Veoma ispravno, veoma ispravno! - reče Amalija. - Drago mi je da se stric setio

Senaide.

- „...Mojoj unuki Lusero, kojoj dugujem trenutke radosti kojih je bilo malo tokom
poslednjih meseci, jer igra sa mnom šah, ostavljam milion i sto hiljada pezosa koji se
nalaze na mojoj štednoj knjižici u banci De la Lonha...”

- Lusero, odmah sutra idi u banku - reče Alfonso - da povučeš određene poteze
kako ne bi morala da platiš porez.

Lusero zaplaka.

- „...Mojoj bratanici Amaliji, koja se žrtvovala za mene, došavši da živi kod mene, i
vodeći računa o mom zdravlju više od mog ličnog lekara, ostavljam luster sa prizmama
koji se nalazi u dnevnoj sobi...”

Usledila je pauza.

- I šta još? - upita Gringo.

- Ništa više - reče Sorilja i nastavi da čita: - „...Mom bratancu Alfonsu ostavljam
kožnu prostirku...”

- Prostirku ili novčanik? - upita Alfonso.

- „...kožnu prostirku koja se nalazi na radnom stolu...”

- Kakve su ovo gluposti! - reče Alfonso.

- „...Mom bratancu Herardu ostavljam ostavljam taj isti sto, koji mu se toliko
sviđa...”

- Ali nemam ni gde da ga stavim!

- „...Mom bratancu Fernandu ostavljam stolicu za penjanje na konja koju imam u

Mankuerni.”

- Zašto stolicu, kad ja jašem samo kada sam bez auta?

- „...Mom nerođenom bratancu, Džejmsu Henriju, ostavljam pepeljaru sa mojim

inicijalima...”

Gringo reče nešto na engleskom što nisam razumeo.

- „...Mom nećaku Markosu ostavljam moj deo prihoda od rudnika Kovadonga, koji
je pronašao i koji će on eksploatisati...”

- Nemoguće! - reče Pako iz Kluba. - Mora da je neka greška!

- Ostatak moje imovine, koji iznosi otprilike sedamnaest i po miliona pezosa -

Sorilja nastavi da čita - ostavljam u nasledstvo Klubu u Muerdagu...”

Kada je došao do ove tačke, Herardo i Fernando su ustali, Alfonso je otvarao vrata.
Nagnuo sam se ka Lusero, koja je prestala da plače, da je pitam:
 - Možeš li mi reći da li je Markos nosio čizme argentinke kada je u petak došao u
kuću?

- Nije - reče bez oklevanja - kupio je nove cipele.

Kad sam se vratio kući, Hasinta me upita:

- Šta stoji u testamentu?

- Sve same gluposti.

Ostavio sam šešir na čiviluku i otišao u svoju sobu, otvorio fiočicu na noćnom
stočiću, izvadio jedan od računa, otišao do telefona i okrenuo broj. Javio mi se isti muški
glas:

- Plaža polumeseca, hotel Aurora.

- Recite mi kako se stiže do tamo.

 XIII

Onaj ko hoće da ide iz Muerdaga u Tikoman mora da promeni tri autobusa, putuje
dvanaest sati, izgubi četiri sata u Meskali, ruča u pet popodne i večera u ponoć. Kad sam
izašao iz autobusa na stanici u Tikomanu osetio sam vrućinu i morao da skinem prsluk - to
se dogodilo uprkos tome što sam obukao najlaganije odelo koje imam - a kad sam izašao
na ulicu osetio sam još jaču vrućinu pa sam morao da skinem sako. Otišao sam pešice do
luke. Bilo je pola osam ujutro, more mirno kao ulje, bila su usidrena dva čamca za lov na
škampe, a u daljini sam video pelikane kako lete. Otišao sam do mola i upitao nekog
čoveka koji je čistio ribu, za čamac koji vozi na Plažu polumeseca.

- To je onaj - reče i pokaza na jedan sa ciradom i klupama koji se zove „Lupita”. -

Kreće u devet.

To se podudaralo sa uputstvima koje mi je dao upravnik hotela Aurora. Vratio sam

se na nasip i ušao u restoran koji je bio otvoren i koji se zove „Tikomanska kraljica” i
naručio doručak. Bio sam tamo skoro do devet, jer je mesto bilo prijatno i klimatizovano.
„Lupita” je isplovila u deset. Ostali putnici su bili jedna četvoročlana porodica crnaca koja
je išla da provede dan na plaži.

- Danas mi je slobodan dan - reče mi otac, koji je bio pekar.

Mora da sam bio sumnjiv: starac, sa prslukom, sakoom, šeširom i kravatom i bez
kupaćih gaća.

- Ostaćete na Plaži? - upita me čamdžija.

- Tražim neke prijatelje - rekoh mu.

Opisao sam najbolje što sam mogao Markosa i njegovu suprugu, ali čamdžija ih se
nije sećao.

- Mnogo ljudi dolazi! - reče mi. - Skoro svakog dana odvezem nekog ko odseda u
hotelu Aurora.

Putovanje je trajalo jedan sat, krenuli smo iz jednog zaliva i ušli u susednu uvalu.
Videli smo kako se planine malo udaljavaju, a zatim se ponovo približavaju. More je bilo
potpuno mirno. Dečak koji je pomagao čamdžiji stao je na pramac, skočio u vodu noseći
uže i vukao ga sve dok nije nasukao čamac. Mi putnici smo skinuli cipele da bi se iskrcali.

Plaža je stvarno imala oblik polumeseca i bila je oivičena kokosovim palmama. Tu

su bile ribarske kuće, dva čamca u stanju raspadanja, mreže, momak koji je zabacivao
udicu i dva psa.

- Hotel Aurora je tamo - reče mi čamdžija.

Bila je to zidana građevina koja se nalazila na brdu.

- Kad se vraćate u luku? - upitao sam ga.

- U tri.

Krenuo sam jednom stazom punom čkalja. Varzilo je bilo u cvetu. Kad sam došao u
predvorje hotela kupao sam se u znoju. Pod je bio u crvenom mozaiku, kao i onaj u hotelu
Kalderon. Ušao sam u hol i otišao na recepciju.

- Jeste li Vi zvali telefonom? - upita čovek iza pulta.

Pošto mi je rekao da je on upravnik, izvadio sam novčanicu od sto pezosa.

Kao i u Kalderonu, nije mi bilo teško da dobijem informacije, upravnik mi je rekao

da Markos nije u hotelu, ali je, naprotiv, izjavio da je neko u četvrtak telefonom izvršio
rezervaciju za dve osobe na ime „Anhel Valdes i supruga” i nije se pojavio.

- Jeste li sigurni? - upitao sam upravnika.

Za još sto pezosa mi je pokazao knjigu gostiju. Nisam imao izbora. Od petka do tog
dana niko nije došao u hotel. Shvatio sam da je čamdžija preterao, i da je hotel Aurora
jednako loše poslovao kao i onaj u Kalderonu. Takođe sam shvatio da su putovanje,
neprospavana noć i dvesta pezosa koje sam dao upravniku uzalud potrošeni.

- Dajte mi onda jedno pivo - zatražio sam od upravnika.

Nije hteo da mi ga naplati. Popio sam ga na jednoj od platnenih stolica u predvorju,

a zatim sam zaspao. Kad sam otvorio oči, u uvali je bio sivi čamac.

- A taj čamac? - upitao sam upravnika.

- To je vladin čamac.

- Dajte mi jednu rakiju.

Počeo je da duva svež vetar. Obukao sam prsluk tada, a sako kada sam se ukrcao na
„Lupitu”. Putovanje nazad je bilo mnogo drugačije nego kada smo dolazili. More se
uzburkalo, pekarevoj ženi je bilo muka i povraćala je, vladin čamac je krenuo sa Plaže
polumeseca posle nas i kad smo stigli u luku već je bio na nasipu.

Naoblačilo se i počela je da pada kišica, zahladnelo je, bilo je četiri popodne, a

autobus za Muerdago je kretao u šest. Opet sam otišao u „Tikomansku kraljicu”. Shvatio
sam da sam gladan i poručio sam nešto za jelo.

Bilo je dvadeset do šest, već sam popio drugu kafu, platio račun i spremao se da
ustanem, kada sam video da ulicom prolazi jedna žena, koja je, da bi se zaštitila od kiše,
obukla pončo. Bio je to Markosov pončo.

Krenuo sam za njom niz ulicu i morao da potrčim da bih je sustigao.

- Slušajte, gospođice - rekoh.

Ona se uplašeno okrete. Bila je veoma lepa. Ne samo da je bila lepa, već je bila ona
ista devojka čiju nam je fotografiju pokazao Santana. Nisam imao vremena da smišljam
laži i rekao sam joj prvo što mi je palo na pamet:

- Tražim Markosa.

Po njenom izrazu lica sam shvatio da je poznavala nekog po imenu Markos. Nisam
joj dao vremena da to porekne.

- Zovem se Hose Lara, ja sam Markosov prijatelj i moram da razgovaram sa njim.

 Ona me je sumnjičavo gledala. Mora da sam joj ulivao poverenje jer mi je na kraju
rekla:

- Markos je u bolnici.

- Šta mu je?

- Imao je teško trovanje. Malo mu je falilo da umre.

Tek tad mi je pala na pamet mogućnost da su Markos i Ramon pili iz iste flaše.

- Odvedite me kod njega - zamolio sam ženu. - Moram hitno da ga vidim.

Uz put mi je rekla da je Markos zaspao u autobusu kad su krenuli iz Meskale i kada

je pokušala da ga probudi kad su stigli u Tikoman, shvatila je da je na samrti.

- Morala sam da ga odvedem u Bolnicu ratne mornarice, jer su u Civilnoj odbili da

ga prime zato što nemaju aparate potrebne za njegovo lečenje. Tek danas su mu dali
serum.

- Šta je rekao lekar?

- Da se Markos otrovao nekom nepoznatom supstancom koju je pojeo ili popio.

Kaže da je isto tako kako se izvukao, mogao i da umre, jer nije mogao da mu da
protivotrov.

- Da li su mu se pojavile plave fleke na dnu donje usne? - upitah.

Ona me začuđeno pogleda.

- Otkud znate?

- Jedan moj prijatelj je umro od toga.

Da bi me pustili da uđem u Bolnicu ratne mornarice, morao sam da dam svoje

podatke i na kraju pedeset pezosa stražaru koji me je pustio da uđem u sobu u kojoj je
Markos bio jedini bolesnik. Nisam mogao da ga prepoznam.

Smršao je i bio zelen u licu, spavao je i izgledalo je kao da je mrtav. Njegova

supruga mu se približila i dirala ga po ramenu sve dok nije otvorio oči.
 - Ovde je jedan gospodin koji želi da razgovara sa tobom.

Markos me je prepoznao i lagano se nasmešio.

- Kako se osećaš? - upitah ga.

- Malo bolje - reče promuklim glasom.

- Imam svašta da ti pričam. Hoćeš li da pričamo sada ili da dođem sutra?

- Sada.

Bio sam tako srećan što sam konačno pronašao čoveka kojeg sam tražio! Ko bi
mogao da pretpostavi da će sledeći trenutak biti najsramniji u mom životu? Prvo sam čuo
da se otvaraju vrata, a kad sam se okrenuo video sam kako ulaze Santana i Mahoro praćeni
nekolicinom policajaca.

Markos ja prebačen u Muerdago ambulantnim kolima u kojima je bio lekar i vojna

pratnja. Markosova supruga i ja smo išli Santaninim autom. Ja sam sedeo napred, između
Santane i Mahora, a ona pozadi, sa jednim policajcem. Na prvom delu putovanja nismo
pričali, ali kad smo stali kod jednog restorana pored puta i nas trojica koji smo sedeli
napred izašli iz auta, Santana me uhvati pod ruku i reče:

- Nemojte biti neprijateljski raspoloženi prema meni, don Pepe, jer to ne bih
mogao da podnesem!

- Prevarili ste me - rekoh mu - jer uopšte nisam poverovao u priču da je Markos

upao u vrenje. „Samo treba očistiti dno da bi se našao leš”, rekli ste. Sve same laži!

- U redu, don Pepe, izvinite. Ali licencijent Mahoro i ja smo znali da ste, kada ste
išli u hotel Kalderon, doneli dva papirića koja niste hteli da nam pokažete.

Pošto nisam hteo da razgovaram o toj temi, počeo sam neraspoloženo da šetam.
Oni su išli iza mene.

- Skrećem Vam pažnju, don Pepe - reče Mahoro - da je licencijent insistirao na

tome da prekjuče ujutro odemo kod Vas. Je li to tačno, licencijente?

- Jeste, ja sam insistirao. Ali ne budite neraspoloženi, don Pepe, kad je zahvaljujući
Vama sve ispalo tako dobro. Već sada licencijent može da okonča njegovu istragu, a ja
mogu da okončam svoju. Dođite da popijemo piće da nazdravimo ovoj pobedi pravde.

Gledao sam ih što sam mogao prezrivije. Ti činovnici koji svode račune na petnaest
dana, pomislih, samo misle kako da okončaju istragu.

- Neću, hvala - rekoh im otresito.

Oni su otišli u restoran i naručili pečenu prasetinu, a ja sam ostao i šetao po

predvorju, ali sam bio gladan i žedan, pa sam zato na kraju ušao u restoran, prišao šanku i
naručio kolač i pivo.

- Pridružite nam se don Pepe - dobaci Mahoro sa stola.

- Neću, hvala - ponovih, a zatim rekoh konobarici: - Dajte mi dva kolača i dva
piva.

Kada mi ih je konobarica donela, uzeo sam od svakog po jedno i otišao da ponudim

Markosovu ženu koja je bila sama na zadnjem sedištu auta. Policajac je izašao da večera i
stavio joj je lisice na ruke. Kad sam joj prišao, nastavila je sa tvrdoglavošću i gledala kroz
prozor u suprotnom pravcu.

- Evo, doneo sam Vam ovo - rekoh joj.

Ona se okrenula, pogledala kolač i pivo, zatim je mene prezrivo pogledala - znao
sam to, iako je bio mrak - i rekla mi:

- Neću, hvala.

Vratio sam se u restoran, seo za sto sa licencijentima i prihvatio tekilu i pečenu

prasetinu.

Kad sam došao kući zvonilo je za misu u šest. Hasinta se probudila kad sam ušao u
sobu.

- Kako je bilo? - upita.

- Loše. Ispao sam budala što sam otišao u Tikoman.

Legao sam i duboko zaspao. Kad sam se probudio opet se smrkavalo. Hasinta je ušla
u sobu i upalila svetlo.

- Licencijent Sorilja je u dnevnoj sobi - reče mi. - Ovo je treći put da dolazi da te
traži.

- Šta sad hoće?

- Da popriča sa tobom čim se probudiš.

- Budan sam.

Poslao sam Sorilji ključ od vitrine da popije piće dok se ja umijem i obučem kućni
ogrtač i papuče. Kada sam ušao u dnevnu sobu našao sam ga kako mrda vrhom stopala, a
to je znak da je nervozan. Kad me je video ustao je i rekao:

- Pepe, tako mi je drago što te vidim!

- Šta se događa?

- Jutros sam primio pismo od Ramona.

- Pismo od Ramona?

Izvadio ga je iz džepa i dao mi ga. Kada sam video koverat shvatio sam da je to bilo
pismo koje je Ramon napisao u četvrtak uveče i koje je Senaida išla da stavi u poštansko
sanduče. Unutar prvog koverta bilo je pismo i još jedan zatvoreni koverat.

- Pročitaj ga - zatraži Sorilja.

Pisalo je sledeće:

„Dragi Pablo Sorilja,

molim te da mi učiniš jednu veliku uslugu: dodaj testamentu koji sam juče sastavio
odredbu koju ćeš naći priloženu i poništi klauzule koje joj protivreče. Nemoj misliti da se
loše osećam, samo želim da sve dovedem u red. Izvini na uznemiravanju.

Ramon Taragona. (potpis)”

- Je li to pravosnažno? - upitao sam.

- Potrebna su dva svedoka.

Otišao sam do vrata i povikao:

- Hasinta!

Kada je Hasinta došla, Sorilja je otvorio drugi koverat i počeo da čita:

„Pošto sam obavio veoma dug razgovor sa mojim nećakom Markosom Gonsales
Alkantara, sa kojim sam iz dana u dan sve više zadovoljan i koji mi izgleda kao jedan
progresivan čovek, odlučio sam da promenim svoju poslednju želju iskazanu u dokumentu
sastavljenom dana (... itd.) i da njemu ostavim sve ono što sam prethodno ostavio Klubu.”

- Iskreno - reče Sorilja, skidajući naočari - ovaj drugi testament mi je razumniji od

prethodnog, jer ostaviti sedamnaest i po miliona pezosa Klubu bilo bi preterano.

- Naravno - dodade Hasinta - normalnije je ostaviti ih nekom rođaku.

- Da li znate gde je Markos? - upitah. - U zatvoru. Osumnjičen je, između ostalog,

da je otrovao Ramona.

- Ah, kakva nezahvalnost! - povika Hasinta - kako je to strašno!

- Ako se dokaže njegova krivica - ukaza Sorilja - drugi testament će automatski biti
poništen.

Ali ono što me je tada brinulo nije bila zakonska ništavnost ili validnost drugog
testamenta, već činjenica da je ono što je u njemu pisalo činilo jedini poznati motiv zbog
kojeg bi Markos otrovao Ramona.

- Jesam li ja i dalje izvršilac testamenta? - upitao sam.

 - Tako stoji u prvom testamentu - reče Sorilja - a ne postoji ništa što poništava tu
odredbu u drugom.

Markos je, kako mi je rekao Muelas kada sam sutradan otišao u zatvor, bio „mnogo
bolje”, izašao je iz zatvorske bolnice, gde je proveo prethodni dan i bio je u jednoj od
ćelija. Dao sam Muelasu propusnicu koju mi je nabavio Mahoro i on je veoma pažljivo
pregledao, ali ne pokazujući da je shvatio ono što je pisalo.

- To je propusnica - objasnih. - Tu piše da sam ovlašćen da uđem u zatvor i posetim

zatvorenika.

- Tako je - rekao je Muelas, ali se nije ni pomerio.

Bili smo u stražarskoj sobi, sami Muelas i ja. Izvadio sam dvadeset pezosa i dao mu.

- Izvolite ovuda, don Pepe - reče Muelas i ode da skine ključeve.

Prošli smo kroz dvorište i ušli u jedan mali hodnik, prošli pored ćelije za pijance,
Muelas je otključao sledeća vrata i uveo me u tamnu i vlažnu ćeliju u kojoj je bio nužnik
koji je strašno smrdeo. Markos je ležao na poljskom krevetu, pokriven pončom. Čudno, ali
bilo mu je drago što me vidi.

- Dobar dan, don Pepe - reče i ustade.

Muelas je pokupio neke prljave tanjire koji su bili na podu i ostavio nas same. Seo
sam na poljski krevet, pored Markosa, koji mi objasni:

- Zatvorska hrana je mnogo loša. Sredio sam da mi donesu nešto iz hotela

„Univerzal”, ali je debeli policajac koji je upravo izašao usput pola pojeo.

Obećao sam da ću se pobrinuti da mu Hasinta donese korpu sa namirnicama, a

zatim sam načeo temu koja mi je bila važna.

- Znaš li da je Ramon umro?

- To su mi rekli.
 - I da je umro od trovanja?

- I to znam.

- Ti i on ste pili konjak.

- To smo radili svake noći. U četvrtak je teča više popio, jer je u flaši bilo malo
konjaka, pa sam ja popio dve čaše, a zatim sam pio rakiju. Teča je dokrajčio konjak.

- To ti je spaslo život, jer je konjak bio otrovan.

- To sam i mislio.

- Ti si znao gde drže lek.

- Jesam, ali nisam znao da je otrovan.

- Ali imao si knjigu, Medicinski vrt, u kojoj piše da je sirova vodica smrtonosna.

- Nisam pročitao taj deo.

- Ali imao si knjigu, neko je video kod tebe i to je uneto u zapisnik koji je
sastavljen.

- Hoćete da kažete da sam osumnjičen da sam otrovao mog teču?

- Upravo tako.

- Ali obojicu su nas otrovali u isto vreme! Mogu da izvadim lekarsku potvrdu.

- Bilo bi zgodnije da si umro, a ne kao što se dogodilo, da si se samo malo otrovao.

- Ali zašto bih ja bio taj koji je otrovao teču? Šta bih time dobio? On mi je te noći
dao ček na četrdeset hiljada pezosa.

- Da li znaš da je Ramon te noći napisao drugi testament u kojem tebe imenuje za

naslednika celokupnog bogatstva, osim nekoliko legata.

Markos je pokrio lice rukama.

- Shvataš li sada da se nalaziš u veoma teškom položaju?

- Don Pepe, ja nisam ubio teču.

 - Znam, ali si umešan u podmetanje požara u „Globu” i to te čini veoma
sumnjivim.

- Nemam nikakve veze ni sa požarom u „Globu”.

- Hoćeš da kažeš da si optužen za dva zločina koja nisi počinio? Neverovatno.

Slegao je ramenima i rekao fatalističkim tonom.

- Rodio sam se na izgubljenom ranču, otac mi je bio zemljoradnik, zovu me Crni, i

jedini dodir sreće koji sam osetio, a to je da mi teča ostavi nasledstvo, jeste sada dokaz da
sam ga ja ubio. Proklet sam. I to nije sve, već ranije sam se pobrinuo da izgubim tu sreću,
jer sam potpisao ugovor sa svojim rođacima kojim se obavezujem da im dam četiri petine
nasledstva.

- Dobro - rekoh mu - objasni mi šta je pitanju.

Kada sam mu rekao da želim da ga vidim, Alfonso me je odmah uveo u svoju ličnu
kancelariju. Čekao me je na vratima raširenih ruku.

- Don Pepe - reče mi kad sam ušao - već znam da ste Vi uspeli da uhvatite tu
bitangu.

Nisam mogao da izbegnem zagrljaj. Kad sam se udaljio od njega i kad smo seli,
rekao sam mu:

- Ne znam da li ti je Sorilja pričao o pismu koje je dobio.

- Kakvo pismo je dobio Sorilja?

- Ono koje je napisao Ramon.

Očigledno ništa nije čuo. Rekao sam mu da je Ramon napisao drugi testament i u
čemu se sastojao. Lice mu je zablistalo.

- U tom slučaju - reče mi - mojoj braći, sestri i meni pripada mnogo veći deo od
onog koji nam je pripao po prvom testamentu, jer smo sa Markosom potpisali ugovor u
kojem stoji da se ono što dobije bilo ko od nas četvoro ili naš rođak, deli na pet jednakih
delova.
 - Shvatam - rekoh. - Ono što je tužno u ovom slučaju je to da su se Mahoro i
Santana založili da dokažu da je Markos otrovao Ramona, čime bi se poništio drugi
testament.

Zadivila me je brzina kojom je shvatio da je došlo do preokreta u problemu.

- Ali nećemo dozvoliti da dva policajca vode taj predmet onako kako se njima
sviđa.

- Naravno da nećemo.

- Markos je bez sumnje budala, ali nije ubica.

- To isto i ja mislim.

- Meni se čini, don Pepe, da moj stric nije ubijen, nego da je izvršio samoubistvo.

- Bio je veoma bolestan.

- Na stranu bolest, već konstantno poniženje da zavisi od drugih ljudi da bi obavio

sasvim obične i svakodnevne životne radnje.

- Grozna situacija.

- Ja sam razmišljao da je jedan takav čin, iako je naravno greh, naš gospod Bog
oprašta.

- Imam poruku koju mi je poslao Ramon u četvrtak uveče, ali je nisam pročitao do
petka kad je on već bio mrtav, i koju ne znam kako da protumačim.

Dao sam mu papirić koji je Senaida ubacila među saksije.

- „Ptičica je stigla, mada sa velikim zakašnjenjem” - pročita Alfonso. - Mislite li da

je moj stric mislio na ptičicu večnog blaženstva?

- Moguće.

- „Svi poslovi koji su bili nerešeni sada su sređeni”. Meni se čini da je to jasno.
Pismo nekoga ko zna da će umreti. Poruka samoubice. Šta Vi mislite, don Pepe?

- Moglo bi se tako protumačiti.

 - „Nemoj da se mučiš i da radiš ono što sam te zamolio”. Ovo ne razumem.

- To se ne uklapa u priču.

- Vidite, don Pepe, ja ovde u banci imam jednu devojku od poverenja koja
poseduje neobičnu sposobnost da oponaša tuđe rukopise. Šta mislite, don Pepe, da joj
damo taj papir i da napiše ovde u ovom uglu, gde je prazan prostor, nešto kao „nemojte
nikoga kriviti za moju smrt”?

- Mislim da je to nepotrebno - odgovorio sam, uzeo mu papir i stavio ga u džep -

naročito kada se ti i ja slažemo da je Ramon sam sebi oduzeo život.

- U tome smo, don Pepe, Vi i ja potpuno saglasni.

- U svojstvu izvršioca testamenta - nastavio sam - moram da ti postavim sledeće

pitanje: da li ste ti i tvoja braća u mogućnosti da isplatite avans od tri i po miliona u
gotovini koliko pripada Markosu kao njegov deo nasledstva?

- Mislite li da je to neophodan uslov da bi se zaključio taj predmet?

- Svakako.

- Onda, don Pepe, Markos može da računa na gotovinu kad god bude hteo. Ova
banka mu stoji na raspolaganju.

Kad sam izašao iz banke De la Lonha, umesto da kroz gradsku kapiju krenem pravo
mojoj kući, pošao sam ulicom Sonaha ka Ramonovoj. Uspeo sam da vidim Gringa kako
izlazi iz kuće uz tresak vratima, ulazi u auto uz još jedan tresak, naglo kreće i odlazi. Kad
mi je Senaida otvorila, prokomentarisao sam:

- Gospodin Džim je otišao ljut.

Ona mi reče u poverenju:

- Našao je u smeću neke portrete gospodina Markosa koje je nacrtala gospođica

Lusero.
 - U smeću?

- Ona sama ih je pocepala i bacila u smeće. Ja sam iznela korpu za smeće iz sobe za
stari nameštaj i nosila je kroz dvorište kada sam srela don Džima, koji mi je rekao: „Šta to
nosiš?”. „Ma ništa”, rekla sam, „smeće”. On je izvadio delove portreta, gledao ih i ništa nije
rekao, samo se zacrveneo i otišao.

Amalija i Lusero su bile svaka u svojoj sobi i pakovale su se. Izašle su u hodnik kad
im je Senaida rekla da sam došao.

- Mnogo mi je žao što moram da odem iz ove kuće - reče Amalija, koja očigledno
nije čula za drugi testament.

- Hoćete li kafu, don Pepe? - upita Lusero.

- Neću, hvala. Došao sam samo na trenutak da vas pozdravim i da vam kažem da je
Markos u zatvoru.

- To već znamo - reče Amalija hladno.

Lusero ništa nije rekla. Nastavio sam:

- Izgleda da je hrana koju mu daju u zatvoru strašno loša. Moja žena će mu odneti
korpu sa namirnicama, ako želite da mu pošaljete nešto, ona mu može odneti.

- Ja mu ništa neću poslati - reče Amalija.

- Mislim da ja hoću - reče Lusero.

Onda sam se pozdravio sa njima.

Na podu, pored vrata sobe u kojoj je stanovao licencijent Santana u hotelu

Univerzal, bilo je nekoliko praznih flaša i poslužavnik za dvoje sa ostacima doručka. Na
bravu je bila okačena cedulja na kojoj je pisalo: „Molim vas, ne uznemiravajte”. Približio
sam se i čuo glasove. Sišao sam niz stepenice i otišao u upravu.
 Podigao sam slušalicu telefona na recepciji i rekao službeniku:

- Dajte mi sobu 36.

Bilo je pola jedan. Kad se Santana javio, rekao sam:

- Imam jedan predlog za koji mislim da će zanimati Vas i licencijenta Mahora.

- Je li u pitanju novac?

- Da nije, ne bih Vam ni pričao. Možete li da dođete obojica u jedan sat u bar u
Klubu?

- U pola dva.

- U redu.

Spustio sam slušalicu.

Vratio sam se kući. Hasinta je stavila stolicu za ljuljanje u dvorište i sela da krpi
čarape. Stavio sam ruke u džepove i počeo da se šetam, govorio sam kao da prepričavam
neki trač.

- Izgleda da je Lusero nacrtala nekoliko Markosovih portreta, a zatim ih je

pocepala i bacila u smeće.

Kada sam dotakao tu temu, zastao sam i pogledao u svoju suprugu. Ona brzo
podiže pogled, ponovo ga spusti i nastavi da krpi. Sačekao sam.

- Mora da su se viđali - rekla je najzad ne pogledavši me.

- Kada Hasinta kaže za dve osobe da „mora da se viđaju”, to znači da imaju intimne
odnose.

- Otkud znaš? - pitao sam.

- Videla sam ih jedno popodne sa terase na krovu, kroz prozor sobe pored
kokošinjca. Bilo je bez emocija.
 Pocrvenela je.

Kada sam stigao u bar u Klubu seo sam za izdvojeni sto u uglu, u nameri da niko ne
čuje ono što ću reći Santani i Mahoru. Stigli su malo pre dva. Sačekao sam da Pedrito,
konobar, donese ono što su oni naručili i počeo priču:

- Ono što ću vam reći, reći ću vam u svojstvu izvršioca testamenta Ramona
Taragone.

Gledali su me sa poštovanjem. Nastavio sam:

- Onima koje ja zastupam, naslednicima, u interesu je da izbegnu skandal koji

može da izazove vest da je Ramon ubijen. Žele da znaju da li postoji neki način da
izbegnemo da se to dogodi.

- U tom slučaju licencijent Mahoro ima reč - reče Santana - jer smrt gospodina
Taragone nije u mojoj nadležnosti.

Mahoro reče:

- Mnogo mi je žao, don Pepe, ali je prekasno. To smo mogli da sredimo one noći
kad smo stali da večeramo na putu iz Tikomana. Sada predmet nije više u mojim rukama.
Već sam ga predao šefovima, tako da se zatvorenik nalazi u nadleštvu sudije, samo još ovaj
treba da odredi datum kad će početi suđenje.

- Kakva šteta - rekoh i obratih se Santani. - A Vi, licencijente, vidite li načina da

okončate istragu o „Globu”, a da ne uplićete Markosa Gonsalesa i njegovu suprugu?

- Nemojte ni da me pitate, don Pepe, to je nemoguće. Imajte na umu da je hapšenje

koje smo pre neki dan uspeli da obavimo kraj istrage koja traje mesecima. Nemate pojma
koliko mi je bilo teško da se ubacim u terorističku grupu kojoj ti mladi ljudi pripadaju.
Znate već kako su komunisti podozrivi. Nikad se međusobno ne okupljaju. Slučajno sam
upoznao jednu devojku iz grupe; pošto sam već znao kakvi su oni, insistirao sam da
upoznam njene prijatelje. Ona nije odmah htela da me upozna sa njima, ali konačno me je
odvela. Imao sam sreću da je na skup kojem sam prisustvovao, a koji je bio baš u kući ovih
bitangi koje su uhapšene, došao i sam uspaljeni momak za kojim smo tragali. Neki Evodio
Alkoser. Mislio sam da ću time okončati istragu. Ali ništa od toga. To dvoje je pobeglo.
Morao sam da idem u Kuevano i da dolazim u Muerdago, zatim da idem u Tikoman, a
uhvatili smo ih zahvaljujući Vama, don Pepe. Zamislite samo šta bi mi rekli šefovi da se
vratim u Meksiko praznih ruku.

- Shvatam Vašu situaciju - rekao sam, napravio pauzu i rezignirano dodao: - Reći
ću onima koje zastupam da nema načina da postignem ono što su tražili.

- Definitivno - reče Mahoro - nema.

- Znate li koliko su spremni da plate zadovoljavajući dogovor. Tri miliona pezosa.

- Samo trenutak, don Pepe - reče Santana - šta oni smatraju zadovoljavajućim
dogovorom?

- Ima dva dela, izveštaj u kome stoji da je do smrti Ramona Taragone došlo
nesrećnim slučajem. I drugi, izveštaj u kom stoji da se osobe za kojima se tragalo u vezi sa
požarom u „Globu” nisu pojavile i da se pretpostavlja da su se udavile.

- Trebalo je to ranije da kažete, don Pepe - reče Mahoro - mislim da se prvi deo,
što se mene tiče, može srediti, naročito ako se ima u vidu da ima dovoljno novca da se
plate naknade. Znate već o čemu se radi. Mnogo ljudi je umešano. Morate da ih platite da
bi sačuvali diskreciju. Šta Vi mislite, licencijente?

- Mislim da ima prepreka - reče Santana - ali nijedna nije nepremostiva.

Obećali su da će srediti papire i osloboditi zatvorenike sutra u isto vreme, a ja sam

im obećao da ću spremiti novac. Kad sam ustao od stola ostavio sam ih da rasprave o
detaljima operacije.

Te večeri Senaida je donela pitu koju je Lusero spremila za Markosa.

- Sos je isti kao za pitu od gnjuraca - objasni Hasinta - ali pošto nije imala gnjurce
stavila je pileće belo meso.
 Kad je Senaida otišla, Hasinta je prokomentarisala gledajući pitu.

- Vidi se da ga još uvek voli.

- Odnesi je Markosu već jednom - rekoh.

Kad se moja žena vratila iz zatvora reče mi:

- Dala sam pitu jednom debelom policajcu koji je bio na ulazu.

- Bolje je tako - rekoh.

Sutra ujutro Kanalehas me je pozvao telefonom.

- Jesi li pravio još sirove vodice?

- Niti sam je pravio, niti ću je praviti.

- Onda da te obavestim da se u bolnici nalazi jedan policajac po imenu Muelas sa

veoma jakim trovanjem i plavim tačkama na dnu donje usne.

- Mora da je popio sirovu vodicu koju prodaju travari na pijaci.

Srećom, to nije bila kvalitetna sirova vodica, pa je Muelas ostao ćelav, ali je još
uvek živ.
 XIV

Tokom nekoliko meseci činilo mi se da se priča koju sam vam ispričao dobro
završila. Santanu i Mahora više nisam video. Markos i njegova supruga su se nastanili u
Meskali i sa preostalih pola miliona su otvorili narodni restoran, gde se, kako su mi rekli,
jede prilično dobro, naročito tamal de kasuela. Četvoro lepotanove dece je podelilo ono
što je ostalo od nasledstva, po nekima na pravedan način, a po drugima povoljan za
Alfonsa: Fernando je dobio Mankuernu, za čim je oduvek težio, Herardo kuće u
predgrađu San Antonio, Amalija kuću porodice Taragona, ali svi Alfonsu plaćaju kamatu
jer je on obezbedio tri i po miliona koje je morao da isplati u gotovini. Alfonsu je, osim
toga pripalo ono što on zove „torba”, a to je zbir akcija za koje samo on zna koliko vrede.
Amalija, Gringo i Lusero su nastavili da žive u staroj Ramonovoj kući. Lusero je uložila
milion pezosa koje je nasledila u fiksne kamatne stope. Senaida je ocenila da je dovoljno
radila i preselila se u kuću koju joj je Ramon ostavio u predgrađu San Hose. Meni su tačno
na vreme dali sto hiljada pezosa koji su mi pripadali, a ja sam ih, opet, predao Klubu kao
zadužbinu, u zamenu - veoma skromnu - za dvadeset sedam i po miliona koje im je
Ramon ostavio prvim testamentom. Kažu mi da sam lud, ali šta će Hasinti i meni sto
hiljada pezosa?

U septembru se završila ostavinska rasprava i došao trenutak da se izvrši prenos

vlasništva imovine. Sorilja mi je rekao da je neophodno da Markos dođe u Muerdago da
potpiše papire, ja sam razgovarao sa njim, jer znam njegovu adresu i on je drage volje
pristao.

Markos je uveče došao kod mene kao i prošli put, sa bradom i pončom, samo ovog
puta ne pešice, već sopstvenim autom. Gospođa nije došla sa njim.
 - Restoran je dobar posao, ali ne možemo da ga ostavimo - rekao je Hasinti kada ga
je pitala za suprugu.

Osetio sam je ta rečenica previše konvencionalna da bi bila istinita, jer da je hteo

da dovede suprugu, on bi je doveo.

Markos je bio dobro raspoložen i večerao je sa nama, ali posle večere je rekao da bi
hteo da izađe napolje da prošeta, i zato sam mu dao ključeve da bi mogao da uđe u kuću
kada bude hteo.

- Mora da je otišao da vidi Lusero - reče Hasinta kad je Markos otišao.

Ne znam zašto me je toliko iznervirala ta rečenica.

- Ma šta nas se to tiče? - povikao sam.

Hasinta i ja smo legli u jedanaest, kao i obično i ugasili svetlo, ali ni ona ni ja nismo
zaspali sve dok se Markos nije vratio, a to je bilo poprilično posle jedan. Kada smo čuli
vrata, Hasinta je rekla u mraku:

- U Muerdagu se sve zatvara u dvanaest, mora da je bio u privatnoj kući.

Ja, koji nisam hteo da odgovorim na tu rečenicu, proizveo sam zvuk kao da
spavam. Nekoliko trenutaka sam se dvoumio o tome da li bi bilo pametno da ustanem i da
vidim da li je Markos dobro, ali sam najzad došao da zaključka da ako je došlo dotle da je
Markos dozvolio da ga otruju, onda je to i zaslužio. Zatim sam zaspao.

Markos je ustao gladan i dobro raspoložen, doručkovao je sa nama, moja žena ga je

pitala da li hoće da se obrije, a on je odgovorio da neće i svo troje smo se smejali. Posle jela
Markos i ja smo vodili razgovor koji je bio značajan jedino zbog toga što nismo pričali ni o
Ramonu, ni o smrti, ni o novcu, ni o zatvoru, ni o otrovu. U pola jedanaest smo ustali od
stola i otišli u Soriljinu kancelariju, a on nam je zakazao u jedanaest.

Svi naslednici su bili tačni, ozbiljni, sedeli su za stolom, obučeni u crno, osim
Markosa koji je i dalje bio u ponču. Sorilja je spremio i složio papire. Pregledao je zapisnik
i svakome rekao gde treba da upiše svoje ime. Kad su papiri potpisani, Sorilja je zatvorio
poslednju knjigu i rekao:
 - To je sve gospodo, hvala.

Tada smo, spontanim pokretom, svi mi, naslednici, svedoci, izvršilac testamenta i
beležnik, ustali i zagrlili jedni druge, kao da smo na božićnoj večeri.

Alfonso reče:

- Želim da svi vi dođete jednog dana na selo gde sam sve pripremio za proslavu
ovog tako lepog bratskog čina.

To je bila greška.

Alfonso je izabrao Kalderon. Na vreme je priredio gozbu, pobrinuo se da se stolovi

postave ispod bagrema pored veštačkog jezerceta. Bilo je svega. Unuci su igrali fudbal,
Gringo je izvadio pušku i pucao u prazno, lepotanovi sinovi su se okružili marijačima koje
je Alfonso unajmio i počeli da plaču, svi smo jeli ćuretinu u čili sosu i pili, žene u crnini
nisu znale gde da sednu jer je bilo mrava. Slavlje je dugo trajalo. Iznenada sam primetio da
nema Markosa, a ni Lusero. Pošao sam prateći ivicu potoka koji vodi ka vrelu. Čulo se
udaranje loptom, pesma marijača i pucnjevi, u pravilnim razmacima, koje je Gringo
ispaljivao u prazno. Sunce je zalazilo. Iznenada sam, kroz gustiš od akacija, video u daljini,
Markosov pončo, pa sam se smirio. Pončo i ja smo bili sve bliži jedno drugom i kada je bio
na nekoliko metara shvatio sam da ga ne nosi Markos, već Lusero.

- Mislio sam da je Markos - rekoh.

Ona se nasmeja i odgovori:

- Markos mi je poklonio njegov pončo - reče i krenu dalje.

Bila je srećna i veoma lepa. Ja, i dalje zabrinut da se Markosu nešto dogodilo, išao
sam suprotnim pravcem, sve dok kroz akacije nisam video drugu figuru. To je bio Markos,
u majici, sa rukama u džepovima i nagnutom glavom gledao potok. Zviždao je neku
melodiju.
 Kad sam došao do njega rekao sam mu:

- Drago mi je što te vidim.

On me je pogledao, nasmejao se, zatim pokazao na dno potoka i rekao mi još jednu
laž:

- To su soli berila.

Gledao sam na trenutak plavičastu pokoricu koja se nataložila na dnu. Zatim smo,
kao po zajedničkom dogovoru, počeli u tišini da idemo ka mestu gde je bila svečanost. Ne
znam koliko dugo smo hodali ne primetivši da su pesma marijača, udaranje loptom i
pucnjevi prestali. Sećam se da sam uspeo da čujem cvrčka i, skoro u istom trenutku, jedan
prodoran ženski krik. Markos je potrčao, a i ja za njim. Pomislio sam da više ne mogu da
trčim kad sam video Amaliju sa maramicom preko usana, kako kleči pored nekog tela.
Pored nje je bilo nekoliko prilika.

Priča se da je neko video kako proleću tri gnjurca i da je rukom pokazao na njih.
Priča se da su oni koji su stajali pored Gringa videli njega kako podiže pušku i pomislili da
će pucati u gnjurce. Priča se da su, kada su čuli pucanj i videli da su gnjurci nastavili da
lete, pogledali u pušku i shvatili da je uperena u drugom pravcu. Zatim su videli telo
prekriveno pončom Svete Marte. Priča se da je, kada su rekli „To je Lusero”, Gringo samo
okrenuo glavu, jer nije mogao da veruje.