ЈАНА: И? МИЛАН: Шта? ЈАНА: Где је моја лутка што сам је добила за Нову годину? МИЛАН: Отишла је код доктора! ЈАНА: Опет си јој откинуо главу. МИЛАН: Само ногу, па сам је закопао у земљу да опет нарасте! ЈАНА: Е сад је више доста! Рећи ћу те мами и тати! Јана утрчава бесно у дневну собу код мајке и оца. Отац и мајка читају, не обраћају пажњу. Јана је бесно прекрстила руке и чека да је неко примети куцкајући ногом у нервозном ритму. После кратке паузе отац проговори. ОТАЦ: Шта је сад било Јано?! ЈАНА (једва дочекавши): Милан је опет закопао моју лутку у земљу. ОТАЦ: Нема везе, купићу ти другу лутку! МАЈКА: Како закопао? ЈАНА: Откинуо јој је главу и закопао у земљу да јој нарасте! МАЈКА: Мића се само играо, видео је да све расте из земље! ЈАНА: Моја лутка неће израсти с главом! То је требало да му већ једном објасните! ОТАЦ: Купићу ти другу лутку! ЈАНА: Али ја нећу другу лутку! ОТАЦ: Онда ћу да ископам стару и залепити јој главу. ЈАНА: Не треба ми друга лутка, хоћу да Милан престане да ми баца лутке. МАЈКА: Али Милан је још мали. ЈАНА: И ја сам мала, и доста ми је да више то да трпим. МАЈКА: А шта трпиш? ЈАНА: Баца ми лутке, једе ми чоколаде, цепа ми хаљине. МАЈКА: Није намерно! ЈАНА: Није намерно? Није намерно? Како то може ненамерно да се поједе чоколада! МАЈКА: Нисам мислила тако! ЈАНА: Није намерно, а што је јуче комшиницу пљувао са терасе! ОТАЦ: Шта је радио? ЈАНА (ликујући): И бацао је на њу земљу из саксија! ОТАЦ (скидајући каиш): Е сад га је стварно претерао... ЈАНА (схвативши да ипак није хтела да га тужи толико да бимдобио батина повлачи се): Ништа, ништа, није радио. ОТАЦ: Кога је пљувао? ЈАНА: Ма није пљувао, само је случајно, играо се! МАЈКА: Видиш да није, Милутине, остави тај каиш, Јана измишља, како може он мали да пљује? ЈАНА (цепти од беса на ивици плача): Ја не измишљам, стално му повлађујете, е сад је доста. И да знате, није мали! Пљувао је, и бацао је земљу на њу, и јуче је просуо ручак у клозетску шољу, и ударио је Марка у обданишту и... МАЈКА: Наш мали, Мића! ЈАНА: Наш мали, Мића! ОТАЦ: Е сад ћемо да видимо. Отац одлази дозивајући Мићу. Мајка гледа уплашено за мужем, па у Јану, мало бесно, па оде за оцем. МАЈКА: Милутине, чекај, па то је све случајно, немој много да га казниш. Јана остаје сама на сцени. Обрише сузе, затим кроз осмех проговори, вадећи лутку без главе. ЈАНА (гледајући лутку и милијући је): Е сад сам вас све осветила.