Увод

Појам понуде и потражње је везан за појам тржишта капитала. Историјски гледано,

тржиште капитала се развило током средњег вијека и уско је везано за развој
прекоокенских путовања и открића нових континената. Тржиште капитала је везано за
појам вриједносних папира, који су предмет трговања. Најстарији вриједносни папири су
дионице и обвезнице.
Закон понуде и потражње је економски модел одређивања цијене на тржишту.
Закључак модела је да ће у тржишној економији јединична цијена за одређено добро
варирати док се не смири у тачки гдjе ће количина коју захтијевају купци (по тренутној
цијени) бити једнака количина испорученој од стране произвођача (по тренутној цијени),
што резултира тржишном равнотежом цијене и количине.
 Понуда

Понуда представља укупну количину добара коју су продавци спремни да понуде

за продају по одређеној цијени и у одређеном временском периоду.
Понуда може бити и фиксна понуда и варијабилна понуда. Са аспекта тржишта,
понуда може бити: локална, национална, свјетска. Са аспекта времена, понуда се дијели
на: дневну, неђељну, мјесечну, годишњу. Према субјектима, понуда може бити: понуда
једног предузећа, понуда привредне гране, укупна агрегатна понуда. По броју продаваца,
понуду ђелимо на: конкурентну понуду, олигополску понуду, монополску понуду. Према
намјени, разликујемо понуду средстава за производњу, понуду финалних потрошних
добара.

Дефинисање понуде

На тржишту се суочавају продавци добара (производа односно услуга) са једне, и

купци истих тих добара, са друге стране. И купци и продавци се на тржишту појављују са
својим мотивима – продавци теже да остваре профит, а купци да задовоље потребе. С
друге стране, треба рећи и да су интереси продаваца и купаца супротстављени – продавци
би да продају по што је могуће вишим цијенама, док би купци да купују по што нижим
цијенама. Сви продавци који се појављују на тржишту чине понуду док сви купци
представљају тражњу. Тржиште чини управо укупан однос између понуде и тражње.
Понуда неког добра увијек показује однос између тржишне цијене тог добра и
количине добра коју су произвођачи вољни да произведу и продају. За понуду је, дакле,
веома важна тржишна цијена добра која се на тржишту може постићи. Однос између
понуде одређеног добра и његове тржишне цијене је дефинисана једним од најзначајнијих
економских закона – законом понуде и тражње, односно законом понуде и законом
тражње.
Сљедећа табела садржи податке о понуди пшенице на европском тржишту у
зависности од цијене тог добра:
 Табела приказује везу која постоји између цијене и понуде пшенице на европском
тржишту односно приказује количину пшенице коју су произвођачи спремни да понуде
при одређеним цијенама. Јасно је да између цијене и понуђених количина постоји
директна веза: што је виша цијена већа је и понуда, а важи и обрнуто – са мањом цијеном
произвођачи ће понудити мање пшенице. За цијену од 1 милион евра за милион тона
пшенице, на примјер, произвођачи не би уопште хтјели да продају пшеницу односно
понуда би била једнака нули.
Закон понуде говори да између понуде и цијене постоји одређена функционална
веза. Та веза се приказује преко функције понуде која гласи:
Qs = f(P)
Функција понуде, дакле, представља зависност понуђених количина одређеног
добра од цијене тог добра на тржишту. На сљедећем графику приказана је понуда
пшенице на европском тржишту:

Са графика се јасно види да између цијене и понуде постоји директна

пропорционалност – нижој цијени одговара мања понуда, а вишој већа. Из тог разлога и
график понуде има позитиван нагиб.

Фактори понуде
 Закон понуде показује утицај висине тржишне цијене одређеног добра на понуду
тог истог добра. Међутим, тржишна цијена није једина детерминанта понуде. Понуда
представља веома сложену економску категорију која је непрекидно под дејством
мноштва различитих фактора.
Фактори који у општем случају утичу на понуду су:

1. величина трошкова производње,

2. развијеност технологије,
3. цијена супститута,
4. очекивања у будућности.
Ključni faktor koji određuje ponudu je veličina troškova proizvodnje odnosno cijena
resursa koje proizvođač koristi u proizvodnji. Kada su troškovi proizvodnje nekog dobra niski u
odnosu na njegovu tržišnu cijenu onda će proizvođači ostvarivati profit i biti motivisani da nude
veću količinu dobara. Kada su troškovi proizvodnje visoki u odnosu na tržišnu cijenu onda je i
profit niži – to znači da su preduzeća manje motivisana da proizvode zbog čega nude malo
dobara ili čak napuštaju proizvodnju posmatranog dobra.
Na ponudu veliki uticaj ima i razvijenost tehnologije koju proizvođači koriste.
Razvijenost tehnologije kao faktor ponude je povezana sa troškovima proizvodnje jer sa
usavršavanjem tehnoloških procesa raste i sposobnost proizvođača (prodavca) da smanji
troškove proizvodnje i poveća efikasnost. Veća efikasnost vodi do toga da se povećava profit kao
razlika između tržišne cijene i troškova proizvodnje pa su zbog toga proizvođači odnosno
ponuđači sa porastom efikasnosti spremni da ponude više dobara.
Veoma značajna determinanta ponude je i cijena supstituta. Proizvođač mora uzimati u
obzir cijene po kojima slične proizvode odnosno proizvode koji zadovoljavaju slične potrebe
nudi konkurencija. Preduzeće mora reagovati ako konkurenti obaraju cijene svojih proizvoda –
ili tako što će i ono obarati cene, ili tako što će zadržati iste cijene a povećati kvalitet, ili na neki
treći način. U svakom slučaju, svako preduzeće koje nudi dobra na tržištu mora neprekidno da
prati i analizira kretanje cijene supstituta odnosno cijene dobara koje nude konkurenti.
U ekonomiji su veoma važna očekivanja koja imaju tržišni učesnici. U prošlosti se
nebrojeno puta pokazalo da su određena kretanja u privredi koja su se javila samo kao tendencija
bila pojačana očekivanjima učesnika na tržištu. Kakav je uticaj očekivanja u budućnosti na
ponudu? Možemo reći da ako proizvođač predviđa da će tražnja za njegovim proizvodima da se
poveća u narednom periodu, on će odmah početi da povećava proizvodnju kako bi spremno
dočekao taj porast tražnje. Naravno, ako se u budućnosti očekuje pad tražnje proizvođač će
početi da smanjuje proizvodnju kako ne bi gomilao zalihe i kako bi uskladio tempo svoje
proizvodnje sa kretanjima na tržištu.
 Цијеновна еластичност понуде

Иако на понуду делује велики број различитих фактора понуда се ипак најчешће
изражава као функција цијене. Утицај који промјена цијене има на понуду мјери се
цјеновном еластичношћу понуде.
Разликујемо неколико случајева:
 понуда је еластична; мали проценат повећања цијене доводи до повећања понуде у
већем проценту; треба, међутим, примјетити да у случају пада цијене за одређени
проценат долази до пада понуде за много већи проценат;
 јединична еластичност понуде представља случај у коме са повећањем цијене за
одређени проценат долази до повећања понуде за исти тај проценат; на примјер, у
овом случају би повећање цијене за 7% довело до повећања понуде од такође 7%;
 понуда је нееластична што значи да повећање цијене за одређени проценат доводи
до повећања понуде за проценат који је мањи од процента повећања цијене; у том
случају би, на примјер, повећање цијене од 10% пратило повећање понуде од,
рецимо, 5%;
 понуда је савршено нееластична; то значи да количина понуде остаје иста без
обзира на промјену цијене; понуда би могла да буде савршено нееластична у
случају да, рецимо, сви производни капацитети произвођача буду ангажовани,
односно да не може да дође до даљег повећања производње; тада би понуда била
иста без обзира на висину цијене.
Фактор који се мора узети у обзир приликом разматрања цијеновне еластичности
понуде је вријеме. Наиме, цјеновна еластичност понуде је одређена могућностима
произвођача да промјени свој обим производње. Код већине произвођача понуда је
еластичнија у дужем временском периоду, док у кратком року предузећа не могу
значајније промјенити ни своје инсталиране капацитете, а, према томе, ни свој обим
производње.
Наравно, брзина којом понуда може реаговати на промјене цијене зависи и од врсте
дjелатности којом се конкретно предузеће бави – сигурно је да ће своју понуду моћи брже
да повећава предузеће које се бави трговином књигама него предузеће које се бави, на
примјер, производњом аутомобила.
 Тражња

Под појмом тражња подразумијевају се количине неког добра које су потрошачи

спремни купити при одређеним цијенама истог добра.
Закон потражње ће утврдити да ако је нижа цијена неког добра биће, уз остале
неизмијењене услове, већа његова потраживана количина и обрнуто. Закон потражње
вриједи за индивидуалну и тржишну потражњу. Неке економске силе су у стању повећати
или смањити потражњу, односно помакнути удесно или улијево кривуљу потражње и
познате су као нецјеновне одреднице.
Промјена дохотка потрошача може повећати или смањити потражњу и због тога
треба разликовати нормална и инфериорна добра. Такође, важан чимбеник чине и
потрошачев укус или преференције, те њихова очекивања.

Дефинисање тражње

Потрошачи се појављују на тржишту како би задовољили своје потребе за

одређеним добрима. Као потрошачи различитих добара (производа, услуга) могу се јавити
крајњи потрошачи (појединци и домаћинства), али и друга предузећа, различите
институције, држава и слично. Сви купци који се појављују на тржишту по било ком
основу чине тражњу.
За тражњу је, као и за понуду, веома значајна цијена по којој се тражено добро на
тржишту продаје. Однос између цијене добра и тражње за њим представљен је законом
тражње који представља један од општих економских закона.
Значење закона тражње се састоји у томе што са падом цијене долази до пораста
броја потрошача који су спремни да купе одређено добро. Треба разликовати потрошаче
који су спремни да купе одређено добро од потрошача који желе да купе добро, али нису
финансијски способни за то. Тражњу чине потрошачи који желе да купе, али и посједују
довољно новца за куповину одређеног добра – то су, дакле, потрошачи који су спремни да
купе.
У сљедећој табели дати су подаци о цјенама пшенице на европском тржишту и о тражњи
за тим производом за сваку од алтернативних цијена:

Табела приказује везу између цијене пшенице и тражње за њом односно приказује
количину пшенице коју су купци спремни да купе по одређеним цијенама. Између цијене
и тражње постоји обрнута пропорционалност: што је виша цијена мањи број људи ће бити
спреман да купује, а важи и обрнуто – са падом цијене тражња ће да расте.
Можемо примјетити да ће за цијену од 4 милиона евра за милион тона пшенице
потрошачи моћи да купе двоструко мању количину пшенице него при цијени од 1 милион
евра за милион тона.
Закон тражње говори да између тражње и цијене постоји функционална веза, а та
веза се приказује преко функције тражње која гласи:
Qd = f(P)
Функција тражње, према томе, представља зависност тражених количина неког добра од
цијене које то добро остварује на тржишту.
Сљедећи график представља функцију тражње за пшеницом на европском тржишту:

Са графика се види да између цијене и тражње постоји обрнута пропорционалност

– вишој цијени одговара мања тражња, док је за ниже цијене тражена количина већа. То је
и разлог што график функције тражње има негативан нагиб.

Фактори тражње

Поред цијене на висину тражње утичу и:

1. преференције потрошача,
2. ниво дохотка потрошача,
3. цијене супститута (добара која задовољавају сличне потребе) и цијене
комплементарних производа (цијене добара које се троше заједно са неким другим
добром);
4. очекивања у будућности – ако се очекује да ће цијена добра у наредном периоду
расти, тражња за тим добром ће се повећати.
Преференције потрошача представљају веома значајну детерминанту тражње, а
значај тих преференција све више расте од Другог свјетског рата до данас. Преференције
су различити укуси и оцјене које потрошачи имају о степену корисности производа који се
нуде на тржишту. Потрошачи су спремни више да плате за производе који више
одговарају њиховим преференцијама због чега овај фактор игра веома важну улогу у
формирању тражње.
 Још један фактор који директно одређује висину тражње јесте ниво дохотка
потрошача. Што је већи доходак потрошача у одређеној привреди већа је и њихова
куповна моћ и они су спремни да купе више производа. Пораст односно пад дохотка на
различите начине утиче на тражњу потрошача.
На тражњу утичу и цијене супститута (добара која задовољавају сличне потребе) и
цијене комплементарних производа(цијене добара које се заједно троше са неким другим
добром). Ако, на примјер, дође до раста цијена аутомобила марке А који припада класи
малих градских аутомобила (купци ових аутомобила су веома осјетљиви на цијену), онда
ће потрошачи бити мање мотивисани за куповину ове марке и више ће размишљати о
алтернативама. Ако је истовремено дошло до смањења цијена код конкурената
(аутомобили марке Б), онда је врло вјероватно да ће се купци куповину ових аутомобила
посматрати као рационалнију одлуку – тражња ће се у одређеној мјери покренути ка
куповини аутомобила марке Б.
Пораст цијена аутомобила довешће, међутим, не само до пада тражње за
аутомобилима већ и до пада тражње за аутомобилским гумама као производом који се
троши заједно са аутомобилом. Због тога су произвођачи аутомобилских гума веома
заинтересовани за кретање цијена њихових комплементарних производа – аутомобила.
Веома важну улогу код формирања тражње имају и очекивања у будућности. Ако
потрошачи очекују да ће цијена одређеног производа да расте у наредном периоду они ће
се лакше одлучивати на његову куповину сада. Наравно, важи и обрнуто – очекивања да
ће цијена производа у блиској будућности да пада проузроковаће одлагање куповине.

Еластичност тражње

Цијеновна еластичност тражње представља јачину реакције тражене количине

неког добра на промјену његове тржишне цијене, под условом да су сви остали параметри
остали непромјењени.
Утицај који промјена цијене има на тражњу мјери се цијеновном еластичношћу
тражње.
Еластичност тражње, дакле, показује за колико процената ће се промјенити тражња
за одређеним добром ако се његова цијена промјени за 1%. Еластичност тражње је
углавном негативна јер повећање цијена дестимулише купце – они су спремни да купују
мање производа.
Свако појединачно предузеће кроз процес истраживања маркетинга треба да тежи
да што боље упозна своје потрошаче, а самим тим и функцију тражње за својим
производима, као и еластичност тражње. Тај задатак није ни мало једноставан, али је
неопходно извршити га на адекватан начин како би предузеће могло да предвиди реакције
својих потрошача на различите стратегијске опције који му стоје на располагању.
 Закључак

Кроз ову основну анализу понуде и тражње можемо рећи да су те двије компоненте
врло важне на тржишту. То су основни микроекономски алати који нам говоре колико ће
произвођачи бити спремни произвести, то јест, колико ће потрошачи потраживати
одређену врсту робе, зависно о цијени. Када не би постојала понуда, односно потражња
тржиште би се нашло у правом хаосу јер тада се не би знало коју количину треба
понудити, односно која је количина потраживана више или мање. Најважније од свега је
да ће понуда и потражња увијек постојати без обзира на чимбенике који на њих утиечу,
јер увијек ће бити неко ко ће понудити одређени производ и онај ко ће потраживати
одређене количине тог производа.