Razmišljam

o Džonu D. Makdonaldu
„Životna blaga otkrivamo silaskom u ambis.”
Džozef Kembel

„Sranje je samo sranje.”

Džimi Gold
 PRVI DEO

ZAKOPANO BLAGO
 1978

„Probudi se, genije.”

Rotstajn nije želeo da se probudi iz vrlo prijatnog sna. U njemu je bila
prva supruga, mesecima pre nego što će to postati. Imala je sedamnaest
godina i bila savršena od glave do pete, naga i blistava. Oboje su bili nagi.
Imao je devetnaest i ulje ispod noktiju, ali joj to nije smetalo, ne u to
vreme, zato što mu je glava bila puna snova. Smatrala ih je veoma
važnim. Verovala je u snove još više od njega, i nije se prevarila. U ovom
snu se smejala i posezala za delom njegove anatomije koji se najlakše da
uhvatiti. Pokušao je da utone dublje u san, ali mu je nečija ruka drmusala
rame. Divni san pukao je kao mehur od sapunice.
Više nije imao devetnaest godina, niti je živeo u dvosobnom stanu u
Nju Džerziju. Šest meseci delilo da je od osamdesetog rođendana. Živeo je
na farmi u Nju Hempširu, na kojoj će, kako je pisalo u njegovom
testamentu, biti i sahranjen. Oko njegove postelje bili su ljudi s crvenom,
plavom i žutom maskom za skijanje. Trudio se da veruje da je to samo još
jedan san i da je onaj slađani kliznuo u noćnu moru, kao što se ponekad
dešava. Međutim, nepoznati je pustio njegovo rame. Dohvatio ga je za
ruku i oborio na tle. Kriknuo je, udarivši glavom o pod.
„Prestani s tim”, rekao je onaj sa žutom maskom. „Hoćeš li da se
onesvesti?”
„Pogledajte.” Pokazao je onaj u crvenoj. „Starkelji se digo. Sigurno je
sanjao prokleto lep san.”
Plava Maska, onaj koji ga je drmao, rekao je: „Digo mu se zato što mu
se piša. U tim godinama samo se tad diže. Moj deda...”
„Ućuti!”, opomenuo ga je Žuta Maska. „Boli nas uvo za tvog dedu.”
Rotstajn je znao da je u ozbiljnoj nevolji, iako je još bio ošamućen i
ogrnut poderanom zavesom sna. Jedna reč isplivala je na površinu
njegovog uma: provala. Osmotrio je trio koji se materijalizovao u
njegovoj spavaćoj sobi. Stara glava ga je bolela (dobiće veliku modricu na
desnoj strani, zahvaljujući lekovima za razređivanje krvi koje redovno
pije). Srce, opasno tankih zidova, mahnito mu je tuklo na levoj strani
grudnog koša. Bio je opkoljen trojicom ljudi s rukavicama na rukama, u
jesenjim jaknama neupadljivih boja i tesnim maskama. Bio je sam s
provalnicima u kući. Najbliži grad bio je osam kilometara daleko.
Nastojao je da se pribere. Odagnao je ostatke sna i rekao sebi da
postoji jedna dobra stvar u vezi s ovom situacijom: ne bi navukli maske
da nisu hteli da ga ostave živog.
To je bila pretpostavka.
„Gospodo”, rekao je.
Gospodin Žuti se nasmejao i podigao oba palca. „Dobar početak,
genije.”
Rotstajn je klimnuo, kao da je dobio kompliment. Bacio je pogled na
sat pored postelje i video da je dva i petnaest ujutru. Obratio se
pretpostavljenom vođi, gospodinu Žutom. „Imam samo malo para.
Slobodno se poslužite. Samo nemojte da me povredite.”
Vetar je dunuo. Naneo je jesenje lišće na zapadnu stranu kuće.
Rotstajnu nije promaklo da je kotao za grejanje prvi put proradio ove
godine. Ali, zar leto nije prošlo pre neki dan?
„Po našim informacijama, imaš mnogo više nego malo para.” To je bio
gospodin Crveni.
„Umukni.” Gospodin Žuti je pružio ruku Rotstajnu. „Diži se s tog poda,
genije.”
Rotstajn je prihvatio ponuđenu ruku. Drhteći se osovio na noge i seo
na krevet. Teško je disao, i te kako svestan (samosvest ga je čitavog
života pratila kao prokletstvo i blagoslov) svog izgleda. Bio je starac u
prevelikoj plavoj pidžami, skroz ćelav izuzev nekoliko sedih pramenova
iznad ušiju. Eto na šta se sveo pisac koji se u godini kad je Kenedi postao
predsednik pojavio na naslovnoj stranici časopisa Tajm: DŽON
ROTSTAJN, POVUČENI AMERIČKI GENIJE.
Probudi se, genije.
„Povrati dah”, poručio mu je gospodin Žuti. Nije mu verovao, iako je
zvučao saosećajno. „Zatim ćemo otići u dnevnu sobu, u kojoj normalni
ljudi razgovaraju. Ne žuri. Povrati kontrolu nad sobom.”
Disao je lagano i duboko. Srce mu se malčice smirilo. Pokušao je da
razmišlja o Pegi s grudima veličine šoljica za kafu (malim ali savršenim) i
dugim, glatkim nogama, ali je san iščezao, baš kao i Pegi, koja je sad bila
starica. Živela je u Parizu, na njegov račun, naravno. Jolanda, saučesnica u
drugom pokušaju dostizanja bračne sreće makar je umrla, poštedevši ga
plaćanja alimentacije.
Crvena Maska izašao je iz spavaće sobe. Rotstajn je čuo kako pretura
po radnoj. Nešto je palo. Otvarao je i zatvarao fioke.
„Da li ti je bolje?”, pitao ga je gospodin Žuti. Rotstajn je klimnuo.
Usledila je naredba, „Hajdemo onda.”
Rotstajn je dozvolio da ga odvedu u malu dnevnu sobu. Gospodin
Plavi išao je levo, a gospodin Žuti desno od njega. Preturanje po njegovoj
radnoj sobi se nastavilo. Gospodin Crveni ubrzo će otvoriti orman,
pomeriti dve jakne, tri džempera i otkriti sef. To je bilo neizbežno.
Biće dobro, sve dok mi ostave beležnice. Zašto bi ih dirali? Ovakav šljam
zanima se jedino za novac. Verovatno ne bi mogli da pročitaju ništa
zahtevnije od pisama u Penthausu.
Samo što nije bio tako siguran u pogledu čoveka sa žutom maskom.
Taj je zvučao obrazovano.
Sve lampe u dnevnoj sobi su svetlele. Kapci nisu bili navučeni. Susedi
koji imaju probleme sa snom možda bi se zapitali šta se dešava u domu
starog pisca... da ih ima. Najbliži je bio tri kilometara odavde, na glavnom
drumu. Nije imao prijatelje, niti ga je iko posećivao. Terao je retke
prodavce s praga. Rotstajn je bio otkačeni starkelja. Penzionisani pisac.
Pustinjak. Puštali su ga na miru, dokle god je plaćao poreze.
Plavi i Žuti doveli su ga do fotelje ispred retko korišćenog
televizijskog aparata. Gospodin Plavi ga je gurnuo u nju, kad nije odmah
seo.
„Polako!”, oštro će Žuti. Plavi se malo povukao, mrmljajući u bradu.
Gospodin Žuti zapovedao je paradom. Bio je glavni pas u zaprezi.
Nagnuo se preko Rotstajna, sa šakama na kolenima pantalona. „Hoćeš
li gutljaj nečeg, da bi se malo smirio?”
„Prestao sam da pijem pre dvadeset godina, ako misliš na alkohol.
Učinio sam to po doktorovom naređenju.”
„Baš fino. Ideš li na sastanke?”
„Nisam bio alkoholičar”, srdito će Rotstajn. Blesavo je biti srdit u
ovakvoj situaciji... a možda i nije? Da li iko zna kako bi trebalo da se
ponaša kad ga troje ljudi u raznobojnim skijaškim maskama probude
usred noći? Pitao se kako bi napisao takvu scenu, ali mu ništa nije padalo
na pamet. Nije opisivao slične situacije u svojim delima. „Ljudi u dvadeset
prvom veku pretpostavljaju da beli muškarac koji se bavi pisanjem mora
biti alkoholičar.”
„Dobro, dobro”, rekao je gospodin Žuti. Tonom roditelja koje smiruje
ljutito dete. „Hoćeš li vode?”
„Ne, hvala. Želim da vas trojica odete, stoga ću biti pošten s vama.”
Pitao se da li je gospodin Žuti upoznat s najosnovnijim pravilom ljudskog
ophođenja: kad vam ljudi kažu da će biti pošteni s vama, oni se u
najvećem broju slučajeva spremaju da lažu brže nego što konj može da
galopira. „Moj novčanik je na ormanu u spavaćoj sobi. U njemu je nešto
više od osamdeset dolara. U keramičkom čajniku iznad kamina...”
Pokazao je na njega. Gospodin Plavi se okrenuo u tom pravcu, ali je
gospodin Žuti nastavio da ga pažljivo motri. Pogled iza maske bio je
gotovo veseo. Ne uspeva mi, zaključio je Rotstajn, ali je nastavio. Probudio
se, bio je uplašen i ljut, iako je dobro znao da ne bi trebalo da pokazuje
svoja osećanja.
„Tu držim novac za najpreče potrebe. Još pedeset ili šezdeset dolara.
To je sav novac koji imam u kući. Uzmite ga i idite.”
„Jebeni lažove”, rekao je gospodin Plavi. „Imaš mnogo više od toga,
matori. Znamo da imaš. Veruj mi kad ti kažem.”
Gospodin Crveni je baš u tom času uskliknuo iz radne sobe, kao da je
sve ovo pozorišna predstava. „Bingo! Pronašao sam sef! Veliki!”
Rotstajnu je srce sišlo u pete, iako je znao da će ga čovek s crvenom
maskom naći. Budalasto je postupio kad se odlučio da drži gotovinu u
kući. Učinio je to samo zbog nesklonosti prema kreditnim karticama,
čekovima, akcijama i papirima od vrednosti. Smatrao ih je primamljivim
lancima koji drže američki narod u snažnoj i destruktivnoj mašini
dugovanja i trošenja. Gotovina bi ga večeras mogla spasti. Nadoknadiće
je. Gubitak sto pedeset beležnica bio bi nenadoknadiv.
„Daj nam šifru”, rekao je gospodin Plavi. Pucnuo je prstima u rukavici.
„Pevaj.”
Rotstajn je bio toliko besan da je zamalo odbio zlikovčev zahtev.
Jolanda mu je govorila da je srdžba njegovo osnovno raspoloženje i da ga
je pratilo čitavog života, („Verovatno si se srdio i u bogom prokletoj
kolevci”, rekla je). Večeras je bio umoran i uplašen. Batinama će iznuditi
kombinaciju, ako se uzjoguni. Možda će doživeti još jedan srčani udar. Taj
bi ga gotovo sigurno dokrajčio.
„Da li ćete uzeti novac iz sefa i otići, ako vam dam kombinaciju za
njegovo otvaranje?”
„Gospodine Rotstajne”, rekao je gospodin Žuti s naizgled iskrenom (i
stoga grotesknom) ljubaznošću, „niste u položaju da se pogađate. Fredi,
idi po torbe.”
Rotstajn je osetio nalet hladnog vazduha, kad je gospodin Plavi,
takođe poznat kao Fredi, izašao na kuhinjska vrata. Gospodin Žuti se u
međuvremenu ponovo osmehnuo. Rotstajnu se već okretao stomak od
tog osmeha i od crvenih usana.
„Hajde, genije - pevaj. Što pre počneš, pre ćemo završiti.”
Rotstajn je uzdahnuo i izrecitovao kombinaciju za otvaranje sefa,
skrivenog u garderobnom ormanu. „Tri levo dva okreta, trideset jedan
desno dva okreta, osamnaest jednom levo, devedeset devet jednom
desno i nazad na nulu.”
Crvene usne raširile su se iza maske, otkrivši zube. „Mogao sam da
pretpostavim. To je datum tvog rođenja.”
Rotstajn je izvlačio neprijatne zaključke, dok je Žuti recitovao
kombinaciju čoveku u ormanu. Gospodin Plavi i Crveni došli su zbog
novca. I gospodin Žuti će verovatno uzeti svoj deo, ali on nije bio glavni
cilj čoveka koji ga je zvao genijem. Gospodin Plavi ponovo se pojavio, kao
da je želeo da potvrdi piščeva razmišljanja. Pratio ga je novi nalet
hladnog vazduha. Nosio je četiri prazne platnene torbe. Dve je prebacio
preko ramena.
„Vidi”, reče Rotstajn gospodinu Žutom. Presreo je i zadržao njegov
pogled. „Nemoj to da radiš. U tom sefu nema ničeg vrednog izuzev novca.
Ostalo su samo žvrljotine. Bezvredne su, ali su meni veoma važne.”
Gospodin Crveni je povikao iz radne sobe: „Sveti skakutavi Isuse,
Mori! Izvukli smo premiju! Upala nam je sekira u med, ovde je tona
gotovine! U kovertama iz banke! Desetine njih!”
Najmanje šezdeset, mogao je da kaže Rotstajn, možda i svih
osamdeset. I u svakoj je četiri stotine dolara. Slao ih je Arnold Ejbel, moj
računovođa iz Njujorka. Dženi je unovčavala čekove i donosila koverte s
gotovinom. Pohranjivao sam ih u sef. Skromno sam trošio, pošto je
Arnold plaćao najveće račune iz Njujorka. Ponekad bih častio Dženi, a
poštara svakog Božića, ali sam retko trošio gotovinu. Godinama je tako
bilo, i zbog čega? Arnold nikad nije pitao šta će mi gotovina. Možda je
mislio da se viđam s jednom ili dve prostitutke, ili da se kladim na ponije
u Rokingamu.
Eto neobičnog podatka koji bih mogao pomenuti gospodinu Žutom
(takođe poznatom kao Mori). Nikad nisam razmišljao o tome. Baš kao što
se nisam pitao zašto neprestano ispunjavam beležnicu za beležnicom.
Neke stvari su jednostavno takve kakve su.
Mogao je to da kaže, ali je ćutao. Ne zato što ga gospodin Žuti ne bi
razumeo već zato što su se njegove crvene usne smešile, poručujući da bi
ga mogao razumeti.
I da ga ne bi bilo briga.
„Čega još tamo ima?”, rekao je gospodin Žuti, ne skrećući pogled s
Rotstajna. „Ima li kutija? Kutija s rukopisima?”
„Nema kutija, već sveščića”, izvestio ga je gospodin Crveni. „Jebeni sef
je pun sveščića.”
Gospodin Žuti se osmehnuo, ne skidajući pogled s piščevih očiju. „Da
li su ispisane? Tako to radiš, genije?”
„Molim te”, reče Rotstajn. „Ostavite ih. Taj materijal nije predviđen za
objavljivanje. Ništa nije spremno.”
„I nikad neće biti. Ti si jedan veliki opsesivni sakupljač.” Sjaj u tim
očima - koji je Rotstajn zvao irski sjaj - zgasnuo je. „I nije da ti je
neophodno da objaviš bilo šta, zar ne? Novac redovno pritiče od knjiga
Trkač, Trkač stupa u akciju i Trkač usporava, od čuvene triologije o
Džimiju Goldu. Ti romani neprestano se doštampavaju. O njima se
predaje u svim koledžima širom naše velike zemlje. Imaš široku publiku
među studentima zahvaljujući kliki profesora uverenih da si okačio
mesec na nebesima sa Solom Belouom. Fino si ušuškan, jelda? Zašto bi
rizikovao da objaviš nešto što bi moglo da naškodi besprekornom
ugledu? Možeš da se kriješ u ovoj zabiti i da se pretvaraš kako ostatak
sveta ne postoji.” Gospodin Žuti odmahnuo je glavom. „Moj prijatelju, ti
daješ novo značenje pojmu analno retentivan.”
Gospodin Plavi još je stajao na vratima. „Šta da radim, Mori?”
„Idi do Kertisa. Sve spakuj. Potraži nešto zgodno, ako u torbama ne
bude bilo mesta za sve beležnice. Čak i tip poput njega mora imati jedan
kofer. Ne dangubi brojeći novac. Želim da što pre odemo odavde.”
„Važi.” Gospodin Plavi - Fredi - otišao je.
„Ne radi to”, rekao je Rotstajn, iznenađujuće drhtavim glasom.
Ponekad je zaboravljao koliko je star. Večeras je to bilo nemoguće.
 Onaj koji se zvao Mori nagnuo se ka njemu. Zelenkastosive oči virile
su kroz rupe na maski. „Želeo bih nešto da znam. Možda ćemo ostaviti
beležnice, ako budeš iskren. Da li ćeš biti iskren sa mnom, genije?”
„Pokušaću”, odvratio je Rotstajn. „Siguran sam da ti je poznato da
nikad nisam govorio o sebi na taj način. Časopis Tajm nazvao me je
genijem.”
„Kladio bih se da nikad nisi napisao protestno pismo.”
Rotstajn je ćutao. Kurvin sin, razmišljao je. Sarkastični kurvin sin.
Ništa nećeš ostaviti, zar ne? Nije važno šta ću reći.
„Evo šta bih želeo da znam - zašto, za ime božje, nisi mogao da ostaviš
Džimija Golda na miru? Zašto si morao da mu onako nemilosrdno
provučeš lice kroz prašinu?”
Pitanje je bilo tako neočekivano da Rotstajn isprva nije znao na šta
Mori misli, iako je Džimi Gold bio njegov najpoznatiji lik, onaj po kom će
ga pamtiti (pod pretpostavkom da će po nečemu biti upamćen). Džimi
Gold je, u Tajmovom vodećem članku, u kom je Rotstajn nazvan genijem,
opisan kao „američka ikona očaja usred zemlje obilja”. To je bilo veliko
sranje, ali je pomagalo u prodaji triologije.
„Ako misliš da je trebalo da prestanem posle Trkača, nisi jedini.”
Zamalo što nije dodao da je Trkač stupa u akciju učvrstio njegov ugled
značajnog američkog pisca, a Trkač usporava postao ugaoni kamen
njegove karijere. Kritičari su ga obasuli pohvalama. Proveo je šezdeset
dve nedelje na listi najprodavanijih knjiga Njujork tajmsa. Dobio je i
Nacionalnu književnu nagradu - iako se nije pojavio na ceremoniji
dodele. Ocena da se radi o „Ilijadi posleratne Amerike” nije se odnosila
samo na poslednju knjigu, već na čitavu triologiju.
„Nisam rekao da je trebalo da prestaneš s Trkačem”, reče Mori. „Trkač
stupa u akciju bio je jednako dobar, možda i bolji. Te knjige bile su
istinite. Mislio sam na poslednju. Čoveče, kakva je to parada sranja. Hoću
reći, reklama?”
Gospodin Žuti tad je uradio nešto od čega se Rotstajnu steglo grlo, a
stomak preobrazio u olovo. Polako, gotovo zamišljeno skinuo je žutu
masku. Ispod nje je bio mladić gotovo klasičnih crta lica bostonskih Iraca:
crvene kose, zelenkastih očiju, bele kože nijanse testa koja uvek gori i
nikad ne tamni na suncu. Imao je i te čudne crvene usne.
„Kuća u predgrađu? Ford sedan parkiran na prilaznom putu ispred
nje? Žena i dva balavca? Svi se prodaju, da li si to pokušavao da kažeš?
Svi gutaju otrov?”
„U beležnicama...”
Hteo je da kaže da su u beležnicama još dva romana o Džimiju Goldu,
koji zatvaraju krug. Džimi u prvom uviđa prazninu života u predgrađu,
napušta porodicu, posao i udobnu kuću u Konektikatu. Odlazi pešice, s
rancem na leđima. Posle vikenda ispunjenog pijanim lutanjem po
Njujorku postaje starija verzija deteta koje je napustilo školu, odbacilo
materijalističku porodicu i odlučilo da stupi u vojsku.
„Šta je u beležnicama?”, pitao je Mori. „Hajde, genije, govori. Reci mi
zašto si morao da ga oboriš u prašinu i da mu staneš na potiljak.”
U Trkač ide na zapad ponovo postaje ono što jeste, hteo je da kaže
Rotstajn. Vraća se svojoj suštini. Samo što je gospodin Žuti pokazao lice i
izvadio pištolj iz desnog džepa jesenje jakne. Izgledao je tužno.
„Stvorio si jednog od najvećih likova američke literature, samo da bi
se posrao po njemu”, rekao je Mori. „Čovek koji je to uradio ne zaslužuje
da živi.”
Nagli povratak besa predstavljao je slatko iznenađenje. „Nisi razumeo
ni reč koju sam napisao”, rekao je Rotstajn, „ako tako misliš.”
Mori je uperio pištolj. Cev je bila crno oko.
Rotstajn je uperio artritičnim prstom u mladića, kao da je to njegov
pištolj. Bilo mu je drago kad je Moris trepnuo i blago zadrhtao. „Ne
zasipaj me glupavom književnom kritikom. Zasitio sam je se pre nego što
si se ti rodio. Koliko imaš godina, dvadeset dve? Dvadeset tri? Šta znaš o
životu, da i ne govorimo o književnosti?”
„Dovoljno da znam da se svi ne prodaju.” Rotstajn se zaprepastio kad
je video suze u mladićevim očima. „Nemoj da mi deliš lekcije u životu,
nakon što si proveo poslednjih dvadeset godina krijući se od sveta kao
pacov u rupi.”
Stara kritika - kako si se usudio da napustiš Banket slavnih? - još više
je raspirila piščev gnev. Prerastao je u bes praćen lomljavom stakla i
nameštaja. Pegi i Jolanda smesta bi ga prepoznale. Bilo mu je drago zbog
toga. Bolje da umre gnevan, nego da se ponižava i moli.
„Kako ćeš unovčiti moj rad? Da li si razmišljao o tome?
Pretpostavljam da jesi i da znaš da bi sa istim uspehom mogao pokušati
da prodaš ukradeni Hemingvejev rukopis ili Pikasovu sliku. Ali tvoji
prijatelji nisu obrazovani koliko i ti, zar ne? To se vidi iz njihovog govora.
Znaju li oni isto što i ti? Siguran sam da ne znaju. Uvalio si im muda za
bubrege. Pokazao si im kulu u vazduhu i rekao da će dobiti njen deo.
Mislim da si sposoban za tako nešto. Mislim da imaš jezero reći na
raspolaganju, samo što je to jezero plitko.”
„Umukni. Zvučiš kao moja majka.”
„Ti si običan lopov, prijatelju moj. Veoma je glupo ukrasti ono što
nikad nećeš moći da prodaš.”
„Umukni, genije. Upozoravam te.”
Rotstajn je razmišljao. Šta će biti ako povuče obarač? Više neće biti
pilula. Više neće biti žala zbog prošlosti i gomile upropašćenih veza duž
životnog puta, sličnih olupinama automobila. Više neće biti opsesivnog
pisanja i skupljanja beležnice za beležnicom poput gomila zečjih govana,
razasutih oko planinske staze. Metak u glavi možda i nije tako loš. Bolji je
od raka ili Alchajmera, najvećeg užasa za svakog ko je proveo život
zarađujući svojom pameću. Biće novinskih naslova. Imao sam ih mnogo i
pre one prokletinje u Tajmu... ali, ako povuče obarač, neću morati da ih
čitam.
„Glup si”, rekao je Rotstajn. Bio je u ekstazi. „Misliš da si pametniji od
one dvojice, ali nisi. Oni bar razumeju da gotovina može biti potrošena.”
Nagnuo se napred. Zagledao se u bledo pegama posuto lice. „Znaš šta,
klinac? Čitanje je na lošem glasu zbog takvih kao što si ti.”
„Poslednje upozorenje”, reče Mori.
„Jebi se s tvojim upozorenjem i jebi svoju kevu. Upucaj me ili idi iz
moje kuće.”
Moris Belami ga je upucao.
 2009

Prva svađa oko novca u domaćinstvu Sobersovih - bolje reći prva koju su
klinci ćuli - desila se jedne aprilske večeri. Svađa nije bila velika, ali čak i
najjače oluje počinju nežnim povetarcem. Piter i Tina Sobers bili su u
dnevnoj sobi. Pit je radio domaći, a Tina gledala Sunđer Bob DVD. Nije
mogao da joj dosadi, iako ga je videla mnogo puta. To je bilo dobro, zato
što dva meseca nisu imali pristup dečjim programima na televizoru. Tom
Sobers otkazao je kablovsku.
Tom i Linda Sobers bili su u kuhinji. Tom je punio stari ranac s
čokoladicama, plastičnom kutijom sa iseckanim povrćem, dve boce vode i
konzervom koka-kole.
„Poblesavio si”, reče Linda. „Hoću da kažem, oduvek sam znala da si
ličnost tipa A1, ali je ovo sasvim novi nivo. Ne bih imala ništa protiv, ako
bi se probudio u pet ujutru. Imao bi vremena da svratiš po Toda. Oko šest
biste stigli do Gradskog centra. Bili biste prvi u redu.”
„Voleo bih da je tako”, reče Tom. „Tod kaže da su prošlog meseca
organizovali isti ovakav sajam zapošljavanja. Ljudi su dan ranije stali u
red. Dan ranije, Lin!”
„Tod svašta priča. A ti ga slušaš. Sećaš se kad je rekao da će Pit i Tina
pobrljaviti od sreće zbog Monstruoznih kamiončuga...”
„Ovde se ne radi o Monstruoznim kamiončugama, koncertu u parku
ili vatrometu, već o našim životima.”
Pit je podigao glavu s domaćeg. Nakratko je ukrstio pogled sa
sestricom. Tina je elokventno slegla ramenima: To su roditeljska posla.
Vratio se algebri. Još četiri zadatka pa će krenuti Hauijevoj kući. Videće
da li Haui ima novih stripova. Nije imao ništa za trampu. Njegov džeparac
otišao je zajedno s kablovskom.
Tom je počeo da šetka po kuhinji. Linda ga je stigla i nežno uhvatila za
ruku. „Znam da je reč o našim životima”, rekla je.
Govorila je tiho, delimično zato da je deca ne bi čula i da se ne bi
uznemirila (znala je da Pit već nervozan), a najviše da bi snizila
temperaturu. Znala je kako se Tom oseća. Saučestvovala je s njim. Nije
valjalo što se boji, ali je poniženje koje je osećao zbog nesposobnosti da
izdržava porodicu, što je smatrao najprečom dužnošću, bilo još gore od
straha. Stideo se. Deset godina je bio jedan od najboljih prodavača u
Lejkfront Rijaltu. Njegovo nasmejano lice često je krasilo izlog firme.
Novac koji je zarađivala predajući u osnovnoj školi bio je samo šlag na
torti. Ekonomija se u jesen 2008. godine strmoglavila u ambis. Sobersovi
su postali porodica sa samo jednim izvorom prihoda.
Tom nije privremeno otpušten, s obećanjem da će se vratiti na posao
čim se stanje popravi. Lekjfiront Rijalti sad je bio prazna zgrada, išarana
grafitima, sa tablom ZA PRODAJU ILI IZDAVANJE pred vratima. Braća
Rirdon nasledila su posao od oca (a otac od svog oca). Uložili su mnogo
novca u akcije i izgubili gotovo sav kapital kad je tržište potonulo. To što
se i Tomov najbolji prijatelj, Tod Pejn, našao u istom čabru, nije bila
nikakva uteha za Lindu. Smatrala je Toda budalinom.
„Da li si video vremensku prognozu? Ja jesam. Biće hladno. Ujutru će
naići magla s jezera, možda i hladna kiša. Hladna kiša, Tome.”
„Dobro bi bilo da naiđe. Nadam se kiši. Loše vreme smanjilo bi broj
posetilaca sajma i povećalo naše šanse da dobijemo posao.” Uhvatio ju je
za podlakticu, ali nežno. Nije bilo cimanja, niti vike. To će doći kasnije.
„Moram da se dokopam nečega, Lin. Sajam zapošljavanja je moja najbolja
šansa ovog proleća. Već dugo idem od vrata do vrata...”
„Znam...”
„I ne nalazim ništa. Stalno dobijam šipak. Ponuđeno mi je nekoliko
poslova na dokovima i na građevini prodajnog centra pored aerodroma,
ali možeš li da me zamisliš kako podmećem leđa? Imam petnaest kila
viška i dvadeset godina fizičke neaktivnosti iza sebe. Možda ću ovog leta
pronaći nešto u centru - neko mastiljarenje - ako se stvari malo
pokrenu... ali to će biti slabo plaćeno i verovatno privremeno zaposlenje.
Tod i ja krećemo u ponoć. Stajaćemo u redu dok se vrata centra sutra
ujutru ne otvore. Dajem ti reč da ću se vratiti s pristojno plaćenim
poslom.”
„I verovatno s virusom kojim ćeš nas sve zaraziti. Tad ćemo morati da
štedimo na bakaluku, da bismo platili doktora.”
 Sad se stvarno naljutio na nju. „Malo podrške dobro bi mi došlo.”
„Tome, za boga miloga, pokušav...”
„Mogla bi i da me pohvališ. ’Drago nam je što pokazuješ inicijativu,
Tome. Drago nam je što si spreman da zagineš za porodicu, Tome.’ Takve
stvari bi mi prijale. A opet, možda previše tražim.”
„Samo sam htela da kažem...”
Kuhinjska vrata su se otvorila i zatvorila pre nego što je stigla da
završi rečenicu. Otišao je iza kuće da popuši cigaretu. Pit je video
uznemirenje i brigu na Tininom licu, kad je podigao glavu. Naposletku,
imala je samo osam godina. Osmehnuo se i namignuo sestrici, koja mu je
uzvratila nesigurnim osmehom, pre nego što se vratila dešavanjima u
podvodnom kraljevstvu zvanom Bikini Botom, u kom očevi nisu gubili
poslove, dizali glasove i u kom dečica nisu ostajala bez džeparca. Izuzev
ako nisu bila nevaljala.

Tom je odneo kćerku u krevet, pre nego što je te večeri otišao. Poljubio ju
je za laku noć. Poljubio je i gospođu Bizli, Tininu najdražu lutku - da bi ga
pratila dobra sreća, rekao je.
„Tata? Da li će sve biti u redu?”
„Možeš da se kladiš da hoće, šećeru”, rekao je. Nije to zaboravila. Nije
zaboravila njegov samouvereni glas. „Sve će biti u redu. A sad na
spavanje.” Otišao je normalnim hodom. Zapamtila je i to, zato što ga više
nikad neće videti da tako hoda.

Tom je progovorio kad su stigli na vrh oštrog uspona od Ulice Marlboro

do parkinga ispred Gradskog centra, „Auh, čekaj, stani!”
„Čoveče, ima automobila iza mene”, rekao je Tod.
„Samo trenutak.” Tom je podigao telefon i škljocnuo foto-aparatom.
Snimio je ljude u redu. Bilo ih je stotinu. Najmanje toliko. Iznad
zatvorenih vrata dvorane stajao je veliki natpis 1.000 GARANTOVANIH
RADNIH MESTA! A ispod toga „Podržavamo naše sugrađane!” -
GRADONAČELNIK RALF KINSLER.
Neko je legao na sirenu iza zarđalog subarua Toda Pejna iz 2004.
godine.
„Tomi, ne bih da ti kvarim zabavu. Vidim da se trudiš da obezbediš
uspomenu na ovaj divni trenutak, ali...”
„Kreni, kreni. Uslikao sam ono što sam želeo.” Nastavio je da govori
kad se Tod uvezao na parkiralište, na kom su mesta najbliža zgradi već
bila popunjena: „Jedva čekam da pokažem ovaj snimak Lindi. Znaš li šta
mi je rekla? Da ćemo biti prvi u redu, ako stignemo u šest ujutru.”
„Rekao sam ti kako će biti, čoveče. Todster ne laže.” Parkirao se.
Subaru je izdahnuo s prdežom i otegnutim zujanjem. „Do jutra će ovde
čekati dve hiljade ljudi. Biće i televizija. Sve stanice. Siti i Šesta, Jutarnji
program, Metro sken. Možda će nas intervjuisati.”
„Više bih voleo da dobijem zaposlenje.”
Linda je imala pravo u pogledu jedne stvari. Noć je bila vlažna. Osećali
su miris jezera: blagi zadah kanalizacije. Bilo je toliko hladno da je
pomislio kako će svakog časa videti svoj dah. Ograde sa žutim trakama s
natpisima NE PRELAZITE postavljene su tako da je red tražilaca posla
krivudao napred-nazad, kao nabori na ljudskoj harmonici. Zauzeli su
mesta između poslednjih ograda. Još ljudi je stalo iza njih, većinom
muškarci. Neki su na sebi imali debele vunene radničke jakne, a neki
„gospodin biznismen” kapute i „gospodin biznismen” frizure, koje su
počele da se kvare. Tom je pretpostavio da će se do zore red protegnuti
do kraja parkirališta. Od zore do otvaranja vrata sajma proći će najmanje
četiri sata.
Pažnju mu je privukla žena s bebicom u naručju, nekoliko krivina
ispred. Pitao se koliko je bila očajna kad je došla ovamo usred hladne,
vlažne noći s odojčetom. Detence je bilo u grudnoj nosiljci. Pričala je sa
zdepastim muškarcem sa vrećom za spavanje preko ramena. Beba je
lutala pogledom između njih kao najmanji teniski navijač na svetu. Prizor
je bio malčice smešan.
„Hoćeš li da se malo zagreješ, Tomi?” Tod je izvadio polulitrenjak
viskija iz ranca. Ponudio ju je prijatelju.
Tom zamalo što nije rekao ne. Sećao se Lindine oproštajne opaske -
Ne vraćaj se kući s alkoholnim dahom, gospodine. Ipak je uzeo bocu.
Gutljajčić žestine neće mu škoditi na ovoj hladnoći. Viski je klizio
zagrevajući mu grlo i stomak.
Moraću da isperem usta pre nego što se zaustavim na nekom štandu,
pomislio je. Niko ne zapošljava tipove koji bazde na viski.
Odbio je, kad mu je Tom - negde oko dva ujutru - ponudio novi gutljaj.
Prihvatio je polulitrenjak kad mu je ponuđen oko tri ujutru. Po količini
pića u njoj zaključio je da se Todster žestoko borio protiv hladnoće.
Nek ide dođavola, pomislio je i otpio mnogo više od gutljajčića.
Gotovo da je napunio usta žestinom.
„Svaka čast - momče”, reče Tod. Malo je zaplitao jezikom. „Poveo si se
za najnižim porivima.”
Lovci na posao nastavili su da pristižu. Probijali su se kroz sve gušću
maglu, nakon skretanja iz Ulice Marlboro. Red se izlio iz ograda. Više nije
krivudao. Tom je verovao da razume obim ekonomskih teškoća koje su
zadesile zemlju - zar nije ostao bez vrlo dobrog posla? Red se
produžavao, a nova kola pristizala. Žalosni prizor otvorio mu je novu
perspektivu. Možda reč teškoće nije odgovarala ovako nečem. Nesreća bi
bila mnogo tačniji opis.
Bebica je zaplakala desno od njega, u lavirintu ograda i traka, koje su
vodile do vrata mračne dvorane. Tom se okrenuo u pravcu zvuka i
ugledao čoveka s vrećom za spavanje. Držao je nosiljku, dok je žena
(Bože, pomislio je, reklo bi se da je tinejdžerka), izvlačila dete iz nje.
„Šta je to, jebote?”, pitao je Tod. Govorio je još nerazgovetnije.
„Detence”, reče Tom. „Žena s detencetom. Devojka s detencetom.”
Tod je pogledao na tu stranu. „Hrista mi na biciklu”, rekao je. „Rekao
bih da je to prilično neo... neo... znaš, neodgovorno ponašanje.”
„Da li si pijan?” Lindi se Tod nije dopadao. Nije videla njegovu dobru
stranu. Ni Tom nije bio siguran da je vidi u redu pred dvoranom.
„Malkice. Biću ko nov, kad se vrata otvore. Poneo sam bombone za
osvežavanje daha.”
Tom htede da ga pita da li je poneo kapi za oči. Opasno su se
zakrvavile. Odlučio je da ne poteže to pitanje. Usmerio je pažnju ka ženi s
uplakanom bebom. Učinilo mu se da je otišla. Spustio je pogled i video
kako se uvlači u vreću za spavanje, s bebom na grudima. Zdepasti čovek
podigao je otvor vreće, da bi joj olakšao ulazak. Detence je još zavijalo iz
sveg glasa.
„Zar ne možeš da ućutkaš to dete?”, povikao je neki čekač.
„Ovo je slučaj za socijalno”, dodala je neka žena.
Tom se setio Tine u tom uzrastu. Zamišljao ju je u praskozorje na
ovom hladnom i maglovitom mestu. Hteo je da dovikne kritičarima da
umuknu... ili da nekako pomognu, što bi bilo još bolje. Naposletku, svi
smo u istom sosu, zar ne? To je važilo za čitavu sjebanu, zlosrećnu
gomilu. Obuzdao je jezik.
 Plač se utišao i sasvim utihnuo.
„Verovatno je doji”, reče Tod. Stisnuo je sisu da bi pokazao šta se
dešava u vreći.
„Jašta.”
„Tomi?”
„Šta je bilo?”
„Znaš li da je i Elen ostala bez posla?”
„Isuse, nisam znao. „Stvarno nisam znao.” Pretvarao se da ne vidi
strah na Todovom licu ili vlažni sjaj u očima. Verovatno se pojavio zbog
cirke i hladnoće. Možda i nije.
„Rekli su da će je pozvati natrag, čim se stanje poboljša. I meni su to
rekli, pre više od šest meseci. Unovčio sam osiguranje. To smo pojeli.
Znaš li koliko novca nam je ostalo u banci? Pet stotina dolara. Znaš li
koliko će taj novac potrajati kad vekna hleba u samoposluzi košta
zelembać?”
„Neće dugo.”
„Jebeno neće. Moram da pronađem neki posao na ovom sajmu.
Moram.”
Tod je podigao bradu u pravcu zdepastog čoveka, koji kao da je
stražario iznad vreće za spavanje, da neko ne bi slučajno stao na ženu i
dete u njoj. „Misliš li da su u braku?”
Tom nije razmišljao o tome. „Verovatno.”
„U tom slučaju oboje su bez posla. U protivnom bi neko ostao kod
kuće s bebicom.”
„Možda”, reče Tom, „misle da će imati više šansi da dobiju posao, ako
se pojave s detencetom.”
Tod se ozario. „Igraju na kartu sažaljenja! To nije loša ideja!” Pružio
mu je polulitrenjak. „Hoćeš li da gucneš?”
Otpio je iz boce, misleći: Ako ne popijem ovo, Tod će ga dokrajčiti.

Tom se probudio iz viskijem cementiranog sna kad je čuo prodorni

uzvik: „Otkriven je život na drugim planetarna!” Šala je propraćena
bučnim smehom i aplauzom.
Osvrnuo se oko sebe i opazio dnevnu svetlost, istina slabašnu i
prigušenu maglom. Tip u sivom radničkom odelu pojavio se iza
zatvorenih vrata dvorane. Srećnik sa stalnim poslom. Čistio je pod.
 „Šta ima?”, pitao je Tod.
„Ništa”, reče Tom. „Pojavio se domar.”
Tod je bacio pogled u pravcu Ulice Marlboro. „Isuse, još dolaze.”
„Da”, reče Tom. Razmišljao je. Da sam poslušao Lindu, bili bismo na
kraju reda koji se protezao na pola puta do Klivlanda. To je bila prijatna
misao, ali je požalio što nije odbio Todov viski. Usta su mu se osećala na
mačja govna. Nikad ih nije probao, ali...
Neko je, nekoliko krivina odatle - nedaleko od vreće za spavanje -
pitao: „Da li je to bene? Liči mi na benca.”
Tom je video izduženi oblik na početku puta koji je vodio s Ulice
Marlboro. Žute maglenke su bleštale. Nije se kretao. Stajao je u mestu.
„Šta taj misli da radi?”, glasno je razmišljao Tod.
Vozača kola iza njega sigurno je mučilo isto pitanje, zato što je legao
na sirenu. Otegnuti, ljutiti zvuk naterao je ljude da se trgnu, zlovoljno
zafrkću i osvrnu oko sebe. Automobil sa žutim maglenkama stajao je u
mestu. Zatim je poleteo napred. Nije skrenuo levo ka sad već prepunom
parkiralištu, već pravo na ljude utorene u lavirintu traka i ograda.
„Hej!”, povikao je neko.
Gomila se zatalasala unazad. Tom je udario u Toda, koji je bupnuo na
zadnjicu. Borio se za ravnotežu. Gotovo ju je našao kad mu je čovek
ispred njega - vikao je, ne nego je vrištao - nabio guzicu u međunožje i
lakat u grudi. Pao je preko ortaka. Čuo je kako se staklena boca lomi
između njih i namirisao oštri vonj preostalog viskija, koji se prosipao.
Sjajno, sad ću mirisati kao bar subotom uveče.
Uspeo je da se podigne na vreme da vidi automobil - bio je mercedes,
velika limuzina siva kao jutarnja magla. Zario se u gomilu. Odbacivao je
tela s puta, dok je jurio u pijanom luku. Krv je kapala s rešetke hladnjaka.
Bosa žena ispruženih ruku zakotrljala se preko haube. Udarila je o
šoferku i pokušala da dohvati brisač. Promašila ga je i pala u stranu. Žute
trake s natpisom NE PRELAZITE su se kidale. Ograda je udarila u bok
limuzine, koja nije nimalo usporila. Tom je video kako prednji točkovi
prelaze preko vreće za spavanje i zdepastog čoveka koji je zaštitnički
klečao preko nje, s podignutom rukom.
Sad je jurila pravo na njega.
„Tode!”, povikao je. „Tode, ustaj!”
Posegnuo je za ortakovim rukama, ali je uhvatio samo jednu. Povukao
ga je ka sebi. Neko ga je udario i bacio na kolena. Čuo je motor
pobesnelog automobila. Gazio je punim gasom. Bio je veoma blizu.
Pokušao je da puzi. Video je sve zvezde, kad ga je neko udario nogom u
slepoočnicu.
„Tome?”, Tod je sad bio iza njega. Kako se to dogodilo? „Tome, šta se
kog đavola događa?”
Telo je palo preko njega, a zatim i nešto drugo. Golema težina pritisla
ga je na asfalt. Mislio je da će ga samleti u džem. Kukovi su mu se slomili
kao suve ćureće kosti. Težina je nestala. Zamenila ju je plima bola.
Pokušao je da podigne glavu i uspeo da je odlepi od asfalta, dok su se
zadnja svetla gubila u magli. Video je Toda kako leži na leđima. Krv mu je
tekla iz glave, obrazujući baricu na asfaltu. Grimizni tragovi guma gubili
su se u maglovitom polusvetlu.
Pomislio je kako je Linda imala pravo. Trebalo je da ostane kući.
Pomislio je, umreću. Možda je tako i bolje. Tako neću unovčiti
osiguranje, kao Tod Pejn.
Pomislio je, Iako bih verovatno morao da ga unovčim, posle nekog
vremena.
Zatim je utonuo u tamu.

Linda je sedela kraj Toma Sobersa, kad se četrdeset osam sati kasnije
probudio u bolnici. Držala ga je za ruku. Pitao je da li će preživeti. Sa
osmehom mu je stisla ruku i rekla mu da se može kladiti u svoju guzu da
će preživeti.
„Da li sam paralizovan? Reci mi istinu.”
„Ne, dušo, ali imaš mnogo slomljenih kostiju.”
„Šta je bilo s Todom?”
Skrenula je pogled. Ujela se za usne. „U komi je, ali misle da će doći
sebi. Tvrde to na osnovu moždanih talasa, ili nečeg sličnog.”
„Naišao je automobil. Nisam mogao da se sklonim.”
„Znam. Nisi bio jedini. To je bilo delo nekog luđaka. Još nije uhvaćen.”
Tomu je pucao prsluk za tipa koji je vozio mercedes. Bilo je dobro što
nije paralizovan, ali...
„Koliko loše sam prošao? Ne zavlači me - budi iskrena.”
Pogledala ga je u oči, ali ne zadugo. Ponovo je uprla pogled u
razglednice sa željama za brz oporavak. Progovorila je: „Pa... znaš. Proći
će izvesno vreme dok ne prohodaš.”
 „Koliko dugo?”
Podigla mu je i poljubila izgrebanu šaku. „Ne znaju.”
Tom Sobers sklopio je oči i zaplakao. Linda ga je neko vreme slušala.
Nagnula se napred i počela da pritiska dugme pumpice za morfijum.
Pritiskala ga je sve dok mašina nije prestala da ubrizgava sredstvo protiv
bolova. Zaspao je.
 1978

Moris je dograbio ćebe s gornje police ormana u spavaćoj sobi. Pokrio je

Rotstajna, opruženog u stranu u fotelji. Metak mu je razneo vrh glave.
Mozak koji je smislio Džimija Golda, njegovu sestru Emu i roditelje -
umnogome nalik Morisovim - opsednute sobom i sklone alkoholu, sušio
se na tapetama. Moris nije bio šokiran, ne baš, ali je bio veoma začuđen.
Očekivao je nešto krvi i rupu među očima, ali ne ovu gizdavu erupciju
hrskavice i kostiju. Pretpostavio je da je u pitanju manjak mašte. To je bio
razlog zbog kog je mogao da čita divove savremene američke
književnosti - da ih čita i da uživa u njima - ali ne i da bude jedan od njih.
Fredi Dau došao je iz radne sobe s punom platnenom torbom preko
ramena. Kertis ga je sledio, oborene glave. Ništa nije nosio. Pružio je
korak, zaobišao Fredija i pojurio u kuhinju. Zadnja vrata su tresnula o zid,
kad ih je vetar dohvatio. Čuli su kako povraća.
„Nije mu dobro”, reče Fredi. Bio je talentovan za priču o očiglednom.
„Kako si ti?”, pitao ga je Moris.
„Dobro sam.” Fredi je izašao na prednja vrata, bez osvrtanja. Zastao je
i podigao gvozdenu polugu naslonjenu na stolicu za ljuljanje. Došli su
spremni za provalu, ali su prednja vrata bila otključana, baš kao i
kuhinjska. Izgleda da se Rotstajn u potpunosti pouzdao u sef. Toliko o
nedostatku mašte.
Ušao je u radnu sobu. Pogledao je Rotstajnov uredni sto i pokrivenu
pisaću mašinu. Upravio je pogled na slike na zidu. Izvešao je obe bivše
žene. Osmehivale su se, mlade i lepe, u odeći i s frizurama iz pedesetih.
Zanimljivo je da je Rotstajn imao odbačene žene pred očima dok je pisao.
Nije imao vremena da razmišlja o tome, niti da ispita sadržaj piščevog
radnog stola, što bi veoma voleo. Ali, da li je takva pretraga doista
neophodna? Imao je beležnice. Imao je sadržaj piščevog uma. Sve što je
napisao otkad je pre osamnaest godina prestao da objavljuje svoja dela.
Fredi je odneo gomile koverata s gotovinom u prvoj turi (razumljivo:
Fredi i Kertis razumeli su vrednost novčanica), ali je na policama sefa još
bilo mnogo beležnica. Bile su od skupe vrste, koje je koristio i Hemingvej,
o kakvoj je Moris sanjao u popravnom domu, u kom je maštao da postane
pisac. U popravnom domu Riversajd dobijao je pet stranica debelog
papira svake nedelje. To nije bilo dovoljno za pisanje velikog američkog
romana. Moljakanje za više papira nije davalo rezultate. Jednom je
ponudio pušenje ekonomu Elkinsu za deset dodatnih stranica. Dobio je
udarac po licu. To je bilo neobično, s obzirom na prisilni seks kom je bio
podvrgnut tokom devetomesečnog zatočeništva. Upražnjavao ga je
obično na kolenima i više nego jednom sa sopstvenim prljavim gaćama
nabijenim u usta.
Nije mislio da je majka u potpunosti odgovorna za ta silovanja, ali je
bila i te kako kriva. Majka mu je bila Anita Belami, čuvena profesorka
istorije čija je knjiga o Henriju Kleju Friku nominovana za Pulicerovu
nagradu. Bila je tako čuvena da je pretpostavljala da zna sve o
savremenoj američkoj književnosti. Svađa o Goldovoj triologiji otposlala
ga je u noć, ozlojeđenog i rešenog da se napije. To je i učinio, iako je bio
maloletnik i izgledao mlađe od podataka na krštenici.
Nije znao da pije. Pijan je radio stvari kojih se kasnije nije sećao. To
nikad nisu bile dobre stvari. Te noći provalio je u kuću, vandalizovao je,
da bi se na kraju potukao s komunalnim policajcem koji je pokušao da ga
zadrži, do dolaska prave policije.
Veoma dobro se sećao toga, iako se to desilo pre više od šest godina.
Bio je tako glup. Ukrao je kola, vozikao se po gradu i ostavio automobil
(verovatno posle zapišavanja upravljačke table). To nije bilo pametno, ali
je s malo sreće mogao da se izvuče posle dogovora s tužilaštvom. Ali
provala u kuću na Šugar Hajtsu? To je bilo dvostruko gluplje. Ništa u toj
kući nije mu bilo potrebno (ništa čega bi se kasnije sećao). Kada mu je
išta bilo potrebno? Kad je ponudio usne za nekoliko vašljivih stranica
papira za pisanje? Dobio je udarac u lice. Nasmejao se, zato što bi Džimi
Gold to učinio (pre nego što je odrastao, da bi se prodao za ono što je
zvao Zlatnim zelembaćem). I šta se zatim dogodilo? Ponovo je udaren u
lice, ovog puta još jače. Rasplakao se kad je čuo kako mu se lomi nos.
Džimi nikad ne bi plakao.
Još je pohlepno posmatrao skupe beležnice, kad se Fredi Dau vratio s
druge dve platnene torbe. Nosio je i iskrzani kožni kofer. „Našao sam ga u
ostavi. Zajedno s milijardu konzervi tunjevine i pasulja. Zamisli? Čudan
tip. Možda se spremao za Akropolipsu. Hajdemo, Mori, Požuri. Neko je
možda čuo pucanj.”
„Nema on susede. Najbliža farma je tri kilometara odavde. Opustite
se.”
„Zatvori su puni opuštenih ljudi. Moramo da se izgubimo odavde.”
Mori je počeo da skuplja beležnice, ali nije mogao da odoli da ne pogleda
jednu, samo da bi bio siguran da imaju pravu stvar. Rotstajn je bio
otkačen tip, nije nemoguće da je napunio sef praznim knjižicama, u nadi
da će ih jednom ispuniti.
Aline.
Ova je bila ispunjena njegovim sitnim, urednim rukopisom. Svaka
strana bila je ispisana od vrha do dna. Margine behu tanke kao konci.

... nije bio siguran zašto mu je to bilo važno i zašto nije mogao da
spava u praznom vagonu teretnog voza koji ga je u kasne sate
nosio kroz seosku čamotinju ka Kanzas Sitiju i usnuloj zemlji iza
njega. Puni stomak Amerike odmarao se ispod uobičajeno utešne
noći, ali su se Džimijeve misli uporno vraćale...

Fredi ga je nimalo nežno udario po ramenu. „Vadi nos odatle i pakuj

se. Jedan od nas je izrigao utrobu. Više-manje je beskoristan.”
Moris je spustio beležnicu u platnenu torbu. Ćutke je zagrabio
preostale obema rukama. U glavi mu je ključalo od brojnih mogućnosti.
Zaboravio je na brljotinu ispod ćebeta u dnevnoj sobi i na Kertisa
Rodžersa koji je rigao creva iza kuće. Džimi Gold! Putuje na zapad u
teretnom vagonu! Rotstajn ipak nije rekao poslednju reč o njemu!
„Pune su”, rekao je Frediju. „Izvadi preostale. Potrpaću ih u neseser.”
„To je ime za ovu torbu?”
„Valjda.” Znao je kako se zove. „Hajde. Još malo pa smo završili.”
Fredi je okačio platnene torbe na ramena. Oklevao je. „Da li si siguran
u pogledu ovih stvari? Zato što je Rotstajn rekao...”
„Bio je opsesivni sakupljač koji je pokušavao da sačuva nagomilani
plen. Takav bi svašta rekao. Kreni.”
Fredi je pružio korak. Moris je nagurao poslednju gomilu skupih
beležnica u neseser. Izvukao se iz ormana. Kertis je stajao pored
Rotstajnovog stola. Skinuo je skijašku masku. Svi su ih poskidali. Lice mu
je bilo bledo kao papir. Imao je tamne podočnjake.
„Nisi morao da ga ubiješ. To nije predviđeno. Nismo to planirali. Zašto
si to učinio?”
Zato što me je naterao da se osećam kao glupak. Zato što mi je psovao
majku, a to je moj posao. Zato što me je nazvao klincem. Zato što je
morao biti kažnjen, jer je pretvorio Džimija Golda u jednog od njih.
Ponajviše zato što nijedna osoba obdarena njegovim talentom nema
pravo da ga krije. Kertis to ne bi razumeo.
„Zato što ćemo sad skuplje prodati beležnice.” To se neće desiti dok
ne pročita svaku reč u njima. Kertis ni to ne bi razumeo, i ne mora, baš
kao ni Fredi. Pokušao je da zvuči strpljivo i razumno. „Džon Rotstajn više
neće napisati ni redak. Neobjavljeni materijal zbog toga će biti još
vredniji. To vam je jasno, zar ne?”
Kertis se počešao po bledom obrazu. „Pa... pretpostavljam... da jeste.”
„Takođe, neće moći da tvrdi kako su beležnice falsifikati, kad se
pojave. Učinio bi to, samo da bi nam napakostio. Mnogo sam čitao o
njemu, Kertise. Veruj mi kad ti kažem da je bio zlobni kurvin sin.”
„Pa...”
Mori se suzdržao da ne kaže da je to izuzetno duboka tema za tako
plitkoumnog čoveka. Umesto toga pružio mu je neseser. „Uzmi ga. I ne
skidaj rukavice dok ne uđemo u automobil.”
„Trebalo je da porazgovaraš s nama o tome, Mori. Mi smo tvoji
partneri.”
Kertis je krenuo, pa se okrenuo. „Imam jedno pitanje.”
„Šta bi hteo da znaš?”
„Znaš li da u Nju Hempširu postoji smrtna kazna?”

Putovali su sporednim drumovima po uskom dimnjaku Nju Hempšira i

prešli u Vermont. Fredi je vozio stari i neupadljivi ševi biskejn. Moris je
sedeo pored njega s auto-mapom u krilu. Povremeno je palio svetlo u
automobilu, da bi se uverio da nisu skrenuli s planiranog puta. Nije
morao da podseća Fredija da se pridržava ograničenja brzine. Ovo nije
bio prvi rodeo Fredija Daua.
Kertis je ležao na zadnjem sedištu. Ubrzo je zahrkao. Moris ga je
smatrao srećnim. Izgleda da je izrigao užas iz sebe. Strahovao je da će
proći dosta vremena pre nego što se dobro naspava. Mozak koji klizi niz
tapete bio mu je neprestano pred očima. Ubistvo ga nije opterećivalo, već
upropašćeni talenat. Um koji se čitavog života oštrio i unapređivao
uništen je u deliću sekunde. Ono što je ostalo od svih tih priča i prizora
ličilo je na ovsenu kašu. Kakav je smisao toga?
„Uveren si da ćemo moći da prodamo te knjižice?”, pitao je Fredi.
Vratio se na tu temu. „Za dobre pare, hoću reći?”
„Đa.”
„I da se izvučemo s tim?”
„Da, Fredi, siguran sam.”
Fredi Dau se utišao. Moris je mislio da je stvar rešena. Ponovo je
progovorio o beležnicama. Izrekao je tri reći. Suvim i ravnim tonom.
„Sumnjam u to.”
Moris će kasnije, kad se ponovo našao iza rešetaka - ali ne u
popravnom domu za maloletnike - pomisliti: Tada sam odlučio da ih
ubijem.
Ponekad noću, kad nije mogao da zaspi zbog razvaljenog čmara od
sapunom potpomognutih penetracija u kupaonici, priznao bi sebi da to
nije istina. Od početka je znao da će ih ubiti. Bili su glupi kriminalci od
karijere. Pre ili kasnije (verovatno pre) jedan od njih pao bi zbog nekog
drugog zločina. Našli bi se u iskušenju da trguju onim što su znali u
zamenu za manju kaznu ili izlazak na slobodu.
Znao sam da moraju otići, pomislio bi bdeći u zatvorskoj ćeliji dok se
puni stomak Amerike odmarao ispod uobičajeno utešne noći. To je bilo
neizbežno.

Prešli su u državu Njujork. Zora još nije svanula, ali je počela da se javlja
na tamnom horizontu iza njih. Skrenuli su zapadno na Put 92, koji se
pružao paralelno s 1-90, sve do Ilinoisa, gde je skretao na jug, da bi
svenuo u industrijskom gradu Rokfordu. Put je u ovo doba bio uglavnom
pust, iako su mogli da čuju (i ponekad vide) kamionski saobraćaj, na
auto-putu levo od njih.
Prošli su znak na kom je pisalo ODMORIŠTE 3,5 KM. Moris se setio
Magbeta. Ako nešto mora biti učinjeno, „dobro bi bilo da se to što pre
izvrši”. Citat možda nije bio besprekoran, ali će poslužiti.
 „Zaustavi se ovde”, rekao je Frediju. „Moram da pustim pevcu krv.”
„Verovatno ću pronaći i automate s hranom i pićem”, oglasio se
ispovraćani, razbarušeni Kertis sa zadnjeg sedišta. „Dobro bi mi došli
keksići s puterom od kikirikija.”
Moris je znao da će morati da propusti priliku, ako na odmorištu bude
drugih automobila. 1-90 je preuzeo najveći deo saobraćaja s ovog puta.
Kad sunce grane, biće mnogo lokalnog saobraćaja iz jedne vukojebine u
drugu.
Odmorište je bilo pusto, delimično i zbog znaka ZABRANJENO
ZADRŽAVANJE PREKO NOĆI. Parkirali su se i izašli. Ptice su cvrkutale u
krošnjama o događajima iz prethodne noći i planovima za novi dan.
Nešto lišća - u ovom kraju sveta tek je počelo da se suši - padalo je i letelo
po poljani.
Kertis je prišao automatima, dok su Moris i Fredi krenuli ka muškom
toaletu. Moris nije bio naročito nervozan. Izgleda da je tačno da je prvi
put najteže.
Pridržao je vrata Frediju jednom rukom i izvukao pištolj iz jakne
drugom. Fredi mu se zahvalio, ne gledajući oko sebe. Moris je pustio da
se vrata zatvore, pre nego što je podigao pištolj. Bio je na dva centimetra
od potiljka Fredija Daua kad je povukao obarač. Pucanj je glasno
odjeknuo u odaji s pločicama. Ko god ga je čuo iz daljine pomislio bi da je
to auspuh motora na 1-90. Brinuo se da će ga Kertis čuti.
Nije morao. Kertis je još stajao u niši s automatima za prodaju, ispod
drvene strehe, s rustičnim natpisom OAZA KRAJ PUTA. Držao je kesu s
keksićima s puterom od kikirikija.
„Da li si čuo?”, pitao je Morisa. Video je pištolj i zbunjeno progovorio:
„Šta će ti to?”
„Za tebe”, reče Moris. Upucao ga je u grudi.
Kertis je pao, ali za divno čudo nije umro. Ma, nije bio ni blizu
umiranja. Migoljio se na asfaltu. Opali list vrteo mu se ispred nosa. Krv je
tekla ispod njega. Nije puštao keksiće. Podigao je glavu. Nauljena crna
kosa padala mu je preko očiju. Kamion je prošao putem 92 i odzujao na
istok, iza ograde od stabala.
Moris nije hteo ponovo da puca u Kertisa. Pucanj na otvorenom
mogao bi se nadaleko čuti. Neko je svakog trenutka mogao da se proveze
pored njih. „Ako nešto mora biti učinjeno, ’dobro bi bilo da se to što pre
izvrši’”, rekao je i kleknuo na koleno.
 „Upucao si me”, rekao je Kertis. Zvučao je zadihano i zaprepašćeno.
„Jebeno si me upucao, Mori!”
Mrzeo je taj nadimak. Mrzeo ga je čitavog života. Koristili su ga i
učitelji, koji bi trebalo da znaju šta rade. Uhvatio je pištolj za cev i počeo
da tuče Kertisa drškom po glavi. Tri jaka udarca imala su zanemarljiv
učinak. Pištolj je bio kalibra trideset osam. Nije bio dovoljno težak da
nanese ozbiljniju štetu. Krv je potekla po Kertisovoj kosi i niz strnjikom
obrasle obraze. Jaukao je, očajnički posmatrajući Morisa plavim očima.
Slabašno je mahnuo rukom.
„Prestani, Mori! Prestani, to boli!”
Sranje. Sranje, sranje, sranje.
Moris je gurnuo pištolj u džep. Drška je bila klizava od krvi i kose.
Prišao je biskejnu i otro ruku o jaknu. Otvorio je vrata, video da nema
ključa u bravi i promrsio jebi ga. Prošaptao je to kao molitvu.
Nekoliko automobila projezdilo je Putem 92, a zatim i smeđi dostavni
kamion.
Otrčao je do muškog toaleta. Otvorio je vrata, kleknuo i počeo da
pretura po Fredijevim džepovima. Pronašao je ključeve u prednjem
levom. Ustao je i pojurio natrag do niše s automatima. Bio je siguran da
će se neki automobil ili kamion zaustaviti na odmorištu. Saobraćaj je bio
sve gušći. Neko će morati da se olakša posle njegove ili njene jutarnje
kafe. Moraće da ubije i tu osobu, a verovatno i sledeću. Pred očima mu je
iskrsao niz lutaka od papira.
Niko nije nailazio.
Ušao je u biskejn, zakonito nabavljen, ali s lažnim tablicama
ukradenim u Mejnu. Kertis Rodžers polako je puzao po betonskoj stazi ka
toaletima. Odbacivao se rukama, slabašno se odgurujući stopalima.
Ostavljao je sluzavi trag krvi za sobom. Moris nije mogao da bude
siguran, ali je ranjenik verovatno pokušavao da se dokopa telefona na
zidu, između muškog i ženskog toaleta.
Nije trebalo ovako da bude. Ovo je budalasta improvizacija.
Verovatno će ga uhvatiti. Pomislio je na ono što mu je Rotstajn rekao na
kraju. Koliko imaš godina, dvadeset dve? Dvadeset tri? Šta znaš o životu, da
i ne govorimo o književnosti?
„Znam da nisam prodana duša”, rekao je. „Toliko znam.”
Pomerio je automatski menjač u položaj za vožnju. Auto se polako
zakotrljao ka čoveku koji se migoljio po betonskoj stazi. Hteo je da zbriše
odavde. Mozak je vrištao da pobegne, ali ovaj deo posla mora biti pažljivo
obavljen, sa što manje nereda.
Kertis je pogledao iza sebe razrogačenim i užasnutim očima. Rukom
mu je slabašno poručivao da stane. Moris više nije mogao da ga vidi od
haube. Pažljivo je upravljao vozilom koje se lagano kotrljalo napred.
Prednji deo zajahao je stazu. Jelkica obešena o retrovizor zanjihala se i
poskočila.
Ništa se nije događalo... i opet ništa... auto je ponovo poskočio. Čuo je
muklo pop, slično pucanju lubenice u mikrotalasnoj pećnici.
Okrenuo je volan ulevo. Auto je ponovo poskočio, kad se vratio na
parking. Pogledao je u retrovizor - Kertis je ostao bez glave.
Pa, ne. Ne sasvim. Još je bila tu, ali spljoštena. Zgnječena. U toj
bljuzgavici nema protraćenog talenta, pomislio je Mori.
Povezao se prema izlazu s parkirališta. Ubrzao je, kad se uverio da je
put prazan. Moraće da stane i pogleda prednji deo automobila, pogotovo
gumu koja je pregazila Kertisovu glavu. Neće to učiniti dok ne odmakne
tridesetak kilometara. Najmanje toliko.
„Vidim da ću uskoro oprati kola”, rekao je. To mu se učinilo smešnim
(neodmereno smešno, Fredi i Kertis ne bi razumeli tu reč). Dugo i glasno
se smejao. Poštovao je sva ograničenja brzine. Gledao je kako obrtometar
registruje pređene kilometre. Činilo mu se da i pri brzini od devedeset na
sat svaki obrtaj traje najmanje pet minuta. Bio je siguran da je guma
ostavila krvavi trag na izlazu s parkirališta, ali je on dosad nestao.
Odavno je nestao. Kucnuo je čas da skrene na sporedne drumove,
možda i one lokalne. Najpametnije bi bilo da stane i baci sve beležnice - i
gotovinu - u šumu. Neće to učiniti. Ne bi to učinio ni za živu glavu.
Šanse da se izvuče su mi pedeset-pedeset. Možda i bolje. Naposletku,
niko nije video automobil u Nju Hempširu, ni na na tom odmorištu.
Došao je do napuštenog restorana. Parkirao se pored njega i
pregledao prednji kraj biskejna, kao i desnu gumu. Sve je izgledalo
prilično dobro. Na prednjem braniku bilo je nešto krvi. Izbrisao ju je
korovom. Nastavio je put ka zapadu. Očekivao je blokade na drumu, ali ih
nije bilo.
Pronašao je perionicu u Gauandi kad je prešao u Pensilvaniju. Četke
su četkale, a mlaznice ispirale. Automobil je posle pranja bio
besprekorno čist - s gornje i donje strane.
Povezao se na zapad, ka prljavoj palanci koju su njeni žitelji zvali
Biserom velikih jezera. Neko vreme primiriće se u njoj. Mora da se vidi sa
starim prijateljem. Dom je mesto u kom niko ne može da ti uskrati
gostoprimstvo - što je jevanđelje po Robertu Frostu. To je naročito tačno
kad nema nikog ko bi se bunio zbog povratka razmetnog sina. Njegov
dragi stari tata već je godinama bio u bekstvu, a draga stara mama
provodila je jesenji semestar na Prinstonu, kao gostujući predavač o
pljačkaškim baronima. To je značilo da će kuća u Ulici sikamora biti
prazna. Nije bila bogzna kakva kuća za tako uglednu profesoricu - da i ne
govorimo o spisateljici s jednom nominacijom za Pulicerovu nagradu. To
je bila zasluga starog dobrog tate. Morisu nikad nije smetalo da živi u
njoj. To nije bio njegov, već majčin problem.
Slušao je vesti. Niko nije javljao o ubistvu pisca koji je, kako je pisao
Tajm u vodećem članku, „urlajući poručivao deci mirnih pedesetih da se
probude i dignu glas”. Radio-tišina je bila dobra, ali ne i neočekivana.
Rotstajnova kućepaziteljka je, koliko je Moris znao, svraćala samo
jednom nedeljno. Obilazio ga je i domar, ali samo po pozivu. Moris i
pokojni partneri izabrali su vreme za pljačku u skladu s tim. To je značilo
da leš neće biti otkriven narednih šest dana.
Tog popodneva se, u seoskoj oblasti Ohaja, provezao pored
starinarnice u ambaru. Posle polukružnog okretanja parkirao se ispred
nje i kupio starinski kovčeg za dvadeset dolara. Bio je star, ali je izgledao
čvrsto. Napravio je dobar posao.
 2010

Roditelji Pita Sobersa sve češće su svađali. Tina je njihove verbalne

okršaje zvala arkibarkanjem. Pit je mislio da je to bio valjan izraz, zato
što su tako zvučali kad bi se zalaufali: ark-ark-ark, bark-bark-bark.
Ponekad bi mu došlo da izađe na vrh stepeništa i da vrisne na njih da
umuknu, samo da umuknu. Plašite decu, hteo je da podvikne. U ovoj kući
ima dece, dece, da li ste to zaboravili?
Tog dana zatekao se kod kuće, zato što je kao jedan od najboljih
učenika bio oslobođen nekih poslepodnevnih školskih obaveza. Vrata
njegove sobe bila su otvorena. Čuo je kako otac brzo trupka po kuhinji na
štakama, čim je čuo kako se majčin automobil zaustavlja na prilaznom
putu. Pit je bio prilično siguran da će današnja predstava početi tatinom
izjavom: Bože, danas si se ranije vratila kući. Mama će reći da nikako ne
može da zapamti da je sreda dan kad se ranije vraća kući. Otac će reći da
se nije navikao na život u ovom delu grada. Zvučaće kao neko primoran
da se preseli u najgori i najproblematičniji deo grada umesto u Ulice
drveća u Nortfildu. Posle uvoda preći će na pravo arkibarkanje.
Ni Pit nije bio lud za Nort Sajdom, ali mesto nije bilo grozno. I u
trinaestoj je mogao da razume njihov ekonomski položaj bolje od oca.
Možda zato što nije četiri puta dnevno gutao snažne pilule protiv bolova,
kao on.
Bili su na novoj adresi, zato što je srednja škola Grejs Džonson, u kojoj
je njegova majka predavala, zatvorena u okviru programa štednje
gradskih vlasti. Veliki broj predavača iz te škole sad je bio nezaposlen.
Linda je makar nastavila da radi kao bibliotekarka i nadzornica za izradu
domaćih zadataka u osnovnoj školi Norfild. Sredom je odlazila ranije s
posla zato što se školska biblioteka tog dana zatvarala u podne, kao i sve
ostale. To je bila još jedna mera za smanjenje troškova. Pitov otac besneo
je zbog toga. Neumorno je ponavljao da se gradski oci nisu setili da
skrešu svoja primanja. Nazivao ih je gomilom bogom prokletih
licemernih pristalica pokreta Čajanke.2
Pit nije znao da li je to tako. Znao je samo da se Tom Sobers u
poslednje vreme ljuti na sve i svakoga.

Ford fokus, njihov odskora jedini automobil, stao je ispred kuće. Mama je
izašla iz vozila sa starim, iskrzanim neseserom. Zaobišla je led koji se
uvek stezao u senovitoj oblasti ispod oluka. Bio je Tinin red da ga pospe
solju, ali je kao i obično zaboravila da to učini. Polako se uspela uz
stepenice, obešenih ramena. Pit je mrzeo da je gleda kako hoda kao da
nosi vreću cigala na leđima. Tatine štake trupkale su dvostruko bržim
ritmom u dnevnoj sobi.
Ulazna vrata su se otvorila. Pit je čekao. Nadao se nečemu lepom kao
Zdravo, dušo, kako si provela jutro?
Zalud se nadao.
Nije želeo da prisluškuje arkibarkanje, ali je kuća bila mala, pa nije
mogao da ga ne čuje... izuzev ako izađe. Ove zime je sve češće pribegavao
strategijskom povlačenju. Ponekad je osećao da je, kao starije dete, dužan
da ih sluša. Gospodin Džekobi je na časovima istorije često ponavljao da
je znanje moć. Pit je mislio da je zbog toga obavezan da nadzire sve
ozbiljniji roditeljski rat rečima. Svako arkibarkanje je zatezalo tkanje
braka. Jedno dana će se pokidati. Bolje je da bude pripravan.
Ali za kakav ishod? Za razvod? On je bio najverovatniji. Situacija bi se
na neki način poboljšala kad bi se rastali. Pit je to sve jače osećao, iako to
nije artikulisao u obliku svesne misli. Ali šta bi razvod značio u (još jedna
Džekobijeva omiljena uzrečica) parametrima stvarnog sveta?
Ko bi otišao, a ko bi ostao? Ako otac ode, kako će živeti bez kola, kad
jedva hoda? Kad smo već kod toga, kako bi bilo ko od njih mogao da
priušti odlazak? Već su švorc.
Tina nije bila kući, pa nije morala da sluša žučnu razmenu roditeljskih
pogleda. Još je bila u školi. Verovatno se neće vratiti odmah posle nje.
Možda sve do večere. Konačno je sklopila prijateljstvo s devojčicom
krupnih zuba po imenu Elen Brigs, koja je živela na uglu ulica Sikamora i
Brestova. Pit je mislio da Elen ima mozak hrčka, ali je Tina prestala da
čisti kuću, tuguje za prijateljicama iz starog komšiluka i ponekad plače.
Teško je podnosio sestričine suze.
Ugasite mobilne telefone i isključite pejdžere, narode. Svetla se gase.
Počinje današnja epizoda serije U govnima smo do guše.
TOM: „Hej, ranije si se vratila kući.”
LINDA (umorno): „Tome, danas je...”
TOM: „Sreda, da znam. Danas se biblioteka ranije zatvara.”
LINDA: „Ponovo si pušio u kući. Namirisala sam duvan.”
TOM: (nadureno): „Popušio sam samo jednu, u kuhinji, s otvorenim
prozorom. Na stepenicama iza kuće ima leda. Nisam smeo da se spuštam
niz njih. Pit je ponovo zaboravio da ih pospe solju.”
PIT (publici): „Trebalo bi da zna da je Tinina nedelja za soljenje, pošto
on sastavlja spisak kućnih obaveza. Ti lekovi protiv bolova po svoj prilici
utiču i na mozak, i to negativno.”
LINDA: „Još mogu da ga namirišem. Dobro znaš da ugovor o najmu
izričito zabranjuje...”
TOM: „Dobro, važi, kapiram. Sledeći put ću izaći napolje i rizikovati da
se strmeknem sa štaka.”
LINDA: „Nije u pitanju samo ugovor o najmu, Tomi. Posredno pušenje
je loše za decu. Već smo razgovarali o tome.”
TOM: „Razgovarali smo, i razgovarali.,..”
LINDA: (zalazila je sve dublje u vodu): „Takođe, koliko danas košta
pakla cigareta? Četiri i po? Pet dolara?”
TOM: „Pušim samo paklu nedeljno, za boga miloga!”
LINDA: (lomila je njegovu odbranu precizno proračunatim napadom
oklopnih snaga): „Pet dolara po pakli izađe na više od dvadeset dolara
mesečno. I sve to ide iz mog džepa, zato što sam ja jedina...”
TOM: „Jovo nanovo...”
LINDA: „... koja donosi novac u kuću.”
TOM: „Nikad ti ne dosadi da mi to natrljavaš na nos, zar ne?
Verovatno misliš da sam se namerno bacio pod ta kola, da bih se
izležavao kod kuće.”
LINDA: (posle duge pauze): „Ima li nešto vina? Pola čaše bi mi dobro
došlo.”
PIT (sa strane): „Kaži da ima, tata. Kaži da ima.”
TOM: „Nema ga. Možda bi volela da se na štakama odgegam do
samoposluge i kupim još jednu bocu. U tom slučaju ćeš morati da mi daš
džeparac unapred.”
 LINDA (nije plakala, ali je bila na ivici suza): „Ponašaš se kao da sam
ja kriva zbog onog što ti se dogodilo.”
TOM (vikao je): „Niko nije kriv. To me izluđuje! Zar ne razumeš? Još
nisu uhvatili tipa koji je mi je ovo učinio!”
Pit je odlučio da više ne može da ih sluša. Komad je bio glup. Možda to
nisu uviđali, ali on jeste. Zatvorio je knjigu. Pročitaće priču - nešto iz pera
nekog Džona Rotstajna - te noći. Sad je morao da izađe i da se nadiše
svežeg vazduha.
LINDA (tiho): „Nisi poginuo.”
TOM (duboko zagazivši u sapunicu): „Ponekad mislim da bi bilo bolje
da jesam. Pogledaj me - navučen sam na lekove protiv bolova. Bolovi se
ne povlače, ako ne uzmem dozu koja bi me mogla ubiti. Živim od ženinih
primanja - koja su za hiljadu dolara manja, zbog jebenih pristalica partije
Čajanke...”
LINDA: „Pazi šta prič...”
TOM: „Kuća? Nema je. Motorizovana invalidska kolica? Nema ih.
Ušteđevina? Na izdisaju. I ne mogu da popušim jebenu cigaretu!”
LINDA: „Samo kukaj, ako misliš da će to išta rešiti, ali...”
TOM (urlajući): „To nazivaš kukanjem? Ja to zovem stvarnošću. Hoćeš
da spustim pantalone da bi videla šta je ostalo od mojih nogu?”
Pit je pojurio niz stepenice u čarapama. Dnevna soba bila je u
njihovom podnožju, ali ga nisu videli. Bili su u potpunosti zauzeti
glumom u usranom komadu koji niko neće platiti da gleda. Otac je stajao
na štakama, crvenih očiju i neobrijanog lica. Majka je stiskala novčanik na
grudima kao štit i grizla usne. To je bio grozan prizor. Najgore od svega
bilo je što ih je voleo.
Otac je zaboravio da pomene Fond za hitne slučajeve, pokrenut mesec
dana posle Masakra u Gradskom centru, pomoću preostale gradske
novine i tri lokalne televizijske stanice. Brajan Vilijams je napravio
reportažu o njemu za Noćni dnevnik NBC-ja, televizije s nacionalnom
frekvencijom, u kojoj je pokazao kako se žilavi grad brine o svojima u
času velike nesreće. U prilogu je sve vrcalo od brižnih srca i ruku
spremnih da pomognu. Posle mnogo bla-bla-bla, sledile su poruke našeg
sponzora. Fond za hitne slučajeve je čitavih šest dana odašiljao dobre
vibracije. Mediji nisu javljali da je fond prikupio skromna sredstva,
uprkos dobrotvornim šetnjama, dobrotvornim biciklističkim trkama i
koncertu drugoplasiranog takmičara u Američkom idolu. Rezultati su bili
mršavi zato što se nesreća desila u teška vremena. Ono malo prikupljenih
sredstava delilo se na mnogo duša. Porodica Sobers dobila je ček na
hiljadu dve stotine dolara, pa na pet stotina, pa na dve stotine. Poslednji
ček s porukom POSLEDNJA ISPLATA glasio je na pedeset dolara.
Mnogo ih je obradovao.

Pit je šmugnuo u kuhinju. Dograbio je čizme i jaknu i izašao. Odmah je

video da na zadnjem stepeništu nema leda. Otac je debelo lagao o tome.
Dan je bio previše topao za obrazovanje leda, makar na suncu. Šest
nedelja ih je delilo od proleća, ali je otopljavanje trajalo gotovo nedelju
dana. U zadnjem dvorištu opstalo je samo nekoliko prljavih krpa snega
ispod drveća. Pit je žurno prošao zadnjim dvorištem i izašao na kapiju.
Neiskorišćeni plac iza Ulice sikamora bio je jedina prednost življenja
na ulicama nazvanim po drveću u Nort Sajdu. Bio je veličine gradskog
bloka. Dva hektara zarasla u žbunje, s kržljavim drvećem i zamrznutim
potokom. Pitov tata rekao je da je ta zemlja odavno u takvom stanju i da
će još dugo ostati, zbog beskrajnog pravničkog nadmudrivanja oko
vlasništva i onog što se na njemu srne graditi. „U takvim parnicama ne
dobija niko izuzev advokata”, rekao je Pitu. „Ne zaboravi to.”
Pit je mislio da su i deca koja su htela da nakratko pobegnu od
roditelja bila na dobitku.
Staza je opisivala vrludavu dijagonalu između zimom ogolelih stabala.
Vodila je do Doma omladine u Ulici breza, starom omladinskom centru
koji je brojao poslednje dane. Za toplog vremena veliki klinci motali su se
na stazi i oko nje - pušili su cigarete, duvali travu, pili pivo i verovatno
opsluživali svoje devojke - ali ne i u ovo doba godine. Odsustvo velikih
klinaca značilo je odsustvo problema.
Pit bi poveo sestricu ovom stazom, kad bi se majka i otac ozbiljno
zakačili. To se sve češće događalo. U Domu bi šutirali na koš ili igrali
dame. Nije znao gde će je voditi kad Dom bude zatvoren. U okolini nije
bilo ničeg izuzev velike samoposluge. Odlazio je do potoka, kad je bio
sam. Bacao je kamenje u vodu, kad je potočić tekao ili gledao kako
odskaču od leda, kad je bio zamrznut. Uživao je u tišini i spokoju i gledao
da li će napraviti rupu u ledu.
Arkibarkanja su bila veliki problem. Najviše je strahovao da će njegov
otac - neprestano na pilulama protiv bolova - jednog dana podići ruku na
majku. To bi gotovo sigurno pocepalo napetu tkaninu braka. A ako se to
ne desi i ako ona pređe preko udarca? To bi bilo još gore.
To se nikad neće dogoditi, govorio je sebi. Tata to nikad ne bi učinio.
Ali, ako se desi?

Led je i ovog popodneva okivao potok. Izgledao je trulo. Zapazio je velike

žute mrlje na njemu. Kao da je neki div zastao da se ispiša. Ne bi se
usudio da hoda po njemu. Ne bi se udavio ako bi popustio pod njim. Upao
bi u vodu do članaka, ali nije želeo da se vrati kući i da objašnjava zašto
su mu pantalone i čarape skroz mokre. Seo je na palo stablo i bacio
nekoliko kamenova (manji su se odbili i otkotrljali, dok su veliki probili
žute mrlje). Zatim se zagledao u nebo. Veliki, paperjasti oblaci plivali su
po njemu. Išli su za zapada na istok, najavljujući proleće. Jedan je ličio na
staricu s grbom na leđima (ili ruksakom); video je zeca, zmaja i jednog
koji je ličio na...
Pažnju mu je privukao meki, otegnuti zvuk levo od njega. Okrenuo se
u tom pravcu i video kako istureni deo obale popušta, oslabljen snegom
koji se topio nedelju dana. Odron je izložio korenje opasno nagnutog
drveta. Prostor stvoren odronom nalikovao je pećini. Nešto je bilo u njoj,
ako se nije varao. Možda se radilo o neobičnoj senci.
Prišao je drvetu. Uhvatio se za jednu golu granu i nagnuo da pogleda
otvor. U njemu je bilo nečeg. Izgledalo je prilično veliko. Možda ćošak
neke kutije?
Spustio se niz obalu. Pravio je stepenike, kopajući blatnjavu zemlju
petama čizama. Čučnuo je, kad se našao ispod malog odrona. Video je
ispucalu crnu kožu, metalne trake sa zakivcima i ručku veličine jabuke na
sedlu. To je bio kovčeg. Neko je ovde zakopao kovčeg.
Cimnuo je ručku obuzet mešavinom uzbuđenja i znatiželje. Kovčeg se
nije ni mrdnuo. Bio je zaglavljen. Cimnuo ga je još jednom, reda radi.
Neće ga izvaditi, ne bez odgovarajućeg alata.
Čučnuo je s rukama između butina, kao njegov otac, pre nego što je
njegovom čučanju došao kraj. Zurio je u kovčeg koji je virio iz crne,
korenjem protkane zemlje. Bilo je verovatno ludo što misli o Ostrvu s
blagom (kao i o „Zlatnom skarabeju”3, priči koju su prošle godine čitali na
engleskom), ali je mislio baš o tome. I da li je to bilo ludo? Da li je bilo?
Gospodin Džekobi ih je uveravao da je znanje moć, ali je isticao važnost
logičnog mišljenja. Zar je logično misliti da će neko zakopati kovčeg u
šumi, ako u njemu nije bilo ničeg vrednog?
Jedan pogled bio je dovoljan da shvati da je odavno prebivao u zemlji.
Koža je bila ispucala. Na nekim mestima nije bila crna nego siva. Pomislio
je da bi se ručka, kad bi je zgrabio i povukao svom snagom, verovatno
slomila. Metalne trake bile su načete i prožete rđom.
Uspeo se na stazu i krenuo kući. Ušao je na kapiju i prišao kuhinjskim
vratima. Osluškivao je. Nije čuo glasove. Televizor je bio isključen. Otac se
verovatno povukao u spavaću sobu (onu u prizemlju, mama i tata su
morali da spavaju u njoj iako je bila veoma mala, zato što se tata sad s
mukom penjao uz stepenice), da bi odspavao. Mama je možda legla s
njim. Ponekad su tako peglali odnose. Verovatno je bila u vešernici koja
je služila i kao njena kancelarija. Radila ja na svojoj radnoj biografiji i
tražila posao na internetu. Tata je možda digao ruke (Pit je morao da
prizna da je imao svojih razloga), ali mama nije. Htela je da ponovo
dobije posao profesorke s punim radnim vremenom. Novac joj nije bio
jedini motiv.
Uz kuću je bila i mala garaža. Mama nikad nije parkirala fokus u njoj,
izuzev ako nije očekivala snežnu oluju. Bila je puna stvari iz stare kuće, za
kojih nije bilo mesta u manjoj, iznajmljenoj. U njoj je bio i tatin alat (Tom
ga je stavio na prodaju negde na internetu, ali nije mogao da dobije ono
što je smatrao valjanom cenom). U njoj su bile Tinine i njegove stare
igračke, vedro sa solju i lopaticom, i nešto alata za održavanje travnjaka i
vrta naslonjenih na zadnji zid. Uzeo je ašov i potrčao stazom. Držao ga je
ispred sebe kao vojnik pušku.
Sišao je gotovo do samog potoka, pomoću stepenika koje je napravio
u mekoj zemlji. Dao se na posao na malom odronu koji je otkrio kovčeg.
Vratio je koliko god je mogao zemlje u rupu pod drvetom. Nije mogao da
je ispuni sve do isprepletanog korenja. Uspeo je da pokrije kraj kovčega,
što je i hteo.
Zasad će to biti dovoljno.

I za večerom je bilo nešto arkanja i barkanja, iako ne previše. Činilo mu

se da Tina ne obraća pažnju na njega, sve dok nije došla u njegovu sobu,
baš kad je završavao domaći. Nosila je široku pidžamu i vukla gospođu
Bizli, poslednju i najznačajniju lutku za utehu. Izgledalo je da se vratila u
petu godinu.
„Hoćeš li da me pustiš da malo ležim u tvom krevetu, Piti? Sanjala
sam loš san.”
Hteo je da je odbije, ali je odustao (iako mu je pomisao na zakopani
kovčeg neprestano treperila u glavi) da ga ne bi terao baksuz. Nečasno bi
postupio ako bi je vratio u njenu sobu s tim tamnim podočnjacima ispod
lepih očiju.
„Pa dobro, ali samo kratko. I to ne sme da ti pređe u naviku.” To je bila
još jedna od maminih omiljenih uzrečica.
Jurnula je preko kreveta. Naslonila se na zid, što je bila njena omiljena
poza za spavanje. Iz toga se moglo zaključiti da je planirala da ostane do
jutra. Pit je zatvorio knjigu iz poznavanja prirode i seo pored nje. Trgnuo
se.
„Upozorenje na lutku, Tins. Glava gospođe Bizli je opasno blizu moje
guze.”
„Spustiću je dole nogama. Evo. Da li je sad bolje?”
„Šta ćemo ako se uguši?”
„Ona ne diše, glupane. To je samo lutka. Elen mi kaže da će mi brzo
dosaditi.”
„Elen je glupa kao noć.”
„Ona je moja prijateljica.” Pit je zapazio, ne bez izvesne veselosti, da
nije osporila njegovu tvrdnju. „Ali verovatno ima pravo. Ljudi odrastaju.”
„Ti ne. Uvek ćeš biti moja sestrica. I nemoj da spavaš. Za pet minuta
ideš u svoju sobu.”
„Deset.”
„Šest.”
Odgovorila je, posle kraćeg razmišljanja. „Važi.”
Iz prizemlja se začulo prigušeno ječanje, a zatim i trupkanje štakama.
Pit je procenio da zvuci dopiru iz kuhinje. Tata je seo, zapalio cigaretu i
izbacivao dimove na zadnja vrata. Kotao će proraditi zbog toga. Mama je
govorila da u njemu ne gori lož-ulje, već dolari.
„Misliš li da će se razvesti?”
Piter je bio dvostruko preneražen: pitanjem i pribranošću dostojnom
odrasle osobe s kojim je izgovoreno. Hteo je da kaže „Ne, naravno da
neće”, ali je odustao kad se setio koliko ne voli filmove u kojima odrasli
lažu deci, što će reći sve filmove.
„Ne znam. Večeras sigurno neće. Sudovi su zatvoreni.”
 Zakikotala se. To je verovatno bilo dobro. Čekao je da još nešto kaže.
To se nije desilo. Misli su mu se ponovo usmerile ka kovčegu, zakopanom
na obali, ispod drveta. Uspeo je da ne razmišlja o njemu dok je radio
domaći, ali...
Ne, nisam. Neprestano sam mislio o njemu.
„Tins? Nemoj da zaspiš.”
„Neću...” Bila je prokleto blizu sna, ako je suditi po glasu.
„Šta bi radila kad bi pronašla blago? Zakopano blago, kovčeg pun
dragulja i zlatnih dublona?”
„Šta su dubloni?”
„Kovanice iz davnih dana.”
„Dala bi ih tati i mami, da prestanu da se svađaju. Zar ti ne bi?”
„Bih”, reče Pit. „A sad idi u svoj krevet. Ne teraj me da te nosim.”

Tomu Sobersu zdravstveno osiguranje omogućavalo je terapije samo dva

puta nedeljno. Specijalni kombi dolazio bi po njega svakog ponedeljka i
petka u devet ujutru. Vraćao bi ga u četiri po podne, posle hidroterapije i
sastanka na kom su žrtve povreda s dugotrajnim posledicama i
hroničnim bolovima sedeli u krugu i pričali o svojim jadima. To je značilo
da je kuća tih dana bila prazna čitavih sedam sati.
Pit je u četvrtak uveče otišao u krevet žaleći se na bolove u grlu. Sutra
ujutru se probudio i rekao da ga grlo još boli i da misli da ima
temperaturu.
„Da znaš da si vruć”, rekla je Linda kad je prislonila unutrašnju stranu
zgloba na sinovljevo čelo. Pit se tome nadao, zato što je dugo držao glavu
ispred stone lampe, pre nego što je sišao niz stepenice. „Moraćeš kod
doktora, ako ti do sutra ne bude bolje.”
„To je sjajna ideja!”, uskliknuo je Tom, sa svoje strane stola, na kom je
prebirao po kajgani. Na osnovu njegovog izgleda moglo se zaključiti da te
noći nije oka sklopio. „Ići će kod specijaliste! Dopusti da pozovem šofera
Šortija. Tina se odvezla rolsom na časove tenisa u kantri klubu. Mislim da
je gradska limuzina dostupna.”
Tina se zakikotala. Linda je oštro pogledala Toma. Pit je, pre nego što
je majka stigla da progovori, rekao da mu nije toliko loše, i da će mu dan
odmora biti dovoljan. Oporaviće se preko vikenda, ako ne bude.
„Pretpostavljam da će biti.” Uzdahnula je. „Hoćeš li nešto da jedeš?”
 Pit je hteo, ali je mislio da to ne bi bilo mudro, pošto ga tobož boli
grlo. Pokrio je usta rukom i uspeo da se zakašlje. „Možda ću popiti malo
soka. Posle toga ću se vratiti u sobu na spavanje.”

Tina je prva izašla iz kuće. Otrčala je do ćoška na kom će s Elen

razgovarati o uvrnutim stvarima o kojima razgovaraju
devetogodišnjakinje, dok čekaju školski autobus. Mama se odvezla u
školu fokusom. Tata je otišao poslednji. Otkasao je na štakama do
parkiranog kombija na ulici. Pit je pratio njegov odlazak s prozora u
kupatilu. Otac mu je izgledao manji. Kosa koja je štrčala ispod kape
lokalnog tima Graundhogs počela je da sedi.
Pit je, kad se kombi odvezao, navukao nešto odeće, uzeo jednu veću
torbu za kupovinu koju je mama čuvala u kuhinji i otišao u garažu. Iz
tatine kutije s alatom uzeo je čekić i dleto. Spustio ih je u torbu. Zgrabio je
ašov i krenuo, ali se vratio po polugu. Nikad nije bio u izviđačima, ali se
trudio da bude spreman za svaki izazov.

Jutro je bilo dovoljno hladno da vidi svoj dah. Otoplilo je dosta iznad nule,
kad je otkopao dovoljan deo kovčega da pomisli kako može da ga izvuče.
Znojio se ispod kaputa. Prebacio ga je preko niske grane. Osvrnuo se oko
sebe da bi bio siguran da je još uvek sam pored potoka (učinio je to
nekoliko puta). Uzeo je nešto zemlje kad se uverio da nema nikoga i
natrljao dlanove kao udarač spreman da zamahne. Uhvatio je ručku
sanduka. Bio je spreman za slučaj da popusti. Poslednje što je hteo bilo je
da se stumba niz obalu. Stvarno će se razboleti, ako padne u potok.
U kovčegu verovatno nema ničega osim buđave odeće... izuzev što mu
nije bilo jasno zašto bi neko zakopao kovčeg pun stare odeće? Zašto je
nije spalio ili odneo u Crveni krst.
Postojao je samo jedan način da to sazna.
Duboko je udahnuo, zarobio vazduh u plućima i cimnuo ručku.
Kovčeg je ostao na svom mestu. Ručka je preteći krenula, ali je Pit bio
ohrabren postignutim rezultatom. Kovčeg se sada malo pomerao. Setio
se tate kad je vezao konac oko Tininog mlečnog zubića, koji nije hteo sam
da ispadne, i oštro cimnuo.
Spustio se na kolena (podsetio je sebe da će morati da opere
farmerke ili da ih gurne duboko u orman) i pogledao u rupu. Video je da
je korenje obavilo zadnji deo kovčega kao džinovska šaka. Zgrabio je
ašov i počeo da ih seče. Bilo je debelo. Nekoliko puta se odmarao.
Konačno se izborio s korenjem. Odložio je ašov i ponovo zgrabio ručku.
Razmrdao je kovčeg. Bio je spreman za vađenje. Pogledao je na sat. Deset
i petnaest. Pomislio je da bi mama mogla da ga pozove na velikom
odmoru, da vidi kako mu je. To neće biti veliki problem. Misliće da spava,
ako ne odgovori na poziv. Moraće da proveri telefonsku sekretaricu kad
se vrati. Dohvatio je ašov i počeo da kopa oko kovčega. Uklanjao je zemlju
i sitnije korenje. Ponovo je uhvatio ručku.
„Ovog puta ćeš popustiti. Siguran sam da hoćeš.”
Cimnuo je. Kovčeg je kliznuo napred tako iznenada i bez otpora da bi
pao da nije raširio noge. Naginjao se iz rupe. Vrh mu je bio pokriven
zemljom. Video je starinske reze na prednjem delu, slične onim na
radničkim kutijama za ručak. Video je i veliku bravu. Ponovo je uhvatio
ručku. Ovog puta je pukla. „Jebo sam ježa”, rekao je, posmatrajući crvene
i nadute šake.
Pa, kud puklo da puklo (još jedna od maminih omiljenih uzrečica).
Obuhvatio je stranice kovčega u trapavom zahvatu. Oslonio se na pete i
cimnuo. Ovog puta ga je u potpunosti izvukao iz rupe. Vlažni i prljavi
kovčeg sa zarđalim okovima po prvi put posle ko zna koliko godina našao
se na suncu. Bio je osamdeset centimetara dugačak i najmanje pedeset
centimetara širok. Podigao je jedan kraj. Procenio je da je težak najmanje
trideset kilograma, što je bila polovina njegove težine. Nije znao koliko
toga otpada na sadržaj, a koliko na sam kovčeg. Jedno je bilo sigurno, nije
bio pun dublona. Ne bi mogao da ga izvadi iz rupe, da i ne govorimo o
dizanju da je bio pun zlata.
Otvorio je reze, uz kišu zemlje. Usmerio je pažnju na glavnu bravu.
Spremao se da je razvali čekićem i dletom. Poslužiće se polugom, ako to
ne pomogne - a verovatno neće. Ali prvo će... nikad se ne zna dok ne
probaš...
Uhvatio je poklopac. Digao se uz škripu zarđalih šarki. Kasnije će
zaključiti da ga je neko kupio polovnog i da nije mnogo platio zbog
nedostatka ključa. Zurio je u njega, nesvestan žuljeva na dlanu, bola u
leđima i butinama, ili znoja koji mi je tekao po zemljom zaprljanom licu.
Nije mislio na majku, oca ili sestru. Nije mislio ni na arkibarkanje, ne u
tom trenutku.
 Unutrašnjost kovčega bila je obložena providnom plastikom, radi
zaštite sadržaja od vlage. Ispod nje je video gomile sveščića. Bridom
dlana otro je fine kapljice s plastike kao brisačem. Sveščiće su bile lepe,
po svoj prilici uvezene u kožu. Bilo ih je najmanje stotinu. Ali to nije bilo
sve. Ugledao je i koverte poput onih koje je mama donosila kući kad bi
unovčila ček. Sklonio je plastiku. Zagledao se u polupuni kovčeg. Na
kovertama je bio natpis GRANIT STEJT BANK i Prijatelj vašeg
domaćinstva! Kasnije će primetiti da nisu iste kao one koje je mama
dobijala u Korn bank i trastu. Na njima nije bilo imejl-adrese, niti
uputstava za korišćenje ATM kartice za podizanje novca. Zurio je u njih.
Srce mu je prebrzo lupalo, a crne tačkice pulsirale pred očima. Pitao se da
li će se onesvestiti.
Malo sutra ćeš. To se dešava samo curicama.
Možda, ali nije mogao da porekne izvesnu ošamućenost. Shvatio je da
je zaboravio da diše od trenutka otvaranja sanduka. Duboko je udahnuo i
izbacio vazduh iz sebe. Ponovo je udahnuo. Vazduh ga je prožeo od glave
do pete. U glavi mu se razbistrilo, ali mu je srce tuklo jače nego ikad.
Ruke su mu drhtale.
Ispostaviće se da su koverte iz banke prazne. To ti je jasno, zar ne?
Ljudi pronalaze zakopana blaga u knjigama i filmovima, ali ne u
stvarnom životu.
Samo što koverte nisu izgledale prazno, već puno.
Posegnuo je za jednom od njih. Zastao je kad je čuo šuškanje na
drugoj obali. Okrenuo se u mestu i video dve veverice, koje su zbog
nedelju dana dugog perioda toplijeg vremena pomislile da je stiglo
proleće. Jurcale su po mrtvom lišću. Pojurile su uz drvo, mrdajući repom.
Okrenuo se prema kovčegu i uzeo jednu kovertu iz banke. Nije bila
zalepljena. Otvorio ju je obamrlim prstom, iako je temperatura bila oko
pet stepeni. Pogledao je unutra.
Novčanice.
Dvadesetice i pedesetice.
„Dobrog mi boga na nebesima”, prošaptao je Pit Sobers.
Izvukao je svežanj novčanica. Pokušao je da ih prebroji. Ruke su mu
toliko drhtale da je ispustio nekoliko. Popadale su po travi. Pregrejani
mozak uveravao ga je da mu je Julisiz Grant namignuo s jedne od njih.
Izbrojao je četiri stotine dolara. Četiri stotine u ovoj koverti. Bilo ih je
na desetine.
 Gurnuo je novčanice nazad u kovertu - što nije bio lak posao, zato što
su mu se ruke tresle gore nego deda Fredu u poslednje dve godine života.
Vratio je kovertu u kovčeg. Osvrnuo se oko sebe, izbuljenih očiju. Vazda
slabi, daleki i nevažni zvuci saobraćaja danas su zvučali blisko i preteče
na napuštenom placu. Ovo nije Ostrvo s blagom, već grad s više od milion
ljudi. Veliki broj je ostao bez posla. Voleli bi da imaju ono što je u
kovčegu.
Razmišljaj, poručio je Pit Sobers samom sebi. Razmišljaj, za boga
miloga. Ovo je najvažnija stvar koja ti se ikad dogodila, možda i
najvažnija stvar koja će ti se ikad dogoditi, stoga razmišljaj duboko i
kvalitetno.
Prvo mu je pala na pamet Tina, sklupčana pored zida u njegovoj
postelji. Šta bi uradila kad bi našla blago? Pitao ju je.
Dala bih ga tati i mami, odgovorila je.
Šta će biti ako mama bude htela da ga vrati?
To je bilo važno pitanje. Bio je siguran da tata nikad ne bi učinio tako
nešto, ali je mama bila drugačija. Oštro je razlikovala ono što je pravo od
onog što nije. Verovatno bi izazvao dosad najgore arkibarkanje oko
novca, ako bi im pokazao kovčeg i njegov sadržaj.
„Sem toga, kome bismo ga vratili?”, prošaputao je Pit. „Banci?”
To je bila smešna pomisao.
Da li je? Šta ako je novac stvarno bio piratsko blago, samo što su ga se
domogli pljačkaši banaka umesto gusara? Ali zašto je u kovertama, kao
da je uredno isplaćeno na blagajni? I kako objasniti sveščiće?
Nije imao vremena za razmišljanje. Mora da dela. Pogledao je na sat i
video da je već petnaest do jedanaest. Imao je vremena, ali ne napretek.
„Uzmi ih ili ostavi”, prošaputao je i počeo da gura koverte s
gotovinom u platnenu torbu za kupovinu s čekićem i dletom. Stavio je
torbu na obalu. Pokrio ju je jaknom. Vratio je plastični omot u kovčeg,
zatvorio poklopac i gurnuo kovčeg nazad u rupu. Zastao je da bi otro
prljavštinu i znoj s čela. Zgrabio je ašov i počeo da radi kao manijak.
Pokrio je kovčeg - uglavnom - podigao torbu i jaknu, i potrčao stazom ka
kući. Za početak će sakriti torbu u zadnji deo ormana. Zatim će proveriti
ima li poruke na sekretarici od mame. Vratiće se ovamo da bi bolje sakrio
kovčeg, ako sve bude u redu na maminom frontu (i ako se tata nije ranije
vratio kući s terapije - što nikako ne bi valjalo). Kasnije će pregledati
sveščiće. Vraćao se kući sunčanog februarskog jutra sa samo jednom
mišlju, da u njima ili ispod njih možda ima još koverata s novcem.
Moram da se istuširam, pomislio je. I da očistim prljavštinu iz kade,
posle toga, da me niko ne bi pitao šta sam radio napolju, bolestan. Moram
da budem veoma pažljiv. Nikom ne smem ništa da kažem. Nikom živom.
Pod tušem je dobio ideju.
 1978

Dom je mesto u koje moraju da te prime kad zakucaš na vrata. Kad je

Moris stigao pred kuću u Ulici sikamora, u njoj nije bilo svetala koja bi
razagnala večernju tamu, niti ga je iko dočekao na pragu. Zašto bi? Majka
je u Nju Džerziju. Predaje o pokušaju horde devetnaestovekovnih
poslovnih ljudi da ukradu Ameriku. Govori pred studentima koji bi
verovatno ukrali sve na šta mogu da stave šape, dok gone Zlatni
zelembać. Neki ljudi nesumnjivo bi rekli da je i Moris jurio za Zlatnim
zelembaćima u Nju Hempširu, ali bi pogrešili. Nije otišao tamo zbog
novca.
Hteo je da parkira biskejn u garaži, dalje od radoznalih pogleda.
Dođavola, hteo je da biskejn nestane, ali će to morati da pričeka. Polina
Miler je njegova najpreča briga u ovom času. Većina ljudi u Ulici sikamora
je u vreme najbolje televizijske ponude bila toliko zauzeta buljenjem u
ekrane da bi sletanje NLO-a na travnjaku ispred kuće prošlo nezapaženo,
ali se to ne bi moglo reći za gospođu Miler. Belamijeva susetka je
njuškanje uzdigla na nivo umetnosti. Zbog toga je prvo zakucao na njena
vrata.
„Vidi ko nam je došao!”, uzviknula je, kad je otvorila vrata... kao da ga
nije uvrebala kroz kuhinjski prozor, čim je skrenuo na prilazni put ispred
kuće. „Mori Belami! Veliki kao život i dvostruko zgodniji!”
Moris je razvukao lice u najširi mogući osmeh. „Kako ste, gospođo
Miler?”
Počastila ga je zagrljajem, koji mu nije prijao. Ipak ga je smerno
uzvratio. Okrenula je glavu, zadrmala masnim naslagama na vratu i
povikala: „Berte! Berti! To je Mori Belami!”
Iz dnevne sobe je doprlo gunđanje koje je možda značilo kako si.
„Ulazi, Mori! Ulazi! Pristaviću kafu! I znaš šta?” Na grozan načinje
izgužvala neprirodno crne obrve. „Imam kolač s puterom!”
„To zvuči vrlo ukusno, ali sam se upravo vratio iz Bostona. Vozio sam
sve dovde. Mrtvosan sam. Nisam želeo da vidite svetla u susedstvu i
pozovete policiju.”
Nasmejala se vrištavo kao majmunica. „Tako si pažljiv! Uvek si bio.
Kako ti je mama, Mori?”
„Fino.”
Nije imao pojma kako je. Odnosi između Morisa i Anite Belami su se,
posle ležanja u popravnom domu u sedamnaestoj i neuspeha u
Gradskom koledžu u dvadeset prvoj, sveli na retke telefonske razgovore.
Bili su ledeni ali učtivi. Digli su ruke jedno od drugog, posle poslednje
svađe u noći kad je uhapšen zbog provale, ometanja poseda i drugih
nezakonitih dela.
„Stvarno si ojačao”, reče gospođa Miler. „Curama se to sigurno sviđa.
Uvek si bio izrazito žgoljav.”
„Gradio sam kuće...”
„Gradio si kuće! Ti! Blagi bože! Berti! Moris je gradio kuče!”
Iz dnevne sobe je doprlo novo gunđanje.
„Ponestalo je posla, pa sam se vratio kući. Mama kaže da mogu da
ostanem dok se ne snađem. Verovatno neću dugo ostati.”
Koliko je samo bio u pravu.
„Uđi u dnevnu sobu, Mori. Pozdravi Bertija.”
„Biće bolje da požurim.” Povikao je, da bi predupredio moljakanje:
„Šta ima, Berte?”
Začulo se novo gunđanje, preko nasnimljene provale smeha u
sitkomu.
„Znači sutra”, reče gospođa Miler, mrdajući obrvama. Činilo se da
imitira Grauča Marksa. „Sačuvaću ti parče kolača. Možda ću umutiti nešto
šlaga.”
„Sjajno”, reče Moris. Izgledi da gospođa Miler do sutra odapne od
srčanog udara bili su neznatni, ali su postojali. Veliki pesnik je rekao da
nada večito niče iz ljudskih grudi.

Ključevi od kuće i garaže bili su na uobičajenom mestu. Visili su ispod

strehe, desno od ulaza. Moris je parkirao biskejn u garaži i spustio kovčeg
iz starinarnice na beton. Želeo je da se smesta baci na čitanje četvrtog
romana o Džimiju Goldu, ali su knjižice bile izmešane. Bio je toliko
umoran da bi mu se oči sklopile pre nego što bi pročitao makar i jednu
stranu Rotstajnovog rukopisa. Nije lagao kad je rekao da je mrtvosan.
Sutra, obećao je sebi. Prvo ću popričati s Endijem i doznati šta planira
s njima. Zatim ću ih srediti i početi da čitam.
Gurnuo je kovčeg ispod očevog starog radnog stola. Pokrio ga je
plastikom pronađenom u ćošku. Obišao je nekadašnji dom. Izgledao je
manje-više isto, što će reći bez veze. U frižideru nije našao ništa izuzev
tegle ukiseljenih krastavaca i kutije sode bikarbone. U zamrzivaču je bilo
nekoliko gotovih jela. Gurnuo je jedno u rernu. Uključio je na najjače.
Popeo se na sprat do nekadašnje spavaće sobe.
Uspeo sam, pomislio je. Uradio sam to. Dokopao sam se
osamnaestogodišnje neobjavljene književne produkcije Džona Rotstajna.
Bio je previše umoran da bi osetio značajnije zadovoljstvo. Zamalo što
nije zaspao pod tušem i ponovo, posle stvarno groznih ćufti i instant-
krompira. Proždrao ih je i otklipasao uz stepenice. Zaspao je čim je
spustio glavu na jastuk. Nije se probudio do devet i dvadeset sledećeg
jutra.

Odmorni Moris, obasjan suncem na krevetu iz detinjstva, napokon je

osetio oduševljenje. Bio je nestrpljiv da ga s nekim podeli. Taj neko bio je
Endi Holidej.
Pronašao je pamučne pantalone i lepu kariranu košulju u ormanu.
Počešljao je kosu i bacio pogled u garažu da bi se uverio da je sve na
svom mestu. Počastio je gospođu Miler (koja je ponovo gledala kroza
zavese) nečim što je smatrao opuštenim mahanjem, kad je krenuo niz
ulicu ka autobuskoj stanici. Stigao je u centar grada nešto pre deset.
Prošetao je jedan blok i krenuo Avenijom Elis do Hepi Kapa, sa stolovima
ispod ružičastih kišobrana. Endi je bio na pauzi za kafu. Sedeo je leđima
okrenut Morisu, koji mu je neopaženo prišao.
„Bau-bau”, povikao je i zgrabio Endija za ramena, pokrivena starim
sportskim sakoom.
Njegov stari prijatelj - jedini u ovom mračnom i neprosvećenom
gradu - poskočio je kao oparen. Naglo se okrenuo, prevrnuvši i prosuvši
kafu po stolu. Moris je uzmakao za korak. Hteo je da ga iznenadi, ali ne
ovoliko.
 „Hej, izv...”
„Šta si uradio?”, pitao ga je Endi tihim, napetim šapatom. Oči iza
naočara su mu gorele. Nosio je naočare sa skromnim rožnatim okvirom,
koji se Morisu dopadao. „Šta si kog đavola uradio?”
Moris nije očekivao ovakvu dobrodošlicu. Seo je. „Uradio sam ono o
čemu smo razgovarali.” Proučavao je Endijevo lice, na njemu nije bilo ni
traga intelektualne nadmoći kojom je njegov prijatelj obično zračio.
Izgledao je uplašeno. Da li se plašio Morisa? Možda. Ili se plašio za sebe?
Gotovo sigurno.
„Ne bi trebalo da me vide s t...”
Moris je nosio smeđu papirnu kesu, pronađenu u kuhinji. Iz nje je
izvadio Rotstajnovu beležnicu. Spustio ju je na sto, što je dalje mogao od
barice prosute kafe. „Ovo je samo uzorak. Jedna od mnogih. Ima ih
najmanje sto pedeset. Nisam stigao da ih prebrojim, ali i bez toga znam
da smo dobili glavni dobitak na lotou.”
„Sklanjaj to!” Endi je još šaptao, kao lik iz lošeg špijunskog romana.
Nemirni pogled mu se neprestano vraćao na beležnicu. „Ubistvo
Rotstajna je na naslovnoj stranici Njujork tajmsa i na svim televizijama,
idiote!”
Ovo je bila šokantna novost. Trebalo je da prođe najmanje tri dana
pre nego što neko pronađe piščev leš, možda i čitavih šest. Endijeva
reakcija bila je još veći šok. Ponašao se kao pacov sateran u ćošak.
Moris je proizveo nešto slično Endijevom „tako sam pametan da se
stravično dosađujem” osmehu. „Smiri se. U ovom kraju grada ima mnogo
mlađarije koja se šetka s beležnicama.” Pokazao je na drugu stranu ulice,
ka Trgu Gavernment. „Eno jednog takvog mladića.”
„Ne nose ovu skupocenu marku! Isuse! Kućepaziteljka je znala koje
beležnice Rotstajn koristi. U novinama piše da je sef u njegovoj spavaćoj
sobi otvoren i ispražnjen! Skloni je!”
Mori ju je umesto toga gurnuo ka Endiju. Pazio je da izbegne baricu
kafe. Bio je sve ljući - načisto je popizdosao, kako bi Džimi Gold rekao - ali
je osećao perverzno zadovoljstvo gledajući kako se njegov sagovornik
izvija u stolici, kao da je sveščića bočica puna bacila kuge.
„Hajde, baci pogled. Ova je uglavnom poezija. Listao sam je u
autobusu...”
„U autobusu? Da li si sišao s uma?”
„... i nije bogzna šta”, nastavio je Moris kao da ga nije čuo, „ali je
nesumnjivo njegova. Ispunjena je njegovim rukopisom. Izuzetno je
vredna. Razgovarali smo o tome. Nekoliko puta. Pričali smo kako...”
„Skloni je!”
Moris nije hteo da prizna da je Endijeva paranoja zarazna, iako je bila.
Vratio je beležnicu u kesu i kiselo osmotrio starog (i jedinog) prijatelja.
„Nisam predlagao licitaciju ili nešto slično.”
„Gde je ostatak?” Nastavio je Endi, pre nego što je Moris stigao da
odgovori: „Nije važno. Ne želim da znam. Zar ne shvataš koliko je to vruć
materijal? Koliko si ti vruć?”
„Nisam ja vruć”, reče Moris, iako je bio, u fizičkom smislu. Obrazi i
zadnji deo vrata su mu goreli. Endi nije izgledao kao počinilac zločina
veka, već kao neko ko će se svakog časa usrati u gaće. „Niko ne može da
me poveže s Rotstajnom. Jasno mi je da će proći neko vreme pre nego što
budemo mogli da ih prodamo kolekcionaru. Nisam glup.”
„Da ih prodamo kol... Mori, čuješ li ti sebe?”
Moris je prekrstio ruke na grudima. Zagledao se u prijatelja. Bolje
reći, u čoveka koji je to bio. „Ponašaš se kao da nikad nismo razgovarali o
ovome. Kao da to nismo planirali.”
„Nismo ništa planirali! To je bila priča koju smo pripovedali da nam
lakše prođe vreme. Mislio sam da ti je to jasno!”
Morisu je bilo jasno da će Endi Holidej upravo to reći policiji, ako
njegov prijatelj bude uhapšen. Endi je očekivao da će biti uhapšen. Po
prvi put je shvatio da Endi nije intelektualni džin spreman da mu se
pridruži u egzistencijalističkom činu odmetanja od društva, već samo još
jedan nikogović. Prodavač u knjižari, samo nekoliko godina stariji od
njega.
Ne zasipaj me svojom glupavom književnom kritikom, rekao je Rotstajn
Morisu u poslednja dva minuta života. „Ti si običan lopov, prijatelju moj.”
Javio mu se bol u slepoočnicama.
„Trebalo je da znam. Tvoja velika priča o kolekcionarima, filmskim
zvezdama, i saudijskim prinčevima, i bog te pita kome bila je samo
prazna priča. Ti si običan hvalisavac.”
To je bio udarac, snažan udarac. Moris je to video. Bilo mu je drago,
kao kad je uspeo da jednom ili dva puta potkači mamu, u poslednjoj
svađi.
Endi se nagnuo napred rumenih obraza. Kelnerica sa svežnjem
salveta se pojavila, pre nego što je stigao da progovori. „Dopustite mi da
pokupim prosutu kafu”, rekla je i obrisala baricu sa stola. Bila je mlada,
prirodna plavuša kose boje pepela, lepa, možda čak i predivna.
Osmehnula se Endiju, koji je odgovorio bolnom grimasom. Odmicao se od
nje, kao malopre od beležnice.
On je peder, začuđeno je zaključio Moris. On je bogom prokleti peder.
Kako je moguće da to nisam primetio? Kako je moguće da mi je to
promaklo? Tako je očigledno.
Pa, mnogo toga u vezi s Endijem mu je promaklo, zar ne? Setio se
uzrečice kolege na građevini: Pištolj jeste, ali bez metaka.
Endi se ponovo nagnuo napred, kad je kelnerica otišla, odnoseći
otrovnu devojačku auru sa sobom. „Kolekcionari postoje”, rekao je.
„Gomilaju slike, skulpture, prva izdanja... jedan teksaški naftaš ima zbirku
ranih zvučnih zapisa na voštanim cilindrima vrednu milion dolara, drugi
ima sve primerke svih vestern, naučnofantastičnih i horor časopisa
objavljenih od 1910. do 1955. godine. Misliš li da je sve to kupljeno i
prodato na zakoniti način? Malo sutra. Kolekcionari su bezumni likovi.
Najgori ne mare da li su stvari za kojima čeznu ukradene ili ne i nemaju
nikakvu želju da ih podele s ostatkom čovečanstva.”
Moris je već čuo ovaj govor. To se sigurno videlo na njegovom licu,
pošto se Endi još više nagnuo napred. Nosovi su im se skoro dodirivali.
Moris je mogao da nanjuši njegov losion za posle brijanja. Pitao se da li je
to najomiljenija pederska marka, neka vrsta tajnog znaka prepoznavanja.
„Misliš li da bi iko od tih ljudi mene slušao?”
Moris Belami je, gledajući Endija Holideja novim očima, rekao da
pretpostavlja da ne bi.
Endi je isturio donju usnu. „Jednog dana će me slušati. Da. Kad budem
imao svoju radnju i budem izgradio klijentelu. Ali će mi za to trebati
godine.”
„Govorili smo o petogodišnjem čekanju.”
„Petogodišnjem? Endi se glasno nasmejao i povukao na svoju stranu
stola. „Možda ću moći da otvorim svoju radnju za pet godina - bacio sam
oko na mestašce u Lejsmejker Lejnu. Tamo je fabričko skladište, koje
nema mnogo posla. Za sticanje imućne klijentele i izgradnju poverenja
potrebno je više vremena.”
U njegovoj priči ima previše ali, pomislio je Moris. Ranije ih nije
pominjao.
„Koliko dugo će to trajati?”
 „Potraži me početkom dvadeset prvog stoleća, ako još budu kod tebe.
Čak i kad bih sad imao spisak kolekcionara u džepu, ni najluđi među
njima ne bi dodirnuo tako vrelu robu.”
Moris je samo zurio u njega. Nije mogao da progovori. Konačno je
procedio: „Nisi pominjao ništa slično kad smo planirali...”
Endi je obujmio glavu rukama. „Ništa mi nismo planirali! Ne
pokušavaj da mi to prikačiš! Nikada! Poznajem te, Mori. Nisi ih ukrao da
bi ih prodao, bar ne dok ih ne pročitaš. Pretpostavljam da ćeš nakon toga
biti voljan da podeliš neku od njih sa svetom, ako je cena dobra. Načisto
si odlepio za Džonom Rotstajnom.”
„Ne govori mi takve stvari.” Slepoočnice su ga bolele jače nego ikad.
„Hoću ako su istinite, a jesu. Načisto si odlepio i za Džimijem Goldom.
Zbog toga si zaglavio u zatvoru.”
„Zaglavio sam u zatvoru zbog majke, kao da me je svojeručno
zaključala u njemu.”
„Kako god. To sad pripada prošlosti. Mi smo u sadašnjosti. Policija će
te veoma brzo posetiti, izuzev ako te ne prati neverovatna sreća.
Verovatno će doći s nalogom za pretres. Bićeš kuvan i pečen, ako
beležnice budu kod tebe, kad ti zakucaju na vrata.”
„Zašto bi došli po mene? Niko nas nije video, a moji partneri...”
Zaverenički je namignuo. „Recimo da mrtva usta ne govore.”
„Šta... si učinio? Pobio si ih? I njih si pobio?” Endijevo lice je
odražavalo nepatvoreni užas.
Moris je znao da nije trebalo da to pominje, ali - zanimljivo je kako se
to ali iznova nameće - Endi je bio takav nikogović.
„Kako se zove grad u kom je Rotstajn živeo?” Endi je šarao pogledom
oko sebe kao da je očekivao da će se policajci svakog časa pojaviti s
uperenim oružjem. „Talbot Korners, zar ne?”
„Da, ali radi se o skupini farmi. Naseobina koja se diči tim imenom
sastoji se od restorana, bakalnice i benzinske pumpe na drumskoj
raskrsnici.”
„Koliko puta ste tamo bili?”
„Možda pet puta.” Uistinu su ga posetili desetak puta od 1976. do
1978. godine. Isprva je išao sam, a zatim s Fredijem, Kertisom ili
obojicom.
„Da li ste postavljali pitanja o najčuvenijem stanovniku grada, dok ste
bili u njemu?”
 „Naravno, jednom ili dva puta. Pa šta? Verovatno su svi posetioci tog
restorana pitali za...”
„Varaš se u tom pogledu. Većinu posetilaca boli uvo za Džona
Rotstajna. Obično pitaju kada počinje sezona lova na jelene ili kakva riba
se može upecati u lokalnom jezeru. Misliš da vas se meštani neće setiti
kad ih policija bude pitala da li su se neki stranci raspitivali o tipu koji je
napisao Trkača? Misliš da se neće setiti ljubopitljivih stranaca koji su se
pojavili više puta? Ti imaš dosije, Mori!”
„Omladinski. Ti podaci su zapečaćeni.”
„Pečat možda neće izdržati kad je ovako krupna istraga u pitanju. Šta
je s tvojim partnerima? Da li neko od njih ima dosije?”
Moris je ćutao.
„Ne znaš ko te je video i ne znaš kome su se tvoji partneri mogli
hvaliti o velikoj pljački koju će izvesti. Policija bi mogla da te ščepa koliko
danas, idiote. Poricaću da smo ikad razgovarali o tome, ako se to desi i
ako budeš pomenuo moje ime. Daću ti jedan savet. Reši se toga.” Pokazao
je na smeđu, papirnu kesu. „Reši se nje i ostalih beležnica. Zakopaj ih!
Posle toga ćeš možda moći da se izvučeš na saslušanju, ako te sklepaju.
Pod uslovom da nisi ostavio otiske prstiju, ili nešto slično.”
Nisam, pomislio je Moris. Nisam glup. I nisam lažljiva, pederska
kukavica.
„Možda bismo mogli da popričamo o ovome”, reče Endi, „ali tek
znatno kasnije, ako te ne uhapse.” Ustao je. „U međuvremenu me se kloni.
U protivnom ću pozvati policiju.”
Hitro se udaljio oborene glave i bez osvrtanja.
Moris je sedeo za stolom. Lepa kelnerica vratila se i pitala može li
nečim da ga usluži. Moris je odmahnuo glavom. Uzeo je kesu s
beležnicom kad je otišla i krenuo u suprotnom pravcu.

Znao je da je pomisao da priroda odražava osećanja ljudskog bića samo

patetična zabluda. Smatrao ju je jeftinim trikom za stvaranje
raspoloženja kom pribegavaju drugorazredni pisci, ali mu se tog dana
činila istinitom. Sjajno sunčano jutro odražavalo je i pojačavalo njegovo
ushićenje. Isto sunce je do podneva postalo nejasni krug iza oblaka. Dan
se do tri po podne smračilo, naporedo s umnožavanjem njegovih briga.
Počela je kišica.
 Odvezao se biskejnom do tržnog centra pored aerodroma.
Neprestano je tragao za policijskim kolima. Stomak mu se smrzao, a srce
počelo da se penje uz grlo, kad su jedna patrolna kola zaurlala iza njega
na Erlajn bulevaru, s plavim svetlima. Nije mu laknulo, kad su ga obišla,
bez usporavanja.
Pronašao je vesti na radiju. Mirovna konferencija između Sadata i
Begina bila je udarna vest (kao da će od toga išta biti, odsutno je pomislio
Moris), ali se druge ticala ubistva čuvenog američkog pisca Džona
Rotstajna. Policija je saopštila da je to delo „razbojničke bande” i da prati
nekoliko tragova. To je mogla biti kenjaža namenjena medijima.
A možda i nije.
Ma šta Endi govorio, malo je verovatno da će pajkani zakucati na
njegova vrata posle razgovora s polugluvim starim panjevima koji se
muvaju po Jami Dajneru u Talbot Komersu. Nešto drugo ga je mnogo više
brinulo. Fredi, Kertis i on su radili za Donahju konstrakšen koja je gradila
kuće u Denversu i Sevemom Beverliju. Radili su u različitim ekipama.
Moris je šesnaest meseci nosio daske i zakivao eksere u Denversu, dok su
Kertis i Fredi uglavnom rintali na drugom, osam kilometara dalekom
gradilištu. Jedno vreme radili su na istom mestu. Posle toga su obično
ručali zajedno.
Mnogo ljudi je to znalo.
Parkirao je biskejn s hiljadu ostalih vozila na parkingu ispred tržnog
centra. Obrisao je svaku površinu koju je dodirnuo i ostavio ključeve u
bravi. Hitro se udaljio od automobila. Podigao je kragnu i navukao kapu.
Blizu glavnog ulaza seo je na klupu. Čekao je autobus za Nortfild. Ubacio
je pedeset centi u kutiju pored vozača, kad se ukrcao u autobus. Kiša je
sve jače padala. Autobus je vozio polako, ali mu to nije smetalo. Tako je
imao više vremena za razmišljanje.
Endi je bio uobražena kukavica, ali je imao pravo kad je rekao da
mora sakriti beležnice i to odmah, bez obzira na to koliko želeo da ih
pročita, počevši od neotkrivenog romana o Džimiju Goldu. Ako pajkani
dođu i ne nađu beležnice, neće moći da ga optuže... zar ne? Raspolagaće
isključivo sumnjama.
Zar ne?

Niko nije virio kroza zavese u susednoj kući, što ga je poštedelo novog
razgovora s gospođom Miler i objašnjavanja kako je prodao automobil.
Kiša je prerasla u pljusak. To mu je odgovaralo. Niko neće lutati po
zapuštenom placu između ulica Sikamora i Breza po takvom vremenu.
Pogotovo kad se smrkne.
Ispraznio je kovčeg. Jedva je odoleo želji da pogleda beležnice. Nije to
mogao, uprkos silnoj želji, zato što ne bi mogao da prestane, ako bi
počeo. Kasnije, govorio je sebi. Moraš da odložiš zadovoljstvo, Mori. To je
dobar savet, ali izrečen majčinim glasom, od kog ga je glava ponovo
zabolela. Neće ga dugo odlagati. Opustiće se i započeti istraživanja ako se
policija ne pojavi u naredne tri nedelje ili mesec dana.
Obložio je kovčeg plastikom, da bi bio siguran da se sadržina neće
ovlažiti. Poslagao je sve beležnice, uključujući i onu koju je pokazao
Endiju, u njega. Koverte s novcem stavio je preko njih. Zatvorio je kovčeg,
ali ga je otvorio posle kraćeg razmišljanja. Sklonio je plastiku i uzeo dve
stotine dolara iz koverti. Nijedan policajac to neće smatrati preteranom
sumom, ako bude pretresen. Reći će im da je to otpremnina ili tako nešto.
Kapanje kiše po krovu garaže nije zvučalo umirujuće. Nalikovalo je
kuckanju skeletnih prstiju. Neprijatni zvuk pojačavao je glavobolju.
Ukočio bi se, kad god bi kola prošla pored kuće. Očekivao je da će
ugledati farove i pulsirajuće plavo svetlo na prilaznom putu. Nek se jebe
Endi Holidej zato što mi je usadio neosnovane strahove u glavu, pomislio
je. Nek se jebe i on i onaj pederski konj na kom jaše.
Samo što strahovi možda nisu neosnovani. Ideja da policajci mogu da
povežu Kertisa i Fredija s Morisom Belamijem izgledala je sve
verovatnija, kako je popodne prelazilo u veče. Jebeno odmorište pored
puta! Zašto nije odvukao leševe u šumu? Ne bi mnogo usporio pajkane.
Neko bi se zaustavio na odmorištu, video krv i pozvao 911. Pajkani bi
došli s psima...
„Sem toga”, obratio se kovčegu, „bio sam u žurbi, zar ne?”
Očeva kolica bila su u uglu, zajedno sa zarđalim budakom i dva
zarđala ašova. Podigao je kovčeg na kolica, vezao ga je i provirio kroz
garažni prozor. Još je bilo previše svetlosti. Bio je sve sigurniji da će se
pajkani brzo pojaviti, pre nego što stigne da se reši beležnica i novca.
Rastanak će biti samo privremen, ubeđivao je sebe. Šta ako je gospođica
Miler prijavila da se sumnjivo ponaša? To nije mnogo verovatno, bila je
glupa kao točilo, ali ko bi ga znao?
Primorao je sebe da proždere još jednu smrznutu večeru. Nadao se da
će ga to smiriti. Glavobolja se samo pogoršala. Pogledao je majčin
ormarić za lekove. Tražio je aspirin ili advil i pronašao... ništa. Jebi se,
mama, pomislio je. Zbilja. Iskreno. Jebi... se.
Pred očima mu je zaigrao njen tanušni, prezrivi osmeh.
I u sedam je još bilo svetla - prokleto vraćanje časovnika unazad, koji
genije je to smislio? - ali su prozori na susednoj kući bili mračni. To je
bilo dobro. A opet, znao je da bi se Milerovi mogli svakog časa vratiti.
Sem toga, bio je previše nervozan da bi još čekao. Preturao je po ormanu
u predsoblju dok nije našao pončo.
Izašao je na zadnja vrata garaže. Poterao je kolica preko travnjaka.
Trava je bila vlažna, a zemlja ispod nje meka i rastresita. Teško je
napredovao. Staza koju je u detinjstvu toliko puta koristio - obično da bi
otišao do Doma omladine u Ulici breza - bila je zaklonjena krošnjama.
Brže je odmicao po njoj. Mrak je pao dok je stigao do potoka koji je
dijagonalno tekao po napuštenom placu.
Poneo je baterijsku lampu. Upalio ju je da bi odabrao pogodno mesto
na obali potoka, na bezbednoj razdaljini od staze. Zemlja je bila meka.
Lako je kopao, dok nije naišao na isprepletano korenje drveta. Mislio je
da ode na drugo mesto, ali je rupa bila zamalo dovoljna da udomi kovčeg.
Nek bude proklet, ako je bude kopao iz početka. Kovčeg ionako neće
dugo ostati u njoj. Uperio je baterijsku lampu u rupu. Posadio ju je na
kamen tako da zrak osvetljava korenje. Sekao ga je budakom.
Ubacio je kovčeg u rupu i brzo nabacio zemlju preko i oko njega.
Utabao ju je ravnom stranom ašova. Mislio je da će to biti dovoljno.
Obala nije bila izrazito travnata, pa se deo bez trave neće mnogo
izdvajati. Važno je da više nisu u kući, zar ne?
Zar ne?
Nije osetio nikakvo olakšanje dok je gurao kolica po stazi. Ništa se
nije odvijalo u skladu s očekivanjima, ništa. Kao da se zla sudbina
isprečila između njega i beležnica, baš kao nekad između Romea i Julije.
To poređenje bilo je istovremeno komično i savršeno odgovarajuće. Bio
je ljubavnik. Prokleti Rotstajn dao mu je korpu knjigom Trkač usporava,
ali to ne menja činjenicu.
Njegova ljubav bila je istinita.

Odmah je otišao pod tuš, kad se vratio kući. Isto to će učiniti i dečak po
imenu Pit Sobers, mnogo godina kasnije u istom kupatilu, posle posete
istoj obali i istom drvetu. Moris je ostao pod tušem dok mu se prsti nisu
smežurali i dok nije nestalo tople vode. Osušio se i obukao odeću
pronađenu u ormanu. Izgledala je detinjasto i demode, ali mu je
odgovarala (manje-više). Stavio je zemljom uprljane farmerke i majicu u
mašinu za pranje. Pit Sobers će isto to učiniti godinama kasnije.
Uključio je televizor iz stare očeve fotelje. Majka je rekla da će je
zadržati kao podsetnik na propali brak, ako ikad ponovo padne u glupo
iskušenje. Dobio je uobičajenu porciju reklamne praznine. Pomislio je da
bi svaka reklama (skakutave bočice laksativa, doterane mame, raspevane
pljeskavice) mogla biti delo Džimija Golda. Takva razmišljanja samo su
dodatno pojačala glavobolju. Bila je jača nego ikad. Odlučio je da ode do
samoposluge i pazari tablete. Možda će kupiti i koje pivo. Pivo neće
škoditi. Izbegavaće žestinu. Žestina dovodi do neprilika. Naučio je tu
lekciju.
Kupio je tablete, ali mu je od pomisli na ispijanje piva u kući punoj
knjiga koje nije hteo da čita, ispred televizora koji nije hteo da gleda bilo
još gore. Pogotovo kad je štivo koje je hteo da čita bilo izluđujuće blizu.
Retko je pio po barovima, ali je najedanput osetio da će načisto poludeti
ako ne izađe i ne pronađe društvo ili ne čuje neku brzu muziku. Bio je
siguran da je negde u kišnoj noći postojala devojka raspoložena za ples.
Platio je lek i zamolio mladića za kasom da mu kaže postoji li bar sa
živom muzikom, do kog može stići autobusom.
Mladić je rekao da postoji.
 2010

Kad se Linda Sobers vratila kući u pola četiri tog petka po podne, zatekla
je Pita za kuhinjskim stolom. Pio je šolju kakaoa. Kosa mu je bila vlažna
od tuširanja. Okačila je kaput na kuku pored zadnjih vrata i pritisla
unutrašnji deo zgloba na njegovo čelo. „Hladan si kao led”, obznanila je.
„Da li ti je bolje?”
„Jeste. Poslužio sam Tinu keksićima s puterom od kikirikija, kad se
vratila kući.”
„Ti si dobar brat. Gde je ona?”
„Kod Elen, gde bi bila?”
Nasmejao se, kad je majka prevrnula očima.
„Majko božja, da li to čujem mašinu za sušenje veša?”
„Čuješ je. Bilo je mnogo odeće u korpi. Uključio sam je. Ne brini, sledio
sam uputstva na vratima. Veš se lepo oprao.”
Nagnula se i poljubila sina u slepoočnicu. „Vredan si kao pčelica?”
„Trudim se.” Stisnuo je desnu šaku da bi prikrio žulj na dlanu.

Prvi koverat stigao je kišnog četvrtka, manje od nedelju dana kasnije.

Adresa - gospodin Tomas Sobers, Ulica sikamora 23 - bila je otkucana. U
gornjem desnom uglu bila je marka od četrdeset četiri centa s motivom
godine Tigra. U gornjem levom uglu nije bilo povratne adrese. Tom -
jedini član klana Sobers, koji se u podne zatekao kući - pocepao je
koverat u hodniku. Očekivao je neku reklamu ili opomenu zbog
neplaćenog računa. Bog zna da su ove poslednje često stizale. Nije naišao
na reklamu ili opomenu.
Već na novac.
Ostatak pošte - katalog skupih stvari koje nisu mogli da priušte i
reklame adresovane na STANARA - ispao mu je iz ruke i pao na pod oko
nogu. Tihim glasom koji je ličio na režanje rekao je: „Šta je ovo, kog
đavola?”
Linda je po povratku kući zatekla novac nasred kuhinjskog stola. Tom
je sedeo pored uredne gomilice novčanica, s bradom položenom na
sklopljene šake. Ličio je na generala koji razmišlja o planu bitke.
„Šta je ovo?”, pitala je Linda.
„Pet stotina dolara.” Nastavio je da zuri u novčanice - osam pedesetica
i pet dvadesetica. „Stigli su poštom.”
„Od koga?”
„Ne znam.”
Spustila je torbu, prišla stolu i podigla novčanice. Prebrajala ih je.
Pogledala ga je raširenim očima. „Blagi bože, Tomi! Šta je pisalo u
pismu?”
„Nije bilo pisma. Samo novac.”
„Ali ko bi...”
„Ne znam, Lin. Ali jedno znam.”
„Šta?”
„Ovaj novac nam je preko potreban.”

„Kakvo sranje”, omaklo se Pitu kad su mu rekli šta se dogodilo. Ostao je u

školi zbog odbojke. Došao je na večeru.
„Ne budi vulgaran”, reče Linda odsutnim glasom. Novac je još počivao
na kuhinjskom stolu.
„Koliko ga ima?”, pitao je i odmah zatim: „Ko ga je poslao?”
„To je dobro pitanje”, odvratio je Tom. „Dostojno je televizijskog kviza
u kom je rezultat vrlo neizvestan.” To je bila prva šala koju je rekao pred
Pitom, posle dugo vremena.
Tina je ušla u kuhinju. „Mislim da tata ima kumu vilu. Hej, tata, mama!
Pogledajte moje nokte! Elen ima sjajni lak. Podelila ga je sa mnom.”
„Divno ti stoji, bundevice”, reče Tom.
Prvo šala, a zatim kompliment. Pitu je to bilo dovoljno da zaključi da
je učinio pravu stvar. Povukao je u potpunosti ispravan potez. Nisu mogli
da ga vrate natrag, zar ne? Ne bez povratne adrese. Kad smo već kod
toga, kad je tata poslednji put nazvao Tins bundevicom?
Linda je pogledala sina u oči. „Ništa ne znaš o ovome, zar ne?”
 „Uh-uh, ali mogu li dobiti malo?”
„Možeš samo da maštaš o tome”, rekla je. Okrenula se ka suprugu, s
rukama na bokovima. „Tome, neko je očigledno pogrešio.”
Tom je razmišljao o tome. Kad je progovorio, nije bilo arkanja i
barkanja. Glas mu je bio pribran. „To nije verovatno.” Gurnuo je koverat
ka njoj i kucnuo po svom imenu i adresi.
„Da, ali...”
„Nema tu nikakvog ali, Lin. Dugujemo za lož-ulje. Pre tog računa
moramo da pokrijemo tvoj dug na kartici. Ostaćeš bez nje, ako to ne
učinimo.”
„Da, ali...”
„Izgubiš li kreditnu karticu, izgubićeš i kreditni rejting.” Još nije bilo
arkanja i barkanja. Govorio je pribrano i razložno. Ubedljivo. Pitu se
činilo da je njegov otac pregrmeo napad teške groznice. Čak se i
osmehivao. Sa osmehom je milovao suprugu po ruci. „Ne zaboravi da je
tvoj kreditni rejting jedini koji imamo. Stoga moramo da ga štitimo. Sem
toga, Tina možda ima pravo. Možda imam kumu vilu.”
Nemaš, pomislio je Pit. Tvoj sin igra ulogu vilenjaka.
Tina je rekla: „Čekajte! Znam odakle taj novac potiče.”
Svi pogledi su se upravili prema njoj. Pit je pocrveneo. Nije mogla da
zna, zar ne? Kako bi mogla da zna? Omakla mu se ona budalaština o
zakopanom blagu i...
„Odakle dolazi, dušice?”, pitala je Linda.
„Iz Fonda za hitne slučajeve. Sigurno su dobili još para. Sad ih dele.”
Pit je nečujno ispustio vazduh iz pluća. Tek tada je shvatio da ga je
zadržavao u njima.
Otac ju je pomilovao po kosi. „Ne bi poslali gotovinu, bundevice, već
ček i gomilu obrazaca za potpisivanje.”
Pit je prišao šporetu. „Napraviću još kakaoa. Da li neko hoće malo?”
Svi su hteli.

Koverte su redovno stizale.

Poštarina je poskupela, ali se iznos nije menjao. Dobijali su šest
hiljada dolara godišnje. To nije bila velika suma, ali je bila oslobođena
poreza. Omogućavala im je da drže glavu iznad vode i da se ne udave u
dugovima.
 Deci je bilo zabranjeno da pričaju o tajanstvenom novcu.
„Tina neće moći da sačuva tajnu”, jedne noći je Linda rekla Tomu. „To
ti je jasno, zar ne? Poveriće se svojoj plitkoumnoj prijateljici. Elen Brigs
će to odmah rastrubiti.”
Tina je čuvala tajnu, delimično zato što joj je brat, kog je obožavala,
rekao da je više nikad neće pustiti u sobu ako prekrši zabranu, a
ponajviše zbog sećanja na arkibarkanje.
Pit je krio koverte s gotovinom u paučinom premreženom udubljenju
iza labave daske u ormanu. Jednom mesečno uzeo bi pet stotina dolara.
Stavio bi ih u ranac s adresiranom kovertom. Pripremio je nekoliko
desetina koverata u kabinetu s kompjuterima. Štampao ih je kasno po
podne posle časova, kad u kabinetu nije bilo nikoga.
Koristio je javne poštanske sandučiće da bi ih poslao gospodinu
Tomasu Sobersu iz Ulice sikamora 23. Delio je milostinju vlastitoj
porodici veštinom iskusnog kriminalca. Bojao se da će mama otkriti šta
radi, da će ga izgrditi (verovatno žestoko) i da će se sve vratiti na staro.
Dolazilo je do povremenog arkibarkanja. Pretpostavljao je da situacija
nije savršena ni u jednoj porodici van bajatih sitkoma na dečjim
kanalima.
Odnedavno su mogli da gledaju dečji kanal, Kartun netvork, MTV i sve
drugo, zato što se, dame i gospodo, kablovska vratila.
Još jedna dobra stvar desila se u maju. Tata je dobio posao s nepunim
radnim vremenom u kompaniji za nekretnine. Postao je nešto što se zove
„pretprodajni istraživač”. Pit nije znao šta je to, niti ga se to ticalo. Tata je
radio kod kuće telefonom i kompjuterom. Zarađivao je malo para. To ga
se ticalo.
Još dve stvari su se desile otkad je novac počeo da pritiče. Kao prvo,
tatine noge su ojačale. Tom je u junu 2010. godine (kad je počinilac
takozvanog Masakra kod Gradskog centra konačno uhvaćen), počeo
pomalo da hoda bez štaka. Takođe je smanjio dozu ružičastih pilula.
Druga stvar je bila teže objašnjiva, ali ju je Pit opažao. Baš kao i Tina.
Tata i mama su se osećali... pa... blagosloveno. Ponekad bi se
razbesneli i posvađali, ali su izgledali kao krivci, kao da zaseravaju
misterioznu sreću koja ih je zadesila. Prestali bi da se svađaju i počeli da
govore o drugim stvarima, da ne bi zagazili u dublje vode. Često su
govorili o novcu i onom ko ga šalje. Te rasprave bile su jalove. To je bilo
dobro.
 Neću biti uhvaćen, govorio je Pit. Ne smem i neću biti.

Mama i tata su jednog dana u avgustu odveli Tinu i Elen u zoološki vrt
zvan Hepidejl farma. To je bila prilika koju je Pit strpljivo čekao. Otišao je
do potoka s dva kofera.
Uverio se da je vazduh čist, pre nego što je iskopao kovčeg i preneo
sveščiće u kofere. Ponovo ga je zakopao, pre nego što se vratio kući s
plenom. U hodniku na spratu otvorio je tavanska vrata s merdevinama.
Spustio ih je i uzneo kofere na tavan. To je bio mali, niski prostor, zimi
leden, a leti previše topao i zagušljiv. Retko su ga koristili. Višak
nameštaja ostao je u garaži. Na tavanu je bilo stvari koje su ostavile
prethodne porodice, stanovnici kuće u Ulici sikamora 23: klimava dečja
kolica s jednim točkom, stojeća lampa s tropskim pticama na abažuru,
stari brojevi Ridbuka i Gud hauskipinga, svezani kanapom, i gomila
buđave ćebadi, koja je zaudarala na povraćku.
Nagurao je sveščiće u najdalji ugao. Pokrio ih je ćebadima. Uzeo je
jednu. Seo je ispod jedne od dve sijalice i otvorio. Slova su bila naherena i
sitna, ali uredno ispisana i laka za čitanje. Nije bilo precrtanih reči, što je
smatrao čudesnim ostvarenjem. Prva stranica sveščiće imala je mali,
zaokruženi broj 482 na vrhu. Zaključio je da joj prethodi nekoliko sličnih.
Najmanje pet.

Poglavlje 27

Zadnja odaja u Droveru bila je ista kao i pre pet godina. Osetio je
isti zadah bajatog piva pomešan s vonjem skladišta i isparenjima
dizela s parkirališta za kamione ovog dela velike praznine u
Nebraski. I Stu Logan izgledao je isto. Na sebi je imao istu belu
kecelju, a na glavi istu sumnjivo crnu kosu. Oko vrata ga je
stezala ista papagajski šarena kravata.
„Nisam živ i ne dišem, ako ovo nije Džimi Gold” rekao je,
nasmejavši se na svoj stari neprijatni način, koji je govorio „hajde
da se pretvaramo da nam je stalo jedno do drugog, iako znamo
da to nije slučaj”. „Da li si došao da mi vratiš dug?”
„Jesam”, rekao je Džimi i pomilovao pištolj u zadnjem džepu.
Bio je mali i zlokoban, kao stvarčica sposobna da - ako se koristi
 hrabro i vešto - izravna sve dugove.
„Uđi”, reče Logan. „Popij nešto. Izgledaš prašnjavo.”
„Hoću”, reče Džimi, „pored pića mogao bih da se poslužim.”

Pit je skočio, kad je sirena odjeknula na ulici. Obazreo se oko sebe kao
krivac, kao da nije čitao već drkao. Šta ako su se vratili kući ranije zato
što je praznoglavoj Elen pozlilo u kolima ili nešto slično? Šta ako ga
pronađu ovde gore sa sveščicama? Sve bi otišlo dođavola.
Gurnuo je onu koju je čitao ispod stare ćebadi (auh, ala bazde) i
dopuzao do vratanaca. Bacio je pogled na kofere. Nema vremena da ih
sakrije. Spustio se niz merdevine. Zadrhtao je zbog promene temperature
od nepodnošljive vreline do avgustovskog prošeka. Sklopio je i gurnuo
merdevine nagore. Trgnuo se zbog škripe i treska koji su tavanska
vratanca napravila pri zatvaranju, zbog zarđalih federa. Otišao je u
spavaću sobu i gvirnuo na prilazni put.
Tamo nije bilo nikog. Lažna uzbuna.
Hvala bogu.
Popeo se na tavan i uzeo kofere. Vratio ih je u orman u prizemlju,
istuširao se (još jednom je počistio kadu posle toga), obukao čistu odeću i
legao u krevet.
Izgleda da je u pitanju roman. Morao bi biti kad ima toliko stranica.
Možda ima više od jednog, zato što nijedan roman nije dovoljno dug da
ispuni onolike knjižice. Ni Biblija ih ne bi ispunila.
Takođe... bio je zanimljiv. Pregledaće sveščiće i pronaći onu na kojoj
počinje. Videće da li je dobar. Posle jedne pročitane stranice ne može se
proceniti da li je roman dobar, zar ne?
Zažmurio je i zadremao. Obično nije spavao danju, ali je ovo jutro bilo
neobično burno, a kuća prazna i tiha. Odlučio je da se prepusti snu. Zašto
da ne? Sve je u redu, makar zasad, zahvaljujući njegovim naporima.
Zaslužio je da dremne.
To ime - Džimi Gold.
Mogao se zakleti da ga je već čuo. Možda na časovima engleskog? Da li
im je gospođa Svidrovski govorila o nekom piscu kog su čitali? Možda.
Voli da to radi.
Kasnije će ga izguglati, pomislio je. Mogu ja to. Mogu...
Zaspao je.
 1978

Moris je oborene glave sedeo na čeličnom krevetu. Patio je od glavobolje.

Ruke su mu visile između narandžastih nogavica. Udisao je otrovnu
atmosferu pišaćke, povraćke i sredstava za dezinfekciju. Stomak mu je
bio olovna lopta koja se širila dok ga nije ispunila od međunožja do
Adamove jabučice. Oči su mu pulsirale u dupljama, a usta osećala na
kontejner za đubre. Stomak ga je boleo, baš kao i lice. Sinusi su mu se
zapušili. Neko je pevao promuklim i očajničkim glasom: „Potreban mi je
ljubavnik koji me neće dovoditi do ludila, potreban mi je ljubavnik koji
me neće dovoditi do ludila, potreban mi je ljubavnik koji me neće dovoditi
do ludila...”
„Začepi!” povikao je neko. „Dovodiš me do ludila, šupčino!”
Usledila je tišina. A zatim:
„Potreban mi je ljubavnik koji me neće dovoditi do ludila!”
Olovo u Morisovom stomaku se razredilo i uzburkalo. Skliznuo je s
kreveta, pao na kolena (munja bola mu je sevnula u glavi) i razjapio usta
iznad čelične klozetske šolje. Isprva se ništa nije desilo. Zgrčio se od glave
do pete i izbacio iz sebe nekih devet litara guste tečnosti koja je ličila na
žutu zubnu pastu. Bol u glavi bio je tako snažan da je mislio da će
eksplodirati. U jednom trenutku ponadao se da će tako biti.
Nepodnošljivi bol bi prestao.
Nije umro, već je ponovo povratio. Ovog puta je izrigao pola litra
nečeg što je peklo. Zatim je povratio nasuvo. Ne baš sasvim suvo. Debeli
slinci visili su mu sa usana poput paukove mreže. Ljuljali su se napred-
nazad. Morao je da ih otre.
„Neko mu ga daje po šolji!”, razlegao se uzvik.
Povici i kikotanje pozdravili su usklik. Morisu se činilo da je zatočen u
zoološkom vrtu za ljudska bića. Narandžasto odelo je to dokazivalo.
 Kako je dospeo ovde?
Nije se sećao, baš kao što se nije sećao kako je dospeo u kuću u Šugar
Hajstu. Pamtio je vlastitu kuću u Ulici sikamora. I kovčeg, naravno.
Zakopani kovčeg. Imao je novac u džepu. Dve stotine dolara Džona
Rotstajna. Otišao je u samoposlugu da kupi nekoliko piva zato što ga je
glava bolela i zato što se osećao usamljeno. Bio je siguran da je popričao s
prodavcem, ali nije mogao da se seti samog razgovora. Da li su pričali o
bejzbolu? Verovatno nisu. Imao je kapu Graundhogsa. Posle toga se slabo
čega sećao. Bio je siguran da je nešto krenulo naopako. To je osnovana
pretpostavka, kad se probudite u narandžastom kombinezonu.
Otpuzao je do kreveta. Podigao se na njega i povukao kolena do grudi.
Obgrlio ih je. U ćeliji je bilo hladno. Zadrhtao je.
Možda sam pitao prodavca za njegov najomiljeniji bar, do kog mogu
doći autobusom. Otišao sam tamo, zar ne? Napio sam se, iako sam znao
kako to deluje na mene. I nisam se malo napio. Počastio sam sebe
„bauljam na sve četiri ispovraćan” pijanstvom.
Nesumnjivo sam to učinio, uprkos svemu što sam znao. To nije slutilo
na dobro. Još gore je bilo što nije mogao da se seti počinjenih ludosti. Pao
bi u mračnu jamu, posle trećeg pića (ponekad posle drugog). Ne bi se
uspentrao iz nje dok se ne bi probudio s mamurlukom, ali trezan. Ljudi
su to zvali opijanjem do besvesti. U tim besvesnim trenucima gotovo
uvek bi došlo do... pa, nazovimo to iskakanjima. Zbog njih je zaglavio u
popravnom domu Rivervju. Njima zahvaljujući završio je na ovom mestu.
Gde god to bilo.
Iskakanja.
Jebena iskakanja.
Nadao se da je učestvovao u dobroj staroj barskoj tuči, a ne u još
jednoj provali. Drugim rečima, nadao se da nije ponovio avanturu iz
Šugar Hajsta. Zato što je odavno prestao da bude tinejdžer, pa ne bi
završio u popravnom domu, ne, gospodine. Odužiće svoj dug društvu, ako
je počinio zločin, dok god taj zločin nije bio ubistvo izvesnog genijalnog
američkog pisca, molim ti se, bože. Ako je to posredi, dugo neće udahnuti
slobodni vazduh. Možda nikada. Zato što nije ucmekao samo Rotstajna,
zar ne? Setio se još nečega: Kertis Rodžers ga je pitao da li zna da u Nju
Hempširu postoji smrtna kazna.
Ispružio se po krevetu. Razmišljao je drhteći. To ne može biti moj
razlog boravka na ovom mesu. Ne može biti.
 Može li?
Morao je da prizna da je to moguće i ne samo zato što što ga je policija
možda povezala s mrtvacima na odmorištu pored druma. Mogao je da
zamisli sebe u birtiji ili striptiz baru. Moris Belami, propali student i
nabeđeni stručnjak za američku književnost, oblokava se burbonom i
doživljava vantelesno iskustvo. Neko počinje da priča o ubistvu velikog
pisca Džona Rotstajna, povučenog američkog genija, a Moris Belami -
pijan kao letva i pun strahovitog besa, crne zveri sa žutim očima, koju
obično drži zatvorenu u kavezu - okreće se govorniku i kaže: „Nije
izgledao kao genije kad sam mu razneo glavu.”
„Nikad ne bih to učinio”, prošaptao je. Glava ga je bolela jače nego
ikad i nešto nije bilo kako valja s levom stranom njegovog lica. Peklo gaje.
„Nikad ne bih to učinio.”
Samo, kako je to mogao znati? Svaki dan je bio Sve Bi Se Moglo Desiti
dan, kad bi popio. Crna zver bi u takvim danima izlazila iz kaveza. Ona je
u tinejdžerskim godinama divljala po kući u Šugar Hajtsu. Neumorno je
uništavala. Kad su policajci odgovorili na tihi alarm, borio se s njima dok
ga nisu onesvestili pendrekom. Pretražili su ga i pronašli gomilu nakita u
njegovim džepovima. Većinom se radilo o bižuteriji, ali je bilo i izuzetno
vrednih komada, koje je madam nepažljivo ostavila van sefa. Zbog toga je
završio u Rivervjuu, u kom su mu razdevičili mlado dupe i u kom je
stekao mnogo zanimljivih prijatelja.
Razmišljao je: Osoba koja je toliko zasrala stvar savršeno je sposobna
da se pijana hvali ubistvom stvaraoca Džimija Golda. To ti je dobro
poznato.
A možda su u pitanju pajkani. Možda su ga identifikovali i stavili na
spisak traženih lica. I to je moguće.
„Potreban mi je ljubavnik koje me neće dovoditi do ludila!”
„Umukni!” Ovog puta to je bio Moris. Pokušao je da vikne. Iz usta mu
je izašlo samo povraćkom prigušeno krkljanje. Glava ga je bolela. A tek
lice, jao. Prošao je rukom uz levi obraz. Tupo je zurio u opiljke zgrušane
krvi na dlanu. Nastavio je istraživanje. Naišao je na ogrebotine, najmanje
tri. Ogrebotine od noktiju, i to duboke. Šta nam to govori, narode? Pa,
obično - iako postoje izuzeci od svakog pravila - muškarci udaraju, a žene
grebu. Dame grebu noktima, zato što često imaju lepe i duge nokte za
grebanje.
Da li sam probao da se nabacim nekoj ribi koja mi je dala korpu
noktima?
Zalud je pokušavao da se seti. Sećao se kiše, ponča i baterijske lampe
koja osvetljava korenje. Sećao se budaka. Nejasno se sećao želje da čuje
brzu glasnu muziku i razgovora s prodavcem u samoposluzi. A posle
toga? Nije bilo ničeg izuzev tame.
Mislio je: Možda su kola u pitanju. Prokleti biskejn. Možda je neko
video kako izlazi iz njega na odmorištu na Putu 92, s krvavim prednjim
delom. Možda sam ostavio nešto u pregratku za rukavice. Nešto s mojim
imenom.
To nije bilo verovatno. Fredi je pazario ševi od polupijane barske
kučke u Lininom pojilištu. Platio ga je novcem koji je trojka sakupila.
Papiri su glasili na Harolda Fajnmana, najboljeg prijatelja Džimija Golda u
Trkaču. Nikad nije videla Morisa Belamija, koji je bio dovoljno pametan
da se ne pojavljuje pri sklapanju tog posla. Sem toga, uradio je sve što je
mogao, izuzev što nije napisao MOLIM VAS, UKRADITE ME na staklu, kad
je ostavio kola na parkingu ispred tržnog centra. Biskejn je sad na nekom
praznom placu u Loutaunu ili pored jezera, očerupan do šasije.
Pa, kako sam ovde zaglavio? Stalno se vraćao na tu misao, kao pacov
koji trči po točku. Da li sam napao neku ženu, ako mi je povredila lice?
Možda sam joj slomio vilicu?
Ta pomisao izazvala je blagu zvonjavu iza crne zavese pijanstvom
indukovanog zaborava. Verovatno će biti optužen za napad, ako je to
slučaj. Zbog toga bi mogao završiti u Vejnsvilu. Čeka ga vožnja velikim
zelenim autobusom sa žičanom mrežom na prozorima. U robijašnici će
biti gadno. Izdržaće nekoliko godina zbog napada ako bude morao.
Napad nije isto što i ubistvo.
Molim te, ne dopusti da to bude Rotstajn, pomislio je. Čeka me mnogo
čitanja. Beležnice su ušuškane na sigurnom mestu. Najlepše je što imam
dovoljno novca, više od dvadeset hiljada dolara u neobeleženim
dvadeseticama i pedeseticama, od koga ću živeti dok ih budem čitao. Ta
suma će mi potrajati prilično dugo, ako budem skromno živeo. Stoga ti se
molim da ne dopustiš da to bude ubistvo.
„Potreban mi je ljubavnik koji me neće dovoditi do ludila!”
„Još jedanput se oglasi, mamojebac!”, neko je povikao. „Još jedanput
se oglasi, pa ću ti provući čmar kroz usta!”
Moris je zažmurio.
Do podneva se osećao bolje. Odbio je splačine koje su ponudili za ručak.
Bledunjavi rezanci plovili su po nečem što je ličilo na krvavicu. Četvorica
stražara pojavila su se oko dva sata u hodniku između ćelija. Jedan je
držao spisak i izvikivao imena.
„Belami! Holovej! Makgiver! Rajli! Ruzvelt! Titgarden! Istupite!”
„Ja sam Tigarden, gospodine”, reče krupni crnac na krevetu pored
Morisovog.
„Jebe mi se i da si Džon Kju4, drkadžijo. Istupi ako želiš da razgovaraš
s braniocem po službenoj dužnosti. Ostani gde si, pa ćeš duže robijati.”
Pet-šest prozvanih zatvorenika istupilo je napred. Samo toliko ih je
ostalo, u ovom hodniku. Drugi pritvorenici pohvatani prošle noći (među
njima je na svu sreću bio i tip koji je mrcvario Džona Melenkampa)
oslobođeni su ili jutros izvedeni pred sud. To su bile sitne ribe. Moris je
znao da su popodnevni termini rezervisani za ozbiljnija sranja. Posle
avanturice na Šugar Hajtsu, po podne je izveden na sud. Tamo ga je
dočekala ona pičketina, sudija Bukovski.
Molio se bogu u kog nije verovao kad su se vrata njegove ćelije
otvorila. Nekbude napad, bože, važi? Običan, ne s preteranom količinom
nasilja. Samo ne ubistvo. Bože, ne daj im da išta saznaju o događajima u
Nju Hempširu ili na izvesnom odmorištu u gornjem delu države Njujork,
važi? Da li se slažeš s tim?
„Istupite, momci”, rekao je stražar sa spiskom. „Istupite i okrenite se
nadesno. Držite odstojanje koja odgovara dužini ispružene ruke od
uzornog Amerikanca ispred vas. Bez vrpoljenja i pipkanja oko sebe. Ne
zajebavajte se s nama, pa ćemo vam uzvratiti istom merom.”

Ušli su u lift dovoljno veliki da primi manje krdo stoke. Krenuli su drugim
hodnikom, da bi zatim - bog te pita zašto, nosili su sandale, a na
jednodelnim odelima nije bilo džepova - prošli kroz detektor metala. Iza
njih je bila soba za posetioce sa osam zidovima odeljenih kabina, sličnih
odeljcima za učenje u biblioteci. Stražar sa spiskom upravio je Morisa ka
kabini broj 3. Seo je ispred branioca po službenoj dužnosti, od kog ga je
delila tabla pleksiglasa, često prljana a retko brisana. Tip na slobodnoj
strani bio je knjiški moljac s lošom frizurom i obiljem peruti. Imao je
beleg od herpesa ispod nozdrve i izgužvanu aktovku na krilu. Izgledao je
kao momčič od najviše devetnaest godina.
Vidi koga sam dobio, pomislio je Moris. Isuse blagi, vidi koga sam
dobio.
Advokat je pokazao na telefon na zidu Morisove kabine. Otvorio je
aktovku. Iz nje izvadio papir i žuti notes. Postavio ih je na sto ispred sebe
i spustio aktovku na pod. Dohvatio je svoj telefon. Nije govorio
nesigurnim tenorom adolescenta, već samouverenim, muklim baritonom,
previše snažnim za kokošje grudi ispod purpurne mašne.
„U debelim ste govnima, gospodine” - pogledao je papir pored notesa
- „Belami. Spremite se na veoma dugi boravak u državnom zatvoru.
Izuzev ako nemate nešto za trgovinu.”
Moris je pomislio da mu predlaže trgovinu s beležnicama.
Hladnoća mu se pela uz ruku, kao prokletstvo zle vile. Ako ga imaju
zbog Rotstajna, imaju ga i zbog Kertisa i Fredija. To znači da mu sleduje
doživotna bez mogućnosti puštanja na slobodu. Nikad neće moći da se
domogne kovčega, niti će doznati sudbinu Džimija Golda.
„Govorite”, rekao je advokat, kao da se obraća psu.
„Recite mi s kim razgovaram.”
„Ja sam Elmer Kaferti, privremeno vama na usluzi. Pojavićete se na
sudu za...” Pogledao je na sat, jeftiniji od njegovog odela. „Pola sata. Sudija
Bukovski veoma je tačna.”
Kroz Morisovu glavu sevnula je munja bola koja nije imala nikakve
veze s mamurlukom. „Ne! Ne ona! To ne može biti! Ta kučka je doplovila
na Nojevoj barci.”
Kaferti se osmehnuo. „Vidim da ste već imali posla s Velikom
Bukovski.”
„Pogledajte papir”, tupo će Moris. Iako taj podatak verovatno nije bio
na njemu. Šugar Hajts je pod pečatom, kao što je rekao Endiju.
Jebeni Endi Holidej. Odgovorniji je od mene.
„Peder.”
Kaferti se namrštio. „Šta ste rekli?”
„Ništa. Nastavite.”
„Imam izveštaj o sinoćnjem hapšenju. Dobra vest je da će vaša
sudbina biti u rukama nekog drugog delioca pravde, kad izađete pred
sud. Još bolja vest, makar za mene, jeste ta da će vas u tom času
predstavljati neko drugi. Supruga i ja selimo se u Denver. Vi ćete,
gospodine Belami, biti samo uspomena.”
 Denver ili pakao, Morisu je bilo svejedno. „Recite mi za šta me
optužuju.”
„Ne sećate se?”
„Opio sam se do besvesti.”
„Tako znači.”
„Upravo tako”, reče Moris.
Možda bi mogao da trampi beležnice, iako mu je i sama pomisao na to
pričinjavala bol. Da li bi tužilac shvatio važnost onog što je u njima, čak i
kad bi ih ponudio - ili ako bi to učinio Kaferti. Advokati nisu preterano
učeni. Erl Stenli Gardner5 verovatno je tužiocu bliski primer velike
književnosti. Šta bi dobio predajom beležnica, čak i ako bi te divne u kožu
uvezene knjižice probudile zanimanje državnog pravozastupnika? Jednu
doživotnu robiju, umesto tri? Samo totalno blesav čovek sklopio bi takvu
pogodbu.
Ne mogu, ni po koju cenu. Jednostavno ne želim.
Endi Holidej je možda peder s retkim losionom za posle brijanja, ali je
imao pravo u pogledu Morisove motivacije. Kertis i Fredi ušli su u posao
zbog gotovine. Poverovali su mu kad im je rekao da je matorac nakupio
više od sto hiljada zelembaća. Šta su za njih predstavljali Rotstajnovi
rukopisi? Vrednost piščevog književnog rada od 1960. godine za tu
dvojicu praznoglavaca bila je tek nejasna senka, poput pripovesti o
izgubljenom zlatnom rudniku. Moris ih je smatrao bitnim. Da su se
događaji odvijali drugačijim tokom, ponudio bi svoj deo novca Kertisu i
Frediju u zamenu za beležnice. Nije sumnjao da bi rado prihvatili takvu
ponudu. Sav trud bio bi uzaludan, ako bi ih se sad odrekao. Pogotovo ako
sadrže nastavak sage o Džimiju Goldu.
Kaferti je kucnuo telefonom po providnoj pregradi, pre nego što ga je
prineo uvu. „Kaferti Belamiju, Kaferti Belamiju, javite se, Belami.”
„Izvinite. Razmišljao sam.”
„Malo ste zakasnili, zar ne? Pokušajte da me pratite, molim vas. Bićete
optužen po tri osnova. Vaša strategija bi, ako prihvatite moj predlog, bila
da se izjasnite nevinim po svakoj od njih. Na sudu možete da promenite
mišljenje, ako biste od toga mogli imati koristi. Ne razmišljajte o kauciji,
pošto se Bukovski ne smeje, već cereka kao veštica.”
Moris je razmišljao. Najgore sumnje upravo su se obistinile. Rotstajn,
Dau i Rodžers. Tri optužbe za ubistvo prvog stepena.
„Gospodine Belami? Vreme nam ističe. Gubim strpljenje.”
 Telefon mu je skliznuo s uva. Vratio ga je s priličnim naporom. Ništa
više nije važno. Advokat s naivnom facom Ričija Kaningema6 i otkačenim
sredovečnim baritonom nastavio je da sipa reči u njegovo uvo. U jednom
trenutku počele su da dobijaju smisao.
„Penjaće se uz lestve, gospodine Belami. Ići će od zlog ka još gorem.
Prva optužba ticaće se opiranja hapšenju. Reći ćete da se smatrate
nevinim. Druga optužba ticaće se fizičkog napada - ne samo na ženu,
napali ste i policajca pre nego što vam je stavio lisice. Reći ćete da se
smatrate nevinim. Treća optužba biće silovanje uz upotrebu nasilja.
Možda će dodati i pokušaj ubistva, ali zasad imamo samo silovanje... ako
se takav čin tako može okarakterisati. Izjasnićete se...”
„Čekajte malo”, reče Moris. Dodirnuo je ogrebotinu na obrazu. Osetio
je... nadu. „Silovao sam nekog.”
„Naravno da jeste”, reče Kaferti. Zvučao je zadovoljno. Verovatno zato
što ga je njegov klijent konačno pažljivo slušao. „Nakon što je gospođica
Kora En Huper...” Izvadio je komad papira iz aktovke. „To se desilo
nedugo nakon što je napustila restoran u kom radi kao kelnerica. Išla je
ka autobuskoj stanici na Louer Marlborou. Kaže da ste je zgrabili i uvukli
u sokak pored taverne Šuters, u kojoj ste proveli nekoliko sati ločući džek
danijels pre nego što su vas zamolili da odete, zato što ste šutnuli
džuboks. Gospođica Huper imala je policijski alarm na baterije u tašnici.
Uspela je da ga aktivira. Takođe vas je izgrebala po licu. Razbili ste joj
nos, oborili na tle i pokušali da utisnete vašeg Džona Hopkinsa u njenu
Saru Lorens. Još ste pokušavali, kad vas je policajac Filip Elenton odvojio
od nje.”
„Silovanje. Zašto bih...”
Glupo pitanje. Zašto je tri puna sata uništavao dom na Šugar Hajtsu, s
malom pauzom za pišanje po abisinskom tepihu?
„Nemam pojma”, reče Kaferti. „Silovanje je strano mom načinu
života.”
I mom, pomislio je Moris. U uobičajenim prilikama. Ali tog dana sam
pio džek danijels, spremao sam se za iskakanja.
„Koliko če me odrapiti?”
„Tužilac će tražiti doživotnu. Mogli biste proći sa dvadeset pet godina,
ako na suđenju priznate krivicu i ako se prepustite milosti suda.”
Moris je priznao krivicu na suđenju. Rekao je da žali zbog onog što je
učinio. Krivio je piće. Prepustio se milosti suda.
I dobio doživotnu.
 2013-2014

Pit Sobers je već u drugom razredu srednje razmišljao o sledećem

koraku, upisivanju na dobar koledž u Novoj Engleskoj, na kom je
književnost umesto čistoće imala status božanstva. Počeo je da istražuje
internet i sakuplja brošure. Emerson i Britanska Kolumbija činili su mu
se kao najizgledniji kandidati, ali ni Braun nije bio van dosega. Majka i
otac govorili su mu da se mnogo ne nada, ali im Pit nije verovao. Smatrao
je da vas čeka prilično sjeban život ako u tinejdžerskim godinama ne
gajite velike nade i ambicije.
Nije se dvoumio povodom studiranja engleskog jezika. Nešto od te
sigurnosti dugovao je Džonu Rotstajnu i romanima o Džimiju Goldu. Bio
je jedina osoba na svetu koja je pročitala poslednja dva. Promenili su mu
život.
Hauard Riker, profesor engleskog na drugoj godini, takođe je uticao
na njegovo formiranje, iako mu se veliki broj đaka podsmevao. Zvali su
ga Riki Hipi zbog košulja cvetnih dezena i zvoncara koje je voleo da nosi.
(Piterova cura, Glorija Mur, zbog navike da maše rukama iznad glave kad
bi se uzbudio, zvala ga je Pastor Riki.) Malo ko je bežao s časova
gospodina Rikera. Bio je zabavan, poletan i - za razliku od najvećeg broja
profesora - iskreno naklonjen učenicima. Zvao ih je „mladim damama i
gospodom”. Prevrtali su očima zbog retro odeće i kreštavog smeha... ali je
odeća emitovala opuštenu, veselu poruku, a vrištavi smeh bio izrazito
ljubak i zarazan.
Prvog časa engleskog u drugoj godini uleteo je u kancelariju kao
osvežavajući povetarac. Poželeo im je dobrodošlicu i prišao tabli.
Napisao je nešto što Pit Sobers nikad neće zaboraviti:

Ovo je glupo!
 „Šta mislite o ovome dame i gospodo?” pitao je. „Šta pobogu to može
značiti?”
Svi su ćutali.
„Reći ću vam. To je najčešće izrečena kritika iz usta mladih dama i
gospode poput vas, osuđenih da prate program koji počinje odlomcima
Beovulfa, da bi se završio Rejmondom Karverom. Profesori taj koncept
podučavanja nazivaju GPV: Galop preko velikana.”
Veselo je zakreštao i mahnuo rukama na nivou grudi u
propovedničkom stilu. Većina klinaca se nasmejala s njim. Pit je bio među
njima.
„Presuda odeljenja o ’Jednom skromnom predlogu’ Džonatana Svifta?
Ovo je glupo! ’Mladi Gudmen Braun’, iz pera Natanijela Hotorna? Ovo je
glupo! ’Krpljeni zid’ Roberta Frosta? Umereno glupo! Obavezni odlomci
iz Mobija Dika? Izuzetno glupo!”
Još smeha. Niko nije pročitao Mobija Dika, ali su svi znali da je težak i
dosadan. Drugim rečima, glup.
„I ponekad!”, povikao je gospodin Riker, podižući prst i dramatično
pokazujući na reći ispisane na tabli. „Ponekad, mlade dame i gospodo, ta
kritika je u potpunosti opravdana. Priznajem to pred čitavim odeljenjem.
Moram da predajem antikvitete koje radije ne bih predstavljao
učenicima. Duša me boli kad vidim odsustvo zanimanja u vašim očima.
Da! Duša me boli! Nastavljam da se borim zato što znam da veliki deo
onog što predajem nije glup. Čak i antikviteti s kojima ne možete da se
povežete u školi imaju duboke rezonance koje će se s vremenom otkriti.
Da li da vam kažem kako ćete razlikovati glupe sadržaje od onih koji to
nisu? Hoćete li da vam odam tu veliku tajnu? Verujem da hoću, pošto nam
je ostalo još četrdeset minuta časa, a još nemamo žito za mlevenje u
mlinu našeg udruženog intelekta.”
Nagnuo se napred, naslonivši se rukama na sto. Kravata mu se ljuljala
kao klatno. Pit je osećao da gospodin Riker gleda pravo u njega, kao da je
znao - ili intuitivno osećao - goleme tajne koje je krio ispod ćebadi na
tavanu svoje kuće. Nešto mnogo važnije od novca.
„U jednom trenutku našeg druženja, možda već ove noći, pročitaćete
nešto teško, nešto što samo delimično razumete, i presuditi ovo je glupo.
Da li ću opovrgavati vaš sud kad ga iznesete na sledećem času?
Zašto bih radio nešto tako beskorisno? Provešću kratko vreme s
vama, samo pedeset četiri nedelje. Ne želim da ga traćim raspravljajući o
vrlinama ove priče ili one pesme. Zašto bih to činio, kad su sva mišljenja
subjektivna i ne postoji način za postizanje konačnog rešenja?”
Neka deca - Glorija je bila među njima - delovala su izgubljeno, ali je
Pit shvatao ono što je gospodin Riker, ili Hipi Riki, govorio, zato što je,
otkad je počeo da čita sveščiće, pročitao desetine eseja o Džonu
Rotstajnu. Veliki broj kritičara smatrao ga je jednim od najvećih
američkih pisaca dvadesetog veka, uz bok Ficdžeraldu, Hemingveju,
Fokneru i Rotu. Bilo je i drugih. Veoma glasna manjina smatrala ga je
drugorazrednim i plitkim spisateljem. Pit je pročitao članak u Salonu7 u
kom je kritičar nazvao Rotstajna „kraljem sarkastičnih primedaba i
svecem zaštitnikom budala”.
„Evo odgovora”, rekao je gospodin Riker prvog dana Pitove druge
godine srednje. Šetkao se, dok su mu drevne zvoncare lepršale oko nogu.
Povremeno bi mahnuo rukama. „Da! Vreme nemilosrdno razvrstava
glupe sadržaje od onih koji to nisu. To je prirodni, darvinistički proces.
Zbog njega su romani Grejama Grina prisutni u svakoj boljoj knjižari, a
romani Samerseta Moma nisu. Oni još postoje, naravno, ali ih morate
naručiti. To ćete uraditi samo ako znate za njih. Većina savremenih
čitalaca nije upoznata s njihovim postojanjem. Nek dignu ruke oni koji su
čuli za Samerseta Moma.”
Niko nije digao ruku.
Gospodin Riker je klimnuo, na prilično tužan način, kako se činilo
Pitu. „Vreme je presudilo da gospodin Grin nije glup, dok gospodin Mom
jeste... pa, nije baš glup, ali tone u zaborav. Lično mislim da je napisao
neke divne romane - Mesec i stoparac je čudesan, moje mlade dame i
gospodo, čudesan. Napisao je mnogo sjajne kratke proze, ali ništa od toga
nećete naći u čitankama.
„Da li bi trebalo da plačem zbog toga? Da li bi trebalo da besnim,
mašem pesnicama i da se žalim na nepravdu? Ne, neću. Takvo
razvrstavanje je prirodni proces. Desiće se i vama, dame i gospodo, iako
ću ja biti u retrovizoru vašeg života kad se to dogodi. Hoćete li da vam
kažem kako se to dešava? Pročitaćete nešto - verovatno ’Duke et
Decorum Est’ Vilfreda Ovena. Hoćemo li koristiti to kao primer? Zašto da
ne?”
Dreknuo je dubokim glasom od kog su Pita podišli žmarci, a grlo
steglo: „’Klipasali smo kroz kaljugu duboko pognuti, kao prestareli
prosjaci pod vrećama, krivonogi, kašljući kao babe...’ I tako dalje. ltd. itd.
Neki od vas će reći: ’Ovo je glupo.’ Hoću li prekršiti obećanje da neću
opovrgavati vaš sud, iako mislim da su Ovenove pesme najbolji opisi
Prvog svetskog rata? Neću! To je samo moje mišljenje. A mišljenje je kao
dupe: svako ima po jedno.”
Mlade dame i gospoda uglas su zaurlali od smeha.
Gospodin Riker se uspravio. „Moraću da kaznim neke od vas, zbog
remećenja nastave. Nemam problema s nametanjem discipline, ali nikada
neću izraziti nepoštovanje prema vašem mišljenju. A ipak! A ipak!”
Podigao je prst.
„Vreme prolazi! Tempus će fugit! Možda ćete zaboraviti Ovenovu
pesmu. U tom slučaju vaša presuda glupa je pokazaće se ispravnom.
Makar za vas. Neki će je se setiti. Iznova će je se sećati. Pri svakom
sećanju dublje će rezonovati u vama zbog nezaustavljivog procesa
sazrevanja. Kad god se ta pesma ušunja u vaš um, izgledaće malo manje
glupa i malo životnija i značajnija. Sve dok ne zablista, mlade dame i
gospodo. Sve dok ne zablista. Ovo je kraj mog uvodnog izlaganja.
Zamoliću vas da se vratite na šesnaestu stranu izuzetne knjige Jezik i
književnost.”

Jedna od priča koje je gospodin Riker odredio za čitanje te godine bila je

„Pobednik na konjiću za ljuljanje”, D. H. Lorensa. Veliki broj mladih dama
i gospode (uključujući Gloriju Mur, od koje se Pit sve više umarao, uprkos
stvarno neviđenim sisama) smatrali su je glupom. Pit nije, uglavnom zato
što su ga dešavanja u njegovom životu već nagnala da sazri mimo svojih
godina. Krajem 2013. i početkom 2014. godine bila je zima zapamćena po
čuvenom polarnom frontu. Kotlovi za loženje po čitavom Srednjem
zapadu radili su punom parom. Sagorevali su kamare para. Često se
sećao te priče. I svaki put je sve dublje odzvanjala u njemu.
Porodica opisana u njoj na prvi pogled imala je sve, ali nije. Ono što su
imali nikad nije bilo sasvim dovoljno. Junak priče, dečačić po imenu Pol,
neprestano je čuo šapat kuće: „Mora biti više novca! Mora biti više
novca!” Pit Sobers je mislio da ima dece kojoj se ovo čini glupim. To su
bili srećnici koji nikad nisu morali da slušaju noćno arkibarkanje o
redosledu plaćanja računa. Ili o ceni cigareta.
Mladi junak Lorensove priče otkriva natprirodni način za zarađivanje
novca, u obliku jahanja drvenog konjića na putu do izmaštane zemlje
sreće. Pol tako uspeva da izabere pobednika na konjskim trkama u
stvarnom životu. Zaradio je hiljade dolara, ali je kuća nastavila da šapće:
„Mora biti više novca!”
Pol posle poslednje epske vožnje na konjiću za ljuljanje - i poslednjeg
velikog dobitka - pada mrtav od izliva krvi u mozak ili nečeg sličnog. Pita
nije zabolela glava kad je pronašao zakopani kovčeg, ali je to ipak bio
njegov konjić za ljuljanje, zar ne? Da. Njegov konjić za ljuljanje. Godine
2013, kad je upoznao gospodina Rikera, konjić za ljuljanje je usporavao.
Novac iz kovčega bio je na izmaku.
Znao je da je pomogao roditeljima da prebrode teški i zastrašujući
period. Njihov brak bi bez njega propao. Nijednom se nije pokajao zbog
preuzimanja uloge anđela čuvara. Novac iz kovčega je, shodno rečima
stare pesme, bio most preko uzburkane vode. Situacija se na drugoj
strani znatno promenila. Najteži deo recesije je prohujao. Mama je
ponovo predavala s punim radnim vremenom. Zarađivala je tri hiljade
dolara više na godišnjem nivou. Tata je upravljao svojim poslićem. Nije se
neposredno bavio nekretninama, već nečim što se zove istraživanje na
polju nekretnina. Nekoliko agencija u gradu koristilo je njegove usluge.
Pit nije razumeo šta radi, ali je znao da zarađuje nešto para i da će
zarađivati još više u narednim godinama, ako tržište nekretnina nastavi
da se oporavlja. Prodavao je nekoliko nekretnina. Najbolje od svega je
bilo to što je dobro hodao i što je prestao da uzima lekove protiv bolova.
Štake su duže od godinu dana hvatale prašinu u ormanu. Zbog bola u
nogama i zglobovima koristio je štap, kad bi padala kiša ili sneg. Sve je
bilo dobro. U stvari, sjajno.
A ipak, kao što je gospodin Riker govorio najmanje jednom za
četrdeset pet minuta. A ipak!
Morao je da razmišlja o Tini. Ona je bila jedno veliko A ipak. Veliki
broj njenih prijateljica iz starog susedstva na Vest Sajdu, uključujući
Barbaru Robinson, koju je obožavala, ići će u Čapel Ridž, privatnu školu s
odličnim rezultatima za upis učenika u dobre koledže. Mama joj je rekla
da ona i tata ne vide kako će je tamo upisati odmah posle osnovne.
Možda bi mogla da se upiše u drugu godinu, ako porodična finansijska
situacija nastavi da se poboljšava.
„Ali tada nikog neću poznavati”, rekla je Tina, pre nego što se
rasplakala.
„Poznavaćeš Barbaru Robinson”, reče mama. Pit (koji je prisluškivao
razgovor iz susedne sobe) po zvuku njenog glasa shvatio je da je mama
na ivici suza. „Hildu i Betsi, takođe.”
Ali Tins je bila nešto mlađa od ovih devojaka. Pit je znao da je samo
Barb bila njena prava prijateljica na Vest Sajdu. Hilda Karver i Betsi de
Vit verovatno je se i ne sećaju. Ne bi je se sećala ni Barbara, za godinu ili
dve. Mama kao da je zaboravila koliko je srednja škola važna i kako brzo
zaboravljaš prijatelje iz osnovne kad u nju kreneš.
Tinin odgovor valjano je odrazio njegove misli. „Da, ali one neće
poznavati mene.”
„Tina...”
„Imate onaj novac!”, kroz plač će Tina. „Tajanstvene pare koje stižu
svakog meseca! Zašto ne mogu da uzmem malo za Čapel Ridž?”
„Zato što još izmirujemo dugove iz loših vremena, dušo.”
Tina nije imala šta da kaže na tu tvrdnju, zato što je bila istinita.
Njegovi planovi za koledž bili su drugo a ipak. Znao je da je nekim
njegovim prijateljima, možda većini, koledž dalek kao planete na rubu
Sunčevog sistema. Ali, ako želi da se upiše na dobar (Braun, šaputao mu
je um, Engleska književnost na Braunu), mora da rano podnese molbu za
upis, u prvom polugodištu poslednje godine srednje. Prijavljivanje je
koštalo para, baš kao i letnji kurs koji je morao da pohađa ako je želeo da
postigne najmanje 670 poena na matematičkom delu prijemnog ispita.
Imao je poslić s nepunim radnim vremenom u biblioteci u Ulici Garner,
ali trideset pet dolara nedeljno neće ga daleko odvesti.
Tatin posao se dovoljno razvio da nametne potrebu za kancelarijom u
centru grada. To je bilo a ipak broj tri. Mestašce s niskom kirijom na
višem spratu, blizu dešavanja, isplatilo bi se, ali je iziskivalo nove
troškove. Pit je znao - iako to niko nije glasno pominjao - da tata računa
na tajanstvenu gotovinu kao pomoć u kritičnom periodu. Svi su postali
zavisni od tajanstvenog novca. Samo je Pit znao da će taj izvor prihoda
presušiti pre kraja 2014. godine.
I da, potrošio je nešto novca za svoju dušu. Suma nije bila prevelika -
tako nešto izazvalo bi neželjena pitanja - stotinu tamo, stotinu ovamo.
Kupio je blejzer i espadrile pre ekskurzije u Vašington. Nekoliko CD-ova.
I knjige. Naložio se na knjige, otkad se posle čitanja sveščića zaljubio u
Džona Rotstajna. Počeo je s Rotstajnovim savremenicima Jevrejima,
poput Filipa Rota, Sola Beloua i Irvina Šoa (mislio je da su Mladi lavovi
jebeno sjajni i nije mogao da shvati zašto nisu klasik). Širio je
interesovanja. Uvek je kupovao knjige s mekim povezom, ali su i one
koštale od dvanaest do petnaest dolara komad, ako nisu bile polovne.
„Pobednik na konjiću za ljuljanje” izazvao je snažan odjek zato što je
Pit čuo šapat svoje kuće: „Mora biti više novca”... a uskoro će ga biti
manje. Ali novac nije bio sve što je našao u kovčegu, zar ne?
To je bilo sledeće a ipak. Pit Sobers je sve češće razmišljao o tome.

Analiza triologije o Džimiju Goldu na šesnaest stranica bila je Pitov

seminarski rad za Galop Preko Velikana gospodina Rikera. Citirao je
različite prikaze i dodao materijal iz nekoliko intervjua koje je Rotstajn
dao pre povlačenja na imanje u Nju Hempširu i potpunog nestanka iz
javnog i kulturnog života. Završio je pomenom Rotstajnovog obilaska
nemačkih logora smrti. Učinio je to kao reporter Njujork heralda - četiri
godine pre objavljivanja prve knjige o Džimiju Goldu.
„Verujem da je to bio najznačajniji događaj u Rotstajnovom životu”,
napisao je Pit. „I sigurno najznačajniji događaj u njegovom životu kao
pisca. Džimijeva potraga za smislom uvek se vraća na ono što je gospodin
Rotstajn video u tim logorima. Zbog toga se Džimi oseća praznim, kad
god pokuša da živi kao običan američki građanin. To je najvidljivije kad
baci pepeljaru u televizijski ekran u Trkač usporava. Učinio je to tokom
CBS-ovog specijala o Holokaustu.”
Kad je gospodin Riker vratio seminarske radove, na naslovnici
Pitovog, kompjuterski skeniranoj Rotstajnovoj fotografiji iz mlađih dana
na kojoj sedi u Sardiju s Ernestom Hemingvejem, stajalo je veliko A+.
Gospodin Riker je ispod toga napisao: Vidimo se posle časa.
Kad su druga deca otišla, gospodin Riker je pogledao Pita tako
prodorno da se uplašio da će ga njegov najomiljeniji učitelj optužiti za
plagijat. Gospodin Riker se osmehnuo. „To je najbolji učenički rad koji
sam video za dvadeset osam godina podučavanja. Svakako
najsamopouzdaniji i najosećajniji.”
Pit je pocrveneo od zadovoljstva. „Hvala. Zaista. Hvala lepo.”
„Ipak, moram da dovedem u pitanju tvoj zaključak”, rekao je gospodin
Riker, zavaljen u stolici s upletenim prstima na potiljku. „Karakterizacija
Džimija kao ’plemenitog američkog heroja, poput Haka Fina’ nema
uporište u poslednjoj knjizi triologije. Da, tačno je da baca pepeljaru u
televizijski ekran, ali to nije herojski čin. Poznato ti je da je oko logo CBS-
a. Džimijev čin je ritualno oslepljenje unutrašnjeg oka, onog koje vidi
istinu. To nije moj uvid, već gotovo direktni citat iz eseja ‘Trkač okreće
leđa’, Džona Kroua Ransoma. Lesli Fidler kaže to isto u Ljubavi i smrti u
američkom romanu.”
„Ali...”
„Ne pokušavam da te omalovažim, Pite. Samo kažem da moraš slediti
dokaze u svakoj knjizi gde god te oni vodili. To znači da ne možeš
zaobilaziti ključne događaje koji odudaraju od tvoje teze. Šta Džimi radi
nakon bacanja pepeljare u televizijski ekran i nakon što njegova supruga
izrekne klasičnu frazu: ’Kopilane, kako će sad deca da gledaju Mikija
Mausa?’"
„Odlazi i kupuje drugi televizijski prijemnik, ali...”
„Ne bilo koji televizijski prijemnik, već prvi televizor u boji u kraju. A
zatim?”
„Kreira megauspešnu oglasnu kampanju za duzi-du sredstvo za
čišćenje. Ali...”
Gospodin Riker je podigao obrve, čekajući nastavak priče. Kako je Pit
mogao da mu kaže da se Džimi jedne noći ušunjao u agenciju kasno noću
s kutijom šibica i kantom kerozina? Da je Rotstajn naslutio proteste
protiv rata u Vijetnamu i za odbranu građanskih prava time što je nagnao
Džimija da zapali vatru koja je uništila zgradu poznatu kao Hram
reklame? Da je otputovao iz Njujorka auto-stopom, ne osvrćući se za
sobom, da je ostavio porodicu radi skitnje, poput Haka i Džima? Nije
mogao da mu kaže ništa od toga, zato što je ta priča ispričana u knjizi
Trkač ide na zapad, romanu koji postoji samo u sedamnaest gusto
ispisanih sveščića koje su duže od trideset godina provele zakopane u
starom kovčegu.
„Samo napred, obrazloži svoja ali”, blagonaklono reče gospodin Riker.
„Ništa mi nije draže od dobre rasprave o knjizi s nekim ko može da
snažno i ubedljivo iznese svoje stavove. Pretpostavljam da si već
propustio autobus. Biće mi veliko zadovoljstvo da te odvezem kući.”
Potapšao je naslovnu stranicu Pitovog rada s Džonijem R. i Ernijem H.,
dvojicom titana američke literature s povelikim čašama martinija,
podignutim u zdravici. „Ovo je izuzetan rad, ako zanemarimo
neutemeljeni zaključak, koji pripisujem dirljivoj želji da vidiš svetlost na
kraju izuzetno mračnog romana. Stvarno izuzetan. Stoga samo napred.
Obrazloži svoja ali.”
 „Ali nemam šta da kažem”, reče Pit. „Možda ste u pravu.”
Samo što nije bio. Svaka sumnja u spremnost Džimija Golda da se
proda, koja je ostala na kraju Trkač ide na zapad zbrisana je u
poslednjem i najdužem romanu u serijalu, Trkač diže barjak, najboljoj
knjizi koju je Pit ikada pročitao. Takođe i najtužnijoj.
„U tvom radu nema pomena o načinu na koji je Rotstajn izgubio
život.”
„Nema.”
„Mogu li da te pitam zašto?”
„Pretpostavljam zato što bi to odudaralo od teme. Rad bi bio predug.
Takođe... pa... velika je grehota što je tako umro, ubijen u banalnoj
provali.”
„Nije trebalo da čuva gotovinu u kući”, blago će gospodin Riker, „ali
jeste. Mnogo ljudi je znalo za to. Ne sudi mu prestrogo zbog toga. Veliki
broj pisaca je glupo i nesmotreno postupao s novcem. Čarls Dikens je
izdržavao lenju porodicu, uključujući i vlastitog oca. Samjuel Klemens je
zamalo bankrotirao zbog loših transakcija s nekretninama. Artur Konan
Doji je straćio hiljade dolara na lažne medijume i potrošio mnogo više na
krivotvorene fotografije vila. Rotstajn je makar dovršio najvažniji deo
opusa. Izuzev, ako ne veruješ u tvrdnje izvesnog broja ljudi...”
Pit je pogledao na sat. „Hm, gospodine Rikere? Stići ću na autobus,
ako požurim.”
Gospodin Riker je načinio onaj smešni propovednički gest rukama.
„Idi, za ime sveta, idi. Samo sam hteo da ti se zahvalim na divnom radu... i
da ti ponudim prijateljsko upozorenje: kad sledeće godine - i na koledžu -
budeš pristupao ovakvoj vrsti teksta, ne dopusti da ti dobra narav
zamagli kritičko oko. Ono vazda mora biti hladno i bistro.”
„Neću”, reče Pit, kad je požurio prema vratima.
Nije imao ni najmanju želju da s gospodinom Rikerom razgovara o
mogućnosti da su lopovi, koji su oduzeli život Džonu Rotstajnu, pored
novca ukrali i gomilu neobjavljenih rukopisa i da su ih uništili nakon što
su procenili da im ne mogu biti ni od kakve koristi. Jednom ili dva puta se
poigravao idejom da ih preda policiji, iako bi to gotovo sigurno značilo da
bi roditelji doznali poreklo tajanstvenog novca. Sveščiće su, naposletku,
bile dokaz zločina i književno blago. Ali to je bio stari zločin, drevna
istorija. Bolje je bilo ne petljati se u to.
Zar ne?
Školski autobus je otišao, što je podrazumevalo šetnju od tri kilometra do
kuće. Pitu to nije smetalo. Hodao je uzdignute glave zbog pohvale
gospodina Rikera. Imao je mnogo tema za razmišljanje. Ponajviše o
Rotstajnovom neobjavljenom opusu. Kratke priče behu neujednačenog
kvaliteta. Samo nekoliko je bilo zaista dobro. Pesme koje je pokušavao da
piše po Pitovom skromnom mišljenju bile su prilično blede. Ali poslednja
dva romana o Džimiju Goldu bila su... pa, čisto zlato. Pit je na osnovu
dokaza razasutih u njima pretpostavio da je poslednji, u kom Džimi
podiže zapaljenu zastavu na mirovnom protestu u Vašingtonu, završen
oko 1973. godine, zato što je Nikson još bio predsednik u trenutku
okončanja radnje. Nije mogao da shvati da Rotstajn nije objavio
poslednje knjige o Goldu (kao i još jedan roman, o Građanskom ratu).
Bile su tako dobre!
Uzimao je samo jednu sveščiću iz skrovišta na tavanu. Čitao ih je iza
zatvorenih vrata, pažljivo osluškujući, kad god je neki član porodice bio u
kući. Uvek je imao drugu knjigu pri ruci. Stavio bi sveščiću ispod
madraca, kad bi čuo korake i uzeo rezervnu knjigu. Samo ga je Tina
jednom iznenadila, zato što je imala nezgodnu naviku da se šetka u
čarapama.
„Šta je to?”, pitala je s vrata.
„Ništa što bi se tebe ticalo”, odvratio je, gurajući sveščiću ispod
jastuka. „Ozbiljno ćemo se pozavaditi ako išta kažeš mami i tati.”
„Da li je pornić?”
„Nije!” Gospodin Rotstajn je, istini za volju, umeo da napiše prilično
škakljive scene, pogotovo za čoveka njegovih godina. Recimo ona u kojoj
Džimi i one dve hipi cure...
„Pa, zašto mi ne daš da je vidim?”
„Zato što je lična.”
Pogled joj je zablistao. „Da li je tvoja? Da li pišeš knjigu?”
„Možda. Pa šta ako je pišem?”
„Mislim da je to strava! O čemu se radi?”
„O bubama koje se karaju na Mesecu.”
Zakikotala se. „Mislila sam da si rekao da nije pornić. Mogu li da je
pročitam, kad bude gotova?”
„Videćemo. Samo ne pričaj nikome ništa, važi?”
 Pristala je. Morao je da prizna da je Tins retko kršila obećanja. To se
desilo pre dve godine. Bio je siguran da je zaboravila na to.
Bili Veber se dokotrljao na sjajnom desetobrzincu. „Hej, Soberse!” Bili
je njegovo prezime, kao gotovo svi ostali (s izuzetkom gospodina Rikera),
izgovarao Sobers umesto SOV-bers. Šta se tu može. Prezime je usrano
zvučalo kako god da ga izgovoriš. „Šta radiš ovog leta?”
„Radim u biblioteci u Ulici Garner.”
„Još?”
„Izborio sam se za dvadesetosatnu radnu nedelju.”
„Jebi ga, čoveče, premlad si za nadničara!”
„Ne smeta mi”, reče Pit, što je bila istina. Rad u biblioteci donosio je
besplatno kompjutersko vreme, pored ostalih privilegija. I niko mu nije
gledao preko ramena. „Šta ćeš ti raditi?”
„Idem u letnjikovac u Mejnu. Na Čajna lejku. Biće mnogo zgodnih cura
u bikinijima, čoveče. One iz Masačusetsa znaju znanje.”
Pitu se javila kvarna misao, Pa mogle bi te nečem naučiti. Dao mu je
petaka, kad mu je pružio ruku. Gledao je za njim s blagom zavišću.
Desetobrzinac pod guzom; skupe najki gilje na nogama; letnjikovac u
Mejnu. Izgleda da su neki ljudi ostavili teška vremena za sobom.
Verovatno su ih skroz mimoišla. Porodica Sobers imala je drugačiju
sudbinu. Nije im išlo loše, ali...
Mora biti više novca, šaptala je kuća u Lorensovoj priči. Mora biti više
novca. I, dušo, to je bila moćna rezonanca.
Da li sveščiće mogu biti utopljene za pare? Postoji li način za to? Pit
nije voleo da razmišlja o rastajanju s njima, iako je znao koliko je
pogrešno držati ih skrivene na tavanu. Rotstajnov opus, pogotovo
poslednje dve knjige o Džimiju Goldu, zaslužuje da bude podeljen sa
svetom. Unaprediće piščevu reputaciju. Pit je bio siguran u to, iako ona i
bez njih nije bila tako loša. To i nije bilo najvažnije. Ljudima će se ta dela
svideti. To je bilo bitno. Voleće ih, ako su bili poput Pita.
Samo što rukopisi nisu bili isto što i neuhvatljive dvadesetice i
pedesetice. Pit bi bio uhvaćen i poslat u zatvor. Nije bio siguran za kakav
zločin bi bio optužen - ne za primanje ukradenih stvari, zato što ih nije
primio, već samo pronašao - ali je bio načisto da bi pokušaj prodaje nečeg
što nije njegovo sigurno bio okarakterisan kao neka vrsta zločina.
Poklanjanje sveščića Rotšildovom matičnom koledžu bilo je moguće
rešenje, samo što je to morao da izvede anonimno ili bi sve izašlo na
videlo, a njegovi roditelji otkrili bi da ih je sin izdržavao novcem
ukradenim od ubijenog čoveka. Anonimnim donatorima je, sem toga,
sledovao šipak.

Pit u svom radu nije pisao o ubistvu Rotstajna, ali je pročitao sve o njemu,
uglavnom u kompjuterskoj sali u biblioteci. Znao je da je Rotstajn upucan
„u egzekutivnom stilu”. Znao je da su pajkani našli dovoljno različitih
tragova u zadnjem dvorištu da utvrde da je dvoje, troje ili čak četvoro
ljudi učestvovalo u zločinu i da su svi zločinci, po veličini tragova,
verovatno bili muškarci. Mislili su da su dvojica provalnika nedugo
potom ubijena na odmorištu pored puta u državi Njujork.
Margaret Brenan, piščeva prva supruga, intervjuisana je u Parizu,
nedugo posle ubistva. „Svi žitelji provincijskog gradića u kom je živeo
pričali su o njemu”, rekla je. „O čemu bi inače razgovarali? O kravama ili
novom raspršivaču stajskog đubriva? Džon je za palančane bio krupna
tema. Imali su pogrešnu ideju da pisci zarađuju kao korporativni bankari.
Verovali su da je uštekao stotine hiljada dolara na toj zapuštenoj farmi.
Te bajke doprle su do ušiju opasnih ljudi, to je sve. Ćutljivi Jenkiji, vidi
boga ti! Krivim meštane koliko i hulje koje su ga ubile!”
Pegi Brenan je, na pitanje o mogućnosti da je Rotstajn uskladištio
rukopise pored gotovine, odgovorila nečim što je novinar nazvao
„hrapavim duvanskim cerekanjem”.
„To su samo glasine, dragi moj. Džoni se povukao iz sveta iz jednog
jedinog razloga. Sagoreo je u stvaralačkom smislu. Bio je previše ponosan
da to prizna.”
Nemaš ti pojma, pomislio je Pit. Verovatno se razveo od tebe zato što
mu je dozlogrdilo da sluša to hrapavo duvansko cerekanje.
Članci u novinama i časopisima bili su prepuni svakojakih nagađanja.
Pit je bio sklon onom što je gospodin Riker zvao „principom Okamove
oštrice”. Prema njemu je najjednostavniji i najočigledniji odgovor
najčešče bio onaj pravi. Trojica ljudi provalila su u kuću. Jedan je ubio
partnere da bi zadržao čitav plen za sebe. Pit nije znao zašto je posle toga
došao baš u ovaj grad, niti zašto je zakopao kovčeg, ali je u jedno bio
siguran: preživeli pljačkaš nikad se neće vratiti po njega.
Nije bio naročito dobar matematičar - zbog toga mu je letnji kurs bio
neophodan - ali nije morao da bude Ajnštajn da bi proračunao izvesne
mogućnosti. Ako je preživeli provalnik 1978. godine imao trideset pet
godina, što je Pit smatrao osnovanom procenom, godine 2010, kad je
pronašao kovčeg, imao bi šezdeset sedam godina, a danas oko
sedamdeset. To ga je činilo starcem. Doći će s hodalicom, ako se bude
pojavio da potraži plen.
Sa osmehom je skrenuo u Ulicu sikamora.
Smislio je tri moguća objašnjenja zašto se preživeli provalnik nije
vratio po kovčeg. Sva su bila jednako verovatna. Prvo je da sedi negde u
zatvoru zbog drugog zločina. Drugo, da je mrtav. Treće je bilo mešavina
prva dva. Umro je u zatvoru. Ma o čemu da se radilo, Pit nije mislio da bi
trebalo da se brine zbog njega. Sveščiće su bile druga stvar. Zbog njih se
veoma brinuo. Imao je utisak da poseduje gomilu divnih ukradenih slika
koju ne može da proda.
Ili sanduk pun dinamita.

Pit je septembra 2013. godine - zamalo pa trideset pet godina od ubistva

Džona Rotstajna - stavio poslednji novac iz kovčega u kovertu adresiranu
na oca. Poslednja isplata iznosila je trista pedeset dolara. Dodao je kratku
poruku, da bi poštedeo porodicu neostvarenih nadanja:

Ovo je poslednja koverta. Žao mi je što ih više neće biti.

Seo je na autobus za tržni centar na Berč Hilu. Između prodavnice

elektronske opreme i jogurt restorana bilo je poštansko sanduče.
Osvrnuo se oko sebe, da bi se uverio da ga niko ne gleda, i poljubio
kovertu. Gurnuo ju je kroz otvor i otišao u stilu Džimija Golda: bez
osvrtanja.
Pit je nedelju ili dve posle Nove godine bio u kuhinji. Pravio je sendvič
od džema i putera od kikirikija, kad je čuo razgovor roditelja s Tinom u
dnevnoj sobi. Ticao se Čapel Ridža.
„Mislio sam da je možda možemo priuštiti”, govorio je otac. „Stvarno
mi je žao, Tins, ako sam ti pružio lažnu nadu.”
„To je zato što je tajanstveni novac prestao da pristiže”, rekla je Tina.
„Imam li pravo?”
Mama je rekla: „Delimično, ali ne u potpunosti. Tata je pokušao da
dobije zajam od banke. Odbili su ga. Pregledali su njegove poslovne
knjige i uradili nešto...”
„Projekciju dvogodišnjeg profita”, rekao je tata. Nešto stare gorčine
koja se javila posle nesreće ušunjala se u njegov glas. „Dobio sam mnogo
komplimenata, pošto su besplatni. Rekli su mi da bi možda mogli da mi
daju pozajmicu 2016. godine, ako mi obim poslovanja poraste za pet
postotaka. U međuvremenu je naišao bogom prokleti polarni front...
ozbiljno smo prešišali mamin budžet za grejanje. Svi od Mejna do
Minesote su ga premašili. Znam da to nije uteha, ali tako je kako je.”
„Dušo, tako nam je žao”, reče mama.
Pit je očekivao da će Tina eksplodirati i prirediti bučnu provalu
nezadovoljstva - kakvih je bilo sve više kako se približavala velikoj
trinaestoj - ali je ona izostala. Rekla je da razume i da je Čapel Ridž
verovatno uštogljeno mesto. Zatim je ušla u kuhinju i zamolila Pita da joj
napravi sendvič, zato što je njegov izgledao dobro. Učinio je to, pa su
otišli u dnevnu sobu. Sve četvoro su gledali televiziju. Smejali su se uz
Teoriju velikog praska.8
Kasnije iste noći čuo je kako sestrica plače iza zatvorenih vrata svoje
sobe. Grozno se osećao. Povukao se u svoju sobu, izvukao je jednu
sveščiću ispod madraca i počeo da čita Trkač ide na zapad.

Tog polugodišta išao je na predavanja gospođe Dejvis o kreativnom

pisanju. Do februara je znao da nikad neće biti književnik, iako je dobijao
najviše ocene za svoje radove. I bez pohvala gospođe Dejvis (koje ih nije
štedela) znao je da ume s rečima. Jednostavno nije imao neophodnu
stvaralačku iskru. Najviše se zanimao za čitanje beletristike. Potom bi
pokušao da analizira pročitano, i da to uklopi u šire obrasce. Razvio je
apetit za ovakvom vrstom detektivskog rada dok je pisao o Rotstajnu. U
biblioteci u Ulici Garner pronašao je jednu od knjiga koju je pomenuo
gospodin Riker, Fidlerovu Ljubav i smrt u američkom romanu. Toliko mu
se dopala da je kupio primerak da bi mogao da podvlači odlomke i piše
po marginama. Bio je više nego ikad rešen da diplomira engleski i
predaje kao gospodin Riker (možda na univerzitetu, umesto u srednjoj
školi). Jednom će napisati knjigu poput Fidlerove. Uneće se u lice
tradicionalnije nastrojenim kritičarima i osporiti njihove postavke.
A ipak!
Morao je da pronađe još para. Gospodin Feldman, savetnik za dalje
školovanje, skrenuo mu je pažnju da je dobijanje pune stipendije za
univerzitet iz Lige bršljana „malo verovatna” opcija. Pit je znao da
administrativac ne preteruje. Bio je samo obični srednjoškolac iz tamo
neke srednjozapadne škole, klinac sa slabo plaćenim poslom u biblioteci i
nekoliko neglamuroznih vanškolskih aktivnosti, poput rada u školskim
novinama i godišnjaku. Morao je da razmišlja o Tini, čak i ako bi uspeo da
se ukrca na taj voz. Doslovce se teturala kroz školu. Dobijala je uglavnom
četvorke i trojke. Šminka, cipele i pop muzika zanimali su je mnogo više
od učenja. Vapila je za promenom, novim početkom. Možda nije napunio
sedamnaestu, ali je bio dovoljno mudar da zaključi da bi Čapel Ridž
mogao da popravi sestricu. Da bi možda mogao. Pogotovo što nije bila
pokvarena. Ne još.
Potreban mi je plan, pomislio je, iako mu on nije nedostajao, već
priča. Možda neće biti veliki književnik poput Rotstajna ili Lorensa, ali je
umeo da smisli zaplet. Time će se pozabaviti. Svaki zaplet počivao je na
ideji, a na tom planu nije imao čime da se pohvali.

Mnogo vremena je provodio u Voter strit buksu, u kom je kafa bila

jeftina, a čak i najnovija izdanja u mekom povezu trideset posto jeftinija.
Posetio ga je jednog popodneva u martu, na putu do posla u biblioteci.
Mislio je da će izloviti nešto od Džozefa Konrada. Rotstajn je, u jednom od
malobrojnih intervjua nazvao Konrada „prvim velikim piscem
dvadesetog veka, iako je najbolja dela napisao pre 1900. godine.”
Ispod tende pred knjižarom bio je dugački sto. PROLEĆNO ČIŠĆENJE
RAFOVA, vrištao je natpis. SVE NA OVOM STOLU JE 70% JEFTINIJE! A
ispod toga: KO ZNA NA KAKVA ZAKOPANA BLAGA ĆETE NAIĆI! Ova
poruka bila je propraćena velikim žutim smajlijima, da bi svima bilo
jasno da se radi o šali, ali Pitu nije bilo do smeha.
Konačno je dobio ideju.
Nedelju dana kasnije ostao je u školi posle časova da bi popričao s
gospodinom Rikerom.

„Drago mi je što te vidim, Pite.” Gospodin Riker je nosio šarenu košulju

širokih rukava i psihodeličnu kravatu. Pit je mislio da je ta odevna
kombinacija rečito zborila o razlozima propasti generacije ljubavi i mira.
„Gospođa Dejvis veoma pohvalno govori o tebi.”
„Strava je”, reče Pit. „Mnogo sam naučio od nje.” U stvari nije, baš kao
i svi drugi učenici na njenim predavanjima. Bila je prijatna osoba.
Prilično često bi rekla nešto zanimljivo, ali je u Pitu sazrevao zaključak da
kreativno pisanje nije stvar teorije, već prakse.
„Šta mogu da učinim za tebe?”
„Sećate li se da ste nam pričali koliko koštaju Šekspirovi rukopisi?”
Gospodin Riker se nacerio. „Uvek govorim o tome na popodnevnim
časovima, kad nagon za dremkom osnaži. Iz iskustva znam da ništa ne
budi klince delotvornije od pohlepe. Zašto pitaš? Da li si pronašao folio,
Malvolio?”
Pit se učtivo nasmejao. „Nisam. Na februarskom raspustu posetili smo
ujka Fila u Klivlandu. U njegovoj garaži pronašao sam gomilu starih
knjiga. Većina je bila o Tomu Sviftu. Onom dečaku pronalazaču.”
„Dobro se sećam Toma i njegovog prijatelja Neda Njutna”, rekao je
gospodin Riker. „Tom Svift i njegov motocikl. Tom Svift i njegova čarobna
kamera... u detinjstvu smo se šalili, govoreći o Tomu Sviftu i njegovoj
električnoj baki.”
Pit se ponovo učtivo osmehnuo. „Našao sam desetak knjiga o
detektivki Triksi Beldan ijednu o Nensi Dru.”
„Mislim da vidim gde ovo vodi. Mrzim što ću te razočarati, ali nemam
izbora. Tom Svift, Nensi Dru, Dečaci Hardijevih, Triksi Belden... zanimljivi
su tragovi prohujalog doba i divna merila za procenu promene koju je
omladinska književnost doživela u poslednjih osamdeset godina, ali te
knjige imaju malu ili nikakvu novčanu vrednost, čak i da su savršeno
očuvane.”
„Znam”, reče Pit. „Proverio sam to na Fajn buksu. To je blog. Ujka Fil
me je zatekao kako preturam po knjigama u garaži. Rekao mi je da ima
nešto što bi me moglo zanimati, zato što zna da sam zagrejan za Džona
Rotstajna. Pokazao mi je potpisani primerak Trkača. Nema posvete, samo
potpis. Ujka Fil kaže da ga je dobio od nekog Ala, koji mu je na pokeru
ostao dužan deset dolara, i da je več petnaest godina u njegovom posedu.
Pogledao sam knjigu, to je prvo izdanje.”
Gospodin Riker se ljuljao u stolici. „Auh! Verovatno ti je poznato da
Rotstajn nije davao mnogo autograma, zar ne?”
„Poznato mi je”, reče Pit. „Govorio je da oni kvare savršeno dobru
knjigu.”
 „Uh-uh, u tome se slagao s Rejmondom Čendlerom. Da li znaš da su
potpisana dela vrednija, samo s potpisom, sans posvete?”
„Znam. Tako piše na Fajn buksu.”
„Potpisano prvo izdanje Rotstajnove najčuvenije knjige verovatno
dosta vredi”, napomenuo je gospodin Riker. „Kad malo bolje razmislim,
da pređemo na stvar. U kakvom je stanju?”
„Dobrom”, hitro će Pit. „Ima nešto smeđih mrlja na unutrašnjem
omotu i naslovnoj strani, to je sve.”
„Čitao si o tome.”
„Jesam, otkad mi je ujak pokazao knjigu.”
„Pretpostavljam da ta čudesna knjiga nije kod tebe, zar ne?”
Imam nešto mnogo bolje, pomislio je Pit. Kad bi samo znao šta imam.
Ponekad ga je to saznanje opterećivalo. Nikad više nego danas, dok je
sipao laži kao iz rukava.
To su neophodne laži, podsetio je sebe.
„Knjiga nije kod mene, ali mi je ujak rekao da će mi je dati, ako to
želim. Rekao sam da moram da razmislim o njegovoj ponudi, zato što on
ne zna... znate...”
„Nema pojma koliko vredi?”
„Tako je. Zatim sam se zapitao...”
„Šta?”
Pit je zavukao ruku u zadnji džep i izvadio svijeni list papira. Predao
ga je gospodinu Rikeru. „Na internetu sam potražio trgovce knjigama u
gradu, one koji kupuju i prodaju prva izdanja. Našao sam ovu trojicu.
Znam da ste i vi sakupljač knjiga...”
„Nisam neki. S ovom platom ne mogu da priuštim ozbiljniju zbirku.
Imam potpisanog Teodora Retkea kog nameravam da prosledim deci.
Šetanje. Sjajne pesme. Imam i Vonegata, ali on ne vredi mnogo. Otac Kurt
je potpisivao sve živo, za razliku od Rotstajna.”
„Bilo kako bilo, pitam se da li poznajete nekog od njih i da li možete
da mi kažete koji je najbolji. Ako odlučim da mu dozvolim da mi da
knjigu, naravno... i da je zatim prodam.”
Gospodin Riker je pogledao papir, pa svog sagovornika. Pit se
unervozio od učiteljevog prodornog i saosećajnog pogleda. Ovo je možda
bila loša ideja. Nije se najbolje snalazio s izmišljanjem, ali više nema
natrag.
„Znam svu trojicu. Ali, momče, znam i koliko držiš do Rotstajna, ne
samo na osnovu prošlogodišnjeg rada. Eni Dejvis kaže da ga često
pominješ na kreativnom pisanju. Tvrdi da je Goldova triologija tvoja
Biblija.”
Pit je pomislio da je to tačno. Tek sad je shvatio koliko je brbljiv.
Odlučio je da prestane da priča o Rotstajnu. To bi moglo biti opasno.
Ljudi bi mogli da vrate film unazad i da se sete, ako...
Ako.
„Lepo je imati književne heroje, Pite, pogotovo ako planiraš da
diplomiraš engleski na koledžu. Rotstajn je - zasad - tvoj heroj, a ta knjiga
može biti zametak tvoje biblioteke. Da li si siguran da želiš da je prodaš?”
Pit je mogao da iskreno odgovori na ovo pitanje, iako nije mislio na
potpisanu knjigu. „Prilično sam siguran. Prolazimo kroz teška vremena...”
„Znam šta se desilo tvom ocu u Gradskom centru. Strašno mi je žao
zbog toga. Psihopata je, ako ništa drugo, uhvaćen pre nego što je izazvao
još gori užas.”
„Tata je bolje. I on i mama ponovo rade. Samo što će mi verovatno
trebati novac za koledž, vidite...”
„Razumem.”
„Ali to nije najveći problem, ne u ovom trenutku. Moja sestra želi da
ide u Čapel Ridž. Roditelji su joj rekli da ne može, bar ne ove godine. Ne
mogu da skupe dovoljno para. Imaju nešto, ali to nije dovoljno. Mislim da
joj je takvo mesto potrebno. Bojim se da, ne znam kako bih to rekao,
popušta.”
Gospodin Riker, koji je nesumnjivo poznavao mnogo učenika u tom
stanju, klimnuo je.
„Situacija bi se mogla preokrenuti, ako bi se našla u okruženju
ambicioznih učenika - pogotovo pored Barbare Robinson, devojčice koju
je upoznala dok smo živeli na Vest Sajdu.”
„Lepo je što razmišljaš o njenoj budućnosti, čak plemenito.”
Pit nikad nije razmišljao o sebi kao o plemenitoj osobi. Zatreptao je,
suočen s tom idejom.
Gospodin Riker je upravio pažnju na spisak, možda i zato što je
primetio dečakovu nelagodnost. „Dobro. Grisom knjige bile bi najbolja
opcija da je Tedi Grisom još živ. Njegov sin je sad glavni, a on je malo škrt.
Pošten je, ali je tvrd na parama. Reći će ti da je takav zbog loših vremena,
ali mu je to u prirodi.”
„Shvatam...”
 „Pretpostavljam da si na internetu proverio koliko vredi potpisano
prvo izdanje Trkača, u dobrom stanju?”
„Jesam. Dve do tri hiljadarke. Nije dovoljno za godinu dana u Čapel
Ridžu, ali je neki početak. Moj tata bi to nazvao ozbiljnim parama.”
Gospodin Riker je klimnuo. „To je prilično tačno. Tedi Džunior će ti
ponuditi osam stotina. Možda ćeš ga doterati do hiljadarke, ali će se
povući i reći da odšetaš, ako budeš uporan. Drugo mesto sa spiska, Kupi
knjigu, jeste prodavnica Badija Frenklina. I on je čovek na svom mestu -
što će reći pošten - ali se on preterano ne zanima za dvadesetovekovnu
književnost. Većinu prihoda ostvaruje prodajom starih mapa i
sedamnaestovekovnih atlasa bogatašima na Brensok Parku i Šugar
Hajtsu. Ako ne možeš da nagovoriš Badija da pazari knjigu, idi kod Tedija
Džuniora u Grisomu. Možda ćeš dobiti hiljadu dvesta. Ne kažem da hoćeš,
već da bi se to moglo desiti.”
„Šta je s Retkim izdanjima Endrua Holideja?”
Gospodin Riker se namrštio. „Držao bih se dalje od njega. Ima
radnjicu na Lejsmejker lejnu, u tržnom centru nedaleko od Louer mejna.
Nije mnogo šira od železničkog vagona, ali je dugačka čitavu četvrt.
Izgleda da dobro prolazi, ali širi neki neprijatan vonj oko sebe. Čuo sam
da nije previše izbirljiv u poreklu nekih knjiga. Znaš li šta je to?”
„Poreklo je istorija vlasništva.”
„Upravo tako. Završava se komadom papira koji dokazuje da si
zakonski vlasnik onog što prodaješ. Sigurno znam da je Holidej pre
petnaest godina pokušao da proda preliminarnu verziju knjige Slavimo
slavne ljude Džejmsa Ejdžija i da se ispostavilo da je ukradena iz kuće
Bruk Astor, bogate stare koke iz Njujorka s lakoprstim poslovnim
menadžerom. Holidej je pokazao priznanicu i objasnio kako je došao u
posed knjige. Priča je zvučala uverljivo, pa istraga nije pokrenuta.
Priznanice se lako falsifikuju. Držao bih se dalje od njega, da sam na tvom
mestu.”
„Hvala vam, gospodine Rikere”, reče Pit. Mislio je da će Holidejeva
retka izdanja biti njegova prva adresa, ako odluči da nastavi ovim putem.
Moraće da bude veoma, veoma pažljiv. Od posla neće biti ništa, ako
gospodin Holidej ne bude želeo da plati u gotovom. Knjižar ni u kom
slučaju ne srne saznati Pitovo ime. Verovatno će se maskirati, ali ne srne
preterivati.
„Radi kako želiš, Pite. Lagao bih te, ako bih ti rekao da mislim da je to
dobar potez.”
Pit ga je razumeo. Ni on nije mislio da povlači dobar potez.

Mesec dana kasnije još se dvoumio. Bio je na pragu zaključka da bi

pokušaj da proda makar jednu sveščiću bio preveliki rizik, za premalu
nagradu. Stvar bi bila u redu, ako bi završila u rukama nekog
kolekcionara - poput onih o kojima je ponekad čitao, koji kupuju
dragocene slike da bi ih okačili u skrivenim prostorijama u kojima su
samo oni mogli da ih vide. Nije mogao da zna da će tako biti. Bio je sve
skloniji ideji da ih anonimno pokloni, da ih pošalje poštom u
Univerzitetsku biblioteku Njujorka. Upravnik takvog mesta nesumnjivo
bi znao da proceni njihovu vrednost. Takav postupak bio bi kudikamo
rizičniji od slanja pisama s novcem preko poštanskih sandučića. Šta ako
ga neko zapamti u pošti?
Tina je u kišno veće krajem aprila 2014. godine ponovo došla u
njegovu sobu. Gospođa Bizli odavno je nestala i veliki dres Klivland
Braunsa zamenio je pidžamicu, ali je Pitu izgledala kao zabrinuta
devojčica koja ga je u epohi mračnih osećanja pitala da li će se majka i
otac razvesti. Vezala je kosu u konjski rep i očistila lice od ono malo
šminke koju joj je mama dopuštala da nosi (sumnjao je da se dodatno
šminka u školi). Činilo mu se da je bliža desetoj nego trinaestoj godini.
Nije mogao da veruje da će Tins uskoro postati tinejdžerka.
„Mogu li da uđem na minut?”
„Naravno.”
Ležao je na postelji i čitao roman Filipa Rota Kad je bila dobra. Tina je
sela na stolicu pored radnog stola i navukla dres preko cevanica. Oduvala
je nekoliko nestašnih uvojaka s malčice bubuljičavog čela.
„Razmišljaš li o nečemu?”, pitao je Pit.
„Hm... da.” Ućutala je.
Nabrao je nos u njenom pravcu. „Hajde, izbaci to iz sebe. Neki dečak u
kog si se zaljubila rekao ti je da o’ladiš?”
„Ti si slao one pare”, rekla je. „Jesi li?”
Zaprepašćeno je zurio u nju. Zalud se trudio da progovori. Pokušavao
je da ubedi sebe da nije rekla ono što je rekla. Bez uspeha.
Klimnula je, kao da je njegovo ćutanje shvatila kao priznanje. „Da, ti si
to učinio. Istina ti piše na licu.”
 „Nije stigao od mene, Tins. Samo si me iznenadila. Odakle mi tolike
pare?”
„Ne znam, ali se sećam kad si me jedne noći pitao šta bih učinila kad
bih našla zakopano blago.”
„Jesam li?” Razmišljao je: Bila si u polusnu. Sigurno se ne sećaš toga.
„Pomenuo si dublone. Novce iz starine. Rekla sam ti da bi ih dala tati i
mami da prestanu da se svađaju. To si i učinio. Samo što nisi našao
piratsko blago, već obične novčanice.”
Odložio je knjigu. „Nemoj da im pričaš takve stvari. Mogli bi ti
poverovati.”
Ozbiljno ga je odmerila. „Nikad to ne bih učinila. Ali moram da te
pitam... da li je taj novac presušio?”
„Tako je pisalo u poruci u poslednjoj koverti”, oprezno je odgovorio
Pit, „i otada nije stizao. Stoga pretpostavljam da je tako.”
Uzdahnula je. „Da. To sam i mislila. Ali morala sam da pitam.” Ustala
je da krene.
„Tina?”
„Šta je bilo?”
„Stvarno mi je žao zbog Čapel Ridža. Želo bih da novac nije prestao da
stiže.”
Ponovo je sela. „Čuvaću tvoju tajnu, ako ti budeš čuvao jednu koju
delim s mamom. Jel’ važi?”
„Važi.”
„Prošlog novembra me je odvela u Čap - tako je devojke zovu - u
obilazak. Nije htela da tata sazna za to, da se ne bi naljutio. Tada je mislila
da je možemo priuštiti, pogotovo ako dobijem stipendiju za slabije
stojeće. Znaš li šta je to?”
Pit je klimnuo.
„Novac je tada još redovno pristizao. To je bilo pre snega i neobično
hladnog vremena u decembru i januaru. Obišle smo neke učionice i
naučne laboratorije. Imaju zilion kompjutera. Videle smo i gimnastičku
salu koja je ogromna i tuševe. Imaju privatne kabine za presvlačenje, a ne
torove kao u Nortfildu. Devojčice ih imaju. Znaš li ko nas je vodio po
školi?”
„Barbara Robinson?”
Osmehnula se. „Bilo je divno videti je opet.” Osmeh je zgasnuo. „Rekla
je zdravo. Zagrlila me je i pitala kako su svi, ali mi je bilo jasno da me je
gotovo zaboravila. Kako i ne bi? Znaš li da su ona, Hilda, Betsi i još
nekoliko devojaka bili na onom koncertu Momaka iz kraja? Na onom na
kom je tip koji je pregazio tatu pokušao da aktivira eksploziv?”
„Da.” Pit je znao da je stariji brat Barbare Robinson odigao značajnu
ulogu u spašavanju Barbare i njenih prijateljica, kao i hiljada druge dece.
Dobio je medalju i ključeve grada ili nešto slično. To je bio pravi
heroizam, a ne šunjanje i slanje ukradenog novca roditeljima poštom.
„Znaš li da su me te noći pozvali da pođem s njima?”
„Šta? Nisam znao!”
Klimnula je. „Rekla sam da ne mogu zato što sam bolesna, iako nisam
bila. Nisam išla zato što je mama rekla da ne mogu da mi kupe kartu.
Preselili smo se posle nekoliko meseci.”
„Isuse, nisam znao za to.”
„Propustila sam tako dobar provod.”
„Pa, kako je bilo na obilasku škole?”
„Lepo, ali ne sjajno ili nešto slično. Ništa mi neće faliti u Nortfildu. Hej,
biće mi lako, kad saznaju da sam tvoja sestra. Bio si primeran učenik.”
Pit se naglo sneveselio. Bio je na ivici plača zbog umiljatosti koja je
uvek bila deo Tinine prirode, i ružnih bubuljica na njenom čelu. Pitao se
da li je zadirkuju zbog njih. Zadirkivaće je, ako nisu počeli.
Pružio je ruke. „Hodi k meni.” Poslušala ga je. Snažno ju je zagrlio.
Stiskao ju je za ramena. Pogledao ju je u oči. „Što se tiče onog novca... znaj
da to nisam bio ja.”
„Uh-huh, važi. Da li je ona knjižica koju si čitao bila puna para? Kladila
bih se da jeste.” Zakikotala se. „Izgledao si kao krivac, kad sam te
iznenadila s njom u ruci.”
Prevrnuo je očima. „Idi u krevet, malecka.”
„Važi.” Na vratima se okrenula. „Privatne kabine za presvlačenje su
mi se dopale. I još nešto. Hoćeš li da znaš šta? Učiniće ti se čudnim.”
„Samo napred, pucaj.”
„Deca tamo nose uniforme. Devojčice imaju sive suknje s belim
bluzama i belim dokolenicama. Nose i džempere, ako hoće. Neki su sivi
kao suknje, a neki tamnocrveni - Barbara kaže da tu nijansu zovu
lovačkocrvena.”
„Uniforme”, zbunjeno će Pit. „Dopadaju ti se uniforme.”
„Znala sam da ćeš misliti da je to čudno. Zato što dečaci ne znaju
kakve su devojčice. Umeju biti zle, ako nosiš pogrešnu odeću ili ako često
nosiš onu ispravnu. Možeš da nosiš različite bluze ili patike utorkom i
četvrtkom, možeš da menjaš frizuru, ali će one - zle devojčice - brzo
provaliti da imaš samo tri trenerke i dobre suknje za školu. Počeće da
pričaju. Ali, kad svi svakog dana nose istu odeću... izuzev džempera
različite boje...” Ponovo je oduvala nekoliko neposlušnih uvojaka. „Dečaci
nemaju iste probleme.”
„Imam ih”, reče Pit.
„Bilo kako bilo, mama će me naučiti kako da šijem. Tako ću imati više
odeće. Nosiću jednostavne, baterkik modele. Takođe, imam prijateljice.
Mnogo njih.”
„Elen, na primer.”
„Elen je u redu.”
Na dobrom je putu da posle škole dobije obećavajući posao kelnerice
u restoranu brze hrane, pomislio je Pit, ali nije to rekao. Ako ne zatrudni
u šesnaestoj.
„Samo sam htela da ti kažem da se ne brineš. Ako si se brinuo.”
„Nisam”, reče Pit. „Znam da će s tobom biti sve u redu. I nisam ja slao
novac. Časna reč.”
Osmehnula se, tužno i pomirljivo. S tim osmehom na usnama nije
izgledala kao devojčica. „Važi. Kapiram.”
Izašla je. Polako je zatvorila vrata za sobom.
Pit te noći dugo nije mogao da zaspi. Nedugo potom napravio je
najveću grešku u životu.
 1979-2014

Moris Randolf Belami je 11. januara 1979. godine osuđen na doživotnu

robiju. Događaji su se izvesno vreme brzo odvijali. Zatim su usporili.
Vreme je prolazilo sve sporije i sporije. Na dan izricanja presude primljen
je u Državni zatvor Vejnsvil. Njegov cimer, ubica po imenu Roj Olgud,
silovao ga je četrdeset pet minuta posle gašenja svetala.
„Ne mrdaj i nemoj da mi kenjaš po kurcu, mladiću”, šapnuo je Morisu
na uvo. „Otfikariću ti nos, ako to učiniš. Ličićeš na svinju koju je obradio
aligator.”
Morisu to nije bilo prvo silovanje. Nije se mrdao. Grizao je podlakticu
da ne bi vrištao. Mislio je na Džimija Golda, onakvog kakav je bio pre
nego što je počeo da juri Zlatni zelembać. Kad je još bio autentični heroj.
Mislio je na uzrečicu Harolda Fajnmana, Džimijevog prijatelja iz srednje
škole (Moris nikad nije imao takvog prijatelja), da sve dobre stvari imaju
kraj. Iz nje je izvlačio zaključak da ga i sve loše stvari moraju imati.
Ova loša stvar dugo je trajala. Moris je, za to vreme, neprestano
ponavljao Džimijevu mantru iz Trkača: Sranje je samo sranje, sranje je
samo sranje, sranje je samo sranje. Pomagala mu je.
Malo.
Olgud ga je, sledećih nedelja, silovao iz večeri u veće. Najčešće u dupe,
a ponekad u usta. Bilo mu je lakše da ga prima u guzicu, zato što tamo
nije bilo receptora za ukus. Pomišljao je da makar Kora En Huper, žena
koju je tako nepromišljeno napao, ozveren pićem, dobija ono što bi
verovatno smatrala savršenom pravdom. Ona je samo jednom prošla
kroz taj pakao.
U okviru zatvora radila je fabrika odeće. U njoj su se proizvodile
farmerke i radničke košulje. Petog dana u bojari jedan od Olgudovih
pajtaša uhvatio ga je za zglob. Odveo ga je iza kace broj tri i zapovedio da
otkopča pantalone. „Budi miran. Ja ću sve uraditi”, rekao je. Posle
svršavanja mu se obratio: „Nisam peder ili nešto slično, ali moram da
dam sebi oduška, kao i svi drugi. Jebeno ću te ubiti, ako ikome kažeš da
sam peder.”
„Neću”, reče Moris. Sranje je samo sranje, govorio je sebi. Sranje je
samo sranje.

Morisu je, jednog dana, sredinom marta 1979. godine, u dvorištu za

vežbanje prišao tip koji je ličio na Anđela pakla. „Umeš li da pišeš?”, rekao
je tip s prepoznatljivim naglaskom s dubokog juga. „Čuo sam da umeš.”
„Da, umem da pišem”, reče Moris. Uočio je da mu Olgud prilazi.
Udaljio se ka terenu za košarku, kad je video s kim razgovara.
„Ja sam Voren Dakvort. Većina ljudi me zovu Dak.”
„Ja sam Moris Bel...”
„Znam ko si. Lepo pišeš, je li?”
„Da”, odvratio je Moris bez oklevanja ili lažne skromnosti. Nije mu
promaklo kako se Roj Olgud iznenada setio da ima pametnija posla nego
da se mota oko njega.
„Možeš li da napišeš pismo mojoj supruzi, ako ti onako kažem šta da
joj pišeš? Samo da ti to onako, lepše kažeš?”
„Mogu i hoću, ali imam mali problem.”
„Znam za tvoj problem”, rekao mu je novi poznanik, „napiši ti mojoj
ženi pismo koje će je usrećiti pa da prestane da priča o razvodu, pa više
nećeš imati problema s tim mršavim kučkastim dečkićem.”
Ja sam mršavi kučkasti dečkić, pomislio je Moris. Nazreo je sićušnu
iskru nade. „Gospodine, napisaću vašoj ženi najlepše pismo koje je dobila
u životu.”
Pogled na Dakvortove ručerde podsetio ga je na nešto što je video na
dokumentarnim programima o prirodi. Postoji ptica koja živi u ustima
krokodila. Preživljava iz dana u dan tako što kljuca komade hrane
između reptilovih zuba. Pomislio je da ta ptica nimalo loše ne prolazi.
„Potreban mi je papir.” Setio se popravnog doma u kom je dobijao
samo pet jadnih listova najgoreg papira, istačkanim velikim tačkama
pulpe sličnim kancerogenim mladežima.
„Nabaviću ti ga, u kojim god ‘oćeš količinama. Samo napiši pismo.
Dobro slušaj svaku reč koja će preći preko mojih usta i napiši nešto lepo.”
 „Važi, reci mi šta bi je najviše obradovalo.”
Dak je razmišljao. Ozario se. „Najviše bi se obradovala kad bi čula da
se dobro jebe?”
„To već zna.” Na Morisa je došao red da se zamisli. „Koji deo sebe bi
volela da promeni kad bi mogla?”
Dak se duboko namrštio. „Ne znam, vazda veli da joj je dupe
preveliko. Ne možeš da joj to napišeš. To ne bi poboljšalo, već pogoršalo
stvar.”
„Ne, napisaćemo da mnogo voliš da položiš šake na njega i da ga
mesiš.”
Dak se osmehnuo. „Bolje pazi šta pričaš ili ću te ja naprndačiti.”
„Koja je njena najdraža haljina? Ima li je?”
„Jašta. Zelena je. Svilena. Kupio sam je prošle godine, nešto pre
odlaska na robiju. Nosi je kad idemo na igranke.” Oborio je pogled. „Bolje
bi joj bilo da ne ide na igranke dok ja nisam tu, ali verovatno ide. Znam ja
to. Istina je da umem da napišem samo svoje ime, ali nisam blentav.”
„Napisaću koliko voliš da joj stiskaš guzu kad nosi tu zelenu haljinu.
Šta kažeš na to? Vidim da te sama pomisao na nju pali.”
Dak je pogledao Morisa s izrazom s kojim se još nije sreo u Vejnsvilu.
To je bilo poštovanje. „Znaš, to uopšte nije loše.”
Moris je nastavio da radi na poverenom mu zadatku. Žene ne misle
samo na seks, kad razmišljaju o muškarcima. Seks nije ljubav. „Koje boje
joj je kosa?”
„Pa, ne znam kakva je sad. Ona je ono kako se reče brauneta, kad se
ne farba.”
Braon nije zvučalo sjajno, makar ne Morisu, ali se takve prepreke
mogu zaobići veštim manevrisanjem. Palo mu je na pamet da ovaj posao
u velikoj meri podseća na prodavanje proizvoda u reklamnoj agenciji. Ta
ideja mu se nije dopadala. Ovde se radi o pukom preživljavanju. Rekao je:
„Napisaću koliko voliš da gledaš sunčev sjaj u njenoj kosi, naročito
ujutru.”
Dak je ćutke u Morisa, spojenih kosmatih obrva.
„Šta? Ne sviđa ti se?”
Grmalj ga je zgrabio za ruku. Moris je u jednom strašnom trenutku
bio siguran da će mu je slomiti kao suvu grančicu. Na prstima je
istetovirao reč MRŽNJA. Dak je prostenjao: „To ti je k6 pesma. Sutra
dobijaš papir. U biblioteci ga ima kol’ko ‘oćeš.”
 Moris je zatekao praznu kuću, kad se te noći vratio u ćeliju posle
smene od tri do devet po podne. Rolf Vencijano iz susedne ćelije rekao
mu je da je Roj Olgud odveden u ambulantu. Sutradan se vratio s
podlivenim očima i razbijenim nosom. Pogledao je Morisa s kreveta, pre
nego što se okrenuo prema zidu.
Voren Dakvort bio je Morisova prva mušterija. Prva od mnogobrojnih
za trideset šest godina robijanja.

Moris bi se ponekad tešio sećanjem na otkriće Džimija Golda, kad ne bi

mogao da zaspi, ležeći na leđima u svojoj ćeliji (početkom devedesetih
bio je u samici, s policom punom raskupusanih knjiga). To je bio sjajni
zrak svetlosti u haotičnoj i gnevnoj tami adolescencije.
Roditelji su se u to vreme neprestano svađali. Prezirao ih je iz dna
duše, ali je morao da prizna da majka raspolaže jačim oklopom u borbi
protiv sveta. Usvojio je njen sarkastični osmeh i nadmoćni, agresivni stav
koji ga je pratio. Bio je trojkaš, izuzev engleskog, iz kog je dobijao petice
(kad je to hteo). Anita Belami bi besnela, mašući rukama, kad god bi
doneo ocene iz škole. Nije imao prijatelje, ali je imao mnogo neprijatelja.
Tri puta je popio teške batine. Dva puta su ga izbubecali dečaci
iznervirani njegovim stavom. Jednom je dobio batine od tipa koji se
rukovodio specifičnijim razlogom. Istukao ga je krupni član ekipe
američkog fudbala iz četvrte godine, Pit Vomak. Nije mu se dopao način
na koji je Moris posmatrao njegovu devojku na ručku u menzi.
„U šta buljiš, pacoliki?”, obratio mu se Vomak. Svi su se ućutali, oko
stola za kojim je sedeo usamljeni Moris.
„U nju”, reč Moris. Uplašio se. Strah je obično garantovao malu
količinu uzdržanosti, ali nikad nije mogao da se odupre prilici da nastupi
pred publikom.
„Pa, bilo bi ti bolje da prestaneš”, prilično mlako će Vomak. Možda je
bio svestan da je visok sto devedeset centimetara i težak sto deset
kilograma, dok je žgoljavi, crvenousti uplašeni momak imao pedeset dva
kilograma, kad bi skroz pokisao. Možda je bio svestan da su posmatrači -
uključujući i njegovu vidno postiđenu devojku - uočili ovu nesrazmeru.
„Zašto se tako oblači, ako ne želi da neko gleda u nju?”, reče Moris.
Smatrao je to komplimentom (istina pomalo nekusnim), ali Vomak
nije imao to mišljenje. Optrčao je oko stola, podignutih pesnica. Moris je
uspeo da ga jednom udari i to dobro. Oplaveo mu je oko. Posle toga je
naravno dobio preko pičke, uglavnom zasluženo. Taj jedan udarac bio je
ravan otkrovenju. Boriće se. To je bilo prijatno saznanje.
Oba učesnika u tuči su kažnjena. Moris je te noći dobio
dvadesetominutno predavanje o pasivnom otporu od majke, zajedno s
otrovnom opaskom da tuča u menzi ne spada u vannastavne aktivnosti
koje bolji koledži traže od učenika koji žele da se upišu na njih.
Otac je podigao čašu s martinijem i namignuo iza njenih leđa. Taj gest
je značio da bi se i Džordž Belami, u večitoj senci ženinog sarkastičnog
osmeha, borio pod određenim okolnostima. Bežanija je ipak bila tatici
najbliža borbena veština. Džordži-Pordži je, u drugom polugodištu
Morisove prve godine u Nortfildu, pobegao iz braka. Pre toga je temeljito
očistio ženin bankovni račun. Investicije kojima se hvalio nisu postojale
ili su propale. Aniti Belami ostavio je gomilu neplaćenih računa i
buntovnog četrnaestogodišnjeg sina.
Suprug odbegao u nepoznatom pravcu ostavio joj je samo dve vredne
stvari. Jedna je bila uramljena nominacija za Pulicerovu nagradu, a druga
kuća u kojoj je Moris odrastao, smeštena u lepšem delu Nort Sajda. Nije
bila opterećena hipotekom, zato što je odlučno odbila da potpiše
bankarske papire koje je suprug doneo kući. Jednom je odolela njegovim
nadahnutim pričama o obećavajućim ulaganjima koja se ni u kom slučaju
ne smeju propustiti. Prodala je kuću posle njegovog odlaska. Preselili su
se u Ulicu sikamora.
„Pali smo s konja na magarca”, priznala je Morisu u leto između prve i
druge godine srednje, „ali će se finansijski rezervoar ponovo napuniti.
Susedstvo je belo, ako ništa drugo.” Razmislila je o poslednjoj opasci i
dodala. „Nije da imam bilo kakvih predrasuda.”
„Nemaš ih, kevo”, reče Moris. „Ko bi poverovao u tako nešto?”
U uobičajenim prilikama mrzela je kad bi je nazvao kevom. I nije
oklevala da mu to saopšti. Taj dan je pamtio kao dobar, zato što je ćutke
progutala njegovu opasku. Svaki dan u kom bi je žacnuo bio je dobar. Bilo
ih je premalo.
Obavezna lektira je, početkom sedamdesetih, još bila
opšteprihvaćena praksa na drugoj godini u Nortfildu. Učenici su dobijali
spisak odobrenih knjiga, s kog su birali ono što će pročitati. Moris je
mislio da je većina predloženih knjiga obično sranje. Nije se libio da to
kaže. „Pogledajte ovaj spisak!”, povikao je iz zadnjeg reda. „Ponuđena
nam je američka ovsena kaša s četrdeset ukusa!”
Neka deca su se nasmejala. Uspevalo mu je da ih nasmeje, iako nije
mogao da ih natera da ga vole. To mu ni najmanje nije smetalo. Išao je u
školu s promašenim ljudima, na putu ka promašenim brakovima i
promašenim poslovnim karijerama. Odgajiće promašenu decu i unučice,
pre nego što stignu na kraj svog promašenog životnog puta u bolnicama i
staračkim domovima iz kojih će biti katapultirani u tamu s uverenjem da
su živeli američkim snom i da će ih Isus dočekati na rajskim vratima s
darovima dobrodošlice. Moris je bio siguran da je sudbinski predodređen
za nešto bolje. Samo što još nije uspeo da dokuči šta je to.
Gospođica Tod - tada u dobi u kojoj će Moris biti kad sa svojom
kohortom provali u Rotstajnovu kuću - zamolila ga je da ostane posle
časa. Moris je nastavio da sedi ispruženih i raširenih nogu za svojim
stolom, kad su ostala deca izašla. Očekivao je da će ga Todova poslati u
školski pritvor. To ne bi bila prva kazna za pričanje na času, ali bi bila
prva dobijena na času engleskog. Bilo mu je na neki način žao zbog toga.
Začuo je očev glas u glavi - Spaljuješ previše mostova za sobom, Mori.
Pojavio se i nestao kao pramičak magle.
Gospođica Tod (ne baš vilinskog lica, ali ubitačnog tela) nije ga
poslala u školski pritvor. Posegnula je u veliku tašnu i izvadila knjigu u
mekom, crvenom povezu. Na koricama je bila žuta silueta dečaka
naslonjenog na zid od cigle, s cigaretom u ruci. Iznad nje je bio naslov:
Trkač.
„Nikad ne propuštaš priliku da se pokažeš kao pametnjaković, zar
ne?”, pitala ga je. Sela je u klupu pored njega. Nosila je kratku suknju.
Pokazivala je duge noge, sa svetlucavim dokolenicama.
Moris je ćutao.
„Pročitala sam te. Zbog toga sam ponela ovu knjigu u školu. Imam
mešavinu dobrih i loših vesti za tebe, moj sveznajući prijatelju. Nećeš
završiti u školskom pritvoru, ali nećeš dobiti priliku da biraš literaturu.
Moraćeš da pročitaš ovu knjigu i nijednu osim nje. Ne nalazi se na spisku
odobrenih dela. Pretpostavljam da bih mogla imati nevolja što ti je
dajem, ali računam na bolji deo tvoje prirode, za koji verujem da je još
negde tu, koliko god zanemarljiv bio.”
Moris je pogledao knjigu, a zatim noge gospođice Tod. Nije ni
pokušao da skrije svoje zanimanje.
Osmehnula se, kad je videla gde gleda. Moris je u trenutku zamislio
budućnost s njom, provedenu većinom u krevetu. Čuo je da se takve
stvari dešavaju. Razbacana učiteljica traži tinejdžera radi pružanja
dopunskih časova seksualnog vaspitanja.
Balon mašte je pukao posle nepune dve sekunde. Probušila ga je, ne
skidajući osmeh s lica. „Lepo ćeš se slagati s Džimijem Goldom. On je
sarkastično govance koje mrzi samog sebe. Mnogo liči na tebe.” Ustala je.
Suknja joj se vratila na pet centimetara iznad kolena. „Želim ti sreću sa
sastavom o knjizi. Seti se reći Marka Tvena, kad sledeći put pođeš
pogledom uz noge neke žene: ‘Svaki smetenjak koji vapi za šišanjem,
može da gleda.’”
Moris se išunjao iz učionice vrelih obraza. Ne samo da je vraćen na
svoje mesto, već je sravnjen sa zemljom. Hteo je da baci knjigu u
kanalizaciju, čim se iskrcao iz autobusa na uglu ulica Sikamora i
Brestova. Nije to učinio. Zadržao ju je, ali ne zato što se bojao školskog
pritvora ili suspenzije. Kako je mogla da mu naudi kad knjiga nije bila na
spisku odobrenih dela? Zadržao ju je zbog dečaka na naslovnoj stranici.
Gledao je kroza zastor od duvanskog dima, s umornim prkosom.
On je sarkastično govance koje mrzi samog sebe. Mnogo liči na tebe.
Majka nije bila kod kuće. Vratila se tek posle deset. Predavala je
odraslim polaznicima Gradskog koledža da bi obezbedila dopunska
primanja. Moris je znao da mrzi ta predavanja. Verovala je da su daleko
ispod njenih sposobnosti i akademskog ugleda. To mu je odgovaralo.
Samo ti radi, mama, pomislio je. Samo ti radi.
Frižider je bio pun gotovih jela. Nasumice je uzeo jedno i gurnuo u
rernu. Čitače dok ne bude gotovo. Posle večere će se popeti na sprat,
uzeće jedan od očevih Plejboja ispod kreveta (moje nasleđe od starog,
ponekad bi pomislio) i neko vreme vežbati desnicu ruku.
Zaboravio je da podesi tajmer na rerni. Od knjige ga je sat i po kasnije
otrgao vonj zagorelog goveđeg gulaša. Prvih stotinu pročitanih strana
ekspresno su ga prebacile iz usrane, malograđanske četvrti ulica
nazvanih po drveću na asfalt Njujorka s Džimijem Goldom. Mori je kao u
snu otišao u kuhinju, navukao rukavice za rernu i izvadio zagorelu masu
iz peći. Bacio ju je u đubre i nastavio da čita Trkača.
Moram da ga ponovo pročitam, pomislio je. Učinilo mu se da ga je
spopala blaga groznica. Drugi put će ga čitati naoružan markerom. Toliko
toga valja podvući i zapamtiti. Toliko toga.
Za čitaoce je jedno od najsnažnijih životnih otkrića ono da su čitaoci
ne samo osobe sposobne za čitanje (Moris se već takvim smatrao) već
one koje su zaljubljene u tu aktivnost. Beznadežno zaljubljene. Do ušiju.
Knjiga uz koju se doživi to otkrovenje nikada se ne zaboravlja. Svaka
stranica donosi nova otkrića, koja prije i ushićuju: Da! Tako je! Da! I ja
sam to primetio! I, naravno, I ja to mislim! I ja to OSEĆAM!
Moris je napisao prikaz Trkača od deset stranica. Gospođica Tod ga je
vratila s ocenom A+ i kratkim komentarom: znala sam da ćeš ukapirati.
Hteo je da joj kaže da nije reč o kapiranju, već o ljubavi. Istinskoj
ljubavi. A istinska ljubav nikad ne umire.
Trkač stupa u akciju nije zaostajao za Trkačem, samo što Džimi više
nije bio stranac u Njujorku već u Evropi. Borbom je krčio sebi put po
Nemačkoj, gledao kako mu prijatelji umiru da bi na kraju upro pogled, s
tupošću koja prevazilazi užas, kroz bodljikavu žicu koncentracionog
logora. Lutajući, skeletni preživeli zatočenici samo su potvrdili Džimijeve
višegodišnje sumnje, napisao je Rotstajn. Sve je jedna velika greška.
Moris je matricom prepisao ovu frazu u gotici. Ekserčićima s velikom
glavom pričvrstio ju je na vrata sobe u koju će se jednog dana useliti
dečak po imenu Piter Sobers.
Majka se sarkastično osmehnula kad je videla natpis, ali ništa nije
rekla. Ne tada. Do svađe oko Goldove triologije doći će dve godine
kasnije, nakon što je pročitala knjige. Moris se posle te svađe napio.
Onako pijan provalio je u tuđu kuću i napao predstavnika zakona. Zbog
tih zločina presedeo je devet meseci u popravnom domu Riverjvu.
Pre svega toga došao je Trkač usporava, koji je Moris pročitao s
narastajućim užasom. Džimi se oženio finom curom. Džimi se zaposlio u
reklamnoj industriji. Džimi je počeo da se goji. Džimijeva žena je
zatrudnela s prvim od tri mala Golda. Preselili su se u predgrađe. Džimi
se sprijateljio s komšijama. Džimi je, uz ženinu pomoć, priređivao
roštiljade u zadnjem dvorištu. Džimi je stajao pored roštilja s keceljom s
natpisom ŠEF JE UVEK U PRAVU. Džimi je varao suprugu, koja je varala
njega. Džimi je gutao aspirine zbog problema sa želudačnom kiselinom i
neki lek protiv mamurluka. Džimi je najveći deo vremena provodio jureći
za Zlatnim zelembaćem.
Moris je sa sve većom zbunjenošću i gnevom pratio ta dešavanja.
Pretpostavljao je da se majka slično osećala kad je otkrila da je njen
suprug, kog je smatrala zauvek uštrojenim i pokorenim, nesposobnim da
digne glas pred njom, a kamoli da ustane i da joj zalepi šamarčinu preko
ciničnog osmeha na nadmenom i načitanom licu, očistio bankovni račun i
zbrisao u nepoznatom pravcu.
Moris nije gubio nadu da će se Džimi probuditi. Da će se setiti ko je -
bolje reći ko je nekad bio - i odbaciti glupavi i isprazni život koji je vodio.
Trkač usporava se umesto toga završavao Džimijem koji slavi
najuspešniju reklamnu kampanju - duzi-du, za boga miloga - pevuckajući
Sačekajte da vidite šta će biti iduće godine!
Moris je u popravnom domu jednom mesečno morao da se viđa sa
psihologom. Zvao se Kertis Larsen. Dečaci su ga zvali Ludo Govance.
Završavao je svaku seansu istim pitanjem: „Zbog koga si ovde, Morise?”
Većina dečaka, čak i oni kataklizmično glupi, znali su pravi odgovor
na to pitanje. Znao ga je i Moris, ali je odbijao da ga da. „Ovde sam zbog
moje majke”, govorio bi svaki put.
Ludo Govance je na poslednjoj seansi, neposredno pre isteka
Morisove kazne, skrstio ruke na stolu. Zagledao se u Morisa nekoliko
dugih sekundi. On je znao da psihijatar čeka da obori pogled. Nije to
učinio.
„U mom poslu”, Ludo Govance se konačno oglasilo, „postoji naziv za
tvoj odgovor. Zove se izbegavanje krivice. Hoćeš li se vratiti ovamo ako
ustraješ u tom stavu? Gotovo je sigurno da nećeš. Za nekoliko meseci
napunićeš osamnaestu. To znači da će se, kad sledeći put dobiješ na
lutriji - a to će se sigurno desiti - s tobom postupati kao s odraslom
osobom. Izuzev ako se ne promeniš. Stoga te poslednji put pitam zbog
koga si ovde.”
„Zbog moje majke”, reče Moris bez trunke oklevanja. Zato što nije
upražnjavao izbegavanje krivice. Govorio je istinu. Logika je bila
nepobitna.
Između petnaeste i sedamnaeste godine opsesivno je čitao prve dve
knjige Goldove triologije. Podvlačio je redove i beležio zapažanja. Treći
deo Trkač usporava pročitao je samo jedanput. Dovršio ga je na jedvite
jade. Olovna kugla bi se obrazovala u njegovoj utrobi, kad god bi uzeo tu
knjigu u ruke, zato što je znao šta će se dogoditi. U njemu je narastala
netrpeljivost prema piscu, tvorcu Džimija Golda. Mrzeo ga je zbog načina
na koji je uništio svog junaka! Nije mu dopustio da časno nastrada, već ga
je naterao da živi! Naterao ga je da sklapa kompromise, da ide prečicama
i da veruje da je još uvek buntovnik zbog spavanja s droljom iz komšiluka
koja prodaje Amvej!
 Pomišljao je da napiše pismo Rotstajnu, da ga pita - ne, da zahteva -
da objasni ono što je učinio, ali je posle čitanja članka u Tajmu znao da
kurvin sin ne čita pokloničku poštu, da i ne govorimo o odgovaranju na
nju.
Hipi Riki će godinama kasnije predočiti Pitu Sobersu da većina
mladića i devojka zaljubljenih u dela izvesnog pisca - vonegatovci,
heseovci, brautiganovci i tolkinovci - pronađu nove idole. To bi se
verovatno desilo i Morisu, duboko razočaranom trećim delom triologije
Trkač usporava. U tome ga je sprečila svađa s Anitom Belami, kučkom s
uramljenim zamalo dobijenim Pulicerom, u plavo obojenom kosom i
sarkastičnim osmehom, rešenom da mu upropasti život, pošto joj se
čovek koji je upropastio njen oteo iz kandži...
Na februarskom raspustu 1973. godine u jednom danu protrčala je
kroz sva tri romana o Džimiju Goldu. Poslužila se njegovim knjigama,
njegovim ličnim knjigama, maznutim s police u spavaćoj sobi. Zatekao ih
je na stočiću za kafu kad se vratio kući. Na Trkaču stupa u akciju bio je
vlažni krug od njene čaše za vino. Moris je po prvi put u svom
adolescentskom životu ostao bez reći.
Anita nije. „Duže od godinu dana govoriš o ovom knjigama, stoga sam
konačno odlučila da se upoznam s izvorom tolikog uzbuđenja.” Gucnula
je vino. „Ove nedelje sam slobodna, pa sam ih pročitala. Mislila sam da ću
ih čitati duže od jednog dana, ali u njima nema mnogo sadržaja, zar ne?”
„Ti...” Na trenutak se zagrcnuo. Nekako je uspeo da prozbori: „Ušla si
u moju sobu!”
„Nisi se bunio kad sam ti menjala posteljinu, ili donosila čistu i
ispeglanu odeću. Da li si mislio da je to delo dobre vile?”
„To su moje knjige! Bile su na mojoj specijalnoj polici! Nisi imala
pravo da ih diraš!”
„Sa zadovoljstvom ću ih vratiti na mesto. I ne brini, nisam dirala
časopise ispod tvog kreveta. Znam da je dečacima potrebna... zabava.”
Zakoračio je napred kao na štulama i podigao knjige šakama
neosetljivim na dodir. Zadnje korice Trkač stupa u akciju bile su mokre
zbog njene bogom proklete čaše. Ako je jedna knjiga iz triologije morala
da se okvasi, zašto to nije bio Trkač usporava? Pomislio je.
„Priznajem da su to zanimljive književne tvorevine.” Progovorila je
glasom dugogodišnjeg univerzitetskog predavača. „Svedoče o odrastanju
marginalno talentovanog pisca, ako ništa drugo. Prve dve su naravno,
bolno dosadne, kao što je - Tom Sojer dosadan u poređenju s Haklberijem
Finom, ali je poslednja - iako nije Hak Fin - odraz tog odrastanja.”
„Poslednja je sranje!”, povikao je Moris.
„Ne moraš da podižeš glas, Morise. Ne moraš da urlaš. Možeš da
braniš svoj stav i bez galame.” Na usnama joj se pojavio tanušni i oštri
osmeh, koji je toliko mrzeo. „Vodimo intelektualni razgovor.”
„Ne želim da vodim jebeni intelektualni razgovor!”
„Ali trebalo bi!”, kriknula je Anita, sa osmehom. „Pošto sam potrošila
čitav dan - neću reći protračila - pokušavajući da razumem mog
egocentrično i pretenciozno intelektualnog sina, koji trenutno ima trojke
iz svih predmeta.”
Čekala je njegov odgovor. Ćutao je. Svuda je video zamke. Umela je da
ga opkoli, kad je htela. U ovom času je htela.
„Primetila sam da su prve dve knjige pohabane, gotovo raspadnute,
da su iščitavane do smrti. U njima ima mnogo podvlačenja i beležaka od
kojih neke ukazuju na pupljenje - ne bih rekla cvetanje, za tako nešto je
još rano - oštrog kritičnog uma. Treća izgleda gotovo nedirnuto. U njoj
ništa nije podvučeno. Ono što mu se desilo nije ti se dopalo, zar ne?
Prestao si da mariš za svog Džimija otkad je - kako logika nalaže zajedno
s piscem - odrastao.”
„Prodao se!”, prodrao se Moris, stisnutih pesnica. Vrelina mu je prljila
pulsirajuće obraze, baš kao kad se Vomak onog dana okomio na njega
pred svima u menzi. Uspeo je da ga pošteno opauči. Želeo je da ponovi taj
uspeh. „Rotstajn mu je dopustio da se proda! Glupa si, ako to ne vidiš!”
„Ne”, rekla je. Osmeh je iščezao. Nagnula se napred i spustila čašu na
stočić za kafu, ne skidajući pogled s njega. „To je srž tvog pogrešnog
tumačenja. Dobar romanopisac ne vodi likove, već ih sledi. Dobar
romanopisac ne stvara događaje, gleda kako se dešavaju i piše o onom
što vidi. Dobar romanopisac shvata da je zapisničar, a ne bog.”
„To nije Džimijev lik! Jebeni Rotstajn ga je promenio! Napravio je
karikaturu od Džimija! Načinio ga je... običnim!”
Moris je mrzeo slabašne argumente koje je iznosio. Mrzeo je što ga je
majka nagnala da brani položaj kome odbrana nije bila potrebna, nešto
što je samo po sebi bilo razumljivo svakom ko ima pola mozga i bilo
kakva osećanja.
„Morise.” Govorila je veoma tiho. „Nekada sam želela da budem
ženska verzija Džimija, baš kao što ti sada želiš. Džimi Gold, ili neko
njemu nalik, jeste ostrvsko pribežište na koje se većina tinejdžera povlači
da bi sačekala da detinjstvo postane odraslo doba. Ono što ti je potrebno
da shvatiš - ono što je Rotstajn shvatio, iako tek posle tri knjige - jeste da
svi mi većinom postanemo obični ljudi. I meni se to dogodilo.” Osvrnula
se oko sebe. „Zašto bismo inače živeli ovde, u Ulici sikamora?”
„Zato što si bila glupa i dozvolila ocu da nas opelješi!”
Zatreptala je (zadao sam udarac, bolan udarac, likovao je Moris).
Sarkastični osmeh joj je zaigrao na licu, kao komadić papira koji se svija u
pepeljari. „Priznajem da u tvojim rečima ima izvesne istine, iako je jako
nepristojno podsećati me na nju. Ali, da li si se ikad zapitao zašto nas je
opelješio?”
Moris je ćutao.
„Zato što je odbijao da odraste. Tvoj otac je bio Petar Pan s pivskim
stomakom koji je pronašao neku upola mlađu curu da izigrava Zvončicu
u postelji.”
„Vrati moje knjige na mesto ili ih baci na đubre”, rekao je Moris, teško
prepoznatljivim glasom. Na vlastiti užas shvatio je da zvuči kao otac. „Baš
me briga šta ćeš učiniti. Idem odavde i ne vraćam se.”
„O, mislim da ćeš se vratiti”, rekla je. Imala je pravo u tom pogledu,
samo što je do njegovog povratka prošlo gotovo godinu dana. Tada ga
više nije poznavala. Ako je ikada. „Mislim da bi trebalo da još nekoliko
puta pročitaš treću knjigu.”
Morala je da podigne glas, da bi je čuo, zato što je jurio hodnikom,
gotovo zaslepljen snažnim osećanjima. „Pronađi nešto samilosti!
Gospodin Rotstajn ju je pronašao. Tako je spasao poslednju knjigu?”
Treskanje ulaznih vrata ju je ućutkalo.
Moris je hitao ka trotoaru, oborene glave. Dao se u trk, kad je stigao
do njega. Tri ćoška odatle bio je tržni centar s prodavnicom pića. Stigao je
do njega, seo na stalak za bicikle i čekao. Prva dva tipa s kojima je
razgovarao odbila su njegov zahtev (drugi sa osmehom zbog kog je Moris
poželeo da ga udari po licu), ali je treći u odeći kupljenoj u radnji s
polovnom robom, lelujavog koraka, prihvatio da uz izvesnu naknadu
kupi piće za Morisa, koji se tako dokopao boce žestine. Počeo je da pije
pored potoka koji je proticao kroz zapušteni, neiskorišćeni plac između
ulica Sikamora i Breza. Sunce je počelo da zalazi. Sećao se da je krenuo ka
Šugar Hajtsu, u ukradenim kolima. Nema sumnje da se, kad je tamo
stigao, upetljao u ono što je Ludo Govance voleo da zove megadobitkom
na lutriji.
Zbog koga si ovde?
Pretpostavio je da deo krivice snosi i pijanac koji je kupio bocu viskija
maloletniku, ali je glavni krivac bila njegova majka. Sve to je imalo i jednu
dobru stranu: od sarkastičnog osmeha nije bilo ni traga kad je osuđen.
Konačno ga je zbrisao s njenog lica.

Moris je, tokom zaključavanja u ćelije (do kojih je dolazilo najmanje

jednom mesečno), ležao na svom krevetu s rukama prekršenim na
potiljku i razmišljao o četvrtom romanu o Džimiju Goldu. Pitao se da li je
sadržao iskupljenje za kojim je toliko žudeo posle završetka Trkač
usporava. Da li je Džimi ponovo našao stare nade i snove? Da li je raspirio
staru vatru? Eh, da je imao makar dva dana s beležnicama! Samo jedan!
Sumnjao je da bi čak i Džon Rotstajn mogao da na uverljiv način
dočara tako nešto. Na osnovu vlastitih zapažanja (njegovi roditelji bili su
najočigledniji primeri), zaključio je da, kad jednom zgasne, vatra ne
oživljava. A opet, neki ljudi su se menjali. Sećao se da je na jednoj od
brojnih razgovora za ručkom pomenuo tu mogućnost Endiju Holideju. To
se desilo u Hepi Kapu, nedaleko od knjižare Grisom, u kojoj je Endi radio,
nedugo nakon što je Moris napustio Gradski koledž, nakon što je
zaključio da je ono što se prodaje pod etiketom višeg obrazovanja velika
jebena besmislica.
„Nikson se promenio”, rekao je Moris. „Stari mrzitelj komunista
započeo je trgovinske odnose s Kinom. Lindon Džonson je progurao
zakon o građanskim pravima kroz Kongres. Pretpostavljam da ništa nije
nemoguće, ako je stara rasistička hijena poput njega mogla da promeni
pege.”
„To su političari.” Endi je zafrktao, kao da je namirisao gnusnu trulež.
Bio je mršav, kratko podšišan i samo nekoliko godina stariji od Morisa.
„Oni se menjaju iz nužde, a ne zbog ideala. Obični ljudi to ne rade. Ne
mogu. Bivaju kažnjeni, ako odbiju da se ponašaju onako kako se od njih
očekuje. Posle kažnjavanja kažu, važi, gospodine, i nastave da rade po
programu kao poslušni automati. Vidi šta se desilo s onima koji su
protestovali protiv Vijetnamskog rata. Većina sad živi srednjoklasnim
životom. Debeli su, srećni i glasaju za republikance. Oni koju su odbili da
se pokore nalaze se u zatvoru. Ili u bekstvu, kao Ketrin En Pauer.”9
 „Kako možeš da kažeš da je Džimi Gold običan?”, povikao je Moris.
Endi ga je pogledao s visine. „Nemoj, molim te. Njegova priča je epsko
putovanje iz izuzetnosti. Kreiranje norme je svrha američke kulture,
Morise. To znači da oni koji štrče moraju biti skraćeni. To se desilo
Džimiju. Završio je kao deo reklamne industrije, za boga miloga. Postoje li
veći zagovornici norme u ovoj jebenoj zemlji, pitam ja tebe? To je
Rotstajnova glavna teza.” Odmahnuo je glavom. „Kupuj herc romane, ako
tragaš za optimizmom.”
Moris je mislio da Endi priča priče radi. Iza naočara bubalice s
rožnatim okvirima gorele su oči zagriženika. Moris je još tada uspeo da
mu uzme meru. Žudeo je za knjigama kao predmetima, a ne za pričama i
idejama pohranjenim u njima.
Dva ili tri puta nedeljno ručali su zajedno, obično u Kapu, ponekad i
preko puta Grisoma na klupama Trga Gavernment. Endi Holidej je
najednom od tih ručkova pomenuo žilavu glasinu da je Džon Rotstajn
nastavio da piše i da je u testamentu naložio da se sav neobjavljeni
materijal spali posle njegove smrti.
„Ne!”, Morisu se oteo bolni uzvik. „To se ne srne dogoditi. Da li je to
uopšte moguće?”
Endi je slegnuo ramenima. „Sve što je napisao otkad se povukao iz
javnog života jeste pepeo, ako je to napisao u testamentu.”
„Izmišljaš.”
„Priča o testamentu mogla bi biti glasina, dok se ona o Rotstajnu koji
nije prestao da piše u knjižarskim krugovima smatra činjenicom.”
„U knjižarskim krugovima”, sumnjičavo će Moris.
„Imamo naše izvore informisanja, Morise. Rotstajnova kućepaziteljka
pazari za njega, je li tako? Ne kupuje samo bakaluk. Svakog meseca ili
svakih šest nedelja ide u knjižaru Vajt River u obližnjem mestu Berlin, da
bi uzela beležnice koje je Rotstajn naručuje telefonom. Zaposlenima u
knjižari rekla je da piše svakog dana od šest ujutru do dva po podne.
Vlasnik je to rekao ljudima na Bostonskom književnom sajmu. To se
pročulo.”
„Sranje”, prostenjao je Moris. Ovaj razgovor se vodio juna 1976.
godine. Rotstajnova poslednja objavljena priča, „Savršena pita od
banana”, bila je objavljena 1960. godine. Džon Rotstajn je nagomilao
šesnaest godina neobjavljenog materijala, ako su Endijeve tvrdnje bile
tačne. Ako je pisao samo osam stotina reći dnevno, napisao je... Moris nije
mogao tačno da sračuna, ali je znao da se radilo o velikoj količini
književnog materijala.
„Sranje, nego šta”, reče Endi.
„Lud je, ako zaista želi da sve to bude spaljeno posle njegove smrti!”
„Kao i većina pisaca.” Endi se nagnuo napred, sa osmehom, kao da je
ono što će reći neki vic. Možda je i bilo smešno. Njemu. „Evo šta mislim -
neko bi trebalo da se upusti u misiju spašavanja tog materijala. Možda
baš ti, Morise. Ti si naposletku njegov najveći obožavalac.”
„Nisam”, reče Moris, „ne posle onog što je učinio Džimiju Goldu.”
„Smiri se, ortak. Ne možeš da ga kriviš zato što je sledio svoju muzu.”
„Nego šta nego mogu.”
„U tom slučaju ih ukradi”, sa osmehom će Endi. „Nek ta krađa bude
protest u ime engleske književnosti. Donesi ih meni. Neko vreme ću ih
čuvati i prodati. Mogle bi doneti gotovo milion dolara, ako nisu pune
senilnog nagvaždanja. Podelićemo novac. Pola-pola, na ravne časti.”
„Pohvataće nas.”
„Ne bih rekao”, reče Endi Holidej. „Ima načina da se to ne desi.”
„Koliko dugo ćeš morati da čekaš pre nego što ih prodaš?”
„Nekoliko godina”, odvratio je Endi. Nehajno je odmahnuo rukom,
kao da govori o nekoliko sati. „Možda i svih pet.”
Moris je, mesec dana kasnije, bolestan od življenja u Ulici sikamora i
progonjen idejom o ugroženim rukopisima, spakovao stvari u izlupani
volvo i otišao u Boston, gde je dobio posao na građevnini u predgrađima.
Isprva je mislio da će ga naporni posao ubiti. Malčice je ojačao (nikada
neće izgledati kao Dak Dakvort), nakon čega je posao postao podnošljiv.
Stekao je prijatelje: Fredija Daua i Kertisa Rodžersa.
Jednom je pozvao Endija. „Da li si siguran da možeš da prodaš
neobjavljene Rotstajnove rukopise?”
„Sasvim sam siguran”, reče Endi Holidej. „Ne odmah, kao što sam ti
rekao. Zar je to bitno? Mladi smo. On nije. Vreme će biti na našoj strani.”
Da. Imaće vremena da pročita sve što je Rotstajn napisao posle
„Savršene pite od banana”. Zarada - makar i iznosila pola miliona dolara -
bila je sporedna stvar. Nisam plaćenik, govorio je Moris sebi. Ne jurim za
Zlatnim zelembaćem. To sranje je obično sranje. Zadovoljio bi se
skromnom sumom - nekom vrstom školarine.
Ja sam učenjak.
Vikendima se vozio do Talbot Kornersa, u Nju Hempširu. Godine
1977. počeo je da vodi Kertisa i Fredija sa sobom. Plan je postepeno
sazrevao. Bio je jednostavan, od najbolje vrste. Predviđao je brzi upad i
još brže povlačenje.

Filozofi vekovima raspravljaju o smislu života. Retko kad dolaze do istog

zaključka. Moris je proučavao to pitanje u godinama zatočeništva, samo
što se bavio njegovim praktičnim umesto kosmičkim aspektom.10 Hteo je
da spozna značenje života u pravnom smislu. Došao je do prilično
uvrnutih zaključaka. Život je u nekim državama imao upravo takvo
značenje. Bio si živ dok ne umreš, bez mogućnosti uslovnog oslobađanja.
U nekim državama se o uslovnoj slobodi većalo posle samo dve godine
robije. U drugim, posle pet, sedam, deset ili petnaest. U Nevadi se uslovna
dodeljivala (ili uskraćivala) na osnovu složenog metoda bodovanja.
Godine 2001. osuđenici na doživotnu kaznu u američkim zatvorima
prosečno su robijali trideset godina i četiri meseca.
Zakonodavci u državi u kojoj je Moris izdržavao kaznu razvili su
vlastitu, misterioznu definiciju života zasnovanu na demografiji. Godine
1979, kad je Moris osuđen, prosečni američki muškarac živeo je
sedamdeset godina. Moris je imao dvadeset tri. Na osnovu tih
parametara od njega se očekivalo da četrdeset sedam godina odužuje
dug društvu.
Ukoliko ne dobije uslovnu.
O njegovom uslovnom oslobađanju prvi put se raspravljalo 1990.
godine. Kora En Huper pojavila se na većanju, u urednom plavom
kostimu. Vezala je prosedu kosu u punđu, tako čvrsto da je zategla kožu
na licu. U krilu je imala veliku crnu torbu. Ispričala je kako ju je Moris
Belami zgrabio dok je prolazila sokačetom iza taverne Šuters i da joj je
rekao da namerava da „joj ga umoči”. Petočlano veće je iz njenih usta čulo
kako je udario pesnicom i slomio nos, kad je uspela da aktivira policijski
alarm u torbi. Ispričala im je o zadahu alkohola iz njegovih usta i kako joj
je izgrebao stomak noktima kad joj je iscepao gaćice. Ispričala im je kako
ju je Moris „još davio i povređivao organom”, kad je policajac Elenton
stigao i kad ga je strgao s nje. Ispričala je veću da je 1980. godine
pokušala samoubistvo i da je još pod psihijatrijskim nadzorom. Ispričala
je veću da se oseća bolje otkad je prihvatila Isusa Hrista kao spasitelja, ali
da je još muče noćne more. Ne, rekla je veću, nije se udavala. Od same
pomisli na seks dobija napade panike.
Nije dobio uslovnu. Nekoliko razloga je navedeno na zelenom papiru
koji je te večeri dobio kroz rešetke, ali je onaj na vrhu spiska bio
presudan: Žrtva navodi da još pati.
Kučka.
Huperova se pojavila na većanjima 1995. i 2000. godine. U devedeset
petoj je nosila isti plavi kostim. U milenijumskoj godini - u međuvremenu
se ugojila najmanje dvadeset kilograma - nosila je smeđi. Godine 2005.
kostim joj je bio siv. Veliki beli krst visio joj je na sve većim grudima. Na
svakom većanju je u krilu držala ono što je ličilo na istu veliku crnu
torbu. Njen policijski alarm je verovatno bio unutra. Možda i konzerva
suzavca. Nije pozivana na većanja. Dolazila je svojevoljno.
I pričala svoju priču.
Nije dobio uslovnu. Najvažniji razlog na zelenom papiru bio je: Žrtva
navodi da još pati.
Sranje je samo sranje, ponavljao je Moris u sebi. Sranje je samo
sranje.
Možda i nije, ali bože, grehota je što je nije ubio.

Moris je u vreme trećeg odbijanja uslovne bio traženi pisac. Ma, bio je
pisac bestselera u malom svetu Vejnsvila. Pisao je ljubavna pisma
ženama i ljubavnicama. Pisao je pisma zatvoreničkoj deci. U nekoliko njih
je dirljivim redovima potvrđivao postojanje Deda Mraza. Pisao je molbe
za posao zatvorenicima neposredno pre puštanja na slobodu. Pisao je
radove zatvorenicima koji su pohađali onlajn-koledže ili se trudili da
steknu srednjoškolsku diplomu. Nije bio zatvorski advokat, ali je
pokatkad pisao pisma pravim advokatima za račun zatvorenika. Znalački
je opisivao svaki slučaj i nabrajao osnove za žalbu. Advokati su u
pojedinim slučajevima bili impresionirani njegovim pismima. Preuzimali
su slučaj, svesni novca koji bi se mogao zaraditi posle uspešno okončanih
parnica zbog pogrešnog utamničenja. DNK nalazi postali su sve važnije
sredstvo u procesu žalbe. Često je pisao Bariju Šeku i Piteru Njufildu,
osnivačima Projekta nevinosti. Jedno od tih pisama dovelo je do
oslobađanja auto-mehaničara i lopova u slobodno vreme Čarla
Robersona, posle dvadeset sedam godina robijanja u Vejnsvilu. Moris od
njega nije dobio ništa izuzev večne zahvalnosti... ako se ne računa sve
veći ugled, a on je bio daleko ni od čega. Prošlo je mnogo vremena od
poslednjeg silovanja.
Godine 2004. napisao je svoje najbolje pismo. Tek iz petog puta ispalo
je kako valja. Napisao ga je Kori En Huper. U njemu je tvrdio da se
strahovito kaje zbog onog što je učinio. Dao joj je reč da će, ako bude
uslovno oslobođen, ostatak života provesti u pokajanju zbog nasilnog
čina, obavljenog u alkoholom izazvanom pomračenju svesti.
„Četiri puta nedeljno pohađam susrete Anonimnih alkoholičara”,
pisao je. „Sponzor sam petorici izlečenih alkoholičara i narkomana.
Nastaviću s tim radom i posle izlaska iz zatvora u Svetom Patriku na Nort
Sajdu. Doživeo sam duhovno buđenje, gospođice Huper, i primio Isusa u
svoj život. Znate koliko je to važno, zato što ste i vi prihvatili Hrista kao
spasitelja. ’Oprosti nam dugove naše’, rekao je, ’kao što mi opraštamo
dužnicima našim.’ Hoćete li da mi oprostite moje grehe prema vama?
Više nisam čovek koji vas je one noći tako strašno povredio. Doživeo sam
preobraženje duše. Molim se Bogu da odgovorite na moje pismo.”
Njegova molitva za odgovorom je, deset dana kasnije, uslišena. Na
koverti nije bilo povratne adrese, ali je na pozadini urednim slovima
pisalo K. E. Huper. Moris nije morao da ga čepa da bi ga otvorio. Neki
smrad u kancelariji bio je zadužen za proveru zatvoreničke pošte. Već se
pobrinuo za to. U koverti je bio jedan komad papira. Slatki mačići su se
igrali sivim koturima vunice u gornjem desnom i donjem levom uglu.
Nasred papira je stajala jedna rečenica.
Nadam se da ćeš tamo istrunuti.
Kučka se sledeće godine pojavila na većanju o uslovnom oslobađanju.
Na nogama je imala medicinske čarape. Gležnjevi su joj se prelivali preko
finih cipela. Podsećala je na predebelu, osvetnički raspoloženu lastavicu
koja se vraća u zatvor Kapistrano.11 Još jednom je ispričala svoju priču.
Uslovna mu je još jednom uskraćena. Moris je bio uzorni zatvorenik. Na
zelenom papiru je bio naveden samo jedan razlog odbijanja: Žrtva navodi
da još pati.
Uveravao je sebe da je sranje samo sranje. Vratio se u ćeliju.
Prostorija veličine dva puta četiri metra nije bila apartman na vrhu
oblakodera, ali je bila puna knjiga. Knjige su nudile priliku za bekstvo.
Knjige su bile sloboda. Ležao je na krevetu zamišljajući kako bi bilo lepo
kad bi dobio petnaest minuta nasamo s Korom En Huper i pneumatskim
čekićem.
 Radio je u biblioteci. To je bila ogromna promena nabolje. Stražari
nisu marili kako troši mršavi budžet, stoga se bez problema pretplatio na
Bilten američkog bibliografskog društva. Dobijao je brojne besplatne
kataloge od prodavača retkih knjiga širom zemlje. Knjige Džona
Rotstajna često su se pojavljivale u ponudi, po sve višem cenama. Navijao
je za njih, kao što su neki zatočenici navijali za sportske timove. Vrednost
najvećeg broja pisaca padala je posle njihove smrti. Izuzeci su bili retki.
Rotstajn je bio među njima. Povremeno bi se potpisani Rotstajn pojavio u
nekom katalogu. Potpisani primerak Trkača s posvetom Harper Li -
takozvani asocijativni primerak - prodat je 2007. u Bomanovom
božićnom katalogu godine za 17.000 dolara.
Moris je u godinama zatočeništva, zahvaljujući tehnološkoj revoluciji
u dvadeset prvom veku, pratio gradske novine i nekoliko veb-sajtova s
gradskom tematikom. Zemlja između ulica Sikamora i Breza još je bila
predmet beskrajnog sudskog procesa, što mu je savršeno odgovaralo.
Jednog dana će izaći iz zatvora. Njegov kovčeg će ga čekati, čvrsto stisnut
gustim korenjem drveta. Potencijalna astronomska vrednost beležnica
bila mu je sve manje bitna.
Nekad je bio mlad. Pretpostavljao je da će uživati u svim stvarima za
kojim mladi ljudi jure dok su im noge jake, a jajca zategnuta: putovanjima
i ženama, automobilima i ženama, velikim kućama poput onih u Šugar
Hajtsu i ženama. U poslednje vreme retko je sanjario o takvim stvarima.
Poslednja žena s kojom je imao seksualni odnos bila je razlog zbog kog je
još sedeo u zatvoru. Nije mogao da ne uoči tu ironiju. Ali to je bilo u redu.
Sećanja na spoljnji svet su bledela, izgubio je na brzini, oštrom vidu i
jebenoj okretnosti, ali je književnost večna. Ona ga je čekala: izgubljena
geografija koju nije video niko izuzev njenog stvoritelja. Bio je spreman
da čeka do sedamdesete da bi je video. Tamo ga je čekao i novac - koverte
s gotovinom. Nisu sadržale bogatstvo, ali su predstavljale pozamašnu
sumu.
Imam razlog za život, govorio je sebi. Koliko zatočenika može to reći,
pogotovo kad im telo zanemoća, a kurac diže samo kad pišaju?
Napisao je nekoliko pisama Endiju Holideju, koji je u međuvremenu
otvorio svoju radnju - Moris je to znao zahvaljujući Biltenu američkog
bibliografskog društva. Znao je da je njegov stari drugar najmanje jednom
zapao u ozbiljnu nevolju, zato što je pokušao da proda ukradeni
primerak najpoznatije knjige Džejmsa Ejdžija. Izvukao se. Šteta. Moris bi
rado dočekao naparfemisanog pederčića u Vejnsvilu. Ovde je bilo
dovoljno loših momaka koji bi ga rado povredili na mig Morisa Belamija.
To su bile puke maštarije. Da je Endi osuđen, verovatno bi prošao s
novčanom kaznom. U najgorem slučaju bio bi poslat u letovalište na
zapadu države, rezervisano za lopove u odelima.
Endi nije odgovorio ni na jedno Morisovo pismo.
Njegova lastavica se 2010. godine ponovo vratila u Kapistrano.
Ponovo je nosila crno odelo, kao da je obučena za vlastiti pogreb. Neće ga
dugo čekati, ako ne oslabi, pomislio je Moris. Obrazi su joj visili na vratu
u mesnatim naborima. Oči su joj se gubile u džepovima sala. Koža joj je
bila nezdravo žućkaste boje. Sve je ostalo isto, izuzev što je zamenila crnu
torbu plavom. Loši snovi! Beskrajna terapija! Uništeni život zahvaljujući
strašnoj zveri koja ju je te noći napala u sokačetu! I tako dalje, bla-bla-bla.
Zar nisi ostavila to vašljivo silovanje za sobom? Pomislio je Moris. Da
li ćeš ikad krenuti dalje?
Vratio se u ćeliju, razmišljajući: Sranje je samo sranje. Ono je samo
jebeno sranje.
Te godine napunio je pedeset petu.

Jednog dana u martu 2014. godine došao je ključar da izvede Morisa iz

biblioteke u kojoj je sedeo za šalterom čitajući Američku pastoralu po
treći put. (Po njegovom mišljenju daleko najbolji roman Filipa Rota.)
Ključar mu je rekao da ga traže u upravi.
„Zbog čega?”, pitao je Moris, kad je ustao. Putovanja do uprave obično
nisu bila dobra vest za zatvorenike. U najvećem broju slučajeva susreli bi
se s policajcima koji bi tražili da nekog otkucate, preteći najgorim
sranjima u slučaju da odbijete saradnju.
„Zbog većanja o uslovnom otpuštanju.”
„Ne”, reče Moris. „To je greška. Odbor se sastaje iduće godine.”
„Radim kako mi se kaže”, reče ključar. „Pronađi nekog ko će te
zameniti i mrdaj to lenjo dupe, ako ne želiš da budeš kažnjen.”
Odbor za uslovno otpuštanje - tri muškarca i tri žene - okupio se u
sobi za sastanke. Filip Dauns, pravni savetnik odbora, bio je srećni sedmi
član. Pročitao je pismo Kore En Huper. Bilo je čudesno. Kučka je obolela
od raka. To je bila dobra vest, ali je sledila još bolja. Prestala je da se
protivi puštanju Morisa Belamija na uslovnu slobodu. Rekla je da joj je
žao što je toliko čekala. Dauns je zatim pročitao pismo Srednjozapadnog
kulturnog i umetničkog centra, zvanog MEK. Zaposlili su mnogo uslovno
otpuštenih zatvorenika iz Vejnsvila. Izrazili su spremnost da zaposle
Morisa Belamija kao činovnika i kompjuterskog operatera s nepunim
radnim vremenom. Počeće da radi u maju, ako bude pušten na uslovnu
slobodu.
„Zaključio sam, s obzirom na vaše besprekorno ponašanje u
poslednjih trideset pet godina i na pismo gospođice Huper”, nastavio je
Dauns, „da bi bilo ispravno da pokrenem pitanje vašeg puštanja na
uslovnu slobodu, godinu dana ranije. Gospođa Huper nas je obavestila da
joj nije ostalo mnogo vremena. Siguran sam da bi želela da stavi tačku na
ovu stvar.” Obratio se članovima odbora. „Šta vi kažete, dame i gospodo?”
Moris je već znao šta će dame i gospoda reći, u protivnom ga ne bi
doveli ovamo. Glasali su 6:0 u prilog puštanja na uslovnu slobodu.
„Kako se osećate povodom toga, Morise?”, pitao je Dauns.
Obično rečiti Moris bio je previše zaprepašćen da bi išta rekao. Nije ni
morao. Rasplakao se.
Dva meseca kasnije, posle obaveznog savetovanja pre puštanja na
slobodu i nedugo pre početka posla u MEK-u, prošao je kroz Kapiju A i
stupio u slobodni svet. U džepu je imao zaradu od trideset pet godina
rada u bojari, radionici nameštaja i biblioteci. Sakupio je dve hiljade
sedam stotina dolara i nešto sitnine.
Rotstajnove beležnice konačno su bile nadohvat ruke.
 DRUGI DEO

STARI DRUGARI
 1

Kermit Vilijam Hodžiz - dobri stari Bil, za prijatelje - vozio se po

Aerodromskom putu spuštenih prozora i uključenog radija. Pevao je
Dilanovu „Potrebno je mnogo da bi se nasmejao, potreban je voz da bi
zaplakao”. U šezdeset šestoj nije izgledao loše za nekog ko je preživeo
srčani napad. Odonda je izgubio dvadeset kila. Prestao je da jede brzu
hranu koja ga je ubijala svakim zalogajem.
Hoćeš li da živiš do sedamdeset pete? Pitao ga je kardiolog. To se
desilo posle prvog detaljnog pregleda, nekoliko nedelja posle ugradnje
pejsmejkera. Batali čvarke i krofne, ako hoćeš. Sprijatelji se sa salatama.
Ovaj savet nije se mogao porediti s onim koji poručuje da voliš
bližnjeg svog kao samog sebe, ali ga je Hodžiz primio k srcu. Na
suvozačkom sedištu bila je salata u beloj papirnoj kesi. Imaće više nego
dovoljno vremena da je pojede. Spraće je vodom, ako avion Olivera
Madena stigne na vreme. Ako uopšte sleti. Holi Gibni uveravala ga je da je
Maden na putu - skinula je njegov plan leta s kompjuterskog sajta zvanog
Er treker - ali je Maden mogao nanjušiti nešto i otperjati u drugom
pravcu. Taj tip je prilično dugo pravio kojekakve nepodopštine. Takvi
znaju da namirišu opasnost.
Hodžiz je prošao pored puta za glavne terminale i parking. Vozio je
pored znakova na kojima je pisalo ER FRAJT, SIGNATJUR ER i TOMAS
ZEJN AVIJEJŠEN. Skrenuo je kod ovog poslednjeg, nezavisnog avio-
operatera s fiksnom cenom, ušuškanog - gotovo doslovce - u senci mnogo
većeg konkurenta u susedstvu. Korov je rastao iz pukotina na malom,
asfaltiranom parkiralištu. Bilo je uglavnom prazno. Samo je prvi red bio
zauzet s desetak automobila za iznajmljivanje. Crni linkoln navigejtor sa
zatamnjenim staklima privlačio je pažnju pored ekonomičnih, malih
automobila. Hodžiz je to protumačio kao dobar znak. Njegov čovek je
voleo da putuje sa stilom, što je zajednička osobina hulja i prevaranata.
Oliver Maden možda je išao naokolo u odelima od hiljadu dolara, ali je
svakako bio hulja i prevarant.
Zaobišao je parkiralište i stigao do ulaza u firmu. Stao je ispred
natpisa SAMO ZA UTOVAR I ISTOVAR.
Nadao se da će danas nešto utovariti.
Pogledao je na sat. Petnaest do jedanaest. Setio se majčinih reči: „Kad
je važno, moraš poraniti, Bili.” To sećanje izazvalo je osmeh. Skinuo je
ajfon s pojasa i pozvao kancelariju. Zazvonio je samo jednom.
„Ko nađe - njegovo”, reče Holi. Uvek bi prvo rekla ime kompanije, bez
obzira na identitet pozivara. To je bio jedan od njenih sitnih tikova. Bilo
ih je mnogo. „Da li si stigao, Bile? Da li si na aerodromu? Da li si?”
Ako zanemari sitne tikove, ova Holi Gibni bila je mnogo drugačija od
one koju je upoznao pre četiri godine, kad je došla u grad na tetkinu
sahranu. I sve promene bile su nabolje. Povremeno bi zapalila cigaretu.
Osećao ih je u njenom dahu.
„Stigao sam”, rekao je. „Reci mi da će mi se posrećiti.”
„Sreća nema nikakve veze s tim”, rekla je. „Er treker je veoma dobar
veb-sajt. Možda bi hteo da znaš da u američkom vazdušnom prostoru sad
ima tačno šest hiljada četiristo dvanaest letova. Zar to nije zanimljiv
podatak?”
„To je potpuno očaravajuća brojka. Da li je jedanaest i trideset još
Madenovo očekivano vreme dolaska?”
„Zapravo jedanaest i trideset sedam. Ostavio si obrano mleko na
stolu. Stavila sam ga u zadnji deo frižidera. Znaš, obrano mleko brzo se
kvari na toplom vremenu. Čak i u rashlađenim prostorijama poput naše
kancelarije, koja je odnedavno takva.” Nagovorila je Hodžiza da kupi
klima-uređaj. Holi je umela da ubedi čoveka kad se na nešto namerači.
„Popij ga, Holi”, rekao je. „Imam vodu.”
„Ne, hvala. Pijem dijetalnu koka-kolu. Zvala je Barbara Robinson.
Hoće da razgovara s tobom. Zvučala je vrlo ozbiljno. Rekla sam joj da te
pozove kasnije ovog popodneva. Ili ću ja nju pozvati.” Glas joj je bio
nesiguran. „Da li sam dobro postupila? Htela sam da ti telefon bude
stalno dostupan.”
„Dobro si učinila, Holi. Da li ti je rekla zbog čega je zvučala tako
ozbiljno?”
„Nije.”
„Zovi je i kaži da ću stupiti u kontakt s njom, čim dovršim ovaj posao.”
 „Pazićeš šta radiš, zar ne?”
„Uvek sam pažljiv.” Holi je znala da to nije uvek istina. Pre četiri
godine zamalo da pogine u eksploziji, s Barbarinim bratom Džeromom i
Holi... Njena rođaka stradala je u eksploziji, istina nešto ranije. Hodžiz,
koji je bio više nego na pola puta da se zaljubi u Dženi Paterson, još je
žalio za njom. Još je krivio sebe. Ovih dana brinuo se o sebi, zbog sebe.
Činio je to i zato što je verovao da bi Dženi to htela.
Poručio je Dženi da čuva tvrđavu i vratio ajfon na mesto za pojasom
na kom je nosio glok, pre nego što je postao privatni detektiv. U penziji je
stalno zaboravljao mobilni, ali su ti dani davno prošli. Posao kojim se sad
bavio nije bio identičan policijskom, ali nije loše prolazio. U stvari,
prolazio je prilično dobro. U mreži Ko nađe - njegovo većinom su se
hvatale sitne ribe, ali je današnja bila tuna s plavim perajama. Bio je
naoštren. Nadao se velikim parama, ali to nije bila najvažnija stvar.
Najvažnije mu je bilo što je zaokupljen. Stvoren je za hvatanje loših
momaka poput Olivera Madena. Nameravao je da se time što duže bavi.
Uz malo sreće mogao bi to raditi još osam do devet godini. Nameravao je
da uživa u svakom danu. Verovao je da bi Dženi volela da tako bude.
Jašta bi, čuo je kako govori, nabirajući nos, kako je samo ona umela.
I Barbara Robinson je pre četiri godine zamalo stradala na kobnom
koncertu s majkom i gomilom drugarica. Barb je tada bila veselo, srećno
dete. Danas je vesela, srećna tinejdžerka. Viđao ju je, kad je povremeno
obedovao u domu Robinsonovih. Činio je to ređe otkad je Džerom otišao
na školovanje. Možda se vratio kući za vreme raspusta. Pitaće Barbaru,
kad budu razgovarali. Nadao se da nije u nekoj nevolji. Nije verovao u to.
Bila je dobro dete, od onih koje pomažu staricama da pređu ulicu.
Otpakovao je salatu. Poprskao ju je niskokaloričnim francuskim
prelivom i počeo da je proždire. Bio je gladan. Dobro je biti gladan. Glad
je znak dobrog zdravlja.

Moris Belami nije bio nimalo gladan. Za ručak nije mogao da pojede više
od kifle s krem sirom. I nju je jedva načeo. Po izlasku iz zatvora ždrao je
kao svinja. Tamanio je big mekove, torte, piće i sve za čim je žudeo na
robiji. To je bilo pre noćnog povraćanja posle posete Sinjor Taku u
Loutaunu. U mladosti nije imao problema s meksičkom hranom. Činilo
mu se da je mladost prohujala pre nekoliko sati. Noć provedena na
kolenima u molitvi pred porculanskim oltarom bila je dovoljna da shvati
istinu: Moris Belami ima pedeset devet godina, na pragu je starosti.
Straćio je najbolje godine svog života bojeći farmerke, lakirajući stolove i
stolice prodavane u Vejnsvilskoj prodavnici i pišući pisma za nepresušnu
reku promašenih ljudi u zatvorskim kombinezonima.
Našao se u teško prepoznatljivom svetu, gde se filmovi prikazuju na
neprijatno velikim ekranima zvanim IMAAX i gde svi na ulici nose telefon
u ušima ili zure u ekrančiće. Televizijske kamere su nadzirale situaciju u
svakoj radnji. Cene najneophodnije robe - hleba, na primer, koji je koštao
pedeset centi kad je zatočen - danas su bile tako visoke da su mu
izgledale nestvarno. Sve se promenilo. Novine su mu neprestano
oduzimale dah. Daleko je zaostajao za sadašnjošću. Znao je da njegov
zatvorski orijentisan um nikad neće nadoknaditi taj zaostatak, baš kao ni
njegovo telo, ukočeno kad bi ujutru ustao iz kreveta i bolno kad bi uveče
legao u njega. Pretpostavljao je da se radi o začetku artritisa. Apetit je
zgasnuo, posle noći povraćanja (srao je braonkastu vodicu, kad nije
rigao).
To je važilo za onaj za hranom. Mislio je na žene - kako i ne bi, kad su
bile svuda, i kad su one mlađe bile tako oskudno obučene po ranoj letnjoj
vrućini! - ali bi u ovim godinama morao da kupi neku mlađu od trideset.
Odlazak na neko od mesta na kojima se vrše takve transakcije
predstavljao bi kršenje uslovne. Našao bi se u Vejnsvilu, ako bi bio
uhvaćen. Rotstajnove beležnice ostale bi zakopane na tom pustom placu,
a njihov sadržaj ostao bi poznat isključivo piscu.
Znao je da su još tamo. Zbog toga se još gore osećao. Želja da ih
otkopa i pročita bila je izluđujuće nametljiva, kao muzički odlomak
(Potreban mi je ljubavnik koji me neće dovoditi do ludila) koji vam se
uvuče u glavu i odbija da iz nje izađe. Dosad je radio gotovo sve po
propisima. Čekao je da se njegov nadzornik opusti i da malčice popusti
stegu. To je bilo jevanđelje uslovne slobode po Vorenu Đaku Dakvortu.
Preneo mu je to znanje kad se Moris prvi put kvalifikovao za uslovnu.
„Na početku moraš biti superoprezan”, rekao mu je Dak, pre
Morisovog prvog izlaska pred odbor i prvog osvetničkog nastupa Kore
En Huper, „kao da hodaš po jajima. Zato što će se kopilan pojaviti kad ga
najmanje očekuješ. To ti je sigurno kao novac u banci. Ako želiš da uradiš
nešto što bi se moglo okarakterisati kao sumnjivo ponašanje - tako ga
kategorišu - čekaj iznenadnu posetu nadzornika. Posle nje ćeš verovatno
biti siguran. Jesi ukapiro?”
Moris je ukapirao.
Pokazalo se da je Dak znao šta govori.

Moris se posle nepunih stotinak sati na slobodi (pa, poluslobodi), vratio

do stare stambene zgrade u kojoj je živeo i zatekao nadzornika. Pušio je
na verandi. Grafitima ukrašena gromada od betona i jeftinih blokova,
koju su stanari zvali Usrana palata, bila je akvarijum koji je opstajao na
državnim donacijama pun lečenih zavisnika, alkoholičara i ljudi na
uslovnoj slobodi poput Morisa. Moris se tog dana u podne video s
nadzornikom. Ovaj se oprostio s njim posle nekoliko rutinskih pitanja i
Vidimo se sledeće nedelje. Nije čekao ni sledeći dan.
Elis Makfarland je bio krupni crni džentlmen s golemim, opuštenim
trbuhom i blistavom ćelom. Večeras je nosio ar teksasa i harli-dejvidson
majicu, veličine XXL. Pored njega je bio stari ranac. „Jo, Mori”, rekao je i
tapnuo po betonu pored goleme butine. „Sedi.”
„Zdravo, gospodine Makfarlande.”
Moris je seo. Srce mu je tuklo bolno jako. Molim ti se da bude samo
sumnjivo ponašanje, pomislio je, iako nije znao kakvu sumnjivu radnju je
počinio. Ne šalji me natrag, molim ti se, ne kad sam ovako blizu.
„Gde si bio, zemo? Završio si posao u četiri. Prošlo je šest.”
„Ja... pojeo sam sendvič. U Hepi kapu. Nisam mogao da verujem da je
još tu, ali jeste.” Brbljam. Nije mogao da se zaustavi, iako je znao da oni
koji su na nečemu brbljaju.
„Trebalo ti je dva sata da pojedeš sendvič? Sigurno je bio dug čitav
jebeni metar.”
„Nije, bio je uobičajene veličine, sa šunkom i sirom. Pojeo sam ga na
klupi na Trgu Gavemment. Namrvio sam nešto hleba golubovima.
Svojevremeno sam to radio s prijateljem. Jednostavno sam... znaš, izgubio
pojam o vremenu.”
Svaka reč bila je savršeno istinita. Koliko neuverljivo su zvučale!
„Uživao si u čistom vazduhu”, oglasio se Makfarland. „Kušao si
slobodu. To je otprilike to?”
„Tako je.”
„Pa, znaš šta? Mislim da bi trebalo da odemo gore i da ti malčice
pišneš. Tako ćemo biti sigurni da nisi kušao pogrešnu vrstu slobode.”
Potapšao je ranac. „Poneo sam pribor. Pustiću te da na miru provedeš
ostatak večeri, ako pišaćka ne poplavi. Nemaš nikakvih primedaba na
takav program, zar ne?”
„Nemam.” Moris se zamalo osmehnuo od olakšanja.
„Gledaću te dok piškiš u plastičnu čašu. Imaš li primedaba na to?”
„Nemam.” Moris je preko trideset pet godina pišao pred drugim
ljudima. Navikao se. „Ne, u redu je, gospodine Makfarlande.”
Nadzornik je bacio cigaretu u slivnik, zgrabio ruksak i ustao. „U tom
slučaju bilo bi najbolje da preskočimo test.”
Moris je zinuo.
Makfarland se osmehnuo. „U redu je, Mori. Zasad. Pa, šta kažeš?”
Moris na trenutak nije mogao da smisli odgovor. Tad mu je sinulo.
„Hvala vam, gospodine Makfarlande.”
Nadzornik je prošao prstima kroz kosu dvadeset godina starijeg
štićenika i rekao: „Dobar si ti dečko. Videćemo se sledeće nedelje.”
Moris se kasnije u sobi prisećao uvredljivog, nadmoćnog Dobar si ti
dečko nastupa. Iznova je vrteo taj film u glavi. Posmatrao je jeftini
nameštaj i ono malo knjiga koje su mu dozvolili da ponese sa sobom iz
čistilišta. Osluškivao je krike, jauke i udarce iz komšiluka, zvuke dostojne
zverinjaka. Pitao se da li Makfarland sluti koliko ga mrzi. Pretpostavljao
je da je odgovor na to pitanje potvrdan.
Dobar si ti dečko. Uskoro ću napuniti šezdesetu, ali sam za Elisa
Makfarlanda bio dobar dečko.
Neko vreme ležao je na krevetu. Ustao je i krenuo. Razmišljao je o
drugom delu saveta koji mu je Dak dao: Ako želiš da uradiš nešto što bi se
moglo okarakterisati kao sumnjivo ponašanje - tako ga kategorišu -čekaj
iznenadnu posetu nadzornika. Posle nje verovatno ćeš biti siguran.
Odlučio se. Navukao je jaknu. Spustio se u predvorje liftom koji je
zaudarao na mokraću. Otpešačio je dva bloka do najbliže autobuske
stanice i sačekao autobus na kom je pisao NORTFILD. Srce mu je ponovo
tuklo ubitačnim ritmom. Nije mogao da ne zamišlja gospodina
Makfarlanda u blizini. Nadzornik je mislio: Opa, sad se oseća sigurnim.
Vratiću se. Videću šta taj loš momak smera. To je bilo malo verovatno,
naravno. Svi su izgledi da je već stigao kući i da onako ogroman večerava
sa suprugom i troje dece, ali nije mogao da se odupre paranoičnim
mislima.
I šta će biti ako se zbilja vrati i ako me pita gde sam krenuo? Reći ću
mu da sam hteo da obiđem staru kuću, to je sve. U blizini nema taverni
niti striptiz barova, samo nekoliko prodavnica, nekoliko stotina kuća
izgrađenih posle Korejskog rata i nekoliko ulica nazvanih po drveću.
Obično predgrađe u Nortfildu i komad neiskorišćenog zemljišta, veličine
gradskog bloka, zaglavljen u beskrajnoj, dikensovskoj parnici.
Sišao je s autobusa u Ulici Garner, pored biblioteke, u kojoj je u
detinjstvu proveo bezbrojne sate. Biblioteka je bila njegovo utočište, zato
što su je veliki klinci koji su hteli da ga tuku izbegavali kao Supermen
kriptonit. Pešačio je devet blokova do Ulice sikamora. Doista je prošao
pored stare kuće. Još je izgledala prilično dotrajalo, poput svih kuća u
ovom delu grada. Travnjak je bio ošišan, a boja delovala prilično sveže.
Pogledao je garažu u kojoj je pre trideset šest godina sakrio biskejn,
daleko od grabljivih očiju gospođe Miler. Sećao se da je obložio polovni
kovčeg plastikom, da se beležnice ne ovlaže. To je bila sjajna ideja, kad se
uzme u obzir koliko dugo su ostale u njemu.
U kući broj 23 gorela su svetla, što je značilo da su ljudi koji su u njoj
živeli - prezivali su se Sobersi, znao je to na osnovu kompjuterskog
istraživanja preduzetog u zatvorskoj biblioteci - kod kuće. Pogledao je
prozor na spratu, okrenut prilaznom putu. Pitao se ko je u njegovoj
nekadašnjoj sobi. Dečak, najverovatnije. U degenerisana vremena poput
ovih verovatno je mnogo zainteresovaniji za igranje igara na mobilnom
telefonu nego za čitanje knjiga.
Nastavio je dalje, zašao je za ugao i stupio na Ulicu brestova. Krenuo
je ka Ulici breza. Osvrnuo se okolo, kad je stigao do Doma omladine
(zatvorenog već dve godine zbog budžetske štednje; i to je saznao na
internetu). Video je da je put na obe strana pust i prišao zgradi od cigala.
Dao se u trk, kad ga je zaklonila. Pretrčao je terene za košarku -
zapuštene, ali još u upotrebi - i zakorovljeno igralište za bejzbol.
Mesec je izašao. Bio je gotovo pun. Davao je dovoljno svetlosti da baci
senku za sobom. Našao se ispred gustog žbunja i zakržljalog drveća,
isprepletanih grana u borbi za prostor. Gde je staza? Nije je video, iako je
mislio da je na pravom mestu. Špartao je napred-nazad po desnoj strani
bejzbol igrališta, kao pas koji pokušava da uhvati bajati miris. Srce mu je
ponovo divljački lupalo u grudima, a suva usta osećala na bakar. Ponovna
poseta starom susedstvu jeste jedno, ali boravak na ovom mestu, iza
napuštenog Doma, nešto sasvim drugo. Ovo je sumnjivo ponašanje.
Hteo je da odustane kad je zapazio lepršanje kesice za čips na žbunu.
Gurnuo je žbun u stranu i bingo!, ugledao stazu, senku nekadašnje. To je
imalo smisla. Neki klinci verovatno je još koriste, ali ih je mnogo manje
otkad se Dom zatvorio. To je bilo dobro. Podsetio je sebe da je ustanova
radila dok je on robijao u Vejnsvilu. Decenijama je pored zakopanog
kovčega prolazio gust pešački saobraćaj.
Polako je odmicao stazom. Zaustavio bi se kad god bi mesec zašao za
oblak i nastavljao da se kreće kad bi se pojavio. Posle pet minuta čuo je
tihi kikot potoka. Znači da je još uvek tu.
Stigao je do obale. Potok je gledao u nebo. Voda je sijala kao crna
svila, zahvaljujući mesecu iznad nje. Lako je prepoznao drvo na drugoj
obali, ispod kog je zakopao kovčeg. Poraslo je. Još oštrije se naginjalo ka
potoku. Čvornovato korenje je na par mesta virilo iz zemlje i zaranjalo u
nju. Nije se mnogo promenilo.
Prešao je potok na stari način, skakućući s kamena na kamen. Jedva
da je okvasio cipele. Još jednom se osvrnuo oko sebe - znao je da je sam,
čuo bi, da je još neko bio tu - ali je zatvorski pogled iza leđa postao deo
njegove prirode. Kleknuo je ispod drveta. Hrapavi dah zapinjao mu je u
grlu dok je rasklanjao korenje jednom rukom, držeći se za koren drugom.
Očistio je mali kružni prostor i počeo da kopa. Bacao je šljunak i
kamenčiće. Ruke su mu utonule u zemlju do pola lakata kad je vrhovima
prstiju dodirnuo nešto tvrdo i glatko. Naslonio se usplamtelim čelom na
čvornovati koren i sklopio oči.
Još je ovde.
Njegov kovčeg je još ovde.
Hvala ti, bože.
To će zasad biti dovoljno. Ovo je najviše što je mogao učiniti u ovom
trenutku. O bože, kakvo olakšanje. Vratio je zemlju nazad u rupu. Pokrio
ju je poslednjim jesenjim lišćem s obale potoka. Korov će se ubrzo vratiti
- on brzo raste, pogotovo po toplom vremenu - i završiti posao.
 Da je slobodniji, nastavio bi stazom do Ulice sikamora, zato što je
autobuska stanica bila bliža. Neće to učiniti, zato što je zadnje dvorište na
koje je izbijala pripadalo porodici Sobers. Već sutra vratiće se u Vejnsvil s
pet godina pridodatih prvobitnoj kazni, dobre sreće radi, ako ga neko od
njih vidi i pozove 911.
Vratio se do Ulice breza, uverio se da su trotoari prazni i otpešačio do
autobuske stanice na Ulici Garner. Osećao se pedeset kila lakše, iako su
ga noge bolele, a šake utrnule od kopanja. Još je tamo! Bio je siguran da
će biti, ali je saznanje da je tamo bilo tako slatko.
Vratio se u Usranu palatu. Sprao je prljavštinu s ruku, razodenuo se i
legao. Mesto je bilo bučnije nego ikad, ali se nije moglo porediti s D-
krilom u Vejnsvilu, pogotovo u noćima poput večerašnje, s gotovo punim
mesecom na nebu. Brzo je utonuo u san.
Mora biti oprezan, nakon što se uverio da je kovčeg na svom mestu,
bila je njegova poslednja misao.
Mora biti oprezniji nego ikad.

Gotovo mesec dana je bio oprezan. Dolazio je tačno na vreme na posao.

Svake večeri se rano vraćao u Usranu palatu. Video je samo jednog
poznanika iz Vejnsvila, Čaka Robersona, koji je oslobođen iz zatvora na
osnovu DNK nalaza, uz njegovu pomoć. Čak nije smatran registrovanim
kriminalcem, zato što nije bio kriv za zločin zbog kog je robijao.
Morisov šef u MEK-u bio je debeli, nadmeni nitkov. Jedva pismeni
ništak zarađivao je šezdesetak hiljada godišnje. Najmanje toliko. A Moris?
Dobijao je jedanaest dolara na sat. Od države je dobijao bonove za hranu
i živeo u sobici na devetom spratu, malo većoj od zatvorske ćelije, u kojoj
je proveo takozvane „najbolje godine svog života”. Nije bio siguran da li
mu je telefon na poslu ozvučen, ali se ne bi iznenadio da jeste. Izgleda da
je čitava Amerika bila ozvučena.
Živeo je usranim životom. I ko je zato bio kriv? Pred odborom za
uslovnu svaki put bi, bez trunke oklevanja, krivio sebe. Na seansama s
Ludim Govancetom naučio je da igra igru krivice. Suočavanje s lošim
izborima bilo je neophodno. Nikad nećeš izaći s robije, ako im ne ponudiš
oveštalu mea culpa priču, bez obzira na to šta neka rakom napadnuta
kučka nestrpljiva da učini uslugu Isusu napiše u pismu. Znao je to i bez
Đaka. Možda je rođen noću, kao što poslovica kaže, ali nije rođen sinoć.
Ali, da li je zaista on kriv?
Ili onaj smrad od preko puta?
S druge strane ulice, četvora vrata od klupe na kojoj je Moris sedeo s
ostacima bljutavog đevreka, bila je knjižara Retka izdanja Endrua
Holideja. Iz nje je izjedrio debeli ćelavko, nakon što je okrenuo znak na
vratima s OTVORENO na ZATVORENO. Moris je treći put posmatrao ovaj
ritual u vreme ručka, zato što su utorci bili njegovi poslepodnevni dani u
MEK-u. Počinje da radi u jedan. Trudio se da osavremeni drevni sistem
skladištenja podataka. (Ljudi koji upravljaju ovim mestom po svoj prilici
dobro poznaju umetnost, muziku i pozorište, ali ne znaju jebeno ništa o
informatici.) U četiri će sesti na autobus, koji će ga odvesti do sirotinjske
garsonjerice na devetom spratu.
U međuvremenu je bio ovde.
Posmatrao je starog drugara.
Pretpostavljao je da se ovaj utorak u podne neće razlikovati od
prethodna dva. Nije imao razloga da veruje da će biti drugačiji, zato što je
njegov stari drugar uvek bio stvorenje navika. Endi Holidej će se
prošetati (tačnije odljuljati se) niz Lejsmejker lejn do kafea Žame tužur.
Jebeno glupo ime nije značilo apsolutno ništa, ali je pretenciozno zvučalo.
Ali to je bio dobri stari Endi, zar ne?
Morisov stari drugar s kojim je na brojnim pauzama za kafu i ručak
raspravljao o Kamiju, Ginzbergu i Džonu Rotstajnu u međuvremenu je
nabacio najmanje pedeset kilograma. Skupocene naočari zamenile su one
s rožnatim okvirima. Nosio je cipele skuplje od onog što je Moris zaradio
za trideset pet godina rintanja u državnoj kaznionici. Moris je bio prilično
siguran da se njegov stari prijatelj nije promenio iznutra. Stablo raste
onako kako se grana savije. Eto još jedne stare poslovice. Pretenciozni
seronja ostaje pretenciozni seronja.
Vlasnik Retkih izdanja Endrua Holideja udaljavao se od Morisa,
umesto da mu se približava. Ne bi se zabrinuo ni da je Endi prešao ulicu i
da mu je prišao. Naposletku, šta bi video? Postarijeg gospodina uskih
ramena, s kesicama ispod očiju i proređenom sedom kosom, u jeftinom
sportskom sakou i još jeftinijim sivim pantalonama, kupljenim u
prodavnici polovne robe. Stari prijatelj prošetao bi stomačinu pored
njega, ne udostojivši ga pogleda.
Pred Odborom za uslovnu govorio sam ono što su želeli da čuju,
pomislio je Moris. Morao sam to da radim, ali si ti kriv za gubitak tolikih
godina, ti podmukli pederski kurcožderu! Da sam uhapšen zbog
Rotstajna i mojih partnera, bilo bi potpuno drugačije. Ali nisam. Nikad
nisam doveden u vezu s gospodom Rotstajnom, Dauom i Rodžersom.
Izgubio sam te godine zbog nasilnog i neprijatnog seksualnog opštenja
kog se uopšte ne sećam. I zašto se to dogodilo? Pa, to je ona čuvena kuća
koju je Džek izgradio. Bio sam u sokaku, umesto u taverni kad je ona
kučka Huperova prošla. Naglavačke su me izbacili iz taverne, zato što
sam šutnuo džuboks. Šutnuo sam džuboks iz istog razloga zbog kog sam
bio u taverni: zato što sam se đavolski naljutio na tebe.
Potraži me početkom dvadeset prvog stoleća, ako još budu kod tebe.
Moris je stisnutih pesnica gledao kako se Endi gegajući udaljava od
njega. Mislio je: Tog dana poneo si se kao curica, napaljeno nevinašce na
zadnjem sedištu automobila, koja je govorila da, dušo, o da, o da, toliko te
volim, sve dok joj nisam podigao suknju iznad pojasa. Tad je sklopila
noge s takvom snagom da mi je zamalo slomila zglob. Sve je najedanput
bilo: Ne, o ne, skidaj ruke s mene, za kakvu devojku me smatraš?
Mogao si da nastupiš s malo više takta, pomislio je Moris. Malo
diplomatije moglo je da me poštedi straćenih decenija. Ali nisi mogao da
mi izađeš u susret, zar ne? Nisi mogao da kažeš svaka ti čast, za tako
nešto trebalo je imati muda. Dobio sam samo Ne pokušavaj da mi išta
pripišeš.
Njegov stari drugar u skupim cipelama ušao je u Žame tužur, u kom
će ga maitre d’ nesumnjivo cokiti u zamašnu guzicu. Moris je pogledao
svoj đevrek. Pomislio je da bi trebalo da ga pojede - ili da makar zubima
zguli krem sir - ali mu se stomak zgrčio, nevoljan da primi bilo kakvu
hranu. Umesto toga će otići u MEK i provesti popodne u pokušajima da
uvede nekakav red u njihov lipsali, naopaki digitalni sistem za
skladištenje podataka. Ne bi trebalo da se vraća ovamo na Lejsmejkers
lejn, koji je prestao da bude ulica i postao pešačka zona, tržni centar na
otvorenom za imućniju klijentelu, ali je znao da će sledećeg utorka sedeti
na istoj klupi. I u utorak posle njega, ako se ne dokopa beležnica. To bi
prekinulo čaroliju. Ne bi imao potrebe da se bavi starim drugarom.
Ustao je i bacio đevrek u najbližu kantu za đubre. Pogledao je put
Žame tužura i prošaputao: „Sisaš ga, stari druže. Zbilja mu ga daješ. I to
za petoparac...”
Aline.
Ne.
Samo su beležnice važne. Imaće ih sutra uveče, ako mu Čak Roberson
bude pomogao. Pomoći će mu. Duguje mu veliku uslugu. Vreme je da je
uzvrati. Znao je da bi trebalo da čeka malo duže, dok se Elis Makfarland
ne uveri da je jedan od dobrih momaka i upravi pažnju na nekog drugog,
ali je privlačna moć kovčega i njegove sadržine bila prejaka. Voleo bi da
naplati debelom kurvinom sinu koji je trpao otmenu hranu u usta, ali
osveta nije mogla da se po važnosti poredi s četvrtim romanom o Džimiju
Goldu. Možda postoji i peti! Znao je da to nije verovatno, ali je bilo
moguće. U onim beležnicama ima mnogo ispisanih stranica, prokleto
mnogo. Krenuo je ka autobuskoj stanici. Bacio je žalosni pogled na Žame
tužur i pomislio: Nikad nećeš saznati koliko si srećan.
Stari druže.

Hodžiz je dovršavao salatu, misleći kako bi mogao da smaže još dve

takve, kad je Moris Belami bacio đevrek i krenuo ka autobuskoj stanici.
Vratio je kutiju od morske pene i plastičnu viljušku-kašiku u torbu. Bacio
ih je na pod ispod suvozačkog sedišta. Ratosiljaće ih se kasnije. Novi
automobil mu se dopadao. Prijus nije prošao ni petnaest hiljada
kilometara. Trudio se da bude čist i uredan. Holi ga je izabrala. „Trošićeš
manje benzina i doprineti očuvanju životne sredine. Žena koja
donedavno nije smela da pređe preko praga rukovodila je brojnim
aspektima njegovog života. Možda će ga zapostaviti kad nađe momka, ali
je znao da to nije verovatno. On je nešto najbliže momku što će ikad
imati.
Dobro je što te volim, Holi, pomislio je, inače bih morao da te ubijem.
Čuo je zujanje sve bližeg aviona. Pogledao je na sat. Bilo je jedanaest i
trideset četiri. Izgleda da će Oliver Maden stići tačno na vreme. Tačnost je
divna osobina. Hodžiz je bio od ljudi koji poštuju svoje i tuđe vreme.
Dohvatio je sportski kaput sa zadnjeg sedišta i izašao. Nije mu stajao
kako treba, zbog teških stvari u prednjim džepovima.
U senci trouglaste nadstrešnice ispred vrata bilo je najmanje deset
stepeni hladnije. Hodžiz je izvadio nove naočari iz unutrašnjeg džepa
sakoa i osmotrio zapadno nebo. Avion je prilazio aerodromu. Tačkica je
pred njegovim očima prerasla u mrlju, pa u oblik koji je odgovarao
slikama koje je fabrikovao Holivud: crvenu luksuznu letelicu s belim
šarama. Prešao je hiljadu dvesta sati i izveo osam stotina sletanja. Imao je
oznaku 8-0-6. Koštao je četiri miliona i kusur zelembaća.
Na ulaznim vratima pojavio se čovek u kombinezonu. Pogledao je u
Hodžizova kola, pa u Hodžiza. „Ne možete da se ovde parkirate”, rekao je.
„Ne bih rekao da ste danas mnogo zauzeti”, staloženo reče Hodžiz.
„Pravila su pravila, gospodine.”
„Neću se zadržavati.”
„Brzo nije isto što i odmah. Ovaj deo predviđen je za utovar i istovar.
Morate da koristite parkiralište.”
Kralj neba lebdeo je iznad piste, na trideset centimetara od majke
Zemlje. Hodžiz je trgnuo palcem u njegovom pravcu. „Vidite li taj avion,
gospodine? Čovek koji putuje u njemu neviđena je džukela. Dosta ljudi
godinama traga za njim. Upravo sleće.”
Tip u kombinezonu očigledno nije davao pet para što se neviđena
džukela upravo spušta avionom na pistu. Gledali su kako luksuzni
vazduhoplov nestaje iza zgrade Zejn avijejšena. Radnik - verovatno
mehaničar - okrenuo se ka Hodžizu. „Da li ste pajkan?”
„Nisam”, reče Hodžiz, „ali sam iz tog komšiluka. Takođe, poznajem
predsednike.” Pružio je blago svijenu šaku, s dlanom nadole. Novčanica
od pedeset dolara virila mu je između prstiju.
Mehaničar je posegnuo ka njoj. Ali se predomislio i povukao ruku. „Da
li če biti nevolja?”
„Neće”, reče Hodžiz.
Čovek u kombinezonu uzeo je pedeseticu. „Od mene se očekuje da mu
isporučim onog navigejtora, baš tu gde si se parkirao. Samo zbog toga
sam vam se obratio.”
Hodžiz je pomislio da to nije loša ideja. „Zašto ne biste to uradili?
Parkirajte ga iza mog automobila, tako da ne ostane mnogo mesta. Posle
toga se setite da narednih petnaestak minuta imate neodložna posla na
drugom mestu.”
 „U Hangaru A uvek ima posla”, reče čovek u kombinezonu. „Hej, da
slučajno ne nosite pucaljku?”
„Jok.”
„A tip iz aviona?”
„Ni on je ne nosi.” Ovo je bilo gotovo sigurno tačno. Ako je nekim
čudom bude imao, biće u prtljagu. Neće dobiti priliku da je potegne, ili
povuče obarač čak i da je nosi sa sobom. Hodžiz se nadao da nikad neće
biti previše star za uzbuđenja, ali nije imao ni najmanju želju da
učestvuje u okršaju poput onog kod OK korala.
Čuo je zujanje avionskog motora. Letelica se kotrljala po pisti, u
pravcu zgrade. „Dovezite onog navigejtora. Zatim...”
„Hangar A. Srećno.”
Hodžiz se zahvalio klimanjem glavom. „Želim vam prijatan dan,
gospodine.”

Hodžiz je stao levo od vrata s desnicom u džepu sportskog sakoa. Uživao

je u senci, na mirišljavom letnjem povetarcu. Srce mu je lupalo nešto brže
nego obično. To je u redu. Tako bi trebalo da bude. OUver Maden je lopov
koji krade kompjuterom umesto pištoljem (Holi je našla da društveno
aktivni mamojebac ima osam različitih stranica na Fejsbuku, svaku pod
drugim imenom), ali ništa nije uzimao zdravo za gotovo. Tako se najlakše
nastrada. Slušao je kako Maden gasi motore i zamišljao kako hoda preko
piste do ovog malog, gotovo neuočljivog operatera. Ne, nije samo hodao,
grabio je, skakutavim korakom. Prići će recepciji, gde će dogovoriti da
njegov skupoceni mlažnjak bude zbrinut. I napunjen gorivom? Verovatno
ne danas. Ima planove u gradu. Ove nedelje kupuje licence za kazino. To
je planirao.
Navigejtor se zaustavio kraj prijusa. Hrom se blistao na suncu, a
pročelje zgrade odražavalo na zatamnjenim, gangsterskim staklima...
Hodžiz je ugledao svoj lik. Uuups! Kliznuo je levo. Čovek u kombinezonu
izašao je iz limuzine. Mahnuo je Hodžizu i krenuo ka Hangaru A.
Ostalo mu je da čeka. Pitao se šta Barbara želi od njega, šta bi lepoj
devojci s mnoštvom prijateljica moglo biti toliko važno da se obrati
čoveku dovoljno starom da joj bude deda. Daće sve od sebe da joj izađe u
susret, ma o čemu da se radi. Zašto ne bi? Voli je gotovo koliko i Džeroma
i Holi. Zajedno su ratovali.
Time će se kasnije pozabaviti. Maden je prioritet. Ne skidaj pogled sa
dobitka.
Vrata su se otvorila. Oliver Maden je izašao. Zviždukao je i da, imao je
taj skakutavi korak, zaštitni znak gospodina Uspešnog. Bio je najmanje
deset centimetara viši od Hodžizovih nimalo zanemarljivih sto
devedeset. Široka ramena isticala su se u letnjem odelu. Dugme košulje
na okovratniku bilo je raskopčano, a kravata razlabavljena. Zgodne,
isklesane crte bile su negde između Džordža Klunija i Majkla Daglasa.
Nosio je aktovku u desnoj ruci. Prebacio je torbu preko levog ramena.
Kosu je sređivao na jednom od onih mesta u kojima se frizerska seansa
rezerviše nedelju dana unapred.
Hodžiz je istupio iz senke. Nije mogao da se odluči između jutra i
popodneva, stoga je Madenu poželeo dobar dan.
On se okrenuo i progovorio sa osmehom. „I ja vama isto želim,
gospodine. Da li se poznajemo?”
„Nimalo, gospodine Madene”, reče Hodžiz, uzvrativši osmehom.
„Ovde sam zbog aviona.”
Osmeh je malčice svenuo na ćoškovima. Bora se pojavila između
manikiranih obrva. „Oprostite?”
„Avion”, reče Hodžiz. „Bič King Er trista pedeset? S deset sedišta?
Repni broj, jedanaest-jedan-jedan-četiri-D-K? Letelica pripada Dvajtu
Kremu iz El Pasa, Teksas.”
Osmeh je opstao, ali po cenu žestoke borbe. „Pobrkali ste me s nekim,
gospodine. Zovem se Melon, a ne Maden. Džejms Melon. Što se aviona
tiče, moj je King, ali je repni broj N4216LL, i ne pripada nikom do mojoj
malenkosti. Verovatno tražite Signatjur Er. On je u susedstvu.”
Hodžiz je klimnuo, kao da Maden možda ima pravo. Izvadio je telefon,
pružio je ruku preko čitavog tela, da bi mogao da zadrži desnicu u džepu.
„Zašto ne bih samo prosledio poziv gospodinu Kremu? On će to raščistiti.
Verujem da ste prošle nedelje boravili na njegovom ranču? Dali ste mu
bankarski ček na dve stotine hiljada dolara? Glasio je na Prvu banku
Rina?”
„Ne znam o čemu govorite.” Osmeh je nestao.
 „Pa, znate šta? On zna vas. Poznaje vas kao Džemsa Melona, a ne
Olivera Madena. Lako vas je prepoznao kad sam mu poslao fotografiju.”
Madenovo lice bilo je potpuno mirno. Hodžiz je primetio da nije
nimalo zgodan. Niti ružan, kad smo već kod toga. Savršeno je neupadljiv,
uprkos visini. Zahvaljujući tome izmicao je progoniocima toliko dugo,
izvodeći prevaru za prevarom. Namagarčio je čak i prepredenog starog
kojota poput Dvajta Krema. Po kameleonskoj neupadljivosti podsećao je
na Brejdija Hartsfilda, koji je ne tako davno zamalo digao u vazduh halu
punu dece. Ledeni žmarci popeli su se uz Hodžizovu kičmu, pri pomisli
na to.
„Da li ste policajac?”, pitao je Maden. Odmerio je Hodžiza od glave do
pete. „Ne bih rekao, prestari ste za to. Hoću da vidim vašu legitimaciju,
ako ste policajac.”
Hodžiz je ponovio ono što je rekao tipu u kombinezonu. „Nisam, ali
sam iz tog komšiluka.”
„U tom slučaju želim vam svaku sreću, gospodine iz komšiluka. Imam
sastanke, i već kasnim.”
Krenuo je ka limuzini. Nije trčao, ali je bio brz.
„Stigli ste tačno na vreme”, ljubazno će Hodžiz, kad je krenuo za njim.
Teško da bi ga stigao, nakon penzionisanja. Tad je tamanio pljeskavice i
tako čips. Zaduvao bi se posle desetak koraka. Sad je prelazio pet
kilometara dnevno, šetajući po kraju ili na traci za trčanje.
„Pustite me na miru”, reče Maden, „ili ću pozvati pravu policiju.”
„Samo nekoliko reči”, nije odustajao Hodžiz. Prokletstvo, samom sebi
zvučim kao Jehovin svedok. Maden je zaobilazio zadnji deo limuzine.
Torba mu se ljuljala kao klatno.
„Nema priče s tobom”, rekao je. „Ti si blesav.”
„Znaš šta kažu”, odvratio je Hodžiz, kad je Maden posegnuo za
vratima. „Ponekad se osećaš blesavo, a ponekad ne.”
Maden je otvorio vrata. Sve se odvija po planu, pomislio je Hodžiz,
kad je potegao nežni razbijač iz džepa sakoa. Razbijač je u stvari vezana
čarapa puna kugličnih ležajeva ispod čvora. Zamahnuo je njime i udario
Olivera Madena po levoj slepoočnici. Udarac je bio savršeno odmeren, ni
previše snažan, ni previše slab.
Maden se zateturao i ispustio aktovku. Kolena su mu se savila, ali nisu
sasvim popustila. Hodžiz ga je uhvatio iznad lakta u snažnom zahvatu
koji je usavršio kao pripadnik gradske policije. Posadio ga je za volan
navigejtora. Imao je pogled opasno uzdrmanog boksera koji može samo
da se nada da će se runda završiti pre nego što ga protivnik ne nokautira.
„Zamalo da padneš”, reče Hodžiz. Sagnuo se i podigao prevarantovu
mlitavu levu nogu, kad ga je smestio u sedište. Izvadio je lisice iz levog
džepa sportskog sakoa. Vezao je Madena za volan. Ključevi limuzine s
velikim žutim priveskom bih su u jednom od otvora za čašu. Hodžiz ih je
uzeo, zalupio vratima, podigao aktovku i hitrim korakom obišao
automobil. Bacio je ključeve u travu pored natpisa SAMO ZA UTOVAR I
ISTOVAR, pre nego što je ušao u vozilo. To je bila dobra ideja, pošto se
Maden dovoljno oporavio da udari po dugmetu za startovanje motora. Na
upravljaču je, kad god bi to uradio, zasvetleo natpis KLJUČ NIJE
DETEKTOVAN.
Hodžiz je zalupio vratima. Raspoloženo se obratio Madenu. „Tu smo,
Olivere. Sudbinski smo povezani.”
„Ne možeš ovo da radiš”, reče Maden. Zvučao je prilično dobro za
čoveka kome bi ptičice iz crtaća trebalo da lete oko glave. „Napao si me.
Mogu da te tužim. Gde je moja aktovka?”
Hodžiz je podigao. „Živa je i zdrava. Podigao sam je umesto tebe.”
Maden je slobodnom rukom posegnuo za njom. „Daj mi je.”
Hodžiz ju je spustio na pod i stao na nju. „Zasad će ostati u zaštitnom
pritvoru.”
„Šta hoćeš, huljo?” Režanje je oštro odudaralo od skupog odela i
frizure.
„Hajde, Olivere, nisam te toliko snažno udario. Avion. Kremov avion.”
„Prodao mi ga je. Imam papire.”
„Na ime Džejms Melon.”
„To je moje ime. Pre četiri godine promenio sam ga na zakonit način.”
„Ti i zakon odavno ste na ratnoj stazi. Ali to nije bitno. Tvoj ček je
odskočio više nego kukuruz u Ajovi u avgustu.”
„To je nemoguće.” Cimnuo je lisicama. „Skidaj ovo s mene!”
„Razgovaraćemo o lisicama, kad raspravimo o čeku. Čoveče, to je bio
lukav potez. Prva banka Rina je prava finansijska ustanova. Kad je Krem
pozvao da potvrdi ček, identifikacija je ukazivala da je pozvao tu banku.
Uobičajeni automatizovani glas poželeo mu je dobrodošlicu u Prvu banku
Rina u kojoj je klijent kralj, bla-bla-bla. Pritisnuo je odgovarajući broj.
Javio mu se neko ko je tvrdio da je menadžer. Pretpostavljam da je to bio
tvoj šurak, Piter Džejmison. Uhapšen je rano jutros u Fildsu, Virdžinija.”
 Maden je zatreptao. Trgao se kao da je Hodžiz iznenada zamahnuo u
pravcu njegovog lica. Džejmison je zbilja bio Madenov šurak, ali nije
uhapšen. Ne po Hodžizovom znanju.
„Džejmison se predstavio kao Fred Dolihgs. Uverio je gospodina
Krema da na nekoliko računa u Prvoj banci Rina imaš više od dvanaest
miliona dolara. Siguran sam da je bio uverljiv, ali je identifikacija poziva
bila najvažniji element prevare. Taj detalj je postignut pomoću krajnje
nezakonitog kompjuterskog programa. Moja pomoćnica zna s
kompjuterima. Provalila je taj deo priče. Samo upotreba tog programa
mogla bi ti doneti šesnaest do dvadeset meseci u federalnoj bajbokani.
Ima toliko toga. Pre pet godina si uz Džejmisonovu pomoć hakovao
Generalno računovodstveno odeljenje. Uspeli ste da maznete gotovo
četiri miliona dolara.”
„Ti si lud.”
„Za većinu ljudi četiri miliona podeljena na dva dela bila bi dovoljna
do kraja života. Ali ti nisi od onih koji spavaju na lovorikama. Ti si samo
veliki stari tragalac za uzbuđenjem. Imam li pravo, Olivere?”
„Ne želim da razgovaram s tobom. Napao si me. Završićeš u zatvoru
zbog toga.”
„Daj mi novčanik.”
Maden je zurio u njega razrogačenih očiju. Bio je istinski zaprepašćen,
kao da nije ispraznio novčanike i bankovne račune ko zna kolikom broju
ljudi. Mrštiš se na ukus leka koji godinama prepisuješ drugima, pomislio
je Hodžiz. Baš mi je žao.
Pružio je ruku. „Daj mi novčanik.”
„Jebi se.”
Hodžiz mu je pokazao nežni razbijač. Teška čarapa je visila kao
zlokobna suza. „Daj ga, kopilane, ili će ti se smrknuti pred očima, pa ću ti
ga sam uzeti. Biraj.”
Maden je pogledao Hodžiza u oči. Shvatio je da misli ozbiljno.
Posegnuo je u unutrašnji džep sakoa - polako, oklevajući - i izvadio debeli
novčanik.
„Auh”, reče Hodžiz. „Da li je to nojeva koža?”
„Jeste.”
Hodžiz je shvatio da Maden čeka da posegne za novčanikom. Hteo je
da mu kaže da ga položi na pult između sedišta, ali je odustao od toga.
Izgleda da prevarant sporo uči. Potreban mu je neki dopunski čas da bi
shvatio ko je ovde glavni. Stoga je posegnuo za novčanikom. Maden ga je
snažno stisnuo za ruku, kao da želi da mu je smrska. Hodžiz ga je šljisnuo
po ruci razbijačem. Stisak je smesta popustio.
„Auh! Auh! Sranje!”
Maden je prineo šaku ustima. Suze su mu navrle na oči.
„Čovek ne bi trebalo da hvata ono što ne može da stisne”, reče Hodžiz.
Spakovao je novčanik. Zapitao se da li su nojevi zaštićena vrsta. Znao je
da takva pitanja ne muče ovejanog prevaranta.
Obratio mu se.
„Dobio si drugu vaspitnu packu. Ne dajem više od dve. Ovo nije igra
između policajca i osumnjičenog. Izbubecaću te kao vola u kupusu, ako
još jednom nasrneš na mene. Baš me briga što si vezan za volan. Da li si
me razumeo?”
„Jesam.” Procedio je kroz usne stisnute od bola.
„FBI te traži zbog one stvari s GRO-om. Znaš li to?”
Maden je dugo motrio razbijača. Ponovo je potvrdio.
„U Kaliforniji te traže zbog mažnjavanja rols-rojsa srebrna senka, a u
Arizoni zbog krađe građevinske opreme vredne pola miliona dolara, koju
si preprodao u Meksiku. Da li ti je to poznato?”
„Da li si ozvučen?”
„Nisam.”
Maden je odlučio da mu veruje na reč. „Odgovor na oba pitanja je
potvrdan. Dobio sam ništavnu cenu za utovarivače i buldožere. Prokleto
sam očerupan u tom poslu.”
„Siguran sam da si svetski autoritet za oblast čerupanja.”
Hodžiz je otvorio novčanik. U njemu je pronašao malo gotovine, nekih
osamdeset dolara, ali mu ona nije trebala. Imao je dvadesetak kreditnih
kartica na šest različitih imena. Hodžiz je pogledao prevaranta sa
iskrenom znatiželjom. „Kako, dođavola, uspevaš da ih pratiš?”
Maden ga nije udostojio odgovora.
Hodžiz je nastavio, s nesmanjenom znatiželjom. „Znaš li ti za stid?”
Maden je progovorio, pogleda uprtog ispred sebe: „Stari kopilan u E1
Pasu težak je sto pedeset miliona dolara. Obogatio se prodajući
bezvredna naftna nalazišta. Tačno je, odleteo sam njegovim avionom.
Nesrećnik sad ima samo cesnu 172 i lir džet 35. Siromah čovek.”
Hodžiz je pomislio: Ako ovaj tip ima moralni kompas, on uvek
pokazuje na jug. Gubim vreme pričajući s njim... ali ko je još video neke
vajde od priče?
Preturao je po novčaniku i pronašao račun za avion: dve stotine
hiljada pologa i ostatak na akreditivu Prve banke Rinoa, da bude isplaćen
posle zadovoljavajućeg probnog leta. Papir nije imao praktičnu vrednost
- avion je kupljen pod lažnim imenom, nepostojećim novcem - ali Hodžiz
nije uvek bio praktičan, niti prestar za herojska dela i skidanje skalpova.
„Da li si ga zaključao, ili si ostavio ključeve na stolu da bi ga oni
zaključali, kad ga oteraju u hangar?”
„Na stolu su.”
„Dobro. Došli smo do najvažnijeg dela našeg razgovora, Olivere. Stoga
me pažljivo slušaj. Unajmljen sam da pronađem avion i da ga preuzmem.
To je sve, kraj priče. Nisam FBI, policajac ili privatni detektiv.
Raspolažem pouzdanim izvorima podataka. Znam da si na korak od
kupovine kontrolnog paketa u nekoliko kazina pored jezera, jednog na
ostrvu Grand Bel Ker i drugog na Pti Gran Keru.” Lupnuo je aktovku
nogom. „Siguran sam da su papiri ovde, kao što sam siguran da neće biti
potpisani, ako želiš da ostaneš slobodan čovek.”
„Čekaj malo!”
„Začepi gubicu. Na terminalu Delte čeka te avionska karta na ime
Džejms Melon. To je karta u jednom pravcu do Los Anđelesa. Avion
poleće za”, pogledao je na sat, „devedeset minuta. Imaćeš dovoljno
vremena za prolaz kroza sve bezbednosne procedure. Večeras ćeš biti u
zatvoru, ako se ne ukrcaš u avion. Da li si me razumeo?”
„Ne mogu...”
„Da li si me razumeo?”
Maden - Melon, Morton, Mejson, Dilon, Kalen i bog te pita ko još sve
ne - razmišljao je o mogućnostima i uvideo da ih nema. Smrknuto je
klimnuo.
„Sjajno!! Sad ću te odvezati, uzeti lisice i izaći iz tvog vozila.
Onesvestiću te tako da se nećeš probuditi do sledeće nedelje, ako nasrneš
na mene dok budem to radio. Da li ti je sve jasno?”
„Jeste.”
„Ključevi od kola su negde u travi. Lako ćeš ih naći zahvaljujući
velikom žutom privesku. A sad stavi obe ruke na volan, onako kako te je
tata učio.”
Maden je spustio obe ruke na volan. Hodžiz je otključao lisice. Vratio
ih je u levi džep i izašao iz navigejtora. Maden se nije mrdao.
 „Želim ti prijatan dan”, reče Hodžiz, pre nego što je zatvorio vrata.

Seo je u prijus, odvezao se do kraja zgrade Zejn avijejšena. Parkirao se i

gledao kako Maden podiže ključeve od kola iz trave. Mahnuo mu je kad
se provezao pored njega. Prevarant nije odmahnuo, ali nije uspeo da
povredi Hodžizovo osetljivo srce. Pratio je navigejtor do aerodroma, na
prilično bliskom odstojanju. Načas je uključio farove, kad se Maden
zaputio ka glavnom terminalu.
Kilometar dalje zaustavio se na parkiralištu i pozvao nekadašnjeg
partnera Pita Hantlija. Odazvao s podnošljivo učtivim: „Hej, Bili, kako si”,
ali bez imalo radosti. Odnosi s Pitom zahladneli su kad je Hodžiz krenuo
svojim putem na slučaju takozvanog Mercedes Ubice (i za dlaku izbegao
ozbiljan sukob sa zakonom). Možda će ih ovaj razgovor malo otopiti. Nije
se kajao zato što je lagao tipa koji je išao ka terminalu Delte. Ako je iko
zasluživao punu kašiku vlastitog leka, to je bio Oliver Maden.
„Da li bi želeo da mazneš izuzetno sočnu ćurku, Pite?”
„Koliko sočnu?” Još je zvučao hladno, ali zainteresovano.
„Da li ti FBI-jev spisak deset najtraženijih osoba zvuči dovoljno
sočno? Trenutno se ukrcava na Deltin let 119 za Los Anđeles od dvadeset
do dva. Putuje pod imenom Džejms Malon. Pravo ime mu je Oliver
Maden. Pre pet godina je kao Oliver Mejson maznuo gomilu para od
federalne vlade. Znaš šta Ujka Sem misli o onima koji ga opelješe.” Dodao
je još nekoliko zanimljivih podataka iz Madenovog života.
„Otkud znaš da je na tom avionu?’"
„Kupio sam mu kartu. Upavo napuštam aerodrom. Povratio sam
avion. Nije bio njegov, zato što je platio polog čekom bez pokrića. Holi će
pozvati Zejn Avijejšen. Daće im sve podatke. Voli taj deo posla.”
Usledio je dug trenutak tišine. „Kada ćeš se penzionisati, Bili?”
To ga je pogodilo. „Mogao si da mi se zahvališ. Ne bi ti pala kruna s
glave.”
Pit je uzdahnuo. „Pozvaću aerodromsku službu obezbeđenja. Odmah
krećem tamo.” Progovorio je posle kraće pauze. „Hvala ti, Kermite.”
 Hodžiz se nacerio. To nije bilo bogzna šta, ali bi moglo biti začetak
zaceljenja onog što možda nije bilo slomljeno, ali jeste bilo gadno
uganuto. „Zahvali se Holi. Ona ga je ulovila. Još je nervozna u prisustvu
nepoznatih ljudi, ali ubija za kompjuterom.”
„Smatraj to obavljenim.”
„I pozdravi Izi.” Izabel Džejns bila je Pitova partnerka otkad je Hodžiz
okačio kopačke o klin. Energična crvenokosa žena bila je vrlo pametna.
Hodžiz je shvatio da će i ona ubrzo dobiti novog partnera. Pit je brojao
dane do penzionisanja.
„Učiniću to. Da li bi hteo da mi daš opis tog tipa, da bih ga prosedio
aerodromskom obezbeđenju?”
„Teško ga je promašiti. Ima dva metra, svetlosmeđe odelo, verovatno
izgleda malo ošamućeno.”
„Opaučio si ga?”
„Primirio sam ga.”
Pit se nasmejao. To je bio prijatan zvuk. Hodžiz je prekinuo vezu i
krenuo nazad u grad, u kom će postati bogatiji za dvadeset jednu hiljadu
dolara, zahvaljujući matorom teksaškom puniši Dvajtu Kremu. Zvaće ga
da bi mu preneo dobre vesti, čim sazna šta Barbster hoće od njega.

Dru Holidej (prijalo mu je da se predstavlja kao Dru među malobrojnim

prijateljima) jeo je jaja a la benedikt za svojim stolom u uglu u Žame
tužuru. Dugo je žvakao sitne zalogaje, iako je mogao da pojede čitavu
porciju iz četiri poteza i da oliže ukusni žuti sos s tanjira, kao pas činijicu.
Nije imao bližih rođaka, njegov ljubavni život već petnaest godina bio je
samo odraz u retrovizoru. Njegovi malobrojni prijatelji - ako ćemo
pošteno - behu samo poznanici. Stalo mu je samo do dve stvari - knjiga i
hrane.
Pa, ne baš.
Ovih dana se pojavila i treća.
Beležnice Džona Rotstajna ponovo su se pojavile u njegovom životu.
Do njegovog stola doklizao je kelner, mladić u beloj košulji i uskim
crnim pantalonama. Vezao je podužu, negovanu, tamnoplavu kosu na
potiljku, da bi istakao elegantne jagodice. Dru je duže od trideset godina
bio u maloj pozorišnoj trupi (vreme nepojmljivo brzo prolazi... iako ne
baš). Mislio je da bi Vilijam mogao biti savršeni Romeo, pod uslovom da
zna da glumi. Dobri kelneri uvek pomalo glume.
„Hoćete li još nešto, gospodine Holideju?”
Da! pomislio je. Još dve porcije ovoga, i tortu od jagoda!
„Mislim da bi mi još jedna šolja kafe prijala.”
Vilijam se osmehnuo. Ogolivši zube koji su znali samo za najbolju
zubarsku negu. „Vratiću se dok udarite dlanom o dlan.”
Dru je žalosno odgurnuo tanjir od sebe. Na njemu je ostalo još malo
žumanceta i sosa. Izvukao je beležnicu prestižne marke sa isplaniranim
obavezama. Prešao je preko četvoromesečnih žvrljotina - adresa,
podsetnika, cena knjiga koje je naručio i koje će naručiti za mušterije.
Blizu kraja, na praznoj strani, bila su samo dva imena. Prvo je bilo Džejms
Hokins. Pitao se da li je u pitanju slučajna podudarnost ili ga je dečak
namerno izabrao. Da li klinci još čitaju Roberta Luisa Stivensona? Kladio
bi se da ovaj čita. Naposletku, tvrdio je da studira književnost. Džim
Hokins je narator Ostrva s blagom.
Ispod Džejmsa Hokinsa pisalo je drugo ime. Piter Sobers.

Sobers - što će reći Hokins - prvi put se pojavio u prodavnici pre dve
nedelje. Krio se iza smešnih adolescentnih brkova, koj nisu imali kad da
porastu. Nosio je naočari s crnim rožnatim okvirima poput onih koje je
Dru (tada Endi) šetao kad je Džimi Karter bio predsednik. Tinejdžeri po
pravilu nisu svraćali u radnju. Druu nisu nedostajali. Ponekad bi se
zainteresovao za nekog mladića - na primer, za kelnera Vilijama - ali su
tinejdžeri imali običaj da budu nemarni s vrednim knjigama. Grubo su se
odnosili prema njima. Vraćali su ih na police u naopakom položaju, čak
su ih i ispuštali. Gajili su i žalosnu tendenciju ka kradi.
Ovaj je izgledao kao neko ko će se okrenuti u mestu i zašprintati ka
vratima ako Dru kaže bu. Nosio je jaknu Gradskog koledža, iako je bilo
pretopio za nju. Dru je čitao Šerloka Holmsa. Sabrao je jaknu s brkovima i
rožnatim okvirima i izračunao da pred sobom ima tipa koji pokušava da
izgleda starije, kao balavac koji pokušava da se prokrijumčari u neki od
noćnih klubova u centru, umesto u knjižaru specijalizovanu za retka
izdanja.
Hteo bi da poverujem da imaš najmanje dvadeset jednu godinu,
pomislio je Dru. Poješću šešir, ako imaš i dan više od sedamnaest. Nisi
došao ovamo da razgledaš knjige, zar ne? Verujem da imam posla s
klincem na važnom zadatku.
Ispod ruke je nosio veliku knjigu i žutosmeđu kovertu. Prvo je
pomislio da klinac želi procenu nekog buđavog toma, pronađenog na
tavanu. Uočio je poznatu purpurnu nalepnicu na koricama knjige, kad mu
se gospodin Brka oklevajući približio.
Dru je isprva hteo da mu kaže Zdravo, sinko. Suzbio je taj poriv.
Pustiće klinca da nastupi sa svojom koledž maskom. Kako bi to moglo da
mu naškodi?
„Dobar dan, gospodine. Mogu li vam pomoći?”
Gospodin Brka dugo nije progovarao. Tamnosmeđi brkovi bili su u
oštrom kontrastu s njegovim obrazima. Dru je shvatio da rešava da li da
ostane ili promrsi Mislim da ne možete i potpraši petama. Jedna reč bila bi
dovoljna da ga natera u beg. Dru je patio od radoznalosti, ne tako retke
bolesti među antikvarima. Stoga je počastio dečaka najprijatnijim „ne bih
povredio ni muvu” osmehom. Ćutke ga je posmatrao sklopljenih ruku.
„Pa...”, konačno će dečak. „Možda biste mogli.”
Dru je podigao obrve.
„Prodajete retka zdanja, ali ih i kupujete, zar ne? Tako piše na vašem
veb-sajtu.”
„Kupujem ih, ako procenim da ih mogu preprodati uz zaradu. Takva
je priroda ovog posla.”
Činilo mu se da može da vidi kako maskirani klinac prikuplja
hrabrost. Prišao je stola na kom je svetlosni krug staromodne lampe
osvetljavao papirnati haos. Dru je pružio ruku. „Endru Holidej.”
Dečak ju je kratko prodrmao i povukao, kao da se boji da će biti
povučena. „Ja sam Džejms Hokins.”
„Drago mi je što smo se upoznali.”
„Uh-huh. Mislim... da imam nešto što bi vas moglo zanimati. Nešto za
šta bi kolekcionar mogao platiti mnogo novaca. Ako je pravi kolekcionar
u pitanju.”
„Nadam se da to nije knjiga koju nosite?” Dru je iz ove blizine mogao
da pročita naslov. Poruke s Olimpa. Podnaslov nije bio na omotu, ali je
Dru odavno imao primerak u svojoj biblioteci, znao ga je napamet: Pisma
dvadesetorice velikih američkih pisaca, ispisana njihovom rukom.
„Bože, ne. Ne mislim na ovu.” Džejms Hokins se kratko, nervozno
nasmejao. „Poneo sam je zbog poređenja.”
„Vrlo dobro. Recite šta nudite.”
Na trenutak je izgledalo da „Džejms Hokins” nije siguran kako će to
učiniti. Nabio je žućkastosmeđi koverat dublje ispod ruke i počeo da
žurno lista sjajne stranice Poruka s Olimpa. Prošao je pisamce u kom je
Fokner grdio kompaniju iz Oksforda, Misisipi, zbog zaturene narudžbine,
otužno pismo Judore Velti Ernestu Hemingveju, žvrljotina o bog te pita
čemu Šervuda Andersona i spisak za bakalnicu koji je Robert Pen Voren
ukrasio s nažvrljana dva razigrana pingvina. Konačno je pronašao ono
što je tražio i spustio knjigu na sto. Okrenuo ju je prema Druu. „Evo,
ovde”, rekao je. „Pogledajte ovo.”
Druovo srce je poskočilo kad je pročitao naslov: Džon Rotstajn
Flatieri O’Konor. Pažljivo fotografisana poruka bila je napisana na papiru
na linije iscepanom iz jeftine sveske. Rotstajnov sitni uredni rukopis, tako
različit od onog većine pisaca, bio je lako prepoznatljiv.

Devetnaesti februar 1953.

Draga moja Flaneri O’Konor,
Primio sam vaš divni roman, Mudra krv, koji ste mi tako ljubazno
potpisali. Mogu da vam kažem da je divan, zato što sam kupio
primerak čim se pojavio. Odmah sam ga pročitao. Drago mi je što
posedujem potpisani primerak, kao što sam siguran da ste se
obradovali novcu od autorskih prava zbog još jedne prodate
knjige! Uživao sam u gomili raznovrsnih likova, naročito Hejzel
Mots i Inoku Emeriju, čuvaru zoološkog vrta, s kojim bi se moj
Džimi Gold nesumnjivo lepo družio. Prozvani ste „poznavaocem
grotesknog”. Gospođice O’Konor, kritičarima je ipak promakao -
verovatno zato što ga sami nemaju - vaš otkačeni osećaj za
humor, koji ne uzima zarobljenike. Znam da se fizički ne osećate
dobro, ali se nadam da ćete uprkos tome nastaviti da radite. Vaše
delo je bitno! Još jednom vam se zahvaljujem,
 Džon Rotstajn
P. S.: još se smejem Čuvenom Piletu!!!

Dru je posmatrao pismo duže nego što je bilo neophodno, da bi se

smirio. Zatim se zagledao u dečaka koji se predstavljao kao Džejms
Hokins. „Razumete li referencu o Čuvenom Piletu? Objasniću vam je, ako
želite. To je dobar primer onog što Rotstajn naziva njenim otkačenim
smislom za humor.”
„Proverio sam. Kad je gospođica O’Konor imala šest ili sedam godina,
imala je - ili je tvrdila da je imala - pile koje je hodalo unatraške. Ljudi iz
filmskih novosti došli su da ga snime. Pile se pojavilo na filmu. Rekla je da
je to bio vrhunac njenog života i da je sve zatim bilo antiklimatično.”
„Upravo tako. Recite mi šta mogu da uradim za vas, kad smo iscrpli
temu Čuvenog Pileta?”
Dečak je duboko udahnuo i otvorio žućkastosmeđu kovertu. Iz nje je
izvadio foto-kopiju. Spustio ju je pored Rotstajnovog pisma iz Poruka s
Olimpa. Holidejevo lice ostalo je blago zainteresovano, dok ih je
upoređivao. Ispod stola je tako snažno ukrstio prste da su mu se brižljivo
potkresani nokti žarili u šake. Odmah je shvatio šta je pred njim. Zavijuci
na krajevima slova ipsilon, izdvojena slova b, slova h koja štrče i slova g
koja potanjaju. Pitanje je samo koliko toga „Džejms Hokins” zna. Možda
ne zna mnogo, ali ni malo. U protivnom se ne bi krio iza novih brkova i
naočara koja liče na ona s običnim staklima koja se mogu kupiti u
samoposlugama ili prodavnicama kostima.
Na vrhu stranice bio je zaokruženi broj 44. Ispod njega je bilo
nekoliko strofa.

Samoubistvo je kružno, ili bar tako mislim;

možda imaš svoje mišljenje.
U međuvremenu, meditiraj o ovom.
Trg nešto posle izlaska sunca,
Moglo bi se reći u Meksiku.
Ili Gvatemali, ako baš želiš.
Svuda gde u sobama
još postoje drveni stropni ventilatori.
U svakom slučaju je blanco sve do plavog neba
Izuzev razbarušenih palmi i
 rosa gde dečak ispred kafea
dremljivo pere belutke.
Na ćošku, čekajući prvi

Odlomak se tu završavao. Dru je pogledao dečaka.

„Priča o prvom autobusu koji kreće s okretnice”, rekao je. „To su oni
koji idu ispod žica. Zove ih trolejbusima. To je španska reč za trole. Žena
naratora pesme ili njegova devojka sedi mrtva u ćošku sobe. Ubila se. Tek
što ju je pronašao.”
„Ne izgleda mi kao besmrtna poezija”, reče Dru. Ništa drugo nije
mogao da smisli, zbog posvemašnjeg zaprepašćenja. Pesma je, nezavisno
od kvaliteta, bila prvo novo delo Džona Rotstajna koje se pojavilo u
poslednjih pola stoleća. Nije ga video niko osim autora, ovog dečaka i
samog Drua. I možda Morisa Belamija. To je bilo vrlo malo verovatno, s
obzirom na broj ukradenih beležnica i vreme koje mu je stajalo na
raspolaganju.
Radilo se o velikom broju.
Bogo moj, o velikom broju beležnica.
„Ne, ovo nije Vilfred Oven ili T. S. Eliot, ali ne mislim da je u tome
stvar. A vi?”
Dru je najedanput postao svestan da ga „Džejms Hokins” pažljivo
posmatra. I šta vidi? Verovatno previše toga. Dru je navikao da igra s
kartama priljubljenim uz grudi - morao je to činiti u poslu u kom je
obaranje cene pri kupovini bilo jednako važno koliko i pelješenje kupaca
pri prodaji - ali se ovo moglo porediti s Titanikom, koji naglo izranja na
površinu Atlantskog okeana, izlupan i zarđao, ali neporecivo prisutan.
U ovakvom slučaju valja priznati očigledno.
„Nije, verovatno nije.” Fotokopija i pismo O’Konorovoj još su bili
jedno pored drugog. Dru je zdepastim prstom lutao između tačaka
poređenja. „Ako je u pitanju falsifikat, prokleto je kvalitetno urađen.”
„Nije falsifikat.” Dečak je pokazivao nepokolebljivo samopouzdanje.
„Gde ste je nabavili?”
Dečak se upustio u krajnje neuverljivu priču. Ujka Fil je umro u
Klivlandu i zaveštao zbirku knjiga mladom Džejmsu. U njoj je našao šest
skupih sveščića, tomove knjiga meseca iz čitalačkog kluba i knjige s
mekim povezom. Ispostavilo se da su sveščiće pune kojekakvih
zanimljivih stvari, uglavnom poezije, s nešto eseja i nekoliko
fragmentarnih kratkih priča, i da su to radovi Džona Rotstajna.
„Kako ste znali da je u pitanju Rotstajn?”
„Prepoznao sam njegov stil, čak i u pesmama”, rekao je Hokins.
Očigledno je da je pripremio odgovor na ovo pitanje. „Studiram američku
književnost na Gradskom koledžu. Pročitao sam najveći deo njegovog
opusa. Ova je, na primer, o Meksiku. Rotstajn je šest meseci lutao po toj
zemlji, nakon napuštanja vojne službe.”
„Zajedno s desetak drugih značajnih američkih pisaca, uključujući
Ernesta Hemingveja i tajanstvenog Bernarda Travena.”
„Jašta, ali pogledajte ovo.” Dečak je izvukao i drugu foto-kopiju iz
koverte. Dru je naložio sebi da ne poseže pohlepno za njom. Ponašao se
kao da je ovaj posao radio tri, a ne trideset godina, ali ko bi ga mogao
kriviti? Ovo je velika stvar. Ovo je nešto golemo. Problem je u tome što je
i Džejms Hokins to znao.
Ah, ali on ne zna ono što ja znam, recimo njihovo poreklo. Ukoliko ga
Moris ne koristi kao marionetu. Koliko je to moguće, dok trune u
Vejnsvilu?
Na prvi pogled dalo se zaključiti da je rukopis na drugoj strani ispisan
istom rukom, ali ne tako uredno. U odlomcima poezije nije bilo
precrtavanja i pisanja po marginama, ali ih je ovde bilo mnogo.
„Mislim da ih je pisao pijan”, reče dečak. „Znate, mnogo je pio. Zatim
je prekinuo. Naglo ga je ostavio i više nikad nije pio. Pročitajte. Videćete o
čemu se radi.”
Zaokruženi broj na vrhu strane bio je 77. Počinjao je usred rečenice.

nikad očekivao. Iako su dobri prikazi na kraći rok uvek slatki

zalogajčići, čovek shvati da na duži rok dovode do problema s
varenjem - nesanice, noćnih mora, čak i problema s
preduzimanjem, sve hitnijeg popodnevnog sranja. Glupost se
lakše zapaža u dobrim, nego u lošim prikazima. Posmatranje
Džimija Golda kao neke vrste merila, čak HEROJA, isto je kao
tvrđenje da je neko poput Bilija Kida (ili Čarlsa Starkvedera12,
njegovog najbližeg dvadesetovekovnog avatara), američka ikona.
Džimi je ono što Džimi jeste, baš kao ja ili vi. On nije stvoren po
ugledu na Haka Fina već Etjena Lantjea, najvećeg lika
devetnaestovekovne književnosti! Povukao sam se van domašaja
oka javnosti, zato što je to oko inficirano i zato što nema razloga
 da mu se nude novi materijali. Džimi bi rekao: „Sranje je

Tekst se tu završavao, ali je Dru znao šta sledi. Bio je siguran da i

Hokins zna. To je bio Džimijev glasoviti moto, koji se i posle toliko godina
mogao videti na majicama.
„Pogrešno je napisao glupost.” Druu ništa drugo nije palo na pamet.
„Uh-uh i materijali. To su prave greške, neispeglane uredničkom
intervencijom.” Dečakov pogled je blistao. Dru je često viđao taj sjaj, ali
nikad u očima tako mlade osobe. „Živa je, to ja mislim. Živa je i diše.
Vidite šta kaže o Etjenu Lantjeu? To je glavni lik Žerminala, Emila Zole. I
nov je! Da li shvatate? To je novi pogled na svima poznatog junaka, iz
pera samog pisca! Kladio bih se da bi neki kolekcionar debelo platio za
original, kao i ostale stvari koje imam.”
„Kažete da posedujete šest beležnica?”
„Uh-huh.”
Šest. Ne stotinu ili više. Ako ima samo šest, sigurno ne nastupa za
Belamijev račun, izuzev ako Moris iz nekog razloga nije podelio plen. Dru
nije mogao da zamisli kako njegov stari drugar radi tako nešto.
„Srednje su veličine. Imaju osamdesetak stranica. To je četiri stotine
osamdeset stranica. Ima mnogo belog prostora - uvek je tako s pesmama
- ali nisu sve pesme. Ima i kratkih priča. Jedna je o Džimiju Goldu u
detinjstvu.”
Ovo je pravo pitanje: da li on, Dru, stvarno veruje da momčić ima
samo šest beležnica? Da li je moguće da dečak zadržava dobre stvari za
sebe? I ako je tako, da li ih zadržava zato što želi da ostatak proda kasnije,
ili zato što uopšte ne želi da ih proda? Sjaj u njegovim očima govorio je u
prilog drugog razloga, iako dečak toga još možda nije bio svestan, na
spoznajnoj ravni.
„Gospodine? Gospodine Holideju?”
„Oprostite. Upravo sam pokušavao da svarim ideju da bi ovo mogao
biti novi Rotstajnov materijal.”
„Jeste”, reče dečak, bez trunke sumnje. „Pa, koliko?”
„Koliko bih ja platio?”, Dru je procenio da bi sinko sad mogao biti
odgovarajući izraz, pošto je cenkanje otpočelo. „Sinko, nije da sam nešto
imućan. Niti sam u potpunosti ubeđen da nemam posla s falsifikatima.
Moram da vidim te beležnice.”
Dru je opazio kako Hokins grize usnu iza prvih brkova. „Nisam
govorio o onom što biste vi platili, već o kolekcionarima. Sigurno
poznajete nekog voljnog da potroši velike pare za ovako retku robu.”
„Poznajem jednog-dvojicu.” Znao ih je desetak. „Ali ne bih mogao da
im se obratim na osnovu dve fotokopirane stranice. Što se tiče eksperta
za rukopis koji bi proverio autentičnost... to bi moglo biti rizično. Znate,
Rotstajn je ubijen, što beležnice čini ukradenom robom.”
„Ne ako ih je dao nekom pre nego što je ubijen”, hitro je odvratio
dečak. Dru je ponovo morao da podseća sebe da se momak pripremao za
ovaj susret. Iskustvo je na mojoj strani, pomislio je. Iskustvo i veština.
„Sinko, nema načina da se tako nešto dokaže.”
„Baš kao što nema načina da se dokaže da nije bilo tako.”
Znači: ćorsokak.
Dečak je hitro zgrabio dve foto-kopije. Vratio ih je u žućkastosmeđu
kovertu.
„Čekaj malo”, zabrinuto će Dru. „Auh. Polako.”
„Ne želim da čekam. Mislim da sam pogrešio kad sam došao ovamo. U
Kanzas Sitiju postoje Džaretova prva i retka izdanja. Oni su jedni od
najvećih antikvarnih knjižara u zemlji. Njima ću ovo ponuditi.”
„Pozvaću neke ljude, ako sačekaš nedelju dana”, reče Dru. „Ali moraš
da ostaviš foto-kopije.”
Dečak je oklevao. Konačno je rekao: „Šta mislite, koliko biste mogli da
dobijete?”
„Za gotovo pet stotina stranica neobjavljenog - dođavola,
neotkrivenog - Rotstajnovog materijala? Kupac će verovatno zahtevati
makar kompjutersku analizu rukopisa. Ima nekoliko dobrih programa za
to. Pod pretpostavkom da sve bude u redu, možda...” Odlučio se za
najmanju moguću sumu koju je mogao pomenuti a da ne zazvuči
apsurdno. „Možda pedeset hiljada dolara.”
Džejms Hokins je prihvatio, ili je bar tako izgledalo. „Kolika bi bila
vaša provizija?”
Dru se nenapadno nasmejao. „Sinko... Džejmse... nijedan trgovac ne bi
prihvatio proviziju za sklapanje ovakvog posla. Ne dok je stvaralac -
pravnim rečnikom vlasnik predmeta trgovine - ubijen, a materijal možda
ukraden. Podelićemo novac na ravne časti.”
„Nećemo”, smesta će dečak. Možda nije mogao da pusti opake brkove
o kakvim je sanjao, ali je imao muda i pameti. „Sedamdeset-tri-deset. U
moju korist.”
 Dru je mogao da prihvati ponuđeni odnos. Dobio bi nekih četvrt
miliona za šest beležnica i dao dečaku sedamdeset procenata od pedeset
hiljadarki, ali zar „Džejms Hokins” ne očekuje od njega da se makar malo
cenka? Da li bi bilo sumnjivo, ako ne bi to učinio?
„Šezdeset-četrdeset. To je moja poslednja ponuda. U cenu je
uključeno i pronalaženje kupca. To znači da ćete dobiti trideset hiljada
dolara zbog onog što ste pronašli u kartonskoj kutiji s primercima Ralja i
Mostova okruga Medison u mekim koricama. Rekao bih da to nije loša
zarada.”
Dečak se prebacivao s noge na nogu. Ćutke se borio sa sobom.
Dru se vratio na „ne bih povredio ni muvu” osmeh. „Ostavite foto-
kopije kod mene. Vratite se za nedelju dana, pa ću vam reći kako stojimo.
Jedan savet - držite se dalje od Džareta. Taj čovek će vas odžepariti.”
„Želim gotovinu.”
Kao i svi ostali, pomislio je Dru.
„Trčiš pred rudu, sinko.”
Dečak se odlučio. Spustio je žućkastosmeđu kovertu na pretrpani sto.
„Važi. Vratiću se.”
Dru je pomislio: Siguran sam da hoćeš. Verujem da će moj
pregovarački položaj biti mnogo jači kad se to desi.
Pružio je ruku. Dečak ju je ponovo stisnuo, kratko kao da se boji da će
ostaviti otiske prstiju. Što je na neki način već učinio.
Dru je mirno sedeo dok „Hokins” nije izašao. Odmah zatim zavalio se
u kancelarijsku stolicu (koja je rezignirano zastenjala) i probudio
uspavani makintoš. Dve tajne bezbednosne kamere bile su iznad ulaznih
vrata. Jedna je gledala na Lejsmejkers lejn. Pokazivala je kako klinac
skreće na Aveniju Krosvej i nestaje s vidika.
Purpurna nalepnica na omotu Poruka s Olimpa bila je ključ. Na
osnovu nje znao je da se radi o knjizi iz biblioteke. Poznavao je svaki
ogranak u gradu. Ljubičasta je govorila da je to referentni tom iz
biblioteke u Ulici Garner. Takve knjige nisu se izdavale čitaocima. Da je
klinac pokušao da je prokrijumčari iz biblioteke ispod jakne Gradskog
koledža, sigurnosna vrata bi zazujala kad bi prošao kroz njih, zato što je
ljubičasta nalepnica i sredstvo za zaštitu od krađe. Taj sled razmišljanja ,
udružen s činjenicom da je dečak načitan, doveo ga je do logičnog
zaključka dostojnog Holmsa.
Dru je otišao na veb-sajt biblioteke u Ulici Garner s bogatim menijem:
LETNJE RADNO VREME, DECA & TINEJDŽERI, PREDSTOJEĆI DOGAĐAJI,
KLASIČNI FILMSKI SERIJALI, i zadnja, ali daleko od poslednje stavke:
UPOZNAJTE NAŠE OSOBLJE.
Dru Holidej je kliknuo na nju. Nije morao da nastavi da klikće, makar
za početak. Iznad kratkih biografija bila je grupna fotografija osoblja,
dvadesetak njih na travnjaku biblioteke. Iznad njih je bila statua Horasa
Garnera s otvorenom knjigom u ruci. Svi su se smešili, uključujući i
njegovog dečaka, sans brkova i lažnih naočara. Bio je u drugom redu,
treći s leva. U šturoj biografiji pisalo je da je gospodin Piter Sobers učenik
srednje škole Nortfild i da radi nepuno radno vreme. Nadao se da će
studirati engleski, s naglaskom na bibliotekarstvu.
Dru je nastavio istraživanje, potpomognuto prilično neobičnim
prezimenom. Blago se znojio. Kako i ne bi? Šest beležnica već su izgledale
jadno, kao mrvice. Sve one - od kojih neke sadrže četvrti roman o Džimiju
Goldu, ako je njegov ludi prijatelj bio u pravu pre toliko godina - mogle bi
da vrede čitavih pedeset miliona dolara, ako se razdvoje i prodaju
različitim kolekcionarima. Samo četvrti roman o Džimiju Goldu mogao bi
vredeti dvadeset. Mori Belami sedeo je u zatvoru, što znači da mu je
jedina prepreka na putu do bogatstva bio tinejdžer koji je tek počeo da
pušta brkove.

10

Kelner Vilijam vratio se s Druovim računom. Zatekao je amerikan

ekspres karticu u kožnoj fascikli. Znao je da neće biti odbijena. Nije bio
tako siguran u dve druge kartice, ali se trudio da ameks ostane čist, zato
što ju je koristio u poslovnim transakcijama.
Posao u poslednjih nekoliko godina nije išao najbolje, iako bog zna da
je trebalo da bude dobar. Ma, trebalo je da bude sjajan, pogotovo od
2008. do 2012. godine, kad je američka ekonomija bila u čabru iz kog nije
mogla da se iskobelja. U takvim vremenima vrednost dragocenosti -
opipljivih stvari, za razliku od kompjuterskih bajtova Njujorške berze -
uvek raste. To se odnosi na zlato i dijamante, ali i na umetnine,
antikvitete i retke knjige. Jebeni Majki Džaret iz Kanzas Sitija sad vozi
porše. Dru je to video na njegovoj fejsbuk stranici.
Pomislio je na drugi susret s Piterom Sobersom. Bilo bi bolje da klinac
nije saznao za treći kredit; to je bila prekretnica. Možda je bila.
Druovi finansijski problemi počeli su s tom prokletom knjigom
Džejmsa Ejdžija, Slavimo slavne ljude. Divan primerak, u besprekornom
stanju, potpisao ga je Ejdži i Voker Evans, fotograf. Kako je mogao da zna
da je ukraden?
Dobro, verovatno je znao. Sigurno je da su sve crvene zastave bile
podignute i da je trebalo da je se kloni, ali prodavač nije znao ništa o
njenoj pravoj vrednosti. Dru je malčice spustio gard. Nedovoljno da
završi u zatvoru. Hvala dobrom bogu. I pored toga se suočavao s
dugoročnim posledicama lošeg poslovnog poteza. Od 1999. godine
pratila ga je izvesna aura na svakoj konvenciji, simpozijumu, i aukciji
knjiga. Ugledni trgovci i kupci su ga izbegavali, izuzev - u tome je bilo
izvesne ironije - ako ne bi imali nešto donekle sumnjivo, što su hteli da
utope, s brzom zaradom. Ponekad, kad mu san nije hteo na oči,
razmišljao je: Guraju me na tamnu stranu. Nisam ja kriv. Ja sam žrtva u
ovoj priči.
Piter Sobers je zbog svega toga bio još važniji.
Vilijam se vratio s kožnom fasciklom, ozbiljnog lica. Druu se to nije
dopalo. Možda je kartica odbijena. Njegov najdraži kelner se nasmejao.
Dru je ispustio dah koji je zadržavao u obliku tihog uzdaha.
„Hvala vam, gospodine Holideju. Uvek mi je drago da vas vidim.”
„I meni je, Vilijame. I meni je.” Duboko je uzdahnuo i gurnuo karticu -
malčice svijenu, ali ne i slomljenu - u novčanik.
Na ulici, na povratku u radnju (nikada mu nije palo na pamet da ne
korača već da se ljulja), upravio je misli na dečakovu drugu posetu, koja
je prošla prilično dobro, ali ni približno u skladu s njegovim nadama i
očekivanjima. Dečak se pri prvom susretu osećao toliko napeto da je Dru
strahovao da bi mogao da uništi dragocene rukopise na koje je nabasao.
Sjaj u njegovim očima nije govorio u prilog tako nečeg, pogotovo dok je
pričao o drugoj foto-kopiji, punoj pijanog bulažnjenja protiv kritičara.
Živa je, rekao je Sobers. Ja tako mislim.
Da li dečak može da je ubije? Zapitao se Dru kad je ušao u radnju i
okrenuo natpis ZATVORENO na OTVORENO. Nije tako mislio. Ne bi to
mogao, kao što ne bi mogao da dozvoli vlastima da odnesu to blago,
uprkos pretnji.
 Sutra je petak. Dečak je obećao da će doći odmah posle škole, da bi
zaključili posao. Misli da će to biti pregovaranje, da još raspolaže nekim
adutima. Možda ih ima... ali Druovi su jači.
Svetlost na telefonskoj sekretarici je treptala. To je verovatno neko ko
želi da mu uvali osiguranje ili da ga opomene na plaćanje rate za gradski
automobil (pomisao da se Džaret vozika u poršeu po Kanzas Situju
duboko ga je uznemirila), ali nije mogao da zna dok ne proveri. Našao se
nadomak miliona, ali moraće da živi i radi kao i obično, dok ih se ne
dokopa.
Prišao je sekretarici da bi proverio ko je zvao, dok je bio na ručku.
Prepoznao je Sobersov glas, već posle prve reči.
Slušao ga je stisnutih pesnica.

11

Kad je prevarant koji se predstavljao kao Hokins došao u petak, posle

prve posete, brkovi su mu bili za nijansu gušći, ali je korak bio jednako
oprezan. Podsećao je na životinju koja se oprezno primiče ukusnom
mamcu. Dru je dotad saznao veoma mnogo o njemu, njegovoj porodici i o
foto-kopiranim stranicama beležnice. Tri različite kompjuterske
aplikacije potvrdile su da su pismo Fleneri O’Konor i pisanije na foto-
kopijama delo iste osobe. Dve aplikacije su poredile rukopis. Treća - ne
sasvim pouzdana, s obzirom na veličinu skeniranih uzoraka - ukazivala je
na dosledne stilske sličnosti, koje je dečak već uočio. Analize će biti
korisna pomagala za predstavljanje beležnica mogućim kupcima. On nije
sumnjao u verodostojnost beležnica, pošto je pre trideset pet godina
video jednu od njih, na stolu ispred Hepi kapa.
„Zdravo”, rekao je Dru. Ovog puta nije pružio ruku.
„Zdravo.”
„Nisi doneo beležnice.”
„Hoću da prvo čujem cenu. Rekao si da ćeš pozvati neke ljude.”
Dru nikog nije zvao. Još je bilo prerano za to. „Dao sam ti cenu, ako se
sećaš. Rekao sam ti da ćeš dobiti trideset hiljada dolara.”
Dečak je odmahnuo glavom. „To nije dovoljno, baš kao ni srazmera
šezdeset-četrdeset. Moraće da bude sedamdeset-trideset. Nisam glup.
Znam šta imam.”
„I ja znam koješta. Tvoje pravo ime je Piter Sobers. Ne ideš u Gradski
koledž, već u srednju školu Nortfild i radiš u biblioteci u Ulici Garner, s
nepunim radnim vremenom.”
Dečakove oči su se razrogačile. Zinuo je od čuda. Zaljuljao se na
nogama. Dru je načas pomislio da će se onesvestiti.
„Kako...”
„Ključ je bila knjiga koju si doneo. Poruke s Olimpa. Prepoznao sam
sigurnosnu bibliotečku nalepnicu za referentne naslove. Posle toga je
bilo lako. Znam i gde živiš - u Ulici sikamora.” Ta činjenica imala je
savršeni, čak božanski smisao. Moris Belami je živeo u Ulici sikamora, u
istoj kući. Dru nikad nije bio u njoj - verovatno zato što Moris nije hteo da
upozna njegovu vampirsku majku - ali su podaci to dokazivali. Da li su
beležnice bile skrivene iza zida u podrumu ili zakopane ispod poda u
garaži? Dru se mogao opkladiti da ih je dečak tamo našao.
Nagnuo se napred koliko mu je mešina dozvoljavala. Presreo je
dečakov smeteni pogled.
„To nije sve. Tvoj otac je 2009. godine ozbiljno povređen u Masakru
kod Gradskog centra. Bio je tamo zato što je ostao bez posla zbog
sunovrata ekonomije 2008. godine. Nedeljne novina su pre nekoliko
godina objavile opširnu priču o načinu na koji se neke žrtve bore s
posledicama masakra. Tvoja porodica se preselila na Nort Sajd, posle
očeve povrede, što je sigurno bio veliki korak nazad. Sobersovi su se
dočekali na obe noge. Trpeli ste udarce sudbine. Samo je tvoja majka
prihodovala. Veliki broj ljudi je još gore prošao. Predstavljeni ste kao
otelotvorenje priče o američkom uspehu. Život vas je oborio na tle?
Ustali ste, otrli prašinu i vratili u trku! Izuzev što članak nije ponudio
objašnjenje kako ste to postigli. Imam li pravo?”
Dečak je ovlažio usne. Pokušao je da progovori, ali nije mogao.
Pročistio je grlo i pokušao ponovo. „Odlazim. Grdno sam pogrešio kad
sam ovamo došao.”
Okrenuo je leđa stolu.
„Pitere, garantujem ti da ćeš večeras biti u zatvoru, ako izađeš kroz ta
vrata. Čitav život je pred tobom. To bi bila velika šteta.”
Sobers se okrenuo, razrogačenih očiju. Drhtao je otvorenih usta.
„Istražio sam i Rotstajnovo ubistvo. Policija veruje da su lopovi koji su
ga ubili odneli beležnice zato što su bile u sefu s novcem. Knjige po
njihovoj teoriji nisu ono što provalnici obično odnose, već gotovina.
Veliki broj ljudi u gradu u kom je živeo znao je da starac drži značajnu
količinu novca u kući. Te priče su se godinama prepričavale u Talbot
Kornersu. Pogrešne osobe su po svoj prilici odlučile da provere njihovu
istinitost. I bile su istinite, zar ne?”
Sobers je prišao stolu. Polako, korak po korak.
„Mislim da si pronašao ukradene beležnice, ali i nešto ukradenog
novca. Dovoljno da tvoja porodica preživi dok otac doslovce ne stane ne
noge, pošto u novinskom članku piše da je bio ozbiljno povređen. Da li
tvoji roditelji znaju za to, Pitere? Da li su upućeni? Da li su te mama i tata
poslali ovamo da prodaš beležnice kad je gotovina potrošena?”
Većina ovog behu nagađanja - Dru se nije sećao da li je Moris ijednom
rečju pomenuo novac onog dana ispred Hepi Kapa - ali je video da je
svako od njih pogodilo metu kao snažni udarac u lice ili trbuh. Preplavilo
ga je zadovoljstvo detektiva svesnog da je pratio pravi trag.
„Ne znam o čemu govorite.” Dečak je zvučao kao telefonska
sekretarica, a ne kao ljudsko biće.
„Ni priča o samo šest beležnica ne pije vodu. Rotstajn se povukao
1960. godine, nakon izdavanja poslednje kratke priče u Njujorkeru.
Ubijen je 1978. godine. Teško je poverovati da je za osamnaest godina
ispisao samo šest beležnica od osamdeset strana. Kladio bih se da ih je
bilo više, mnogo više.”
„Ne možete da dokažete nijednu od tih tvrdnji.” Dečak je još uvek
govorio istim robotski monotonim glasom. Posrtao je. Pašče posle dva ili
tri udarca. Dru je silno uživao u igri mačke i miša.
„Šta će policija naći, ako ti zakuca na vrata s nalogom za pretres,
mladi prijatelju?”
Sobers nije pao, već se pribrao. To bi bilo vredno divljenja da nije
škodilo Druovim planovima. „A kako stoje stvari s vama, gospodine
Holideju? Već ste zapali u neprilike zbog toga što ste prodali ono što po
zakonu niste smeli.”
U redu, to je bio udarac... ali neznatan. Dru je raspoloženo klimnuo.
„Zbog toga si došao kod mene, zar ne? Doznao si za ono s Ejdžijem i
pomislio da bih mogao da ti pomognem u nekom nezakonitom poslu.
Samo što su mi ruke bile čiste tada, kao što su i sada.” Raširio ih je da bi
naglasio poentu. „Reći ću da mi je trebalo izvesno vreme da se uverim da
je ono što pokušavaš da prodaš prava stvar i da sam obavio svoju
dužnost i pozvao policiju, čim sam bio siguran u to.”
„Ali to nije istina! Nije, i vi to znate!”
Dobro došao u stvarni svet, Pitere, pomislio je Dru. Ćutao je, da bi
klincu dao vremena da ispita zamku u kojoj se našao.
„Mogu da ih spalim.” Sobers kao da je govorio sam sa sobom, umesto
s Druom. Preispitivao je tu ideju. „Mogao bih da odem k... tamo gde su, i
da ih jednostavno spalim.”
„Koliko ih ima? Osamdeset? Sto dvadeset? Sto četrdeset? Pronaći će
tragove, sinko. Pepeo. Imam foto-kopirane stranice, čak i ako ga ne nađu.
Pitaće kako je tvoja porodica uspela da opstane u velikoj krizi, s teško
povređenim ocem i velikim medicinskim troškovima. Mislim da bi
sposoban računovođa brzo uvideo da su vaši troškovi bili znatno veći od
prihoda.”
Dru nije znao da li je ovo tačno, ali nije ni klinac. Bio je na ivici panike,
što je bilo dobro. Uspaničeni ljudi razmišljaju slabo ili nikako.
„Nema dokaza.” Sobersov glas bio je tek nešto jači od šapata. „Novac
je nestao.”
„Siguran sam da jeste ili ne bi bio ovde. Ali finansijski trag ostaje. I ko
će ga slediti izuzev policije? Poreznici! Možda će i mama i tata završiti u
zatvoru zbog izbegavanja poreza. Tvoja sestra - Tina, ako se ne varam? -
u tom slučaju ostaće sama. Možda ima staru tetku kod koje će živeti dok
roditelji ne izađu na slobodu.”
„šta hoćete?”
„Ne budi glup. Hoću beležnice. Sve njih.”
„Šta ću dobiti, ako vam ih dam?”
„Dobićeš saznanje da si slobodan i čist. To je neprocenjivo blago, u
tvojoj situaciji.”
„Vi to ozbiljno?”
„Sinko...”
„Ne zovite me tako!” Dečak je stisnuo pesnice.
„Razmisli, Pitere. Prijaviću te policiji, ako odbiješ da mi predaš
beležnice. Moj uticaj na tebe nestaće kad mi ih predaš, zato što sam
primio ukradenu robu. Bićeš bezbedan.”
Druov desni kažiprst sve vreme je lebdeo iznad dugmeta za
aktiviranje nečujnog alarma ispod stola. Pritiskanje tog dugmeta bila je
poslednja stvar koju bi uradio na svetu, ali se unervozio pri pogledu na
dečakove stisnute pesnice. Uspaničeni Sobers može pomisliti da postoji
samo jedan način da zatvori usta Drua Holideja. Dečak možda nije znao
da sigurnosna kamera snima njihov razgovor.
„Dok ćete vi napuniti džepove stotinama hiljada dolara”, gorko će
Sobers. „Možda i milionima.”
„Pomogao si porodici da prebrodi teška vremena”, reče Dru. Mislio je
da doda čemu pohlepa, ali bi to pod ovim okolnostima moglo zvučati
malo... neprikladno. „Mislim da bi trebalo da se zadovoljiš time.”
Mogao je da pročita odgovor s dečakovog lica: Lako je tebi da pričaš.
„Potrebno mi je vreme da razmislim.”
Dru je klimnuo, ali ne u znak slaganja. „Shvatam kako se osećaš, ali ti
ga neću dati. Dajem ti reč da će te policijska kola sačekati ispred kuće,
ako izađeš na ta vrata.”
„A vi ćete izgubiti zamašnu dobit.”
Dru je slegnuo ramenima. „Ne bi mi bio prvi put.” Iako nikad nije
izgubio ovakvu sumu.
„Moj otac se bavi nekretninama, da li vam je to poznato?”
Iznenadna promena teme malo je izbacila Drua iz ravnoteže. „Da,
doznao sam to istražujući tvoj slučaj. Ima svoj poslić. Drago mi je zbog
toga, iako sumnjam da mu je deo novca Džona Rotstajna poslužio kao
početni kapital.”
„Zamolio sam ga da istraži sve knjižare u gradu”, reče Sobers. „Rekao
sam da pišem sastav o uticaju elektronskih knjiga na tradicionalne
knjižare. Uradio sam to pre nego što sam vas prvi put posetio, dok sam se
predomišljao da li da povučem rizičan potez. Doznao je da ste prošle
godine podigli treći kredit na račun ove nekretnine. Rekao je da vam je
dodeljen samo zato što ste na prestižnoj, popularnoj lokaciji.”
„Mislim da to nema nikakve veze s predmetom razgovora...”
„Imate pravo kad kažete da smo imali mnogo problema, i znate šta?
Zbog toga mogu da nanjušim one koji su u nevolji, iako sam klinac.
Možda upravo zato. Mislim da ste zaduženi do guše.”
Dru je podigao prst koji je lebdeo iznad dugmeta za aktiviranje
nečujnog alarma. Uperio je njime u Sobersa. „Ne zajebavaj se sa mnom,
klinac.”
Dru je video kako crvenilo izbija na dečakovom licu, kao i nešto što
mu se nije dopadalo i što nije hteo da izazove: gnev.
„Znam da pokušavate da me preveslate na brzaka. To vam neće poći
za rukom. Da, naravno, imam njegove beležnice. Sto šezdeset pet
komada. Nisu sve pune, ali većina jeste. I znate šta? Ne postoji triologija o
Goldu, već ciklus romana. U beležnicama su još dva romana. Prve ruke, ali
prilično čiste.”
Dečak je govorio sve brže. Druu je iz njegove priče bilo jasno da
raspolaže prilično tačnom slikom situacije.
„Skrivene su, ali pretpostavljam da imate pravo. Policija će ih naći,
ako ih pozovete. Samo što moji roditelji nisu ništa znali. Mislim da će
policija poverovati u to. Što se mene tiče... još sam maloletan.” Slabašno
se osmehnuo, kao da je tek sad postao svestan te činjenice. „Neće me
ozbiljno teretiti, pošto nisam ukrao te beležnice ili novac. U to doba
nisam se ni rodio. Kad vam banka zapleni ovo mesto - a tata kaže da
hoće, pre ili kasnije - otvoriće O Bon Pen umesto knjižare. Doći ću da
pojedem kroasan u vašu čast.”
„Održao si pravi govor”, reče Dru.
„Stvar je gotova. Odlazim.”
„Upozoravam te. Postupaš vrlo budalasto.”
„Rekao sam vam da mi je potrebno vreme da razmislim.”
„Koliko vremena?”
„Nedelju dana. I vi morate da razmislite. Možda možemo nešto da
uradimo.”
„Nadam se, sinko.” Dru se namerno poslužio tom rečju. „Zato što ću ih
pozvati, ako ne budemo mogli. Ne pretim praznom puškom.”
Dečaka je napustila hrabrost. Osetio je da će svakog časa zaplakati.
Okrenuo se i izašao iz knjižare, pre nego što su suze potekle.

12

Dru je slušao poruku s telefonske sekretarice s gnevom, ali i strahom,

zato što je dečak zvučao hladno, pribrano i očajno.
„Ne mogu da dođem sutra kao što sam rekao. Potpuno sam zaboravio
na izlet s predstavnicima učenika. Izabran sam za potpredsednika
završne godine. Tu dužnost obavljaću sledeće školske godine. Znam da to
zvuči kao izgovor, ali nije. Mislim da sam sasvim zaboravio na to, zato što
ste pretili da ćete me strpati u zatvor.”
Odmah ću obrisati ovu poruku, pomislio je Dru. Zario je nokte u
dlanove.
„Idemo u odmaralište River Bend, u Viktor kauntiju. Polazimo
autobusom sutra u osam ujutru, profesori se tog dana obučavaju, pa
nema škole. Vraćamo se u nedelju uveče. Biće nas dvadeset. Mislio sam
da zbrišem, ali su roditelji i bez toga zabrinuti zbog mene, baš kao i moja
sestra. Znače da nešto nije u redu, ako eskiviram izlet. Pretpostavljam da
mama misli da sam napumpao neku curu.”
Dečak se kratko, histerično nasmejao. Dru je pomislio da nema ničeg
strašnijeg od sedamnaestogodišnjih dečaka. Nepredvidivi su.
„Doći ću u ponedeljak po podne”, nastavio je Sobers. „Možda ćemo
nešto utanačiti, ako me dotle pričekate. Možda ćemo postići kompromis.
Imam ideju. Pozovite odmaralište i proverite rezervacije, ako mislite da
vas zavrćem. Rezervacije glase na Predstavnike učenika srednje škole
Norfild. Možda ćemo se videti u ponedeljak. Ako ne, onda ništa. Doviđ...”
Vreme za poruku - veoma dugo, za mušterije koje zovu u nedoba,
obično sa zapadne obale - konačno je isteklo. Bip.
Dru je seo na stolicu (zanemario je žalosnu škripu). Gotovo čitav
minut zurio je u telefonsku sekretaricu. Neće pozvati odmaralište River
Bend... koje je samo deset kilometara uzvodno od zatvora u kom pravi
kradljivac beležnica robija doživotnu. Nije sumnjao da Sobers govori
istinu o izletu, zato što se lako mogla proveriti. Bio je mnogo manje
siguran u pogledu njegovih razloga da odustane od eskiviranja izleta.
Možda je zaključio da Dru blefira kad preti pozivanjem policije. To nije
bio blef. Neće dopustiti da Sobers ima ono što on ne može imati. Mali
kopilan predaće te beležnice na ovaj ili onaj način.
Čekaću do ponedeljka po podne, pomislio je. Mogu da čekam toliko
dugo, ali će se tada sve rešiti na ovaj ili onaj način. Bio sam preterano
popustljiv.
Zapazio je da su Sobers i njegov stari prijatelj Moris Belami, uprkos
velikoj razlici u godinama, veoma slični povodom Rotstajnovih beležnica.
Žude za onim što je u njima. Dečak je zato želeo da proda samo šest,
verovatno onih koje je smatrao najmanje zanimljivim. Druu je, s druge
strane, pucao prsluk za Džona Rotstajna. Pročitao je Trkača, ali samo zato
što je Mori stalno pričao o njoj. Nije ni otvorio druga dva romana iz
trilogije, ili knjigu kratkih priča.
 To je tvoja Ahilova peta, sinko, razmišljao je. Kolekcionarska pohlepa.
Dok ja, s druge strane, marim isključivo za novac. On pojednostavljuje
sve. Stoga, samo napred. Uživaj na izletu punom kao bajagi politike.
Zaigraćemo ozbiljnu igru kad se vratiš.
Pružio je ruku preko trbušine i izbrisao poruku.

13

Hodžiz se pažljivo omirisao na povratku u grad. Odlučio je da svrati do

kuće, radi tuširanja i mažnjavanja vegetarijanske pljeskavice. Promeniće
i odeću. Harper Roud nije tako daleko od njega. Opuštenije će se osećati u
farmerkama. Rad u farmerkama smatrao je jednom od najvećih
prednosti samozapošljavanja.
Pit Hantli pozvao ga je baš kad je izašao iz kuće. Obavestio ga je da je
Oliver Maden u pritvoru. Hodžiz mu je čestitao na hapšenju. Seo je za
volan prijusa, kad je telefon ponovo zazvonio. Ovog puta to je bila Holi.
„Gde si ti, Bile?”
Hodžiz je pogledao na sat i video da su kazaljke nekako stigle do tri i
petnaest. Kako vreme leti kad se zabavljaš, pomislio je.
„Kod kuće sam. Upravo sam krenuo u kancelariju.”
„Šta si tamo radio?”
„Svratio sam da se istuširam. Nisam hteo da vređam tvoje osetljive
receptore za miris. I nisam zaboravio Barbaru. Zvaću je čim budem...”
„Ne moraš. Ovde je. S prijateljicom Tinom. Došle su taksijem.”
„Taksijem?” Klinci u normalnim prilikama i ne pomišljaju na taksi.
Možda je ono o čemu Barbara želi da razgovara ozbiljnije nego što je
verovao.
„Tako je. Smestila sam ih u tvoju kancelariju.” Nastavila je tišim
glasom. „Barbara je zabrinuta, ali je ona druga nasmrt preplašena. Mislim
da je u ozbiljnom škripcu. Dolazi što pre, Bili.”
„Ukapirao sam.”
„Molim te, požuri. Znaš da ne umem da se nosim sa snažnim
osećanjima. Radim na tome s terapeutom, ali sad jednostavno nisam u
stanju.”
 „Krenuo sam. Stižem za dvadeset.”
„Da li da odem preko puta da im kupim koka-kolu?”
„Ne znam.” Svetlo na semaforu na dnu brda je požutelo. Dao je gas i
proleteo kroz raskrsnicu. „Prosudi sama.”
„U ovom trenutku teško mi je da razmišljam”, žalila se Holi. Rekla mu
je da požuri i prekinula vezu pre nego što je stigao da joj išta kaže.

14

Pit Sobers bio je u ambulanti srednje škole Nortfild, dok je Bil Hodžiz
objašnjavao osnovne životne činjenice ošamućenom Oliveru Madenu, a
Dru Holidej počinjao da jede jaja a la benidikt. Tvrdio je da ima
migrenoznu glavobolju i tražio da ga puste s popodnevnih časova.
Bolničarka mu je napisala opravdanje bez oklevanja, zato što je znala da
je dobar dečak: jedan od najboljih po uspehu, s puno školskih aktivnosti
(iako nijedna nije bila sportska) i gotovo bez izostanaka. U prilog mu je
išlo i što je izgledao kao neko ko pati od migrene. Bio je previše bled, s
tamnim podočnjacima. Pitala ga je da li mu je potreban prevoz do kuće.
„Nije”, reče Pit, „otići ću autobusom.”
Ponudila mu je advil - samo to je smela da mu da za glavobolju - ali je
odmahnuo glavom. Rekao je da ima specijalne pilule za migrenu.
Zaboravio je da ih ponese, ali će ih uzeti čim se vrati kući. Nije ga grizla
savest, zato što je stvarno imao glavobolju, koja nije bila fiziološke
prirode. Glava ga je bolela zbog Endrua Holideja. Majčine tablete (patila
je od migrene) neće rešiti taj problem.
Znao je da će morati lično da se pobrine za njega.

15

Nije nameravao da se vozi autobusom. Sledeći će naići tek za pola sata. Za

petnaest minuta stići će do Ulice sikamora, ako potrči. Potrčaće zato što
je ovaj četvrtak po podne sve što će ikad imati. Majka i otac su na poslu.
Neće se vraćati pre četiri. Tina neće biti kod kuće. Kaže da je pozvana da
provede nekoliko noći kod stare prijateljice Barbare Robinson u Tiberi
Lejnu. Mislio je da se sama pozvala u goste. To je, ako je bilo tačno,
značilo da nije napustila sve nade da će poći u Čapel Ridž. Možda će moći
da joj pomogne u ostvarenju tog cilja, ali samo ako ovo popodne bude
savršeno. Mnogo toga je moglo poći naopako, ali nije mogao da sedi
skrštenih ruku. Poludeće, ako nešto ne pokuša.
Izgubio je na težini, otkad je nepromišljeno stupio u kontakt s
Endruom Holidejem. Povratile su mu se i bubuljice, koje su ga opsedale u
prvim tinejdžerskim danima. Imao je i tamne podočnjake. Nije mogao da
zaspi. U retkim trenucima sna pohodile su ga noćne more. Pošto bi se
probudio iz njih - često u fetusnom položaju, s pidžamom vlažnom od
znoja - ležao bi budan, pokušavajući da smisli izlaz iz zamke u kojoj se
našao.
Sasvim je zaboravio na izlet s učeničkim predstavnicima. Mozak mu je
proradio grozničavom brzinom, kad ga je gospođa Gibson juče podsetila
na njega. To se desilo na odmoru između francuskog i algebre. Dvoja
vrata niz hodnik kasnije već je imao grubi plan akcije u glavi. Delimično
je zavisio od starih crvenih kolica, a ponajviše od izvesnih ključeva.
Pozvao je knjižaru Endrua Holideja, kad se dovoljno udaljio od škole.
Voleo bi da mu taj broj nije bio na brzom biranju. Dobio je sekretaricu,
što ga je poštedelo arkibarkanja. Ostavio je dugu poruku. Mašina ga je
prekinula na samom kraju, ali to nije bilo važno.
Policija neće naći ništa sa nalogom za pretres ili bez njega, ako uspe
da izmesti beležnice iz kuće. Bio je siguran da roditelji neće progovoriti o
tajanstvenom novcu. Gurnuo je mobilni u džep pantalona, kad se setio
fraze iz latinskog. Zvučala je strašno na svakom jeziku, ali je savršeno
odgovarala ovoj situaciji.
Alea iacta est.
Kocka je bačena.

16
Pit nije ušao u kuću, već u garažu, da bi se uverio da su Tinina kolica još
tamo. Mnogo stvari prodali su pre nego što su se preselili iz stare kuće.
Tins je digla toliku buku oko kolica, sa staromodnim drvenim stranicama,
da je majka popustila. Pit se zabrinuo, kad ih nije video. Oteo mu se
uzdah olakšanja kad ih je opazio u ćošku. Sećao se kako je Tins jurcala
napred-nazad po travnjaku, sa svim plišanim igračkama u njima
(gospođa Bizli zauzimala je počasno mesto), govoreći da idu na njam-
njam u šumicu, s đavolski ukusnim sendvičima sa šunkom i čokoladnim
kolačićima za decu koja znaju da se lepo ponašaju. To su bili dobri dani,
pre nego što je luđak za volanom ukradenog mercedesa sve promenio.
Posle toga više nije bilo njam-njamova.
Ušao je u kuću i otišao pravo u očevu sićušnu kancelariju. Srce mu je
divlje lupalo u grudima, pošto je sve zavisilo od onog što će u njoj
pronaći. Plan bi mogao propasti čak i da pronađe ključeve, ali će sve biti
gotovo pre početka, ako ih ne nađe. Nije imao rezervni.
Posao Toma Sobersa uglavnom se svodio na potragu za nekretninama
- pronalaženje obećavajućih prostora koji su se nudili na prodaju, ili bi
mogli biti ponuđeni i njihovo povezivanje s manjim kompanijama ili
nezavisnim igračima na tržištu. Počeo je da se polako vraća u oblast
direktne prodaje, iako veoma oprezno i samo u ovom kraju. To je značilo
da 2012. nije imao mnogo toga da ponudi, ali je u poslednje dve godine
naplatio nekoliko pristojnih provizija i stekao ekskluzivno pravo prodaje
desetak nekretnina u oblasti ulica nazvanih po drveću. Jedna od njih -
ironija je bila tako očigledna - nalazila se u Ulici brestova 49. Ta kuća je
nekad pripadala Debori Hartsfild i njenom sinu Brejdiju, takozvanom
Mercedes Ubici.
„Verovatno ću je dugo prodavati”, rekao je tata jedne večeri za
stolom, nakon čega se nasmejao.
Na zidu levo od očevog kompjutera bila je tabla od plute. Ključevi
različitih nekretnina koje je prodavao bili su pričvršćeni na njoj, na
odvojenim privescima. Pit je zabrinuto pogledao tablu. Radosno je
zamahnuo pesnicom kad je ugledao ono što je tražio - ono što mu je bilo
potrebno. Na privesku je pisalo DOM ULICA BRESTOVA.
„Malo je verovatno da ću utopiti tog slona od cigle”, rekao je Tom
Sobers, na porodičnoj večeri, „ali, ako mi se posreći, možemo da se
pozdravimo s ovim mestom i da se vratimo u zemlju džakuzija i be-em-
vejaca.” Tako je zvao Vest Sajd.
 Gurnuo je ključeve Doma u džep, s mobilnim telefonom. Otrčao je uz
stepenice i doneo kofere koje je koristio kad je preneo beležnice u kuću.
Ovog puta bili su mu potrebni samo za kratkotrajni transport. Uspeo se
uz merdevine na tavan i spakovao beležnice (krajnje pažljivo uprkos
žurbi). Odneo je kofere u svoju sobu. Prosuo ih je po krevetu i vratio
kofere u roditeljski orman. Pojurio je niz stepenice sve do podruma.
Obilno se znojio od napora. Verovatno je zaudarao kao majmunska kuća
u zoološkom vrtu, ali sad nije imao vremena za tuširanje. Mogao bi da
promeni košulju. Imao je ki klab majicu s kragnom, savršenu za ono što
sledi. Ki klab je uvek pomagao u sređivanju grada.
Majka je čuvala veliku zalihu praznih kartonskih kutija u podrumu.
Zgrabio je dve veće i pojurio uz stepenice. Otišao je u očevu kancelariju
po marker.
Podsetio je sebe da ih vrati kad i ključeve. Sve mora biti na svom
mestu.
Popakovao je beležnice u kutije, sve izuzev šest namenjenih Endruu
Holideju. Markerom je napisao KUHINJSKE POTREPŠTINE na svakoj od
njih. Pogledao je na sat. Ima dobro prolazno vreme... ako ga Holidej nije
ocinkario, čim je saslušao poruku. Nije verovao da će se to desiti, ali nije
mogao da u potpunosti isključi tu mogućnosti. Nalazio se na nepoznatoj
teritoriji. Sakrio je šest preostalih beležnica ispod labave daske u svom
ormanu, pre nego što je izašao iz spavaće sobe. Jedva ih je ugurao u
skrovište. Neće u njemu dugo ostati, ako sve bude išlo po planu.
Izneo je kutije u garažu i spustio u Tinina kolica. Krenuo je prilaznim
putem. Setio se da nije obukao majicu ki klab. Ponovo je jurnuo uz
stepenice. Navukao ju je preko glave. Sledio se kad je shvatio da je
ostavio beležnice napolju. Vrede ko zna koliko para, a stoje u po bela
dana na mestu na kom svako može da ih odnese.
Idiote! Ukorio je sebe. Idiote, idiote, jebeni idiote!
Strčao je niz stepenice. Majica mu se već lepila za znojava leđa. Kolica
su bila tamo gde ih je ostavio. Ko bi krao kartonske kutije s kuhinjskim
potrepštinama? Tja! Ipak je glupo postupio. Neki ljudi bi ukrali sve što
nije zakovano. Ta misao dovela ga je do sledećeg pitanja: koliko glupih
odluka je doneo?
Pomislio je: Nije trebalo da se upuštam u ovo, već da pozovem
policiju, da im predam novac i beležnice, čim sam ih pronašao.
Zbog nezgodne navike da bude pošten prema sebi (najčešće je bio
takav), znao je da bi učinio sve na isti način, da je mogao da počne iz
početka, zato što su roditelji bili na pragu razvoda. Previše ih je voleo da
ne pokuša da spreči tako nešto.
I uspeo je, pomislio je. Glupo sam postupio što nisam odustao kad je
trebalo.
Ali.
Sad je prekasno.

17

Prva ideja bila mu je da vrati beležnice u zakopani kovčeg. Odbacio ju je

gotovo odmah. Ako policija stigne s nalogom za pretres, s kojim je Holidej
pretio, gde će ih potražiti kad se uvere da nisu u kući? Videće zapušteni
plac iza zadnjeg dvorišta, čim uđu u kuhinju. Proceniće da je on savršeno
mesto za skrivanje. Igra će biti gotova čim krenu stazom i opaze sveže
iskopanu zemlju pored potoka. Ne, ovako će biti bolje.
I strašnije, pomislio je.
Gurao je Tinina kolica po trotoaru. Skrenuo je levo u Ulicu brestova.
Džon Tig, koji živi na uglu ulica Sikamora i Brestova kosio je travnjak.
Njegov sin Bil bacao je frizbi porodičnom psu. Preleteo je preko pasje
glave i pao na kolica. Skrasio se između kutija.
„Baci mi ga!”, povikao je Bili Tig, jureći preko travnjaka. Smeđa kosa
mu je poskakivala. „Baci ga jako!”
Pit ga je poslušao. Mahnuo je Biliju da se udalji kad je hteo da mu ga
baci. Hteo je da iskoči iz kože kad mu je neko svirnuo, kad je skrenuo u
Ulicu breza. To je bila Andrea Kelog, žena koja jednom mesečno sređivala
kosu njegovoj majci. Pozdravio ju je podignutim palčevima i onim što je
smatrao blistavim osmehom. Dobro je što nije raspoložena za igru
frizbijem, pomislilo je.
Eno Doma, dvospratne kutije od cigala, ispred koje je bila tabla s
natpisima NA PRODAJU i ZOVITE AGENCIJU ZA NEKRETNINE TOMA
SOBERSA, s brojem tatinog mobilnog telefona. Prozori na prvom spratu
behu zatvoreni šperpločom da ih deca ne bi razbila. Zgrada je izuzev toga
izgledala prilično dobro. Na ciglama je bilo nekoliko rudimentarnih
grafita. Dom nije bio grafitaški omiljeni poligon za iskazivanje talenta ni
kad je radio. Travnjak je bio pokošen. To je tatino maslo, zaključio je Pit s
izvesnim ponosom. Verovatno je unajmio nekog klinca da to uradi.
Pokosio bih ga za džabe, da me je pitao.
Parkirao je kolica ispred stepenica. Odneo je kutije do vrata i izvukao
ključ iz džepa, kad je odnekud iskrsao olupani datsun. To je bio gospodin
Evans, trener u dečjoj ligi koja je nekad postojala u ovom kraju grada. Pit
je igrao kad je gospodin Evans trenirao Zunijske Go-Mart zebre.
„Hej, hvataču!” Nagnuo se da bi spustio suvozački prozor.
Sranje, pomislio je Pit. Sranje-sranje-sranje.
„Zdravo, treneru Evanse.”
„Šta radiš ovde? Da li se Dom ponovo otvara?”
„Ne bih rekao.” Pit je imao gotovu priču za ovakav slučaj. Nadao se da
neće morati da je upotrebi. „Iduće nedelje biće neki politički skup. Liga
ženskih glasača? Možda planiraju raspravu? Nisam siguran.”
Priča je uverljiva, zato što je ovo izborna godina. Od unutarpartijskih
izbora delilo ih je samo nekoliko meseci. Na njima će dominirati lokalna
pitanja.
„Imaće mnogo tema za priču, to je sigurno.” Gospodin Evans -
podebeo, prijatan, slab u strategiji, ali jak u razvijanju timskog duha i
uvek spreman da podeli sokiće posle utakmica i treninga - još je nosio
staru Zuni zebra kapu, izbledelu od savijanja i znoja. „Da li ti je potrebna
pomoć?”
Nemoj molim te. Molim te.
„Jok, još malo pa sam gotov.”
„Hej, rado ću ti pomoći.” Nekadašnji trener je ugasio motor i počeo da
se izvlači iz sedišta. Spremao se da zakorači na asfalt.
„Sve je u redu, treneru. Završiću posao prebrzo, pa ću morati na čas,
ako mi pomognete.”
Gospodin Evans se nasmejao i kliznuo u sedište. „Kapiram.” Okrenuo
je ključeve. Datsun je izbacio plavi dim iz auspuha. „Pazi da zaključaš za
sobom, kad završiš, važi?”
„Važi”, reče Pit. Ispustio je ključeve Doma iz znojave šake. Sagnuo se
da ih podigne. Gospodin Evans se udaljavao, kad se ispravio.
Hvala ti, bože. I molim ti se da ne pozove mog tatu da bi mu čestitao
što ima tako građanski odgovornog sina.
Prvi ključ nije hteo da uđe u bravu. Drugi jeste, ali nije hteo da se
okrene. Okretao ga je i gurao napred-nazad dok mu je znoj tekao niz lice.
Curkao je, štipajući ga za levo oko. Nema sreće. Po svoj prilici moraće da
otkopa kovčeg, što će značiti povratak u garažu po alat. Glomazna stara
brava konačno je rešila da sarađuje. Otvorio je vrata i uneo kutije unutra.
Zatim se vratio po kolica. Nije hteo da se iko zapita kog đavola traže u
podnožju stepenica napuštenog objekta.
Velike prostorije Doma bile su gotovo u potpunosti očišćene, što ih je
činilo još većim. Unutra je bilo vruće, bez klima-uređaja. Vazduh je imao
ustajao i prašnjav ukus. Bilo je prilično mračno zbog šperploče na
prozorima. Njegovi koraci muklo su odjekivali dok je nosio kartone kroz
veliku glavnu dvoranu, u kojoj su deca igrala igrice na tabli i gledala
televiziju. Ušao je u kuhinju. I podrumska vrata bila su zaključana.
Otključao ih je ključem kojim je prvo pokušao da otključa ulazna. U
objektu je još bilo struje. To mu je odgovaralo, zato što se nije setio da
ponese baterijsku lampu.
Sneo je prvu kutiju niz stepenice. U podrumu ga je sačekao divan
prizor, bio je pun kojekakvog otpada. Stolovi za kartanje bili su nagurani
uza zid, a stolice na sklapanje poslagane u redovima. Tu je bilo starih
muzičkih komponenata i rashodovanih konzola za video-igre. Najviše se
obradovao desetinama kartonskih kutija vrlo sličnih njegovim. Otvorio je
nekoliko. U njima su bili stari sportski trofeji, uramljene fotografije
timova iz osamdesetih i devedesetih, izraubovana sportska oprema,
gomile lego kockica. Blagi bože, bilo je čak i kutija s natpisom KUHINJA!
Ostavio je svoje pored njih. Savršeno su se uklopile u ambijent.
Bolje skrovište nisam mogao naći, pomislio je. Bilo bi divno kad bih
mogao da se izvučem odavde a da me niko ne pita kog đavola ovde
tražim.
Zaključao je podrum, pa se vratio do ulaznih vrata. Slušao je odjek
vlastitih koraka, sećajući se kako je dovodio Tinu ovamo da ne bi slušala
roditeljske svađe. Ni on nije hteo da ih sluša.
Gvirnuo je na Ulicu breza, uverio se da je prazna i spustio Tinina
kolica niz stepenice. Zaključao je ulazna vrata i požurio kući. Nije
zaboravio da ponovo mahne gospodinu Tigu. Ovog puta sve je išlo mnogo
lakše. Nekoliko puta je bacio frizbi Biliju Tigu. Svi su se nasmejali kad je
pas presreo drugo bacanje. Lakše se smejao kad je znao da su beležnice
uskladištene u podrumu napuštenog Doma omladine. Činilo mu se da
ima dvadeset kilograma manje.
 Možda i svih pedeset.

18

Holi je zabrinuto išla ukrug s olovkom u ustima, kad je Hodžiz ušao u

njenu kancelariju u sićušnom stanu na sedmom spratu zgrade Tarner u
donjem delu Ulice Marlboro. Zastala je kad ga je videla. „Konačno!”
„Holi, razgovarali smo pre nepunih petnaest minuta.” Pažljivo je
izvadio olovku iz njenih usta. Ugledao je tragove zuba na tvrdoj plastici.
„Čini mi se da je prošlo mnogo više vremena od našeg telefonskog
razgovora. Tamo su. Prilično sam sigurna da je Barbarina drugarica
plakala. Oči su joj bile sasvim crvene kad sam im donela koka-kolu. Idi,
Bili. Idi, idi, idi!”
Neće pokušati da je dodirne, kad je u ovakvom raspoloženju. Iskočila
bi iz kože. Ipak joj je bilo mnogo bolje nego kad su se upoznali. Pomagala
joj je Tanja Robinson, Džeromova i Barbarina majka. Zahvaljujući njoj
stekla je nešto što se moglo nazvati osećajem za modu.
„Hoću”, rekao je, „ali bi mi dobro došla početna prednost. Znaš li s čim
imamo posla?” Postoji mnogo mogućnosti, zato što dobra deca nisu uvek
dobra. Možda je u pitanju sitna krađa u prodavnici ili trava. Maltretiranje
u školi ili nevolje sa seksualno nasrtljivim ujakom. Može biti siguran
(prilično siguran, ništa nije nemoguće), da Barbarina drugarica nikog nije
ubila.
„Tiče se Tininog brata. Barbarina drugarica zove se Tina, da li sam ti
to rekla?” Previdela je njegovo klimanje glavom. Čežnjivo je posmatrala
olovku. Počela je da obrađuje donju usnu umesto nje. „Tina misli da je
njen brat ukrao neke pare.”
„Koliko ima godina?”
„Srednjoškolac je. Samo to znam. Mogu li da dobijem olovku?”
„Ne možeš. Izađi i popuši cigaretu.”
„Više ne pušim.” Pogled joj se podigao i skrenuo ulevo. Hodžiz je u
policijskoj karijeri mnogo puta video taj izdajnički gest. Čak ga je i Oliver
Maden izveo jednom ili dva puta. Redovni je pratilac laganja. Maden je
bio profesionalac. „Prest...”
 „Samo jednu. Smiriće te. Da li si im dala nešto da jedu?”
„Nisam se setila. Izvi...”
„Nemoj. U redu je. Idi preko puta i kupi neke grickalice. Nutra bars,
tako nešto.”
„To je hrana za pse, Bili.”
Strpljivo je rekao: „Hteo sam da kažem energetske table. Zdravu
hranu. Ne kupuj čokoladice.”
„Važi.”
Udaljila se u vrtlogu suknje i niskih peta. Hodžiz je duboko udahnuo i
ušao u kancelariju.

19

Devojke su sedele na kauču. Barbara je crne, a njena drugarica Tina bele

puti. U njegovom umu pokrenule su veselu asocijaciju na so i biber u
istovetnim posudama, samo što nisu bile identične. Vezale su kosu u
gotovo iste konjske repove. Imale su slične patike, one koje su ove godine
nosile curice njihovih godina. I da, svaka je držala časopis pronađen na
njegovom stočiću za kafu: Potera, časopis specijalizovan za ulaženje u
trag beguncima, nije bio uobičajeno štivo za devojčice. Sadržaj časopisa i
nije bio bitan, zato što je na prvi pogled procenio da ga ne čitaju.
Barbara je bila u školskoj uniformi. Izgledala je relativno pribrano.
Njena drugarica nosila je crne pantalone i plavu majicu s leptirom
napred. Bila je bleda u licu. Njene crvenilom obrubljene oči posmatrale
su ga s mešavinom nade i užasa.
Barbara je skočila s kauča. Zagrlila ga je. Nekada bi se kucnula
pesnicom s njim. „Zdravo, Bile. Divno je videti te opet.” Kako odraslo je
zvučala i koliko je porasla. Da li je napunila četrnaestu? Da li je to
moguće?
„Lepo je videti te, Barbs. Kako je Džerom? Da li će ovog leta dolaziti
kući?” Džerom je na Harvardu. Njegov alter ego - lajavi Tajron Filgud
Dilajt - po svoj prilici povukao se u penziju. Tajron je bio stalni gost, kad
je Džerom išao u srednju školu i obavljao posliće za Hodžiza. Nije mu
nedostajao. Bio je nezrela ličnost. Džerom mu je i te kako nedostajao.
 Barbara je nabrala nos. „Svratio je na nedelju dana i ponovo otišao.
Vodi devojku na debitantski bal. Ona je negde iz Pensilvanije. Zar ti to ne
zvuči rasistički? Meni zvuči.”
Hodžiz nije želeo da zalazi u te vode. „Kako bi bilo da me predstaviš
drugarici?”
„Ovo je Tina. Živela je u Ulici Hanover, na jedan ćošak od nas. Želi da
se sledeće godine upiše u moju školu, Čapel Ridž. Tina, ovo je Bil Hodžiz.
On može da ti pomogne.”
Hodžiz se blago naklonio da bi mogao da pruži ruku bledoputoj
devojčici koja je još sedela na kauču. Povukla se unazad, pre nego što je
stidljivo stisnula ponuđenu ruku. Zaplakala se, kad ju je pustila. „Nije
trebalo da dolazim ovamo. Pit će se naljutiti na mene.”
Sranje, pomislio je Hodžiz. Uzeo je nekoliko maramica iz kutije na
stolu. Barbara ih je dohvatila i obrisala oči drugarici, pre nego što je
stigao da ih uruči Tini. Sela je na kauč i zagrlila uplakanu prijateljicu.
„Tina”, reče Barbara, prilično strogim glasom, „došla si kod mene i
rekla da želiš pomoć. Ovo je ta pomoć.” Neverovatno je podsećala na
majku. „Samo mu reci isto što i meni.”
Barbara se obratila Hodžizu.
„Ne možeš ništa reći mojim roditeljima, Bile, baš kao ni Holi. Moj tata
će reći Tininom, ako bude saznao. Njen brat će se tada naći u nevolji.”
„Pustimo sad to.” Hodžiz je podigao stolicu za ljuljanje. Nekako je
uspeo da je prenese preko stola i postavi ispred uplašene devojčice. Sa
stolom između sebe i mlađane sagovornice previše bi podsećao na
direktora škole. Seo je i sklopio ruke između kolena. Obratio se Tini sa
osmehom. „Da počnemo s tvojim punim imenom.”
„Tina Aneta Sobers.”
Sobers. Prezime je zvučalo blago poznato. Nekadašnji slučaj? Moguće.
„Šta te muči, Tina?”
„Moj brat je ukrao neke pare.” Šaputala je. Suze su joj nanovo potekle.
„Možda mnogo para. I ne može da ih vrati, zato što su potrošene. Poverila
sam se Barbari zato što sam znala da je njen brat pomogao da se zaustavi
onaj luđak koji je povredio tatu, kad je pokušao da digne u vazduh
posetioce koncerta u MEK-u. Mislila sam da mi možda on može pomoći,
zato što je dobio specijalnu medalju za hrabrost i sve to. Pojavio se na
televiziji.”
„Razumem”, reče Hodžiz. I Holi je zaslužila da se pojavi u vestima -
bila je jednako hrabra. Zvali su je pred kamere, ali bi ona u toj životnoj
fazi radije popila tečnost za otpušivanje kanalizacije nego što bi
odgovarala na pitanje pred televizijskim kamerama.
„Barb mi je rekla da je Džerom u Pensilvaniji i da bi trebalo da
razgovaram s vama, zato što ste bili policajac.” Posmatrala ga je krupnim,
uplakanim očima.
Sobers, razmišljao je Hodžiz. Da, naravno. Nije mogao da se seti
njegovog imena, ali se takvo prezime teško zaboravlja. Sad je znao zašto
je malo zvono zazvonilo u pozadini uma. Sobers je bio jedan od teško
povređenih kod Gradskog centra, kad je Hartsfild u teškoj limuzini
zaorao po gomili tragača za poslom.
„Isprva sam nameravala da sama porazgovaram s tobom”, dodala je
Barbara. „Tina i ja smo se tako dogovorile. Htela sam da te ispipam, i da
vidim da li si raspoložen da pomogneš. Tins je danas došla u moju školu.
Bila je veoma zabrinuta...”
„Zato što mu je mnogo gore!”, zavapila je Tina. „Ne znam šta se desilo,
ali mu je mnogo gore otkad je pustio te glupe brkove! Govori u snu - čula
sam ga - gubi kilograme, bubuljice su mu se vratile, a učiteljica
zdravstvenog vaspitanja kaže da to može biti od stresa i... i... mislim da
ponekad plače.” Teško se mirila sa saznanjem da njen veliki brat može da
plače. „Šta ako se ubije? Toga se najviše plašim, zato što su tinejdžerska
samoubistva veliki problemi”
Evo još zanimljivih činjenica s časova zdravstvenog vaspitanja,
pomislio je Hodžiz. I ne može se reći da podaci nisu istiniti.
„Ništa nije izmislila”, reče Barbara. „To je čudesna priča.”
„Pa, da je čujemo”, reče Hodžiz. „Od početka.”
Tina je duboko udahnula i počela.

20

Da je neko pitao Hodžiza, rekao bi da ne veruje da će ga priča

trinaestogodišnje devojčice ma u čemu iznenaditi, da i ne govorimo o
zaprepašćenju. Ali bio je zaprepašćen. Ma, bio je jebeno preneražen onim
što je čuo. Verovao je u svaku reč. Priča je bila previše luda da bi bila
izmišljena.
Tina je delovala mnogo smirenije, kad ju je izbacila iz sebe. Hodžiz se
mnogo puta susreo s tim fenomenom. Znao je da priznanje možda prija
ili ne prija duši, ali je nesumnjivo melem za nerve.
Otvorio je vrata Holine kancelarije. Igrala je pasijans na kompjuteru.
Pored nje je bila kesa s dovoljno energetskih tabli za preživljavanje
opsade zombija. „Dođi ovamo, Hols”, rekao je. „Potrebna si mi. I ponesi
kesu.”
Holi je stidljivo ušla u kancelariju. Pogledala je Tinu Sobers. Laknulo
joj je zbog onog što je videla. Laknulo joj je još više, kad su se devojčice
poslužile energetskim tablama. I Hodžiz je uzeo jednu. Činilo mu se da je
salata koju je pojeo za ručak prošla kroz sistem pre mesec dana i da mu
se vegetarijanski burger nije ni zakačio za rebra. Ponekad je još sanjao o
poseti Mikiju Diju i naručivanje svih stavki s jelovnika.
„Ovo je dobro”, reče Barbara, grickajući tablu. „Uzela sam borovnicu.
Šta ti imaš, Tins?”
„Limun”, rekla je. „Dobra je. Hvala vam, gospodine Hodžize. Hvala
vam gospođice Holi.”
„Barb”, reče Holi, „šta si rekla majci. Gde ona misli da ste?”
„U bioskopu”, reče Barbara. „Misli da ponovo gledamo Zamrznutu.
Svakog popodneva se daje u Sinema sevenu. Doveka će se davati.”
Prevrnula je očima na Tinu, koja je isto to učinila. „Mama kaže da
možemo da se vratimo autobusom, ali moramo da se stignemo kući
najkasnije do šest. Tina će prenoćiti kod mene.”
To nam daje nešto vremena, pomislio je Hodžiz. „Tina, želim da sve
ponovo ispričaš, da bi Holi mogla da te čuje. Ona je moja pomoćnica.
Pametna je i ume da čuva tajnu.”
Tina je ponovo predočila svoj problem, s nešto više detalja, pošto se
smirila. Holi je pomno pratila njeno izlaganje. Tikovi su se uglavnom
povukli, kao i uvek kad je potpuno zaokupirana nečim. Ostali su samo
večito nervozni prsti. Kuckali su po butinama, kao da rade na nevidljivoj
tastaturi.
Pitala je devojčicu, kad je po drugi put ispričala priču: „Novac je počeo
da stiže februara 2010. godine?”
„U februaru ili martu”, reče Tina. „Sećam se, zato što su se roditelji u
to doba mnogo svađali. Tata je ostao bez posla, vidite... noge su ga mnogo
bolele... mama je vikala na njega zbog pušenja, koliko cigarete koštaju...”
 „Mrzim viku”, staloženo će Holi. „Od nje me zaboli stomak.”
Tina ju je zahvalno pogledala.
„Zanima me razgovor o dublonima”, umešao se Hodžiz. „Da li su pare
počele da stižu pre ili posle njega.”
„Posle. Ali ne mnogo posle.” Odgovorila je bez oklevanja.
„Pet stotina svakog meseca”, rekla je Holi.
„Ponekad bi stigle za kraće vreme, recimo za tri nedelje, a ponekad bi
malo zakasnile. Roditelji bi pomislili da više neće stizati, kad bi prošlo
više od mesec dana između dve koverte. Jednom je prošlo šest nedelja.
Sećam se kako je tata rekao mami: ’Pa, bilo je lepo dok je trajalo.’"
„Kad je to bilo?” Holi se nagnula napred, blistavih očiju. Prestala je da
kucka po butinama. Hodžiz je voleo da je posmatra u tom raspoloženju.
„Hmm...” Tina se namrštila. „Sigurna sam da je to bilo oko mog
rođendana. Kad sam punila dvanaestu. Pit nije bio na proslavi. Bio je
letnji raspust. Njegov prijatelj Rori pozvao ga je da ide u Dizni vorld, s
porodicom. To je bio loš rođendan, zato što sam bila veoma ljubomorna
što je otišao, a ja...”
Ućutala se. Pogledala je Barbaru, Hodžiza, pa na kraju Holi, koju je
počela da doživljava kao zaštitničku figuru. „Zbog toga je kasnio! Zar ne?
Zato što je bio u Floridi/”
Holi je pogledala Hodžiza, s naznakom osmeha u uglu usana. Zatim se
obratila Tini. „Verovatno. Uvek je stizao u dvadeseticama i
pedeseticama?”
„Da. Mnogo puta sam ih videla.”
„I kad je prestao da stiže?”
„Prošlog septembra. Na početku školske godine. Dobili smo i poruku.
U njoj je pisalo nešto kao: ’Ovo je poslednja isplata, žao mi je što ga nema
više.’"
„Koliko vremena je prošlo dok nisi rekla bratu da misliš da je on slao
taj novac?”
„Nije prošlo dugo. Nikad nije priznao, ali ja znam da je to bio on.
Možda sam ja za sve kriva, pošto sam mu neprestano govorila kako želim
da se upišem u Čapel Ridž... rekao je bi voleo da novac nije potrošen i da
se upišem... možda je uradio nešto glupo i sad žali zbog toga, iako je
prekasno!”
Ponovo se rasplakala. Barbara ju je grlila i tešila. Holi je nastavila da
kucka prstima, ali nije pokazivala druge znake smetenosti; izgubila se u
mislima. Hodžiz je gotovo mogao da vidi okretanje točkića u njenoj glavi.
Imao je svoja pitanja, ali je bio više nego spreman da dopusti Holi da
preuzme vodstvo.
Holi je progovorila, kad se plač sveo na nivo jecaja: „Rekla si da si
jedne noći ušla u njegovu sobu i da je imao sveščiću zbog koje se osećao
kao krivac, da ju je gurnuo ispod jastuka.”
„Tako je.”
„Da li se to desilo pred kraj pristizanja novca?”
„Mislim da jeste.”
„Da li je to bila neka od njegovih školskih svezaka?”
„Nije. Bila je crna i izgledala skupo. Imala je rastegljivu pantljiku.”
„Džerom ima takve beležnice”, reče Barbara. „Imaju kožne korice.
Mogu li da dobijem još jednu energetsku tablu?”
„Posluži se”, reče Hodžiz. Dograbio je papir sa stola i napisao skupa
beležnica s kožnim koricama. Obratio se Tini: „Da li je to bila
računovodstvena knjiga?”
Tina se namrštila dok je ljuštila omot s energetske table. „Ne
razumem vas.”
„Da li je moguće da je u njoj zapisivao koliko je izdao novca i koliko je
ostalo.”
„Možda je, ali je meni više ličila na otmeni dnevnik.”
Holi je izmenjala pogled s Hodžizom. Klimnuo je: Nastavi.
„Dosad je sve bilo dobro, Tina. Ti si sjajan svedok. Zar ne misliš tako,
Bile?”
Klimnuo je.
„Dobro. Kad je pustio brkove?”
„Prošlog meseca. Ili krajem aprila. Roditelji su mu rekli da je to glupo.
Tata je rekao da liči na kauboja iz dragstora, šta god to bilo, ali on nije
hteo da ih obrije. Mislila sam da je to samo neka faza.” Okrenula se prema
Barbari. „Znaš, kao kad smo bile male i pokušale da se šišamo kao Hana
Montana.”
Barbara se namrštila. „Molim te, nemoj da me podsećaš na to.”
Hodžizu je rekla: „Majka je eksplodirala.”
„Odonda je uznemiren”, reče Holi. „Otkad je pustio brkove.”
„Ispočetka nije bio toliko nervozan. Poslednjih nekoliko nedelja bilo
mi je jasno da se plaši. Sad sam ja uplašena! Zbilja uplašena!”
Hodžiz je pogledao Holi da bi video ima li još koje pitanje. Pogledom
mu je saopštila Preuzmi štafetu.
„Tina, voljna sam da se posvetim ovom slučaju, ali to mora početi
razgovorom s tvojim bratom. To ti je jasno, zar ne?”
„Jeste”, prošaptala je. Pažljivo je spustila drugu energetsku tablu,
umanjenu za jedan zalogaj, na naslon za ruku. „O moj bože, tako će se
naljutiti na mene.”
„Možda će te njegova reakcija iznenaditi”, reče Holi. „Moglo bi se
desiti da odahne, kad izbaci istinu iz sebe.”
Hodžiz je znao da Holi govori iz vlastitog iskustva.
„Mislite li da je to moguće?”, pitala je Tina, nesigurnim glasom.
„Da.” Holi je hitro klimnula.
„Važi, ali neće moći ovog vikenda. Ide u odmaralište River Bend, na
seminar za učeničke predstavnike. Izabran je za potpredsednika za iduću
godinu. Ako iduće godine bude u školi, naravno.” Tina je oslonila čelo o
dlan. Starmali gest ispunio je Hodžizovo srce sažaljenjem. „Sledeće
godine mogao bi završiti u zatvoru, zbog pljačke.”
Holi nije bila ništa manje potresena devojčicinom reakcijom, ali se
klonila dodirivanja. Barbara je bila previše užasnuta ovom idejom da bi
se majčinski ponela. Hodžiz nije imao kud. Obuhvatio je Tinine šačice
svojim šaketinama.
„Ne mislim da će se to dogoditi. Ali smatram da mu je potrebna
izvesna pomoć. Kad se vraća?”
„U n-nedelju uveče.”
„Pretpostavimo da ćemo se sresti posle škole u ponedeljak. Da li je to
izvodljivo?”
„Pretpostavljam da jeste.” Tina je delovala izmučeno. „Obično se vozi
autobusom. Mogli biste da ga presretnete ispred škole.”
„Da li će ti biti dobro ovog vikenda, Tina?”
„Postaraću se da bude”, reče Barbara. Poljubila je drugaricu u obraz.
Tina je odgovorila slabašnim osmehom.
„Šta ćete sad?”, pitao je Hodžiz. „Verovatno je prekasno za bioskop.”
„Idemo kod mene”, odlučila je Barbara. „Reći ćemo mami da smo se
predomislile. To i nije laž, zar ne?”
„Nije”, složio se Hodžiz. „Imate li dovoljno za taksi?”
„Povešću vas ako nemate”, ponudila se Holi.
„Ići ćemo autobusom”, reče Barbara. „Imamo povlastice. Došle smo
taksijem zato što smo bile u velikoj žurbi. Je l’ tako bilo, Tina?”
 „Jeste.” Pogledala je Hodžiza, a zatim Holi. „Mnogo se brinem za njega,
ali ne možete reći roditeljima, još ne. Obećajte nam da nećete.”
Hodžiz je obećao u svoje i Holino ime. Nije video nikakvo zlo u tome.
Dečak u subotu i nedelju neće biti u gradu, već u odmaralištu s gomilom
učenika. Zamolio je Holi da pođe s devojkama i da se uveri da su se
bezbedno ukrcale u autobus za Vest Sajd.
Složila se. Naterala ih je da uzmu preostale energetske table. Bilo ih je
najmanje deset.

21

Holi se vratila s ajpedom. „Misija je uspešno obavljena. Voze se Triberi

lejnom u Četvorki.”
„Kako ti Sobersova izgleda?”
„Mnogo bolje. Na autobuskoj stanici je uvežbavala plesne korake s
Barbarom, naučene na televiziji. Pokušale su da me nateraju da igram s
njima.”
„Da li si zaigrala?”
„Nisam. Znaš da ova cura ne igra.”
Možda se šalila, iako se nije smešila kad je to rekla. Znao je da u
poslednje vreme to ponekad radi, ali je teško prepoznavao njene šale.
Mnogo toga u vezi s Holi Gibni bilo je nepoznanica za Hodžiza.
Pretpostavljao je da će uvek tako biti.
„Šta misliš, da li će Barbarina mama iscediti istinu iz njih? Veoma je
pronicljiva. Vikend može biti veoma dug, kad kriješ veliku tajnu.”
„Možda, ali ne mislim tako”, reče Holi. „Tina je bila mnogo opuštenija,
kad je izbacila sve to iz sebe.”
Hodžiz se osmehnuo. „Pretpostavljam da jeste, ako je igrala na
autobuskoj stanici. Pa šta misliš, Holi?”
„O kom delu priče?”
„Počnimo s novcem.”
Kuckala je po ajpedu. Odsutnim pokretom sklonila je kosu s očiju.
„Počeo je da pristiže u februara 2010, godine i prestao u septembru
prošle godine. To je četrdeset četiri meseca. Ako je brat...”
 „Pit.”
„Govorimo o dvadeset dve hiljade dolara, ako je Pit u tom periodu
roditeljima slao pet stotina dolara mesečno. Dvadeset dve hiljade manje-
više. To nije bogatstvo, ali...”
„Ali je velika suma za dete”, završio je Hodžiz. „Pogotovo kad se uzme
u obzir da je počeo da ih šalje kad je bio Tininih godina.”
Izmenjali su poglede. Najčudesniji deo njenog preobražaja bila je ta
spremnost da ponekad ukrsti pogled s njim. Sećao se kako je bila
prestrašena kad je upoznao. Progovorili su istovremeno posle pet
sekundi tišine.
„Pa...”
„Kako je...”
„Prvo ti”, kroza smeh će Hodžiz.
Ne gledajući u njega (nikad to nije činila dugo, čak ni kad je bila
zaokupljena nekim problemom), rekla je: „Mislim da je razgovor koji je
vodio s Tinom o zakopanom blagu - zlatu, nakitu i dublonima - veoma
važan. Nije ukrao te pare. Našao ih je.”
„Siguran sam da je tako bilo. Veoma mali broj trinaestogodišnjaka
dobija poslove u banci, ma u kako očajnom stanju da se nalaze. Ali gde
klinac može da nabasa na takav plen?”
„Na znam. Mogla bih da pokrenem kompjutersku pretragu u tom
vremenskom okviru, s podacima o pljačkama gotovine. Možemo da
budemo prilično sigurni da se pljačka desila pre 2010. godine, ako je
pronašao novac u februaru te godine. Dvadeset dve hiljade dolara
dovoljno je veliki plen da bi se pojavio u novinama, ali kako bi izgledao
protokol pretrage? Šta bi bili parametri? Koliko daleko u prošlost da
idemo? Pet godina? Deset? Kladim se da će i podaci za period od pet
godina biti obimni, pošto moram da pretražim baze iz tri države. Slažeš li
se sa mnom?”
„Dobićeš nepotpune podatke, čak i da istražiš čitav Srednji zapad.”
Hodžiz je mislio na Olivera Madena, koji je verovatno prevario stotine
ljudi i desetke organizacija, dok nije uhvaćen. Bio je stručnjak za
stvaranje lažnih bankarskih računa. Mogao je da se kladi da Oli nije
verovao bankama, kad je njegov novac u pitanju. Ne, taj je imao gotovinu
u šteku.
„Zašto misliš da bi bili nepotpuni?”
„Misliš na banke, trgovine, firme za dodelu brzih kredita. Možda na
trke pasa ili opklade za utakmice Graundhogsa. Možda nije našao državni
novac. Lopov ili lopovi mogli su da opljačkaju pokeraše koji igraju u
ozbiljne pare ili da odrade dilera meta na Aveniji Edžmont u Hilbili
Hevenu. Novac možda potiče od provale u kuću u San Dijegu, Atlanti ili
bilo kom mestu između njih. Krađa takve gotovine možda nije ni
prijavljena.”
„Pogotovo ako ukradeni novac nije prijavljen poreskoj upravi”, reče
Holi. „Shvatam, shvatam, shvatam. Šta to znači?”
„To znači da moramo da popričamo s Piterom Sobersom. Iskreno,
jedva čekam taj razgovor. Mislio sam da sam sve video, ali se prvi put
susrećem s ovako nečim.”
„Kako bi bilo da večeras porazgovaraš s njim? Sutra će otići na izlet.
Imam Tinin telefonski broj. Mogla bih da je pozovem i dobije telefon
njenog brata.”
„Nemoj, nek na miru provede vikend. Dođavola, u glavi je verovatno
već na putu. Možda će se malo smiriti, kad dobije vreme za razmišljanje. I
Tina će dobiti vremena da razmisli o svemu. Ponedeljak po podne biće
dovoljno brzo.”
„Šta je s crnom beležnicom koju je videla? Onom skupom? Imaš li
neku ideju?”
„Verovatno nema nikakve veze s novcem. Mogla bi biti dnevnik
fantazija 50 nijansi zabave o devojci koja sedi iza njega u školi.”
Holi je frknula, da bi iskazala neslaganje. Počela je da šparta. „Znaš li
šta me muči? Jaz.”
Jaz?”
„Novac je prestao da stiže prošlog septembra, zajedno s porukom na
kojoj piše da mu je žao što ga nema više. Ali se Piter nije čudno ponašao
do aprila ili maja ove godine. Sedam meseci ništa mu nije falilo, zatim
pušta brkove i počinje da ispoljava nervozu i zabrinutost. Šta se desilo?
Imaš li neku ideju o tome?”
Jedna mogućnost se isticala. „Odlučio je da želi još para, možda da bi
njegova sestra krenula u Barbarinu školu. Mislio je da zna način da ih se
domogne, ali je nešto pošlo naopako.”
„Tako je! To je i moje mišljenje!” Prekrstila je ruke preko grudi i
obuhvatila laktove. Često je tako tešila samu sebe. „Volela bih da je Tina
videla šta je bilo u toj beležnici. U skupoj beležnici.”
„Da li je to predosećaj ih slediš meni nevidljivu nit zaključivanja?”
 „Želela bih da znam zašto se toliko trudio da je sakrije od nje.”
Uspešno je izbegla Hodžizovo pitanje i krenula ka vratima. „Napraviću i
pokrenuti program za kompjutersko istraživanje pljački između 2001. i
2009. godine. Znam da su izgledi na uspeh ništavni, ali će to biti neki
početak. Šta ćeš ti da radiš?”
„Otići ću kući i razmisliti o svemu. Sutra jurim ukradene automobile i
begunca pod kaucijom Dedžona Frejzera koji se gotovo sigurno krije kod
maćehe ili bivše supruge. Gledaću Indijanse i verovatno ići u bioskop.”
Holi se oraspoložila. „Mogu li da idem u bioskop s tobom?”
„Ako želiš.”
„Mogu li da biram film?”
„Samo ako obećaš da nećeš izabrati neku idiotsku romantičnu
komediju s Dženifer Aniston u glavnoj ulozi.”
„Dženifer Aniston je vrsna glumica i žestoko potcenjena komičarka.
Znaš li da je glumila u originalnom Leprekonu, daleke 1993. godine?”
„Holi, ti si nepresušni izvor podataka. Prestani da vrdaš. Obećaj mi da
neće biti rom-koma ili idi sama u bioskop.”
„Sigurna sam da ćemo naći neki film oko kog ćemo se složiti”, reče
Holi, izbegavajući da ga pogleda u oči. „Da li će Tinin brat biti dobro? Ne
misliš da će pokušati da se ubije, zar ne?”
„Ne ako je suditi po njegovim postupcima. Izložio se velikom riziku za
svoju porodicu. Tako empatične osobe obično nisu sklone samoubistvu.
Holi, zar ti ne izgleda čudno što je mlađa sestra shvatila da je Pit slao
novac, a da njihovi roditelji nisu?”
Svetlost u Holinim očima je zgasla. Na trenutak je podsećala na staru
Holi, koja je provela najveći deo adolescencije u sobi, neurotična i
izolovana kao deca koju Japanci zovu hikikomori.
„Roditelji mogu biti veoma glupi”, rekla je i nastavila.
Pa, pomislio je Hodžiz, tvoji su sigurno bili. Mislim da se možemo
složiti oko toga.
Prišao je prozoru, sklopio ruke na leđima i spustio pogled na donji
deo Ulice Marlboro, na kojoj se zametala poslepodnevna saobraćajna
gužva. Pitao se da li je Holi razmatrala drugi mogući uzrok dečakove
zabrinutosti: da su se tipovi koji su sakrili novac vratili i saznali da je
nestao.
I nekako doznali ko ga je uzeo.
 22

Državna radionica za opravku motocikala i malih motora nije operisala

na nivou čitave države, pa ni grada. Klimava baraka od zarđalog,
talasastog lima na Saut Sajdu bila je nedaleko od stadiona omladinske
lige na kom su igrali Graundhogsi. Ispred nje je bio stroj polovnih
motocikala. Sjajili su se ispod plastičnih zastavica, koje su lenjo lepršale s
labavog kabla. Moris je pomislio da većina izgleda prilično jadno. Debeli
tip u kožnoj jakni sedeo je pored barake i papirnim maramicama češao
ogrebotine zarađene kotrljanjem po asfaltu. Podigao je pogled prema
Morisu. Ništa nije rekao. Moris je uzvratio ćutanjem. Morao je da pešači
skoro dva kilometra od Avenije Edžmont, po žarkom jutarnjem suncu,
zato što autobus nije vozio dovde kad Hogsi nisu igrali.
Ušao je u garažu i ugledao Čarlija Robersona. Sedeo je na štrokavom
automobilskom sedištu ispred polurastavljenog harlija. Isprva nije video
Morisa. Pogledom je ispitivao akumulator. Moris je u međuvremenu
proučavao njega. Roberson je ostao mišićav i okretan, iako je imao više
od sedamdeset godina. Venac sedih dlaka obrubljivao je ćelavo teme.
Nosio je majicu isečenih rukava. Moris je pročitao izbledelu zatvorsku
tetovažu na bicepsu bivšeg robijaša: BELA MOĆ ZAUVEK.
Roberson je gulio doživotnu u Vejnsvilu zbog prebijanja bogate
starice do smrti. Zlodelo je bilo počinjeno na Aveniji Vejland u Brenson
Parku. Navodno se probudila dok se šunjao ka njenoj kući. Takođe ju je
silovao, verovatno pre prebijanja, a možda i posle, dok je ispuštala dušu u
hodniku na spratu. Optužba je raspolagala brojnim dokazima. Roberson
je nekoliko puta viđen u susedstvu, pre pljačke. Kamere su ga snimile
ispred kapije stare bogatašice dan pre upada u kuću. Razgovarao je o
upadu u nju i pljačkanju stare dame s nekoliko prijatelja iz kriminalnog
miljea (svi su svedočili u korist optužbe u zamenu za oproštaj svojih
zločina). Za sobom je imao dugi niz pljački s fizičkim napadima. Porota ga
je proglasila krivim. Sudija ga je osudio na doživotnu robiju bez prava
puštanja na uslovnu slobodu. Roberson je prestao da popravlja motocikle
i počeo da šije farmerke i lakira nameštaj.
„Svašta sam učinio, ali to nisam”, često je ponavljao Morisu. „Planirao
sam pljačku njene kuće. Imao sam jebenu sigurnosnu šifru, ali me je neko
preteko. Znam ko je to bio. Samo jednom tipu sam rekao brojeve. Bio je
među onima koji su jebeno svedočili protiv mene. Taj tip je gotov, ako
ikad izađem odavde. Veruj mi na reč.”
Moris nije znao da li da mu veruje ili ne veruje. Posle dve godine
provedene u Vilu, znao je da je državna kaznionica puna ljudi koji tvrde
da su nevini kao jutarnja rosa. Napisao je pismo Beriju Šeku, kad je Čarli
to zatražio od njega. Time se bavio. To je bio njegov pravi posao.
Ispostavilo se da je provalnik-nasilnik-silovatelj ostavio seme na
daminom donjem vešu, pohranjenom među dokazima. Našao ga je
advokat kog je Projekt nevinost zadužio da istraži slučaj Čarlija
Robersona. DNK testovi, kojih u vreme Čarlijevog suđenja nije bilo,
pokazali su da sperma nije njegova. Advokat je unajmio istražitelja koji je
ušao u trag nekolicini svedoka optužbe. Jedan je umirao od raka jetre. Ne
samo da je porekao svoje svedočenje već je priznao zločin. Možda se
nadao da će tako zaraditi prolaz kroz biserne kapije.
„Zdravo, Čarli”, reče Moris. „Pogodi ko je.”
Roberson se okrenuo, žmirnuo i ustao. „Mori? Da li je to Mori
Belami?”
„Glavom i bradom.”
„Pa, jebeš me ako sam se ovom nadao.”
Ne, hvala, pomislio je Moris. Predao se obaveznom bratskom zagrljaju
garniranom lupkanjem po leđima, kad je Roberson spustio akumulator
na sedište harlija i kad mu je prišao raširenih ruku. Čak mu je uzvratio,
najbolje što je mogao. Količina mišića ispod Robersonove prljave majice
bila je blago alarmantna.
Roberson je uzmakao. široko se osmehnuo, pokazujući ono malo
preostalih zuba. „Isuse Hriste! Uslovna!”
„Uslovna.”
„Matora je skinula nogu s tvog vrata?”
„Jeste.”
„To je prokleto sjajna vest! Hajdemo u kancelariju da nazdravimo!
Imam burbon.”
Moris je odmahnuo glavom. „Hvala, ali mi piće ne prija. Takođe,
nadzornik bi se mogao pojaviti svakog časa i zatražiti uzorak urina.
Jutros sam javio da neću doći na posao zbog bolesti. Dovoljno sam
rizikovao.”
„Ko je tvoj nadzornik uslovne?”
 „Makfarland.”
„Krupna, debela crnčuga, zar ne?”
„Crn je kao noć.”
„Pa, nije najgori. Znaj da će te ispočetka držati na oku. Pođi sa mnom
u kancelariju. Popiću i tvoje piće. Hej, jesi li čuo da je Dak umro?”
Moris je čuo. Ta vest je stigla do njega nedugo pre puštanja na
uslovnu slobodu. Umro je Dak Dakvort, njegov prvi zaštitnik, onaj koji je
sprečio silovanja Morisovog cimera i njegovih prijatelja. Moris nije osetio
naročitu tugu. Ljudi dolaze i odlaze. Sranje je samo sranje.
Roberson je odmahnuo glavom kad je uzeo bocu s gornje police
metalnog ormana punog alata i rezervnih delova. „Prsio mu je nešto u
mozgu. Pa, znaš kako kažu - usred jebenog života smo u jebenoj smrti.”
Sipao je burbon u šolju s natpisom SVETSKI ŠAMPION U GRLJENJU.
Podigao je. „Za starog Dakija.” Otpio je, coknuo usnama i ponovo podigao
šolju. „Ovo je za tvoj povratak na ulice, Mori Belami.
Dabogda dugo skitao po njima. Šta su ti našli? Pretpostavljam da su ti
uvalili neko mastiljarenje.”
Moris mu je rekao da radi u MEK-u. Čavrljali su. Roberson je sipao još
burbona u čašu. Moris mu nije zavideo na slobodi opijanja. Izgubio je
previše godina života zahvaljujući žestini. Mislio je da će mehaničar lakše
udovoljiti njegovim zahtevima, ako se malo nalije.
Progovorio je, kad je ocenio da je došao pravi trenutak: „Rekao si da
te posetim, ako ikad izađem napolje i ako mi zatreba usluga.”
„Istina, istina... ali se nisam nadao da ćeš ikada izaći. Ne dok te je ona
’prigrlila sam Isusa’ kučka koju si nabo jahala kao jebenog ponija.”
Robinson se zacerekao i nalio još burbona u šolju.
„Pozajmi mi automobil, Čarli. Nakratko. Na nepunih dvanaest sati.”
„Kada?”
„Noćas. Pa... ove večeri. Večeras mi je potreban. Vratiću ti ga kasnije.”
Roberson je prestao da se smeje. „To je veći rizik od pića, Mori.”
„Ne za tebe. Ti si napolju, slobodan i čist.”
„Ne, nije za mene. Dobio bih samo packu. Vožnja bez dozvole je
ozbiljan prekršaj uslovne. Mogao bi da se vratiš u bajbok. Spreman sam
da ti pomognem, samo želim da budem siguran da znaš koliko rizikuješ.”
„Upoznat sam s rizicima.”
Roberson je nagnuo čašu. Pijuckao je, razmišljajući. Moris nije želeo
da postane vlasnik motora koji će Čarli sastaviti kad završe razgovor.
 Konačno je rekao: „Da li bi se zadovoljio kamionom, umesto
automobilom? Mislim na manje dostavno vozilo. Automatik je. Na njemu
piše ’Cvećara Džons’, ali je natpis jedva vidljiv. Nalazi se iza radionice.
Pokazaću ti ga, ako hoćeš.”
Moris je izrazio želju da ga vidi. Jedan pogled na crni kamiončić
uverio ga je da je božji dar... ako radi. Roberson ga je uveravao da radi,
iako je zašao u drugu deceniju eksploatacije.
„Petkom zatvaram ranije. Oko tri po podne. Sipaću nešto benzina i
ostaviti ključeve ispod desne prednje gume.”
„To je savršeno”, reče Moris. Otići će u MEK i reći jebenom šefu da je
imao stomačni virus koji je prošao. Radiće do četiri kao marljiva
kancelarijska pčelica i doći ovamo. „Slušaj, Graundhogsi igraju večeras,
zar ne?”
„Da, igraju s Dejton Dragonsima. Zašto pitaš? Da li si se kladio na
njihovu pobedu? Zato što sve upućuje na takav ishod.”
„Možda neki drugi put. Mislio sam da mogu da vratim kamionče oko
deset, da ga parkiram na isto mesto i da se vratim u grad stadionskim
autobusom.”
„Stari dobri Mori”, reče Roberson kad se kucnuo po slepoočnicama.
Oči su mu bile dobrano zakrvavljene. „Vijuge ti rade punom parom.”
„Ne zaboravi da staviš ključeve ispod gume.” Poslednje što je Mori
želeo bilo je da se Roberson uroksa jeftinim burbonom i zaboravi na
dogovor.
„Hoću. Mnogo ti dugujem, ortak. Dugujem ti jebeni svet.”
Izliv osećanja izazvao je još jedan bratski zagrljaj, začinjen znojem,
burbonom i jeftinim losionom za brijanje. Robinson ga je stisnuo tako
jako da je jedva disao. Konačno ga je pustio. Pošao je za Čarlijem u
garažu. Večeras - za dvanaest časova, možda i manje - Rotstajnove
beležnice ponovo će biti u njegovom posedu. Kome je potreban burbon, s
tako zamamnom perspektivom na umu?
„Mogu li da te pitam zašto radiš ovde, Čarli? Mislio sam da ćeš dobiti
malo bogatstvo od države za onolike godine koje si nevin odrobijao?”
„Znaš, pripretili su mi da će podići gomilu starih optužbi.” Roberson
je seo ispred harlija na kom je radio. Dohvatio je francuski ključ. Kucnuo
se po masnoj nogavici farmerki. „Uključujući i jednu stvarno gadnu u
Misuriju, zbog koje sam mogao da se vratim u zatvor i ostanem u njemu
do kraja života. Pravilo o tri udarca, ili neko takvo sranje. Zbog toga smo
se dogovorili.”
Posmatrao je Morisove zakrvavljene oči. Video je da je zbilja star,
uprkos bicepsima (očigledno je da nikad nije prestao sa zatvorskom
rutinom), i da će mu zdravlje uskoro popustiti, ako već nije.
„Navuku te na kraju, ortak. U bulju. Sjebaćete još gore, ako budeš
talasao. Uzmi ono što ti se nudi. Ovo je meni ponuđeno. Dovoljno mi je.”
„Sranje je samo sranje”, reče Moris.
Robinson se glasno nasmejao. „To si stalno ponavljao! To je jebena
istina!”
„Ne zaboravi da ostaviš ključeve.”
„Ostaviću ih.” Uperio je masnim prstom u Morisa. „I nemoj da te
uhvate. Slušaj taticu.”
Neću me uhvatiti, pomislio je Moris. Predugo sam čekao.
„Još jedna stvar?”
Roberson je čekao.
„Potreban mi je pištolj.” Žurno je dodao kad je video izraz Čarlijevog
lica, „Ne za upotrebu, već kao osiguranje.”
Roberson je odmahnuo glavom. „Nemam pištolj. Za to bih dobio nešto
mnogo jače od packe.”
„Nikad ne bih rekao da sam ga dobio od tebe.”
Starac ga je pomno posmatrao zakrvavljenim očima. „Mogu li da
budem iskren? Mnogo si kilav za pištolj. Verovatno bi se upucao u jaja.
Uzmi kamionče, toliko ti dugujem. Ako želiš pištolj, pronađi ga na nekom
drugom mestu.”

23

Moris je u petak u tri po podne zamalo bacio savremenu umetnost u

vrednosti od dvanaest miliona dolara na đubre.
Pa ne doslovce, ali se opasno približio brisanju podataka o toj
umetnosti, uključujući i one o poreklu umetnina i o desetak bogatih MEK-
ovih darodavaca. Nedelju dana pravio je novi protokol za praćenje svih
akvizicija Umetničkog centra, od početka dvadeset prvog veka. Sam
protokol je bio umetničko delo. Ovog popodneva je zamalo prebacio
najveći fajl u kantu za informacione otpatke, zajedno s gomilom
nepotrebnih podataka, umesto da ga prebaci u glavni fajl. MEK-ov
nezgrapni, zastareli kompjuterski sistem bio je prepun beskorisnog
sranja, uključujući tonu stvari koje više nisu u zgradi. Pomenuta tona je
2009. godine prebačena u Metropoliten muzej u Njujorku. Moris je bio na
korak od pražnjenja kante za otpatke. Prst mu je bio na obaraču, kad je
shvatio da se sprema da prebaci veoma važan fajl u elektronska nebesa.
Na trenutak se vratio u Vejnsvil. Pokušavao je da sakrije
prokrijumčarenu robu pre pregleda ćelija koji će se navodno dogoditi.
Nije imao ništa opasnije od paketića keksa, ali je i to bilo dovoljno da ga
zapišu, ako je ekipa za pretres u usranom raspoloženju. Pogledao je prst
koji je lebdeo na nekoliko milimetara iznad prokletog dugmeta za
brisanje. Povukao je ruku na grudi u kojima je srce divlje kucalo. O čemu
sam razmišljao, za ime božje?
Jebeni debeli šef baš u tom trenutku gurnuo je glavu u Morisov
maleni radni prostor. U odeljcima koji su pripadali drugim
kancelarijskim pčelicama bile su fotografije momaka, devojaka, porodica,
čak i jebenih porodičnih pasa, a Moris nije okačio ništa izuzev
razglednice Pariza, koji je oduvek želeo da poseti. Kao da će se to ikad
dogoditi.
„Da li je sve u redu, Morise?”, pitao je jebeni debeljko.
„Sve je u redu”, rekao je Moris. Molio se u sebi da šef ne uđe unutra i
ne pogleda u ekran. Pregojazni kopilan ne bi znao šta gleda, ali je čak i on
znao da šalje mejlove. Po svoj prilici imao je neodređenu ideju o tome šta
je Gugl. Van toga je bio izgubljen. Ipak je živeo u predgrađu sa ženom i
decom, umesto u Usranoj palati, u kojoj luđaci usred noći urlaju na
nevidljive neprijatelje.
„Drago mi je da to čujem. Samo nastavi.”
Nosi svoje debelo dupe odavde, pomislio je Moris.
Jebeni debeljko ga je poslušao. Verovatno se odljuljao u menzu da bi
se oždrao. Moris je kliknuo na ikonu kante za otpatke, kad je otišao.
Vratio je ono što je zamalo obrisao na hard-disk i preneo fajl u glavni
registar. To nije bila velika operacija. Ipak je po njenom okončanju
ispustio uzdah, kao stručnjak za eksploziv koji je upravo onesposobio
razornu bombu.
Gde ti je bila pamet? Korio je sebe. O čemu si razmišljao?
To je bilo retoričko pitanje. Razmišljao je o Rotstajnovim
beležnicama, koje su sad tako blizu, kao i o dostavnom kamiončetu i
strahu koji će ga moriti, kad bude vozio posle toliko godina u zatvoru.
Dovoljan je jedan bezazleni sudar... i jedan policajac kome će se učiniti
sumnjiv...
Moram da se još malo smirim, pomislio je. Moram.
Mozak mu je bio preopterećen. Radio je u crvenoj zoni. Mislio je da će
biti bolje kad se beležnice nađu u njegovom posedu (kao i novac, iako je
on bio mnogo manje bitan). Stres ga je ubijao. Valjda će popustiti kad
sakrije beležnice u zadnji deo ormana u svojoj sobi na devetom spratu
Usrane palate. Smetao mu je i život u drastično izmenjenom svetu i rad
na ozbiljnom poslu, sa šefom kome mora da ugađa iako ne nosi sivu
uniformu. Povrh svega suočavao se sa stresom vožnje neregistrovanog
vozila, bez vozačke dozvole.
Situacija će se do deset uveče uveče znatno poboljšati. U
međuvremenu će se primiriti. Sranje je samo sranje.
„Tako je”, prošaputao je i obrisao tragove znoja s kože između usana i
nosa.

24

U četiri je sačuvao urađeno, zatvorio aktivne aplikacije i isključio

kompjuter. Izašao je u prostrano predvorje MEC-a i naišao na Elisa
Makfarlanda. Stajao je raširenih nogu i s rukama na leđima. Ličio je na
otelotvorenje noćne more. Njegov nadzornik proučavao je sliku Edvarda
Hupera, kao ljubitelj umetnosti, što sigurno nije bio.
Progovorio je bez osvrtanja (Moris je shvatio da vidi njegov odraz na
staklu koje pokriva sliku, ali je scena ipak bila jeziva), „Jo, Mori. Kako ide,
zemo?”
Zna, pomislio je Moris. Ne samo za kamiončić. Zna sve.
Znao je da to nije istina, ali ga je deo njega koji je još bio u zatvoru i
koji će večito tamo biti uveravao da jeste. Belamijevo čelo je za
Makfarlanda bilo stakleni pano. Vidi sve u njegovoj glavi, svaki točkić i
pregrejani zubac.
„Dobro sam, gospodine Makfarlande.”
 Nadzornik je danas nosio karirani sportski sako ne mnogo manji od
tepiha u dnevnoj sobi. Premerio je Morisa od glave do pete. Ovaj je upro
svu snagu da ne skrene pogled, kad se krupni crnac zapiljio u njegovo
lice.
„Ne izgledaš dobro. Bled si, imaš te crne kese ispod očiju. Da li si
koristio nešto što ne bi trebalo, Mori?”
„Nisam, gospodine.”
„Da li si radio nešto što ne bi trebalo?”
„Nisam.” Pomislio je na dostavno vozilo s jedva vidljivim natpisom
CVEĆARA DŽONS na bokovima, koji ga čeka na Saut Sajdu. Ključevi su
verovatno ispod gume.
„Šta nisi?”
„Nisam, gospodine.”
„Uh-huh. Možda imaš grip. Zato što, iskreno govoreći, izgledaš kao
podgrejani leš.”
„Danas zamalo što nisam pogrešio”, reče Moris. „Greška je - verovatno
- mogla biti otklonjena - ali bi to zahtevalo dolazak informatičara sa
strane. Možda i gašenje glavnog servera za vreme njihove intervencije.
Našao bih se u neprilici.”
„Dobro došao u stvarni svet”, reče Makfarland, bez trunke simpatija.
„Pa, sa mnom bi bilo drugačije!” Moris je planuo. O bože, olakšanje je
planuti, na bezbednu temu. „Vi bi trebalo da to znate, bolje nego iko! Da
je to učinio neko drugi, prošao bi s ukorom, ali ne i ja. A ako bi me
otpustili - zbog trenutka nepažnje, nenamernog propusta - završio bih iza
rešetaka.”
„Možda”, reče Makfarland. Okrenuo se prema slici. Na njoj su bili
muškarac i žena. Sedeli su u sobi. Očigledno su se trudili da ne gledaju
jedno u drugo. „A možda ne bi.”
„Šef me ne podnosi”, reče Moris. Znao je da zvuči kao neko ko
bogoradi, verovatno je bogoradio. „Znam četiri puta više od njega o radu
tamošnjeg kompjuterskog sistema. To ga ljuti. Voleo bi da mi vidi leđa.”
„Zvučiš malčice paranoično”, reče Makfarland. Ponovo je sklopio šake
iznad zaista epskih guzova. Moris je slutio zbog čega je Makfarland tu.
Pratio ga je do radnji s motociklima u kojoj radi Čarli Roberson. Zaključio
je da nešto smera. Moris je znao da nije slučaj. Znao je da jeste.
„Zašto kog đavola dopuštaju tipu poput mene da petlja s važnim
fajlovima? Tipu na uslovnoj slobodi? Koštaću ih opako mnogo, ako
pogrešim, kao što sam zamalo danas učinio.”
„Šta si ti mislio da ćeš raditi kad izađeš?”, rekao je Makfarland, ne
skidajući pogled s Hoperove slike Apartman 16-A. Činilo se da je očaran
njome, ali se Moris nije dao prevariti. Ponovo je posmatrao njegov odraz.
Prosuđivao ga je. „Prestar si i premekan da bi pomerao kartone u
skladištu ili da bi održavao vrtove.”
Okrenuo se.
„Proces se zove uklapanje, Morise. Nisam ga ja izmislio. Ako ti je baš
stalo do kuknjave nad samim sobom, pronađi nekog koga je briga.”
„Izvinite”, reče Moris.
„Šta izvinite?”
„Izvinite, gospodine Makfarlande.”
„Hvala ti, Morise, tako je bolje. Predlažem da uđemo u muški toalet u
kom ćeš piškiti u čašicu da bi mi dokazao da tvoja paranoja nije
nadahnuta drogama.”
Poslednje kancelarijske pčelice napuštale su zgradu. Nekolicina je
pogledala Morisa i krupnog crnca u drečavom sportskom sakou. Brzo su
skretali pogled. Moris je osetio potrebu da vikne. Tako je, on je moj
nadzornik, dobro ga pogledajte!
Krenuo je za Makfarlandom u muški toalet, koji je, bogu hvala, bio
prazan. Nadzornik se naslonio na zid, ruku skrštenih na grudima. Gledao
je kako Moris poteže zanemoćalu alatku i cedi uzorak mokraće.
Makfarland je vratio plastičnu čašu Morisu, kad uzorak posle trideset
sekundi nije poplaveo. „Baci to, zemo.”
Moris ga je poslušao. Nadzornik je metodično prao ruke. Trljao ih je
sapunom sve do zglobova.
„Znaš da nemam sidu. Morao sam da se testiram pre puštanja iz
zatvora, ako se brineš zbog toga.”
Makfarland je pažljivo osušio krupne šake. Neko vreme se posmatrao
u ogledalu (možda mu je bilo žao što nema kose da je počešlja), pre nego
što se obratio Morisu. „Nisi uzimao nikakve supstance, ali mi se ne sviđa
tvoj izgled, Mori.”
Moris je ćutao.
„Dopusti mi da ti kažem nešto što sam naučio tokom
osamnaestogodišnjeg bavljenja ovim poslom. Postoje dve vrste ljudi na
uslovnoj, i samo dve: vukovi i jaganjci. Prestar si da budeš vuk, ali nisam
siguran da si se srodio s tom činjenicom. Psihijatri bi rekli da je još nisi
internalizovao. Ne znam kakva vučja sranja imaš na umu. Možda ne
planiraš ništa više od krađe spajalica iz magacina. Šta god da je u pitanju,
trebalo bi da zaboraviš na to. Prestar si da bi zavijao, a da i ne govorimo o
bežanju.”
Otišao je, nakon što je posejao ovo zrno mudrosti. Moris je požurio ka
vratima. Noge su mu se pretvorile u gumu, pre nego što je do njih stigao.
Okrenuo se u mestu i uhvatio za umivaonik, da ne bi pao. Oteturao se u
kabinu. Seo je na šolju i oborio glavu skoro do kolena. Zažmurio je i
duboko disao. Ustao je i izašao iz toaleta, kad je rika u glavi prestala.
Biće tamo, mislio je Moris. Gledaće u tu prokletu sliku, s rukama na
leđima.
Predvorje je ovog puta bilo prazno, ako se ne računa čuvar koji je
sumnjičavo odmerio Morija u prolazu.

25

Utakmica između Hogsa i Dragonsa neće početi pre sedam, ali su

autobusi s natpisom VEČERAS BEJZBOL UTAKMICA počeli da voze u pet.
Moris se dovezao jednim do stadiona i krenuo ka Državnoj radionici za
opravku motocikala, svestan svakih kola u prolazu. Proklinjao je sebe što
je izgubio petlju u muškom toaletu nakon Makfarlandovog odlaska. Da je
izašao ranije mogao je da vidi koji auto kurvin sin vozi. Mogao je, ali nije i
sad bilo koji auto može biti njegov. Lako bi opazio nadzornika, s obzirom
na njegov stas, ali se nije usuđivao da pažljivije pogleda neki od
automobila u prolazu. Za to su postojala dva razloga. Prvi, izgledao bi kao
krivac, zar ne? Izgledao bi kao čovek koji ima vučja sranja na umu i koji
stoga mora da proverava perimetar. Drugi, mogao bi videti Makfarlanda,
čak i ako on nije tu, zato što je bio na ivici nervnog sloma. To nije
iznenađujuće. Svaki čovek ima granicu trpljenja stresa.
Koliko imaš godina, dvadeset dve? Pitao ga je Rotstajn. Dvadeset tri?
To je bila valjana procena, retko pronicljivog posmatrača. Moris je
tada imao dvadeset tri godine. Sad se bližio šezdesetoj. Godine između
bile su razvejane kao dim na povetarcu. Čuo je kako neki govore da su
šezdesete nove četrdesete, ali je to samo veliko sranje. Šezdeseta je nova
sedamdeset peta, za nekog ko je najveći deo života proveo u zatvoru.
Prestar sam da bih bio vuk, prema Makfarlandu.
Pa, videćemo da li je u pravu, zar ne?
Skrenuo je u dvorište radionice. Kapci su bili navučeni, a mašine koje
su jutros bile ispred radionice zaključane. Očekivao je da će čuti tresak
automobilskih vrata iza leđa, čim stupi na privatni posed. Očekivao je da
će čuti Makfarlanda, /o, zemo, šta radiš ovde?
Čuo je samo zvuk saobraćaja. Vozila su se kretala prema stadionu.
Nevidljiva traka koja ga je stezala oko grudi malčice je popustila, kad je
stigao do zadnjeg dvorišta. Visoki zid od talasastog lima je odvajao ovaj
komad dvorišta od ostatka sveta. Zidovi su ga smirivali. To mu se nije
dopadalo. Znao je da osećaj nije prirodan, ali je bio neporeciv. Čovek je
zbir vlastitih iskustava.
Prišao je dostavnom kamionu - malom, prašnjavom, blagosloveno
neupadljivom - i opipao prostor ispod prednje desne gume. Ključevi su
bili tu. Seo je za volan. Motor je upalio iz prve. Radio se uključio,
zapljusnuvši ga glasnim rokom. Isključio ga je.
„Mogu da uradim ovo”, rekao je. Podesio je sedište i stisnuo volan.
„Mogu da uradim ovo.”
Ispostavilo se da može. To je kao vožnja biciklom. Samo je
pristupanje neprekidnoj struji vozila koja je išla ka stadionu bilo
izazovno. Čak ni to nije bilo previše strašno. Jedan autobus s natpisom
VEČERAS BEJZBOL UTAKMICA se zaustavio. Vozač je mahnuo Moriju da
krene. Trake ka severu su bile gotovo prazne. Izbegao je ulazak u centar
koristeći se novom gradskom obilaznicom. Gotovo da je uživao u vožnji.
Uživao bi, da nije bilo nagrizajuće sumnje da ga Makfarland prati. Još ga
neće uhapsiti. Neće dok ne vidi šta njegov stari drug -zema - namerava.
Stao je u tržnom centru na Aveniji Belouz i ušao u Houm Depo. Šetkao
je ispod blistavih fluorescentnih lampi. Nije žurio. Ne može započeti
posao pre mraka. U junu večernja svetlost traje do pola devet ili devet. U
delu prodavnice s vrtlarskim potrepštinama je kupio ašov i sekirče, za
slučaj da mora da seče korenje. Stablo iznad obale možda čvrsto stiska
njegov kovčeg. Na gondoli s natpisom POSLEDNJI KOMADI uzeo je dve
platnene torbe. Cena im je bila snižena na dvadeset dolara po komadu.
Bacio je kupljenu robu u zadnji deo kamiona i krenuo ka vozačkim
vratima.
„Hej”, uzviknuo je neko iza njegovih leđa.
 Zastao je u mestu. Koraci su se približavali. Čekao je da ga Makfarland
ščepa za leđa.
„Znaš li da li u ovom tržnom centru postoji samoposluga?”
Glas je pripadao mladom belcu. Moris je prodisao. „Ima”, rekao je ne
osvrćući se, iako nije znao da li takva radnja postoji u ovom tržnom
centru.
„Tako. Važi. Hvala.”
Ušao je u kamion i upalio motor. Mogu ja ovo, pomislio je.
Mogu i hoću.

26

Moris je polako vozio po ulicama imenovanim po drveću u Nortfildu, u

kojima je nekad obitavao. Nije da je svojevremeno mnogo obilazio taj
kraj. Uglavnom je čitao knjige. Još je previše rano. Parkirao se u Ulici
brestova. Pronašao je prašnjavu mapu u pregratku za rukavice.
Pretvarao se da je čita. Posle dvadeset minuta se odvezao do Ulice javora
i nastavio da proučava mapu. Odvezao se do lokalne samoposluge Zuni
Go-Mart, gde je kao klinac kupovao grickalice i cigarete za oca. U to
vreme je paklica koštala četrdeset centi, a deca kupovala cigare
roditeljima. Kupio je slatko, aromatizovano piće s usitnjenim ledom. Pio
ga je natenane. Otišao je do Ulice palmi i nastavio da se pretvara da čita
mapu. Senke su se produžavale, ali beskrajno polako.
Trebalo je da ponesem knjigu, pomislio je i odmah zatim: Ne - čovek s
mapom ne privlači pažnju, ali onaj koji čita knjigu u starom kamionu
verovatno bi ličio na potencijalnog zlostavljača dece.
Da lije to paranoično ili pametno razmišljanje? Nije umeo da kaže.
Znao je samo jedno, da su beležnice veoma blizu i da odašilju zvuk sličan
pištanju sonara.
Dugo svetlo junske večeri postepeno se istopilo u sumrak. Deca koja
su se igrala na trotoarima i travnjacima ušla su u kuće da bi gledala
televiziju, igrala video-igrice ili provela veče šaljući brojne, pogrešno
napisane poruke i glupave emotikone prijateljima.
Moris je, uveren da Makfarland nije u blizini (iako ne sasvim siguran),
upalio motor i polako prišao krajnjem odredištu: Domu omladine na Ulici
breza. Tamo je išao kad je biblioteka u Ulici Garner bila zatvorena.
Načitani mršavko, s žaljenja vrednom navikom da zajedljivo komentariše
zbivanja u svojoj okolini, retko je biran za igre na otvorenom. Kad bi
zaigrao, gotovo odmah bi počeli da viču na njega: hej, retkoprsti, hej,
budalo, hej, smotanko. Zbog crvenih usana je dobio nadimak Revlon. Kad
bi išao u Dom, obično bi sedeo u zgradi. Čitao bi ili sklapao slagalicu. Grad
je zatvorio staro zdanje od cigle. Dao je na prodaju u jeku programa
štednje na nivou grada.
Nekoliko dečaka igralo je košarku na zakorovljenim i neosvetljenim
terenima iza Doma. Tapkali su loptu, iako je bilo previše mračno. Kliktali
su, driblali i izmenjivali pasove. Moris je startovao kamion kad su otišli.
Odmicao je prilaznim putem koji se pružao duž zgrade. Vozio je ne paleći
farove. Crno kamionče bilo je odgovarajuće boje za ovakav posao. Prišao
je zadnjem delu zgrade na kom je bio izbledeli znak na kom je još pisalo
REZERVISANO ZA VOZILA DOMA OMLADINE. Ugasio je motor, izašao i
omirisao junski vazduh. Vonjao je na travu i detelinu. Čuo je cvrčke i
zujanje saobraćaja na obilaznici. Noć je izuzev toga bila njegova.
Jebi se, gospodine Makfarlande, pomislio je. Jebi se iz sve snage.
Izvadio je alat i torbe iz kamiona i krenuo ka neiskorišćenom placu
iza bejzbol igrališta na kom je ispustio toliko lakih, visokih lopti. Okrenuo
se kad je dobio ideju. Položio je dlan na staru ciglu, još toplu od vreline
dana. Čučnuo je i počupao nešto korova da bi mogao da proviri kroz
podrumski prozor. Na njima nije bilo šperploče. Mesec tek što je izašao,
narandžast i pun. Davao je dovoljno svetlosti da vidi stolice na sklapanje,
stolove za kartanje i gomile kutija.
Planirao je da prenese beležnice u sobu u Usranoj palati. To bi bio
rizičan potez. Gospodin Makfarland može da mu pretraži sobu kad god
mu se ćefne. To je deo dogovora. Dom je mnogo bliži mestu na kom su
zakopane. Podrum, prepun kojekakvih suvišnih drangulija bio bi
savršeno skrovište. Možda bi mogao da ih sakrije ovde. Odnosio bi po
nekoliko u sobu, da ih pročita. Bio je dovoljno mršav da se provuče kroz
prozor, iako će morati malo da se migolji. Koliko teško će biti da rasturi
bravicu koju je video na prozoru i da ga otvori? Odvrtač bi verovatno
obavio posao. Nije ga imao, ali ih u Houm Depou ima u izobilju. Video je
gondolu s alatom u Zuniju.
Nagnuo se bliže prljavom prozoru. Proučavao ga je. Tražio je alarmne
trake (državni zatvor je obrazovna ustanova koja nudi sva potrebna
znanja o provalama), ali ih nije našao, šta ako alarm koristi kontaktne
tačke, umesto traka? Njih ne bi video, niti bi čuo alarm. Neki su nečujni.
Posmatrao ga je još malo i oklevajući ustao. Malo je verovatno da
stara javna zgrada poput ove ima alarm. Vredne stvari sigurno su
odnesene na drugo mesto - ali se nije usuđivao da rizikuje.
Biće bolje da se drži originalnog plana.
Dohvatio je alat i platnene torbe i ponovo krenuo ka praznom,
zapuštenom placu. Pažljivo je obilazio igralište. Neće ići tamo, uh-uh,
nikako. Mesec će mu pomoći kad zađe u šipražje iza igrališta, ali je svet
na otvorenom ličio na sjajno osvetljenu pozornicu.
Kesice čipsa koja mu je prošli put pomogla više nije bilo. Trebalo mu
je izvesno vreme da ponovo pronađe stazu. Išao je napred-nazad kroz
šipražje, iza igrališta (na kom je u detinjstvu doživeo brojna poniženja).
Konačno ju je pronašao i krenuo njome. Morao je da se suzdržava da
ne bi potrčao, kad je čuo slabo pevuckanje potoka.
Vremena su teška, pomislio je. Možda neki beskućnici spavaju u
šipražju. Ako me neko od njih vidi...
Ako ga neko od njih vidi, upotrebiće sekirče. Bez oklevanja. Gospodin
Makfarland možda misli da je prestar da bi bio vuk, ali nadzornik nije
znao da je Moris već ubio troje ljudi, a vožnja automobila nije jedina stvar
koja je kao jahanje bicikla.

27

Zakržljala stabla gušila su se u borbi za prostor i sunce, ali su dovoljno

narasla da filtriraju mesečinu. Moris je dva ili tri puta gubio stazu i bazao
okolo, pokušavajući da je pronađe. Nije se brinuo. Znao je da će mu zvuk
potoka poslužiti kao orijentir, ako se zbilja izgubi. Neuočljiva staza
potvrđivala je njegovu pretpostavku da je sad koristi manji broj dece
nego u njegovo doba. Nadao se da neće upasti u koprive.
Potok je bio veoma blizu, kad je po poslednji put pronašao stazu.
Manje od pet minuta kasnije stajao je na obali, preko puta traženog
drveta. Neko vreme je čekao u mesečinom natopljenoj senci. Tragao je za
znacima ljudskog prisustva: ćebad, vreće za spavanje, kolica iz
samoposluge, komad plastike razapet preko grana kao improvizovani
šator. Nije bilo ničeg izuzev vode koja je tekla po kamenitom koritu i
drveta koje je stražarilo na drugoj obali. Godinama je verno čuvalo
njegovo blago.
„Staro dobro drvo”, prošaputao je i krenuo preko potoka.
Kleknuo je i odložio alatke i platnene torbe da bi se posvetio
meditaciji. „Ovde sam”, prošaptao je i položio dlanove na tle, kao da traga
za njegovim srčanim ritmom.
Učinilo mu se da nešto oseća. To je bio srčani ritam genija Džona
Rotstajna. Starac je preobrazio Džimija Golda u prodanu dušu, ali ko
može da tvrdi da ga nije iskupio u godinama provedenim u osami? Sve
što je pretrpeo imaće smisla, ako je to učinio... ako...
„Evo me, Džimi. Konačno sam stigao.”
Dograbio je ašov i počeo da kopa. Brzo je ponovo stigao do kovčega.
Korenje ga je zagrlilo sa svih strana. Prošao je gotovo čitav sat pre nego
što je isekao dovoljno korenja da bi ga izvukao. Godinama nije radio
teške fizičke poslove. Bio je iscrpljen. Mislio je na sve robijaše koje je
poznavao - na Čarlija Robersona, na primer - koji su neprekidno vežbali.
Smejao im se zbog onog što je smatrao opsesivno-kompulzivnim
ponašanjem (u sebi, nikad glasno). Više mu nije bilo do smeha. Butine su
ga bolele, kao i leđa. Glavobolja je bila najgora. Sevala je kao bol u
inficiranom zubu. Povetarac se digao, hladeći znoj na klizavoj koži.
Pomerao je grane, tvoreći pokretne senke kojih se plašio. Zamišljao je
kako se Makfarland kreće stazom u jezivoj tišini, svojstvenoj malom
broju krupnih ljudi, uglavnom vojnicima ili bivšim sportistima.
Posegnuo je za ručkom na kraju kovčega, kad su mu se dah i srčani
ritam smirili. Nagnuo se napred na raširenim dlanovima i zapiljio u rupu.
Požalio je što nije poneo baterijsku lampu.
Ručka je bila na svom mestu, samo što je visila u dva dela.
Ovo nije u redu, pomislio je. Da li je?
U glavi je prešao put od mnogo decenija. Pokušavao je da se seti da li
je ručka bila takva kad ga je zakopao. Mislio je da nije. U stvari, bio je
gotovo sasvim siguran da nije. Ispustio je uzdah olakšanja, dovoljno
snažan da mu naduje obraze kad se setio da je u garaži prevrnuo kovčeg
na stranu na kojoj je bila ručka. Sigurno se pokidala kad ga je tovario u
kolica. Ili dok ga je gurao po neravnoj stazi do ovog mesta. Iskopao je
rupu u žurbi i gurnuo kovčeg u nju, što je brže mogao. Hteo je da što pre
ode odavde. Bio je preterano zaposlen da bi primetio sitnicu poput
pokidane ručke.
Zgrabio je stranice kovčega i cimnuo. Kliznuo je iz rupe, tako lako da
je Moris izgubio ravnotežu i pao na leđa. Ležao je, zureći u sjajnu
mesečevu činiju. Ubeđivao je sebe da ništa nije pogrešno, iako je znao
istinu. Mogao je da objasni pokidanu ručku, ali ne i ovo drugo.
Kovčeg je previše lak.
Podigao se u sedeći položaj. Grumenje zemlje lepilo mu se za vlažnu
kožu. Drhtavom rukom sklonio je kosu s čela. Zaprljao ga je zemljom.
Kovčeg je bio previše lak.
Pružio je i povukao ruku. Ne mogu, pomislio je. Ne mogu. Ako ga
otvorim i beležnice ne budu u njemu, jednostavno ću... pući.
Ali zašto bi iko uzeo gomilu beležnica? Razumem da bi uzeo novac, ali
beležnice? U većini nije bilo mesta za pisanje. Rotstajn ih je uglavnom
popunio.
Šta ako je neko uzeo novac i spalio beležnice? Možda je lopov hteo da
se otarasi nečeg što je smatrao dokazima, ne znajući za njihovu
neprocenjivu vrednost?
„Ne”, prošaptao je Moris. „Niko ne bi učinio tako nešto. Još su unutra.
Moraju biti.”
Ali kovčeg je bio previše lak.
Zurio je u mali kovčeg, nagnut na mesečinom obasjanoj obali. Iza
njega je zevala rupa, slična ustima koja su nešto izrigala. Ponovo je
posegnuo za kovčegom. Oklevao je. Nagnuo se napred i otvorio reze.
Molio se bogu, iako je znao da ne mari za ljude poput njega.
Pogledao je unutra.
Kovčeg nije bio potpuno prazan. U njemu je bila plastika kojom je
obložio beležnice. Izvukao je pucketavi oblak, u nadi da je nekoliko
beležnica ostalo ispod nje - dve ili tri, molim ti se, bože, makar samo
jedna - ali u njemu nije bilo ničega izuzev malo zemlje po ćoškovima.
Uhvatio se prljavim šakama za lice - nekad mlado, a sad izborano - i
zaplakao na mesečini.

28
Obećao je da će vratiti kamion do deset uveče. Ponoć je prošla kad se
parkirao iza radionice za popravku motocikala i zavukao ključeve ispod
prednje desne gume dostavnog vozila. Nije se baktao s alatom ili praznim
platnenim torbama koje je trebalo da budu pune. Nek ih Čarli Roberson
uzme, ako su mu potrebne.
Svetla na igralištu omladinske lige, četiri bloka dalje, pogasila su se
pre jednog sata. Stadionski autobusi više nisu saobraćali, ali su se barovi
- u okolini ih je bilo dosta - orili od žive muzike i one iz džuboksa.
Razlivala se kroz otvorena vrata na ulice. Muškarci i žene u Graundhogs
majicama i kapama stajali su ispred njih na pločnicima, pušili cigarete i
pili iz plastičnih čaša. Moris je prolazio pored njih bez osvrtanja.
Zanemario je nekoliko prijateljskih usklika navijača osokoljenih pivom i
pobedom na domaćem terenu. Ubrzo je ostavio barove za sobom.
Prestao je da razmišlja o Makfarlandu. Na povratku u pet kilometara
udaljenu Usranu palatu nijednom nije pomislio na njega. Nije mario ni za
bolne noge. Osećao se praznim kao stari kovčeg na mesečini. Sve za šta je
živeo proteklih trideset šest godina bilo je zbrisano kao koliba u poplavi.
Noge su ga tu konačno izdale kad je stigao do Trga Gavemment. Nije
seo, već se sručio na najbližu klupu. Tupo se obazirao po betonskoj
poljani. Znao je da će izgledati vrlo sumnjivo svakom pajkanu koji se
proveze patrolnim kolima. Nije smeo da bude napolju ovako kasno (imao
je zabranu kretanja, kao tinejdžer), ali zar je to bitno? Sranje je obično
sranje. Nek ga pošalju nazad u Vejnsvil. Zašto da ne? Tamo makar neće
morati da se nosi s jebenim debelim šefom. Niti da piša pred
Makfarlandovim očima.
Preko puta je bio Hepi kap, gde je vodio brojne prijatne razgovore s
Endruom Holidejem. Da i ne govorimo o njihovom poslednjem razgovoru,
koji nije bio nimalo prijatan. Kloni me se, rekao je Endi. Tako se završio
njihov poslednji razgovor.
Morisov um koji je dotad vozio u leru, najedanput se trgao. Mutni
pogled je počeo da se bistri. Kloni me se ili ću pozvati policiju, rekao je
Endi... ali to nije bilo sve što je tog dana rekao. Stari drugar ga je
posavetovao.
Sakrij ih negde. Zakopaj ih.
Da li je Endi Holidej zbilja to rekao, ili je to plod njegove mašte?
„Rekao je”, prošaptao je Moris. Pogledao je šake i uočio da su se
stisnule u štrokave pesnice. „Rekao je, nego šta je. Sakrij ih, rekao je.
Zakopaj ih.” To ga je nagnalo da postavi neka pitanja.
Ko je bio jedina osoba koja je videla jednu od Rotstajnovih beležnica?
Ko je znao gde je nekada živeo?
I - ovo je bilo najhitnije - ko je znao za neiskorišćeni plac, zarastao u
šipražje i drveće, zarobljen u beskrajnoj parnici, kog su koristili samo
klinci koji su išli u Dom u Ulici breza?
Odgovor na sva tri pitanja bio je isti.
Možda bismo mogli da se pozabavimo njima za deset godina, rekao je
stari drugar, možda za dvadeset.
Pa, bilo je jebeno duže od deset ili dvadeset godina, zar ne? Vreme je
sporo protkalo. Bilo ga je dovoljno da stari drugar razmišlja o
dragocenim beležnicama, koje se nikad nisu pojavile - ni kad je Moris
uhapšen zbog silovanja, ni kasnije, kad je kuća prodata.
Da li je stari drugar u jednom trenutku odlučio da obiđe Morisov
komšiluk? Možda se često šetao stazom između ulica Sikamora i Breza?
Da li je nosio detektor za metal, u nadi da će će propištati kad oseti
metalne delove kovčega?
Da li je Moris tog dana pomenuo kovčeg?
Možda nije, ali u čemu su mogle biti? Kakvo rešenje je imalo smisla? I
veliki sef bi bio premali za njih. Papirne ili platnene torbe bi istrulile.
Pitao se koliko rupa je Endi iskopao, pre nego što je pronašao ono za čim
je tragao. Deset? Četrdeset? Četrdeset je bilo mnogo, ali je Endi u
sedamdesetim bio mnogo vitkiji. Nije bio jebeni lelujajući debeljko kao
sad. Imao je snažan motiv. Možda nije morao da kopa nikakve rupe.
Možda je prolećna poplava nagrizla obalu i otkrila kraj kovčega. Da li je
to moguće?
Morije ustao i nastavio dalje. Pomišljao je na Makfarlanda.
Povremeno bi se okrenuo za sobom, da bi se uverio da ga ne prati.
Ponovo je bio bitan, zato što je pronašao razlog da živi. Imao je cilj.
Moguće je da je stari drugar prodao beležnice. Prodaja je njegov posao,
baš kao što je bio Džimija Golda u Trkač usporava, ali je moguće da još
čuva neke ili sve beležnice. Postoji samo jedan siguran način da to utvrdi
i da sazna da li stari vuk još ima neki zub. Mora da poseti zemu.
Starog drugara.
 TREĆI DEO

PITER I VUK
 1

Subota je ujutru u gradu. Hodžiz je u bioskopu s Holi. Žustro su

pregovarali dok su gledali bioskopski program u predvorju multipleksa.
Njegov predlog Čistka: Anarhija13 odbijen je kao previše strašan. Holi je
rekla da voli da gleda strašne filmove, ali samo na kompjuteru, gde je
mogla da pauzira film i da prošeta nekoliko minuta da bi se smirila.
Hodžiz je odbio njen kontrapredlog Krive su zvezde.14 Rekao je da bi bio
previše sentimentalan. Hteo je da kaže da bi bio previše osećajan. Priča o
nekom ko umire mlad nagnaće ga na razmišljanje o Džejni Paterson, koja
je napustila ovaj svet u eksploziji koja je trebalo da ubije njega. Složili su
se da gledaju Na tajnom zadatku: povratak na koledž15, komediju s
Džonom Hilom i Čejningom Tejtumom. Mnogo su se smejali. Podelili su
veliko pakovanje kokica, ali se Hodžinsov um stalno vraćao na Tininu
priču o novcu koji je njenim roditeljima pomogao da pregrme loša
vremena. Gde je, za ime božje, Piter Sobers našao više od dvadeset
hiljada dolara?
Holi je spustila ruku na Hodžizovu, kad je krenula odjavna špica.
Kosnule su ga suze u njenim očima. Pitao je šta nije u redu.
„Ništa. Lepo je imati nekog s kim možeš da ideš u bioskop. Drago mi
je da si moj prijatelj, Bili.”
Hodžiz je bio više nego dirnut. „I meni je drago što si moja prijateljica.
Šta ćeš raditi u preostalom delu subote?”
„Večeras ću naručiti kinesku hranu i gledati Crno više nije u modi”16,
rekla je. „Popodne ću provesti na internetu, proučavajući pljačke. Već
imam podugačak spisak.”
„Da li ijedna izgleda obećavajuće?”
Odmahnula je glavom. „Nastaviću da tražim. Mislim da je u pitanju
nešto drugo, iako nemam pojma šta bi to moglo biti. Misliš li da će ti
Tinin brat reći?”
 Isprva nije odgovorio. Išli su ka izlazu iz bioskopa. Ubrzo će napustiti
oazu mašte i zakoračiti u stvarni svet.
„Bili? Zemlja Biliju?”
„Iz sveg srca se nadam”, konačno je rekao. „Za njegovo dobro. Pošto
novac koji dolazi niotkuda gotovo uvek donosi nevolje.”

Tina, Barbara i Barbarina majka provele su subotu po podne u kuhinji

Robinsonovih. Pravile su kuglice od kokica, što je bila zabavna i masna
razbibriga. Veselile su se. Tina po prvi put od dolaska u goste nije
izgledala potišteno. Tanja Robinson mislila je da je to dobro. Nije znala
šta se dešava s devojčicom, ali su joj deseci sitnih znakova - način na koji
je skakala kad bi promaja zalupila vrata na spratu ili sumnjivo „mnogo
sam plakala” crvenilo očiju - govorili da nešto nije u redu. Nije znala da li
je to nešto veliko ili malo, ali je bila sigurna da će nešto veselja dobro
doći Tini Sobers.
Završavale su posao i pretile jedna drugoj rukama lepljivim od sirupa
- kad je raspoloženi muški glas rekao: „Bog te mazo. Vidi sve ove
ženskinje što vilene po kuhinji.”
Barbara se okrenula u mestu i ugledala brata naslonjenog na
dovratak. Vrisnula je: „Džerome!” Potrčala je ka njemu i skočila. Prihvatio
ju je, dva puta okrenuo oko sebe i spustio na pod.
„Mislila sam da si otišao na debitantski bal.”
Džerom se osmehnuo. „Avaj, vratio sam iznajmljeni smoking, ne
obukavši ga. Prisila i ja smo se, posle opsežne i iskrene izmene stavova,
složili da je vreme da raskinemo. To je duga i dosadna priča. Bilo kako
bilo, odlučio sam da se odvezem kući i probam nešto od kevinih
specijaliteta.”
„Ne zovi me kevo”, reče Tanja. „To je vulgarno.” I njoj je bilo veoma
drago što vidi Džeroma.
Okrenuo se prema Tini i izveo plitki naklon. „Drago mi je što vas
vidim, mala gospojice. Sve Barbine prijateljice, i tako dalje.”
„Ja sam Tina.”
 Uspela je da to kaže gotovo normalnim tonom, iako joj to nije bilo
lako. Džerom je visok. Džerom ima široka ramena. Džerom je izuzetno
privlačan. Tina Sobers se tu i tada zaljubila u njega. Ubrzo će računati
koliko vremena će proći pre nego što je pogleda kao nešto što nije mala
gospojica, opasana prevelikom keceljom, s rukama lepljivim od
pravljenja kuglica od kokica. Bila je previše zanesena njegovom lepotom
da bi baratala brojevima. Barbara ju je, kasnije iste noći, prilično lako
nagovorila da mu sve ispriča. Osećala je pogled njegovih crnih očiju na
sebi. Otežavale su joj pripovedanje.

Pitovo subotnje popodne nije bilo ni izbliza tako dobro. U stvari, bilo je
prilično ukakano.
Razredne starešine i izabrani predstavnici učenika iz tri srednje škole
nagurali su se u dva sata po podne u najveću salu za sastanke
odmarališta River Bend da bi slušali dugi i dosadni govor jednog od
dvojice predstavnika ove države u senatu, pod naslovom „Upravljanje
srednjom školom: upoznavanje s politikom i služenjem društvu”. Tip u
trodelnom odelu, s gustom unazad začešljanom sedom kosom (frizurom
koju je Pit zvao „kosom negativca u sapunicama”) izgledao je spremno da
melje do večere. Verovatno i duže. Tvrdio je kako su oni SLEDEĆA
GENERACIJA i da će ih učestvovanje u upravljanju školom pripremiti da
izađu na kraj sa zagađenjem čovekove sredine, globalnim zagrevanjem,
sve oskudnijim resursima i možda prvim kontaktom sa vanzemaljcima sa
Proksime Kentauri. Svaki minut beskrajnog subotnjeg popodneva umirao
je laganom i mučnom smrću, dok je tip u odelu guslao.
Pitu je pucao prsluk što će ovog septembra postati zamenik
predsednika u srednjoj školi Nortfild. Septembar je, što se njega tiče, bio
tamo negde na Proksimi Kentauri s vanzemaljcima. Jedina budućnost
koja je nešto značila će se desiti u ponedeljak po podne, kad će se suočiti
s Endruom Holidejem. Duboko je žalio što je prešao prag njegove
knjižare.
Izvući ću se iz ove nevolje, pomislio je. Izvući ću se, ako ostane
pribran. I ako ne zaboravi šta je stara teka Džimija Golda rekla u Trkač
diže barjak.
Piter je odlučio da započne razgovor s Holidejom sledećim citatom:
Kažu da je pola vekne bolje od ničega, Džimi, ali u svetu želja, ijedna kriška
bolja je od ničega.
Pit je znao šta Holidej želi. Ponudiće više od jedne kriške, ali ne i pola
vekne, a pogotovo ne čitavu. To se jednostavno neće desiti. Beležnice su
na sigurnom mestu u domu u Ulici breza. Mogao je da se pogađa. I
Holidej će morati da pregovara, ako želi da išta dobije.
Više neće biti ultimatuma.
Daću ti trideset beležnica, Pit mu se obraćao u mašti, s pesmama,
esejima i devet dovršenih priča. Spreman sam da podelim novac na ravne
časti s tobom, samo da te se otarasim.
Moraće da zahteva novac, iako ne može da zna koliko će Holidej
dobiti od kupca ili kupaca. Pretpostavljao je da će kvarni posrednik
zavući ruku u njegov džep i to duboko. Neka ga. Najvažnije je da Holidej
shvati da on misli ozbiljno, da nije spreman da bude, slikovitim rečnikom
Džimija Golda, bilo čije rođendansko karanje. Još važnije je bilo da ne
pokaže koliko se boji.
Koliko je užasnut.
Senator je finiširao s nekoliko zvučnih fraza o VITALNOM POSLU
SLEDEĆE GENERACIJE KOJI POČINJE U SREDNJIM ŠKOLAMA i kako oni,
odabrana nekolicina, moraju poneti BAKLJU DEMOKRATI JE. Aplauz je
bio bučan i energičan, verovatno zato što je predavanje konačno bilo
završeno. Pit je očajnički želeo da ode na dugu šetnju, da bi još nekoliko
puta razmotrio plan, ne bi li našao neki propust ili nedostatak.
Samo što niko nije izlazio iz sale. Direktorka srednje škole koja je
predsedavala današnjim beskrajnim razgovorom s političkom veličinom
istupila je pred publiku i objavila da je senator pristao da ostane još
jedan sat i odgovara na njihova pitanja. „Sigurna sam da ih imate
napretek”, rekla je. Ruke dupelizaca i laktaša - kakvih je u sali za sastanke
po svoj prilici bilo napretek - poleteše uvis.
Pit je pomislio: Ovo sranje je samo sranje.
Gledao je u vrata i izračunavao šanse da se neprimećeno iskrade.
Skrasio se na sedištu. Za nedelju dana sve će biti gotovo, ubeđivao je
sebe.
Ta misao donela mu je izvesnu utehu.
 4

Skorašnji oslobođenik na uslovnoj probudio se kad su Hodžiz i Holi

izlazili iz bioskopa, a Tina zaljubljivala u Barbarinog brata. Spavao je
čitavog jutra i jedan deo popodneva, posle stravične, probdevene noći.
Legao je kad se prva svetlost subotnjeg jutra ušunjala u njegovu sobu.
Snovi su mu bili gori od najgorih. U onom koji ga je probudio otvorio je
gepek, samo da bi video da je pun paukova, crnih udovica. Hiljade
isprepletanih, migoljećih insekata punih otrova pulsiralo je na mesečini.
Pohitali su napolje. Razmileli su se po njegovim šakama i rukama.
Moris se gušio. Stenjući je tražio put do stvarnog sveta. Stiskao je
grudi tako jako da je jedva disao.
Prebacio je noge preko ivice kreveta i seo oborene glave. Tako je
sedeo na klozetskoj šolji kad je Makfarland sinoć izašao iz muškog
toaleta u MEK-u. Neznanje ga je ubijalo. Ta nesigurnost neće se skoro
slegnuti.
Sigurno ih je Endi uzeo. Ništa drugo nije imalo smisla. Bolje ti je da ih
još imaš, drugar. Nek ti je bog u pomoći ako ih nemaš.
Obukao je čiste farmerke i seo u autobus koji je išao ka Saut Sajdu,
zato što je odlučio da uzme najmanje jednu alatku. Uzeće i platnene
torbe, zato što mora misliti pozitivno.
Čarli Roberson ponovo je sedeo ispred harlija, toliko ogoljenog da je
jedva ličio na motocikl. Nije izgledao strahovito obradovano pojavom
čoveka koji mu je pomogao da se iskobelja iz zatvora. „Kako je bilo
sinoćke? Da li si uradio ono što si hteo?”
„Sve je u redu”, reče Moris. Osmeh mu je bio previše širok i mlitav da
bi delovao ubedljivo. „Sve je pod konac.”
Roberson nije uzvratio osmeh. „Sve će biti u redu dok ne preteraš. Ne
izgledaš sjajno, Mori.”
„Pa, znaš kako je. Ozbiljni poslovi se retko kad obave iz prve. Moram
da ispeglam još neke detalje.”
„Ako ti kamionče ponovo zatreba...”
„Ne, ne. Ostavio sam neke stvari u njemu. To je sve. Jel’ mogu da ih
uzmem?”
 „U njemu nema ničeg što bi mi se kasnije moglo obiti o glavu, zar ne?”
„Apsolutno. Samo nekoliko torbi.”
I sekirče. Nije ga pomenuo. Mogao je da kupi nož, ali sekirče je ulivalo
strah. Gurnuo ga je u platnenu torbu, oprostio se s Čarlijem i krenuo ka
autobuskoj stanici. Alatka se njihala napred-nazad u torbi, u skladu s
pokretima ruke.
Ne teraj me da ga upotrebim, reći će Endiju. Ne želim da te povredim.
Ali jedan deo njega želeo je da ga upotrebi. Jedan deo njega želeo je da
povredi starog drugara. Zato - beležnice na stranu - što mu je dugovao, a
dug ume da bude gadna stvar.

Lejsmeker lejn i pešačka zona čiji je bio deo tog subotnjeg popodneva
vrveo je od sveta. U tržnom centru na otvorenom bilo je nekoliko stotina
prodavnica simpatičnih imena poput Deb, Baki i Zauvek 21. Jedna se
zvala Lids. U njoj su se prodavala isključivo pokrivala za glavu. Moris je
ušao u Lids i kupio kapu Graundgosa s dugim štitnikom. Nedaleko od
Retkih izdanja Endrua Holideja zastao je i kupio sunčane naočari u
kiosku Sanglas hat.
Zbunjujuća misao pala mu je na pamet baš kad je video znak iznad
radnje starog drugara, ispisan zlatnim listićima: šta ako Endi subotom
ranije zatvara? Sve ostale radnje bile su otvorene, ali neki prodavci retkih
knjiga imaju lenjo radno vreme. U poslednje vreme nije imao sreće.
Prošao je pored knjižare, njišući torbama (sekirče je pevalo klank i
bamp), siguran iza sunčanih naočara. Video je znak OTVORENO na
vratima. Opazio je da kamere snimaju trotoar u oba pravca. Sigurno ih
ima i u radnji. To je u redu. Decenijama je pekao lopovski zanat.
Šetao je ulicom. Razgledao je izlog pekare i proučavao suvenire na
uličnim tezgama (nije mogao da shvati ko bi želeo da kupi suvenire iz
ovog prljavog malog grada na jezeru). Neko vreme je gledao kako
pantomimičar žonglira šarenim lopticama. Prekinuo je da žonglira i
počeo da se pretvara kako se penje nevidljivim stepenicama. Bacio je
nekoliko novčića u pantomimičarev šešir. Da me ne bije baksuz, rekao je
sebi. Pop muzika je treštala iz zvučnika na uglu. Nanjušio je čokoladu.
Vratio se. Par mladića izašao je iz Endijeve knjižare. Moris je ovog
puta zastao ispred izloga. Tri knjige behu otvorene na stalcima ispod
reflektora: Ubiti pticu rugalicu, Lovac u raži i - to nije moglo biti slučajno -
Trkač stupa u akciju. Knjižara iza izloga bila je uska prostorija, visoke
tavanice. Nije video druge mušterije, ali je ugledao starog drugara,
jedinstvenog Endija Holideja. Sedeo je za stolom, na polovini prostorije, i
čitao knjigu mekih korica.
Moris se pretvarao da vezuje pertle. Otvorio je platnenu torbu sa
sekirčetom. Ustao je i bez oklevanja ušao u Retka izdanja Endrua
Holideja.
Stari drugar podigao je pogled s knjige. Uočio je naočari za sunce,
kapu s dugim štitnikom i platnene torbe. Namrštio se, ali samo malo,
pošto su svi u ovom kraju nosili torbe, a dan je bio vreo i sunčan. Moris je
registrovao opreznost u Endruovoj reakciji, ali ne i znake uzbune, što je
bilo dobro.
„Zamolio bih vas da ostavite torbe ispod čiviluka.” Osmehnuo se. „To
su pravila kuće.”
„Nema problema”, reče Moris. Spustio je torbe i skinuo naočari.
Sklopio ih je i gurnuo u džep košulje. Skinuo je novu kapu i prošao rukom
kroz proređenu sedu kosu. Pomislio je: Vidiš? Samo stari čudak koji je
ušao da bi se sklonio s omorine i razgledao knjige. Nemaš razloga da se
brineš. „Auh! Danas je baš vruće.” Natukao je kapu.
„Da i kažu da će sutra biti još veća vrućina. Da li tražite nešto
naročito?”
„Samo razgledam. Mada... tragam za prilično retkom knjigom, Dželati.
Napisao ju je Džon D. Makdonald, autor detektivskih romana.”
Makdonaldsove knjige bile su veoma popularne u zatvorskoj biblioteci.
„Dobro ga poznajem!”, raspoloženo će Endi. „Napisao je mnogo
pripovesti o Travisu Makgiju. One s bojama u naslovima. Uglavnom je
objavljivao knjige s mekim povezom, zar ne? Po pravilu ne prodajem
knjige s mekim povezom. Veoma mali broj ima kolekcionarski kvalitet.”
Šta je s beležnicama? Pomislio je Moris. S onim skupim, da budem
precizniji. Da li i njih prodaješ, debeli, grabljivi podlače?
„Dželati su objavljeni u tvrdom povezu”, rekao je. Gledao je stalažu s
knjigama pored vrata. Trudio se da ostane blizu vrata i torbe sa
sekirčetom. „Poslužila je kao osnova za film Rt straha. Kupiću je, ako
imate primerak u besprekornom stanju. Rekao bih da ljudi u vašoj branši
za takve knjige kažu da su kao nove. Kupiću je, ako cena odgovara,
naravno.”
Endi je izgledao zainteresovano, i zašto da ne? Imao je ribu na udici.
„Siguran sam da je nemam u zalihama, ali mogu da pregledam u bazi
podataka. Ako je Makdonald u tvrdom povezu u njoj, a verovatno jeste,
pogotovo ako je po knjizi snimljen film... i ako je prvo izdanje... verovatno
ću moći da vam je nabavim do utorka, najkasnije srede. Hoćete li da je
potražim?”
„Hoću”, reče Moris. „Ali cena mora biti odgovarajuća.”
„Naravno, naravno.” Endijev kikot bio je debeo kao njegova trbušina.
Spustio je pogled na ekran laptopa. Čim je to učinio, Moris je obrnuo
viseći natpis na vratima s OTVORENO na ZATVORENO. Nagnuo se i uzeo
sekirče iz otvorene platnene torbe. Požurio je uskim centralnim
prolazom. Sekirče mu se klatilo pored noge. Nije žurio. Nije morao da
žuri. Endi je zurio u kompjuter, zaokupljen onim što je video na ekranu.
„Pronašao sam je!”, povikao je stari drugar. „Džejms Grejam ima
jednu. Kao nova je, za samo tri stotine dol...”
Ućutao se kad je oštrica sekire zalebdela u njegovom perifernom, a
zatim u prednjem i središnjem vidokrugu. Podigao je pogled. Delovao je
šokirano.
„Hoću da ti vidim ruke”, reče Moris. „Ispod stola je verovatno alarmno
dugme. Ne diraj ga, ako želiš da sačuvaš sve prste.”
„Šta želiš? Ko si ti...”
„Ne prepoznaješ me, zar ne?” Moris nije znao da li da bude besan ili
veseo zbog toga. „Ne prepoznaješ me ni iz ove blizine.”
„Ne. Ja... ja...”
„Pretpostavljam da to ne bi trebalo da me čudi. Prošlo je mnogo
vremena od Hepi kapa, zar ne?”
Prestrašeni Holidej zurio je u Morisovo izborano i iznureno lice. Liči
na pticu koja gleda zmiju, pomislio je Moris. Prijatna misao izmamila mu
je osmeh.
„Blagi bože”, reče Endi. Lice mu je poprimilo boju buđavog sira.
„Nemoguće je da si to ti. Ti si u zatvoru.”
Moriš je odmahnuo glavom. Još se smešio. „Verovatno postoji baza
podataka za uslovno otpuštene, baš kao i za retke knjige. Pretpostavljam
da je nikad nisi proverio. To je dobro za mene i ne tako dobro za tebe.”
 Endi je polako pomerio ruku s tastature kompjutera. Moris je
zamahnuo sekirčetom.
„Ne radi to, Endi. Hoću da vidim tvoje ruke, levo i desno od
kompjutera, dlanovima nadole. Ne pokušavaj da ga pritisneš kolenom.
Znaću, ako pokušaš. Posledice će biti krajnje neprijatne.”
„Šta želiš?”
Pitanje ga je razljutilo, ali mu se osmeh proširio. „Praviš se da ne
znaš.”
„Ne znam, Mori, moj bože!” Endijeve usne su lagale, ali su oči zborile
istinu, samo istinu i ništa izuzev istine.
„Hajdemo u kancelariju. Siguran sam da je u zadnjem delu knjižare.”
„Neću!”
Moris je ponovo zamahnuo sekirčetom. „Možeš se izvući čitav i
neozleđen, ili s nekoliko prstiju na stolu. Veruj mi, Endi, nisam čovek kog
si poznavao.”
Endi je ustao. Nije skidao pogled s Morisovog lica, koji više nije bio
siguran da ga njegov stari drugar vidi. Ljuljao se na rubu gubitka svesti,
kao da prati nevidljivu muziku. Neće moći da odgovara na pitanja dok se
ne povrati, ako se onesvesti. Da i ne govorimo da bi morao da ga vuče do
kancelarije. Ko zna da li bi uspeo u tome. Endi možda još nije imao sto
pedeset kilograma, ali nije bio daleko od toga.
„Duboko udahni”, rekao je. „Smiri se. Želim samo nekoliko odgovora.
Otići ću, čim ih dobijem.”
„Obećavaš?” Endijeva isturena donja usna sjajila se od pljuvačke.
Izgledao je kao debeli dečak koji je u zavadi s ocem.
„Obećavam. Sad diši.”
Endi je udahnuo i izdahnuo.
„Ponovo.”
Endijeve masivne grudi nadimale su se i opuštale, podižući i
spuštajući dugmad na košulji. Vratilo mu se nešto boje u obraze.
„U kancelariju. Odmah. Požuri.”
Endi se okrenuo i zaljuljao ka zadnjem delu prodavnice. Prolazio je
između kutija i gomila knjiga s napadnom elegancijom svojstvenom
nekim gojaznim ljudima. Moris ga je sledio. Gnev je narastao u njemu.
Pothranjivalo ga je nešto u ženskastom njihanju i ljuljanju Endijevih
guzova u sivim gabardenskim pantalonama.
Pored vrata je bila tastatura. Endi je ukucao četiri broja - 9118.
Zeleno svetlo je sevnulo. Moris je pročitao debeljkov um, kroz potiljak
ćelave glave.
„Nisi dovoljno brz da mi zalupiš vratima pred nosom. Izgubićeš nešto
što ne može da se zameni, ako pokušaš. Računaj na to.”
Endijeva ramena podigla su se i napela pre pokušaja koji je Moris
predvideo. Sad su se obesila. Ušao je u kancelariju. Moris je ušao za njim i
zatvorio vrata.
Kancelarija je bila mala i puna polica s knjigama. Na podu je bio
istočnjački tepih. Pisaći sto od mahagonija, tikovine ili nekog drugog
skupocenog drveta bio je mnogo lepši od onog iz prodavnice. Na njemu je
bila lampa od po svoj prilici pravog Tifanijevog stakla. Levo od vrata bio
je sto s četiri teške kristalne boce. Moris nije znao šta sadrže dve s
bistrom tečnošću, ali bi mogao da se opkladi da druge dve sadrže viski i
burbon. Piće je kvalitetno, ako imalo poznaje starog drugara. Običavao je
da dobrom kapljicom zalije uspešno sklopljene poslove.
Moris je pomislio na sokić od šljiva i grožđa, jedino piće raspoloživo u
ćuzi. I to đubre pio je samo na svoj rođendan (i Džonija Rotstajna). Gnev
je narastao u njemu. Endi Holidej se oblokavao vrhunskim pićem i
ožderavao dobrom hranom - dok je Mori bojio farmerke, udisao lak i
živeo u ćeliji ne mnogo većoj od kovčega. Robijao je zbog silovanja, što je
bilo tačno, ali nikad ne bi zašao u taj sokak, gnevan i pijan do besvesti, da
ga ovaj čovek nije odbacio i oterao od sebe. Morise, ne bi trebalo da
budem viđen s tobom. To mu je rekao tog dana. Zatim mu je rekao da je
načisto poludeo.
„Luksuzno živiš, prijatelju moj.”
Endi se osvrnuo oko sebe, kao da prvi put zapaža pomenuti luksuz.
„Tako izgleda”, priznao je, „ali spoljnji utisak često vara, Mori. Istina je da
sam na ivici finansijske propasti. Knjižara se nije oporavila od recesije i
od izvesnih... optužbi. Moraš mi verovati.”
Moris je retko razmišljao o novcu u kovertama koji je Kertis Rodžers
našao pored beležnica u Rotstajnovom sefu te davne noći, ali je sad
pomislio na njih. Njegov stari drugar dokopao se gotovine i beležnica.
Tim novcem platio je sto, tepih i kristalne boce pića.
Balon gneva je posle ovog konačno pukao. Zamahnuo je sekirčetom
postrance u niskom, luku. Kapa mu je pala s glave. Sekirče je prošlo kroz
sivi gabardan. S neobičnim zvukom žarilo se u debeli guz. Endi je kriknuo
i pao napred. Udario je o ivicu stola podlakticama i stropoštao na kolena.
Krv je šikljala kroz petnaestak centimetara dug prorez u pantalonama.
Pokrio ga je rukom. Nastavila je da teče kroz prste. Prevrnuo se na
stranu, po istočnjačkom tepihu. Nikad nećeš oprati te mrlje, zemo,
pomislio je Mori s izvesnim zadovoljstvom.
Endi je zacvileo: „Rekao si da me nećeš povrediti!”
Moris je odmahnuo glavom posle kraćeg razmišljanja. „Ne verujem da
sam to izrekao s toliko reči, iako pretpostavljam da sam implicirao tako
nešto.” Zurio je u Endijevo zgrčeno lice. „Shvati ovo kao besplatnu
liposukciju iz kućne radinosti. Još uvek možeš da se izvučeš živ. Samo mi
daj beležnice. Gde su?”
Endi se ovog puta nije pretvarao da ne zna o čemu Moris govori. Nije
mogao dok mu je dupe gorelo, a krv tekla ispod kuka. „Nemam ih!”
Moris se spustio na koleno. Nastojao je da izbegne sve veću baricu
krvi. „Ne verujem ti. Nestale su. Zatekao sam prazan kovčeg. Niko sem
tebe nije znao da ih imam. Stoga ću te još jednom pitati. Pažljivo ćeš mi
odgovoriti ako ne želiš da vidiš creva i ono što si pojeo za ručak. Gde su
beležnice?”
„Dečak ih je našao! Nisam ja, već dečak! Živi u tvojoj staroj kući, Mori!
Sigurno ih je pronašao zakopane u podrumu ili nešto slično!”
Moris je zurio u lice starog drugara. Tragao je za tragovima laži.
Istovremeno je pokušavao da izađe na kraj s neočekivanim
pretumbavanjem onog što je mislio da zna. To se moglo porediti s
pokušajem da oštro skrene ulevo autom koji je išao devedeset na sat.
„Molim te, Mori, molim te! Zove se Piter Sobers!”
Ovo ga je ubedilo, zato što je znao prezime porodice koja je živela u
kući u kojoj je odrastao. Od čoveka s tolikom posekotinom na dupetu ne
može se očekivati da izmisli takvu priču.
„Otkud znaš za to?”
„Zato što pokušava da mi ih proda! Mori, potreban mi je doktor!
Krvarim kao zaklano prase!”
I jesi prase, pomislio je Moris. Ali ne brini, stari druže. Ubrzo ću ti
prekratiti muke. Poslaću te u veliku knjižaru na nebu. Ali ne još, zato što
mi se ukazao blistavi zrak nade.
Pokušava, rekao je Endi, a ne pokušao je.
„Reci mi sve”, reče Moris. „Zatim ću otići. Moraćeš da pozoveš hitnu
pomoć. Siguran sam da ćeš uspeti u tome.”
„Kako da znam da govoriš istinu?”
 „Zato što me ne zanimaš, ako klinac ima beležnice. Naravno, moraš mi
obećati da nećeš reći ko te je povredio. To je bio maskirani čovek, zar ne?
Verovatno narkoman. Tražio je pare, je li tako?”
Endi je spremno klimnuo.
„To nema nikave veze s beležnicama, je li tako?”
„Ne, nema! Misliš da želim da moje ime bude povezano s tako nečim?”
„Pretpostavljam da ne želiš. Ali, ako pokušaš da izmisliš neku priču - i
ako moje ime bude u njoj - moraću da se vratim.”
„Neću, Mori, neću!” Usledila je izjava, detinjasta koliko i isturena,
izbalavljena donja usna. „Neću, majke mi!”
„U tom slučaju reci mi sve što znaš.”
Endi je ispričao čitavu priču. Opisao je Sobersovu prvu posetu s foto-
kopijama i Porukama s Olimpa zbog poređenja. Identifikovao je dečaka
koji se predstavio kao Džejms Hokins, pomoću bibliotečke nalepnice s
omota Poruka. Opisao je i drugu posetu, u kojoj je pritegao dečaka. Priča
se završila govornom porukom o vikend-putovanju za predstavnike
učenika u odmaralište River Bend i obećanjem da će doći za dva dana, u
ponedeljak po podne.
„U koliko sati će doći u ponedeljak?”
„On... nije rekao. Pretpostavljam da će doći posle škole. Ide u Nortfild.
Mori, još krvarim.”
„Da”, odsudno će Moris. „Pretpostavljam da je tako.” Grozničavo je
razmišljao. Dečak tvrdi da ima sve beležnice. Možda laže, ali verovatno
govori istinu. Broj koji je naveo Endiju zvučao je ispravno. I pročitao ih je.
Ova misao proizvela je iskru otrovne ljubomore. Zapalila je vatru koja se
hitro raširila po njegovom srcu. Klinac Sobersovih pročitao je ono što je
namenjeno njemu i samo njemu. To je strahovita nepravda. Mora biti
kažnjen.
Nagnuo se bliže Endiju i rekao: „Da li si peder? Jesi, zar ne?”
Endi je zatreptao. „Da li sam... kakve to veze ima? Mori, potrebna mi je
hitna medicinska pomoći”
„Imaš li partnera?”
Njegov stari drugar možda je bio povređen, ali nije bio glup. Znao je
šta takvo pitanje nagoveštava. „Imam ga!”
Nemaš ga, pomislio je Moris, i zamahnuo sekirčetom: cap.
Endi je vrisnuo i počeo da se migolji po krvavom tepihu. Moris je
ponovo zamahnuo, a Endi ponovo vrisnuo. Sreća da je soba obložena
knjigama, pomislio je Moris. Knjige su dobra zvučna izolacija.
„Ne mrdaj, proklet bio”, rekao je, ali ga Endi nije slušao. Sredio ga je s
četiri udarca. Poslednji ga je pogodio u koren nosa. Oba oka su se
raspukla, kao prezrela zrna grožđa. Migoljenje je konačno prestalo. Moris
je oslobodio sekirče iz lobanje uz tihu škripu metala o kost. Spustio ga je
na tepih pored Endijeve ispružene ruke. „Eto”, rekao je. „Sad je sve
gotovo.”
Tepih je bio natopljen krvlju. Nakapala je i po prednjem delu stola.
Bilo je i na zidovima i Morisu. Kancelarija je ličila na klanicu. Nije se
mnogo brinuo zbog toga. Bio je prilično miran. Verovatno sam u šoku,
pomislio je. Pa šta ako jesam? Morao je da se smiri. Unezvereni ljudi čine
kobne greške.
Iza stola su bila dvoja vrata. Jedna su vodila u toalet starog drugara, a
druga u orman. U njemu je bilo mnogo odeće, uključujući i dva skupa
odela. Moris nije mogao da ih obuče. Plivao bi u njima.
Bilo mu je žao što u kupatilu nema tuša. Moraće da se zadovolji
umivaonikom. Skinuo je krvavu košulju. Oprao se. Pokušao je da se seti
svega što je dodirnuo posle ulaska u radnju. Nije bilo mnogo toga. Moraće
da obriše znak na ulaznim vratima. Kao i kvake na ormanu i kupatilu.
Osušio se i vratio u kancelariju. Bacio je peškir i krvavu košulju pored
leša. Krv mu je poprskala farmerke. Rešio je taj problem onim što je
našao na polici u ormanu. Tamo je bilo najmanje dvadeset majica, uredno
spakovanih s papirima između njih. Pronašao je veličinu XL, koja će
pokriti polovinu butina, gde su mrlje najuočljivije. Raspakovao ju je. Na
prednjem delu pisalo je RETKA IZDANJA ENDRUA HOLIDEJA, zajedno s
telefonskim brojem radnje, internet adresom i slikom otvorene knjige.
Verovatno ih je poklanjao krupnijim mušterijama, razmišljao je Moris.
One su ih uzimale, zahvaljivale su se na poklonu, i nikad ih nisu oblačile.
Hteo je da je obuče, kad je shvatio da ne želi da ide okolo s lokacijom
najsvežijeg ubistva u gradu na grudima. Obukao ju je naopačke. Slova su
se nazirala, ali nedovoljno da ih iko pročita. Knjiga je mogla biti bilo koji
četvorougaoni predmet.
Cipele su predstavljale problem. Gazio je po krvi. Nešto nje završilo je
na njima. Pogledao je stopala starog drugara. Klimnuo je i prišao ormanu.
Endi je imao gotovo dvostruko širi struk od Morisovog, ali su im cipele
izgledale gotovo isto. Odabrao je par mokasina. Probao ih je. Malčice su
ga stezale. Možda će mu ostaviti koji žulj, ali će to biti mala cena za ono
što je doznao i za izvršenje dugo odlagane osvete.
To nije bilo sve. Mokasine su prokleto dobro izgledale.
Dodao je svoje cipele gomili lepljivih stvari na tepihu. Pogledao je
kapu. Našao je samo jednu crvenu tačku. Imao je sreće. Navukao ju je na
glavu, obišao kancelariju, obrisao površine koje je dodirnuo i one koje je
mogao dodirnuti.
Kleknuo je i pretražio džepove leša, svestan da je ponovo okrvavio
ruke i da će morati da ih opere. I tako je i uradio.
To je Vonegat, a ne Rotstajn, pomislio je. Nasmejao se. Književne
aluzije uvek su ga razveseljavale.
Endijevi ključevi bili su u prednjem džepu, a novčanik ispod guza kog
Moris nije rascepio sekirčetom. Ponovo je imao sreće. Nije našao mnogo
gotovine, manje od trideset dolara, ali zrno po zrno pogača. Uzeo je
novčanice i ključeve. Ponovo je oprao ruke i obrisao drške na slavinama.
Pogledao je sekirče, pre nego što je napustio Endijev posvećeni
prostor. Oštrica je bila zamrljana krvlju i kosom. Video je otisak dlana na
gumenoj držalji. Trebalo bi da je ponese sa sobom u jednoj torbi, s
košuljom i cipelama. Neka intuicija - preduboka da bi se izrazila rečima,
ali veoma moćna - poručila mu je da je zasada ostavi tu gde je.
Podigao je i obrisao držalju i sečivo, da bi se rešio otisaka prstiju.
Nežno ju je položio na elegantni sto, kao upozorenje. Posetnicu.
„Ko kaže da nisam vuk, gospodine Makfarlande?” pitao je praznu
kancelariju. „Ko kaže?”
Zatim je izašao. Okrenuo je bravu krvavim peškirom.

Moris se obreo u radnji. Gurnuo je sve krvave stvari u torbu. Seo je za sto
da bi pregledao Endijev laptop.
Imao je makintoš, mnogo bolji od onog u zatvorskoj biblioteci, ali u
osnovi isti. Bio je uključen, pa nije morao da traži lozinku. Na ekranu je
bilo mnogo poslovnih fajlova i oznaka BEZBEDNOST, na liniji u dnu
ekrana. Pozabaviće se njome i to podrobno, ali je prvo otvorio fajl s
oznakom DŽEJMS HOKINS. Pronašao je željene podatke: adresu Pitera
Sobersa (koju je znao), i broj njegovog mobilnog telefona, verovatno iz
govorne pošte koju je stari drugar pomenuo. Otac mu se zove Tomas,
majka Linda, a sestra Tina. T\i je bila i fotografija mladog gospodina
Sobersa, alijas Džejmsa Hokinsa. Stajao je s gomilom bibliotekara iz
Moriju vrlo dobro poznatog ogranka u Ulici Gamer. Ispod ovog podatka -
koji bi mogli biti korisni, ko zna, ko zna - bila je bibliografija Džona
Rotstajna, koju je Moris samo letimično pogledao. Znao ju je napamet.
Izuzev onog dela koji se nalazio u posedu mladog gospodina Sobersa,
naravno. Izuzev onog što je ukrao pravom vlasniku.
Pored kompjutera je bila sveščića. Moris je zapisao dečakov broj
mobilnog. Gurnuo ga je u džep. Zatim je otvorio bezbednosnu aplikaciju i
kliknuo na fajl KAMERE. Pojavilo se šest ekrančića. Prikazivali su
Lejsmarker lejn u punom potrošačkom sjaju. Dve su snimale usku
unutrašnjost radnje. Peta je prikazivala otmeni sto za kojim je sedeo
Moris u novoj majici. Šesta je snimala kancelariju i leš opružen po
istočnjačkom tepihu. Mrlje i barice krvi na crnobeloj slici ličile su na
mastilo.
Kliknuo je na svoju sliku. Ispunila je ekran. Na dnu su se pojavile
strelice. Kliknuo je da na dvostruku strelicu za premotavanje. Čekao je,
pa pritisnuo emitovanje. Zaneseno je posmatrao kako ubija starog
drugara. To je bio očaravajući prizor. Nije hteo da iko vidi ovaj film iz
kućne radinosti, što je značilo da će poneti laptop sa sobom.
Otkačio je brojne kablove, uključujući i onaj koji je vodio do kutijice s
natpisom VIDŽILANT BEZBEDNOSNI SISTEMI. Kamere su slale podatke
direktno u hard-disk kompjutera, što znači da nije bilo autonomno
snimljenih DVD-ova. To je imalo smisla. Takav sistem bio bi malo
preskup za malu radnju poput Retkih izdanja Endrua Holideja. Jedan od
kablova koje je otkačio vodili su do nezavisnog DVD snimača. To znači da
je njegov stari drugar rezao DVD-ove od materijala snimljenog
bezbednosnim kamerama, kada je to hteo.
Metodično je pregledao sto. Tražio je DVD-ove. Bilo je nekoliko fioka.
U prve četiri nije pronašao ništa zanimljivo. Srednja fioka bila je
zaključana. To je bilo zanimljivo. Pogledao je Endijev svežanj ključeva i
odabrao najmanji. Otključao je fioku i pronašao nešto vredno. Nije se
zanimao za šest ili osam fotografija starog drugara koji je oralno
zadovoljavao snažnog mladića s mnogo tetovaža. U fioci je bio pištolj. To
je bio crveno-crni zig zauer, s neukusnim zlatnim cvetićima na cevi.
Izbacio je šaržer. Bio je pun. Jedan metak bio je u cevi. Vratio je šaržer i
položio pištolj na sto - i njega će poneti. Pretražio je zadnji deo fioke i
pronašao belu kovertu. Nije bila zapečaćena. Otvorio ju je. Očekivao je još
ogavnih fotografija. Obradovao se kad je pronašao novac - najmanje pet
stotina dolara. Sreća ga je još pratila. Spustio je koverat pored pištolja.
U fioci nije bilo više ničega. Bio je na pragu zaključka da je Endi
zaključao DVD-ove u neki sef, ako ih je uopšte bilo. Ali sreća još nije
napustila Morisa Belamija. Uspravio se i ramenom zakačio prepunu
policu levo od stola. Gomila starih knjiga pala je na pod. Iza njih je bio
svežanj DVD-ova u tankim, plastičnim omotima, svezan gumenom
trakom.
„Kad te ‘oće, ‘oće te”, tiho će Moris. „Kad te ‘oće, ‘oće.”
Brzo je pregledao diskove, kao da meša karte. Endi je svaki obeležio
crnim markerom. Samo je poslednji bio bitan. Njega je tražio. Na blistavoj
površini pisalo je HOKINS.
Ovog popodneva zabeležio je niz dobitaka (verovatno su bili
nadoknada za strahovito razočaranje od sinoć), ali nije bilo potrebe da
trči pred rudu. Uzeo je laptop, pištolj, koverat s novcem i disk s natpisom
HOKINS. Odneo je sve to do prednjeg dela radnje. Završili su u platnenoj
torbi. Nije obraćao pažnju na ljude koji su prolazili ispred izloga. Znao je
da će većina misliti da pripada nekom ambijentu, dok god se tako ponaša.
Izašao je sigurnim korakom i zaključao vrata za sobom. Znak ZATVOREN
blago se zanjihao. Navukao je kapu s dugim štitnikom za oči i krenuo.
Na povratku u Usranu palatu svratio je u kompjuterski kafe. Za
dvanaest dolara Endija Holideja kupio je preskupu šolju grozne kafe i
dvadeset minuta u niši, za kompjuterom opremljenim DVD plejerom. Za
manje od pet minuta znao je s čim raspolaže. Njegov stari drugar
razgovarao je s dečakom s paperjastim brčićima i lažnim naočarima.
Sobers je na prvom snimku držao knjigu koja je sigurno bila Poruke s
Olimpa i kovertu s nekoliko papira, koji su morali biti foto-kopije koje je
Endi pomenuo. Sobers i Endi prepirali su se na drugom snimku. Na
crnobelim video-zapisima nije bilo tona, što mu nije smetalo. Ko zna šta
je dečak pričao. Na drugom, onom s prepirkom, možda je rekao Sledeći
put ću svratiti sa sekirčetom, debeli ništaku.
Osmehivao se na izlazu iz kompjuterskog kafea. Poslužilac za pultom
uzvratio je osmehom i rekao: „Pretpostavljam da ste se dobro proveli.”
„Jesam”, reče čovek koji je proveo više od dve trećine života u
zatvoru. „Ali vam je kafa grozna. Trebalo bi da ti je prospem na glavu.”
Osmeh je zamro na poslužiočevim usnama. Znao je da ovde svraća
mnogo zavisnika od kreka. S takvima je najbolje ćutati i moliti se da se
nikad ne vrate.

Hodžiz je rekao Holi da planira da provede dobar deo vikenda opružen u

fotelji, gledajući bejzbol. U nedelju po podne posmatrao je prva tri poena
utakmice Indijansa, kad se u njega uselio neki nemir. Odlučio je da nekog
obiđe. Ne starog drugara, već starog poznanika. Posle svake od tih poseta
govorio je sebi: „Dobro, ovo je kraj, ovo je besmisleno.” I mislio je to,
samo da bi - četiri ili osam, možda deset nedelja kasnije - ponovo krenuo
na isto mesto. Nešto ga je teralo da to radi. Indijansi su takođe već debelo
gubili od Rendžersa, iako je utakmica tek nedavno počela.
Ugasio je televizor, obukao staru majicu Policijske sportske lige (u
teškaškim danima ih se klonio, ali je sad uživeo u načinu na koji padaju
po njemu, gotovo bez ikakvog ispupčenja iznad pojasa) i zaključao kuću.
Saobraćaj je u nedelju bio mnogo redi. Dvadeset minuta kasnije kliznuo
je iz prijusa, nakon što se parkirao na trećem nivou garaže za posetioce
večito narastajućeg kompleksa Bolnice Džon M. Kiner. Pomolio se ispred
lifta. Uvek se zahvaljivao bogu zato što je došao kao posetilac, umesto
pacijent. Bio je i te kako svestan, čak i kad je izgovorio veoma učtivo
hvala ti, da većina ljudi pre ili kasnije postane mušterija ove ili neke od
četiri gradske bolnice na ovakvom ili onakvom glasu. Niko se ne vozi
džabe. Na kraju i najčvršći brod potone, blob-blob-blob. Smatrao je da je
jedini pravilni odgovor na taj neumitni proces da se svaki dan koji vam
stoji na raspolaganju proživi na najbolji način.
Šta on ovde radi, ako je to istina?
Ta misao podsetila ga je na poetski odlomak koji je nekad davno čuo
ili pročitao. Odgovarao je ovoj prilici. O, ne pitaj šta je i zbog čega je,
pođimo u posetu.
 8

Ljudi se lako gube u velikim bolnicama. Hodžiz je mnogo puta prolazio

ovim hodnicima. Upoznao ih je do te mere da je mogao da daje uputstva,
a ne da ih traži. Lift iz garaže odveo ga je do pokrivenog prolaza. On ga je
doveo do predvorja veličine železničkog terminala. Lift u hodniku A
podigao ga je do trećeg sprata. Panoramski prolaz odveo ga je preko
Bulevara Kiner do krajnjeg odredišta, zidova omalanih smirujućom
ružičastom nijansom. U njemu je vladala tišina. Na znaku iznad recepcije
pisalo je:

DOBRO DOŠLI U LEJKS REGIONALNU KLINIKU ZA TRAUMATSKE

POVREDE MOZGA
ZABRANJENA JE UPOTREBA MOBILNIH TELEFONA I DRUGIH
TELEKOMUNIKACIONIH UREĐAJA
POMOZITE NAM DA ODRŽIMO TIHI AMBIJENT
CENIMO VAŠU SARADNJU

Hodžiz je prišao stolu na kom ga je čekala značka za posetioce. Glavna

sestra ga je poznavala. Posle četiri godine gotovo su se sprijateljili.
„Kako je porodica, Beki?”
Rekla je da su dobro.
„Sinovljeva slomljena ruka zaceljuje?”
Odgovorila je potvrdno. Skinuli su mu gips. Za nedelju-dve skinuće
mu i zavoj.
„Fino. Da li je moj dečak u sobi ili na fizikalnoj terapiji?”
Rekla je da je u sobi.
Hodžiz je krenuo niz hodnik ka sobi 217, u kojoj je izvesni pacijent
vegetirao na račun države. Usput je naišao na bolničara kog su sestre
zvale Bibliotekar Al. Šezdesetogodišnjak je kao i obično gurao kolica
puna novina i knjiga. U poslednje vreme uvrstio je nešto novo u arsenal
sredstava za razbibrigu: plastično koritance puno elektronskih čitača.
„Zdravo, Ale”, reče Hodžiz. „Kako si?”
Al je obično bio blagoglagoljiv. Ovog popodneva delovao je uspavano.
Imao je purpurne krugove oko očiju, što je ukazivalo na tešku noć. Hteo
je da pucne prstima ispred Alovih očiju kao vašarski hipnotizer. Odustao
je od tako neučtivog gesta. Neka na miru istrpi mamurluk. Kako li mu je
bilo ujutru, kad mu je popodne ovako teško.
Al je došao sebi. Osmehnuo se, pre nego što je Hodžiz prošao.
„Zdravo, detektive! Neko vreme nisam te viđao.”
„Danas sam samo gospodin, Ale. Kako si?”
„Dobro sam, samo razmišljam...” Slegnuo je ramenima. „Gospode, ne
znam o čemu sam razmišljao.” Nasmejao se. „Starenje nije za mekušce.”
„Nisi ti star”, reče Hodžiz. „Neko je zaboravio da ti javi da su šezdesete
nove četrdesete.”
Al je zafrktao. „Zar to nije gomila znaš već čega?”
Hodžiz se u potpunosti slagao s njim. Pokazao je na kolica.
„Pretpostavljam da moj momak nije tražio knjigu, zar ne?”
Al je ponovo zafrktao. „Hartsfild? Taj ne bi mogao da pročita ni
slikovnicu.” Smrknuto se potapšao po čelu. „Ovde gore nije mu ostalo
ništa izuzev ovsene kaše. Iako ponekad pruži ruku za nekim od ovih.”
Podigao je ružičasti elektronski čitač. „Imaju igre na njima.”
„Igra igrice?”, zapanjeno će Hodžiz.
„Ma kakvi. Motorika mu je otišla dođavola. Satima zuri u njega, kad
pustim prezentaciju igre za Barbi nedelju mode. Prezentacije se
unedogled ponavljaju, ali da li je on svestan toga?”
„Pretpostavljam da nije.”
„Imaš pravo. Mislim da voli pištanje i cijukanje. Vratio sam se dva sata
kasnije. Čitač je stajao na njegovom krevetu ili prozoru, tamnog ekrana i
praznih baterija. To ne škodi uređaju. Spreman je za rad posle tri sata na
punjaču. On se ne puni, što je verovatno dobra stvar.” A1 je nabrao nos,
kao da je namirisao nešto gadno.
Možda je dobro, a možda i nije, pomislio je Hodžiz. Sedeće u lepoj
bolničkoj sobi, sve dok mu se stanje ne poboljša. Nema neki pogled s
prozora, ali ima klima-uređaj, televizor u boji i šareni ekran u koji može
da zuri. Kad bude compos mentis - sposoban da učestvuje u odbrani, kao
što zakon precizira - biće izveden pred sud zbog desetak zločina,
uključujući i devet ubistava. Deset, ako državni tužilac na spisak žrtava
doda i ništakovu majku, koja je umrla od trovanja. Ostaće u Vejnvilu do
kraja života.
A tamo nema klima-uređaja.
„Polako, Ale. Izgledaš umorno.”
„Jok, dobro sam, detektive Hačisone. Uživajte u poseti.”
 A1 je nastavio da kotrlja kolica. Hodžiz je gledao za njim, namrštena
čela. Hačison? Odakle je to kog đavola došlo? Hodžiz je godinama dolazio
ovamo. Al je savršeno dobro znao njegovo ime. A možda i nije. Isuse,
nadao se da tip ne pati od rane demencije.
Prva četiri meseca ispred sobe 217 dežurala su dva policajca. Zatim
jedan. Sada ispred nje nije bilo nikoga, zato što je neko procenio da je
čuvanje Brejdija bacanje para i vremena. Opasnost od bekstva nije velika
kad zločinac ne može sam ni do toaleta. Svake godine većali su o
premeštanju Hartsfilda u jeftiniju instituciju u drugom kraju države i
svake godine je tužilac podsećao sve učesnike u raspravi da dotični
gospodin, oštećenog mozga ili ne, tehnički još čeka suđenje. Lakše je
držati ga ovde, pošto klinika snosi veliki deo troškova. Neurološki tim -
pogotovu doktor Feliks Babino, vođa odeljenja - mislio je da je Brejdi
Hartsfild vrlo zanimljiv slučaj.
Ovog popodneva sedeo je pored prozora u farmerkama i kariranoj
košulji. Kosa mu je bila preduga. Trebalo bi da se šiša. Neko ju je oprao.
Zlatila se na suncu. Neka devojka poželela bi da prođe prstima kroz takvu
kosu, pomislio je Hodžiz, kad ne bi znala kakvom čudovištu pripada.
„Zdravo, Brejdi.”
Hartsfild nije ni mrdnuo. Gleda kroz prozor, ali da li vidi samo zid od
cigle? Da li zna da je Hodžiz u sobi s njim? Da li zna da je iko s njim u
sobi? Čitav tim neurologa čeznuo je za odgovorima na ta pitanja, baš kao
i Hodžiz. Sedeo je na kraju bolničke postelje pitajući se: Bio je čudovište
ili je to i dalje?
„Dugo se nismo videli kao što je mornar zatočen na kopnu rekao
horistkinji.”
Hartsfild nije reagovao.
„Znam da je taj vic bajat. Znam na stotine sličnih. Pitaj moju ćerku.
Kako se osećaš?”
Hartsfild nije odgovarao. Stavio je ruke u krilo. Upleo je duge, bele
prste.
Brejdi Hartsfild je aprila 2009. godine ukrao mercedes bene,
vlasništvo Holine tetke. Najvećom brzinom upao je u gomilu tražilaca
posla ispred Gradskog centra. Ubio je osmoro i ozbiljno povredio
dvanaestoro ljudi, uključujući Pitovog i Tininog oca, Tomasa Sobersa.
Nije uhvaćen. Pogrešio je kad je već penzionisanom Hodžizu napisao
provokativno pismo.
 Brejdi je sledeće godine ubio Holinu rođaku, ženu u koju se Hodžiz
zaljubio. Bilo je neke pravde u činjenici da je upravo Holi stala na put
Brejdiju Hartsfildu. Doslovce mu je razvalila mozak Hodžizovim nežnim
razbijačem pre nego što je stigao da aktivira bombu koja bi pobila hiljade
dece na pop koncertu.
Prvi udarac nežnog razbijača slomio je Hartsfildu lobanju. Smatra se
da mu je tek drugi naneo nepopravljivu štetu. Primljen je u Kliniku za
traumatske povrede mozga u dubokoj komi. Stručnjaci su smatrali da se
nikad neće probuditi iz nje. Doktor Babino bio je najglasniji među njima.
Hartsfild je jedne mračne i olujne noći novembra 2011. godine, otvorio
oči. Obratio se sestri koja je menjala vrećicu s infuzijom. (Hodžiz je, kad
god je razmišljao o tom trenutku, pred očima imao doktora
Frankenštajna koji urla: „Živo je! Živo je!”) Požalio se na glavobolju. Pitao
je za majku. Doktor Babino je žurno stigao i zamolio pacijenta da prati
njegov prst, da bi proverio kretanje očiju. Hartsfild je uspeo da ga prati.
Brejdi Hartsfild je u sledećih trideset meseci često govorio (iako
nikad pred Hodžizom). Uglavnom je pitao za majku. Učinilo bi im da
razume da je mrtva... ali bi on sutradan ili sledeće nedelje ponovio
pitanje. Mogao je da sledi jednostavne naredbe u centru za fizikalnu
terapiju, i pomalo hoda, iako je uistinu teturao uz pomoć bolničara. U
dobrim danima mogao je da samostalno jede, ali ne i da se obuče.
Klasifikovan je kao polukatatoničan. Uglavnom je sedeo u sobi. Gledao je
kroz prozor u zid garaže ili u sliku cveća na zidu susedne sobe.
Prošle godine u Brejdijevoj okolini zabeležena su neka neobična
dešavanja. Zbog njih je postao neka vrsta legende na klinici. Kružilo je
mnogo glasina i nagađanja. Doktor Babino se mrštio na njih i odbijao da
ih komentariše... ali su neki bolničari i bolničarke bile raspoloženje za
priču. Izvesni penzionisani policijski detektiv rado ih je slušao.
Hodžiz se nagnuo napred. Ruke su mu visile između kolena.
Osmehnuo se Hartsfildu.
„Da li se pretvaraš, Brejdi?”
Brejdi nije odgovarao.
„Zašto se trudiš? Bićeš zatvoren do kraja života, na ovaj ili onaj
način.”
Brejdi nije odgovorio. Polako je digao ruku s krila. Zamalo što se nije
ubo u oko. Pogodio je cilj i sklonio uvojak kose s čela.
„Hoćeš da pitaš za majku?”
 Brejdi nije odgovorio.
„Mrtva je. Truli u kovčegu. Nahranio si je otrovom. Sigurno je dugo i
mukotrpno umirala. Da li je dugo i mukotrpno umirala? Da li si bio tamo?
Da li si gledao kako umire?”
Nije bilo odgovora.
„Mislim da jesi. Nadam se da jesi. Hej, reći ću ti nešto. Bio sam veliki
pijanac. Znaš li šta mi je najživlja uspomena iz tih dana?”
Ništa.
„Mamurluci. Upinjanje da ustanem iz kreveta, dok mi u glavi tutnja
kao da čekić udara po nakovnju. Jutarnje pišanje praćeno pokušajima da
se setim onog što sam sinoć radio i kako sam se vratio kući. Obilaženje
oko kola u potrazi za tragovima sudara. Imao sam osećaj da sam
izgubljen u vlastitom umu i da tragam za vratima da bih mogao da
izađem. Nalazio bih ih tek oko podneva, kad bi stvari konačno počinjale
da se vraćaju u normalu.”
Načas je pomislio na Bibliotekara Ala.
„Nadam se da si u tom položaju, Brejdi, da lutaš unutar
polurazvaljenog uma i tragaš za izlazom. Samo što za tebe nema izlaza.
Tvoj mamurluk se nastavlja u beskraj. Da li se tako osećaš? Čoveče,
nadam se da je tako.”
Ruke su ga zabolele. Spustio je pogled na njih i video da zabija nokte u
meso dlana. Prestao je da to radi i gledao kako se beli polumesec
ispunjava krvlju. Osvežio je osmeh. „Samo razgovaram s tobom, ortak.
Samo razgovaram. Imaš li nešto da mi kažeš?”
Hartsfild nije imao šta da kaže.
Hodžiz je ustao. „U redu je. Sedi ti tu gde si i pokušavaj da pronađeš
nepostojeći izlaz. Idem napolje da udahnem nešto svežeg vazduha. Dan je
divan.”
Na stolu između stolice i kreveta bila je fotografija koju je Hodžiz
prvo video u kući u Ulici brestova u kojoj je Hartsfild živeo s majkom.
Ovo je bila manja verzija, u jednostavnom srebrnom okviru. Na njoj je bio
Brejdi s mamom. Stajali su na nekoj plaži, zagrljeni i priljubljenih obraza.
Nisu ličili na majku i sina, već na momka i devojku. Slika je pala uz tupo
klak, kad se Hodižis okrenuo da pođe.
Pogledao je u nju, pa u Hartsfilda, pa ponovo u fotografiju koja je
ležala licem nadole.
„Brejdi?”
 Nije bilo odgovora. Nikad nije odgovarao. Makar ne njemu.
„Brejdi, da li si ti to učinio?”
Ništa. Brejdi je zurio na labavo upletene prste u krilu.
„Neke bolničarke kažu...” Hodžiz nije završio misao. Uspravio je
fotografiju. „Učini to opet, ako si je oborio.”
Ništa od Hartsfilda i ništa od fotografije majke i sina u srećnije dane,
Debore En Hartsfild i njenog slatkog dečačića.
„U redu, Brejdi. Vidimo se. Odlazim sa scene.”
To je i učinio. Zatvorio je vrata za sobom. Brejdi Hartsfild je, u tom
čašu, na tren podigao pogled. Osmehnuo se.
Fotografija je ponovo pala na sto.
Klak.

Elen Bran (koju su učenici koji su pohađali časove Fantazije i horora u

srednjoj školi zvali Bran Stoker) stajala je pored vrata školskog autobusa
u odmaralištu River Bend. Bilo je četiri po podne u nedelju. Spremala se
da pozove 911 da bi prijavila nestanak učenika. Piter Sobers se napokon
pojavio pored restorana. Trčao je toliko brzo da mu je kosa bežala s čela.
Elen je bila besprekorno korektna prema učenicima, ali je uvek
ostajala na drugoj strani linije razgraničenja između nastavnog osoblja i
đaka. Nikad nije pokušavala da se zbliži s njima. Ovog puta zaboravila je
na to i stisnula Pita u tako snažan i grčevit zagrljaj da je zamalo ostao bez
daha. Iz autobusa - punog izabranih učeničkih predstavnika nervoznih od
čekanja - dopro je sarkastični aplauz.
Elen je prekinula zagrljaj. Zgrabila ga je za ramena i učinila još jedan
presedan. Žestoko ga je prodrmala. „Gde si bio? Propustio si jutarnje
seminare i ručak. Bila sam na korak od zvanja policije]"
„Žao mi je, gospođo Bran. Zaboleo me je stomak. Mislio sam da če mi
svež vazduh goditi.”
Gospođa Bran - izabrana kao pratilac i savetnik na vikend-putovanju,
zato što je predavala američku politiku i istoriju - odlučila je da mu
veruje. Ne samo zato što je bio jedan od najboljih učenika, koji nikad nije
pravio nevolje, već zato što je izgledao bolesno.
„Pa... trebalo je da me obavestiš o tome”, rekla je. „Pomislila sam da si
auto-stopom krenuo nazad u grad ili nešto slično. Mene bi krivili, da ti se
išta dogodilo. Zar ne shvataš da sam odgovorna za svu decu na izletu?”
„Izgubio sam pojam o vremenu. Povraćalo mi se. Nisam hteo da to
uradim u sali za sastanke. Sigurno sam pojeo nešto pokvareno. Ili sam
zakačio jedan od onih dvadesetčetvoročasovnih virusa.”
Nije pojeo ništa pokvareno, niti je imao virus, ali nije lagao za
povraćanje. Izdali su ga nervi. Preciznije rečeno, popustio je pred
nepodnošljivim strahom. Užasavao se sutrašnjeg suočavanja s Endruom
Holidejem. Moglo je proći dobro. Znao je da ima šanse da se to dogodi, ali
su one bile ravne uvlačenju konca kroz ušice igle koja se kreće. Imaće
velikih problema s roditeljima i policijom, ako se sastanak loše završi. Što
se stipendija za studiranje, socijalnih ili onih drugih tiče?
Moći će da zaboravi na njih. Možda će završiti u zatvoru. Zbog toga je
proveo dan lutajući po izukrštanim stazama odmarališta veličine
petnaest hektara. Iznova je pretresao predstojeći sukob. Ono što će reći;
ono što će Holidej reći i tako dalje. I da, izgubio je pojam o vremenu.
Gorko je žalio što je ugledao jebeni kovčeg.
Razmišljao je, Samo sam pokušavao da uradim pravu stvar.
Prokletstvo, samo to sam pokušavao da uradim!
Elen je videla da je dečak na ivici suza. Po prvi put je primetila -
možda zato što je obrijao glupe brčiće - koliko je omršaveo u licu.
Izgledao je gotovo utvarno. Vratila je mobilni u torbu i izvadila paket
maramica. „Obriši lice”, rekla je.
Iz autobusa se razlegao povik: „Hej, Soberse! Da li ti se posrećilo?”
„Umukni, Džeremi”, reče Elen, ne okrećući glavu. Zatim se obratila
Pitu, „Trebalo bi da dobiješ nedelju dana školskog pritvora zbog ovog
ispada, ali ću ti progledati kroz prste.”
Odlučila se na to zato što bi kazna od nedelju dana iziskivala usmeni
izveštaj pomoćniku direktora Votersu, odgovornom za školsku
disciplinu. On će ispitati njene postupke. Želeće da zna zašto nije ranije
digla uzbunu, pogotovo ako bude primorana da prizna da nije videla
Pitera Sobersa od večere u restoranu, prethodne noći. Bio je van njenog
nadzora gotovo čitav dan. To bi bilo ocenjeno kao prevelik propust.
„Hvala vam, gospođo Bran.”
„Misliš li da si gotov s povraćanjem?”
 „Da. Više nemam šta da povratim.”
„U tom slučaju penji se u autobus. Idemo kući.”
Pit se popeo uz stepenice i krenuo prolazom između sedišta, praćen
novim sarkastičnim aplauzom. Pokušao je da se osmehne, da di znak
kako je sve u redu. Želeo je samo jedno, da se vrati u Ulicu sikamora, da
se sakrije u sobu i da sačeka sutrašnji dan, u kom će se ova noćna mora
okončati.

10

Hodžiz je, po povratku kući iz bolnice, zatekao zgodnog mladića u

harvardskoj majici na pragu. Čitao je debelu knjigu u mekom povezu s
gomilom sukobljenih Grka ili Rimljana na koricama. Pored njega je bio
irski seter, sa zadovoljnim osmehom, zaštitnim znakom pasa odgajenih u
sretnim domovima. I mladić i pas su ustali kad se Hodžiz zaustavio ispod
nadstrešnice koja je služila kao garaža.
Mladić ga je presreo na polovini travnjaka sa ispruženom pesnicom.
Kucnuli su se pesnicama poput crnaca i rukovali poput belaca.
Džerom je uzmakao za korak. Uhvatio je Hodžiza za podlakticu.
Osmotrio ga je od glave do pete. „Svaka čast!”, povikao je. „Mršaviji si no
ikad!”
„Redovno hodam”, reče Hodžiz. „Kupio sam traku za trčanje za kišne
dane.”
„Sjajno! Doveka ćeš živeti!”
„Ne bih imao ništa protiv”, reče Hodžiz, kad je kleknuo ispred psa. Pas
je pružio šapu. Hodžiz je prihvatio. „Kako si, Odele?”
Odel je zalajao, što je verovatno značilo da je dobro.
„Uđi”, reče Hodžiz. „Imam koka-kolu. Izuzev ako ne želiš pivo.”
„Koka-kola će mi prijati. Kladio bih se da će Odel umeti da ceni vodu.
Pešačili smo dovde. Odel je sporiji no što je bio.”
„Njegova zdelica je ispod sudopere.”
Ušli su u kuću. Počastili su se ledenom koka-kolom. Odel je lapao
vodu, a zatim se ispružio na uobičajenom mestu pored televizora. Hodžiz
je prvih nekoliko meseci posle penzionisanja besomučno gledao
televiziju. U poslednje vreme retko je uključivao televizor, izuzev zbog
Skota Pejlija na CBS-ovom večernjem dnevniku ili utakmice Indijansa.
„Kako je pejsmejker, Bile?”
„I ne znam da je tu. To mi se dopada. Šta je bilo s velikim balom u
pitsburškom kantri klubu, s kako se ono zvaše?”
„To nije upalilo. Što se mojih roditelja tiče, ’kako se ono zvaše’ i ja
otkrili smo da smo nepodudarni u akademskim i ličnim
interesovanjima.”
Hodžiz je podigao obrve. „To zvuči pomalo advokatski za studenta
filozofije s izraženim zanimanjem za drevne kulture.”
Džerom je otpio koka-kolu. Raširio je duge noge, nacerivši se. „Hoćeš
li istinu? Kako se ono zvaše - Prisila - koristila me je kao sredstvo za
izazivanje ljubomore kod momka iz srednje škole. Pokazao sam se
delotvornim. Rekla mi je da joj je veoma žao što me je odvukla čak tamo,
pod lažnim izgovorom i da se nada da ćemo ostati prijatelji i tako dalje i
tako bliže. Nije bilo prijatno, ali je verovatno bolje što se tako završilo.”
Nastavio je posle kraće pauze. „Još čuva sve lutke na polici u sobi. Moram
priznati da me je taj prizor naterao da se ozbiljno zamislim.
Pretpostavljam da se roditelji ne bi suviše uzbudili kad bi saznali da sam
bio kutlača koja je promešala njen lonac ljubavne čorbe, ali mi sestra ne
bi dala mira.”
„Čuvaću tvoju tajnu”, reče Hodžiz. „I šta ćeš sad? Vraćaš se u
Masačusets?”
„Jok, ostajem ovde preko leta. Zaposlio sam se na dokovima.
Premeštaću kontejnere.”
„To nije posao za harvardskog studenta, Džerome.”
„Jeste za ovog ovde. Zimus sam dobio dozvolu za rukovanje teškom
mašinerijom. Plata je odlična, a Harvard nije jeftin, čak i s delimičnom
školarinom.” Tajron Filgud Dilajt pojavio se na blaženo kratko vreme.
„Ovi ovdena crno dečak će da đipa po barži i diže bale, masa Hodžiz!” U
trenu se prešaltovao na Džeroma. „Ko ti kosi travnjak? Izgleda prilično
dobro. Nije Džerom Robinson kvalitet, ali je prilično dobro.”
„Klinac s ćoška”, reče Hodžiz. „Je l’ ovo samo drugarska poseta, ili...”
„Barbara i njena drugarica Tina ispričale su mi đavolski dobru priču.
Tina je isprva oklevala, ali ju je Barbs nagnala da se otvori. Dobra je u
takvim stvarima. Slušaj, znaš da je Tinin otac povređen kad se ono desilo
ispred Gradskog centra, zar ne?”
 „Znam.”
„Ako je njen stariji brat stvarno slao gotovinu da bi pomogao porodici
da se održi iznad vode, svaka mu čast... ali gde je našao tolike pare? Ne
mogu da pronađem zadovoljavajući odgovor, koliko god da se trudim.”
„Ne mogu ni ja.”
„Tina kaže da ćeš ga pitati.”
„Planiram da to učinim sutra, posle škole.”
„Da li Holi učestvuje u tome?”
„Do izvesne mere. Istražuje pozadinu događaja.”
„Strava!” Džerom se široko osmehnuo. „Kako bi bilo da sutra krenem
s vama? Vreme je za okupljanje orkestra, čoveče! Otprašićemo sve
hitove!”
Hodžiz je razmišljao. „Ne znam, Džerome. Jedan tip - starkelja poput
mene - možda neće previše uplašiti mlađanog gospodina Sobersa. Ali dva
tipa, pogotovo kad je jedan opaki crni mangup od dva metra...”
„Lep sam i posle petnaest rundi!” rekao je Džerom, mašući stisnutim
pesnicama iznad glave. Odel je podigao uši. „Još sam lep! Stari medved
Soni Liston nije me ni dotakao! Letim kao leptir, a ubadam kao...”
Posmatrao je Hodžizov strpljivi izraz. „Važi, izvini, nekad se ponesem.
Gde ćeš ga čekati?”
„Planirao sam da se parkiram ispred škole. Znaš, tamo gde klinci
izlaze iz zgrade.”
„Ne izlaze svi tamo. Možda ni on neće, pogotovo ako Tina ne izdrži da
mu ne kaže da je razgovarala s tobom.” Podigao je ruku, kad je video da
se Hodžiz sprema da progovori. „Kaže da neće, ali starija braća poznaju
mlađe sestre. Govorim iz ličnog iskustva. Izaći će na zadnji izlaz i
preprečiti preko igrališta do Ulice Vestfild. Parkiraću se tamo. Pozvaću te
ako ga vidim.”
„Znaš li kako izgleda?”
„Uh-huh. Tina je imala njegovu sliku u novčaniku. Dopusti mi da
budem deo ovog, Bili Barbi voli tu curicu. I meni se sviđa. Hrabra je, kad
ti se obratila za pomoć, iako je moja sestra pucketala bićem iznad njene
glave.”
„Znam.”
„Takođe sam đavolski ljubopitljiv. Tina je rekla da je novac počeo da
stiže kad je njen brat imao samo trinaest godina. Tako mlad došao je do
tolikog novca...” Džerom je zavrteo glavom. „Ne iznenađuje me što je u
nevolji.”
„Ni mene. U timu si, ako baš želiš da igraš.”
„Moj si čovek!”
Usklik je obavezivao na novo kuckanje pesnicama.
„Pohađao si Nortfild, Džerome. Ima li drugog izlaza, izuzev glavnog
ulaza i Ulice Vestfild?”
Džerom nije žurio s odgovorom. „Ako siđe u podrum, naići će na vrata
koja vode do nekadašnjeg kutka za pušače. Pretpostavljam da bi mogao
da krene tim pravcem, pa kroz amfiteatar i izađe na Ulicu Gamer.”
„Postaviću Holi na to mesto”, zamišljeno će Hodžiz.
„To je sjajna ideja!”, povikao je Džerom. „Bend će se ponovo okupiti!
Baš kao što sam predložio!”
„Ne prilazi mu ako ga vidiš”, reče Hodžiz. „Samo zovi. Ja ću mu se
obratiti. Upozoriću i Holi. Iako je malo verovatno da bi tako nešto
učinila.”
„Najvažnije je da čujemo njegovu priču.”
„Čućeš je, ako je ja čujem”, reče Hodžiz. Nadao se da ne daje ishitreno
obećanje. „Oko dva po podne svrati do moje kancelarije u zgradi Tarner.
Krećemo u dva i frtalj. U dva i dvadeset pet bićeš na položaju.”
„Siguran si da će Holi prihvatiti taj zadatak?”
„Jesam. Dobra je na poslovima prismotre. Sučeljavanja joj prave
probleme.”
„Ne uvek.”
„Ne”, reče Hodžiz, „ne uvek.”
Mislili su na sučeljavanje - u MEK-u, s Brejdijem Hartsfildom - koje je
obavila bez greške.
Džerom je pogledao na sat. „Moram da krenem. Obećao sam da ću
odvesti Barbster u tržni centar. Hoće svoč.” Zakolutao je očima.
Hodžiz se nacerio. „Volim tvoju seku, Džerome.”
„Baš kao i ja. Mrdaj, Odele. Idemo u skitnju.”
Odel je ustao i krenuo ka vratima. Džerom se uhvatio za kvaku.
Okrenuo se. Osmeh je iščezao. „Da li si bio tamo gde mislim da si bio?”
„Verovatno.”
„Da li Holi zna da ga posećuješ?”
„Ne zna. Ne pominji joj to. Duboko bi se uznemirila.”
„Imaš pravo. Kako je on?”
„Isto. Iako...” Hodžiz je mislio na pad uramljene fotografije. Na ono
klak.
„Iako šta?”
„Ništa. Stanje mu je nepromenjeno. Učini mi uslugu, hoćeš li? Reci
Barbari da me obavesti, ako je Tina pozove da bi joj rekla da je njen brat
saznao da su u petak razgovarale sa mnom.”
„Učiniću to. Vidimo se u ponedeljak.”
Džerom je otišao. Hodžiz je uključio televizor. Obradovao se kad je
video da su Indijansi još u igri. Izjednačili su i izborili produžetak.

11

Holi je provela nedelju uveče u stanu. Pokušavala je da gleda Kuma II na

kompjuteru. Ovo je obično bila veoma prijatna zanimacija, zato što ga je
smatrala jednim od dva-tri najbolja filma ikad snimljena, pored
Građanina Kejna i Staza slave. Večeras je stalno pauzirala film, da bi se
zabrinuto šetkala ukrug po veoma prostranoj dnevnoj sobi. Stan nije bio
luksuzan kao onaj na obali jezera, u kom je živela kad se doselila u grad,
ali je bio u dobrom kraju i veoma veliki. Mogla je da plaća stanarinu.
Nasledila je pola miliona dolara, nakon Dženinine smrti. Zamašnu sumu i
posle plaćanja poreza. Svakog meseca se uvećavala, zahvaljujući poslu u
Hodžizovoj agenciji.
U hodu je mrmljala neke od najdražih fraza iz filma.
„Ne moram da pokokam sve, samo neprijatelje.”
„Kako se kaže banana dakiri?”
„Tvoja zemlja nije tvoja krv, ne zaboravi to.”
I naravno, onu koju su svi zapamtili: „Znam da si to bio ti, Fredo.
Slomio si mi srce.”
Da je gledala drugi film, recitovala bi druge fraze. To je oblik
autohipnoze koji je praktikovala otkad je gledala Moje pesme moji snovi u
sedmoj godini. (Najdraža fraza iz tog filma: „Pitam se kakav je ukus
trave.”)
Uistinu je razmišljala o skupoj beležnici koju je Tinin brat hitro sakrio
ispod jastuka. Bil je verovao da nema nikakve veze s novcem kog je dečak
slao roditeljima, ali Holi nije bila tako sigurna.
 Dugo je pisala dnevnik, beležeći zapažanja o svim filmovima koje je
gledala, ljudima s kojima je razgovarala, knjigama koje je čitala i vremenu
odlaska na spavanje. Pisala je i o strasti, ali šifrovanim jezikom
(naposletku, neko je mogao zaviriti u dnevnike posle njene smrti), poput
BT, što je značilo Bila u Toaletu, Znala je da je to opsesivno-kompulzivno
ponašanje - ona i njen terapeut došli su do zaključka da je opsesivno
pisanje samo jedan oblik magijskog razmišljanja - ali nikom nije nanosila
zlo. Koga bi se osim nje ticalo, ako bi želela da čuva svoje zapise u skupim
beležnicama? Razumela se u beležnice i znala da one s kožnim povezom i
rastegljivim pantljikama nisu jeftine. Za dva i po dolara dobijala se
spiralom povezana beležnica, ali se ona kvalitetnija sa istim brojem
strana prodavala za deset zelembaća. Zašto bi dete pisalo po tako skupoj
beležnici, pogotovo ono iz slabostojeće porodice?
„To jednostavno nema smisla”, glasno je prokomentarisala. Dodala je,
kao da sledi istu misaonu nit: „Ostavi pištolj. Ponesi kanole.” To je fraza iz
originalnog Kuma, ali je dobra. Jedna od najboljih.
Slao je pare. Zadržao je beležnicu.
Gurnuo je skupu beležnicu ispod jastuka, kad je sestrica iznenada ušla
u sobu. Bila je sve bliža zaključku da u tome ime nečega.
Pustila je film, ali nije mogla da razmišlja o beležnici i hoda poznatom
i voljenom stazom. Učinila je nešto nečuveno, pogotovo pre spavanja.
Isključila je kompjuter. Nastavila je da hoda, s rukama na leđima.
Slao je pare. Zadržao je beležnice.
„A jaz!”, povikala je u praznoj sobi. „Ne zaboravi na njega!”
Da. Sedam meseci zatišja od trenutka kad je novac prestao da stiže i
kad je dečak Sobersovih počeo da se neobično ponaša. Da li mu je trebalo
sedam meseci da smisli kako da dobije više para? Holi je mislila da je
odgovor na ovo pitanje potvrdan. Dobio je ideju, ali nije bila dobra. Ta
ideja uvalila ga je u nevolje.
„Šta može da bude problem, kad je novac u pitanju?”, pitala je Holi
praznu sobu. Hodala je brže no ikad. „Krađa. Kao i učena.”
Da li je to u pitanju? Da li je Pit Sobers pokušao da učeni nekog
pomoću nečeg u skupoj beležnici? Da li to ima veze s ukradenim novcem?
Samo, kako je mogao uceniti nekog zbog novca, koji je ukrao?
Prišla je telefonu, posegnula za njim i povukla ruku. Čitav minut je
nepomično stajala, grizući usne. Nije navikla da preuzima inicijativu.
Možda bi trebalo da pozove Bila i da ga pita da li se slaže s njenom
idejom?
„Bil ne misli da je beležnica bitna”, rekla je dnevnoj sobi. „Ja imam
drugačije mišljenje. Imam pravo na drugačije mišljenje.”
Podigla je mobilni sa stočića za kafu i pozvala Tinu Sobers, pre nego
što je stigla da se predomisli.
„Halo?”, oprezno će Tina. Gotovo je šaptala. „Ko je to?”
„Holi Gibni. Ne vidiš moj broj zato što nije u imeniku. Veoma sam
pažljiva u pogledu broja, iako ću ti ga rado dati, ako ga želiš. Možemo da
pričamo u bilo koje doba, zato što smo prijateljice, a prijateljice to rade.
Da li se tvoj brat vratio kući sa školskog izleta?”
„Jeste. Došao je u šest, kad smo završavali večeru. Mama je rekla da
ima dosta mesa i krompirića, i da će ih zagrejati ako bude hteo da jede, ali
je on rekao da su svratili u Deni na povratku. Otišao je u svoju sobu. Nije
ni probao kolač od jagoda. Mnogo ga voli. Stvarno se brinem za njega,
gospođo Holi.”
„Zovi me Holi, Tina.” Mrzela je dodatak gospođa. Zvučao je kao
zujanje komarca.
„Važi.”
„Da li ti je išta rekao?”
„Samo zdravo”, reče Tina tihim glasom.
„Nisi mu rekla da si u petak bila u našoj kancelariji s Barbarom?”
„Bože, nisam!”
„Gde je?”
„Još je u svojoj sobi. Sluša Blek Kiz. Mrzim ih.”
„I ja ih mrzim.” Holi nije imala pojma o kome se radi, iako je mogla da
imenuje sve glumce u Fargu.17 (Najbolja fraza u njemu pripada Štivu
Bušemiju: „Popušimo jebenu lulu mira.”)
„Tina, ima li Pit bliskog prijatelja s kim bi mogao da podeli svoje
probleme?”
Tina je razmišljala. Holi je uvrebala priliku da uzme žvaku s
nikotinom iz paklice pored kompjutera i da je stavi u usta.
„Ne bih rekla”, konačno će Tina. „Pretpostavljam da ima prijatelje u
školi. Prilično je popularan. Imao je samo jednog bliskog prijatelja, Boba
Pirsona, nešto dalje niz ulicu. Prošle godine odselio se u Denver.”
„Ima li devojku?”
„Provodio je dosta vremena s Glorijom Mur, ali su raskinuli posle
Božića. Pit je rekao da ona ne voli da čita i da nikada neće moći da se
zbliži s devojkom koja ne voli knjige.” Čežnjivo je dodala: „Glorija mi se
dopadala. Pokazala mi je kako da šminkam oči.”
„Devojčicama nije potrebno šminkanje očiju do tridesete”,
autoritativno reče Holi, iako ih nikad nije šminkala. Majka joj je govorila
da samo drolje koriste šminku za oči.
„ZaistaTina je zvučala zaprepašćeno.
„Šta je s učiteljima? Da li ima najdražeg učitelja s kojim bi možda
popričao?” Holi je sumnjala da bi stariji brat govorio s mlađom sestrom o
omiljenim učiteljima, ili da ga ona slušala, čak i ako bi to učinio. Pitala je,
zato što joj ništa drugo nije palo na pamet.
Holi je odgovorila bez trunke oklevanja. „Hipi Riki”, rekla je,
zakikotavši se.
Holi je zastala u pola koraka. „Ko?”
„Gospodin Riker, tako se zaista zove. Pit je rekao da ga neka deca
zovu Hipi Riki zato što nosi staromodne košulje i kravate s cvetnim
motivima. Predavao mu je na prvoj ili drugoj godini. Ne sećam se. Rekao
je da se gospodin Riker razume u dobre knjige. Gospođic... hoću reći, Holi,
da li će gospodin Hodžiz sutra razgovarati s Pitom?”
„Hoće. Ne brini zbog toga.”
Tina se mnogo brinula. Zvučala je kao neko ko će svakog časa
zaplakati. Holi se stomak zgrčio u lopticu. „O, bože. Nadam se da me neće
zamrzeti.”
„Neće”, reče Holi. Žvakala je gumu s nikotinom svetlosnom brzinom.
„Bili će pronaći i rešiti problem. Tvoj brat će te posle toga voleti više no
ikad.”
„Obećavaš li da će tako biti?”
„Da! Jao!”
„Šta nije u redu?”
„Ništa.” Obrisala je usta i pogledala mrlju krvi na svojim prstima.
„Ugrizla sam se za usnu. Moram da požurim, Tina. Hoćeš li me zvati, ako
se setiš nekog s kim je mogao porazgovarati o novcu?”
„Nema nikog”, tužnjikavo će Tina. Rasplakala se.
„Pa... u redu.” Nastavila je, pošto se osećala obaveznom da još nešto
kaže. „Ne trudi se oko šminke. Oči su ti veoma lepe, ovakve kakve su.
Doviđenja.”
Prekinula je poziv ne čekajući da Tina išta kaže. Nastavila je da hoda
po sobi. Ispljunuta je gumu u kantu za otpatke pored radnog stola i
obrisala usnu ubrusom. Krvarenje je već prestalo.
Nema bliske prijatelje niti stalnu devojku. Nema kome da se obrati
izuzev učitelju. Sela je i uključila kompjuter. Otvorila je pretraživač, i
otišla na veb-sajt srednje škole Nortfild. Kliknula je na NAŠE OSOBLJE i
ugledala Hauarda Rikera. Nosio je košulju s cvetićima sa širokim
rukavima, u skladu s Tininom pričom. Imao je krajnje smešnu kravatu.
Da li je moguće da je Pit Sobers rekao nešto najdražem učitelju
engleskog, pogotovu ako to ima neke veze s onim što je pisao (ili čitao) u
skupoj beležnici?
Posle nekoliko klikova imala je telefonski broj Hauarda Rikera na
kompjuterskom ekranu. Još je bilo rano, ali nije mogla da se natera da
pozove potpuno nepoznatu osobu. Telefoniranje Tini je bilo dovoljno
tegoban zadatak. Taj poziv završio se plakanjem.
Sutra ću reći Bilu, odlučila je. Nek pozove Hipi Rikija, ako proceni da
je tako nešto vredno činjenja.
Vratila se na veliki fajl s filmovima. Ubrzo se izgubila u Kumu II.

12

Moris je u nedelju uveče posetio još jedan internet kafe. Obavio je svoje
istraživanje. Uzeo je komad papira sa telefonskim brojem Pitera Sobersa
kad je pronašao ono što je tražio. Zapisao je kućnu adresu Endrua
Holideja. Ulica Kolridž je na Vest Sajdu. Sedamdesetih je tu stanovala
srednja klasa. U uglavnom beloj enklavi sve kuće pokušavale su da
izgledaju skuplje no što su bile. Zbog toga su sve izgledale manje-više
isto.
Obilazak nekoliko sajtova s nekretninama pokazao je Morisu da se
stvari nisu mnogo promenile. U međuvremenu je izgrađen prestižni tržni
centar: Voli Plaza. Endijev automobil bi mogao biti parkiran kod kuće.
Mogao bi biti i na parkingu iza radnje. Nije ga proverio (Gospode, ne
možeš sve da proveriš, pomislio je), ali mu se to nije činilo verovatnim.
Zašto bi se maltretirao vozeći ujutru pet kilometara u grad i isto toliko
uveče, po najvećoj gužvi, ako je mogao da kupi mesečnu autobusku kartu
za deset ili šestomesečnu za pedeset dolara? Moris je imao ključeve kuće
starog drugara, iako nije pokušao da ih iskoristi. Verovatnoća da kuća
bude obezbeđena alarmom bila je mnogo veća nego Dom omladine u
Ulici breza.
Imao je ključeve Endijevih kola. Ona bi mu mogla zatrebati.
Otpešačio je do Usrane palate, ubeđen da će ga Makfarland tamo
čekati. Neće se zadovoljiti da natera Morisa da piški u čašicu. Ne ovog
puta. Tražiće da pretrese sobu. Pronaći će platnenu torbu s ukradenim
kompjuterom i krvavom košuljom i cipelama, da i ne pominjemo kovertu
s novcem uzetu iz fioke starog drugara.
Ubiću ga, pomislio je Morisa - koji je sad (u svom umu, ako nigde
drugde) bio Moris Vuk.
Samo što nije mogao da koristi pištolj. Veliki broj ljudi u Usranoj
palati znao je kako pucanj zvuči, čak i nenapadno ka-bum iz pederskog
pištoljčeta starog drugara. Ostavio je sekirče u Endijevoj kancelariji. Nije
bio siguran da bi obavilo posao, i da ga je imao. Makfarland je bio krupan
kao Endi, ali nije bio mek kao on. Nadzornik je izgledao snažno.
To neće biti problem, ubeđivao je sebe. To sranje je samo sranje. Zato
što je stari vuk prepredeni vuk, i to sad mora biti - prepreden.
Makfarland ga nije čekao na pragu. Nije odahnuo, zato što je bio
uveren da će ga čekati na spratu. I na hodniku. Verovatno ima ključ koji
mu omogućava ulaz u svaki stan na ovom sjebanom, bubama
opsednutom mestu koje zaudara na pišaćku.
Probaj me, pomislio je. Samo me probaj, kučkin sine.
Ali vrata behu zaključana, a soba prazna. I nije izgledalo da je
pretraživana, iako ako je Makfarland bio pažljiv... pažljiv...
Moris je samog sebe počastio pridevom idiot. Da je Makfarland
pretražio njegovu garsonjeru, čekao bi ga s policijom. Policajci bi imali
lisice.
Ipak je otvorio orman da bi se uverio da su torbe tamo gde ih je
ostavio. Bile su. Prebrojao je novac. Izbrojao je šest stotina četrdeset
dolara. To nije bila velika suma, daleko je zaostajala za onom iz
Rotstajnovog sefa, ali nije bila zanemarljiva. Vratio je novac u torbu,
zatvorio je i seo na postelju. Podigao je ruke. Drhtale su.
Moram da odnesem te stvari odavde, pomislio je. Moram to da
uradim sutra ujutru. Ali gde da ih odnese?
Legao je na postelju i upro pogled u tavanicu. Dugo je razmišljao.
Konačno je zaspao.
 13

Ponedeljak je doneo toplo jutro. Na termometru ispred Gradskog centra

pisalo je dvadeset jedan stepen i pre nego što se sunce u potpunosti
izdiglo iznad horizonta. Škola je radila i radiće još dve nedelje. Danas će
biti prvi žarki dan leta, zbog kog ljudi brišu znoj s potiljka, žmirkaju na
suncu i pričaju o globalnom zagrevanju.
Holi je spremno čekala Hodžiza, kad se u pola devet pojavio u
kancelariji. Rekla mu je da je prošle noći razgovarala s Tinom. Pitala je da
li bi razgovarao s Hauardom Rikerom, ili Hipi Rikijem, ako ne bude
mogao da nagovori Pita da mu ispriča priču o novcu. Prihvatio je njen
predlog. Pohvalio ju je za valjano razmišljanje (zablistala je od
zadovoljstva), iako je mislio da razgovor s Rikerom neće biti neophodan.
Morao bi da batali ovaj posao i da se odseli u Floridu, utočište velikog
broja penzionisanim pajkana, ako ne može da slomi
sedamnaestogodišnjeg klinca, koji verovatno jedva čeka da se nekom
poveri.
Pitao je Holi da li bi ovog popodneva motrila na Sobersa u Ulici
Garner. Prihvatila je, uz uslov da ne razgovara s njim.
„Nećeš morati”, uveravao je Hodžiz. „Pozovi me, ako ga vidiš. Preseći
ću mu put. Imamo li njegovu fotografiju?”
„Imam pola tuceta na kompjuteru. Pet su iz godišnjaka i jedna iz
biblioteke u Ulici Garnet, u kojoj radi kao pomoćnik ili nešto slično. Dođi,
pogledaj.”
Najbolja fotografija - portret na kom je Piter Sobers nosio kravatu i
tamni sportski sako - identifikovao ga je kao UČENIČKOG
POTPREDSEDNIKA ZA GENERACIJU 2015. GODINE. Bio je crnokos i
zgodan. Sličnost sa sestricom bila je primetna, iako ne i zapanjujuća.
Pametne plave oči posmatrale su Hodžiza. U njima je bleštala iskra
humora.
„Možeš li da ih pošalješ Džeromu?”
„Već su poslate.” Osmehnula se. Hodžiz je - kao i uvek u takvim
prilikama - pomislio da bi trebalo da to češće čini. U tim trenucima bila je
gotovo lepa. Verovatno bi bila s malo maškare oko očiju. „Veoma se
radujem ponovnom susretu s Džerodom.”
„Kakvih obaveza imama ovog jutra, Holi? Imam li koju?”
„Sud u deset. Zbog napada.”
„A, da. Tip koji je napao devera. Belson Ćelavi Siledžija.”
„Nije lepo zvati ljude takvim imenima”, reče Holi.
To je verovatno istina, ali pojavljivanje na sudu uvek je neprijatna
stvar. Današnje će biti naročito zamorno, iako neće trajati duže od sata,
izuzev ako sudija Vigins nije omekšala otkad je Hodžiz prestao da bude
policajac. Pit Hantli je Brendu Vigins zvao Fedeks, zato što je sve radila
brzo i na vreme.
Ćelavi Siledžija bio je Džejms Belson, čija fotografija bi komotno
mogla da stoji u rečniku pored pojma belo đubre. Živeo je na Aveniji
Edžmont, poznatoj i kao Hilbili Heven. Hodžiz je u skladu s ugovorom s
prodavcem automobila unajmljen da povrati vozilo od Belsona, koji je
pre nekoliko meseci prestao da plaća rate. Nije zatekao Belsona u
njegovoj trošnoj kući. Gospođa Belson - zrela dama pregažena životom -
rekla mu je da je automobil ukraden. Ukrao ga je njen brat Haui. Dala mu
je njegovu adresu. I on je bio žitelj Hilbili Hevena.
„Ne volim Hauija”, rekla je Hodžizu, „morate da stignete do njega, pre
nego što ga Džim ubije. Taj ne gubi vreme na priču, kad pobesni. Odmah
bije.”
Džejms Belson je zaista tukao Hauija, kad je Hodžiz naišao. Pomagao
se drškom od grabulje. Ćelava glava blistala mu je od znoja na suncu.
Belsonov dever ležao je na zakorovljenom prilaznom putu, pored zadnjeg
branika spornog automobila. Slabašno je šutirao Belsona i pokušavao da
zakloni okrvavljeno lice i slomljeni nos rukama. Hodžiz je stao iza
Belsona. Žvajznuo ga je nežnim razbijačem. Automobil je do podneva bio
vraćen prodavcu. Belson, Ćelavi Siledžija, optužen je za napad.
„Njegov advokat pokušaće da te prikaže kao lošeg momka”, reče Holi.
„Pitaće te kako si savladao gospodina Belsona. Moraš da se pripremiš za
to, Bili.”
„O, za boga miloga”, reče Hodžiz. „Jedared sam ga opaučio po tintari
da ne bi ucmekao devera. To je sve. Primenio sam dozvoljenu silu i
pokazao primernu uzdržanost.”
„Ne zaboravi da si se tom prilikom poslužio oružjem. Čarapom
punom kuglagera, da budem precizna.”
„Pravo veliš, ali Belson to ne zna. Bio mi je okrenut leđima. Drugi tip
je u najboljem slučaju bio polusvestan.”
„Dobro...” Izgledala je zabrinuto. Grickala je ranicu koju je napravila
razgovarajući s Tinom. „Samo ne želim da upadneš u nevolju. Obećaj mi
da ćeš sačuvati živce i da nećeš vikati, mahati rukama, ili...”
„Holi.” Uhvatio ju je za ramena. Nežno. „Izađi. Popuši cigaretu. Smiri
se. Ujutru u sudu sve će teći kao po loju, baš kao i popodne s Pitom
Sobersom.”
Pogledala ga je razrogačenim očima. „Daješ reč da će tako biti?”
„Dajem reč.”
„Važi. Upravo sam popušila polovinu cigarete.” Krenula je ka vratima,
preturajući po torbi. „Čeka nas dan bogat dešavanjima.”
„Pretpostavljam da će tako biti. Imam da ti kažem još nešto pre nego
što kreneš.”
Okrenula se. Izgledala je zbunjeno.
„Trebalo bi da se češće osmehuješ. Imaš predivan osmeh.” Pocrvenela
je sve do korena kose i požurila napolje. Ponovo se smešila. Hodžiz je bio
srećan zbog toga.

14

I Moris je imao ispunjen dan. To mu je godilo. Sumnje i strahovi nisu

mogli da ga stignu, dokle god je bio u pokretu. Pomoglo mu je što se
probudio sasvim siguran u jednu stvar. Danas će postati vuk. Gotovo je s
krpljenjem zastarelog kompjuterskog sistema za skladištenje podataka u
Centru za kulturu i umetnost, da bi njegov jebeni debeli šef izgledao
dobro pred svojim šefom. Više neće biti jagnješce Elisa Makfarlanda. Neće
biti blejanja da, gospodine, ne, gospodine i građanin pokorni vama na
usluzi, gospodine kad god bi se Makfarland pojavio. Gotovo je s uslovnom.
Pobeći će glavom bez obzira iz ovog popišanog grada, čim se domogne
Rotstajnovih beležnica. Neće putovati na sever u Kanadu, ali će sići ispod
četrdeset osme. Možda će se odlučiti za Novu Englesku. Ko zna, možda
baš Nju Hempšir. U čitanju beležnica na tom mestu, blizu planina u koje
je Rotstajn gledao dok ih je pisao, bilo bi neke romaneskne
zaokruženosti, potvrde da na kraju uvek sve dođe na svoje mesto.
Trebalo je da zna da Rotstajn nije mogao da ostavi Džimija zaposlenog u
toj jebenoj reklamnoj agenciji, zato što u tome nije bilo nikakve
zaokruženosti, samo velike ružnoće. Možda je, duboko u srcu, to znao.
Možda mu je to saznanje pomoglo da svih ovih godina sačuva razum.
Nikad u životu nije se osećao ovako razumno.
Njegov jebeni debeli šef verovatno će pozvati Makfarlanda, kad se
ovog jutra ne pojavi na poslu. To mu je bila dužnost u slučaju
neopravdanog izostanka. Moris je nestao. Leti ispod radara. Sišao je u
podzemlje.
Fino.
Ma sjajno.
U osam ujutru ukrcao se u autobus za Ulicu Mejn. Odvezao se do
okretnice na kraju Louer mejna. Pešačio je do Lejsmejkers lejna. Obukao
je jedini sportski kaput i kravatu. Izgledao je dovoljno pristojno da ne
štrči, iako radnje za bogatiju klijentelu još nisu radile. Skrenuo je u
sokače između Retkih izdanja Endrua Holideja i susedne radnje, butika
za decu La Bela Flora. U dvorištancetu iza zgrada bila su tri parking
mesta. Dva su bila rezervisana za prodavnicu odeće, a jedno za knjižaru.
Volvo je bio na jednom od mesta rezervisanih za butik. Drugo je bilo
prazno, baš kao i mesto rezervisano za Endrua Holideja.
I to je bilo fino.
Napustio je dvorištance žurno kao što je i došao. Na trenutak je
zastao da bi bacio pogled na znak ZATVORENO, s unutrašnje strane
ulaznih vrata knjižare. Pružio je korak do Louer mejna, gde se ukrcao u
autobus za centar grada. Posle dve promene autobusa iskrcao se ispred
tržnog centra Voli Plaza, samo dva bloka od kuće pokojnog Endrua
Holideja.
Ponovo je hodao brzim korakom. Više se nije šetkao. Ponašao se kao
neko ko zna gde je, gde ide i ima sva prava da bude na ovom mestu. Ulica
Kolridž bila je gotovo pusta, što ga nije iznenadilo. Bilo je devet i petnaest
(njegov jebeni debeli šef sigurno je soptao gledajući Morisov prazni
odeljak). Deca su u školi; zaposlene mame i tate rintale su da bi mogle da
otplaćuju dugove na kreditnim karticama; većina zanatlija i raznosača
robe neće izaći na teren pre deset. Samo bi sneni časovi sredinom
popodneva bili bolje vreme. Nije mogao da čeka tako dugo. Ima previše
mesta da obiđe, previše stvari da uradi. Ovo je veliki dan Morisa
Belamija. Vratiće se na pravi put posle dugog, dugog lutanja.
 15

Tini je pozlilo otprilike kad je Moris pošao prilaznim putem ispred kuće
Drua Holideja i ugledao automobil starog drugara parkiran u garaži.
Prošle noći gotovo da nije oka sklopila. Mnogo se brinula kako će se Pit
ponašati kad sazna da ga je otkucala. Zgrudvani doručak pritiskao joj je
želudac. Nesvarena hrana počela je da joj puže uz grlo, baš kad je
gospođa Sloun interpretirala „Anabel Li” (nikad se nije zadovoljavala
običnim čitanjem).
Podigla je ruku. Činilo joj se da je teška najmanje pet kilograma.
Držala ju je uspravno dok gospođa Sloun nije podigla pogled. „Da, Tina.
Šta je bilo?”
Zvučala je ozlojeđeno, ali Tina nije marila zbog toga. Prevazišla je
snebivljivost. „Nije mi dobro. Moram da odem do ženskog.”
„Idi, kad moraš, ali požuri nazad.”
Tina je šmugnula iz učionice. Neke cure su se cerekale - u trinaestoj je
vanredna poseta toaletu vrlo zabavna prilika - ali je Tina bila previše
zaokupljena pužućom grudvom da bi se stidela. Dala se u trk ka toaletu,
koji je bio na polovini hodnika. Trčala je svom brzinom za koju je bila
sposobna, ali je grudva bila brža. Presamitila se u struku, pre nego što je
stigla do toaleta i povratila doručak preko patika.
Gospodin Hagerti, glavni školski domar, peo se uz stepenice. Video ju
je kako se tetura unazad od pušeće barice povraćke. Potrčao je ka njoj.
Pojas s alatom zveckao mu je u trku.
„Hej, devojko, kako se osećaš?”
Tina je pružila ruku ka zidu. Činilo joj se da je načinjena od plastike.
Svet joj se ljuljao pred očima, zato što je povraćala dovoljno jako da
zaplače, ali to nije bio jedini razlog. Duboko je požalila što je dopustila
Barbari da je ubedi da porazgovara s gospodinom Hodžizom i što nije
dopustila bratu da se sam nosi sa svojim problemima. Šta će biti ako
nikad više ne progovori s njom?
„Dobro sam”, rekla je. „Žao mi je što sam napravila...”
Vrtoglavica se pogoršala pre nego što je stigla da završi rečenicu. Nije
se baš onesvestila, ali je sve počeo da se povlači od nje. Postao je nešto
što posmatra kroza zamrljani prozor, umesto nešto u čemu je. Kliznula je
niza zid. Začuđeno je posmatrala vlastita kolena u zelenim helankama,
koja su joj hitala u susret. Gospodin Hagerti ju je podigao i poneo niz
stepenice do školske ambulante.

16

Endijev mali zeleni subaru bio je savršeno vozilo za Morisove potrebe.

Nije privlačio prvi, da i ne govorimo o drugom pogledu. Sličnih
automobila bilo je na hiljade. Krenuo je u rikverc prilaznim putem.
Zaputio se ka Nort Sajdu. Motrio je na pajkane i poštovao sva
ograničenja brzine.
Isprva je sve podsećalo na reprizu petka uveče. Zaustavio se u tržnom
centru u Aveniji Belouz i ponovo posetio Houm Depo. Otišao je do
odeljka s alatom, gde je odabrao dugački odvrtač i dleto. Zatim se
odvezao do četvrtaste građevine od cigle u Ulici breza, koja je nekad bila
Dom omladine. Ponovo se parkirao na prostoru s oznakom
REZERVISANO ZA VOZILA DOMA.
To je bilo dobro mesto za obavljanje prljavih poslova. Na jednoj strani
bila je platforma za utovar, a na drugoj visoka živica. Bio je vidljiv samo
otpozadi, s bejzbol igrališta i zapuštenih terena za košarku. Škola je
radila, pa na njima nije bilo nikoga. Prišao je podrumskom prozoru koji je
zapazio prilikom prethodnog obilaska. Čučnuo je i gurnuo odvrtač u
pukotinu na vrhu. Prošao je kroz trulo drvo s malim otporom. Dletom je
proširio otvor. Staklo se zadrmalo u okviru, ali nije puklo, zato što je stari
git stvarao veliki zazor. Verovatnoća da ova zgradurina ima alarm svakog
trenutka bila je sve manja.
Ponovo je zamenio dleto odvrtačem. Progurao ga je kroz procep do
bravice i gurnuo. Osvrnuo se oko sebe da bi bio siguran da je prošao
neopaženo. Mesto je nesumnjivo dobro, ali je provala u po bela dana ipak
krupno i potencijalno opasno kršenje zakona. Nije video nikoga izuzev
vrane na telefonskoj banderi. Gurnuo je dleto u dno prozora. Snažno ga je
udario ivicom dlana. Zatim ga je cimnuo. Isprva se ništa nije dogodilo.
Prozor je zaškripao. Pomerio se, uz oblačić prašine i prljavštine. Bingo!
Obrisao je znoj s lica. Posmatrao je stolice, stolove za kartanje i kutije s
kojekakvim otpadom. Uverio se da će lako kliznuti kroz prozor i
doskočiti na pod.
Neće to još učiniti. Neće to učiniti dok postoji najmanja mogućnost da
je negde ugrađen nečujni alarm.
Moris je vratio alat u mali zeleni Subaru. Odvezao se.

17

Linda Sobers nadzirala je decu na velikom jutarnjem odmoru u osnovnoj

školi Nortfild, kad joj je Pegi Moran prišla i rekla da je njenoj kćeri pozlilo
i da je odvezena u Dorton Midi, nekih pet kilometara odatle.
„U ambulanti je”, reče Pegi, tihim glasom. „Izgleda da je povratila i da
je nekoliko minuta bila bez svesti.”
„Blagi bože”, reče Linda. „Bila je bleda za doručkom. Rekla mi je da je
dobro, kad sam je pitala kako je.”
„Takvi su”, reče Pegi, kolutajući očima. „Melodrama ili dobro sam,
mama, mani me se, pronađi život. Idi po nju. Odvezi je kući. Ja ću te
pokrivati. Gospodin Jablonski je već zvao zamenu.”
„Prava si svetica.” Linda je skupljala knjige. Pakovala ih je u aktovku.
„Verovatno je stomak u pitanju”, reče Pegi. Kliznula je u sedište koje
je Linda oslobodila. „Pretpostavljam da bi mogla da je odvedeš do
najbližeg doktora, ali zašto bi trošila preko potreban novac? Taj virus
kruži.”
„Znam”, reče Linda... iako se pitala.
Tom i ona polako su se ali sigurno izvlačili iz dva ambisa: novčanog i
bračnog. Godinu dana posle Tomove nesreće opasno su se približili
raskidu. Tada se desilo čudo u obliku tajanstvenog novca koji je počeo da
stiže. Sreća je počela da se okreće. Još se nisu izvukli iz oba ambisa, ali je
poverovala da je to moguće.
Deca su, s roditeljima usmerenim na puko preživljavanje (Tom je
naravno imao dodatni izazov oporavka od povreda), provodila premnogo
vremena leteći na autopilotu. Linda je, tek sada, kad je osetila da konačno
ima prostora za disanje i vremena da se osvrne oko sebe, osetila da nešto
nije kako valja s Pitom i Tinom. Imala je dobru i pametnu decu. Nije
verovala da su pala u uobičajene tinejdžerske zamke - piće, droga, sitne
krađe, seks - ali nečega ima. Pretpostavljala je da zna o čemu se radi. I
Tom je verovatno mislio to isto.
Bog je poslao manu s neba kad su Izraelićani gladovali, ali gotovina
kaplje iz prozaičnijih izvora: banaka, prijatelja, nasleđa, rođaka koji su u
situaciju da pomognu. Tajanstveni novac nije stigao ni iz jednog od tih
izvora. Pogotovo ne od rođaka. Njihovi srodnici 2010. godine nisu bili u
ništa boljem položaju od njih. Samo što su i deca srodnici, zar ne? Lako je
prevideti tako nešto zato što su veoma bliski, ali jesu. Apsurdno je
verovati da je novac došao od njih. Tina je u vreme kad su koverte počele
da stižu imala samo devet godina. Nije bila sposobna da krije takvu tajnu.
Ali Pit... taj je znao da ćuti. Linda se setila onog što je majka rekla kad
je imao samo pet godina: „Ovaj mali ima katanac na ustima.” Samo, gde bi
dečak od trinaest godina našao tolike pare?
Razmišljala je, dok se vozila do Dorton Midla da pokupi bolesnu kćer.
Nikad nismo postavili nijedno pitanje, ne baš, zato što smo se plašili da to
učinimo. Niko ko nije proživeo strašne mesece posle Tomijeve nesreće ne
bi to mogao da razume. Ne želim da se izvinjavam zbog toga. Imali smo
dobre razloge za kukavičluk, pregršt njih. Dva najveća živela su pod
našim krovom. Očekivala su da ih izdržavamo. Vreme je da se sazna ko je
koga izdržavao. Da li je to bio Pit, da li je Tina to saznala i da li je to muči.
Vreme je da prestanem da budem kukavica. Vreme je da otvorim oči.
Potrebni su mi odgovori.

18

Sredina je jutra.
Hodžiz je bio na sudu. Ponašao se veoma pristojno. Holi bi se ponosila
njime. Precizno, jezgrovito i sažeto je odgovarao na pitanja advokata
Ćelavog Siledžije. Advokat mu je davao mnogo povoda za raspravu.
Hodžiz je u detektivskoj karijeri ponekad padao u tu zamku. Sad ju je
uspešno izbegavao.
Linda Sobers je vozila bledu, ćutljivu kćerku kući iz škole. Popiće čašu
piva od đumbira kad budu stigle. To će joj smiriti stomak. Zatim će leći.
Konačno je spremna da pita Tinu šta zna o tajanstvenom novcu. Neće to
učiniti dok joj ne bude bolje. Posle podne će imati dovoljno vremena za
razgovor. Pit će učestvovati u njemu, kad se vrati kući iz škole. To je
najverovatnije najbolje rešenje. Tom s grupom mušterija obilazi
kancelarijski kompleks osamdeset kilometara od grada, koji je
donedavno koristio IBM. Neće se vratiti pre sedam. Verovatno će doći
kasnije, ako budu večerali na povratku.
Pit je bio na trećem času fizike za talentovane učenike. Posmatrao je
gospodina Nortona koji je nadahnuto besedio o Higsovom bozonu i
CERN-ovom gigantskom razbijaču čestica u Švajcarskoj, ali je umom bio
mnogo bliži kući. Po ko zna koji put je razmatrao scenario za popodnevni
susret. Podsećao je sebe da to što ima scenario ne znači da će ga Holidej
slediti. Dugo se bavio knjižarskim poslom. Verovatno je u priličnoj meri
zaobilazio zakon. Pit je samo klinac. Ne sme to zaboraviti. Mora biti
pažljiv i uzimati u obzir svoje neiskustvo. Mora neprekidno razmišljati o
onom što će reći.
I pre svega mora biti hrabar.
Reći će Holideju: Pola vekne je bolje od ničega, ali je u svetu želja čak i
jedna kriška bolja od ničega. Nudim ti trideset kriški. Moraš da razmisliš
o tome.
Reći će Holideju: Neću biti ničije rođendansko karanje, bolje ti je da to
na vreme ukapiraš.
Reći će Holideju: Isprobaj me, ako misliš da blefiram. Obojica ćemo
ostati praznih ruku, ako to učiniš.
Razmišljao je: Izvući ću se iz ovoga, ako ostanem pribran. I ostaću.
Hoću. Moram.
Moris Belami parkirao je ukradeni subaru dva bloka od Usrane
palate. Otpešačio je do nje. Muvao se na vratima radnje s polovnom
odećom, da bi se uverio da Elis Makfarland nije u blizini. Šmugnuo je u
jadnu zgradu. Uspeo se na deveti sprat. Danas su oba lifta bila pokvarena,
što je bila redovna pojava. Nagurao je nasumično izabranu odeću u
platnenu torbu. Poslednji put je izašao iz grozne garsonjerice. Stigao je
do prvog ćoška, s vrelim potiljkom i vratom ukočenim kao daska za
peglanje. Nosio je platnene torbe u rukama. Činilo mu se da svaka teži
pedeset kilograma. Očekivao je da će Makfarland svakog časa uzviknuti
njegovo ime, da će istupiti ispod tende i da će ga zapitati zašto nije na
poslu i gde misli da je krenuo. Pitaće ga šta ima u torbama. Na kraju će
mu saopštiti da se vraća u zatvor: „Nećeš proći kroz prvo polje na tabli,
nećeš dobiti dve stotine dolara.” Nije se smirio dok Usrana palata nije
sasvim nestala s vidika.
Tom Sobers sprovodio je malobrojnu družinu agenata za nekretnine
kroz prazne kancelarije IBM-a. Ukazivao je na raznovrsne mogućnosti.
Ohrabrivao ih je da fotografišu objekat. Bili su uzbuđeni zbog poslovne
prilike. Na kraju dana će ga hirurški zaceljene noge i kukovi boleti kao da
ga muče svi đavoli pakla, ali se zasad dobro osećao. Napušteni
kancelarijski i proizvodni prostor mu može doneti mnogo toga. Sreća se
konačno okretala.
Džerom je stigao u Hodžizovu kancelariju. Hteo je da iznenadi Holi,
koja je zacvilela od radosti kad ga je videla, a zatim od zebnje, kad ju je
stisnuo oko struka i okrenuo oko sebe, kao što je činio sa sestricom.
Razgovarali su duže od sata. Upoznala ga je sa svojim viđenjem afere
Sobers. Obradovala se kad je ozbiljno shvatio njeno zanimanje za skupe
beležnice. Još više se obradovala kad je saznala da je gledao Na tajnom
zadatku: povratak na koledž. Prestali su da govore o Pitu Soberslu.
Nadugačko i naširoko su pričali o filmu. Poredili su ga s ostalim iz
filmografije Džone Hila. Zatim su započeli razgovor o raznovrsnim
kompjuterskim aplikacijama.
Samo Endru Holidej nije imao nikakvog posla. Prestao je da se zanima
za prva izdanja, i za mlade kelnere u tesnim crnim pantalonama. Ulje i
voda su za njega bili isto što i vetar i vazduh. Spavao je večitim snom, u
bari usirene krvi, privlačeći muve...

19

Jedanaest je sati. U gradu je dvadeset sedam stepeni. Radio javlja da će se

živa u termometru popeti do trideset drugog podeoka, pre nego što
počne da se spušta. Ljudi govore da je ovo sigurno globalno zagrevanje.
Moris se dva puta provezao pored Doma u Ulici breza. Bio je srećan
(iako ne i iznenađen) kad je video da je napušteniji nego ikad. Ličio je na
praznu kutiju od cigle koja se peče na suncu. Nije bilo policije, niti
automobila radnika obezbeđenja. Čak je i vrana potražila svežije
okruženje. Obišao je oko bloka i zapazio mali ford fokus parkiran na
prilaznom putu njegove nekadašnje kuće. Neko od starijih Sobersovih
ranije se vratio kući. Dođavola, možda i oboje. Hladno je posmatrao taj
prizor. Uputio se ka Domu. Ovog puta je skrenuo ka zgradi. Obišao je.
Parkirao se na mestu koje je smatrao svojim.
Bio je siguran da ga niko nije primetio. Ipak će se potruditi da bude
što brži. Doneo je torbe do obijenog prozora. Spustio ih je na pod
podruma. Pale su uz mukli tresak, podigavši oblačiće prašine. Brzo se
osvrnuo oko sebe i kliznuo nogama napred kroz prozor.
Talas vrtoglavice zapljusnuo ga je kad je duboko udahnuo ustajali
vazduh. Blago se zateturao i ispružio ruku, da bi održao ravnotežu. To je
zbog vrućine, pomislio je. Bio si prezauzet da bi shvatio da se kupaš u
znoju. Takođe si zaboravio da doručkuješ.
I jedno i drugo bili su istina, ali je najvažniji uzrok iznenadne slabosti
bio jednostavniji i očigledniji, ostario je. Godine su ga delile od fizičkih
napora u farbari. Mora pametnije da raspoređuje snagu. Pored peći su
bile dve kartonske kutije odgovarajuće veličine s natpisom KUHINJSKE
POTREPŠTINE na stranama. Seo je na jednu od njih. Čekao je da
vrtoglavica prođe i da mu se srce smiri. Otkopčao je torbu u kojoj je bio
Endijev mali automatik i zatakao pištolj za pojas na leđima. Prebacio je
košulju preko njega. Uzeo je stotinu dolara Endijevog novca, zbog
nepredviđenih troškova. Ostavio je ostatak za kasnije. Večeras će se
vratiti ovamo. Možda će i prenoćiti u podrumu. Sve je zavisilo od klinca
koji je ukrao beležnice i mera koje će morati da upotrebi da bi ih
povratio.
Učiniću šta god bude neophodno, kurcožderu, razmišljao je. Šta god
bude neophodno.
Kucnuo je čas da krene. U mlađim danima lako bi se izvukao kroz
prozor podruma. Ti dani davno su prošli. Privukao je jednu kutiju s
natpisom KUHINJSKE POTREPŠTINE prozoru. Bila je iznenađujuće teška.
Verovatno je puna rashodovane opreme. Iskoristio je kao stepenik. Pet
minuta kasnije je krenuo ka Retkim izdanjima Endrua Holideja. Tamo će
parkirati kola starog drugara na njegovo mesto u dvorištancetu. Ostatak
dana uživaće u blagodetima klima-uređaja i čekati dolazak mlađanog
kradljivca beležnica.
Džejmi Hokins, malo morgen.
 20

Dva i petnaest.
Hodžiz, Holi i Džerom počeli su da se raspoređuju na dogovorene
položaje oko srednje škole Nortfild. Hodžiz je bio pred zgradom, Džerom
na uglu Ulice Vejtfild, a Holi iza školskog amfiteatra u Ulici Garner.
Obavestiće Hodžiza kad stignu na položaje.
Moris je podesio kravatu u knjižari na Lejsmeker lejnu. Okrenuo je
znak na vratima sa ZATVORENO na OTVORENO. Otključao je prodavnicu.
Ušao je i seo za sto. Ako se neka mušterija pojavi - što je malo verovatno
u ovo lenjo doba dana, ali je moguće - rado će je uslužiti. Smisliće nešto,
ako se mušterija zatekne u radnji kad klinac dođe. Improvizovaće. Srce
mu je brzo lupalo, ali su mu ruke bila mirne. Ja sam vuk, govorio je sebi.
Ujedaću ako budem morao.
Pit je bio na času kreativnog pisanja. Služili su se Strankovim i
Vajtovim Elementima stila. Danas su raspravljali o čuvenom pravilu broj
13: Izbegavaj suvišne reći. Obrađivali su Hemingvejevu priču „Ubice”.
Potakla je živu raspravu. Mnogo reći je izgovoreno o Hemingvejevom
izbegavanju nepotrebnih reči. Pit nije pratio raspravu. Neprestano je
gledao u sat, na kom su kazaljke postojano marširale ka sastanku s
Endruom Holidejem. Razmatrao je scenario.
U dva i dvadeset pet telefon mu je zavibrirao uz nogu. Otvorio ga je i
pogledao ekran.

Mama: Dođi kući pravo posle škole, moramo da razgovaramo.

Stomak mu se zgrčio, a srce prešlo u viši stepen prenosa. Pomislio je

da će biti reči o novim kućnim poslovima, ali nije verovao u to. Moramo
da razgovaramo jeste mamogovor za Hjustone, imamo problem. Možda je
reč o novcu. To mu se činilo verovatno zato što problemi odlično dolaze u
krdu. Tina je pustila mačku iz džaka, ako je to posredi.
U redu, ako je tako, u redu. Otići će kući. Razgovaraće s majkom, ali
prvo mora da razreši situaciju s Holidejem. Njegovi roditelji nisu
odgovorni za nevolju u kojoj se našao. Neće ih učiniti odgovornim. Niti će
kriviti sebe. Uradio je ono što je morao. Što manje znaju to bolje, ako
Holidej odbije dogovor, ako pozove policiju uprkos razlozima koje će mu
Pit predstaviti. Nije želeo da budu optuženi kao saučesnici ili nešto
slično.
Razmišljao je o isključenju telefona i odlučio da to ne učini. Tako ne bi
znao za novu Tininu ili maminu poruku. Pogledao je na sat i video da je
dvadeset do tri. Zvono će uskoro zazvoniti. Napustiće školu.
Pitao se da li će se ikad vratiti u nju.

21

Hodžiz se parkirao sedamnaest metara od glavnog ulaza u srednju školu.

Nalazio se iza žute trake, ali je imao staru karticu POLICIJSKA POSETA u
pregratku za rukavice. Čuvao ju je za ovakve prilike. Postavio ju je na
upravljačku tablu. Izašao je iz automobila i naslonio na haubu, ruku
skrštenih na grudima, kad je zvono zazvonilo. Posmatrao je niz vrata na
ulazu. Iznad njih je bio školski moto: OBRAZOVANJE JE SVETLOST
ŽIVOTA. Držao je telefon u ruci, spreman da pozove ili odgovori na poziv,
u zavisnosti od toga da li će dečak izaći ili neće.
Nije dugo čekao, zato što je Pit Sobers bio među prvim učenicima koji
su izleteli u junski dan i strčali niz široke granitne stepenice. Većina dece
bila je s prijateljima. Dečak Sobersovih bio je sam. Nije bio jedini koji je
pilotirao solo, naravno, ali je na licu imao odlučan izraz, kao da živi u
budućnosti, umesto u sadašnjosti. Hodžiza su oči još dobro služile.
Pomislio je da pred sobom ima lice vojnika koji ide u bitku.
Ili se samo brine zbog završnih ispita.
Nije pošao ka žutim autobusima parkiranim levo od škole, već je
skrenuo desno, ka Hodžizu koji mu je krenuo u susret. Pozvao je Holi u
hodu. „Imam ga. Reci Džeromu.” Prekinuo je poziv ne čekajući odgovor.
Dečak je krenuo da zaobilazi Hodžiza prema ulici. On mu je presekao
put. „Hej, Pite, imaš li malo vremena?”
Dečak se zagledao u njega. Ima lepe crte, ali mu je lice previše
mršavo, a čelo prekriveno bubuljicama. Usne su mu toliko stisnute da su
se pretvorile u crtu. „Ko ste vi?”, pitao je. Nije rekao Da, gospodine ili
Mogu li da vam pomognem. Samo Ko ste vi. Glas mu je bio napet koliko i
lice.
„Zovem se Bili Hodžiz. Želeo bih da porazgovaram s tobom.”
Deca su prolazila pored njih. Ćeratala su, laktala se, smejala,
zavitlavala, podešavala rance. Nekolicina je pogledala Pita i muškarca
retke sede kose, ali niko nije pokazivao bilo kakvo zanimanje za njih. Išli
su negde, da bi nešto radili.
„O čemu?”
„Biće bolje da porazgovaramo u mojim kolima, radi privatnosti.”
Pokazao je na prijus.
Dečak je ponovio pitanje: „O čemu?” Nije se mrdao.
„Evo kako je bilo, Pite. Tvoja sestra Tina je prijateljica Barbare
Robinson. Godinama poznajem porodicu Robinson. Barb je ubedila Tinu
da razgovara sa mnom. Veoma je zabrinuta za tebe.”
„Zašto?”
„Ako pitaš zašto me je Barb predložila, učinila je to zato što sam bio
policijski detektiv.”
Strah je sevnuo u dečakovim očima.
„Ako se pitaš zašto je Tina zabrinuta, najbolje je da o tome ne
razgovaramo na ulici.”
Strah je očas nestao s dečakovog lica. Ponovo je postalo bezizražajno.
Sad je to bilo lice dobrog pokeraša. Hodžiz je ispitivao osumnjičene koji
su mogli da očiste lice za tren. Obično su bili najtvrđi orah. Retko su se
lomili.
„Ne znam šta vam je Tina rekla, ali nema razloga za brigu.”
„Možda ih ima, ako je ono što mi je rekla tačno.” Hodžiz je počastio
Pita najsrdačnijim osmehom. „Hajde, Pite. Neću te kidnapovati. Kunem se
bogom.”
Pit je oklevajući klimnuo. Dečak se ukočio u mestu kad su prišli
prijusu. Pročitao je tekst na žutoj kartici na upravljačkoj tabli. „Bio si
policijski detektiv, ih si to još uvek?”
„Bio sam”, reče Hodžiz. „Ova karta... zovi je suvenirom. Ponekad može
biti korisna. Napustio sam službu pre pet godina. Odonda krčkam
penziju. Molim te da uđeš da bismo porazgovarali. Ovde sam kao
prijatelj. Istopiću se, ako ostanem malo duže na ovoj vrućini.”
„A ako ne uđem?”
Hodžiz je slegnuo ramenima. „U tom slučaju otići ćeš svojim putem.”
 „Pristajem, ali samo nakratko”, reče Pit. „Danas moram da pešačim do
kuće, da bih svratio do apoteke zbog oca. Uzima onaj lek, vioks. Zato što
je pre nekoliko godina ozbiljno povređen.”
Hodžiz je klimnuo. „Znam. Gradski centar. To je bio moj slučaj.”
„Stvarno?”
„Stvarno.”
Pit je otvorio suvozačka vrata i ušao u prijus. Nije bio nervozan u
automobilu nepoznatog čoveka. Bio je oprezan i budan, ali ne i nervozan.
Hodžiz je saslušao i razgovarao s desetak hiljada osumnjičenih i svedoka.
Bio je prilično siguran da se dečak odlučio, iako nije znao da li će se
otvoriti ili ćutati. Ubrzo će saznati.
Zaobišao je automobil i seo za volan. Pit je isprva bio miran. Ukočio se
i uhvatio za kvaku kad je Hodžiz upalio motor.
„Smiri se. Kresnuo sam ga samo zbog klime. Prokleto je toplo, za
slučaj da nisi primetio. Pogotovu za ovako rano doba godine. Verovatno
je reč o globalnom zagr...”
„Dajte da što pre završimo s ovom, da bih uzeo tati lek i otišao kući.
Šta vam je moja sestra rekla? Znate da ima samo trinaest godina, zar ne?
Volim je toliko da bih umro za nju, ali je mama zove Tina kraljica drame.”
Dodao je, kao da to sve objašnjava: „Ona i njena prijateljica Elen ne
propuštaju nijednu epizodu Lepih malih lažljivica.”
Znači da je odlučio da ne govori. To i nije bilo tako iznenađujuće. Na
njemu je bilo da ga nagna da promeni mišljenje.
„Pričaj mi o gotovini koja je stizala poštom, Pite.”
Nije bilo napetosti, niti uh-oh izraza na dečakovom licu. Znao je o
čemu je reč čim sam pomenuo ime njegove sestre, pomislio je Hodžiz.
Možda je bio upozoren. Tina se možda predomislila i poslala poruku
bratu.
„Mislite na tajanstveni novac”, reče Pit. „Tako smo ga zvali.”
„Da. Na to sam mislio.”
„Počeo je da stiže pre otprilike četiri godine. Tada sam bio Tininih
godina. Svakog meseca dobijali smo kovertu adresiranu na očevo ime.
Unutra je bio novac, bez propratnog pisma.”
„Petsto dolara.”
„Pretpostavljam da je jednom ili dva puta stiglo malo manje ili malo
više novca. Nisam uvek bio kod kuće kad je stizao. Mama i tata nisu
govorili mnogo o tome, posle prvih nekoliko koverata.”
 „Kao da su se bojali da će pričom odagnati dobru sreću?”
„Tako nešto. Tins je u jednom trenutku uvrtela sebi u glavu da ga ja
šaljem. Kao da je tako nešto moguće. U to vreme nisam dobijao ni
džeparac.”
„Ko ga je slao, ako ti nisi?”
„Ne znam.”
Činilo se da će se tu zaustaviti, ali je nastavio. Hodžiz je mirno slušao.
Nadao se da će se dečaku nešto omaći. Bilo mu je jasno da je pametan.
Ponekad se i takvima omakne neka suvišna reč, ako ih pustite da govore.
„Znate li da svakog Božića na vestima jave o nekom tipu koji deli
novčanice od sto dolara u Volmartu ili negde drugde?”
„Znam.”
„Mislim da se ovde o tome radi. Neki puniša odlučio je da izigrava
Tajnog Deda Mraza jednom od povređenih ispred Gradskog centra.
Izvukao je očevo ime iz šešira.” Okrenuo se prema Hodžizu, prvi put od
ulaska u automobil. Nije zvučao uverljivo, iako ga je posmatrao
raširenim, iskrenim očima. „Ko zna, možda šalje novac i drugima.
Verovatno onima koji su još gore prošli i ne mogu da rade.”
Hodžiz je pomislio: Dobar si, sinko. Tvoja priča ima izvesnog smisla.
„Poklanjanje hiljadu dolara desetorici ili dvadesetorici nasumično
izabranih ljudi za Božić jedna je stvar. Poklanjanje preko dvadeset hiljada
jednoj porodici čitave četiri godine nešto je sasvim drugo. Za istovetno
pomaganje većem broju porodica potrebno je malo bogatstvo.”
„Darodavac bi mogao biti neki tip koji upravlja investicionim
fondovima”, reče Pit. „Znate, jedan od onih koji su se obogatili kad su svi
drugi osiromašili. Možda poklanja novac da bi umirio nečistu savest.”
Više nije gledao u Hodžiza, već pravo ispred sebe kroz šoferku.
Hodžizu se činilo da iz njega izbija izvesna aroma. To nije bio znoj, već
pomirenost sa sudbinom. Ponovo je pomislio na vojnike koji se spremaju
za bitku, uprkos velikih izgleda da budu ubijeni ili ranjeni.
„Poslušaj me, Pite. Mislim da novac ovde nije bitan.”
„Nisam ga poslao!”
Hodžiz je nastavio. U tome je odvajkada bio bez premca. „Došao si do
neočekivanog dobitka. Iskoristio si ga da pomogneš roditeljima da
pregrme zlo doba. Nisi uradio ništa loše, već nešto što zaslužuje
divljenje.”
„Veliki broj ljudi o tome bi imao drugačije mišljenje, kad bi tako nešto
bilo tačno, naravno.”
„Grešiš. Većina ljudi mislila bi kao ja. Na osnovu četrdesetodišnjeg
iskustva u policiji reći ću ti nešto što je stopostotno tačno. Nijedan tužilac
u ovom gradu, baš kao nijedan njegov kolega u čitavoj zemlji, ne bi
pokušao da optuži dečaka koji je pronašao neke pare i koji ih je iskoristio
da pomogne porodici nakon što je njegov otac prvo ostao bez posla, da bi
mu zatim neki luđak smrskao noge. Štampa bi razapela čoveka ili ženu
koja bi pokušala da se pojavi na sudu s takvim sranjem.”
Pit je ćutao. Grlo mu je igralo, kao da suspreže jecaj. Nešto mu nije
dalo da progovori, ne o novcu već o nečem što je imalo veze s njim.
Moralo je imati. Hodžiza je kopkalo poreklo novca koji je svakog meseca
stizao u kovertama - koga ne bi - ali ga je mnogo više zanimalo da sazna
kroza šta dečak prolazi.
„Slao si im taj novac...”
„Poslednji put vam kažem, nisam!”
„... što je prošlo kao po loju, ali si se zatim u nešto upetljao. Reci mi o
čemu se radi, Pite. Dozvoli mi da ti pomognem da rešiš taj problem.
Dozvoli mi da ti pomognem da ispraviš grešku.”
Dečak je drhturio na ivici. Zatim je pogledao ulevo. Hodžiz je pratio
njegov pogled. Video je kartu koju je stavio na upravljačku tablu. Žuta,
boje opreza i opasnosti. Na njoj je pisalo POLICIJSKA POSETA. Požalio je
do neba što je nije ostavio u pregratku za rukavice i što se nije parkirao
stotinu metara dalje niz ulicu. Isuse Hriste, svakodnevno pešači po
nekoliko kilometara. Stotinu metara ne bi predstavljalo nikakav problem.
„Nisam napravio nikakvu grešku”, reče Pit. Govorio je mehanički, kao
kompjuterski generisani glas koji se čuje iz Hodžizovog GPS uređaja na
upravljačkoj tabli. Slepoočnice su mu pulsirale. Čvrsto je upleo prste u
krilu. Znojio se, uprkos klima-uređaju. „Nisam slao novac. Moram da
odem po tatine pilule.”
„Slušaj me, Pite. Ovaj razgovor ne bi imao nikakvu vrednost na sudu,
čak i da sam pajkan. Maloletan si, a ovde nema odgovorne starije osobe
koja bi te savetovala. Takođe, nisam izgovorio reči - Mirandino
upozorenje...”
Dečakovo lice bučno se zatvorilo pred njegovim očima, kao vrata na
bankarskom trezoru. Dve reči bile su dovoljne da izazovu takvu reakciju:
Mirandino upozorenje.”
„Cenim vašu brigu”, reče Pit, istim učtivim robotskim glasom. Otvorio
je vrata automobila. „Ali nisam napravio nikakvu grešku. Stvarno nisam.”
„Jesi”, reče Hodžiz. Izvadio je posetnicu iz džepa na grudima i pružio
dečaku. „Uzmi je. Pozovi me ako se predomisliš. Mogu da ti pomognem,
ma o čemu da se...”
Vrata su se zatvorila. Hodžiz je gledao kako se Pit Sobers hitro
udaljava. Vratio je posetnicu u džep i pomislio: Jebi ga, popušio sam ga.
Imao bih ga pre šest, možda čak i pre dve godine.
Znao je da neuspeh ne može pripisati godinama. To bi bilo suviše
lako. Duboki deo njega, analitičniji i manje emocionalan, znao je da nije
bio ni blizu uspeha. Zavaravao bi se ako bi pomislio da jeste. Pit se toliko
pripremio za bitku da psihološki nije mogao da odstupi.
Klinac je stigao do Gradske apoteke. Izvadio je očev recept iz zadnjeg
džepa i ušao. Hodžiz je brzo pozvao Džeroma.
„Bile! Kako je prošlo?”
„Ne naročito dobro. Znaš Gradsku apoteku?”
„Naravno.”
„Ušao je u nju s receptom. Dovlači dupe ovamo što pre možeš. Rekao
mi je da ide kući. Možda je tako, ali hoću da znam gde ide ako to nije
slučaj. Možeš li da ga pratiš? Poznaje moja kola, ali ne zna tvoja.”
„Nema problema. Krećem.”
Džerom se manje od tri minuta kasnije pojavio iza ćoška. Parkirao se
na mestu s kog je otišla mama s dvoje dece koja su izgledala premaleno
za srednju školu. Hodžiz je krenuo. Mahnuo je Džeromu na putu ka
Holinom položaju na Ulici Gamer. Pozvao ju je telefonom. Zajedno će
sačekati Džeromov izveštaj.

22

Pitov otac koristio je vioks otkad se skinuo s oksikontina. Imao ga je

dovoljno. Svijeni komad papira koji je izvadio iz zadnjeg džepa i koji je
pogledao pre nego što je ušao u Gradsku apoteku bio je strogo
upozorenje pomoćnika direktora u kom je obaveštavao učenike da je
priča o Himbe danu za prvake mit i da će uprava škole s najvećom
pažnjom ispitati sva odsustvovanja tog dana.
 Pit nije mahao ceduljom. Bil Hodžiz se možda penzionisao, ali nije
penzionisao mozak. Ne, Pit je samo načas pogledao, kao da želi da se
uveri da ima pravu stvar pre nego što je ušao u apoteku. Žurno je prišao
šalteru za recepte u zadnjem delu, gde ga je gospodin Pelki ljubazno
pozdravio.
„Jo, Pite. Šta mogu da uradim za tebe?”
„Ništa, gospodine Pelki. Imamo sve što nam je potrebno, ali me
nekoliko klinaca juri zato što nisam hteo da ih pustim da prepisuju na
testu iz istorije. Pitam se da li biste mi mogli pomoći.”
Gospodin Pelki se namrštio i požurio ka vratima na šalteru. Pit mu se
dopadao. Uvek je bio raspoložen, iako je njegova porodica preživljavala
velika iskušenja. „Pokaži mi ih. Reći ću im da se tornjaju.”
„Nemojte. Izaći ću na kraj s njima, ali sutra, kad se malo ohlade. Samo,
znate, ako bih mogao da šmugnem pozadi...”
Gospodin Pelki je zaverenički namignuo, kao da je želeo da poruči da
je i on bio dečak. „Sigurno. Prođi ovuda.”
Poveo je Pita između polica punih melema i pilula, a zatim u
kancelarijicu iza apoteke. U njoj su bila vrata s velikom crvenom tablom s
natpisom ALARM ĆE SE OGLASITI. Gospodin Pelki je zaklonio brojčanu
tastaturu jednom, dok je kucao šifru drugom rukom. Nešto je zazujalo.
„Izlazi”, rekao je Pitu.
Zahvalio mu se i izjurio na platformu za utovar iza apoteke. Skočio je
na napukli beton. Sokak je izbijao na Ulicu Frederik. Pogledao je levo i
desno. Tragao je za prijusom bivšeg detektiva. Dao se u trk, kad ga nije
video. Posle dvadeset minuta stigao je do Ulice Louer mejn. Nekoliko
puta naglo je skrenuo s puta, iako nije video plavi prijus. Skrenuo je u
Lejsmejker lejn, kad mu je telefon ponovo zavibrirao. Ovog puta sestra
mu je poslala poruku.

Tina: Da li si pričao s gospodinom Hodžizom? Nadam se da jesi.

Nisam joj rekla, ZNALA JE. Molim te da se ne ljutiš na mene. ☹

Kao da mogu da se naljutim na tebe, pomislio je Pit. Da su bili dve

godine bliži, možda bi razvili rivalstvo. To se verovatno ni tada ne bi
desilo. Ponekad bi ga iznervirala, ali se nikad nije istinski naljutio na nju,
čak ni kad se ponašala kao derle.
Istina o novcu izašla je na videlo. Možda će moći da kaže da je samo
njega pronašao i sakriti činjenicu da je pokušao da proda deo opusa
ubijenog književnika, samo da bi njegova sestra mogla da se upiše u
školu u kojoj ne bi morala da se tušira u krdu i zahvaljujući kojoj bi se
ratosiljala glupe prijateljice Elen.
Znao je da su njegove šanse da iz ovog izađe čist male, gotovo
ništavne, ali je u jednom trenutku - možda i ovog popodneva, gledajući
kako se kazaljke neumorno kreću ka trećem satu - sve to postalo nebitno.
Želeo je da pošalje beležnice, pogotovo one s dva poslednja romana o
Džimiju Goldu na Njujorški univerzitet, ili u Njujorker, pošto je on objavio
većinu Rotstajnovih kratkih priča pedesetih godina. Surduknuće ga
Endruu Holideju. Da, i to do jaja. Do balčaka. Holideju ni u kom slučaju ne
može biti dozvoljeno da proda bilo šta iz Rotstajnovog nepoznatog opusa
nekom bogatom bahatom kolekcionaru koji će ih čuvati u kontrolisanim
klimatskim uslovima u tajnoj sobi zajedno s Renoarima, ili Pikasima, ili
dragocenom petnaestovekovnom Biblijom.
Pit je, ispočetka, u beležnicama video samo zakopano blago. Njegovo
blago. Sad je znao bolje, i ne samo zato što se zaljubio u Rotstajnovu
gadnu, zabavnu i ponekad nepodnošljivo dirljivu prozu. Beležnice nikad
nisu pripadale samo njemu. Nikad nisu bile ni samo Rotstajnove, bez
obzira na ono što je spisatelj mislio, skriven od sveta na seoskom imanju
u Nju Hempširu. Zaslužile su da ih svako vidi i pročita. Pit nije verovao da
je mali odron koji je otkrio kovčeg tog zimskog dana bio puka slučajnost,
već da su beležnice urlale iz zemlje, kao krv Aveljova. Nek ga nazovu
usranim romantičarem, zbog takvog tvrđenja. Neka sranja nisu samo
sranja.
Na pola puta niz Lejsmejker lejn opazio je staromodnu firmu knjižare.
Ličila je na nešto što bi se moglo videti iznad ulaza u engleski pab, iako je
na ovoj pisalo Retka izdanja Endrua Holideja, umesto Oračevog odmora
ili šta god več. Pitove poslednje sumnje razvejale su se kao dim pred tim
prizorom.
Ni Džon Rotstajn neće biti tvoje rođendansko karanje, gospodine
Holideju. Neće biti, niti je ikad bio. Nećeš dobiti nijednu beležnicu. Šipak,
lutko, kako bi Džimi Gold rekao. Reći ću sve, ako odeš u policiju.
Videćemo kome će verovati posle afere s knjigom Džejmsa Ejdžija.
Nevidljiva ali obogaljujuća težina podigla mu se s ramena. Nešto u
njegovom srcu po prvi put posle dugo vremena vratilo se na svoje mesto.
Žurnim korakom krenuo je prema Holidejevoj knjižari, nesvestan šaka
stisnutih u pesnice.

23

Zdepasta mušterija je nekoliko minuta posle tri - u vreme kad je Pit ušao
u Hodžizov prijus - doista ušla u knjižaru. Debele naočari i kozja bradica
protkana sedinama nisu mogle da skriju sličnost s Elmerom Davežom.
„Mogu li da vam pomognem?” pitao je Mori, iako je isprva hteo da
kaže Ejjj šefe, koji ti je vrag?
„Ne znam”, sumnjičavo će Elmer. „Gde je Dru?”
„Otputovao je u Mičigen zbog hitnih porodičnih obaveza.” Moris je
znao da Endi potiče iz Mičigena. To je bilo u redu, ali će morati da pazi
kad je porodica u pitanju. Zaboravio je sve o Endijevoj porodici, ako je
ikada i pominjao. „Ja sam njegov stari prijatelj. Zamolio me je da pripazim
na radnju, ovog popodneva.”
Elmer je razmišljao o onom što je čuo. Moris je, za to vreme, zabacio
levicu i dodirnuo dršku malog automatika. Nije želeo da upuca ovog tipa,
zbog rizične buke, ali će povući obarač ako to bude neophodno. Pozadi, u
Endijevoj kancelariji, ima dosta mesta za Elmera.
„Došao sam po knjigu, za koju sam dao depozit. Prvo izdanje Konje
ubijaju zar ne? Autor je...”
„Horas Makoj”, Moris je završio rečenicu umesto mušterije. Iz knjiga
na polici levo od stola - onih iza kojih su se krili DVD-ovi sa snimcima
bezbednosnih kamera - virile su cedulje. Moris ih je sve pregledao, otkad
je ušao u knjižaru. To su bile naručene knjige. Makoj je bio među njima.
„Kvalitetna kopija. Potpisana. Čist potpis, bez posvete, s nešto nabora na
omotu.”
Elmer se osmehnuo. „To je ta.”
Moris ju je skinuo s police. Pogledao je na sat dok je to činio, 3.13.
Časovi u Nortfildu završavaju se u tri, što znači da bi dečak trebalo da
stigne najkasnije do pola četiri.
Izvukao je cedulju i pročitao Irving Jankovič, 750 dolara. Sa osmehom
je pružio knjigu Elmeru. „Veoma dobro se sećam ove knjige. Endi -
pretpostavljam da ovih dana više voli da se predstavlja kao Dru - rekao
mi je da će vam naplatiti samo pet stotina. Dobio ju je povoljnije nego što
je očekivao. Želeo je da vama prosledi korist od uštede.”
Svaka sumnja koju je Elmer gajio zbog susreta s nepoznatim čovekom
u Druovoj knjižari isparila je kad je čuo da će uštedeti dve stotine pedeset
dolara. Potegao je čekovnu knjižicu. „Pa... kad odbijem depozit, ostaje...”
Moris je nehajno odmahnuo rukom. „Nije mi rekao iznos depozita.
Samo ga odbijte. Siguran sam da vam veruje.”
„Trebalo bi, posle toliko godina.” Elmer se pružio preko šaltera i
počeo da popunjava ček. Pisao ga je s bolnom sporošću. Moris je
pogledao na sat, 3.16. „Da li ste čitali Konje ubijaju, zar ne?”
„Nisam”, reče Moris. „Promakla mi je.”
Šta će ako klinac dođe, dok ovaj pretenciozni ništak još piše po
čekovnoj knjižici? Ne bi mogao da kaže Sobersu da je Endi pozadi u
kancelariji, nakon što je Elmeru rekao da je u Mičigenu. Znoj je počeo da
mu ćurka niz čelo i obraze. Tako se znojio u zatvoru, dok je čekao da
bude silovan.
„To je čudesna knjiga”, reče Elmer. Zastao je s perom iznad dopola
ispisanog čeka. „Crna je do bola. Nudi žestoku društvenu kritiku poput
Plodova gneva.” Ponovo je zastao. Razmišljao je umesto da piše. Već je
3.18. „Pa... možda nije kao Plodovi, možda sam preterao, ali sigurno može
da se poredi sa Sumnjivom bitkom, koja je više društveni traktat nego
roman. Zar ne mislite tako?”
Moris je rekao da misli upravo tako. Ruke su mu trnule. Ispustiće
pištolj, ako bude morao da ga potegne. Možda će se upucati u guzni
razdeljak. Ova misao naterala ga je da se nasmeje. To je bio zapanjujući
zvuk u uskom, knjigama ispunjenom prostoru.
Elmer je podigao glavu. „Šta je smešno? Možda nešto u vezi sa
Stajnbekom?”
„Ni u kom slučaju”, reče Moris. „To je... imam zdravstveni problem.”
Prošao je rukom preko vlažnog obraza. „Oznojim se i počnem da se
smejem.” Nasmejao se kad je pogledao Elmerovo lice. Pitao se da li su
Endi i Elmer vodili ljubav. Pomisao na mlitavo, ljuljuškavo meso izazvala
je još jači smeh,. „Žao mi je, gospodine Jankoviču. Ne smejem se vama.
Kad smo već kod toga... da li ste u rodu s popularnim muzičkim
humoristom Šašavim Alom Jankovičem?”
„Ne, ni u kakvom.” Jankovič je nažvrljao potpis u žurbi. Iscepao je ček
iz čekovne knjižice. Dao ga je iscerenom Morisu, koji je mislio da bi Džon
Rotstajn mogao napisati ovakvu knjigu. Jankovič je pazio da se ne
dotaknu prstima, prilikom primopredaje čeka.
„Oprostite zbog smejanja”, reče Moris. Smejao se još jače. Setio se da
je zvao poznatog muzičkog humoristu Šašavi A1 Cimneš Me Za Kitu. „Ne
mogu da ga kontrolišem.” Sat je pokazivao 3.21. Čak i to je bilo smešno.
„Razumem.” Elmer se povlačio, stiskajući knjigu na prsima. „Hvala.”
Požurio je ka vratima. Moris je povikao za njim: „Recite Endiju da sam
vam dao popust. Kad ga budete videli.”
Moris se posle ovog nasmejao jače nego ikad, zato što je šala zaista
bila moćna. Kad ga budete videli! Kapirate?
Napad smeha je prošao oko 3.25. Po prvi put mu je palo na pamet da
je možda zalud požurivao gospodina Irvinga Elmera Daveža Jankoviča.
Možda se dečak predomislio. Možda neće doći. U tom nije bilo ničeg
smešnog.
Pa, pomislio je Moris. Moraću da mu pokucam na vrata, ako se ne
pojavi u knjižari. Tada će njemu zamreti osmeh na usnama, zar ne?

24

Dvadeset do četiri.
Više nije morao da se parkira iza žute linije. Svi roditelji koji su se
parkirali oko škole, čekajući da razvezu decu, otišli su, baš kao i autobusi.
Hodžiz, Holi i Džerom bili su u mercedesu koji je nekad pripadao Holinoj
rođaci Oliviji. Korišćen je kao oruđe ubistva ispred Gradskog centra, ali
niko od njih nije razmišljao o tome. Druge stvari su im se motale po glavi,
uglavnom su razmišljali o sinu Tomasa Sobersa.
„Dečak je možda u nevolji, ali moraš da priznaš da mu klikeri brzo
rade”, reče Džerom. Posle deset minuta sedenja u automobilu ispred
Gradske apoteke ušao je u nju i utvrdio da je dečak kog je sledio zbrisao.
„Ni profesionalac ne bi veštije postupio.”
„To je istina”, reče Hodžiz. Dečak se pokazao kao izazov, svakako veći
od kradljivca aviona, gospodina Madena. Hodžiz nije morao da ispituje
apotekara. Pit je godinama uzimao lekove u Gradskoj apoteci. Poznavao
je apotekara i on njega. Klinac je izmislio neku usranu priču. Apotekar
mu je dozvolio da se posluži zadnjim vratima i puf! Nisu pokrivali Ulicu
Frederik, zato što su mislili da to nije potrebno.
„šta ćemo sad?”, pitao je Džerom.
„Mislim da bi trebalo da odemo do doma Sobersovih. Imali smo male
šanse da zadržimo njegove roditelje podalje od ove afere. Obećali smo
Tini da ćemo to učiniti. Mislim da od toga nema ništa.”
„Sigurno već sumnjaju da je to bio on”, reče Džerom. „Hoću reći, to su
njegovi roditelji.”
Hodžiz je hteo da kaže Nema većeg slepca od onog koji odbija da vidi.
Umesto toga je slegnuo ramenima.
Holi nije učestvovala u razgovoru. Sedela je za volanom limuzinčine,
sa skrštenim rukama na grudima. Kuckala je prstima po ramenima.
Okrenula se ka Hodžizu, razbaškarenom na zadnjem sedištu. „Da li si
pitao Pitera za beležnicu?”
„Nisam dobio priliku”, rekao je. Holi ga je uporno podsećala na
beležnicu. Trebalo je da ga pita, samo da bih joj udovoljio. Jednostavno se
nije setio. „Rešio je da ode i zbrisao. Nije uzeo moju posetnicu.”
Holi je pokazala ka školi. „Mislim da bi trebalo da popričamo s Hipi
Rikijem pre nego što krenemo.” Nastavila je, suočena s ćutanjem:
„Piterova kuća će još biti tamo, znate. Neće odleteti ili nešto slično.”
„Pretpostavljam da nam to neće naškoditi”, reče Džerom.
Hodžiz je uzdahnuo. „I šta ćemo mu reći, moliću lepo? Da je jedan
njegov učenik pronašao ili ukrao gomilu para i da ih je slao roditeljima u
jednakim mesečnim iznosima? Roditelji bi trebalo to da saznaju pre
učitelja, koji verovatno jebeno ništa ne zna o tome. Trebalo bi da čuju
istinu iz sinovljevih usta. Tako bi bar sklonio sestru s linije vatre.”
„Ah, ako je u nekom škripcu o kom ne želi da obaveštava roditelje, a
hoće da popriča s nekim... znate, odraslim...” Džerom je bio četiri godine
stariji nego kad je pomagao Hodžizu u zamešateljstvu oko Brejdija
Hartsfilda, dovoljno star da glasa i kupuje piće, ali dovoljno mlad da se
seća kako je kad u sedamnaestoj najedanput shvatiš da si se uvalio u
nešto što daleko prevazilazi tvoje snage. Kad se tako nešto desi, poželiš
da razgovaraš s nekim ko je malo duže od tebe u komšiluku.
„Džerom ima pravo”, reče Holi. Okrenula se ka Hodžizu. „Hajde da
popričamo s učiteljem i doznamo da ga li je Pit pitao za neki savet. Ako
bude pitao zašto želimo da znamo...”
„Naravno da će hteti da zna zašto”, reče Hodžiz, „a ja ne mogu da se
pozovem na neodavanje tajne. Nisam advokat.”
„Niti sveštenik”, dodao je Džerom. Ta opaska nije bila od pomoći.
„Možete mu reći da smo porodični prijatelji”, odlučno će Holi. „To je
istina.” Otvorila je vrata.
„Imaš predosećaj u vezi s ovim”, reče Hodžiz. „Jesam li u pravu?”
„Imam ga”, rekla je. „Imam Holin predosećaj. Hajdemo.”

25

Vrata Retkih izdanja Endrua Holideja ponovo su se otvorila, dok se trojka

pela širokim stepeništem i prolazila ispod slogana OBRAZOVANJE JE
SVETLOST ŽIVOTA. Pit Sobers je ušao u knjižaru. Krenuo je prolazom
između polica s knjigama i zastao. Namrštio se. Čovek za stolom nije bio
gospodin Holidej. Na mnogo načina bio je njegova sušta suprotnost, bled
umesto rumen (izuzev usana, koje su bile neobično crvene), sedokos
umesto ćelav i mršav umesto debeo. Isuse. Pit je očekivao da će njegov
scenario propasti, ali ne ovako brzo.
„Gde je gospodin Holidej? Imam sastanak s njim.”
Nepoznati se osmehnuo. „Samo izvolite, iako mi nije pomenuo vaše
ime. Rekao je da očekuje nekog mladića. Čeka vas u kancelariji u zadnjem
delu radnje.” Ovoje na izvestan način bila istina. „Samo pokucajte i uđite.”
Pit se malo opustio. Razumljivo je što Holidej nije hteo da održi tako
važan sastanak ovde, gde je mogao da ih prekine svako ko bi ušao da
zatraži polovni primerak knjige Ubiti pticu rugalicu. Bio je oprezan.
Razmišljao je unapred. Njegove šanse da se iz ovog izvuče biće ravne
nuli, ako ne bude postupao upravo na taj način.
„Hvala vam”, rekao je i krenuo ka zadnjem delu radnje, između polica
s knjigama.
Moris je ustao čim je Pit prošao pored stola. Hitro i tiho je otišao do
vrata. Okrenuo je znak s OTVORENO na ZATVORENO.
Zatim je zaključao vrata.
 26

Sekretarica u kancelariji srednje škole Nortfild radoznalo je posmatrala

trio koji je došao u školu posle časova. Nije postavljala pitanja. Možda
ima posla s članovima porodice, namernim da zastupaju nekog đaka. Ko
god da su, predstavljaju problem Hauija Rikera, a ne njen.
Pogledala je magnetnu tablu, pokrivenu šarenim oznakama i rekla:
„Trebalo bi da je u svom kabinetu. To vam je soba 309 na trećem spratu.
Molim vas da pogledate kroz prozor da biste bili sigurni da nije s nekim
učenikom. Danas prima učenike do četiri. Bliži se kraj godine, pa mnogo
dece dolazi da traže pomoć za završne radove. Ili da ga zamole za
dodatno vreme za njihovu izradu.”
Hodžiz joj se zahvalio. Peli su se uz stepenice, osluškujući bat
sopstvenih koraka. Muzički kvartet negde u prizemlju svirao je „Zelene
rukave”. Odozgo je snažni muški glas povikao: „Živi si kurac, Melone!”
Soba 309 bila je na polovini hodnika na trećem spratu. Gospodin
Riker, u drečavoljubičastoj košulji, otkopčanog okovratnika i
razlabavljene kravate, razgovarao je s devojkom koja je dramatično
gestikulirala. Riker je podigao pogled. Ugledao je posetioce i upravio
pažnju na devojku.
Posetioci su stali pored zida s posterima s reklamama za letnje
tečajeve, radionice, mesta za odmor i ples za kraj godina. U hodniku su se
pojavile dve devojke u opremi za bejzbol. Jedna je prebacivala rukavicu
za hvatanje iz ruke u ruku, kao da je vreli krompir.
Holin telefon je zazvonio. Zasvirao je zlokobne note iz „Ajkule”. Jedna
devojka u prolazu je rekla: „Trebaće ti veći čamac.” Obe devojke su se
nasmejale.
Holi je pogledala na telefon. „Poruka od Tine”, rekla je.
Hodžiz je podigao obrve.
„Njena majka zna za novac. I otac će saznati, čim se vrati s posla.”
Klimnula je ka zatvorenim vratima Rikerovog kabineta. „Imamo jednu
brigu manje.”
 27

Strahovit zadah bio je prva stvar koje je Pit postao svestan kad je otvorio
vrata senovite kancelarije. Bio je istovremeno metalni i organski, poput
gvozdenih opiljaka pomešanih s ukvarenim kupusom. Pažnju mu je
privukao zvuk, tiho zujanje. To su muve, pomislio je. Nije mogao da vidi
šta je u kancelariji, ali su se miris i zvuk pomešali u njegovom umu s
treskom, uporedivim s onim koji se čuje posle pada krupnog komada
nameštaja. Okrenuo se da beži.
Prodavač s crvenim usnama stajao je ispod svetlosne kugle koja je
osvetljavala zadnji deo radnje. U ruci je imao neobični pištoljčić, crven i
crn sa zlatnim ukrasima. Pit je prvo pomislio Izgleda kao lažnjak, u
filmovima nikad tako ne izgledaju.
„Ne gubi glavu, Pitere”, reče prodavač. „Ne čini ništa glupo, pa nećeš
nastradati. Samo ćemo porazgovarati.”
Pitova druga misao je bila: Lažeš. Vidim to u tvojim očima.
„Okreni se, zakorači u kancelariju i upali svetlo. Prekidač je levo od
vrata. Uđi, ali ne pokušavaj da zalupiš vratima, izuzev ako ne želiš da
dobiješ metak u leđa.”
Pit je načinio korak napred. Sve u njemu od grudi nadole olabavilo se
i pokrenulo. Nadao se da se neće unerediti u pantalone kao bebica. To
verovatno i ne bi bilo tako bitno - ne bi bio prva osoba koja bi ovlažila
gaće kad neko uperi pištolj u njega - ali je tako izgledalo. Levicom je
pipao po zidu. Pronašao je prekidač i upalio svetlo. Pokušao je da vrisne,
kad je video ono što je ležalo na vlažnom tepihu. Mišići u dijafragmi
odbili su poslušnost. Oteo mu se mukli jecaj. Muve su zujale i sletale na
ostatke Holidejevog lica, na oskudne ostatke.
„Znam”, saosećajno će prodavač. „Prizor nije naročito lep, zar ne?
Zaslužene lekcije retko su lepe. Naljutio me je, Pite. Da li i ti želiš da me
naljutiš?”
„Ne”, rekao je Pit piskavim, drhtavim glasom. Više je Učio na Tinin
nego na njegov. „Ne želim.”
„To znači da si naučio svoju lekciju. Uđi unutra. Kreči se veoma
polako i gledaj da izbegneš nered.”
Pit je zakoračio, iako je jedva osećao noge. Krenuo je nalevo i stao
pored police s knjigama. Trudio se da ne stane na krvlju natopljen tepih.
Nije bilo mnogo slobodnog prostora. Prvobitna panika ustupila je mesto
užasu. Neprestano je razmišljao o crvenim usnama. Pred očima je imao
velikog zlog vuka koji govori Crvenkapi: Da bih te bolje ljubio njima,
draga moja.
Moram da razmislim, poručivao je sebi. Skončaću u ovoj sobi, ako to
ne učinim. To će mi se verovatno desiti, ali je pogibeljni ishod siguran,
ako ne budem razmišljao.
Obilazio je crnkastoljubičastu mrlju, dok mu sto od trešnjevog drveta
nije blokirao put. Zaustavio se. Moraće da stane na krvavi tepih, ako želi
napred. Činilo mu se da je dovoljno vlažan da šljapka pod nogama. Na
stolu su bile kristalne boce pića i nekoliko debelih čaša. Na stolu je bila
sekira. Svetlost se odbijala od njene oštrice. To je sigurno oružje kojim je
crvenousti ubio gospodina Holideja. Pretpostavljao je da bi trebalo da ga
još više uplaši. Pogled na nju samo mu je dodatno izbistrio um, kao dobra
šamarčina.
Vrata su se zatvorila iza njegovih leđa. Prodavač koji verovatno nije
bio prodavač naslonio se na njih. Uperio je šareno pištoljče u Pita. „Lepo”,
sa osmehom je napomenuo. „Sad možemo da razgovaramo.”
„O...” Pročistio je grlo i pokušao ponovo. Ovog puta zvučao je
prepoznatljivije. „O čemu? O čemu bi trebalo da razgovaramo?”
„Ne budi neiskren. O beležnicama. Onima koje si ukrao.”
Pit je u trenu sve shvatio. Zinuo je.
Prodavač koji nije bio prodavač se osmehnuo. „Ah. Konačno. Reci mi
gde su, pa ćeš otići odavde s glavom na ramenu.”
Pitu je bilo jasno da od toga neće biti ništa.
Previše je znao da bi sačuvao živu glavu.

28

Devojka je sa osmehom izašla iz kabineta gospodina Rikera, što je

verovatno značilo da je razgovor dobro prošao. Čak je kratko mahnula -
možda čitavoj trojki, ali verovatno samo Džeromu - dok je hitala niz
hodnik.
 Gospodin Riker ju je otpratio do vrata. Zagledao se u Hodžiza i
njegove pratioce. „Mogu li da vam pomognem, damo i gospodo?”
„Ne verujem”, reče Hodžiz, „ali vredi pokušati. Možemo li da uđemo?”
„Naravno.”
Seli su u klupe u prvom redu, kao marljivi đaci. Riker se naslonio na
ivicu stola. Izbegavao je taj neformalni gest kad je razgovarao s
učenicom. „Prilično sam siguran da niste roditelji. O čemu se radi?”
„Radi se o jednom vašem učeniku”, reče Hodžiz. „O dečaku po imenu
Piter Sobers. Mislimo da je u nevolji.”
Riki se namrštio. „Pit? To mi se ne čini verovatnim. On je jedan od
najboljih učenika kojima sam predavao. Iskazuje istinsku ljubav prema
književnosti, pogotovo američkoj. Svakog tromesečja ima sve petice. Šta
mislite, u kakvoj je nevolji?”
„Problem je u tome što ne znamo. Pitao sam ga, ali je odbio da mi se
poveri.”
Riker se još dublje namrštio. „Takvo ponašanje ne liči na Pita Sobersa
kakvog ja poznajem.”
„Problem ima veze s novcem do kog je pre nekoliko godina došao na
nama nepoznati način. Želeo bih da vas upoznam s onim što znamo. To
neće dugo trajati.”
„Molim vas, recite da to nema nikakve veze s drogom.”
„Nema.”
Riker je odahnuo. „Dobro je. Video sam previše toga. Pametna deca
nisu ništa manje podložna tom zlu od glupe. U nekim slučajevima su i
podložnija. Pričajte. Pomoći ću vam, ako budem mogao.”
Hodžiz ga je upoznao s novcem koji je u doslovce najmračnijim
trenucima počeo da stiže u dom Sobersovih. Predočio je Rikeru, kako je,
sedam meseci nakon što je priliv tajanstvenog novca presušio, Pit sve
češće bio napet i nesrećan. Završio je s Tininom tvrdnjom da je njen brat
pokušao da dođe do još više novca, možda iz istog izvora iz kog je došla
tajanstvena gotovina i da je zato zapao u probleme.
„Pustio je brkove”, glasno je razmišljao Riker, kad je Hodžiz okončao
priču. „Sad je kod gospođe Dejvis na kreativnom pisanju. Jednog dana
sam ga video na hodniku i zadirkivao zbog njih.”
„Kako je primio to zadirkivanje?”, zanimao se Džerom.
„Ne znam da li me je čuo. Kao da je bio na drugoj planeti. To nije retka
pojava kod tinejdžera. Siguran sam da vam je to poznato. Pogotovo kad je
letnji raspust takoreći iza ugla.”
Holi je pitala, „Da li vam je pominjao beležnice? One skupe, od kože s
rastegljivom pantljikom?”
Riker je razmišljao, dok ga je Holi posmatrala očima punim nade.
„Nije”, konačno je reko. „Mislim da nije.”
Oborila je glavu.
„Da li vam je prišao s bilo kakvom pričom?”, pitao je Hodžiz. „S nečim
što ga je mučilo, bez obzira na to kako beznačajno izgledalo?
Odgajio sam kćerku. Znam da ponekad pričaju izokola o svojim
problemima. Kladio bih se da je to i vama poznato.”
Riker se osmehnuo. „Mislite na čuvenog ’prijatelja’.”
„Šta ste rekli?”
„Mislim na situaciju u kojoj se pozivate ’na prijatelja čija devojka je
zatrudnela’. Ili ’imam prijatelja koji zna ko je ispisao antipederske
slogane sprejom u svlačionici’. Svaki učitelj posle godinu-dve na poslu
zna za čuvenog ’prijatelja.”
Džerom je pitao: „Da li je Pit Sober imao takvog prijatelja?”
„Ne koliko ja mogu da se setim. Veoma mi je žao. Pomogao bih vam da
mogu.”
Holi je pitala, tihim i prilično beznadežnim glasom: „Nikad nije
pominjao prijatelja koji piše tajni dnevnik ili je pronašao važne podatke u
beležnici?”
Riker je zavrteo glavom. „Ne. Zaista mi je žao. Isuse, strašno mi je kad
pomislim da je Pit u nevolji. Napisao je jedan od najboljih učeničkih
radova. Bavio se triologijom o Džimiju Goldu.”
„Džon Rotstajn”, sa osmehom će Džerom. „Imao sam majicu na kojoj
je pisalo...”
„Pustite me da pogodim”, reče Riker. „Sranje je samo sranje.”
„Ne to. Već ona da ne želim da budem ničiji... rođendanski poklon.”
„Ah”, sa osmehom će Riker. „Ta fraza.”
Hodžiz je ustao. „Ja sam ljubitelj Majkla Konolija.18 Hvala vam na
vašem vremenu.” Pružio je ruku. Riker je prihvatio. I Džerom je ustao, ali
je Holi i dalje sedela u klupi.
„Džon Rotstajn”, rekla je. „Napisao je knjigu o klincu koji više nije
mogao da trpi roditelje, pa je pobegao u Njujork, je li tako?”
„To je sadržaj prvog romana triologije o Goldu. Pit je bio lud za
Rotstajnom. Verovatno je još uvek. Možda će otkriti nove heroje u
koledžu. Mislio je da Rotstajn hoda po vodi, kad je bio na mojim
časovima. Da li ste ga čitali?”
„Nikada”, reče Holi. I ona je ustala. „Ali sam zato obožavalac filma.
Zbog toga često posećujem veb-sajt zvani Deadline. Tamo čitam najnovije
holivudske vesti. Nedavno su objavili članak o gomili producenata koji su
želeli da snime film po Trkaču. Pisac im je govorio da idu dođavola, bez
obzira na novac nuđen za filmska prava.”
„To liči na Rotstajna”, reče Riker. „Bio je čuveni mrgud. Mrzeo je
filmove. Tvrdio je da su namenjeni idiotima. Pokazao bi zube čim bi čuo
reč film. Mislim da je napisao esej na tu temu.”
Holi se ozarila. „Zatim je ubijen. Nije ostavio testament, pa još ne
mogu da snime film zbog zakonskih začkoljica.”
„Holi, trebalo bi da pođemo”, reče Hodžiz. Želeo je da što pre krenu
kod Sobersovih. I Pit će doći kući, gde god da je otišao.
„Važi... pretpostavljam...” Uzdahnula je. Holi je, iako u kasnim
četrdesetim, i uprkos lekovima za kontrolu raspoloženja, provodila
previše vremena na emocionalnom toboganu. Svetlost u njenim očima je
zgasnula. Delovala je nepodnošljivo snuždeno. Hodžizu je bilo teško da je
gleda u takvom stanju. Hteo je da joj kaže da mora da sledi intuiciju,
uprkos jalovim predosećajima, zato što onih nekoliko koji se obistine
predstavljaju čisto zlato. To nije bio najčistiji biser mudrosti, ali će joj ga
predstaviti kasnije, kad budu sami. Pokušaće da je odobrovolji.
„Hvala vam na vašem vremenu, gospodine Rikere.” Hodžiz je otvorio
vrata. Izdaleka su dopirali slabašni sneni zvuci „Zelenih rukava”.
„Blagi bože”, reče Riker. „Čekajte malo.”
Okrenuli su se prema njemu.
„Pit mi se nedavno obratio. Ali, viđam toliko učenika...”
Hodžiz je klimnuo s razumevanjem.
„I nije bila velika stvar, nikakav adolescentski bunt. To je bio prijatan
razgovor. Setio sam ga se zato što je imao veze s knjigom koju je
pomenula gospođa Gibni. Trkači Blago se osmehnuo. „Pit nije imao
’prijatelja’. Imao je ’ujaka’.”
U Hodžizu je zaplamsala vrela i sjajna iskra, poput upaljenog fitilja.
„Šta je u vezi s Pitovim ujakom bilo vredno razgovora s vama?”
„Pit je rekao da je ujak imao potpisano prvo izdanje Trkača. Ponudio
ga je njemu, zato što je znao da je obožavalac Rotstajna. Rekao mi je da bi
hteo da je proda. Pitao sam ga da li je siguran da želi da se rastane od
knjige koju je potpisao njegov književni idol. Rekao je da ozbiljno
razmišlja o tome. Hteo je da pomogne sestri da se upiše u privatnu školu.
Zaboravio sam kako se zove...”
„Čapel Ridž”, reče Holi. Oči su joj ponovo zablistale.
„Mislim da je ta u pitanju.”
Hodžiz je polako krenuo prema klupi. „Recite mi... nama... sve čega se
sećate iz tog razgovora. ”
„To je otprilike to, izuzev jedne stvari koja je aktivirala moj detektor
laži. Rekao je da je ujak dobio knjigu na partiji pokera. Sećam se da sam
pomislio da se takve stvari dešavaju u romanima i filmovima, ali retko u
stvarnom životu. Ali život ponekad podražava umetnost.” Hodžiz je hteo
da postavi logično pitanje, ali ga je Džerom preduhitrio. „Da li se zanimao
za prodavce knjiga?”
„Jeste, zbog toga je došao kod mene. Imao je kratki spisak lokalnih
knjižara, verovatno skinut s interneta. Rekao sam mu da zaobilazi jednog
od njih, zbog pomalo sumnjive reputacije.”
Džerom je pogledao Holi. Holi je pogledala Hodžiza. Hodžiz se
zagledao u Hauarda Rikera i postavio očigledno pitanje. Bio je potpuno
zaokupljen, fitilj u njegovoj glavi plamsao je jarko.
„Kako se zove knjižar sumnjive reputacije?”

29

Pit je video samo jednu šansu da ostane živ. Čovek crvenih usana i
testastog tena neće povući okidač revolvera, koji je izgledao sve manje
lažno, dok ne sazna gde su Rotstajnove beležnice.
„Vi ste partner gospodina Holideja, zar ne?”, rekao je. Nije pogledao
leš - bio je previše grozan - već je podigao bradu u njegovom pravcu. „U
dosluhu ste s njim.”
Crvena Usna kratko se zacerekao. Učinio je nešto što je šokiralo
Pitera, koji je do tog trenutka verovao da mu se to više ne može desiti.
Pljunuo je na leš.
„On nikada nije bio moj partner, iako je nekada davno imao tu priliku.
To se desilo mnogo pre nego što si bio odsjaj u očevom oku, Pitere.
Smatram tvoj pokušaj da promeniš temu dostojnim divljenja, ali moram
da se vratim na ono o čemu smo govorili. Gde su beležnice? U tvojoj kući,
koja je nekad bila moja kuća? Zar to nije zanimljiva podudarnost?”
Evo još jednog šokantnog saznanja. „Tvoja...”
„I to je sad drevna istorija. Nije važno. Da li su u njoj?”
„Nisu. Bile su neko vreme, ali sam ih premestio.”
„Da li bi trebalo da ti poverujem? Mislim da neću.”
„Premestio sam ih zbog njega.” Pit je ponovo podigao bradu ka lešu.
„Pokušao sam da mu prodam neke beležnice. Zapretio je da će me
prijaviti policiji. Morao sam da ih premestim.”
Crvena Usna je klimnuo posle kraćeg razmišljanja. „Dobro, jasno mi
je. To se poklapa s njegovom pričom. Pa, gde si ih odneo? Progovori,
Pitere. Obojici će nam biti lakše, pogotovo tebi. Ako nešto mora biti
učinjeno, ’dobro bi bilo da se to što pre izvrši’, Magbet, prvi čin.”
Pit nije progovorio. To bi značilo smrt. Bilo mu je jasno da je ovaj
čovek ukrao beležnice. Pre trideset godina ukrao je beležnice i ubio
Džona Rotstajna. Sad je ubio gospodina Holideja. Da li će se uzdržati od
dodavanja Pitera Sobersa na taj spisak?
Crvena Usna lako je pročitao njegove misli. „Znaš, ne moram da te
ubijem. Makar ne odmah. Mogu da ti prostrelim nogu. Sledeći metak
završiće u tvojim jajcima, ako ti prvi ne razveže usta. Mladić poput tebe
bez njih ne bi imao mnogo razloga za život. Imam li pravo?”
Pit je bio sateran u poslednji ćošak. Rešio je da da oduška vrelom,
neobuzdanom gnevu, svojstvenom adolescentima. „Ubio si ga! Ubio si
Džona Rotstajna!” Suze su mu navrle na oči. Klizile su niz obraze kao topli
potočići. „Provalio si u kuću najboljeg pisca dvadesetog veka. Ubio si ga!
Zbog novca! Samo zbog novca!”
„Nisam to učinio zbog novca!”, povikao je Crvena Usna. prodao se!”
Koraknuo je napred i malčice spustio cev pištolja.
„Poslao je Džimija Golda u reklamni pakao! Kad smo već kod toga,
otkud tebi pravo da grmiš s moralnog pijedestala? Pokušao si da prodaš
beležnice? Ja ne želim da ih prodam. Možda sam hteo nekada, kada sam
bio mlad i glup, ali više ne želim. Hoću da ih pročitam. Moje su. Hoću da
pomilujem mastilo i osetim reći koje je svojeručno napisao. Ta misao mi
je trideset šest godina pomagala da sačuvam zdrav razum!”
Načinio je još jedan korak napred.
„Da, a šta je s novcem u kovčegu? Da li si i njega uzeo? Naravno da
jesi! Ti si lopov, a ne ja! Ti!”
Pit je u tom trenutku bio previše besan da bi mislio na bekstvo, pošto
je poslednja optužba bila veoma tačna, iako možda nepoštena. Zgrabio je
prvu kristalnu bocu koja mu se našla pod rukom. Svom snagom zavitlao
ju je na svog mučitelja. Crvena Usna to nije očekivao. Trgao se. Okrenuo
se nadesno, pa ga je boca udarila u rame. Stakleni zatvarač pao je na
tepih. Oštri vonj viskija pridružio se zadahu usirene krvi. Muve su se
podigle tvoreći tamni oblak. Ljutito su zujale zbog prekinutog obroka.
Pit je zgrabio sledeću bocu. Zamahnuo je njome ka Crvenoj Usni kao
batinom. Zaboravio je na pištolj. Sapleo se preko Holidejevih ispruženih
nogu i pao na koleno. Tane mu je prošišalo iznad glave, dovoljno blizu da
mu oprlji kosu, kad je Crvena Usna pucao. Zvuk je u maloj prostoriji
odjeknuo kao oštri udarac dlanom o dlan. Pit je čuo: zzzzz. Bacio je bocu i
pogodio ubicu u bradu. Raskrvario ga je. S krikom se zateturao nazad i
udario u zid.
Još dve boce behu iza njega. Nije imao vremena da se okrene i dograbi
neku od njih. Skočio je i zgrabio sekiru sa stola. Nije je uhvatio za gumom
obloženu dršku, već za sečivo. Zaboleo ga je dlan, kad mu se oštrica zarila
u meso. To je bilo daleko osećanje nekog ko je živeo u drugoj zemlji.
Crvena Usna držao je pištolj. Spremao se da ispali još jedan metak. Piter
nije imao vremena za razmišljanje. Duboki deo njegovog uma, koji do
sada verovatno nije bio prizivan, shvatio je da bi mogao da otme pištolj
ubici, ako bi mu se približio. Lako bi ga savladao. Bio je mlađi i jači. Sto ih
je razdvajao, pa je bacio sekiru. Poletela je okrećući se kao tomahavk.
Crvena Usna je vrišteći uzmicao. Podigao je ruku s pištoljem ispred
lica, da bi se zaštitio. Tupa strana sekire udarila ga je po podlaktici. Pištolj
je poleteo uvis. Udario je u police s knjigama i pao na pod. Čuo se još
jedan udarac dlanom o dlan. Pit nije znao gde je završilo drugo tane, ali
ga nije pogodilo. Ništa drugo nije bilo važno.
Crvena Usna je puzao za pištoljem, retka seda kosa visila mu je preko
očiju, a krv kapala s brade. Bio je jezivo brz. Kretao se poput guštera. Pit
je nagonski procenjivao situaciju i shvatio da će izgubiti trku do pištolja.
Biće tesno, ali će izgubiti. Možda će uspeti da ga uhvati za ruku, pre nego
što se okrene i zapuca, ali nije mogao biti siguran.
Pojurio je ka vratima.
„Vraćaj se, govno malo!”, povikao je Crvena Usna. „Nismo završili!”
U Pitovom umu nakratko je blesnula koherentna misao. O, da, završili
smo.
Otvorio je vrata i pognut protrčao kroz njih. Zalupio njima levicom i
zašprintao ka izlazu iz radnje, ka Lejsmejkers lejnu i blagoslovenim
životima drugih ljudi. Usledio je još jedan prigušeni pucanj. Piter se
nagnuo napred, ali nije bilo udarca, niti bola.
Uzalud je pokušao da otvori ulazna vrata. Bacio je pogled preko
ramena i ugledao Crvenu Usnu. Izlazio je iz Holidejeve kancelarije,
okrvavljene brade. Pokušao je da ga nacilja pištoljem. Pit je petljao oko
brave utrnulim prstima. Uspeo je da je zgrabi i okrene. Trenutak kasnije
bio je na osunčanom pločniku. Niko ga nije posmatrao. Nije bilo nikog u
blizini. Lejsmejker lejn je ovog vrelog popodneva bio pust više no ikad.
Pit je slepo potrčao. Nije znao kuda ide.

30

Hodžiz je seo za volan Holinog mercedesa. Poštovao je semafore i nije

vrludao iz trake u traku. Žurio je koliko je mogao. Nije se nimalo
iznenadio kad je ova jurnjava s Nort Sajda ka Holidejevoj knjižari u
Lejsmejker lejnu probudila uspomene na drugu, mnogo ludu. Džerom je
te večeri sedeo za volanom.
„Koliko si sigurna da je Tinin brat otišao kod tog Holideja?”, pitao je
Džerom. Holi je progovorila ne dižući glavu s ajpoda, koji je izvukla iz
prostranog pregratka za rukavice. „Znam da jeste i mislim da znam i
zašto. Nije bilo nikakve potpisane knjige.” Kuckala je po ekranu i
promrmljala, „Hajde, hajde, hajde. Učitaj, prokletniče!”
„Za čim tragaš, Holiberi?”, pitao je Džerom. Nagnuo se preko sedišta.
Gnevno je reagovala. „Ne zovi me tako. Znaš da to mrzim.”
„Izvini, izvini.” Džerom je zakolutao očima.
„Reći ću ti za minut. Još malo pa ću ga dobiti. Eh, da imam vaj-faj
umesto ove proklete mobilne veze. Tako je spora i nesigurna.”
Hodžiz se nasmejao. Nije mogao da se suzdrži. Ošinula ga je gnevnim
pogledom. Nije prestajala da kucka po ekranu.
Hodžiz je stigao do glavnog druma. „Sve se uklapa”, rekao je
Džeromu. „Pretpostavljam da je knjiga o kojoj je Pit govorio Rikeru u
stvari piščeva beležnica. Mislim na onu koju je gurnuo ispod jastuka, čim
ju je Tina ugledala.”
„I jeste”, rekla je Holi ne dižuči glavu s ajpoda. „Holi Gibni kaže da je
ukapirala s čim imamo posla.” Ukucala je još nešto, obrisala ekran i
ozlojeđeno kriknula tako glasno da su se obojica trgla. „Auuh, ove
proklete reklame dovode me do ludila!”
„Smiri se”, rekao je Hodžiz.
Nije obraćala pažnju na njega. „Sačekaj. Sačekaj pa ćeš videti.”
„Novac i beležnica išli su u paketu”, reče Džerom. „Klinac ih je našao
zajedno. To si zaključio, zar ne?”
„Tako je”, reče Hodžiz.
„Ono što je bilo u beležnici vredelo je debelih para. Izuzev što je
ugledni knjižari ne bi pipnuli ni motkom za ve...”
„IMAM GA!”, vrisnula je Holi. Ponovo ih je naterala da se trgnu.
Mercedes se zaljuljao. Tip u susednoj traci gnevno je zatrubio. Trubljenje
je propratio lako prepoznatljivim uvredljivim gestom.
„Šta imaš?”, pitao je Džerom.
„Ne šta, Džerome, već koga! Džona Jebenog Rotstajna! Ubijen je 1978.
godine! Najmanje trojica ljudi provalila su u njegovu kuću na seoskom
imanju - u Nju Hempširu. Ubili su ga. Provalili su i njegov sef. Slušajte
ovo. Članak je iz mančesterskog Junion lidera, tri dana nakon ubistva.”
„’Sve više se nameće zaključak da provalnici nisu tragali isključivo za
novcem. Možda su tražili beležnice s opusom gospodina Rotstajna,
nastalim posle njegovog povlačenja iz javnog života, rekao je izvor blizak
istrazi. Ustvrdio je da bi beležnice, čije je postojanje juče potvrdila
kućepaziteljka Džona Rotstajna, mnogo vredele na crnoj berzi umetnina’"
Holin pogled je blistao. Doživljavala je jedno od božanskih otkrovenja.
U tim trenucima potpuno bi zaboravljala na sebe.
„Provalnici su ih sakrili”, rekla je.
„Sakrili su novac”, rekao je Džerom. „Dvadeset hiljadarki.”
„/ beležnice. Pit je našao neke, možda i sve njih. Novcem je pomogao
roditelje. Nije dopao nevolja dok nije pokušao da proda beležnice da bi
pomogao sestri. Holidej zna za njihovo postojanje. Dosad ih se možda
dokopao. Požuri, Bile. Požuri, požuri, požuri!”
 31

Moris se teturao ka izlogu radnje. Srce mu je tuklo, a slepoočnice

pulsirale. Gurnuo je Endijev pištolj u sportski sako. Zgrabio je knjigu s
najbližeg stočića za izlaganje. Otvorio ju je i prislonio na bradu da bi upila
krv. Mogao je da je obriše rukavom sakoa. Zamalo što nije to učinio, ali se
predomislio. Nije hteo da izađe među ljude umrljan krvlju. Na dečakovim
pantalonama bilo je nešto krvi. To je bilo dobro, vrlo dobro.
Ponovo razmišljam. Bilo bi dobro da i klinac razmišlja. Pronaći ću
izlaz iz ove situacije, ako i on bude razmišljao.
Otvorio je vrata radnje i pogledao u oba pravca. Sobers je iščezao.
Nije ni očekivao da ga vidi. Tinejdžeri su brzi. Po tom podsećaju na
bubašvabe.
Potražio je papirić s brojem Piterovog mobilnog telefona u džepu.
Nije mogao da ga nađe. Spopala ga je panika. Konačno je dodirnuo nešto
zgužvano i ispustio uzdah olakšanja. Srce mu je lupalo, lupalo. Udario je
rukom po koščatim grudima.
Ne prekidaj vezu. Da se nisi usudio da je prekineš.
Pozvao je Sobersa s telefona u radnji, pošto je to odgovaralo priči
koju je smišljao. Moris ju je smatrao dobrom. Ni Džon Rotstajn ne bi
smislio bolju.

32

Pit je konačno došao sebi, na mestu koje je Moris Belami dobro

poznavao: Trgu Gavernment, preko puta Hepi Kapa. Seo je na klupu da
povrati dah. Zabrinuto se osvrtao u pravcu iz kog je došao. Nije video
Crvenu Usnu. To ga nije iznenadilo. Ponovo je razmišljao. Znao je da bi
čovek koji je pokušao da ga ubije privukao pažnju na ulici. Lepo sam ga
udesio. Crvena usna sad je Krvava Brada.
Do sada je bilo dobro, ali šta sad?
 Mobilni je zavibrirao baš u tom trenutku. Izvadio ga je iz džepa i
pogledao u ekran. Prepoznao je poslednje četiri cifre, 8877. Zapamtio ih
je kad je pozvao Holideja da ostavi poruku o vikend-izletu u odmaralište
River Bend. To ne može biti gospodin Holidej, već Crvena Usna. Gnusna
misao nagonila ga je na smeh. Iz usta mu je izašlo nešto što je više
podsećalo na jecaj.
Nije hteo da odgovori na poziv. Predomislio se zbog onog što je
Crvena Usna rekao: Tvoja kuća je nekad bila moja. Zar to nije zanimljiva
podudarnost?
Majka mu je u poruci naložila da se vrati kući odmah posle škole. Tina
ga je obavestila da majka zna za novac. To znači da ga čekaju kod kuće.
Nije hteo da ih nepotrebno uznemirava i plaši - pogotovo zato što je on
uzrok čitavog zamešateljstva - ali je morao da zna zbog čega ga ubica
zove, pogotovo kad tata nije tu da zaštiti njih dve ako se luđak pojavi u
Ulici sikamora. Tata je u Viktor kauntiju, na prezentaciji nekretnina.
Pozvaću policiju, pomislio je Pit. Zbrisaće u brda kad mu to kažem.
Moraće. Ova misao je donela izvesno olakšanje. Stoga je pritisnuo dugme
PRIHVATAM.
„Zdravo, Pitere”, rekao je Crvena Usna.
„Ne moram da razgovaram s tobom”, reče Piter. „Bolje ti je da bežiš,
zato što ću pozvati policiju.”
„Drago mi je što sam te pozvao pre nego što povučeš tako glup potez.
Znam da mi nećeš verovati, ali ti se obraćam kao prijatelj.”
„Imaš pravo”, reče Pit. „Ne verujem ti. Pokušao si da me ubiješ.”
„Evo još nečeg u šta nećeš poverovati: drago mi je što nisam. U tom
slučaju nikad ne bih saznao gde kriješ Rotstajnove beležnice.”
„Nikad nećeš saznati”, reče Pit. Smesta je dodao: „Govorim ti to kao
prijatelj.” Malo se smirio. Crvena Usna ga nije jurio, niti je žurio ka Ulici
sikamora. Krio se u knjižari i razgovarao preko fiksnog telefona.
„Ne razmišljaš na duge staze, poput mene. Evo kako stoje stvari:
Otišao si kod Endija da prodaš beležnice. Ubio si ga, zato što je pokušao
da te učeni.”
Pit je ćutao. Nije mogao da progovori, zato što je zanemeo od
zaprepašćenja.
„Pitere? Da li si tu? Bolje bi bilo da jesi, ako ne želiš da provedeš
godinu dana u popravnom domu Rivervju, a zatim još dvadeset i neku u
Vejnsvilu. Kao neko ko je bio na oba mesta mogu da ti kažem da nisu
dobra za mladiće s nenačetim čmarićima. Na koledžu bi ti bilo mnogo
bolje, zar ne?”
„Prošle nedelje nisam ni bio u gradu”, reče Pit. „Bio sam u školskom
odmaralištu. Mogu to da dokažem.”
Crvena Usna je nastavio bez oklevanja. „U tom slučaju uradio si to pre
nego što si otišao. Ili u nedelju uveče, posle povratka iz odmarališta.
Policija će pronaći tvoju poruku na govornoj pošti - sačuvao sam je. Tu je
i DVD sa snimkom bezbednosne kamere na kom se svađaš s njim. Diskovi
su kod mene, ali sam siguran da će ih policija dobiti ako se ne
dogovorimo. 1\i su i otisci prstiju. Pronaći će tvoje otiske na kvaci
njegove kancelarije. Još bolje je što će ih pronaći na alatki kojom je
počinjeno ubistvo. Mislim da si kuvan i pečen, čak i ako si u stanju da
pružiš alibi za svaki minut svog vremena za prošli vikend.”
Pit je shvatio da ne može uraditi tako nešto. U nedelju je sve
propustio. Setio se gospođe Bran - Bran Stoker - koja je pre samo
dvadeset četiri časa stajala pored vrata autobusa, s mobilnim u ruci,
spremna da pozove 911 i prijavi nestanak učenika.
Žao mi je, rekao je. Boleo me je stomak. Mislio sam da će mi svež
vazduh prijati. Povraćao sam.
Zamišljao je na sudu kako jasno i glasno govori da je Piter izgledao
bolesno tog popodneva. Zamišljao je i tužitelja kako se obraća poroti
tvrdeći da bi svaki tinejdžer izgledao bolesno nakon što je iscepkao
postarijeg knjižara sekirom.
Dame i gospodo porotnici, tvrdim da je Pit Sobers te nedelje ujutru
autostopom otišao do grada, zato što je imao sastanak s gospodinom
Holidejem, uverenim da je gospodin Sobers konaćno odlučio da popusti
pred njegovim ucenama. Samo što gospodin Sobers nije nameravao da se
preda.
Ovo je noćna mora, pomislio je, uporediva s rvanjem s Holidejem,
samo hiljadu puta gora.
„Pitere? Da li si tu?”
„Niko ti ne bi poverovao. Ni sekundu. Ne kad doznaju za tebe.”
„A ko sam ja, zapravo?”
Ti si vuk, pomislio je Pit. Ti si veliki zli vuk.
Neko ga je u nedelju sigurno video kako luta po odmaralištu. Mnogo
ljudi, zato što se uglavnom držao staza. Neko će ga se sigurno setiti i
svedočiti. Ali, kako je Crvena Usna rekao, to ostavlja vreme pre i posle
izleta. Pogotovo nedelju uveče, kad je otišao pravo u svoju sobu i zatvorio
vrata. U forenzičkim serijama policijski stručnjaci uvek su mogli da
odrede tačno vreme ubistva, ali ko zna kako je u stvarnom životu? Pit
svakako nije znao. Vreme smrti moglo bi postati rastegljiv pojam, ako
policija bude imala obećavajućeg sumnjivca, sa otiscima na alatki ubistva.
Ali morao sam da bacim sekiru na njega! Pomislio je. Samo ona mi je
bila pri ruci!
Verovao je da situacija ne može biti gora. Spustio je pogled i ugledao
krvavu mrlju na kolenu.
To je krv gospodina Holideja.
„Mogu da sredim to”, nastavio je Crvena Usna, „i hoću, ako se
dogovorimo. Obrisaću tvoje otiske i poruku na govornoj pošti. Uništiću
DVD-ove sa snimcima bezbednosnih kamera. Učiniću sve to kad mi kažeš
gde su beležnice.”
„Kao da mogu da ti verujem!”
„Trebalo bi.” Govorio je tiho, razložno i ubedljivo. „Razmisli o tome,
Pitere. Bez tebe, Endijevo ubistvo izgleda kao pokušaj provale s
tragičnim ishodom. Delo nekog narkomana zavisnog od meta ili kreka.
To je dobro za obojicu. S tobom u kombinaciji postojanje beležnica izaći
će na videlo. Zašto bih hteo tako nešto?”
Baš tebe briga, pomislio je Pit, zato što nećeš biti u blizini kad Holidej
bude otkriven mrtav u svojoj kancelariji. Rekao si da si bio u Vejnsvilu.
To znači da si bivši robijaš i da si poznavao gospodina Holideja. Te dve
činjenice čine te osumnjičenim. Tvoji otisci prstiju su tamo, baš kao i
moji. Ne mislim da ćeš uspeti da ih sve obrišeš. Pokupićeš beležnice i
nestati. Šta će te, kad nestaneš, sprečiti da pošalješ policiji DVD-ove,
samo da bi mi napakostio, da bi se osvetio zato što sam te pogodio
kristalnom bocom i pobegao? Ako pristanem na ono što predlažeš...
Glasno je završio misao. „Izgledao bi još gore, bez obzira na ono što
pričaš.”
„Uveravam te da to nije istina.”
Zvučao je kao advokat, od onih ljigavih s modernim frizurama koje se
kasno noću reklamiraju na kablovskim kanalima. Pitov gnev vratio se
punom snagom. Uspravio se na klupi, kao ošinut električnom strujom.
„Jebi se. Nikad nećeš dobiti beležnice.”
Prekinuo je vezu. Telefon mu je gotovo odmah zazujao u ruci. Broj je
bio isti. Crvena Usna ponovo je zvao. Pritisnuo je dugme ODBIJAM i
isključio telefon. Morao je da razmisli dublje i pametnije nego ikad u
životu.
Mama i Tina su najvažnije. Mora da razgovara s mamom, da joj kaže
da njih dve moraju odmah da napuste kuću i da odu u motel ili nešto
slično. Moraju...
Ne, ne s mamom. Prvo će razgovarati sa sestrom.
Nije uzeo karticu gospodina Hodžiza. Tina sigurno zna kako da stupi
u kontakt s njim. Ako to ne uspe, moraće da pozove policiju, pa šta bude.
Neće ugroziti porodicu.
Pozvao je sestru.

33

„Halo? Pitere? Halo? Halo?”

Ništa. Lopovski kurvin sin prekinuo je vezu. Moris je poželeo da
iščupa telefon iz zida i da ga zavitla na policu s knjigama. Obuzdao se u
poslednjem trenutku. Ovo nije bilo vreme da se prepusti besu.
Šta će sad? Šta je sledeći korak? Da li će Sobers pozvati policiju
uprkos svim dokazima protiv njega?
Moris nije mogao da dozvoli sebi da poveruje u tako nešto, zato što bi
to značilo da su beležnice za njega zauvek izgubljene. Takođe, da li bi
dečak preduzeo tako značajan korak pre nego što porazgovara s
roditeljima, pre nego što ih ne zapita za savet? Pre nego što ih upozori na
opasnost?
Moram da delam brzo, pomislio je Moris. Glasno je citirao Šekspira
dok je brisao otiske s telefona: „Ako nešto mora biti učinjeno, ’dobro bi
bilo da se to što pre izvrši’.”
Umiće se i izaći na zadnji izlaz. Malo je verovatno da je iko čuo pucnje
na ulici - kancelarija je bila zvučno izolovana, s toliko knjiga na policama
- ali nije želeo da rizikuje.
Sprao je kozju bradicu od skorele krvi u Holidejevom kupatilu. Pazio
je da krvlju umazane ubruse ostavi u lavabou gde će ih policija naći, kad
se konačno pojavi. Nakon toga je krenuo uskim prolazom ka vratima
iznad kojih je pisalo IZLAZ. Pomerio je kutije s knjigama ispred njih.
Pomislio je koliko je glupo zakrčiti protivpožarni izlaz na taj način. Glupo,
neodgovorno i kratkovido.
To bi mogao biti epitaf mog starog drugara, pomislio je. Ovde počiva
Endru Holidej, debeli, glupi, neodgovorni i kratkovidi peder. Nikom neće
nedostajati.
Vrelina kasnog popodneva pogodila ga je kao udarac čekića.
Zateturao se. Glava ga je bolela zbog udarca proklete boce, ali je mozak
grozničavo radio. Pogledao se u retrovizoru. Na bradi je imao ružnu
purpurnu modricu oko posekotine u obliku polumeseca. Aspirin bi mu
dobro došao. Moraće da pričeka s tim.
Unatraške se izvezao s Endijevog parking mesta i krenuo sokačetom
do Ulice Grant, koja nije bila tako prestižna ulica kao Lejsmejker lejn, sa
otmenim radnjama, ali nije bila ni pešačka zona.
Hodžiz je s dva partnera stigao do druge strane zgrade, kad se Moris
zaustavio na kraju sokaka. Posmatrali su znak ZATVORENO koji je visio
na vratima Retkih izdanja Endrua Holideja. Uključio se u kolonu vozila u
Ulici Grant baš kad je Hodžiz proverio da li su vrata knjižare zaključana.
Moris je brzo skrenuo ulevo i krenuo ka glavnoj gradskoj saobraćajnici.
Gužva je tek počinjala. Za petnaest, najviše dvadeset minuta stići će do
Nort Sajda. Moraće da spreči Sobersa da ode u policiju, ako to već nije
učinio. Postoji samo jedan siguran način da to postigne.
Moraće da pobedi kradljivca u trci do njegove sestre.

34

Iza kuće Sobersovih, pored ograde koja razdvaja zadnje dvorište od

zapuštenog placa, bila je zarđala ljuljaška. Tom Sobers je nameravao da
je ukloni, otkad su je oba deteta prerasla. Tina je ovog popodneva sedela
na njoj. Lagano se ljuljala napred-nazad. U krilu je imala otvorenu knjigu
Drugačija19, ali poslednjih pet minuta nije okretala stranice.
Mama je obećala da će zajedno pogledati film ćim dovrši knjigu. Tina
danas nije želela da ćita o tinejdžerima u ruševinama Čikaga. Nisu joj
izgledali nimalo romantično, već odvratno. Zatvorila je knjigu i
zažmurila, ljuljajući se napred-nazad.
 Bože, molila se, molim te ne dozvoli da Pit upadne u stvarno veliku
nevolju. Ne dozvoli mu da me zamrzi. Umreću, ako me bude mrzeo.
Molim te, dopusti mu da shvati zašto sam rekla. Molim te.
Bog joj je odmah odgovorio. Rekao je da se Pit neće ljutiti na nju, zato
što je mama sama shvatila da se nešto dešava, ali Tina nije bila sigurna
može li da mu veruje. Otvorila je knjigu, ali nije mogla da čita. Vreme kao
da je prestalo da teče, u iščekivanju nekog groznog događaja.
Mobilni koji je dobila za jedanaesti rođendan bio je na spratu u njenoj
sobi. Jeftina spravica bila je kilometrima daleko od nabudženog ajfona
koji je želela, ali vredniju stvar nije posedovala. Retko se razdvajala od
njega. Ovog popodneva to se desilo. Ostavila ga je u sobi i izašla u zadnje
dvorište, čim je poslala poruku bratu. Morala je da je pošalje. Nije mogla
da dozvoli da dođe kući nepripremljen, ali nije mogla da podnese
pomisao na gnevni, optužujući uzvratni poziv. Ubrzo će morati da se
suoči s njim. Ne može ga izbeći, ali će mama biti tu da mu kaže da njegova
sestra nije kriva. Poverovaće joj.
Verovatno.
Mobilni je zazvonio i zavibrirao na njenom stolu. Imala je strava
muziku Snou patrola umesto zvona, ali - potresena i zabrinuta zbog Pita -
nije se setila da prebaci telefon sa školskog režima rada, kad se s majkom
vratila kući. Linda Sobers zbog toga nije čula telefon u prizemlju.
Bratovljeva fotografija je zasvetlela na ekranu. Telefon se utišao. Posle
tridesetak sekundi ponovo je zavibrirao. A zatim i treći put. Potom je
utihnuo.
Pitova fotografija nestala je s ekrana.

35

Pit je s nevericom zurio u mobilni telefon na Trgu Gavernment. Tina, po

prvi put otkad zna za sebe, nije odgovorila na poziv, kad nije bila u školi.
U tom slučaju pozvaće mamu... a možda i neće. Ne još. Postaviće
milijardu pitanja, a ima tako malo vremena.
Takođe (iako nije bio spreman da to prizna sebi), nije želeo da
razgovara s njom, dok ne bude morao.
 Guglom je potražio broj gospodina Hodžiza. U gradu je bilo devet
Vilijama Hodžiza. Onaj kog traži sigurno je K. Vilijam, vlasnik kompanije
Ko nađe - njegovo. Pozvao je i dobio telefonsku sekretaricu. Holi je na
kraju poruke, koja kao da je trajala čitav sat, rekla: „Za hitnu podršku
pozovite 555-1890.”

36

„Auuuh”, reče Holi kad su se približili praznom stolu u sredini Holidejeve

uske radnje. „Kakav je to miris?”
„To je krv”, odgovorio je Hodžiz. Osećao je i trulo meso, ali je izbegao
da to pomene. „Ostanite ovde.”
„Imaš li oružje?”, pitao je Džerom.
„Imam razbijač.”
„To je sve?”
Hodžiz je slegnuo ramenima.
„U tom slučaju polazim s tobom.”
„I ja”, reče Holi. Zgrabila je poveći tom Divljih biljaka i cvetnica
Severne Amerike. Držala ga je, kao da se sprema da smrska gadnu bubu.
„Ne”, strpljivo će Hodžiz, „ostaćeš tu gde si. To važi za oboje. Da
vidimo ko će pre da pozove 911, kad vam to naložim.”
„Bili...”, započeo je Džerom.
„Ne svađaj se sa mnom, Džerome, i ne traći moje vreme. Nešto mi
govori da smo u ozbiljnoj stisci s vremenom.”
„Imaš predosećanje?”, pitala je Holi.
„Možda i nešto više.”
Hodžiz je izvukao nežnog razbijača iz džepa na sakou (ovih dana
retko je izlazio iz kuće bez njega, iako je ponekad nosio i stari službeni
pištolj). Uhvatio ga je iznad čvora. Hitro i bešumno krenuo je ka vratima
onog što je smatrao kancelarijom Endrua Holideja. Bila su malčice
odškrinuta. Razbijač se njihao u desnici. Stao je pored vrata i pokucao
levicom. Izrekao je laž, pošto je procenio da je ovo jedan od trenutaka u
kom se istina može zaobići: „Ovo je policija, gospodine Holideju.”
Nije bilo odgovora. Ponovo je pokucao, ovog puta nešto glasnije.
Otvorio je vrata kad je odgovor opet izostao. Miris krvi, truleži i prosutog
pića naglo se pojačao. Osetio je i dobro poznati miris baruta. Muve su
sanjivo zujale. Svetlost je bila uključena, otkrivajući leš na podu.
„O bože, glava mu je raspolućena!”, povikao je Džerom iz takve blizine
da se Hodžiz iznenađeno trznuo. Podigao je i spustio razbijača. Moj
pejsmejker sigurno trpi neviđeno opterećenje, pomislio je. Okrenuo se i
ugledao oba saradnika iza sebe. Džerom je stavio ruku na usta i izbečio
oči.
Holi je pak delovala pribrano. Čvrsto je stiskala Divlje biljke i cvetnice
Severne Amerike na grudima. Po svoj prilici proučavala je krvavu masu na
tepihu. Džeromu je rekla: „Nemoj da povratiš. Ovo je mesto zločina.”
„Neću povratiti.” Džeromove reći zvučale su prigušeno, zbog šake na
ustima.
„Niste mi ni od kakve koristi”, reče Hodžiz. „Da sam vaš učitelj, poslao
bih oboje kod direktora. Ulazim. Ne mrdajte odatle.”
Načinio je dva koraka. Džerom i Holi smesta su krenuli za njim.
Ponašaju se kao jebeni Bobsi blizanci20, pomislio je Hodžiz.
„Da li je Tinin brat ovo učinio?”, progovorio je Džerom. „Isuse Hriste,
Bili, da li je?”
„Ako jeste, nije to danas uradio. Krv se gotovo osušila. Tu su i mušice.
Ne vidim crve, ali...”
Džerom je zakrkljao.
„Nemoj, Džerome”, reče Holi ozbiljnim glasom. Zatim se obratila
Hodžizu: „Vidim malu sekiru. Sekirče. Kako god da se zove. Njome se
poslužio.”
Hodžiz nije odgovorio. Ispitivački je posmatrao scenu. Holidej - ako je
to bio Holidej - po njegovom mišljenju bio je mrtav najmanje dvadeset
četiri časa, možda i duže. Verovatno duže. Ali nešto se odonda ovde
dogodilo, zato što su mirisi prosutog pića i barutnog dima bili sveži i
snažni.
„Da li je ono rupa od metka, Bili?”, pitao je Džerom. Pokazivao je
policu s knjigama levo od vrta, pored stočića od trešnjevog drveta. U
primerku Kvake 22 bila je mala, okrugla rupa. Hodžiz joj je prišao.
Osmotrio ju je iz blizine i pomislio: Ovo će sigurno umanjiti njenu
vrednost. Zatim je pogledao na sto. Na njemu su bile dve kristalne boce,
verovatno voterford. Na stolu prekrivenom tankim slojem prašine videli
su se tragovi još dve. Pogledao je po sobi i iza stola. Dve kristalne boce
ležale su na podu.
„To je rupa od metka”, reče Holi. „Namirisala sam barut.”
„Došlo je do borbe”, reče Džerom. Pokazao je na leš, ne gledajući u
njega. „Ali on sigurno nije učestvovao u njoj.”
„Nije”, složio se Hodžiz. „On nije. Borci su otišli.”
„Da li je Piter Sobers bio jedan od njih?”
Hodžiz je duboko uzdahnuo. „To je gotovo sigurno. Mislim da je došao
ovamo, nakon što nas je namagarčio u apoteci.”
„Neko je odneo Holidejev kompjuter”, reče Holi. „DVD je još pored
kase, bežični miš - i kutijica s nekoliko USB-ova - ali kompjutera nema.
Videla sam veliki prazan prostor na stolu. Verovatno je koristio laptop.”
„Šta ćemo sad?”, pitao je Džerom.
„Pozvaćemo policiju.” Hodžiz nije hteo da to učini. Osećao je da je Pit
Sobers u velikoj nevolji. Pozivanje policije samo bi je pogoršalo, makar u
početku. U slučaju Mercedes Ubice izigravao je Usamljenog Rendžera.
Nekoliko hiljada dece zamalo je nastradalo zbog toga.
Posegnuo je za mobilnim. Zasvetleo je i zazvonio, pre nego što je
stigao da ga dohvati.
„To je Piter”, reče Holi. Pogled joj je blistao. Govorila je s potpunom
sigurnošću. „Kladim se u šest hiljada dolara da sad želi da razgovara. Šta
stojiš, Bili, odgovori na jebeni poziv.”
Učinio je to.
„Potrebna mi je pomoć”, oglasio se Pit Sobers. „Molim vas, gospodine
Hodžize. Pomoć mi je zaista neophodna.”
„Samo sekundu. Hoću da te i moji saradnici čuju.”
„Saradnici?” Pit je zvučao uznemirenije nego ikad. „Kakvi saradnici?”
„Holi Gibni. Tvoja sestra je poznaje. I Džerom Robinson. Stariji brat
Barbare Robinson.”
„Pa. Pretpostavljam... pretpostavljam da je to u redu.” Dodao je, kao
da govori samom sebi: „Koliko gore može biti?”
„Pitere, mi smo u radnji Endrua Holideja. U kancelariji je mrtvac.
Pretpostavljamo da je to Holidej, kao i da ti je to poznato. Da li su moje
pretpostavke osnovane?”
Zavladala je tišina. Hodžiz bi pomislio da je Pit prekinuo vezu, da nije
bilo pozadinske buke saobraćaja s mesta na kom se dečak nalazio. Reći
su provalile iz dečaka kao vodopad.
„Čovek s crvenim usnama bio je tamo kad sam stigao. Rekao mi je da
je gospodin Holidej pozadi u kancelariji, stoga sam pošao u tom pravcu.
Sledio me je i uperio pištolj u mene. Pokušao je da me ubije, kad nisam
hteo da mu kažem gde su beležnice. Nisam zato... zato što ih ne zaslužuje
i zato što bi me ionako ubio. To se videlo u njegovim očima. On... ja...”
„Bacio si kristalne boce na njega, zar ne?”
„Jesam! Dve boce! Pucao je na mene! Promašio je, ali je metak
prošišao tako blizu da sam čuo kako zuji. Pobegao sam, ali me je pozvao i
rekao da će me okriviti. Mislio je na policiju, zbog sekire koju sam bacio
na njega... da li ste videli sekiru?”
„Jesmo”, reče Hodžiz. „Upravo je posmatram.”
„I... i zbog mojih otisaka prstiju, vidite... na njoj su zato što sam je
bacio na njega... ima i neke diskove na kojima se gospodin Holidej i ja
svađamo... zato što je pokušavao da me učeni! Holidej, hoću reći, a ne
čovek s crvenim usnama. Samo što sad i on pokušava da me učeni!”
„Čovek s crvenim usnama ima snimke bezbednosnih kamera iz
prodavnice?”, pitala je Holi, naginjući se ka telefonu. „Da li to želiš da
kažeš?”
„Da! Rekao je da će me policija uhapsiti i hoće, zato što nisam bio ni
na jednom nedeljnom sastanku u River Bendu. Ima i moju poruku na
govornoj pošti. Ne znam šta da radim.”
„Gde si, Pitere?”, pitao je Hodžiz. „Gde si?”
Usledila je još jedna pauza. Hodžiz je znao šta Pit radi: proveravao je
gde se nalazi. Čitavog života je živeo u ovom gradu, ali je bio toliko
unezveren da nije razlikovao istok od zapada.
„Trg Gavernment”, konačno je rekao. „Preko puta restorana Hepi
Kap.”
„Vidiš li čoveka koji je pucao na tebe?”
„N-ne. Trčao sam, i ne mislim da bi mogao da me dugo sledi pešice.
Prilično je star, a Lejsmejker lejn je pešačka zona.”
„Ostani tu”, reče Hodžiz. „Doći ćemo po tebe.”
„Molim vas, ne zovite policiju”, rekao je Piter. „To bi dokrajčilo moje
roditelje, posle svega što im se desilo. Daću vam beležnice. Nikad nisam
nameravao da ih zadržim. Nije trebalo da pokušavam da prodam ijednu
od njih. Trebalo je da se zadovoljim novcem.” Glas mu se lomio. Postajao
je nerazumljiv. „Moji roditelji... bili su u ogromnim problemima. Na svim
poljima. Samo sam hteo da im pomognem!”
„Siguran sam da je to istina, ali moram da pozovem policiju. Dokazi će
predstaviti istinitu priču, ako nisi ubio Holideja. Bićeš dobro. Doći ćemo
po tebe, pa ćemo otići tvojoj kući. Da li će tvoji roditelji biti tamo?”
„Tata je na poslu, ali će mama i sestra biti kod kuće.” Pit je morao da
uzme vazduh pre nego što je nastavio. „Iću ću u zatvor, zar ne? Neće
poverovati u priču o čoveku s crvenim usnama. Misliće da sam ga
izmislio.”
„Samo reci istinu”, reče Holi. „Bili neće dozvoliti da ti se išta loše
dogodi.” Uhvatila ga je za ruku i snažno stisnula. „Je li tako, Bili?”
Hodžiz je ponovio: „Sve će biti u redu, ako ga nisi ubio.”
„Nisam! Kunem se bogom!”
„Onaj drugi je to učino. Onaj s crvenim usnama.”
„Tako je. Ubio je i Džona Rotstajna. Rekao je da se Rotstajn prodao.”
Hodžiz je imao milion pitanja, ali ovo nije bio trenutak da ih postavi.
„Poslušaj me, Pite. Veoma pažljivo. Ostani gde si. Za petnaest minuta
bićemo na Trgu Gavernment.”
„Stići ćemo za deset minuta, ako mi dopustiš da vozim”, reče Džerom.
Hodžiz je zanemario njegove reći. „Nas četvoro otići ćemo kod tebe.
Ispričaćeš čitavu priču meni, mojim saradnicima i majci. Možda će želeti
da pozove tvog oca da bi porazgovarala s njim o angažovanju advokata.
Tada ćemo pozvati policiju. Više od toga ne mogu učiniti.”
I to je više no što bi trebalo, pomislio je, posmatrajući unakaženi leš i
misleći koliko je pre četiri godine bio blizu odlaska u zatvor. Zamalo je
zaglavio iza rešetaka zbog istog greha: izigravanja Usamljenog Jahača.
Pola sata ili četrdeset pet minuta više ne mogu nikom naškoditi. Pogodilo
ga je ono što je dečak rekao o roditeljima. Hodžiz je tog dana bio u
Gradskom centru. Video je posledice masakra.
„D-dobro. Dođite što brže možete.”
„Da.” Prekinuo je vezu.
„šta ćemo s našim otiscima prstiju?” pitala je Holi.
„Ostavite ih”, reče Hodžiz. „Hajdemo po tog klinca. Jedva čekam da
čujem njegovu priču.” Dobacio je ključ mercedesa Džeromu.
„Fala vi, masa Hodžiz!”, zakreštao je Tajron Filgud. „Ovaj ovdenak crni
dečak je jedan opako sigoran šover! Odvešće vi bezbedno do odred...”
„Umukni, Džerome.”
Hodžiz i Holi progovorili su u isti mah.
 37

Pit je duboko udahnuo i isključio mobilni. Misli su mu kružile u glavi kao

ringišpil u zabavnom parku iz noćne more. Bio je siguran da je zvučao
kao idiot ih ubica koji izmišlja neverovatne priče zato što se boji
hapšenja. Zaboravio je da kaže gospodinu Hodžizu da je Crvena Usna
nekad živeo u njegovoj kući. Trebalo je da mu saopšti taj podatak. Hteo je
da ga pozove, ali zašto bi se trudio, kad će ionako uskoro doći po njega?
Tip neće otići do njegove kuće, govorio je Pit samom sebi. Ne može.
Mora da ostane nevidljiv.
Ali mogao bi, uprkos tome. Verovatnoća da se pojavi još je veća ako
misli da sam lagao o premeštanju beležnica. Sve je moguće, zato što je
lud. Načisto je odlepio.
Ponovo je pokušao da pozove Tinu, ali nije dobio ništa osim poruke:
„Hej, ovo je Tins, izvini što sam te promašila. Kaži šta imaš.” Bip.
U tom slučaju.
Mama.
Nije stigao da je pozove, zato što je video autobus s oznakom
odredišta NORT SAJD. Pravi dar nebeski. Naprečac je odlučio da neće
sedeti ovde i čekati gospodina Hodžiza. Autobus će ga brže odvesti kući.
Želeo je da stigne što pre. Pozvaće gospodina Hodžiza kad se ukrca i
obavestiti ga da će se sastati kod njega kući. Prvo će morati da pozove
majku i da joj kaže da zaključa sva vrata.
Autobus je bio gotovo prazan, ali se on zaputio prema zadnjem kraju.
Nije morao da zove majku. Telefon mu je zazvonio u ruci, kad je seo. Na
ekranu je pisalo: MAMA. Duboko je udahnuo i pritisnuo dugme
PRIHVATAM. Progovorila je pre nego što je stigao da kaže halo.
„Gde si, Pitere?” Pitere umesto Pite. To nije dobar početak. „Trebalo je
da stigneš pre sat vremena.”
„Dolazim”, rekao je. „U autobusu sam.”
„Držimo se istine, hoćemo li? Autobus je došao i prošao. Videla sam
to.”
„Ne govorim o školskom autobusu, već o gradskom za Nort Sajd.
Morao sam da...” Šta? Nešto obavim? To je zvučalo tako luckasto da se
zamalo nasmejao. Samo što ovde nije bilo ničeg smešnog. Daleko od toga.
„Imao sam neka posla. Da li je Tina tu? Da li je otišla do Elene ili nešto
slično?”
„Ona je u zadnjem dvorištu. Čita knjigu.”
Autobus je odmicao veoma sporo, zbog radova na putu.
„Mama, slušaj me. Ti...”
„Neću da te slušam, slušaj ti mene. Da li si ti slao novac?”
Zažmurio je.
„Da li si? Jednostavno da ili ne biće dovoljno. Kasnije ćemo se
pozabaviti detaljima.”
Rekao je, zatvorenih očiju: „Da. Bio sam ja. Ali...”
„Odakle ti?”
„To je duga priča, koja sad nije bitna. Novac nije bitan. Postoji tip...”
„Kako to misliš, nije bitna? Govorimo o više od dvadeset hiljada
dolara!”
Suzdržao se da joj kaže: Da li si to tek sad shvatila?
Autobus je nastavio da mili pored radova na putu. Pit se obilno znojio.
Gledao je krvavu mrlju na kolenu. Više nije bila crvena, već tamnosmeđa i
glasna kao urlik. Kriv je! Urlala je. Kriv je, kriv je!
„Mama, molim te, umukni. Slušaj me.”
Na drugoj strani veze zavladala je napeta tišina. Nije rekao majci da
umukne još od provala besa iz ranog detinjstva.
„Postoji tip. Veoma je opasan.” Mogao je da joj kaže koliko je opasan,
ali je hteo da bude oprezna, a ne histerična. „Mislim da neće doći u našu
kuću, ali bi mogao. Uvedi Tinu unutra i zaključaj vrata. Samo na nekoliko
minuta. Stići ću. I neki ljudi će doći. Ljudi koji mogu da pomognu.”
Nadam se, pomislio je.
Bože, zaista se nadam.

38

Moris Belami skrenuo je u Ulicu sikamora. Znao je da se njegov život

ubrzano svodi na jednu tačku. Imao je samo nekoliko stotina ukradenih
dolara, ukradena kola i mahnitu potrebu da se dočepa Rotstajnovih
beležnica. Imao je još nešto. Skrovište u koje je mogao da se povuče, da
čita i sazna šta se dogodilo s Džimijem Goldom nakon što mu je Duzi-Du
kampanja napunila džepove Zlatnim zelembaćima i posadila na vrh
marketinške gomile stajnjaka. Moris je shvatio da je to luđački plan, koji
ga čini luđakom. Ali ništa drugo nije imao, stoga će mu on biti dovoljan.
Eno njegove stare kuće, koja je sad dom kradljivca beležnica. Ugledao
je mala crvena kola na prilaznom putu.
„Ludilo je samo sranje”, reče Moris Belami. „Ludilo je samo sranje. Sve
je samo sranje.”
Po tim rečima valja mu živeti.

39

„Bili”, reče Džerom. „Teško mi je, ali moram reći da je naša ptičica
odletela.”
Zamišljeni Hodžiz podigao je glavu, dok je Džerom kružio Trgom
Gavernment. Priličan broj ljudi sedeo je na klupama - čitali su novine,
čavrljali, pili kafu, hranili golubove - ali među njima nije bilo tinejdžera
muškog ili ženskog pola.
„Ne vidim ga ni za jednim stolom u nizu kafea”, izvestila je Holi.
„Možda sedi unutra, s naručenom kafom?”
„Kafa je u ovom času poslednje što bi mu palo na pamet”, reče Hodžiz.
Udario se pesnicom po butini.
„Ovuda svakih petnaest minuta prolaze autobusi za Nort i Saut Sajd”,
reče Džerom. „Bio bih kao na iglama, da sam sedeo i čekao da neko naiđe
i da me poveze, kao on. Želeo bih da nešto učinim.”
Tad je zazvonio Hodžizov telefon.
„Stigao je autobus. Odlučio sam da vas ne čekam”, reče Pit. Zvučao je
pribranije. „Biću kod kuće kad stignete. Upravo sam razgovarao s
majkom. Tina i ona su dobro.”
Hodžizu su poslednje reći zazvučale zlokobno. „Zašto ne bi bile,
Pitere?”
„Zato što tip s crvenim usnama zna gde žive. Rekao je da je on nekad
živeo u toj kući. Zaboravio sam da vam to pomenem.”
Hodžiz se osvrnuo po okolini. „Za koliko ćemo stići do Ulice sikamora,
Džerome?”
 „Bićemo tamo za dvadeset, možda i manje. Krenuo bih glavnom
transferzalom, da sam znao da će klinac poći autobusom.”
„Gospodine Hodžize?”, reče Piter.
„Na vezi sam.”
„Glupo bi postupio ako bi otišao u moju kuću. Više ne bi mogao da me
okrivi za ubistvo, ako bi to učinio.”
Imao je pravo. „Da li si im rekao da se zaključaju i da ostanu u kući?”
„Jesam.”
„I da li majka zna njegov opis?”
„Da.”
Hodžiz je bio siguran da bi gospodin Crvena Usna prohujao sa
vihorom, ako bi pozvao policiju. Pit bi u tom slučaju morao da se uzda u
nalaze forenzičara, da bi se skinuo s udice. Ionako će stići brže od
pajkana.
„Reci mu da zove tog tipa”, oglasila se Holi. Nagnula se ka Hodžizu i
dreknula: „Pozovi ga i kaži da si se predomislio i da ćeš mu dati beležnicu.”
„Pite, da li si je čuo?”
„Jesam, ali ne mogu. I ne znam da li ima telefon. Pozvao me je s onog u
knjižari. Znate, nismo imali vremena da razmenimo brojeve.”
„Kakva grehota”, reče Holi, nikom ponaosob.
„Dobro. Pozovi me čim stigneš kući i potvrdiš da je sve u redu.
Moraću da pozovem policiju, ako se ne javiš.”
„Siguran sam da su d...”
Ovde oni upadaju. Hodžiz je isključio telefon. Nagnuo se napred.
„Nagazi ga, Džerome.”
„Čim budem mogao.” Pokazao je na saobraćaj. Tri trake u oba pravca
sjajile su se od hroma. „Nestaćemo kao Enron, čim pređemo kružnu
raskrsnicu.”
Dvadeset minuta, pomislio je Hodžiz. Najviše dvadeset minuta. Šta
može da se desi za dvadeset minuta?
Gorko iskustvo naučilo ga je da je odgovor prilično toga. Život i smrt.
Mogao je samo da se nada da ga ovih dvadeset minuta neće doveka
progoniti.

40
Linda Sobers ušla je u muževljevu kancelarijicu, da bi u njoj sačekala
sina. Odlučila se za nju zato što je muževljev laptop bio na stolu i što je
mogla da igra kompjuterski pasijans. Bila je previše potresena za čitanje.
Posle razgovora s Pitom bila je uznemirenija nego ikad. I prestrašena.
Nije strahovala od zlog negativca koji se šunja Ulicom sikamora. Bojala se
za sina, zato što je bilo očigledno da veruje u postojanje zlog negativca.
Slika je konačno počela da se oblikuje. Bledilo i gubitak kilograma...
otkačeni brčići koje je pokušavao da pusti... povratak bubuljica i dugi
periodi tišine... sve to je sad dobijalo smisao. Na pragu je nervnog sloma,
ako ga već nije doživeo.
Ustala je i pogledala kroz prozor, u svoju kćerku. Tina je obukla
najbolju bluzu, onu žutu, sa širokim rukavima. Ne bi trebalo da je nosi na
prljavoj staroj ljuljašci, koja je trebalo da bude uklonjena još pre nekoliko
godina. Držala je knjigu. Otvorena je, ali se činilo da ne čita. Izgledala je
umorno i tužno.
Kakva noćna mora, pomislila je Linda. Prvo je Tom povređen tako
ozbiljno da će šepati do kraja života, a sad naš sin vidi čudovišta u
senkama. Tajanstveni novac nije bio mana s nebesa, već kisela kiša.
Možda njen sin vapi za rasterećenjem, za prilikom da nam nam kaže
čitavu priču o poreklu novca. Nadala se da će to biti prelomna tačka,
nakon koje će početi proces ozdravljenja.
U međuvremenu će uraditi onako kako joj je rekao. Pozvaće Tinu u
kuću i zaključati vrata. To im neće naškoditi.
Daska je škripnula iza nje. Okrenula se, očekujući da vidi sina, ali to
nije bio Pit, već muškarac bledog tena, proređene sede kose i crvenih
usana. To je bio čovek koga je sin opisao, zli negativac. Prvo osećanje nije
bilo strah, već apsurdno snažni talas olakšanja. Njen sin ipak nije na ivici
nervnog sloma.
Užas je nahrupio, sjajan i užaren, kad je ugledala pištolj u njegovoj
ruci.
„Ti si sigurno mama”, reče uljez. „Mnogo ličite.”
„Ko si ti?”, pitala je Linda Sobers. „Šta ovde tražiš?”
Uljez - na dovratku muževljeve radne sobe, umesto u umu njenog sina
- pogledao je kroz prozor. Morala je da potisne poriv da kaže: Ne gledaj
je.
„Da li je to tvoja ćerka?”, rekao je Moris. „Hej, lepa je. Oduvek su mi se
sviđale devojke u žutom.”
„Šta hoćeš?”, pitala je Linda.
„Ono što je moje”, reče Moris. Ispalio joj je hitac u glavu. Crvene
kapljice krvi su rasule su se po staklu. Zvučale su kao dobovanje kiše.

41

Tina je čula pucanj iz kuće i potrčala ka kuhinjskim vratima. To je

ekspres lonac, pomislila je. Mama je ponovo zaboravila prokleti pretis.
Ne po prvi put. Zaboravila ga je i kad je spremala zimnicu. To je bio stari
lonac, od onih koji se stavljaju na peć. Pit je proveo najveći deo nedeljnog
popodneva na merdevinama guleći sasušene jagode s tavanice. Mama je
imala sreće što je u trenutku eksplozije usisavala dnevnu sobu. Tina je
molila boga da se ni danas nije zatekla u kuhinji. „Mama?” Utrčala je u
kuhinju. Na šporetu nije bilo ničega. „Ma...” Neko ju je ščepao oko struka.
Vazduh joj je bučno napustio pluća. Divlje se bacakala u vazduhu. Osećala
je tuđe vlasi na obrazima. Namirisala je opori i vreli znoj.
„Nemoj da vrištiš, pa te neću povrediti”, šapnuo joj je muškarac u uvo.
Koža joj se naježila od njegovog glasa. „Da li si me razumela?”
Uspela je da klimne. Srce je tutnjalo u grudima, a svet tonuo u tamu.
„Pusti me - da dišem”, prostenjala je. Stisak se olabavio, a noge vratile na
pod. Okrenula se i ugledala muškarca bledog lica i crvenih usana. Imao je
svežu posekotinu na bradi. Koža oko nje se nadula i pomodrela.
„Nemoj da vrištiš”, ponovio je i preteći podigao prst. „Nemoj to da
radiš.” Osmehnuo se, ali nije uspeo da je odobrovolji, ako mu je to bila
namera. Imao je žute zube, slične očnjacima.
„Šta si uradio mojoj majci?”
„Dobro je”, reče čovek s crvenim usnama. „Gde ti je mobilni telefon?
Lepa devojčica poput trebe sigurno ima mobilni telefon. Imaš mnogo
prijateljica s kojima razgovaraš i izmenjuješ tekstualne poruke. Da li ti je
u džepu?”
„N-n-n-nije. Na spratu je. U mojoj sobi.”
„Hajdemo po njega”, reče Moris. „Pozvaćeš nekog.”
 42

Pitova stanica bila je u Ulici brestova, dva bloka od kuće. Autobus će se

ubrzo zaustaviti na njoj. Krenuo je ka prednjim vratima kad mu je
mobilni zazujao. Olakšanje koje je osetio kad je video nasmejano lice
vlastite sestre na ekrančiću bilo je tako snažno da su mu kolena
popustila. Nije pao, samo zato što se uhvatio za šipku.
„Tina! Stižem za...”
„Neki čovek je ovde!” Tina je toliko plakala da ju je jedva razumeo.
„Bio je u kući! On...”
Zamukla je. Poznavao je novi glas. Beskrajno je želeo da ga ne
poznaje.
„Zdravo, Pitere”, reče Crvena Usna. „Da li si na putu?”
Nije mogao ništa da kaže. Jezik mu se zalepio za gornji deo usne
šupljine. Autobus se zaustavio na njegovoj stanici na uglu Ulice brestova i
Brekendridž terase. Nepomično je stajao.
„Ne trudi se da odgovoriš i ne idi kući, zato što ovde neće biti nikog,
ako to učiniš.”
„Laže!”, povikala je Tina. „Mama je...”
Zatim je zaurlala.
„Nemoj da je povređuješ”, reče Piter. Nije mogao da govori glasnije od
šapata, iako malobrojni putnici nisu dizali glavu s papira ili elektronskih
gadžeta. „Nemoj da povređuješ moju sestru.”
„Neću ako umukne. Mora da bude tiha, baš kao i ti. Moraš da me
slušaš. Prvo želim odgovor na dva pitanja. Da li si zvao policiju?”
„Nisam.”
„Da li si ikoga zvao?”
„Nisam”, lagao je bez oklevanja.
„Dobro je. Odlično. Stigli smo do slušanja. Slušaš li me?”
Krupna dama s cegerima sopćući se pela u autobus. Pit se iskrcao, čim
je oslobodila vrata. Hodao je kao u snu, s telefonom zalepljenim za uvo.
„Povešću tvoju sestricu sa sobom na sigurno mesto, na kom ćemo se
sastati, kad budeš imao beležnice.”
Pit htede da mu kaže da ne moraju to da rade na taj način i da će mu
reći gde su beležnice. Shvatio je da bi to bila ogromna greška. Crvena
Usna neće imati razloga da drži Tinu u životu, kad sazna da su u
podrumu Doma.
„Da li si tu, Pitere?”
„J-jesam.”
„Bolje ti je da budeš. Bolje ti je. Nabavi beležnice. Kad ih budeš imao -
nikako ranije - pozovi sestrin mobilni. Povrediću je, ako me pozoveš iz
nekog drugog razloga.”
„Da li je moja majka dobro?”
„Dobro je, samo što je vezana. Ne brini za nju i ne pokušavaj da ideš
kući. Samo nabavi beležnice i pozovi.”
Crvena Usna prekinuo je vezu. Pit nije imao vremena da mu kaže da
mora da ide kući da bi uzeo Tinina kolica za transport kutija. Moraće da
uzme ključ Doma iz očeve kancelarije. Okačio ga je na tablu. Moraće da ga
uzme da bi ušao u zgradu.

43

Moris je gurnuo Tinin ružičasti telefon u džep i iščupao kabl njenog

kompjutera. „Okreni se. Stavi ruke na leda.”
„Da li si pucao u nju?” Suze su tekle Tininim obrazima. „Da li sam to
čula? Da li si pucao na moju maj...”
Ošamario ju je i to jako. Krv joj je potekla iz nosa i uglova usana. Oči
su joj se raširile.
„Začepi gubicu i okreni se. Stavi ruke na leđa.”
Tina ga je jecajući poslušala. Vezao joj je ruke na leđima. Krvnički je
zategao kabl.
„Jao! Jao, gospodine! To je previše zategnuto!”
„Ćuti i trpi.” Pitao se koliko metaka je ostalo u pištolju starog drugara.
Dva će biti dovoljna; jedan za lopova i jedan za njegovu sestru. „Kreči. Niz
stepenice, pa na kuhinjska vrata. Idemo. Jedan-dva-tri.”
Osvrnula se za sobom. Oči su joj bile krupne i zakrvavljene. Plivale su
u suzama. „Da li ćeš me silovati?”
„Neću”, reče Moris, zatim je dodao nešto što je zvučalo još strašnije
zato što je bilo nerazumljivo: „Neću ponoviti tu grešku.”
 44

Linda je došla sebi. Zurila je u tavanicu. Znala je gde je, u Tomovoj

kancelariji, ali ne i šta joj se dogodilo. Desna strana glave joj je gorela.
Prinela je ruku licu. Bila je vlažna od krvi kad ju je odmakla. Sećala se
samo kako joj Pegi Moran govori da je Tini pozlilo u školi.
Idi po nju i odvezi je kući, rekla je Pegi. Ja ću te zameniti.
Ne, setila se još nečeg. Nečeg o tajanstvenom novcu.
Htela sam da razgovaram s Pitom o tome, pomislila je. Da dobijem
neke odgovore. Igrala sam pasijans na Tomovom kompjuteru, ubijala
sam vreme dok sam čekala da se sin vrati kući, a zatim...
A zatim - tama.
Osećala je strašni bol u glavi, sličan neprestanoj lupi teških vrata. Bio
je gori od migrene koja je ponekad spopadala i od porođajnih muka.
Pokušala je da podigne glavu i uspela da to učini, ali je svet počeo da
nadolazi i da se povlači u ritmu srca, prvo se skupljao, a zatim širio. Svaka
oscilacija bila je praćena nepojmljivom agonijom...
Spustila je pogled i videla da je prednji deo sive haljine sad bio mutno
ljubičast. Pomislila je: O bože, to je mnogo krvi. Da li sam doživela
moždani udar? Neku vrstu moždanog krvarenja?
Sigurno nije. U takvim slučajevima krvari se iznutra. Šta god da je u
pitanju, potrebna joj je pomoć. Potrebna joj je hitna medicinska pomoć,
ali ne može da dohvati telefon. Ruka bi joj zadrhtala i pala na pod, kad bi
pokušala da je podigne.
Čula je bolni krik iz blizine, a zatim i plač. Svuda bi ga prepoznala, čak
i na samrti (koju je možda upravo doživljavala). To je bila Tina.
Uspela je da se podigne na jednu okrvavljenu ruku, dovoljno da
pogleda kroz prozor. Videla je kako neki čovek gura Tinu niz stepenice u
dvorište. Ručice su joj bile vezane na leđima.
Zaboravila je na bol i na hitnu pomoć. Neki čovek je provalio u kuću.
Otima joj kćerku. Mora da ga spreči. Mora da pozove policiju. Pokušala je
da se uspne u stolicu za ljuljanje, ali je isprva samo dohvatila sedište.
Pokušala je da se podigne na mišiće. Bol je bio tako jak da je svet pobeleo
pred njenim očima, ali se nije onesvestila. Zgrabila je oslonce za ruke.
Videla je kako čovek otvara kapiju zadnjeg dvorišta i gura Tinu kroz nju,
kad joj se pogled izbistrio. Goni je kao životinju na putu za klanicu.
Vrati je! Vrisnula je. Ne diraj moju bebicu!
Vrisnula je, ali samo u svojoj glavi. Stolica se prevrnula, kad je
pokušala da ustane. Ispustila je oslonce za ruke. Svet se zatamneo. Čula je
grozno krkljanje pre nego što se onesvestila. Imala je vremena da
pomisli: Da li sam to ja?

45

Situacija se nije poboljšala posle kružne raskrsnice. Umesto otvorene

ulice videli su dugu kolonu vozila i dva narandžasta znaka. Na jednom je
pisalo ČOVEK SA ZASTAVICAMA. A na drugom RADOVI NA DRUMU.
Mnogo vozila je čekalo, dok je čovek sa signalnom zastavicom propuštao
automobile iz pravca centra grada. Hodžiz je posle tri minuta stajanja, od
kojih je svaki bio dug kao sat, rekao Džeromu da krene sporednim
ulicama.
„Voleo bih da mogu, ali smo blokirani.” Pokazao je palcem preko
ramena, na red automobila iza njih, koji se prostirao gotovo do kružne
raskrsnice.
Holi je bila presavijena preko ajpoda. Podigla je glavu. „Kreni
trotoarom”, rekla je. Odmah se vratila magičnoj spravici.
„Tamo su poštanski sandučići, Holiberi”, reče Džerom. „I žičana
ograda. Mislim da nema dovoljno mesta.”
Nakratko je podigla glavu. „Da, tako je. Malo ćeš ga ogrebati, ali to
ovim kolima neće biti prvo takvo iskustvo. Samo napred.”
„Ko će platiti kaznu ako budem uhapšen i optužen za opasnu vožnju?
Ti?”
Holi je prevrnula očima. Džerom se obratio Hodžizu, koji je uzdahnuo
i klimnuo. „U pravu je. Ima mesta za prolaz. Platiću jebenu kaznu.”
Džerom je skrenuo ulevo. Mercedes je prednjim branikom zakačio
kola ispred njih, pre nego što se popeo na trotoar. Naišli su na prvo
poštansko sanduče. Džerom se još više zaneo udesno. Tresak je
posvedočio da je sanduče oboreno levom stranom vozila. S desne strane
začuo se metalni škriput kad su naišli na žičanu ogradu. Žena u šortsu i
majičici do pupka prestala je da kosi travnjak. Povikala je na njih kad je
Holina nemačka siva podmornica oljuštila znak s natpisom BEZ
OMETANJA POSEDA BEZ PROSJAČENJA BEZ PUTUJUĆIH TRGOVACA.
Vičući je pojurila ka prilaznom putu. Zurila je u njih, zaklanjajući oči
rukom. Hodžiz je video da joj se usne miču.
„Blago nama”, reče Džerom. „Zapamtila je tvoje tablice.”
„Samo ti vozi”, reče Holi. „Vozi, vozi, vozi!” Dodala je, bez pauze:
„Crvena Usna je Moris Belami. Tako se zove.”
Čovek sa zastavicom je vikao. Radnici koji su otkopavali
kanalizacionu cev zurili su u njih. Neki su se smejali. Jedan je namignuo
Džeromu i nategao viski iz nepostojeće boce. Ulica ispred njih bila je
blagosloveno prazna, zbog zagušenja u pravcu Nort Sajda.
„Proverila sam podatke o porezu na nekretnine”, reče Holi. „Porez na
kuću broj 23 u Ulici sikamora je, u vreme kad je Džon Rotstajn ubijen, što
će reći 1978. godine, plaćala Anita Elen Belami. Na Guglu sam istražila
njeno ime i dobila preko pedeset unosa, ali je samo jedan bio bitan. Njen
sin je iste godine izveden pred sud i osuđen zbog teškog silovanja. To se
desilo ovde, u gradu. Osuđen je na doživotnu robiju. U jednoj od
reportaža je njegova fotografija. Pogledaj.” Dodala je ajpod Hodžizu.
Moris Belami je snimljen dok se spuštao stepenicama gradske kuće
na Trgu Gavernment, koje se Hodžiz dobro sećao, iako je pre petnaest
godina zamenjena betonskim čudovištem. Belami je bio opkoljen parom
detektiva. Hodžiz se sećao jednog od njih, Pola Emersona. Bio je dobar
policajac. Odavno je penzionisan. Nosio je odelo, baš kao i njegov kolega,
koji je prebacio sako preko Belamijevih ruku da bi sakrio lisice. I Belami
je bio u odelu, što znači da je snimljen za vreme suđenja, ili odmah posle
izricanja presude. Cmobeli snimak samo je naglašavao kontrast između
Belamijeve blede kože i tamnih usana. Izgledalo je da nosi karmin.
„To je sigurno on”, reče Holi. „Kladila bih se u šest hiljada dolara da je
izašao iz državnog zatvora.”
„Ne prihvatam opkladu”, reče Hodžiz. „Kada stižemo do Ulice
sikamora, Džerome?”
„Za deset minuta.”
„Sigurno, ili je u pitanju optimistička procena?”
Džerom je oklevajući dodao: „Pa... možda malo optimistička.”
„Daj sve od sebe i pazi da nekog ne preg...”
 Hodžizov telefon je zazvonio. To je bio Pit. Zvučao je zadihano.
„Da li ste pozvali policiju, gospodine Hodžize?”
„Nisam.” Iako su verovatno imali tablice Holinog automobila. Nije
video razlog zbog kog bi mu to pominjao. Dečak je zvučao uznemirenije
no ikad, gotovo van sebe.
„Ne možete da ih zovete, ni u kom slučaju. Oteo je moju sestru. Kaže
da će je ubiti, ako ne dobije beležnice. Daću mu ih.”
„Pite, nemoj...”
Nije ga čuo, prekinuo je vezu.

46

Moris je gurao Tinu po stazi. Slomljena grana pocepala joj je bluzu i

ogrebala po ruci, do krvi.
„Ne terajte me tako brzo, gospodine! Pašću!”
Moris ju je udario po temenu, iznad konjskog repa. „Štedi dah, kučko.
Budi zahvalna što te nisam poterao u trk.”
Uhvatio ju je za ramena, dok su prelazili potok. Pazio je da ne upadne
u vodu. Rekao joj je da stane, kad su stigli do granice između zapuštenog
placa i zemljišta Doma.
Bejzbol igralište bilo je pusto. Ugledao je nekoliko dečaka na
ispucalim terenima za košarku. Bili su goli do pasa. Ramena su im se
blistala od znoja. Još je bilo prevruće za igranje napolju. Moris je
pretpostavio da je to razlog njihove malobrojnosti.
Razvezao je Tinine ruke. Ispustila je tihi jecaj olakšanja i počela da
trlja zglobove, ispresecane dubokim brazdama.
„Prošetaćemo ivicom drveća”, rekao je. „Dečaci će moći da nas dobro
vide samo jednom, kad se približimo zgradi i izađemo iz senke. Ako ti se
jave ili ako je među njima neko koga poznaješ mahni mu, nasmeši se i
nastavi dalje. Da li si me razumela?”
„J-jesam.”
„Ako vrisneš ili vikneš u pomoć, prostreliću ti glavu. Da li si to
razumela?”
„Jesam. Da li si upucao moju majku? Jesi, zar ne?”
 „Naravno da nisam, samo sam ispalio metak u tavanicu da bih je
smirio. Dobro je, baš kao što ćeš i ti biti, ako me budeš slušala. Mrdaj se.”
Hodali su u senci drveća. Nepokošena trava zapinjala je o Morisove
pantalone i Tinine farmerke. Dečaci su bili potpuno zaokupljeni igrom.
Nisu gledali okolo. Tinina jarkožuta bluza isticala bi se u zelenilu kao
znak upozorenja, da su to učinili.
Moris ju je proveo pored subarua starog drugara, kad su stigli do
zadnjeg dela Doma. Nije skidao pogled s dečaka, dok je to činio. Vezao joj
je ruke iza leđa, kad je zdanje od cigle zaklonilo dvojac od terena za
košarku. Nije hteo da rizikuje u blizini Ulice breza. U toj ulici ima mnogo
domova.
Video je da Tina duboko uvlači vazduh u sebe. Zgrabio je za rame. „Ne
viči, curice. Otvori usta, pa ću te odrati od batina.”
„Nemoj da me tučeš, molim te”, prošaptala je. „Učiniću sve što hoćeš.”
Moris je zadovoljno klimnuo. To je bio veoma mudar odgovor.
„Vidiš li onaj podrumski prozor? Onaj koji je otvoren? Lezi, okreni se
na stomak i provuci kroz njega.”
Tina se žmirkajući zagledala u senke. Zatim je okrenula krvavo,
podnadulo lice ka njemu. „Previsoko je! Pašću!”
Ljutiti Moris šutnuo ju je u rame. Kriknula je. Nagnuo se i prislonio
cev automatika uz njenu slepoočnicu.
„Rekla si da ćeš učiniti sve što hoću. Rekao sam ti šta hoću. Prosviraću
ti sićušni mozak, ako smesta ne prođeš kroz prozor.”
Zapitao se da li misli ozbiljno. Mislio je. I devojčice su samo sranje.
Tina se plačući uvukla kroz prozor. Oklevala je, s polovinom tela
napolju i unutra. Molećivo je pogledala Morisa. Zabacio je nogu, da bi joj
dao do znanja da će joj pomoći da siđe udarcem u lice. Pustila se i
kriknula, uprkos Morisovoj izričitoj zabrani.
„Moj članak! Mislim da sam ga slomila!”
Morisu se živo jebalo za njen članak. Brzo se obazreo oko sebe da bi
bio siguran da ga niko ne posmatra. Zatim je kliznuo kroz prozor i u
podrum Doma u Ulici breza. Dočekao se na kutiju koju je koristio kao
stepenik. Kradljivčeva sestra sigurno se nespretno dočekala na njemu i
pala na pod. Stopalo joj je bilo u neprirodnom položaju. Nadimalo se. Za
Morisa Belamija i to je bilo samo sranje.
 47

Gospodin Hodžiz imao je hiljadu pitanja, ali Pit nije imao vremena da
odgovora na njih. Prekinuo je vezu i zašprintao Ulicom sikamora, ka
svom domu. Procenio je da bi uzimanje Tininih kolica predugo trajalo.
Pronaći će drugi način za transport beležnica, kad stigne do Doma. Ali mu
je ključ bio neophodan.
Utrčao je u očevu kancelarijicu da bi ga zgrabio s table. Ukopao se u
mestu. Majka je ležala na podu, pored stola. Crne oči blistale su joj s
krvave maske. Krvi je bilo i na tatinom otvorenom laptopu, na prednjoj
strani haljine, stolici i prozoru iza nje. Kompjuter je emitovao muziku.
Prepoznao je, iako je bio krajnje potresen. Igrala je pasijans. Nikog nije
dirala, samo je igrala pasijans i čekala da se njeno dete vrati kući. „Mama?
Pritrčao joj je, plačući.
„Boli me glava”, rekla je. „Pogledaj mi glavu.”
Nagnuo se preko nje. Nežno je razgrnuo okrvavljene uvojke. Video je
brazdu koja se pružala od slepoočnice do potiljka. Na polovini brazde
naziralo se nešto sivobelo. To je njena lobanja, pomislio je. To ne valja, ali
nije mozak. Molim ti se bože da nije. Mozgovi su meki, oni cure. To je
samo lobanja.
„Došao je čovek”, prozborila je s najvećim naporom. „On... odveo...
Tinu. Čula sam njen krik. Moraš... o, Isuse Hriste, kako mi zvoni u glavi.”
Pit je oklevao jednu beskrajnu sekundu. Kolebao se između potrebe
da pomogne majci i spase sestru. Kad bi ovo samo bila noćna mora,
pomislio je. Kad bi samo mogao da se probudi.
Prvo mama. Mama je ovde.
Dohvatio je telefon s očevog stola. „Ne govori, majko! Ne govori ništa i
ne pomeraj se.”
Umorno je sklopila oči. „Da li je došao zbog novca? Da li je taj čovek
došao zbog novca kog si pronašao?”
„Ne, došao je zbog onog što je bilo s njim”, reče Pit. Ukucao je tri broja
koja je naučio još u osnovnoj školi.
„Devet-jedan-jedan”, začuo se glas. „Šta je hitno?”
„Moja majka je ustreljena”, reče Pit. „Ulica sikamora broj 23. Pošaljite
ambulantna kola. Obilno krvari.”
„Kako se zove...”
 Pit je prekinuo vezu. „Mama, moram da idem. Moram da spasem
Tinu.”
„Nemoj... da se povrediš.” Zamuckivala je. Nije otvarala oči. S užasom
je video da ima krvi na trepavicama. On je jedini krivac za to. „Ne
dozvoli... da Tina bude... pov...”
Ućutala se, ali je disala. Bože, molim ti se da nastavi da diše.
Uzeo je ključ od ulaznih vrata Doma u Ulici breza, s table u očevoj
kancelariji.
„Oporavićeš se, mama. Hitna pomoć je na putu. Doći će i neki
prijatelji.”
Požurio je ka vratima. Okrenuo se, kad mu je nešto palo na pamet.
„Mama?”
„Sšt...”
„Da li tata još puši?”
Rekla je, ne otvarajući oči: „Misli... da... ne znam.”
Grozničavo je preturao po fiokama očevog radnog stola. Morao je da
ode pre nego što Hodžiz stigne i pokuša da ga spreči u njegovom naumu.
Za svaki slučaj, pomislio je.
Za svaki slučaj.

48

Pit nije primetio da je zadnja kapija odškrinuta. Pojurio je niz stazu.

Približavao se potoku. Prošao je pored komada žute tkanine, zakačenog
za granu koja je izvirivala na stazu. Stigao je do potoka. Okrenuo se da
pogleda mesto gde je zakopan kovčeg, koji je prouzrokovao toliki užas.
Naglo je zastao, kad je stigao do kamenja u vodi. Raširio je oči. Noge
su počele da se preobražavaju u gumu i otkazuju poslušnost. Tresnuo je
na zadnjicu. Posmatrao je zapenušalu plitku vodu koju je toliko puta
pregazio, često sa sestricom, koja je blebetala o onom što je u tom
trenutku zanimalo: gospođi Bizli, Sunđer Bobu, njenoj prijateljici Elen,
omiljenoj kutiji za užinu.
Omiljenoj odeći.
Na primer, drečavožutoj bluzi sa širokim rukavima. Mama joj je
govorila da ne bi trebalo da je često nosi, zato što mora na hemijsko. Da li
ju je nosila jutros, kad je otišla u školu? Činilo mu se da je odonda prošlo
čitavo stoleće, ali je mislio...
Mislio je da jeste.
Vodim je na sigurno mesto, rekao je Crvena Usna. Mesto na kom se
možemo sastati, kad nabaviš beležnice.
Da li je moguće?
Naravno da jeste. Crvena Usna je provodio dosta vremena u Domu,
ako je odrastao u Pitovoj kući. Svi klinci iz komšiluka provodili su vreme
u njemu. Sigurno je znao za stazu, zato što je kovčeg zakopan manje od
osam metara od mesta na kom je pregazio potok.
Ali nije znao za beležnice, pomislio je Pit. Ne još.
Izuzev ako nije doznao za njih, posle poslednjeg poziva. Ako je to
tačno, već bi ih uzeo. Otišao bi. Bilo bi dobro da ode, ako bi ostavio Tinu u
životu. I zašto da ne bi? Zašto bi je ubio, kad se jednom dočepa onog što
žarko želi?
Iz osvete, hladno je razmišljao Pit. Da bi mi se osvetio. Ja sam lopov
koji je odneo beležnice. Ja sam ga udario bocom i pobegao iz knjižare.
Zbog toga zaslužujem da budem kažnjen.
Ustao je. Zateturao se pod talasom vrtoglavice koja je protutnjala
kroz njega. Pregazio je potok, kad je talas prošao. Na drugoj obali dao se
u trk.

49

Ulazna vrata na kući u Ulici sikamora broj 23 behu otvorena. Hodžiz je

izašao iz mercedesa pre nego što je Džerom zaustavio vozilo. Utrčao je u
kuću s jednom rukom u džepu. Stiskao je nežni razbijač. Čuo je slabašnu
muziku koju je dobro poznavao iz brojnih sati provedenih u igranju
elektronskog pasijansa.
Pošao je u pravcu zvuka i pronašao ženu koja je sedela pored stola u
alkovu korišćenom kao kancelarija. Jedna strana njenog lica bila je
naduvena i natopljena krvlju. Pogledala ga je, pokušavajući da se
usredsredi.
 „Pit”, rekla je, a zatim: „Odveo je Tinu.”
Hodžiz je kleknuo i pažljivo razgrnuo kosu povređene žene. Ono što je
video bilo je loše, ali ni izbliza kako je moglo biti. Ova žena dobila je na
najvažnijoj lutriji. Metak je izdubio brazdu dugu petnaest centimetara na
njenom skalpu. Na jednom mestu je ogolila lobanju, ali je nije ubio.
Izgubila je mnogo krvi i pretrpela težak šok i potres mozga. Moris Belami
je za sobom ostavljao trag nasilja. Hodžiz je još bio na pogrešnom kraju
te staze.
„Holi! Pozovi hitnu pomoć.”
„Pit... je to učinio”, reče Linda. Čuli su sirenu, kao prizvanu njenim
slabašnim glasom. Dopirala je iz daleka, ali se brzo približavala. „Pre... no
što je otišao.”
„Gospođo Sobers, da li je Pit odveo Tinu? Da li to hoćete da kažete?”
„Ne. On. Čovek.”
„Da li je imao crvene usne, gospođo Sobers?”, pitala je Holi. „Da li je
čovek koji je odveo Tinu imao crvene usne?”
„Irske... usne”, rekla je. „Ali nije... crvenokos. Sed. Bio je star. Da li ću
umreti?”
„Nećete”, reče Hodžiz. „Pomoć je na putu. Ali moraćete da nam
pomognete. Znate li gde je otišao Piter?”
„Napolje... pozadi. Kroz kapiju. Videla ga.”
Džerom je pogledao napolje i video odškrinutu kapiju. „Šta je tamo
pozadi?”
„Staza”, umorno je prozborila. „Deca su je koristila... da bi išla u Dom.
Pre nego što je zatvoren. Odneo je., mislim da je odneo ključ.”
„Pit ga je odneo?”
„Da...” Pogled mu se zaustavio na tabli s mnogo ključeva. Jedna kukica
je bila prazna. Na lepljivoj traci ispod nje je pisalo DOM U UL. BREZA.
Hodžiz je odlučno progovorio. „Džerome, ti ćeš sa mnom. Holi, ti ćeš
ostati s gospođom Sobers. Stavi joj vlažnu krpu na glavu.” Udahnuo je.
„Pre nego što to uradiš, pozovi policiju. Potraži mog starog partnera,
Hantlija.” Očekivao je otpor, ali je Holi samo klimnula i podigla telefon.
„Poneo je i očev upaljač”, rekla je Linda. Zvučala je za nijansu
razgovetnije i prisutnije. „Ne znam zašto je to uradio. I konzervu
ronsona.”
Džerom je upitno pogledao Hodžiza, koji je rekao: „To je gorivo za
upaljače.”
 50

Pit se držao senki drveća, baš kao Moris i Tina, samo što su dečaci koji su
igrali košarku, otišli na ručak. Dvorište je ostalo pusto izuzev nekoliko
vrana koje su kljucale prosuti čips. Ugledao je omanji automobil, pored
platforme za utovar. Bio je skriven. Tablice su odagnale svaku sumnju.
Crvena Usna je tu. Nije mogao da uvede Tinu u zgradu na ulazna vrata. Ta
vrata gledala su na ulicu, koja je u ovo doba dana bila prilično prometna.
Otmičar nije imao ključ.
Prošao je pored automobila. Na uglu zgrade spustio se na kolena i
osvrnuo oko sebe. Jedan prozor na podrumu bio je otvoren, a trava i
korov ispred njega izgaženi. Čuo je muški glas. Dole su, baš kao i
beležnice. Postavlja se samo jedno pitanje, da li ih je Crvena Usna
pronašao.
Pit se povukao i naslonio na suncem zagrejanu ciglu. Razmišljao je o
sledećem potezu. Napregni mozak, govorio je sebi. Uvukao si Tinu u ovo,
moraš da je izvučeš, stoga razmišljaj, proklet bio!
Samo što nije mogao. Um mu je bio prepun galame.
Večito nadrndani Džon Rotstajn u jednom od malobrojnih intervjua
izrazio je odvratnost prema „odakle potiču vaše ideje” pitanju. Otkrio je
da neke ideje jednostavno stižu niotkuda. Iskrsavaju bez zagađujućeg
uticaja autorovog intelekta. Izgleda da je ideja koja je pala na pamet Pitu,
takođe došla niotkuda. Bila je strašna i strašno privlačna. Neće uspeti ako
je Crvena Usna otkrio beležnice. U tom slučaju, ništa neće uspeti.
Ustao je i počeo da kruži oko velike kocke od cigle. Ponovo je prošao
pored zelenog automobila s izdajničkim tablicama. Zastao je ispred
desnog ugla napuštenog Doma. Posmatrao je živi saobraćaj u Ulici breza.
Imao je osećaj da kroz prozor posmatra drugi svet, u kom je sve
normalno. Na brzinu je pogledao s čim raspolaže: mobilni telefon,
upaljač, konzerva tečnosti za upaljače. Bila je u donjoj boci radnog stola,
pored očevog zipa. Prodrmao ju je i procenio da je polupuna. To će biti
više nego dovoljno.
Zašao je za ugao. Sad je išao paralelno s Ulicom breza. Pokušavao je
da hoda normalnom brzinom. Nadao se da ga niko - na primer stari
trener, gospodin Evans - neće zaustaviti.
Niko ga nije zaustavio. Ovog puta znao je koji od dva ključa otvara
ulazna vrata. Lako se okrenuo u bravi. Polako je otvorio vrata i ušao u
predvorje. Zatvorio je vrata za sobom. Unutra je vazduh bio ustajao i
brutalno topao. Zbog Tine se nadao da je u podrumu svežije. Koliko li je
uplašena, pomislio je.
Ako je još živa i išta oseća, došapnuo mu je zli glas. Crvena Usna
možda stoji iznad njenog leša i razgovara sam sa sobom. Lud je, a luđaci
to rade.
Stepenice levo od Pita vodile su na sprat koji se sastojao od velike
prostorije, koja se pružala čitavom dužinom zgrade. Zvanično se zvala
Zajednička soba Nort Sajda, ali su joj deca nadenula drugo ime, kog se
Crvena Usna verovatno seća.
Seo je na stepenice, da bi skinuo cipele (niko nije smeo da čuje eho
njegovih koraka). Ponovo je pomislio: Uvalio sam je u ovo, na meni je da
je izvučem. Niko drugi neće to učiniti.
Pozvao je sestrin mobilni. Čuo je Tinin Snou patrol nasnimljeni signal
ispod sebe, prigušen, ali prepoznatljiv.
Crvena Usna odmah je odgovorio. „Zdravo, Pitere.” Zvučao je
pribranije. Kao neko ko se dobro kontroliše. Pit nije mogao da razluči da
li je to dobro ili loše za njegov plan. „Imaš li beležnice?”
„Da. Da li je moja sestra dobro?”
„Dobro je. Gde si?”
„To je prilično smešno”, reče Pit... i, kad razmislim o tome, uistinu
jeste. „Kladim se da bi se Džimiju Goldu prilično svidelo.”
„Nisam raspoložen za zagonetni humor. Predlažem da obavimo posao
i da se zauvek rastanemo. Hoćemo li? Gde si?”
„Sećaš li se Subotnje revije filmova?”
„O čemu...”
Crvena Usna se naglo ućutao. Razmišljao je.
„Da li govoriš o Zajedničkoj sobi, u kojoj su prikazivali sve one
banalne...” Ponovo se ućutao, kad je shvatio. „Ovde si?”
„Jesam. A ti si u podrumu. Video sam automobil iza zgrade. „Sve
vreme si bio tridesetak metara od beležnica.” I bliže od toga, pomislio je
Piter. „Dođi da ih uzmeš.”
Okončao je poziv pre nego što je Crvena Usna mogao da nametne
uslove koji bi mu više odgovarali. Jurnuo je ka kuhinji na vrhovima
prstiju, sa cipelama u rukama. Morao je da nestane pre nego što se
Crvena Usna uspne uz podrumske stepenice. Ova priča mogla bi imati
srećan kraj, ako uspe u tome. U protivnom će poginuti, zajedno sa
sestrom.
Čuo je Tinin bolni krik iz podruma. Bio je glasniji od zvonjave
mobilnog telefona - mnogo glasniji.
Još je živa, pomislio je Pit i odmah zatim: Kopilan ju je povredio. Samo
što to nije bila istina.
Ja sam je povredio. Krivica je isključivo moja. Moja, moja, moja.

51

Moris je sedeo na kutiji s natpisom KUHINJSKE POTREPŠTINE. Isprva je

samo gledao u Tinin telefon. Ostalo je samo jedno pitanje. Samo jedno
pitanje zahtevalo je odgovor. Da li dečak govori istinu ili laže?
Smatrao je da govori istinu. Naposletku, oboje su odrasli u Ulici
sikamora. Gledali su subotnju reviju filmova u Domu. Sedeli su na
stolicama na sklapanje i jeli kokice koje su prodavali lokalni izviđači.
Logično je pomisliti da bi obojica izabrali napuštenu zgradu u komšiluku,
kao mesto za skrivanje, neku koja je blizu doma u kom su živeli i
zakopanom sanduku. Poslednje sumnje otklonila je tabla ispred zgrade s
natpisom koji je pročitao na prvom izviđanju: POZOVITE NEKRETNINE
TOMASA SOBERSA. Ako je Piterov otac agent za prodaju nekretnina,
dečak je mogao lako doći do ključa.
Uhvatio je Tinu za ruku. Povukao ju je preko podruma do peći,
ogromnog i prašnjavog relikta u uglu. Ispustila je još jedan izluđujući
urlik kad je pokušala da se nasloni na naduti članak. Popustio je pod
njom. Ponovo ju je ošamario.
„Umukni”, rekao je. „Nemoj da budeš plačljiva kučka.”
Nije bilo dovoljno kompjuterskog kabla da bi bio siguran da se neće
osloboditi. Video je žicom pokrivenu sijalicu na zidu, s nekoliko metara
narandžastog, električnog kabla. Svetlost mu nije bila potrebna, ali je
kabl bio božji dar. Mislio je da ne može biti ljući na lopova, ali se prevario.
Kladim se da bi se Džimiju Goldu prilično svidelo, rekao je lopov. Kakvo
pravo ima da se poziva na Rotstajnov opus? Rotstajnov opus je njegov.
„Okreni se.”
Tina nije dovoljno brzo poslušala Morisa, još ljutog na njenog brata.
Uhvatio ju je za ramena i okrenuo. Ovog puta nije plakala, ali joj se jecaj
oteo kroz čvrsto stisnute usne. Voljena žuta bluza isprljala se u prljavom
podrumu.
Vezao je narandžasti električni kabl za kompjuterski, svezan oko
njenih zglobova. Zatim je bacio žicom zaštićenu sijalicu preko cevi kotla
za grejanje. Zategao je kabl, podigavši joj ruke gotovo do lopatica. Novi
jecaj oteo se iz njenih usta.
Vezao je novi kabl duplim čvorom, misleći: Bile su ovde od početka, a
on misli da je to smešno! Ako hoće smešno, dobiće više nego što je
spreman da podnese. Umreće od smeha.
Sagnuo se s rukama na kolenima, da bi se našao oči u oči s
kradljivčevom sestrom. „Idem na sprat da uzmem ono što mi pripada,
devojčice. Idem da ubijem tvog pokvarenog i podmuklog brata. Zatim ću
se vratiti ovamo da ubijem tebe.” Poljubio ju je u vrh nosa. „Tvoj život je
gotov. Razmišljaj o tome u mom odsustvu.”
Potrčao je ka stepenicama.

52

Pit je bio u ostavi. Vrata su bila malčice odškrinuta, dovoljno da vidi kako
Crvena Usna žurno prolazi kraj njih s crno-crvenim pištoljčetom u jednoj
i Tininim telefonom u drugoj ruci. Osluškivao je odjek njegovih koraka
dok je prelazio prazne prostorije u prizemlju. Pojurio je ka podrumskim
stepenicama čim je čuo da se ubica penje ka nekadašnjoj Subotnjoj reviji
filmova. Usput je odbacio cipele. Hteo je da ima slobodne ruke i da
Crvena Usna zna gde je krenuo. To bi ga moglo usporiti.
Tinine oči raširile su se kad ga je videla.
Prišao joj je i pogledao mrežu čvorova - beli i narandžasti kabl - koji
su joj vezivali ruke na leđima i za kotao. Čvorovi su bili čvrsto zategnuti.
Pogledao ih je s očajanjem. Razlabavio je jedan narandžasti čvor> tako da
su joj se ruke malo spustile, a pritisak na ramenima oslabio. Mobilni je
zazvonio, kad je počeo da radi na drugom čvoru. Vuk nije našao ništa na
spratu. Pozvao ga je. Nije odgovorio, već je požurio do kutije ispod
prozora, do one na kojoj je bio natpis markerom KUHINJSKE
POTREPŠTINE. Video je otiske stopala na njoj. Znao je kome pripadaju.
„Šta to radiš?”, rekla je Tina. „Odveži me!”
Oslobađanje od kablova bilo je samo deo problema. Izvlačenje iz
podruma bilo je ostatak. Sumnjao je da će stići da uradi i jedno i drugo,
pre nego što se Crvena Usna vrati. Video je sestrin naduti članak, koji više
nije ličio na sebe.
Crvena Usna više se nije baktao Tininim telefonom. Povikao je sa
sprata. Vrisnuo je sa sprata. „Gde si, jebeni kurvin sine?”
Dva prasenceta u podrumu i veliki zli vuk na spratu, pomislio je Pit.
Nemamo ni kuću od slame, da i ne govorimo o onoj od cigle.
Odneo je kutiju koju je Crvena Usna koristio kao stepenik do sredine
sobe. Otvorio ju je dok su koraci odjekivali u kuhinji iznad njih. Bili su
toliko teški da se stara izolaciona traka obešena između greda blago
ljuljala. Tinino lice bilo je maska užasa. Pit je prevrnuo kutiju iz koje se
prosula gomila skupih beležnica.
„Pite! Šta to radiš? On dolazi!”
Misliš da mi to nije poznato, pomislio je Pit i otvorio drugu kutiju.
Koraci iznad njih su se zaustavili, kad su se beležnice pohranjene u njoj
pridružile onima na podu. Video je cipele. Crvena Usna otvorio je
podrumska vrata. Bio je oprezan. Nije želeo da srlja.
„Pitere? Da li si došao sestri u posetu?”
„Jesam”, odgovorio je Piter. „Posetio sam je s pištoljem u ruci.”
„Znaš šta?”, reče vuk. „Ne verujem ti.”
Pit je otvorio poklopac konzerve s tečnošću za upaljače. Izvrnuo ju je
preko beležnica. Natapao je neurednu gomilu priča, pesama i gnevnih,
polupijanih brbljarija koje su se često završavale usred rečenice. Tu su
bila i dva romana koja su dovršavala priču o sjebanom Amerikancu po
imenu Džimi Gold, koji se teturao kroz šezdesete tragajući za nekom
vrstom iskupljenja. Tragao je - da se poslužim njegovim rečima - za
nekim sranjem koje nije samo sranje. Uzeo je upaljač. Kliznuo mu je kroz
prste. Bože, video je čovekovu senku tamo gore, kao i senku pištolja.
Tinine užasnute oči bile su veličine tacnica. Stajala je svezanih ruku s
okrvavljenim nosom i usnama. Kopilan ju je tukao, pomislio je Pit. Zašto
je to radio? Ona je samo devojčica.
 Znao je odgovor. Sestrica je bila poluprihvatljiva zamena za onog kog
je Crvena Usna zaista hteo da tuče.
„Bolje bi ti bilo da veruješ”, reče Piter. „To je četrdesetpetica, mnogo
veća od tvog oružja. Bila je u očevom radnom stolu. Odlazi. To bi bio
pametan potez.”
Molim ti se, bože, molim ti se.
Pitov glas pokolebao se na poslednjoj reći, povisio se i zadrhtao.
Zazvučao je kao trinaestogodišnjak koji je pronašao beležnice. Crvena
Usna je to čuo. Nasmejao se i krenuo niz stepenice. Pit je podigao upaljač.
Ovog puta ga je čvrsto držao. Otvorio je poklopac, kad je ugledao Crvenu
Usnu. Kresnuo je kremen. Palo mu je na pamet da nije proverio da li u
upaljaču ima goriva. Taj previd bi njega i sestru mogao koštati života u
narednih deset sekundi. Iskra je porodila robusni žuti plamen.
Držao je upaljač na tridesetak centimetara od gomile beležnica. „Imaš
pravo”, rekao je. „Nemam pištolj. Ali našao sam ovo u radnom stolu.”

53

Hodžiz i Džerom trčali su preko bejzbol igrališta. Džerom je isprednjačio,

ali Hodžiz nije mnogo zaostajao za njim. Mladić se zaustavio na ivici
zapuštenog terena za košarku i pokazao na zeleni subaru parkiran pored
platforme za utovar. Hodžiz je pročitao natpis na tablicama - Books4U21 -
i klimnuo.
Tek što su krenuli, kad su čuli gnevni krik iz zgrade: „Gde si, jebeni
kurvin sine?
Belami je vrištao. Jebeni kurvin sin nesumnjivo je Piter Sobers. Dečak
je ušao u zgradu pomoću očevog ključa, što znači da su ulazna vrata
otvorena. Hodžiz je pokazao na sebe, pa na Dom. Džerom je klimnuo, ali
je progovorio tihim glasom: „Nemaš pištolj.”
„To je istina, ali imam čisto srce i snagu desetorice.”
„Ha?”
„Ostani ovde, Džerome. Ozbiljno ti kažem.”
„Da li si siguran?”
„Jesam. Da nekim slučajem nemaš nož kod sebe? Makar perorez?”
 „Nemam. Izvini.”
„Nije važno. Potraži neku bocu. Sigurno ćeš ih naći. Klinci verovatno
dolaze ovamo da cugaju pivo kad se smrkne. Razbij je i iseci gume. Nitkov
neće pobeći Holidejevim kolima, ako nešto pođe naopako.”
Džeromovo lice govorilo je da ne mari mnogo za moguće implikacije
ovog naređenja. Uhvatio je Hodžiza za ruku. „Bez kamikaza juriša, Bih, da
li si me čuo? Zato što nemaš zbog čega da se iskupljuješ.”
„Znam.”
Istina je da nije znao. Pre četiri godine žena koju je voleo poginula je u
njemu namenjenoj eksploziji. Odonda nije prošao nijedan dan da nije
pomislio na Džejni i nijedna noć da nije legao u krevet misleći: Da sam
samo bio malčice brži, malčice pametniji.
Ni ovog puta nije bio dovoljno brz ili pametan. Priča o tome da su se
stvari odvijale preterano brzo neće izbaviti decu iz potencijalno
smrtonosne opasnosti u kojoj su se našla. Znao je samo jedno, a to je da
ni Tina ni njen brat ne mogu umreti dok je on na straži. Učiniće sve što je
potrebno da bi sprečio da se to desi.
Potapšao je Džeroma po licu. „Veruj mi, momče. Odigraću svoju ulogu.
Ti se samo pobrini za one gume. Mogao bi da iščupaš neki kabl za
paljenje, kad se budeš muvao oko tih kola.”
Hodžiz je krenuo. Okrenuo se kad je stigao do ugla zgrade. Džerom ga
je nezadovoljno posmatrao. Ovog puta ga je poslušao. Što je dobro.
Belami će možda ubiti Pitera i Tinu, ali ne sme i Džeroma.
Zašao je za ugao i potrčao ka ulazu u zgradu.
I ova vrata, poput onih na kući u Ulici sikamora, behu otvorena.

54

Crvena Usna piljio je u hrpu kožnih beležnica s elastičnim pantljikama,

kao hipnotisan. Konačno je podigao pogled na Pita. Podigao je i pištolj.
„Hajde”, reče Pit. „Povuci oroz, pa ćeš videti šta će se dogoditi s
beležnicama kad ispustim upaljač. Dobro sam natopio one na vrhu, ali se
tečnost dosad slila nadole. I stare su. Plamen će ih brzo zahvatiti, a zatim
i ostalo sranje ovde dole.”
 „Znači da smo u meksičkoj pat-poziciji”, reče Crvena Usna. „Jedini
problem s tim, Pitere - govorim iz tvoje perspektive - jeste taj što će moj
pištolj istrajati duže od tvog upaljača. Šta ćeš učiniti kad se ugasi?”
Pokušao je da zvuči pribrano i nadmoćno, ali nije skidao pogled s
prostora između zipa i beležnica. Korice onih na vrhu vlažno su se
blistale, kao koža foke.
„Znaću kad počne da se gasi”, reče Pit. „Ispustiću ga, čim plamen
počne da slabi i postane plav umesto žut. A zatim, puf.”
„Nećeš.” Vukova gornja usna se podigla, ogolivši žute zube. Očnjake.
„Zašto da ne? To su samo reći. Samo sranje, u poređenju s mojom
sestrom.”
„Zaista?” Crvena Usna je uperio pištolj u Tinu. „U tom slučaju ugasi
upaljač, ili ću je ubiti pred tvojim očima.”
Pita je srce zabolelo, kad je video pištolj uperen u sestrin trbuh. Nije
zatvorio poklopac zipa. Nagnuo se napred. Polako je spustio upaljač ka
gomili beležnica. „Ovde su još dva romana o Džimiju Goldu. Da li si to
znao?”
„Lažeš.” Crvena Usna je još nišanio Tinu, ali je upravio pogled ka
skupim beležnicama. „Postoji samo jedan roman. Opisuje njegovo
putovanje na zapad.”
„Postoje dva”, ponovio je Pit. „Trkač ide na zapad je dobar, ali je Trkač
diže barjak najbolja stvar koju je ikad napisao. I dug je. Epska priča.
Kakva šteta što ga nikad nećeš pročitati.”
Rumenilo se nezaustavljivo pelo uz Morisove blede obraze. „Kako se
usuđuješ? Kako se usuđuješ da me provociraš? Žrtvovao sam život za te
knjige! Ubijao sam zbog njih!”
„Znam”, reče Pit. „I, pošto si takav obožavalac, predstaviću ti pravu
poslasticu. Džimi u poslednjoj knjizi ponovo sreće Andreu Stoun. Šta
kažeš na to?”
Vuk je raširio oči. „Andreu? Stvarno? Kako? Šta se dogodilo?”
Morisova pitanja pod ovim okolnostima zvučala su više nego bizarno,
ali su bila postavljena nesumnjivo iskreno. Pit je shvatio da je izmišljena
Andrea, Džimijeva prva ljubav, za ovog čoveka stvarna, na način na koji
Pitova sestra nikad nije mogla biti. Nijedno ljudsko biće za Crvenu Usnu
nije bilo stvarno kao Džimi Gold, Andrea Stoun, gospodin Miker, Pjer
Reton (takođe znan i kao Kobni Prodavač Automobila) i svi ostali. To je
sigurno bio znak istinskog, dubokog ludila, ali to je značilo da je i Pit lud,
zato što je znao kako se ovaj luđak oseća. Znao je do tančina. Goreo je u
istom uzbuđenju, istoj sladostrasti kad je Džimi ugledao Andreu u
Grantovom parku tokom čikaških nereda 1968. godine. Suze su mu
navrle na oči. Takve suze, shvatio je Pit - da, čak i sad, pogotovo sad, zato
što njihovi životi zavise od nje - otelotvoravaju moć mašte. Zbog nje su
hiljade plakale kad su saznale da je Čarls Dikens umro od moždanog
udara. Zbog nje nepoznata osoba svakog devetnaestog januara, na
rođendan Edgara Alana Poa, godinama ostavlja ružu na piščev grob. Zbog
nje bi Pit mrzeo ovog čoveka čak i da nije nišanio pištoljem njegovu
uzdrhtalu, nemoćnu sestru. Crvena Usna uzela je život velikom piscu i
zašto? Zato što se Rotstajn usudio da sledi lik koji je pošao u pravcu koji
se Crvenoj Usni nije dopadao? Da, to je bilo to. Učinio je to sledeći duboko
uverenje, da je pisanje nekako važnije od pisca.
Pit je lagano i sračunato odmahnuo glavom. „Sve je u beležnicama.
Trkač diže barjak ispunjava njih šesnaest. Možeš da ih pročitaš, ali od
mene nećeš čuti ništa o njima.”
Pit se osmehnuo.
„Bez spojlera.”
„Beležnice su moje, kopilane! Moje!”
„Pretvoriće se u pepeo, ako ne pustiš moju sestru.”
„Piti, ne mogu ni da hodam”, zavapila je Tina.
Pit nije mogao da dozvoli sebi da pogleda u nju. Posmatrao je vuka i
samo vuka. „Kako se zoveš? Mislim da zaslužujem da znam tvoje ime.”
Crvena Usna je slegnuo ramenima, kao da to više nije važno. „Moris
Belami.”
„Baci pištolj, Belami. Šutni ga ispod kotla. Ugasiću upaljač, kad to
učiniš. Odvezaću sestru i otići. Daću ti dovoljno vremena da pobegneš s
beležnicama. Hoću da vratim Tinu kući i obezbedim pomoć mami.”
„Trebalo bi da ti verujem?”, Crvena Usna podrugljivo se osmehnuo.
Pit je spustio upaljač još niže. „Veruj mi, ili gledaj kako beležnice gore.
Odluči se, i to brzo. Ne znam kad je tata poslednji put napunio ovu stvar.”
Pit je nešto zapazio krajičkom oka. Nešto se kretalo na stepenicama.
Nije se usuđivao da pogleda na tu stranu, zato što je znao da će Crvena
Usna isto to učiniti. Još malo pa će biti moj, pomislio je.
Izgledalo je da ima pravo. Crvena Usna polako je spuštao pištolj.
Izgledao je poraženo i starije od svojih godina. Predomislio se i podigao
oružje. Ponovo ga je uperio u Tinu.
 „Neću je ubiti”, govorio je odlučnim tonom generala koji je doneo
sudbonosnu odluku na bojnom polju. „Ne ispočetka. Samo ću je upucati u
nogu. Slušaćeš njene krike. Ako posle toga zapališ beležnice, upucaću je u
drugu nogu, a zatim u stomak. Umreće, ali će imati više nego dovoljno
vremena da te zamrzi, ako već ni...”
Prekinula su ga dva udarca, levo od njega. Pitove cipele pale su na
stepenice. Moris, na ivici živaca, okrenuo se u pravcu zvukova i ispalio
hitac. Pištolj je bio mali, ali je pucanj veoma glasno odjeknuo u
betonskom podrumu. Pit se nekontrolisano trgnuo. Upaljač mu je ispao iz
ruku. Čulo se oštro vamp. Beležnice na vrhu gomile su zaplamtele.
„Ne/”, vrisnuo je Moris. Udaljavao se od Hodžiza, iako je on jurio niz
stepenice tako brzo da je jedva održavao ravnotežu. Hteo je da ubije Pita.
Podigao je pištolj, ali se Tina zaljuljala napred pre nego što je ispalio
hitac. Šutnula ga je otpozadi u nogu. Metak je prošao između Pitovog
vrata i ramena.
Beležnice su, u međuvremenu, gorele živahnih plamenom.
Hodžiz je stigao do Morisa, pre nego što je uspeo da ispali još jedan
hitac. Zgrabio ga je za ruku u kojoj je držao pištolj. Bio je teži i u boljoj
kondiciji od Morisa Belamija, ali je on posedovao snagu luđaka. Zaigrali
su pijani ples po podrumu. Stiskao je Morisov desni zglob, tako da je mali
automatik nišanio u tavanicu. Luđak mu je levicom grebao lice.
Pokušavao je da mu izbije oči.
Piter je optrčao beležnice - koje su plamtele, zahvaljujući tečnosti za
upaljače, koja je natopila stari papir - i dohvatio Morisa otpozadi. On je
okrenuo glavu, ogolio zube i stisnuo vilice. Oči su mu se kolutale u
dupljama.
„Ruka! Uhvati ga za ruku!”, povikao je Hodžiz. Otkotrljali su se ispod
stepenica. Hodžizovo lice bilo je krvavo. S obraza su mu visili komadići
zguljene kože. „Uhvati ga za ruku, pre nego što me odere živog!”
Pit je zgrabio Belamija za levicu. Tina je vrištala iza njih. Hodžiz je dva
puta tresnuo Belamija pesnicom u lice. To su bili teški, razorni udarci.
Dokrajčili su ga. Lice mu se opustilo, a kolena klecnula. Tina je još
vrištala. U podrumu je bivalo sve svetlije.
„Krov, Piti! Zahvata krov!”
Moris je klečao na kolenima, oborene glave. Krv mu je kapala s brade,
usana i slomljenog nosa. Hodžiz ga je uhvatio za desni zglob. Zavrnuo ga
je i slomio. Pištoljčić je pao na pod. Hodžiz je imao trenutak za
razmišljanje pre nego što je kopilan zamahnuo slobodnom rukom.
Pogodio ga je u jajca. Međunožje mu se ispunilo tečnim bolom. Moris mu
se provukao između raširenih nogu. Hodžiz je stenjao, stiskajući bolno
mesto.
„Piti, Piti, tavanica!”
Pit je mislio da Belami ide ka pištolju, ali on nije obraćao pažnju na
oružje. Jurnuo je ka beležnicama. Pretvorile su se u lomaču. Kožni omoti
su se svijali, a stranice tamnele, odašiljući iskre koje su zapalile nekoliko
izolacionih traka. Vatra je počela da se širi iznad njih. S tavanice su
padale plamteće trake. Jedna od njih pala je Tini na glavu. Miris spaljene
kose pridružio se vonju izgorelog papira i izolacionog materijala. S
bolnim krikom stresla ju je sa sebe.
Pit joj je zadihano pritrčao. U trku je šutnuo pištoljčić dublje u
podrum. Ugasio je plamteću kosu i počeo da petlja oko čvorova.
„Ne!”, vrisnuo je Moris, ali ne na Pita. Pao je na kolena ispred
beležnica kao religiozni fanatik ispred plamtećeg oltara. Posegnuo je u
plamenove. Pokušavao je da razgrne gomilu. Novi oblak varnica spiralno
je poleteo uvis. „Ne, ne, ne, ne!”
Hodžiz je želeo da otrči do Pitera i njegove sestre. Pijano posrtanje
bilo je sve za šta je bio sposoban. Bol u međunožju spuštao se niz noge,
obogaljujući mišiće osposobljene po cenu velikih muka. Počeo je da
razvezuje čvor na narandžastom električnom kablu. Ponovo je poželeo
da ima nož, iako bi mu za sečenje ovog kabla bila potreba satara. Zaista je
bio debeo.
Sve više plamtećih izolacionih traka padalo je oko njih. Hodžiz je
štitio devojčicu od njih. Strahovao je da će se njena tanka bluzica zapaliti.
Čvor je konačno popustio, ali se ona divlje bacakala...
„Prestani, Tins”, reče Pit. Znoj mu je liptao niz lice. Temperatura u
podrumu rasla je iz časa u čas. „To su klizni čvorovi. Iznova iz zatežeš.
Prestani da cimaš kabl.”
Morisovi vrisci prerasli su u bolne urlike. Hodžiz nije imao vremena
za njega. Čvor koji je vukao se naglo olabavio. Povukao je Tinu dalje od
kotla. Nije stigao daj oj oslobodi ruke.
Najniže stepenice su gorele. Plamen se širio po onima iznad njih. Taj
put ka izlazu bio im je presečen. Vatra je zahvatila stolove, stolice i kutije
s uskladištenim papirima. I Moris Belami je goreo. Sportski sako i košulja
plamteli su na njemu. Nastavljao je da krči put kroz lomaču, da bi dopro
do neizgorelih beležnica na dnu. Prsti su mu pocrneli. Nastavljao je,
uprkos nepodnošljivom bolu. Hodžiz se setio bajke u kojoj se vuk spustio
niz dimnjak i završio u kazanu vrele vode. Njegova kći, Alison, nije htela
da je sluša. Rekla je da je previše str...
„Bile! Bile! Ovamo!”
Hodžiz je video Džeroma na prozoru. Setio se kako je rekao: Niste mi
ni od kakve koristi. Bilo mu je drago što nije bio u pravu. Džerom je ležao
na stomaku i pružao ruke prema njima.
„Podigni je! Podigni je! Brzo, pre nego što izgorite!”
Uglavnom je Pit odneo Tinu do prozora, između iskri i plamtećih
izolacionih traka. Hodžiz je sklonio jednu koja joj je pala na leđa. Pit je
podigao sestru. Džerom ju je zgrabio ispod ruku i izvadio napolje.
Kompjuterski kabl kojim joj je Moris vezao ruke vukao se za njom.
„A sad ti”, prostenjao je Hodžiz.
Pit je odmahnuo glavom. „Prvo ti.” Pogledao je Džeroma. „Ti vuci, ja
ću da guram.”
„Važi”, reče Džerom. „Podigni ruke, Bili.”
Nije bilo vremena za raspravu. Hodžiz je podigao ruke. Pomislio je da
nosi lisice kad ih je Džerom stisnuo. Podigli su ga. Bio je mnogo teži od
devojčice. Išlo je teško dok se dve ruke nisu posadile na njegove guzove i
gurnule. Krenuo je u susret čistom, čistom vazduhu - vrelom, ali
hladnijem od onog u podrumu. Pao je pored Tine Sobers. Džerom je
posegnuo u podrum. „Hajde, klinac! Pokreni se!”
Pit je podigao ruke. Džerom ga je uhvatio za zglobove. Podrum se
punio dimom. Pit se zakašljao i zamalo ispovraćao, dok se nogama peo
uza zid. Kliznuo je kroz prozor i bacio pogled u podrum.
Crno strašilo klečalo je u njemu. Vatrenim šakama kopalo je po
plamtećim beležnicama. Morisovo lice se topilo. Kreštao je dok je privijao
goruće, trošne ostatke Rotstajnovih rukopisa na izgorele grudi.
„Ne gledaj to, sinko”, reče Hodžiz. Spustio je ruku na njegovo rame.
„Nemoj.”
Ah Pit je hteo da gleda. To mu je bilo neophodno.
Pomislio je: Ja sam mogao goreti u toj vatri.
Pomislio je: Nisam. Zato što znam razliku. Zato što znam šta je važno.
Pomislio je: Molim ti se, bože, ako te ima... da to bude istina.
 55

Pit je dopustio da Džerom odnese Tinu do bejzbol igrališta. Tada je

rekao: „Daj mi je, molim te.”
Džerom je osmotrio bledog dečaka, sa šokiranim izrazom lica,
opekotinom na uvu i nagorelom košuljom. „Da li si siguran?”
„Jesam.”
Tina je pružala ruke. Ćutala je, otkad je izvučena iz plamtećeg
podruma. Zagrlila ga je oko vrata, zarila lice u njegovo rame i zaplakala,
kad ju je zagrlio.
Holi je dotrčala stazom. „Hvala bogu!”, rekla je. „Tu ste! Gde je
Belami?”
„Tamo pozadi, u podrumu”, reče Hodžiz. „Siguran sam da bi voleo da
je mrtav, ako već nije. Imaš li mobilni? Zovi vatrogasce.”
„Da li je majka dobro?”, pitao je Pit.
„Mislim da će biti dobro”, reče Holi. Potegla je telefon s pojasa. „Hitna
pomoć odvešće je do Memorijalne bolnice Kiner. Bolničari kažu da su svi
vitalni pokazatelji dobri.”
„Hvala bogu”, reče Piter. I on je zaplakao. Suze su povlačile svede
pruge po garavim obrazima. „Ubiću se, ako umre. Zato što sam ja krv za
sve.”
„Nisi”, reče Hodžiz.
Pit ga je pogledao, baš kao i Tina, koja ga je još grlila oko vrata.
„Pronašao si beležnice i novac, zar ne?”
„Jesam. Slučajno, u kovčegu zakopanom pored potoka.”
„Svako bi tako postupio da je bio na tvom mestu”, reče Džerom.
„Imam li pravo, Bili?”
„Imaš”, reče Hodžiz. „Čovek radi sve što može za svoju porodicu. Ti si
krenuo za Belamijem kad je oteo Tinu.”
„Voleo bih da nikad nisam pronašao taj kovčeg”, reče Pit. Nije rekao,
niti će ikad reći koliko mu je bilo teško zbog izgubljenih beležnica. To
saznanje peklo ga je kao vatra. Razumeo je Morisova osećanja. I to ga je
peklo kao vatra. „Voleo bih da je ostao zakopan.”
„To su zaludne želje”, reče Hodžiz. „Hajdemo. Moram da nabavim led,
pre nego što mi se previše naduju.”
„Šta ti se naduva?”, pitala je Holi. „Izgledaš dobro.”
 Hodžiz je prebacio ruku preko njenih ramena. Ponekad bi smekšala,
kad bi to učinio. Danas se to nije desilo. Stoga je otišao korak dalje.
Poljubio ju je u obraz. Sumnjičavo se osmehnula.
„Da li te je dokačio tamo gde dečake najviše boli?”
„Jeste. A sad ućuti.”
Hodali su polako, zbog Hodžiza i Pita. Sestra je bivala sve teža, ali nije
hteo da je spusti. Čvrsto je rešio da je nosi sve do kuće.
POSLE
 PIKNIK

Matori, ali maženi i paženi džip se u petak, početkom vikenda za Dan

rada, zaustavio na parkingu iznad Makginis stadiona omladinske lige.
Stao je pored plavog mercedesa koji je zalazio u pozne godine. Džerom
Robinson krenuo je niz travnatu padinu ka stolu za piknik, punom hrane.
Papirna kesa ljuljala mu se u ruci.
„Jo, Holiberi!”
„Koliko puta moram da ti kažem da me tako ne zoveš? Stotinu, hiljadu
puta?” Korila ga je sa osmehom na licu. Zagrlio ju je. Uzvratila mu je
istom merom. Snažno ju je stisnuo i pustio.
„Imamo pileću salatu, salatu od tunjevine i kupus. Donela sam i
sendvič s govedinom. On je za tebe, ako hoćeš. Ostavila sam crveno meso.
Remeti mi dnevne ritmove.”
„Postaraću se da ne padneš u iskušenje.”
Seli su. Holi je nasula mešavinu čaja i soka u papirne čaše. Nazdravili
su kraju leta i počeli da jedu. Pričali su o filmovima i televizijskim
serijama, izbegavajući da pomenu razlog susreta. Opraštali su se, makar
za izvesno vreme.
„Šteta što Bili nije mogao da dođe”, rekao je Džerom, kad mu je Holi
dala komad kolača od čokolade. „Sećaš li se kad smo se okupili na pikniku
posle njegovog izlaska pred sud, da proslavimo sudijinu odluku da ga ne
strpa u zatvor?”
„Savršeno dobro se sećam”, reče Holi. „Hteo si da se voziš
autobusom.”
„Zato što je bus džabaka!” Uskliknuo je Tajron Filgud. „A ja volem sve
što je džabaka, gospojice Holi!”
„Prerastao si to, Džerome.”
Uzdahnuo je. „Izgleda da jesam.”
 „Piter Sobers pozvao je Bila”, reče Holi. „Zato nije došao. Zamolio me
je da ti prenesem najbolje želje i da ti kažem da ćete se videti pre nego
što se vratiš u Kembridž. Obriši nos. Imaš mrlju čokolade na njemu.”
Džerom se odupro nagonu da kaže Najveći sam ljubimac čokolade!
„Da li je Pit dobro?”
„Jeste. Imao je dobre vesti koje je hteo da lično saopšti Bilu. Ne mogu
da dovršim kolač. Hoćeš li ostatak? Možda nećeš da jedeš ono što je meni
ostalo. To mi ne smeta, ali nemam nazeb ili bilo kakav zdravstveni
problem.”
„Oprao bih zube tvojom četkicom”, reče Džerom, „ali sam se nabokao
da sve puca.”
„Bljak”, reče Holi. „Nikad ne bih upotrebila tuđu četkicu.” Pokupila je
papirne čaše i tanjire. Odnela ih je do najbliže korpe za otpatke.
„U koje doba sutra krećeš?”, pitao je Džerom.
„Sunce se rađa u šest i petnaest ujutru. Očekujem da ću najkasnije do
pola osam biti na drumu.”
Odvešće se do Sinsinatija u posetu majci. Sama. Džeromu je bilo teško
da poveruje u to. Bilo mu je drago, ali je i strahovao za nju. Šta ako nešto
pođe naopako, a ona pobenavi?
„Prestani da se brineš”, rekla je, kad se vratila i sela za sto. „Ništa mi
neće faliti. Voziću se auto-putem, za videla. Prognoza kaže da će vreme
biti lepo. Takođe, ponela sam tri najdraža CD-a s muzikom iz filmova: Put
bez povratka, Bekstvo iz Šošenka i Kum II, koja je po mom mišljenju
najbolja. Iako je Tomas Njuman, kad se sve sabere i oduzme, mnogo bolji
od Nina Rote. Muzika Tomasa Njumana tako je tajanstvena.”
„Džon Vilijams, Šindlerova lista”, reče Džerom. „Ništa nije bolje od
toga.”
„Džerome, ne želim da kažem da preterano sereš, ali... tako je.”
Nasmejao se.
„Imam mobilni i ajpod. Oba su napunjena do kraja. Mercedes je
detaljno proveren. Ne razumem čemu tolika frka kad je Sinsinati samo
sedam stotina kilometara daleko.”
„Fino. Ali, pozovi me ako ti zatrebam. Mene ili Bilija.”
„Naravno. Kad polaziš za Kembridž?”
„Sledeće nedelje.”
„Završio si s poslom na dokovima?”
„Odslužio sam svoje. Drago mi je zbog toga. Fizički rad možda godi
telu, ali ne oplemenjuje dušu.”
Holi je još bilo teško da presretne pogled čak i najboljih prijatelja.
Silno se potrudila da pogleda Džeroma u oči. „Pit je dobro, ali da li je Bil
dobro? Reci mi istinu.”
„Ne znam šta misliš.” Džeromu je najedanput bilo teško da je pogleda
u oči.
„Premršav je. Preteruje s vežbanjem i salaticama. Ali ne brinem se
zbog toga.”
„Šta te brine?” Džerom je znao. Nije bio iznenađen što i ona zna, iako
je Bili mislio da je uspeo da to sakrije od nje. Holi je imala svojih načina.
Progovorila je tišim glasom, kao da se boji da će je neko čuti, iako
stotinak metara unaokolo nije bilo nikoga. „Koliko često ga posećuje?”
Džerom nije morao da pita o kome govori. „Ne znam.”
„Više odjedanput mesečno?”
„Mislim da je tako.”
„Jednom nedeljno?”
„Verovatno ređe.” Ko bi ga znao?
„Zašto? On je...” Usne su joj drhtale. „Brejdi Hartsfild je na korak od
biljčice!”
„Ne možeš kriviti sebe zbog toga, Holi. Uopšte ne možeš. Udarila si ga
zato što je hteo da digne u vazduh nekoliko hiljada dece u koncertnoj
dvorani.”
Povukla je ruku kad je pokušao da je dotakne.
„Ne krivim sebe! Učinila bih to opet! Iznova i iznova! Boli me kad
pomislim da je Bili opsednut njime. Znam šta je opsesija. Uveravam te da
to nije prijatan osećaj!”
Prekrstila je ruke na grudima. To je bio stari gest za pružanje utehe
samoj sebi, od kog se gotovo odvikla.
„Ne mislim da se radi o opsesiji”, oprezno će Džerom. „Mislim da
nema veze s prošlošću.”
„Šta bi moglo da bude? Dobro znaš da to čudovište nema budućnosti!”
Bili nije tako siguran, pomislio je Džerom, ali to nikad ne bi rekao. Holi
je mnogo bolje, ali je još rovita. I kako je sama rekla, zna šta je opsesija.
Sem toga nije znao šta Bilijevo zanimanje za Brejdija zaista znači. Imao je
samo osećaj. Predosećanje.
„Pusti to”, rekao je. Ovog puta nije povukla ruku, kad je posegnuo za
njom. Pogledao je na sat. „Moram da krenem. Obećao sam da ću otići po
Barbaru i Tinu na veštačkom klizalištu.”
„Tina je zaljubljena u tebe”, rekla je Holi ravnim glasom, dok su se peli
uzbrdo do automobila.
„Proći će je, ako jeste”, rekao je. „Vraćam se na istok. Uskoro će se
neki zgodan momak pojaviti u njenom životu. Napisaće njegovo ime na
koricama knjige.”
„Valjda”, reče Holi. „Tako to obično biva, zar ne? Ne želim da joj se
podsmevaš. Rastužiće se, ako pomisli da si se loše poneo prema njoj.”
„Neću”, reče Džerom.
Stigli su da automobila. Holi je još jednom nagnala sebe da ga pogleda
u lice. „Nisam zaljubljena u tebe, ne kao ona, ali te mnogo volim. Čuvaj se,
Džerome. Neki studenti rade budalaste stvari. Budi pametniji od njih.”
Ovog puta ona je njega zagrlila.
„Hej, zamalo da zaboravim”, reče Džerom. Imam mali poklon za tebe.
To je majica, iako mislim da je nećeš nositi, dok si u poseti kod mame.”
Dao joj je kesu. Izvadila je jarkocrvenu majicu. Raširila ju je. Na
prednjem delu bio je slogan ispisan crnim slovima:

SRANJE JE SAMO SRANJE

Džimi Gold

„Prodaju ih u knjižari Gradskog koledža. Kupio sam XL za slučaj da

poželiš da je koristiš kao spavaćicu.” Proučavao je njeno lice, dok je
razmišljala o rečima na majici. „Možeš da je zameniš za nešto drugo, ako
ti se ne dopada.”
„Mnogo mi se sviđa”, rekla je. Počastila ga je širokim osmehom koji je
Hodžiz toliko voleo, koji ju je činio lepom. „Nosiću je u poseti majci, pa
nek pukne od muke.”
Nasmejala se, kad je videla koliko je Džerom iznenađen njenom
opaskom.
„Zar nikad nisi poželeo da nateraš majku da pukne od muke?”
„Pokatkad. Holi... i ja tebe volim. To ti je poznato, zar ne?”
„Jeste”, rekla je i prigrlila majicu. „I drago mi je. To sranje nije samo
sranje.”
 KOVČEG

Hodžiz se šetao stazom po zapuštenom placu. Krenuo je od Ulice breza.

Naišao je na Pita. Sedeo je na obali potoka, s kolenima pribijenim uz
grudi. Kržljavo drvo nadnosilo se nad vodom, nedaleko od njega. Potok je
gotovo usahnuo posle dugog toplog leta. Rupa u kojoj je kovčeg bio
zakopan ponovo je bila iskopana. Kovčeg je bio na obali. Izgledao je staro,
propalo i prilično zlokobno, kao putnik kroz vreme iz doba kad je disko
još bio u punom naletu. U blizini je bio fotografski tronožac i dve torbe
kakve nose profesionalni fotografi na terenu.
„Čuveni kovčeg”, reče Hodžiz, kad je seo pored Pita.
Dečak je klimnuo. „Da. To je čuveni kovčeg. Fotograf i njegov
pomoćnik otišli su na ručak. Mislim da će se prilično brzo vratiti. Nisu
oduševljeni lokalnom gastronomskom ponudom. Tipovi su iz Njujorka.”
Slegnuo je ramenima, kao da to sve objašnjava. „Isprva je tražio da
sednem na njega, s bradom na dlanu. Znaš, kao čuvena statua. Na jedvite
nade odgovorio sam ga od toga.”
„Fotografska seansa je za lokalne novine?”
Pit je odmahnuo glavom. Na licu mu se pojavio zametak osmeha. „To
su moje dobre vesti, gospodine Hodžize. Tipovi su iz Njujorkera. Hoće
članak o onom što se dogodilo. I to ne mali. Smestiće ga na mesto koje
zovu ’bunar’, što će reći posred časopisa. Članak će biti veoma dug,
možda najduži koji su ikad objavili.”
„To je sjajno!”
„Biće ako ne zajebem stvar.”
Hodžiz ga je iznenađeno pogledao. „Čekaj. Ti ćeš ga napisati?”
„Tako je. Isprva su hteli da pošalju neko od svojih novinara - Džordža
Pekera, on je zaista dobar - da me intervujuiše i da napiše priču. Jako im
je stalo do nje, pošto je Džon Rotstajn bio jedna od njihovih zvezda,
nekad davno u doba Džona Apdajka, Širli Džekson... znate na koga
mislim.”
Hodžiz je klimnuo, iako nije znao.
„Rotstajn je bio zadužen isprva za tinejdžerski, a zatim srednjoklasni
bunt. Neka vrsta Džona Čivera.22 Sad ga čitam. Znate li njegovu priču
’Plivač’?”
Hodžiz je odmahnuo glavom.
„Trebalo bi da je pročitate. Čudesna je. Bilo kako bilo, hoće priču o
beležnicama. Čitavu stvar, od početka do kraja. Odlučili su se na to nakon
što su tri ili četiri analitičara rukopisa proučili foto-kopije koje sam
načinio i odlomke.”
Hodžiz je znao za odlomke. U požarom opustošenom podrumu ostalo
ih je dovoljno da potvrde Pitove tvrdnje da su izgubljene beležnice zaista
sadržale Rotstajnove rukopise. Policija je krenula tragom Morisa
Belamija. Ono što je otkriveno dodatno je potkrepilo Pitovu priču, u koju
Hodžiz nije nimalo sumnjao.
„Odbio si Pekera.”
„Odbio sam bilo koga. Niko osim mene neće napisati tu priču. Ne
samo zato što sam bio tamo već zato što je čitanje Džona Rotstajna
promenilo moj...”
Ućutao se i odmahnuo glavom.
„Ne. Hteo sam da kažem da je njegov opus promenio moj život, ali to
ne bi bila istina. Mislim da tinejdžer za početak i nema neki život. Prošlog
meseca napunio sam osamnaestu. Hteo sam da kažem da je čitanje
njegovog rada promenilo moje srce.”
Hodžiz se osmehnuo. „To sam ukapirao.”
„Urednik zadužen za priču rekao mi je da sam premlad, što je bolje no
da mi je rekao da nemam talenta, zar ne? Stoga sam mu poslao nešto
pisanog materijala. To je pomoglo. Tvrdo sam nastupio. Nije mi bilo
naročito teško. Pregovaranje s facom iz velikog njujorškog časopisa i nije
tako velika stvar u poređenju s natezanjem s Belamijem. To je bilo
pregovaranje.”
Pit je slegnuo ramenima.
„Imaće slobodu da po volji postupaju s mojim materijalom. Proces mi
je poznat. Dovoljno sam čitao o njemu. To mi ne smeta. Moje ime mora
biti ispod te priče, ako misle da je objave.”
„Zauzeo si nepopustljiv stav, Pite.”
 Zurio je u kovčeg. Na trenutak je izgledao znatno starije od osamnaest
godina. „Svet je nepopustljiv. Shvatio sam to nakon što je moj tata
pregažen pred Gradskim centrom.”
Hodžiz je ćutao, pošto je procenio da je to najbolje.
„Znaš li do čega je ekipi iz Njujorkera najviše stalo?”
Hodžiz nije zalud proveo četiri decenije na detektivskom poslu.
„Pretpostavljam da im je najviše stalo do kratkog prikaza izgubljenih
romana. Zanima ih sudbina Džimija Golda, njegove sestre i svih njegovih
prijatelja. Ko je kome šta učinio, kako, kada i kako se sve završilo.”
„Tako je. I niko izuzev mene to ne zna. Što me dovodi do izvinjenja.”
Zagledao se u Hodžiza s najdubljom iskrenošću.
„Pite, nikakvo izvinjenje nije mi potrebno. Nikakva optužnica nije
podignuta protiv tebe. U meni nema ni trunke srdžbe prema tebi, baš kao
ni u Holi i Džeromu. Drago nam je da su tvoja mama i sestra dobro.”
„Izvukle su se za dlaku. Kladim se da Belami nikad ne bi došao do
kuće da nisam odbio da vam se poverim onog dana u kolima i da nisam
pobegao iz apoteke. Tinu još muče noćne more.”
„Da li te krivi zbog njih?”
„U stvari... ne.”
„Eto, to sam hteo da ti kažem”, reče Hodžiz. „Bio si na nišanu pištolja.
Doslovno i figurativno. Holidej te je nasmrt uplašio. Nisi mogao da znaš
da je mrtav, kad si onog dana ušao u njegovu knjižaru, što se Belamija
tiče, nisi znao da je živ, da i ne govorimo da je pušten iz zatvora.”
„To je istina, ali Holidejeva pretnja nije bila jedini razlog zbog kog
nisam hteo da razgovaram s vama. Vidite, još sam mislio da imam šansu
da sačuvam beležnice. Zbog toga nisam hteo da razgovaram s vama. Zbog
toga sam pobegao. Želeo sam da ih zadržim. To nije bilo ono na šta sam
mislio, ali je stalno bilo u pozadini. Te beležnice su me... pa... moraću i to
da napišem u članku za Njujorker... omađijale. Moram da se izvinim zato
što u suštini nisam bio mnogo drugačiji od Morisa Belamija.”
Hodžiz ga je uhvatio za ramena. Pogledao ga je u oči. „Da je to istina,
nikad ne bi otišao u Dom spreman da ih spališ.”
„Upaljač mi je slučajno ispao”, tiho će Pit. „Pucanj me je preplašio.
Mislim da bih to uradio - da je upucao Tinu - ali nikad neću biti siguran.”
„Znam da bi”, reče Hodžiz. „Dovoljno sam siguran za obojicu.”
„Stvarno?”
„Stvarno. Pa, koliko ćeš dobiti za članak?”
 „Petnaest hiljada dolara.”
Hodžiz je otegnuto zviznuo.
„Ako ga prihvate, naravno. Prihvatiće ga. Gospodin Riker mi pomaže.
Posao dobro odmiče. Uradio sam polovinu. Slabo se snalazim s
beletristikom, ali mi ovakvo štivo ne zadaje probleme. Razmišljam o
karijeri u toj oblasti.”
„Šta ćeš da radiš s novcem? Da li ćeš ga čuvati za koledž?” Odmahnuo
je glavom. „Upisaću koledž na ovaj ih onaj način. Ne brinem zbog toga.
Platiću Čapel Ridž. Tina će se upisati ove godine. Neviđeno je srećna zbog
toga.”
„To je dobro”, reče Hodžiz. „To je zaista dobro.”
Neko vreme sedeli su ćutke, posmatrajući kovčeg. Čuli su korake i
muške glasove na stazi. Pojavila su se dva tipa s gotovo identičnim
šarenim košuljama i farmerkama koje su još mirisale na prodavnicu.
Hodžiz je stekao utisak da su mislili da se u ovom kraju zemlje svi tako
oblače. Jedan je imao foto-aparat oko vrata, drugi je nosio reflektor.
„Kako ste ručali?”, pitao je Pit, kad su pregazili potok.
„Fino”, reče onaj s kamerom. „Jeli smo u Deniju. Šunku. Šnicla od
krompira bila je kulinarski san. Dođi ovamo, Pite. Snimićemo te kako
klečiš pored kovčega. Na nekoliko fotografija gledaćeš unutra.”
„Prazan je”, pobunio se Pit.
Fotograf se kucnuo između očiju. „Ljudi će maštati. Misliće: ’Kako se
osećao kad je otvorio kovčeg i prvi put video to književno blago?’
Razumeš?”
Pit je ustao. Otro je pozadinu mnogo bleđih i ispranijih farmerki.
„Hoćete li da ostanete na setu, gospodine Hodžize? Ne dobija svaki
osamnaestogodišnjak portret na čitavoj strani Njujorkera, pored članka
koji je sam napisao.”
„Voleo bih, Pite, ali imam posla.”
„Razumem. Hvala vam što ste došli da me poslušate.”
„Hočeš li da navedeš još nešto u tvojoj priči?”
„Šta?”
„Da ovo nije počelo s pronalaženjem kovčega.” Hodžiz je posmatrao
crni i iskrzani relikt sa zarđalim okovom i buđavim poklopcem. „Počelo je
s čovekom koji ga je tu zakopao. Ne bi bilo loše da se setiš onog što Džimi
Gold često govori, kad počneš da okrivljuješ sebe za ono što se desilo.
Sranje je samo sranje.”
 Pit se nasmejao i pružio ruku. „Vi ste dobar momak, gospodine
Hodžize.”
Hodžiz se rukovao s njim. „Zovi me Bili. Baci se na osmehivanje pred
objektivom.”
Zastao je s druge strane potoka. Osvrnuo se za sobom. Pit je, u skladu
s uputstvima fotografa, klečao s jednom rukom na izgrebanom poklopcu
kovčega, u klasičnoj pozi posednika. Podsetio je Hodžiza na fotografiju
Emesta Hemingveja koji kleči kraj ucmekanog lava. Na Pitovom licu nije
bilo nimalo Hemingvejevog samozadovoljnog, veselog, glupog
samopouzdanja. Pitovo lice poručivalo je: Nikad ga nisam posedovao.
Drži se te misli, momče, pomislio je Hodžiz kad je krenuo prema
automobilu.
Drži se te misli.
 KLAK

Rekao je Pitu da ima posla. To nije bilo sasvim tačno. Mogao je da kaže da
radi na slučaju, ali ni to ne bi odgovaralo istini. Iako bi joj bilo bliže.
Nedugo pošto je krenuo na sastanak s Pitom, primio je poziv Beki
Helmington, s Klinike za traumatske povrede mozga. Svakog meseca
plaćao joj je manju sumu da bi ga obaveštavala o Brejdiju Hartsfildu,
pacijentu kog je Hodžiz zvao „moj dečak”. Obaveštavala ga je o svim
neobičnim događajima na odeljenju i najsvežijim glasinama. Racionalni
deo Hodžizovog uma ustrajavao je u uverenju da u tim glasinama nema
istine i da se sva neobična dešavanja mogu racionalno objasniti. Njegov
um ipak se nije sastojao isključivo od racionalnog dela. Duboko ispod
njega bio je podzemni okean - verovao je da po jedan prebiva u svačijoj
glavi - po kom plivaju neobična stvorenja.
„Kako je tvoj sin?”, pitao je Beki. „Nadam se da u poslednje vreme nije
padao s drveća.”
„Nije, Robi je zdrav i živahan. Da li ste pročitali današnje novine,
gospodine Hodžize?”
„Nisam ih izvadio iz omota.” U novo doba kad se sve što vas zanima
moglo naći na internetu, danima ih nije vadio iz plastičnog omota. Novine
su ležale pored fotelje kao napušteno dete.
„Pogledajte gradske vesti. Druga strana. Zovite me posle toga.”
Pozvao ju je posle pet minuta. „Isuse, Beki.”
„I ja sam to pomislila. Bila je fina cura.”
„Da li ćeš danas biti na odeljenju?”
„Neću. U poseti sam, kod sestre u severnom delu države. Ostajem
preko vikenda.” Nastavila je posle kraće pauze. „Po povratku
najverovatnije ću se premestiti na intenzivnu negu u glavnoj bolnici.
Imaju slobodno mesto. Doktor Babino mi je dozlogrdio. Ono što narod
priča istina je - doktori su ponekad luđi od pacijenata.” Dodala je: „Rekla
bih da mi je i Hartsfild dozlogrdio, ali to ne bi bilo sasvim tačno. Istina je
da ga se malčice bojim, kao što sam se bojala lokalne uklete kuće u
detinjstvu.”
„Stvarno?”
„Uh-uh. Znala sam da u njoj nema duhova, a opet, šta ako ih je bilo?”

Hodžiz je stigao u bolnicu nešto posle dva po podne. Klinika za povrede

mozga ovog vikenda pre praznika bila je gotovo pusta. Makar danju.
Bolničarka na dužnosti - Norma Vilmer, pisalo je na njenom bedžu -
dala mu je propusnicu za posetioce. Progovorio je konverzacijskim
tonom, kad ju je pričvrstio za košulju: „Čuo sam da ste juče imali
tragediju na odeljenju.”
„Ne mogu da pričam o tome”, reče bolničarka Vilmer.
„Da li ste bili na dužnosti?”
„Nisam.” Vratila se papirima i monitoru.
Šta je tu je. Možda će saznati više od Beki, kad se vrati na posao i kad
se raspita o događaju. Pronaći će nekog drugog doušnika, ako uspe da se
premesti (Hodžiz je njenu molbu za premeštajem smatrao
najpouzdanijim znakom da se na odeljenju nešto događa). Neke
bolničarke bile su strastveni pušači, uprkos svemu što su znale o toj
navici. One su obično veoma raspoložene da zarade koji dolar preko
plate.
Lakim hodom stigao je do sobe 217, svestan da mu srce tuče jače i
brže no u normalnim prilikama. To je bio još jedan znak da je ovo počeo
da shvata ozbiljno. Vest iz jutarnjih novina veoma ga je potresla.
Sreo je Bibliotekara Ala. Gurao je svoja kolica. Pozdravio ga je
uobičajenim: „Zdravo, čoveče. Šta ima?”
A1 isprva nije odgovorio. Činilo mu se da ga nije ni video. Podočnjaci
slični modricama bili su izraženiji no ikad, a njegova - obično uredno
počešljana kosa - u haosu. I bedž mu je bio naopačke okrenut. Hodžiz se
ponovo zapitao da li se Al gubi.
„Da li je sve u redu, Ale?”
„Naravno”, odvratio je Al praznim glasom. „Uvek je lepše ono što ti
izmiče, je l’ tako?”
Hodžiz nije znao šta da odgovori na ovaj non sequitur. Al je nastavio
svojim putem, pre nego što mu je išta palo na pamet. Hodžiz je
zamišljeno gledao za njim. Zatim je i on nastavio.
Brejdi je sedeo na uobičajenom mestu pored prozora. Nosio je
farmerke i kariranu košulju. Neko ga je ošišao. Taj posao bio je odrađen
loše, stvarno loše. Hodžiz je sumnjao da on za to mari. Nije da će u skorije
vreme izaći na igranku.
„Zdravo, Brejdi. Odavno te nisam video, kao što je brodski kapetan
rekao igumaniji.”
Brejdi je samo gledao kroz prozor. Ista pitanja hvatala su se za ruke i
igrala ringeraja u Hodžizovoj glavi. Da li je Brejdi nešto video? Da li zna
da je neko pored njega? Ako zna, da li zna ko je to? Da li uopšte razmišlja?
Ponekad misli dovoljno da izgovori nekoliko jednostavnih rečenica. U
centru za fizikalnu terapiju uspeva da se tetura pet metara dugom
stazom koju pacijenti zovu Mučna avenija, ali šta to uistinu znači? Riba
pliva u akvarijumu, ali to ne znači da razmišlja.
Hodžiz je razmišljao: Uvek je lepše ono što ti izmiče.
Šta god to značilo.
Podigao je fotografiju Brejdija i majke u srebrnom okviru. Grlili su se i
široko osmehivali. Ako je kopilan ikad ikoga voleo, to je bila draga stara
mamica. Hodžiz je gledao da li će reagovati na posetioca koji drži
fotografije Debore En u rukama. Nije opazio nikakvu reakciju.
„Izgleda vruće, Brejdi. Da li je bila vruća? Da li je bila vruća
radodajka?”
Nije bilo odgovora.
„Pitam te zato što smo pronašli neke njene nedolične fotografije u
tvom kompjuteru. Znaš već, negližei, najlonski grudnjaci i gaćice, takve
stvari. Meni je izgledala vruće tako odevena. I ostalim pajkanima, kad
sam ih pokazao.”
Izgovorio je ovu laž s uobičajenom ubedljivošću, ali nije izazvao
nikakvu reakciju. Ćorak.
„Da li si je jebao, Brejdi? Kladim se da si hteo.”
Da li je to bio jedva primetni trzaj obrve? Najneprimetnije spuštanje
usne?
Možda, ali Hodžiz zna da bi to mogla biti i njegova mašta, zato što želi
da ga Brejdi čuje. Niko u Americi ne zaslužuje da mu se so trlja u rane kao
ovaj pogani ubica.
„Možda si je ubio i zatim pojebao. Posle ubistva ne moraš da budeš
pristojan, zar ne?”
Ništa.
Hodžiz je seo u stolicu za posetioce i vratio fotografiju na sto, pored
elektronskog čitača koji je A1 delio zainteresovanim pacijentima.
Prekrstio je ruke i gledao Brejdija, koji se probudio iz kome, mimo svih
očekivanja.
Pa.
Otprilike.
„Da li se pretvaraš, Brejdi?”
Uvek je postavljao ovo pitanje. Nikada nije dobio odgovor. I danas je
izostao.
„Prošle noći bolničarka se ubila na odeljenju, u toaletu. Da li si to
znao? Njeno ime još se ne saopštava, ali novine pišu da je umrla od
obilnog krvarenja. Pretpostavljam da to znači da je prerezala vene, ali
nisam siguran. Znam da si se obradovao, ako znaš za to. Uvek si se palio
na dobro samoubistvo, zar ne?”
Sačekao je. Ništa se nije desilo.
Hodžiz se nagnuo napred. Zagledao se u Brejdijevo prazno lice i
iskreno progovorio. „Kopka me što ne razumem kako je to učinila.
Ogledala u tim toaletima nisu od stakla već od ispoliranog metala.
Pretpostavljam da je to mogla učiniti ogledalom iz kompleta za šminku,
ili nečim sličnim, ali je to prilično sitno sranjce za takav posao. Moglo bi
se porediti s korišćenjem noža u vatrenom obračunu.” Ponovo je seo.
„Hej, možda je imala nož. Neki švajcarski nožić, znaš? U torbici. Da li si
imao takav nožić?”
Ništa.
Da li je tako? Imao je osećaj, veoma jak, da ga Brejdi posmatra, iza
praznog pogleda.
„Brejdi, neke bolničarke veruju da si sposoban da odavde pustiš vodu
u toaletu. Misle da to radiš da bi ih zaplašio. Da li je to istina?”
Ništa. Ali je osećaj da ga neko posmatra bio veoma jak. Brejdi je
uživao u samoubistvima. To je sasvim sigurno. Moglo bi se reći da su ona
bila njegov zaštitni znak. Pokušao je da navede Hodžiza da se ubije, pre
nego što ga je Holi sredila nežnim razbijačem. Nije uspeo... ali je uspeo s
Olivijom Treloni, ženom čiji mercedes je sad u posedu Holi Gibni, koja
planira da se njime odveze u Sinsinati.
„Učini to sada, ako možeš. Hajde. Malčice se pravi važan. Pokaži
adute. Šta kažeš?”
Ništa.
Neke bolničarke veruju da je niz udaraca po glavi u noći u kojoj je
pokušao da digne Dvoranu Mingo nekako preinačio Hartsfildov mozak.
Misle da mu je niz udaraca dao neke... moći. Doktor Babino kaže da je to
smešno i da je to bolnički ekvivalent urbanih legendi. Hodžiz je siguran
da ima pravo, ali je osećaj da je posmatran neporeciv.
Baš kao i osećaj da mu se, negde duboko u sebi Brejdi Hartsfild ruga.
Podigao je elektronski čitač. Ovaj je bio svetloplavi. Bibliotekar Al mu
rekao je pri poslednjoj poseti da Brejdi voli da gleda prezentacije igara.
Satima zuri u njih, rekao je Al.
„Voliš ovu stvarčicu, zar ne?”
Ništa.
„Nije da njom možeš da uradiš mnogo toga, zar ne?”
Nula, Šipak. Ćorak.
Hodžiz ga je spustio pored fotografije i ustao. „Da vidimo šta ću
saznati o bolničarki, važi? Moja pomoćnica će iskopati ono što ja ne
budem mogao. Imamo naše izvore. Da li ti je drago što je bolničarka
mrtva? Da li je bila zla prema tebi? Da li te je štipala za nos ili ti je
zavrtala malenu, beskorisnu pišu? Možda je sve to radila zato što si joj
pregazio prijatelja ili rođaka ispred Gradskog centra?”
Ništa.
Ništa.
Niš...
Brejdijeve oči okrenule su se u dupljama. Pogledao je Hodžiza, kog je
prožeo mračni, nerazumljivi užas. Te oči behu mrtve na površini, ali je iza
njih video nešto što nije delovalo sasvim ljudski. Podsetilo ga je na onaj
film s devojčicom koju je poseo Pazuzu. Pogled se zatim upravio na
prozor. Hodžiz je rekao sebi da ne bi trebalo da se ponaša kao idiot.
Babino je rekao da se Brejdi oporavio onoliko koliko je to bilo moguće,
što je bilo daleko od spektakularnog. On je sad poslovična tabula raza, na
kojoj nema ničeg izuzev Hodžizovih osećanja prema njemu, najgnusnijem
stvorenju koje je sreo u čitavoj karijeri.
Želeo bih da bude tamo unutra da bih mogao da ga povredim,
pomislio je Hodžiz. To je sve. Ispostaviće se da je bolničarku varao muž ili
da su hteli da je otpuste zbog korišćenja droge. Možda i jedno i drugo.
„Važi, Brejdi”, rekao je. „Potprašiću petama. Otperjaću kao lahor. Ali
moram da ti kažem kao prijatelj prijatelju, imaš stvarno usranu frizuru.”
Bez odgovora.
„Seeya later, alligator. After awhile, crocodile.”
Izašao je, pažljivo zatvorivši vrata za sobom. Ako je Brejdi tamo
unutra, treskanje vratima moći će da mu pruži zadovoljstvo zbog
saznanja da se zavukao Hodžizu pod kožu.
Što mu je i uspelo.

Brejdi je podigao glavu, kad je Hodžiz izašao. Plavi elektronski čitač

pored fotografije naglo je oživeo. Animirana ribica išla je tamo-amo, uz
pratnju sladunjave muzike. Ekran se ispunio prezentacijama Besnih
ptica, Barbi nedelje mode i Galaktičkog ratnika. Posle toga ponovo se
zatamneo.
U kupatilu je voda u umivaoniku potekla, a zatim stala.
Brejdi je pogledao svoju fotografiju s majkom na kojoj su se smejali
priljubljenih obraza. Zurio je u nju. Zurio je u nju.
Fotografija je pala licem napred.
Klak.

26. jul 2014.

 BELEŠKA AUTORA

Knjigu pišete sami u sobi. Tako se to radi. Prvi rukopis napisao sam na
Floridi, gledajući palme. Ponovo sam je napisao u Mejnu, gledajući
borove na padini koja se spušta do predivnog jezera na kom gnjurci
čavrljaju u sumrak. Ali ni najednom mestu nisam bio u potpunosti sam.
Mali broj pisaca je u tom položaju. Pomoć mi je bila pri ruci, kad god bi
mi zatrebala.
NEN GREJAM je uredila knjigu. SUZAN MOLDOU i ROZ LIPEL takođe
rade za Skribner. Ne bih se snašao bez njih. Ove žene su neprocenjive.
ČAK VERIL radio je kao agent. Njemu se trideset godina obraćam za
pomoć. Pametan je, zabavan i neustrašiv. Taj ne vezuje konja gde mu
gazda kaže, niti okleva da mi saopšti kad moje sranje nije dobro.
RAS DOR radi na istraživanju. S godinama postaje sve bolji. Uvek je
spreman da ponudi instrument pre nego što ga zatražim kao dobar
pomoćnik u operacionoj sali. Njegov doprinos ovoj knjizi oseća se gotovo
na svakoj stranici. Doslovce: Ras mi je dao naslov, kad nisam mogao da
ga smislim.
OVEN KING i KELI BRAFET sjajni su romanopisci. Pročitali su prvi
rukopis. Osetno su ga poboljšali. Njihov doprinos primetan je gotovo na
svakoj stranici.
MARŠA DEFILIPO i DŽULI JUGLI upravljaju mojom kancelarijom u
Mejnu i održavaju moju vezu sa stvarnim svetom. BARBARA
MAKINTAJER upravlja kancelarijom u Floridi, sa istim učinkom. ŠIRLI
SONDEREGER je penzionisana.
TABITA KING je moj najbolji kritičar i jedina prava ljubav.
A ti, STALNI ČITAOČE. Hvala bogu što si još tu, posle svih ovih godina.
Ako se zabavljaš, zabavljam se i ja.
 Notes

1 Teorija o ličnosti tipa A i B kaže da prvoj grupi pripadaju takmičarski

nastrojene, otvorenije, ambicioznije, nestrpljivije i/ili agresivnije osobe, a
da drugoj pripadaju opuštenije i staloženije. Dvojica kardiologa koji su
razvili ovu teoriju verovali su da osobe tipa A imaju veču šansu da obole
od srčanih bolesti. (Prim, prev.)

2 U originalu Tea Party movement - konzervativni društvenopolitički

pokret nastao 2009. godine u Sjedinjenim Američkim Državama, posle
niza povezanih protesta na lokalnom i nacionalnom nivou. Njegovo ime
predstavlja aluziju na Bostonsku čajanku, pobunu američkih kolonista
protiv pokušaja britanskih vlasti da uspostave monopol na uvoz čaja u
kolonije. Današnji pokret je konzervativni odgovor na ekonomsku krizu
iz 2008. (Prim, prev.)

3 The Golden Bug - kratka priča Edgara Alana Poa, objavljena 1843.
(Prim, prev.)

4 John Q - američki kriminalistički film iz 2002. (Prim, prev.)

5 Erie Stanley Gardner (1889-1970) - američki pravnik i pisac.

Najpoznatiji po detektivskim pričama o Peri Mejsonu. Napisao je
osamdeset romana o njemu. CBS je 1957. godine započela emitovanje
televizijske serije po motivima njegovih dela. Prikazivala se do 1966.
(Prim, prev.)

6 Richard J. „Richie” Cunningham je izmišljeni lik u sitkomu Happy Days.

(Prim, prev.)

7 Salon je progresivno/liberalni veb-sajt koji je 1995. godine pokrenuo

Dejvid Talbot. (Prim, prev.)

8 The Big Bang Theory - američki sitkom. Počeo je da se prikazuje 2007.

godine. Ušao je u desetu sezonu. (Prim, prev.)

9 Katherina Ann Power (1949) - bivša robijašica i dugogodišnji begunac

od zakona. FBI ju je 1970. stavio na spisak najtraženijih, zajedno s
koleginicom studentkinjom i saučesnicom Susan Edith Saxe. Učestvovale
su u pljačkama arsenala Nacionalne garde Masačusetsa i banke u
Brajtonu, Masačusets, u kojoj je ubijen policajac. Pauerova je bežala 23
godine. (Prim, prev.)

10 Ovde imamo posla s neprevodivom igrom reći. Ista reč life se koristi
za život u najširem smislu i za doživotnu robiju. (Prim, prev.)

11 Misli se na lastavice koje svake godine 19 marta doleću u misiju San

Huan de Kapistrano u Kaliforniji, da bi svile gnezde od blata u
ruševinama velike kamene Crkve San Huan Kapistrana. (Prim, prev.)

12 Charles Raymond „Charlie” Starkweather (1938-1959) - tinejdžer

masovni ubica koji je za dva meseca od decembra 1957. do januara 1958.
pobio jedanaestoro ljudi u državama Nebraska i Vajoming. U ubistvima
počinjenim 1958. godine s njim je bila i njegova četrnaestogodišnja
devojka, Karil En Fugat. Po njihovom životu snimljen je niz filmova,
između ostalih Pustara (1973) i Rođene ubice (1994). (Prim, prev.)

13 The Purge: Anarchy - naučnofantastični film iz 2014. (Prim, prev.)

14 The Fault in Our Stars - ljubavni film iz 2014. (Prim, prev.)

15 22 Jump Street - komedija iz 2014. (Prim, prev.)

16 Serija Orange is the New Black je u petoj sezoni. (Prim, prev.)

17 Fargo - drama iz 1996. (Prim, prev.)

18 Michael Connelly (1956) - pisac detektivskih romana o detektivu

Hijeronimusu Hariju Bošu i advokatu Majku Heleni. (Prim, prev.)
19 Divergent - prvi iz serije naučnofantastičnih, antiutopijskih romana
Veronike Rot Po romanima su snimljeni filmovi, na talasu uspeha Igara
gladi. (Prim, prev.)

20 Bobbsey Twins - glavni junaci jednog od najdužih serijala knjiga za

decu. Prva od 72 knjige objavljena je 1904, a poslednja 1979. Druga
serija od trideset knjiga objavljivana je od 1987. do 1992. Knjige su se
bavile avanturama dva para blizanaca: dvanaestogodišnje Nen i Berta i
šestogodišnje Flosi i Fredija, iz imućne srednjoklasne porodice Bobsi.
(Prim, prev.)

21 Endru Holidej platio je posebne tablice da bi ih koristio kao reklamu

za knjžaru. Ova kombinacija slova i brojeva na engleskom znači KNJIGE
ZA VAS. (Prim, prev.)

22 John William Cheever (1912-1982) - američki pisac romana i kratkih

priča. Poznat je i kao „Čehov predgrađa”. (Prim, prev.)