PRIDRUŽIVANJE EU

1. Pridruživanje trećih država tipičnim mo

- MEĐUNARODNE VLADINE ORGANIZACIJE su osnovane i sastavljene od DČ, i to NAJMANJE TRI
- dve države – bilateralni odnos
- NAČINI STUPANJA u MO:
1. stvaranje MO
2. pozivanje u članstvo (NATO)
3. prijem (država podnosi prijavu, a nadležni organ MO donosi odluku)
4. sukcesija – nasleđivanje članstva (SSSR-Rusija)
POJAM PRIDRUŽIVANJA
- PRIDRUŽIVANJE MO vrsta ODNOSA koji se NAJČEŠĆE USTANOVLJAVA MEĐUNARODNIM UGOVOROM
(SPORAZUM O PRIDRUŽIVANJU) ZAKLJUČENIM između MO i DRŽAVE koja NIJE NJENA ČLANICA
- može se ustanoviti i na manje formalan način: 1) MEMORANDUMOM 2) RAZMENOM PISAMA
- specifičan i specijalan odnos
- razlozi – postojanje bliskih političkih, ekonomskih i trgovinskih veza
- najpre stvoreno i razvijano kao forma odnosa sa NESAMOUPRAVNIM TERITORIJAMA
- svetska zdravstvena organizacija – prva uvela pridruživanje (i nesuvereni entiteti)
- zbog razlike suverena država-nesuverena teritorija potiče i razlika u terminima
- PRIDRUŽIVANJE je tada značilo „članstvo“ bez prava glasa, ali sa stalnim predstavnikom u glavnim
organima
- osnovni razlog za uspostavljanje pridruživanja jeste činjenica da pridružena država poseduje izvesna
prava u odnosu na MO
- klasifikacija TRI GRUPE PRAVA pridružene države:
1. najčešće MOŽE da UČESTVUJE u RADU POJEDINIH ORGANA organizacije, uglavnom GLAVNIH
ORGANA, ali NE može RAVNOPRAVNO sa ČLANICAMA MO
2. njeno UČEŠĆE u RADU ovih ORGANA je MNOGO UŽE nego UČEŠĆE ČLANICE ORGANIZACIJE, i
svakako se NE ODNOSI na PRAVO UČEŠĆA u SASTAVU ORGANA
3. ona ŠALJE svoje PREDSTAVNIKE koji ŠTITE NJENE INTERESE u ORGANIZACIJI, ali oni NE MOGU
biti IZABRANI za ČASNIKE onih ORGANA u čijem radu učestvuju
- POJAČANE VEZE – ključni razlog za uspostavljanje pridruživanja:
a) GEOGRAFSKE b) POLITIČKE c) EKONOMSKE d) KULTURNE
- pojačane veze su u osnovi INTERESA: a) MO b) DČ c) PD
ČLANSTVO I PRIDRUŽIVANJE MO: RAZLIKE U KONCEPCIJAMA
- MO ne bi postojala bez svojih ČLANICA:
1. SUVERENA DRŽAVA – PRVA I OSNOVNA ČLANICA, koja stvara MO
2. NESAMOUPRAVNA TEIRTORIJA – TVOREVINE koje NISU SUVERENE DRŽAVE
3. DRUGE MO (npr. EU, Zajednički institut u Beču)
- ČLANICA MO ULAZI u SASTAV organizacije i DELUJE na nju IZNUTRA
- DČ je moguće:
1. SUSPENDOVATI određena ili sva PRAVA
2. ISKLJUČITI IZ ČLANSTVA
- ključna razlika – PRIDRUŽENA DRŽAVA ostvaruje svoju vezu:
1. DELIMIČNIM UKLJUČIVANJEM u RAD POJEDINIH njenih ORGANA (sve može sem da glasa)
2. STVARANJEM POSEBNIH ORGANA PRIDRUŽIVANJA (EU)
- „DELIMIČNA ČLANICA“ je sinonim sa pojmom pridružena država (insistira na drugom)

2. Načini pridruživanja
- sporazum o pridruživanju zaključuju tri strane:
a) zainteresovana država b) MO c) članice MO
- svaka pojedinačno – tzv. MEŠOVITA PROCEDURA
A) PRIDRUŽIVANJE UZ UČEŠĆE U RADU POSTOJEĆIH ORGANA
1. PRIDRUŽENO ČLANSTVO koje podrazumeva UČEŠĆE u RADU već POSTOJEĆIH GLAVNIH ORGANA
– ovo je najčešća forma pridruživanja (specijalizovane agencije UN)
2. druge MO dopuštaju da PRIDRUŽENE DRŽAVE budu PUNOPRAVNE ČLANICE NAJVIŠIH
(PLENARNIH) ORGANA, ali bez prava da učestvuju u radu izvršnih organa (Savet Evrope – delimično
članstvo – Parlamentarna skupština)
- PRAVA I OBAVEZE koje imaju pridružene države:
1. pravo da učestvuje, ali bez glasanja, u radu plenarnih organa i u njihovim glavnim komitetima
2. pravo da učestvuje, glasa i ima svoje predstavnike u drugim komitetima i pomoćnim telima ovih
plenarnih organa
3.pravo da, podjednako kao i članice, predlaže tačke dnevnog reda zasedanja plenarnih organa, i
da dobija sve informacije, dokumenta, izveštaje i zapisnike
4. pravo da učestvuje u proceduri sazivanja vanrednih zasedanja ovih organa
5. pravo da ovim organima daje predloge i da učestvuje u njihovim raspravama
- FNRJ/SFRJ status pridružene države u:
a) ORGANIZACIJI ZA EKONOMSKU SARADNJU I RAZVOJ (OECD)
b) SAVET ZA UZAJAMNU EKONOMSKU POMOĆ (SEV)
B)PRIDRUŽIVANJE UZ STVARANJE POSEBNIH ORGANA
- pridruživanje koje se definiše SPORAZUMOM O PRIDRUŽIVANJU – stvara se POSEBAN
INSTITUCIONALNI OKVIR sa SPECIJALNOM NAMENOM: da se STARA o OSTVARIVANJU PRAVA I
OBAVEZA iz PRIDRUŽIVANJA
- organi ili INSTITUCIJE PRIDRUŽIVANJA imaju ZADATAK da se STARAJU o ISPUNJAVANJU OSNOVNIH
ODREDABA SPORAZUMA O PRIDRUŽIVANJU
- njihov SASTAV je uvek BILATERALAN (MO i DČ – PD)
- VRSTE:
1. GLAVNI organ PLENARNOG SASTAVA:
a) ima funkciju foruma u kome se okupljaju svi zainteresovani
b) ima mogućnost donošenja značajnih ili obavezujućih odluka
c) i istovremeno, nadgleda sprovođenje sporazuma o pridruživanju
2. IZVRŠNI organ – ima najšira ovlašćenja, i on se stara o ostvarivanju pridruživanja
- najčešće zadužen za praćenje konkretne implementacije odredaba sporazuma, i u tom cilju, on je
ovlašćen da donosi obavezujuće odluke
3. i.o. ima mogućnost da konstituiše POMOĆNI organ, neophodan kao pomoć u radu, a zarad
potpunijeg ostvarivanja pridruživanja
4. PRAVOSUDNI organ – najčešće je reč o arbitraži ili mehanizmu za rešavanje sporova
5. PARLAMENTARNI organ – sastavljen od predstavnika nacionalnih skupština pridružene države i
odgovarajućeg organa MO
- da li je reč o formiranju nove organizacije? – ne, jer nema:
a) svojstvo pravnog lica
b) međunarodno pravni subjektivitet
3. EU kao međunarodna organizacija
1) FUNKCIONALIZAM (NEOFUNKCIONALIZAM), preuzet iz teorije integracija u međunarodnim
odnosima, odigrao je značajnu ulogu u početnom periodu, jer je bio prihvaćen od strane tvoraca
evropske integracije (Robert Šuman, Žan Mone)
- ideja koja je u osnovi funkcionalizma jeste da SUVERENA DRŽAVA MOŽE u INTERESU EKONOMSKOG
NAPRETKA, neke od OBLASTI, koje inače SUVERENO KONTROLIŠE, NAPUSTI jer je mnogo EFIKASNIJE I
LAKŠE POSTIĆI USPEH ZAJEDNIČKOM AKCIJOM VIŠE DRŽAVA u formi FUNKCIONALNOG POVEZIVANJA
- PRELIVANJE (spill-over) – JEDAN NIVO INTEGRACIJE se NASTAVLJA NOVIM (carinska unija→zajedničko
ili unutrašnje tržište→monetarna unija→politička i ekonomska unija)
2) MEĐUVLADIN PRISTUP (INTERGOVERNMENTALIZAM) – posmatra INTEGRACIJU kao PROCES koji
NAPREDUJE sve DOK to DRŽAVE DOZVOLJAVAJU
- glavni pobornik Andrej Moravčik – integracija ojačava državu
- osnov sporenja između dva pristupa nalazi se u razumevanju same EU:
1) neofunkcionalisti – SAMOSTALNA I SUVERENA UNIJA
2) intergovernmentalisti – INSISTIRA se na SUVERENOSTI DČ
- ŠTA JE EU?
1) EU definitivno poseduje neke elemente suverene FEDERACIJE – (a) nadređeno i direktno
obavezujuće pravo (b) presuđivanje je u rukama Suda pravde (c) sopstvena osposobljena biroratija
(d) svoj legislativni i izvršni proces (e) njeni organi donose obavezujuće pravne akte
2) SAVEZ DRŽAVA – Uniji nedostaju sredstva prinude, da bi bila država, jer implementacija i kontrola
komunitarnog prava u svom najvećem delu leži u rukama nacionalnih vlasti i sudova, a Unija ne
poseduje ni sopstvenu policiju ni vojsku
- najnoviji radovi o EU teže da dokažu da je unija nešto više od nadnacionalnog entiteta
- radi se o tzv. UPRAVLJAČKI SISTEM NA VIŠE NIVOA koji se SASTOJI od različitih VLADINIH i
NEVLADINIH ELITA, koje se MEĐUSOBNO PREPLIĆU
- na osnovu ovog modela, EU je SUI GENERIS ENTITET koji odbacuje predrasude nacionale države
3) MEĐUNARODNA ORGANIZACIJA - odlučujući razlog za ovakvo određenje je u NJENIM
KARATERISTIKAMA koje su BLIŽE KARAKTERISTIKAMA MEĐUNARODNE VLADINE ORGANIZACIJE
NADNACIONALNOG TIPA, nego što su slične karateristikama federalne države
- ima ODLIKE TIPIČNE MO koje se ogledaju u MEĐUDRŽAVNOJ SARADNJI u TAČNO ODREĐENIM
OBLASTIMA, (bivši) drugi i treći stub Unije (spoljna politika, bezbednost, pravosuđe i unutrašnji poslovi)
- CILJ ovih oblasti saradnje je da se SUVERENE DRŽAVE dovedu u BLISKE ODNOSE SARADNJE, ali tako
što će ZADRŽATI POSTOJEĆE NACIONALNE STRUKTURE
- TEST KONSTITUTIVNIH ELEMENATA POJMA MO:
1) ČLANSTVO (najmanje tri) je ranije regulisano pojedinačnim odredbama za svaku od tri Zajednice,
a od Ugovora iz Mastrihta je ova materija prebačena na Uniju
2) OSNIVAČKI UGOVORI su multilateralni međunarodni ugovori za svaku od tri Zajednice i za Uniju,
a danas dobijaju formu „konstitutivne povelje“
3) OBLAST DELOVANJA i ciljevi – bivša tri stuva (EU – deo nadležnosti se prenosi)
4) STATUS PRAVNOG LICA – bio regulisan za svaku od Zajednica pojedinačno, a LISABONSKIM
SPORAZUMOM se prvi put izričito daje UNIJI STATUS PRAVNOG LICA, tako da dobija mogućnost
zaključivanja međunarodnih sporazuma
- STALNI ORGANI EU:
a) izvršni (Savet ministara, Evropski savet, Evropska komisija)
b) pravosudni (Evropski sud pravde)
c) parlamentarni (Evropski parlament)
4. Vrste međunarodnih sporazuma koje zaključuje EU/EC sa trećim državama
- u osnovnim ugovorima Unije, njeni SPOLJNI ODOSI su postavljeni na više različitih nivoa:
1) AKTIVNO PRAVO POSLANSTVA – predstavljanje EU u MO – KOMISIJA uspostavlja odnos sa MO
2) PASIVNO PRAVO POSLANSTVA – ono je izričito priznato u slučaju EZ i EZUČ
3) SARADNJA između EU i DRUGIH REGIONALNIH MO – posebno je naglašena potreba
uspostavljanja saradnje sa Savetom Evrope
4) PRIDRUŽIVANJE TREĆIH DRŽAVA ili MO – predviđeno Rimskim sporazumom (1957.) na osnovu
čl. 310. kojim se predviđa ZAKLJUČIVANJE SPORAZUMA O PRIDRUŽIVANJU sa trećim državama i MO
5) PREDUZIMANJE neophodnih HITNIH MERA u EKONOMSKIM ODNOSIMA sa TREĆIM DRŽAVAMA
- ODNOSI sa DRUGIM SUBJEKTIMA MEĐUNARODNOG PRAVA i same UNIJE/ ZAJEDNICE su regulisani
na DVA potpuno različita načina:
a) MEĐUVLADIN NAČIN – ZAJEDNIČKA SPOLJNA I BEZBEDNOSNA POLITIKA
b) KOMUNITARNI NAČIN – ZAJEDNIČKA TRGOVINSKA POLITIKA
MEHANIZAM ZA ZAKLJUČIVANJE MEĐUNARODNIH SPORAZUMA PREDVIĐEN ZSBP
1) EVROPSKA POLITIČKA SARADNJA (ustanovljena 1970.) – raniji MEHANIZAM KOORDINACIJE
SPOLJNIH POLITIKA DČ
2) ZSBP (drugi stub) – FORMUISANA je UGOVOROM IZ MASTRIHTA kojim je 1992. stvorena EU
- SAVET MINISTARA – glavna uloga u definisanju ove zajedničke politike, dok su Komisija i Parlament
samo informisani, a Sud pravde nema nikakvu kontrolu nad odlukama u oblasti ZSBP
- VELIKA NOVINA ZSBP – unošenje pitanja ODBRANE
3) UGOVOR IZ AMSTERDAMA (1997.) – u Ugovor o EU unosi ČLAN 24 koji se odnosi na mehanizme
koji se koriste za ZSBP, i tako UNIJI dao SPOSOBNOST ZAKLJUČIVANJA MEĐUNARODNIH SPORAZUMA
(njih zaključuje Savet ministara, a ne svaka DČ)
4) LISABONSKI SPORAZUM u NASLOVU V Ugovora o EU utvrđuje da je ZSBP zadržala karateristike
MEĐUVLADINE SARADNJE (ostaje VAN PRAVA EU), ali da su OVLAŠĆENJA UNIJE PROŠIRENA
- ČLAN 37. (ex 24.) – UNIJA dobija OVLAŠĆENJA da ZAKLJUČUJE i MEĐUNARODNE SPORAZUME
MEĐUNARODNI SPORAZUMI ČIJE JE ZAKLJUČIVANJE U NADLEŽNOSTI EZ
- KOMUNITARNO DELOVANJE – tada DELUJE EZ
- ostvaruje se ZAKLJUČIVANJEM MEĐUNARODNIH SPORAZUMA kojima se DEFINIŠU
MEĐUSOBNA PRAVA I OBAVEZE UGOVORNIH STRANA, ali i UTVRĐUJE FINANSIJSKA I EKONOMSKA
POMOĆ TREĆIM DRŽAVAMA
- ZAJEDNIČKA TRGOVINSKA POLITIKA – postoji još od UGOVORA IZ RIMA
- ima DVA osnovna CILJA:
a) UNAPREĐENJE OTVORENOG MULTILATERALNOG SISTEMA TRGOVINE
b) ZAŠTITU INTERESA EZ u ODNOSU na TRGOVINSKE PARTNERE
- centralna odredba je ČLAN 133. (ex 113):
1) KOMISIJA PREGOVARA o TRGOVINSKIM SPORAZUMIMA sa TREĆIM DRŽAVAMA ili MO na
osnovu:
2) OVLAŠĆENJA SAVETA
3) vodi pregovore uz konsultacije sa KOMITETOM 113 koji je sastavljen od visokih službenika DČ
koje postavlja Savet, i on NADGLEDA KOMISIJU (politički „pas čuvar“)
4) SAVET ZAKLJUČUJE SPORAZUM
- ova odreba se odnosi na zaključivanje RAZLIČITIH VRSTA SPORAZUMA:
1) „ČISTIH“ TRGOVINSKI SPORAZUMA – pokrivaju pitanja izvoza i uvoza
2) SPORAZUMA o TRGOVINI i SARADNJI – odnose se i na druge oblasti, a ne samo trgovinu
3) SPORAZUM o PRIDRUŽIVANJU – njim se uspostavljaju čvrste veze između ugovornih strana
 4) PRIVREMENI (INTERIM) SPORAZUMI – nikada ne postoje kao samostalni pravni akt, već
postaju praksa zbog složenosti procedure stupanja na snagu sporazuma o pridruživanju i
sporazuma o trgovini i saradnji
- takođe, sporazumi EU sa trećim državama mogu biti:
1) PREFERENCIJALNI:
a) RECIPROČNI – njima se PREDVIĐAJU isključive POVLASTICE za UGOVORNE STRANE na
temelju RECIPROCITETA
b) NERECIPROČNI – predviđaju jedino POVLASTICE ZAJEDNICE prema TREĆOJ ZEMLJI ili
ZEMLJAMA, tj. prihvata JEDNOSTRANO OTVARANJE TRŽIŠTA EU za PROIZVODE OVIH ZEMALJA
2) NEPREFERENCIJALNI
- SPECIFIČNOSTI ugovora koje zaključuje Unija:
a) predstavljaju DEO PRAVNOG SISTEMA UNIJE
b) MEŠOVITI SPORAZUMI – zajednički ga zaključuju EZ i njene DČ
- LISABONSKI SPORAZUM po prvi put sačinio izričitu PODELU NADLEŽNOSTI između EU i njenih DČ, u
članu 2.:
a) ISKLJUČIVA NADLEŽNOST EU
b) PODELJENA NADLEŽNOST
c) NADLŽENOST koja je u rukama DČ
- sporazumi zaključeni u okviru zajedničke trgovinske politike – CARINSKI i TRGOVINSKI SPRAZUMI:
1) KOMISIJA je jedini ovlašćeni pregovarač
2) SAVET na preporuku Komisije donosi odluku o otpočinjanju pregovora
3) KOMISIJA vodi pregovore u skladu sa uputstvima Saveta i:
4) uz konsultovanje sa POSEBNIM KOMITETOM koga postavlja Savet
5) Komisija je dužna da redovno izveštava EVROPSKI PARLAMENT o toku pregovora

5. Mešoviti sporazumi
- gotovo svi sporazumi o pridruživanju (osim sporazuma sa Maltom iz 1970, i Kiprom iz 1972. godine)
su zaključeni u skladu sa mešovitom procedurom
- MEŠOVITA PROCEDURA – PROCEDURA za ZAKLJUČIVANJE onih MEĐUNARODNIH SPORAZUMA koji
DELOM pokrivaju MATERIJU koja je u ISKLJUČIVOJ NADLEŽNOSTI ZAJEDNICE, dok DELOM obuhvataju
OBLASTI u okviru kojih su DČ zadržale OVLAŠĆENJA za njihovo ZAKLJUČIVANJE
- ovi ugovori nisu zaključeni samo od strane Saveta u ime EU, već su ugovorne strane i DČ pojedinačno
- „UGOVORNE STRANE“: a) Zajednica b) DČ c) pridružena država
- ovakvi sporazumi moraju biti RATIFIKOVANI u SVIM DČ EU, po njihovim UNUTRAŠNJIM PROPISIMA
predviđenim za RATIFIKACIJU MEĐUNARODNIH UGOVORA (dugotrajan proces)
- NEMA IZRIČITE PRAVNE OSNOVE za KORIŠĆENJE MEŠ. PROCEDURE u OSNOVNIM UGOVORIMA EU
- ČLAN 102. Ugovora o osnivanje EZUČ – PRAVNA OSNOVA za PRAVOVALJANOST MEŠOVITIH
SPORAZUMA i MEŠOVITE PROCEDURE, ali samo u oblasti ISTRAŽIVANJE I RAZVOJ UPOTREBE
NEKLEARNE ENERGIJE U MIRNODOPSKE SVRHE
- nesporno – UČEŠĆE DRŽAVA NEOPHODNO ako se ZAKLJUČIVANJEM SPORAZUMA o PRIDRUŽIVANJU
ZAHTEVAJU IZMENE OSNOVNIH AKATA ORGANIZACIJE
- Ugovor o Ez (ČLAN 300. tačka 5.) – pravna osnova – kada Savet predložo zaključenje sporazuma
kojim se menja Ugovor iz Mastrihta (to mogu biti i sporazumi o pridruživanju), te se izmene moraju
usvojiti prema proceduri predviđenoj u članu 48. Ugovora o EU
- ČLAN 48. Ugovora o EU – daje pravnu mogućnost svakoj državi članici ili Komisiji EU da Savetu
podnesu predloge za izmene osnovnih ugovora; da bi usvojene izmene stupile na snagu, moraju ih
ratifikovati sve džave članice, i to saglasno svom ustavnom postupku
- postojanje mešovite procedure u svakom drugom slučaju nema svoju pravnu zasnovanost u
osnivačkim aktima Unije
- primenom mešovite procedure, sporazumi o pridruživanju se isključuju iz konteksta tzv. ČISTIH
SPORAZUMA EU, koje ZAKLJUČUJE SAMA ORGANIZACIJA, tj. NJENI ORGANI, i za čije STUPANJE NA
SNAGU NIJE POTREBNA POTVRDA DČ organizacije
PRAVNA OSNOVA ZA ZAKLJUČENJE SPORAZUMA O PRIDRUŽIVANJU EU
- ČLAN 310. (ex 238.) – ZAJEDNICA može ZAKLJUČITI sa TREĆOM DRŽAVOM, GRUPOM DRŽAVA ili MO
(Mastriht – jedna ili više država ili MO) SPORAZUM O PRIDRUŽIVANJU
- SPORAZUMI O PRIDRUŽIVANJU predstavljaju NAJVIŠI OBLIK SARADNJE koju UNIJA može imati SA
TREĆIM ZEMLJAMA
- dakle, to je MEĐUNARODNI UGOVOR između EU i TREĆE DRŽAVE kao DVE RAVNOPRAVNE STRANE
- TREĆA DRŽAVA NE ULAZI U SASTAV EU, ali se NALAZI u posebnom, NAJPOVLAŠĆENIJEM POLOŽAJU
koji MOŽE DA UŽIVA TREĆA DRŽAVA
- JEDINSTVENIM EVROPSKIM AKTOM (1987.) određeno je da OVI SPORAZUMI moraju biti ODOBRENI
APSOLUTNOM VEĆINOM GLASOVA ČLANOVA EVROPSKOG PARLAMENTA
- INSTRUMENTI za KONTROLU IZVRŠENJA SPORAZUMA MO i trećih država su malobrojni:
a) pre svega, OBAVEZA POŠTOVANJA I IZVRŠAVANJA PREUZETIH OBAVEZA (pacta sunt servanta)
b) ARBITRAŽNI SUDOVI, odnosno AD HOC ARBITRAŽA – dodatna zaštita – deluje tek ako glavni
organ pridruživanja ne uspe da spor prethodno reši

6. Procedura za zaključivanje sporazuma o pridruživanju EU

- PROCEDURA predviđena za ZAKLJUČENJE MEĐUNARODNIH SPORAZUMA, pa i sporazuma O
PRIDRUŽIVANJU, jeste ona koju predviđa ČLAN 300 (ex 228) Ugovora o EZ
- pretrpeo je dosta izmena od Rimskog ugovora do Lisabonskog ugovora
1) RIMSKI UGOVOR, tj. Ugovor o osnivanju EEZ (tadašnji ČLAN 228.) je predviđao:
a) Komisija vodi pregovore o zaključivanju sporazuma
b) Savet ih zaključuje posle:
c) konslutovanja sa Evropskim parlamentom
d) dopuštena mogućnost da Savet, Komisija ili DČ traže mišljenje Suda pravde o
usklađenosti (kompatibilnosti) sporazuma sa odredbama Rimskog ugovora
2) JEDINSTVENI EVROPSKI AKT – novina – prvi put se zahteva da mora neophodno postojati
pristanak Evropskog parlamenta i to odlukom usvojenom apsolutnom većinom glasova
3) UGOVOR IZ MASTRIHTA, Ugovor o EU – proceduru iz člana 228. učinio veoma složenom
4) UGOVOR IZ AMSTERDAMA – izvršio prenumeraciju, i danas govorimo o ČLANU 300.
- PROCEDURA:
a) Komisija podnosi preporuke Savetu o potrebi zaključivanja određenih sporazuma –
STUDIJA IZVODLJIVOSTI
b) Savet ovlašćuje Komisiju da započne potrebne pregovore, koja ih vodi na osnovu direktiva i
u dogovoru sa novostvorenim specijalnim komitetima
c) same sporazume zaključuje Savet koji odlučuje kvalifikovanom većinom na predlog Komisije
d) Savet ih zaključuje posle konsultovanja sa Evropskim parlamentom (ukoliko izostane
mišljenje Parlamenta, Savet može sam da donosi odluke)
- ČLAN 300., kako je previđeno Ugovorom iz Mastrihta predviđa DOPUNU ČLANA 310.
- praksa – sloboda Komisije je vrlo ograničena mandatom i direktivama, instrukcijama koje ona dobija
za vođenje pregovora o strane Saveta
a) ČLAN 310. – predstavlja PRAVNU OSNOVU PRIDRUŽIVANJA trećih zemalja i MO EU
b) ČLAN 300. – razrađuje pitanje PROCEDURE za zaključenje sporazuma
 5) SPORAZUM IZ LISABONA uvodi novi, ČLAN 218. (ex 310.), koji menja proceduru, ali u smislu obima
sporazuma za čije zaključivanje je ona predviđena
- VISOKI PREDSTAVNIK ZA SPOLJNE POSLOVE I BEZBEDNOSNU POLITIKU – njegova uloga u domenu
zaključenja sporazuma se uglavnom odnosi na ZSBP
- pandan ulozi koju Evropska komisija ima u zključivanju trgovinskih sporazuma i sporazuma o sardnja
- on predlaže otvaranje pregovora, može biti imenovan za pregovarača ili vođu pregovaračkog tima,
obaveštava Savet ministara o završetku pregovora i može biti ovlašćen da tako dogovoren sporazum i
zaključi u ime EU

8. Pridruživanje evropskih mediteranskih država

- SPORAZUMI O PRIDRUŽIVANJU EVROPSKIH DRŽAVA koje pripadaju REGIONU MEDITERANA
predstavljaju istovremeno ugovore ekonomskog i političkog sadržaja
- inicijativu za uspostavljanje ove grupe pridruživanja svakako su diktirale ekonomske potrebe ovih
država
- i tri Zajednice su imale neposrednih interesa za pridruživanje ovih zemalja, jer one pripadaju
interesnoj sferi Zapadne Evrope
- posebnost ovih sporazuma o pridruživanju jeste u tome što, za razliku od pridruživanja ACP zemalja,
predviđaju mogućnost da ove DRŽAVE POSTANU ČLANICE EU
PRIDRUŽIVANJE GRČKE EU – PRVI SPORAZUM O PRIDRUŽIVANJU
- SPORAZUM O PRIDRUŽIVANJU GRČKE je potpisan 1961.godine u Atini
- PRVI je SPORAZUM O PRIDRUŽIVANJU koji je ova ZAJEDNICA ZAKLJUČILA sa TREĆOM DRŽAVOM
- CILJ sporazuma – DOPRINOS RAZVOJU PRIVREDE GRČKE, što je posmatrano ako USLOV pripreme za
PRIJEM GRČKE u ZAJEDNICU
- za ostvarivanje ovih ciljeva bilo je predviđeno TRI KORAKA:
a) STVARANJE CARINSKE UNIJE između Grčke i EZ uzajamnim smanjivanjem carina u roku od 12 god
b) RAZVOJ ZAJEDNIČKIH AKCIJA i USKLAĐIVANJE EKONOMSKIH POLITIKA ugovornica
c) da se NA RASPOLAGANJE GRČKOJ PRIVREDI stave FINANSIJSKA SREDSTVA koja će OMOGUĆITI
njen BRŽI RAZVOJ
- kao ORGAN STVOREN za OSTVARIVANJE PRIDRUŽIVANJA obrazuje se SAVET PRIDRUŽIVANJA
- OVLAŠĆENJA Saveta bila veoma široka:
a) IZVRŠNI organ
b) PARLMENTARNI organ – forum za razgovor o ostvarivanju pridruživanja
c) PRAVOSUDNI organ – rešavanje sporova
- imao je pravo da donosi: a) PREPORUKE b) OBAVEZUJUĆE ODLUKE
- KRAJNJI CILJ pridruživanja određen je kao ČLANSTVO GRČKE u EZ
- sporazum je bio SUSPENDOVAN kada je došlo do VOJNOG PUČA i PREUZIMANJA VLASTI 1967.
- nakon prestanka diktature, POVRATAK DEMOKRATIJE u Grčku OZNAČIO je FORMIRANJE NOVE VLADE
(1974.) na čijem ČELU se našao KONSTANIN KARAMANLIS
a) molba za članstvo je podneta u junu 1975. i naišla na odobravanje od strane DČ EEZ, dok je
Komisija ukazala na probleme koji postoje u implementaciji Sporazuma o pridruživanju i zato
predložila da bi za Grčku bio najbolji duži predpristupni period;
b) Savet je tada odlučio da preinači odluku Komisije (što je PRESEDAN u istoriji ev.integracije) i
februara 1976.godine ustanovio da treba da otpočnu pregovori
c) pregovori su započeli jula 1976.
d) Ugovor o stupanju u članstvo je potpisan u Atini već maja 1979.godine
e) ratifikacija je bila veoma brza, te je od 1.januara 1981.godine Grčka postala 10 članica EZ
9. Pridruživanje kipra – domet sporazuma o pridruživanju
- SPORAZUM o PRIDRUŽIVANJU KIPRA EEZ je potpisan 19.12.1972.godine u Briselu, a stupio je na
snagu 1.6.1973
- RAZLIKA u odnosu na druge – Sporazum su ZAKLJUČILI samo KIPAR i EEZ, a ne i njegove DČ
- razlog – njegovim odredbama NE PREDVIĐA FINANSIJSKA POMOĆ za kipar, koja može biti dodeljena
trećoj državi samo na osnovu dogovora između organizacije i njenih DČ
- OSNOVNI CILJ je naznačen u PREAMBULI i određen kao „“POSTEPENA ELIMINACIJA PREPREKA
TRGOVINI između EEZ i KIPRA, koja treba da DOVEDE do OTVARANJA PREGOVORA o UTVRĐIVANJU
USLOVA neophodnih za STVARANJE CARINSKE UNIJE
- Sporazumom je predviđeno stvaranje samo jednog organa – SAVET PRIDRUŽIVANJA:
a) sastoji se od članova Saveta i Komisije i predstavnika Vlade Kipra
b) sastaje se jednom godišnje na predlog Predsednika Saveta (koji se bira naizmenično iz obe
ugovorne strane)
- Savet ima DVA OSNOVNA ZADATKA:
a) odgovoran je za ostvarivanje Sporazuma o pridruživanju
b) zadužen je da se stara i nadgleda njegovu implementaciju
- za ostvarivanje ciljeva donosi: a) preporuke b) obavezujuće odluke
- može odlučiti i o stvaranju POSEBNIH KOMITETA, koji će imati zadatak da mu pomažu u radu, i na koje
može preneti deo svojih ovlašćenja
- sve odluke Savet donosi konsenzusom, odnosno na osnovu opšte saglasnosti
- ovaj Sporazum o pridruživanju je PRVI koji SADRŽI KLAUZULU o OTKAZU UGOVORA, ali i dalje nema
odredaba o njegovoj suspenziji

10. Pridruživanje Malte – male države i evropska integracija

- SPORAZUM O PRIDRUŽIVANJU MALTE EEZ je potpisan 5.12.1970, a stupio na snagu 1.4.1971.
- kao i svi drugi sporazumi, ZAKLJUČEN je na NEODREĐEN PERIOD
- identičan je sa Sporazumom zaključenim sa Kiprom
- njime su predviđene DVE FAZE PRIDRUŽIVANJA, koje za CILJ ima uspostavljanje carinske unije,
zabranu disriminacije roba, nacionalni tretman kapitala u obema ugovornicama, primenu zaštitnih
mera u slučaju ekonomskih poremećaja itd.
- SAVET PRIDRUŽIVANJA – jedini predviđeni organ pridruživanja koji ima široka ovlašćenja
- ovaj sporazum takođe, kao i onaj sa Kiprom, spada u kategoriju „ČISTIH“ SPORAZUMA, jer i njemu
NEDOSTAJU FINANSIJSKE ODREDBE
- politička situacija u zemlji:
a) konzervativna Nacionalna partija Malte – bila za članstvo
b) Laburistička aprtija – bila protiv članstva
- OSNOVNI PROBLEM Malte na putu ka članstvu je bila njena MALA VELIČINA
- 2002.godine su pregovori uspešno završeni
- 2003. se održao referendum (pored toga opšti izbori, jednako važni – pobeda konzervativaca)
- Ugovor o članstvu potpisan u Atini

11. Pridruživanje država Centralne i Istočne evrope

- pojam CENTRALNE I ISTOČNE EVROPE je pre svega GEOPOLITIČKI POJAM
- Hladni rat – NATO vs. Varšavski pakt
- tokom 1949. nastaje SAVET ZA UZAJAMNU EKONOMSKU POMOĆ (SEV) kao odgovor na ranije
stvorenu ORGANIZACIJU ZA EVROPSKU EKONOMSKU SARADNJU (OEEC)
- tek sa RASPADOM REALSOCIJALIZMA i stavranjem država koje se smatraju „novim ekonomijama i
demokratijama“, POJAVILA se POTREBA ZAPOČINJANJA, prvi put u Evropi PROCESA SVE-EVROPSKE
INTEGRISANOSTI, čiji je pokretač EU
- pomoć EU bila neophodna – POMAŽUĆI tako RAZVOJ DEMOKRATIJE i VLADAVINE PRAVA u ovim
zemljama, UNIJA je istovremeno JAČALA SVOJU SIGURNOST
a) NEMAČKA – najveći zagovornik politike proširenja – ekonomski i politički interes
b) FRANCUSKA – politički interes – postoji stara tradicija saradnje sa CIE zemljama, koja je u
prošlosti služila kao protivteža nemačkoj snazi
c) VELIKA BRITANIJA – podržavala pridruživanje iz razloga razvodnjavanja integracije; predložila
revidiranu formu postojećeg pridruživanja trećih država
FAZE RAZVOJA ODNOSA EU I NJENIH DČ SA DRŽAVAMA CIE
- ODNOS između SEV i OEEC uglavnom je bio HLADAN, a ponekad i veoma NEPRIJATELJSKI
- „TVRDOGLAVA DIPLOMATIJA“ – u periodu od 1951. do 1990.
- u njihovim odnosima postoje TRI PERIODA:
1) ODNOS EEZ i SEV (CIE) od 1957. do 1988.
- SSSR i OSTALE DRŽAVE ISTOČNOG BLOKA – EEZ jeste zatvorena grupa koja služi monopolističkim
klasnim interesima eksploatatora i ekonomska ruka NATO-a sa agresivnim stavom prema
Istočnoj Evropi
- stav se od 1962. nešto izmenio, jer se tada barem konstatuje postojanje EEZ kao ekonomska i politička
realnost
- novi trend u odnosima se javlja SREDINOM SEDAMDESETIH GODINA i pojavom DETANTA, kao i
uvođenjem tzv. OSTPOLITIK, tj. istočne politike SR Nemačke, koju je kreirao tadašnji kancelar Vili Brant
- od velikog značaja su i pripremni pregovori i početak rada KONFERENCIJE O BEZBEDNOSTI I SARADNJI
U EVROPI (KEBS), a svoj izraz dobijaju usvajanjem Završnog akta KEBS-a u Helsinkiju, 1975.
- važni su bili i EKONOMSKI PREDUSLOVI – zemljama CIE je bila neophodna pomoć u trgovini, a EZ je
bila potresena zbog „naftnog šoka“ sedamdesetih, i morala da smanji energetsku zavisnost od država
Srednjeg istoka i njihove nafte
- SREDINOM SEDAMDESETIH započinje PROCES AKTIVNIJEG PRIBLIŽAVANJA CIE ZEMALJA (odnosno
SEV) i EZ
- navode se kao presudne dve grupe činilaca:
A) ISTOČNOEVROPSKA GRUPACIJA – tri glavna činioca koja opredeljuju potrebu za saradnjom:
a) dolazak Mihaila Gorbačova na čelo SSSR i uvođenje politike perestrojke
b) problem spoljnog duga i neophodnost saradnje sa Zapadom radi njegove brže otplate
c) potreba Istoka za inovacijama u industriji i za uvođenje tehnologija sa Zapada
B) razlozi za otvaranje vrata prema Istoku sa strane EZ:
a) značaj veličine istočnoevropskog tržišta
b) sandbevanje naftom, pre svega iz SSSR-a
c) politički razlog – EZ želi da odigra glavnu ulogu kao medijator između Istoka i Zapada
2) PRIBLIŽAVANJE DVE ORGANIZACIJE – 1988. i 1989. godina
- PRIBLIŽAVANJE je ZAPOČETO potpisivanje Deklaracije EZ i SEV o obostranom priznavanju i
uspostavljanju odnosa – 1988. godine – međusobno de jure priznanje
- Deklaracija je davala MOGUĆNOST, ali i PRAVO, ZEMLJAMA CIE da SKLAPAJU POJEDINAČNE
SPORAZUME se EZ
- time su do kraja 1990.godine sve zemlje CIE zaključile tzv. PRVU GENERACIJU SPORAZUMA koji su se
prevashodno odnosili na TRGOVINU
- ovi SPORAZUMI O TRGOVINI I SARADNJI imaju pravnu osnovu u članu 113. i 235. Ugovora o osnivanju
EEZ
- CILJ ovih sporazuma o saradnji je da UZAJAMNIM UKLANJANJEM I SMANJENJEM CARINA zapravo
povećaju MEĐUSOBNU TRGOVINU
- sporazumi su NEPREFERENCIJALNOG karatera (EZ daje zemljama CIE status najpovlaščenije nacije)
- za razvoj odnosa je značajna 1989., jer tada Zajednica dodeljuje finansijsku i tehničku pomoć Poljskoj i
Mađarskoj u okviru PHARE programa
- PHARE (Poland and Hungary: Assistance for Economic Reconstruction) je PROGRAM POMOĆI
najrazvijenijih zemalja zapada DRŽAVAMA CIE, koji je ORIGINALNO OBUHVATAO samo POLJSKU
i MAĐARSKU
- KOORDINATOR te POMOĆI je postala EVROPSKA KOMISIJA
- u cilju ostvarenja ovog zadatka EZ je formirala EVROPSKU BANKU ZA OBNOVU I RAZVOJ (EBRD) koja je
zadužena da daje zajmove
- 1990.godine se širi i na ostale zemlje CIE
3) PRIDRUŽIVANJE ZEMALJA CIE – od 1990. do 1998.
- nakon ovih uspeha, konstatovano je da treba preći na novi, viši nivo veze – tako su CIE ZEMLJE
podnele ZVANIČAN ZAHTEV za ZAPOČINJANJE PREGOVORA o ZAKLJUČIVANJU SPORAZUMA O
PRIDRUŽIVANJU
- DRUGA GENERACIJA SPORAZUMA (EVROPA SPORAZUMI) – OSNOVA za ODNOSE PRIDRUŽIVANJA CIE
zemalja i EU
- do 1996.godine svi su potpisani
- istovremeno, CIE zemlje postaju i ČLANICE SAVETA EVROPE i postaju PRIDRUŽEN PARTNER
ZAPADNOEVROPSKE UNIJE
- STUPANJEM NA SNAGU ovih sporazuma PRESTALI su da VAŽE RANIJE ZAKLJUČENI SPORAZUMI O
TRGOVINI I SARADNJI (prva generacija sporazuma)
- PRELIZANI ili PRIVREMENI SPORAZUMI (Interim agreements) – oni su SASTAVNI DEO EVROPA
SPORAZUMA, i oni se BAVE PITANJIMA vezanim za LIBERALIZACIJU TRGOVINE
- oni PRESTAJU DA VAŽE sa STUPANJEM NA SNAGU EVROPSKIH SPORAZUMA, koji se u međuvremenu
RATIFIKUJU

12. Definisanje politike proširenja EU – od pridruživanja ka članstvu

- OPŠTA SKICA PORAZUMA O PRIDRUŽIVANJU sa ZEMLJAMA CIE, koji je SAČINILA EVROPSKA
KOMISIJA, predstavlja OSNOVU na kojoj su se ZASNIVALI svi PREGOVORI O USPOSTAVLJANJU
PRIDRUŽIVANJA (EVROPSKI SPORAZUMI)
- pravi PREOKRET u procesu doneo je SAMIT EVROPSKOG SAVETA koji održan juna 1993.godine u
KOPENHAGENU koj definiše SET KRITERIJUMA IZ KOPENHAGENA – „pridruženje države CIE koje to
žele mogu postati članice EU“
- moraju pre toga ispuniti USLOVE:
a) EKONOMSKI – tržišna privreda sa akcijom na konkurentnosti
b) POLITIČKI – stabilne demokratske institucije i vladavina prava, uz poštovanje ljudskih prava
c) PRAVNI – prihvatanje komunitarnog acquisa
d) SPOSOBNOST UNIJE da ODGOVORI na IZAZOVE UVEĆANJA ČLANSTVA
e) FUNKCIONALNA ADMINISTRACIJA (Samit u Madridu godine 1995.) – u stanju da odgovori
na sve obaveze koje proističu iz članstva
- Komisija – izveštaj objavljen jula 1997. – AGENDA 2000: ZA JAČU I ŠIRU UNIJU – tu je analizirala uticaj
koji proširenje može imati na kandidate i na samu Uniju
- ovaj dokument je napravio i SKICU STRATEGIJE PROŠIRENJA koja se sastojala iz dva dela:
a) PREGOVORI O PRISTUPANJU – odnosili na dogovor o načinu i tempu prihvatanja komunitarnog
acquisa u svim oblastima u kojima tri Zajednice deluju
 b) STRATEGIJA PREDPRISTUPANJA – program koji je kreiran kao vid pomoći u pripremi država
kandidata za članstvo
- kao pomoć u implementaciji predpristupne strategije korišćena su PREDPRISTUPNI PROGRAMI:
a) PHARE – koordinira predpristupnu pomoć
b) SAPARD – pomoć strukturalnim reformama u oblasti poljoprivrede
c) ISPA – pomoć za zaštitu životne sredine
- u tom momentu postalo je jasno da se pred Unijom nalazi nova politika – POLITIKA PROŠIRENJA EU
- ona je KOMPOZITNA POLITIKA – istovremeno deo svih ostalih komunitarnih politika
- proširenje postojalo i pre politike:
a) članstvo pa stabilizacija
b) stabilizacija pa članstvo
- „REGATA PRISTUP“ – na osnovu njega bi NAPREDNIJE DRŽAVE RANIJE mogle ZAVRŠITI PREGOVORE o
ČLANSTVU U UNIJI

13. Pridruživanje država Zapadnog Balkana

- ZAPADNI BALKAN – politička tvorevina
- NAJVAŽNIJI PRINCIPI RAZVOJA ODNOSA su ostali isti kao i u odnosu na zemlje CIE
- POČETNI PRISTUP UNIJE – podrazumevao:
a) ZAKLJUČIVANJE SPORAZUMA O SARDNJI I TRGOVINI (1992. Albanija i Makedonija 1998.)
b) kreiranje SISTEMA AUTONOMNIH TRGOVINSKIH PREFERENCIJALA (ATP)
c) PHARE i OBNOVA – fondovi finansijske i tehničke pomoći
- Evropska komisija je maja 1999.godine predložila NOVI INOVIRANI MODEL ODNOSA sa DRŽAVAMA
ZAPADNOG BALKANA
- nazivaju ga PROCES STABILIZACIJE I PRIDRUŽIVANJA
- Savet ministara EU prihvata ovaj predlog juna 1999., te je Proces otvoren za države Zapadnog Balkana
- osnovni instrumeni
SPORAZUM O STABILIZACIJI I PRIDRUŽIVANJU
- SPORAZUM O STABILIZACIJI I PRIDRUŽIVANJU je PRAVNA OSNOVA, PRVI UGOVORNI ODNOS koji
POSTAVLJA TEMELJE za usPOSTAVLJANJE posebnog, NAJVIŠEG OBLIKA SARADNJE između Unije i
neke od DRŽAVA ZAPADNOG BALKANA
- ČLAN 310. Ugovora o EZ – pravni osnov
- MEŠOVITA PROCEDURA se koristi za zaključivanje sporazuma
- po sadržini, predstavljaju UNAPREĐENI EVROPSKI SPORAZUM
- inovacija – nova poglavlja:
a) obaveza REGIONALNE SARADNJE ZEMALJA ZB
b) unošenje OBLASTI PRAVOSUĐA I UNUTRAŠNJIH POSLOVA
- sporazumi o stabilizaciji i pridruživanju uvek se sastoje od preambule i deset poglavlja
- sporazume takođe čine veliki broj ANEKSA i DEKLARACIJA – kojima se PRECIZIRAJU POJEDINE ODREBE
ovih SPORAZUMA
0) PREAMBULA – definiše kao njihov OSNOVNI CILJ uspostavljanje BLISKIH ODNOSA ovih DRŽAVA ZB
- evropske vrednosti – predstavljaju uslov za članstvo:
a) stabilne demokratske institucije
b) vladavina prava
c) zaštita ljudskih prava
d) slobodno tržište
e) mir i stabilnost
f) solidarnost
 1) OPŠTI PRINCIPI – PRVI ČAN koji predstavlja OKVIR za POLITIČKI DIJALOG pridružene države i Unije
- to je KLJUČNI ELEMENT SPORAZUMA, ali i PRAVNA OBAVEZA jer NEPOŠTOVANJE ključnih
elemenata predstavlja OSNOVU za SUSPENZIJU Sporazuma
- novina – unošenje u sporazume PRVI PUT KLAUZULU o njegovom OTKAZU
2) POLITIČKI DIJALOG – SPORAZUMI imaju ULOGU da ga UNAPREDE kroz INSTITUCIJE
PRIDRUŽIVANJA
- Sporazumom se predviđa i PRIBLIŽAVNJE STAVOVA strana UGOVORNICA po PITANJIMA
MEĐIUNARODNIH ODNOSA
3) razvoj REGIONALNE SARADNJE – OSNOVA za POSTIZANJE TRAJNOG MIRA, STABILNOSTI i
RAZVOJA DOBROSUSEDSKIH ODNOSA
- REGIONALNI SPORAZUMI (KONVENCIJE) – instrumenti za unapređenje ovog cilja
4) SLOBODNO KRETANJE ROBA (TRGOVINA INDUSTRIJSKIM PROIZVODIMA) – NAJVAŽNIJI DEO SSP
- AUTONOMNE TRGOVINSKE MERE – nakon stupanja na snagu Prelaznog sporazuma, one postaju
UGOVORNA OBAVEZA
- OSETLJIVI PROIZVODI – za njih važi opšti princip razmene
5) SLOBODNO KRETANJE RADNIKA, OSNIVANJA PREDUZEĆA, PRUŽANJA USLUGA, TEKUĆIH
PLAĆANJA i KRETANJA KAPITALA
6) USKLAĐIVANJE POSTOJEĆIH ZAKONA i BUDUĆIH PROPISA pridružene države sa PRAVNIM
TEKOVINAMA ZAJEDNICE (ACQUIS) – ono OTPOČINJE od MOMENTA POTPISIVANJA SPORAZUMA i
može da se ODVIJA u FAZAMA
7) OBLASTI PRAVOSUĐA I UNUTRAŠNJIH POSLOVA – regulišu modalitete SARADNJE u OBLASTI
KRETANJA LJUDI, modalitete SARADNJE u vezi sa PRANJEM NOVCA i TRGOVINOM DROGAMA,
te KRIVIČNIM STVARIMA
- sporazum o viznim olakšicama i sporazum o readmisiji
8) POLITIKA SARADNJE – POMOĆ u RAZVOJU PRIDRUŽENIH DRŽAVA i UNAPREĐENJE REGIONALNE
SARADNJE
9) FINANSIJSKA SARADNJA – FINANSIJSKA POMOĆ EU kroz ZAJMOVE EVROPSKE INVESTICIONE
BANKE koji su USMERENI na IZGRADNJU INSTITUCIJA, USKLAĐIVANJE PRAVNIH PROPISA i sve
oblasti POLITIKE SARADNJE
10) INSTITUCIONALNA STRUKTURA – nju čine tri organa:
a) SAVET za STABILIZACIJU I PRIDRUŽIVANJE – GLAVNI POLITIČKI ORGAN koji je ZADUŽEN za
NADGLEDANJE PRIMENE i OSTVARIVANJA CILJEVA SPORAZUMA, donosi OBAVEZUJUĆE ODLUKE
i REŠAVA SPOROVE
b) KOMITET za STABILIZACIJU I PRIDRUŽIVANJE – OPERATIVNO TELO koje NADGLEDA
IMPLEMENTACIJU OBAVEZA, pre svega HARMONIZACIJU PRAVA
c) PARLAMENTARNI KOMITET za STABILIZACIJU I PRIDRUŽIVANJE – u njemu se SASTAJU I
RAZMENJUJU GLEDIŠTA POSLANICI EVROPSKOG i PARLAMENTA PRIDRUŽENE DRŽAVE
- ovi sporazumi se zaključuju na NEOGRANIČENO VREME
- zbog SLOŽENE PROCEDURE RATIFIKACIJE, njih prati PRIVREMENI/INTERIM SPORAZUM – on se
ZAKLJUČUJE samo između ZAJEDNICE i PRIDRUŽENE DRŽAVE, i zato NE ZAHTEVA RATIFIKACIJU u DČ

14. Ostali instrumenti Procesa stabilizacije i pridruživanja

1) DAVANJE državama ZB AUTONOMNIH TRGOVINSKIH PREFERENCIJALA – oni se ne odnose na
države za koje su na snagu stupile odrebe Prelaznog sporazuma uz Sporazume o stabilizaciji i prid.
2) FINANSIJSKA POMOĆ:
a) CARDS - imao za cilj da obezbedi pomoć u ostvarivanju njihovih političkih i ekonosmkih
ciljeva pristupanja EU – podeljen na: a. REGIONALNI (regionalna saradnja) b. NACIONALNI
 b) INTRUMENT ZA PREDPRISTUPNU POMOĆ (IPA ) – zamenjuje CARDS
- pet komponenti (prva dva – potencijalni kandidati, a ostala tri – države kandidati):
a. podrška tranziciji i izgradnji institucija
b. regionalna i prekogranična saradnja
c. regionalni razvoj
d. razvoj ljudskih resursa
e. ruralni razvoj
3) REGIONALNI SPORAZUMI o SLOBODNOJ TRGOVINI – na osnovu MEMORANDUMA O
RAZUMEVANJU:
a) MREŽA SPORAZUMA o slobodnoj trgovini – ukupno 29 sporazuma (90% razmene bez
restrikcija)
b) CEFTA 2006 – novi i unapređeni Sporazum o slobodnoj trgovini u Centralnoj evropi – ona
ZAMENJUJE MREŽE SPORAZUMA
- originalni sporazum – Višegradska grupa, ostale CIE zemlje se kasnije priključile
- CEFTA 2006 – MODERAN TRGOVINSKI SPORAZUM
- OSNOVNI ZADATAK – da do 31.12.2010 kreira ZONU SLOBODNE TRGOVINE

15. Unapređenje Procesa stabilizacije i pridruživanja

- „ZAGREBAČKI PROCES“:
1) SAMIT predstavnika država ZB i EU održan U ZAGREBU 21.novembra 2000.
- osnovni zadatak – razmena mišljenja o prioritetnim pitanjima od zajedničkog interesa za proces
pridruživanja, kao i unapređenje regionalne saradnje
2) SAMIT U SOLUNU održan 21.juna 2003.
- ZAVRŠNA DEKLARACIJA (SOLUNSKA AGENDA ZA ZB) – njom se potvrđuje da je budućnost Balkana u
EU, ali da se brzina napretka nalazi u rukama država ZB
- njom se uvodi PARTNERSTVO ZA EVROPSKU INTEGRACIJU (EVROPSKO PARTNERSTVO) – ovim
pojedinačnim partnerstvima za države ZB se formulišu i kratkoročni (godinu do dve) i srednjoročni
prioriteti (tri do pet godina)
- TEHNIČKA POMOĆ (twinning programe) – direktna stručna pomoć koja institucijama država
ZB organizuju i sprovode predstavnici administracija DČ EU

16. Tri nivoa uslovljavanja

- za države ZB postoje tri NIVO USLOVA;
1) KRITERIJUMI IZ KOPENHAGENA
a) EKONOMSKI – tržišna privreda sa akcijom na konkurentnosti
b) POLITIČKI – stabilne demokratske institucije i vladavina prava, uz poštovanje ljudskih prava
c) PRAVNI – prihvatanje komunitarnog acquisa
d) SPOSOBNOST UNIJE da ODGOVORI na IZAZOVE UVEĆANJA ČLANSTVA
e) FUNKCIONALNA ADMINISTRACIJA (Samit u Madridu godine 1995.)
2) OBAVEZE iz PROCESA STABILIZACIJE I PRIDRUŽIVANJA – reč je o uslovima koji su definisani
politkom Unije prema državama ZB generalno, i koji se odnose na:
a) stabilizaciju regiona (ekonosmka, politička, bezbednosna)
b) uspostavljanje regionalne saradnje
c) povratak izbeglica
d) ispunjavanje međunarodnih obaveza (pre svega Međunarodni krivični tribunal u Hagu)
3) POJEDINAČNE OBAVEZE država ZB – one se definišu pojedinačno kao kratkoročni i srednjeročni
ciljevi