ПОЛУПРОВОДНИЦИ

Кристална структура и проводност полупроводника

Атом је састављен од језгра и омотача. У језгру се налазе протони (позитивно

наелектрисани) и неутрони (неутрални, без наелектрисања). У омотачу се налазе
електрони (негативно наелектрисани). Број протона и електрона у атому је исти и атом
је електрично неутралан.

Атом силицијума.

Електрони у омотачу не круже на истом растојању од језгра, већ се распоређују по

нивоима и поднивоима. Постоје 7 нивоа. У првом нивоу се налазе максимално 2
електрона. У другом нивоу се налазе максимално 8 електрона (два поднивоа). У трећем
нивоу се налазе максимално 18 електрона (три поднивоа).
Последњи подниво је валентни подниво или валентна љуска. Ако се у валентној
љусци налази пуно електрона, међуелектронске силе су велике и потребна је велика
енергија да би електрони напустили атом; ови елементи су изолатори. Ако се у
валентној љусци налази мало електрона, један или два, и услед мале енергије ови
електрони могу да напусте атом и да учествују у провођењу; ови елементи су
проводници. Полупроводници у валентној љусци имају 4 електрона. У даљем излагању
показаће се да су полупроводници изолатори, а под одређеним околностима могу бити
проводници.
Најпознатији полупроводници су силицијум (ознака Si, редни број 14) и
германијум (ознака Ge, редни број 32).
Атоми полупроводника чине кристалну решетку.
Ковалентни електрони круже око два језгра и подижу валенцу сваког атома за
један.

Заједнички електрони два атома у ковалентној вези.

На слици десно је приказана кристална структура

силицијума. Нису приказани електрони из нижих нивоа
ни одговарајући протони (2 из првог и 8 из другог), као ни
неутрони. Ковалентна веза је представљена испрекиданим
линијама. Око једног атома круже 4 сопствена електрона
и 4 од одговарајућих околних атома, тј. у последњој Кристална структура
љусци се налазе 8 електрона и оваква структура силицијума.

1
полупроводника није проводник. Да би полупроводник постао проводник неопходно је
да се изврши модификација кристалне структуре.
N тип полупроводника
У идеалној кристалној структури полупроводника нема електрона способних да
учествују у провођењу и успостављању струје. Ако се технолошким поступком у
полупроводник убаци петовалентни елемент (антимон Sb, фосфор P, арсен As) један
електрон постаје слободан и представља главни (већински) носилац електрицитета (у
следећем питању биће објашњени мањински носиоци електрицитета). Овако настаје
полупроводник N типа. Слободан електрон се и при малој енергији може кретати и
учествовати у провођењу.


+
N тип полупроводника.

Када слободан електрон (обележава се: –) услед спољашње енергије напусти атом
поремети се електрична неутралност, остаје један протон више и ствара се позитиван
јон (обележава се: + ). Код чврстих материјала, па и код полупроводника, јони су
непокретни.
За мале струје у полупроводницима потребан је и мали број електрона, те је и број
петовалентних атома значајно мањи од броја атома полупроводника – због тога се
називају примесе. Петовалентни атоми незнатно нарушавају кристалну структуру
полупроводника – због тога се називају нечистоће.
Примеса која даје слободан електрон назива се донор.
Поступак убацивања примеса назива се допирање.

P тип полупроводника

Ако се допира тровалентни елемент (алуминијум Al) у кристалној структури

недостаје један електрон и на том месту је шупљина (обележава се: +). Овако настаје
полупроводник P типа. Примеса која ствара шупљину назива се акцептор.


-
P тип полупроводника.

Када слободан електрон попуни шупљину поремети се електрична неутралност,

број електрона је за један већи од броја протона и ствара се негативан јон (обележава
се: - ).

2
 Електрон долази са суседног атома и на суседном атому се ствара шупљина. Као
што може да се посматра кретање електрона, аналогно може да се посматра и кретање
шупљине. Усвојено је да се у полупроводницима Р типа посматра кретање шупљина, а
у полупроводницима N типа кретање електрона. Ако се електрон као носилац
негативног наелектрисања креће у једном смеру, шупљини, која се креће у супротном
смеру, придружује се позитивно наелектрисање.
У P типу полупроводника шупљине су већински носиоци електрицитета.
Мањински (споредни) носиоци електрицитета углавном настају услед неправилности у
кристалној структури. Њих има знатно мање него већинских и занемарују се ако
постоји кретање главних носиоца. У P типу полупроводника мањински носиоци су
електрони а у N типу шупљине. Ако се у кристалној структури истовремено налазе и
електрони и шупљине, због великих међуатомских растојања не долази до њиховог
међусобног спајања.

Образовање PN споја

На саставу Р и N полупроводника формира се PN спој. Услед близине слободни

електрони из N области попуниће шупљину у Р области, тако да у N области остаје
позитиван јон а у Р области остаје негативан јон.

P -    
- - - +

+

+

+ N
         
- - - - - + + + + +
         
- - - - - + + + + +

+ - шупљина
- - негативни јон
 - електрон
+ - позитивни јон
PN спој.

Поступак попуњавања шупљине електроном назива се рекомбинација. На споју

остају некомпензовани непокретни јони и између њих се успоставља електрично поље
(унутрашње) усмерено од позитивног ка негативном наелектрисању (у следећем
питању поменуће се и спољашње електрично поље).
Смер кретања електрона у електричном пољу је супротан од смера електричног
поља, али је у почетку електрично поље мало и електрони из N области имају довољно
енергије да се рекомбинују са шупљинама из Р области. Рекомбинацијом се повећава
број некомпензованих јона што утиче на повећање величине електричног поља. Када
електрично поље достигне одређену вредност престаје рекомбинација јер смер поља не
дозвољава кретање електронима и шупљинама.

P -   E   N
- - -+ + + +
       
- - - - - + + + + +
       
- - - - - + + + + + - +
PN спој после рекомбинације.

Простор без електрона и шупљина где се налазе само некомпензовани јони назива
се просторни товар.

3
 Директна поларизација PN споја

Да би се наставила рекомбинација на PN споју, потребно је довести спољашње

електрично поље супротног смера од унутрашњег и већег интензитета. То се може
остварити прикључивањем једносмерног извора на P и N тип. Да би се остварио смер
спољашњег поља, на P тип се доводи позитиван прикључак, а на N негативан. Овим је
остварена директна поларизација PN споја.

Es

P -   Eu   N
- - - + + + +
       
- - - - - + + + + +
       
- - - - - + + + + +
R
U

Директна поларизација PN споја.

Отпорник отпорности R има улогу да заштити PN спој од великог напона

напајања (испоставиће се да је напон на PN споју много мањи од напона напајања, те је
потребно да део напона напајања буде на отпорнику).
У електроници се доста користи представљање I
зависности струје од напона, U=f(I) тј. на хоризонталну
(апсцисну) осу се као независно променљива наноси
струја, а на вертикалну (ординатну) осу се као зависно
променљива наноси напон. Овакав дијаграм се зове
карактеристика. Карактеристика се најчешће снима
експериментално, а постоје и математички модели.
При малим вредностима спољашњег поља
унутрашње поље не дозвољава рекомбинацију, тј. са Up U
повећањем напона струја остаје нула.
Карактеристика директне
Када спољашње поље достигне одређену вредност поларизације PN споја.
(праг провођења, преломни напон: Up = 0,5 – 0,7 V; код
германијумских: 0,2 V) омогућава се рекомбинација. Даљим малим повећањем напона
добија се велико повећање струје.
При провођењу резултантно поље име смер спољашњег поља па се електрони
потискују из N области у P област, а шупљине из P области у N област и просторни
товар се сужава.
P -   
- - -
+ +

+

+ N
       
- - - - - + + + + +
       
- - - - - + + + + +

Сужавање PN споја.

НАПОМЕНА: Могло би се погрешно закључити да ће се после извесног времена

рекомбиновати сви електрони са свим шупљинама и да ће престати рекомбинација. При
томе се заборавља да струја не може постојати само у делу кола, тј. ако постоји кретање
електрона у полупроводнику, мора постојати и у проводницима који тај полупроводник
везују за напајање. Извор напајања обезбеђује кретање електрона.

4
 Инверзна поларизација PN споја

У колима са наизменичним сигналима очигледно је да ће само при једном

поларитету напона PN спој бити директно поларисан, тј. смерови спољашњег и
унутрашњег електричног поља биће различити. Када се смерови спољашњег и
унутрашњег поља поклапају остварује се инверзна поларизација PN споја.

Es

P -  
- - - + +
Eu   
+ + N
       
- - - - - + + + + +
       
- - - - - + + + + +

Инверзна поларизација PN споја.

Резултантно поље потискује електроне у N област а шупљине у P област и

просторни товар се шири.
Главним носиоцима је онемогућено кретање, али споредни носиоци могу да се
крећу под утицајем спољашњег и унутрашњег поља. Како споредних носиоца има врло
мало и струја је врло мала и често се може занемарити. Број споредних носиоца не
зависи од поља, већ од деформација у полупроводнику, и може се сматрати да је
константан па се узима да је и струја инверзне поларизације константна.
Ова струја се назива струја инверзне поларизације или струја засићења. Означава
се Is (saturation – засићење).

I
U
Is

Карактеристика инверзне поларизације PN споја.

Уколико се успостави велико спољашње поље (50 – 4000 V) електрони из

спољашње љуске могу добити довољну енергију да напусте атом и тада се ствара
велики број електрона, односно, струја постаје велика што доводи до уништења PN
споја). Напон при коме долази до уништења PN споја назива се пробојни напон.

Диоде

Да би се материјал хладио неопходно је одашиљање (дисипација) топлоте са

површине тог материјала. PN спој има мале димензије и услед проласка струје дошло
би до превеликог загревања и уништења. Овај проблем се решава повећањем површине
тако што се PN спој облаже термопроводним материјалима и поставља у кућиште.

A K
P N

PN спој у кућишту.

5
 За повезивање PN споја са осталим елементима постављају се проводници:
прикључак на P тип назива анода, а на N тип катода. Овако формиран елемент назива
се диода.

A K

Ознака диоде.

Облик диода је различит у зависности од снаге, односно, струје коју могу да

издрже. За мање снаге израђују се са цилиндричним пластичним кућиштем, за веће
снаге су у металном кућишту и обликом су прилагођене постављању на хладњаке. На
цилиндричном кућишту катода је означена прстеном или тачком, а код снажних диода
метално кућиште је најчешће катода. За јако велике струје (до 4000 А) диоде се праве
од керамике у облику таблете са плочастим прикључцима на које се постављају
хладњаци. Ако је потребно, уместо природног хлађења примењује се принудно
(вентилаторима).

Врсте диода.

Најпростије диодно коло је представљено на следећој слици.

R
E

Диодно коло.

Овакав начин приказивања кола није практичан. Извор напајања се представља

својом вредношћу на горњој тачки, а својом нулом на доњој, као на следећој слици.

R UR

D
UD

Диодно коло.

Диода је пропусно (директно) поларисана јер је анода на већем потенцијалу од

катоде. Према II Кирхофовом закону је:
E = UD + UR
Према Омовом закону је:
UR = RI
Коначно је:
E = UD + RI

6
 Задатак: Одредити струју у колу на слици за диодно коло. Дато је: R=100Ω, UD=0,6V,
Е=10V.
Решење: За коло на слици важи:
E = UD + RI.
Сређивањем претходног израза добија се:
E UD
E  U D  RI  I 
R
Заменом датих података добија се:
10  0,6 9,4
I   0,094 A  94 mA
100 100

Принцип рада транзистора

Транзистор се састоји од два PN споја. Распоред типова полупроводника може

бити двојак: NPN или PNP. Принцип рада транзистора обрадиће се на моделу NPN.
У једном N типу се налази много слободних електрона и прикључак је назван
емитор (E – emitter).
У P типу има мало шупљина и физички је знатно мањи од N типова; прикључак је
назван база (В – base).
Други N тип има мање електрона од првог, али знатно више него шупљина у P
типу; прикључак је назван колектор (С – collector).

C
N











Es2
+++ Eu2
- - -
B
P
- - - UCE
+ + + Eu1
Es1


 


UBE 

 




 




N
E
Принцип рада NPN транзистора.

На споју између базе и емитора јавља се унутрашње поље које спречава даљу
рекомбинацију.
Да би се омогућила рекомбинација потребно је довести спољашње поље смера
супротног од унутрашњег, тј. спој В-Е директно поларисати извором UBE.
Услед директне поларизације електрони из емитора прелазе у базу и мали број се
рекомбинује са малим бројем шупљина у бази.
Услед мале величине базе на електроне делује унутрашње поље на споју B-С (Eu2)
и пребацује их у колектор.
Електрони у колектору се помоћу спољашњег поља Еu2 које потиче од извора UCE
усмеравају ка емитору и тиме је затворен струјни круг.
Принцип рада PNP транзистора је сличан, с тим да се уместо електрона крећу
шупљине, те су и смерови извора супротни, тј. база и колектор су на нижем
потенцијалу од емитора.

7
 C
P

B
N
UCE

UBE

P
E

Принцип рада PNP транзистора.

Облик транзистора зависи од снаге која треба да се дисипира. За мале снаге није
предвиђен хладњак, а за веће на кућишту транзистора постоје отвори за
причвршћивање на хладњаке.

Врсте транзистора.

C C
N P

B B
P N
UCE UCE

UBE UBE
 
N IE P IE
E E

Ознака NPN транзистора. Ознака PNP транзистора.

Ознака транзистора се састоји од базног прикључка на који су косо постављени

емиторски и колекторски прикључци. Да би се разликовали прикључци, усвојено се да
се емитору придода смер струје.

Основне компоненте струја у транзистору

Електрони из емиторског дела чине струју емитора.

Мали број електрона који се рекомбинује у базном делу чини струју базе.
Већи део који доспе у колекторски део чини струју колектора.

8
 C
N IC

P
IB UCE
B

UBE
IE
N
E

Струје у транзистору.

Може се закључити да је:

IE = IC + IB
Струја базе је у већини случајева много мања (више од 100 пута) од струја
емитора и колектора, и може се занемарити:
IB << IE  IE  IC
Задатак: Одредити струје колектора и базе ако је струја колектора 100 пута већа од
струје базе. Дато је: IE = 20 mА.
Решење: За транзистор важи: IE = IC + IB. Сменом датих података добија се:
IE = 100IB + IB = 101IB
I 20  10 3
IB  E   0,198  10 3 A  0,198 mA
101 101
IC = IE – IB = 2010–3 – 0,19810–3 = 19,80210–3 A = 19,802 mA

Ограничења у раду транзистора

Улазне величине су знатно мањег нивоа него излазне, те и не утичу на

ограничења у раду транзистора. Радна област транзистора се одређује на излазним
карактеристикама. Дефинисана је са три максималне величине. Најпре са максималном
излазном струјом и максималним излазним напоном.
У области дозвољених великих напона и струја може доћи до превеликог
загревања транзистора, те се уводи ограничење дефинисано максималном излазном
снагом. Излазна снага је одређена изразом:
Piz
Piz  U CE  I C  I C 
U CE
За константну максималну вредност излазне снаге претходни израз представља
хиперболичну зависност у IC–UCE координатном систему.

IC Pmax Pmax1 IB=const.

IB4
ICmax
IB3

IB2>IB1

IB1

UCE
UCEmax
Радна област транзистора.

9
 Ако се жели проширити радна област у домен већих снага потребно је транзистор
поставити на хладњак.

Појачавач са заједничким емитором

При објашњавању принципа рада транзистора коришћена су два једносмерна

извора. У пракси се поларизација PN спојева остварује једним једносмерним извором.
Код појачавача са заједничким емитором извор напајања биће означен са ЕC.

EC

RB RC
IC Cs2
Cs1 IB
uiz
UCE Rp
uul ~ UBE

Појачавача са заједничким емитором.

Спој В-Е се поларише отпорником RB којим је одређена струја базе:

EC  U BE
IB 
RB
Индексација отпорника се врши према положају у колу.
Отпорник RC омогућава промену излазног напона. Излазна струја се одређује из
израза:
EC  U CE
IC 
RC
Овим једначинама је одређен једносмерни режим рада појачавача са заједничким
емитором. Приликом појачања променљивих сигнала једносмерни режим рада не сме
да се поремети. Прикључивањем улазног извора израчуната једносмерна струја базе би
се променила јер би се струја кроз RB гранала на базну струју и струју кроз улазни
извор. Такође, ако би улазни сигнал имао једносмерну компоненту то би условило
промену базне струје. Закључује се да је пожељан само пролаз променљивих величина,
а једносмерних не. То се остварује постављањем спрежног кондензатора, који не
пропушта једносмерне компоненте, а у зависности од учестаности сигнала прорачунава
се капацитивност која би пропуштала променљиве сигнале.

Појачавач са заједничким колектором

Ако би се при реализацији појачавача са заједничким колектором са NPN

транзистором колекторски прикључак директно везао за нулу, пошто струја кроз
потрошач има смер од вишег ка нижем потенцијалу, било би неопходно користити
негативни извор напајања, што није немогуће, али се у пракси ређе користи.
Са PNP транзистором користи се позитивно напајање, али за веће снаге се
избегава коришћење PNP транзистора због технолошких проблема у изради снажних
PNP транзистора.
Одређивање типа спреге врши се само за наизменичне сигнале, а како
једносмерни извор не мења облик наизменичне величине, то се може сматрати кратким

10
спојем за наизменичне величине. Због ових чињеница колектор NPN транзистора се
може везати за нулу преко једносмерног извора.
IE
IB

UEC
UBC

IE
IB

UEC
UBC

Могући облици појачавача са заједничким колектором.

EC
~
Uul
RE Uiz

Појачавач са заједничким колектором.

Улазни сигнал је за UBE већи од излазног и за велики ниво (преко 5 V) улазног

сигнала UBE се може занемарити, те следи да се улазни сигнал преноси на излаз,
односно, да је напонско појачање приближно један.
Овај појачавач се користи као излаз уређаја где се остварује пожељан напон, али
мала струја, тј. као излаз из електронских уређаја мале снаге. Са повећањем снаге
транзистора технолошки се не може избећи опадање струјног појачања. Недостатак
снажних транзистора је мало струјно појачање (од 10 до 30).

Дарлингтонов спој

Мало струјно појачање снажних транзистора се компензује постављањем још

једног транзистора, такође у спрегу са заједничким колектором.

RE

Дарлингтонов спој.

На овај начин се недовољно појачана струја још једном појачава, тј. струја
емитора првог транзистора је истовремено и струја базе другог транзистора. Ова
комбинација транзистора назива се Дарлингтонов спој. Укупно струјно појачање

11
Дарлингтоновог споја једнако је производу струјних појачања појединачних
транзистора.
Струја емитора другог транзистора је много већа од струје емитора првог
транзистора па је први транзистор мање оптерећен и не мора бити исте снаге као други
транзистор, што значи да може имати веће струјно појачање.
Дарлингтонов спој се пуно користи и комерцијално се могу набавити оба
транзистора у једном кућишту.
C

E
Дарлингтонов спој у једном кућишту.

FET

Развојем технологије велики број транзистора је могао да се постави на малом

простору. Ограничење је била потрошња транзистора. Да би се повећао број
транзистора по јединици површине било је потребно пронаћи нови тип транзистора са
малом потрошњом.
Ако се на полупроводник (нпр. N типа) прикључи извор створиће се електрично
поље које ће условити кретање електрона, односно струју.
Промена интензитета струје могућа је променом величине извора, што је
непрактично. Ако би извор био константан, промена интензитета струје је могућа само
смањењем простора за кретање електрона. Потребно је да се смањење простора
регулише неком електричном величином. При инверзној поларизацији се шири
просторни товар и управо то ширење условило би смањење простора за кретање
електрона. За инверзну поларизацију потребан је полупроводник супротног типа (Р
тип).

UGS UGS

G G
N N P N P
E
 S D S D
I

UDS UDS

Принцип рада FET-а.

Регулација струје се обавља напоном, односно, пољем и по томе су ови

транзистори и добили име: Field Effect Transistor (поље, ефекат, транзистор), односно,
транзистори са ефектом поља, скраћено FET. Прикључци су према енглеским речима
source, drain и gate (извор, одвод, капија) добили имена сорс (S), дрејн (D) и гејт (G).
Променом напона инверзне поларизације мења се величина просторног товара а
тиме и димензије N области што доводи до промене струје; са довољно великим
напоном инверзне поларизације се може укинути струја.
Тип FET-а се одређује према типу полупроводника који проводи струју (FET-ови
N и Р типа). У ознаци за FET сорс је означен стрелицом која означава смер струје.

12
 D D
G G

S S
N тип P тип
Ознаке FET-а.

У провођењу струје учествује само један тип носилаца наелектрисања (електрони

код N типа и шупљине код Р типа) и ови транзистори се називају униполарни; код
транзистора који су већ обрађени у провођењу учествују и шупљине и електрони и они
се називају биполарни.
Код FET-ова је значајно да струју гејта чини струја инверзне поларизације, и као
таква је занемарљиво мала.

MOSFET

Код FET-а струја гејта је мала, али са повећањем броја FET-ова збир ових струја
може бити значајан. Да би се елиминисала струја гејта, гејт се изолује. Принцип рада
ових транзистора биће објашњен на интегрисаној верзији, где се на подлогу (супстрат)
одређеним поступцима наносе полупроводнички материјали.
Тип овог транзистора одређује се врстом главних носиоца. Ако се жели N тип,
тада су сорс и дрејн N типа, а по површини се наноси слој силицијум-диоксида који
служи као изолатор.
Због металног прикључка (Metal), слоја оксида (Oxide) и полупроводника
(Semiconductor) ови FET-ови су названи MOSFET.

UDS
SiO2
UGS
UDS
G SiO2
S D UGS
G
N N S D
N N

- - - - - - - - - - - P P

Принцип рада MOSФET-а.

На подлози Р типа се налазе две јако допиране N области које представљају сорс и
дрејн. Довођењем напона UDS између дрејна и сорса не омогућава се успостављање
струје јер се између дрејна и сорса налази Р област.
Потребно је премостити Р област па се гејт доводи на позитиван потенцијал да би
се привукли споредни носиоци (електрони) из Р области.
Повећањем броја електрона у простору између сорса и дрејна долази до
претварања типа полупроводника, из Р типа у N тип. Тако се ствара канал који повезује
сорс и дрејн и омогућено је успостављање струје.
Како се канал ствара у току рада, то се овај тип
MOSФET-а назива MOSФET са индукованим каналом.
Са повећањем напона гејта повећава се и број
електрона у каналу и када се достигне праг провођења N тип P тип
UGST (од 1 до 6 V) долази до успостављања струје дрејна. Ознаке MOSФET-а.

13
 Транзистор као прекидач

Ако транзистор у колу служи као прекидач разликују се два стања: стање
провођења и стање непровођења. Користе се транзистори који могу брзо да се пребаце
из једног у друго стање. Да би се транзистор пребацио из непроводног у проводно
стање потребно је да се просторни товар смањи (код директне поларизације просторни
товара се сужава) и за то је потребно одређено време; да би се транзистор пребацио из
проводног у непроводно стање потребно је да се просторни товар повећа (директном
поларизацијом просторни товара је сужен), и за то је потребно одређено време.

uul

t
uiz
ton toff
td tr ts t f

90%

10%

t
Облик сигнала код прекидачког режима рада.

Ако се за улазни сигнал узме идеалан импулс, у тренутку деловања импулса

транзистор не може одмах да проведе. Слично, када се укине улазни импулс,
транзистор не може одмах да се деактивира.
На дијаграму излазног напона тешко је оценити тренутке успостављања струје и
максималног нивоа и дефинисано је да се због лакшег очитавања посматрају тренуци
10% и 90% од максималне вредности.
td – време кашњења
tr – време пораста
ton – време укључивања
ts – време задржавања
tf – време опадања
toff – време искључења

14
 ОПЕРАЦИОНИ ПОЈАЧАВАЧ

Назив операциони појачавач потиче од првобитне примене за обављање

математичких операција. Операциони појачавач се прави у интегрисаној техници, а
кућиште је осмопинско или 14-опинско. Састоји се из три основна дела: улазног
степена, напонског појачавача и излазног степена.
Ознака операционог појачавача представљена је на слици.

инвертујући
улаз
излаз

неинвертујући
улаз

Шематска ознака операционог појачавача.

Карактеристичне величине операционог појачавача

Максималне вредности:
1. Опсег радних температура: за пластична кућишта 0-70 °С; за керамичка и
метална кућишта 55-125 °С.
2. Температура лемљења: до 300 °С до 10 секунди уз услов да се не додирује
кућиште.
3. Напон напајања: до ±18 V, најчешће ±12 V.
4. Улазни напон: мањи од напона напајања.
5. Трајање кратког споја на излазу: код неких операционих појачавача није
дозвољен, код неких је ограничен, а код неких је могућ трајно.
6. Максимална дозвољена снага: до 0,5 W.
Параметри:
1. Напонско појачање: преко 100.000.
2. Улазна отпорност: реда МΩ.
3. Излазна отпорност: реда десетина Ω.
4. Улазна побудна струја: реда nА.
5. Улазни напон раздешености: када су оба улаза на нули излаз би требало да буде
нула; практично је потребно довести улазни напон раздешености реда mV да би
излазни напон био нула.
6. Радна учестаност: до 1 МНz, за специјалне операционе појачаваче до 1 GHz.
7. Брзина пораста или опадања излазног напона: око 1 V/s.
8. Фактор потискивања заједничких сигнала: 70–120 dВ.

Инвертујући појачавач

На слици дедно представљен је инвертујући појачавач. Грана у којој се налази

отпорник R1 зове се директна грана, а грана у којој је R2 – повратна. Преко отпорника
R2 је остварена негативна повратна спрега.
Неинвертујући улаз је на нули, а како је Uul занемарљиво мали (јер се
претпоставља да је појачање операционог појачавача бесконачно велико) може се сма-
трати да је и инвертујући улаз на нули. Због тога што инвертујући улаз није физички
везан за нулу може се рећи да је инвертујући улаз на виртуелној (привидној) нули.
Струја у директној грани износи:
U1  U ul U1
I1  
R1 R1
одакле следи:

15
 U1  R1 I1
Струја у повратној грани износи:
U ul  U 2 U
I2   2
R2 R2
одакле следи:
U 2   R2 I 2
Напонско појачање целог склопа је:
U 2  R2 I 2
Au  
U1 R1I1
Због велике улазне отпорности Iul=0 па је I1=I2. Скраћивањем се добија коначан
израз за напонско појачање инвертујућег појачавача:
R2
Au  
R1
Знак "–" у изразу за напонско појачање указује да су улазни и излазни напон
супротног знака.
У пракси се највише користи случај када je R2>R1, али се мора обратити пажња на
то да однос ових отпорности не буде превелик, и користи се однос до 100. За веће
односе потребно је додатно обратити пажњу на квалитет операционог појачавача.
Ако је R2=R1 улаз и излаз су једнаки по апсолутној вредности, али супротни по
знаку, и овај случај се користи за промену знака улазног напона.

Инвертујући појачавач.

Ако је на улазу синусна функција, на излазу је инвертована, односно, померена за

180°.

Облици напона на улазу и излазу инвертујућег појачавача.

16
 Коло за сабирање
Код кола за сабирање користи се I Кирхофов закон.

Коло за сабирање.

У директним гранама је:

U1 U U
I1  , I 2  2 ,..., I n  n
R1 R2 Rn
У повратној грани је:
U izl
I 
R0
Према I Кирхофов закону је:
I  I1  I 2  ...  I n

Даље је:
U U U 
 U izl  R0  1  2  ...  n 
 R1 R2 Rn 
Ако је потребно сабирање са истим коефицијентом по сваком члану, усваја се
R1=R2=...=Rn=R, а за сабирање са коефицијентом 1 по сваком члану усваја се и R=R0.

Неинвертујући појачавач

На слици лево представљен је неинвертујући појачавач. Неинвертујући улаз је на

U1, а како је Uul занемарљиво мали може се сматрати да је и инвертујући улаз на U1.

Неинвертујући појачавач.

Ако се занемари улазна струја, у директној и повратној грани је иста струја. На

основу Омовог закона је:
U1  R1 I
U 2  ( R1  R2 ) I
Напонско појачање целог склопа је:

17
 U 2 R1  R2
Au  
U1 R1
Ако је на улазу синусна функција, на излазу је неинвертована.

Облици напона на улазу и излазу neинвертујућег појачавача.

Како је R1+R2> R1, то ће и напонско појачање бити веће од 1.

Да би се добило напонско појачање једнако 1 потребно је да R2 буде једнако нули,
што се остварује краткоспајањем отпорника отпорности R2. Сада отпорник отпорности
R1 нема никакву функцију па се може уклонити, односно, отпорност R1 постаје
бесконачна. Овакав неинвертујући појачавач назива се јединични појачавач.

Јединични појачавач.

Због велике улазне отпорности јединични појачавач служи за прилагођење велике

излазне отпорности претходног степена са малом улазном отпорношћу следећег
степена.

Компаратори

Ако се на улазе операционог појачавача доведу различити напони, због великог

појачања операционог појачавача излаз ће имати ниво позитивног или негативног
напајања, у зависности на ком је улазу већи напон: ако је на неинвертујућем улазу
напон већи него на инвертујућем, на излазу је позитиван напон напајања; ако је на
инвертујућем улазу напон већи, на излазу је негативан напон напајања (или нула ако је
једноструко напајање).

Компаратор.

На основу нивоа напона на излазу могу се упоредити (компарирати) напони на

улазу. Ако је један улаз везан за референтни напон, на основу нивоа напона на излазу
може се одредити када је други улаз већи или мањи од референтног.

18
 Компаратор са референтним нивоом.

Ако се један улаз операционог појачавача веже за нулу (на слици а), а на други
улаз доводи синусни напон, за време позитивне полупериоде неинвертујући улаз је на
већем потенцијалу од инвертујућег, и на излазу је позитиван напон напајања; за време
негативне полупериоде инвертујући улаз је на већем потенцијалу и на излазу је
негативан напон напајања.
Ако се један улаз операционог појачавача веже за референтни напон (на слици б),
а на други улаз доводи синусни напон, док је синусни напона мањи од референтног,
инвертујући улаз је на већем потенцијалу од неинвертујућег, и на излазу је негативан
напон напајања; када синусни напон постане већи од референтног, неинвертујући улаз
је на већем потенцијалу и на излазу је позитиван напон напајања.
Код компаратора је битно време успона и опадања ивице, те се за компараторе
користе специјална кола , нпр. А 710.

Примена компаратора.

На слици је приказана примена компаратора за сигнализацију критичне

температуре. На инвертујућем улазу је референтни ниво одређен отпорницима R1 и R2.
Отпорност RТ је температурно зависан отпорник, нпр. Pt100, коме се са повећањем
температуре повећава отпорност. Док је температура нижа од критичне, напон на не-
инвертујућем улазу је нижи од напона на инвертујућем, и на излазу је нула, односно,
LED диода не светли. Повећањем температуре повећава се и отпорност RТ, повећава се
напон на неинвертујућем улазу и када буде већи од референтног нивоа излаз постиже
ниво напона напајања и LED диода светли.
Ако се уместо LED диоде користи реле, овај склоп може имати регулациону и
заштитну улогу.

19
 ЛОГИЧКА КОЛА
Код логичких кола се дефинишу стање логичке јединице (L1) и логичке нуле (L0).
Најчешће је стање L1 област максималног напона у колу (напон напајања) а стање L0
област минималног напона (нула).
Три основне логичке операције са логичким променљивим су:
– логичка I операција,
– логичка ILI операција,
– логичка NE операција.
Логичка I операција је логичко множење. Таблица стања и шематска ознака
представљени су на следећој слици. Логичка I операција се пише:
F=A•B
и чита се: F једнако A и B.

I kolo.

Логичка ILI операција је логичко сабирање. Таблица стања и шематска ознака

представљени су на следећој слици. Логичка ILI операција се пише:
F=A+B
и чита се: F једнако A или B.

ILI kolo.

Логичка NE операција је таблицом стања и шематском ознаком представљена на

следећој слици. Логичка NE операција се често зове и инвертовање и пише се:
FA
и чита се: F једнако не A, или F је комплемент A, или F је инвертовано A.

NE kolo.

У пракси се често користе и инвертоване I и ILI операције. Да би се избегло

представљање помоћу два знака усвојено је представљање као на следећим сликама.

20
 NI kolo. NILI kolo.

ЕЛЕМЕНТИ ЕНЕРГЕТСКЕ ЕЛЕКТРОНИКЕ

У енергетској електроници су губици на елементима значајан фактор. Идеалан

случај је да при провођењу кроз неки елеменат нема губитака, односно, да је пад
напона на том елементу једнак нули, као и када елеменат не проводи да нема протока
струје.
Код полупроводника се не може спречити дисипација и зато се користе они
полупроводнички елементи који најприближније задовољавају критеријум идеалног
елемента.
Према начину рада енергетски полупроводнички елементи се деле на усмерачке
диоде, енергетске транзисторе, четворослојне диоде, дијаке, тиристоре и тријаке.
Према степену управљивости деле се на потпуно неуправљиве (усмерачке диоде,
дијаци), делимично управљиве (тиристори) и потпуно управљиве (енергетски
транзистори).
Двослојни и трослојни полупроводнички елементи у проводном смеру имају
релативно велику отпорност и тек појавом четворослојних елемената настаје веће
коришћење полупроводничких елемената за регулацију великих снага. Четворослојни
елементи имају у проводном смеру малу отпорност, малих су димензија, имају већу
поузданост и нама појаве варничења.
Развојем технологије код транзистора је смањена отпорност у проводном смеру и
све више постају елементи енергетских уређаја.

Снажне диоде

Принцип рада снажних диода је исти као и диода малих снага: разлика је у
облику. Због велике дисипације кућиште снажних диода мора бити прилагођено
постављању на хладњаке. За средње снаге у ту сврху део кућишта је у облику вијка; за
велике снаге кућиште је керамичко са две металне плоче које се причвршћују у
хладњак.

а) б)
Облици снажних диода за: а) средње снаге, б) велике снаге.

Најбитнији параметри који дефинишу снажну диоду су: максимална дисипација

PDmax, максимална струја у проводном смеру IDmax и максимални инверзни напон Uimax.
Највећа примена снажних диода је за исправљање наизменичних напона.

21
 Енергетски транзистор

Да би се дисипација код енергетских транзистора свела на минимум, користи се

зона засићења транзистора; при томе је пад напона на транзистору најмањи и може
проводити велику струју.

Излазне карактеристике енергетског транзистора:  - зона засићења.

Енергетски транзистори раде у прекидачком режиму (или непроводно стање или

стање засићења). За веће учестаности мора се обратити пажња на време кашњења
одзива због коначног времена промене ширине просторног товара.
Најбитнији параметри који дефинишу енергетски транзистор су: максимални
напон који транзистор може да издржи UCЕmax, максимална колекторска струја ICmax и
напон засићења UCEs.
Као и снажне диоде, и енергетски транзистори су конструкционо прилагођени
постављању на хладњаке.

Четворослојна диода (динистор)

Састав динистора и ознака су приказани на следећој слици.

а) б)
Четворослојна диода: а) састав, б) ознака.

На следећој слици је представљена карактеристика динистора.

Карактеристика динистора.

22
 Уколико је анодни напон већи од катодног, средњи спој је инверзно поларисан.
Када разлика напона достигне вредност Ubo долази до недеструктивног пробоја и струја
нагло порасте а напон нагло пада на вредност одређену елементима кола у коме се
динистор налази. Вредност напона Ubo (bo – breakover) се назива напон укључења,
напон паљења или преломни напон јер динистор прелази из непроводног у проводно
стање. При смањењу напона у проводном стању задржава се проводно стање све док се
струја не смањи до Ih (h – holding) и назива се струја држања.
Инверзни пробојни напон се означава са Ura (ra – reverse avalanche).
Прикључивање наизменичног напона на динистор представљено је на следећој
слици.

Облици напона у колу са динистором.

Дијак

Дијак настаје антипаралелним везивањем два динистора.

Ознака, карактеристика и прикључивање наизменичног напона на дијак
представљено је на следећим сликама.

Дијак: а) шема, б) ознака, в) карактеристика.

23
 Облици напона у колу са дијаком.

Тиристор

а) б)
Тиристор: а) састав, б) ознака.

Тиристор је четворослојна диода са управљачком (побудном) електродом која се

зове гејт и има ознаку G. Напонским, односно, струјним деловањем на гејт утиче се на
вредност преломног напона Ubo, што је приказано на слици лево. Карактеристика
тиристора је приказана на следећој слици.

Карактеристика тиристора.

24
 Уколико је Ig = 0 карактеристика тиристора се поклапа са карактеристиком
динистора. Повећавањем Ig смањује се вредност Ubo и за довољно велико Ig тиристор се
понаша као диода. За негативно Ig повећава се Ubo.
Све карактеристичне вредности тиристора се наводе у пратећим каталозима.
Пробојни напон се креће од 10010.103 V, пад напона у проводном стању од 1–2 V,
радна струја од неколико ампера до 3.103 А, струјни удари су до 10 пута већи од радних
струја, радна учестаност до 50 kHz.

Облици напона у колу са тиристором.

Тријак

Тријак представљен шемом и симболом.

Тријак је замена за антипаралелну везу два тиристора па се не мора водити рачуна

о поларитету прикљученог напона, односно, тријак може проводити и у позитивној и у
негативној полупериоди прикљученог напона.

25
 Основе управљања тиристора и тријака
Начини укључивања тиристора
– Укључивање преко аноде
Укључивање на овај начин одговара укључивању динистора и не примењује се у
пракси.
– Укључивање преко управљачке електроде
Шема и облици напона у колу су приказани на следећој слици.
У времену до деловања импулса тиристор је неактивиран и на потрошачу Р нема
напона па напон на тиристору прати напон напајања. Деловањем импулса тиристор се
активира и на њему је, у односу на напона напајања, занемарљиво мали напон па напон
на потрошачу прати напон напајања. По престанку деловања импулса тиристор је и
даље активиран. Тиристор се деактивира када струја опадне на вредност струје
деактивирања, односно, када је на тиристору врло мали напон па се може сматрати да
се тиристор деактивира када синусоидни напон поприми вредност нула.

Основне електричне шеме побудног кола тиристора и тријака

Најпростији начин синхроног довођења тиристора у активно стање приказано је

на следећој слици.

Облици напона у колу са тиристором.

Део анодног напона тиристора се преко отпорника RG доводи на гејт. Повећањем

IG достиже се потребни ниво и тиристор се активира. Уколико је отпорност RG мања IG
пре достиже потребни ниво  и тиристор се раније активира. Отпорник RG не сме бити
већи од граничног случаја‚ јер се тиристор не би никада активирао.
На овај начин се не остварује потпуна управљивост тиристором, може се
управљати само четвртином периоде напона напајања.

26
 Да би се елиминисао део IG који не учествује у побуђивању тиристора у коло
гејта се додаје динистор. Истовремено се постиже и брже активирање тиристора.

Утицај динистора на облик струје гејта.

Да би се остварила потпуна управљивост тиристора или тријака користи се шема

представљена на следећој слици. Напон на кондензатору C је фазно померен за
=–arctg(CR) тако да се може променом R (теоретски и C) мењати тренутак
активирања тиристора или тријака. На дијаграму је представљен напон на кондензатору
и струја гејта у колу са тријаком.

Фазна регулација.

Начини искључивања тиристора

Тиристор се деактивира када се IА-К смањи испод
вредности држања Ih и у колу наизменичне струје се ово
дешава аутоматски. У колима једносмерне струје
искључивање се врши редним прекидачем прекидањем
струјног тока или паралелним прекидачем довођењем UА-К
на нулу.
Тиристор се може искључити и помоћу осцилаторног Искључивање тиристора:
кола, помоћу претходно напуњеног кондензатора и помоћу а) редним и б) паралелно
везаним прекидачем.
спољњег извора.

27
 ЕНЕРГЕТСКИ ПРЕТВАРАЧИ

Основни облици преображаја електричне енергије су:

– усмеравање (претварање наизменичне струје у једносмерну);
– инвертовање (претварање једносмерне у наизменичну струју);
– претварање учестаности (претварање наизменичне струје једне учестаности у
наизменичну струју друге учестаности).

Усмерачи

Подела према снази: мале снаге (до 1 kW), средње снаге (до 100 kW) и велике
снаге (изнад 100 kW).
Подела према напону: ниског (до 250 V), средњег (до 1 kW) и високог напона
(изнад 1 kW).
Подела према броју фаза примарног намотаја: једнофазни и трофазни.

Основне шеме усмеравања

За идеализоване шеме усмеравања важе следеће претпоставке:
– усмерачки елементи су идеални; у стању провођења имају отпорност једнаку
нули (Rf = 0) а у непроводном стању проводност једнаку нули (1/Rf = 0),
– усмерачки елементи у стање провођења и непровођења долазе тренутно, без
прелазних процеса,
– отпорности проводника у колу једнаке су нули,
– отпорности намотаја трансформатора и губици су једнаки нули.
 Једнофазна полуталасна шема усмеравања

а) б)
Једнофазни пуноталасни усмерач: а) шема, б) дијаграми напона.

На секундару трансформатора је напон:

u ab  U m" sin  t   2U " sin  t 
Струја кроз потрошач постоји само за позитивну полупериоду секундарног
напона и има вредност:
u ab u 2U "
id   ab  sin  t   I m sin  t 
Rf  R d Rd Rd
У негативној полупериоди је:
uab
id  0.
Rf  Rd

28
 Једносмерна компонента напона на потрошачу (Ud) је средња вредност напона за
целу периоду и износи:
2 "
Ud  U

Слично се може израчунати и средња вредност усмерене струје:
Im
Id 

Уколико се као усмерачки елемент користи тиристор довођењем управљачког
сигнала на гејт у тренутку када uab постане позитиван добија се већ изложени режим.
Тада је управљачки угао φ = 0. Средња вредност усмереног напона (и струје) може се
мењати променом φ и износи:
U 1  cos  , I d  m 1  cos  
2 " I
Ud 
2 2

 Једнофазна пуноталасна шема са средњом (неутралном) тачком

Једнофазни пуноталасни усмерач.

1 – Рад при активном оптерећењу и углу управљања φ = 0 може се објаснити

помоћу дијаграма на следећој слици.

Дијаграми при активном оптеређењу и углу  = 0.

Једносмерна компонента (Id) струје потрошача (ud) је два пута већа него у случају
једнофазног полуталасног усмерача и износи:
Im
Id  2

Једносмерна компонента напона потрошача је такође два пута већа него код
једнофазног полуталасног усмерача и износи:
2 "
Ud  2 U


29
 2 – Рад при активном оптерећењу и углу управљања φ > 0 може се објаснити
помоћу дијаграма на следећој слици.

Дијаграми при активном оптеређењу и углу  > 0.

Средња вредност усмереног напона износи:

U 1  cos 
2 "
Ud 

3 – Рад при активном оптерећењу и углу управљања φ = 0. Усмерени напон и
његова средња вредност су исти као и при активном оптерећењу, али је струја
практично константна и једнака средњој вредности при активном оптерећењу.

Дијаграми при активно-индуктивном оптерећењу и углу  = 0.

Индуктивност је инерциони елемент кола и ud расте (опада) спорије уколико је

већа временска константа τd=Ld/Rd кола оптерећења. По Ленцовом правилу
електромоторна сила самоиндукције противи се узроку који ју је изазвао, односно,
индуктивни калем може да се посматра као резервоар енергије. Уколико је вредност ωτd
већа утолико је струја равнија, односно, ако би ωτd било бесконачно усмерена струја би
била идеално равна. Практично се оваква струја добија већ при ωτd > 5; индуктивности
у енергетици су велике и може се сматрати да је усмерена струја увек идеално
изравната.
4 – Рад при активно-индуктивном оптерећењу и углу управљања φ > 0. Услед
магнетне енергије која се нагомилава у калему у колу постоји струја и после проласка
напона секундарног полунамотаја кроз нулу. Ако је индуктивност довољно велика
(практично увек задовољено), струја ће тећи до појаве управљачког сигнала на
одговарајућем тиристору.
Средња вредност усмереног напона дата је изразом:

30
 2U m"
Ud  cos 


Дијаграми при активно-индуктивном оптеређењу и углу  > 0.

Код трофазног система фазни напони су померени за 2π/3. Приликом цртања

синусоида трофазног система користи се вредност син π/6 = 1/2 и пре цртања потребно
је апсцису поделити на сегменте по π/6 а на ординату се наноси максимална вредност и
половина максималне вредности. Први фазни напон полази из нуле, за π/6 је половина
максималне вредности, за π/2 достиже се максимална вредност, за 5π/6 је половина
максималне вредности, за π вредност је 0, за π/6 је половина негативне максималне
вредности, за 3π/2 достиже се минимална максимална вредност, за 11π/6 је половина
негативне максималне вредности, за 2π је 0 и поступак цртања се понавља. Друга
синусоида полази из 2π/3, трећа из 4π/3 а техника цртања је иста. За лакше праћење
појава пожељно је синусоиде цртати различитим бојама, или, на пример, једну пуном
линијом, једну испрекидано, и једну тачкасто.

Синусоиде трофазног система.

31
  Трофазна шема усмеравања са средњом тачком

Трофазни усмерач са средњом тачком.

Примар је спрегнут у троугао, а секундар у звезду. Пошто се усмерава само један

од полуталаса наизменичног напона сваке фазе ова шема има назив и трофазна
полуталасна шема усмеравања.
1 - Рад при углу управљања φ = 0. Сваки тиристор проводи у току трећине
периоде када је одговарајући напон фазе секундара већи од остала два.
Средња вредност усмереног напона дата је изразом:
3 6 "
Ud  U
2
а средња вредност усмерене струје:
3 3 "
Id  Im
2

Дијаграм при активном оптерећењу и  = 0.

2 - Рад при углу управљања φ > 0. Управљачки угао φ рачуна се у односу на тре-
нутке када фазни напони секундарних навоја трансформатора пролазе кроз нулу, а да
су при томе два фазна напона позитивна.
У зависности од угла а можемо разликовати три режима рада: са непрекидном
усмереном струјом (0<φ<π/6), испрекиданом усмереном струјом (π/6<φ<5π/6) и
гранични непрекидни режим рада (φ=π/6).
Средња вредност усмереног напона у режиму непрекидне усмерене струје
одређује се помоћу израза:

32
 3 6U "
Ud  cos 
2
а у режиму са испрекиданом усмереном струјом:
3 2U "   
Ud  1  cos  6   
2   
Сменом φ=π/6 у било којој једначини добија се:
9 2 "
Ud  U
4

0 <  < π/6  = π/6 π/6 <  < 5π/6

Дијаграми при  > 0.

При активно-индуктивном оптерећењу и за ωτd > 5 енергија нагомилана у

индуктивном елементу је довољна да обезбеди протицање струје и не долази до
прекида. Средња вредност се израчунава према изразу за непрекидни режим рада.

 Трофазна мосна шема усмеравања

У раду су увек проводна два тиристора и на потрошачу је секундарни међуфазни
напон. За даља израчунавања потребно је математички представити секундарни
међуфазни напон. Ако се посматрају секундарни линијски напони ua и ub, фазни напон
uab може се одредити као:
 
u ab  3U m" sin   t  
 6

Фазни напон uab.

33
 Трофазни мосни усмерач.

1 – Рад при углу управљања φ = 0. Почетни угао је π/6, а крајњи π/6 + π/3 = π/2.

Дијаграм  = 0.

Средња вредност усмереног напона дата је изразом:

3 6 "
Ud  U

а средња вредност усмерене струје:
3 3 "
Id  Im

2 – Рад при углу управљања φ > 0. Управљачки угао φ рачуна се исто као и код
полуталасног усмеравања.

0 <  < π/3  = π/3  = π/2

Дијаграми при  > 0.

34
 Као и код трофазног усмерача са средњим изводом при раду са активним
оптерећењем разликују се: режим са непрекидном усмереном струјом (0 < φ < π/3), са
испрекиданом усмереном струјом (π/3 < φ < 2π/3) и гранични непрекидни режим рада
(φ = π/3).
Средња вредност усмереног напона за 0 < φ < π/3 добија се помоћу израза:
3 6U "
Ud  cos 

а у режиму са испрекиданом усмереном струјом, за π/3 < φ < 2π/3 помоћу израза:
3 6U "   
Ud  1  cos  3   
   
При активно-индуктивном оптерећењу и за ωτd > 5 енергија нагомилана у
индуктивном елементу је довољна да обезбеди протицање струје и не долази до
прекида. Средња вредност се израчунава према изразу за непрекидни режим рада.

Инвертори

Инвертори су електронски претварачи једносмерне у наизменичну електричну

енергију. Називају се и DC/AC конвертори (енглески DC direct current – једносмерна
струја и AC alternation current – наизменична струја). Помоћу инвертора се повезују
системи који раде са једносмерном са системима који раде са наизменичном струјом.
На пример, соларне електране са фотоћелијама производе једносмерни напон, док
постојећа мрежа ради са наизменичним напоном. У теренским условима, кад је на
располагању електрични акумулатор за напајање уређаја наизменичном струјом,
потребно је имати инвертор. Инвертори се највише примењују у склопу једносмерних
претварача.
Интересантна је примена инвертора у режиму енергетског повраћаја или тзв.
рекуперативног кочења једносмерног мотора. У погонском радном режиму претварач
ради као исправљач обезбеђујући из мреже наизменичног напона напајање мотора
једносмерном струјом. У режиму кочења мотор постаје генератор а претварач постаје
инвертор који енергију генератора једносмерне струје предаје мрежи наизменичне
струје.
Претварање једносмерног у наизменични простопериодични синусоидни напон
би могло да се оствари помоћу простопериодичних осцилатора који имају осцилаторно
коло и појачавачки елемент – транзистор. Таква решења се примењују у случају мањих
снага у електроници.
Инвертори се у енергетици ретко изводе као прости синусни осцилатори из два
разлога. У енергетици се, због великих снага, користи тиристор много више него
транзистор. Тиристор је по функцији прекидачки а не појачавачки елеменат, због чега
није погодан за простопериодичне синусне осцилаторе. Други разлог због чега се одмах
не користи синусоидни облик напона тиче се коефицијента искоришћења. Правоугаони
таласни облици који се лако добијају тиристорима дају већу ефикасност претварања
него синусоидни, односно простопериодични.
Основни принцип функционисања инвертора најлакше се може схватити помоћу
шеме на следећој слици.

35
 Илустрације основног принципа рада инвертора.

Периодичан напон може се добити прекидањем, односно тастовањем

једносмерног напона. Да би се добио напон, потребно је мењати поларитет
једносмерног напона у току прекидања или, како се још каже, вршити комутацију.
Наизменични правоугаони таласни облици представљају сложенопериодичну функцију
са израженим хармоничним компонентама. Постојећи енергетски систем је пројектован
за коришћење наизменичног напона у простопериодичном, синусоидном облику који
има само једну спектралну компоненту на учестаности 50 Hz, где је концентрисана
читава енергија. Комутирани напон је потребно уобличити пре пуштања у мрежу.
Управљачки систем врши синхронизовано отварање и затварање прекидача Т1 и
Т2. Уместо механичких, како је симболички назначено, користе се електронски преки-
дачи са тиристорима. Трансформатор на датој шеми повезује позитивну и негативну
полупериоду и својим акумулационим својствима уобличава таласни облик. Осим тога,
врши и галванско одвајање једносмерног генератора од мреже, што се често намеће као
технички захтев.
Општа функционална блок-шема инвертора приказана је на следећој слици.

Општа блок-шема инвертора.

Укључивање прекидача врши се помоћу управљачких или окидних импулса па је

основни део управљачког уређаја окидни генератор. Како је примена тиристора много
чешћа него транзистора, искључивање се не врши из управљачког степена већ
посебним елементима шеме која се означава као комутатор.
У односу на начин управљања, постоје две врсте инвертора, и то зависни и
независни или аутономни.
Код зависних инвертора управљачки систем који врши укључивање прекидачких
тиристора синхронизован је са неким спољним извором. Инвертори који испоручују
напон мрежи синхронишу се на постојећи напон мреже па се називају инвертори
вођени мрежом.
Независни или аутономни инвертори нису строго синхронизовани са неким
спољним извором. Импулси за укључивање тиристора се добијају из такт-генератора
или помоћу кола повратне спреге у оквиру самог инвертора.
Аутономни инвертори се могу поделити на три групе: струјни, напонски и
резонантни.

36
 Према карактеру излазног напона и броја излаза, инвертори могу бити
једнофазни, трофазни и вишефазни. Код инвертора вођених мрежом у питању су прве
две групе.
Инвертори вођени мрежом
У случајевима када у постојећу активну мрежу треба трансформисати енергију из
извора једносмерне струје, користи се инвертор са тиристорима који се укључује
помоћу импулса добијених уобличавањем напона из постојеће мреже. На тај начин,
могуће је остварити комутацију у ритму мрежне учестаности и извршити
синхронизацију трансформисаног напона из инвертора и постојећег напона у мрежи.
Само се уз строгу синхронизацију инвертор понаша као генератор мрежног напона. На
следећој слици дата је принципска шема инвертора вођеног мрежом.

Једнофазни двопериодични инвертор вођен мрежом.

У оквиру мрежног управљача дата је једноставна принципска шема за генерисање

окидних импулса. Практична решења су сложенија.
Диода D1 пропушта наизменични напон само у току позитивне полупериоде
мрежног напона а помоћу разделника R1 и R2 смањује се амплитуда до одговарајуће
вредности коју ограничава Зенер-диода Dz. Dz има пробојни напон нижи од половине
амплитуде исправљеног импулса па "одсецањем" вредности већих од Uz формира
приближно правоугаони импулс. Коло за диференцирање C1R3 реагује на ивице
правоуглих импулса стварајући на излазу оштре позитивне и негативне импулсе.
Позитивни импулси настају повишењем напона на предњој ивици импулса када се
кондензатор пуни, а негативни – смањивањем напона на задњој ивици импулса, што
има за последицу пражњење C1 преко R2 и R3. Диода D2 служи да на Th1 пропусти само
позитивне импулсе који су на растојању Т = 1/(50 Hz) = 20 ms. Исту функцију имају и
елементи у доњој грани означени додатно са ', само што обрађују напон у току
негативне полупериоде улазног напона.
Генерисање наизменичног напона може се објаснити анализирањем
комутаторског дела од почетка укључивања једносмерног извора Е.
Доласком првог импулса на управљачку електроду Th1 смањује се његов напон
укључивања Ubo» до вредности Е, због чега овај тиристор иде у проводно стање кад му

37
напон Uak падне на око 1 V. Тиристор постаје на овај начин затворен прекидач, односно
прави кратак спој у горњој грани кола, због чега струја I1 има тенденцију наглог
пораста. Наглу промену струје успорава индукована електромоторна сила у калему L и
примарном делу трансформатора Tr. Када дође други импулс, у доњој грани укључује
се други тиристор, Th2.
Трансформатор се пројектује тако да се деловањем струја тиристора добија
приближно синусоидан облик напона на излазу.
Инвертор је реверзибилни уређај јер може да ради, зависно од конструкције и
начина управљања, и као претварач једносмерне енергије у наизменичну и, обрнуто,
наизменичне у једносмерну.

Независни инвертори
У случајевима кад се напон добијен помоћу инвертора не меша са мрежним,
односно не шаље у постојећу мрежу, инвертор може радити независно или аутономно
са учестаношћу која је одређена условима примене. Независни или аутономни
инвертори раде у оквиру неког уређаја на аутономно оптерећење.
Фреквенција независног инвертора је одређена фреквенцијом управљачког напона
тиристора. Управљачки импулси се добијају из посебног такт-генератора или помоћу
повратне спреге уобличавањем излазних импулса. За комутацију се у аутономним
инверторима користе допунски комутациони елементи, најчешће кондензатори и
пригушнице.
Независне инверторе је могуће зависно од принципа рада поделити на три групе:
струјне, напонске и резонантне.
Код струјних инвертора, редно са извором Е везана је релативно велика
пригушница L, тако да се енергетски извор понаша као струјни генератор. Због овог се
на оптерећењу појављују струјни импулси.
Код напонских инвертора, паралелно енергетском улазу везан је кондензатор
велике капацитивности C, чиме се постиже да се извор понаша као напонски генератор.
Захваљујући томе, на оптерећењу се појављују напонски импулси.
Код резонантних инвертора, оптерећење, које има довољно велику индуктивност,
образује с другим реактивним елементом осцилаторно коло. Тиристори се искључују
опадањем струјних осцилација до нуле у свакој полупериоди. Кондензатори који улазе
у састав осцилаторног кола обично се укључују редно са оптерећењем а калемови у
излазно коло, тиристорску контуру или редно са оптерећењем. Резонантна учестаност
кола треба да буде једнака или већа од
радне учестаности инвертора. Резонантни
инвертори углавном се примењују при
раду на вишим учестаностима реда од 1
до 50 kHz.
У зависности од начина
прикључивања комутационог конденза-
тора, разликују се редни и паралелни
инвертори.

а – Струјни инвертори
На слици десно приказан је једно-
фазни независни струјни инвертор са сре-
дишним изводом на трансформатору.
Претпоставља се да постоје активно опте-
рећење и врло велика индуктивност L. Струјни инвертор: (а) са паралелним
кондензатором и средњим изводом;
(б) са одговарајућим дијаграмима.

38
 б – Ивертори напона
Код инвертора, напон једносмерног генератора Е преко електронских прекидача
непосредно се преноси на оптерећење. Укључивањем и искључивањем ових прекидача
мења се поларитет прикљученог напона и на тај начин се на оптерећењу формира
наизменични напон.
У случају мањих снага, електронски прекидачи се, због једноставног начина
укључивања и искључивања, праве са транзисторима. У случају већих снага, морају се
користити тиристори и тријаци али су тада шеме много сложеније због начина
искључивања тиристора. На следећој слици илустрован је напонски инвертор са везом
у мосту са транзисторима и поједностављена веза са тријацима.

Напонски инвертор везан у мост: (а) са транзисторима;

(б) са тријацима, илустрован временским дијаграмом

в – Резонантни инвертор
Шеме резонантних инвертора су сличне струјним инверторима а разлика је само у
томе што се ставља калем знатно веће индуктивности у колу пријемника, односно
оптерећења. На следећој слици је приказана једноставна шема резонантног инвертора.

Једнофазни редни резонантни инвертор.

Трофазни инвертор
На следећој слици дата је шема трофазног инвертора вођеног мрежом. На
позитиван пол једносмерног извора спојене су аноде тиристора Т1, Т3 и Т5, док су за
негативан пол везане катоде тиристора Т2, Т4 и Т6.

39
 Трофазни инвертор вођен мрежом.

Претварачи учестаности

Претварач учестаности представља полупроводнички уређај који врши

претварање (преображај, трансформацију) електричне енергије наизменичне струје
једне у електричну енергију наизменичне струје друге учестаности.
Постоје две основне врсте претварача учестаности: непосредни или директни и
посредни или индиректни.

Непосредни претварачи учестаности

Основни енергетски део ових претварача представља антипаралелно укључене
групе тиристора, од којих сваки може да ради у усмерачком или инверторском режиму.
Најчешће се ови претварачи изводе са природном комутацијом тиристора и због тога
им је учестаност излазног напона увек мања од учестаности напона напајања. Због тога
се ови претварачи могу користити за регулацију брзине обртања асинхроних мотора у
опсегу учестаности чија је горња граница мања од 50 Hz.
Број фаза на улазу и излазу претварача у значајној мери одређује структуру шеме
претварача. Разматра се начин рада непосредног претварача са природном комутацијом
на примеру трофазно-једнофазне шеме. Види се да је могуће издвојити две групе
тиристора: катодну (V1, V2, V3) и анодну (V4, V5, V6). Претпоставимо да је оптерећење ZP
само активно. Управљачки сигнали (импулси) у процесу рада наилазе на тиристорске
анодне и катодне групе редом у једнаким интервалима времена. Када управљачки
сигнали, синхрони по учестаности са улазним напоном, отворе тиристоре V1, V2 и V3,
они ће, радећи у усмерачком режиму, образовати на оптерећењу ZP позитиван
полуталас излазног напона uiz. Затим, управљачки сигнали отварају редом анодне ти-
ристоре (V4, V5, V6), док су катодни (V1, V2, V3) закочени, што за резултат има стварање
негативног полуталаса излазног напона на оптерећењу ZP. Ако се овај поступак
отварања тиристора циклично понавља, добиће се на излазу наизменичан напон са
знатно нижом учестаношћу (fiz) основне хармонијске компоненте од учестаности
напона напајања (f '). Да излазни напон не би имао једносмерну компоненту, време у
току којег проводи катодна група тиристора мора бити једнако времену у току којег
проводи анодна група.

40
 Непосредни претварач учестаности: (а) шема;
(б) дијаграм излазног напона при активном оптерећењу.

Упркос свим побројаним недостацима, непосредни претварачи су због своје

једноставне конструкције и високог степена искоришћења најчешће коришћени
претварачи учестаности.

Посредни претварачи учестаности

Структурна шема посредног претварача учестаности дата је на следећој слици. На
улазу је напон Uu1 учестаности fu1. Овај напон се доводи на управљачку усмерачу (УУ).
Усмерени напон са излаза управљиве усмераче води се на филтар Ф који на свом излазу
даје једносмерну компоненту усмереног напона. Овај једносмерни напон води се на
последњи блок – аутономни инвертор (АИ). На његовом излазу јавиће се напон Uiz
учестаности fiz.

Блок-шема посредног претварача учестаности.

Основни недостаци посредних претварача учестаности је двоструко претварање

облика електричне енергије, што има за последицу смањење степена искоришћења.

Наизменични претварачи

Наизменични претварачи су уређаји за претварање наизменичног напона једног у

наизменични напон другог нивоа. Наизменични претварач се назива и AC/AC конвертор
(AC – енгл. alternating current – наизменична струја). Наизменични претварачи раде на
принципу прекидања и подешавања вредности наизменичне струје. Крајњи циљ
прекидања и подешавања наизменичног напона и струје је регулација енергије коју
предајник даје оптерећењу, односно регулација снаге са којом ради оптерећење.
Наизменични претварачи, односно регулатори снаге наизменичног напона могу
се, по принципу рада, поделити у три групе. То су наизменични претварачи на основу:
– скоковите промене амплитуде,
– промене фазе,
– ширинско-импулсне методе.

Наизменични претварачи са скоковитом променом амплитуде

У случају када је потребно да се при регулисању наизменичног напона очува
његов простопериодични (синусоидни) облик, најчешће се користи трансформатор.
Примена трансформатора има предности у односу на претвараче не само због очувања
синусоидног облика сигнала већ и због галванског одвајања, поузданости и високог
степена искоришћења. У односу на друга чисто електронска решења недостаци
трансформатора су у великим димензијама и маси, као и у вишој цени.

41
 Наизменични претварач са скоковитом променом амплитуде приказан је на
следећој слици.

Наизменични претварач: (а) са механичким;

(б) са електронским преклопником на бази скоковите промене амплитуде.

У решењу са механичким преклопником остварује се веран пренос синусоидног

облика напона до пријемног оптерећења. Уместо механичког преклопника, који
подразумева ручну регулацију, може се употребити одређени број релеја и са додатном
управљачком електроником остварити могућност аутоматског подешавања напона.
Електронски преклопници са тријацима имају предност у односу на механичке
како у погледу варничења тако и у погледу трајности и габарита. Укључивање тријака
може да буде ручно или аутоматски. Тријаци захтевају одређени напон укључивања Ubo
па је због тога напон на оптерећењу на почетку сваке полупериоде мало "засечен", што
значи да они не преносе чисту синусоиду. Напон укључивања Ubo може да се смањи
повишавањем управљачког напона. Тада се повећава и дисипација тријака. Обично овај
ефект не ствара веће проблеме јер је изобличење синусоиде занемарљиво.
Наведена класа наизменичних претварача има велику примену у домаћинству за
стабилизацију мрежног напона у периферним подручјима где су варијације веће од
10%. Продају се под називом регулатора или коректора напона а намењени су
првенствено за кућне апарате који имају мотор, као што су машине за прање, хладњаци,
усисивачи.

Наизменични претварачи са фазном регулацијом

Фазна регулација св користи за оптерећења код којих није условљено коришћење
само синусоидног облика напона и галванско одвајање од мреже. Ту на првом месту
долази осветљење, најразличитији грејачи и универзални мотори. Наизменични
претварачи са фазном регулацијом се одликују малим димензијама и тежином и
пружају могућност континуалне и брзе регулације практично од нуле до максималног
напона мреже.

Наизменични фазни претварачи са ширинско-импулсном регулацијом

Ови претварачи раде на принципу прикључивања и искључивања оптерећења на
мрежни напон. Као електронски прекидачи користе се тиристори и тријаци. Ширинско-
импулсну методу регулације могуће је извести помоћу шема за фазну регулацију.

42
 Једносмерни претварачи

Једносмерни претварачи су уређаји за повишење или снижење једносмерног

напонског нивоа, односно смањење или повећање јачине једносмерне струје. Називају
се и DC/DC конвертори (DC – direct current – једносмерна струја) а понекад и
прекидачи и подешавачи једносмерне струје.
Док се у случају наизменичног напона може на једноставан и ефикасан начин
помоћу трансформатора повећавати или смањивати амплитуда, дотле код једносмерних
напона то иде знатно теже. Основни проблем је очувања енергије у процесу
трансформације. Трансформатор ради са великим коефицијентом искоришћења и још
може не само снизити већ и повисити наизменичан напон, што је услов за пренос
енергије на даљину са малим губицима. Због тога је и усвојен наизменични систем
преноса. Трансформатор, међутим, не може преносити једносмеран напон.
Једносмеран напон се може подешавати помоћу разделника са отпорницима или
помоћу потенциометара. Активни разделник има два велика ограничења у примени: пр-
во, помоћу разделника је могуће једносмерни напон само смањити; друго, сам раздел-
ник представља оптерећење. Нарочито због овог другог подешавање једносмерних
напона у енергетици је неекономично. У електроници, где се ради са сигналима малих
снага, разделници и потенциометри се често користе јер су једноставни.
Како једносмерни напон не може да се претвара из једног нивоа у други а да све
време задржи једносмерни континуални облик, врши се претварање једносмерног
облика у наизменични, затим подешавање амплитуде наизменичног напона на
одговарајућу вредност. На крају се врши исправљање како би се поново добио
једносмерни напон, и то жељеног нивоа.
Да би се повећала ефикасност претварача, чешће се једносмерни напон претвара у
правоугаоне импулсе него у синусоидне. Најчешће се користе инвертори који раде у
прекидачком режиму.

Индиректни транзисторски претварач једносмерног напона.

Најопштија блок-шема једносмерног претварача приказана је на следећој слици.
Зависно од тога како су изведени инвертор и комутација, односно како су повезани улаз
и излаз, једносмерни претварачи се могу поделити на индиректне и директне.

Принципска блок-шема једносмерног претварача.

43
 Индиректни једносмерни претварачи
Индиректни једносмерни претварачи садрже трансформатор у инверторском колу,
што обезбеђује галванско одвајање улазног и излазног напона и омогућава да се прави
њихов велики међусобни однос. За мање снаге, до неколико стотина вати, обично се
реализују снажнијим транзисторима, док се за веће снаге, до неколико kW,
употребљавају тријаци.
Типична шема индиректног једносмерног претварача са транзисторима приказана
је на слици десно. Временски дијаграм карактеристичних струја и напона илуструју
начин функционисања претварача.
Транзистори раде наизменично у прекидачком режиму, док је један закочен,
други проводи, и то у засићењу, што значи да је пад напона између колектора и емитора
мали, обично само од 0,5 до 2 V, захваљујући чему се остварује висок степен
искоришћења.
Директни једносмерни претварачи
Код директних једносмерних претварача оптерећење се помоћу електронског
преклопника директно прикључује на извор једносмерног напона. Електронски
преклопник прекида везу са једносмерним извором у одређеном ритму и на тај начин
врши улогу инвертора.
На следећој слици илустрован је принцип рада једносмерних претварача у случају
активног оптерећења и оптерећења код којег преовладава индуктивна реактанса.
Електронски преклопник је, ради поједностављења, приказан као механички P.

Директни претварач једносмерног напона.

У случају када је оптерећење чисто активно, струја је једносмерна и прекидна у

виду правоугаоних импулса. У случају кад је оптерећење претежно индуктивно, у
калему се акумулира магнетна енергија у интервалу док је прекидач затворен. Да би се
спречило варничење и ова енергија искористила, ставља се диода D0, помоћу које се
затвара струјно коло потрошача и кад је прекидач P отворен. На тај начин се знатно
побољшава средња вредност, односно једносмерна компонента струје кроз оптерећење.
Струја кроз оптерећење је пулсирајућа и континуална у тестерастом облику.

44
 Примери примене енергетске електронике

Упрошћење шеме за нереверзивно и реверзивно управљање моторима једносмерне

струје са независном побудом
Ове шеме приказане су на следећим сликама.

Шема реверзирања мотора Трофазна мосна реверзна шема усмеравања

У шемама усмеравања, приказаним на сликама, електрична машина може да ради

у моторном режиму и режиму кочења противспајањем (на рачун активног момента, на
пример терета) при непромењеном смеру струје у колу индукта. Ако је потребан реверс
мотора, може да се измени поларност на крајевима индукта при непромењеном смеру
побудне струје.
На првој слици дата је шема за реверзирање помоћу реверзора у колу индукта, а
на другој слици трофазна мосна реверзна шема усмеравања. Шема са реверзором је
једноставнија јер у њој не постоје индуктивни калемови за изравнавање и има два пута
мање тиристора од шеме на другој слици.

Примери примене једносмерних претварача

Тиристори, као што је речено, имају својства прекидача, тј. у стању непровођења
имају велику отпорност, а у стању провођења – занемарљиву. Осим тога, тиристори
имају својство "памћења" задатог електричног режима, тј. управљачки сигнал (импулс)
потребан је само у тренутку прикључења, а за одржавање стања провођења или
непровођења овај сигнал није потребан. Захваљујући овим својствима, тиристори се
могу користити у различитим импулсним уређајима (прекидачи једносмерне струје,
тригери, импулсни претварачи једносмерног напона, мултивибратори, бројачи импулса,
итд.).
Примена тиристора у реализацији импулсног метода регулисања брзине мотора
једносмерне струје данас је нашла широку примену у електромоторним погонима
једносмерне струје. Овде се помоћу директних (непосредних) једносмерних претварача
на крајеве индукта мотора једносмерне струје доводи поворка напонских импулса
одређене учестаности.
У директним једносмерним претварачима користе се импулсне методе
претварања и регулисања једносмерног напона, па се ови претварачи називају и
импулсни претварачи једносмерног напона.

45
 Импулсно регулисање обртања мотора једносмерне струје са независном побудом помоћу директног
једносмерног претварача: (а) шема; (б) дијаграми промене напон и струје.

Примена ових претварача може се објаснити помоћу једноставне шеме импулсног

регулисања брзине обртања мотора једносмерне струје са независном побудом.
Директни једносмерни претварач састоји се овде од: улазног филтра (LfCf); тиристора
(V), који има улогу електронског прекидача (EP); диоде (D); и индуктивног елемента
(L). У временском одсечку Ti, када је тиристор у стању провођења (електронски
прекидач затворен), напон напајања У доводи се на крајеве индукта мотора, а струја
индукта (i), расте. Када је тиристор у стању непровођења (електронски прекидач
отворен), струја ii наставља да тече кроз индукт мотора и инверзну диоду на рачун
магнетне енергије нагомилане у индуктивностима Li и L-кола индукта; при том се
струја ii смањује.
Примери примене наизменичних претварача
Од бројних примера примене наизменичних претварача на следећој слици је
приказана електрична шема за аутоматску регулацију јачине осветљења. На основу ове
шеме могуће је направити уређај за аутоматско укључивање сијалица када је спољна
осветљеност мала. Када је спољње осветљење довољно јако, отпорност фотоотпорника
Rph је мала тако да не омогућује довољан ниво напона на дијаку D да се изврши
побуђивање тријака, односно довео до провођења.

Аутоматска регулација јачине осветљења помоћу наизменичног фазног претварача.

Кондензатор C1 и пригушница Pr уобличавају таласни облик прекиданог напона и

спречавају одлазак виших хармоника у мрежу који се код других електронских уређаја
манифестују као радио-сметње.
Претварач ради на принципу једносмерне фазне регулације са природним
искључивањем тиристора Т проласком наизменичне струје кроз нулу. Укључивање се
остварује помоћу дијака који помоћу отпорника и кондензатора уобличава мрежни
напон и генерише окидне импулсе.
Помоћу потенциометра P1 регулише се праг осетљивости реаговања
фотоотпорника. Уместо фотоотпорника може се уградити потенциометар одговарајуће
вредности којим се може регулисати ручно јачина осветљења. Фотоотпорник Rph
учествује у временској константи пуњења кондензатора C3, тиме и на вредност
управљачког угла а индиректно – на ефективну вредност струје кроз сијалицу.
Опсег регулације је од 100 до 500 W.

46
 Други пример на следећој слици представља шему електронског пригушивача
светла (енгл. lamp dimmer) који је ушао у масовну употребу у домаћинствима за
континуално подешавање осветљења.

Електрична шема пригушивача светла сијалице.

Шема је нешто једноставнија од претходне и вредности су другачије али је

принцип функционисања остао исти. Регулација је од 0 до максималне снаге потрошача
од 500 W. Може да ради на мрежи од 220 V, као и на 110 V. За 110 V је R1 = 250 k а
пробојни напон за C1 и C2 200 V, док је за мрежу од 220 V потребно узети два пута веће
вредности: 500 k и 400 V као и јачи тријак.

МЕРНИ ПРЕТВАРАЧИ

Претварачи су уређаји који претварају енергију из једног у други облик. Мерни

претварач мери неку физичку величину и претвара је у другу физичку величину у
облику који је погодан за даљу обраду, односно за функционисање система. При томе
је пожељно да излазна величина буде пропорционална улазној величини.
Мерни претварачи се често називају и другим именима, као што су: сензор,
детектор, давач, трансмитер итд.

Претварачи помераја

Ови претварачи претварају механички померај у електрични сигнал. Постоји

више врста, али су најчешћи потенциометарски и трансформаторски.

Потенциометарски претварач
Потенциометарски претварач је у основи електрични отпорник са променљивом
отпорношћу, где је улазна величина померај клизача по отпорнику, а излазна величина
променљива отпорност електричног кола. Покретни клизач је механички спојен са
објектом који се креће кружно или праволинијски
Потенциометарски претварачи се изводе у две варијанте: потенциометри са
праволинијским кретањем и потенциометри са кружним кретањем клизача (клизног
контакта).
Принцип рада потенциометарских претварача приказан је на примеру отпорника
са праволинијским кретањем клизача. Сви битни закључци везани за њихов рад важе и
за кружне потенциометре.
Усвојене ознаке на шеми приказаној на следећој страни су:
U – напон напајања претварача, Ui – излазни напон претварача, R – укупна
отпорност претварача, r – отпорност дела потенциометра одређен положајем клизача,
h – укупна дужина отпорника, x – померај клизача, Rp – отпорност оптерећења.
Статичка карактеристика потенциометарског претварача изражава се зависношћу
излазног напона Ui од помераја клизача x. То је, дакле, функција Ui = f(x). Када

47
претварач није оптерећен, излазни напон Ui одређен је производом количника
отпорности r и R и напона напајања U, тј.:
r
U1  U
R

Потенциометар.

Тада се према слици може поставити следећи однос:

x:h  r:R
одакле је
xR
r
h
или r  xR ако се усвоји h=1, што указује на то да одређеном положају клизача
одговара и одређена отпорност r потенциометра.
У случају када је потенциометарски претварач оптерећен, сваком положају
клизача одговара отпорност коју даје паралелна веза отпорника r и Rp, тј:
rR p xRR p

r  Rp xR  R p
па је струја I кроз коло одређена изразом:
U xR  R p
I  U
xRR p R ( R p  xR(1  x))
(R  r) 
xR  R p
а излазни напон:
xRR p x
Ui  I  U
xR  R p R
1  x(1  x)
Rp
Када је отпорност оптерећења велика, тј. Rp→∞Р, тада R/Rp→0, па је Ui=xU, што
значи да је статичка карактеристика облика праве линије. То је карактеристика
неоптерећеног претварача и представља идеалну карактеристику. Стварна статичка
карактеристика зависна је од оптерећења и није линеарна што је на следећој слици
представљено кривим линијама.

Потенциометар.

48
 Трансформаторски претварач
Трансформаторски претварачи у облику диференцијалне спреге, названи
диференцијални трансформатори, имају разноврсну примену. Диференцијални
трансформатор соленоидног типа приказан је на слици а) а принципијелна електрична
шема на слици б).

а) б)
а) Трансформаторски претварач помераја.
б) Шематски приказ трансформаторског претварача помераја.

Секундарни намотај претварача састоји се из две секције, које су на слици

означене са N1 и N2, међусобно везане у противфазни спој.
Резултујућа електромоторна сила у секундарном намотају, с обзиром на
противфазни спој секција N1 и N2, једнака је разлици индукованих електромоторних
сила у њима, тј.: ei=e1–e2. Када се феромагнетно језгро налази у неутралном положају,
тј. када је испуњен услов магнетне симетрије (језгро на средини калема), излазна
електромоторна сила једнака је нули, па је и излазни сигнал једнак нули.
Кретањем језгра у једном или другом смеру мења се и положај језгра у односу на
N1 и N2, што доводи до магнетне несиметрије, а тиме и до промене вредности електро-
моторних сила е1 и е2,. Резултујућа електромоторна сила еи различита је од нуле.

Претварачи притиска

Притисак је количник силе и површине на коју делује та сила под правим углом.
Јединица за притисак у SI је паскал, а означава се са Pa. Једнака је притиску који
изазива сила од 1 N равномерно распоређена по нормалној површини од 1 m2.
Инструменти за мерење притиска називају се манометри. Према принципу рада
могу се поделити на следећи начин:
а) течни, код којих је мерени притисак уравнотежен са притиском стуба течности,
б) деформациони (опружни), код којих се мерени притисак одређује према
деформацији опружног осетљивог елемента или њиме развијене силе,
в) тежински, код којих се мерени притисак уравнотежава притиском који дају
тежина клипа и тегова,
г) електрични, који су засновани на зависности електричних параметара
манометарског претварача од мереног притиска.
Деформациони манометри су једноставни и често употребљавани.
Осетљиви елемент манометра са опружном цеви у облику једног завојка је цев
овалног или елипсастог пресека, савијена у круг за угао од око 270. Крај цеви је
затворен, а отворени крај повезан је на непокретни прикључак, преко кога се
унутрашња шупљина цеви повезује са судом у коме је флуид под притиском.
Цев манометра при повећању притиска тежи да се исправи. Померање краја цеви
при промени притиска служи као мера притиска који се мери.

49
 Померање цеви није велико и обично износи неколико милиметара. Померање се
предаје казаљки инструмента преко преносног механизма или неком претварачу
помераја (нпр. трансформаторски претварач помераја).
Манометри деформационе групе могу да имају као осетљиви елемент, поред
опружне цеви у виду једног завојка, опружне мехове или таласасте мембране.
Опружне цевчице са више завојака могу да развију много веће силе у односу на
опругу са једним завојком.
За регулационе манометре, за вакууметре и мановакуумметре (комбиновани
манометар и вакуумметар) примењују се мембране у облику хармонике које развијају
велике силе.
Претварачи температуре

Температура је величина која карактерише степен загрејаности тела.

У употреби је више температурних скала. Јединица Целзијусове скале је степен
Целзијуса и означава се: C. По Целзијусовој скали тачка мржњења воде означена је са
0 C, а тачка кључања воде са 100 C. Основни подељак Келвинове температурне скале
је јединица која се зове Келвин и означава се словом К. По Келвиновој скали тачка
мржњења воде је 273,15 К, а тачка кључања воде 373,15 К. Келвин је једна од
основних јединица Међународног система јединица (SI).
Инструменти који служе за мерење температуре називају се термометри.
Осетљиви елемент термометра је његов део који претвара топлотну енергију у неки
други вид енергије ради добијања информација о температури.
За мерење у погонским условима постоји више облика термометара:
– течни термометри, чији се рад заснива на разлици топлотног ширења течности и
суда у коме се она налази, користе се за температуре од –120 C до +320 C;
– манометарски термометри, чији се рад заснива на зависности притиска тела (при
сталној запремини) од температуре, а користе се за температуре од –160 C до +600 C;
– термоелектрични термометри, чији се рад заснива на коришћењу зависности
термоелектромоторне силе термоспрега (осетљивог елемента термоелектричног термо-
метра) од температуре, а користе се за мерења у интервалу од –200 C до +1600 C;
– отпорни термометри, чији се рад заснива на зависности електричне отпорности
тела од температуре, а користе се у интервалу од –268 C до +1064 C.
Термометри чији се рад заснива на коришћењу топлотног зрачења загрејаних тела
називају се пирометри. Они се користе за мерење високих температура – изнад 700 C.
Принцип рада стаклених термометара заснива се на разлици коефицијента
топлотног ширења термометарског радног тела и облоге. Најчешће се примењују
следећа термометарска радна тела:
– жива, за мерење температуре од –35 C до +600 C,
– алкохол, за мерење од –80 C до +80 C,
– керозин, за мерење од 0 C до +300 C,
– пентан, за мерење од –190 C до +20 C.
Осетљиви елемент термое-
лектричног термометра је термо-
спрег, који се састоји од два раз-
нородна (обично метална) про-
Термоелектрични термометар.
водника, чији су радни крајеви
електрично спојени (заварени) један са другим. На слободне крајеве термоспрега
спојени су проводници који иду ка мерном уређају. При различитим температурама
радног и слободног краја термоспрега настаје термоелектромоторна сила.
Постоји неколико стандардних термоспрегова, а најраспрострањенији су следећи:

50
 – платина-родијум (90% платине и 10% родијума) платина, за температуре од
0 C до +1300 C,
– легуре гвожђе-константан, за температуре од –200 C до +1000 C,
– легуре бакар-константан, за температуре –200 C до +600 C,
– никал-хромникал, за температуре од 0 C до +1200 C.
При сталној температури слободних крајева сваки стандардни термоспрег развија
потпуно одређену термоелектромоторну силу која зависи од температуре радног краја.
У погонским условима температура главе термоелектричног елемента са
слободним крајевима термоспрега може се суштински мењати. У оваквим случајевима
развијена термоелектромоторна сила биће неједнака при истој температури радног
краја. Због тога се обично термоелектроде термоспрегова продужују да би се слободни
крајеви извели у зону сталне температуре.
Термоелектроде се продужују специјалним двожилним проводницима, који се
називају компензациони водови. Сваки компензациони проводник се израђује од истог
материјала од кога је начињена термоелектрода термоспрега, или од материјала који
при малим температурама развијају у пару међусобну термоелектромоторну силу,
једнаку термоелектромоторној сили електрода термоспрега.
Рад електоотпорних термометара заснива се на промени електричне отпорности
радног тела са променом температуре. Код већине чистих метала при температури реда
20 C отпорност се повећава 0,4% по једном келвину.
Осетљиви елементи стандардних термометара смештени су, обично, прво у танку
заштитну цев, а затим у спољну заштитну чауру термоспрега. Осетљиви елементи
отпорних термометара обично имају довољно велику радну дужину реда 100 mm.
Постоје и полупроводни термометри који се називају термистори, или
терморезистори. Њихови осетљиви елементи се одликују малим димензијама. При
повећању температуре електрична отпорност ових термометара се нагло смањује (за
разлику од бакарних или платинских термометара, код којих се повећава).
Полупроводни термометри се примењују за технолошку сигнализацију, и то за
температуре од –100 C до +180 C.

Претварачи протока

Под протоком се подразумева количина масе или запремине која пролази кроз
одређени пресек у јединици времена. Јединице су килограм у секунди (kg/s) или кубни
метар у секунди (m3/s). У техничким мерењима чешће се примењују јединице килограм
на час (kg/h) или кубни метар на час (m3/h).
Претпоставља се да радни флуид протиче кроз потпуно испуњен цевовод или
канал.
Проток се мери мерачима протока.
Мерачи протока омогућују да се одреди његова вредност у сваком тренутку, а
самим тим и протекла количина радног флуида у сваком интервалу времена. Постоје и
бројила која омогућавају да се одреди количина протеклог радног флуида у интервалу
времена између два бројања (као код електричних бројила или водомера). Према
показивању бројила, израчунава се проток као средња вредност између два очитавања.
У погонским условима мерење протка се најчешће врши према променљивом
паду притиска струје радног флуида на локалној мерној пригушници стандардног или
нестандардног профила.
Мерачи протока, са променљивим падом притиска, погодни су за течне, парне и
гасне радне флуиде практично свих притисака и температура, као и за цевоводе
великих пречника.
Принцип мерења овом методом заснован је на промени потенцијалне енергије
радног флуида који пролази кроз сужени пресек цевовода (мерну пригушницу). При

51
сталном протоку брзина струје радног флуида кроз цев је непромењена, а када пролази
кроз мерну пригушницу, она расте. Повећање брзине струје изазива пораст њене
кинетичке енергије и смањење потенцијалне енергије. То има за последицу смањење
притиска на најужем делу млаза флуида.

Принцип мерења протока према паду притиска на мерној пригушници.

Тачност мерења протока помоћу мерних пригушница није потпуно задовољавају-

ћа, и то је главни недостатак ове мерне методе, док је њена значајна предност то што
мерна пригушница нема покретних делова. У току рада тачност показивања протока се
смањује услед трошења ивица пригушнице, што је последица ерозије и корозије
изазване деловањем радног флуида у који је уроњена.
Пад притиска на мерној пригушници мери се помоћу диференцијалних
манометара који се калибришу у јединици протока. Примери диференцијалног
манометра приказани су на следећој слици.

Диференцијални манометар.

Претварачи броја обртаја

Мерни претварачи броја обртаја имају задатак да угаону брзину претворе у неку
другу физичку величину погодну за даљу обраду. Најчешће је то електрична величина.
Најпознатији мерни претварач угаоне брзине је тахогенератор – генератор који
ради на принципу електромагнетне индукције. Он ствара електромоторну силу која је
пропорционална угаоној брзини ротора.
У примени су тахогенератори једносмерне и наизменичне струје.
Тахогенератор једносмерне струје сличан је малом једносмерном генератору.
Магнетно поље се остварује помоћу сталног магнета или помоћу електромагнета.
Индукована електромоторна сила тахогенератора једносмерне струје
пропорционална је угаоној брзини ротора и израчунава се из релације:
E  k 
где су:
k – константа која зависи од конструкције тахогенератора,
 – магнетни флукс,
ω – угаона брзина ротора.
Ако је =const, онда је Е пропорционално ω, односно Е је пропорционално n, где
је n брзина обртаја у ob/min. Да би се ово постигло, потребно је да тахогенератор са
електромагнетом има константну магнетну побуду.
Поларитет излазног напона зависи од смера обртања ротора.

52
 Тахогенератор једносмерне струје.

На излазу из тахогенератора једносмерне струје остварује се једносмерни напон

од 10 до 20 V на сваких 1000 ob/min, уз врло висок степен линеарности, што је, уједно,
и његова основна карактеристика.
Главни недостаци тахогенератора једносмерне струје везани су за колектор и
четкице, односно за њихово хабање и варничење, што захтева појачану бригу око
одржавања.
Има више начина за конструктивно извођење тахогенератора наизменичне струје.
У основи, могућа је њихова подела на синхроне и асинхроне тахогенераторе.
Синхрони тахогенератор има непокретне намотаје у статору, док је ротор изведен
као стални магнет са два или више полова. При обртању ротора (сталног магнета) инду-
кује се наизменична електромоторна сила у намотајима статора.

Синхрони тахогенератор.

Добијена наизменична електромоторна сила на излазу из намотаја статора,

практично излаз из таквог генератора, има учестаност и амплитуду пропорционалне
угаоној брзини ротора. Као што се види из шеме на слици десно, синхрони
тахогенератор нема четкице нити покретних контаката, па нема посебних проблема око
одржавања.
Асинхрони тахогенератор приказан је на следећој слици. Конструкција је слична
двофазном асинхроном индукционом мотору.

Асинхрони тахогенератор.

Два намотаја статора су под углом од 90. Један намотај, тзв. референтни намотај,
напаја се наизменичним побудним напоном константне амплитуде и учестаности, при
чему се ствара побудни магнетни флукс.
Услед дејства побудног магнетног флукса који се ствара под дејством
индукованих вртложних струја при обртању ротора у магнетном пољу, ствара се
заједнички флукс, који у излазном намотају статора проузрокује наизменичну

53
електромоторну силу. Амплитуда те наизменичне силе пропорционална је побудном
магнетном флуксу и угаоној брзини ротора.
Учестаност излазне електромоторне силе једнака је учестаности побудног напона.
Ротор оваквог тахогенератора најчешће је израђен у облику чаше или цилиндра, обично
од алуминијума или бакра. Када ротор мирује, идеално посматрано, нема спрезања
између побудног и излазног намотаја, па је излазни напон једнак нули.
Обртањем ротора се у побудном магнетном пољу индукује електромоторна сила
која у њему ствара вртложне струје. Те струје образују магнетно поље нормално на
магнетно поље примарног побудног намотаја, односно делује дуж осе излазног
секундарног намотаја. Услед дејства овог флукса у излазном намотају индукује се
електромоторна сила е, пропорционална угаоној брзини ротора.

Ултразвучни претварачи

Ултразвучни претварачи раде на принципу мерења времена за које звучни импулс

пређе пут од звучног извора до предмета о који се одбија и натраг. Предност им је што
није потребан механички контакт са предметом, а недостатак што брзина простирања
звука зависи од температуре, влажности и притиска ваздуха.

Магнетостриктивни претварачи (пресдуктори)

Магнетостриктивни претварачи служе за претварање механичке силе или

притиска у електричну величину. Код ових претварача примењена је појава промене
магнетне пропустљивости феромагнетних материјала при деловању механичке силе.
Реализују се као индуктивни намотај са језгром од феромагнетног материјала.

Пиезоелектрични претварачи

Пиезоелектрични претварачи служе за претварање механичког притиска или силе

у електричну величину применом физичке појаве која се назива пиезоелектрични
ефекат. Пиезоелектрични ефекат је појава да се на површини неких кристала, при
деловању механичког притиска јављају наелектрисања. Реализују се као кондензатор са
диелектриком од кварцне плочице исечене на специјалан начин.

Претварање мерних величина у нормализован електрични сигнал

Излазни сигнали разних мерних претварача су различити по амплитуди и облику.

Да би се излазни сигнал могао користити за обраду потребно је извршити
стандардизацију сигнала. За аналогне претвараче усвојено је да излазни сигнал има
облик једносмерног напона или једносмерне струје.
Излазни сигнал у виду једносмерног напона има опсег промена од 0 до 10 V, за
промене мерне величине од минималне до максималне вредности. Када мерна
величина узима и негативне вредности, излазни сигнал мерног уређаја се мења у опсегу
од 0 до 5 V.
Излазни сигнал у виду једносмерне струје је најподеснији за пренос резултата
мерења на даљину јер јачина те струје не зависи од отпора у струјном колу. Усвојени су
следећи стандардни опсези:
– од 0 mА до 5 mА,
– од 0 mА до10 mА,
– од 0 mА до 20 mА,
– од –10 mА до +10 mА (када мерна величина узима и негативне вредности).

54
 УПРАВЉАЊЕ ЕЛЕКТРОЕНЕРГЕТСКИМ СИСТЕМИМА

Електроенергетски системи

Електроенергетски систем је скуп извора електричне енергије (електрана) који у

заједничком, паралелном раду, преко електричне преносне мреже (водови и
трансформатори) напајају пријемнике електричном енергијом. Основни задатак
електроенергетског система је непосредно задовољавање потреба пријемника за
електричном енергијом одређеног квалитета уз најмању економску и еколошку цену.
Квалитет електричне енергије огледа се у константном напону, константној
учестаности и непрекидном напајању. Ови задаци се најбоље решавају стварањем
великих електроенергетских система са великим бројем извора електричне енергије
(електрана) различитог типа, повезаних јединственом мрежом водова и трансформатора
са пријемницима на великим географским подручјима целих држава, па и знатно шире.

Структура електроенергетског система

Структура електроенергетског система.

На слици са G1, G2,..., Gn означени су генератори највеће снаге. Генераторски

напон (обично 15 kV) повећава се у самој електрани, помоћу трансформатора на знатно
вишу вредност (нпр. 400 kV или више), погодну за преношење великих снага на
даљину. Преносна мрежа електричних водова високог напона повезује електране са
трансформаторским станицама (Т1, Т2,..., Тk) у близини центра потрошње (градови,
индустријска постројења). Преносна мрежа високог напона повезана је са суседним
електроенергетским системима, тзв. интерконективним водовима (1К1, 1К2). У
трансформаторским станицама Т1, Т2,..., Тk високи напон снижава се на средњи ниво
(нпр. 110 kV или 220 kV) и на том нивоу преноси се преко мреже средњег напона до

55
трансформаторских станица средњег напона. Овде се напон поново снижава на тзв.
дистрибутивни ниво (6 kV, 10 kV, 20 kV, 35 kV). Преношење на овом напонском нивоу
остварује се преко водова дистрибутивне мреже до трансформаторских станица
дистрибуције, где се напон снижава на 0,4 kV за напајање мањих потрошача (стамбене
зграде, предузећа).
Велики потрошачи (индустрија, железница) могу се напајати директно из мреже
средњег напона или из преносне мреже дистрибутивног напона. Електране мање снаге
(G) могу да буду прикључене непосредно на мрежу средњег напона.

Управљачки системи у електроенергетици

Према општој дефиницији управљање је скуп акција којима се делује на систем

или објекат управљања, са намером да се оствари циљ управљања. Основни циљ
управљања електроенергетским системом је непрекидно снабдевање пријемника
електричном енергијом одређеног квалитета уз најмање трошкове.
Управљање системом у електроенергетици може се поделити на два основна
подскупа управљачких функција, који се обично називају планирање и експлоатација
система.
Планирање система је подскуп управљачких функција које се односе на изградњу,
проширење и развој система. Типични задаци који се у овом подскупу извршавају су:
дугорочно планирање потреба потрошача, планирање изградње постројења и избор
локација, конфигурације и карактеристика, пројектовање и градња.
Експлоатација система је подскуп управљачких функција које се односе
непосредно на процес производње, преноса и расподеле (дистрибуције) електричне
енергије. У ужем смислу, под појмом управљања електроенергетским системом
подразумева се обично овај подскуп експлоатационих функција.
Циљ експлоатационог управљања електроенергетским системом је стално
одржавање равнотеже између производње и потрошње, при одређеној сигурности,
поузданости погона и квалитету електричне енергије, из најмање трошкове.
Експлоатацијом електроенергетског система руководе стручне службе које се по
традицији називају диспечерске, па се овај вид управљања назива диспечерско
управљање.

Структура управљачког система

Процесима је могуће управљати на два начина:
централизованим и децентрализованим управљањем.
Код централизованог управљања један управљачки систем, нпр. рачунар, управља
свеукупним производним системом као целином.
Децентрализовано управљање системом се заснива на подели производног
процеса на подсистеме, који чине засебне целине. Затим су подсистеми подељени у
подподсистеме, и тако редом по подсистема који има свој задатак и циљ управљања
подређен циљу и задатку целог производног процеса.
Величина, сложеност и друге карактеристике електроенергетског система
захтевају да се управљачки системи декомпонују (раставе) на известан број подсистема,
који се могу лакше реализовати. Најчешће се примењује хијерархијска организациона
структура управљачког система, и то по тзв. природном или просторном принципу.
Шема овакве организационе структуре управљачког система приказана је на следећој
слици.
На првом, локалном нивоу у систему налазе се електроенергетска постројења:
електране и групе електрана, трансформаторске станице и разводна постројења. На
овом нивоу обављају се директне акције, тј. извршавају се команде послате елементима
постројења са вишег управљачког нивоа (нпр.: укључења/искључења прекидача,

56
регулисање протока воде, брзине обртања машина итд.). Овлашћења за доношење
управљачких одлука на овом нивоу су мала.

Просторна хијерархијска структура управљања електроенергетског система.

На другом, вишем нивоу су регионални центри управљања, који управљају

групама трансформаторских станица и електрана средње снаге у једном региону
(области). Из регионалних центара даљински се управља трансформаторским
станицама, врши се оптимизација рада електрана и прикупљају се подаци о раду
система за сопствене потребе и за пренос у центар управљања вишег нивоа. Такође, у
регионалним центрима се извршавају управљачки налози из вишег центра.
Трећи, највиши ниво управљања је центар управљања електроенергетским
системом. Овај центар обично управља системом целе државе, а повезан је често и са
центром суседних земаља, па стога има највећа управљачка овлашћења и одговоран је
за рад целог система, што постиже непосредним управљањем производњом у
електранама највеће снаге и координацијом рада свих регионалних управљачких
центара. Регулација снаге и учестаности обично се обавља аутоматски, из овог центра.

Управљање електроенергетским системом применом дигиталних рачунара

Управљање (енгл. control) у најопштијем смислу представља осмишљену

активност са циљем да се овлада одређеним појавама, односно да се исход одређеног
процеса одржи у задатим границама. У привреди, односно енергетици и индустрији,
посебан значај имају производни процеси.
Процес представља одређену трансформацију материје, енергије или информације
у неком уређају или систему. Производни процес је трансформација материје, енергије
и информације у циљу финализације одређеног производа или полупроизвода.
Процесна производња у класичном смислу обухвата оне привредне гране код којих се
прерађује велика количина материјала и врши трансформација велике количине
енергије. То је, пре свега, производња електричне енергије и производња и прерада
сировина, а у развијеном свету и великосеријска производња за широку потрошњу.
Процесна производња је у највећем степену аутоматизована јер се ту остварују
најзначајнији ефекти замене непосредног људског рада радом машина (нпр. багер на
отвореном угљенокопу замењује велики број људи).
Савремена производња, без обзира на количину материјала и енергије која
учествује у процесу, све више се аутоматизује и постаје процесна. Тенденција је да у
будућности производња постане потпуно аутоматизована, и уз знатно смањење
енергетског учешћа.
Код савремених система управљања производним процесима централно место
заузима дигитални рачунар јер је он средство за обраду података, односно
информација. За разумевање улоге дигиталног рачунара потребно је познавање, поред

57
основа аутоматског управљања, и основа функционисања дигиталног рачунара,
могућности које он пружа и начин како да се ове могућности користе.
Аналогни рачунари су потиснути од стране дигиталних и користе се само у
случајевима када је потребна изузетна брзина рада.
Дигитални рачунари
Појам дигитални потиче од латинске речи digit – прст, односно цифра, јер је из
бројања на прсте изведен декадни бројни систем. Дигитални рачунар, односно
компјутер (енгл. computer) ради са дискретним електричним величинама, а свака
дискретна електрична величина представља једну цифру. Због практичних погодности
и одређених предности у погледу поузданости рада, дигитални рачунар у основи
користи бинарни бројни систем, док се декадне цифре и остали алфанумерички знаци
добијају кодованим комбинацијама бинарних цифара. Цифре бинарног система су 0 и
1, што значи да се у рачунарима користе електронска кола која раде само са два нивоа.
Бинарној нули одговара нижи (енгл. low) напонски ниво (најчешће 0 V или –5 V), а
бинарној јединици виши (енгл. high) напонски ниво (најчешће +5 V).
Дигитални рачунари су, у основи, машине за разноврсну обраду најразличитијих
података. Огромна корист је што дигитални рачунар са истим физичким компонентама,
односно са истом физичком структуром може да извршава различите аритметичке,
логичке и управљачке операције. То шта треба да ради задаје му се на одређен начин,
односно програмирара се за различите функције. Због тога што се може прилагодити за
различите примене, каже се да је то флексибилна машина. Флексибилност дигиталних
рачунара је основна предност у односу на аналогне уређаје. Да би се код аналогних
уређаја променила функција уређаја, потребно је извршити одређене промене у
конструкцији, односно мењати саставне делове уређаја. При промени функције
дигиталних рачунара врши се њихово репрограмирање.

Опште карактеристике дигиталних рачунара

Дигитални рачунар је уређај за обраду, чување и пренос информација. Уопштена
и поједностављена функционална блок-шема дигиталног рачунара је приказана на
следећој слици.

Уопштена функционална блок-шема дигиталног рачунара.

Улазна јединица се користи за улаз, односно учитавање података, а излазна

јединица за издавање или приказивање података кориснику. Улазна јединица за ручно
убацивање података и комуникацију са рачунаром је тастатура, "миш" или светлосна
оловка. Подаци са магнетних медијума дискета и магнетних трака учитавају се помоћу
улазних јединица са магнетним главама. Излазна јединица, зависно од примене, може
бити екран алфанумеричког или графичког терминала, штампач на принципу
остављања отиска укуцавањем или помоћу ласера, писач, уређај за комуницирање

58
преко телефонских линија, као и разноврсни уређаји мерне и регулационе технике кад
се рачунар користи у управљачком систему.
Оперативна меморија се састоји од низа меморијских ћелија у којима се смештају
бинарно кодоване информације.
Оперативна меморија служи као привремени уређај за одлагање информација,
било да су споља убачене или су резултати интезивног израчунавања. У њу се стављају
и програми које рачунар треба да извршава. Оперативна меморија се означава као RAM
(Read Only Memory – меморија са случајним приступом), што је енглеска скраћеница
која у себи крије значење да рачунар може увек да приђе програму и подацима,
односно меморијској локацији по случајном избору и да је време приступа исто за било
коју меморијску локацију. RAM меморије су данас најчешће направљене од
полупроводничких елемената и са искључењем напона напајања њихов садржај се
губи. Када је нужно да се садржај RAM-а одржава и по искључењу рачунара, обезбеђује
се стално напајање акумулаторском батеријом.
Осим RAM-а рачунари садрже и меморију означену као ROM (Random Access
Memory – меморија само за читање), што је скраћеница којом се означава да се садржај
ове меморије може само очитавати, али не и уписивати. То значи да садржај ове
меморије остаје трајан и по искључењу компјутера. ROM садржи податке или рачунске
програме који се веома често користе, па их зато произвођач трајно уписује не
остављајући могућност да их корисник у току рада брише, односно мења.
Постоје још и PROM (Programable Read Only Memory – меморија само за читање
која се може програмирати) и EPROM (Erasable Programable Read Only Memory –
избрисива програмабилна меморија само за читање; корисник је помоћу специјалних
уређаја може брисати и поново уписати, односно репрограмирати).
Такт генератор (clock) је саставни део процесора и има више функција, од којих је
основна да синхронише операције у свим деловима компјутера.
Минирачунари поседују велике могућности обраде података и користе се као
рачунари опште намене, а и за специјализоване примене. Најтипичнији микрорачунари
су персонални рачунари.
Микропроцесор је централна јединица за обраду података, односно централна
процесорска јединица CPU (Central Processor Unit), који се данас израђује као
јединствена компонента. То је управљачки центар рачунара који координира и врши
надзор читавог система. Управљање се обавља помоћу управљачких сигнала који
пролазе кроз рачунар. Микропроцесор садржи управљачку, аритметичко логичку
јединицу, регистарску и микропрограмску меморију.

Пример рачунарског вођења термоелектране

Систем вођења у термоелектрани обухвата уређаје за мерење, обраду података,
управљање, регулацију и заштиту. Основна функција система за вођење процеса је
одржавање задатог процеса производње електричне енергије и информисање погонског
особља о стању процеса. Рачунар у систему вођења треба још да врши оптимизацију
процеса, што значи повећање степена искоришћења енергетских трансформација.
Термоелектрана је подељена на енергетске блокове који се надзиру с конзоле
оператора. Оператор има преглед резултата свих потребних мерења, као и разних
извештаја и упозорења. Рачунар (на садашњем степену аутоматизације у нашим
термоелектранама) записује, обрађује и приказује мерене податке. Рачунар се користи
само за надзор процеса, а управљање обавља оператер, што значи да се ради о
аутоматизованом раду уз учешће човека. У потпуно аутоматизованим електранама
рачунар врши и надзор, издавање протокола, заштиту, управљање групама и блоком.
Вођење целокупне термоелектране постиже се на нивоу надзора, што омогућава
праћење њене укупне енергетске ефикасности. Управљање одвојеним блоковима
термоелектране укључује: вођење целог блока система, започињање рада и промене

59
оптерећења блока. Вођење појединих подсистема блока омогућује ефикасне и брзе
акције на одвојеним подсистемима блока: горионицима, системима хлађења, изме-
њивачима топлоте. На крају, вођење компоненти система омогућава одвојен рад сваке
компоненте у блоку: црпки, мотора, вентила.

Информациони систем електроенергетског система

У све три фазе управљања електроенергетским системима (припрема погона,

оперативно управљање и анализа погона), примењују се информациони рачунарски
системи, без којих успешно управљање великим системима не би било могуће. Да би се
управљало електроенергетским системом, неопходно је да информације о стању
система буду пренете у центар из кога се врши управљање, као и да се омогући да
управљачке одлуке донете у центру буду пренесене и извршене на удаљеним објектима
електроенергетског система. Због карактеристика електроенергетског система техничка
средства информационог система морају да имају велики капацитет, брзину и тачност у
преносу и обради информација и велику поузданост у раду. Ове услове најбоље
испуњавају системи засновани на рачунарским системима. Поједностављени приказ
техничких средстава информационог система дат је на следећој слици.

Систем за управљање електроенергетским системом у реалном времену.

Приказани су основни елементи информационог система и само један управљани

објекат, при чему се подразумева да се из центра управља већим бројем објеката.
Полазећи од електроенергетског постројења на десној страни слике, прво се
уочавају средства за спрегу између постројења и крајње станице. Пошто је крајња
станица дигитални електронски уређај (минирачунар), она се не може повезати
директно са елементима електроенергетског постројења, већ се везе изводе преко
одговарајућих спрежних елемената. Намена ових елемената је да прилагоде улазно-
излазне сигнале из постројења на напонски и струјни ниво крајње станице, као и да
заштите електронска кола крајње станице од дејства пренапона и сметњи (шумова) која
настају у постројењу. Као елементи спреге приказани су електромеханички релеји за
увођење сигнализације и извођење команди (RS, RK), затим мерни претварачи за увође-
ње мерења и регулатори (RG) за пријем и извршење регулационих команди.
Следећи уређај информационог система у постројењима је крајња станица.
Намена овог уређаја је да прикупља податке из електроенергетског постројења и шаље
их посредством телекомуникационих уређаја у центар управљања. Такође, крајња
станица прима управљачке налоге (команде) из центра и прослеђује их до извршних
органа у постројењу. Осим ових основних функција крајње станице обављају и обраду
прикупљених информација, неке функције локалне аутоматике и заштите.
У центру управљања налази се рачунарски систем чија снага одговара величини
управљаног система и задацима за које је предвиђен. Рачунари у центру снабдевени су
одговарајућом програмском подршком која се састоји од системских програма и
апликационих програма намењених конкретном управљачком систему.

60
 Средства за спрегу између човека (диспечера) и рачунара служе са приказ
информација о раду система (монитори и штампачи), као и за издавање команди
рачунару (тастатура).

Крајња станица
Крајња станица или телекомуникациони терминал поставља се у објектима
управљања – трансформаторским станицама, разводним постројењима и електранама.
Са једне стране она је преко спрежних елемената повезана са апаратима у
електроенергетском постројењу, а са друге стране преко телекомуникационих уређаја и
преносног пута, са рачунарским системом у управљачком центру. Савремене крајње
станице обављају велики број различитих функција које се могу поделити у следеће
групе: надзорне, командне, функције обраде, функције локалне аутоматике и заштите.
Надзорне функције састоје се у прихватању информација из постројења и у
прослеђивању у управљачки центар. Надзорне информације обухватају сигнализације и
мерења. Сигнализације су бинарног типа (1 или 0) и показују стање појединих апарата
у постројењу (нпр., прекидач укључен или искључен). Посебна врста сигнализације су
аларми, тј. информације о насталим догађајима (нпр., деловање неког уређаја за
заштиту).
Мерењима се добијају информације о вредностима мерених величина. Крајња
станица има могућност да прикупља и преноси тренутне вредности (аналогна мерења)
и вредности бројила (дигитална мерења).
Командна функција је пријем командних налога из рачунара у управљачком
центру и њихово прослеђивање до одговарајућих извршних органа у
електроенергетском постројењу. Помоћу команди може се изазвати промена положаја
неког апарата, регулационо дејство или постављање неког параметра на задату
вредност.
Као рачунарски уређај крајња станица има велике могућности за обраду
информација прикупљених у постројењу. Ове могућности се све више користе, јер се
на тај начин смањује број обрада које треба да изврши рачунар у управљачком центру.
Међу ове функције спадају: откривање прекорачења граничних вредности мерених
величина и издавање аларма, одлучивање о преносу у центар мерења само ако је
промена вредности већа од унапред задате вредности, надзор рада уређаја локалне
аутоматике и регистрације, обрада резултата њиховог рада итд.
Функције локалне аутоматике и заштите остварују се програмирањем крајње
станице према захтевима корисника, што може да донесе значајне уштеде, јер се
замењују многи уређаји који су се раније користили за те функције. Нпр., крајња
станица може успешно да преузме функцију аутоматског поновног укључења водова,
аутоматску замену водова и уопште извршење секвенце (низа) команди које се изводе
при промени уклопног стања у постројењу. Од функција заштите за сада се користе
углавном оне које не захтевају брз одзив, као што су, нпр., термичка заштита и заштита
од преоптерећења.

ЕЛЕКТРОНСКИ УРЕЂАЈИ ЗА ЗАШТИТУ И СИГАЛИЗАЦИЈУ

Релејна заштита

У електроенергетском систему је могућа појава кварова и опасних погонских

стања. Кварови у већини случајева доводе до пораста струја и знатних смањивања
напона у неким тачкама мреже електроенергетског система.
Прекомерне струје доводе до ослобађања великих количина то-плоте у
елементима кроз које протичу и до њиховог претераног загревања. Смањење напона у
електроенергетском систему онемогућава нормалан рад пријемника и угрожава

61
паралелан рад генератора у систему. При настанку квара у неком елементу
електроенергетског система у другим елементима може доћи до опасних радних стања
изазваних незнатним одступањем напона, струје или учестаности у односу на
допуштену вредност.
Да би се омогућио поуздан рад електроенергетског система неопходно је
одредити и изоловати елемент са кваром од остатка електроенергетског система у што
је могуће кратком времену. Због тога је потребно развити аутоматске уређаје за
детекцију кварова и заштиту елемената електроенергетског система од штетних
последица које кварови могу изазвати.
Први заштитни уређаји били су топљиви осигурачи. Са порастом снаге
електроенергетског система и компликовањем његове електричне мреже осигурачи су
се показали као неадекватна заштита. Они се и данас користе у нисконапонским
мрежама и веома мало у средњенапонским мрежама. После топљивих осигурача почели
су се примењивати заштитни уређаји базирани на релејима. Због тога је целокупна
техника заштите у електроенергетским системима названа релејном заштитом. Назив
релејна заштита се односи и на релеје базиране на електронским склоповима. Брз развој
микропроцесора и минирачунара довео је до њиховог увођења у релејну заштиту.
Цена уређаја релејне заштите креће се од неколико до десетак процената од цене
елемента електроенергетског система кога та заштита штити. Овај проценат зависи од
цене штићеног елемента и од сложености заштитног уређаја.

Општи захтеви релејне заштите

Да би релејна заштита успешно обавила своју улогу она мора задовољити
неколико општих захтева.
Селективност или способност релејне заштите да изолује само елемент погођен
кваром.
Брзина реаговања. Кварове (а то су углавном кратки спојеви) у
електроенергетском систему треба елиминисати што је могуће брже да би се избегле
бројне штетне последице које се при кваровима могу појавити. Захтев за великом
брзином рада релејне заштите најчешће је везан за услове очувања стабилности
синхроних машина у електроенергетским системима. У другим случајевима велика
брзина заштите потребна је да би се спречиле теже хаварије на скупоценој опреми као
што су синхрони генератори, велики трансформатори итд.
Осетљивост. Релејна заштита мора имати одређену осетљивост унутар подешене
зоне деловања. На пример, прекострујна заштита мора имати такву осетљивост да
поуздано реагује при кваровима са најмањим струјама квара.
Поузданост. Уређаји релејне заштите морају бити веома поуздани. Дуго времена
могу бити у стању мировања али при настанку квара, за чије су елиминисање
одговорни, морају да реагују. Како ни један уређај није 100% поуздан, код штићења
важних објеката користи се више заштитних уређаја у паралелној вези, односно
уграђују се резервне заштите.

Цртање релејних уређаја у шемама

Код релејног уређаја разликују се улазни или побудни део, и излазни или извршни
део. У шемама релејне заштите углавном се приказују само ова два дела релејног
уређаја јер су они битни за разумевање рада релејне шеме. Остали делови релејног
уређаја, као што су кола за напајање, не приказују се у шемама. Постоје два начина
представљања релеја у шемама. Они су приказани на следећој слици.

62
 Цртање релејних уређаја у шемама.

Први начин је заједничко цртање симбола за улазни и излазни део релејног

уређаја. На овај начин могуће је цртати само релативно просте релејне шеме.
Други начин је одвојено цртање симбола за улазни и излазни део релеја. Овај
начин омогућава цртање сложених релејних шема (најчешће у пројектима).

Електронски релеји
Електронски релеји базирани су на аналогним и дигиталним електронским
колима. Овакви релеји нашли су широку примену у електроенергетским системима.
Они се масовно производе и комерцијално су доступни. У новије време интезивно се
развијају методе и алгоритми који ће омогућити примену рачунара у релејној заштити и
замену многих релеја једним рачунарским системом.
Електронски струјни и напонски релеји једне електричне величине користе
окидна електронска кола која реагују директно на мерену величину или на разлику
референтне и мерене величине. За фреквентни и временски електронски релеј користе
се дигитални бројачи и кварцом контролисани осцилатори.
Пошто електронски релеји садрже активне електронске компоненте као што су
транзистори и интегрисана кола, они морају имати помоћни извор за напајање и код
њих се обавезно појављује блок за напајање. Електронска кола раде са релативно
ниским напонима (неколико десетина волти) па су веома осетљива на појаву сметњи и
различитих струјних и напонских импулса. Електронски релеј има мерни улаз и улаз за
напајање, и један или више излаза. Вишегодишње искуство водећих светских
произвођача релејних уређаја показало је да сви улази и излази електронског релеја
морају бити галвански одвојени од околине. Галванско одвајање мерних улаза врши се
са помоћним напонским и струјним трансформаторима.

Уређаји за сигнализацију
Да би се у електроенергетским постројењима обезбедила несметана производња,
трансформација, преношење и дистрибуција електричне енергије, потребно је да сви
уређаји који у томе учествују буду исправни. Исправност уређаја контролише се
редовним прегледима, годишњим ремонтима, као и свакодневном контролом рада.
Свакодневна контрола рада уређаја састоји се у праћењу показивања мерних
инструмената и, нарочито, сигнализације.
Сигнализација може бити обавештајна и алармна.
Обавештајна сигнализација приказује тренутно стање апарата путем повратног
јављања. У ту сврху користе се сигналне сијалице или показивачи положаја.
Алармна сигнализација служи за јављање о ненормалном стању, кваровима,
хаварији и испадима из рада појединих уређаја. Може да буде оптичка или звучна, а
најчешће се комбинују обе. Оптичка сигнализација се остварује сигналним лампама
(најчешће са треперавим светлом). Звучна сигнализација се остварује помоћу сирене,
зујалице, звучника и других уређаја за генерисање звука. Апарати који истовремено
остварују звучну и светлосну сигнализацију називају се сигналне комбинације.
Основни елемент сигнализације је помоћни релеј.
Помоћни релеји могу бити електромеханички (контактни) или да раде на
принципу полупроводника (бесконтактни).

63
 Принцип рада електромеханичког релеја.

Електромеханички релеји састоје се од електромагнета са котвом на којој су

механички учвршћени контакти. Када се на крајеве намотаја (а и б) доведе напон,
електромагнет привуче котву која споји контакте (1–3), односно раздвоји контакте (1–
2). Контакти могу да буду радни, мирни и преклопни. Радни контакт је отворен када
није прикључен напон на намотају, а када се напон доведе, он се затвори. Мирни
контакт је супротан радном, а преклопни је комбинација радног и мирног, са
заједничким крајем. На следећој слици приказан је симбол електромеханичког релеја са
радним (1–2 и 3–4) и мирним (5–6 и 7–8) контактима (а) и са преклопним контактима
(б).

Шематски симбол помоћних релеа

Најједноставнији пример релеја који ради на принципу полупроводника је

транзистор приказан на следећој слици.

Шема релеа који ради на принципу полупроводника.

Ако се на улаз (базу) А доведе позитиван преднапон, транзистор ће постати

проводан и излазна тачка B ће бити практично на потенцијалу 0. Ако се са улаза A
искључи напон, транзистор ће бити закочен, па ће тачка B бити на напону напајања.
У аутоматским, регулационим и сигналним уређајима све више се примењују
полупроводнички (бесконтактни) релеји због следећих предности:
– већа брзина реаговања,
– одсуство ризика прораде услед потреса и вибрација,
– смањена потрошња,
– знатно смањење димензија.
Поред тога, слаба страна електромагнетних релеја су и њихови контакти због:
– скупљања прашине, масти и хемијских спојева на површини,
– корозије материјала,
– опасности од заваривања и стапања.

64
 Универзални сигнализатори

Шема компаратора напона.

За сигнализацију процесних величина у последње време све више се користе

нормализовани струјни сигнали из континуалних претварача. Како је нормализован
струјни сигнал универзални сигнал за било коју процесну величину, постоји
једноставна могућност да се електронски сигнализатор одређне вредности струје
примени као универзални сигнализатор за сигнализацију критичних вредности било
које процесне величине. Ови сигнализатори су у електроници познати као компаратори
напона. На слици лево приказана је принципска шема компаратора напона са
операционим појачавачем. Нормализовани струјни сигнал од 0 mА до 20 mA претвара
се у напон U1 помоћу отпорника R1 (U1=R1I). Овај напон се доводи на инвертујући улаз
операционог појачавача. На неинвертујући улаз се доводи напон позитивне повратне
спреге, остварене помоћу отпорника R3 и R4. На исти овај улаз се доводи напон U0 са
клизача потенциометра P, који одређује вредност улазног напона U1 при којој ће се
активирати релеј RL. Операциони појачавач услед великог појачања може да се налази
само у једном од два стабилна стања: стање у којем се излазни напон једнак
позитивном напону напајања U(+) или негативном U(–). Када је улазна струја I једнака
нули неинвертовани улаз је на потенцијалу:
R3 R3
U1 p  U ()  U0
R3  R4 R3  R4
Вредност струје I, при којој напон U1 достиже вредност U1p, мења излазни напон
на вредност U(–) и тада је напон на неинвертујућем улазу :
R3 R3
U2p  U ( )  U0
R3  R4 R3  R4
Због негативне вредности U(–) овај напон је мањи од напона U1p. Због тога,
појачавач се неће вратити у првобитно стање када напон U1 падне испод вредности U1p
већ када падне испод вредности U2p. Хистерезис је потребан да не би при вредности
напона U1=U1p, услед малих варијација напона U1, појачавач прелазио из једног у друго
стабилно стање и услед тога релеј наизменично укључивао и искључивао.

Алармна сигнализација

За контролу и сигнализацију рада заштитних уређаја у електроенергетским

постројењима велику примену налазе специјални уређаји названи заједничким именом
сигнална комбинација. Задатак сигналне комбинације је да региструје квар, побуди
звучне и светлосне сигнализације и да податак о квару сачува. Ово последње је
нарочито важно за случајеве пролазних кварова уређаја који раде аутоматски, без
сталног присуства персонала за опслуживање.
Принцип рада се може објаснити помоћу шеме дате на следећој слици.

65
 Шема сигналне комбинације.

Када делује заштитни реле (I), преко мирног контакта релеа d2, намотај релеа d1
долази под напон и он преклапа своје контакте. Истовремено, под напон долази и
намотај релеа d3, затвара се његов радни контакт (3–4) и активира реле за звучни аларм
(3). Преклапањем својих контаката, реле d1 изводи следеће операције:
– затварањем радног контакта (5–6) остварује самодржање и побуђује реле d2;
– преклопни контакт (3–1–4) пребацује у нови положај (1–4) и омогућује
укључење светлосне сигнализације.
Преклапањем својих контаката, реле d2 изводи следеће операције:
– преклопни контакт (3–1–4) пребацује у нови положај (1–4) и прекида везу релеа
d1 и d3 са улазним сигналом. Реле d1 остаје и даље под напоном преко самодржне везе.
Реле d3 остаје без напона, отвара свој радни контакт (3–4) и тиме омогућава
поништавање (квитирање) звучног сигнала помоћу тастера (4);
– преклопни контакт (5–6–7) пребацује у положај 5–6 и, преко контакта 4–1 релеа
d1, укључује светлосну сигнализацију треперавим светлом.
При појави алармног сигнала (звук и трепераво светло), дежурни персонал
притиском тастера за поништавање потврђује пријем сигнала, чиме се искључује
звучни сигнал. Светлосни сигнал се гаси ако је улазни сигнал нестао пре поништења.
Уколико улазни сигнал још постоји, реле d2 је и даље активиран, а сијалица је, преко
његовог контакта (5–6), под напоном. То је тзв. мирно светло, које траје док улазни
сигнал не нестане. По отклањању квара нестаје улазни сигнал, реле d2 пребацује своје
контакте и мирно светло се гаси без поништавања.
Преклопни контакт (9–11–8) релеа d2 и d1 служе за слање улазног сигнала на
даљу обраду (даљински пренос, аутоматски запис и сл.).
Бројем (1) обележен је реле за трепераво светло.
Тастер (2) служи за испитивање сијалица.

66
 РАЧУНАРИ

Увод

Подаци имају два основна облика:

1. аналогни подаци,
2. дискретни подаци.
Податак је представљен у аналогном облику ако је задат помоћу физичке
величине која се мења непрекидно (континуално), а чија вредност функционално
зависи од података.
Податак је представљен у дискретном облику ако је задат помоћу прекидних
физичких величина које имају само одређене, оштро одвојене вредности. Ради обраде
на рачунару подаци се задају у дискретном облику. Ако је податак задат само помоћу
цифара, онда је он представљен у цифарском или дигиталном облику (енгл. digit –-
цифра). То је посебан случај дискретног представљања. Постоји још један случај
дискретног представљања – знаковни или алфанумерички подаци – подаци
представљени помоћу слова, цифара и евентуално неких специјалних знакова.
Информације су подаци обрађени у облику који за примаоца има неко значење, и
може имати вредност у текућим или будућим одлучивањима.

Трансформација података у информације.

Знање је информација која је организована (представљена) тако да се може

користити у процесу закључивања.

Веза између знања и управљања.

Једна од честих примена знања је његово коришћење у процесу одлучивања –

доношења једне или више одлука. Одлучивањем се између више могућности
(алтернатива) врши избор најбољег решења у датим условима. Одлучивање је
неопходно у процесу управљања – претварања информација и знања у акцију. Основни
циљ управљања је оптимизација остварења (достизања) неког постављеног циља.
У процесу обраде података врши се улаз (уношење, прикупљање), обрада,
складиштење (памћење) и достављање (излаз, комуникација) података и информација
ради њиховог коришћења.

67
 Процес обраде података.

Рачунар је програмски управљана машина, реализована дигиталним електронским

колима, која над подацима аутоматски извршава разне бројчане и небројчане операције.
Услед присутности електронских склопова назива се електронски рачунар.
Хардвер или машинска опрема односи се на опрему која представља све физичке
делове рачунара. Хардвер обухвата електричне, електронске, електромеханичке и меха-
ничке делове рачунара, који се условно могу поделити на основни хардвер: процесор,
матична плоча, главна меморија, контролери, тастатура, миш, монитор (екран) и др., и
периферије: улазно-излазни уређаји, спољна меморија (јединица диска) и др.

Основне компоненте рачунарског система.

Софтвер или програмску подршку чине сви програми који се могу користити на
неком рачунарском систему. Ови програми омогућавају да хардвер функционише
правилно и ефикасно.
Софтвер се дели у две групе:
– системски софтвер чине сви програми (тзв. системски програми) који на неки
начин помажу корисницима да употребљавају рачунар. То су програми који управљају
радом разних делова рачунарског система и аутоматизују процес развоја м коришћења
програма;
– апликациони софтвер садржи програме намењене за решавање конкретних
проблема корисника (типични примери апликационих програма су програми за обраду
текста, програми за цртање и др.).

Представљање и организација података

Како су за практично коришћење најједноставнија и најпоузданија електронска

кола код којих се користе два различита стања (укључено и искључено), то се за
представљање података и информација користи азбука од два елемента. Ова азбука се
назива бинарна азбука, а њени елементи се означавају знацима "0" и "1".

68
 Кодирање података речима бинарне азбуке назива се бинарно кодирање, а
одговарајући код – бинарни код.
Бинарни бројни систем је бројни систем са основом 2. Користи само два знака за
цифре, знаке "0" и "1". Број написан у овом бројном систему назива се бинарни број.
За представљање знаковних података у рачунару користе се стандардни бинарни
кодови. Данас се највише користи ASCII код (ASCII – American Standard Code for
Information Interchange – стандардни амерички код за размену информација, изговара се
"аски").
Графички подаци служе за генерисање, памћење, обраду и визуелни приказ на
екрану или штампање графичких објеката. За памћење графичких података користе се
два начина: векторска графика и растерска графика.
Код векторске графике слика се памти као скуп одређеног броја елементарних
геометријских облика.
Код растерске графике слика се памти тачка по тачка у растеру –
дводимензионалној мрежи тачака.

Блок шема рачунара

Рачунар обавља четири основне функције:
– обраду података,
– памћење (складиштење) података,
– пренос (комуникацију) података,
– управљање претходним функцијама.

Структура рачунара.

69
 Структуру рачунара чине четири основне компоненте – функционалне јединице:
– централни процесор,
– главна меморија,
– спрежни систем,
– улазно-излазни подсистем.
Централна процесорска јединица, централни процесор или, кратко, процесор по
својим функцијама представља централни уређај рачунара који непосредно управља
процесом обраде и узајамном комуникацијом свих осталих делова рачунара.
Главна меморија (оперативна меморија, примарна меморија) рачунара намењена
је за привремено памћење података и програма.
Спрежни систем представља део рачунара који обезбеђује комуникацију између
остале три функционалне јединице рачунара. Пре свега, спрежни систем омогућава
пренос података између централног процесора или оперативне меморије, и окружења.
Основне компоненте спрежног система чине магистрале и логика за управљање
коришћењем магистрала.
Улазно-излазни подсистем остварује пренос података између рачунара и његовог
спољњег окружења – периферних уређаја Периферним уређајима (периферијама,
улазно-излазним уређајима) називају се сви уређаји који се преко улазно-излазног
подсистема могу прикључити на рачунарски систем ради улаза или излаза података.
Обично се деле у три групе:
1) периферне уређаје намењене за везу (комуникацију) са корисником. Они се
даље деле на:
 улазне уређаје: тастатура, графичка табла (дигитализатор), скенер и др.;
 излазне уређаје: екран, сигналне сијалице. штампачи, цртачи и др.;
 интерактивне уређаје (уређаје за дијалог корисника са рачунаром): миш,
трекбол, светлосна оловка, екран са додиром, палица за игру (командна палица) и др.;
2) спољне (масовне) меморије, намењене за памћење података великог обима и
њихово архивирање: јединице тврдих дискова, јединице оптичких дискова, јединице
магнетних трака;
3) уређаје за даљински пренос, где спадају:
 уређаји за пренос података преко комуникационих линија: мрежне картице,
модеми и други уређаји за даљински пренос (ови уређаји омогућавају повезивање
рачунара са другим рачунарима директно и преко локалних или глобалних рачунарских
мрежа као што је нпр. Интернет;
 уређаји за везу са управљаним објектом: аналогнодигитални
 конвертори, давачи, извршни уређаји и др.

Микроколо, интегрисано коло или популарно чип (енгл. chip – парче) представља
кристал (силицијумску плочицу) на коме је посебним технолошким поступком
реализован велики број полупроводничких елемената. Свако микроколо представља
одређену функционалну целину. Развој технологије интегрисаних кола омогућио је да
се у једном микроколу реализује функционално заокружен уређај за обраду података
којим управља упамћени програм. Овај уређај је названа микропроцесор јер по својим
функцијама и структури у потпуности одговара централном процесору рачунара.
Персонални рачунар је микрорачунар конструисан тако да на њему може радити
само једна особа.
Персонални рачунар садржи следеће основне блокове: матичну (основну) плочу,
тастатуру, миша, монитор, извор за напајање, јединицу диска, јединицу компакт диска
и др.

70
 Конфигурација персоналног рачунара.

На матичној плочи смештени су: микропроцесор, главна (RАМ) меморија,

читачка (RОМ) меморија са BIOS-ом, кеш меморија и више адаптера (контролера) као
што су контролер тастатуре, контролер миша, видео адаптер (видео контролер,
графичка картица), контролер главне меморије, контролер јединице диска, адаптер за
серијски прикључак и адаптер за паралелни прикључак.

Улазно-излазни уређаји и медијуми за памћење података

Тастатура. Може се уочити пет група тастера:

1. алфанумерички – садрже алфанумеричке знакове и знакове интерпункције,
2. нумерички – посебна група тастера намењена за брзо уношење нумеричких
података и знакова основних аритметичких операција,
3. тестери за померање курсора – курсорски тастери,
4. функцијски тастери – намена се углавном дефинише конкретним програмом,
5. управљачки (контролни) тастери – користе се за директно покретање неких
активности рачунара, промену начина рада итд.

Тастатура.

Миш је уређај који се поставља на сто поред тастатуре и директно претвара

померање руке у померање курсора.
Оптички мишеви немају покретне (механичке) делове него оптичке сензоре
постављене са доње стране. Сензори користе CCD (Charged cupled devices –
компоненте са спрегнутим наелектрисањем) технологију. Они 1500 пута у секунди
снимају површину по којој се креће миш. До података о брзини, правцу и раздаљини
долази се динамичким поређењем добијених слика. Светлост која се емитује на
полеђини миша (обично црвене боје) потиче од LED диоде која поменутим сензорима
обезбеђује потребну видљивост.
Скенер. Извор светлости осветљава документ. Извор светлости може бити
флуоресцентна сијалица или светлећа диода која зрачи црвену или зелену светлост.

71
Светлост се одбија од огледала на елемент осетљив на светлост. Обично је то ССD
сензор.

Скенер.

ССD сензор је полупроводнички елемент који се често користи у меморијским

модулима за мале секундарне меморије, за линије за кашњење, за померачке регистре,
али најчешће за претварање (конверзију) слике у електричне сигнале. Састоји се из
великог броја електрода између којих постојање статичког електрицитета може
представљати логичку јединицу, а непостојање – логичку нулу. Напон на те електроде
може долазити из поља фотодиода и зависи од интензитета светлости која пада на
фотодиоду. Од броја фотодиода зависи и резолуција претварача слике у електрични
сигнал.
Подаци из сензорског поља иду у аналогно-дигитални претварач који анализира
добијену светлост и мери њен интензитет за сваку тачку прегледаног документа.
Подаци се затим преко интерфејса предају рачунару у дигиталном облику.

Карактеристике тврдог диска (хард диска) су:

– директан приступ подацима,
– велика брзина приступа,
– велики меморијски капацитет,
– ниска цена по јединици меморије,
– мале димензије у односу на капацитет,
– висока поузданост.
Дискови се праве од легуре алуминијума или од пластике, и пресвлаче
феромагнетним материјалом. Феромагнетни материјал представља медијум за податке
и он се са ћелијама које могу да носе податке распоређује у концентричне кругове –
стазе или траке.
Дискови се причвршћују за заједничку осовину која ротира константном брзином.
Плоче дискова су постављене једна изнад друге, обрћу се истовремено и свака од ових
плоча може да складишти податке на обе површине. Између дискова се налазе полуге –
носачи који на свом врху имају по две уписно-читајуће главе, за горњу и доњу
површину.

Конструкција тврдог диска.

72
 Развој оптичке технологије у рачунарству понудио је нови медијум за чување
података – оптички или компакт диск (енгл. СD – Compact Disc). У почетку су се
оптички дискови користили као поуздани и квалитетни носиоци видео и аудио-
снимака. Данас они представљају најперспективнији медијум за чување података и
стандардни су део рачунарске опреме. Највише св користе СD RОМ дискови (енгл.
Compact Disc Read Only Memory – читачка меморија на компакт диску) – компакт
дискови величине 120 mm, чија је првобитна намена била записивање дигитализованих
звучних података, а код рачунара служе за памћење фиксних података који се могу
само читати.

Запис оптичког диска.

Основни делови јединице оптичког диска су:

– мотор за окретање диска,
– серво мотор за померање главе,
– мотор за извлачење и враћање подлоге са диском у јединицу,
– оптичка уписно-читајућа глава са носачем, фотоћелијама и ласерским диодама
које емитују један главни и два помоћна ласерска зрака,
– оптички систем (сочива и огледала),
– управљачка електроника.

Саставни делови CD уређаја.

Упис и читање података се остварује помоћу ласерског зрака. Познато је да

ласерски зрак представља паралелни сноп светлости који има једну таласну дужину у
истој фази. На покретној ручици се налази емитор ласерског зрака ниског интензитета
и специјална електроника за контролу фокуса. Њихова улога је да подешавају ширину
оптичког зрака према "рупама" на диску.
У тренутку када се стави СD у јединицу диска, контролер активира мотор за
ротацију диска. Ласерски зрак прелази преко површине диска, светлост се рефлектује
на фотодетектор.

73
 Принцип уписа и читања података за компакт диск.

Када се уписују подаци снага ласерског млаза се бира тако да буде довољна да
загревањем осветљене врло мале површине медијума (битске ћелије) промени повратно
или неповратно његове оптичке карактеристике. Тада се стварају удубљења (јаме)
ширине 0,6 μ и дубине 1/4 таласне дужине ласерског зрака који представљају записане
податке.
При читању је снага ласерског млаза знатно мања, тако да не изазива никакву
промену медијума. Светлост коју медијум одбија, прихвата фотодетектор. Фотоде-
тектор је постављен да мери интензитет рефлектоване светлости и добијене податке
претвара у дигитални сигнал. Том приликом се анализирају јачина и поларизација
светлости како би се утврдило да ли је записана вредност 0 или 1. Уколико је ласерски
зрак наишао на удубљење, долази до померања фазе за 180 степени, што проузрокује
појаву негативне интерференције и слабљења светлости која се враћа.
Поред главног ласерског зрака, емитују се и два помоћна који имају улогу да
одреде положај оптичке главе у односу на стазу. За сваки помоћни ласер постоји и
одговарајућа фотоћелија. Уколико су помоћне фотоћелије неједнако осветљене, шаљу
се сигнали за корекцију положаја главе. Глава се помера посебним мотором.
Технолошки унапређена варијанта, која представља будућност оптичких дискова
је DVD (Digital Versatile Disc – вишенаменски дигитални диск). DVD је оптички диск
истог формата као и стандардни CD ROM, али знатно већег меморијског капацитета.
Док на стандардни CD ROM стаје 650 МВ података (или највише 737 МВ), капацитет
основног DVD-а је од 4,7 GВ до 17 GВ, зависно од формата. Стандардно су у употреби
једнослојни од 4,7 GВ и двослојни дискови капацитета 8,5 GВ.
Овако велики капацитет DVD-а није остварен само повећањем густине записа већ
је и сам физички начин записа технолошки усавршен:
– смањена је величина удубљења (јама, рупица) по којима се уписују бинарне
"нуле" и "јединице",
– смањен је размак између стаза,
– користи се ласер краће таласне дужине,
– омогућен је двослојни запис (изнад потпуно рефлектујућег материјала, наноси
се полупропусни слој, а променом фокуса – ласерске главе су у стању да разазнају са
ког слоја долазе подаци),
– подаци могу да се уписују на обе стране диска (двострани запис),
– боља је заштита од неовлашћеног копирања података (постоји велики избор
степена заштите, који су дати на располагање произвођачу садржаја диска),
– омогућен је скок на било који део садржаја уз приказивање менија који
омогућава кориснику да одабере смер кретања.

Монитор. У зависности од технологије приказа користе се:

– монитори са катодном цеви,
– монитори са равним екраном,
– монитори са течним кристалима,
– електролуминисцентни монитори.

74
 Монитори са течним кристалом – LCD (енгл. Liquid Crystal Display – дисплеј са
течним кристалом) се карактеришу изузетно малом потрошњом електричне енергије,
малом тежином и произвољно малим димензијама. Најчешће се користе код преносних
рачунара и калкулатора. Материјал за овакве екране – течни кристал – има својство да
реагује на утицај електричног поља. Молекули течних кристала могу да се слободно
крећу (као течност), али увек груписани у одређеним правилним облицима (као
кристали). Они су штапичастог облика и оријентисани су у једном правцу.
Екран садржи слој течног кристала између две стаклене плоче и електроде у
облику симбола коју треба приказати. Са предње стране екрана се налази филтар који
пропушта светлост само одређене поларизације – поларизациони филтар. За графички
начин рада симболи су у облику тачке, распоређени у мрежу, чиме се омогућава
формирање по целом екрану екранских тачака – пиксела. За сваку тачку на екрану
потребне су две електроде. Електроде, између којих су течни кристали, поларизоване су
под правим углом. Течни кристали, равнајући се према електродама, заузимају исти
положај тј. слојеви између електрода се постепено уврћу. Светлост која пролази кроз
кристал, на исти начин биће поларизована. То значи да се сваки пиксел састоји од слоја
молекула течних кристала постављених између две прозирне електроде и два
поларизациона филтра.
Променом напона на електродама, може се мењати положај молекула у кристалу,
тако да се молекули могу поставити у правцу или ван светлосне осе. У једном положају
кристал пропушта светло кроз пиксел, а у другом не. Када се испред екрана активира
поларизациони филтар, зависно од напона на електродама, тј. положаја кристала,
појавиће се светла тачка или ће тај део екрана остати затамњен.
ТFT монитори (енгл. Thin Film Transistor – танки филм транзистора) представљају
врсту монитора са побољшаним карактеристикама. Пошто пиксели код LCD екрана
формирају матрицу, адресирају се помоћу редова и колона. Код већег броја пиксела,
свака тачка не добија увек једнак напон, а тиме се и сваки пиксел неће пребацити у
тражени положај. ТFT технологијом се за сваки пиксел код LCD екрана поставља један
транзисторски прекидач који обезбеђује покретање тог пиксела. Ови транзистори
стварају посебан слој – танки филм транзистора – ТFT. Постављени прекидачки
транзистори су развијени на бази стандардних транзистора са ефектом поља (FЕТ).
ТFT монитори имају могућност веће резолуције и већи угао гледања, и отворену
могућност формирања великих видао панела. Управо је то био проблем код LCD
монитора – што не приказују слику равномерно у свим правцима.
Предности ТFT су бројне:
– мања дебљина екрана,
– мања потрошња енергије,
– минимално зрачење,
– освежавање екрана се врши само уколико се садржај слике мења,
– има доста простора за унапређење.
Штампачи. Према начину штампања, могу се поделити у две групе:
– електромеханички или ударни штампачи (енгл. impact printers) – знакове
утискују механичким додиром – ударањем у папир преко траке са специјалном бојом;
– немеханички или безударни штампачи (енгл. nonimpact printers) – рад им се
заснива на немеханичким принципима: електростатичком, термичком
пиезоелектричном итд. Постоји више врста ових штампача: фотоштампачи, термички,
електростатички, ласерски, ксерографски и штампачи са убризгавањем мастила.
Матрични штампачи представљају уређаје из групе серијских електро-механич-
ких штампача који се највише користе. Основни делови матричног штампача су:
– глава за штампање са иглицама и електромагнетима,
– корачни мотор за покретање папира,
– корачни мотор за покретање главе за штампање,

75
 – микропроцесор који управља радом целог уређаја,
– RОМ или ЕРRОМ – меморија у којој су смештени већ формирани знакови –
генератор знакова,
– интерна прихватна меморија – бафер,
– управљачки програми смештени у посебну меморију,
– трака са бојом смештена у пластичну касету – рибон.
Карактеристичан део представља глава за штампање у којој се налази 5, 9, 24 или
48 иглица. Највише се употребљавају штампачи са 9 и 24 иглице. Иглице су
постављене на тачно одређеном међусобном растојању са врховима према папиру.
Глава за штампање се креће по осовини постављеној под правим углом у односу на
кретање папира и помера се дуж целог штампаног реда. Иглице главе се помоћу
електромагнета активирају, ударају у траку за бојом и остављају отисак на папиру.
Знакови се формирају помоћу тачака распоређених у матрици. Што је број тачака
од којих се формирају знакови већи, то је и квалитет штампе већи. Пошто се знаци
састављају од одређеног броја отиснутих тачака, ови штампачи омогућавају штампање
и текста и графике.
Карактеристике матричних штампача су:
– једноставност конструкције,
– ниска цена уређаја,
– мале димензије,
– брзина штампања од 50 до 300 знакова у секунди,
– ниска цена по штампаној страници,
– могу да користе различите врсте папира,
– могућност формирања нестандардних знакова.
Главни недостаци матричних штампача су: велика бука при раду, много
механичких делова и низак квалитет штампања (јер знаци често нису компактни).
Штампачи са убризгавањем мастила имају главу за писање на којој се налазе
капиларне цевчице кроз које пролази мастило и исписује податке на папиру. Глава се
на свом носачу помера дуж штампаног реда. Новији модели имају изменљиву главу
која са резервоаром за мастило чини целину. Садржај једног резервоара довољан је за
штампање око 700 000 знакова. Када се мастило истроши, замењује се читава глава са
резервоаром. На тај начин су превазиђени проблеми који су пратили прве моделе, као
што је прерано сушење мастила у глави за писање када није у употреби.

Принцип рада штампача са убризгавањем мастила.

Карактеристике штампача са убризгавањем мастила су:

– добар квалитет штампе,
– релативно ниска цена,
– бешумност у раду,
– могућност приказивања графике,

76
 – једноставност конструкције,
– мала потрошња енергије,
– мале димензије и тежина,
– могућност коришћења у преносним рачунарским системима,
– једноставније штампање у боји.
Недостаци штампача са убризгавањем мастила су слаба издржљивост при
интензивнијем коришћењу и релативно висока цена специјалног мастила.
Ласерски штампачи су најквалитетнији и најсложенији. Они су и најскупљи.
Припадају групи страничних немеханичких штампача. Постижу резолуције од 300 х
300 до 1200 х 1200 тачака по инчу.
Основни делови ласерског штампача су:
– микропроцесор,
– ROM меморија са дефинисаним знацима – фонтовима,
– RAM меморија у коју се смешта садржај странице која се штампа,
– алуминијумски ваљак пресвучен електроосетљивим материјалом,
– ласерска диода која емитује ласерски зрак,
– огледала која усмеравају ласерски зрак на ваљак,
– шестоугаона призма која помера ласерски зрак по целој дужини ваљка,
– сочива која фокусирају ласерски зрак,
– магацин са електроосетљивом бојом у праху – тонер,
– касета за папир,
– систем за прихватање и транспорт папира,
– систем за загревање и сушење боје отиснуте на папир.

Шематски приказ основних делова ласерског штампача.

Шематски приказ рада ласерског штампача.

Принцип рада сличан је принципу рада апарата за фотокопирање. Заснива се на

материјалу (селен или неки други) који, када се осветли постаје наелектрисан. Овако
наелектрисан, овај материјал привлачи тонер који се касније утискује на папир.
Алуминијумски ваљак је ширине папира на коме се штампа и пресвучен је овим
материјалом. Ласерски зрак је усмерен према центру ваљка. Има улогу да осветли она

77
места на којима треба да буде отисак. Шестоугаона призма, која стално ротира, скреће
ласерски зрак по целој дужини ваљка. Једна страница призме усмерава ласерски зрак
дуж једног реда (линије). Када се нова страница призме нађе испред зрака, усмерава га
на почетак реда Међутим, тада се и ваљак обрне за одређени степен и практично
почиње штампање нове линије. Ваљак при обртању пролази кроз тонер који се лепи за
ваљак на оним местима која су обрађена ласерским зраком. Када се ваљак обрне за цео
круг, испишу се све линије и добија се слика целе странице.
Поред ваљка, на којем је формирана слика странице, на врло малом растојању
пролази папир, али га не додирује. Наелектрисани тонер прелази на папир формирајући
слику. Папир затим пролази кроз систем за сушење који трајно учвршћује тонер
загревајући га до 200 ºС. После штампања једне странице ваљак се очисти и спреман је
за нову страницу.
Ласерски штампачи се одликују изузетно високим квалитетом отиска, не
захтевају специјални папир и штампају релативно брзо. Лоше стране су им:
– релативно висока цена,
– релативно велике димензије и тежина,
– скупо одржавање.
Углавном се користе када се захтева висок квалитет штампе, али се због
димензија и тежине не могу користити у преносним рачунарима.

Меморије

Главна меморија је релативно великог капацитета, спољна у односу на процесор, а

намењена је привременом памћењу података и програма који се у датом тренутку
користе. Поред података за обраду (улазни подаци) и података који дефинишу поступак
обраде (инструкције програма) у главној меморији се такође памте и међурезултати и
коначни резултати обраде. Главна меморија назива се понекад и унутрашња (интерна)
меморија, јер јој процесор може директно приступити.
Спољна меморија има много већи капацитет од главне меморије, али је и много
спорија од ње. Спољна меморија служи за дуготрајно чување (складиштење)
системских и апликационих програма, чување података великог обима, архивирање
података, чување резервних копија податка и др., односно за чување програма и
података који не захтевају стално присуство у главној меморији. Састоји се од
периферних меморијских уређаја којима процесор приступа преко улазно-излазног
подсистема рачунара. Подаци из спољне меморије доступни су процесору тек после
преноса у главну меморију. Данас се као спољне меморије највише користе магнетни и
оптички дискови.

Хијерархија меморија. Већина рачунара ради много ефикасније ако осим главне
меморије постоји и спољна меморија. При томе се у оперативној меморији налазе
подаци и програми које процесор користи у датом тренутку. Сви остали подаци чувају
се на спољној меморији и преносе се у главну меморију када су потребни.
Захтеви за капацитет и брзину приступа меморији су противречни, јер уколико је
брзина већа, утолико је технички теже и скупље да се достигне повећање капацитета
меморије. При томе цена меморије обично чини значајан дво укупне цене рачунара.
На доњем нивоу хијерархије меморија налазе се релативно споре магнетне и
стример траке које се користе пре свега, за архивирање података. Следећи ниво чине
компакт дискови и магнетно-оптичке меморије као спољне меморије великог
капацитета. Магнетни дискови се користе као спољни меморијски уређаји за трајно чу-
вање података и програма. Диск-кеш меморија је меморија са непосредним приступом
која се користи као бафер (међумеморија) за привремено чување података који се
читају или уписују на диск. Централно место има главна (RАМ) меморија која може

78
непосредно размењивати податке и са централним процесором и са спољним
уређајима. Када су процесору потребни подаци којих нема у главној меморији, они се
уносе из спољне меморије. Кеш-меморија служи за повећање брзине обраде помоћу
које текуће инструкције и текући подаци, привремено смештени у њој, могу да се
преносе у централни процесор великом брзином. Тиме се компензује разлика у брзини
рада процесора и времена приступа главној меморији, јер је време приступа кеш-
меморије приближно једнако брзини рада процесора. Брзу регистарску меморију чини
скуп регистара опште намене или регистарска поља, а служи за привремено памћење
операнада и међурезултата.

Хијерархија меморија рачунара.

Главна меморија (оперативна меморија, примарна меморија) (енгл. RAM –

Random Access Memory – меморија са произвољним приступом) је меморија са
непосредним приступом која служи за чување података који се користе у процесу
извршења операције у аритметичко-логичкој и управљачкој јединици процесора. То су
полазни подаци за обраду, међурезултати и коначни резултати обраде и инструкције
програма који се извршава. Карактеристика главне меморије битно утичу на основне
показатеље самог рачунарског система а пре свега на његову брзину.
Читачка меморија (фиксна меморија, меморија са константним садржајем, енгл.
ROM – Read Only Memory – меморија која се може само читати) је меморија са
непосредним приступом која омогућава само читање, док упис није могућ. Бинарни
подаци уписују се у читачку меморију или у процесу производње или посебним
уређајима. Садржај читачке меморије не моке се мењати инструкцијама програма већ
се само може читати.
Сваки рачунар има бар једну читачку меморију која се користи за покретање
(подизање) рачунара приликом укључења. На пример, у персоналним рачунарима
реализован је у читачкој меморији програм BIOS (енгл. Basic Input-Output System –
основни улазно-излазни систем).
BIOS представља основни систем за уношење и издавање података. Има улогу
иницијалног програма којим се покреће рачунар, али садржи и важан скуп програма за
подршку комуникације са свим периферним јединицама, као нпр. читање са тастатуре,
испис на екрану, померање садржаја екрана и др.
Кеш меморија је мала, ултрабрза полупроводничка меморија са непосредним
приступом. Она се користи за привремено чување целова програма који се тренутно
извршава, затим као радна меморија за податке који се обрађују и сл. Данас се често у
процесору реализују посебна кеш меморија за податке и посебна кеш меморија за
инструкције.

79
 Спољна, масовна или секундарна меморија је меморија великог капацитета (за
више редова величине већег од оперативне меморије). За спољне меморије највише се
као меморијски медијуми (носиоци података) користе магнетни дискови и оптички
дискови. Код свих ових меморија носилац података се креће, због чега је време
приступа релативно дуго (десетине или чак стотине милисекунди), капацитет велики, а
цена чувања једног бита података ниска. Међутим, недостатак је баш постојање
покретних делова.
Спољне меморије служе за дуготрајно чување програма и података, за чување
великих количина података, за архивирање података, за чување резервних копија
података и др.

Програмска подршка рачунара

Оперативни систем представља скуп системских програма којима се организује

рад рачунара, ефикасно коришћење свих ресурса рачунара, као и управљање
извршењем рачунарских програма. Оперативни систем има две важне функције у
рачунару:
1. управља радом целог рачунара,
2. обезбеђује комуникацију између корисника и рачунара.
Структура оперативног система представља скуп његових основних компонената
и веза међу њима. Већина савремених оперативних система садржи следеће
компоненте:
– управљање процесором (језгро),
– управљање оперативном меморијом,
– управљање периферијама (улазно-излазним уређајима),
– управљање датотекама (управљање подацима),
– командни процесор (интерпретатор команди).
Језгро оперативног система (управљање процесором) обезбеђује управљање
системом прекида и обраду прекида планирање процеса (задатака) и нити оперативног
система, манипулацију процесима и нитима (формирање, завршавање и сл.), као и
обезбеђење комуникације међу процесима.
Управљање оперативном меморијом обавља следеће функције: реализује
одређене стратегије додељивања меморије, додељује меморију и реализује одређене
стратегије ослобађања меморије.
На нивоу управљања периферијама (улазно-излазним уређајима) реализују се
следеће функције: обезбеђење независности програма од типа уређаја, обезбеђење
ефикасног рада уређаја, реализација одређене стратегије додељивања уређаја,
додељивање уређаја и реализација одређене стратегије ослобађања уређаја.
Управљање датотекама треба да обезбеди софтверска средства за организовање и
приступање подацима и програмима на спољним медијумима. На овом се нивоу
реализују следеће функције: формирање и брисање основних структура података
(датотека), читање из датотека и упис у датотеке, управљање секундарним
меморијским простором, обезбеђење услова за симболичко обраћање датотекама,
заштита података од намерног или ненамерног уништења, заштита података од
неовлашћеног приступа и коришћења, деоба датотека између више корисника.
Апликациони софтвер. Изузетно су популарни интегрисани програмски пакети
намењени пре свега за канцеларијско пословање. Они обично обухватају све програме
који су неопходни у свакодневном раду административних служби: обрада текста,
табеларна израчунавања, пословне презентације, пријем и стање телефакса,
електронска пошта, повезивање на интернет итд. Предности коришћења оваквих
програмских пакета су: нижа цена, олакшана размена података стандардизовањем
типова датотека, побољшана интеграција између програма и могућност креирања

80
докумената који садрже различите типове података (текст, слику, табеле, анимације
итд.).
Најпознатији софтверски пакет је Microsoft Office:
1. Microsoft Word – обрада текста,
2. Microsoft Excel – програм за табеларна израчунавања,
3. Microsoft Power Point – програм за пословне и друге презентације,
4. Microsoft Access – систем за управљање базама података итд.

Рачунарске мреже и интернет

Када је већи број терминала и рачунара повезан комуникационом мрежом

(телекомуникационим подсистемом), они чине систем који се назива рачунарска мрежа.
Рачунари повезани у мрежу могу бити различитих типова и карактеристика, од микро
до суперрачунара. Терминали прикључени на мрежу такође могу бити различити. У
рачунарској мрежи је могућа размена података или команди између два или више
рачунара или терминала и рачунара у било које време. Размена података у мрежи мора
бити праћена одговарајућим управљањем. За размену података постоје дефинисани
управљачки поступци који се називају мрежни протоколи.
Према подручју које покрива, најелементарнија је локална рачунарска мрежа
(енгл. LAN – Local Area Network) – мрежно подручје ограничено највећом дужином
каблова (преносних медијума) од неколико стотина метара (обично покрива једно
предузеће или установу).
Интернет представља скуп рачунарских мрежа које користе ТСР/IР фамилију
протокола и функционишу као јединствена глобална јавна мрежа.
Корисници виде Интернет као систем услуга-сервиса, које могу да користе.
Мрежни сервис представља скуп одређених функција за опслуживање корисника.

Размена информација на Интернету заснована је на клијент-сервер принципу.

Клијент (енгл. client) је програм који захтева услугу од другог профама (сервера).
Сервер (енгл. server) је програм који обрађује услуге које могу позвати (затражити)
други програми (клијенти). Често се под термином сервер назива и рачунар на коме се
извршава такав програм.
Комуникација између клијента и сервера се одвија по принципу "захтев –
одговор" (енгл. request – response): клијент упућује захтев на који сервер одговара.
Најпознатији Интернет сервиси су: WWW или Web сервис (енгл. WWW – World
Wide Web) и e-mail (енгл. electronic mail) – електронска пошта.
WWW је највише коришћени сервис Интернета. Он пружа једноставан интерфејс
за прегледање н пренос хипермедијалних докумената који се налазе на рачунарима
повезаним на Интернет. Документи су у мрежи међусобно повезани показивачима или
указатељима (енгл. link – веза).
Документи су најчешће написани у HTML језику (НТМL – Hyper Text Markup
Language), а преносе се НТТР протоколом (НТТР – Hyper Text Transfer Protocol).

Информациони системи

Информациони систем је скуп људи, техничких средстава, метода, процедура и

техника рада који обављају прикупљање, пренос, обраду, чување, достављање и
издавање података и информација на коришћење.
Информациони системи спадају у тзв. аутоматизоване системе који, за разлику од
аутоматских система, помажу човеку тако што обрађују и припремају податке и
информације на основу којих коначну одлуку доноси човек. То су истовремено и

81
системи човек-машина у којима се одвија специфичан начин комуникације и
интеракције човека и рачунарског система.
Подела информационих система:
а) Електронска обрада података. – Основна улога система за електронску обраду
података је тзв. оперативна обрада података, тј. аутоматизација рутинских обрада.
Оперативна обрада се састоји у обради трансакција (промена) и генерисању извештаја.
Трансакција представља било који догађај који захтева да се генерише запис (слог) у
систему за обраду података.
б) Управљачки информациони систем. – Управљачки информациони систем
обезбеђује и ставља на располагање руководиоцима тачне и правовремене информације
неопходне за процес одлучивања.
Управљачки информациони систем, из релевантних извора снабдева руководства
на свим нивоима информацијама неопходним да на време и ефикасно доносе одлуке за
планирање, руковођење и контролу активности за које су одговорни. Тиме он помаже
ефикасно функционисање организације, обезбеђујући да права информација, у прави
час, у правом облику, а у правој количини приспе правој особи – кориснику у
организацији.
в) Систем за подршку одлучивању. – Систем за подршку одлучивању подржава
процес одлучивања и помаже руководству организације да доноси пословне одлуке у
интеракцији са рачунаром. То је интерактивни рачунарски систем приступачан
корисницима који нису специјалисти за рачунаре и који им нуђењем одговарајућих
модела помаже у функцијама планирања и одлучивања.
Систем за подршку одлучивању садржи следеће основне подсистеме:
• базу податка и систем за управљање подацима,
• базу модела и систем за управљање моделима,
• систем дијалога и управљање дијалогом.
г) Експертни систем. – Експертни систем је "интелигентни" рачунарски програм
који користи базу знања о предметној области и начине решавања проблема у њој,
добијене од експерата.
База знања садржи чињенице и правила који описују предметну област и
омогућава да се помоћу механизма закључивања добијају одговори на питања која нису
експлицитно садржана у бази.
д) Аутоматизација канцеларијског пословања. – Представља примену рачунара и
савремених информационих технологија у реализацији основних функција канцеларије.
Рачунаром интегрисана канцеларија покрива следеће групе канцеларијских послова:
• електронска пошта – пренос (комуникација) порука унутар организације и
између организација,
• електронска размена података – пренос пословних докумената у електронском
облику,
• обрада текста - припрема, архивирање и претраживање докумената,
• обрада слика (примена рачунарске графике) – припрема, меморисање и
претраживање цртежа, графикона и дигитализованих слика,
• аудио, видео и даљинске конференције.

82