Terapija tugovanja

Ivona Milačić Vidojević

Terapija tugovanja
• 1. završavanje procesa tugovanja tako da se klijent ne oseća gore nego
pre tretmana
• 2.ograničavanje izražavanja preplavljujućih osećanja
• 3. pomaganje pacijentima da se izbore sa neobičnim stanjima koja se
mogu desiti tokom terapije (tugovanje za nekim ko je umro ranije)
Tehnike
• 1. tehnika prazne stolice, direktno se razgovara sa pokojnikom u
sadašnjem vremenu umesto da se priča o pokojniku, uspešna tehnika
za završavanje “nedovršenih poslova”
• 2. zamišljanje klijenta da razgovara sa pokojnikom, važno je obratiti se
pokojniku u prvom licu u sadašnjem vremenu
• 3. domaći zadatak – praćenje kognicija koje izazivaju afekat; pisanje
pisma pokojniku, važno je da klijent zna zašto piše zadatak i kasnije
traženje zadatka na uvid
Snovi u terapiji
• Sanjanje da je pokojnik živ treba interpretirati kao borbu za prihvatanjem
trajnosti gubitka.
• Snovi pomažu da se integrišu osećanja vezana za pokojnika, krivica, bes,
anksioznost
• Adaptcija na život bez pokojnika može da dovede preživelog da se snalazi sa
određenim problemima i nalazi načine da ih rešava,
• nije retko da se sanja pokojnik kako daje savet preživelom ili daje dozvolu
da se uspostavi novi odnos ili snovi kada se traži pokojnik i traži se dokaz
da je pokojnik sada dobro.
• Snovi se mogu pojaviti u vreme značajnih datuma
• Vezivanje nije isto, snovi mogu da ukažu na prirodu attachmenta
Efikasnost terapije tugovanja
• 3 vrste promena koje mogu pomoći da se proceni efikasnost terapije:
• 1. subjektivno iskustvo – ljudi se izjašnjavaju kao drugačiji posle
okončanja terapije, govore o povećanju samocenjenja i smanjenom
osećanju krivice, da imaju pozitivnija osećanja prema pokojniku, da
mogu mirno da pričaju o preminulom.
• 2. promene u ponašanju – počinju da se druže ponovo, stvaraju nova
prijateljstva, vrše promene u stanu, mogu da posećuju grob ukoliko to
nisu mogli do tada, skidaju burme.
• 3. oslobađanje od simptoma – koriste se posebne skale za procenu
tugovanja ili skale depresije.
Posebne vrste gubitaka
• Samoubistvo – preživeli nema samo osećanje gubitka već i stida,
straha, odbijanja, besa i krivice.
• Preživeli preispituje svoju ulogu u ovom aktu ili njegovom sprečavanju
što može biti veliko opterećenje.
• Neko smatra da je u pitanju i tugovanje i PTSD.
• Pitanja Zašto je to uradio? Zašto to nisam mogla da sprečim? Kako je
to mogao da mi uradi?
• Postoji jako osećanje stida i velika stigmatizacija samoubistva u
društvu. Pritisak omete ne samo interakciju u društvo već i u porodici.
...
• Osećanje krivice, posebno ukoliko je postojao konflikt, preživeli se
može angažovati u ponašanju koje je kazna za njega (alkoholizam,
prejedanje, delinkvencija kod mladih).
• Ili okrivljavanje drugih u cilju rasterećenja sopstvenih loših osećanja.
• Osećanje besa prema pokojniku – smrt se doživljava kao odbijanje,
korelat besa je nisko samocenjenje, smatra se da pokojnik nije
dovoljno razmišljao o preživelim osobama.
…
• Strah- kao strah od sopstvenih samodestruktivnih tendencija. Deca
očeva koji su izvršili samoubistvo , većina njih je smatrala da će to biti
i njihova sudbina.
• Poremećeno mišljenje – da se smrt vidi kao slučajna smrt, a ne
samoubistvo, postoji poremećena komunikacija u porodici, stvara se
mit o tome šta se desilo pokojniku. Mora se imati u vidu da osobe
koje su izvršile samoubistvo potiču iz porodica u kojoj su postojali
složeni socijalni problemi kao alkoholizam ili zloupotreba.
• Pitanje asistiranog samoubistva vodi do pozitivnijih ishoda za
preživelog.
Savetovanje preživelog kod izvršenog samoubistva

• Uvek se ima u vidu da je u pitnju gubitak o kome se malo govori. Intervencija uključuje:
• 1. testiranje realnosti – korišćenje reči “ubio se” ili “obesio se” podstiče suočavanje.
• 2. Redefinisanje slike o nekome od “superoca” ka “superocu” koji je imao kliničku
depresiju.
• 3. istraživanje fantazije – kako smrt utiče na budući život preživelog
• 4. rad sa osećanjem besa –
• 5. osećanje napuštenosti – u slučaju kada je pokojnik izabrao smrt osećanje napuštanja
je ogromno
• 6. nalaženje osećanja smisla u događaju – na početku se ne vidi nikakav smisao u
tragediji, nekima medicinski model mentalne bolesti može biti od pomoći
• U procesu savetovanja je potrebno uključiti celu porodicu, imati u vidu da je tugovanje
multideteminisano, potrebno je razmatrati mogućnost acting-outa (odigravanje)kod
preživelih
Iznenadna smrt
• Koje se dešavaju bez upozorenja (nesrećni slučaj, srčani napad, ubistvo,
zemljotres)
• Preživeli imaju osećaj nerealnosti gubitka, mogu imati noćne more i
intruzivne slike o gubitku iako nisu bili prisutni
• Pojačan osećaj krivice –”da mu nisam dozvolila da ode na zabavu” “da sam
ja bila sa njim”, potrebno je raditi testiranje realnosti odgovornosti za smrt;
ili krivica povezana sa ispunjenjem agresivnih želja;
• Potreba za okrivljavanjem;
• Uključivanje medicinske službe ili pravnih službi, ne mogu završiti proces
tugovanja dok se pravni proces ne okonča
...
• Osećanje bespomoćnosti, uvreda ličnom osećanju moći ili osećanju
reda u svetu, ovo osećanje je povezano sa snažnim osećanjem besa i
često je neko izabran kao meta ovog besa,
• agitacija ili agitirana depresija
• Nezavršeni poslovi – smrt ostavlja preživelog sa žaljenjem za stvarima
koje nije imao priliku da kaže pokojniku
• Potreba za razumevanjem zašto se desila smrt, ne samo da se nađe
uzrok već i krivac
...
• Intervencije koje se preduzimaju su intervencije u kriznim situacijama,neki
savetnici se nalaze na licu mesta, najčešće u bolnici, pomoć se nudi preživelom,
nudi se osnaživanje samoefikasnosti što sprečava regresivna ponašanja.
• Pomaže se aktualizacija gubitka, preživelom se nudi da vidi telo pokojnika,
ukoliko je telo unakaženo, preživeli se o tome obaveštava; drugi način je da se
osoba fokusira na gubitak,ne naokolnosti smrti; koristi se reč “umro” npr. “J. Je
umro,koga treba da obavestimo?”izbegavati reči kao što su “još uvek imate decu
ili sve će biti u redu ili preživećete ovo”
• Ponuditi produženu pomoć grupa za samopomoć
• U slučaju iznenadne smrti uvek se razmišlja o traumi (intruzivne slike,
izbegavajuće mišljenje, hiperarousal (povišena osetljivost) (čuju se pucnji umesto
škripe vrata)
• Inicijalna strategija je pružanje podrške i uspostavljanje rezilijentnosti
Sindrom iznenadne smrti deteta
• Kod dece mlađe od godinu dana, češće dečaka uzrasta 6 meseci – 2 godine.
Uzrok nije poznat, ali su štampani vodiči za prevenciju ovog sindroma.
Roditelji obično misle da se beba ugušila ili zadavila ili da je imala
neprepoznatu bolest.
• 1. smrt se desila bez upozorenja kod prethodno zdravog deteta
• 2. ne zna se uzrok, što potencira osećaj krivice il okrivljavanja (da li je
postojalo zanemarivanje, nekada se roditelji ispituju da li su koristili
nedozvoljene supstance)
• 3. uključenje pravnog sistema, postoji potreba za istragom o mogućem
zlostavljanju deteta
• 4. uticaj na siblinge (braća i sestre)- osećanje krivice zbog agresivnih želja
• Često dolazi do razvoda zbog nagomilane tenzije, izbegavanja seksualnih
odnosa zbog straha od trudnoće i ponavljanja iskustva
...
• Intervencije – u bolnici je važno kako se roditeljima saopštava loša
vest, može se ponuditi da roditelji provedu vreme sa mrtvim detetom;
važnost autopsije, važno je za roditelje da znaju šta se zapravo desilo
sa detetom, rad sa siblinzima se ne sme zanemariti, roditelji se mogu
savetovati o sledećoj trudnoći, grupe podrške
Spontani pobačaj
• Koliko trudnoća se okonča spontanim pobačajem? 1/5 – 1/3.
• Roditelji ne dobijaju podršku od prijatelja i rodbine, žena može doživeti
socijalnu izolovanost u društvu koje veliča majčinstvo i tada je teže
razrešiti proces tugovanja.
• Kada se ovo desi glavna zabrinutost je za majčino zdravlje, ljudi tek kasnije
razmatraju šta je izgubljeno.
• Zabrinutost žene, ukoliko je u pitanju prva trudnoća da li će moći da rodi
dete, lekari se oslanjaju na statistiku, uzrast i zdravstveno stanje majke.
• Ne treba minimizirati gubitak, potrebno je fokusirati se na buduće
trudnoće.
...
• Pitanje samokrivice – težnja de sa neko okrivi u ovom slučaju je sama
žena (šta sa aerobikom, trčanjem isl.) žene danas odlažu vreme prve
trudnoće i to doprinosi samokrivici. Žene okrivljuju i muževe, važno je
da supružnici mogu otvoreno da pričaju o događaju.
• Tuga je veća ukoliko je trudnoća bila duža, supružnici žale za
budućnošću koju su mogli imati.
• Problem je i saopštiti šta se desilo drugoj deci u porodici.
• Može pomoći davanje imena fetusu, sadnja drveta, pisanje pisma
detetu.
Mrtvorođenče
• Roditelji doživljavaju pravi gubitak, važna je komunikacija između
supružnika, raditi na osećanju krivice i straha i njihov uticaj na
samocenjenje.
• Istražiti fantazije o detetu koje su izgubili, značenje trudnoće (da li je
planirana, željena od strane oba roditelja, da li je bilo ambivalencije,
da li je rezultat asistirane trudnoće, kasne trudnoće, da li je dete bilo
oštećeno), autopsija može poslužiti testu realnosti.
Namerni prekid trudnoće
• To je jedan od gubitaka o kome se ne priča, koje bi ljudi najčešće
zaboravili.
• Ako bi se to sagledalo kao smrt i dozvolilo tugovanje izašlo bi na
videlo osećanje krivice.
• Tugovanje se može desiti godinama posle abortusa kada žena uđe u
menopauzu ili kada se ustanovi infertilitet.
• Smatra se da abortus dovodi do osećanja olakšanja,ali žene koje ne
prorade gubitak mogu doživeti tugovanje u nekom sledećem
životnom gubitku.
...
• Savetovanje se može raditi pre abortusa i tada se mogu razmotriti
ambivalentna osećanja i različite opcije.
• Ukoliko se to desi tinejdžerkama one ne dobijaju emocionalnu
podršku jer su roditelji ljuti zbog trudnoće prijateljima se ne priča o
događaju jer se desio na ranom uzrastu , većina ne želi da razgovara o
događaju
• Jedan način razrešavanja tugovanja je sledeća trudnoća koja je
nesvesno acting out ponašanje, to je jedan način da se izdrže
osećanja vezana za prvi abortus.
Anticipatorno tugovanje
• Tugovanje pre gubitka
• Mnoge smrti se dešavaju sa upozorenjem, tokom ovog perioda osoba
počinje da žali.
• Termin anticipatorno tugovanje (Linderman, 1944) da se ukaže na
nedostatak otvorenog tugovanja u trenutku smrti koji su već proživeli
faze tugovanja.
• Tugovanje je multideterminisano
• Kada je neka osoba bolesna od progresivne bolesti , fizičko
propadanje doprinosi suočavanju sa neminovnošću smrti, ali kod
nekih osoba je jak mehanizam poricanja i nada uprkos ovome.
...
• Osećanja u ovom periodu mogu biti različita, ali je česta anksioznost,
separaciona i egzistencijalna
• Prilagođavanje na budući život bez osobe – isprobavanje novih uloga
u misllima (“rad zabrinutosti”)(šta ću raditi sa decom, gde ćemo živeti,
kako ću bez muža),
• ovo isprobavanje je deo prevladavanja stresa, socijalno se može
sagledati kao neprihvatljivo i bezosećajno, njihovi komentari se mogu
sagledati kao preuranjeni i kao znak lošeg ukusa.
...
• Jedna od teškoća anticipatornog žaljenja je što se osoba brzo može
emocionalno povući, mnogo pre nego što osoba umre, što čini odnos
čudnim.
• Može se desiti i suprotno, članovi porodice se mogu previše vezati za
bolesnu osobu, ovo vreme se može koristiti za završavanje nedovršenih
poslova, ne samo testamenta i materijalnih stvari već mogućnosti za
izražavanje različitih osećanja, preživeli neće morati da ide na terapiju
tugovanja jer još postoje prilike za razgovor.
• Ali i osoba koja umire može doživeti anticipatorno žaljenje, na drugačiji
način od onih koji ostaju, preživeli će izgubiti samo jednu osobu, osoba koja
umire izgubiće mnoge.
• Naročito je teško roditeljima koji gube dete, postoji osećaj preuranjenosti
gubitka.
AIDS (acquired immune deficiency syndrome)

• HIV virus danas pogađa širi segment populacije, ne samo populaciju

homoseksualaca kao ranije.
• Druga grupa čiji se broj povećava su deca koja imaju roditelje koji žive ili
umiru od ovog virusa.
• Lekovi koji su se pojavili u 1990 tim godinama omogućavaju ovim osobama
da žive duže, AIDS je postala hronična bolest. Duže remisije stvaraju
drugačije probleme (da li ću se vratiti na posao ili ostati na bolovanju, da li
mogu živeti dok se lek ne pronađe).
• Osobe koje ostaju se susreću sa sledećim izazovima: sindrom je uzrokovan
virusom koji je infektivan, koji nosi socijalnu stigmu, za koga nema
izlečenja utiče na proces tugovanja.
...
• Zaraznost – prenosi se preko krvi, seksualni partneri su zabrinuti za
svoje zdravlje.
• Fizički simptomi karakteristični za period tugovanja (nesanica, umor,
glavobolja) se mogu interpretirati kao simptomi AIDS-a.
• Ukoliko je preživeli nosilac virusa osećanje vulnerabilnosti i straha od
razvoja AIDS-a vodi ka osećanju besa u odnosu na pokojnika.
• Preživeli može imati i osećaj krivice što je partneru preneo virus.
• Teškoće i za mogućnost uspostavljanja kasnijih odnosa.
...
• Stigma – smrt vezana za AIDS je takođe ona o kojoj se ne govori socijalno.
Može se lagati o okolnostima smrti, ali na taj način raste strah od
razotkrivanja istine.
• Nedostatak podrške – mnogi preživeli koji imaju netradicionalne odnose sa
pokojnikom imaju teškoće da nađu razumevanje i podršku posle smrti
patnera (majka koja se suočila sa tugovanjem svog sina se pitala zašto
toliko plače kad mu je pokojnik bio samo cimer), značajni drugi se mogu
isključivati iz života pokojnika, iz ceremonije sahrane, iz testamenta.
• Roditelji koji saznaju za životni stil svoje dece u trenutku kada su ona
bolesna doživljavaju dvostruki udarac.
• Mnogi koji umiru od AIDS-a su veoma mladi, doživljava se kao
neuvremenjena smrt.
...
• Multipli gubici - Dolazi do preplavljivanja što može dovesti do zatvaranja
procesa tugovanja ili da se tugovanje manifestuje fizičkim simptomima.
• Povezuje se sa preokupacijom za pokojnika i ponašanjem traženja.
• Dolazi do masivnog tugovanja koji osobu ostavlja sa osećanjem da je
preživeo.
• Krivica preživelog je moguća posle bilo kakve katastrofe ili u ovakvim
slučajevima.
• Osoba nije sigurna za kim tačno žali i multipli gubici se spajaju u jedan.
• Ovakvi gubici su česti u homoseksualnoj zajednici
...
• Produžena bolest i telesno propadanje – HIV virus kompromituje
imuni sistem tako da dolazi do multiplih infekcija koje napadaju
organizam i one dovode do progresivne deterioracije obolelog.
• Bolesnici često doživljavaju gubitak telesnih i mentalnih sposobnosti.
Zbog ove deteoriracije mnoge osobe se osećaju neprijatno u društvu
obolele osobe i zato ih izbegavaju, ali osećaju krivicu što nisu bili uz
njih u trenucima bolesti.
• Neurološke komplikacije – 80% obolelih ima neku vrstu oštećenja NS
koje se ogledaju u promeni ponašanja ili drugim oštećenjima sličnim
Alchajmerovoj bolesti.
Tugovanje i porodični sistem
• Narušava se porodična homeostaza
• Specifični faktori koji utiču na proces tugovanja su faza porodičnog
razvoja, uloge koje je imao preminuli, moć, emocije, komunikacioni
obrasci, sociokulturološki faktori.
• Nerazrešeno tugovanje može biti ključni faktor u razvoju porodične
patologije i patološkim relacijama kroz generacije.
• Utvrđeno je da odloženo tugovanje u primarnoj porodici sprečava
doživljaj emocionalnog gubitka i separaciju u trenutnoj porodici.
• U proceni tugovanja u porodičnom sistemu razmatraju se 3 područja:
...
• 1. funkcionalna pozicija ili uloga preminulog u porodici (glava porodice, žrtveno jagnje,
hranilac, bolesnik).
• Deca igraju važnu ulogu u porodici i njihova smrt remeti porodični balans. Smrt oca u fazi
kada je porodica mlada ima veliki uticaj (emocionalni ekvilibrijum i funkcija hranioca) ili
smrt patrijarhalnog člana porodice koji je donosio važne odluke (smrt oca koja je u
periodu od 2 godine dovela do razvoda roditelja, propadanja poslova i raseljavanju
članova u različite delove zemlje).
• 2. emocionalna integracija porodice – manje integrisane porodice mogu pokazati malo
reakcije tugovanja u vreme smrti, ali članovi mogu kasnije reagovati sa različitim fizičkim
ili emocionalnim simptomima ili socijalno neprihvatljivim ponašanjem.
• 3. kako porodica podstiče emocionalnu ekspresiju – koju vrednost u porodici ima
emocionalno izražavanje.
• Smrt podstiče mnoge intenzivne emocije, kontekst u kome se one doživljavaju i dovode
do završavanja je važan (porodice koje kriju osećanja mogu otežati pojedincu da ih
adekvatno razreši i prođe proces tugovanja).
...
• Zadaci za porodicu u adaptaciji na gubitak – prepoznavanje gubitka i
priznavanje gubitka kao jedinstvenog iskustva za svakog člana;
• porodica se mora reorganizovati sa drugačijim rasporedom uloga
smanjujući mesto za haos;
• članovi porodice moraju da reinvestiraju “novu” porodicu,
zadržavajući povezanost za prethodnu.
• Stvaranje značenja gubitka, svaki član ima svoje razumevanje gubitka.
• Deljenje ovih iskustava pomaže porodici da dođu do zajedničkog
značenja.
Smrt deteta
• Težak gubitak koji dovodi do komplikacije procesa tugovanja
• Preživelo dete postaje fokus za svoje roditelje, često za nesvesne manevre
nastale usled krivice koju roditelj oseća
• Najteža pozicija za dete je zauzimanje mesta umrlog deteta. Ponekad dete
koje se posle smrti prvog deteta rodi, dobija ime pokojnog deteta.
• Porodice koje bolje funkcionišu mogu da priznaju gubitak bez potrebe da
drugo dete ispuni prazan prostor
• Neke porodice od kasnije rođenog deteta kriju da je prethodno dete umrlo
• Nekada se smatra da je dete previše malo da razume gubitak ili da mu je
potrebna zaštita u toj situaciji
...
• Deca imaju teškoće oko toga šta treba reći prijateljima, kako da izlaze
na kraj sa situacijom kod drugih ljudi koji se osećaju neprijatno kada
se spomene smrt
• Nekada sebi zabranjuju da budu srećna i da se smeju jer bi to značilo
da ne tuguju dovoljno
• Ukoliko ne mogu da razgovaraju o situaciji, deca sama nalaze
odgovore na svoja pitanja koja su van domašaja njihovog
razumervanja
• Porodica i prijatelji često ne znaju kako da reaguju na takav gubitak i
kakvu podršku treba da pruže
...
• Ovo je naročito važno sa prolaskom vremena
• Roditelji mogu osećati krivicu
• 1. kulturološka krivica- roditelji treba da paze na svoju decu
• 2. krivica vezana za uzrok- ukoliko je smrt rezultat nepažnje ili dete ima
nasledni poremećaj.
• 3. moralna krivica – da je smrt deteta posledica moralne greške roditelja
• 4. krivica preživelog – zašto je moje dete umrlo, a ja sam još uvek živ?
Posebno ukoliko su zajedno doživeli nesreću
• 5. krivica oporavka – kada su roditelji prošli kroz proces tugovanja i žele da
nastave sa životom
...
• Oba roditelja doživljavaju gubitak, ali on je različit, zbog različitog
odnosa koji su imali sa detetom i zbog stila prevladavanja stresa.
• Razlike po polu, muškarci se više plaše posledica emocionalnog
otkrivanja u socijalnom kontekstu, muškarci manje iznose intimne
podatke o sebi u poređenju sa ženama, za muškarce prijateljstvo znači
deljenje zajedničkih aktivnosti, za žene deljenje emocija.
• Očevi dobijaju manje socijalne podrške u procesu tugovanja i
očekuje se da budu podrška svojim ženama, drugoj deci.
• Drugo, očevi doživljavaju konflikt između socijalnih i ličnih
očekivanja.
...
• Roditelji su često iznenađeni svojim potrebama u periodu tugovanja, neki imaju veliku
potrebu za bliskošću i mogu osećati krivicu ukoliko se ona manifestuje seksualno.
• Za druge roditelje seksualnost može biti potvrda života i izražava njihovu potrebu da
brinu jedan o drugom.
• Neki muškarci otkrivaju da iako ranije nisu mogli da budu bliski sa suprugom bez
seksualnosti sada to mogu.
• Razvod se često povezuje sa periodom tugovanja- gubitak deteta stvara vezu između
roditelja, u isto vreme gubitak koji pojedinačno osećaju stvara otuđenje u odnosu.
• Ovaj paradox se izražava kod svakog para drugačije zbog razlike u odnosima među
supružnicima pre smrti deteta.
• Tugovanje zbog smrti deteta može biti otežano ukoliko su roditelji već razvedeni,
roditelji se mogu približiti u vreme krize što izaziva jaka osećanja i ekstremna ponašanja,
sve zbog bitke oko moći i kontrole, ali se nikad ne može uspostaviti ona kontrola koja je
potrebna- vraćanje umrlog.
...
• Roditelje treba ohrabriti da nemaju još dece dok su u periodu tugovanja jer
neće razumeti rad tuge.
• Kod deteta koje je supstitut drugog deteta može doći do otežanog
emocionalnog i kognitivnog razvoja, bez osećanja individualnosti, ova deca su
prezaštićivana i odgajana u domu u kome dominira slika pokojnog deteta.
• Roditelji se suočavaju sa 2 zadatka:
• 1. da žive bez deteta što uključuje učenje o novim socijalnim odnosima i
• 2. internalizuju unutrašnju reprezentaciju deteta koja će im pružiti utehu
• 3. nalaženja smisla u smrti deteta, ista ambivalencija koja je postojala u odnosu
sa detetom postoji i sada za potragom za balansom posle smrti deteta.
• Ipak za neke roditelje je moguće da ova borba za repozicioniranje izgubljenog
deteta ih dovede do samosvesti i ličnog razvoja kroz ovaj težak proces.
Deca koja su izgubila roditelje
• Ukoliko se to desi u detinjstvu ili adolescenciji dete možda neće imati
priliku da adekvatno tuguje i kasnije u životu može pokazivati
simptome depresije ili nemogućnosti da formira partnerske odnose
• Intervencija se fokusira na reaktivaciju procesa tugovanja da bi se
pacijent oslobodio simptoma i preuzeo životne zadatke.
• Psihoanalitičari smatraju da deca mogu da tuguju čim se uspostavi
permanentnost objekta (Erna Furman, 1974), a neki smatraju da deca
nisu za to sposobna (Marta Wolfenstein, 1966) dok se ne uspostavi
identitet u adolescenciji.
• Bolbi (1960) smatra da su deca stara 6 mes sposobna da tuguju.
...
• Ključna komponenta kod dece je emocionalna reakcija na
separaciju, ona postoji vrlo rano i prethodi realističnom konceptu
smrti.
• Deca emocionalno reguju na slamanje emocionalne veze iako nemaju
kognitivno razumevanje koncepta smrti.
• Pijaže – potrebni su kognitivni koncepti za razumevanje koncepta
smrti – finalnost, transformacija, ireverzibilnost, kauzalnost,
neizbežnost,i konkretne operacije (7-8 godina).
...
• Istraživanja toka tugovanja za decu od 6-17 godina:
• 1. većina dece (80%) se dobro prilagođava do prve i druge godišnjice.
• 20% onih koji se ne prilagođavaju dobro prevazilazi broj dece KG (kontrolna grupa) koja
se ne prilagođavaju dobro, to je izraženije u drugoj godini što ide u prilog kasnom efektu
gubitka na decu.
• 2. deca koja se bolje prilagođavaju potiču iz kohezivnijih porodica gde je komunikacija o
umrlom otvorenija i gde je bilo manje narušavanja dnevne rutine.
• 3. deca koja se nisu dobro prilagođavala poticala su iz porodica koja su doživela veći broj
stresora i promena usled smrti i imala su roditelja koji je bio mlađi, depresivniji i nije se
dobro prilagođavao. Ova deca su imala niži nivo samocenjenja i manji osećaj kontrole.
• 4.nivo funkcionisanja roditelja je bio najbolji prediktor prilagođavanja dece
• 5. za decu je bio teži gubitak majke nego oca, naročito u drugoj godini tugovanja jer
uzrokuje veće promene u dnevnoj rutini i osobe koja je brinula o emocijama porodice
...
• 6. deci je dat izbor da učestvuju u procesu sahrane, bolje su se prilagođavala deca koja su bila
pripremljena za sahranu, uključivanje dece u pripremu oko sahrane i osećaj da su deca važna u
tom periodu im je pomogla.
• 7. mnoga deca se osećaju vezana za preminulog roditelja na način kada pričaju o njemu, kada im
se čini da ih roditelj gleda, kada misle o njemu, sanjaju ga i smeštaju ga na određeno mesto.
• Deca koja su imala jaku vezanost za preminulog roditelja su bolje mogla da iskažu emocionalnu
bol, da pričaju sa drugima o smrti i da dobiju podršku.
• 8. deci je posle smrti roditelja bila potrebna podrška, nega i kontinuitet.
• 9. tinejdžeri koji su izgubili roditelja su osetljiva grupa, posebno devojčice koje su izgubile majke,
smatraju da druga deca ne razumeju kako je to izgubiti roditelja.
• 10. godišnjica smrti roditelja može biti praćena ponašanjem povlačenja, acting out ponašanjem,
somatskim simptomima.
• Ponovno sklapanje braka posle određenog vremenskog perioda tugovanja ima pozitivan efekat na
smanjenje aksioznosti, depresije i zabrinutosti za drugog roditelja.
...
• Smrt roditelja dodiruje primitivnu anksioznost da osoba ne može preživeti bez
roditelja.
• Deci je potrebno uverenje da će biti sigurni i da će se roditelj brinuti za njih
• Deca se moraju razuveriti da nisu ona kriva za smrt roditelja zbog snažnih
osećanja (besa) jer smo naučili da osećanja mogu povrediti drugu osobu (deca
uzrasta 4-5 god.).
• Deci su potrebne jasne informacije o smrti roditelja, uzrocima i okolnostima (da
li se to može i meni desiti?).
• Deca se moraju osećati važnom i uključenom
• Deci je potrebna rutina – obroci, vreme spavanja, domaći zadaci isl.
• Potrebno je da se čuju njihova pitanja
• Deci je potreban način da se sećaju preminule osobe- knjiga sećanja gde deca
slažu slike, priče sećajući se preminule osobe
...
• Kada umre jedan član porodice to remeti ekvilibrijum i potrebno je
stvoriti nove veze što može dovesti do tenzije i patnje.
• Bowen (1878) ukazuju da mnoge dijade mogu biti pretvorene u
triangulaciju da bi se uklonio pritisak dijadnog odnosa.
• Ukoliko se ne uspostave supstitutivni odnosi depresivan član može
potražiti homeostazu kroz socijalne, fizičke i emocionalne bolesti.
• Drugi problem koji može nastati je da neki član porodice postane
žrtveno jagnje (jedna osoba postaje meta besa posle smrti nekog
člana).
• To je često najmlađi i najvulnerabilniji član
Proces tugovanja kod starijih osoba
• Iako se maksimalna starosna dob nije promenila, broj ljudi koji dožive
70-80 godina raste i još će rasti.
• Sa ovim brojem raste i broj starijih osoba koje dožive smrt bliskog
člana i tugovanje za njim, posebno gubitak supružnika koji pogađa 3
od 4 žene (1998 bilo je 7.8 mil udovica starih 65 i više godina u SAD i
1.5 mil udovaca).
• Međuzavisnost- mnogi parovi žive jako dugo vremena zajedno i stvara
se snažna vezanost i podela uloga koja postoji u svakom braku.
• U dugim brakovima postoji mogućnost da se supružnici veoma
oslanjaju jedan na drugog što može otežati adaptaciju na gubitak.
...
• Multipli gubici – sa godinama broj smrti se povećava, ponekad u kratkom
vremenskom periodu kada je osoba preplavljena bolom.
• Sa ovim gubicima idu i drugi gubici koji prate stariji uzrast, gubitak posla,
sredine, porodice, fizičke snage, čula, cerebralne funkcije. Sposobnost
tugovanja se gubi sa multiplim gubicima.
• Svest o sopstvenoj smrtnosti – sa smrću bližnjih se povećava i ova svest što
vodi u egzistencijalnu anksioznost.
• Usamljenost – mnoge osobe u periodu tugovanja žive same, mlađe osobe
češće menjaju životni prostor, a starije ostaju u istom prostoru.
• Samački život vodi osećanju usamljenosti. Postoji razlika između socijalne i
emocionalne usamljenosti, oni koji su imali harmonične brakove
doživljavaju veću emocionalnu usamljenost, a nekima je potrebna
institucionalna nega.
...
• Prilagođavanje uloga – možda je teže muškarcima jer preuzimaju domaćinstvo
• Grupe podrške – oni sa više depresije, manje životnog zadovoljstva, uzrasta 50-
69, bili su voljniji da pristupe grupi
• Dodir – osobe koje su dugo bile u braku, posle smrti partnera imaju jaku potrebu
za dodirom
• Reminiscencija – životni pregled čija je svrha adaptacija, održavanje identiteta,
unutrašnje reprezentacije preminulog
• Relokacija – da li će se promeniti mesto stanovanja, mogućnost zadržavanja kuće
daje staroj osobi osećaj lične kontrole i prostor gde se može prizivati prošlost.
• Izgradnja veština – zahteva vreme, savetovanje nije potrebno svim starima koji
tuguju, oni koji su samopouzdani, optimistični, samoefikasni se bolje snalaze, i oni
koji su zdraviji.
Trening savetnika
• Za stručnjake iz oblasti mentalnog zdravlja edukacija traje 2 dana,
• Prvi dan - informacije o teorijama tugovanja, diferencijalna dijagnoza
između normalnog i patološkog tugovanja, intervencije u oblasti
tugovanja. Grupe se podele, svaka ima 10 edukanata, na prvom času
svako ispriča svoju istoriju tugovanja.
• Drugi dan- igranje uloga u različitim situacijama tugovanja, neko je
član porodice, prijatelj, savetnik, ožalošćeni.
• Ova edukacije se ne smatra psihoterapijom
Psihološko savetovanje starih
Ivona Milačić Vidojević
Uvod
• Između 1995 i 2025 broj starih osoba iznad 80 godina će se
udvostručiti/Department of Health, 2001) usled stalnog povećanja
životnog veka.
• U Engleskoj prosečno očekivan životni vek za žene je 80.5 godina, za
muškarce 75.6.
• 18.4% populacije je iznad doba za penzionisanje.
...
• Stare osobe danas žive duže, političari pokušavaju da zavade stare I
mlade govoreći o “sivom cunamiju”, gde će penzioni I zdravstveni fond
biti ispražnjeni za generacije koje dolaze.
...
• Prisutna je “medikalizacija” starenja koja je dovela do “anti ejdžing”
procedura, estetske hirurgije koja ima za cilj da se izbrišu godine
života, da stare osobe “prolaze” kao mlađe
• Dokazi ejdžizma – distanciranje od starih osoba, izbegavanje fizičkog I
socijalnog kontakta, stvaraju se I posebna mesta za život starih osoba
(centri za seniore”)
• Internalizovani ejdžizam- npr. ponašati se kao mlađe osobe
...
• Ejdžizam ima pozitivne stereotipe (stari kao mudriji, iskusni) I
• negativne (usamljeni, džangrizavi, senilni)
• Halo efekat – kako se stari opažaju kao neprivlačni očekuje se da
imaju I druge nepoželjne karakteristike npr. da su depresivni
...
• Značaj mentalnog zdravlja starih osoba je prepoznat, slabija detekcija
mentalnih bolesti kod starih osoba je ključno područje intervencije.
• Naročito je slabo prepoznata depresija kod osoba starijih od 65
godina, smatra se da je posledica starenja, a ne zdravstveni problem
koji može biti tretiran
...
• Kod starijih osoba je evidentirana niža stopa problema mentalnog
zdravlja npr. 15% odraslih osoba ima MB, i samo 10% starijih osoba
(60-74 god.).
• Depresija – 10-15% starijih osoba (17.8% žena i 9.4% muškaraca iznad
60 god.)
• Anksioznost – prevalencija 4-6%
• simptomi deprеsijе su povezani sa fizičkim bolestima i adaptacijom
na životne stresore.
• Viša stopa kod osoba koje žive same i imaju manju socijalnu podršku.
• Samo 10% osoba dobija psihijatrijski tretman.
...
• Hronične bolesti su češće kod starijih osoba,
• lekari imaju negativan stav prema starim osobama, nestrpljivi su sa njima,
ne pokazuju poštovanje,
• ponašanje depersonalizacije- kada lekari pričaju o staroj osobi koja je pred
njima, ali joj se ne obraćaju direktno,
• infantilizacija- nudi se pomoć koja nije potrebna, ili se pitaju drugi za
donošenje odluka,
• lekari se ne trude da objašnjavaju način lečenja starijima jer smatraju da
oni to neće razumeti,
• koriste rečnik karakterističan za obraćanje deci (draga, mlada damo isl.)
...
• Očekuje se da stare osobe imaju određene probleme (da ne čuju
dobro, depresija) kao što se očekuju
• ili da neke probleme nemaju (zloupotreba alkohola I droga) I ne
prave se skrininzi za njih
• Pretpostavlja se da stare osobe nisu seksualno aktivne I ne
proverava se da li imaju seksualno prenosive bolesti
• Zlostavljanje starih osoba je još jedan problem koji se ne detektuje
• Stare žene se ne ispituju o njihovoj ulozi pružaoca nege u porodici I
kako to utiče na njihovo mentalno I fizičko zdravlje
...
• Seksizam I ejdžizam-
• stariji muškarci dobijaju češće redovne medicinske kontrole,
• češće se prati njihovo zdravstveno stanje,
• primenjuju se tretmani zasnovani na dokazima,
• češće dobijaju preventivnu brigu u poređenju sa ženama
...
• Demencija – 1:20 na uzrastu 65 god.
• 1:5 na uzrastu od 80 god.
• 40-60% osoba sa demencijom je institucionalizovano. Mnoge osobe
imaju problem komunikacije, poremećaje ponašanja, agresivnost.
• Fizičke bolesti – opstruktivna bolest pluća, artritis, moždani udar,
srčane bolesti, osteporoza), pridružena depresija u 30% slučajeva
Gubici
• Penzionisanje – jedina ceremonija zbog penzionisanja je oproštajna
zabava za onog ko ide u penziju i prigodan poklon od strane
zaposlenih.
• Pomeranje granice penzionisanja od 60 ka 65 i 70 zbog produžetka
životnog veka je predmet diskusije.
• neke kompanije uvode fleksibilnu shemu penzionisanja i sklone su
zapošljavanju starijeg osoblja.
• BBC zapošljava penzionere i neke banke zbog iskustva i veština
starijih menadžera
...
• Sa druge strane neki stariji zaposlenici jedva čekaju penzionisanje, zavisno
od zadovoljstva poslom
• Savetnici se sreću sa osobama koje imaju različita očekivanja, ali većini ljudi
je teško da se snađu sa drugačijim obrascem svakodnevice i bez kolega sa
posla.
• Danas se organizuju kursevi koji prethode penzionisanju- fokus je na
praktičnim stvarima, finansijskom planu, investicija, poreza, priprema
testamenta.
• Drugi deo obuhvata sigurnost u kući, zdravlje, ishranu, putovanja,
rekreativne aktivnosti, stavovi prema penzionisanju, suočavanje sa
gubicima.
...
• Kursevi su u početku bili praktični, kasnije su obuhvatili psihološke
probleme
• Istraživanja su ukazala da 2 godine pred penzionisanje ljudi počinju
da brinu o novcu, 2 godine kasnije razmišljanju o smislu života.
• Društvo identifikuje osobu sa poslom koji obavlja, osobe u penziji
misle da se njihov identitet gubi.
...
• Penzionisanje je značajna prekretnica (tranzicija)
• Osoba može da isprobava nova interesovanja
• Od značajnih poslova je teže odustati
• Danas postoji duži radni vek, takođe se ljudi pomeraju iz jedne
karijere u drugu, neki imaju svoja preduzeća- ono što svi vole da
imaju – to je izbor
...
• Gubitak – smrt bliskih osoba se doživljava traumatično, mlađi ljudi se
možda lakše oporavljaju, ali su manje spremni za taj događaj.
• Starije osobe imaju manje mogućnosti da u budućnosti ostvare nove
odnose sa drugim ljudima
...
• Umanjenja – parcijalna smrt,
• usporenje fizičke aktivnosti,
• slabljenje vida i sluha,
• bore na licu,
• iznenadna bolest,
• gubitak pojedinih organa usled bolesti i operacija,
• kognitivna deterioracija,
• slabija produktivnost na poslu,
• promena u ulogama u porodici,
• gubitak socijalnog kruga
Dolazi do gubitka samocenjenja i depresije
Bračni problemi, sindrom “praznog gnezda”
...
• Gubitak selfa
• gubitak kontrole nad onim što smo smatrali svojim identitetom
• Neki put se to desi kao šok, češće kao postepeni gubitak da se naš self
menja
• Šta je sledeći gubitak, kada će smrt doći, koliko vremena nam je ostalo
• Stari ljudi postaju dezorjentisani i zaboravni – koji je dan u nedelji, gde
se nalaze
• Gubitak sebe je zastrašujući
...
• Eutanazija – ne smemo pretpostaviti da svi stari ljudi žele da žive.
• Mnogi se ne plaše toliko smrti koliko redukovanog kvaliteta života,
bez dostojanstva i svrhe, postati teret drugim ljudima i sebi.
• Strah je fokusiran ne na smrt već na proces umiranja, kroz bol ili
dementno stanje.
• Kako je eutanazija ilegalna, neki ljudi biraju da dok još imaju snage
izvrše suicid. Jedan način je odbijanje hrane.
…
• Neki ljudi prave testament za života u kojima kažu da ne žele da im se
produžava život u slučaju kancera koji je neizlečiv, degeneracije NS,
moždanog oštećenja ili demencije. Ovaj dokument se potpisuje.
Postavlja se pitanje da li pacijent u nekom trenutku može promeniti
odluku.
• Kako razgovarati o seksu sa starim ljudima (rečnik, da li su pomerili
fokus izvan seksa).
Savetovanje
• U praksi, stariji klijenti nisu reprezentovani kao klijenti u procesu
savetovanja.
• Razlozi mogu biti ejdžizam,
• strah od zavisnosti kod terapeuta,
• nedostatak znanja o dostupnosti ovih usluga kod starijih klijenata.
• strah od sopstvene smrtnosti koji nastaje kao rezultat rada na
procesima gubitka,
• pitanja koja su povezana sa roditeljima predstavljaju pretnju za
mlade terapeute.
...
Grupe koje predstavljaju priorite
• osobe koje su doživale moždani udar,
• osobe sa problemima mentalnog zdravlja uključujući demenciju i
• “česte padače”.
Savetovanje je efikasno kod starih osoba, naročito u tretmanu
anksioznosti, depresije i poboljšanja dobrobiti
• Ishod je sličan kao u slučaju savetovanja mladih, staro doba nije
barijera u procesu savetovanja
...
Modifikacije th
• sporiji tempo,
• ponavljanje principa koji su naučeni,
• niži nivo apstraktnog rezonovanja u diskusijama,
• socijalna podrška u sredini,
• održavanje postojećih veština umesto učenja novih.
• pomaganje klijentima kako da izađu na kraj sa teškoćama,
• pronalaženje novog značenja i nade u situaciji
...
Modeli psihološke terapije
• kognitivno-bihejvioralna th se pokazala kao efikasna u tretmanu
starijih klijenata sa depresijom, anksioznošću, hroničnim bolestima.
• Gallagher-Thompson i Thompson 1996 su koristili CBT u radu sa
starijim klijentima i adaptirali su Bekov model rada sa depresivnim
klijentima koji utvrđuje obrasce negativnog mišljenja i modifikuje ih.
• Zasniva se na jakoj vezi između terapeuta i klijenta,
…
• prve 3 sesije se koriste za objašnjenje šta je terapija i šta ona to nije
(nije društvena poseta, mesto za analizu medicinskih nalaza,
konsultacija u vezi sa praktičnim ili finansijskim pitanjima),
• uvode se određene tehnike (obrasci pisanja, upitnici procene,
bihejvioralni zadaci npr.raspored aktivnosti).
• Diskusija o npr. Kako istrajati u zadacima koji vode željenom cilju
• “pravila ponašanja”
...
• Intervencija u ranoj fazi - th se fokusira na konkretne ciljeve, prati se
veza između raspoloženja i aktivnosti da bi se planirali načini
povećanja prijatnih aktivnosti ili tehnika relaksacije u redukciji
anksioznosti.
• Srednja faza se fokusira na veze između događaja, mišljenja i
osećanja gde se koriste strategije pisanja ili bihejvioralne strategije da
bi se pratili ili modifikovali mišljenja i osećanja.
• Finalna faza uključuje ohrabrenje klijenta da samostalno koristi nove
veštine u stresnim situacijama.
• Razgovara se o okončanju terapije
...
Grupna th
• psihoedukativni pristup sa “predavanjima” i “domaćim zadacima”
Th se deli u 4 faze
• priprema,
• identifikacija problema,
• kognitivna promena i
• završavanje, u toku 15-20 sesija.
Prednosti grupne th – socijalizacija, altruizam, univerzalnost problema
Psihodinamski pristup
• Frojd je smatrao da u starijim godinama otpor ka promenama postaje
rigidniji i slabi motivacija za promene
• Šta može da ometa th – teškoće pamćenja, fizičke bolesti
• Postoji kontinuirani rast i razvoj ka zrelosti tokom čitavog životnog
perioda
• tj. povećanje kognitivne složenosti (kapacitet razumevanja, socijalna
promena, razumevanje pozicije druge osobe) i
• emocionalne složenosti (bolje razumevanje i kontrole emocionalnih
reakcija)
Porodična terapija
Život starih osoba je duboko ukorenjen u porodicu -
• porodicu iz koje su potekli,
• koju su zasnovali venčanjem i
• onu koju su inicirali kroz svoju decu.
Produžetak starosti je omogućio da 3, 4 ili 5 generacijske porodice
postoje
• i možemo očekivati da imamo odnose sa roditeljima i siblinzima kao
odrasli koji traju mnogo duže od odnosa roditelj-zavisno dete ili dete-
dete odnos.
…
• Razvod i ponovna ženidba/udaja čine odnose među generacijama
složenijim.
• Moraju se uzeti u obzir složeni odnosi i geografska rasprostranjenost
(telefonski kontakti sa važnim članom porodice),
• fizička ograničenja ključnih članova porodice i
• uključivanje važnih osoba i organizacija izvan porodičnog kruga kao
što su domovi za odrasla lica.
Modeli psihološkog savetovanja posebno kreirani za stare
osobe
1. Orijentacija ka realnosti
nastala je u bolnicama za veterane 60tih godina za osobe sa
psihijatrijskim problemima ili demencijom.
• Naglasak je da ohrabre ljude da se sete i zadrže postojeće veštine,
sposobnosti i osećanje identiteta.
• Naglasak je na interakciji klijenata i osoblja na podizanju svesti o
onome što se dešava oko njih.
…
• Pažnja se obraća na barijere koje smanjuju svesnost (senzorni deficit,
slabo osvetljenje, šumovi u pozadini)
• osnaživanje veština komunikacije kod osoblja (ton, neverbalna
komunikacija, struktura rečenica),
• modifikacija sredine (table za podsećanje, kodiranje bojama)
• Sesije su strukturisane, zahteva se ponavljanje informacija važnih za
grupu (ime, adresa, životne okolnosti)
2.Reminiscencija
• Tretman koji se fokusira na prošla sećanja,
• cilj je kvalitet života
• Sećanje može biti verbalno ili istaknuto fotografijama
• Potiče od informacionog sistema medicinskih sestara
Kandidati za th
• stare osobe iznad 65 godina
• osobe sa demencijom
• depresijom
• u rezidencijalnim uslovima života,
• sa hroničnim bolestima
...
• Obezbeđuje se pozitivan pogled na starenje
• poboljšanje kvaliteta života, psihološkog funkcionisanja
• Dugo vremena se reminiscencija smatrala negativnom aktivnošću,koja
naglašava prošlost i potencijalno uznemirava klijenta.
• Butler 1963 smatra da je to normativna aktivnost koju primenjuje
većina starih osoba.
…
Ovaj metod se koristi za razne svrhe
• uključujući usmenu istoriju,
• naglašavanje socijalnog kontakta,
• održanje starih vešina,
• poboljšanje komunikacije kroz generacije,
• kulturološko razumevanje,
• životni pregled,
• terapiju, i
• za zabavu.
…
Tehnike
• strukturisana i nestrukturisana grupa,
• individualne sesije
Često se odvija u grupi, ali može i individualno.
• Grupe do 15 osoba, 1 sat 2x nedeljno 6 nedelja
• Koriste se kod osoba sa demencijom, jer se starija sećanja lakše
održavaju u poređenju sa skorašnjim događajima
...
Uputstva
• Fokus na teme koje su pozitivne
• Uključiti sva čula da se podstakne tema
• muzika iz tog perioda, hrana, istorijski događaji,
• Vizuelna podrška
TEME
detinjstvo,
školski dani,
brak,
posao,
postignuća,
...
Struktura grupne terapije po nedeljama
• Pozdravljanje i deljenje sećanja
• Podsticanje svesti o osećanjima i pomoć u njihovom izražavanju
• Identifikacija pozitivnih odnosa iz prošlosti i uticaj na sadašnje odnose
• Porodična istorija i životne priče
• Tranzicija sa životnim temama
• Svest o ličnim postignućima i identifikacija ličnih ciljeva
• Identifikacija pozitivnih snaga i ciljeva
• Pregled, pozdravljanje
Primer - Sećanje na venčanje
• Cilj: sećanje na venčanje
• Uvod: učesnici dele sećanja iz različitih perspektiva, facilitator sluša i
uči kako se iskustva razlikuju i kako su slična
• Materijal: projektor, fotografije, muzika, torta, cveće
• Diskusija : prvi sastanak, prošnja, venčanje, medeni mesec, kako je
ranije bilo i kakva su sada venčanja
• Gluma
...
• Pozivanje na ova sećanja održava osećanje identiteta i omogućava da
se osoba oseća sigurno u nekim delovima sećanja.
• Otvorene diskusije oko nekih tema (detinjstvo, prvi posao, porodični
život) mogu biti koristan pristup i za osobe koje nemaju kognitivna
oštećenja.
• Ipak, češće se koriste “okidači” koji stimulišu pamćenje.
• To uključuje muziku, video trake, fotografije, svakodnevne predmete.
…
• Drama, umetnost, literatura takođe imaju reminiscenciju u fokusu.
• Ukazuje se na važnost individualnog profila reminiscencije.
• Oni koji rukovode ovim metodom moraju biti sigurni u korišćenju
određenog materijala i moraju imati dobre komunikacione veštine.
...
• Potrebno je poznavanje veština rada u grupi sa osobama koje imaju
različite kognitivne sposobnosti.
• Potrebna su 2 terapeuta u grupi od 6.
• Kompulsivna reminiscencija ( sa nerazrešenim osećanjima iz
prošlosti) može da dominira u grupi.
• Za druge, određene teme mogu da izazovu uznemirenost (sirena
aviona za nekog ko je doživeo bombardovanje).
...
• Ove grupe su prijatne za osobe koje je koriste i omogućavaju osoblju
da se upozna sa životom klijenta.
• Istraživanje grupne reminiscencije za specifične probleme (npr.
depresiju) je još u povoju.
3. Životne priče
• Životne priče ne dovode do toga da se razreše problemi iz prošlosti
već se koriste da porodica dobije dublje razumevanje osobe o kojoj
brine,
• Dobijaju se priče koje se mogu prenositi drugim generacijama ili
• osoblje bolje razume klijenta.
• Neki radovi uključuju priču npr. dekada po dekada, mogu se koristiti i
vizuelni materijali kao fotografije.
4.Životni pregled
• Životni pregled je više fokusirana i strukturisana metoda.
• Klijent i terapeut rade na rezoluciji konflikta, prihvatanju sebe i
mirenju sa tokom života.
• Tehnika prizivanja određenih događaja i njihova ponovna procena
mogu biti bolne za klijenta.
• Koristi se sa osobama koje nemaju demenciju.
5.Validacija i
6.terapija rezolucijom
• 5.Th validacija (Feil, 1990) se razvila kao klijent-centriran pristup za
razumevanje konfuznog govora kod osoba s demencijom.
• 6.Th Rezolucijom - (Goudie&Stokes, 1989) naglašavaju veštine
savetovanja u razumevanju onoga što osoba s demencijom oseća.
Fokus je na onom što se događa sada i ovde.
...
• Npr. osoba koja želi da ide kući da bi skuvala ručak suprugu (iako je on
mrtav više godina),
• terapeut prihvata šta osoba govori i daje refleksiju (Mislite na vašeg muža i
jela koje ste mu kuvali)
• pokušava da istraži trenutna osećanja (Da li vam je dosadno danas?)
• i da ih razreši (Da li bi ste voleli da mi pomognete oko kolica sa čajem?).
• Ovaj pristup ukazuje na značaj emocionalnog života osobe s demencijom.
• Osoblje može da poboljša psihološku dobrobit klijenta, da uspostavi bolji
odnos sa njima i da im pruži fokusiranu pomoć
Savetovanje osoba koje su doživele moždani udar

Moždani udar
• pitanje zavisnosti/ nezavisnosti,
• hijerarhija klijenata prema težini oštećenja
• osećanje straha
• tretman nije povećanje nezavisnosti već prihvatanje da su zavisni,
• oni koji idu u dom i oni koji ostaju u porodici
Savetovanje osoba koje često padaju
• Česti padovi – posledice pada, uključujući hospitalizaciju, medicinske
komplikacije.
• Psihološki aspekti padanja su slabo razmatrani, iako razlozi padanja
mogu biti riziko faktori za buduće padove.
Savetovanje osoba sa demencijom
• savetovanje ima ulogu u počecima demencije kada osoba ima ideju šta se
dešava i kakva je budućnost čeka.
• Pacijenti se osećaju krivim za bolest.
• Komunikacija može biti otežana.
• Šetnja je bolje mesto za razgovor umesto komunikacije licem u lice.
• Demencija je mali deo životne priče jedne osobe.
• U radu se koristi parafraziranje, ne koriste se otvorena pitanja, ukoliko je
govor nerazumljiv koristi se pojašnjavanje.
• Susreću se konfabulacije za kompenzaciju gubitka pamćenja. Skrivena
sećanja mogu da donesu snažna osećanja.
…

• Rana demencija može dovesti do reaktivacije traumatskog sećanja

(PTSD) koje je bilo potisnuto mnogo godina
• U savetovanju je fokus na ukorenjenost u sada i ovde, edukacija
osoblja o životnoj priči pacijenta da bi se povećala empatija
Zaključak
• Terapeuti moraju da budu svesni negativnog uticaja ejdžizma, straha
od zavisnosti i sopstvenog starenja koji utiču na kapacitet terapeuta
da prihvati rad sa starim osobama
• Uzajamno izbegavanje procesa - osećanja koje budi terapeut u
klijentu, i klijent kod terapeuta mogu dovesti do preranog otpuštanja
klijenta sa terapije ili osećanja da se o klijentu terapeut mora brinuti
celog života.
...
• Terapija sa starim osobama može da obogati terapeutov rad o
razumevanju kakav je život starim osobama i kakav će biti naš u
budućnosti.
• Dokazi ukazuju da je individualno savetovanje metod izbora za starije
osobe
• Grupno savetovanje se češće sprovodi u institucijama
• Savetnici prolaze dodatne treninge za rad sa starijom populacijom
Psihološko savetovanje u
srednjem životnom dobu
Ivona Milačić Vidojević
Uvod
• Srednje životno doba je u skorije vreme prepoznato kao deo životnog
toka sa određenim kontradikcijama i pitanjima.
• Manje je znanja o tome gde bazirati terapijske intervencije u
poređenju sa drugim životnim periodima.
• Srednje životno doba se definiše kao stadijum života kada su ljudi
zaokupljeni potrebama drugih, a ne toliko potrebama svog razvoja
…
• Smatra se da je sredovečni period socijalna konstrukcija
• U različitim istorijskim periodima i kulturološkim kontekstima je bio
ignorisan , vrednovan ili unižen zavisno od mode.
• Srednji period života je realan u kontekstu socijalnih pravila i
vrednosti koje utiču na ponašanje i na lična očekivanja.
Definicija srednjeg životnog doba
• Retko se određeni uzrast vezuje sa ovim periodom života.
• Colarusso i Nemiroff 1985 su određene stupnjeve srednjeg perioda
vezali za određeni uzrast.
• Identifikovali su sredovečnu tranziciju između 40 i 50 god.,
• ulazak u srednje odraslo doba 45-50 god. I tranzicija u 50-tim
godinama (50-55),
• srednje odraslo doba (55-60) i kasna odrasla tranzicija (60-65).
...
• Terapijske implikacije bi bile takve da je klijentovo iskustvo
procenjivano u stepenu u kome se poklapa sa ovom podelom
stupnjeva.
• Drugi autori smatraju da ovaj period ne može da se precizira, jer je
određen subjektivno i socijalnim kontekstom.
• Srednji period bi se više mogao odrediti postojanjem određenih
procesa i kvaliteta umesto KU (kalendarski uzrast).
...
• Beugarten 1968 smatra da je ovaj period pitanje “svesti””
• žene i muškarci su oni koji donose standarde i donose odluke; iako
žive u društvu koje je orijentisano na mladost, društvo kontrolišu
sredovečni ljudi”.
• Neugarten je bila zainteresovana kako odrasle osobe u skladu sa
društvom, slikama u medijima smatraju “šta je odgovarajuće
ponašanje”.
• To je period visoke osetljivosti na pozicioniranje sebe u društvu,
procena selfa je dominantna tema.
...
• Sredovečni ljudi gledaju na svoju poziciju iz različitih aspekata – tela,
karijere, porodice, a ne toliko KU.
• Manheimer 1999 govori o vremenskim temama, i kaže da je zadatak u
ovom periodu “postići mir sa vremenom”.
• Terapijski zadatak se tiče prilagođavanja multiplim ulogama i smislu
života
• To uključuje i različitu percepciju sebe koja nastaje u tom vremenu.
...
• Drugi autori govore o multiplim izazovima u porodičnoj sferi (deca su
odrasli ljudi, roditelji još nisu stari).
• Sa druge strane, roditelji roditelja stare (“sendvič” pozicija) što izaziva
tenziju, ali i kontinuiran odnos između generacija
• U srednjem dobu se očekuje da je osoba zasnovala porodicu, ima
karijeru, preuzima odgovornost za decu, stare roditelje, ponekad i za
zajednicu.
• To može biti period značajne moći i ispunjenosti, intergeneracijskog
prilagođavanja i preraspodele ličnih ciljeva.
• Osoba mora da ima resurse da izađe na kraj sa složenom situacijom.
Istorijat sredovečnosti i terapije
• Stabilno stanje, promene nisu moguće sa starijim uzrastom (Frojd-
Psihoterapija nije moguća posle 50-te, zbog elastičnosti mentalnih procesa;
odrasli nisu motivisani da se menjaju)
• ovaj period se sagledava kao kriza, prenos moći između generacija,
vezivanje identiteta sa produkcijom;
• sredovečne osobe gledaju u oba pravca,nazad u rano doba i napred,
postaju svesne finalnosti, da postoji ograničenost u vremenu da bi se
postiglo sve što se želi;
• konflikt između karijere i porodice;
• očekuje se da prepuste stvari mlađoj generaciji, kompeticija sa mlađom
generacijom, priprema za socijalnu i telesnu smrt
...
• postoji plato i stalna reinvencija;
• reinvencija kao životni stil,
• identitet zavisi od kapaciteta da se prekraja biografska priča u
kontekstu multiplih izbora.
…
• Fokus na “ne-starenju”,
• kada se stariji građani podstiču ne samo da se oblače kao mladi, već
da vežbaju, idu na putovanja, druže se na način koji ih ne razlikuje od
sopstvene dece.
• Nema pravila, samo ima izbora.
...
• Kada je u pitanju “izbegavanje starenja”mogu se stvoriti lažna
očekivanja o tome šta je moguće,
• da se izgubi iz vida da je potrebno umanjiti otpor i adaptirati se na
neke oblike opadanja funkcija.
• Kao i u svakom terapijskom procesu prvi korak je prepoznavanje
trenutnog problema
Pitanja u terapiji sredovečnih
• Klijenti ne dolaze na tretman da bi razrešili krizu srednjih godina već
da se oslobode simptoma, reše porodični konflikt, postanu kreativniji.
• Predstavljanje problema može da nosi osećanje “besmislenosti i
bezsvrhovitosti” i veliki deo terapijskog rada se odnosi na “rad kroz
stagnaciju”
...
• Porodica, karijera i uvremenjenost
• Rad na pitanjima različitog ritma u različitim oblastima života kao što su
zahtevi na poslu, porodica, često nisu u harmoniji
• Biti most između generacija,
• svest o mentorskoj ulozi
• Povećana svest o distanci, emocionalnoj, socijalnoj i kulturalnoj između
sredovečnog sebe i mladih;
• osećanje veće bliskosti sa roditeljima
• Svest o telesnom zdravlju i umiranju savremenika što vodi osećanju fizičke
vulnerabilnosti
...
• Za oba pola život se restrukturiše u terminima “vreme koje je
preostalo”, ukazujući na svest o finalnosti i podsticaj ličnoj integraciji
u vremenu koje je preostalo
• To je i vreme maximalnih kapaciteta kada je sposobnost da se
rukovodi složenim aspektima sredine na vrhuncu
• Kontradikcija je sadržana u “razlici između želje da se bude mlad i
želje da se oseća mlad”.
• Sredovečna osoba ima repertoar strategija i ne uči više iz knjiga
...
• Strah od gubitka seksualne potencije i kako se to može odraziti na
postojeći odnos
• povezuje se sa anksioznošću koja nastaje u oblasti bračnih odnosa u
periodu kada su deca napustila kuću, kada roditelji ne mogu više da
“koriste” decu da bi maskirali probleme koji nastaju u njihovim
odnosima.
…
• Na poslu postoji pretnja od mlađih saradnika, povećava se svest o
umanjenju profesionalnih veština i gubitka identiteta sa odlaskom u
penziju.
• Postoji pojačana svest o starenju, bolestima, zavisnošću od drugih
ljudi što pojačava anksioznost.
• Pojačava se svest da nisu ispunili ciljeve koje su hteli da postignu što
dovodi do osećanja depresije ili deprivacije
...
Kleinberg 1995 identifikuje 8 područja procene koja mogu da ukažu da je osoba u
procesu sredovečnog preispitivanja. To uključuje povećanu svest o:
1. Fizičkoj promeni usled starenja i uticaj na posao i druge vrste napora
2. Svest o smrtnosti
3. Stepen u kome je karijera ispunjavajuća
4. Trenutno i u budućnosti sagledano zadovoljstvo intimnim interpersonalnim
odnosima
5. Potreba za mentorskim odnosima i
6. Vršnjačkim odnosima
7. Uticaj porodičnih promena na zadovoljstvo ulogom u porodici
8. Potreba za planom posle penzionisanja
...
Sherman 1994 ukazuje da odrasli prave procene u vezi starenja na 4
dimenzije:
• Komparativni self- stvara zaključke o ličnom starenju poredeći sebe sa
drugima.
• Reflektivni self- je osetljiv na procene drugih ljudi
• Retrospektivni self – zavisi od poređenja sa prethodnim identitetima
• Zreli self – je slobodniji, klijent je slobodan da konstruiše svoj
identitet.
...
• Iskustvo roditeljstva – kako roditeljstvo utiče na osobu ( a ne samo
kako roditelji utiču na razvoj deteta), razvijaju se veze odraslog sa
odraslim, to je i period kada se roditeljstvo završava, posle postepenih
tranzicija do “praznog gnezda”.
• Odlaženje je proces, a ne događaj, i to postaje kriterijum uspešne
tranzicije u terminima odnosa, a ne gubitka.
…
• Pažnja se pomera na to “kakva su deca postala”. Od tada uspesi dece
postaju važni i za sopstvenu procenu sredovečnih roditelja.
• Adolescentna i sredovečna tranzicija koincidiraju i stvaraju tenziju
između pojave i opadanja seksualnosti, plodnosti i opštije
potentnosti.
...
• Mentalno zdravlje roditelja je pod uticajem razvoja dece.
• Od 30-tih godina osoba može da ostvari autonomiju sa starijom
generacijom roditelja sa uvažavanjem generacijskog odnosa i životnog
stila
• Ključno pitanje za savetovanje je da li porodica može da toleriše
anksioznost oko balansiranja moći i ograničenja tokom ovog perioda
što stvara moćna osećanja u pogledu autonomije i nastupajuće
zavisnosti.
...
• Rodna pitanja – u srednjem dobu rodne uloge se prelivaju kako
individue dobijaju na moći koja je u ranijim godinama bila fiksirana
rodnim ulogama
• Žene postaju asertivnije, uzimaju uloge u javnoj sferi života, muškarci
otkrivaju svoju negujuću stranu.
…
• Sheehez 1995 ukazuje na promene u rodnom identitetu kao na
“dijamant”.
• Do 30-tih godina rodne uloge su odvojene, pa se ponovo spajaju u
kasnim 50-tim.
• Žene i muškarci postaju sličniji, sa tendencijom muškaraca da
preuzimaju ženske atribute, a žene muške.
...
• Problemi mogu nastati oko kapaciteta porodice da brinu i neguju.
• Zajednički ciljevi više nisu održivi kako se prioriteti menjaju što stvara
vakum u porodičnim odnosima.
• Bračni odnosi mogu postati skladište međusobnog okrivljavanja oko
neispunjenih ciljeva.
• Ovde postoji snažna veza između potrebe da se odgovori na menjanje
rodnog identiteta i kompenzatornog razvoja delova selfa koji su bili
potisnuti tokom ranijih faza.
...
• Zadatak parova tokom ovog perioda je redefinisanje uloga, bračnog
partnera, roditelja, odrasli-dete, i svaki od njih utiče na odnose.
• Događaji koji precipitiraju samoprocenu odnosa uključuju
penzionisanje, deca koja postižu nezavisnost, gubitak roditelja,
ozbiljna bolest.
• Svaki od ovih događaja vodi redefinisanju ciljeva za individuu i za
partnerski odnos, uzajamno otvaranje i osećanje poverenja.
...
• Nemogućnost bavljenja ovim pitanjima ukazuje na narcisoidnost
(Kernberg, 1989).
• Može se predstaviti kao nesposobnost uživanja u seksualnim
odnosima ili duboko povezivanje sa drugim ljudskim bićem,
nedostatak svesti o ambivalentnosti i nedostatak kapaciteta da se
ožali i kaje o ranijoj agresivnosti prema osobama koje smo voleli.
• Srednje doba dovodi do ponovnog procenjivanja u područjima
ličnog identiteta, međuljudskih odnosa i socijalnih uloga.
Dinamika srednjih godina
• Šta je pokretačka snaga u smislu psiholoških procesa? Ponuđena su 3
objašnjenja:
• Psihoanalitički pristup – Perl King je prvi govorio o srednjim
godinamna i starenju, koristila je PA tehnike u radu sa klijentima,
smatrala je da način na koji se susrećemo sa krizom u srednjim
godinama utiče na kasnije suočavanje sa starošću.
• U terapiji -terapeut je često mlađi od klijenta i transfer nije uobičajen.
• Smatrala je da stariji klijenti nisu spremni da veruju mlađem
terapeutu i nekome sa manjim iskustvom.
...
• Drugo- terapeut mora da uzme u obzir psihološku vremensku skalu u
okviru koje funkcioniše klijent.
• rad može početi na različitim vremenskim skalama.
• Transfer - može biti dete-roditelj, roditelj-dete, vršnjak-ljubavnik
odnos.
• zbog multiplih identifikacija koje su se nakupile tokom godina
Jung K. 1967
• Je jedan od prvih psihoterapeuta koji se pomerio od preokupacije
događajima iz detinjstva ka psihologiji odrasle osobe.
• U odraslom dobu novi izazovi i mogućnosti se pojavljuju, koji
zahtevaju drugačiji pojmovni okvir.
• Tok odraslog života se može podeliti na 2 orijentacije prva i druga
polovina života.
• Srednje doba kao tranzicioni period, počinje oko 35.
• U prvoj polovini života identitet osobe se konsoliduje oko lične volje,
cilj je da se sebi obezbedi mesto u društvu, da se transformiše svoja
priroda da bi se uklopila u takvu vrstu egzistencije.
...
• Strast menja svoje lice i postaje dužnost.
• Ja želim, postaje Ja moram, i mesta koja su donosila otkrića i
iznenađenja postaju dosadna zbog navike.
• Ličnost se umanjuje zbog socijalnih postignuća.
• Za čoveka srednjih godina je problem što zamenjuje svoju ličnost i
pravi identitet personom, socijalnom maskom koja je bila korisna u
cilju postizanja socijalnog statusa.
...
• U drugoj polovini života socijalni konformizam opada.
• Pokušaj da se održe prioriteti iz prve polovine života i u drugoj
polovini je znak lošeg prilagođavanja.
• Osoba nastavlja da nosi psihologiju mladosti preko granica “tkz.
godina diskrecije”.
• Nije fizičko opadanje ono što označava srednje godine već je to
promena u životnim prioritetima.
• Deo tranzicije predstavlja razvoj različitih egzistencijalnih prioriteta
koje Jung naziva procesom.
...
• Osoba u srednjim godinama je na vrhu brda svog života i može da
gleda unapred i unazad.
• ispred njih je blagi pad koji zahteva procenu selfa u smislu “vremena
koje mi je ostalo”,
• životni projekti - nisu svi otvoreni i mladalačka fantazija o večnom
životu nije više snažna.
• Elementi “senke” koji su bili projektovani na starije osobe se sada
vraćaju i zahtevaju prihvatanje.
• Postojali su aspekti ličnih potencijala koji su bili potisnuti tokom
prve polovine života koji sada imaju priliku da se izraze.
...
• Individuacija je ključni zadatak druge polovine života.
• Ona se sastoji od okretanja ka unutrašnjem svetu selfa. Osoba treba
da obrati punu pažnju na sebe i da se oslobodi persone.
• Ključno oruđe u ohrabrivanju individuacije je “aktivna imaginacija”
• To je period autentičnog izražavanja sebe
...
U smislu terapijskog procesa razvoj “maskarade” u zrelim godinama
znači da:
• Terapeut mora da obrati pažnju na svoju anti-age praksu i da stvori
sredinu za samoekspresiju i razvoj stavova ka starenju
• Maskarada je zaštitna pred izrastajućim procesom individuacije. Način
na koji se koristi persona se mora istražiti u terapijskom radu.
• Terapeut mora uzeti u obzir kontekst u kome će individualizovani
delovi selfa biti izraženi.
Narativni pristup
• Konstrukcija identiteta u srednjim godinama- “staviti sve zajedno”.
• Napraviti mir između konfliktnih slika tj. Identiteta koji su se sakupili
u ranijim godinama.
• Narativ koji menja ton od ranijih verzija sebe, unose se tragični i
ironični elementi, odbacuje se apsolutno i fokusira se na situaciono
specifične istine.
…
• Narativ uključuje prepoznavanje i prihvatanje kontradiktornosti ili
ambivalentnih pozicija koje su se ranije držale odvojeno.
• Reorganizacija životnog materijala je ključni proces u ovom periodu
života
• Mi preoblikujemo životnu priču tako da se prošlost sagledava kao
nešto što rađa sadašnjost i budućnost, tako da početak, sredina i kraj
imaju smisla.
• Srednje godine (od 40-60), osoba shvata da život nije jednostavan i
nije u potpunosti pod ličnom kontrolom.
...
• Dokazi o Savetovanju u srednjim godinama su ograničeni.
• Važna pitanja u ovom periodu su rukovođenje multiplim zahtevima
identiteta u oblasti posla, porodice i ličnih odnosa.
• Ukazuje se na egzistencijalne prioritete koji se javljaju usled pojačane
svesti o finalnosti života i potrebi menjanja prioriteta.
Psihološko savetovanje
mladih
Ivona Milačić Vidojević
Uvod
• Period između detinjstva i odraslog doba koji nosi karakteristike oba
perioda.
• Da bi deca postala odrasli neminovno je da prođu čitav niz preobražaja, pre
svega na telesnom, onda intrapsihičkom i konačno na socijalnom planu.
• Najveći deo transformacija kod najvećeg broja mladih prođe bez teškoća,
ali nikad neprimetno.
• U svakoj adolescenciji postoje krize, kolebanja, periodi napetosti.
• Adolescencija je velikim delom prožeta separacijama i gubicima, adolescent
se odvaja od infantilne predstave sebe, od idealizovane predstave o
roditeljima, o detinjstvu, od predstave o svom aseksualnom telu. Normalna
reakcija na gubitak je tugovanje.
...
• Povećana energija i agresivnost, povećan seksulani nagon, ponovno
razrešavanje konflikta iz detinjstva, istinska potreba za odvajanjem od
roditelja, konflikti sa roditeljem suprotnog pola imaju značajne
posledice za socijalizaciju.Ljubomora u odnosu na braću i sestre i
rivalitet se pojavljuje.
• Kontrola nad emocionalnim životom nije laka – ili je rigidna ili previše
slaba.
...
• Terapija uključuje probleme obrazovanja i profesionalnog
opredeljenja.
• Terapija uključuje i rad sa roditeljima, jer su često njihovi stavovi oni
koji blokiraju agresivne i socijalne težnje adolescenta podstičući
konflikte i revolt.
...
• Stari načini kontrole nisu više efikasni, često to nisu ni novi.
• Kada roditelji imaju teškoće godinama da uspostave topao i odnos
pun poverenja sa detetom, ova teškoća postaje još više izražena u
adolescenciji.
• Teškoće postaju još veće kada roditelji pokažu nezainteresovanost da
učestvuju u tretmanu.
...
• Uopšteno govoreći, cilj psihoterapije u adolescenciji je da se podstakne
zdravo sazrevanje adolescenta,
• pomoći mu da razvije koncept nezavisnog selfa sa uspostavom kontrole nad
integrišućim delom ličnosti (ego), koji modifikuje, bira, kontroliše
instiktivne impulse i eliminiše i menja one koji nisu u skladu sa realnošću.
• PT se fokusira na ponavljanje patogenih iskustva iz prošlosti u sadašnjem
iskustvu u adolescenciji.
• Cilj je izazvati strukturalne promene koji povećavaju mogućnost tolerancije
tenzije i frustracije.
• Zato su potrebne fleksibilne tehnike u radu sa adolescentima.
...
• Osećanje snage je važno adolescentu.
• Ono kompenzuje osećanja odbačenosti, inferiornosti i nevrednovanja.
• Kako adolescent uči zašto je razvio takve odbrane, njegovo ponašanje
će početi da se menja.
...
• Kako adolescent odbacuje roditeljsku figuru, sa istom lakoćom
odbacuje i terapeuta, kao i sve druge odrasle.
• Tretman je lakše sprovesti kod pacijenata koji imaju simptome koji
izazivaju bol i patnju.
• Čak i oni mogu da posle kratkog perioda saradnje negiraju svoje
teškoće i pokazuju želju da završe tretman.
• Pacijenti sa ponašanjem odigravanja (acting-out) lakše napuštaju
tretman.
...
• Rad sa terapeutom vodi ka progresivnom uspostavljanju kontrole nad
unutrašnjim nagonima i zahtevima spoljašnje realnosti.
• Cilj je razumeti odbrane koje ima adolescent i ojačati snagu ega i
njegovo funkcionisanje.
• U terapiji osećajnost terapeuta se može doživeti kao slabost. Ono što
je potrebno je čvrstoća koju pokazuje terapeut. Adolescent koji oseća
da može da nadmudri terapeuta ima malo koristi od njega.
...
• Terapeut deli emocije i fantazije mlade osobe, sa ograničenjem koji
mu pomaže da se identifikuje sa klijentom,
• i pomaže klijentu u postizanju uvida i razvoja osećanja selfa.
• Adolescencija je vreme psihološkog i socijalnog pronalaženja.
...
PT pomaže deci i adolescentima na više načina.
• Dobijaju emocionalnu podršku,
• rešavaju konflikte sa ljudima,
• razumeju probleme i osećanja,i
• probaju nova rešenja za stare probleme.
...
Ciljevi PT mogu biti različiti
• promena ponašanja,
• poboljšanje odnosa u porodici i sa prijateljima,
ili opštiji
• manje anksioznosti,
• bolje samocenjenje.
• Dužina trajanje PT zavisi od prirode problema i njegove složenosti.
...
Roditelji treba da postave sledeća pitanja o PT:
• Zašto se PT preporučuje?
• Koje rezultate možemo da očekujemo?
• Koliko dugo će moje dete biti uključeno u PT?
• Koliko često će ići na PT?
• Da li će doktor raditi samo sa detetom ili sa celom porodicom?
• Koliko jedna seansa košta?
• Kako će se roditelji informisati o napredovanju deteta?
• Kada možemo očekivati prve rezultate?
...
Najteža populacija za rad
• Povećana energija
• Istraživanje različitih iskustava
• Rizično ponašanje
• Povećana agresivnost
• Osetljivost
• Individualnost
• Razvoj EF (razmišlja se o posledicama ponašanja, o budućem
ponašanju)
Terapeutovo angažovanje u razgovoru:

• Povezivanje sa klijentom – identifikacija sa njihovim svetom

• (zašto je škola dosadna, zašto su video igre zanimljive)
• Testiranje realnosti – kako vidiš školu, kako roditelji to vide,
prevođenje namere roditelja, restrukturiranje
• Da si ti roditelj šta bi uradio
• Da li je ok da kažem kako ja to vidim
Adolescencija
• Vreme promena, fizičkih i psihičkih, vreme otkrića novih područja
života, razvoja selfa.
• Vreme difrencijacije, razvoja autonomije, pomeranja granica.
• To se često dešava uz mnogo sukoba, konfuzije, frustracije, bola.
• Identitet je nastabilan, vršnjački i sredinski zahtevi su stresni.
• Adolescencija je vreme gubitaka i dobitaka, vreme kada se
konsoliduje identitet i razumevanje sebe.
....
• Prepoznajemo fizičku, psihološku i socijalnu transformaciju u periodu
mladalaštva.
• Pisci ukazuju da neodgovornost, neobuzdana seksualnost, naivni
entuzijazam i antisocijalno ponašanje karakterišu ovu fazu razvoja
• U radu sa ovom populacijom savetnici se mogu polarizovati- svoje
klijente doživljavaju kao delinkvente ili žrtve beskrupoloznog i
materijalističkog sveta.
...
• Psihološki problemi mladih (18-25g) se generalno tiču ličnih teškoća
koje se dešavaju u porodičnim odnosima i prijateljstvima, opažanja
sveta, stavova o svojoj seksualnosti i identitetu
• Ovi problemi kada se dese manifestuju se sa osećanjima tenzije i
anksioznosti, nezadovoljstva sopstvenim ponašanjem, brigom, slikom
o telu i osećanjem neuspeha da se ispune željeni ciljevi.
...
• Ponekad klijenti nisu svesni da imaju neki problem sve dok “značajne
druge osobe”koje su pod uticajem njihovog ponašanja ne počnu da se
žale gledajući mlade kako gube nadu, postaju autodestruktivni,
nesrećni i delinkventni.
• Mladi ljudi u ovom periodu mogu biti nezaposleni, razvedeni, u
dugovima, suočeni sa diskriminacijom, ekonomski ograničeni, sa
medicinskim problemima, u procesu žalosti i gubitka.
...
• Dugo vremena područje psihologije nije mnogo pridavalo značaja
ovom životnom periodu. Psiholozi su smatrali da kada se jednom
smiri bura u periodu mladalaštva mladi ljudi će stupiti u odraslo doba
smireni.
• Završiće školu, zaposliće se , napustiuće dom, sklopiće brak i “smiriće
se”.
• Popularne teorije o nezavisnosti su psihoanalitičke
• Smatra se da se uspešna tranzicija postiže kroz individuaciju –
odbijanje roditeljske definicije identiteta.
Problemi ovog perioda značajni za proces savetovanja su:

• Burna ili mirna tranzicija kroz proces individuacije

• Problem separacije – razvoj nezavisnosti/ego- snage
• Teškoća utvrđivanja radnog obrasca ili kroz obrazovanje ili zaposlenje
• Ideja o uspehu i neuspehu
• Mogućnost razvoja kapaciteta da se razviju intimni odnosi u
partnerskim ili prijateljskim vezama
Proces individuacije
• “paradoksalno zvuči da ako ste sigurno vezani za svoje roditelje,
lakše možete razviti identitet i napustiti dom, bez anksioznosti i rata
sa roditeljima (Bowlby, 1979).
• Mladalačko doba nije za svakog period bure i oluje. Mnogi mladi
ljudi prolaze tranziciju od doma ka spoljnjem svetu bez teškoća.
• Danas je fizički i psihološki osećaj napuštanja kuće teži za mlade
ljude.
• Od 1995 % mladih ljudi uzrasta 20-29g koji žive sa roditeljima
porastao za 35%, zbog jasnih ekonomskih razloga.
• Brak je takođe odložen, danas je prosek za M 35g, za žene 31g.
(2000).
...
• Pitanje nezavisnosti – zavisnost je primarna odlika ljudskih bića, ali
kako nastupa odraslo doba raste potreba za nezavisnošću.
Nezavisnost je visoko cenjena u zapadnoj kulturi, njene slike su snaga,
individualizam i vođstvo.
• Zavisnost se ne ceni, izjednačava se sa bespomoćnošću, slabošću,
detinjastim ponašanjem.
...
• Savetnici vide svoju ulogu u podsticanju nezavisnosti klijenta, ali da li
je svako od nas zaista nezavisan i da li je nezavisnost zaista tako dobra
stvar?
• G.Kellz (1995) smatra da odrasli šire svoju zavisnost na više ljudi,
institucija, stvari.
• Savetnici ne označavaju klijente kao zavisne ili nezavisne već
naglašavaju varijacije, kao aspekt ličnog rasta.
...
• Prema Eriksonu mlad čovek se bori da održi i zadrži osećaj identiteta,
osećaj selfa koji je različit od iskustva u detinjstvu.
• Zadatak je da tokom “psihološkog moratorijuma”, kada je mlada
osoba spremna da eksperimentiše sa novim mogućnostima npr. u
karijeri iako ne mora da se u potpunosti posveti bilo kojoj još uvek.
...
• Nalaženje identiteta je preliminarni korak ka uspehu u stupnjevima
razvoja koji slede, naročito oni koji su povezani sa nalaženjem intimnih
prijatelja i seksualnih odnosa.
• Napuštanje kuće je uspešan način stvaranja odvojenog identiteta jer
mlada osoba više nije pod kontrolom roditelja,
• ali mlada osoba mora da pravi razliku između fizičkog napuštanja
doma i simboličkog.
…
• Ukoliko je dom simbol primarnih detetovih identifikacija i uticaja, a
napuštanje doma se identifikuje sa preispitivanjem roditeljskih
vrednosti i uticaja, onda je simboličko napuštanje suštinsko u
postizanju identiteta odrasle osobe, ukoliko je ono otežano, malo je
važno da li je osoba fizički napustila dom ili nije
...
• Mladi ljudi su uplašeni procesom separacije, i za njega nema puno
uputstava.
• Kada je pravo vreme za to?Da li kultura nudi neki način bezbedne
tranzicije u odraslo doba? Ko može da kaže roditeljima da se previše
dugo naslanjaju na svoju decu ili suprotno, previše rano ih pritiskaju
da odu?
• Ova tranzicija je veoma važna, dešava se često da se mladi ljudi slome
umesto da uzlete (npr. akademski neuspeh, zloupotreba droga,
kriminalne aktivnosti, neželjene trudnoće itd.)
Separacija
• U vreme separacije kada mladi ljudi vape za autonomijom, javljaju se
konfliktna mišljenja o napuštanju doma.
• Utešno je misliti da postoji sigurno mesto na koje se možemo vratiti u
slučaju potrebe. Ovde se javlja teškoća.
• Da bi došlo do separacije, potrebno je psihološki se odvojiti od
roditelja.
• Ukoliko je osoba “drugačija” od roditelja može se osećati odvojena od
njih, ali ukoliko roditelji osećaju da su drugačiji od svoje dece to može
predstavljati gubitak ljubavi i podrške.
...
• Prisutan je i simptom “parališuće apatije”.
• Mnogi problemi imaju korena u potrebi da se sačuva porodica
žrtvujući sopstveni razvoj.
• Akademski neuspeh ćesto služi da održi roditelje na okupu, da ne
razmišljaju o svojim problemima.
• Ukoliko deca nisu u stanju da se odvoje i na taj način roditelje drže
uključenim u svoje probleme, roditelji mogu da zanemare lične
probleme.
• Tako se zanemaruju potrebe emocionalnog razvoja zarad stabilnosti
porodice.
...
• Zadatak savetnika je da radi na lažnim pretpostavkama da bi se
dostigli nivoi zrele ličnosti.
• Prema Gouldu na uzrastu od 16-22g razvojni zadatak je “napuštanje
roditeljskog sveta”, a najveća lažna pretpostavka koju treba promeniti
je “Ja ću uvek pripadati roditeljima i verovati u njihov svet”.
...
• Mladi ljudi koji veruju da će uvek biti sa roditeljima i da roditelji znaju
šta je najbolje za njih su osuđeni da žive njihov životni stil i da imaju
njihove stavove.
• Religijske razlike, seksualne, političke razlike.
• Razvojni zadatak separacija-individuacija se uvek odvija u porodici.
• Uspešno sazrevanje zahteva učestvovanje roditelja u obezbeđenju
podstičuće sredine u kojoj se mlada osoba emocionalno podržava da
razvije sopstveni identitet kao psihološki različita osoba.
Uspeh i neuspeh
• Mladi uzrasta 19-25g su često nezaposleni; začarani krug- nema
iskustva/nema posla itd.
• U situaciji smo kada znamo da je teško dobiti posao i da se to neće
promeniti, suočavamo se sa problemima mentalnog zdravlja.
• Oni koji se odlučuju za dalje obrazovanje pitaju se o korisnosti
obrazovnog sistema.
• Obrazovne institucije zavode mlade ljude da prave nerealne izbore
karijere
• Studenti koji napuštaju školovanje su pre pesimisti nego neadekvatni
studenti
...
• Nezaposlenost stvara psihološke probleme.
• Povećana je stopa suicida, porodičnih problema kada “donosilac
hleba” ostane bez posla
• Nezaposlene osobe deluju kao slučajevi kliničke depresije
• Neuspeh u nalaženju posla, pogledano iznutra- javljaju se misli o
ličnoj neuspešnosti koje vode u apatiju, imobilizaciju i depresiju.
• Roditelji koji su uspešni mogu biti cinični i mogu osuđivati decu, ostali
se osećaju beznadežno.
• Mladi ljudi se okreću drogama i delinkvenciji kao leku za prisilnu
neaktivnost.
...
• Nalaženje ili nenalažanje fokusa u životu može da uznemiri porodične
odnose.
• Uspeh dece je najosetljivija karika u porodici i prva se ruši kada se
pojave problemi.
• Uzroci tenzije još mogu biti ukoliko deca postanu uspešnija od
roditelja (bolji posao, srećniji brak, akademski uspeh).
• Smatraju da na neki način izdaju roditelje ako zgrabe dobru priliku.
Roditelji tada ne mogu da razumeju zašto deca upropaste svoje prilike
u životu.
Suicid i para-suicid
• Suicid je osetljivo, kontroverzno i stigmatizujuće pitanje, nezavisno da
li je izvršeno, pokušano ili se samo razmatra kao mogućnost.
• Suprotno laičkom mišljenju, nije vezano za specifičnu bolest ili
mentalno stanje, dešava se u svim dg kategorijama.
• Problem se komplikuje kod mladih ljudi jer se ne može odvojiti od
razvojnog procesa i bliske povezanosti sa porodičnom dinamikom i
socijalnim kontekstom.
...
• Stopa suicida se dramatično povećava.
• Najviše je porast primećen u grupi muškaraca starih 15-44g.
• Mladi ljudi ne traže u ovom periodu savetnika. Mladi ispod 35g, samo
1/5 traži pomoć u to vreme.
• Mentalna bolest je i dalje stigmatizovana, pomoć se traži nakon
pokušaja suicida.
...
• 1 od 10 ima depresivno osećanje, 20% koristi samo-mutilaciju da
izrazi osećanja frustracije i besa. Za neke ovo postaje način života.
• Riziko faktori imaju malu prediktivnu vrednost, isto važi i za “znake
upozorenja” npr. akademski neuspeh,dobijanje posla, zaljubljivanje ili
prestanak ljubavi.
...
• Pokušaj suicida uvek ima značaj i prisutni su često simptomi koji
ukazuju na veliku patnju.
• Akt predstavlja odgovor na dugotrajnu seriju nerešenih teškoća.
Presuicidalni sindrom se može identifikovati kao:
• sužavanje ličnih sposobnosti i dinamičkih aktivnosti,
• inhibicija agresije prema drugima i njeno okretanje ka unutra sa
fantazijama o smrti.
Znaci upozorenja
• Puno brine
• Pad u učenju
• Povlačenje od prijatelja
• Napuštanje značajnih aktivnosti
• Promena apetita
• Dugotrajna tuga
• Hiperativnost
• Alkohol, droga
• Osećanje krivice
• Agresivnost
• Pretnja da će nešto učiniti
Savetovanje adolescentkinja
• Tradicionalni sistem vrednosti se menja imajući u vidu ženski pokret
oslobađanja, dostupnost kontracepcije, abortusa, eksperimentisanje
sa različitim oblicima interpersonalnih odnosa i porodične strukture
• Žene sada mogu da slede ne samo jedan životni put
• Za savetnika to predstavlja dilemu sa kojom se susreću
adolescentkinje: kako napustiti sigurnost poznatog i spremiti se za
izbore koji su nepoznati
Savetovanje adolescenata
• Terapeutski odnos nosi u sebi premisu da se adolescent oseća sigurno,
istražuje područja konflikta i raste.
• Cilj tretmana je pomoći adolescentu da toleriše svoja iskustva, da razume
svoja osećanja, oplače svoje gubitke i nađe adaptivne načine da se odnosi
prema zahtevima života.
• Svakog adolescenta treba pitati da li razmišlja o suicidu
• Uloga terapeuta je da pomogne adolescentu da pronađe način da integriše
maskulinost u svakodnevni život.
• To se može učiniti razgovorom o pitanjima koja se odnose na maskulinost –
kako se druži sa vršnjacima, da li ima devojku, koja su njegova razmišljanja
o poslu, o “muškim” aktivnostima uključujući sport i automobile.
...
• Mnogi muškarci pokazuju svoju zabrinutost o ovim pitanjima kroz
neverbalnu komunikaciju kao što je način odevanja, tetovaže, navike
(pušenje, pijenje, brza vožnja, agresivno ponašanje) kao i pokazivanje
hipermaskulinosti, agresije i nedostatak osećanja.
• Homoseksualnost - identitet može biti u konfuziji, meša se intimnost i
seksualnost
• Bez obzira na sistem vrednosti terapeuta cilj je da klijent istraži
osećanja, akcije, opažanja.
...
• Kvalitet vršnjačkih odnosa je važan za identitet
• Adolescenti se organizuju oko sportskih dešavanja i često se u
interakcije uključuje alkohol ili droga
• Prijateljstvo sa osobama suprotnog pola ili roditeljima se bira za
razgovor o strahovima u pogledu života, moralnih problema ili
pogleda na društvo.
• Problemi i lične nesigurnosti se ne iznose drugim muškarcima.
...
• Muškarci vole kada su sa drugim muškarcima i dobijaju podršku,
priznanje i prihvatanje.
• Za mnoge adolescente grupa je važno sredstvo razvoja društvene
svesti i interpersonalnih veština.
• Ne samo što se dobija prilika da se sagleda kako neko drugi vidi istu
situaciju već i struktura grupe uči važne načine međusobne
interakcije.
...
• Razvoj heteroseksualnih odnosa – suprotni pol koji je do skora
ignorisan postaje fokus pažnje.
• Adolesecenti su nesigurni, ne znaju kako da se ponašaju, plaše se
odbijanja, neprihvatanja. Uspostavljanje heteroseksualnih odnosa
zahteva vreme i vežbu, potrebno je učenje interpersonalnih veština,
kako započeti i održati razgovor, izraziti jasno osećanja i misli, izraziti
svoje potrebe i razumeti tuđe.
...
• Adolescenti traže od devojaka emocionalnu podršku i brigu.
• Važno je da adolescent razume da devojka nije neko od koga se nešto
samo dobija već je to neko sa kojim se dele mnoge stvari.
• Takođe treba da postane svestan da devojke nisu jedine od kojih može
dobiti zadovoljenje svojih potreba.
...
• Slika o telu – prve znakove sazrevanja adolescent vidi na svom telu,
kako se ono menja.
• Sebi može izgledati čudno, nekoordinisano ili kao da se nije ni malo
promenio. Može misliti da je nizak, da mu se glas nije promenio, da
neće razviti mišiće. Može postati stidljiv, da ne želi da se prikazuje
nikome, neadekvatno se oseća u gimnastičkoj sali ili na plaži.
• Terapeut se može raspitivati o sportu, mišićima, snazi i to može biti
prosvetljujuće iskustvo o tinejdžerevom osećanju samopoštovanja i
zadovoljstva fizičkim sazrevanjem.
...
• Seksualna odgovornost – želi da eksperimentiše, ali se susreće i sa
moralnim rezonovanjem porodice u kojoj je odrastao.
• Potrebno je da osvestiti stavove o seksualnoj odgovornosti, životnim
ciljevima, podizanju dece, šta očinstvo znači za njega, da li želi da
zasnuje bračnu zajednicu.
• Potrebno je razgovarati o finansijskoj, emocionalnoj i fizičkoj
odgovornosti.
• Uloga terapeuta je edukacija, moralno je neutralno, cilj je
rasvetljavanje individualnih potreba.
...
• Posao – važan je u konceptualizaciji maskulinosti, rad predstavlja moć,
snagu, sposobnost, odraz je odgovornosti.
• Terapeut istražuje razmišljanja adolescenta o novcu i odgovornost na
radu.
• Posao pruža priliku za upoznavanje sa novim ljudima, razvoj socijalnih
veština, doživljaj gratifikacije, veća autonomnost.
• Za muškarce je to prostor za kompeticiju.
• Istražuje su koliko su očekivanja realistična,
• kakvi su planovi vezani za karijeru,
• koje su veštine i znanja potrebni za određeni posao.
Savetovanje osoba s
ometenošću
Ivona Milačić Vidojević
Uvod
• Ometenost je bilo koje fizičko, mentalno ili emocionalno stanje koje je
hronično ili dugotrajno, u dovoljnoj meri teško da ograniči
funkcionisanje osobe i što dovodi do pretnje od hendikepa,
produktivne aktivnosti...
• hendikep je nepogodnost, barijera ispunjenju željenih uloga u
životu..koja je nametnuta osobi, ograničenjima u funkcionisanju u
kontekstu individuine sredine ili uloge..
...
• Prema US departmanu za obrazovanje (2000) oko 9% školske dece su
deca s ometenošću.
• Uprkos ovom broju dece savetnici su imali ograničen kontakt sa ovom
decom iz različitih razloga
• neki su smatrali da nisu edukovani za rad sa njima,
• neki se osećaju neprijatno u kontaktu sa ovim osobama,
• neki imaju predrasude prema ovim osobama)
• kako usluge ovoj deci pružaju osobe iz oblasti specijalne edukacije,
savetnici su smatrali da njihove usluge nisu potrebne ovoj grupi dece.
...
• Ipak savetnici imaju mnoge veštine koje su potrebne ovoj deci i
njihovim porodicama kao što su znanja o razvoju, komunikacione
strategije, znanja o terapijskim tehnikama
• Savetnici se moraju pripremiti za rad sa ovim osobama tako što će
ispitati svoje stavove prema njima.
• Sažaljenje, niska očekivanja, odbojnost prema fizičkim anomalijama,
pogrešne informacije mogu ometati efikasno savetovanje
• Savetnici moraju da imaju znanje i trenig za rad sa ovom populacijom
koje mogu dobiti dodatnim školovanjem, supervizijom,
konsultacijama.
...
Deca sa razvojnim ometenostima uključuju
• decu sa specifičnim smetnjama učenja,
• jezičkim i govornim smetnjama,
• emocionalnim poremećajima,
• IO.
Deca sa specifičnim smetnjama učenja
• Deficit uzrokuje akademske teškoće, adaptivno funkcionisanje je
netaknuto,
• mogu imati teškoće u receptivnom i ekspresivnom govoru,
• ova deca imaju nisko samopoštovanje i negativan self koncept,
• ona žele da budu prihvaćena od strane vršnjaka.
Deca sa emocionalnim poremećajima
• Imaju očuvanu inteligenciju, ali mogu imati teškoće s učenjem koje se ne
mogu objasniti intelektualnim, senzornim ili zdravstevnim faktorima;
• imaju teškoće u interpersonalnim odnosima,
• neodgovarajuće ponašanje ili osećanja u normalnim okolnostima,
• depresivno raspoloženje,
• tendencija stvaranja fizičkih simptoma ili strahova u ličnoj sferi i školskoj.
• Sa problemima u ponašanju ili sa povlačenjem ova deca imaju osiromašene
odnose sa vršnjacima,
• imaju negativan self koncept i nisko samocenjenje,
• pod rizikom su za zloupotrebu supstanci ;
• perceptivno motoričke veštine i govor su intaktni.
Deca sa lakom IO
• Dobijaju usluge u oblasti specijalnog obrazovanja
Savetovanje dece s razvojnim smetnjama
• Savetnici moraju da poznaju osobenosti i potrebe ove populacije dece.
• Moraju biti upoznati sa pravima dece i roditelja
• Moraju da pružaju podršku deci koja imaju akademske teškoće
• moraju da znaju kako da procenjuju decu sa različitim smetnjama
• Moraju da upućuju roditelje u odgovarajuće servise za decu kao što su neurološka procena,
• zdravstveni skrining,
• psihijatrijska procena,
• procena govora i jezika,
• fizikalna terapija,
• profesionalno usmeravanje,
• porodično savetovanje,
• grupe podrške
• Moraju da koordiniraju usluge sa drugim stručnjacima i servisima
• Planiranje se fokusira na edukativne, bihejvioralne i emocionalne teškoće, a ne a apstraktnu dijagnozu
...
• Dete treba da bude uključeno u stvaranje planova i donošenje odluka
• savetnici pomažu socijalno i emocionalno prilagođavanje dece (učenje
socijalnih veština)
• Pružaju direktnu pomoć u pogledu niskog samocenjenja, rešavanje
problema, donošenje odluka, učenju pozitivnog ponašanja, pružanju
tačnih informacija o njihovoj ometenosti
• Rade sa porodicom na stvaranju optimalnih uslova za razvoj dece,
prilagođavanja na ometenost svakog člana kako pružiti pažnju svakom
detetu u porodici
Savetovanje dece sa specifičnim smetnjama
učenja
• Ovoj deci je potrebna pomoć u specifičnim područjima funkcionisanja, u
drugim područjima razvoj ove dece je tipičan
• Većina ove dece ima probleme u akademskoj sferi
• važno je uključiti učitelje u pružanje usluga ovoj grupi dece
• Ova deca su uključena u inkluzivno obrazovanje
• Savetnici se konsultuju sa učiteljima oko specifinih tehnika rada,
• ponavljanje, podvlačenje, usmeno odgovaranje, korišćenje kompjutera,
snimanje časova, davanje dodatnog vremena za završavanje zadataka),
• motivacioni pristup (unutrašnji i spoljašnji potkrepljivači, token
ekonomija,ugovori)
• modifikaciji učionice
...
• Socijalno prilagođavanje je još jedno područje gde ova deca zahtevaju
podršku, zbog slabosti socijalne percepcije ili zato što ih drugi vide kao
različite ili zbog akademskih teškoća.
• Savetnik u saradnji sa učiteljem može podsticati vršnjačke aktivnosti
podrške, kooperativan rad, program socijalnih veština u razredu.
• Ova deca mogu imati koristi od tutora koji su van školskog razreda koji
ima pomažu u izradi domaćih zadataka ili pripremi za polaganje
testova ili
• smanjenju stresa između deteta i roditelja kao i
• pomaganje roditeljima da razumeju detetove edukativne potrebe.
...
• Ukoliko dete ima probleme i sa pažnjom potrebno je konsultovati
psihijatra o mogućnostima korišćenja specifičnih lekova
• Savetnik može raditi direktno sa detetom u cilju podsticanja bolje slike
o sebi,
• sa adolescentima oko pitanja identiteta, karijernog planiranja
• Savetnici mogu direktno raditi sa roditeljima u području specifičnih
teškoća deteta npr. pomoć oko organizacije rasporeda za decu koja
imaju problem organizacije isl.
Savetovanje dece s emocionalnim
problemima
• Najviše im je potrebna stabilna, podržavajuća sredina koja ima jasne
zahteve u pogledu ponašanja
• Savetnik je upoznat sa različitim emocionalnim poremećajima koje
deca mogu imati iz edukativne i psihološke perspektive
• Deca mogu imati velike koristi ukoliko je njihova inkluzija pažljivo
planirana
• Savetnici mogu pomoći u tome da su edukativne strategije i plan
modifikacije ponašanja implementiraju u učionici
...
• Savetnici mogu pomoći učitelju u tome kako biti role model(uzor) za ovu decu,
• spojiti dete sa vršnjakom mentorom i
• kako uspostaviti pravila za komunikaciju i ponašanje u razredu
• Savetnik pomaže oko programa rešavanja problema, rezolucije konflikta, rukovođenja
besom i stvaranja prijateljstva.
• Dete može imati koristi od jasnih pravila u učionici,
• sistema nagrada,
• konzistentnih posledica određenih ispoljavanja ponašanja,
• pisanja o svojim osećanjima,
• biblioterapije,
• radu na projektima,
• učestvovanju u aktivnostima gde dete može biti uspešno
..
• Savetnik mora da bude edukovan u oblasti pružanja podrške u kriznim
situacijama,
• edukacije o zaštiti od zlostavljanja dece,
• suicidalnom ponašanju,
• povređivanju drugih
• Savetnik može pomagati roditeljima u uspostavljanju ugovora sa decom
koji specifikuju jasne granice, pravila, očekivana ponašanja, privilegije i
posledice neodgovarajućeg ponašanja.
• Problemi sa ovom decom najčešće nastaju ne samo zbog roditeljskog stila
vaspitanja već negativnog ciklusa u kome roditelju nedostaju veštine
prevladavanja stresa i strategije da izađe na kraj sa teškim temperamentom
deteta.
...
• Preporučuje se porodična terapija da bi se razrešili negativni obrasci
interakcije i razrešio bes
• Individualna terapija se preporučuje za menjanje negativne slike o
sebi, depresivnih i anksioznih osećanja ili teškoća u odnosima sa
vršnjacima.
• Grupna terapija se preporučuje za učenje izražavanja osećanja na
adekvatan način, razvoj pozitivne slike o sebi, poboljšanja socijalnih
veština, akademskog postignuća, motivacije.
• Karijerno planiranje pomaže dugoročnom prilagođavanju.
Savetovanje dece sa IO
• Ovoj deci je potrebna znatna podrška,
• savetnici mogu koordinisati usluge u školi, u porodici i zajednici
• U školi ova deca imaju koristi u inkluzivnoj nastavi, potrebna je modifikacija programa
Pruža se podrška socijalnom prilagođavanju,
• socijalno prihvatljivom ponašanju,
• razvoja veština uspostavljanja prijateljstva,
• promocija tolerancije na različitost kod vršnjaka bez ometenosti
• Učenje modifikacije ponašanja
• promocija akademskih, socijalnih i veština samopomoći.
• Individualno savetovanje kao i grupno se fokusira na poboljšanje samocenjenja,samoizražavanja,
prihvatljivog ponašanja, nezavisnog života kod adolescenata i karijerno planiranje
• Pomoć pružaju i roditeljima
Deca s ortopedskim problemima
• Podrazumevaju se oštećenja uzrokovana kongenitalnim anomalijama
(nedostatak udova npr.)
• usled bolesti (poliomijelitis, tuberkuloza kostiju), i
• drugi uzroci (cerebralna paraliza, amputacije, frakture, opekotine koje
uzrokuju frakture).
• Mišićno-skeletna oštećenja izazivaju ograničenje pokretljivosti, grube i
fine motorike kao posledice skraćivanja tetiva, inflamacije kostiju,
atrofije mišića,
• Ova oštećenja uključuju reumatoidni artritis, mišićnu distrofiju, bolest
krhkih kostiju
...
• Oštećenja kičmene moždine usled povrede sa posledicom paralize ili
teške koordinacije,
• na to se nadovezuju kožni problemi, urinarni, respiratorne infekcije,
neosetljivost na toplotu i hladnoću, nemogućnost kontrole sfinktera
(uključena je i spina bifida)
• CP se smatra i ortopedskim oštećenjem, uključena je disfunkcija
moždanih centara i CNS, sa teškoćama grube i fine motorike, problemi
pažnje, koordinacije oko-ruka itd.
• Ova deca su frustrirana zavisnošću od drugih
Savetovanje dece sa ortopedskim problemima
• Moraju se prepoznati snage klijenta
• Često nisko samocenjenje ne dozvoljava uočavanje snaga, roditelji se
podržavaju da traže dobru procenu za dete i dobre školske i druge
usluge
• Savetnici mogu da koordinišu servise zajedno sa drugim specijalistima
i da pomognu roditeljima i nastavnicima da prilagode sredinu, uklone
barijere i obezbede potrebnu specijanu opremu koja će podstaći punu
inkluziju u sve sfere života
• Savetnici mogu pomoći roditeljima da ne podstiču prezaštićivanje
dece i da pomognu deci da razviju svoje potencijale.
Deca sa višestrukim ometenostima
• Kombinacije ometenosti su beskonačne npr. Laka IO se može pojaviti
zajedno sa CP, ortopedskim oštećenjima, poremećajem ponašanja,
vizuelnim ili auditivnim smetnjama.
• Emocionalni poremećaji se takođe mogu javiti udruženi sa fizičkim,
vizuelnim ili auditivnim smetnjama.
Savetovanje dece sa višestrukom ometenošću

• Da bi pomogao ovoj deci savetnik mora da razume ometenost u

multiplim sferama
• Savetnici mogu direktno pružati pomoć deci u području
samocenjenja, samo pomooći, socijalnih veština, učestvuju u
razvojanju IOP-a.
Savetovanje dece sa motoričkim i
neurološkim smetnjama
• Savetnici rade u okviru multidisciplinarnog tima školskog personala za
specijalno obrazovanje, sa lekarima, vladinim servisima isl.
• Ova grupa stručnjaka najbolje može da odredi kakva podrška je
potrebna deci sa ovim smetnjama.
• Savetnici rade i sa roditeljima na pitanjima razumevanja smetnji,
procene i zastupanja, mogu ponuditi roditeljima individualnu, bračnu
ili grupnu terapiju na kojoj se razmatraju pitanja krivice, patnje usled
ometenosti deteta i beznadežnosti u pogledu budućnosti deteta.
...
• Kada dete napuni 16 godina pravi se tranzicioni plan kao deo IOP-a
koji ima za cilj da se pruži podrška na poslu, u kući, u rekreativnim
aktivnostima, aktivnostima u zajednici da bi se postiglo dugoročno
prilagođavanje.
Deca sa ADHD
• Bez tretmana ADHD simptomi perzistiraju do adolescencije i odraslog
doba, sa tretmanom simptomi se smanjuju
• Ova deca mogu imati neke akademske teškoće, kao što su problemi
pažnje i organizacije, ali njihova postignuća ne moraju da spadaju o
oblast specijalnog obrazovanja,
• deca mogu da pripadnu ovoj oblasti ako imaju udružene teškoće kao
što su specifične teškoće učenja, ili kada su simptomi ADHD-a izraziti.
...
• Nekad su potrebne edukativne modifikacije kao npr. Implementacija
programa bihejvioralnog menadžmenta, medikamentna th,
savetovanje, smeštaj u male strukturisane učionice.
• U savetovanju se preporučuje modifikacija ponašanja (roditelji se
podučavaju strategijama potkrepljivanja određenog ponašanja, ne
nude se konkretne nagrade već omiljene aktivnosti, presmeravanje),
....
• kognitivne strategije (učenje samokontrole kroz strategije kao što su
self monitoring, samoinstrukcije, samopotkrepljivanje;
• strategija samo monitoringa se koristi korišćenjem izjava kojima se
podiže svest i kontrola sopstvenog ponašanja kada direktan fidbek
nije moguć;
• strategija samoinstrukcije znači da dete uči da sledi samoinstrukcije
da bi završilo neki zadatak;
...
• samopotkrepljenje – dete nagrađuje sebe kada nešto pozitivno uradi);
• ove intervencije su efikasne samo za određene situacije u kojima se
dete uči,)
...
• trening socijalnih veština (najčešći problemi su agresivnost,
impulsivnost, slabo rešavanje socijalnih situacija, preterana pričljivost,
smanjena samosvest, emocionalna preterana reaktivnost što vodi
odbacivanju od strane vršnjaka i otežanog prilagođavanja.
• Efikasan program je onaj za razvoj veština konverzacije, rešavanja
konflikta , kontrole besa.
...
• Savetovanje roditelja – koji doživljavaju stres npr. Detetova
impulsivnost i preterana aktivnost roditelje drže konstantno u stanju
arousala, detetova nepažnja zahteva od roditelja hiperpažljivost
• Adolescenti sa ADHD mogu da kradu, lažu, izbegavaju školu i mogu
ispoljavati i druga antisocijalna ponašanja.
• Roditelji se edukuju da razumeju ADHD i da razviju strategije
pomaganja deci, bez zanemarivanja sopstvenih potreba
• Roditelji mogu da nauče da kanališu detetovu preteranu energiju u
korisne aktivnosti
...
• Grupe podrške – grupe koje imaju za cilj smanjenje stresa, krivice i
međusobne zavisnosti.
• Grupe uključuju predavanja, demonstracije, neformalnu diskusiju
• Roditeljski programi – u program su uključeni
• učenje o potkrepljivanju pozitivnog ponašanja,
• time-out procedure kao vrsta kazne za negativno ponašanje,
• sa adolescentima se uči modifikacija ponašanja pomoću ugovora koji
pokazuju kako će dete zaraditi socijalne aktivnosti i uzrasno
relevantne nagrade (vožnja auta).
...
• Direktno savetovanje osobe sa ADHD- o pitanjima samocenjenja i
samo- kontrole.
• Savetovanje dece i adolescenata zahteva koordinaciju edukativnih
servisa, medicinskih, porodično savetovanje i savetovanje samih
osoba sa smetnjama u razvoju.
Savetovanje osoba sa stečenom ili urođenom
ometenošću
• Uloga savetnika koji je u procesu rada sa osobom koja je fizički
ometena je da podstakne proces promene u oblasti održavanja
pozitivne slike o sebi, fokus na ono što osoba može da uradi i na
proširenju novih strana ličnosti.
• Fokus je na osobi kao celokupnom sistemu
• Ignorisanje oštećenja nije odgovarajuće jer je “percepcija ometenosti
značajan aspekt slike o sebi koja je povezana sa samocenjenjem i
zadovoljavajućim socijalnim odnosima”
Stečena ometenost

• Pitanje psihološkog stresa, ograničenja i frustracije koju stvara

određen tip ometenosti.
• Stečena ometenost može nastati usled povrede kičmene moždine,
moždanog udara, polia, povrede glave, amputacije.
...
• Kada je u pitanju povreda kičmene moždine težina ometenosti je veća
ukoliko je povreda na višim nivoima, u zavisnosti od područja i težine
oštećenja, gubitak senzornih ili motoričkih funkcija može da varira.
• Osobe sa ovakvom povredom prolaze proces adaptacije koji podseća
na proces gubitka.
• Vreme prolaska zavisi od fleksibilnosti i motivacije osobe i stepena
socijalne podrške koju dobija.
...
• Prvi stupanj- anksioznost traje oko 9 meseci. Tokom ovog perioda
osoba se uverava da je preživela, pomaže joj se da se fokusira na
sadašnjost i da funkcioniše na sadašnjem nivou sposobnosti.
• Drugi stupanj – traje oko 14 meseci je prilagođavanje – to je vreme
pomirenja različitog načina života, promene životnog stila.
• Tri godine posle povrede osoba ulazi u treći stadijum – asimilacija. Do
tada osoba je povratila senzornu i motoričku kontrolu, u ovom
stadijumu fokus je na rastu, promeni, izazovu. Asimilacija traje čitavog
života.
...
• Četvrti stadijum je refluks – on se može doživeti u bilo koje vreme
ovog procesa, ali ga ne moraju svi doživeti.
• To je regresija usled težine fizičke povrede, emocionalnih ili
finansijskih teškoća.
• Uspešna adaptacija zahteva prorađivanje svih prethodnih faza.
• Razumevanje stupnjeva adaptacije pojačava efikasnost savetovanja.
...
• Svaka osoba ima svoje probleme tokom ovog procesa.
• Smatra se da je neophodna komponenta uspešne rehabilitacije
pozitivna orijentacija ka životu, da su ciljevi realistični i da se mogu
postići.
• Možda realističan cilj ne mora biti vraćanje na produktivnost koju
označava zaposlenost.
• Drugi kriterijumi kao što su briga o sebi, volonterski rad su bolji
indikatori uspeha za osobe sa ovakvim oštećenjem.
...
• Osobe sa oštećenjem kičmene moždine se često opisuju kao
impulsivne, buntovne, nekonformističke, kao teški klijenti, ukazuje se
na povezanost ovih osobina i povrede.
• Zbog navedenih osobina ličnosti, ove osobe treba ohrabriti u aktivnoj
participaciji u rehabilitacionom procesu umesto introspektivnom
savetovanju.
Urođena ometenost
• Najčešće su cerebralna paraliza i spina bifida.
• Ove osobe se susreću sa većinom problema kao i osobe koje su stekle
ometenost, ali postoje dodatna polja zabrinutosti.
• Ukazuje se na prisustvo maladaptacionih problema kao što su
anksioznost, povlačenje, slabo samocenjenje, zavisnost.
• Postoje teškoće u odnosu vezivanja majka-dete koje stvara strašljivost,
pasivnost, povlačenje.
• Roditeljsko prezaštićivanje takođe redukuje samostalnost ometene
osobe.
...
• Osobe sa urođenom ometenošću nemaju ista iskustva i mogućnosti
kao neometene osobe.
• Adolescenti nemaju iste dužnosti koje bi mogli fizički da izvedu u
kućnim uslovima.
• Prisutna je česta hospitalizacija i slab uspeh u školi, zbog toga mogu
biti upućeni na druženje sa mlađom decom
• Ne učestvuju u sportu, grupnim aktivnostima, imaju manje prijatelja
• Ovaj vid deprivacije dovodi do zavisnosti i psihosocijalne nezrelosti
• Mogu doživeti socijalnu izolaciju i razviti neadekvatne socijalne
veštine
...
• Kvalitet socijalnih odnosa je ograničavajući jer se interakcija sa
osobom s ometenošću svodi na podršku, asistenciju i snižena
očekivanja
• Ometena osoba može razviti stav da je centar univerzuma i tada se ne
razvijaju odnosi uzajamnosti davanja i primanja.
• Osoba ne prihvata ličnu odgovornost za odnose i očekuje da drugi
iniciraju i održavaju taj odnos.
• Odrasli mogu biti neodlučni da li se treba družiti s osobom koja je
egocentrična, kojoj nedostaju socijalne veštine i koja malo ulaže u
održavanje prijateljstva.
...
• U procesu savetovanja treba imati u vidu da ometenost može
uzrokovati intrinzičku psihosocijalnu ometenost.
• Npr. Osoba s CP može imati teškoće sa zadržavanjem, interpretacijom
i primenom informacija.
• Verbalne teškoće (ekspresivne i receptivne) mogu biti prisutne,
vizulne, vizuo-motorne teškoće mogu biti prisutne.
...
• Kod osoba koje imaju urođenu ometenost ne postoji žudnja za onim
što je neko nekada bio.
• Osobe sa urođenom ometenošću mogu zavideti osobama tipičnog
razvoja, ali one nisu izgubile ni jednu sposobnost kao neko sa
stečenom ometenošću.
• Mnoge osobe funkcionišu kao produktivne i dobro prilagođene
osobe.
Progresivna ometenost
• Postoje brojne hronične i progresivne bolesti koje dovode do fizičkog
invaliditeta kao MS, mišićna distrofija.
• Kod ovih bolesti smanjuje se fizička snaga, dolazi do promena u
fizičkom izgledu, gubitak uloga, potreba za medicinskom pomoći i
nesigurna budućnost.
• Za ove osobe postoji stalna potreba za ponovnim prilagođavanjem.
...
• Osobe koje su blago ometene mogu imati više adaptacionog stresa u
poređenju sa teže ometenim osobama, jer mogu biti više anksiozne u
pogledu budućnosti.
• Tok progresivnih bolesti je varijabilan. Neke osobe doživljavaju
kontinuirano opadanje sposobnosti bez remisija, a neke dugi niz
godina bez pogoršanja.
• Očekivanja klijenta od savetnika zavisi u kojoj fazi bolesti se klijent
nalazi
...
• U fazi remisije osobe mogu više negirati bolest, tokom pogoršanja
česte su depresivne krize.
• Osobe sa MS koje su doživele jednu remisiju su manje depresivne u
poređenju sa onima koje to nisu doživeli.
• Osobe sa progresivnim bolestima pokazuju više socijalnu inhibiciju,
pasivnost i depresiju.
• Socijalna izolacija se povezuje sa progresivnim bolestima
...
• Kod osoba sa mišićnom distrofijom su facijalni mišići oštećeni tako da
ne može da pruži adekvatan socijalni odgovor. Motorna slabost je
povezana sa neverbalnim ponašanjem.
• Osobe sa MS mogu manifestovati promene u mentalnom
funkcionisanju kao što su euforija, intelektualna deterioracija,
labilnost afekta.
• Period koji je naročito težak za ove osobe je prelazak na korišćenje
kolica, tada se ne može negirati napredak bolesti i osoba se suočava
sa realnošću bolesti.
• Mora se naglasiti velika varijabilnost kod osoba s fizičkom
ometenošću.
Savetovanje muškaraca s ometenošću
• Pozitivan pristup počinje sa proširivanjem i ojačavanjem maskuline
pozicije
• Npr. muškarci su vaspitani da imaju kontrolu tako da osoba može
preuzeti kontrolu nad npr. brigom o sebi ili sredini
• Kontakt očima- savetnik treba da ostane u sedećoj poziciju tokom
razgovora
• Izbegavanje roditeljske uloge u savetovanju – nema potrebe da se
savetnik ponaša zaštitnički, stalno na usluzi i u kontroli
...
• Mnoge ometene osobe su razradile tehnike manipulacije drugim
ljudima, koriste sekundarne dobitke i ispoljavaju naučenu
bespomoćnost u nastojanju da kontrolišu druge osobe. Često nisu
svesni ovakvog ponašanja.
• Ometenoj osobi su potrebne dobre veštine komunikacije.
• Osobi koja je ometena je često ostavljeno “da probije led” da se drugi
prilagode na ometenost ili da vide osobu koja postoji “iza kolica”.
Veštine komunikacije su važne za održavanje smislenih međuljudskih
odnosa.
...
• Seksualnost – važan aspekt muškog identiteta
• Često se ometene osobe doživljavaju kao aseksualne
• Ometenost ne treba da uništi “srce seksualnosti” a to je kapacitet za
deljenje zadovoljstva sa drugom osobom.
• Ne postoji “ispravan” način da se doživi seksualni odnos, izveštaji ukazuju
da erekcija može biti očuvana
• Zdrava seksualnost je deo pozitivne slike o sebi, osoba s ometenošću može
da koristi kognitivne i fizičke sposobnosti koje su joj na raspolaganju.
• Zadatak psihologa je da sagleda izvore teškoća osobe s ometenošću I da
ukaže na puteve za njihovo uklanjanje.
...
• Savetnik se fokusira na celokupnu osobu, ne samo na ometenost.
• Sama ometene osoba mora da iz centralnog dela izbaci ometenost i
pomeri je na periferiju svoje ličnosti da bi “ličnost” došla do izražaja.
Seksualni identitet – afirmativna
praksa sa LGBT osobama
Ivona Milačić Vidojević
Uvod
• U DSM-IV i nadalje, homoseksualnost ne nalazimo kao dijagnostičku
kategoriju
• 1973 je ukinuta homoseksualnost kao psihopatološki fenomen
• “homoseksualnost po sebi ne implicira oštećenja u prosuđivanju,
stabilnosti ili društvene i radne sposobnosti” (APA)
• “na stručnjacima je da uklone stigmu mentalne bolesti koja se dugo
povezivala sa homoseksualnom orijentacijom”
...
• Do 2003 u nekim zemljama SAD-a ove osobe su smatrane
kriminalcima I kažnjavane su zatvorskim kaznama
• Poremećaj polnog identiteta je jedini seksualni psihopatološki
fenomen naveden za decu.
• Njega čine snažne i trajne smetnje zbog sopstvenog identiteta i
snažna želja da se bude suprotnog pola
• Ako homoseksualnost nije psihopatološki fenomen zašto govoriti o
homoseksualnom identitetu u adolescenciji?
...
• Prvo, razvojna psihopatologija je proširena i uključuje stanja koja
nisu psihopatološka (npr. telesne bolesti i rizici).
• Takva stanja ne moraju decu staviti pod rizik od razvoja
psihopatoloških fenomena, ali su deca pod rizikom od razvoja
ozbiljnih problema npr. veći pokušaj suicida ili kontakt sa AIDS-om.
• Drugi razlog je što mlade osobe i njihovi roditelji mogu tražiti pomoć
(takvi podaci se danas teško nalaze u tekstovima o dečjoj
psihopatologiji) drugi razlog je pružanje tačnih podataka.
Definicija
• Homoseksualnost- seksualno ponašanje između osobe istog pola
• Detaljnije definicije pridodaju element učestalosti seksualnog
ponašanja i broj seksualnih partnera u određenom vremenskom
razdoblju
• Želja za kontaktima s osobama istog pola ili
• Svesna seksualna uzbuđenost pri posmatranju ili razmišljanju o
osobama istog pola
• Ovde osoba ne mora biti uključena u homoseksualno ponašanje jer je
sprečavaju strah ili moralne zabrane
...
• Neke definicije smeštaju homoseksualnost u područje slike o sebi i
zahtevaju da osobe smatraju sebe homoseksualcima bez obzira na
stvarno ponašanje
• Postoje i latentni homoseksualci čije su želje nesvesne ili će se njima
okrenuti u nedostatku heteroseksualnih partnera
...
• Važno je istraživanje Kenseya, Pomeroya i Martina (1948) koje je
pokazalo da postoji kontinum u ponašanju, od heteroseksualnog do
homoseksualnog
• Npr. 37% odraslih muškaraca od adolescencije nadalje je imalo jedno
homoseksualno iskustvo do stupnja orgazma
• 18%je imalo jednak broj homo i heteroseksualnih iskustava
• 13% je imalo homoseksulane porive na koje nije reagovalo
• Procena osoba koje su isključivo homoseksualne (isključivost
ponašanja) kreće se između 2-6% (Zucker&Green, 1992)
...
• Homoseksualci se po ponašanju i ličnosti razlikuju među sobom kao i
heteroseksualci (ženskast muškarac i gruba žena su samo mali deo; ne
možemo homoseksualce porediti po tome ko preuzima aktivnu ili
pasivnu ulogu u seksualnim odnosima, i muškarci i žene menjaju ove
uloge).
• Homoseksualnost se razlikuje od transvestitizma i transeksualizma,
mada su većina navedenog muškarci
Mnogostrukost dimenzije seksualnosti-
definicija termina
• Prvo, postoji anatomsko razlikovanje polova (muški i ženski pol , brojni
indikatori biološkog pola uključujući seksualne hromozome, unutrašnji
reproduktivni organi, spoljašnje genitalije)
• Kad kod jedne osobe postoji tkivo jajnika i tkivo testisa, bez obzira na
fenotipski izgled radi se o pravom hermafroditizmu.
• Ako postoji polna žlezda samo jednog pola, bilo muškog ili ženskog, a
spoljašnji genitalni organi ne odgovaraju unutrašnjem onda se ta pojava
naziva pseudohermafroditizam.
• Genetički pol je određen hromozomskom konstitucijom, gonadni pol je
određen prisustvom gonada jednog ili drugog pola, a fenotipski pol
označava spoljašnje manifestacije pola.
....
• Rodna uloga- svako društvo pripisuje ponašanje i osećaje koji
odgovaraju jednom polu – to prihvataju teoretičari socijalnog učenja
koji seksualni razvoj posmatraju kroz potkrepljivanje ponašanja ili
modelovanje.
• Uprkos feminističkom pokretu polni stereotipi ostali su nepromenjeni.
• Veoma rano u razvoju se javlja i sklonost ponašanju koje je
stereotipno za pol. Dete od 2-3 godine bira igračke koje su stereotipne
za pol i igra se sa istopolnim vršnjacima.
...
• U školskoj dobi dečaci biraju ponašanja i stavove vezane za njihov pol,
a devojčice se okreću muškim aktivnostima.
• U školskom dobu roditelji se više bave istopolnim detetom
• Ponašanje dečaka je strože propisano
• Feministički pokret nije menjao sliku muške superiornosti, ni plate
muškarcima
• Devojčice se više žele promeniti nego dečaci
...
• Rodni identitet - doživljaj muškosti i ženskosti koji se razvija od ranog
doba do predškolskog perioda, unutrašnji osećaj osobe o svom rodu
• Ukoliko rodni identitet i biološki pol nisu u skladu osoba se
identifikuje kao transeksualna.
• Rodni identitet – nije zasnovan na polu i seksualnoj orijentaciji, osećaj
pripadnosti jednom od rodova (muškarac, žena, oba, ni jedan, negde
između)
...
• Polna ekspresija – način na koji osoba izražava da je određenog pola
koji je u skladu sa kulturom u smislu odevanja, interesovanja,
komunikacionih obrazaca.
• Polna ekspresija ne mora biti u skladu sa polnom ulogom ili polnim
identitetom.
...
• Seksualna orijentacija – pol za koji je neka osoba seksualno ili
romantnično zainteresovana ili privučena.
• Privlačnost ka pripadnicima istog pola (muški i ženski homoseksualci)
• Privlačnost ka osobama suprotnog pola (heteroseksualci)
• Privlačnost ka osobama oba pola (biseksualci)
• Istraživanja ukazuju da se seksualna orijentacija ne pojavljuje kao
jasno definisana kategorija već se ispoljava na kontinumu (Kinsey,
Pomeroy, Martin&Gebhard, 1953)
• Pojava promene seksualne orijenatcije naziva se seksualna fluidnost
...
• Izbor objekta – PA smatraju da se seksualni razvoj odvija prema
psihoseksualnim fazama, PA se bave odnosom ljubavi , njihov izraz je
izbor objekta.
• Izbor objekta i polna uloga su različiti i teorijski i po ponašanju
(npr.heteroseksualni muškarci se mogu uzbuditi oblačenjem ženske
odeće da bi povećali zadovoljstvo tokom heterosekualnog snošaja)
ponašanje dakle odgovara ženskoj polnoj ulozi, ali služi muškom
seksualnom izboru.
Organski kontekst seksualne orijentacije
• istraživanja su upućivala na genetsku komponentu, hormonsku
regulaciju, epigenetiku.
• Kinsijev izveštaj (1948) njihov upitnik je uključivao pitanja o polnom
identitetu, seksualnom ponašanju i fantazijama u vezi sa seksualnim
partnerima da bi se izvršila klasifikacija seksualne orijentacije.
• Klein Sexual Orientation Grid (2014) uključuje afektivno ponašanje,
socijalni život, životni stil.
...
• Tokom perioda embrionalnog razvoja mozak razvija maskulinizovane
karakteristike kada je izložen delovanju testosterona ili ženske
osobenosti kada nema tog delovanja.
• Druga istraživanja ukazuju na feminizaciju mozga delovanjem
estrogena.
• Hipoteza imunog sistema majke da je sa svakim sledećim muškim
fetusom njen imuni sistem imunizovan muškim antigenom vezanim sa
Y hromozomom, povišen efekat imunizacije utiče na seksualnu
diferencijaciju mozga i utiče na seksualnu orijentaciju kasnije rođenih
sinova. Postojanje starijeg brata povećava mogućnost razvoja
homoseksualne orijenatcije kod mlađe braće.
...
• Seksualne inverzije se javljaju zbog neuobičajenog genetskog programa koji
kontroliše biohemijske procese ili spoljašnjih uslova koji ometaju ove procese
• Ellis i Ames (1987) su utvrdili da određena sredstva koja su koristile trudnice
mogu da izazovu seksualnu inverziju (progestin-uticao je na seksualno ponašanje,
ali ne i na seksualnu orijentaciju)
• Smatrali su da sredinski uticaju imaju mali efekat. Npr. stres kod majke (značajno
povećanje homoseksualaca rođenih u Nemačkoj tokom i neposredno posle II
svetskog rata)
• Njihova istraživanja nisu potvrđena, ali se može pihvatiti činjenica da spoljni
činioci nemaju veliku ulogu.
• Naše znanje je za sada nedovoljno. Studije ističu ulogu prenatalne sredine. Pitanje
uticaja sredinskih faktora kao što su stres, negativna afektivna stanja, roditeljska
nega i kako one doprinose razvoju seksualnih karakteristika se tek treba istražiti.
Razvoj homoseksualnog identiteta
• Bell, Weinberg i Hammersmith (1981) u istraživanju homo i
heteroseksualnih muškaraca i žena ukazuju da su rani homoseksualni
osećaji igrali važnu ulogu u kasnijem seksualnom izboru
• Homoseksualno uzbuđivanje se javilo oko 11,6 godina, što je ranije
nego heteroseksualno uzbuđivanje koje se javlja oko 12,9 god.
• To nije isključivalo heteroseksualna iskustva koja ovi muškarci nisu
doživljavali kao ispunjujuća
...
• Od ranog detinjstva do rane adolescencije odrasle osobe se prisećaju
nejasnog osećaja različitosti od drugih, a ne prepoznavanja sebe kao
homoseksualaca
• Između 10 i 18 godine mladi ljudi ovaj osećaj izjednačavaju sa
homoseksualnošću
• Praćeno je strahom, krivicom od otkrivanja
• Konačni stadijum prihvatanja, izbora i odustajanja od promene uz
otkrivanje svoje homoseksualnosti nije se događalo do kasne
adolescencije ili rane odrasle dobi.
Rizični činioci
• Psihološki i zdravstveni problemi povezani sa homoseksualnošću kod
adolescenata su potvrđeni
• Većina pokušaja suicida se događa tokom adolescencije
• Drugi problemi uključuju popuštanje u školi, izostajanje iz škole,
zloupotreba droga, bežanje od kuće , prostitucija
• Homoseksualci navode snažne negativne stavove prema njima
• Što se zdravstvenih rizika tiče , to su različite polno prenosive bolesti i
AIDS
Druge interpersonalne varijable
• Samopoštovanje – istraživanje Savin-Williamovo (1990)
homoseksualaca i homoseksualki između 14 i 23 godine su pokazala
malo razlika između ove dve grupe.
• Demografska obeležja kao što su SES i obrazovanje; zanimanja i
stavovi kao što su religioznost, politički liberalizam, feminizam,
sportovi, zadovoljstvo homoseksualnošću, učestvovanje u
aktivnostima za prava homoseksualaca.
• Kod muškaraca samopoštovanje je u vezi sa brojem homoseksualnih
veza i sa uspehom u karijeri
• Kod žena samopoštovanje je u vezi sa većim brojem biseksualnih
prijatelja i podrškom u porodici
Otkrivanje
• – stepen u kome osoba veruje da drugi znaju da je on ili ona
homoseksualac.
• Prediktor otkrivanja je uključenost u aktivnosti vezane za
homoseksualce
• Drugi činioc je podrška u porodici
• Kod muškaraca je važan uzrast, stariji su spremni na otkrivanje
• Otkrivanje je u pozitivnoj vezi sa samopoštovanjem kod muškaraca
Isti ili različiti?
• Da li je ponašanje vezano za polnu ulogu isto ili različito kod hetero i
homoseksualaca.
• Homoseksualke imaju duže ljubavne veze od homoseksualaca
• Samopoštovanje muških homoseksualaca zavisi od seksualnih
dostignuća, a kod homoseksualki od interpersonalnih odnosa
odgovara tradicionalnim shvatanju polnih uloga.
• Viša prevalenca suprotnopolnih prijateljstava među
homoseksualcima nije tipična za heteroseksualna prijateljstva
• Savin-Williamsov zaključak je da homoseksualci mogu biti isti i različiti
od heteroseksualaca
Odnosi sa roditeljima
• Homoseksualci se osećaju bliži majkama koje doživljavaju kao snažne
i dominantne
• Imaju više negativnih odnosa sa očevima (puni ljutnje, nedostatka
bliskosti i poštovanja) uz slabu identifikaciju sa očevima
• Ovi odnosi su imali slab učinak na polni izbor u odraslom dobu, uticaj
je indirektan (zadovoljstvo detetovim polom).
Neprihvatanje svog pola
• Je jedan od prediktora homoseksualnosti u odraslom dobu
• Istraživanje dečaka (Green,1987) čiji su se roditelji obratili za PT zbog
ženskastog ponašanja sinova (voleli su više žensku odeću, igračke i društvo,
pokazali su želju da budu devojčice), od 44 dečaka 34 su postali
homoseksualci u odraslom dobu
• Greenovi podaci ukazuju da u grupi ženskastih dečaka, očeva želja za
kćerkom i majčino odobravanje ženskastog ponašanja odgovaraju modelu
socijalnog učenja.
• Roditeljsko podsticanje odgovara paradigmi socijalnog učenja, a
odobravanje upućuje da na ponašanje utiče još neka, neotkrivena
varijabla.
...
• Ne postoji jednostavan odnos između ponašanja roditelja i kasnijeg
seksualnog izbora
• Naše razumevanje homoseksualnosti je nepotpuno
• Ne možemo prihvatiti da homoseksualnost određuju činioci
organskog konteksta ili roditeljsko ponašanje ili je ono stvar izbora
Ishod u odraslom dobu
• Frojd je prepoznao da homoseksualnost nije psihopatološki fenomen
• Smatrao je da se radi o fiksaciji koja je sprečila razvoj zrelog odnosa u
odraslom dobu
• Pitanje nije Da li je homoseksualac bolestan već
• Da li je sposoban za zrelu ljubav
• Ljubav je jedna od naših primarnih dimenzija ličnosti
...
• Bell i Wainbergerova (1978) podelili su populaciju u 5 podskupova
• 1. homoseksualci koji žive u bliskoj vezi (sretno oženjeni
homoseksualci.) Oni su živeli sa partnerom, imali su malo seksualnih
problema, retko afere, imali su teškoće u pronalažanje bliskosti sa
partnerom, bili su seksualno aktivni i nisu žalili što su homoseksualci
• 2. homoseksualci u otvorenim parovima, živeli su sa partnerom, nisu
bili sretni ovim položajem, tragali su za seksualnim užicima kroz afere,
ove aktivnosti su ih brinule, bili su zabrinuti partnerovim ili vlastitim
reakcijama na seksualne zahteve, žalili su zbog homoseksualnosti.
...
• 3. funkcionalci (burni homoseksualci) veliki broj partnera, malo
zabrinuti oko homoseksualnosti
• 4. disfunkcionalci – veliki broj partnera i aktivnosti, veliki broj
seksualnih problema koji se tiču adekvatnosti, žalili su što su
homoseksualci, slabo prilagođeni seksualno, socijalno i psihološki.
• 5. aseksualni – nisu imali partnera, mali broj partnera i aktivnosti, više
seksualnih problema, žalili zbog homoseksualnosti, vodili usamljen i
povučen život.
• Ovim kategorijama se pobija svaka stereotipna slika o
homoseksualcima
...
• Razlike između muškaraca i žena – lezbejke su češće uključene u
kvazi bračne odnose, zahtevaju visok stepen vernosti, smatrale su
svoju homoseksualnost problematičnom jer nisu uživale u kratkim i
brojnim seksualnim odnosima
• Muški homoseksualci su manje bili zadovoljni kvazi brakovima (više ih
je bilo u otvorenimparovima), uživali su u aferama
• Psihološka prilagođenost homoseksualaca zavisi od pola i kategorije.
• Žene homoseksualke su bile dobro prilagođene kao i heteroseksualke,
a muški homoseksualci su bili manje prilagođeni, muški
homoseksualci su doživljavali više zadovoljstva od heteroseksualaca
...
• ½ muškaraca i 2/3 žena nisu žalili što su homoseksualci
• Homoseksualci kao roditelji –psihosocijalni razvoj dece nije
promenjen, kućno okruženje pruža podršku psihosocijalnom razvoju
dece
Afirmativna praksa
• Mnoge teorije strukturišu homoseksualnost u terminima patologije,
inverzije
• Psihološke teorije i praksa se još uvek bore da razumeju seksualnost
koja je drugačija od heteroseksualnosti
• Potrebno je prepoznati i poštovati raznovrsnost iskustva i uticaj
kontekstualnih faktora u radu sa klijentima, znači raditi u skladu sa
anti-diskriminatornom praksom
Razvoj GL identiteta
• Razvoj GL identiteta treba posmatrati kao set zadataka i pitanja sa kojima
se osoba susreće, od kojih svaki nosi razvojne implikacije za seksualni
identitet
• Priroda zadataka povezana sa GL identitetom je oblikovana stavovima
prema homoseksualnosti koji su važeći u društvu i stavova prijatelja i
porodice osobe koja razvija GL identitet.
• Ove osobe se susreću sa negativnim socijalnim porukama o njihovim
seksualnim osećanjima koje mogu biti nepovoljne za razvoj samocenjenja i
psihološke dobrobiti što može voditi poricanju ovih osećanja ili ih smatrati
“prolaznom fazom”
• Iako se smatra da se eksperimentisanje sprovodi u adolescenciji postoje
slučajevi razvoja GL identiteta u odraslom dobu
...
• Ukoliko se poricanje ne može prihvatiti osoba može da prihvati da
identitet ima značaja za njih
• Inicijalni kontakti sa LG populacijom ne moraju uvek da imaju
pozitivan ishod, negativna iskustva mogu dovesti do osećanja još veće
izolacije i psihološke napetosti
• Ukoliko su iskustva podržavajuća osoba može razviti pozitivan osećaj
šta znači biti LG.
• Ukoliko osoba definiše svoj identitet kao LG to ne znači da u kasnijem
periodu ne može da ga preformuliše
...
• Važan zadatak je menadžment informacija o seksualnom identitetu
• “otkrivanje” seksualnog identiteta drugim osobama kojima se veruje
ili osobama za koje se smatra da moraju da znaju
• Ta situacija je rizična, provocira anksioznost
• Takođe se prave pokušaju da se sakrije identitet od drugih i da “se
prođe kao” heteroseksulana osoba.
...
• Čak i posle mnogo godina konstrukcije LG identiteta, osoba može i
dalje da krije seksualni identitet od porodice, kolega na poslu ili nekih
prijatelja.
• To vodi osećanju krivice, nepoštenja, otuđivanja od drugih i od selfa i
straha od mogućeg otkrivanja.
• Nekada je ovo stvar rutine izlaženja na kraj sa socijalnim svetom u
kojima je otkrivanje rizična pojava.
• U školi postoji visok stepen bulinga i viktimizacije sa dugoročnim
posledicama po mentalno zdravlje.
Implikacije za mentalno zdravlje
• Grupe homoseksualaca se ne smatraju poremećenim i mentalno bolesnim zbog
same homoseksualnosti (Gonsiorek, 1982). Nema razlike na projektivnim
testovima, testovima kognitivnih sposobnosti, psihološkoj dobrobiti,
samocenjenju između uzorka homoseksualaca i nekiničkog uzorka
heteroseksualaca.
• Zahtevi procesa copinga sa GL identitetom i vulnerabilnost same osobe se može
pretočiti u probleme mentalnog zdravlja
• Osobe koje su doživele viktimizaciju, imaju nisko samocenjneje, malo porodične
podrške i malo podrške od LG zajednice su u najvećem riziku za probleme
mentalnog zdravlja
• Viši stepen suicidalnog razmišljanja i ponašanja
• LG osobe imaju teškoće koje ne moraju biti vezane za seksualni identitet
(depresija, panika, zloupotreba alkohola i droga, seks adikcija)
Stavovi prema različitoj seksualnoj orijentaciji
kod psihoterapeuta
• Potrebno je razumeti efekat stigme (predrasuda, diskriminacije,
nasilja) i njihove manifestacije u životima ovih osoba i da su one izvor
stresa i stvaraju zabrinutost za ličnu bezbednost
• PT treba da razumeju da su osećanja, ponašanje i privlačnost prema
istom polu normalne varijacije ljudske seksualnosti i da su se napori
da se promeni seksualna orijentacija pokazali neefikasnim (pažljivo se
ispituje motivacija klijenata koji žele da promene seksualnu
orijentaciju)
...
• PT moraju prepoznati jedinstveno iskustvo biseksualno orijentaisanih
ljudi (gde pol nije kriterijum izbora partnera, tradicionalna orijentacija
je za njih ograničavajuća).
• Neke studije su pokazale češće prisustvo depresije, anksioznosti,
suicidalnosti, zloupotrebe supstanci u poređenju sa hetero i
homoseksualnom populacijom.
...
• PT treba da naprave razliku između seksualne orijenatcije i polnog
identiteta u radu sa ovom populacijom
• Neka istraživanja rađena u školama pokazuju da neprihvatanje polnog
identiteta (nezavisno od seksualne orijentacije) izaziva pojačanu
stigmatizaciju među studentima, kao i drugačija seksualna
orijentacija.
...
• Terapeut bi trebalo da ima znanja o razlici između LG i
heteroseksualnih iskustava, uključujući razlike u seksualnom
ponašanju, seksualnim i emocionalnim odnosima i iskustvu
pregovaranja o marginalizovanom seksualnom identitetu (npr.
Poligamija je više problematična u heteroseksualnim vezama),
roditeljskim iskustvima
• Terapeuti često “otvorene” veze vide kao problematične i izvor
konflikta.
...
• PT treba da razumeju način na koji nečija seksualna orijentacija utiče
na porodicu porekla i na odnose unutar porodice (možda je u pitanju
samo tolerancija, a ne pravo prihvatanje)
• PT treba da prepozna izazove koji osobe drugačije seksualne
orijentacije i sa ometenošću imaju (stigma povezana i sa ometenošću
i seksualnom orijentacijom)
• PT treba da razume pitanja vezana za radno mesto ili obrazovanje sa
kojima se suočavaju ove osobe (barijere za razvoj karijere i uspeh)
...
• Terapeuti koji su i sami GL možda imaju bolji uvid u ova iskustva
• Ali ne mora da bude garancija sličnosti u iskustvima i razumevanju
• Potrebno je obezbediti “sigurno mesto” u procesu terapije, sigurno
od prosuđivanja
• Terapeut treba da ima kritičko sagledavanje psiholoških teorija koje
homoseksualnost vide kao perverziju, inverziju
• Potrebno je da terapeut istraži svoju seksualnost, naročito ono
područje koje se u širem smislu može nazvati “gej”.
Savetovanje u primarnoj
zdravstvenoj zaštiti
Ivona Milačić Vidojević
Uvod
• U prošlosti, mnogi pacijenti su se savetovali sa lekarom opšte prakse
zbog psiholoških problema, samo je 10% upućeno u ustanove
sekundarne zdravstvene zaštite
• To su bili pacijenti sa problemima mentalnog zdravlja uključujući teže i
hronične mentalne bolesti
• Pacijenti koji su prolazili kroz krizne periode života su zavisili od
veština koje je posedovao lekar opšte prakse.
...
• Kako su ustanove primarne zdravstvene zaštite postajale ustanove sa
širim dijapazonom rada stručnjaci za mentalno zdravlje su se
uključivali
• Oni su viđali pacijente direktno ili su supervizirali članove tima
primarne zaštite prilikom procene i rada
• To su bili psihijatri, sestre i klinički psiholozi
…
• Pružanje usluga je imalo prednosti kao što su povećan prihvat
klijenata i smanjenje stigme za pacijenta
• Prioritet ovih stručnjaka je bila procena pacijenata za ustanove
sekundarne zdravstvene zaštite, sa težim problemima mentalnog
zdravlja
• Većina problema sa kojima su se susretali stručnjaci su bili
anksioznost, depresija, životne krize, socijalni problemi
...
• Ovi stručnjaci su se pojavili u ustanovama primarne zaštite 1990-tih
godina
• Ubrzo su savetnici stekli potrebno obrazovanje, 32% su bili sa
masterom
• Ustanove primarne zdravstvene zaštite su dobijale dodatni novac za
ovu vrstu usluga
• Udruženja su postavila standarde obrazovanja i treninga za stručnjake
u ovoj oblasti rada
Načini rada i problemi sa kojima se susreću
savetnici
• Problemi na kojima najčešće rade savetnici su depresija, anksioznost,
stres, životne krize i problemi u odnosima sa ljudima
• Savetnici ukazuju da rade sa osobama u fazi gubitka i procesa žalosti,
sa bolestima koje se povezuju sa stresom, relacionim problemima i
problemima prilagođavanja na hronične i teške bolesti
…
• Neki se bave seksualnim problemima klijenata ili socijalnim
problemima kao što su vođenje finansija
• Neki se bave i osobama sa problemom suicidalnih ideacija,
problemima ishrane, agresivnosti, zloupotrebe psihoaktivnih
supstanci, halucinacijama iako ove probleme prema standardima
posla obavljaju savetnici iz ustanova sekundarne zdravstvene zaštite
...
• Glavna karakteristika rada u primarnoj zaštiti je kratka terapija, od 6-
12 sesija raspoređenih u nekoliko meseci rada
• Terapeuti moraju da se prilagode ovakvom stilu rada, da postanu više
fokusirani i pragmatični
• Uključuju kognitivne intervencije i veštine rešavanja problema
…
• Obrazovanje savetnika u ovom sektoru na nivou master studija
uključuje trening o važnim pitanjima uključujući kratku terapiju,
znanje o sistemu primarne zdravstvene zaštite, o problemima
mentalnog zdravlja i lekovima, razumevanje gubitka, ponašanja u
slučajevima bolesti, rad u medicinskom setingu koji uključuje pitanja
poverljivosti, etike, čuvanja beleški, povezivanja sa sistemom
sekundarne zdravstvene zaštite
...
• Postoji preporuka o broju radnih sati, terapeut bi trebalo da radi ne
više od 16-20 sati direktno sa pacijentima nedeljno
• Druge aktivnosti uključuju grupni rad, saveti i konsultacije drugih
članova tima, supervizija studenata u treningu
...
• Jedan problem nastaje kada savetnik radi part-time i nije povezan sa
drugim članovima tima
• Drugi problem je slaba saradnja sa lekarom opšte prakse
• Postoji razlika u sagledavanju poverljivosti podataka (savetnici ne žele
da dele sadržaj rada ni sa kim osim sa supervizorom, medicinsko
osoblje traži podatke o klijentu jer je lekar opšte prakse odgovoran za
pacijenta)
• Beleške- u privatnoj praksi savetnik je vlasnik svojih beležaka, a manje
je jasno ko je njihov vlasnik kada je savetnih zaposlen
...
• Problem adekvatne supervizije savetnika koji radi u primarnoj zaštiti,
savetnici ne dobijaju superviziju od osobe koja radi u ovoj oblasti (više
od polovine)
• Veliki je problem i pacijenata koji se ne pojavljuju u zakazanom
terminu, klijent ne plaća ove usluge servisu, praksa da se traži
otkazivanje sesije unapred
Efikasnost rada
se ispituje kroz 3 ishoda:
• klinički ishod (redukcija simptoma);
• medicinski (smanjenje prepisivanja lekova) i
• zadovoljstvo klijenta.
• Evidentirano je da pacijenti koji dolaze na terapiju imaju manje zahteva za
medikamentima
• Pitanje je ko ima najveće koristi od terapije i koje veštine su potrebne za
uspeh terapije
• Terapeuti koji imaju empatiju, toplinu i autentičnost imaju uspeha, ali ii oni
koje primenjuju CBT imaju uspeha
...
• Većina pacijenata sa kojima se radi u ovoj oblasti nisu mentalno
bolesni već imaju životne probleme
• Distres (patnja) je “normalna reakcija na fizičku bolest ili neki životni
problem”
• Savetnik unosi znanje iz psiholoških teorija i istraživanja
• Obezbeđuje superviziju drugim članovima tima
• Koristi različite intervencije kao što je kratka terapija, osobama
različitog uzrasta, fokusirane su i orijentisane na rešavanje problema
...
• Savetnici imaju različite uloge osim rada sa klijentima uključujući
edukaciju, trening, superviziju, povezivanje sa osobljem iz sekundarne
zdravstvene zaštite, izgradnja tima.
• Važna oblast rada je i zdravstvena psihologija, promocija ponašanja
koja unapređuje zdravlje kao što je
• pridržavanje uputstava za korišćenje lekova,
• prestanak pušenja,
• zdrava ishrana,
• fizičko vežbanje.
Psihologija u medicini
• Zdravstvena psihologija se razvijala u uslovima holističkog pristupa
stvarnosti, promene u razumevanju uzroka i svojstava bolesti i napretka PT
postupaka.
• Uzroci bolesti su
• infekcijski,
• dijetalni (problemi gojaznosti),
• traumatski (nesreće na poslu, saobraćajne nesreće),
• genetski,
• psihički (promena u načinu života, čovekova sposobnost adaptacije je
sporija).
...
• Menja se i struktura bolesti;
• udeo kratkih, akutnih bolesti se smanjuje u korist hroničnih,
degenerativnih (koronarne, dijabetes, tumori),
• populacija stari, bolesti starih ljudi (naglasak na prilagođavanju na
bolest).
• Napredak tehnologije dovodi do površnijeg kontakta sa pacijentom.
...
• Svaka telesna bolest uzrokuje i promene psihičkog stanja obolelog.
• Bolest – fizički izraz poremećaja, simptomi, lezije.
• Oboljenje – ono što pacijent subjektivno doživljava, osećaj zavisnosti i
egzistencijalne krize
Zdravstvena psihologija
Definicija – skup doprinosa psihologije
• razvijanju i održavanju zdravlja,
• prevenciji i tretmanu bolesti,
• identifikaciji etioloških i dijagnostičkih korelata bolesti, zdravlja i
srodnih funkcija.
Zdravlje i proces nastajanja bolesti
• Još je Frojd isticao psihičke uzroke nastanka telesnih poremećaja.
• Zahvaćen određeni organ ima simboličko značenje i izraz je dubokih intrapsihičkih
konflikata.
• Prvi psihosomatičari povezivali su emocionalni konflikt sa određenom bolešću.
• Kasnije se prišlo izučavanju stresa u nastanku bolesti
Stres se može odnositi na
• katastrofalni događaj (rat, prirodne katastrofe),
• stresni životni događaj (smrt člana porodice),
• dnevni stres (izgubljeni predmet),
• hronični stres (buka).
Paralelno sa izučavanjem stresa išlo se ka izučavanju mehanizma suočavanja sa
stresom.
...
• Izučavao se i uticaj životnog stila na nastanak bolesti.
• Ponašanje vezano za stil života (preskakanje obroka, broj sati
provedenih u spavanju,unos vode u organizam, pušenje,
konzumiranje alkohola, brze hrane, fizička aktivnost, pričanje o
problemima sa prijateljima) utiče na pojavu bolesti (depresija,
somatske žalbe, insomnia, and gojaznost)
• Nezdravi obrasci ponašanja izazivaju u 40% slučajeva preranu smrt
osobe
...
• Žene koje imaju niža primanja, koje su češće nezaposlene, sa nižim
stepenom obrazovanja, sa manjom mrežom socijalne podrške
ograničavaju češće sebe u izgradnji zdravih obrazaca ponašanja.
• Ove žene češće imaju povećan broj riziko faktora vezanih za zdravlje
kao što su prekomerna težina, manji broj porcija voća i povrća
dnevno, i češće puše.
• Zdrav životni stil je obrazac ponašanja koji nastaje na osnovu
znanja i pravila o tome šta stvara zdravlje i oslobođeno od stresa,
prijatno ponašanje (Bourdieu, 1984, Cockerham, 2005).
• Naglašava se da individualni izbor zdravih obrazaca ponašanja je
pod uticajem socijalno-kulturoloških i ekonomskih faktora.
...

• Izučavaju se i faktori rizika za bolesti (pol, uzrast, nasleđe, crte

ličnosti, debljina..)
• Riziko faktori su faktori koji povećavaju mogućnost razvoja bolesti
• Bihejvioralni riziko faktori su oni za koje osoba ima najviše mogućnosti
da ih promeni
...
• Odnos između mogućnosti kontrole događaja i reakcije (naučena
bespomoćnost)
• Kada je npr. životinja podvrgavana averzivnoj stimulaciji koju ne može da izbegne,
na kraju životinja prestaje da izbegava stimulus i ponaša se kao da je bespomoćna
u menjanju situacije.
• (objašnjavalački stil; ABC metod za promenu interpretacije negativnog događaja)
• Kada osoba doživljava stresnu situaciju iznova, misli da nije u stanju da je promeni
ili kontroliše tada da ne pokušava da je promeni čak iako mogućnosti postoje (npr.
Odustajanje od pušenja, držanje dijete, žene koje ostaju u situaciji kućnog nasilja)
• U KBT otkriti negativne kognicije i negativna ponašanja, zameniti ih pozitivnim
• Kasnije se nadovezala teorija atribucije i lokus kontrole.
...
• Teorija atribucije- razvili su je socijalni psiholozi Heider, Kelley, Jones
and Ross.
• Ljudi traže objašnjenje uzroka uspeha ili neuspeha
• Tri kategorije atributa
• 1. unutrašnji i spoljašnji (npr. Pamet; spoljašnji sve što se može
okrivljavati npr. Sreća)
• 2. stabilni i nestabilni (ishod koji je stabilan npr. Uvek će biti isto ma
koliko se trudio; ili ako se više potrudim ishod će biti drugačiji)
• 3.koji mogu i koji ne mogu da se kontrolišu (za uspeh u školi je kriva
loša škola ili nastavnik (faktori koji se teško kontrolišu).
Proces lečenja
• Bol – na kvalitet i intenzitet bola utiču stavovi, uverenja, običaji zajednice,
psihička stanja, pažnja, motivacija, osobine ličnosti i dr.
• Psihogena bol se javlja kod dece i adolescenata kao abdominalni bol ili
glavobolja.
• Prethode im krize u porodici ili roditelji koji se žale na slične simptome. Bol
se može javiti i kao posledica napetosti (neiskazanih afektivnih stanja besa
isl.).
• U tretiranju organske boli psiholozi preporučuju učenje tehnika
samokontrole, distrakcija pažnje, delovanje na faktor očekivanja
(informisan pacijent se manje žali na bol).
• Kontrola boli se može sprovesti bihejvioralnim tehnikama relaksacije,
biofeedbecka ili PT.
Hospitalizacija
• Ljudi se razlikuju po tome kako doživljavaju bolest.
• Hospitalizacija može izazvati osećaj gubitka kontrole, osećanje zavisnosti ili
osećanje olakšanja i sigurnosti.
• Hospitalizacija kao odvajanje od roditelja ima i pozitivne i negativne strane.
• Pozitivne su proširenje iskustva, prilika za sazrevanje, da se prihvati neugodnost i
bol.
• Negativne posledice zavise od uzrasta deteta i dužine hospitalizacije, iskustva
stečena u bolnici, emocionalnog kontakta sa osobljem, kvalitet nege.
• Najteže su pogođena deca od 6 meseci do 4 godine.
• dugotrajna hospitalizacija dovodi do depresivnih reakcija, povlačenja, odbijanja
kontakta, apatičnosti.
Operativni zahvat
• Većina pacijenata oseća manju ili veću anksioznost pred operaciju,
manji broj gubi kontrolu.
• Pacijentovi mehanizmi prevladavanja stresa su u korelaciji sa
oporavkom, delotvorni mehanizmi su povezani sa boljim indeksom
postoperativnog toka (manji broj povraćanja, krvarenja, visoke
temperature, potrebnih lekova).
• Psiholozi izrađuju programe pripreme za operaciju.
...
• Prvi se tiče samog zahvata, pacijent se o tome informiše.
• Druga vrsta je usmerena na afektivno stanje. Intervencije usmerene
na emocije su efikasnije u izrazito stresnim situacijama gde je nada
na povratak u normalno stanje mala.
• Kada su u pitanju estetski zahvati, zadovoljstvo rezultatom je
povezano sa vrednovanjem sebe te se u procenu indikacija uključuje
motivacija i psihičko stanje pacijenta.
Transplatacija
• Radi se na pripremi pacijenta, proceni stepena adaptacije, percepcije
sebe i svog tela nakon transplatacije.
• Sa davaocem organa se razgovara o motivaciji i mogućim teškoćama
nakon operacije.
• Smrt – u savetodavni rad se uključuju pacijenti, njihova porodica i
medicinsko osoblje.
• Terminalna faza postavlja specifične zahteve, postepeno prihvatanje
smrti.
• S tim u vezi je i pitanje eutanazije.
...
• Ljudsko dostojanstvo je jedan od najjačih motiva, i najčešće
navođenih u radovima koji govore u prilog eutanazije
• Pored ljudskog dostojanstva, navodi se i pitanje slobodnog izbora
• Iskustvo nam govori da su molbe teških bolesnika u velikoj većini
slučajeva protest protiv neodgovarajuće pažnje i nege.
• Još je veći problem u slučajevima kada bolesnici nisu u stanju da
odlučuju sami za sebe.
...
• Belgijski istraživači su pronašli da je broj prijavljenih slučajeva posle
legalizacije eutanazije porastao sa 235 u 2003. godini na 1807 u
2013., i da se porast ovih slučajeva odnosi na sve uzrasne grupe.
• Takođe se uočava porast među ljudima koji ne boluju od terminalnih
bolesti, starijih od 80 godina, osobama sa psihijatrijskim teškoćama.
Psihička stanja vezana za hospitalizaciju
• Rosenberg 1988 ukazuje da 20-30% pacijenata koji se leče na
različitim odeljenjima doživelo depresivne simptome, još 5% postane
depresivno tokom hospitalizacije.
• Veza između trajanja bolesti i depresije nije pronađena, ali je
ustanovljena veza sa bolom.
• Psihičkim reakcijama na bolest se bave psiholozi i zbog njenog
negativnog efekta na somatsku bolest.
• Smanjenje depresivnosti može dovesti do delotvornosti medicinskog
tretmana, prevencije maladaptivnih stanja.
Koronarana bolest srca i psihološki faktori
• Koronarna bolest srca (KBS) je rezultat interakcije različitih somatskih,
sredinskih i bihejvioralnih činilaca.
• Kardiološka psihosomatika je naziv za psihosomatski pristup
kardiovaskularnim bolestima
• Brojni su faktori rizika odgovorni za nastanak KBS-a (povišen krvni
pritisak, povećanje masti u krvi, šećerna bolest, fizička neaktivnost, pušenje
i drugi)
• “Ličnost u celokupnoj svojoj složenosti učestvuje ne samo u nastanku
bolesti, već određuje i tok i oporavak od telesne bolesti”.
• Brojna su istraživanja koja ukazuju na povezanost anksioznosti i koronarne
bolesti srca, kao sto su infarkt miokarda i nagla srčana smrt.
...
• U istraživanju Tenenta (Tennant, 1985) na 92 ispitanika, utvrđeno je da su Tip A
ponašanja, tenzija, anksioznost i potiskivanje ljutnje, osnovne psihološke
karakteristike udružene sa aterosklerozom.
• Zadnje decenije karakterišu se istraživanjem hostilnosti, koja se zajedno sa
anksioznošću i depresijom ubraja u negativne emocije koje utiču na pojavu KBS-a
(Kubzansky, 2000)
• Uloga psihologa u lečenju kardiovaskularnih oboljenja – se ostvaruje kroz saznanje o
delovanju hroničnog stresa kao riziko faktora na razvoj koronarnih bolesti.
• Ekstenzivna eksperimentalna istraživanja su pokazala da hronični stres dovodi do
egzacerbacije procesa ateroskleroze u koronarnim arterijam. Česte, izrazite i prolongirane
promene krvnog pritiska i srčane frekvencije usled delovanja stresnih faktora, utiču na
pogoršanje koronarne bolesti.
• Sprovedena su istraživanja o delovanju osobina ličnosti sa otkrivanjem rizičnih grupa i
menjanjem životnog stila.
...
• Ponašanje tipa A
(koje se karakteriše željom za takmičenjem, nestrpljivošću,
užurbanošću, ambicioznošću, agresivnošću i hostilnošću)
• kao faktor rizika za pojavu koronarne bolesti (jedan od faktora, ali ne i
prediktivni faktor)
• Hostilnost (hostility) – neprijateljski stav prema drugima, koji uključuje
bes, cinizam i nepoverenje prema drugim osobama jedna je od važnih
karakteristika ličnosti koja se dovodi u vezu sa obolevanjem od koronarne
bolesti
• mada ima i kontroverznih rezultata
...
• Danas se pažnja usmerava na „novi“ tip ličnosti označen kao tip D,
koji karakterišu negativno raspoloženje (zabrinutost, iritabilnost) i
inhibiranost u socijalnim interakcijama. Ove osobine su takođe
povezane sa pojavom koronarne bolesti .
• Daljim raščlanjivanjem strukture ličnosti pokazano je da osobe sa
ispoljenim simptomima koronarne bolesti karakteriše perfekcionizam,
brzopletost u odlučivanju (impulsivnost) i sklonost osuđivanju
drugih osoba.
• Mere lečenja obuhvataju i tehnike promene ponašanja.
Poremećaji ishrane
• Poremećaji ishrane – se shvataju kao problem kontrole
ponašanja(previše hrane, malo vežbanja)
• Predmet ispitivanja je šta doprinosi slaboj kontroli, šta je održava i
način njenog poboljšanja.
• Morbidna gojaznost vodi dijabetesu, srčanim oboljenjima, apneom
prilikom spavanja itd.)
• Stigma vezana za gojaznost utiče na mentalno zdravlje ovih osoba
(depresija, anksioznost, nisko samocenjenje)
Dijabetes
Bihejvioralne varijable utiču na nastanak bolesti, emocionalna
stabilnost je važna za održanje metaboličke ravnoteže.
• Druga mogućnost je samoregulacija ponašanja, pacijenti se moraju
pridržavati određenih pravila vezanih za ishranu, vežbanje, uzimanje
insulina i praćenje sopstvenog stanja.
• Psihološki stres faktori – emocionalni poremećaji (depresija,
anksioznost), crte ličnosti (hostilnost) i spoljašnji stres faktori (vezani
za posao).
Maligna oboljenja
• Veza između malignih oboljenja i psihičkih činilaca – osećaj
napuštenosti i gubitka deluju na otpornost organizma.
• Patološki osećaj žalosti prethodi raznim autoimunim bolestima.
• Ispituju se postupci koji bi mogli da mobilišu snage organizma i
poboljšali odbrambenu otpornost.
Ginekologija

• Ginekologija – psiholozi učestvuju u pripremama trudnice za porođaj,

• izučavaju se psihološki aspekti neplodnosti.
Nefrologija

• uticaj hronične dijalize, zbog reakcija pacijenta na zavisnost od

mašine, na percepciju svog tela, poboljšanje kvaliteta života.
...

• Brojni su doprinosi psihologa u tretmanu poremećaja glasa i

govora,
• progresivnih degenerativnih bolesti,
• dermatoloških,
• gastrointestinalnih teškoća,
• respiratornih bolesti,
• poremećaja spavanja itd.
...
• Za proces lečenja je od velike važnosti način komunikacije sa
pacijentom,
• stresno je nedostatak upućenosti u rezultate tretmana,
• osećaj da im nije objašnjena dijagnoza,
• ignorisanje njihovih pitanja,
• razlike u stavovima pacijenata i osoblja.
• Psiholozi rade i savetodavni rad sa osobljem koje je često izloženo
stresu.
...
• Rehabilitacija i uklapanje u okolinu –
• vreme kada pacijent preuzima odgovornost za oporavak,
• najčešći problem je pridržavanje saveta.
• Veliki broj ljudi, bez obzira na ozbiljnost stanja se ne pridržava uputstava, neki ne
mogu ni da ponove ono što im je lekar rekao.
• Od onih pacijenata koji se pridržavaju tretmana 30% to čini na pogrešan način.
• Pacijenti se pridržavaju najjednostavnijih uputstava,
• koji se mogu uklopiti u svakodnevni život,
• koji pokazuju brze rezultate i
• imaju najmanje negativnih efekata.
...
• Ovde su odlučujući procesi odlučivanja, procene situacije i očekivanja
posledica.
• Zahteva se samokontrola, a ona zavisi
• od percepcije situacije,
• očekivanih posledica i
• repertoara strategija samokontrole.
• Rehabilitacija zavisi i od okoline pacijenta koja takođe doživljava stres.
Savetovanje roditelja gde su važni mehanizmi suočavanja sa stresom,
ponašanja bolesne osobe deluju u većoj meri nego vrsta oboljenja.
• Dobroj adaptaciji doprinose i klubovi lečenih pacijenata koji su mesto
podrške.
Psihološko savetovanje u
školskom okruženju
Ivona Milačić Vidojević
Kliničko-psihološki rad u školi
• Pedesetih godina prošlog veka razvija se koncept psihologije u
zajednici.
• Označava se početak rada kliničkih psihologa u zajednici na
problemima mentalnog zdravlja, u školama i drugim institucijama.
• Psihološka zaštita se usmerava na primarnu prevenciju, intervencije
imaju za cilj poboljšanje socijalne uspešnosti, adaptivno u socijalnom
funkcionisanju.
...
• psiholog u školi psihološku intervenciju sprovodi u oblasti
psihodijagnostičke procene, prevencije i psihoterapije.
• Psihodijagnostička procena (procena opšte intelektualne
sposobnosti, specifičnih sposobnosti i oštećenja, emocionalne i
socijalne zrelosti, ličnosti itd.).
• Preduslov je za planiranje adekvatnog tretmana deteta koje ispoljava
određeni problem.
...
• U oblasti psihološke prevencije
• pored zdravstveno-prosvetnog informisanja psiholog koristi
• trijažni rad (procena zrelosti za polazak u školu),
• preduzima mere za blagovremeno otkrivanje faktora rizika u školskoj i
široj sredini;
• pruža pomoć onima koji već ispoljavaju određene probleme ili
poremećaje;
• U radu koristi savetovanje, različite modele konsultacija, edukativni rad,
psihoterapijski.
• Psihološka prevencija povremeno prerasta u terapiju; iako se obavlja u
školi bliska je medicinskom modelu primarne, sekundarne i tercijarne
prevencije.
...
• Populacija sa kojom radi psiholog obuhvata učenike, njihove roditelje
i nastavnike.
• Psiholog se susreće sa barem 2 podeljene kategorije – onima koji od
njega traže pomoć jer imaju probleme koje primećuju sami ili ih
primećuje okolina;
• Onima koji traže pomoć “jer osećaju da imaju smetnje”, ali ih okolina
ne primećuje.
• Kod psihologa dolaze jer ih neko upućuje (nastavnik, roditelj, starija
deca) ili to čine samoinicijativno.
...
• U školima u kojima je najbrojnija normalna populacija, psiholozi rade
na problemima adaptacije, poremećaju ponašanja, navika,
problemima u školi, učenju, uspehu, adolescentne krize, porodični,
interpersonalni problemi.
• Intervencije primenjuje psiholog koji je zaposlen u školi ili koji radi u
nekoj specijalizovanoj ustanovi.
...
• Psiholog može da proceni da je u radu dovoljno da radi samo sa
detetom ( za decu straiju od 13 godina), odlučuje se za individualni ili
grupni tretman
• Na odluke utiče uzrast deteta, motivisanost za saradnju, porodična
situacija isl.od značaja je i vrsta problema. Za probleme nastale usled
aktualnog konflikta, interpersonalnih teškoća radi se sa učešćem i
“druge strane”.
...
• U određenim situacijama psiholog procenjuje da je potrebno uključiti
i roditelje ili nastavnika. (za mlađu decu od 10 godina, problemi
vezani za školu, učenje, ponašanje, emocionalni problemi).
...
• U radu sa poremećajem navika (enureze, enkompreze) i ponašanja
pogodne su se pokazale tehnike bihejvioralne modifikacije.
• U psihološkom tretmanu strahova pogodnom se pokazala “podela
straha sa zaštitnikom”. Zaštitnika predstavlja igračka koja pruža
sigurnost i pravi se plan korišćenja zaštitnika.
• Procena je da za uspešno rešavanje problema potrebno učešće više
osoba, jer ima situacija kada odrasli odbijaju saradnju ili su nepodobni
za saradnju.
...
• Kod dece uzrasta 7-8 godina dovoljno je raditi sa detetom samo na
uočavanju problema , a u daljem procesu raditi sa roditeljem ili
nastavnikom.
• Rad sa roditeljima se orijentiše na obučavanje u jasnoj komunikaciji,
zabranama, zahtevima i dozvolama, davanje i uskraćivanje pažnje.
• Akcenat je na reorganizaciji uloga u porodici, preraspodeli rada i
obaveza, odgovornosti, promeni porodičnih pravila itd.
...
• Psiholog radi i sa odraslim osobama koje od njega traže pomoć
(roditelji, nastavnici) zbog sopstvenih tegoba ili tegoba koje ispoljava
neka druga osoba u okolini, a u čiji problem su sami uključeni
(porodično, emocionalno, situaciono).
• Za potrebe školske populacije pogodan se pokazao oblik kratke
psihološke terapije. Predviđa se da se na otklanjanju problema radi 1-
3 sastanka u trajanju od 60 minuta.
…
• Pricip je zamena neadekvatnog problem ponašanja drugim
ponašanjem.
• Tretman je baziran na postavci da disfunkcionalno ponašanje koje
nema organsku osnovu nastaje u relaciji sa drugima kao i da uvek
sadrži neki smisao unutar te relacije.
...
• Rad na rešavanju problema vođen je direktno uz korišćenje niza
naloga i zadataka koje klijenti treba da sprovedu i na samom sastanku
i između susreta.
• Tokom rada ne insistira se na uvidu ili na ispoljavanju emocija
(rasterećenju)
• Kratka suportativna terapija se pokazala kao efikasna u radu sa
decom sa sledećim problemima ( problemi vezani za školu, ponašanje
(agresija, povlačenje, krađa, disciplinski problemi), emocionalnih
problema, strahova, mucanja, navika.
…
• U radu sa odraslima se pokazala kao uspešna u razrešavanju bračnih i
porodičnih problema, profesionalnih, interpersonalnih teškoća,
psihosomatskih tegoba, kriznim situacijama (razvod, operativni
zahvati, bolesti isl.).
Podsticanje veština učenja
• Učenje je deo dinamike životnog procesa i nije aktivnost koja se dešava
nezavisno od ostatka života.
• Istražuje se iskustvo učenja studenata i način na koji savetovanje može
pomoći
• Mnogi studenti smatraju da im je teže da se “nose” sa emocionalnim
problemima nego sa učenjem.
• Kao što posedovanje socijalnih veština ne čini osobu socijalnom, tako ni
posedovanje veština učenja nije dovoljno da bi se nešto naučilo.
• Studentima je potrebna motivacija
• Oni moraju biti u stanju da prevladaju anksioznost koja može ugroziti
proces učenja.
...
• Materijal koji se uči mora biti u skladu sa vrednostima studenta i
identitetom da bi se povezali sa gradivom.
• Oni moraju da povežu svoj stil učenja sa načinom predavanja
profesora.
• Drugim rečima, studentovi emocionalni i intelektualni resursi su
stalno u interakciji, podstičući ili inhibirajući akademsku performansu.
...
• Mnogi univerziteti nude savetovanje za studente.
• Rad može da uključi pitanja nostalgije za inostrane studente,
kulturološko prilagođavanje, žalovanje, samocenjenje i probleme
odnosa.
...
• Akademska podrška se usmerava na motivaciju, koncentraciju, i
anksioznost prilikom nastupa.
• Nudi se procena za specifične smetnje učenja i individualna podrška.
• Radionice uključuju izbegavanje anksioznosti prilikom nastupa,
veštine prezentovanja, asertivnost, socijalne veštine, prevladavanje
odlaganja obaveza.
Prethodno iskustvo učenja
• Od prethodnog iskustva učenja student razvija osećanje
samopouzdanja u pogledu akademske sposobnosti i to je najvažniji
kvalitet povezan sa uspehom na studijama.
• To su nesvesni odgovori na procene učitelja i kompetencije
• Nastavnici i vršnjaci koji su podržavajući ohrabruju učenike koji su
introvertni da daju akademske argumente koje inače ne bi dali.
...
• Sa druge strane kreativno razmišljanje i primena teorije u praksi može
biti potisnuta kod učenika koji su blokirani prisustvom sarkastičnog
nastavnika.
• Porodična dinamika, očekivanja i inhibicije takođe utiču na osećanje
kompetentnosti. Neki učenici trpe pritisak roditelja koji se finansijski
žrtvuju za decu ili studenti trpe pritisak uspešnih roditelja ili siblinga.
...
• Polazeći od teorije attachmenta Kennz (1987) izvlači paralelu između
adolescenta koji napušta kuću i suočava se sa univerzitetskom
sredinom sa detetom koje se nalazi u “situaciji sa strancem”.
• Samopouzdani student će se lakše prilagoditi novoj sredini, pokazaće
veću rezilijentnost, lakše će se suočavati sa teškoćama, razočarenjima
i frustracijama.
...
• Savetnici smatraju da je sa studentima koji imaju malo
samopouzdanja potrebno raditi na istraživanju prošlih i sadašnjih
odnosa sa roditeljima.
• Rana iskustva čak i kod starijih studenata koji za sobom imaju iskustvo
uspeha može inhibirati proces učenja.
Specifične teškoće učenja
• Ove neurološke teškoće mogu uticati ne samo na školsko učenje već i
na učenje u višim nivoima obrazovanja.
• Disleksija – utiče na čitanje i pisanje, ove veštine zajedno sa radnom
memorijom su slabije od ostalih kognitivnih veština.
• Na mlađem uzrastu deca su mogla da kompenzuju nedostatke, ali na
univerzitetu se suočavaju sa predmetima koji zahtevaju novi rečnik,
složene koncepte što usporava čitanje.
...
• Slabija radna memorija utiče na pisanje eseja. Studenti su ljuti na
sebe jer im je potrebno više vremena da bi nešto naučili , a drugi
studenti to nauče za kratko vreme.
• Iako većina studenata zna svoj problem, polovina za njega sazna na
univerzitetu, teškoće su pripisivali lenjosti ili neznanju, brzopletosti.
...
• Studenti su tokom školovanja već birali predmete gde nema puno pisanja i
čitanja, ali na fakultetu mnogi medicinski ili inženjerski predmeti zahtevaju
puno pisanja.
• Borba sa disleksijom je emocionalno iscrpljujuća.
• Jedan deo populacije koja nije dijagnostikovana su stariji studenti koji su
na starijem uzrastu upisali fakultet: ponuđena im je prekvalifikacija ili je
napredak u karijeri uslovljen nastavkom školovanja.
• Kada se ustanovi problem studenti su ljuti i emocionalni odgovor je
gubitak.
• Sećaju se ranijeg školovanja i gubitka nekih mogućnosti zbog neotkrivenog
problema. Ljuti su na roditelje ili učitelje jer nisu prepoznali problem.
...
• Dispraksija - teškoća motorne kontrole i koordinacije. Dete koje nije
bilo dobro na časovima fizičkog, koje je gubilo svoje stvari, koje kasni.
• Na fakultetu se javlja problem praćenja rasporeda koji se stalno menja
ili dopunjuje ili da napiše 3 rada sa istim vremenskim rokom. Student
uviđa da su drugi studenti dobro organizovani.
• Ova deca su imala i problem razumevanja socijalnih signala i
uspostvaljanja interpersonalnih odnosa.
• Potrebno je uključiti pored emocionalne podrške i praktične
strategije.
...
• Vođenje dnevnika, korišćenje budilnika, pisani
podsetnici...kompjuteri..koji imaju kontrolu pisanja i gramatičke
provere.
• Diskalkulija – teškoće računanja, danas i istoričari, arheolozi koriste
statističke pakete, potrebno je razviti kreativne strategije pomaganja.
Polne razlike
• Na elitnim fakultetima u UK utvrđeno je da muškarci prednjače u
postizanju edukacije I stepena.
• Žene manje postižu I stepen čak i u tipično ženskim predmetima kao
što su Engleski jezik, psihologija, med.sestre.
• Veći % muškaraca dobija edukaciju III nivoa u poređenju sa ženama.
• Ove razlike možda potiču od načina kako se muškarci i žene nose sa
stresom, smanjena sposobnost izlaženja na kraj sa socijalnim
problemima.
...
• Utvrđeno je da žene 2x više smatraju da je studiranje stresno;
• 1 od 5 žena ima epizodu depresije i 1 od 10 muškaraca;
• 2x više žena traže pomoć.
• Žene češće prepoznaju emocionalne probleme i traže podršku, a
muškarci se bore sami.
...
• Gilligan (1982) smatra da se muževnost definiše kao odvojenost, a
ženstvenost kao povezivanje sa drugima.
• Uspeh za muškarce znači biti na vrhu hijerarhije, a za žene odnos je
više kao mreža, a uspeh sagledavaju kao biti u centru mreže.
Stariji studenti
• Studenti koji se upisuju na fakultet posle 21 godine, mnogi su znatno
stariji u 60 ili 70tim godinama.
• Studenti sa velikim životnim iskustvom su samopouzdani u iznošenju
svojih ideja, ali su zabrinuti u pogledu veština učenja.
...
Zeegers (2001) je ispitivao stilove učenja i utvrdio 3 pristupa:
• “površni” pristup (čisto učenje);
• “ka postignuću” usmeren stil ka dobijanju visokih ocena
• “duboki” pristup (razgovara se o materijalu, postavljaju se pitanja);

Stariji studenti imaju “dubok” pristup i dobijaju više ocene.

...
• Mladi studenti se suočavaju sa razvojnim zadatkom tranzicije u
odraslo doba, a stariji studenti takođe prolaze promene.
• Neki stariji studenti biraju edukaciju da bi se dokazali ili reaguju na
okolnosti ko što su razvod, tugovanje, redundantnost.
• Oni možda ne uviđaju efekat koji učenje ima na njih.
• Istražujući iskustvo starijih studenata Walters (2000) je razvio “3R”
okvir za Redundantnost, Prepoznavanje i Regeneraciju da bi objasnio
proces sazrevanja.
...
• Sa učenjem, studentovi prethodni referentni okviri i perspektive
postaju redundantni, kao i neke uloge i veštine i sa njima koncept
selfa.
• Kada se toga oslobodi student Prepoznaje potrebu za promenom,
menjanjem perspektive i uvođenjem novih usmerenja koje su u
skladu sa novim učenjem.
• Regeneracija se odnosi na ishod procesa, student razvija veće
samopouzdanje i samocenjenje, preuzima nove uloge koje idu u
skladu sa novim veštinama.
• Obrazovanje takođe donosi i viša očekivanja, nove odgovornosti i
izazove.
Nostalgija
• 60% studenata ukazuje na ova osećanja, ali 1% od navedenih 60%
traži savetovanje.
• Mali broj studenata napušta fakultet, nisu u stanju da se nose sa
problemom ni uz intenzivnu podršku.
• Mnogi savetnici koji rade na fakultetima ukazuju da studenti ne treba
odmah da se izoluju akademskim radom već da određeno vreme
ulože u stvaranje prijateljstva, uključivanje u klubove, sportske
timove.
...
• Kulturološki šok – sastoji se iz 3 elementa –
• tugovanje (gubitak kuće),
• neadekvatnost u susretu sa novom kulturom,
• odgovornost da se sami organizuju akademski (umesto da im to neka
osoba od autoriteta saopšti).
...
• Studenti koje je poslala vlada neke zemlje se lošije snalaze u
poređenju sa studentima koji su sami odlučili da studiraju u
inostranstvu.
• Teorijska literatura se odnosi na “naučenu bespomoćnost” i
“beznadežnost u depresiji” (Seligman, 1975).
• Ohrabrenje (pozitivne kognicije) i kontinuitet kompetencije (nastaviti
ono što se radilo u domovini npr. treniranje nekog sporta) pomaže u
kontinuitetu self koncepta.
Mentalno zdravlje studenta
• Istraživanja ukazuju da studenti imaju najlošije mentalno zdravlje u
opštoj populaciji.
• povećano je prepoznavanje negativnog uticaja emocionalnih
problema na akademsko postignuće i kako akademski zahtevi
negativno utiču na vulnerabilne osobe.
• Npr. depresija smanjuje koncentracju,
• loše socijalne veštine utiču na učestvovanje u grupnim aktivnostima,
• nisko samocenjenje sprečava studenta da traži pomoć od drugih
osoba.
Emocionalni problemi, traženje pomoći i
postignuće

• Smanjenja sposobnost da se suočavamo sa emocionalnim

problemima utiče na smanjenje akademskog uspeha.
• Emocionalno je kompetentno tražiti pomoć od prijatelja, porodice,
stručnjaka
...

• Teorija attachmenta ukazuje da rana iskustva brige oblikuju unutrašnje

modele koji se koriste sa sadašnjim pružaocima brige.
• Mi imamo self model u odnosu na percepciju sopstvene vrednosti,
kompetencije...
• I “model drugih” koji inkorporira pretpostavke o imanju poverenja,
strpljenju, dobroti itd. “drugih važnih osoba” kao što su nastavnici,
savetnici.
• Osobe sa pozitivnim “self modelom” imaju manje problema u odnosu na
vršnjake sa negativnim self modelom.
• Osobe koje imaju pozitivan model drugih osoba lakše traže pomoć.
Perfekcionizam i odlaganje
• Chang (2000) razlikuje osobe koje imaju očekivanje od sebe da budu
perfektne (orijentisani ka sebi) i one koji očekuje da su drugi
perfektni (orijentisani na druge)
• Prednosti prvih su visoki standardi, zadovoljstvo u redu i organizaciji,
istrajnost u naporu, nevoljnost odlaganja obaveza i želja za
uspehom.
• Maladaptivne strane su samokriticizam, zabrinutost oko grešaka,
sumnja u efikasnost akcije, zabrinutost za očekivanja drugih osoba,
tendencija odlaganja zbog straha od napredovanja.
• Neadekvatnost i neuspeh zajedno sa brigama i sumnjama vode
beznadežnosti i depresivnom raspoloženju.
Suicid i očajanje
• Oni koji traže podršku savetnika retko izvrše suicid uprkos suicidalnim
namerama i očajanju.
• Razumevanje suicida se promenilo u pogledu kliničkih strategija –
smatra se da treba raditi na stvaranju pozitivnih kognicija, a ne na
eliminisanju negativnih.
...

• Procena rizika od suicida- smatra se da studenti koji su umreženi u

prodicu, prijatelje neće pokušati suicid zbog osećanja odgovornosti
prema njima
• Negativna samoprocena je veoma značajna
Predispitna anksioznost i stres
• Dve grupe studenata zahtevaju podršku.
• Prvi, uglavnom muškarci koji ulažu minimalan napor iako je jasno da
neće biti uspešni na ispitu i druga grupa, uglavnom žene koje
smatraju “da ni 14 sati rada nije dovoljno”.
...
Podrška u pripremanju ispita:
• Strah od neuspeha – ili dobijanje slabe ocene i stavljanje toga u
perspektivu
• Razgovor o fiziološkim simptomima ispitne anksioznosti .
• Inhibitorni faktori i pozitivne funkcije
...
• Strategije kako balansirati između perioda učenja i relaksacije
• Razumevanje procesiranja informacija – vizuelni ili auditivni tip
• Dobro razumevanje pitanja – na početku se vidi ono što se očekuje, a
ponovno čitanje i podvlačenje važnih reči ukazuje da se pitanje u
potpunosti razumelo
• Većina akademskog učenja je povezivanje novih informacija sa
značajnim materijalom koji se prethodno postigao i prevođenje novih
informacija u dugoročnu memoriju.
• Objašnjenje fiziologije napada panike
...
• Razumevanje negativnih osećanja- procena od strane drugih osoba ili
svoja nerealna očekivanja
• CBT je efikasna, fokusira se na sržna verovanja, kognitivna pravila,
automatsko mišljenje.
• Nastoji da identifikuje kognicije koje održavaju problem, izlaganje
značaja njihovog za klijenta i ohrabruju promene kako bi realistične
kognicije postale automatske.
Pozitivna psihologija

• (Seligman, 2000) ukazuju na podizanje motivacije, prevazilaženje

odlaganja obaveza, razvoj samopouzdanja- sve što se fokusira na
pozitivan self koncept.
Etička pitanja u psihologiji
savetovanja
Ivona Milačić Vidojević
Poverljivost
• "etička odgovornost i profesionalna obaveza koja zahteva da informacije
dobijene u privatnoj interakciji sa klijentom neće biti otkrivene drugima"
(Arthur i Swanson, 1993)
• Terapeuti treba da čuvaju u tajnosti sve relevantne informacije o klijentu i
komunikacije unutar terapije kao i sve beleške, dokumentaciju ili audio-video
snimke.
• Ovi podaci poverljivi su za sva treća lica, uključujući porodicu i širi
profesionalni i socijalni kontekst kako terapeuta tako i klijenta izuzev onda kada
podržavanje klijentove poverljivosti mora biti stavljena na stranu zbog specijalnih
okolnosti ili zakonskih obaveza.
...
• poverljivost je jedino pravilo koje ima više ograničenja.
• Razlozi za odstupanja od apsolutne poverljivosti su brojni i dolaze sa
raznih strana
• od samih psihoterapeuta i
• njihovih klijenata i
• od trećih lica kao što su roditelji dece i adolescenata koji su na terapiji
i različite institucije (zdravstvene, sud itd.).
Značaj poverljivosti za razvoj terapijskog
odnosa
• Sposobnost terapeuta da pomogne svojim klijentima zavisi u
potpunosti od njihove spremnosti i sposobnosti da slobodno govore.
• Terapeutu je zbog toga teško da funkcioniše, a da nije u stranju da ih
uveri u poverljivost njihovih komunikacija.
• Da bi se pomoglo potrebno je pričati, a da bi se moglo pričati
potrebno je poverenje.
...
• Da bi rešio svoj problem potrebno je da klijent unese mnogobrojne
misli i osećanja uključujući, nekada, i socijalno neprihvatljive težnje,
nezrele želje, perverzne seksualne misli, osećanja i postupke - ukratko
- sve ono o čemu mu je teško da priča, sve ono o čemu mu je teško da
misli, sve ono o čemu ne želi ništa da zna.
• poverljivost gotovo nikada ne može biti u potpunosti apsolutna.
• Kada, dakle, terapeuti mogu, a kada moraju da otkriju neke
informacije?
Poverljivost kao etičko pitanje
• Srna (2003) navodi da je prvi etički princip ne nauditi klijentu,
• drugi princip je raditi na dobrobiti klijenta,
• treći princip je poštovanje autonomije klijenta,
• četvrti princip je lojalnost klijentu
• Kičener (Kitchener, 1984) pored nabrojanih navodi i peti - pravičnost
tj. poštenje i
• nepristrasnost u radu sa svim ljudima
…
Prvo teorijsko opravdanje za poverljivost je
• dobrobit - široko se veruje da će klijenti imati pozitivniji stav prema
otvaranju unutar terapije ukoliko znaju da će informacije koje pružaju
biti čuvane kao poverljive (Siegel, 1979).
• poštovanje klijentove privatnosti i autonomije - informacija koju
klijent otkriva još uvek pripada njemu, a ne terapeutu i terapeut,
stoga, nema slobodu da odluči šta će da uradi sa njom (Handelsman,
1998)
…
• Jedna od najznačajnih razlika između naše zemlje i mnogih
zapadnih zemalja leži u tome što čuvanje poverljivosti, kao i njena
neminovna ograničenja, kod nas još uvek nisu dobili svoju zakonsku
osnovu.
• Za sada postoje samo izolovane akcije da se zakonom reguliše
obaveza informisanja dečjeg zlostavljanja uz definisane posledice
ukoliko se ovoj obavezi ne odgovori (Srna, 2001).
…
• U zakonu mnogih zemalja (npr. SAD-a), čuvanje principa poverljivosti
otelotvoreno je u postavkama o tzv. "privilegovanom" odnosu klijenta
i terapeuta.
• Privilegija se odnosi na prikazivanje poverljivih informacija na
suđenjima.
• Ona je pravo koje pripada klijentu koje sprečava psihoterapeuta da
svedoči i pruži poverljivu informaciju koju je stekao za vreme
terapijskog rada
…
• Privilegija je pravo klijenta i samo je on može napustiti tražeći, na
primer, tokom sudskog postupka da terapeut svedoči u sudu.
• Ipak, u situacijama u kojima postoji opasnost po pojedinca ili društvo
ona se mora ograničiti u stepenu neophodnom da se zadovolji
dominantan interes:
Ograničenja poverljivosti
• Pođimo od onih najčešćih i "najbezazlenijih" kao što su
saopštenja na seminarima i kongresima, objavljivanje članaka i knjiga
i traženje konsultacije ili supervizije.
• U usmenim i pismenim saopštenjima neki terapeuti kreiraju
kompozitne klijente, kombinujući aspekte nekoliko sličnih klijenata u
jedno.
• Oni kojima je to neprihvatljivo, otkrivaju glavne crte tretmana
skrivajući klijenta (njegovo ime, fizički izgled i brojne identifikujuće
karakteristike kao što su godište, edukacija,profesionalna
interesovanja i postignuća, nacionalnost itd.).
...
• Klijentov fizički opis kao i drugi detalji mogu takođe biti izmenjeni
čime se stvara maska koja će sakriti identifikujuće karakteristike
(na primer, navodi se da studira mašinstvo umesto književnost i sl.).
• Mnogi terapeuti traže od klijenata dozvolu za publikovanje
...
• Psihoterapeut koji radi privatno iznosi potrebne informacije
zdravstvenim i drugim institucijama uvek kada postane jasno da
klijent može učiniti ozbiljnu povredu bilo sebi bilo drugima.
• Tako, po preovlađujućem mišljenju, terapeut ima
• obavezu da spreči suicid i otkrije izvesne informacije da bi
hospitalizacija bila moguća. Neuspeh da adekvatno izađe na kraj
sa ovim pitanjem čini ga ranjivim na prigovor o nesavesnoj i
neadekvatnoj praksi.
• Slično, on ima obavezu da spreči i dečje zlostavljanje
...
• Ukoliko se pokaže kao neophodno, psihoterapeut određene
informacije iznosi i u kontaktu sa roditeljima ili starateljima.
• Naravno, on to čini na profesionalan način i uz pokušaje da predupredi sve
predvidljive štetne posledice koje saopštenje može prouzrokovati.
Kontroverznost ove situacije nešto je veća nego kada se informišu kolege.
Na primer, uprkos neophodnosti da se sačuva život ili spreči ozbiljno
destruktivno ponašanje koja ima primat nad principom poverljivosti,
postoje trenuci u kojima odluka nije laka i u kojima terapeut mora da
proračunava rizike.
• U našoj sredini, ukoliko je klijent mlađi od 18 godina, obaveštenja
uključuju i trudnoću, venerične probleme, zavisnost od droga,
alkoholizam i asocijalne težnje i ponašanje.
...
• Konačno, psihoterapeut iznosi određene informacije i na sudu, na
zakonom propisan način.
• Dok je otvaranje psihoterapeuta u inostranstvu regulisano
mnogobrojnim zakonskim odrednicama koje preciziraju šta sme izneti,
u našoj sredini moramo se osloniti na Kodeks etike psihologa Srbije
koji nalaže da se to odnosi samo na podatke i nalaze koji su relevantni
za predmet spora
...
• uvek kada terapeut utvrdi da njegov klijent predstavlja ozbiljnu
opasnost po druge on ima dužnost da zaštiti potencijalnu žrtvu od
takve opasnosti tj. da je upozori, obavesti njenu porodicu, obavesti
policiju i preuzme druge razumne korake koji su neophodni pod tim
uslovima.
…
• Potrebu za zakonskim regulacijama pravila poverljivosti nametnuo je čuveni
slučaj Tarasof nasuprot Univerziteta Kalifornija iz 1976 god.
• U ovom slučaju terapeut je obavestio policiju o pretnjama njegovog
klijenta da će ubiti Tatjanu Tarasof .
• Policija je razgovarala sa klijentom i prihvatila njegovo obećanje da neće
poduzeti nikakvu akciju.
• Terapeut je povukao zahtev upućen policiji.
• Klijent je napustio tretman i ubrzo nakon toga ubio devojku i njeni roditelji
su podneli tužbu protiv Univerziteta.
• Kalifornijski sud najpre je zaključio da se ne može pokazati da je neuspeh da
se dela bio najbliži uzrok ove smrti pošto je klijent mogao uraditi istu stvar
čak i da je bio hospitalizovan.
...
• Odluka je, zatim, preinačena u Kalifornijskom Vrhovnim Sudu gde je
zaključeno da uvek kada terapeut utvrdi da njegov klijent
predstavlja ozbiljnu opasnost po druge on ima dužnost da zaštiti
potencijalnu žrtvu od takve opasnosti tj. da je upozori, obavesti
njenu porodicu,obavesti policiju i preuzme druge razumne korake
koji su neophodni pod tim uslovima.
• napuštanje poverljivosti izazvano "Tarasofovom dužnošću"
ograničava se na period u kome postoji jasna i trenutna pretnja.
…
• terapeut koji sazna od klijenta ili, čak, samo osnovano posumnja da je
došlo do neadekvatnog fizičkog ili seksualnog kontakta sa detetom
(bilo da je klijent počinilac, žrtva ili samo svedok), mora pružiti takvu
informaciju odgovarajućim ustanovama, isključujući ovaj put
porodicu, bez obzira na koji se vremenski period delo odnosi.
..
• Dok su prediktori destruktivnog ponašanja manje poznati – jedina
varijabla na osnovu koje se može predviđati tiče se prethodnih
nasilnih akata (Bollas i Sundelson, 1995),
• potrebno je napraviti, što je bolje moguće,
• razliku između klijentovih misli i namera.
…
• Današnji zahtevi za elektronskim vođenjem dokumenata povećava
verovatnoću da mnogo više ljudi ima dostupnost poverljivim
izveštajima
• Povećani su zahtevi za prijavljivanjem slučajeva (npr. Klijenti koji
gledaju dečju pornografiju)
…
• Kada se tokom tretmana pojavi potreba za iskoračenjem iz
poverljivosti autori su mnogo saglasniji:
• potrebno je razgovarati o tome sa klijentom i pribaviti njegovu
saglasnost uvek kada je to moguće,
• promišljati zajednički način na koji informacije mogu biti podeljene
sa drugima,
• promišljati zajednički značenje ovog odstupanja za terapijski odnos i
prorađivati efekte otvaranja na tretman u celini (Corey, 2001).
Da li su neophodna zakonska ograničenja
poverljivosti
• Upozorenja na potencijalne problematične tačke dolaze iz više izvora.
• Jedna od njih tiče se nejasnoće u samim zakonima kada je u pitanju
situacija u kojoj npr. klijent, HIV- pozitivan, planira da ima nezaštićene
seksualne odnose sa partnerom ili partnerima
• oni razmatraju pitanja da li je nezaštićen seks "trenutna opasnost",
koji je rizik HIV infekcije u svakom slučaju nezaštićenog seksa i,
konačno, da li žrtvu možemo identifikovati.
• Zaključak je da u svakoj nejasnoj situaciji terapeuti moraju biti
vođeni kliničkom senzitivnošću i konsultovati iskusnije kolege ili
pravnike.
…
• validnosti sećanja u vezi dečjeg zlostavljanja kojeg se osoba ne seća i
koje se tek posledično dedukuje unutar psihoterapijskog tretmana.
• Određen broj autora tvrdi da su sećanja do kojih dolazi
usled PT postupka vrlo nepouzdana i da psihoterapeuti mogu biti
odgovorni za njihovu implantaciju - neki od roditelja optuženih za
zlostavljanje podigli su optužbe protiv psihoterapeuta koji su tretirali
njihovu decu i dobili postupak na sudu. (Karasu, 1996, Knapp, 2001).
...

• Bolas i pravnik Sandelson (Bollas, Sundelson, 1995) u zajednički

napisanoj knjizi koja je izazvala mnogobrojna reagovanja.
• Po njihovom mišljenju, zakonska ograničenja poverljivosti sporna su
iz više razloga:
...
1. po mišljenju forenzičkih stručnjaka predviđanja su
nepouzdana tako da su zakonski zahtevi za obaveštavanjem
neosnovani;
• 2. nasilni klijenti, znajući za terapeutovu obavezu da informiše, ne
dolaze na tretman, ne pričaju o svojim namerama itd.;
• 3. tretmani svih drugih osoba takođe su oštećeni jer se javljaju
uvećani problemi u vezi izveštavanja o destruktivnim aspektima
ličnosti;
• 4. terapeuti postaju previše anksiozni zbog mogućih zakonskih
sankcija I devalviraju kliničko suđenje – i kada treba i kada ne
treba uključuju medikamentoznu terapiju, hospitalizaciju itd.;
...
• 5. mere koje se poduzimaju ne čine nikog potpuno sigurnim –
policija često tvrdi da je nesposobna ili da ne želi da deluje pre nego
što se stvarni kriminalni čin desio;
• kako različite grupe podižu zahtev za zaštitom, nastaje ozbiljna erozija
poverenja kod svih potencijalnih ili aktuelnih klijenata i psihoterapeut,
u krajnjem, ne predstavlja ništa više od produžetka pravosudnog
sistema
...
• Sumirajući situacije u kojima su ograničenja poverljivosti dobila svoju
zakonsku osnovu u SAD-u, Kori (Corey, 2001) navodi da terapeut
mora da pruži obaveštenja onda kada:
• klijent predstavlja opasnost po sebe ili druge
• terapeut veruje da je klijent mlađi od 16 god. žrtva incesta,
silovanja, dečjeg zlostavljanja ili nekog drugog kriminalnog dela
• terapeut utvrdi da je klijentu potrebna hospitalizacija
• informaciju zatraži sud
• klijent traži da njegova dokumentacija bude predata njemu samom ili
trećim licima
KADA INFORMISATI KLIJENTA O OGRANIČENJIMA
POVERLJIVOSTI?

• da li klijente treba, odmah na početku, upoznati sa terapeutovom

obavezom da u različitim situacijama odstupi od poverljivosti?
• Jedno istraživanje navodi i podatak da značajan broj psihoterapeuta u
SAD-u ne razmatra pitanja u vezi poverljivosti sa svojim klijentima i da
19% informiše klijente da je sve
• što kažu u psihoterapiji poverljivo
...
• Pođimo od autora koji smatraju da je neophodno obaveštavanje
odmah na početku.
• Da bi se postigla tzv."informisana saglasnost" potrebno je obavestiti
klijenta, pri prvom kontaktu, o različitim aspektima terapije od kojih
su najvažniji priroda, rizici i dobiti od terapije i njene alternative,
kompetencija terapeuta, dužina tretmana, cena, raspored
seansi,poverljivost i njena ograničenja.
...
• klijenti bi mogli biti preplavljeni ako bi terapeuti, odmah na početku,
pružili mnoštvo detalja o iskoracima iz poverljivosti koje će možda
napraviti
• U našoj sredini, Srna (2003) zagovara obaveštavanje samo o
najvažnijim pitanjima - suicida, homicida i dečjeg zlostavljanja.
• Psihoanalitički orjentisani autori smatraju da obaveštavanje klijenata
na samom početku o ograničenjima poverljivosti dovodi do ozbiljnog
ugrožavanja tretmana I ometanja procesa slobodnog asociranja
...
• Kada se tokom tretmana pojavi potreba za iskoračenjem iz
poverljivosti autori su mnogo saglasniji:
• potrebno je razgovarati o tome sa klijentom i pribaviti njegovu
saglasnost uvek kada je to moguće,
• promišljati zajednički način na koji informacije mogu biti podeljene sa
drugima,
• promišljati zajednički značenje ovog odstupanja za terapijski odnos i
prorađivati efekte otvaranja na tretman u celini
Dvojni odnosi u praksi
• Kombinacija učitelja i terapeuta
• Supervizora i terapeuta
• Razmena terapijskih usluga
• Razmena materijalnih dobara
• Pozajmljivanje novca od klijenta
• Pružanje terapijskih usluga prijateljima, rođacima
• Upuštanje u socijalne odnose sa klijentom
• Prihvatanje skupih poklona od klijenta
• Upuštanje u poslovne odnose sa klijentom
Osim u slučajvima stupanja u seksualne odnose sa klijentom, što svi smatraju
neetičkim, u ostalim slučajevima nema slaganja o načinu izlaženja na kraj sa
dvojnim odnosima
…
• Masters &Johnson (1966) su utvrdili negativne efekte ovog odnosa,
smatrali su da terapeuta treba okriviti za silovanje, a ne samo za lošu
praksu
• 11% klijenata je bilo za hospitalizaciju, 14% je pokušalo suicid, 1% je
izvršilo suicid (Pope&Vetter).
• Reakcije- ambivalencija, kognitivna disfunkcija, emocionalna labilnost,
izolacija, praznina, oštećena mogućnost za poverenje, krivica,
suicidalni rizik, konfuzija granica, inverzija uloga, seksualna konfuzija,
potisnut bes.
...

• Muški psihoterapeuti su izvestili da su u 7% slučajeva imali seks sa

klijentkinjom, ženski terapeuti u 1.5% (1997)
• Zbog zakonskih odrednica i znanja o povređivanju klijenta, danas se
smanjuje broj terapeuta koji zloupotrebljavaju klijente.
…
Etika kojoj težimo i obavezna etika
• U vreme parničenja važno je biti svestan zakonskih vidova prakse i
potrebno je učiniti sve da ne dođe do sudske tužbe
• Najbolji način sprečavanja tužbe je pokazivanje poštovanja klijentu,
stavljenje njegove dobrobiti na prvo mesto i delovanje u okvirima
rada struke
• Neki stručnjaci rade da se zadovolji zakonski minimum umesto šta je
dobro za klijenta
Laganje u PT
• U istraživanju u kome je učestvovalo 547 klijenata u PT razgovaralo se
o ovoj temi
• 93% ispitanika je kazalo da je lagalo terapeuta,a 72.6% je kazalo da je
lagalo u vezi jedne teme
• Klijenti imaju tajne, kriju negativne reakcije na kliničke intervencije,
minimiziraju diskusiju o važnim temama
...
Istraživači su utvrdili da se nepoštenje klijenta dešava kod 20% - 46%
slučajeva, klijenti priznaju da imaju tajne
• Šira definicija nepoštenja uključuje minimiziranje ili preterivanje,
ispuštanje ili pretvaranje da se slažu sa terapeutom
• Nepoštenje definisano na ovaj način je prisutno u svim ljudskim
relacijama
...
• Vrste nepoštenja i motivi – razlozi da se bude učtiv, laži da bi se
održala psihološka distanca, tajne, ispuštanje činjenica, prave laži da
bi se neko zaveo (dobio korist), pseudologia phantastica (patološke
laži) i sumanute ideje.
• Motiv može biti strah ili stid od izražavanja nekih sadržaja ili strah od
preplavljenosti osećanjima ukoliko bi se neki sadržaj izneo u terapiji.
...
Teme o kojima se laže
• seks (27% svih tajni),
• osećanje neuspeha (7%),
• mentalno zdravlje (7%),
• osećanja prema terapeutu (10%),
• istorija zlostavljanja (8%),
• zloupotreba supstanci (6%).
...
• Posledice – izbor da se ne iznesu sve negativne činjenice omogućava
klijentu da ojača pozitivan identitet
• Posledice otvaranja – osećaju se oslobođenim, autentičnim, sigurnim i
vulnerabilnim
• Implikacije- klijenti se bore sa osećanjima da budu iskreni u
terapijskom procesu (najčešće se laži odnose na prava osećanja koja
klijenti imaju za terapeuta, za romantična osećanja, za nedovoljan
napredak u terapiji, za želju da okončaju terapiju).
...
• Da li je terapija sigurno mesto?
• Potrebno je istražiti terapijsku praksu koja dovodi do veće mogućnosti
za klijentovo laganje ili odbijanje da otkrije važan klinički materijal
(procesi koji otežavaju otvaranje).
Psihoterapija i savetovanje
Ivona Milačić Vidojević
...
• Koje su teškoće koje neko želi da podeli sa drugima?
...
• Depresivna sam...
• Ostao sam bez posla...
• Volela bih da znam da održim prijateljstvo...
• Voleo bih da bolje kontrolišem svoju ljutnju...
• Naš brak je pod velikim iskušenjem...
• Već 6 meseci nismo imali intimne odnose...
• Stalno mislim na svoje roditelje...
• Teško mi je da ljudima kažem “ne”...
• Moj život je besmislen...
• Posle srcanog udara moram pametnije živeti...
• Teško mi je da prihvatim da sam invalid...
Uvod
• Odavno je poznato da lečenje može da se odvija uz pomoć psiholoških
metoda
• Poznata praksa među ljudima
• vračevi-sveštenici-lekar
• PT i savetovanje možemo najšire odrediti kao oblike formalne
psihološke pomoći ljudima koji imaju određene psihičke tegobe
(probleme, oboljenja) kada nisu u stanju samostalno da ih prevaziđu,
a prirodni sistemi podrške izostanu ili su se pokazali kao nedovoljni i
neodgovarajući.
...
• Za razliku od neformalne psihološke pomoći (rodbina, prijatelji, komšije,
sveštenici, učitelji, advokati) psihološka pomoć psihoterapeuta ili savetnika
je formalna (planirana i stručna) a njene odlike su:
• teorijska i metodološka sistematičnost (rad se zasniva na priznatim
psihološkim teorijama, metodama i tehnikama koje iz njih proizilaze,
validiranim empirijskim istraživanjima),
• obučenost (posao PT i savetnika iziskuje kompetencije,
odgovarajuća,znanja, veštine, iskustvo, pogodnu ličnost, motivaciju,
profesionalne stavove i vrednosti), kompetencije se stiču putem opšte i
specifične edukacije, treninga i supervizije, nadograđuje se iskustvom u
praksi i ličnim razvojem i
• odgovornost (podrazumeva da se rad odvija u skladu sa profesionalnim
standardima, pravnim propisima i etičkim kodeksima).
Koncept psihoterapije
• Prvo značenje, prisutno u psihijatrijskoj praksi sve do 40-tih godina
prošlog veka – lečenje psihe.
• Zasnovano na medicinskom modelu i impliciralo je terapijske postupke
kao što su elektrošok, lobotomija, insulinska koma isl.
• Drugo, savremenije značenje preovladava od sredine prošlog veka –
lečenje psihološkim uticajem, podrazumevao je razgovor, a kasnije i
druge oblike ljudske ekspresije kao što su pokret, akcija, slika, muzika
isl.
• Lečenje psihe psihološkim uticajem.
...
• Međutim psihoterapijska promena iziskuje više od psihe. Pored
intrapsihičkog, obuhvata i interpersonalno i socijalno
• Ciljevi PT podrazumevaju više od lečenja, sve se više prepoznaju oblici
razvoja i učenja
• U skladu sa krilaticom da je”PT previše dobra da bi koristila samo
obolelima” njen domen se vremenom širio (tretman poremećaja,
prevencija poremećaja ali i zdravoj populaciji (promocija zdravlja i
dobobiti).
• Takav trend razvoja PT je sve više približavao savetovanju.
...
Teškoće definisanja PT proizilaze iz 3 izvora:
• dinamičnosti (od lečenja psihe do lečenja psihološkim uticajem),
• razvnovrsnosti (danas ima oko 500 PT pristupa) i
• kompleksnosti - podrazumeva se više stvari:
...
Teorija- objašnjenje, bazične koncepte o tome šta se leči i tretira
Metod ili skup osnovnih pravila o tome kako se leči ili tretira
Tehnika ili repertoar oruđa, čime se leči i tretira
Profesija ili bazično obrazovanje onoga ko leči ili tretira
Definicija PT
• Različiti psihoterapeuti razliočito gledaju na PT- iz ugla njenih efekata,
vrednosti, ciljeva...izabraćemo sledeću definiciju:
• U PT je reč o “sistematskom korišćenju odnosa (terapeut-klijent) radi
produkovanja psihičkih promena kod klijenta”(Holmes&Lindley, 1991) u toj
definiciji prepoznajemo 4 ključne odrednice:
• 1. sistematsko – oblik formalne psihološke pomoći,u PT je korišćenje
odnosa zasnovano na znanjima i veštinama, ljudskim kvalitetima i etičkim
principima terapeuta.
• 2. odnos – ljudski odnos produkuje promenu
• 3. psihička promena – promena mišljenja, osećanja, ponašanja i odnosa
(prema sebi, drugima, svetu) (različite psihološke škole i pravci)
• 4. kod klijenta – asimetričan odnos
...
• Druga definicija (Mahoney, 1995):
• PT je “kulturalno obojen specifičan odnos imeđu profesionalnog
pomagača i pojedinca ili grupe klijenata. Polazeći od teorijskog
objašnjenja, koje podrazumeva bazične pretpostavke o ljudskoj prirodi
i procesima psihološkog razvoja, terapeut radi sa klijentom na
kreiranju sigurne, stabilne alijanse iz koje klijent može da istražuje
prošle, sadašnje i moguće načine doživaljavanja sebe, sveta i
dinamičnog odnosa između sebe i sveta”.
• Ističe se važnost kulturalne osetljivosti i ukazuje se na 3 faktora
promene (odnos, objašnjenja i rituali).
Ciljevi psihoterapije
• Lečenje je bio dugo jedini cilj (eliminacija ili ublažavanje simptoma,
redukcija patnje i uspostavljanje samo-kontrole) (u slučaju
alkoholizma apstinencija, sprečavanje recidiva)
• Drugi oblik PT promene (preobražaj, razvoj) odnosi se na različite
vidove oslobađanja (potiskivanja, oklopa, zabluda) ili ostvarenje
emocionalne autonomije. Npr. U slučaju alkoholizma Pt tretman bi
moga da se odnosi na poboljšanje kvaliteta života klijenta, porodičnih
i drugih relacija, realizaciju ličnih potencijala. Radi se o rastu i razvoju
na intrapsihičkim i interpersonalnom planu.
...
• Osnaživanje -povećanje spremnosti za buduća životna iskustva,
konflikte i krize koja se mogu pojaviti (promocija zdravog načina života
npr.)
• Učenje – učenje novog, učenje kako se uči, učenje onog što je već
poznato,odučavanje. (zamenjuju se spontane promene koje su
izostale u procesu sazrevanja ličnosti). Pacijent u PT uči aktivno
(samo-analizom) i pasivno ( terapeut mu pomaže da razume značenje
sopstvenog iskustva).
Specifični ciljevi
• Zavise od teorijskog pristupa (npr. Oslobađanje od
anksioznosti,unapređenje kvaliteta života boljim razumevanjem sebe,
promena ponašanja i životnog stila, poboljšanje prevladavanja i
prilagođavanja, obogaćivanje odnosa
...
• Ciljevi koje zajedno postavljaju klijent i terapeut mogu biti vrlo
praktični (npr. Smanjenje treme od ispita ili naći devojku),
• Ali i egzistencijalni (ožaliti gubitak npr. Ili očuvati zdravlje)
• Ciljevi zavise od potreba i interesa i mogućnosti zainteresovanih
strana,
• Ciljevi se mogu menjati tokom PT kao različiti aspekti nekog od
pacijentovih korenitih problema
...
• (Klajnke, 2000) 6 ciljeva koji se mogu primeniti u različitim PT
teorijskim orijentacijama:
• Prevazići demoralizaciju i učvrstiti nadu
• Ovladati sobom i povećati efikasnost
• Prevazići izbegavanje suočavanja s realnošću
• Osvestiti zablude
• Povratiti životnu realnost
• Postići uvid
...
Kraća lista ima 4 cilja:
• Unapređenje kvaliteta života boljim razumevanjem sebe
• Promena ponašanja i životnog stila
• Poboljšanje prevladavanja i prilagođavanja
• Obogaćivanje odnosa
Ili samo 2 cilja:
• Novi pogled na svet
• Nova procena sebe i drugih
Ili 1 cilj:
• Dobrobit klijenta
...
• Biliže određenje koje bi odredilo “opšte dobro” ili “procvat” klijenta,
značilo bi zadovoljenje klijentovih najvažnijih potreba
• Zalazimo na teren filozofskih rasprava o ljudskoj prirodi koja po
jednima teži povećanju zadovoljstva, racionalnosti, slobodi izbora
• Zagovarajući tezu da su u PT vrednosti najvažnije – autonomija je
fundamentalna PT vrednost
...
• Prisustvo vrednosti u PT je poželjno – autonomija
Koncept autonomije se odnosi na:
• Ličnu nezavisnost (diferencijacija i individuacija) i odsustvo zavisnosti
(separacija)
• Lična nezavisnost je osnova za formiranje ljudskih relacija, reč je o
balansu dve krucijalne ljudske potrebe, za slobodom i pripadanjem.
• Nezavisnost ne znači izolaciju i sebičnost već kapacitet za formiranje
zadovoljavajućih ljudskih relacija
• Autonomiju karakteriše i emocionalna sloboda (samo-spoznaja,
vladanje sobom, preuzimanje kontrole nad životom, slobode izbora).
Model dobrobiti- multidimenzionalni model
(Ryff&Keyes, 1995)
• Koncepti iz razvojne psihologije, kliničke i mentalnog zdravlja. 6
komponenti pozitivnog psihološkog funkcionisanja
• Prihvatanje sebe – pozitivno vrednovanje sebe i proteklog života
• Lični razvoj- doživljaj kontinuiranog razvoja i rasta
• Svrha življenja – uverenje da sopstveni život ima svrhu
• Pozitivni odnosi sa drugima
• Ovladavanje sredinom- sposobnost da se upravlja sopstvenim životom
i okolnim svetom
• Autonomija- doživljaj samo-determinisanosti
Klasifikacija PT
• 1. prema teorijskoj orijentaciji (analitičke PT, klijentom usmerene,
porodične)
• 2. prema terapijskom procesu- direktivne (prednost se daje ponašanju
nad iskustvom); refleksivne (podstiče se razumevanje aktivnosti i
osećanja); ekspresivne (neposredno izražavanje telesnog i
emocionalnog iskustva).
• 3. prema sastavu učesnika (individualna, grupna, bračna)
• 4. vremenska dimenzija (prema trajanju (kratka ili duga) prema
trajanju seansi (1/2 sata do 12 i više sati (maraton grupni) učestalosti
seansi (više puta nedeljno do jednom mesečno)
...
• 5. prema dubini zahvata (suportativne – akcenat na poruku klijentu)
reedukativne(novo učenje) rekonstruktivne (promena strukture
ličnosti ili porodičnog sistema).
• 6. prema terapeutu (uloga (ljudski odnos ili veštine terapeuta), stil
(aktivan ili pasivan)
• 7. prema pacijentu (dete, adolescent, odrastao)
• 8. prema oboljenju (terapija neuroza, psihoza)
• 9. prema setingu (hospitalna, ambulantna, u kući pacijenta).
Pojam savetovanja
• U oblasti pružanja psihološke pomoći termini savetovanje i PT imaju
sledeća značenja:
• 1. davanje stručnog saveta je hijerarhijski postavljeno, jednosmerna
komunikacija koja podrazumeva da savetodavac ima gotova rešenja za
probleme klijenta.Ta rešenja klijent može, ali ne mora da prihvati, a
ishod davanja saveta (promena) može, ali ne mora da bude u domenu
odgovornosti savetodavca.
• 2. savremenije značenje pojma savetovanja povezuje se sa
Rodžersovim savetovanjem koji ga ne vidi kao hijarerhijski uticaj, već
kao partnerski odnos u kome savetnik pomaže klijentu da bolje
razume sebe i svoje resurse za promenu.
Definicije psihološkog savetovanja
• Psihološko ovde ne određuje savetovanje kao ekskluzivnu delatnost
psihologa, jer se psihološkim savetovanjem pored psihologa mogu
baviti i drugi posebno obučeni stručnjaci (lekari, socijalni radnici idr.).
• Psihološko implicira psihološki proces u smislu kontinuirane
interakcije između 2 osobe čije se ponašenje opisuje psihološkim
jezikom (samo-istraživanje, empatija isl.).
• Ciljevi savetovanja su psihološke prirode i proizilaze iz psiholoških
teorija.
...
• Savetovanje je “interpersonalni odnos profesionalne osobe sa nekim ko
aktivno traži pomoć za lične probleme koji ga ometaju da bude zadovoljan
životom u normalnim stadijumima razvoja životnog ciklusa”.
• Akcenat se stavlja na odnos koji definišu profesionalnost savetnika
(motivacija, trening, kompetencije) i aktivnost klijenta čiji su problemi
razvojne prirode, a cilj je postizanje životnog zadovoljstva.
• To ne znači eliminaciju negativnih osećanja, ona su deo realnosti i
svakodnevice
• Same životne situacije mogu da budu izvor velike patnje (hronična bolest,
invaliditet, katastrofe), kada savetovanje pomaže klijentima da razumeju
svoje probleme, podele ih sa drugima i uz njihovu pomoć ponovo pronađu
smisao.
...
• Savetovanje je “interaktivni proces koji karakteriše jedinstven odnos
savetnika i klijenta, a vodi promeni u jednoj ili više oblasti:
• 1. ponašanje (relacione veštine, donošenje odluka, veštine
prevazilaženja)
• 2. uverenja (način mišljenja o sebi, drugima)
• 3. emocionalna patnja (reakcija na spoljašnji stres ili neugodna
osećanja)”.
...
• Naglasak je stavljen na proces i na različite aspekte psihološke
promene (emocije, ponašamje, mišljenje, relacije)
• savetovanje vodi promeni, što ga čini različitim u odnosu na “ugodan
razgovor”.
• Bilo da je ta promena vidljiva svima ili samo klijentu ona zahteva
ozbiljan napor obe strane.
• “savetovanje je aktivnost, rad sa osobama koje relativno normalno
funkcionišu,a doživljavaju probleme razvoja i prilagođavanja”
• Naglasak je na aktivnostima kao i na klijenteli koja ima manje složenu
psihološku problematiku (problem razvoja ili prilagođavanja).
Ciljevi psihološkog savetovanja
• Za razliku od PT čiji je cilj sve do polovine prošlog veka bio lečenje osoba
koje su psihički obolele, primarni cilj savetovanja od samog početka bio je
usmeren na pružanje psihološke pomoći bazično zdravim osobama da
tokom svog životnog ciklusa postignu potrebne psihološke promene.
• U zavisnosti da li potreba za promenom potiče od identifikovanih
psiholoških problema (usamljenost) ili želje za punijim životom psihološka
pomoć se usmerava ka rešavanju problema ili ka ličnom razvoju
klijenta.Vremenom su se ciljevi savetovanja proširili i obuhvataju (slično
PT):
• 1. olakšanje emocionalnog distresa i smanjenje nezadovoljstva (lečenje)
...
• 2.osnaživanje klijentovih psiholoških resursa kako bi spremnije
dočekao potencijalne stresne životne izazove (prevencija)
• 3.otvaranje klijenta za dublja psihološka iskustva (opažanje,
razumevanje) i nove životne mogućnosti (unapređenje kvaliteta
života).
Klasifikacija savetovanja

• Prema teorijskoj orijentaciji savetnika

• Prema broju osoba koje učestvuju u tretmanu
• Prema klijentima (deca, mladi, odrasli, stari)
• Njihovim problemima (alkoholizam, razvod)
• Dužini trajanja tretmana (kratko, dugo)
• Prema setingu (institucije prosvete, zdravstva, socijalnog rada...)
...
• Može se razvrstati i prema procesu savetovanja, da li je akcenat na
pomažućem odnosu ili na metodama.
• U prvom slučaju pomažući odnos se smatra dovoljnim, kreira ga
savetnik svojom ličnošću i komunikacionim veštinama. Takvo
savetovanje je usmereno klijentom
• U drugom slučaju pomažući odnos se ne smatra dovoljnim, akcenat je
na skupu aktivnosti, savetovanje je objektivno usmeravano
metodama i tehnikama. (npr.potkrepljenje, modelovanje)
Odnos psihoterapije i savetovanja
• Klasično stanovište - PT je dublji i trajniji proces promene, namenjen
pacijentima sa težim psihičkim poremećajima koji iziskuju veći stepen
angažmana i obučenost.
• PT se povezuje sa medicinskim setingom, savetovanje se povezuje sa
obrazovnim ili radnim setingom ili delatnošću volontera.
• PT najčešće sprovode psihijatri i klinički psiholozi koji su prošli studije i
superviziran klinički trening
…
• Savetovanje pružaju pored obučenih i neprofesionalni pomagači,
• nemaju formalno obrazovanje u oblasti pružanja psihološke pomoći,
• ali imaju ciljane kurseve i treninge koji ih osposobljavaju za psihološko
razumevanje i primenu određenih psiholoških strategija eksploracije i
konstruktivne akcije potrebnih za pružanje psihološke pomoći
određenim klijentima sa određenim vrstama psiholoških problema
(savetovanje HIV pozitivnih).
...
• Druga grupa gledišta – smatra da je u suštini rad isti jer je zasnovan na
identičnim teorijskim pristupima, veštinama i tehnikama.
• Najrazličitiji su bili u svojim počecima, PT se vezivala uz ime S.Frojda,
medicinski seting, lečenje psihičkih oboljenja, privatnu praksu,
• a savetovanje se vezuje sa obrazovnu i radnu sredinu, institucionalni
seting.
• Sa pojavom K. Rodžersa počelo je približavanje, teorija, etički principi,
edukacija terapeuta.
• U pogledu problematike PT se okretala zdravim osobama, a savetovanje
(preko tretmana stresa i kriza) tretmanu psihičkih bolesti.
...
• PT i savetovanje imaju drugačije istorijske i društvene kontekste u
kojima su se razvili
• Iako se savetovanje može posmatrati kao ekstenzija PT iz medicinskog
setinga ka novim grupama konzumenata,
• istorijski momenti koji razlikuju savetovanje od PT su uključenost u
sistem obrazovanja i prisustvo volonterskog sektora
...
• Najrazličitiji su bili u svojim počecima
• Sa pojavom K. Rodžersa počelo je približavanje – iste teorije, etički
principi, a sve im je sličnija edukacija.
• U pogledu metoda PT je postala direktivnija, a savetovanje
nedirektivno. U pogledu problematike PT se okretala psihički zdravim
osobama sa savetovanje tretmanu psihičkih bolesti.
• U savetovanju i PT se govori o procesu, klijentu, terapeutu, promeni.
• Klijenti ne prave razliku, različiti termini ih samo zbunjuju.
Šta psihoterapija nije?
• Samopomoć- ljudi ne postižu psihološke promene samo uz pomoć drugog,
čine to i samostalno nalazeći oslonac u sebi, duhovnim vrednostima. Ljudi
sebi mogu pomoći:
• Prihvatanjem i podnošenjem onoga što se ne može izbeći
• Nalaženjem unutrašnjeg mira, meditacijom
• Promenom ugla gledanja (da li je čaša polupuna ili poluprazna)
• Preispitivanjem do razumevanja sebe
• Okretanjem astrologiji, filozofiji, religiji, umetnosti i priklanjanjem
univerzalnom, trajnijem i snažnijem od ljudskog
• Povratkom prirodi kao izvoru nade i snage
• Fizičkim i socijalnim aktiviranjem kroz rad, sport...
…
• Samostalna promena se može postići udaljavanjem od izvora nevolja
(odmor, otkaz, izlaz iz konfliktne veze)
• privremenom upotrebom (alkohola, vitamina, čajeva, sredstva za
spavanje),
• Literature iz domena samopomoći,
• grupe samopomoći (AA- anonimni alkoholičari 1935 godine Smit i Vilson,
lečeni od alkoholizma)
• Ove grupe čine ljudi koji imaju samo određen psihološki problem uz pomoć
onih koji su se sa tim problemom izborili
• “12 koraka”, prva tri se odnose na prihvatanje problema, narednih 6 na
krčenje ruševina prošlosti i poslednja 3 na održavanje psihološkog mira.
...
• Prednost je rasprostranjenost, laka dostupnost, autentičnom ličnom
iskustvu vezanom za problem
• Tretman izbora u budućnosti
• Novi oblik je psihoterapija svedočenjem namenjena osobama
postradalim od rata, političkog progona, torture. Na putu isceljenja
sastavljaju svoja psihološka iskustva u “životnu priču”, čime se postiže
ne samo svođenje računa već i ostvarenje svojih prava u oblasti
restitutivne pravde.
....
• Običan ljudski razgovor –PT komunikaciju od obične konverzacije
razlikuje to što terapeut uzima klijenta uvek ozbiljno, sluša ga sa
pažnjom, zadržava svoje reakcije ostavljajući prostor promišljenom,
stručnom delovanju. Terapijska komunikacija se može smatrati
oblikom vođene introspekcije.
...
• Profesionalan razgovor – cilj je davanje profesionalnih informacija ili
saveta, može da dovede do promene iako mu cilj nije promena, može
doći do masivne promene self koncepta, ponašanja i doživljavanja
sebe i drugih.
• Čarolija psihološke promene se može desiti različitim putevima,
kontekstima, pokazuje se i važan nalaz o klijentu kao nosiocu
sopstvene psihološke promene.
...
• Psiho-edukacija –davanje psiholoških informacija - počeci savetovanja
povezani su sa obrazovanjem (saveti u pogledu školovanja, izbora
zanimanja).
• Pristup svih terapijskih škola je u izvesnom smislu bio edukativan (npr.
Psihodinamski orijentisani terapeuti su edukovali klijente u pogledu
konstrukta nesvesnog, veze sadašnjih i prošlih iskustava).
• Terapeuti različitih pravaca edukuju klijente jeziku svoje teorije nudeći im
drugačiji ugao gledanja na sopstvena iskustva
• Terapeuti se ne upuštaju u igru Zašto vi ne bi...? Da, ali... (Berne, 1964)
• Takav pristup u PT se smatra površnim i ugrožavajućim po autonomiju
klijenta
...
• Vodjenje (coaching)- ovi oblici psihološke pomoći su se 40tih godina
prošlog veka koristili za pomaganje pojedincima da se prilagode
različitim sredinama (školi, zajednici).
• Danas je to delatnost koja koristi psihološka znanja i veštine u
treniranju opštih veština življenja , ta delatnost je još uvek nedovoljno
naučno definisana i društveno regulisana.
• Fokus psihotrenera je na ciljevima i potencijalima, vremenska
orijentacija je prospektivna, odnos sa klijentom je skoro neformalan
...
• Konsultacija – je profesionalna aktivnost upućena profesionalcima,
institucijama , društvenim sistemima (zdravstvo, školstvo) fokusirana
na rešavanje konkretnih situacija u kojima su problemi ne samo
psihološke prirode već i organizacione, administrativne.
...
• Intervencija – kratak i celovit proces postizanja ciljane, ograničene i
brze promene u specifičnim problemskim situacijama.
• Npr. Intervencije u krizi, donošenje odluka, rešavanje konflikta.
...
• Biomedicinski tretman – terapija lekovima, istraživanja pokazuju da
su neke PT uspešne kao i psihofarmaci u tremanu anksioznih
poremećaja i depresije, PT koristi reč kao lek
• Socioterapija – oblik tretmana koji primarno deluje u domenu
socijalnog funkcionisanja i stimuliše integraciju u društvo na dva
načina –
• grupnim aktivnostima (radna terapija, rekreativna, terapijska
zajednica) i
• socioterapijskim formama (socioterapija u širem smislu)
(hospitalizacija, ambulantni tretman, kućni, zaštitne radionice).
Savetnici
• Populacija klijenta sa kojima rade savetnici se može organizovati u tri
dimenzije :

• individualni rad,
• grupni (par, porodica) i
• organizacije.
...
• Savetnici rade sa klijentima svih uzrasta kao što su:
• deca koja mogu da imaju probleme ponašanja,
• adolescenti sa problemima učenja ili izbora daljeg školovanja i izbora
karijere,
• sa problemima zavisnosti,
• sa odraslima sa bračnim i porodičnim problemima,
• promenama zaposlenja,
• sa odraslima koji su ometeni,
• sa odraslima koji se spremaju za penziju.
...
• Savetnici rade sa grupama (par, porodica) u različitim kontekstima na
postizanju rešenja za mnoge probleme kao i na podsticanju ličnog i
interpersonalnog funkcionisanja.
• Oni rade i sa organizacijama u cilju obezbeđenja radne sredine koja
je podsticajna za ljudsko funkcionisanje i sredine koja poboljšava
produktivnost i efikasnost.
Problemi sa kojima se susreću savetnici su mnogobrojni, oni uključuju, ali
se ne ograničavaju na:

• obrazovno i profesionalno prilagođavanje

• izbor profesije, posla, škole, odlazak u penziju
• teškoće u međuljudskim odnosima, bračni i porodični problemi
• problemi vezani za adikcije
• deficite u određenim veštinama ili sposobnosti učenja
• stres menadžment
• organizacioni problemi
• adaptacija na fizičku ometenost, bolest, povredu
• lično/socijalno prilagođavanje
• poremećaji ličnosti i
• mentalni poremećaji.
Procedure i tehnike
• individualno, bračno, porodično, grupno i sistemsko savetovanje
• bihejvioralne i psihoterapijske intervencije
• intervencije u krizama
• menadžment u slučaju katastrofa i trauma
• psihodijagnostičke tehnike procene
• psihoedukativni preventivni programi
• konsultacije u pogledu organizacije
• evaluacija programa i ishod
• klinička supervizija
• konstrukcije i validacije testova
• metode kvantitativnog i kvalitativnog istraživanja.
...
• kompetentna praksa savetnika zahteva znanja iz
• razvoja karijere,
• individualnih razlika (rasne, kulturološke, polne, životni stilovi,
ekonomska različitost)
• psihološkog merenja i principa psihološke dijagnostike,
• procene sredine, socijalne i organizacione psihologije,
• razvojne psihologije,
...
• konsultacija,
• supervizije,
• psihopatologije,
• učenja (kognitivnog, bihejvioralnog),
• psihologije ličnosti,
• metoda istraživanja, evaluacije i
• individualnih i grupnih intervencija (savetovanje/psihoterapija).
…

Postoje dokazi da veštine savetovanja dovode do:

• veće satisfakcije i manjeg stresa kod stručnjaka,
• većeg zadovoljstva pacijenata,
• poboljšanja dijagnosticke validnosti,
• Veceg upoznavanje pacijenta,
• boljeg pridržavanja režima lečenja,
• manje psihosocijalne patnje.
...
• Neophodno je razlikovati rad zdravstvenih radnika koji imaju veštine
savetovanja i specijaliste za savetovanje.
• Na nivou specijalista postoje dodatni elementi:
• Oni uključuju formalnije odnose,
• izraženiju brigu za psihološke i socijalne probleme,
• širi krug veština i tehnika,
• Opsežnije poznavanje teorija o psihološkom i socijalnom
funkcionisanju i procesima promene i
• sveobuhvatniju obuku.
Klasifikacija i oblici PT
• PSIHOANALIZA I ANALITIČKE PSIHOTERAPIJE
• I Psihoanaliza
• II Psihoanalitička psihoterapija
• a. Individualna
• b. Grupna partnerska i porodična analitička psihoterapija
• C.analitička psihodrama
• III Suportivne psihoterapije
• a. Sugestivna
• b. Larvirana
• c. Hipnoza
• d. Autogeni trening
• IV Neoanaliza
...
• KOGNITIVNO-BIHEJVIORALNE TERAPIJE
• HUMANISTIČKE TERAPIJE
• I Transakciona analiza
• II Geštalt psihoterapija
• III Psihodrama
• SISTEMSKA PORODIČNA TERAPIJA
• Racionalno Emocionalna BT
...
• OSTALI PSIHOTERAPIJSKI PRAVCI
• Nedirektivna terapija Karla Rodžersa (klijentom usmerena
psihoterapija)
• Egzistencijalna terapija
• Logoterapija
• Telesne psihoterapije
• Integrativne psihoterapije
Psihološko savetovanje dece

Ivona Milačić Vidojević

Uvod
• Majka je dovela svoje troje dece na savetovanje. Razlog dolaska je
skorašnji razvod
• U psihološkom smislu porodica je na gubitku, događaj je verovatno
traumatski i neočekivan za decu, ako ne i za majku.
• Svaki član porodice je izložen stresu zbog iznenadne promene, gubitka
ustaljenih obrazaca i rutina i konflikta među roditeljima.
• Zavisno od razvojnog nivoa deteta, moguće je da će svako dete imati
drugačije iskustvo i razumevanje separacije od roditelja.
....
• Koji je najefikasniji fokus intervencije? Da li su deca odmah klijenti ili
se povećava npr. majčino razumevanje detetovog prilagođavanja?
• Da li postoje dokazi koji podržavaju prihvatanje određenih terapijskih
pristupa? Koji pristup bi bio najefikasniji za postizanje promene?
• Koje su implikacije razvojnog statusa za izbor određene terapije?
...
• Ko je klijent?
• Da li deca imaju pravo da odbiju terapiju?
• Uspostavljanje granica poverljivosti u radu sa decom
 Problemi mentalnog zdravlja dece

• Deca do 18 godina čine 20-25% populacije stanovništva u UK.

• 5-40% dece će iskusiti probleme mentalnog zdravlja koji će ometati
svakodnevni život i odnose
• 5-25% će imati teže probleme tj.poremećaje mentalnog zdravlja,
najveći procenat u adolescenciji
• manji procenat dece ima mentalne bolesti
...
• terapeuti će raditi sa decom koja imaju probleme ili poremećaje u
oblasti mentalnog zdravlja
• problemi dece sa kojima terapeuti rade se mogu podeliti u 2 široke
kategorije –
• teškoće koje imaju eksternalizujuće oblike npr. agresivno ponašanje i
deca koja imaju internalizujuće oblike npr. anksioznost
Problemi nastaju kada:
• Se roditelj ne doživljava kao zaštitnik
• Poremećaj mentalnih reprezentacija ko je siguran roditelj, a ko nije
Roditelj nije sigurna osoba u situacijama:
Zlostavljanja
Traumatska smrt
Iznenadna nesreća
Porodično nasilje
...

Kod deteta dolazi do:

• Bihejvioralnih problema
• Problema afektivne vezanosti
• Problema mentalnog zdravlja
...
• Velika je važnost odnosa roditelj-dete u dečjem razvoju
• Važan cilj je popravljanje ovog odnosa i vraćanje osećaja sigurnosti
kod deteta, atachmenta, odgovarajućeg afekta i poboljšanja
kognitivnog, bihejvioralnog i socijalnog funkcionisanja
Psihološki pristupi
• postoji oko 500 različitih terapijskih pristupa u radu sa decom
• ukoliko se pristupi kategorišu prema glavnom metodu tretmana i
fokusu mogu se podeliti u 4 kategorije:
• 1. pristup u zajednici (škola, susedstvo)
• 2. porodični pristup
• 3. grupni pristup
• 4. individualni pristup
...
• Razvojna perspektiva uključuje znanje o promenama u kogniciji i
socijalnom kapacitetu deteta, ali daje i okvir za razumevanje
reagovanja deteta na njegova iskustva.
• Ovde će biti reči o savetovanju dece koja dobijaju “dovoljno dobra”
iskustva nege, ali su u riziku.
• Teže oštećena deca čija su iskustva ozbiljno narušena zahtevaju više
specijalizovan pristup.
Individualni pristup
• Dete u terapiji
• Dve osnovne greške u pristupu u radu sa decom su:
• 1. može se pretpostavljati da detetovo disfunkcionalno ponašanje ima
isto poreklo i iskustvo kao kod odraslog
• 2. da su sva deca psihološki slična i da se mogu tretirati na isti način
Kod odraslih
• U radu sa odraslima se smatra da su lična autonomija i izbor mogući
na nivou individualne akcije.
• Odrasli imaju razvijen kognitivni kapacitet da ispitaju svoje
ponašanje, osećanja i mišljenje.
• Takođe, odrasli imaju kapacitet da “iskorače” iz svog socijalnog
konteksta da bi se međuljudski odnosi i njihova značenja ispitali.
Kod dece
• 1. kapacitet za samoposmatranje je razvojno postignuće nastalo iz
biološke osnove, socijalnog iskustva i kognitivne sposobnosti, ovaj
kapacitet se polako razvija
• Prisustvo ili odsustvo kapaciteta za samorefleksiju ima ozbiljne
praktične implikacije za terapiju koja se sprovodi
• 2. mora se uzeti u obzir porodično okruženje – i raditi sa okruženjem
...
• Deca nisu u poziciji da “napuste porodicu” kao što to mogu odrasli
• u porodici dete uči da razvija ideju lične vrednosti, sposobnosti i
aspiracija, čak i kada dete sazri i upozna druge ljude i druge ideje one
se filtriraju kroz porodični ideološki filter,
• ideje terapeuta mogu da imaju onoliko uticaja koliko detetova
porodica može da ih toleriše, terapeut mora da poštuje porodične
vrednosti, verovanja i praksu.
...
• 3. deca se sama ne javljaju na terapiju, decu neko upućuje na terapiju
• postavlja se pitanje motivacije za terapijski rad, razumevanje
terapijskih ciljeva i terapijskog rada.
• Dete se mora zainteresovati za terapiju npr. korišćenje igre
• Detetova sposobnost da doprinese svoje misli terapiji je promenljiva
• Proces razgovora sa decom u porodici je najčešće didaktički, a ne
dijalektički
...
• Ovaj alternativni oblik angažovanja sa detetom se stavlja u središte
terapije
• Neki terapeuti smatraju da detetovo mišljenje, a ne samo izražavanje
osećanja može da se izazove na način koji povećava naše razumevanje
detetovog iskustva i značenja koje mu dete pridaje
• Deci staroj samo 3 godine se može pristupiti na način koji im
omogućava da artikulišu svoje misli
...
• Dete može biti nemotivisano za terapijski rad
• U terapiji se mogu koristiti verbalne i neverbalne tehnike rada
• Cilj i metod terapije mora biti u skladu sa razvojnim sposobnostima
deteta
• Dete je zavisno od porodice i retko se radi sa detetom “u izolaciji”.
Intervencija u kontekstu
• Individualni rad sa decom ima dugu istoriju i smatralo se da kroz
direktan kontakt sa detetom terapeut može da obezbedi korektivna
iskustva koje će smanjiti detetove teškoće (katarza, uvid,
restrukturacija misli, razuslovljavanje ponašanja itd.)
• 1960-tih se postavilo pitanje opravdanosti viđanja dece u izolaciji.
• Shirk, 1999. je kazao da terapija ne može biti ograničena na dete već
mora da uključi socijalni kontekst, porodicu u kojoj se dete razvija.
• Većina terapeuta danas uključuje i roditelje u terapijski proces
...
Razumevanje dečjeg razvoja je važno za
• razumevanje problema koji ima dete,
• izbora terapijskog metoda i
• evaluacije promene kod deteta.
Detetova osetljivost varira sa godinama, polom i iskustvom, kao i
detetova osetljivost na različite vrste problema
• Iako se nedovoljno razume normalan i disfunkcionalni razvoj, jasno je
da su detetovo ponašanje i razvoj pod uticajem neposredne sredine.
...
• Riziko faktori za mentalno zdravlje u detinjstvu uključuju porodicu i
sredinske faktore.
• Hipoteza je da kontekstualne varijable imaju uticaj na decu preko
poremećaja u porodičnim odnosima ili
• specifičnije u poremećenoj roditeljskoj praksi (Fauber, 1990).
...
• Model «Godness of Fit» koji su predložili Chess i Thomas 1984. stvara
vezu između deteta i konteksta i omogućava terapeutu da razume
detetove teškoće
• Skladnost deteta i sredine omogućava pozitivan razvoj.
• Ukoliko zahtevi i očekivanja sredine prevazilaze detetove kapacitete,
motivaciju i bihejvioralni stil, potencijal za maladaptivno
funkcionisanje i razvojne distorzije se javlja.
...

• Cilj ljudskog ponašanja se odnosi na socijalnu kompetentnost i

ispunjavanje ciljeva, na interaktivan način, napredovanje u jednom
utiče na napredovanje u drugom.
...
• Promene u zahtevima koji se postavljaju pred dete i koji su izvan
detetovih kapaciteta izazvaće stres kod deteta koji se može rešiti
razvojem veština što doprinosi pozitivnom osećanju selfa.
• Ponovljeni neuspesi vode do hroničnog stresa od kojih će dete težiti
da se oslobodi strategijama impulsivnosti i izbegavanja, a rezultat će
biti oslabljena socijalna kompetentnost i slabljenje samopoštovanja.
...
• «Goodness of Fit”, sklad osobe i sredine, pomaže
stvaranju strategije intervencije koja uključuje
procenu detetove motivacije, sposobnosti,
temperamenta, obrazaca ponašanja i njegovih
posledica i očekivanja, zahteva i ograničenja koja
postoje u sredini.
• U svim kulturama deca se susreću sa tačkama
tranzicije koje je postavilo društvo o tome kada su
deca spremna da se susretnu sa novim zahtevima,
...
• npr. uspeh u savladavanju izazova zavisi od temperamenta deteta,
ranih pripremnih iskustava, škole i reagovanja porodice na detetovo
ponašanje prilagođavanja
• Ishod je da većina dece savlada izazove i postaje više kompetentno,
nezavisno i samopouzdano
• Ne nastaju svi izazovi iz porodične ili društvene tradicije
• Razvod, iako je čest, spada u nenormativna iskustva i nije predviđeno
vreme kada dete može sa ovim iskustvom da se izbori
...
• Istraživanja pokazuju da detetovo prilagođavanje na razvod može biti
pod uticajem dostupnosti roditelja, njihove osetljivosti za potrebe
deteta.
...
• Model porodičnog životnog ciklusa (Carter i McGoldrick, 1989)
pokušava da definiše normativne i nenormativne tranzicije u
porodičnom životu.
• Kliničar razmatra detetovu trenutnu teškoću u odnosu na porodični
razvojni stupanj i trenutni zadatak.
• Npr. razvojni zadatak deteta se dovodi u pitanje zbog promene u
porodičnom funkcionisanju.
...
• Svaka formulacija detetovih teškoća mora da uključi dinamiku između
deteta i sredine
• Procena porodičnih ili dete-roditelj odnosa je važan korak u proceni
problema deteta
• Kada se uoči negativan obrazac cilj terapije je kako izazvati promenu
navedenog obrasca.
• Na terapeutu je da odluči da li će najbolje pomoći detetu
individualnim radom ili će uključiti porodicu.
...
• Još jedan kritičan faktor je očekivanje od terapije koji imaju drugi
članovi porodice
• Npr.nekada je individualna terapija deteta jedina opcija jer roditelji
nisu spremni da definišu problem deteta kao porodični ili problem
dete-roditelj.
Efikasnost terapije dece
Identifikacija efikasnog tretmana je teška zbog složenosti rada sa
decom
• razvojne promene,
• individualne varijacije,
• komorbiditet,
• različitost porodičnih aranžmana,
• kontekst u kome dete raste.
…
• Meta-analize efikasnosti tretmana ukazuju:
• Postoje 2 zaključka:
1. efikasnost terapijske intervencije u odnosu na «bez intervencije»
• 2.kognitivno- bihejvioralne terapije su efikasnije od nebihejvioralnih
terapija
Bihejvioralni i kognitivni pristup
• Studije su trijadne – terapeut radi sa roditeljem kome daje savet o
tome kako će promene u njegovom ponašanju dovesti do promena u
detetovom ponašanju.
• menja se roditeljski input kroz edukaciju tako da dete možda nikada
neće biti direktno angažovano u radu sa terapeutom.
• Problemi koji se dobro tretiraju BKT su anksioznost, strahovi,
menadžment besa, trening socijalnih i interpersonalnih veština.
• Važno je istaći da literatura ukazuje na nepredvidljivost efikasnosti BT
na individualnom nivou
...
• BKT naglašava proces učenja i kognitivni stil individue u terapiji.
• BKT se usmerava na kognitivno restrukturisanje maladaptivne
kognicije i kognitivnog stila koji dete razvija.
• Pristup nudi alternativne kognicije koje dovode do benefita
• Uče se veštine samokontrole (self-monitoring, samo-procena) i
trening socijalnih veština
• KBT je podržana studijama ispitivanja efikasnosti terapije
Psihoterapijski pristup
• Dečja psihoterapija zahteva da je odnos dete-terapeut primarni
instrument promene u mišljenju, osećanjima i ponašanju deteta.
• Varijacije u praksi nastaju u 3 dimenzije: koliko je tretman direktivan
/nedirektivan, interpretativan/suportivan, da li se odvija kroz verbalni
diskurs ili indirektnu komunikaciju.
Efikasnost psihoterapije
Dokazi o korisnosti PT se zasnivaju na studijama slučajeva
Tavistock Clinic studija 1994 na 299 dece sa depresivnim i anksioznim poremećajem je
pokazala da se 85% dece oporavi posle 2 godine tretmana
PT je bolja za probleme dece nego ih ostaviti bez tretmana
Naglašava se efikasnost BT
Efikasnost PT je veća kada:
• se koriste specifične tehnike koje uvode promene
• su ciljevi tretmana eksplicitno definisani
• se intervencija fokusira na ponašanje
• je fokus na sadašnjosti, a ne prošlosti
• je dete starije (preadolescent)
• se dete viđa individualno.
Karakteristike terapeuta povezane sa dobrom
terapijom

• Kada su ekstrovertni, asertivni, otvoreni

• kada terapeut ima formalni trening u terapiji
• ima fleksibilne interpersonalne veštine (aktivan/neaktivan, direktivan
/ nedirektivan, podržavajući/pasivan)
• ima pozitvna očekivanja od terapije
Karakteristike deteta
• Ne postoji jedna PT koja je efikasna za svako dete, važne su
individualne razlike u responzivnosti
Važne su priroda problema,
• kontekstualne varijable,
• individulane karakteristike deteta kao što su
• pol, uzrast, sposobnosti
• Terapeut mora da kombinuje znanja o razvoju deteta, nalaze
istraživanja u specifičnim područjima npr. razvod, proces žalovanja i
znanje o efikasnim tretmanima.
Razlike u razvojnom kapacitetu

Terapeut mora biti svestan da je razvojni profil deteta jedinstven i

normativni podaci se mogu koristiti samo u svrhu poređenja.
Detetova sredina i iskustvo mogu da utiču na kašnjenje ili distorziju
određenog ponašanja ili sposobnosti deteta.
Pod stresom dete će funkcionisati na nižem socijalnom i kognitivnom
nivou nego što bi se očekivalo
…
Rano detinjstvo
• todleri znaju više nego što mogu da artikulišu i ne mogu da istraže šta
je to što znaju
• oni znaju rutinu i porodični red i znaju kako da se ponašaju u
određenim situacijama.
Rani školski uzrast (4-7 g.)

• mišljenje je konkretno
• Sagledavanje sebe je ograničeno, bazira se na etiketama i izrečene vrednosti u
neposrednoj okolini
• Self koncept je ograničen, bazira se na dva ključna domena – opšte veštine i
socijalna prihvaćenost.
• Drugi se sagledavaju u apsolutnim terminima, kao dobri, loši...
• socijalno poređenje sa drugima je moguće, ali će dete biti više zaokupljno sa
«kako sam nešto postigao»
• Razumevanje osećanja – uzrok je u spoljašnjim događajima, a pridaje im se
unutrašnja lokacija
• Sposobnost da se razumeju uzrok i posledica između osećanja i događaja je
ograničena osim ako nije bliska u prostoru i vremenu.
• U situaciji stresa dete traži razuveravanje od drugih
Kasno detinjstvo (8-12 godina)
• Self -sposoban za samorefleksiju koristeći logiku, ali na konkretan način
• socijalno poređenje i koncept «ispravnosti» dominira interpersonalnom
analizom
• egocentrizam i dalje postoji, ali je dete više svesno potreba i interesovanja
drugih
• self koncept je elaboriraniji, uključuje i pozitivne i negativne aspekte selfa
• sposoban za prepoznavanje misli, osećanja, ponašanja kao povezanih, kao i
da promene u jednom mogu izazvati promene u drugom sistemu
• U situaciji stresa dete vrši samoprocenu i identifikuje ono šta veruje da
treba da se dogodi da popravi stvari
Adolescencija
• Definiše sebe u jedinstvenim terminima
• Može da locira self kao «objekat» u apstraktnoj ličnoj istoriji i
interpersonalnom kontekstu
• Pojava samosvesti je povezana sa preokupacijom sobom i osetljivošću
na opažanje od strane drugih osoba
• Sposoban za održavanje raspoloženja ruminacijom, ali i za sakrivanje
afektivnih stanja dok se održava opšte funkcionisanje
• Ambivalentno sagledavanje odraslih kao izvora socijalne pomoći.
 Razvojni status i izbor terapijskog pristupa

• Veoma malo dete nema kapacitet da uđe u terapijski odnos koji se zasniva
na samo-refleksiji i proceni.
• Dete nema razvojni kapaciet da uči o svetu ili o sebi na verbalan način.
• Dete uči kroz ponavljani, aktivan i iskustveni proces u kontekstu sigurnog i
stalno dostupnog odnosa afektivne privrženosti
• Najčešći vid intervencije na ovom uzrastu su indirektan pristup koji
uključuje razvojno savetovanje (objašnjenje ponašanja) i bihejvioralni
savet roditeljima kakav odgovor se očekuje od njih u terapijskom odnosu
koji podržava kompetentnost roditelja.
Metode intervencije
• Bihejvioralni metod – visoko strukturisana terapijska aktivnost,
fokusirana na problem,
Ne zahteva se uvid u motive ponašanja, svest o osećanjima ili mislima
niti razumevanje terapijskog procesa.
• Zavisi od detetove motivacije da zadovolji terapeuta, da bude svesno
svog ponašanja i da ima razvijenu osnovnu samokontrolu.
• Pod ovim uslovima i preko procesa modelovanja, proba u veštinama,
sistematske desenzitizacije, treninga u relaksaciji, deca već od 4g. se
mogu uključiti.
Kognitivno-bihejvioralne metode

• Tehnike se baziraju na strategijama samo-kontrole kao što su samo

instrukcije, samo-potkrepljenje, kognitivni menadžment anksioznosti.
• Zahteva se razvojni nivo potreban za kognitvni i bihejvioralni monitoring.
• Zahteva se od deteta sposobnost da izveštava o osećanjima i mislima i
njihovo povezivanje. (8-12g).
• Viši nivo tehnika kao što su interpersonalno rešavanje problema je u okviru
istog uzrasta, deca imaju perspektivu druge osobe.
• Uvođenje tehnika kognitivnog restrukturisanja koja se bazira na proceni i
testiranju kognicije, identifikaciji pretpostavki koje se nalaze u njihovoj
osnovi zahteva se viši razvojni nivo deteta.
...
• Dete mora da razume perspektivu treće osobe, u odnosu na sebe,
okolnosti i iskustvo.
• Još jedna strategija uključuje kapacitet da se razmatraju multiple
mogućnosti, emocije i indirektne kauzalne veze (adolescenti).
• Terapeut mora biti svestan da u oblasti interpersonalnih teškoća
problem može biti ukorenjen u emocionalne teškoće primene socio-
kognitivnih veština, a ne u kognitivnim distorzijama.
Psihoterapijske metode

• Zajednički elementi PT su ideje promene kroz iskustvo terapijskog

odnosa, korišćenjem korektivnog emocionalnog iskustva kroz
interpretaciju i uvid i povećanu svest.
• Kod dece od 7 godina i starije kod koje je oštećen “unutrašnji model
odnosa” dete će imati koristi samo ako se organizuju česte sesije koje
omogućavaju razvoj odnosa sa terapeutom
• Kod dece koja su sposobna da održe ideju odnosa mogući su
sporadični susreti.
...
• U PT koja se zasniva na uvidu i interpretaciji potreban je oprez da
detetov razvojni nivo nije dovoljan.
• Možda zahtevi prevazilaze kognitivno razvojni kapacitet deteta, npr.
ukoliko se sadašnje ponašanje povezuje sa udaljenim uzrocima ili
nesvesnim motivima
• Ne sme se zaboraviti da većina PT tehnika pruža detetu iskustva koja
imaju primarni uticaj preko emocionalnog ili nesvesnog procesa koje
zaobilaze restrikcije svesti, logike.
Praksa zasnovana na dokazima
• Dobro polazište za rad sa skoro svom decom je konstrukt – self koncept.
• U osnovi se nalazi ideja da životni događaji imaju uticaj na to kako doživljavamo
sebe (npr. razvod roditelja ima uticaj na način kako dete razumeva sebe i svet).
• Razvojna istraživanja pokazuju da deca imaju razvijen “osećaj sebe” već sa 4g.
• Misli, osećanja i ponašanja su važna za definiciju selfa.
• Dobro teorijski zasnovan koncept selfa nudi polaznu tačku za razgovor sa detetom
koje već ima ideje i verovanja na koje se KB metode mogu primeniti.
• Istraživanje self koncepta omogućava liniju ispitivanja interesovanja deteta, ali i
put u detetove misli, osećanja i ponašanje deteta kako ih dete razumeva.
• Self koncept postaje elaboriraniji i više fokusiran oko važnih ideja i iskustava npr.
razvod roditelja i self pre i posle takvog iskustva.
…
• Važno je uzeti teorijski zasnovan self koncept i koristiti ga kao tačku
ulaza za otvoren razgovor sa detetom
• Self koncept čini platformu sa koje se može gledati na ponašanje i na
način na koji se to ponašanje može promeniti, na koji se mišljenje
može promeniti, osećanja.
• Cilj terapije sa decom nije da se dete dobro oseća u svojoj koži već da
poveća tačnost self percepcije i da podrži osećaj lične kontrole kod
deteta.
• Svaka promena kod deteta će trajati samo ako je podržana od
“značajnih” drugih osoba u okolini.
Zaključak
• Terapija sa decom zavisi od primanja i prenosa “značenja” između
učesnika
• Od odnosa sa detetom koji održava terapijsku aktivnost
• Terapijski pristupi kod deteta se oslanjaju na detetovu sposobnost
samorefleksije, a neke terapije zahtevaju da dete razvije uvid u svoje
motive.
• Terapija zavisi od detetovog razvojnog nivoa, njegove lične istorije
koja utiče na razumevanje sveta.
...
• Deca su više ukorenjena u sadašnjost, reprezentacija prošlosti je teška
osim ukoliko nije relevantna za sadašnje stanje
• Deca izražavaju svoje teškoće preko ponašanja i na simbolički način
• Manje su sposobna za samorefleksiju, a više na aktivno, iskustveno
učenje.
Savetnik i klijent
Ivona Milačić Vidojević
Savetnik i psihoterapeut
• Za uspeh u PT važna su dva momenta, prvi se odnosi na klijenta,
njegovu želju da se otvori, poveri terašeutu svoje tegobe kao i na
njegovu sposobnost da pute PT tertmana postigne psihološku
promenu koja mu je potrebna
• Drugi se odnosi na sposobnost i spremnost terapeuta da mu u tome
pomogne.
Ko može da bude terapeut?
• Terapeuti se regrutuju iz različitih pomagačkih profesija, najviše njih su
specijalisti u oblasti kliničke psihologije i psihologije savetovanja, psihijatrije
i kliničkog socijalnog rada.
• PT usluge pružaju i za top posebno obučeni stručnjaci kao što su savetnici u
mentalnom zdravlju, pastoralni savetnici i psihijatrijske kliničke sestre.
Terapeut može da bude:
• Pojedinac u individualnoj PT koja se odvija 1:1
• Koterapijski par, često različitog pola u grupnoj PT
• Terapijski tim od 4 terapeuta u Milanskoj školi porodične PT
• Grupa terapeuta u konstruktivistički orijentisanoj porodičnoj terapiji
Uloga i ličnost psihoterapeuta
• Kompetencija terapeuta ima profesionalan i lični aspekt
• Profesionalni aspekt s eodnosi na znanja terapeuta, veštine, profesionalne
stavove stečene tokom edukacije i održavane daljim prof razvojem.
• Lični aspekt, ono što terapeut jeste proizilazi iz njegovog ličnog razvoja i
životnog iskustva što u terapijskom odnosu rezonira sa onim što klijent
jeste.
• U početku razvoja PT pod kompetencijom se podrazumevao prof aspekt, sa
naglaskom na uzdržavanju od svega ličnog
• Ličnost terapeuta bi provirivala odabirom neke od “fasada” ili “maski”, kao
što su maska učenjaka koji analizira, maska čarobnjaka koji mistifikuje,
propovednika koji morališe, maska službenika koji beleži skriven iza
procedura i papira.
...
• Vremenom je postalo jasnije da je ličnost terapeuta važan instrument
PT procesa, na to ukazuju i istraživanja prema kojima je efikasan
terapeut osoba koja je prijateljski nastrojena, razumevajuća,
zainteresovana i prirodna.
• Kapacitet terapeuta da primeni te interpersonalne veštine zavisi od
terapeutovog treninga i iskustva, odsustva neurotičnih potreba koji bi
gaometali da odgovori potrebama klijenta i od uklopljenost njega i
klijenta.
...
• Gledano iz perspektive klijenta važne osobine PT su:
• Transparentnost- da klijent u terapeutu može da opazi stvarnog
čoveka, ne samo njegovu ulogu
• Posvećenost – da terapeut bude tu kad je klijentu potrebno
• Angažman – da terapeut bude spreman da radi u referentnim
okvirima klijenta pre nego u sopstvenim
• Sadržavanje- da se kilijent oseća dovoljno sigurno kako bi bez rezervi
izrazio svoje misli i osećanja
...
• Na osnovu istraživanja može se zaključiti da mešu rterapeutima
postoji saglasnost o tome šta uspešan terapeut unosi u terapijski
odnos:
• Stav prema ljudima – da su sposobni, vredni pažnje, prijateljski i
optimistički nastrojeni
• Doživljaj sebe – kao adekvatne osobe, okrenute ljudima i same vredne
pažnje
• Pristup pomaganju – zainteresovanost za ljude (više nego za stvari) i
za rad sa njima iz njihove perspektive (pre nego sopstvene).
Poželjne lične osobine terapeuta
• Osobine važne za uspostavljanje i održavanje odgovarajućeg odnosa sa klijentom:
• Zreo – celovit, stabilan, autentičan, životan, realan
• Sposoban – zdrav, inteligentan, obrazovan, kreativan
• Senzitivan – topao, otvoren, empatičan
• Motivisan – radoznao, zainteresovan, posvećen poslu
• Moralan – iskren, pošten, odgovoran
• Tolerantan na nejasno i različito
• Fleksibilan u prihvatanju i razumevanju klijenta
• Strpljiv i taktičan u ophođenju sa klijentom
• Koliko takvih ljudskih bića hoda ovim svetom? Velika očekivanja mogu da obeshrabre one
koji žele da se posvete ovom poslu
• Sisak postoji ne da bi nas plašio već da bi njegovom sadržaju težili i proveravali gde smo
Rizici i zadovoljstva profesije
• Biti PT je mač sa dve oštrice
• Za ovu profesiju, s jedne strane postoji uvažavanje a sa drugelagan
zazor od iste.Veći deo tog zazora proističe od nedovoljnog poznavanja
suštine PT, njenih ciljeva i dometa što otvara prostor za fantazije,
predrasude, pretpostavke koje ilustruju brojni vicevi i karikature na
temu PT. Različiti mitovi o terapeutu to odražavaju:
• Mit o “posebno nadarenoj” osobi da iceljenjem ljudima čini dobro,
nasuprot “ranjenom iscelitelju”
• Mit o “ludom ekscentriku”, ili nasuprot tome mit o svemoćnom i
sveznajućem
Rizici profesije
• Proces PT teče u dva pravca, jedan je uticaj PT na klijenta a drugi je
uticaj klijenta na PT
• Kontinuirano svedočenje ljudskoj patnji i destrukciji za koju nema
direktnog i brzog odgovora , u kruženju koje je najčešće indiferentno,
ostavlja na terapeuta kumulativan stresni efekat koji može rezultirati
emocionalnim iscrpljenjem i demoralizacijom.
• Oblici profesionalnog rizika su različiti, najčešći je profesionalni stres,
ređi su oblici viktimizacije i obolevanja.
Profesionalni stres
• Se u PT najčešće opisuje kao:
• Empatski zamor i zaraza preteranom empatijom ili identifikacijom sa
klijentom
• Sekundarna traumatizacija teškim terapijskim sadržajima
• Sindromizgaranja, kad se pređu granice raspoložive energije i resursa,
što sene uviđa ili poriče.
...
• Spoljašnji izvori profesionalnog stresa su : veliki broj klijenata, teški
psihološki problemi, slaba organizacija rada, vremenska stiska,
poremećeni međuljudski odnosi,
• Od unutrašnjih – sklonost perfekcionizmu, spasilaštvu, manjkavost
edukacije i treninga
• Terapeuti su kao i svi drugi izloženi stresnim događajima kao što su
somatsko obolevanje, ozbiljna bolčest, smrtni slučajevi u porodici,
finansijski problemi isl.
...
• Rasprostranjenost različitih oblika stresa varira od 20-70%, znaci
emocionalne iscrpljenosti uočavaju se kod 40%, znaci
depresonalizacije kod 30% ispitivanih terapeuta.
• Zanimljivo je da više od 60% terapeuta u stanju distresa radi s
klijentima iako 85% zan da to nije etički.
• Prof stresu su više izloženi klijenti koji rade u državnim ustanovama i
sa teže obolelim klijentima.
• Manje stresa je nađeno kod terapeuta koji su fleksibilni, koji iamju
prof distancu, umeju da se čuvaju od stresa i koji brinu o sebi.
...
• Obolevanje – registruje se zloupotreba supstanci kod oko 10% terapeuta,
depresija 10-15%, suicidi su češći kod terapeuta nego među stručnjacima
drugih profesija.
• Blizu 90% terapeuta je u nekom periodu života imalo iskustva lične PT.
• Viktimizacija – ponašanje klijenata može biti nepredvidljivo.
• Istraživanja pokazuju da je značajan broj terapeuta imali bar jedno iskustvo
viktimizacije – od uvreda i pretnji, do napada i progona.
• Nasilnici su dvostruko češće muškarci, teže psihički oboleli (sch ili
poremećaj ličnosti) i oni sa istorijom nasilnog i suicidalnog ponašanja.
• Nakon incidenta ¼ terapeuta je prebacila pacijenta drugom kolegi, 1/3 je
razmišljala ozbiljno o napuštanju profesije.
Zašto je potrebno da terapeut vodi računa o
sebi?
• U savremenom treningu pažnja se poklanja na prevenciju prof rizika, koje
se smatra kompetencijopm podjednako važnom kao isticanje veština
• U prevenciji stresa polazi se od podizanja svesti o sebi i o različitim prof
rizicima,kao i potrebi postavljanja prof granica i uspostavljanjem ravnoteže
između prof i ličnog, davanja i primanja.
• Terapeuti uvežbavaju aktivnosti u pravcu stvaranja pogodne radne klime
(upravljanje vremenom, postavljanje prioriteta), očuvanja i negovanja
svojih resursa (briga o sebi), obezbeđivanje lične i prof podrške kolega,
rijatelja, supervizora
• Radi se i na razvijanju pozitivnih stavova prema traženju prof pomoći za
prevazilaženje rizika koje nosi ovaj posao
...
• Briga o sebi – podrazumeva se briga o sebi u pracu negovanja svojih prof
resursa odabirom kvalitetne edukacije i treninga, kontinuiranim razvojem,
korišćenjem supervizije i nakon dobijanja licence.
• Na ličnom planu briga o sebi podrazumeva negovati svoje telo, misli,
osećanja, relacije. To znači: voditi zdrav život
• Negovati realistična uverenja i očekivanja (povezana sa sobom i okolinom)
• Pratiti svoja emocionalna stanja i održavati emocionalnu ravnotežu
procesima punjenja i pražnjenja (ventiliranje emocionalnih pritisaka i
akumulacija pozitivnog)
• Negovati prof i privatne relacije, blagovremenim rešavanjem konflikta
...
• Brigu o sebi moguće je definisati pomoću 2 načela:
• Dati pravo sebi da bi ga i drugi imali
• Dati prvo sebi da bi dobio i od drugih
Zadovoljstva profesije
• Pozitivni uticaji koji PT ima na život terapeuta
• Motivacija stručnjaka da se usavršavaju:
• Prirodna radoznalost , želaj za otkrivanjem i razumevanjem zamršenosti
psihičkog života
• Želja za pomaganjem ljudima da prevaziđu psihološke probleme, unaprede
svoj razvoj
• Teraputi saopštavaju da je njihov posao uticao da postanu mudriji,
povećaju svest o sebi, kapacitet da uživaju u životu, da menjaju vrednosni
sistem, uvažavaju međuljudske odnose.
• Terapeutova znanja i iskustvo, samosvest, empatija, veštine komunikacije i
prosocijalno ponašanje su dobra uzor deci i značajan porodični resurs u
svakodnevnoim životu i u kriznim situacijama.
Savetnik kao osoba

• U procesu savetovanja čovek je glavni instrument rada,

• donosi sa sobom lične snage i slabosti.
Savetodavni razgovor

Savetnik Klijent
• Šta savetnik donosi? • Šta klijent donosi?
• Svoje motive • Svoje motive
• Sposobnost doživljavanja osećanja • Sposobnost doživljavanja osećanja
• Svoj osećaj važnosti • Svoj osećaj važnosti
• Svoje strahove i anksioznost • Svoje strahove i anksioznost
• Svoje telesno zdravlje • Svoje telesno zdravlje
• Svoju seksualnost • Svoju seksualnost
• Svoj identitet polne uloge • Svoj identitet polne uloge
• Svoje vrednosti • Svoje vrednosti
• Svoju etiku • Svoju etiku
• Svoju kulturu i veštine povezane sa kulturom • Svoju kulturu i veštine povezane sa kulturom
• Svoju rasu i veštine povezane s rasnim pitanjima • Svoju rasu i veštine povezane s rasnim pitanjima
Savetnikovi motivi
• Savetnici imaju profil korisnih i štetnih motiva
• Pojedini motivi su istovremeno korisni i štetni
• Profil motiva se može menjati sa vremenom i od klijenta do klijenta
• Kriterijum za procenu korisnosti motiva je -jesu li njegove posledice u
najboljem interesu klijenta
Mogući korisni motivi
• Altruizam – nesebično interesovanje za dobrobit drugih ljudi,
nastojanje da se on postigne kao krajnji cilj
• Da li su ljudi sposobni za altruizam? Ili su sposobni samo za društveni
egoizam- kada je glavni cilj lična dobit koja se postiže pomaganjem
drugima
• Humanizam – uključuje jačanje drugih ljudi podupiranjem njihovog
ličnog razvoja (Kelly, 1995).
• Savetnici crpu svoju snagu iz uverenja u mogućnost čovekovog
napretka, posvećuju se borbi kako bi sebe i druge učinili boljim
ljudima radi stvaranja boljeg sveta.
...
• Usmerenost na ljude – u pomagačkim profesijama se često nilazi na
društveni tip ličnosti.
• Ljudi sa tim tipom ličnosti vole da pomažu drugim ljudima, prijateljski
su nastrojeni, idealisti, ljubazni, skloni uvidu.
• Intelektualna radoznalost – savetnike veoma zanima “šta to pokreće
ljude”, uživaju u pretpostavkama i proverama pretpostavki o ljudskom
ponašanju, osećaju uzbuđenje zbog proširivanja svog znanja i jačanja
kompetentnosti.
...
• Prorađena emocionalna bol – mnoge ljude na izbor ove profesije
podstakne doživljena snažna emocionalna bol.
• Može biti povezana sa odnosima u porodici u kojoj su rasli, ili nekih
specifičnih okolnosti (razvod braka, zlostavljanje, rasna diskriminacija,
telesni invaliditet).
• Savetnici koji su proradili svoju bol su veoma osetljivi na potrebe drugih.
• Posvećenost profesionalnoj kompetentnosti – razlikuju se po tome koliko
su spremni raditi da postanu kompetentni, a ne samo da deluju
kompetentno.
• Dimenzije - praćenje literature, bavljenje ličnim teškoćama, supervizija itd.
Mogući štetni motivi
• Nerazrešena emocionalna bol – neki nisu ni svesni da im je ulazak u ovo
područje put uklanjanja ličnih teškoća, njihova je namera traženje, a ne
pružanje pomoći.
• Privlačnost prema brizi za druge potiče iz lične potrebe da se neko o njima
brine.
• Posledica je da savetnici nude pomoć koja je više potrebna njima nego
klijentima.
• Činjenje dobrih dela – krajnji cilj je zadovoljstvo činjenicom da ste dobra
osoba.
• Njima trebaju drugi ljudi koji će biti u zavisnom položaju, potrebno im je
klijentovo odobravanje i priznanje za dobro obavljen posao.
...
• Traženje intimnosti i polnih odnosa – savetovanje pruža priliku za
psihičku bliskost koju ne mogu pronaći na drugom mestu ili
• mogućnost nalaženja privlačnih seksualnih partnera među klijentima.
• Čvrsta uverenja – klijenti su izloženi riziku da budu kategorisani
prema pojmovima neke teorijske pozicije
• (ako su savetnici čvrsti zagovornici nekog terapijskog pravca).
• Lična korist – način zarađivanja novca.
Emocionalnost terapeuta
• Zaustavljanje i potiskivanje osećanja – porodica utiče na način ispoljavanja osećanja;
• zabrane i dozvole koje su u skladu sa društvenim ulogama;
• društveni sloj takođe utiče na ispoljavanje određenih osećanja.
• Prihvatanje tuđih osećanja kao da su lična –
• od roditelja ili kulture; homoseksualna osećanja;
• u ličnom radu važno je da terapeut proradi ono što zaista oseća, a ne ono što je naučen
da oseća.
• Nezavršeni poslovi
• transfer (iskrivljena osećanja prema terapeutu,
• kontratransfer (iskrivljena osećanja prema klijentu).
• Mnogi ljudi prenose nezavršene poslove iz prošlosti u sadašnje odnose; to izaziva teškoće
jer ne odgovara sadašnjim okolnostima.
Osećaj lične važnosti
• Lični osećaj vrednosti – samopouzdanje i samopoštovanje su lične
karakteristike, ali i osobine koje se menjaju.
• Ne postoji savršeno vaspitanje, u različitoj meri je čovek naučio da se
oseća dobro ili loše.
• Carkhuff (1987) deli porodice na “otežavajuće” u kojima se jedan ili
oba roditelja osećaju nesigurnim, nemaju istinski osećaj lične
vrednosti i šalju poruke koje umanjuju osećaj vrednosti njihove dece.
• U “olakšavajućim” porodicama članovi pomažu jedni drugima da
postanu ličnosti, roditelji osećaju svoju vrednost i prenose je na svoju
decu.
...
• Strahovi i anksioznost
• strah od neuspeha (od odbijanja, gubitka klijenta, od
nekompetentnosti, da nemamo dovoljno veština, od nekih osećanja,
od izlaženja na kraj sa određenom grupom klijenata),
• od uspeha (od psihološke blizine, da nećemo zadržati uspeh, od
nošenja sa izrazima zahvalnosti i uvažavanja, od tuđe zavisti) i
• od promene (da će nas klijenti izazvati da ispitamo svoj način života,
• strah od praktičnih promena npr. Veći broj klijenata).
...
• Neke posledice anksioznosti terapeuta – savetnici koji mogu izaći na kraj
sa svojom teskobom osetljivi su na teskobu klijenta,
• određen stepen teskobe je potreban da bi savetnik bio delotvoran, može
biti znak da savetnik treba da preispita pitanja koja se tiču njega ili klijenta.
• Teskoba postaje otežavajuća, savetnik prestaje pažljivo da sluša klijenta,
• ne uspeva da održi granicu između sebe i klijenta (kontratransfer),
• iskrivljuju informacije dobijene od klijenta (savetnik postavlja previše
pitanja, nudi površna razuveravanja, direktno govori klijentima šta da rade).
Teskoba može oslabiti zahvaljujući praksi,
• dobroj superviziji, iskustvu;
• osposobljavanje u životnim veštinama je važno.
Telesno zdravlje
• Nivo energije – utiče na broj kllijenata sa kojima terapeut može da radi i
koliko dobro ih terapeut sluša.
• Dobra telesna forma – savetnici se razlikuju po tome koliko brinu o svom
telu i koliko se izlažu rizicima za telesno zdravlje (pušenje, alkohol, droge).
• Bolest i bolešljivost – mogu u odnos sa klijentom uneti bolest, razlikuju se
po tome koliko su skloni različitim tegobama.
• Veštine ublažavanja stresa – loše veštine ublažavanja stresa mogu izazvati
neprikladno ponašanje u toku terapije (npr. Napet stav tela, razdražljivost).
• Telesni invaliditet – snage i slabosti u veštinama razmišljanja i ponašanja u
suočavanju sa ličnom invalidnošću postaju važne.
• Duševni poremećaji – neki savetnici moraju da prestanu da rade tokom
manično-depresivne epizode.
Seksualnost
• Seksualni osećaji –savetnici se razlikuju po količini libida koji imaju.
• Najvažnije područje rada sa parovima koji imaju seksualne disfunkcije je da
prorade misli koje remete funkcionisanje.
• Savetnici imaju misli ne samo o svojoj, već i o klijentovoj seksualnosti.
• Seksualna orijentacija
• za mnoge je to životna činjenica zasnovana na nasleđu i socijalnom učenju,
a ne preferencija koja se bazira na slobodnom izboru.
• Sve do 1967 u VB homoseksualnost je bila krivično delo, 1997 ona je to bila
u nekim državama AUS.
• APA je 1974 uklonila homoseksualnost u popisu psihijatrijskih poremećaja.
...
• 40tih i 50tih godina Kinsey su sproveli istraživanje polnog ponašanja.
• U velikom uzorku su utvrdili da je bilo 4% muškaraca i između 1-3% žena koji su isključivo
bili homoseksualci.
• 10% muškaraca u dobi između 16 i 65. god. je najmanje 3 godine bilo isključivo
homoseksualno orijentisano,
• a 37% je imalo barem jedno homoseksualno iskustvo koje se završilo orgazmom.
• Utvrđen je velik broj biseksualno orijentisanih osoba. Podaci iz VB iz 1994 godine
pokazuju slične rezultate
• Životna prevalencija homoseksualnog iskustva se kreće u rasponu od 4,8-4,9%
(Rogers&Turner, 1991).
• Savetnici moraju da odluče kako da izađu na kraj sa svojim homoseksualnim osećanjima,
da li će se javno upustiti, da li će ih javno priznati, podeliti sa klijentima i kolegama.
• Svaki savetnik ima stavove o klijentovoj seksualnoj orijentaciji, bilo da je ona ista ili
različita od njegove.
Identitet polne uloge

• Pol – u ovom kontekstu reč je o biološkim razlikama

• Identitet polne uloge – kako se neko doživljava na dimenzijama maskulinosti i
femininosti.
• Očekivanja od polne uloge – kako bi se neko trebao osećati, kako misliti i ponašati se u
skladu sa biološkim polom.
• Rod – odnosi se na društveno i kulturološko svrstavanje osobina, stavove i uverenja.
• Rodna svesnost – koliko je osoba svesna procesa i posledica polnog stereotipiziranja
• (Seksizam – povezan sa mislima, osećanjima i ponašanjem koji pretpostavljaju
nadmoćnost jednog pola nad drugim.
• Heteroseksizam – pretpostavka da su svi ljudi heteroseksualni i da bi takvi trebalo da
budu.)
Maskulinost, femininost i androginost
• Feminine psihološke osobine uključuju pokazivanje naklonosti i ljubavi, nežnost,
osetljivost na potrebe drugih ljudi i emocionalnu toplinu.
• Maskuline osobine uključuju agresivnost, ambicioznost, odlučnost, analitičnost,
dominantnost.
• Tradicionalne polne uloge stvorile su teškoću ženama u području izražavanja ljutnje,
postizanja autonomije, moći i položaja u društvu.
• Tradicionalne muške uloge izazvale su teškoće muškarcima zbog zaokupljenosti
uspehom, moći, takmičenjem, nesposobnosti izražavanja osećanja, ograničenog
pokazivanja nežnosti.
• Moir i Jesel 1989 pokazuju da su muškarci i žene od rođenja drugačiji, razlika u ponašanju
rezulat je prirode.
• Drugi autori smatraju da se biološke predispozicije mogu savladati učenjem.
• Muškarci i žene mogu vaspitanjem steći sposobnost pokazivanja različitih osobina.
Sistem vrednosti
Principi koji upravljaju životom.
• Preživljavanje – biološko
• Ljubav – voleti i biti voljen, ceniti ljude po onome kakvi su, a ne samo po onome što rade
• Prijateljstvo - spojiti se sa ljudima koji ne pripadaju porodici zahvaljujući obostranom osećaju
bliskosti i zajedničkim interesima.
• Porodični život- imati porodicu i biti njen deo
• Religija – prihvatiti potrebu za povezanošću sa konačnom snagom
• Postignuće – imati ambicije, ceniti uspeh, društveni položaj i uticaj
• Materijalizam – ceniti sticanje novca i upravljanje njime
• Sigurnost – ceniti materijalnu sigurnost i društveni poredak
• Estetika – ceniti lepotu i dobar ukus, sa naglaskom na umetnost
• Intelekt – ceniti analitičke i racionalne poslove
• Društveni interes – pomagati drugima, biti dobronameran
...
• Ugoda – ceniti zabavu i dobar provod
• Uzbuđenje – ceniti izazove, raznolik i podsticajan život
• Prilagođavanje – biti poslušan, poštovati roditelje i autoritet
• Tradicija – ceniti postojeće stanje, svoj životni položaj
• Karijera – ceniti karijeru i posao
• Praktičnost – praktična pitanja, oslanjanje na sebe
• Priroda – voleti biti izvan kuće, u prirodi
• Zdravlje – ceniti zdravlje i aktivnosti koje vode održavanju zdravlja
• Samousmeravanje – ceniti autonomiju, određivati svoje ciljeve i ličnu
slobodu
• Lični rast i razvoj - biti posvećen ličnom razvoju
...
• Sukob vrednosti – pomaganje ljudima i naplaćivanje usluga (npr.
Između kuće i posla, religioznih vrednosti i pragmatičkih),
• vrednosti terapeuta mogu biti u sukobu sa klijentovim (prema
predbračnim, vanbračnim aktivnostima, homoseksualnim odnosima)
• Preispitivanje ličnih vrednosti – koje su terapeutove vrednosti;
• kako ih je stekao i koliko su one pokazatelj unutrašnjeg procesa
vrednovanja, a koliko su preuzete od drugih ljudi;
• gde su terapeutove vrednosti u sukobu, u kojoj meri su podložne
menjanju?
Etika
• Sa savetovanjem su povezana brojna etička pitanja;
• mnoga etička pitanja tiču se ljudi koji edukuju savetnike;
• učenje savetodavnim veštinama obiluje etičkim pitanjima (studenti su
u različitom stepenu radni i spremni da uče veštine,
• npr. Nekim studentima je važnije da steknu diplomu nego
kompetentnost).
Kultura kojoj terapeut pripada
• Preovladavajući obrazac određene grupe u određenom vremenu.
• Kultura prožima sve delove života, vrednosti, religiju, jezik, hranu,
muziku, odevanje, sport, porodicu, govor tela.
• Primeri kulturalnih razlika-
• zapadnjačke vrednosti ističu važnost mladosti, odlučnosti,
nezavisnosti, takmičenja, a istočnjačke važnost zrelosti,
međuzavisnosti, poslušnosti, saradnje.
• Neki savetnici imaju znanje o drugim kulturama jer imaju prijatelje i
poznanike iz različitih kultura.
• Putovanja mogu proširiti svest o kulturalnim razlikama.
...
• Veštine – razumevanje kulturalnih poruka koje se prenose rečima, glasom i telom;
• dopuštanje ljudima da govore o svojoj kulturi,
• pomaganje ljudima da prorade svoje nepoverenje prema drugim kulturama.
• Rasa- rasne razlike se naglašavaju zbog kulturoloških razlika
• Društveni sloj –
• visina prihoda,
• nivo obrazovanja,
• položaj na poslu, su 3 mere pripadnosti društvenom sloju.
• Ostali pokazatelji su naglasak, odevanje, socijalna mreža, stambeni prostor, mesto
stanovanja, mogućnost brige o zdravlju, kvalitet pogreba.
• Veštine- upotreba jezika, nesigurnost koja je povezana sa pripadnošću
određenom društvenom sloju.
...
• Stepen životnosti i psihičkog zdravlja savetnika su ključne varijable u
uspešnosti procesa savetovanja.
Osobine delotvornih savetnika:
• Imaju svoj identitet
• Poštuju i cene sebe
• Mogu prihvatiti svoju moć
• Spremni su za promene
• Donose odluke koje utiču na njihov život
...

• Autentični su
• Imaju smisao za humor
• Čine greške i spremni su ih priznati
• Uglavnom žive u sadašnjosti
• Uvažavaju uticaj kulture
• Iskreno ih zanima dobrobit drugih ljudi
• Duboko su uronjeni u svoj posao i vide smisao u njemu
• Mogu održavati zdrave granice
Savetovanje savetnika
• Da postane klijent
• Povećava se svest o sebi i jača terapijski uticaj
• Osvetljava se sopstvena motivacija za posao, životne vrednosti,
potrebe, stavove, da li smo u stanju pomoći drugome
• Suočava se sa pitanjima vezanim za usamljenost, moć, smrt,
seksualnost, roditelje
• Pomaže u sticanju strpljenja sa klijentima
• Smanjuje se arogantni stav da smo “došli do kraja”
• Uči se kako se izlazi na kraj sa kontratransferom
Vrednosti savetnika i terapijski proces
• Kako životne vrednosti utiču na terapijski rad
• Terapijske intervencije temelje se na našim sržnim vrednostima,
nismo vrednosno neutralni
• Ističe se da savetnici ne bi trebalo da pokazuju svoj vrednosni sistem
jer će to uticati na pravac u kome ide klijent
• Rešavanje sukoba između vrednosti (npr. Klijentkinja koja ostaje u
braku zbog dece, koja razmatra izvanbračnu vezu, abortus, predbračni
sex, homoseksualna orijentacija, promiskuitet, pravo na umiranje isl.)
Pitanja sa kojim se susreću savetnici
• Suočavanje sa sopstvenom teskobom (šta da kažem, kako da kažem,
da li će klijenti ponovo doći, i ako dođu šta ću tada učiniti)
• Kako biti to što jesam (dve krajnosti, terapeuti koji se kriju iza stručne
fasade i terapeuti koji se trude da dokažu da su ljudi)
• Izbegavanje perfekcionizma (moram znati sve, ako klijentu nije bolje
to je moj neuspeh, pogrešiti je strašno)
• Biti iskren o sopstvenim ograničenjima (Nemam veštine da vam
pomognem sa tim problemom)
...
• Razumevanje ćutanja –
• klijent razmišlja o onome što se prethodno pričalo;
• čeka da terapeut preuzme vođstvo;
• dosadno mu je;
• oseća neprijateljstvo prema terapeutu;
• mogu komunicirati i bez reči;
• možda je interakcija bila na površinskom nivou i postoji strah da se
upusti u dublji odnos;
Zajedno sa klijentom se istražuje značenje ćutanja
...
• Izlaženje na kraj sa klijentovim zahtevima (često zovu telefonom, žele
češće da se viđaju, traže da im se kaže šta da rade; da terapeut pridobije
drugu osobu na njihovu stranu)
• Izlaženje na kraj sa klijentima koji ne sarađuju – malo ulažu u savetovanje,
možda nisu došli dobrovoljno, možda klijent ne razume prirodu
savetovanja)
• Podnošenje neizvesnosti –
• ne vide rezultat svog rada,
• klijentima može biti lošije na početku terapije jer su sklonili odbrane,
• jedini način sticanja vere u sebe je sumnjanje u sebe,
• osećati nesigurnost u sopstvenu delotvornost,
• nesigurnost da li savetnik želi da nastavi da se bavi ovim poslom)
...
• Kako ne izgubiti sebe u svojim klijentima – opasnost od uvlačenja
klijentove neuroze u svoju ličnost (npr. Ne spavamo jer se pitamo
kakve odluke donosi klijent)
• Najdelotvorniji rad je kada je terapeut prisutan sa klijentom, ali
odgovornost za odluke je na klijentu
...
• Razvijanje smisla za humor – humor i tragedija su blisko povezani,
smeh ne znači da posao nije obavljen
• Izbegavanje davanja saveta – igra- Zašto vi ne bi ste...Da, ali (Berne,
2000)
• Sprečiti sagorevanje na poslu