Lidija predavanje

14.-15. Decembar 2013

Žalovanje i separacija- geštalt pristup

Literatura:

Rinpoće Sorjal, Tibetanska knjiga života i smrti

Stajn Mari, U srednjim godinama
Evans Ken, Living and Dying (članak)
Romanyshyn Robert, The soul in grief
Dalaj Lama, Beyond religion
Grifin, Geštalt terapija (Čalanak u GJ)

U našoj kulturi se malo poklanja vremena silazećem delu ciklusa kontakta, kada se ono što
doživljavamo pretvara u iskustvo. Usled toga insmo u stanju da vrednujemo kraj, a svaki ciklus
ima početak i kraj. Ukoliko organizam prepozna vrednost svakog od koraka, tada će završetak
postati jednako značajan kao i početak.
Duša se manifestuje u trenutku pretvaranja događaja u iskustvo, da nam odredi vrednosti
onoga u čemu smo bili.
Svrha rituala je u tome da nam pomognu da uđemo u nove identitete, za koje nismo uvek
spremni (to se dešavaprilikom diplomiranja, veridbe, udaje, pa i smrti...).
Respektovanje malih stvari (malih, svakodnevnih „smrti“) i prepoznavanje njihove
dinamike nam daje mogućnost pripreme za veliki odlazak.
Dalaj Lama – Ljudska bića imaju potrebu da su zadovoljna, da ne trpe patnju i da su
povezana.
Osvešćivanje ljudi u tom pravcu može uzrokovati uzajamni respekt. Povezanost među
ljudima stvara određene zakonitosti koje, ukoliko se ne poštuju, dolazi do posledica u nizu
generacija, a ako odnos bude naglo prekinut, polje doživljava traumu. Kada ona nije do kraja
odžalovana, prenosi se na buduće generacije i ne može se završiti dok se ne osvesti i ne bude do
kraja odžalovana (prizna se ono što jeste).
Povezanost sa osobom nam daje sigurnost, nežnost, ali us ebi nosi i brigu za drugoga i mi u
slučaju njegovog odlaska želimo da ga pratimo.
„Nepovezanost daje pravo za destrukciju.“

Kada je žalovanje završeno?

U početku je bitno da dođe do procesa blokiranja da bi se organizam zaštitio. Nakon toga

treba da se suočimo sa emocijama i da se one ispolje. Da se suočimo sa gubitkom i da mu damo
određeno značenje. Da nastavimo funkcionisanje sa sredinom, a gubitak integrišemo kao figuru u
pozadini. Ne želimo da nastavimo dalje sa tom osobom i prihvatamo gubitak. Prihvatamo da tog

1
sistema više nema, a ta figura ostaje u pozadini kao podržavajuća uz prihvatanje svih emocija
(tuge, besa...), koje su za nju vezane.
Duša nema osećaj vremena i prostora i nije strukturisana kao UM. Moguće je da se npr. 2
godine nakon gubitka, kada već mislimo da smo odžalovali, jednog jutra probudimo sa tugom
svežom kao da se gubitak desio juče.
Žalovanje je proces koji traje čitavog života, ali na različitim nivoima, a operativno se
očekivani period žalovanja određuje intervalom od 2-3 godine.

Faze tugovanja

I faza Poricanje i desenzitizacija

II faza Emocionalno reagovanje
III faza Depresija
IV faza Egzistencijalno prihvatanje

Poricanje i desenzitizacija

Novi identitet u koji treba ući, a za koji još nismo spremni = TRAUMA.
Rascep između identiteta „Ja sam osoba koja ima sestru“ i „Ja sam osoba koja je izgubila
sestru“ izaziva blokadu koja štiti biološki organizam od prevelike boli.
Javlja se poricanje kako bi se preživelo, do se self ne organizuje oko tog događaja i
omogući da se događaj integriše u iskustvo.
U ovoj fazi ne podstičemo ispoljavanje emocija, već podržavamo poricanje i podržavamo
organizam da ide dalje i da bude operativan.
Intervencija je da podržavamo ono što jeste.
U ovoj fazi, ako se klijent otvori na emoociju i pokaže znake faze II, mi onda te emocije
registrujemo tako što konstatujemo njihovo prisustvo i postavljamo pitanja („Vidim da ti
nadolaze suze, da li ti se javlja tuga?“), ali nikako ne forsiramo emocije pitanjima („Šta sada
osećaš?“).
Otpor prema emocijama u ovom trenutku je izraz klijentove želje da nastavi život. Tako
daje pristanak da ostane živ.
Ova faza je neka vrsta izolacije od onoga što se događa. Terapeut treba da bude
podržavajući za klijenta, ali i otvoren za prepoznavanje pojave emocija kod klijenta.
Obično se iz praktičnih razloga period žalovanja računa na 2-3 godine. Prva godina je
ciklus u kome se organizam svakodnevno susreće sa danom bez onoga što smo izgubili. U drugoj
se ponavlja ciklus suočavanja, dok je u trećem ponavljanju organizam već spreman za novo
povezivanje.
Neke osobe se fiksiraju na izolaciju i ostanu godinama u fazi I. Bez obzira na količinu
proteklog vremena klijenta treba podržati da ostane u svakoj od faza onoliko koliko mu je to
potrebni sve dok je on funkcionalan.
Kada organizam nema adekvatnu zamenu za dosadašnji način ponašanja, nema osnova da
ga pomeramo sa njegove pozicije. Nema opravdanja da organizam izvučemo iz nečega što jeste,
ako nemamo šta da mu ponudimo u zamenu (to nešto novo mora da nastane iz odnosa klijent-
terapeut, a ne iz glave samog terapeuta).
Nekada se dešava da UM klijenta ne može da „obradi“ situaciju – kognitivni nivo. Tada
klijenta interesuje da li se takve stvari događaju i drugima i na koji način oni reaguju. Vrlo je

2
bitno da terapeut u tim trenutcima da podržavajući odgovor i da objasni da se to i dugima dešava,
čak i da uđemo u „edukativni“ razgovor i klijentu ukratko opišemo faze procesa žalovanja.
Vrlo je važno imati na umu i da se klijent u toku procesa žalovanja simultano nalazi u više
faza, one se preklapaju i klijent „šeta“ iz jedne u drugu ili ispoljava ponašanje karakteristično za
dve faze odjednom. To je normalno, faze postoje radi naše orijentacije i nisu hronološki striktno
određene.
Ovo je faza u kojoj klijent priča drugima šta se desilo. Nema pogleda ka unutra, ali to
ponavljanje priče o događaju je isceljujuće samo po sebi. Priče su repetitivne i često bez puno
bola.
Proces žalovanja je proces traganja za novim identitetom kada se prethodni izgubio.

Emocionalno reagovanje

Klijent se polako okreće ka unutra i može sve duže da ostane u sebi. Već je prošlo otprilike
nekoliko meseci (ako proces posmatramo kao dvo-trogodišnji) i polako počinje proces pravog
žalovanja (sa iskazivanjem emocija).
Klijent je spreman da se suoči sa emotivnim aspektom gubitka (partnera, zdravlja, nekih
svojih funkcija...).
Dok osoba ne prođe kroz fazu u kojoj duboko oseća bes, ljutnju i tugu, žalovannje nije
završeno. Iako društveno slabije prihvatljive, ove emocije traže podršku da bi bile ispoljene.
Osećanje tuge i besa su naizmenična i repetitivna.
Ovo je faza u kojoj se završavaju započeti poslovi i u kojoj je poželjno da koristimo
eksperimente (prazna stolica...).
Kao i prethodna i ova faza može trajati godinama. Postoje tri vrste nezavršenih poslova
koje možemo staviti u stolicu:
- Partnera koji više nije tu
- Potrebe koje nisu zadovoljene
- Više sile
Ovde terapeut može da ispolji svu kreativnost i da eksperimentišući sa klijentom podrži
proces.
Zastrašujuće je suočavanje sa ovakvom realnosti. Prihvatajući svoje emocije, prihvatamo
novu poziciju. Ovde se pojavljuje anksioznost, krivica i stid. Osećamo se krivim za ono što se
desilo, osećamo stid zbog toga što ne možemo da prihvatimo novi identitet.
Ovakve situacije nas suočavaju sa introjektima koji su formirani u ranom detinjstvu. Više
nam nije problem samo gubitak, već nam čitav sistem introjekata nam postaje tema.
Kasne 30-te i 40-te godine života su periodi žalovanja za gubitcima.
Ovde se javlja proces pregovaranja sa Bogom, sa sobom u unutrašnjosti. Njegova svrha je
da ukaže na šta treba obratii pažnju. (npr. „Treba da uradim ovo da bih dobio to.“, „Treba da se
pozabavim svojim zdravljem.“). Ali kada prođe sporna situacija, najčešće zaboravljamo šta smo
sebi obećali. Ovo pregovaranje je podržavajuće i taj unutrašnji dijalog ne bi smeo da ode daleko u
pozadinu i da se zaborave obećanja data sebi tokom njega.
Kada biće prođe kroz dovoljno pregovaranja i kada ispolji dovoljno emocija na
bihevioralnom planu događa se depresija.

3
 Depresija

U ovoj fazi, organizam se povlači od sveta i u tom povlačenju (ako je organizam

funkcionalan) veoma je bitno da klijenta ne izvlačimo iz depresije. U ovom slučaju to je
kreativna adaptacije. Bol je preveliki i rastapa self. Ni jedna ego funkcija ne može ponuditi način
da se ide dalje. Podržavamo organizam da ostane u ovoj fazi (ona ga u metaforičkom smislu
stavlja u položaj siročeta).
Biće se povlači i izoluje, prihvata bol, svet postaje prazan, javlja se strah (ali se prihvata i
novi identitet). Nema ničega što bi moglo da nas povede bilo gde i mis e prepuštamo jer nemamo
kud. Sve smo pokušali, ispoljili sve emocije, razumeli sve i ništa više ne možemp da uradimo.
Spajamo se sa svim gubitnicima ovoga sveta i ne znamo ko smo. Nemamo referentni okvir, ne
znamo gde pripadamo, gde idemo i odakle dolazimo. Ego se rastapa. Samo onda kada je self
stvarno rastopljen pod utiskom bola, spolja dolazi iskupstvo i znaci koji na vode dalje (anđeli).
Da bi se to dogodilo mi moramo da dozvolimo stanje u kome bol rastapa self. Fenemeni iz
spoljašnjeg sveta se pojavljuju neobjašnjivo jasno (zvuci prirode, boja kamena, pesma ptica...). Ti
kontakti bivaju vezani za fenomen. Postajemo ekstremno alertni u sadašnjosti (kamen ili reč
slučajnog prolaznika postaju nosioci značenja). Iskostvo povezivanja sa elementima iz
spoljašnjosti koji nam daju čvrstinu su naši putevi ka spoljašnjem svetu koji smo naustili.
Terapeutova intervencija je često paradoksalna intervencija koja podržava izolaciju nastalu
nakon svih prethodnih faza. Podržavamo klijenta i dozvoljavamo da se polje dogodi nama, a ne
da mi organizujemo polje.

Egzistencijalno prihvatanje

U ovoj fazi dolazi do povezivanja emotivnog reagovanja sa izlaskom iz izolacije, sa

kognitivnim procesom pronalaženja značenja i završavanjem nezavršenih poslova.
Ovo je takođe faza koja na izvestan način osvetljava aspekte selfa kojih nismo svesni.
Izlaskom iz ove faze novi aspekti selfa postaju poznati. Kroz proces integracije rađa se
prihvatanje. Prelaskom događaja u iskustvo i asimilacijom dolazi do naše transformacije.
Svi elementi polja imaju pravo da postoje i potencijalno su relevantni. Neophodno je da na
kraju žalovanja imamo mesto sa koga možemo da kontaktiramo gubitak u konsultativne svrhe
koje moraju postojati samo u funkcionalnom minimumu i ne mogu zameniti dijaloge sa onima
koji su aktuelni u našim životima.
Prihvatanje se ponekad, kada je prepoznato od strane klijenta, meša sa doživljajem da je u
redu to što se dogodilo (Meša se prihvatanje i ispravnost).
Zbog toga onaj koji žali često oseća krivicu. Terapeut treba da pomogne klijentu da napravi
razliku između prihvatanja i ispravnosti. Nije cilj da klijenta oslobodimo tuge, žalovanje je proces
koji traje čitavog života. Bitno je da tuga ostane u pozadini iskustva, a ne da bude figura.
Isceljenost se dešava kroz sećanje, reorganizovanje i pribiranje. Postajemo manje
uznemireni i ljuti, donekle razumemo razloge. Za one koji ostaju sve se uvek dešava prebrzo,

4
nikada nisu imali vremena da ispolje sve što su hteli. Fantazija postaje značajna u ovom delu
procesa jer nam omogućava da završimo ono za šta nismo imali vremena.
Važan je doživljaj izneveravanja. Kada krenemo u novo, ostavljajući iza sebe šta je bilo,
javlja se osećaj da nešto ili nekoga izneveravamo (npr. kada se desi smrt nekoga koga volimo, pri
svakom lepom osećanju ili osmehu, možemo osetiti da ga izneveravamo time što smo sposobni
da osetimo radost).
Nakon nekih odlazaka možemo osetiti rasterećenje (olakšanje), koje zatim izaziva krivicu i
stid. Ovo se dešava kada je patnja i trpljenje bilo dugotrajno. Klijenta treba podržati u onome što
jeste.
U nekim slučajevima se javlja žaljenje zbog neizgovorenih misli koje se u pojedinim
kulturama ili porodicama podrazumevaju, pa nam je stoga dok smo bili zajedno bilo neugodno da
ih izgovorimo. Bitno je podržati klijenta da nađe reči da ispolji svoja bliska osećanja, čak i ako su
ona jednostavna i podrazumevaju se.
Snovi su bitni nesvesni procesi koji nas vode na putu kojim klijent ide. Slobodno ga treba
pitati za njegove snove i na njima raditi.
Fantazije su komplikovanije, ali su spontane i prirodne i treba ih koristiti kao nešto što je
podržavajuće za uključivanje u život i završavanje nezavršenih poslova. Opasne su kada postanu
figura, zamena za realan svet i primarni dijalog klijenta. Tada ga treba konfrontirati sa činjenicom
da mu fantazija zamenjuje realnost i da kao takva nije kreativna.
Nije razlog za brigu što se priče ponavljaju. Pričanje priča je isceljujuće samo po sebi i
osobu u žalovanju je bitno podržati da priču priča uvek iznova i iznova. Svaki put imamo šansu
da sagledamo nešto novo i da pružimo podršku na nov način.
Nakon odlaska neke osobe na videlo izlaze i njene tajne (koje svako od nas ima). Ovo je
problematično, naročito u emocionalnoj fazi zato što dolazi do pojave nezavršenih poslova (npr.
osoba u nekoj od faza tugovanja saznaje tajne partnera koji je preminuo koje bitno menjaju sliku
o njemu koju je do tada imala).

Zastoji u žalovanju

Zastoj može nastati u svakoj od faza:

I faza: Ako se u njoj ostane i ne ide se dalje, često se kod klijenta vide simptomi koje ne
možemo da povežemo sa gubitkom. Klijent je prezauzet, rigidno ispravan (uraditi nešto pravilno
po svaku cenu)... Klijent pokazuje hladnoću, nepovezanost... Priznaje da su značajni drugi tu oko
njega, ali nema nikakvog pokreta. Ovakvo stanje može da traje i deceniju, a uvođenjem traume
klijent i dalje ne oseća ništa („To se dogodilo, pa šta? Svi znaju da se dogodilo, idemo dalje.“).
Klijent biva isfrustriran jer se i pored intervencija ništa ne dešava. U ovom slučaju bitna je
paradoksalna intervencija stajanja i praćenja pokreta.

II faza: Moguće je da se žalovanje prolongira i da emocije budu dugo intenzivne i

preplavljujuće. Prolongirano žalovanje je priroda žalovanja zauvek. Ali ako je ono
disfunkcionalno (dijalog, sećanje emocije vezane za gubitak obuhvataju preveliki deo života

5
osobe) onda se to tumači kao zastoj u žalovanju. Bitno je da klijenta podsećamo ne samo na
njegovu perspektivu, već i na perspektive polja i onoga koji odlazi.

III faza: Zastoj na ovom mestu može dovesti do hronične depresije i psihosomatskih
poremećaja. Mora se na ovome oprezno raditi. Ukoliko klijent pokazuje simptome identifikacije
sa osobom koje nema, možemo očekivati posledice kao kod originalne osobe. Bitno je sa
klijentom to osvestiti, tada počinje isceljivanje.

U radu sa klijentima polazimo od pretpostavke da je snaga u onome što jeste!