Elektronska razmena podataka u savremenim

multiindustrijskim lancima snabdevanja

zasnovana na globalnim standardima

Profesor dr. Dušan Regodić, dipl.inž.

Univerzitet Singidunum, Danijelova 32
dregodic@singidunum.ac.rs

Asistent Mihajlo Stankić, dipl. inž.

Univerzitet Sinergija, Raje Baničića bb
mstankic@sinergija.edu.ba

Rezime: U savremenim logističkom sistemu značajno mesto zauzimaju napredna tehnološka

rešenja kao što su tehnologije automatske identifikacije i automatskog obuhvata podataka,
specijalizovana hardverska i softverska oprema (bar-kôd skeneri, mobilni računari, wireless
infrastruktura, bar-kôd printeri, RFID sistemi, softveri za razvoj mobilnih aplikacija, softveri
za upravljanje mobilnom opremom, specijalni interfejsi koji povezuju tako heterogene
sisteme). EAN.UCC sistem je skup standarda koji omogućavaju efikasno upravljanje
globalnim, multiindustrijskim lancima snabdevanja, pomoću jedinstvenog identifikovanja
proizvoda, transportnih jedinica, lokacija i usluga. On olakšava proces elektronskog
trgovanja, uključujući potpuno registrovanje i praćenje.

Ključne reči: Savet za uniformno kodiranje (UCC), Automatska identifikacija, mobilne

aplikacije, multiindustrijski lanci snabdevanja, jedinstveni identifikator proizvoda, GLN (Global
Location Number), GTIN (Global Trade Item Number ), EDI poruke, EANCOM, XML, RFID
sistemi.

Abstract – In this paper we analyze the ......

Keywords: .....

1. Uvod

Brze promene uloga strana u lancu snabdevanja, novi kanali distribucije, promene
zahteva i povećana očekivanja od usluga, radikalno su uvećali važnost informacione
tehnologije u poslovnim procesima. Prenošenje informacija o proizvodu je veoma važan
korak u odnosima između snabdevača, kupaca i svih trećih učesnika. Te informacije se
koriste u širokom opsegu važnih procesa, a uglavnom se generišu u samom lancu
snabdevanja. Mnogi procesi se vrlo otežano odvijaju ukoliko se ne raspolaže ispravnom
informacijom o proizvodu. Operacije kao što su naručivanje, fakturisanje ili operacije u
procesu skladištenja, zahtevaju strogo ispravne informacije o proizvodu.
 Slika 1: Komponente e-poslovanja

Pored tokova robe, postoje i vrlo važni informacioni tokovi između trgovinskih
partnera (slika 1). Ti tokovi treba da se prenose sveobuhvatne informacije kao što su:
 ime dobavljača i GLN (Global Location Number) kompanije,
 datum primene (datum od kada trgovinski partneri mogu da koriste
informaciju),
 GTIN (Global Trade Item Number ) proizvoda,
 potpun opis proizvoda za EDI poruke ili za dokumenta transakcije,
 fizičke karakteristike proizvoda uključujući dimenzije, neto težinu, itd,
 opis različitih standardnih grupisanja trgovinske jedinice, uključujući broj pojedinačnih
jedinica u većoj trgovačkoj jedinici, kojima se takođe dodeljuje GTIN,
 opis palete ili šemu paletizacije,
 GTIN i količinu jedinica nižeg nivoa (ako postoji).

Najpogodnije metode za razmenu informacija su EDI (Electronic Data Interchange)

poruke koje šalje dobavljač svim kupcima ili se šalju putem centralnog elektronskog kataloga
(sinhronizacija podataka). Karakteristika tih metoda je da se podaci, ugrađeni u standardne
poruke, šalju automatski putem računarske mreže. Ako oba ova načina još nisu na
raspolaganju, može se koristiti neki od digitalnih prenosnih medijuma (CD, DVD ...) sa
standardnim porukama, a ako ni to nije na raspolaganju, onda se kreira klasični papirni
dokument koji sadrži različite karakteristike i uslove nabavke proizvoda.

Osnovni preduslov za uspešnu razmenu informacija o proizvodima je njihova

klasifikacija. Skoro svaki aspekt našeg života je predmet klasifikacije. Klasifikujemo skoro
sve, deleći naš svet na razne kategorije. Ljudi klasifikuju stvari na različite načine. Neki
stavljaju sve svoje čarape u jednu fioku; drugi možda odvajaju bele od onih u boji. U svakom
poslu klasifikacija je potreba. Čak i na bilateralnoj osnovi, kada trguju prodavac i kupac,
potrebne su neke zajedničke definicije. Oni ne razgovaraju o pojedinačnim GTIN brojevima
proizvoda, ali koriste zajedničke grupe proizvoda. Proizvođač mlečnih proizvoda i

2
maloprodavac, pregovaraju na osnovu kategorije mlečnih proizvoda. Ni jedan klasifikacioni
sistem nije suštinski „bolji“ od drugog. Jedina mera uspeha klasifikaconog sistema je njegova
vrednost. Ljudi imaju različite potrebe, tako da ono što vredi za jednog pojedinca, možda neće vredeti
za drugog. Ovaj nedostatak univerzalnosti neće nas odvratiti da koristi sistem koji je dobar i
svrsishodan. U svakom slučaju nije moguće izbeći grupisanje, organizovanje i klasifikovanje.

Zašto nam je potreban globalno prihvaćen, fleksibilan, prilagodljiv i stalno podržan

klasifikacioni sistem?

Osnovana filozofija koja stoji iza podele proizvoda unutar maloprodajne prehrambene
mreže je istorijski zasnovana na sektorskoj organizacionoj strukturi. Takva struktura je
ustanovljena na kriterijumima kao što su: znanja zaposlenih, skladišna temperatura, poreklo
i sličnosti proizvoda. Nabavna struktura je, na drugi način, bila usredsređena na dobavljače
kao osnovu za grupisanje proizvoda. Nabavljači su raspoređivali dobavljače prema sličnim
proizvodima. Ovo se radilo zbog postizanja maksimalnng efekta u transportu proizvoda.
Ukoliko je jedna osoba kontrolisala ceo proizvodni asortiman jednog dobavljača, troškovi
prevoza i zaliha su mogli biti minimizirani. Dobavljači su takođe održavali svoju sopstvenu
strukturu i ta struktura je slobodnije primenjivala neke zajedničke atribute proizvoda.
Postojale su razlike među dobavljačima. Sa pojavom upravljanja kao kategorije
menadžmenta mnogi od ovih kriterijuma unutar maloprodajne zajednice ostavljeni su po
strani. Nova struktura je još uvek slična načinu na koji su proizvodi grupisani unutar prodaje
i osnovne proizvodne filozofije. U međuvremenu je snabdevanje možda čak poboljšano zbog
pojave nezavisnih struktura kao što su ACNielsen, IRI, GFK, etc. Tradicionalno za većinu
maloprodavaca, kada se napravi novi proizvod, isti se stavlja u kategoriju strukture koju
koriste maloprodavci. U prošlosti jedan od glavnih problema u elektronskoj komunikaciji sa
novim proizvodom bila je nemogućnost EDI da se usmeri na tačno određenog predstavnika u
maloprodajnoj organizaciji. EDI takođe nije imala načina da maloprodavac povratno
komunicira tako da prihvati proizvod i podatak u vezi istog. Za razliku od ostalih, više opštih
prenosnika kao što su faktura, cena, promocija, koji već imaju povratni link povezan sa
maloprodavcem, za nove proizvode je to moralo da se uradi ručno. Ovu konekciju napravio
je maloprodavac za slučaj kada je proizvod tačno određen za posebnog kupca, obično na
obrascu koji se zove „obrazac za nov proizvod“, UCCnet je kasne 1990. uveo koncept
sinhronizacije. To je bilo rešenje za dva problema koja su bila suštinska kod EDI rešenja.
Prvo je bilo usmereno na grupu definisanih odgovora dobijenih od strane maloprodavca i
obezbeđivalo je mehanizam usmeravanja u okviru maloprodajne organizacije. Korist od
upotrebe zajedničke strukture kategorija primenjena je u komunikaciji, kod novog proizvoda,
između prodavca i kupca. Ovo je nateralo dobavljače i maloprodavce da izaberu između
korišćenja nove, interne strukture, i prestrukturiranja svoje postojeće u novu. U zavisnosti od
toga koliko su bliske te dve strukture, različit je i nivo uloženog napora. Planiranja je bilo u
mnogim situacijama gde su često, višestruki kupci primali informaciju. Kada planiranje ne bi
bilo izbor, situacija se kreirala tako da dva sistema koriste različite strukture koje podržavaju
isti ljudi, uloge i tražene mogućnosti. Sve dok ne postoji pravi i pogrešan način za

3
klasifikovanje proizvoda, trgovinskim partnerima bi idealno bilo koristiti zajednički jezik za
grupisanje proizvoda. Pored svog klasifikacionog istema, zajednički jezik bi podrazumevao
takvu komunikaciju kao što je slučaj sa engleskim jezikom koji prihvaćen i korišćen kao
zajednički u međunarodnim pregovorima. Proizvođačima treba omogućiti da profilišu
proizvod sa više strana radi maksimalne selekcije izbora od strane maloprodavaca. Ovo
takođe, treba da regulišu sa svojim sopstvenim internim klasifikacionim sistemom koji može
biti zasnovan na izvornom, proizvodnom ili prodajnom odeljenju. Maloprodavcima treba
omogućiti da regulišu proizvode prema različitim internim strukturama kao što su kupci,
prema načinu na koji se proizvod prodaje odnosno kako se transportuje. Uz to, maloprodavci
imaju različitu klasifikacionu strukturu, jedinstvenu prema svojoj sopstvenoj organizaciji.

2. Razvoj i primena globalnih standarda

EAN.UCC standardi olakšavaju nacionalnu i internacionalnu komunikaciju između

svih trgovinskih partnera koji učestvuju u lancu snabdevanja, uključujući dobavljače sirovina,
proizvođače, prodavce na veliko, distributere, prodavce na malo, bolnice i krajnje klijente ili
potrošače. Konačni cilj tako standardizovane komunikacije je povećanja efikasnosti lanca
snabdevanja. Mnoge delatnosti su proširile svoje distribucione kanale prema tržištu i
klijentima u drugim sektorima industrije, koji možda nisu tradicionalno za njih vezani.
Delatnost koja bira specifični industrijski standard suočava se sa potencijalno visokim
troškovima održavanja dva sistema kada želi da proda svoje proizvode ili usluge ili prosto
komunicira izvan svog "zatvorenog sistema".

Mnoge operacije neophodne za efikasnu trgovinu i optimizaciju lanca snabdevanja

zavise od tačnosti identifikacije proizvoda koji se razmenjuju, pruženih usluga i/ili uključenih
lokacija. EAN.UCC sistem je skup standarda koji omogućavaju efikasno upravljanje
globalnim, multiindustrijskim lancima snabdevanja, pomoću jedinstvenog identifikovanja
proizvoda, transportnih jedinica, lokacija i usluga. On olakšava proces elektronskog
trgovanja, uključujući potpuno registrovanje i praćenje.

Identifikacioni brojevi se mogu predstaviti bar kôd simbolima koji omogućavaju

elektronsko očitavanje na mestima naplate, pri prijemu u skladišta ili na bilo kojem drugom
mestu, gde se to zahteva u poslovnim procesima. Sistem je napravljen tako da prevaziđe
ograničenja u korišćenju šifarskih sistema kompanije, organizacije ili specifičnog sektora, kao
i da učini trgovinu efikasnijom i pogodnijom za potrošače. Ovi identifikacioni brojevi se
takođe koriste u elektronskoj razmeni podataka - u EDI porukama čime se povećavaju brzina
i tačnost komunikacije. EAN (European Article Numbering Association) je osnovan 1977.
godine, a 1981. menja ima u EAN International. Danas se EAN sistem upotrebljava u više od
milion preduzeća u svetu.

4
 EAN International je 2003. godine zvanično promenio ime u GS1. Tokom proteklih
nekoliko godine nizom aktivnosti vršene su promocije GS1 imidža širom sveta. To
podrazumeva da su EAN nacionalne organizacije prihvatile novo ime GS1 (+ ime zemlje):
• GS1 predstavlja našu ulogu u globalnim standardima i simboliše sinergiju između
poslovnih procesa i jednog globalnog sistema standarda otvorenih za sve,
• »1« predstavlja JEDAN globalni standard, jednu globalnu organizaciju i jedno ime
naglašavajući da su GS1 standardi, usluge i rešenja integrisani i da mogu da se
razmenjuju u celom svetu.

Da bi se izbegla zabuna, mnoge reference prema organizacijama dugo, a ponegde još

uvek, upućuju na »EAN« ili »EAN organizaciju za numerisanje« što se postepeno menja u
GS1.

GS1 je od tela koje je samo bavilo kreiranjem standarda, evoluiralo u kompletne

organizacije za standarde i usluge (slika 2).

Slika 2: Arhitektura GS1 sistema

Razvoj GS1 standarda iniciran je:
- razvojem IT
- potrebom IS – identifikacioni ključevi i automatski obuhvat podataka
- potrebama i zahtevima korisnika
Ključni elementi su:
- Jedinstvena identifikacija,
- GTIN - proizvoda
- SSCC - logističkih jedinica
- GLN - lokacija
- AI - dodatne informacije (upotrebljivo do, ...)
- Nedvosmislenost i predvidljivost,
- GS1 simbologije odobrene od ISO.

5
 Analize pokazuju da mnoge kompanije vrlo malo investiraju u logistiku. S druge
strane, tržišna globalizacija i drugi trendovi koje u poslovanju ne možemo zaobići, zahtevaju
da nam logistika besprekorno funkcioniše. Kada govorimo o logistici, uglavnom
podrazumevamo logistiku unutar preduzeća, najčešće je to logistika skladišnih sistema, koja
se naziva i intralogistika. Razvoj intralogistike danas je više nego kompleksan, rešenja su u
velikoj meri inovativna i raznolika i, što je najvažnije, sveukupno poslovanje u veoma
značajnoj meri zavisi od tih rešenja.

Slika 3: Sledljivost – sposobnost praćenja istorije, aplikacije ili lokacije

(prema ISO 9001:2000)
Skladišni sistem svake kompanije mora biti nezaobilazan deo poslovanja jer najveća
materijalna vrednost upravo je u uskladištenoj robi. Svako proizvodno preduzeće svoju robu
mora negde da uskladišti, roba dakle miruje jedan deo svog životnog ciklusa pre nego se
dalje distribuira. Veoma retko se roba iz proizvodnog procesa transportnim sredstvom
direktno isporučuje kupcu. Tačnije, veoma je mali broj preduzeća koja mogu poslovati po JIT
(Just in Time) principu. Takođe, mali je broj preduzeća koja mogu primeniti cross-docking
sistem (sa ulazne rampe roba se odmah transportuje na izlaznu rampu, bez zadržavanja u
skladištu), roba se ne zadržava u skladištu te nema potrebe za velikim skladišnim prostorom.

Nekadašnji skladišni sistemi i skladišta (zgrade, viljuškari i oprema u skladištima) bili

su vrlo jednostavni. Otuda i naziv magacin i magacinsko poslovanje. Ljudi su manuelno
skladištili robu, klasičnim putem sa informacijama na papiru, ručnim metodama pratili su
stanje u skladištu. Današnja skladišta, nisu magacini, po pravilu, obzirom na visoku cenu
zemljišta, idu u visinu, futurističkog su izgleda, a ljudi koji rade u njima opremljeni su
modernim uređajima, bar-kôd skenerima, RFID čitačima, mobilnim računarima, ne retko sa
wireless (RF) komunikacijom. Viljuškari su opremljeni modernim touch screen terminalima,

6
štampačima etiketa i radio data linkovima. Danas, kada је uobičajno da skladišta imaju
kapacitet od 30.000 do 50.000 paletnih mesta ili nekih drugih transportnih jedinica, teško da
možemo očekivati da se starim metodama i opremom prati rad tako moderno uređenog
didtributivno-logističkog centra. Brzina odziva na zahteve od strane tržišta mora biti izuzetno
velika. Karakterističan primer iz prakse, koji se često navodi, je slučaj kompanije PUMA:

Devedesetih godina Adidas, Nike, Reebok i Umbro, gotovo potpuno su potisnuli PUMU
sa tržišta. Kvalitet, radna snaga, proizvodni proces i PUMINE tehnologije jednaki su kao i kod
konkurenata. Gde je bio problem? U vremenu sve prisutne globalizacije i novih uslova
poslovanja, u cilju što boljeg pozicioniranja na tržištu, uz savremenu transportnu povezanost,
firme mogu dosta jednostavno distribuirati svoje proizvode. U pitanju je dakle nešta drugo,
brzina isporuke i odziv na narudžbu, tj. distribucija robe u tačnim količinama, bez grešaka, do
krajnjeg korisnika. Upravo zato, PUMA odlučuje da investira u izgradnju novog distributivno-
logističkog centra, s ciljem da smanji troškove logistike najmanje za 30% i postigne rok
isporuke do 24 sata.

Kako to funkcioniše? Kada stigne zahtev iz nekog trgovačkog centra: “Želimo

naručiti sledeću robu, komisioniranu (grupisanu) u kutije, pri čemu svaka kutija
čini jednu narudžbu neke od naših 20 trgovina, koju ćemo mi direktno isporučiti.
Želimo i palete istih proizvoda koje ćemo interno uskladištiti kao zalihe.
Detaljnije, u jednoj kutiji želimo 50 komada trenerki veličine L, 40 pari patika TIP
10, u svim veličinama, 100 komada PUMA lopti, 40 komada steznika za koleno, 30
komada golmanskih rukavica, itd. Naravno, traži se isporuka do 24 časa”. Ovo je
zahtev od samo jednog trgovačkog centra. Nije teško zamisliti situaciju kada takvih centara
ima više i kada nisu svi u istoj državi. Ne treba posebno isticati da se napred izneti zahtevi
formalizuju softversko logističkim rešenjima odnosno standardizovanim EDI (Electronic Data
Interchange) procedurama. PUMA ih je implementirala i naravno uskoro povratila svoj udeo
na tržištu.

3. EDI (Electronic Data Interchange)

Svakog dana se u poslovanju generiše i obradi veoma veliki broj papirnih

dokumenata. Ovi dokumenti variraju od narudžbenice i fakture do proizvodnih kataloga i
izveštaja o prodaji. Oni sadrže bitne informacije i u komercijalnoj transakciji, prethode robi,
prate je ili stižu naknadno.
EDI - elektronska razmena podataka omogućava trgovinskim partnerima efikasan
poslovni alat za direktan automatski prenos poslovnih podataka sa jednog računarskog
sistema na drugi. Kod elektronske razmene podataka sva papirna poslovna dokumenta koja
se prethodno razmenjivala između kompanija zamenjena je porukama pogodnim za
elektronsku razmenu između računarskih sistema. Bitno je istaći da EDI podrazumeva prenos
strukturiranih podataka, pomoću usaglašenih standarda za poruke, iz jedne računarske
aplikacije u drugu, elektronskim putem, sa minimalnom intervencijom čoveka.

7
 Slika 4: Informacioni tokovi u tradicionalnom (papirno baziranom) sistemu nabavki

Ova razmena se odnosi na trgovinske transakcije, sa njihovim komercijalnim,

logističkim i finansijskim posledicama. Za svaku organizaciju, uspešna primena EDI
procedura je multidisciplinarni projekt koji zahteva visok stepen angažovanosti, ne samo top
menadžmenta, nego i velikog broja rukovodilaca odgovornih za različita područja aktivnosti.
Potrebno je preispitati kompanijsku politiku i procedure, kako bi se utvrdilo da li je
neophodno izvršiti reviziju tekućih funkcionalnih procedura i uspostaviti nove poslovne veze
kojima će se upravljati. U centru sistema je bolje korišćenje i razmena informacija, interno i
između trgovinskih partnera koji su povezani tako da budu bolje i pouzdanije informisani.

Dve su glavne EDI oblasti za koje je u okviru EAN.UCC (GS1) sistema izvršena
standardizacija:

 EANCOM
 i XML.

8
 Slika 5: Informacioni tokovi u EDI podržanom sistemu nabavki

EANCOM je detaljno primenjeno uputstvo UN/EDIFACT (United Nation/Electronic

Data Interchange for Administration, Commerce and Transport) standardnih poruka. Ono
sada obuhvata 47 poruka sa jasnim definicijama i objašnjenjima kako se koriste sva polja
podataka, dozvoljavajući trgovinskim partnerima da razmenjuju komercijalna dokumenta na
jednostavan, tačan i jeftiniji način. Kao odgovor na sve poslovne zahteve, postoje razni tipovi
poruka na različitim nivoima trgovinskih odnosa:

 poruke o osnovnim podacima opisuju relevantne učesnike i proizvode,

 komercijalna transakcija počinje naručivanjem, a završava se porukama sa
obaveštenjem o zaduženju ili potraživanju, prateći logičku sekvencu trgovinskog
ciklusa,
 izveštajne i planske poruke se koriste za informisanje trgovinskog partnera o
trgovinskim aktivnostima ili planovima budućih zahteva, koji dopuštaju
modernizovanje lanca snabdevanja,

9
  opšte poruke koje se koriste za slanje opštih aplikacionih poruka na jednu ili više
adresa.

EANCOM nije samo skup standardnih poruka, već se pre svega oslanja na korišćenje
EAN.UCC međunarodnih brojeva, umesto na brojeve koji su bilateralno dogovoreni između
dva trgovinska partnera. Korišćenje EAN brojeva će prirodno pojednostaviti transakcije sa
budućim trgovinskim partnerima. GTIN je jedini internacionalni i multisektorski sistem
numerisanja, koji pruža jedinstven i jednoznačni identifikacioni broj za svaku jedinicu i njene
varijante, bez obzira na mesto porekla i odredišta. Njegovo korišćenje u EANCOM porukama
je posebno važno u otvorenim okruženjima. Kompanije se time oslobađaju potrebe da
održavaju kompleksne veze sa internim brojevima trgovinskih partnera. GLN - globalni
lokacijski broj u komunikacijama omogućava efikasan način identifikacije lokacije ili
kompanije. Isto kao što se koriste u samim EANCOM porukama, oni se mogu koristiti i u
mreži da usmeravaju EDI poruke u inbox primaoca, njegovu radnu stanicu ili poslovnu Web
aplikaciju.
EANCOM poruke su osmišljene tako da pruže maksimalnu efikasnost i korist, uz
pridružene standarde za numerisanje i bar-kodiranje proizvoda i lokacija. Njihovo korišćenje
se razvija širom sveta. EDI koji se sprovodi preko EANCOM poruka zahteva upotrebu
posebnih konekcija - VAN (Value Added Network) mreža (mreže sa dodatnim uslugama).
VAN mreže su veoma pouzdane, još uvek prilično skupe i zahtevaju posebne usluge. To je
razlog zašto su uglavnom samo najveće kompanije u mogućnosti da investiraju u takvu
infrastrukturu. Mala i srednja preduzeća uglavnom i dalje sprovode razmenu (sklonu
greškama) papirnih poslovnih dokumenata.
Slika 6: Opšte GS1 specifikacije kao standardi sledljivosti

GTIN
GLN SSCC

EAN-128 GS1 - EAN EPC

RSS/CS GDD
Eancom / XML

Uporedo sa brzim razvojem Interneta, preduzeća su prepoznala potrebu da se ovaj

medijum iskoristi i za razmenu poslovnih dokumenata. Odgovor na to bio je XML -
eXtensible Markup Language (proširivi jezik označavanja), koji se koristi za automatsku
razmenu poslovnih informacija između računarskih sistema putem Interneta. EAN.UCC je
razvio nekoliko standardnih XML poruka. Sve koriste standardne brojeve kao što su GTIN ili

10
GLN. Šire informacije o ovim novim standardima su u nadležnosti nacionalnih GS1
organizacija.

4. RAZMENA INFORMACIJE DUŽ LANCA SNABDEVANJA

Određeni broj aktivnosti je od suštinske važnosti da bi se obezbedila precizna

razmena informacija duž lanca snabdevanja. To podrzumeva da se elementarnom podatku
vezanom za bilo koji skenirani bar kôd ili očitan sa RFID taga, mogu jednoznačno pridružiti
tačni, ažurirani podaci o proizvodu. Ovo je posebno važno za jedinice koje se skeniraju na
maloprodajnim naplatnim mestima gde izostanak tačnih podataka može imati pravne
posledice. Ugovorom između partnera trebaja biti definisan i odgovarajući vremenski period
u okviru koga treba da se vrši razmena informacija.

Podaci o GTIN-u su bitni u sledećim prikazanim slučajevima. Informacija mora biti

prosleđena pre nego što se ukaže potreba za njom, da bi omogućila trgovinskom partneru
dovoljno vremena da je obradi.

1. Nova trgovinska veza. Svi GTIN-ovi proizvoda treba da budu poslati sa

pridruženim podacima kod uspostavljanja nove trgovinske veze.

2. Nova jedinica u asortimanu. GTIN treba svakako da se prenese za vreme

prvog kontakta sa kupcem.

3. Nov dodeljeni GTIN. Ako izmena u proizvodu zahteva nov broj, trgovinski
partner se mora obavestiti o novom GTIN-u istovremeno kada se
obaveštava o promeni proizvoda. Informacija se mora preneti dovoljno vremena
pre nego što se roba (na koju se to odnosi) isporuči.

4. Promocije sa različitim GTIN-om. Mnogi prodavci na malo planiraju unapred

promociju posebnih ponuda. Specijalnim ponudama često prethodi
registraciona procedura, u kojoj je osnovno da se partner unapred obavesti o
GTIN-ovima. Preporuka je da se ovo uradi što je pre moguće, pri prvom
kontaktu koji se odnosi na posebnu ponudu.

5. Privremena zamena jedinice sa drugačijim GTIN-om od uobičajenog. Ako

proizvođač snabdeva jedinicom sa različitim GTIN-om od onog koji
trgovinski partner očekuje, iz bilo kog razloga, osnovno je da novi GTIN bude
unet na vreme u bazu podataka.

6. Popuna police. Moguće je da radnik na popuni polica stavi na policu jedinicu

koja ima drugačiji GTIN, a koji još nije ušao u bazu podataka. Radnici na popuni
polica treba uvek da ispitaju da li je GTIN na jedinici isti kao onaj na polici.
Ako nije, tada osoba odgovorna za bazu podataka u prodavnici mora da zabeleži
promenu.

4.1. Logističke jedinice

11
 Logistička jedinica je jedinica bilo kojeg sastava pripremljena za transport i/ili
skladištenje, kojom je potrebno upravljati u lancu snabdevanja. Beleženje i praćenje
logističkih jedinica u lancu snabdevanja je glavna primena EAN.UCC sistema. Za ovu
namenu, standardni EAN identifikacioni broj poznat kao SSCC (serijski kôd kontejnera za
otpremu) identifikuje logističke jedinice. Ovo je jedinstven broj za svaku specifičnu
logističku jedinicu i u principu je dovoljan za sve logističke primene. Ako svi trgovinski
partneri, uključujući prevoznika i trećeg učesnike, čitaju SSCC i razmenjuju EDI poruke
između sebe sa punim opisima logističkih jedinica i imaju relevantne on-line datoteke za
pristup ovim opisima kada čitaju SSCC, tada nikakva druga informacija nije potrebna pored
SSCC.
Svi ovi uslovi su još uvek retko zadovoljeni, tako da su neki atributi SSCC korisni u
formi bar kôda na logističkim jedinicama. Kako svakoj logističkoj jedinici mora da se dodeli
njen vlastiti jedinstveni SSCC, nije praktično štampanje bar kôd simbola koji sadrži SSCC na
pakovanju logističke jedinice. Mora se napraviti etiketa koja će se postaviti na logističku
jedinicu kada ona bude formirana.
Logistička jedinica može takođe da bude trgovinska jedinica i da kao takva bude
predmet EAN.UCC specifikacija. U ovom slučaju, logično je da se formira jedna etiketa koja
sadrži sve zahtevane bar-kodirane informacije.
EAN International i UCC (sada GS1), zajedno sa predstavnicima proizvođača,
prodavaca na malo, prevoznika i EAN organizacija za numerisanje, razvili su dobrovoljni
standard za primenu bar kôd etiketa: EAN/UCC logistička etiketa.
SSCC i njegova primena na logističkim jedinicama su najvažniji na EAN/UCC
logističkim etiketama.
EAN.UCC standardi olakšavaju nacionalnu i internacionalnu komunikaciju između svih
trgovinskih partnera koji učestvuju u lancu snabdevanja, uključujući dobavljače sirovina,
proizvođače, prodavce na veliko, distributere, prodavce na malo, bolnice i krajnje klijente ili
potrošače. Mnoge operacije neophodne za efikasnu trgovinu i optimizaciju lanca
snabdevanja zavise od tačnosti identifikacije proizvoda koji se razmenjuju, pruženih usluga
i/ili uključenih lokacija.
Prateći principe i dizajn EAN.UCC sistema, korisnik može da automatski projektuje
primenu EAN.UCC podataka. Sistem logički garantuje da obuhvaćeni podaci sa bar kodova
proizvode jasne elektronske poruke i njihova obrada može da bude potpuno programirana.
Sistem je napravljen da se koristi u industriji, trgovini ili javnom sektoru, a bilo koje izmene
u sistemu predstavljaju se tako da ne prekidaju korisnike u radu. Primena različitih EAN.UCC
standarda može značajno poboljšati logističke operacije, smanjiti troškove rukovanja
papirima, skratiti vreme naručivanja i isporuke, povećati tačnost i omogućiti bolje
upravljanje celim lancem snabdevanja. Veliko je sniženje troškova kod kompanija koje su
usvojile EAN.UCC sistem, pošto one primenjuju isto rešenje za komunikaciju sa svim svojim
trgovinskim partnerima i ostaju potpuno slobodne za internu primenu po svom vlastitom
nahođenju.

12
 4.2. Područja primene

EAN.UCC sistem pokriva različita područja primene. Ona uključuju: trgovinske

jedinice, logističke jedinice, lokacije i aktivu. Ove primene se oslanjaju na standardne
strukture podataka pomoću kojih mogu da budu identifikovane sve relevantne jedinice i
njihovi podaci. Brojevi su ključ za pristup bazama podataka i jednoznačnu identifikaciju
jedinica kojima se rukuje, u svim porukama. Brojevi su čisto identifikacioni, bez ikakvog
značenja. Sve informacije koje opisuju proizvod ili uslugu i njihove karakteristike nalaze se u
bazi podataka. One se prenose od dobavljača do kupca samo jednom, pre prve transakcije,
bilo korišćenjem standardnih poruka ili elektronskih kataloga.

Brojevi predstavljeni u obliku bar kôda omogućavaju automatsko obuhvatanje

podataka na svakom mestu gde se jedinica unosi ili iznosi. Bar kodovi su obično uključeni u
proizvodni proces na mestu proizvodnje: oni su ili unapred štampani sa drugim
informacijama datim na pakovanju, ili je etiketa zalepljena na jedinicu na proizvodnoj liniji.
Isti brojevi se takođe koriste u EDI porukama, dozvoljavajući da sve informacije u
transakciji o jedinicama koje se identifikuju budu prenete partnerima na koje se odnose.
Standardne strukture podataka koje su date garantuju jedinstvenost širom sveta unutar
važnih područja primene.

Globalni broj trgovinske jedinice (GTIN) - Global Trade Item Number: GTIN je
broj (naziva se i struktura podataka) koji se koristi za jedinstvenu identifikaciju trgovinskih
jedinica širom sveta.
Trgovinska jedinica je bilo koja jedinica (proizvod ili usluga) za koju postoji potreba
za korišćenjem već definisanih informacija i kojoj se može odrediti cena ili koja može da se
naruči ili fakturiše u bilo kojem delu bilo kojeg lanca snabdevanja.
Identifikacija i označavanje simbolom trgovinske jedinice omogućavaju
automatizaciju maloprodajnih mesta naplate (kroz datoteke cena), prijem proizvoda,
upravljanje zalihama, automatsko naručivanje, analizu prodaje i široki opseg drugih
poslovnih primena.
Primeri: kanta boje prodata krajnjem potrošaču, kutija sa 6 kanti boje, pakovanje
koje sadrži 24 kutije od po 1 kilogram đubriva za cveće, multi-pakovanje sa 1 šamponom i 1
regeneratorom.

Serijski kôd kontejnera za otpremu (SSCC) - Serial Shiping Container Code:

SSCC je broj ili struktura podataka, koji se koriste za jednoznačnu identifikaciju logističkih
(transportnih i/ili skladišnih) jedinica.
Logistička jedinica je jedinica bilo kog sastava spremna za transport i/ili skladištenje
kojom je potrebno upravljati u lancu snabdevanja. SSCC može da se kodira UCC/EAN-128
bar kodom. Skeniranje SSCC označenog na svakoj logističkoj jedinici omogućava da fizičko
kretanje jedinica bude individualno zabeleženo i praćeno, omogućavajući vezu između
fizičkog kretanja jedinica i pridruženog informacionog toka. To, takođe, otvara mogućnost

13
za implementaciju širokog opsega primena, kao što su sinhronizovan pretovar, usmeravanje
pošiljki, automatski prijem itd.

Primeri:
 kutija koja sadrži 12 haljina i 20 jakni različitih veličina i boja je logistička
jedinica
 paleta sa 40 pakovanja od po 12 kutija akrilnih boja.

Globalni lokacijski broj (GLN) - Global Location Number: GLN je broj koji se
koristi za identifikaciju kompanije ili organizacije kao pravne celine. GLN se takođe koristi i
za identifikaciju fizičkih lokacija. Korišćenje lokacijskih brojevaje preduslov je za efikasan
EDI.

4.3. Identifikacija trgovinskih jedinica

Trgovinska jedinica je definisana kao bilo koja jedinica (proizvod ili usluga) za koju
postoji potreba za korišćenjem već definisanih informacija i kojoj se može odrediti cena ili
koja može da se naruči ili fakturiše u bilo kojem delu bilo kojeg lanca snabdevanja. Ova
definicija pokriva sve predmete, od sirovina do krajnjih potrošačkih proizvoda, a takođe
uključuje i usluge koje imaju unapred definisane karakteristike.
Trgovinske jedinice se numerišu pomoću GTIN uz korišćenje četiri strukture
podataka: EAN/UCC-8, UCC-12, EAN/UCC-13 i EAN/UCC-14. Sve one se smeštaju u
14-to cifarsko polje. Izbor strukture podataka zavisi od prirode jedinice i uloge u korisničkim
primenama.
Glavna primena EAN.UCC sistema je identifikacija maloprodajnih jedinica tj. jedinica
koje će se skenirati na maloprodajnom mestu za naplatu. Mogu se identifikovati sa
EAN/UCC-13 brojem. Ako su vrlo male, koristi se EAN/UCC-8 broj (ili UCC-12 bez vodećih
nula).
Trgovinske jedinice koje se prodaju sa različitim merama poznate su kao trgovinske
jedinice promenljivih mera (na primer, unapred upakovano voće, povrće ili mesni proizvodi
koji se prodaju po težini) i na takve trgovinske jedinice odnose se posebna pravila. Posebna
pravila postoje i za knjige, serijske publikacije, štampana muzička dela ili proizvode koji nisu
u slobodnoj prodaji. Trgovinske jedinice koje se ne prodaju preko maloprodajne mreže
mogu se isporučivati u raznim oblicima: kutijama, sanducima, pokrivenim ili obmotanim
paletama, gajbama sa bocama, itd.

Takve jedinice mogu da se identifikuju na neki od sledećih načina:

 dodelom specifičnog EAN/UCC-13, UCC-12 ili EAN/UCC-8 broja;
 alternativno, dodelom EAN/UCC-14 broja koji se formira od indikatora
(koji uzima vrednost od 1 do 8) i broja koji je dodeljen trgovinskoj
jedinici sadržanoj u pakovanju. Ovo rešenje je moguće samo za
homogene grupe standardnih trgovinskih jedinica, gde su sve jedinice
u pakovanju identične.

14
 Za dodelu GTIN-a odgovorna je kompanija koja je vlasnik prava na ime proizvoda
bez obzira na to gde i ko ga je proizveo. Nakon učlanjenja u EAN (GS1) organizaciju ova
kompanija dobija EAN.UCC kompanijski prefiks, koji isključivo služi za njenu upotrebu.
EAN.UCC kompanijski prefiks ne može se prodati, iznajmiti ili dati, u celosti ili delimično, na
korišćenje drugoj kompaniji. Napred pomenuta kompanija može da bude:

 Proizvođač ili dobavljač

o Ako su kompanije proizvođači proizvoda ili drže proizvodnju toga
proizvoda u nekoj drugoj zemlji i prodaju ga pod zaštićenim imenom
čiji je vlasnik proizvođač ili dobavljač.
 Uvoznik ili trgovac na veliko
o Ako uvoznik ili trgovac na veliko imaju proizvod proizveden u nekoj
zemlji i prodaju ga pod zaštićenim imenom koje pripada kompaniji.
o Ako uvoznik ili trgovac na veliko menjaju proizvod (na primer
menjaju pakovanje artikla).
 Prodavac na malo
o Ako prodavac na malo ima proizvod proizveden u nekoj zemlji i
prodaje ga pod zaštićenim imenom koje mu pripada .
Izuzeci:

• Ako jedinici nije inicijalno dodeljen GTIN, uvoznik ili posrednik može, na
zahtev svojih klijenata, da dodeli privremeni GTIN. Međutim, poželjno je
da proizvođač dodeli broj. Sa druge strane, prodavac na malo može
dodeliti interni broj, za korišćenje unutar prodavnice, onim jedinicama
koje još nemaju dodeljeni GTIN.

• Jedinice bez zaštićenog imena: Proizvođači dodeljuju GTIN jedinicama

bez zaštićenog imena i srodnim jedinicama - bez pojedinačnih etiketa.
Različiti proizvođači mogu proizvoditi jedinice koje potrošačima izgledaju
isto i moguće je da jedinice koje izgledaju isto imaju drugačiji GTIN. Ovo
može da ima uticaja na organizaciju računarskih datoteka. Primeri takvih
jedinica su plastični podmetači, sveće, čaše itd.

Neke kompanije proizvode iste artikle u raznim zemljama ili u raznim fabrikama. U ovom
slučaju, GTIN treba da se dodeljuje iz centrale i da njime upravlja jedna od kompanija iz
grupe ili jedan njen proizvodni deo.

5. RFID tehnologija u logističko-distributivnim sistemima

U cilju poboljšanja distribucije, kao zamena za bar-kod, u širu primenu ulazi nova
tehnologija za identifikaciju proizvoda - radio frekventna identifikacija (RFID). RFID menja
način na koji preduzeća prate kretanje i isporuku svojih proizvoda. Iako je primena RFID-a u
osnovi vezana za identifikaciju proizvoda i uravnoteženje lanaca snabdevanja, njegov
dosadašnji opseg primene znatno prevazilazi poslovne okvire.

15
 Za bilo koju kompaniju, ključni trenutak je izbor odgovarajućeg softversko-logističkog
rešenja. Glavna dilema je praviti sopstveno rešenje, po “vlastitoj meri”, vlastitim snagama ili
angažovanjem outsource kompanije, ili opredeliti se za isprobano, u praksi dokazano,
specijalizovano softversko-logističko rešenje i odgovarajućeg partnera za implementaciju tog
rešenja sa obaveznom integracijom u poslovni informacioni sistem (ERP).

Međutim, u logističkom sistemu značajno mesto zauzimaju i savremena tehnološka

rešenja, primena tehnologija automatske identifikacije i automatskog obuhvatanja podataka,
specijalizovana hardverska i softverska oprema (bar-kôd skeneri, mobilni računari, wireless
infrastruktura, bar-kôd printeri, RFID sistemi, softveri za razvoj mobilnih aplikacija, softveri za
upravljanje mobilnom opremom, specijalni interfejsi koji povezuju heterogene sisteme
korisnika), s jedne strane, i softverske kompanije, isporučioci logističkih rešenja, s druge
strane. To su poslovi za sistem integratora specijalizovanog za mobilno računarstvo, sa
visokim kompetencijama za tu oblast.

Kada govorimo tehnologijama automatske identifikacije na prvom mestu je svakako

"moderna” RFID tehnologija – tehnologija Radio-Frekventne IDentifikacije.

Treba znati da RFID nije nova tehnologija. Naprotiv, RFID tagovi, antene i čitači u
praktičnoj primeni su od kraja 80-tih godina prošlog veka! Jedan od bitnih razloga što RFID
nije danas u (tako) masovnoj upotrebi jeste, pre svega, visoka cena RFID tagova i visoka
cena RFID čitača. Početkom ovog veka, zahvaljujući velikim svetskim kompanijama kao što su
Wal-Mart, Gillett, Procter & Gamble, Coca Cola, Metro, Siemens, Philips, Texas Instruments,
Symbol Technologies, Datamx, Zebra i drugim, koje su, najpre kao sponzori, finansirale
razvoj, a zatim postale i prvi veliki kupci i korisnici RFID tagova (radi se o količinama od više
milijardi tagova), cena tagova postala je, koliko toliko, prihvatljiva. Međutim, očigledno da
samo prihvatljiva cena još uvek nije bila dovoljna za masovnu rasprostranjenost primene RFID
tehnologije i tagova.

Globalni standardi za identifikaciju zasnovanu

na RFID, čija karakteristika je brža i sa
stanovišta troškova efikasnija preglednost
informacija.

Tek pre nekoliko godina (u laboratorijama MIT-a), razvijen je, dokumentovan i

standardizovan, identifikacion kôd EPC (Electronic Product Code), zasnovan na RFID
tehnologiji. EPC je struktuiran kôd za obeležavanje artikala široke namene pomoću RFID
tagova različitih oblika. Kontrolu nad razvojem EPC standarda ima međunarodna organizacija
EPC Global, dok je distribucija i kontrola dodeljivanja EPC brojeva u nadležnosti međunarodne
organizacije GS1, i odgovarajućih nacionalnih GS1 organizacija. Na prvi pogled se može
zaključiti da je sve tu što treba da se BAR-KÔD zameni novim RFID-EPC tagom.

16
 • Novi globalni sistem standarda koji kombinuje
tehnologiju radio frekventne identifikacije,
postojeću komunikacionu mrežnu infrastrukturu i
Elektronski Kôd Proizvoda (EPC – broj koji
jedinstveno identifikuje jedinicu)
• Trenutna i automatska identifikacija i praćenje
jedinica kroz ceo lanac snabdevanja.
• Poboljšana efikasnost i preglednost u lancu
snabdevanja

Slika 6: Moguće varijante RFID transpodera - tagova (u formi nalepnice)

5.1. Komponente RFID sistema

Osnovna funkcija transpondera sastoji se u tome da sadrži podatke i da te podatke

šalje čitaču. Transponder čine mikročip i antena koji su projektovani za određenu namenu
transpondera. Tipičan izgled jednog RFID transpondera je prikazan na slici 6. Transponder se
po načinu napajanja mikročipa dele u tri kategorije:
- pasivni transponderi
- aktivni transponderi
- delimično aktivni transponderi
Pasivni transponderi su veoma rasprostranjeni u svakodnevnom životu. Možemo ih naći u
platnim karticama, elektronskom označavanju robe, elektronskoj zaštiti robe... Naziv
„pasivni“ potiče od toga što ova vrsta transpondera ne poseduje sopstveno napajanje
mikročipa na samom transponderu, već se energija za funkcionisanje mikročipa dobija
elektromagnetnom indukcijom od strane čitača. Postaje jasno da se ovi transponderi koriste
u aplikacijama gde rastojanje izmenu čitača i transpondera nije preterano veliko.
Aktivni transponderi funkcionišu na sličan način kao i pasivni, s tom razlikom što aktivni
transponderi poseduju sopstveno napajanje, odnosno ne koriste emitovanu
elektromagnetsku energiju od strane čitača za napajanje. Zbog toga je aktivni transponder
stalno uključen, a ne samo u prisustvu elektromagnetskog polja čitača. Prisustvo baterije u

17
sklopu transpondera omogućava snažniji signal koji se šalje čitaču. Stoga se aktivni
transponderi koriste na znatno većim rastojanjima od pasivnih, međutim, njihov vek trajanja
je ograničen trajanjem baterije, posle čega se transponder mora zameniti. Naravno,
prisustvo baterije utiče na cenu aktivnih transpondera.
Delimično aktivni transponderi poseduju sopstveni izvor napajanja, odnosno bateriju, koja se
koristi samo za napajanje mikročipa. Dakle, deo za komuniciranje ovakvog transpondera sa
čitačem je isti kao kod pasivnog transpondera. Ovakvi transponderi mogu biti u „stand-by“
režimu dok se ne pojavi signal od čitača. Na taj način se može obezbediti značajna ušteda
energije koja se dobija iz baterije. Moguće je izvršiti podelu transpondera i po njihovim
memorijskim osobinama, pa tako razlikujemo sledeće vrste:
- transponderi iz kojih se može samo čitati
- transponderi koji imaju mogućnost čitanja i upisa
- transponderi koji poseduju memorijski deo za nepromenljive podatke sa dodatkom
memorijskog prostora koji se može koristiti za specifičnu upotrebu

Slika 7: Izgled RFID čitača

Svaki RFID sistem čine tri osnovna elementa: transponder, čitač i kontroler (host). U
suštini, RFID tehnologija funkcioniše na sledeći način: Transponder je jedinstveni identifikator
za objekat kome je pridružen. Čitač šalje radio signal, i na taj signal transponder odgovara da
bi se identifikovao. Zatim čitač pretvara dobijen radio signal u podatke koji mogu biti
prosleđeni sistemu za procesiranje, da bi se posle filtriranja i analize preduzela odgovarajuća
radnja na osnovu dobijene informacije.

18
 Slika 8: Osnovni elementi svakog RFID sistema

U zavisnosti od tipa transpondera, količina podataka koja je skladištena u njemu

može varirati od nekoliko bajta do nekoliko megabajta. Format podataka može biti
proizvoljan, samo je bitno da ga prepoznaju i čitač i transponder. Međutim, standardizacijom
u ovoj oblasti, uveden je pojam Elektronskog Koda Proizvoda ili EPC (Electronic Product
Code). On najčešće koristi 96-bitni format (GID 96), organizacije EPCglobal. Primer takvog
identifikatora prikazan je na sledećoj slici.

Slika 9: 96-bitni format EPC-a

5.2. RFID problemi

Aktuelna situacija u svetu pokazuje da uvođenje potpuno funkcionalnog RFID sistema

baš i nije tako jednostavno. Još uvek je broj kompanija koje koriste RFID tagove, posebno
EPC, veoma mali i ograničen na najveće, prethodno pomenute trgovinske lance.

Šta su glavni razlozi relativno sporog širenja primene RFID tehnologije u savremenim
proizvodnim, logističko distributivnim, transportnim i trgovinskim sistemima, ako to već nije
previsoka cena RFID tagova i odgovarajuće opreme?

19
 Odgovor je i jednostavan i kompleksan u isto vreme. Bar-kôd tehnologija je u
masovnoj primeni, u obeležavanju i identifikaciji proizvoda, od kraja 60-tih godina prošlog
veka, gotovo 40 godina. Za to vreme duboko i široko je implementirana u sve poslovno
informacione sisteme, posebno u sve sisteme za upravljanje proizvodnjom, logistikom,
distribucijom, transportom i trgovinom. Kompletna filozofija projektovanja takvih sistema
godinama je bazirana na mogućnostima i prednostima bar-kôd tehnologije.

RFID tehnologija i RFID tagovi, posebno EPC tagovi (slika 6), bez sumnje, donose
sasvim nove mogućnosti i nove prednosti. Međutim, da bi se one mogle na pra vi način
iskoristiti i dati očekivane efekte, neophodno je u potpunosti promeniti filozofiju projektovanja
i izgradnje informacionih sistema, posebno specijalizovanih logističko-distributivnih i
trgovinskih sistema, koji će biti bazirani na primeni RFID tehnologije. To niti je jednostavno,
niti je jeftino, niti se može napraviti za godinu, dve ili tri. Tu činjenicu priznaju i najveće od
pomenutih kompanija, koje su, inače, u pojedinim segmentima svog poslovanja, već danas,
otišle veoma daleko u primeni RFID tehnologije. Taj oprez i postupnost u širenju RFID
sistema, posebno je karakterističan za vodeće evropske trgovinske kompanije.

Logističari koji nastoje da u svoje lance distribucije uvedu RFID tehnologiju, danas su
suočeni sa brojnim strateškim i operativnim izazovima, kao i širim društvenim ograničenjima,
ali će pretpostavljena korist od uvođenja takvih tehnologija imati veliki uticaj na strukture i
operacije preduzeća, kao i na odnose sa kupcima. Ostaje da se vidi da li će uvođenje RFID
tehnologije od strane nekih trgovinskih lanaca biti isto tako uspešno kao i sve veći stepen
uvođenja u proizvodnju. Izazov za trgovinska preduzeća predstavlja kreativnija primena RFID
tehnologije kako bi se iskoristila mogućnost marketinškog špijuniranja koju ova tehnologija
nudi. Tamo gde trgovci, podatke dobijene RFID tehnologijom, mogu da iskoriste za
sastavljanje modela segmentiranja, i da analiziraju i sve tačnije predvide obrasce prodaje, ova
tehnologija daje mnogo bogatiju sliku o kupcima nego što bar-kod sistemi skeniranja to danas
nude. Sve većim uticajem RFID tehnologije samo će se naglasiti neki trendovi koji već dugo
vremena postoje – na primer, sve veća moć trgovine nad snabdevačima u lancu snabdevanja,
personalizovani marketing i korisnička usluga, kao i još efikasnije upravljanje inventarom – ali
se istinski neće vršiti uticaj na transformacione promene.

6. Zaključak

Primena informacione i komunikacionih tehnologija (ICT) u elektronskoj trgovini

obezbeđuje veću efikasnost poslovanja, fleksibilniji nastup preduzeća na tržištu, jaču
povezanost prodavaca i kupaca, ubrzanje transakcionih operacija, smanjenje troškova
poslovanja, uvećanje profita, itd.

U poslednjih nekoliko godina uvedene su ogromne izmene u načinu poslovanja

kompanija, prodaji roba i usluga i u komuniciranju sa dobavljačima i kupcima. Elektronski
podržana trgovina će igrati veoma veliku ulogu u načinu na koji svoje poslovanje vode male,

20
srednje i velike kompanije bilo sa svojim potrošačima, ostalim poslovnim subjektima ili sa
oboma. Ideje, inovacije i motivisanost vode napred.

Elektronska razmena podataka - EDI, kao jedna od novina koju je poslednjih decenija
doneo razvoj računarske tehnike, računarskih mreža i informatičkih tehnologija, doprinosi
rešavanju nedostataka tradicionalne razmene informacija, kao što su smanjenje kašnjenja
vezana, za rukovanje, popunjavanje i transport papirnih dokumenata, zatim redukovanju
broja grešaka i smanjenju vremena unosa podataka. EDI je direktna razmena poslovnih
informacija između računarskih aplikacija, poslovnih partnera, bez ljudske intervencije,
korišćenjem dogovorenih standarde u cilju strukturiranja elektronskih poruka koje zamenjuju
standardne poslovne dokumente. Uvođenje EDI razmene je samo informaciona podloga za
sprovođenje reinženjeringa poslovnih procedura u smislu sprovođenja određenih izmena i
dopuna u postojećem aplikativnom softveru firme kako, bi on bio prilagođen novim uslovima
poslovanja i novom načinu razmene poslovnih informacija. Novi pristup poslovanju "upravo-
na-vreme" - JIT (Just-In-Time) uneo je značajne promene u industrijskoj proizvodnji i
upravljanju zalihama.
Isto tako, radio frekventna identifikacija (RFID) zamišljena je kao jednostavna zamena
za bar kodove gde bi se identifikacija proizvoda vršila bežičnim putem, preko radio talasa.
Krajnji cilj je da svaki prizvod, svaka pošiljka ili svaka komponenta ugrađena u neki
kompleksan proizvod ima svoj broj i da se može pratiti od proizvodnje do otpada (eng. value
chain) i to bilo gde na svetu i bilo kada. To na prvi pogled izgleda preterano, međutim kod
montaže automobila, aviona, na skladištima velikih prodajnih centara, skladištima špedicija,
na vojnim skladištima itd., će se svake sekunde znati gde se šta nalazi i kakvo je brojno
stanje.
Međutim, opšta preporuka je da se treba naoružati strpljenjem. Treba dozvoliti velikim
kompanijama, uključujući i velike softverske kompanije, da naprave glavne pomake, da proiz-
vedu, ne samo prvu, već i drugu treću, … verziju svojih “RFID/EPC based” rešenja, da prokrče
put “softverskom prethodnicom”, da proizvođači hardvera proizvedu prvi, drugi, treći, …
model taga, antene, čitača, efikasniji i jeftiniji od prethodnih, da EPC Global utvrdi, pored
sadašnjih EPC1 i EPC2, i EPC3 ili EPCn standard, koji će biti standard u narednih desetinu više
godina, da se proširi mreža nacionalnih EPC provajdera.

Ako se krene sa takve startne pozicije, uz stvaranje realnih mogućnosti za paralelni

rad različitih sistema, njihovu nadgradnju i integrisanje, postoje realne šanse za uspešnu
implementaciju RFID sistema. Konačno, to nam potvrđuju i današnji lideri u primeni RFID
tehnologije u Americi i Evropi, Wal-Mart i Metro – to su istovremeno i lideri u efikasnoj
primeni bar-kôd tehnologije. Slično važi i za druge velike korisnike RFID tehnologije.

Literatura

[1] Nemerofsky, L. (1997) EDI isn't dead yet. Electronic Commerce World, Aug, pp 12,
[2] GS1: eCom Standards in the GS1 Community 2007

21
[3] http://www.epcglobalinc.org/what/cookbook/RFID Implementation Cookbook 2nd
Release - Sept. 2006
[4] Darko Korać: Savremeni sistemi za logistiku i distribuciju – integracija sistema i RFID,
Poslovna logistika br. 5, 2005.
[5] GS1 Srbija publikacije: EANCOM 2002 - Edicija 2008, DEO I – UN/EDIFACT D.01B, Verzija
4 sintakse, Jun, 2008.
[6] GS1 Srbija publikacije: EANCOM 2002 - Edicija 2008, DEO III – Katalog elemenata
odataka i skupova kodova, Jun, 2008.
[7] GS1 Srbija publikacije: EANCOM 2002 - Edicija 2008, DEO II – Poslovne poruke ORDERS
– Narudžbenica, Juni 2008.
[8] GS1 Opšte specifikacije verzija 10, izdanje 1, januar-2010.
[9] Stojčić, Z. (1998) Elektronska razmena podataka i EDIFACT standardi. Beograd: Centar
za razvoj poslovanja,
[10] Esin Ergen; Burcu Akinci; Bill East; and Jeff Kirby: Tracking Components and
Maintenance History within a Facility Utilizing Radio requency Identification Technology,
JOURNAL OF COMPUTING IN CIVIL ENGINEERING © ASCE / JANUARY/FEBRUARY 2007.
[11] N. Cho, S.-J. Song, S. Kim, S. Kimn, and H.-J. Yoo: A 5.1– W UHF RFID tag chip
integrated with sensors for wireless environmental monitoring, in Proceedings of the 31st
IEEE European Solid-State Circuits Conference (ESSCIRC’05), Grenoble, France, pp. 279–
282, 2005.

22