5.

Lutoslavski: „napomene o izgradnji zatvorenih formi“ i II simfonija

Lutoslavski smatra da jedan muzčki komad nije samo raspored zvukova u vremenu, nego i
niz impulsa koje ti zvukovi prenose slušaocu kao i reakcije koje se time pobuđuju u njemu.
Postoje dve vrste percepcije muzike:

1. aktivna - nastaje kada je deo slušaočeve pažnje u izvesnim trenucima zauzet

asimilovanjem onoga što je upravo čuo, ili anticipiranjem, predviđanjem i očekivanjem
onoga što će čuti.

2. pasivna - pod terminom podrazumevaju se raznovrsne situacije u kojima je slušaočeva

pažnja potpuno usmerena na ono što on sluša u datom trenutku.

Definiše elemente kompozicije koji su određeni da usmere slušaoca unazad (u neposrednu

prošlost - arhitektonski) i unapred (u neposrednu budućnost - evolutivni).

Muzički oblici se mogu podeliti na više kategorija prema stepenu učešća slušaočeve
memorije ili anticipacije. Sa jedne strane imamo oblike za čiju percepciju se ne zahteva
slušaočeva memorija i anticipacije (izvesni oblici primitivne muzike), a sa druge krajnosti su
oblici kojima je neophodno maksimalno učešće i jednog i drugog (veliki zatvoreni oblici -
sonata, fuge...).

Nasuprot matematici, logici, muzika se ne služi egzaktnim, nedvosmislenim elementima, ili

čak bilo kakvim elementima čije značenje nije konvencionalno, tj. uslovno. Pojam uzajamne
zavisnosti može se u muzici primeniti samo metaforično: elemente jedino povezuje snaga
opšteprihvaćene konvencije, a njihov odnos samo izdaleka podseća na odnos između uzroka i
posledice. Ovo ima smisla samo ako je konvencija slušaocu poznata da bi mogao da stvori
iluziju nečega što je jasno samo po sebi. Doba baroka i klasicizma su periodi velikih
konvencija zasnovanih na tonalnom sistemu pa je zato i bilo moguće da se tad stvaraju veliki
zatvoreni oblici. Jedini problem za modernog kompozitora je da pronađe načine i sredstva
kako da aktivira slušaočevu memoriju i moći anticipiranja, uprkos nepostojanju konvencija.

Lutoslavski pokušava da obezbedi oslonac za slušaočeve sposobnosti sećanja i naslućivanja

putem stvaranja jednokratne konvencij - jednostavna pravila na osnovu kojih se izgrađuje
svaki deo kompozicije. Ona moraju da budu jasna kako bi mogla biti shvaćena za vreme
samog muzičkog toka, pa zatim kao takva da posluži kao što su konvencije prošlosti. Bavio
se i pozajmljivanje karakteristika drugih umetnosti, prvenstveno pozorišta. (npr. ne postoji
univerzalni sistem organizovanja tonova po visini koji bi garantovao kompozitoru da će
njegovi slušaoci u ma kom datom trenutku očekivati da čuju određeni zvuk, harmoniju kao
što je bio slučaj dok je postojao tonalni sistem. Tražio se fenomen koji bi mogao da se uzme
kao model pri izgradnji nekog muzičkog oblika. Jednokratne konvencije služe da usmere
slušaočevu pažnju unapred, tj. u neposrednu budućnost.

Prilikom percipiranja nekog tonalnog dela, shvatanje manjeg odseka kao izvesne celine i
njeno poimanje u okviru veće, obično se događa posle kadnece kojom se završava taj odsek.
Ulogu kadenca mogu da ostvare i drugi fenomeni koji ne pripadaju tonalnom sistemu, kao
štosu razne vrste promena u muzičkom toku koje su nagle i radikalne. (generalne pauze).
Druge mogućnosti su promene tempa, dinamike, tonske boje, fakture stava itd.

Kao što je već rečeno, slušaočeva svest može da se usmeri ne samo unazad već i unapred,
prema stvarima koje tek treba da se dese što se omogućava uvođenjem promena kontinualne
prirode i usmerenih u samo jednom, određenom smeru. Promene kje ukazuju na određeni
smer i koje se dešavaju na kontinualni način mogu da se dese, kao i nagle promene o kojima
je ranije bilo reči, ne samo u okviru kratkih kompozicija nego i u toku čitavih etapa u razvoju
jedne velike forme - ključno za izgradnju velikih oblika kao i u procesu njihovog
percipiranja.

U drugom stavu Druge simfonije ritam tempo i orkestracija paralelno trpe postepenu
transformaciju. Sastoji se iz nekoliko pasaža iako međusobno veoma različitih ipak
potčinjenih jednom zajedničkom principu koji omogućava jedinstvenu celinu.

Princip kontinuiteta promene može da bude napušten bez štete po opšti formalni plan i tada
se promene mogu desiti u trzajima i sve dok je opšti smer stalan, slušalac će ga uhvatiti.

Pozajmljeno iz pozorišta - ritam je modeliran prema ljudskom govoru sa njegovim tipičnim

promenama u intonaciji radi isticanja značenja i naglašavanja pojednih reči odnosno rečenica.

Druga simfonija (1965-67) je komponovana kontrolisanom aleatorikom, što se vidi iz oblasti

ritma. Tonska visina je fiksirana, dok su segmenti slobodni da izvođač bira u kom tempu će
da ih izvede. Ova simfonija je potpuni zaokret u odnosu na njegovu prvu, neoklasičnu
simfoniju. 12 tonski agregat i makro i mikro ritmički aćelerando, gustina fakture, boja.

Makroritmički aćelerando - sve kraći segmenti sa sve manjim notnim vrednostima

Mikroritmički aćelerando - kretanje od dužih do kraćih notnih vrednosti.

Simfonija je dvostavačna: 1. Posredno, 2. Direktno. Trojni sastav orkestra (duvači, klavir u
četiri ruke, čelesta, ogroman broj udaraljki, veliki gudački orkestar).

Arhitektonski prnicip - 1. Stav - ponavljanje na rastojanju, ekvivalnecija, jasne granice,

repriznost, proporcije

Evolutivni princip - 2. Stav - bez ekvivalencije, nejasne granice, nema repriznih odseka.

Prvi stav - uvod, 6 epizoda, refren i koda. Sintaksički osmišljen kao sled otvorenih i
zatvorenih segmenata. Kontrast je ostvaren na osnovu 12-tonskog agregata. U refrenu
heksakord. Refren uvek izvodi trio.

Drugi sta je sledeće pitanje.

6. Lutoslavski: koncept „akcja“ i organizacija procesa u drugom stavu II simfonije

Druga simfonija (1965-67) je komponovana kontrolisanom aleatorikom, što se vidi iz oblasti

ritma. Tonska visina je fiksirana, dok su segmenti slobodni da izvođač bira u kom tempu će
da ih izvede. Ova simfonija je potpuni zaokret u odnosu na njegovu prvu, neoklasičnu
simfoniju. 12 tonski agregat i makro i mikro ritmički aćelerando, gustina fakture, boja.

Makroritmički aćelerando - sve kraći segmenti sa sve manjim notnim vrednostima

Mikroritmički aćelerando - kretanje od dužih do kraćih notnih vrednosti.

Pojam AKCIJA podrazumeva četiri stanja, odnosno muzička procesa (narativni, tranzicioni,
uvodni i završni) koji se dele na:

1. Statične (narativni) izražene motivske ideje, ležeća harmonija => iz njega

registrujemo odsustvo cilja
2. Dinamičke - razvoj i ponavljanje motivskih ideja, promene dinamičkih nivoa => iz
svega pomenutog proizlazi kretanje ka cilju.

Lutoslavski kaže: „Akcija je čisto muzički zaplet, lanac povezanih muzičkih događaja“.

Simfonija je dvostavačna: 1. Posredno, 2. Direktno. Trojni sastav orkestra (duvači, klavir u

četiri ruke, čelesta, ogroman broj udaraljki, veliki gudački orkestar).
Arhitektonski prnicip - 1. Stav - ponavljanje na rastojanju, ekvivalnecija, jasne granice,
repriznost, proporcije

Evolutivni princip - 2. Stav - bez ekvivalencije, nejasne granice, nema repriznih odseka.

Drugi stav - usmerenost toka ka unapred - evolutivni princip. Postoji jedna kulminacija i niz
lokalnih. Priakzuje kroz pet ključnih faza, nema jasnih granica između. Po boji se mogu
odrediti.

Postoje dve vrste ritmičkih procesa:

1. Postupak prezka od ad libitum ka menzurisanom

2. Proces ubrzanja od dužih ka kraćim segmentima

Tri vrste ponašanja:

1. Kontrakcija - >
2. Ekspanzija (širenje) - <
3. Projekcija (zajedno) - // \\