Za Maju

I have eaten uoir bread and salt.

I have drunk uoir water and wine.
The deaths ue died I have watched beside
And the lives ue led were mine.
Kipling
DESET
Pre nego što će posrnuti i otkotrljati se ka neobjašnjivom krahu, svet je, u meri u kojoj svetovi kao takvi
mogu biti savršeni, bio savršen. Budila sam se sporo, na neki način svesna da je kasno popodne, da ležim
potrbuške i da su mi tabani vreli često loš znak , još uvek nesigurna gde se nalazim. Nije to bio san.
Sanjarenje, plutanje. Bila sam Barbarela, kraljica galaksije, u bes-težinskom prostoru večnih ferija s
razglednice na kojoj je more, kao i obično, prikazano prezasićenim agfa-kolor tonovima. More. Jadran.
Mediteran. Nije važno. Egzotični cvetovi čija imena ne znam, kuće od kamena boje meda, peškir sa likom psa
Plutona, velika lopta za plažu „nivea miruje kraj vode. Zatim: veče, ili noć, senke koje plešu na peščanoj obali
uz sveće, ali prepoznajem miris reke, čujem zadivljujuću i strašnu muziku, u odjecima, svuda oko sebe. Scene
su se nizale po uvrnutim zakonima termodinamike želje, lutale kroz neosvetljene katakombe, ugrađene, i
potom zaboravljene, u tvrđavu razuma. Videla sam ih kao snimak televizora koji eksplodira za vreme
večernjeg filma komadići ekrana rasuti po prostoru, okreću se oko svojih osa i jedni oko drugih poput parova
na debitantskom balu ali je snimak pušten čas unazad, čas unapred, tu ubrzano, tamo okvir po okvir.
Uzdahnula sam, okrenula se na bok, otvorila oči. Uspravila sam se u sedeći položaj nizom naglih pokreta od
kojih mi se zavrtelo u glavi. Sklonila sam kosu s lica. Protrljala sam oči pritiskajući jabučice i sačekala da
poplava mrkocrvenih boja izbriše tragove prethodnih slika.
Bila je vrućina. Leto. Negde u beskrajnom prostoru koji je ipak dovoljno mali da se može obuhvatiti rečju
„napolju . Galebovi su kliktali, uzletali i ponirali, kružili nad nečim. Ako bih svet pogledala sa njihove visine,
videla bih igračku; krovove, antene, atomske gromobrane, trgove, reku koja curi kao tempera iz tube;
brodove, glisere, mostove, zvonike, vozila koja se kreću nespretno i sporo, tela koja isparavaju na plaži, neke
druge ptice, zmajeve; videla bih rasklopljene pozornice u šančevima utvrđenja čiji zidovi formiraju zvezdaste
oblike, radnike koji odnose bine, ozvučenje i reflektore; kroz prozore višespratnica videla bih stvorenja koja
rešavaju ukrštenice ili peglaju posteljinu; večite mladiće koji zavijaju rifere velike kao Tkačenkovi prsti, sipaju
mošusne esencije u šake i šamaraju obraze pred ogledalima, doteruju proređenu kosu; devojke, žene, koje
briju noge i pazuha, zabrinuto kombinuju suknje s bluzama, beretke s tanga gaćicama boje dehidrirane
maline, sarije sa Wonderbra grudnjacima; onda bih najverovatnije kriknula i munjevito se obrušila na
ostatak smuđa ili komad suvog hleba.
Crveni „goloaz bio je kraj kreveta, nešto bliže nego što sam očekivala, na pepeljari. Pušač sam ali ne volim
smrad opušaka. Veliko je pitanje šta se nalazi u filterima. Pre spavanja pokrivam pepeljaru knjigom,
časopisom, kutijom cigareta, bilo čime. Kasnije je čistim zgužvanom novinskom hartijom ili posebnom
četkom u poslednje vreme, to je četka kojom je otac sapunao lice, kojom sam sapunala njegovo lice, pre
brijanja , otvaram prozor da provetrim sobu. Roletne su bile spuštene. Ne sasvim. Propuštale su svetlost u
trakama i na zidu kraj prozora, upravnom u odnosu na ravan prozora, oslikavale linije u perspektivi. Širile su
se, linije, udaljavale se jedna od druge i prelamale se u uglu, kao pipci mehaničke hobotnice koja se sprema
da me zgrabi i smrvi, ili me naprotiv čuva od nečeg što se ne vidi, što je u senci. Upalila sam cigaretu,
pogledala na radio-sat. Četiri zelene osmice koje trepću, razdvojene dvotačkom. Prethodne noći, grad je bio
bez struje.
Možda bi trebalo da počnem od svog „dolaska na svet . Ne izbegavam to, ne stidim se, ali pažljivo sam
proučavala najrazličitije povesti o postanju i zaključila sam da uvek sadrže praznine. U Letopisu po
lavrentijevskomu spisku 1872, Bičkovljevo izdanje pronašla sam zapisnik sa ispitivanja dvojice jeretika,
godine 1074. Bog je, tvrdili su, jednog dana bio u parnom kupatilu. Preznojao se, obrisao se i bacio peškir sa
neba na zemlju. Onda je došao đavo došao, odakle? i počeo sa Bogom da se svađa ko će stvoriti čoveka.
Đavo je, smatrali su jeretici, stvorio čoveka, ali mu je Bog dao dušu. Zato, kad čovek umre, telo ide u zemlju
a duša na nebo, kao para. I to je priča o početku. Jedna od mogućih. Šta je bilo sa peškirom? Ništa. Nestao
je. Uvek ostaju pitanja, nedorečenosti. Ljudi ih ispunjavaju verovanjima, stvaraju svoje svetove, svoje
istorije. Neki tvrde da su postali od reči, zemlje, gline. Drugi kažu da ih je stvorio gavran, jer mu je bilo
dosadno. Na obali reke Misisipi, narod Osaga veruje da je čovek potomak puža Vasbašase i princeze
dabrova. Severno od njih, Odžibve smatraju da su ljudi nastali od ždralova.
Moj slučaj je nešto drugačiji, mada i u njemu ima neizbežnih praznina. Majka je umrla usled komplikacija s
položajem novorođenčeta; nikada nisam saznala detalje. Podatak da u svet nisam bačena naglavce, kao
pijanac iz saluna u kaubojskom filmu, što je izgleda uobičajena procedura, već dupetom napred, ipak je
dospeo u javnost. Neko je poznavao nekoga ko je poznavao akušersku sestru koja je u šali izgovorila čarobne
i kobne reči: „Rodila se na dupe . U gradu uvek ima nekog ko poznaje nekog ko poznaje nekog ko zna, i vest
se, kao u igri gluvih telefona, širila i preobražavala sve dok nije stigla do školskog dvorišta, tog kazana u
kojem zloslutno bućkaju destilovane uvrede, klevete i prevare koje ljudi pamte kao doba bezazlene igre,
doba nevinosti, vreme pastuva koji jure vlažnim livadama Prelapsarije, nesputani izborima koje nosi
budućnost: detinjstvo. Govorilo se: „Znaš šta? Tanju je keva iskenjala na bulju i umrla! Deca umeju da budu
vrlo okrutna. Ili tek nešto slobodnije izriču ono što je nekada smatrano naukom, znanjem trajnim i
neopozivim kao sama smrt. U knjizi Razvoj medicine 1697 , pariski lekar Klod Brine detaljno razmatra
izveštaj o događajima u jednom flamanskom selu godine 1330. Izvesni Luj Rosel sprdao se sa svojom
suprugom za vreme porođaja, imitirao je njene pokrete i izraze lica. Ubrzo je počeo da se žali na bolan otok
u predelu desnog glutalnog mišića. Devet meseci kasnije, iz ove izrasline porođen je zdrav dečak Luj Rosel
dali su mu ime po ocu . Prema Brineu, stariji Rosel je podražavanjem supruge koja se porađala izazvao
fermentaciju semena i zatrudneo. O tome se docnije razvija učena rasprava. Da sam rođena 1330. u
flamanskom selu, moj slučaj proučavali bi pariski lekari i profesori istorije.
Povukla sam dim, zadržala ga u grudima trenutak, dva, i potom izdahnula plavičasti oblak katrana, ugljen-
monoksida i vodonik-cijanida. U mojoj blizini kretao se u divljim vrtlozima, nestajao među trakama svetlosti i
ponovo se pojavljivao, sporiji, pitomiji, naposletku sasvim miran, kao magla. Zamišljala sam da gledam duha
koji osvaja prostor umesto mene, ali je džin iz lampe bio rasplinut, istrošen, nemoćan da uzme ljudski oblik.
Ovo mesto zaposeli su rasplinuti duhovi. Ovo mesto. Moja soba. Kad sam se vratila, izgovorila sam te reči
naglas, nekoliko puta. Kao da bi mi one mogle pomoći da osetim, da se setim, da mi mesto zaista pripada, ili
da ja pripadam njemu. Kombinacija zvukova, protok vazduha, prvo kroz nos, za m, a zatim, dok se usne
rastavljaju, blago, i u vasionu odašilju poljubac koji je o, kroz mračni groto u kojem disanje postaje dah,
misterija, život, pre no što ga jezik, dodirujući rubove nepca, preobrazi u ja. I? Da li je uspelo? Ta mantra i
kotodama, mudrost Dalekog istoka, magija zaboravljenih sazvučja? Ne. Vazduh je odnekud došao i zatim
otišao na neko drugo mesto, odigrala se razmena materije i energije, čestice su se sudarale i nestajale u
nevidljivim vatrenim loptama, porađale druge čestice koje su maleni demoni hvatali u mreže i razvrstavali ih,
kao leptire, a ja sam još uvek bila nepokretna u središtu olujnog levka, na stovarištu objekata koje su drugi
sačuvali u moje ime.
Moja, navodno, soba. Hram pohabanih maštarija. Krpene lutke u flanelskim haljinama Barbike su me
plašile . Plišani tigar bez jednog oka. Makete stanova bez stanara, prozora i plafona, u kutijama za cipele, sa
minijaturnim nameštajem od smese brašna, vode i soli. Od te mešavine pravila sam nakit koji se topio na
kiši. Topio se, nestajao. Neverovatno. Sve se topi i nestaje, sve završava kao đubre, kao da je oduvek bilo
đubre. To sam smislila kasnije. U ono vreme jednostavno bih pružala ruku kroz prozor, na kišu tada je još
bilo kiše , i gledala kako obžedar nestaje u mom dlanu, pretvara se u mrkosivi mulj, bledi i biva zbrisan.
Maleni svet na dlanu tvorca koji, jednako začuđen, jednako milostiv, pokazuje istu ljubav ka stvaranju i
rastvaranju. Dve narukvice od raznobojnih perli koristila sam vodene boje ležale su u dnevnoj sobi jednog
modela. Mislila sam da ću biti arhitekta, Andreja Paladio razigranog ventićenta, graditelj palata koje tonu i
kula koje se njišu na vetru, projektant skupocenih objekata, knjigovezac, zlatar; možda veterinar. Psi i mačke
od gita koji se skamenio.
Šta još? Kao devojčica, zavolela sam knjige o mitovima. Još uvek ih volim. Kada čitam, imam utisak da
zavirujem u svet koji postoji samo dok ga gledam. Dešavalo mi se, ranije, da u sebi odglumim čitave sudbine,
da ih zamislim kao stvarne, i one su tada postajale stvarne. Potom su one nestajale i dolazile druge. Nije mi
važno da li pričaju priču ili nižu slike, da li čitam bajku, poeziju, istoriju. Provodila sam dane listajući zbirke
reprodukcija, kataloge sa izložbi, rečnike citata, bestijarije. Znala sam napamet tebansku i tezejsku lozu,
čitala sam mnoge priče indijanskih naroda. Jednom sam čak bila na radiju; na kvizu sam osvojila mali faloidni
privezak za ključeve. Ti si moja vunderkinderica, otac mi je rekao. Vunderkinderica. Uvek je nešto izmišljao.
Zanimanje oca: neuspešni pronalazač. Bio je tako ponosan na mene. Snimio je celu emisiju. Kada sam došla
kući, mleko je bilo ugrejano. Procenio je koliko će mi trebati da stignem iz radio stanice, pretpostavio je da
ću ići okolnim putem, pored pozorišta za decu i neke ruševine koja će tamo ostati godinama, decenijama,
prema ulici sa papirnicama i poslastičarnicama na čijem je početku bio dvorac boje breskve, da ću proći kroz
pešačku zonu, svratiti u prodavnicu ploča na trgu, preći na suprotnu stranu i zastati pred bioskopom koji će
docnije biti pretvoren u tržni centar tog dana: Banditi na motorima , i da ću posle toga, posle te avanture,
krenuti „pravo kući ; sve je to proračunao; iz šolje se još pušilo, na površini još nije nastala ona drhtava
membrana koju je otac zvao kajmak, a ja, s gađenjem jer sam na njoj jasno videla bore , koža.
Bila je zima. Možda decembar. Mračno i studeno popodne. Centar je bio ukrašen šarenim sijalicama
postavljenim na žičani okvir u obliku pentagrama. Mirisalo je na sneg, na prženo kestenje i kokice, ali snega
nije bilo, samo je duvao vetar, uvlačio se, otac je govorio, u kosti. Na ukrasima, postavljenim ko zna kada,
radilo je svega nekoliko sijalica. Sada mi se čini da je sve izgledalo jadno, zapušteno, kao najava propadanja
koje će jednog dana uslediti, heraldika raspada, gangrene udova, sudbine oca. Napravio je sebi kafu, gorču
ne gorku, nikada gorku , otvorio paklo „multifiltera C , uzeo veliku kristalnu pepeljaru i pustio kasetu. Začula
sam svoj glas i zvučao mi je strano. Znala sam da sam to ja; sećala sam se reči koje sam izgovorila;
prepoznavala sam ritam, pauze osobene za one koji su nekada mucali ali su godinama vežbe po
eksperimentalnoj metodi Instituta za logopediju uspeli da prevaziđu ovu teškoću. To nisam ja, mislila sam.
Otac se osmehivao. Jesi, jesi. Kasnije, mnogo kasnije, shvatila sam, ili sam tako odlučila, da smo u tom
trenutku, preslušavajući snimak, dostigli tačku najveće bliskosti; da je sve što je usledilo predstavljalo samo
razilaženje i udaljavanje, raščinjavanje nečega što od početka nije bilo nedeljivo i neposredno, već samo
privid stvoren uz pomoć raznolikih detalja, radio aparata, magnetne trake, šolja mleka i kafe, pepeljare,
tapeta, tepiha pohabanog kod očevog radnog stola , vitrina, fotografija, fotelja, polica, uglastih i ovalnih
stvari, šarenih „lego kockica sklopljenih u varljivu građevinu koja neko vreme postoji kao da će uvek
postojati a onda odlazi nazad u kutiju, u delovima.
Ustala sam i podigla roletne, otvorila prozore. Sunce se ulilo u sobu, razlilo se po njoj kao slatka pavlaka,
punomasni devonski krem koji sam jednom probala na pudingu od hleba i odmah mi se smučilo . Obasjalo je
romane, antologije poezije i kratke priče, enciklopedije, mitološke rečnike, putopise, bajke naroda Fon i
Joruba, knjige indijanskih legendi, Priče kiše i Meseca, udžbenike dizajna, arhitekture, istorije; izbledeli
poster nekih pankera; kolekciju japanske pop-muzike posebno volim Picikato 5 i Čarobni žuti orkestar, ne
samo zato što Sakamoto nije rđav tip, već i zato što je kćerci dao ime Miu, „predivna kiša ; Bang Olufsen
sistem u crnom kućištu, kao tajanstveni obelisk iz Odiseje 2001 1968 , komično ponosan, pun obećanja, vere
u budućnost; uramljenu reprodukciju Direrovog nosoroga paspartu se nabrao , kopiju omota Zapinog
albuma na kom piše „Brod stiže prekasno da bi spasao vešticu koja se davi , i kroki četvoronošca ovca? pas?
izgubljenog u pustinji na čijem horizontu lebdi legenda: Animal sees he s fucked.
Oslonila sam se laktovima na okvir prozora, stavila pepeljaru na sims i pušila posmatrajući trg pred zgradom.
Još uvek je bilo vrelo. Vazduh je podrhtavao, čitava slika je treperila kao da pod njenom površinom postoji
nešto drugo; nešto što pokušava da probije opnu. Mirisalo je na asfalt, na smeće koje vri i preliva se iz
prepunih kontejnera. Ulica je bila pusta. Čuli su se automobili sa bulevara, skale na klaviru koji odavno nije
sreo štimera još jedan zanat na samrti , lavež, muzika sa radija iz obližnje trafike, prekinuta još jednim
izveštajem o alarmantno niskom vodostaju, sprženim usevima i šumskim požarima. U prozoru jedne od kuća
koje će uskoro biti srušene videla sam bakicu koja je posmatrala trg. Pogledi su nam se na trenutak sreli.
Ugasila sam cigaretu, navukla zavesu, otišla u kuhinju da ispraznim i očistim pepeljaru. Na stolu su bili ostaci
lepinje, komad kozjeg sira, i dve čokoladne kuglice. Uzela sam kutiju kornfleksa iz ostave, izručila uobičajenu
dozu u veliku šolju sa natpisom New York, New Delhi, New Sad, usula mleko i sačekala da pahuljice
omekšaju, ne previše. Kada sam završila, stavila sam šolju u mašinu za pranje sudova, gde se od ranije
nalazio veći broj sličnih šolja sa različitim natpisima, prljavih tanjira, noževa sa skorenim majonezom i
„eurokremom , nekoliko čaša na kojima su se nazirali otisci nečijih prstiju. Sipala sam deterdžent i uključila
aparat. Odšetala sam prema kupatilu bilo bi nepošteno tvrditi da nisam smandrljala preostale bombice od
keksa i čokolade, sa dosta ruma, na putu prema kupatilu gde sam nameravala da ostanem što duže.
U sobi su ostale samo stvari. Neke sam već nabrojala. Možda i ostale svedoče o nečemu. Plakari sa odećom.
Poluduboke „kikers cipele pored italijanskih čizama sa visokim štiklama. Pilotska jakna kupljena na vojnom
otpadu u Londonu letnja škola engleskog, dobar peting sa kovrdžavim frajerom iz Jemena . Pohvalnice iz
osnovne škole. Diplome iz srednje. Svedočanstva: to je prava reč. Fotografije. Video zapisi svečanosti koje po
standardizovanom uvodnom kadru krupni plan, torta i sveće, zum-aut, gomila kretena smeška se za kameru,
stop! eject! prepoznajem kao istorijske dokumente sa rođendanskih proslava. Ko su ti ljudi? Ulazili su u moj
život i izlazili iz njega, kao glumci. Nešto su govorili, širili su ruke, upirali ih tamo i onamo, dramili, plakali,
smejali se i svađali, odlazili nekud, vraćali se, ili nestajali, izneseni sa pozornice poput nesrećnog Falstafa, u
korpi prljavog veša iz koje su potom izručeni u reku, u nepovrat vremena. Obredi pamćenja i zaborava.
Teret, tetovaža, ožiljak na stablu koje umire dok mu zaljubljeni junoša i devojka s bombonjere rezbare koru.
Kada mislim o svojoj porodici, ja, strogo gledano, ne razmišljam. Ređam slike i utiske. Obično se, kao u
nemom filmu, u kadru pojavljuje reč „ludaci , koja se u početku odnosila prvenstveno na mog oca ali je
vremenom obuhvatila čitavu generaciju, ili dve. Ponekad se bojim da svetli i nada mnom, upadljiva kao
neonski znak. Baba je, ako se u tu priču još može verovati, otišla u Ameriku. Poslala je jednu fotografiju koju
više ne mogu da nađem. Ako se dobro sećam, na fotografiji se videla vižljasta žena sa cigaretom u ustima,
tamno i grubo lice, raspuštena kosa. Stoji pred brvnarom, podbočena; desna noga na panju, pogled u
daljinu: Atahensik, baba čovečanstva. Deda je gledao na Istok. Govorio je da je jezik budućnosti ruski. Ruski
da učiš! Ruski! Poklanjao mi je sveske za krasnopis. Nosio je kamašne, uvek dobro uštirkane. Verovao je da
je izmislio picigen. O tome je jednom pisao u novinama, za rubriku „Kako se zabavljaju mladi , i to je svima
pokazivao, taj požuteli isečak, njegov doprinos arhivu, pisanoj istoriji ljudske vrste, odštampan olovnom
bojom na hartiji koja je na prstima ostavljala fini prah. Čitala sam njegov članak; videla sam ih na pesku i u
plićaku, u smešnim kupaćim kostimima, prugastim, sa slamnatim šeširima i brkovima, i pomislila sam da su
svi do jednog mrtvi. Kako mrtvi mogu da šetaju po plaži, kako mogu da skaču za loptom? To nije moguće.
Zato i kažem da su ludaci.
A mi? Odigrava se nešto slično. Žorž, Nestor i Sonja povremeno su noćili kod mene. I Đura, mada nešto ređe.
Ostavljali su svoje tragove. Sonjine knjige snimanja bile su razbacane u dnevnoj sobi. Imala je, u svakom
trenutku, tri ili četiri knjige snimanja. Nestor je ostavljao diskove s muzikom ili fajlovima, pojavljivao bi se u
proizvoljnom momentu da ih uzme jer mu baš tada, bez odlaganja, trebaju, ali bi onda ostavio druge.
Narezala sam im ključeve. Žorž je od kupatila uspeo da napravi priručnu biblioteku stripa. Aster Blistok,
Komanča, Korto Malteze, francuski magazini sa futurističkim crtežima, stare Stripoteke u hronološkom
redosledu. Isprva mi se gadilo da ih dotaknem. Kasnije, ne. Usvojiti rituale drugog, odglumiti ga, ponoviti
njegove kretnje, isprobati ih na sebi kao haljinu. Podeliti ukrasti? njegovo zadovoljstvo, njegovu patnju,
njegov intimni jezik. Razumeti ga. Od Nestora sam čula da je malo poznati engleski genije, Džon Bulver, još
sredinom sedamnaestog veka tvrdio da je prirodni i univerzalni jezik ljudskih bića podaren svima kao
mogućnost kretanja; da je telo skrivena riznica ideograma. Nestor je imao lične razloge za istorijsko
istraživanje jezika pokreta. Nekoliko godina ranije, na prvi pogled ga je opčinilo telo praške striptizete sa
umetničkim imenom Lena i verovao je, po mnogima sasvim neosnovano, da se svojim performansom u
zadimljenom klubu obratila upravo njemu: „telo telu , ponavljao je svakom ko je imao strpljenja da ga
sasluša, „telo telu .
Koraknula sam u kadu, pustila vodu da teče. Gledala sam mlazeve koji udaraju u moje grudi, pršte i slivaju
se, pomešani sa indigoplavim šamponom. Telo kao poruka; moje telo, plavo od šampona; očigledno, kopija
poruke. Šta je autor hteo da kaže? Bore, strije, mladeži, opuštene grudi i stomaci, proteze i krunice i
mostovi, obrve koje srastaju, grobljansko cveće: delovi drevnog teksta koji lutaju vasionom, sudaraju se i
izgaraju u potrazi za celinom, ne sluteći da svaki od njih u sebi krije šifru celine. Može biti. Sigurno je samo to
da mi je koža, kada sam izašla iz kade, bila vlažna. Uzela sam peškir. Nikada sebi ne dopuštam da istrljam
telo, grubo. Ne žurim. Pazim na to. Prislanjam ga uz sebe kao da je sterilna gaza, čekam da tkanina upije
kapi. O mom izgledu izricani su oprečni sudovi. Oni su nevažni. Otac mi je rekao da sam njemu najlepša na
svetu, „osim one male iz Flešdensa“. U prošlosti sam obavila izdašne testove to vreme sada mi se, ženi koja
je proživela oko milijardu sekundi, čini vrlo dalekim i znam da mogu da privučem pažnju muškaraca. Na
stacionarnom biciklu, u teretani, dok sam još išla u teretanu, zatekla sam poemu koju mi je posvetio
zaljubljeni bilder: „Osuši me dahom svojim kad izađem iz tvojih dubina... . Ispričala sam to Sonji i ona mi je
rekla: Tanja, ti si kompletna žena.
U delimično zamagljenom ogledalu videla sam tamnu figuru. Kretala se sigurno i gipko, uspravna kao silueta
Afrikanke koja nosi pletenu korpu na glavi. Nisam naravno imala korpu na glavi, već beli peškir, zavijen u
„turban . Moj momak iz gimnazijskih dana, kojeg sam po povratku potražila ni sama ne znam zbog čega ali
mi je rečeno da se odselio u Južnu Afriku, govorio je da ga podsećam na portret crnkinje. Čak mi je pokazao
reprodukciju, dok sam navlačila majicu a njegovi roditelji u drugoj sobi gledali vesti. Odmahnula sam rukom:
nisam toliko tamna. Tamna sam. Mogu da pocrnim. U dvorištu su mi govorili da sam Ciganka, što je sasvim
moguće jer ne znam ništa o majci, mada je i na očevoj strani bilo pigmenta. U Irskoj su me pitali da li sam
Italijanka, u Americi su me pitali da li sam Meksikanka u Meksiku nisam bila . Mnogi su pokušavali da pogode
odakle sam i nisu uspevali. Uživala sam u tome. Sa belim peškirom na glavi delovala sam nekako istočnjački.
Polinežanka, Maležanka, žena sa ostrva. Ponekad, pred ogledalom, u određeno doba dana, kada svetlosni
zraci stižu pod naročitim upadnim uglom, čini mi se da bih mogla biti Egipćanka Koptkinja, sviđa mi se ta reč:
Koptkinja . Ili Indijanka. Navaho. Kri. Dešavaju se i čudnije stvari. Postoji jedna ruska knjiga u kojoj Puškin
zuri u ogledalo a otud ga posmatra Crnac. Sećam se te scene, mada ne pamtim ime autora i naslov. Ko je bila
moja majka?
Pitanje majke ranije mi je izgledalo kao ambis u kom se utapa nedokučiva zagonetka porekla. To mi više nije
važno; ne mislim na majku, volela bih da znam bar nešto o njoj, već na poreklo. Neznani zagrljaji davno
nestalih predaka, ovaj rodi ovoga koji rodi onoga: dosadni lanac rađanja i smrti. Sa mnom će skončati jedan
zaboravljeni eksperiment, jedna neuspela kombinacija, i u tome nalazim dostojanstvo. Nemam strpljenja za
ljude koji previše polažu na pedigre. Negde sam pročitala, u čekaonici kod zubara ili ginekologa, u članku koji
počinje rečima „naučnici su dokazali , da se pre sedamdeset tri ili sedamdeset četiri hiljade godina na mestu
današnje Sumatre dogodila erupcija takvih razmera da na čitavoj planeti godinama nije bilo sunca, ni leta, ni
proleća, čak ni jeseni; svuda je zavladala vulkanska zima ispunjena polutamom u kojoj nijedna biljka nije
mogla vršiti fotosintezu; na svetu je tada ostalo oko hiljadu ljudi. Hiljadu ljudi, ne više. Fantastično otkriće.
Hiljadu ljudi od kojih svi do jednog potičemo, sav naš dragoceni materijal, svi nosevi, sve oči, sve boje kože,
oblici lobanja, sva stopala, sve uši, svi naši jezici i svi naši bogovi, naše priče, mitovi po kojima se, navodno,
razlikujemo. Svi smo mi stigli iz tog neušorenog sela. Ono se može spakovati u dvadesetak autobusa, u jednu
ulicu, u jedan voz koji nas nekud nosi, kao decu na ekskurziji, kroz noć, klopara u čudnom ali poznatnom
ritmu, kao šifrovana poruka, skremblovana i rasuta na najneverovatnijim mestima, i samo ponekad bljesne
tamo gde je niko nikada ne bi tražio, tamo gde više niko ništa ne traži, u poeziji Miloša Crnjanskog, u pesmi
mornara iz američkog romana o britanskim inžinjerima geodezije:
Su-ma-tra, Su-ma-tra,
Gde sve su žene
Kao Kleopatra.
Kasnije sam otkrila da na Sumatri postoji mit o Pigmalionu i Galateji. Galateja se zove Nai Manggale a
Pigmalion Datu Panggana. Kipar ne postaje ljubavnik oživele statue, nego ujak. Iz toga očigledno sledi da je
sve na neki način povezano, što je iz drugih razloga tvrdio i moj otac.
Obukla sam se i sela za sto. Sveske tvrdih korica, fascikle, lampa, olovke, gumica i zarezač. Takođe, prenosni
računar, takozvani laptop. Istrgla sam list i savila ga u fišek. Zarezala sam olovku. Opiljci su izgledali kao
oljuštena kora minijaturne jabuke. Gurnula sam ih u fišek bridom šake. Volim miris sveže zarezane olovke.
Prešla sam palcem po grafitnom vrhu, obazrivo, jednom, drugi put, kao dželat koji proverava sečivo.
Zabeležila sam neke sitnice u svesku. Ako je sve povezano, pomislila sam, možda će mi zatrebati činjenica da
sam videla zelenu limenku piva sa natpisom veritas vincit, kao i podatak da je kljunar vrlo neobičan sisar koji
se izdvaja od drugih sisara time što se izleže iz jaja i nema bradavice. Zatim sam uključila računar: ja sam
savremena žena. Upalila sam cigaretu. Moram smanjiti pušenje. Kako je sve počelo? Kako sam ih upoznala?
Odakle su došli svi ti putnici, šampioni, povratnici, otpadnici, zabludele kćeri i sinovi kojima, kako je Žorž
jednom rekao, gospođa Regina nije otvorila vrata? Otkud nam ideja da negde pripadamo, da nam nešto
pripada, čak i taj lavirint praznih hala, pogona zatvorenih fabrika, magacina sa razbijenim prozorima? Zašto
su hteli da ga sruše?
Najjednostavnije je reći da ne znam; to je samo delimično tačno. Za mene, to mesto kojim su slobodno šetali
psi i mačke, beskućnici, bilo je stvarno u to nema sumnje ali je bilo i metafora. „Projekcija , neko bi rekao.
Lutalice i mešanci, nakon ko zna kakve odiseje, pronašli su deo neoznačenog prostora, otkrili su nešto što je
moglo da bude njihov dom. Sada je i on morao biti srušen. Neki će, verovala sam, pobeći. Druge će
natovariti u kamione, odvesti ih nekud, zatući ih motkama, šipkama, i zakopati ih na deponiji. Ostali će
nestati u ruševinama ili će biti ugrađeni u zidove nekog novog zdanja. Nisam vegeterijanka i mogu da uočim
razliku između holokausta i mesnog nareska, između kulena i Kolime. Ne radi se o tome. Može zvučati
paranoično, delirično, ludo, ili jednostavno glupo u ludilu ima određenog dostojanstva , ali ne umem to
drugačije da objasnim i stoga je najbolje zabeležiti misao u obliku u kojem mi najčešće dolazi: čini mi se da
neko, nešto, neka odvratna i nevidljiva sila, sistematski uništava sve što mi znači, svaku poeziju, svaku
uzvišenu ideju, proliva kofe prljave vode na akvarele i nanosi naslage pogani na slike suviše krhke da prežive
taj smradni impasto. Videla sam kako moji lavovi, Rumijevi lavovi, koji „lepršaju na zastavi, nošeni vetrom od
trena do trena , lepršaju na zastavi jedinica koje sebe nazivaju specijalnim. Videla sam Šir Kana i tigrove
Blejka i Čudine bića užasne simetrije, stvorena za ljubav na rukavima krvavih uniformi. Videla sam da je
Rilkeov panter postao Panter AS-565, laki borbeni helikopter, „evrokopter ; Lampeduzin leopard, tenk. O
pticama da ne govorim. Spisak je beskrajan i sigurna sam da će mi, ako ne budem pažljiva, ostati samo ono
što za tom mračnom silom uvek ostaje: kosti, crvi i zunzare.
U zoru su došli stručnjaci za demoliranje eksploziv je postavljen ranije , građevinski radnici, pospani i
nervozni službenici nekog ministarstva. Možda je nekom trebao još jedan tržni centar, još jedna prodavnica
vitamina i kupaćih kostima, butik obuće ukradene iz skladišta škarta na autostradi Padova-Udine, turistička
agencija u koju niko nikada neće kročiti, vozila parkirana kraj kontejnera, smrad užeglog ulja u kom se valjaju
tortilje i panceroti, još jedna crkva u kojoj se može kupiti okajanje i simulirati najdublja duhovnost, još jedna
ćele-kula, još jedna mesara i banka. Mesare i banke, primetila sam, uvek idu jedna uz drugu. Papak i
Majkrofajnens. Privredna banka i Gavrilović. Šta to znači? Šta to, pobogu, znači, ta odvratna formula ispisana
na koži grada kao skaredna jednačina između krvi i novca, mesa i kredita, klanja i kamate? Loša karma, Sonja
je rekla, parodirajući svoje roditelje, žrtve čudnog oboljenja koje je zvala „sindrom Sidarte jer su pokušali da
je ubede, i to ne jednom, da ime njihovog rodnog mesta, Budisava, predstavlja uprošćeni oblik reči
„Bodisatva .
Pisali smo peticije, ukazivali na primere gradova koji su od zapuštenih kvartova stvorili nešto drugo. Bili smo
nemoćni. Kao pesnici, rekla bih, no i ta reč odavno deluje sumnjivo i stoga bi trebalo uvesti neku novu reč.
Onda bi se i ona ukvarila, i sve bi bilo po starom. Možda bi u rečnicima i enciklopedijama, kao na
pakovanjima u samousluzi, uz svaku reč trebalo naznačiti rok trajanja: „upotrebljivo do i datum. Ne znam.
Hteli smo bar da obeležimo taj događaj, da ukažemo na njega, možda najviše zbog nas samih, mada smo se
potajno nadali da će jedan performans, jedan hepening, nešto promeniti. Nazvali smo ga „Klio i Terpsihora .
Zamisao je rođena u sutonu knjižare-kafea Đure Irca i bila je rezultat mnogih rasprava i svađa, zbir raštrkanih
sudbina, oda zamišljenom gradu za kog smo mislili da je naš, da smo njegovi; posmrtni marš velikoj iluziji
koja je za sobom ostavila težak miris, vonj prevare, bez pouzdanog traga o tome ko je koga prevario, kako,
kada, zašto. Bili smo ogorčeni poput odbačenih ljubavnika. Bili smo očajni i usuđujem se da kažem gordi.
Nismo se slagali u svemu; u tome smo bili kao jedan. Dizali smo čaše, duvali u bongove, budili se iz
endorfinskih dremeža i uzvikivali: Ovo je bio naš grad! Naša slatka laž, naša uteha.
„Mi . Jednog dana „Klio i Terpsihora će završiti turneju kojoj su se moji prijatelji toliko obradovali, ali oni će
nastaviti da stvaraju lepe i važne stvari znam da im to znači više od svega , i neko će, neki profesor, napisati
definitivnu i autoritativnu povest zasad bezimenog „multimedijalnog umetničkog kolektiva za kog će u
predgovoru, kako bi diskretno naglasio da rasvetljava misteriju ravnu bezgrešnom začeću, reći da se pojavio
niotkud. U zvaničnoj verziji verovatno neće biti mesta za mene. Ako budem dobra, biću fusnota. Možda je to
moj izbor, ili posledica okolnosti čija je zavera dovela do onog što nazivam izborom, ili je sve neobjašnjiva
slučajnost za koju pokušavam da nađem izgovor. To sada nije važno. Pratiću vesti, čitaću o njima i uživaću u
njihovoj slavi, koja je, neophodno je reći, još uvek u domenu želje, ali ću kao jedinu stvarnost doživljavati
praistoriju, onaj nemirni i magloviti početak kada smo bili zajedno izgubljeni; posada olupine. Doba kada
smo, da se izrazim lirski, bili kreature, ne baš noći, to bi bilo preterivanje, možda dokonog predvečerja,
zatvorene u podrum, okovane vremenom koje nas je vezalo poput smole, masnim i lepljivim voskom koji se
nikada ne može oprati, kao katran na šapi kuje koja je sebi skinula meso s kostiju pokušavajući da ukloni crni
Kainov beleg.
Našla sam je na ulici, prestravljenu, odsutnog pogleda. Činilo mi se da prepoznajem ono što je morala
osećati. Povela sam je sa sobom. Vozila sam je kod veterinara; sedela mi je u krilu, na tamnoplavoj vespi, i
lajala na automobile koji su nas obilazili. Gledala sam kako zarasta njena rana, usvojila sam je, i možda dan ili
dva nakon što sam joj dala ime Hekaba, otac, uveliko razjeden bolešću, napravio je zaista nepotrebnu scenu.
Urlao je na mene, na nas. Urlao je a žalio se na buku. Heki je navodno cvilela, zavijala i režala na njega kad
nisam bila kod kuće. Odvela sam je u napuštenu četvrt. Odlazila sam tamo da je hranim. Pojavljivala se
niotkud i mahala repom. Jela je halapljivo. Mazila sam je, igrala se s njom. Ležala sam na zemlji i dopuštala
joj da skače na mene. Pratila bi me neko vreme. Razdaljina među nama povećavala bi se srazmerno broju
ljudi koje smo sretali; osvrtala bih se da je ohrabrim, no ona bi najednom zastala, gledala za mnom trenutak,
dva, kao da je dotakla zid od stakla, i potom bi odlazila, opreznim trkom. Kada je otac umro, dovela sam je
kući ali je istog dana pobegla i više je nisam videla. Mislim da je imala mladunce. Nisam sigurna kako se šapa
tog psa uklapa u poredak stvari. Naslućujem da je ona deo veće, turobnije priče, čije obrise još uvek ne
mogu da razaznam i stoga ne mogu da odredim da li je baš tako sumorna kao što zamišljam ili je još gora.
Treba je ponovo stvoriti. Osmisliti je. Iz „magme i haosa sveta . Setiti se svega.
Sistem se, kako to kažu uvek optimistični falocentrici, digao. Preda mnom je svetleo ekran od tečnih kristala
petnaest inča po dijagonali . Danas ću, rekla sam sebi, sve zapisati. U jednom dahu. Bolje je tako. Ako budem
čekala, možda ću nešto zaboraviti. Kada stavim prste na tastaturu, ispravim leđa i sklopim oči kao što je
radila moja nastavnica birotehnike, osećam da sam slovoslagač okružen slovima, brojevima, interpunkcijom;
osećam da pred sobom imam svaku povest, svaku knjigu, svaku izrecivu sudbinu. Znakovi su svuda oko
mene. Koje je njihovo značenje? Banke i mesare, guzovi i grbovi, zastave, semafori, bilbordi, sise i krstovi,
zvezde, amblemi, izlozi, posteri, maturski panoi, grobovi, zgrade, prsti upereni ka nebu jedan, dva, tri
svetiljke i sveće, džinglovi, brodske sirene, ograde, plakati, izlepljeni jedan preko drugog, poderani i ponovo
lepljeni samo da bi potom bili sljušteni noktima, noževima za skidanje tapeta, te se sada detalji desetine
fizionomija mešaju u monstruozne dekolaže, oči jednog arhonta sa nosom drugog, usnama trećeg, kao okot
neke rodoskrvne orgije. Kroz taj metež čujem zov, iz ponora ili sa visine, svejedno, gore i dole su kategorije
koje svemir ne poznaje. Probudi se i ustani iz svog sna. Ustani i odbaci svoju odeću od gline. Došlo je vreme
da odeš iz ovog sveta. Elektra, odbegla Plejada, izbeglica zodijaka, kosmička lutalica, vratila se i razvejala
svoje uvojke. Došlo je vreme bez vremena. Došlo je vreme priča.
DEVET
O uticaju hirovitih vladara neba na živote ljudi pisali su egipatski sveštenici, haldejski mudraci, tajnovite
poklonice Mesečeve svetlosti, bradati druidi, Hiparh i Ptolomej, istraživači iz Kuće mudrosti u Bagdadu, čak i
Johan Kepler doduše nevoljno, nazivajući astrologiju, od koje je živeo, „priglupom sestricom nauke . Planete
su identifikovane sa bogovima i njihovim moćima, sa crtama ličnosti, plimama i osekama osetljivih telesnih
humora, osobinama generacija i epoha. Zvezde padalice donose sreću, ispunjavaju želje; komete, kažu,
donose nesreću ili spasenje. Kako kad. Kako kome. Četrdeset i četiri godine pre Hrista: kometa. U petoj
Justinijanovoj godini, zemljotresi, kuga: kometa. Krstaški ratovi: kometa. Elektrin znak. Možda u tome ima
nečega? Astronomi tvrde da je noćno nebo fotografija iz davnina; vasiona od pre više stotina, hiljada,
miliona, godina. Magijom noćne optike ljudskom posmatraču dopušteno je da prevali eone i ugleda tamu
koja mu je prethodila, da zaviri u njenu vrtoglavu dubinu. U tom se ambisu, izgleda, i vreme rastapa, datumi
i godine postaju samo mrlje nevidljive na velikoj crnoj zastavi i gube svako značenje. Trikom perspektive neki
ga nazivaju bibliomantijom, drugi koriste latinski izraz vaticinia ex eventu , slike iz prošlosti prikazuju se kao
objave nečeg će tek biti, urezuju se u svest, u oči, „ogledalo duše , u tela koja će ih postvariti.
Kada sam prvi put čula izraz „oči su ogledalo duše , od dede, bila sam dete. Umela sam da se začudim; da
svet, postojanje, značenje reči, osetim kao čudo. Satima sam razmišljala o očima, duši i ogledalima, i toliko
sam se udubila da sam naposletku morala uložiti svestan napor da mislim o nečem drugom. Imala sam
utisak da se nalazim na ivici provalije i da neću moći da povratim ravnotežu; da će se, ako još samo trenutak
o tome budem mislila, zauvek promeniti moje shvatanje ogledala. To su nečije oči, strepela sam, oči duše
koja me posmatra, hladno, proučava me, dok podražavam zaboravljenu zvezdu popularne muzike držeći u
ruci sprej dezodorans umesto mikrofona. Verujem da se nešto slično dešava ljudima koji se zagledaju u
noćno nebo. Meni se svakako dešavalo, mada to pominjem zbog Žorža.
Zoran. Svi su ga zvali Žorž.
I sama sam prošla kroz astrološku fazu, iz radoznalosti, jer me je zanimalo zašto me ljudi zapitkuju koji sam
znak, kao da postoji samo jedan znak koji se može biti. Žoržova devojka, bivša, koju nisam upoznala i o njoj
znam samo ono što mi je on pričao Jelena zaista je verovala u sve to: u cikluse, nebeska bića, večno kruženje
predskazanja. Žorž ne; bar ne na isti način. Astrološku mašinu sudbine opisivao je kao fliper koji je, što se
njega tiče, tiltovao negde u Kaliforniji, na prelazu iz dvadesetog u dvadeset prvi vek. Tako je rekao Jeleni.
Naporan razgovor. Kasnije ga je čudilo što joj se uopšte javio. Nakon svih tih godina, šta je hteo? Možda nije
imao izbora. Njegova sećanja na grad bila su kratko spojena sa sećanjima na nju. Grad je, istina, bio
drugačiji. Ljudi su bili drugačiji. Kada su propali neki planovi u koje je polagao nadu, počeo je da šeta bez
cilja. Otišao je u bioskop, od četiri, i osetio prazninu koju je i ranije ponekad ocećao; kao fantomski ud, kao
računar koji veruje da je umrežen i uporno pokušava da uspostavi vezu. Ovde smo odlazili na kafu i gledali
kako kremaši igraju tenis. Ovde smo bili na koncertu Meta sekcije, konceptualnom događaju koji je počeo
objavom da su sva vrata sale zaključana i da niko neće moći da izađe pre kraja, navodno zbog snimanja, na
šta su revoltirani ljubitelji džeza odgovorili prevrtanjem televizijske kamere i otimanjem ključeva od redara.
Ovde smo kupovali ploče, ulazili smo u ovu knjižaru da se ugrejemo zimi su posluživali čaj , na ovoj raskrsnici
videli smo sudar. U ovom ulazu smo prvi put... Softverska greška. Ne seća se koji je film gledao, ili: nije
gledao. Do njega, u bioskopu, mladić i devojka. Ruka ispod bluze, ruka među nogama, pokrivena jaknom.
Žorž i Jelena. Povratak nije povratak ako se ne javi Jeleni. Ona definiše povratak.
Nekada, kad bi se vratio s letnjeg boravka kod tetke i teče u Francuskoj, prvo bi se javljao njoj. Pozvao bi je
telefonom, čekao bi je na autobuskoj stanici, na bulevaru, odmah posle mosta, pokušavao bi da je izdvoji iz
mase tela koja se tiskaju kraj vrata. Potom bi odlazili u dugu šetnju koja bi završila u bioskopu ili na probi
grupe sa kojom je Jelena pevala. Uvek bi joj nešto doneo, i ponekad se pitao kako je došao na tu ideju, kako
je prihvatio ulogu muža koji se vraća sa službenog puta, ulogu viteza koji kraljici donosi plen osvojen u
dalekoj zemlji. Da li je to video u nekom filmu, da li je čitao o tome i zamislio da tako treba postupati?
Donosio je sitnice. Najčešće ploče. Jelena ih je zvala „albumi . Slušala je Kabare Volter, Taksido Mun, Ajles in
Gaza, pratila karijeru Lore Lodžik, i nikada mu nije rekla kako je i gde čula za njih. Kako su ljudi doznavali za
takve stvari pre nego što je postojao internet? Da li oduvek postoji neka vrsta mreže?
Znali su se od prvog razreda osnovne. U srednjoj su počeli da se „zabavljaju . Oboje su se smejali tom izrazu.
Nisi me ni pitao, govorila mu je. Nosila je džemper koji je sama naštrikala, od crne vune, sa belom
svetlosnom trakom koja se uliva u prizmu među njenim grudima i prelama se u duginim bojama; nosila je
šangajke leti i hatezeovke zimi , i muške kišne mantile koje je njena majka, krojačica u fabrici na periferiji,
uzimala sa hrpe robe s greškom. Ponekad je u pitanju bio samo jedan šav, trostruki štep umesto dvostrukog,
i zbog toga je osećala grižu savesti, čak i kada je fabrika zatvorena, posebno kada je zatvorena, kao da je
nešto ukrala.
Nije mogao da odredi kada se dogodila promena. Jedne večeri šetali su kejom i sanjali iste snove; naredne
su gledali u nebo i videli različite stvari. On je govorio o sazvežđima, maglinama, crvenim džinovima, belim
patuljcima, kvazarima, supernovama; ona, o kućama, aspektima, natalnim kartama, svetovnom i
medicinskom značenju, podznacima, arapskim simbolima. Od onda je prošlo... prošlo je, mislio je, dovoljno
vremena da na sve to počnu da gledaju drugačije. Stariji su. Pomirljiviji. Mislio je. Poručio je Astrologer 9.0,
programski paket koji su koristili eksperti. Znao je ljude koji su pisali kod. Danas za sve postoji kod. Disk je
stigao i Žorž se dva ili tri dana kasnije javio Jeleni. Činilo mu se da se obradovala.
Osedela je, ugojila se. Ranije, dok su bili zajedno, i posle toga, kada je mislio o njoj, pored svih slika, cećanja,
nekih reakcija koje pamti samo telo, uvek je stajala legenda: mršava, s velikim grudima. Privlačio ga je taj
paradoks. Zadatak koji nije umeo da reši. A sada? Dobro uhranjena, s malim grudima. Kako je to moguće?
Gde su nestale? Nova zagonetka. Kalifornijske plaže, nestvarna ženska tela građena kao lutke na
naduvavanje, pločice na stomaku, hirurški doterana dupeta, usne, grudi, usta puna zuba, pogledi puni
samopouzdanja, možda je sve to vremenom uništilo sećanje na stvarnost žene, zamenilo je nemogućom
fantazijom. Možda. Ili je jednostavno više nije voleo. I to se dešava. Jednom, dok je još bio u Francuskoj,
primetio je „runolist čokoladu na polici skromne radnje u susedstvu. Kupio je tablu. Radovao se i razgledao
pakovanje, svetloplavu hartiju, alpski cvet, poznate reči ispisane na jeziku koji se raspao i za sobom ostavio
ruševine, grobnice, stid. Odlagao je vrhunac, naslađujući se mogućnostima koje su mu se činile beskrajnim.
Kada više nije mogao da izdrži, uklonio je papir i aluminijumsku foliju. Zatim je odlomio pravougaoni komad,
položio ga na jezik, pažljivo, sklopio oči i čekao da ga ukus povede na putovanje kroz vreme, da otvori branu
i da ga bujica sećanja ponese. Kasnije je mogao samo da se čudi svojim očekivanjima. Côte d Or je mnogo
bolja čokolada. Mnogo bolja. Sto u glavu za „runolist . Bilo mu je lakše kada je to sebi priznao.
Izgledala je umorno. Umorno i zabrinuto. Breme proroka, teret tuđih sudbina? Još uvek je živela s majkom.
Počela je da liči na nju. Dve nevešte skice polaznika kursa crtanja, različite samo u odstupanju od modela,
potpisane, predate, pregledane nemarno, bačene u koš. Na zidu Jelenine sobe video je crteže planetarnih
putanja, mape neba, koncentrične krugove sa čudnim oznakama, komentare ispisane crvenom, plavom i
crnom bojom. Majka je unela čaj banča čaj, ili kukiča čaj, Jelena je imala nešto protiv mleka i uvek je tragala
za alternativnim izvorima kalcijuma unela je „čaj , rekla nešto, gotovo automatski, kao kiborg prve
generacije programiran da ponavlja najjednostavnije fraze bez obzira na kontekst. „Jelena, mogla si malo
srediti sobu . Ili: „Jelena, pušiš kao Turčin . Ostavila ih je nasamo i Žorž se zapitao da li je to bila utvara koja
je, na momenat obuzeta nostalgijom, svratila u bivšu dimenziju. Jelena kaže da se smejala njegovom pismu,
da ga je sačuvala. Trenutak napete tišine. Hteo bi da joj ispriča nešto. Dugo je smišljao prvu rečenicu: Tamo,
dok sam se vozio autom velikim kao brod, video sam neke stvari. Ali sada ne može da je izgovori. Rano je,
misli. Još je rano. Iz jakne vadi disk sa astrološkim programom; tek potom primećuje da u sobi nema
računara. Nije mu palo na pamet. Nije ni pomišljao.
Jelena uzima paketić u ruke, noktom grebe ukrasni papir, otvara plastičnu kutiju. Crni lak za nokte prošaran
je srebrnim tačkama. Ko još koristi crni lak? Prošaran srebrnim tačkama? Na sjajnoj površini diska nalazi se
mapa slična dijagramima na zidu. Deluje zadovoljno. Jelena . Iznenađeno. Natalna karta, kaže mu, Mišela
Goklena. Ko je to? Francuski naučnik. Legenda. Ispitivao istinitost astrologije. Utvrdio da spoljašnje planete,
Uran i Pluton, nemaju većeg uticaja na pojedince. Normalno, rekla je. To svako zna. Te planete ostaju u
kućama po deceniju, dve, i više. Generacijske planete. Ali je dokazao postojanje efekta Marsa. Uspešni
sportisti uglavnom se rađaju kad je Mars u Jedanaestoj ili Dvanaestoj kući, ili od Osme do Desete. Pisci pod
znakom Meseca, ako je uticaj Marsa i Saturna oslabljen. Muzičari pod uticajem Venere, ako Mars...
Jelena govori brzo, kao neko ko po stoti put objašnjava istu elementarnu stvar. Žorž ništa ne razume. Njene
reči gube se negde na putu do njega, odlivaju se. Pokušavao je da sluša; da shvati. Jelena je još u ono vreme
brinula o povratku Plutona gospodara okultnog, dirigenta orgazma, princa podsvesnog, podzemlja,
promene, recikliranja, reforme, revolucije, rođenja, seksa, smrti sa retrogradne putanje nakon dužeg
lutanja. Mračni domaćin vratio se u Osmu kuću, koju je delio sa Marsom, svemirskim rukovodiocem
automobila, bodeža, bolesti, brava, duvana, čelika, energije, krvi, menadžmenta, mesara, oružja, pokolja,
rata, sarkazma, strasti, ubijanja, virilnosti, žileta. Sva ta zla, demoni, užasi, šta sam ti rekla, sve se obistinilo.
Pogledaj nas, pogledaj ceo svet. Sada je brinula o poseti Desetoj kući, koja vlada kostima. Mars je već bio
tako blizu Zemlji. Mogao se videti golim okom. Ostavio je trag u dušama ljudi. Očekuje se kometa Velikovski
je pisao Goklen je shvatio Goklen je uništio sve podatke koje je sakupio Goklenove teorije potvrđene su na
Harvardu, i u Švajcarskoj Goklen je izvršio samoubistvo 1991 Goklen je stanovao u dvanaestom
arondismanu, dvanaestom. Dvanaesta kuća je kuća tajni i tuge, alkohola, droge, izgnanstva.
Sticajem okolnosti, Žorž je često odlazio u dvanaesti arondisman. Nije to bio njegov omiljeni okrug, no
atmosfera u El Bario Latino bila je vrlo prijatna odlična kafa, diskretno ozvučenje, mladi intelektualci u
tamnim džemperima sa rol-kragnom ; Brasserie l Européen mu je ostao u lepoj uspomeni jer je tamo prvi
put probao ostrige. U njegovom iskustvu, dvanaesti arondisman bio je daleko od ezoteričnog mesta tajni i
tuge na kom genijalni astrolozi nužno i neizostavno, razoreni snagom svojih otkrića i vođeni mračnim silama
kosmosa, vrše samoubistvo. Hteo je to da joj kaže. Hteo je da joj kaže da je upoznao ljude koji se u
astrologiju razumeju bolje od nje, koji znaju da je hiljadu godina trenutak za nebo i da unošenje sata i
minuta rođenja u neku približnu formulu iz doba druida ne može biti više od anahrone magijske operacije,
od utehe pluskvamperfekta, tužnog traga nekog izgubljenog vremena kada su ljudi mislili da ih krugovi i
geometrijske figure štite od zle volje bogova. I hteo je, više od svega toga, da joj kaže: Došao sam da te
vidim, Jelena, desilo mi se nešto, vozio sam noću, zaspao sam pored reklame na putu... Ali nije; nije to
izgovorio. Rekao je nešto o planetarnom fliperu koji je tiltovao dok je bio u Kaliforniji i Jelena je zaćutala.
Nije trpela sarkazam, plašila ga se; to je odlika Marsa. Toliko je znao. Mogao je da zamisli ostatak dijagnoze:
iz njega progovara tamna strana njegovog znaka blizanci , muškarci su sa Marsa a žene... Gluposti. Bio je
siguran da je više neće videti. Možda je tako bolje. Côte d Or.
Žorž je voleo stripove, računare, video-igre, naučnu fantastiku, Galaksiju. Pohađao je informatički smer
programiranje u nekadašnjoj gimnaziji. Bušene kartice tada su predstavljane učenicima kao vrhunac
računarske tehnike. Praktični rad sastojao se u obilasku računskog centra PTT, čiji je procesor, zastrašujuće
moćna naprava sa 90 kilobajta RAMa, bio postavljen iza zaštitnog stakla kao umetničko delo od
neprocenjive vrednosti pred kojim se dive posetioci muzeja. Govorilo se, doduše, mada se malo ko usuđivao
da poveruje, da SUP ima na raspolaganju čitav megabajt . Softverski deo nastavnog programa sastojao se,
između ostalog, u izučavanju jezika cobol. Svaku komandu, čak i najjednostavniju aritmetičku instrukciju,
trebalo je ispisati na engleskom, reč po reč, bez skraćenica, tako da su softverski paksti izgledali kao dijalozi
istrgnuti iz neke avangardne predstave.
Nije bila tajna da je cobol već tada, u obaveštenim krugovima, smatran za terminalno obolelog pacijenta.
Uvozni časopisi koje je Žorž prelistavao u knjižari Sportsko-poslovnog centra opisivali su ga tonom beskrajne
lakrdije; svakim danom potiskivali su ga noviji, elegantniji i koncizniji jezici. Žorž je prema njemu gajio neku
vrstu strasti. Džentlmen, govorio je, brani izgubljenu stvar. Ta se pasija vremenom rasplinula, ali nikada nije
u potpunosti nestala. Još je kao dečak zavoleo jezike. Išao je u Pariz svakog leta, kod tetke i teče, pohađao
kurseve francuskog tako je dobio nadimak „Žorž Kupio je Esperanto bez muke, pronašao je podatke o jeziku
„nobel od dvadeset hiljada vizuelnih simbola, takozvanih ikona, delo nekog Milana Randića. Negde je
pročitao u magazinu Galaksija, ako se ne varam da se ranih osamdesetih Ured za nuklearni otpad savezne
vlade Sjedinjenih Država našao pred teškim problemom. Radioaktivni otpad pohranjen je na određenim
mestima, izolovanim i jasno obeleženim. Ta vrsta otpada, međutim, ostaje opasna desetinama hiljada
godina, a to je raspon u kom čitave civilizacije mogu nestati, i nestaju. Trebalo je pronaći sistem znakova koji
bi nedvosmisleno upozoravao buduće posetioce ili, zašto ne, vanzemaljce, da ne treba da kroče u tu oblast.
Zadatak je poveren izvesnom Torstenu Sjebergu, s kojim je Žorž docnije pokušavao da stupi u vezu, bez
uspeha. Sjebergov izveštaj: Žoržu su te reči zvučale čarobno, kao naslov nekog SF romana, i zamolio je teču
da mu nabavi primerak. Kad ga je dobio, dugo je razgledao pečate na prvoj strani. Nacionalna biblioteka u
Parizu, Univerzitetska biblioteka u Ohaju. Bio je ushićen. Prinosio je licu fotokopirane stranice, njušio ih kao
pas koji je na podu našao plišanog tapira. Sjebergovo rešenje bilo je, za Žorža, potpuno neočekivano. Vladin
ekspert predložio je da se oformi posebna grupa „sveštenika koji bi širili zastrašujuće mitove o mestima na
kojima je pohranjen nuklearni otpad, legende koje bi se prenosile s kolena na koleno i koje bi, čak i ako
detalji budu izvitopereni, opstale kroz zbirku strašnih priča o prokletstvu i duhovima, vampirima i
vukodlacima, marabuntima, džinovskim paucima, mutantima, monstrumima, bezglavim jahačima,
čudovištima koja proždiru uljeze, da bi se naposletku svele na relativno efikasan tabu. Šta će, pitao se, ostati
od sirotog cobola? Od nas? Kakve će strahote...?
Žoržov maturski rad imao je naslov „cobol program za obradu transakcija u bankomatima . Bankomati nisu
pušteni u promet, osim jednog probnog modela, docnije ukradenog. Završio je elektrotehniku kao
stipendista banke, zaposlio se u njihovom računskom centru, radio neko vreme na programu koji više nikoga
nije zanimao. U banci je ostao zapamćen po nečem drugom. Napisao je kod za igru podmornica koji je
postao toliko popularan među službenicima da je centralni procesor u potpunosti zagušen. Nakon toga ga je
direktor sektora za automatsku obradu podataka, „brka čija je biografija savršeno odgovarala tekstu regtajm
klasika „Big Bad Bill is Sweet William Now , ljubazno posavetovao da potraži drugi posao.
Žorž je bio skrhan. Nadao se da će njegov program koristiti nebrojeni ljudi, jedni drugima nepoznati,
nesvesni da su povezani nevidljivom mrežom koju je počinjao da oceća kao produženje sopstvenog bića. Sve
je to nestalo, postalo nevažno. Kao reka koja je najednom promenila tok ili je naprasno presušila. Kome bi,
pitao se, uopšte palo na pamet da ukrade prototip bankomata? Da kombijem razbije staklo filijale u centru i
utovari aparat koji sam za sebe, istrgnut iz mreže, nije služio ničemu? Ljudi su poludeli. Jelena je to
pripisivala Plutonu, Marsu, Saturnu. Imala je „histerične napade, odvratne vizije o kojima mu je ponekad
pričala, zbog kojih danima nije izlazila iz sobe. To joj se prvi put desilo kad su zajedno poduvali. Žorž nije
imao problema, ali je za sve krivio lošu robu, pesticide, dilera koji, kako je govorio, ne ume da razlikuje
domaćicu od domaćice. Jelena se nije slagala. Ne, ne, progledala sam, samo sam progledala. Psi i mačke,
govorila je, naslućuju zemljotres, čuju tutnjavu i pomake u utrobi planete. Zašto ne bih i ja? Ne veruješ?
Videćeš. Videćeš i sam. Uskoro je počeo da izlazi bez nje. Kome to treba? Vizije, mračna proročanstva, tuga,
ludilo, svaki dan?
Nekad mu se činilo da nosi na sebi neki znak, nevidljivi beleg, možda miris, koji svakog sagovornika navodi
da ga upita za Jelenu gde je, kako je i počeo je da izbegava susrete sa poznanicima, da se kreće zaobilaznim
putevima i odlazi na mesta za koja ranije nije ni pomišljao da će ih posetiti. Izlasci su postali bekstvo;
bekstvo, nije bio siguran od čega, ni gde bi se mogao sakriti. Nakon književne večeri na kojoj je pesnika više
puta prekinuo drugi pesnik vređajući ga na izuzetno neprijatan način ispostavilo se da je to bio deo
performansa , Žorž se, vraćajući se kući, peške, kao i uvek, našao pored sendvičare „Njam-njam , nedaleko
od univerziteta. Hoć je bila topla, cećao se, mada se jesen naslućivala po broju tela koja su milela kampusom
u potrazi za pivom, muzikom i drugim telima. Iz studentskog doma čula se uobičajena vika, razbijanje flaša,
junačke pesme čije su se reči odbijale o zidove okolnih zgrada i vraćale se sebi, izmenjene, nerazumljive.
Video je siluete na klupi pod žalosnom vrbom, pijanca koji je krenuo da piša iza trafike ali je, kao da je u
međuvremenu digao ruke od svega, zaspao glavom oslonjen na zid od talasastog lima. Žorž je bio gladan.
Poručio je složenu kombinaciju praške šunke, pivničkog sira, milerama, majoneza, paradajza, paprike i senfa,
i porciju prženih krompirića koje inače nije posebno cenio zavirivši u fritezu, zaključio je da ih vredi probati .
Kada je sendvič iskovan na hitrom pekaču i pružen mu kroz prozorčić, privlačan, vreo, magma, supernova u
salveti, a krompirići ubačeni u masnu papirnu vrećicu poznatiju kao štanicla , mladić u mimikriji, sigurno
mlađi od Žorža, ali mutnih, već ugašenih očiju, jednostavno mu je nabio pištolj u usta i oduzeo mu
poslasticu.
Noćima potom, u snu je preživljavao razlivanje sive mase, naglo oticanje krvi i svesti, koje je opisivao kao
nešto vrlo slično pražnjenju kotlića u kupatilu, s tim da je neko prethodno zatvorio ventil i kotlić se više nije
punio. Jelena ga je tešila; pokušavala je da ga teši. Pokazivala mu je knjige u kojima je pisalo da onaj ko u snu
proživi sopstvenu smrt ima redak uvid u svoj raniji život, raniju inkarnaciju, ali Žorž nije razumeo zašto je to
dobro, niti je verovao u to. Kada je čuo da je Big Bed Bil dao otkaz i preselio se u Sidnej, našao je
zadovoljavajuće tumačenje svog morbidnog sna: odliv mozgova. Nakon administrativne procedure koja nije
bila sasvim jednostavna ali koju nema potrebe opisivati, Žoržov mozak se odlio u Pariz. Sećao se sladoleda
na nekom trgu, mirisa peciva i sira, velikih šolja iz kojih su tetka i teča pili kafu, ujutro, odlazaka na pijacu u
ulici Muftar, robnih kuća, šarenih peratonica, naliv-pera i brisača mastila u obliku flomastera oštrog mirisa
na kojima su bile nacrtane crvene mrtvačke glave do kojih je pisalo „Smrt mastilu ; cećao se francuskih
stripova la bande dessinée, „la be-de , strip, to je valjda prvo što je naučio da izgovori i prvog kompjutera,
„mek , kog je dobio od teče.
U početku je sve bilo dobro; idilično, kako se ponekad govori. Pomagao je teči na poslu. Kod kuće je preuzeo
odgovornost za odlaske u nabavku, sortirao je otpatke po kategorijama staklo, papir, organske i neorganske
materije i redovno bacao đubre. Stanovao je i hranio se kod njih u skladu sa nepisanim ugovorom koji su
zapečatili rečima: „dok se ne snađe . Verovao je da je pronašao utočište; zaštićeno, sveto mesto, zauvek
identično slici koju je nosio u pamćenju. No ovo čudesno mesto bilo je samo zbirka utisaka sa letnjih
raspusta, razglednica i crno-belih fotografija Pariza zaljubljeni par, devojka na biciklu , upotpunjena donekle
proizvoljnim kolažom materijala iz knjiga, filmova, stripova i priručnika sa kurseva jezika. „Francuska , delo
Žorža, malo poznatog multimedijalnog umetnika: De Gol i Brižit Bardo pevaju „Šanzelize , Votren i Volter piju
kafu na vrhu Ajfelove kule, na selu je nedelja, Romerovi junaci formiraju ljubavne mnogouglove, veliki Mon
vršlja u Svanovom kraju, Panurgije i Panglos raspravljaju o prirodi znaka, Obeliks slaže pruske šlemove kod
Jene. O francuskoj svakodnevici znao je vrlo malo. Gotovo ništa.
Doseljenici su, otkrio je posmatrajući tetku i teču, a docnije je to primetio i kod sebe, razapeti između svojih
maštarija. Budućnost uvek dolazi i stoga nikada nije tu, prošlost uvek odlazi. Vreme je dvostruko, razdvojeno
u sebi. Prostor, takođe. Ovde smo ali nismo odavde; odande smo, ali nismo tamo. Život je neprestano
premošćavanje, ukrštenica na dva jezika; svet je volja i predstava koja se odigrava, simultano, na dve
pozornice postavljene jedna do druge. Predstave su složene, bogatih kostima, šminka je operska, scena je
prepuna realističnih detalja, mehanička pomagala konstruisana su sa preciznošću časovničara. Možda baš
zbog te složenosti, ponekad se dogodi da se namah dotaknu, da se na jednoj od pozornica odigra nešto što
predstavlja drugu predstavu i ukazuje na nju. Kanapi skriveni u tami iza kulisa međusobno se zapliću,
neobjašnjivo, bog iz mašine iznenada aterira na pogrešnu binu i progovara drugim jezikom, privlači pažnju
glumca koji vidi drugog glumca kako na susednoj bini igra osobu istog imena, i zastaje, muca, čuje šaptača ali
ne reaguje, zbunjen slikom koja, budući da je i on glumac, nije ništa manje stvarna od njega.
Kada je imao deset ili jedanaest godina, Žorž je video sličan izraz na licu svog oca, slično osenčenje; tumačio
ga je kao porođajne muke novog razumevanja sebe, novog pogleda na svet. Obično su letovali na Braču, u
Postirama. Te godine otišli su na Severno primorje. Za ovu promenu navođeni su mnogi razlozi, no presudni
momenat moguće je sažeti u jednu jedinu reč: Trst. Potrošačko hodočašće, pod šifrovanim imenom „izlet u
Trst , počelo je neugodnostima. Nije bilo moguće naći mesto za parking, na pijaci Ponte roso vladala je
neopisiva gužva, a nekoliko ulica je blokirala parada mladih fašista, zbog čega su mnoge radnje bile
zatvorene. Robna kuća Upim radila je punom parom. Majka je još ranije najavila da će Žorž i otac morati
sami da se snađu u lavirintu, jer će ona biti zauzeta potragom za ekspres-loncem. Pažljivom manipulacijom
očevog tinjajućeg nezadovoljstva, Žorž je izdejstvovao dva Revelova aviona na sklapanje Miraž II i Herijer ,
komplet specijalnih boja za avione, i „adidas patike. Prošetali su odeljenjem sa radio aparatima, televizorima
i stereo uređajima. Pojeli su sladoled u restoranu. Krenuli su zatim pokretnim stepenicama ka odeljenju
pokućstva, pogrešili sprat, i ponovo se uspinjali. Otac je bio sve nervozniji. Nekoliko stepenika ispred,
odnosno iznad, Žorž je video devojku koja zadiže suknju, već samu po sebi izuzetno kratku, bestidno, kao da
je sama, i podešava lastiš na donjem rubu pruskoplavih gaćica.
Bio je fasciniran, uzbuđen ovim neverovatnim događajem; želeo je da pođe za njom, da je prati u nadi da će
još jednom doživeti talas nejasnog zadovoljstva. Otac je i sam morao videti ovaj spektakl. Povukao je Žorža
za sobom odlučno, grubo! prema odeljenju muške odeće. Zatim je izjavio, kao da je to nešto najprirodnije,
da želi da proba farmerke, odevni predmet prema kom je dotad gajio neskrivenu sumnju. Izašao je iz kabine
i pogledao se u velikom ogledalu. Njegovu mrzovolju polako je smenjivao izraz vrlo specifične otupljenosti,
nedoumice koju je pokušavao da odagna poniranjem u sopstvenu sliku, u sopstveni odraz. Pred ogledalom
se, na Žoržovo zaprepašćenje, odigravala parada neslućene taštine. Podizao je pantalone iznad kukova,
povlačio nogavice naviše, ispravljao leđa, prsio se, naduvavao obraze i mrštio se, pokretao ruke iz ramena
kao bokser koji se razgibava pre meča, ispravljao tkaninu na butinama prelazeći dlanovima po njoj, okrećući
se kao usplahirena nevesta kako bi osmotrio svoje novo ja iz što više različitih uglova. Žorž je mogao samo
da nagađa o motivima ovog eksperimenta, njemu nedostupnim kao i čin presvlačenja koji se odigrao u
kabini, ali je shvatio da se pred njim dogodilo nešto od izuzetne važnosti, da je bio svedok monumentalne
promene u ličnosti oca. Ne samo da je kupio farmerke, već je kupio nekoliko različitih modela marke Li
Kuper , četiri košulje od sličnog mada nešto mekšeg materijala „teksas i ultramoderne platnene cipele koje
je Žorž prozvao „eskadrile . Nikada više nije izašao iz ove uniforme.
Tečina promena odigrala se pred televizijskim ekranom. Gledao je emisiju o ratu u bivšoj Jugoslaviji. Gunđao
je, vrpoljio se u fotelji, ustajao je, sedao, odmahivao glavom u neverici, širio ruke u gest nedužnosti „izvolite,
gospodo moja, razapnite me koji bi glatko prelazio u nešto između rezigniranog odmahivanja i mimike
razjarenog vozača „ko ti dade dozvolu , „žena za volanom , i slično . Pre nego što se doselio u Pariz, teča je
bio profesor književnosti u srednjoj školi; sve do tog odsudnog dana, mada je u Parizu radio kao prodavac
polovnih automobila, umeo je snenim glasom da navede reči Jovana Dučića, po kome je Pariz „toliko
ogroman i sjajan da se u njemu sve naše lične bede gube kao ništarije , ili da citira Isidoru Sekulić, koja je
pisala da je Francuska ne samo savest čovečanstva već i „zemlja jasnog razuma, temeljnih misli, jakih vođa,
humanih pesnika i filozofa, hrabrih vojnika . Čitava ta idolatrija najednom se spotakla i survala se u jednako
karikaturalnu suprotnost.
Nije video tečino lice. Video je samo da je ustao, zastao na trenutak, kao da se predomišlja, da bi potom
isključio televizor i izjurio na balkon, tačnije prozor veličine vrata obezbeđen ogradom od livenog gvožđa na
kojoj su bile poređane malene saksije sa raznobojnim cvećem, gde se okrenuo leđima ka ulici, odlučnim
potezom svukao pantalone i gaće do kolena i naslonio golotinju na metal, odmah ispod muškatle.
Šestougaonci, vikao je preko ramena, pokazujući rukama ka dupetu kojim je prkosno vrckao, tu da me
celivate, tu, pravo u ampulu! Žorž i tetka su pokušavali da ga uvuku u stan. Ulicom je prolazila grupa mladića
i devojaka u bermudama i sandalama, u majicama državnog univerziteta Mičigena; na leđima su nosili
gigantske rance sa kojih su visile prljave patike i velike metalne šolje. Pokazivali su ka prozoru i smejali se,
otpozdravljali oduševljenim jodlovanjem, mahali pesnicama u vazduhu, ispravljenih palčeva, i klicali, na
engleskom, o Parizu i punom mesecu. Teča je odgovorio na srpskom, erupcijom koprolalije zbog koje ga je
Žorž ponekad opisivao rečima „Markiz de Novi Sad , ali tada je već bio u stanu a tetka je velikom brzinom
zatvorila prozor i navukla zavesu. Spolja se začuo horski povik: Party on dude!
Žorž nije mogao da zaboravi reč „ampula . Kada je prepričavao događaj, uvek je na ovom mestu pravio
pauzu. Kakva ampula? Otkud sad ampula? Nije se usudio da pita. Za njega je ta reč, ampula, označavala
početak preobražaja koji je ubrzo zahvatio i tetku. Masoni, templari, malteški vitezovi, kristali, mape u socu.
Razgovori su neretko završavali neprijatnostima, besmislenim optužbama, svađom oko situacije u zemlji i
svetu. Uvrede su eskalirale i dostigle vrhunac u tečinoj kletvi „Tuđmane jedan! . Žorž je u samoodbrani i sam
izgovorio mnogo toga ružnog. Verovatno ga je samo slučajna okolnost o kojoj do tada nije razmišljao
činjenica da tetka i teča nisu imali dece, da su ga možda smatrali surogatom nerođenog, ili nezačetog, sina
poštedela isterivanja na ulicu. Nije nameravao da se zadržava duže no što je bilo neophodno. U to vreme bio
je zaposlen u računskom centru jedne od mnogobrojnih banaka. Obavljao je dosadne, rutinske zadatke, ali
je počeo da donosi nešto novca u kuću, što mu je obezbedilo koliko-toliko nezavisnosti. Još uvek je išao u
nabavku i iznosio smeće voleo je to da radi , no sada više nije morao da večera s njima.
Prelazio je iz banke u banku u igri koju je zamišljao kao igru školice; pazio je da u svakom skoku održi
ravnotežu, da poštuje pravila. Često je radio prekovremeno kako bi što manje bio kod kuće; uskoro je počeo
da napreduje u službi i da zarađuje dovoljno da se osamostali. Iznajmio je garsonjeru u šesnaestom
arondismanu. Kupatilo je bilo tako malo da je sedeći na šolji mogao da dohvati suprotni zid. To mu se
dopalo. Kupio je policu od trske, postavio je na zid i ispunio je zbirkom stripova. Ocećao se kao kralj. Kada se
selio, tetka se rasplakala. Teča mu je poklonio televizor, svečano, kao da je to sveti kamen kojeg vrač,
svestan da se nalazi na pragu viših nivoa realnosti, ceremonijalno predaje mladom nasledniku. Poklonio mu
je i flašu rakije. Etiketa je bila odštampana kitnjastom ćirilicom. U unutrašnjosti boce, kao zatočena boginja
ne, ne boginja, nešto drugo, nešto nemoćno, obeznačeno, rasposedovano i otrgnuto, mozak u formalinu, ili
nos, oko, nešto što je možda moglo biti nos ili oko, ali to više nije kao pobačen, deformisan fetus koji pluta u
tegli na polici neke laboratorije misleći da će svakog trenutka izići, zaplakati, naći se u zagrljaju majke, usred
blistavog šarenila koje posmatra iz staklene utrobe ukratko: u unutrašnjosti boce nalazila se usamljena,
pijana kruška. U prvom i jedinom pismu Jeleni, Žorž je sažeo svoja osećanja u minijaturni dragulj epistolarne
forme: „Draga Jelena, sedim u bistrou dve ulice od Vile Roš, jedem pogaču s maslinama i ruzmarinom i L
Edel de Clairon sir, i baš nešto mislim nosite se svi u pizdu materinu. Pozdrav, Ž.
Ali jednostavnost forme retko odgovara pokidanim nitima od kojih je sačinjena mreža zbilje. Godinama
kasnije, gledajući unazad, upozorenje iz stare pesme Velvet andergraunda koje je video na zidu jedne
pariske ulice Čuvaj se svetova koji su za tobom počinjalo je da mu izgleda kao predskazanje. Činilo mu se da
je proveo „najbolje godine kao skupljač virtuelnog perja, tragač po tuđim kodovima, digitalni đubretar,
kopač po metalnim kantama punim nula i jedinica. U početku, ta mu se slika dopadala. Delom zbog
Sjebergovog izveštaja, delom zato što je još kao dečak gledao radnike gradske čistoće kako se voze na
kamionima, skaču sa njih u svojim narandžastim uniformama, tovare kontejnere u čudnovati mehanizam,
mehaničku antimatericu koja prima, guta, melje, antiporađa sve što su druge mašine proizvele i potom
odbacile, i zatim ih vraćaju na mesto, penju se na kamion i udaraju šakom o karoseriju dajući znak vozaču da
može da pokrene vozilo, da se prikupljanje odbačenih detalja, patrljaka nekadašnje želje, može, mora,
nastaviti. Uvek je hteo da bude đubretar; to je i postao. Čistiti grad od otpadaka, održavati ga u životu dok
drugi spavaju i ne sanjaju o tome, to je, verovao je, častan posao.
Jedno vreme zanosio se tom pričom iz detinjstva. S godinama je počeo da sumnja. Šta ako analogija više ne
važi? Možda uopšte ne postoji grad koji čistim, možda postoji samo đubre, svemoćno i sveprisutno, đubre
koje i jeste grad, trag koji ostavljamo za sobom kao jedini važeći dokaz postojanja, jedinu istoriju koja se,
doslovno, broji. Iz iskustva je znao da bankomati neumorno beleže svaku transakciju, odašilju podatke na
mesta gde se navodno tajni i privatni kodovi porede sa drugim navodno tajnim i privatnim kodovima; da
postoje čitave zgrade, bez prozora, obično na periferiji, gde mašine stvaraju ljude u obliku potrošačkih
profila u bankama i avionskim i telefonskim i kablovskim kompanijama, bezbednosnih i zdravstvenih profila i
pasoških fotografija u državnim službama, profila rizika u osiguravajućim društvima. I znao je da će se sve te
mašine jednog dana povezati, ako već nisu povezane. Nizovi cifara uskladišteni u bankama podataka vlada i
korporacija postaće tada jedina relevantna valuta, jedina materija sveta, potrošački profili će se prodavati
kao da su zlato, tanane intervencije u silicijumskim pretincima odlučivaće o nečijem postojanju. Sve je to
đubre, da, otpad koji zrači i koji će zračiti deset hiljada godina, koji će pričati svoju priču o svakom od nas,
gde smo bili, šta smo jeli, koliko smo potrošili, od čega smo bolovali, da li smo platili kaznu u videoteci i
račun za telefon. Gomila beskorisnih „informacija , svedočanstava, dokumenata o mrtvim dušama, slugama
kojih nema ali ih neko kupuje i prodaje. Bog postoji i zove se Čičikov. Poželeo je da o ovoj mogućnosti
razgovara sa nekim, sa tečom, no bilo je dockan. Bio je sam.
Šta u takvom svetu znači biti đubretar? Za koga radim? Slična pitanja ranije mu nisu padala na pamet.
Sumnje su se gomilale i Žorž ih je redovno potiskivao, obično uz malu pomoć hemije, ali one su se
neminovno vraćale. Na pragu četvrte decenije, posmatrano u simboličkoj ravni, još uvek je pisao jedno isto
pismo. Otvorio je svoju firmu. Mogao je živeti sasvim solidno, u Parizu ili na nekom drugom mestu, postati
„uspešan prema merilima malenog kosmosa imigranata u kom je nekad sasvim dovoljno reći: Dame i
gospodo, ja živim u Parizu, ja sam se snašao, a vi gledajte šta ćete. Ta se utešna slika razlila kada je kroz
prozor garsonjere bila je noć video crnca i crnkinju kako izlaze iz metroa, sa velikim putnim torbama,
zavežljajima, kesama, i sedaju na klupu da odahnu; Crnkinja je otvorila notes, potražila zamišljao je adresu
nekih rođaka, stavila notes u džep prenatrpane tašne; zatim su ustali, krenuli nekud, zamakli za ugao.
Zamenila ih je grupa mladića koji su pojeli tople sendviče i otišli šutnuvši konzervu nekog osvežavajućeg
pića, da bi posle toga na isto mesto došla kosooka devojka u mini suknji, koja je na klupi popušila cigaretu,
prošetala nekoliko puta kraj telefonske govornice kao da očekuje poziv ili razmišlja da li da uđe i nekog
pozove, ali je naposletku, umesto u govornicu, ušla u automobil koji se naglo zaustavio. Svi mi, pomislio je,
živimo u Parizu, pa šta? Činilo mu se da mora postojati nešto više, nešto značajnije. Oscilovao je između
krajnosti, pametniji sam od svih, gluplji sam od svih, ja sam Bog i budala, čas uveren u sopstvenu posebnost,
čas svestan da je ništa, da je samo deo tužnog karavana nomada koji se kreće kroz pustinju, krivuda kao
ogromna zmija, ostavlja za sobom smežurane košuljice, snove o domu, tom dalekom mestu gde je vazduh
ispunjen finim prahom kostiju predaka i miriše na puder, na lavandu, na toplo mleko. Bio je željan novog
početka, početka koji bi bio kraj svih početaka, željan novog prostora, novog grada, nekog novog sada u
kojem bi se, paradoksalno, mogao smiriti, skrasiti.
A onda je počela fama o milenijumu. Na ulicama je viđao prodavce video traka sa uputstvima za korišćenje
štednjaka u odsudnoj noći, slušao je nebrojene radio programe sa ekspertima poredio ih je sa „sveštenicima
iz Sjebergovog izveštaja koji proračunato šire paniku ne pominjući pri tom da je svaki dan jedan Y2K, da se u
palimpsestima kodova i jezika pisanih, ispravljanih, brisanih, izmenjenih do neprepoznatljivosti, više niko
nikada ne može snaći. U profesionalnim krugovima počelo se govorkati da su banke najednom otkrile gomile
starih cobol kodova koje je malo ko razumeo. Lovci na glave upadali su u kuće penzionisanih programera sa
ponudama koje se ne mogu odbiti, firme su paničile, menadžeri su se budili usred noći izvikujući jedva
zamislive opscenosti. U Americi, gde ovaj jezik gotovo niko nije znao jer je iz obrazovnog sistema izbačen pre
više decenija, mogao je da postavlja uslove.
Žorž je sebe počeo da vidi kao ajkulu. Osetio je novac. Novac je, govorio je sebi, krv sistema, ili hemoglobin,
šta ja znam, tako nešto. Biologija ga nije interesovala: neki bičari, neke tričarije. Preselio se u Ameriku.
Možda to nije najbolji opis. Putovao je kroz Ameriku, radio je u Americi, čitao je američke stripove i
američke kratke priče najviše mu se dopala žurka sa entropijom, zatim konferencija ostarelih anarhista .
Menjao je lokacije kao lutajući kapetan uz čije je avanture odrastao „Onaj koji uvek radi za druge , gledao je
ponoćne projekcije filmova braće Marks iz kreveta tipskih stanova u kojima je kopulirao sa partnerkama od
kojih bi ujutro ostao samo nejasan miris, kontura na posteljini ili vlas na umivaoniku, i tragao za svojim
mestom u, kako je govorio slučajnim saputnicima za šankovima slučajno izabranih barova, velikom goblenu
bez vezilje.
Za nešto više od godinu dana zaradio je više nego što je mogao zamisliti. Sasvim dovoljno... nije važno.
Dovoljno; to je sve. Poslednji posao obavio je za naftnu kompaniju sa sedištem u Teksasu, obračunskim
centrom u Kaliforniji i neobičnim aktivnostima u Avganistanu. Oprostio se od karijere ubacivši u njihov cobol
program za obračun plata kratku priču o nekom izuzetno debelom čoveku, iz antologije koju je kupio na
aerodromu Logan za tri dolara i devedeset devet centi. Prošla je kroz kompajler bez većih teškoća. Dve
nedelje potom, menadžeri firme primetili su da u gornjem desnom uglu platnog odsečka, iz njima
nepoznatih razloga, stoji: debeli. Potpis maskiranog osvetnika. Tog dana, koji je osećao kao poslednji dan
nečega, mada nije znao čega, otišao je na obalu i dugo posmatrao okean. Sedeo je posmatrajući kako se
svetlost menja i gubi, postaje magličasta i plava, postaje nešto što još nije noć, ali više nije dan. U daljini je
video figure koje plešu na pesku kraj logorske vatre, uz muziku sa autoradija crni polutonac, takozvani pikap,
sa širokim gumama i reflektorima na krovu, bio je parkiran na plaži ; video ih je kako skidaju odeću,
utrčavaju u vodu i nestaju u njoj, izranjaju, kliču dok ih talasi iznose na obalu.
OSAM
Nikada nije imao toliko vremena. Uvek je bilo obaveza, porodičnih, studentskih, poslovnih; obaveza koje su
vajale njegovo vreme, otimale ga, delile, označavale, crtale po njemu mape. Sada, ne. Odlazio je na obalu,
gledao talase, potamnela tela na plaži koja su iz daljine delovala kao da se dodiruju iako se među njima
prostirao ponor dovoljno velik da u sebe primi bezbroj zrna vrelog peska. Želeo je da se utopi u ovu masu
mišića; da mu koža potamni i zubi pobele. Godine koje je proveo pred ekranima i tastaturama u
kancelarijama bez prozora, ispijajući kafu za kafom, ostavile su svoj beleg. Bio je negativ, Omega men bez
naoružanja, bele kože, zuba tamnih od kafe i šećera, večito povijen u ramenima, kratkovid i nervozan,
kauboj Kejs koji ne podnosi svoje meso i sanja o drugim, boljim, bestelesnim svetovima elektronskih
impulsa, replikatora, avatara, gde svako može biti Virtuelna Valeri, junakinja popularnog erotskog softvera
na kog je često nailazio među „izbrisanim fajlovima računskih sistema.
Pred kraj leta iznajmio je kabriolet velik kao katamaran, stavio naočare za sunce i crvenu „kapa kapu.
Spakovao je gandžu i autokartu i vozio nasumice zemljom budućnosti. Planirao je da ode u Las Vegas. Prošao
je dolinom Koačela, od Palm Springsa do La Kinte, kraj klimatizovanih vila, golf igrališta i veštačkih jezera, i
vozio dalje na istok, prema Čokoladnim planinama, kraj straćara od kartona u naseljima sa imenima kao
Indio i Meka, među kojima se uzdiže veštački breg napravljen od petsto hiljada tona kanalizacionog otpada
dovučenog iz Los Anđelesa i prerađenog u čvrsto agregatno stanje. Vegas mu je dosadio za nekoliko sati.
Piramide, Pariz, Venecija u pustinji, zveket sitniša i lisica, nizovi poker aparata, ljudi koji pritiskaju dugmiće
kao poslušni roboti, bleštavi hoteli podignuti na sprženom tlu: nadmoć iluzije, snova o bogatstvu. Šarene
slike koje bole i troše. Ne znajući kako, našao se kraj povorke od trideset osam Isusa koji su se iskrcavali iz
autobusa sa tamnim staklima i kretali se prema Cezarovoj palati. Izbrojao ih je po navici koju je preuzeo od
majke. Primorana višom i nedokučivom silom, uvek je brojala knedle u supi; stavila bi supu na sto i
izgovorila, nekako svečano, kao da se radi o svećicama na rođendanskoj torti, „Ima četrdeset devet noklica .
Pošao je za njima. Dobrodošli na 64. Kongres Isusa, pisalo je na velikom ekranu. Tradicija Kongresa Isusa,
pisalo je, nešto manjim slovima koja su se kretala naviše i ujedno se smanjivala i sužavala u skladu sa
zakonima perspektive, kao autoput u retrovizoru, proteže se unazad do 1930-ih, kada je na prvom
zvaničnom Kongresu Isusa, održanom u Tiringiji, Nemačka, pobedio Johanes Bader „Oberdada . Prizor je
odisao neshvatljivom ozbiljnošću. Isusi su se potpisivali u svesku, uzimali identifikacione kartice i šetali
okruženi apostolima. Debeli Isusi, mršavi Isusi, Isusi dvometraši, Isusi u havajskim košuljama, Isusi sa
lenonkama, Isusi sa rejbankama, Isusi u isusovkama. Drugi su Isusi stojali u manjim grupama, rukovali se,
pijuckali šeri, zabadali kukuruzni čips i komadiće sirovog karfiola u posude sa umakom od sira i avokada,
razgovarali sa novinarima televizijskih stanica religijske orijentacije. Gospodine Isuse, ko je, po Vašem
mišljenju, ovogodišnji favorit? Isus se osmehuje za kameru, odgovara diplomatski: Pobediće hrišćanstvo.
Žorž je napustio kongres i otkazao rezervaciju u Luksoru. Vozio je neko vreme bez određenog cilja, ali bio je
suviše umoran da se uputi u pustinju. Prenoćio je u motelu na autoputu, jednom od onih neobičnih
ugostiteljskih objekata gde se u sobu ulazi direktno sa loše osvetljenog parkinga, a na recepciji primaju samo
gotovinu, unapred. Legao je obučen i odsutno menjao kanale. Pred njim su se nizali ratovi, ubistva i reklame,
operacije na kolenu i transplanatacije bubrega, serije o policajcima, advokatima, forenzičkim tehničarima,
pilotima, špijunima, vojnicima i drugim predstavnicima reda i zakona, „stvarnosni programi, govorljivi
komičari i njihovi nasmejani gosti. Ugledao je devojčicu koja se baškari na posteljini ukrašenoj zebrinom
šarom, začuo muški glas koji je sa druge strane objektiva pita odakle je, a ona opkoračuje kameru, pokazuje
prstom klitoris, gro plan, evo, kaže, odavde sam, to je Tajland, ja sam sa Tajlanda. Zaspao je slušajući
ritmično drmanje kreveta iz susedne sobe, uzdahe bez strasti koji su se pretvorili u pucnjavu i eksplozije s
televizora.
Ustao je u zoru i krenuo na zapad. Izbio je na obalu i nastavio uz okean, na sever. Nije se zaustavljao, osim
zbog fiziologije i benzina. Jeo je sendviče sa rendanom šargarepom i alfalfa klicama u sveprisutnim radnjama
sa zdravom hranom, pio pivo od đumbira, sipao gorivo u rezervoar nezajažljive V8 mašine. Činilo mu se da je
neko isekao fotografije iz knjiga o arhitekturi koje je dokono prelistavao u trendi kafićima jer su bile
„nemarno ostavljene na stolovima baš u tu svrhu; činilo mu se da ih je neko otud istrgnuo, sve te toskanske
vile i dekonstruisane pagode i zen bašte od silicijuma, stavio ih na gomilu i zatim pustio da ih vetar raznese
po obali i stvori bezbrojna naselja bez centra, šarenu zbrku kunstdruka i kolačarskog papira, kolaž bez reda,
bez vidljivog pravila. Predveče je skrenuo ka planinama, ka šumama crvenog drveća, prostoru obeleženom
legendama o začaranim putevima i čudnovatim fantazijama o nasilju i smrti. Žorž je mislio na Sjebergov
izveštaj i nije se zaustavljao.
Sve je bilo kao na filmu. Kao na filmu koji nema samo sliku i zvuk, već i ukus, miris, pokret. Svetlost, boje,
vetar u lice, buke soli i benzina, ocećaj slobode zbog kojeg ljudi, priča se, kupuju automobile. U sumrak je
uključio radio. Na pustoj deonici autoputa primetio je da se bilbordi sa ekranima od tečnih kristala savršeno
prilagođavaju njegovom muzičkom izboru. Nije mogao da vidi šta se, tačno, ranije nalazilo na reklamnoj
površini, ali se preobražaj jasno razaznavao. Kad bi se približio uz muziku sa džez radija voditelji hrapavih
glasova milovali su mikrofon usnama, uzdahom naglašavali poslednji slog u poslednjoj reči svake
bezrazložno rastegnute rečenice, zvučali kao pijani zavodnici prethodna slika brzo je bledela, razlivala se i
pretvarala u nasmejanog Toma Vejtsa koji žvaće žvake za odvikavanje od pušenja. Kada bi slušao neku
koledž stanicu, na ekranu bi se stvorila kohorta buntovnih omladinaca i omladinki sa bušenim obrvama, u
kargo pantalonama da bi gestom punim inata i najdubljeg prezira prema establišmentu iskapila ledenu kolu
u pustinji. Parkirao je ispred jednog bilborda i nekoliko puta promenio stanicu. Da proveri. Klasika: Ofra
Harnoj koristi uloške sa krilcima. Retro elektronika: postava Kraftverka sedi na plaži i hladi se, simultanim
pokretima, brošurama penzionog fonda Sloboda 55.
Čovek rekao je kasnije ne mora biti član Mense da bi shvatio princip. Skenirali su ga. Skenirali su sve.
Činjenica je prolazila neopaženo na prometnijim deonicama zbog prisustva drugih vozača i drugih muzičkih
ukusa. Bilbord se prilagođavao, pretpostavljao je, izboru bezlične većine, masi likova koji putuju kućama sa
svojih dobro ili loše plaćenih poslova, ženama plastičnih hirurga koje žure na sastanak Intergalaktičkog
fronta za zabranu pobačaja, muškarcima koji liče na ventrilokvističke lutke i na branike „poršea stavljaju
nalepnice sa natpisom Moj drugi auto je „vajper . Menjao je stanice, ponavljao eksperiment, najednom
obuzet duhom nauke, sve dok nije naišao na hipnotičku shemu uobičajenu za reklame. Drum bass, električni
klavir luta od mola do mola, sintisajzeri zuje u telegrafskim sinkopama, duboki muški glas docnije sam mu
objasnila da se to zove kontrolni ili komandni glas, pri čemu sam kao primer navela brundanje Rista Kubure
koji ponavlja: Suzy Mae, come out to play. Šta će sada biti? Kako će reklama reagovati na reklamu? Ekran se
razlio i zatalasao kao zastava neke psihodelične republike i formirao novu sliku. Žorž je pomislio na
Zamjatina, na Kristale i snoviđenja, ali ga ni obilata naučnofantastična lektira nije pripremila da na ekranu
ugleda sebe i pretpostavljao je Suzi Mej, u kabrioletu sa razvijenim jedrima, kao u začaranom ogledalu.
Pozadina je bila drugačija, tamno zvezdano nebo, svemir, mala plava planeta negde iza njih, dok se u centru
kadra, u fejdinu, pojavljivao logotip HP i reči: „Dokumentuj svoj život. Sve je moguće .
Isključio je radio; bilbord je potamneo. Sklopio je oči i zamislio kapljice podataka koje se slivaju kao graške
znoja s ljudskih tela, skupljaju se u barice i odlivaju nekud, ulivaju se u potoke i reke, u urbanim centrima
prerastaju u bujice biblijskih razmera, kao ogroman kanalizacioni sistem kojim teku digitalna govna i zlatni
bujon, otpatci i dragulji, novac, želje, krv i seme, sline, slike, suze, sinhrozovani smeh sitkoma, „informacije .
Ono što je nazivao svetom bez mesa, srebrnasto utopijsko platno na koje je projektovao svoje nade, sada
mu je izgledalo kao još jedan organizam koji nema šansu, kojim se hrani odvratna i bezumna pijavica,
pomahnitali bičar-mutant, raste i pulsira sa svakim potezom kartice, svakom promenom kanala na
televizoru, svakim pokretom miša. Bilo mu je muka, bojao se, osetio se izgubljenim i usamljenim. Poželeo je
da ode kući, nazad, nazad, u neko jednostavnije vreme, kada se moglo verovati u sve to, u milost, pravdu,
tehniku, progres, dom, „runolist čokoladu, Milivoja Jugina, svetove krojene po meri ljudi.
U međuvremenu je pala noć. S planine se, kao zavesa u pozorištu, polako spuštala vlažna i hladna magla,
taložila se u iskidanim oblacima na asfaltu i nosila sa sobom miris kaspijskog dizela i sveže krčene šume. Bio
je iscrpljen mučninom, smožden tupim bolom u grudima i stomaku. Izvadio je džoa iz kasete. BC gold,
provereno prva klasa. Žorž nikada nije kupovao bofl. Pušio je gledajući zvezde padalice. Možda je to sve.
Možda ne postoji ništa drugo osim magije noći, kamenja koje izgara i raspada se u letu ispisujući, smirenim
pokretima kaligrafa, poruke na nebu. Tonuo je u san prisećajući se epizode Korto i Kelti 1972 . Morgan Lefej
vidi mornara koji spava, „i sanja, možda . Čarobnjak Merlin kaže: da, sanja, otvorenih očiju, a takvi su opasni
jer ne znaju kada je njihovim snovima došao kraj. Žorž je usnio grad koji ne postoji ali svetluca na površini
mastiljave reke, prijatelje kojih nema, Jelenu, muziku iz nekog filma o ljudima koji su konstruisali aparat za
snimanje snova i više ništa ne rade, ne razgovaraju, već po čitav dan sede u nekoj pećini i zure u sopstvene
snove na velikom ekranu: Father, are uoi pacing... Mother, are uoi waiting... I m coming home.
A potom? Kineskinja u crvenoj adidas trenerci naginje se nad njega, budi ga, pred svitanje? Govori o
opasnom uticaju vlage, o hladnoći koja je četvrto zlo shi-xie zheng , o šupljem pulsu, kanalu trostrukog
grejača? Srednjakom pritiska tačku ming-men, Vrata života, i ran-gu, Dolina vatre, svira neku partituru po
njegovim leđima, raspliće nevidljive meridijane i reprogramira Žoržov ći, vraća ga u život? Žorž koji isprva
bunca o mreži koju niko ne plete ali su svi u nju upleteni, i onda ustaje i prati, pažljivo, njene pokrete,
sinhronizuje se sa njom, postaje njena senka? Zašto ne? Nije li ovde „sve moguće ? Nije li svačiji život, svaka
suluda vizija svakog stanovnika psihopolisa, „dokument ? Bola više nema, nema jeze, mučnine, straha,
drhtanja, nema više ničega osim dve ljudske figure kraj automobila parkiranog ispred nekog bilborda, dve
prilike koje u zoru, najbolje vreme, rade tai-ći. Stopala paralelna, kolena opuštena, kičme ispravljene, ruke
ispružene, otvorenih šaka, pokrsti spori, široki, ujednačeni zajedničkim ritmom, kao kretnje kosaca koji kose
karmičku kosu kosmosa.
Žorž oseća kako ga napuštaju sve misli, zaboravlja časovnike, mašine, uzroke, posledice, čuje samo svoj dah;
polako, kao da se tek sada budi, postaje svestan sunčevih zraka među krošnjama, ptica u daljini, čini mu se
da na trenutak poznaje svoje telo, svoje živo meso, otkriva da ono nije njegovo već da ono i jeste on. Zatim
sede u autu, razgovaraju o... Pamti samo fragmente. Sve ostalo prekriveno je maglom, gustom i opasnom,
neprovidnom, osim na momente, kad bljesnu farovi automobila koji juri i prolazi, pretvara se u dve crvene
tačke koje igraju uz melodiju frenetičnih promena u stepenu prenosa, bledi, nestaje, kao da ga nikada nije
bilo. Vi ne razumete bol. Tražite konačna rešenja. Hoćete da ga nema, a bol je uvek tu. Zamisli telefonsku
mrežu, zamisli da svi pokušavaju da zovu u isto vreme. Centrala se zaguši i niko ne može da zove. Pritisak na
izvesne tačke, čvorišta, i signali više ne prolaze kroz mrežu. Takav je bol. Tu je i nije tu. Takav je ceo svet. To
su moji principi; ako ti se ne sviđaju imam i druge...
Šta je ovo? pomislio je. TNS, mašta, makar šta? Istovremeno je konstatovao da je vlasnik dugotrajne i gotovo
bolne erekcije, uzbuđen prisustvom žene kojoj nije znao ime kasnije je smislio nekoliko , za koju nije bio
siguran koliko joj je godina dvadeset? Šezdeset? Hiljadu? ni da li je priviđenje, san, utvara koja je izronila iz
dima u njegovim plućima i koja sada, u vlažno i lepljivo jutro, odlazi, ne okreće se, nestaje u krivini dok on
pali auto, kreće za njom i ne nalazi je, svestan da je u jednoj tai-ći vežbi sa bićem koje je možda bilo prikaza,
Virtuelna Valeri, paranormalna pojava tipična za folklor Severne Kalifornije, doživeo nešto, naučio nešto,
nešto što ga je promenilo i pomerilo, nesiguran da li je to trebalo smatrati prokletstvom ili blagoslovom.
Svejedno. Vežbao je zorom na obali okeana, čitao Nei jiang, razvijao program za virtuelnog tai-ći instruktora,
po sećanju na onu noć.
Upoznao je... Ne, nije sve tako jednostavno. Kako ih je upoznao? Gde? I to možda kazuje nešto o svetu, o
pravdi koju dele bogovi, „bogovi , pejzažne arhitekte, baštovani koji odlučuju o cvetovima, ta hladna i daleka
bića kojima pojedinačne sudbine ne znače ništa. Zašto su posekli ljiljan? Zašto su umesto njega sadili
bostonsku paprat? Informacije, informacije.
Žoržova dilerka, bivša profesorica književnosti, otpuštena je iz službe nakon nervnog sloma koji je pretrpela
kada je pročitala Kod kuće u svetu, autobiografiju Džojs Mejnard, devojke koja je godinu dana živela sa
Selindžerom i kasnije objavila mučno ispovedno štivo o pedofiliji i zlostavljanju. Otpuštena je bez naknade i
više nije mogla da se zaposli u školi. Gajila je marihuanu kod kuće. Optika Žoržovog teleskopa igračke koju je
našao pred zgradom, pored kutije sa plastičnim mašinkama, transformerima, dinosaurusima, figurama
Skeletora i Moduloka, izduvanom košarkaškom loptom u tri boje crveno, belo, plavo bila je suviše gruba za
osmatranje neba, ali dovoljno dobra za kibicovanje događaja u kvartu. Koristeći skener kupljen na buvljoj
pijaci mogao je, uz manja doterivanja aparata, da sluša razgovore bežičnim telefonima u poluprečniku od
dva kilometra, čak i nekoliko policijskih frekvencija, što je uz teleskop pružalo solidan uvid u aktivnosti u
susedstvu. Dilerka nije koristila bežični telefon, ali je koristila pejdžer i Žorž je po obrascu učestalosti poziva,
izgledu posetilaca i dužini poseta, naslutio čime se bavi.
Jedne noći, u njenom dvorištu bilo je obasjano lampama koje danju prikupljaju energiju sunca a noću
isijavaju bledu svetlost punog meseca ugledao je ljudske prilike koje sviraju akustične gitare i Panove frule,
plešu, ili sede u krugu i razgovaraju pokazujući ka nebu. U travi, nedaleko od njih, odvojeni tek formalno,
raspoređeni u prostoru koji bi, da je bilo jutro, možda izgledao kao kompozicija Maneovog doručka, ležali su
parovi, ležali i jebali se, blago, suvereno, kao da su sami, kao da sve te zgrade, autoputevi, optički kablovi,
dalekovodi, mirkotalasne mreže, teleskopi, sateliti, gordi znakovi civilizacije koja drema i sanja svoje
monstrume, ne postoje. Nikada nije video tako nešto. Odšetao je do njene kuće. To je, kako je rekao, bila
„prolazna Nama . Ljudi su jednostavno ulazili i izlazili, staklenih pogleda, duhovi iz mita koji odbija da umre,
ili je umro ali to još ne zna. Kročio je unutra, prošao kroz stravičan nered, razbacanu odeću, knjige, papirne
tanjire, prevrnute čaše, ploče na podu ploče! , izišao u dvorište, umešao se u gomilu i niko ga nije pitao ko
je, odakle je, zašto je tu. Odbačeni ne propituju odbačene, oni se prepoznaju. Seo je u krug i slušao
razgovore o planetama. Tako je upoznao Rufusa Balabana i članove tima zaduženog za usavršavanje
programskog paketa za astrologe.
Izlazio je sa njima na čudna mesta, obično u antikvarnice koje su mirisale na kamfor, čaj od žalfije i vino od
parsimona. Bile su ispunjene ljudima u ručno bojenoj odeći od kudelje i knjigama kao Ragnarok: doba vatre i
šljunka 1883 Ignacija Donelija ili Sudar svetova 1940 Imanuela Velikovskog. Rufus bi sedeo sa Žoržom na
podu knjižare, gde je obično kružio rifer koji se duvao starinski, u pesnicu, dok se iz susedne prostorije čulo
magijsko zapevanje na nekom Žoržu nepoznatom jeziku, i ubeđivao ga da se pridruži timu. Došao si, govorio
mu je, sam si nas potražio, to je dovoljna preporuka. Njegovi saradnici za to vreme bi nestajali među
policama, pojavljujući se najčešće razočarani, no ponekad s osmehom na licu i nekim opskurnim izdanjem
Tukidida, kopijom papirusa mudraca Ipuvera, ili primerkom Lupatove Srednjovekovne supernove, u rukama.
Korisnici softvera, kalifornijski astrolozi kako je saznao, oni važe za najbolje na svetu , učestalo su dobijali
zahteve za natalne karte bića iz daleke prošlosti: mušterije su tvrdile da znaju svoju prvobitnu inkarnaciju.
Odrediti tačan položaj planeta desetak hiljada godina unazad, to, Rufus je tvrdio, može samo Institut za
nebesku mehaniku u Parizu, ogranak čuvenog Bureau des longitudes, a čak i oni imaju problema. Svoj tim
svrstavao je u zonsku ligu, pri čemu je mislio na to da programe pišu za kućni računar, ali i na niz dopunskih
ograničenja. Položaje nebeskih tela, pod uslovom da su izračunati sa prihvatljivom greškom, treba uskladiti
sa istorijskim podacima koji se smatraju verodostojnim, a zatim i sa onim koji pripadaju domenu legendi
arapskih, egipatskih, jermenskih, sibirskih, kineskih, balkanskih, japanskih, indijanskih, zapadnoafričkih.
Govorio je o Jenkiju na dvoru kralja Artura, govorio je da bi Jenki čak i u Kamelotu loše prošao sa svojim
znanjima o pomračenju, i da je problem, danas, usled globalizacije tržišta ideja, beskrajno složeniji.
Ima raznih ljudi, rekao je Rufus, svašta čitaju i svašta zahtevaju. Stvarno svašta. Nemaš pojma koliko se traži
Isusova natalna karta. Nije moje da se pitam zašto je tako. Pitanje glasi: Kako obaviti posao, pošteno? Prvo
treba videti da li se misli na rođenje ili vaskrsenje. Onda treba odrediti tačno vreme događaja, rekonstruisati
situaciju na nebu na osnovu dostupnih izvora. Misliš da mi je padalo na pamet da ću čitati Bibliju i crkveni
kalendar? Hteo sam da pravim video igre. I šta se desilo? Natovarili su mi tim filologa, istoričara, astronoma i
antropologa, imamo i par teologa, samo se svađaju, svako tera svoje, gori smo od Humboltovog
univerziteta. Radim ovo već sedam godina i znam da nikad nećemo imati konačnu verziju. Nije izvodljivo. Ne
radi se o astrologiji. Problem je mnogo ozbiljniji. Ukratko, sve je proizvoljno. Svi datumi. Sve istorije. Sve bi
to moglo biti potpuno pogrešno; nema dokaza da nije. Naprotiv. Postoji samo jedna stvar u koju smo sigurni.
Neko je menjao dokumente. Intervencije su minimalne, majstorski izvedene. Sve funkcioniše, sve izgleda u
redu ako se ne udubiš, računari rade, avioni lete, banke računaju kamate, ljudi slave rođendane i godišnjice
braka, ali kad počneš da tragaš po tekstovima, da vršiš uporedne analize, vidiš da postoje mala neslaganja,
sitnice, tu i tamo. Onda shvatiš da se sve pred tobom ruši. Čitava istorija. Misliš da je to slučajno?
Rufus je verovao da je postojalo i još uvek postoji udruženje pisara-sabotera, subverzivnih tajnika koji
gotovo neprimetnim ispravkama dokumenata unose zabunu u arhive Zapadne civilizacije, sa ciljem da je
gomilanjem nedoumica dovedu u stanje razmahane psihoze, totalne i radikalne sumnje u svaku prihvaćenu
činjenicu, i da je na taj način unište. Ontološki argument svodio se na gomilanje primera među kojima je
počasno mesto zauzimao slučaj Tukididove Istorije Peloponeskog rata. Na osnovu Tukididovog opisa
pomračenja Sunca, jezuitski astronom Skaliže izveo je 1583. prvo i još uvek prihvaćeno datiranje
Peloponeskog rata. Sve se, na prvi pogled, odlično uklapa. Livije takođe opisuje pomračenje koje je
prestravilo Atinjane i dodaje da je Periklo umirio zabrinuti narod objasnivši osnovni princip pomračenja uz
pomoć ogrtača. Skaliže, međutim, nije imao uslova za precizne proračune. Nije znao da Zemlja usporava
okretanje oko svoje ose i da realna situacija na nebu sve više odstupa od njegovih proračuna, otprilike 24
sata svake 304 godine.
U devetnaestom veku, odstupanja se više nisu mogla zanemarivati; istraživači su se vratili Tukididu i počeli
da primećuju vrlo neobične stvari. Tukidid, naime, piše da je za vreme pomračenja video i zvezde, što nije
moguće jer pomračenje nigde na svetu nije bilo potpuno, a posebno ne na Peloponezu i u široj okolini. Kada
se uzmu u obzir druga pomračenja o kojima je pisao, Tukididova istorija počinje da se približava kategoriji
tekstova koji se, u bibliotekama i knjižarama, obično nalaze na odeljenju fikcije. Kasnih 1920-ih, Nikolaj
Morozov pokazuje da opisi neba navedeni u Istoriji Peloponeskog rata mogu biti tačni ako se pretpostavi da
je Tukidid živeo u dvanaestom veku. Drugi ruski istraživači pronašli su još samo jednu mogućnost: da se
Peloponeski rat odigrao u jedanaestom veku. Dakle, Rufus je zaključio, ili je cela istorija pogrešna, ili je neko
uneo greške u Tukididove opise. Recimo da istorija nije pogrešna. Tukidid piše kao očevidac. To znači da je
neko intervenisao u njegovom tekstu. Ko?
Rufus je neumorno nabrajao slične primere. Stigao je do Kasiodorovog prijatelja Dionisa Malog, autora
prvog crkvenog kalendara, čuvenog crnomorskog matematičara iz Dobrođeje u današnjoj Rumuniji ili
Dobrudže kako je zovu sa bugarske strane ušća . Latinski oblik Dionosivog imena, Dionysius Exiguus,
izgovorio je „Dionizije Egziguz i Žorž je pomislio da će se naprosto ugušiti od smeha. Smejao se toliko da je
strepeo da neće moći da prestane. Dionizije Egziguz, ponavljao je, umrećy čoveče... Egziguz! Rufus se durio.
Vi Evropljani, rekao je, duvate kao da će sutra nestati. Žoržu je to pomoglo da se smiri. Niko ga dotad nije
nazvao Evropljaninom. Eto ko menja dokumente, rekao je brišući suze, ti, ja, svi, greške i slučajnosti gomilaju
se vekovima. Ono što ti zoveš „greškama i „slučajnostima , Rufus je odgovorio, crtajući znakove navoda u
vazduhu, prevazilazi statistički dopustive granice. Radi se, bio je uveren, o namernim izmenama, dovoljno
malim da decenijama ili stolećima ne pobude sumnju, ali dovoljno velikim da, gledano na duže staze, unesu
totalnu pometnju. Čak je rekao da je Borhes poznati argentinski pisac, dodao je koristio sličnu tehniku ali je
bio tek bleda kopija starih i bezimenih majstora.
Žorž se trudio da uzvrati istom merom. Govorio je o Sjebergovim „sveštenicima , izlagao teorije o kojima je
razmišljao u stondiranim stanjima ali ih je do tada čuvao za sebe. Po jednoj od njih, sistem počinje da se
raspada onog trenutka kad se suoči sa postojanjem crnog prostora u sebi. Problem crnog prostora, ostrvlja
neiskorišćene memorije čiji se položaj menja sa svakim narednim upisom, nikada se, rekao je Rufusu, ne
može rešiti. Sistem uvek sadrži seme sopstvenog kraha. Ako pokuša da stavi memoriju pod totalnu kontrolu i
prati kretanje crnog prostora, onda samo to praćenje zahteva nove upise i na taj način rekonfiguriše
arhipelag, uzrokuje novi pokret. Sistem ulazi u začarani krug: potpuno se posvećyje kontroli memorije,
generiše podprograme za uhođenje koji uskoro preuzimaju sve resurse, napadaju sve, ne razlikuju zdravo
tkivo od malignih ćelija, vitalne funkcije odumiru, čitava konstrukcija se urušava, sama sebe razjeda. Nije
potreban nikakav vandalizam, pravljenje štete. Potrebno je samo stvoriti odgovarajuću situaciju, skrenuti
pažnju na crni prostor, dobro postaviti mamac; krah je neminovan. To je nazivao dijalektikom
programiranja.
Kontrola datuma je oblik kontrole memorije, Rufus je razmišljao naglas, kontrola memorije dovodi do
raspada sistema. Nije loše. Samo, kažeš, potrebno je stvoriti odgovarajuću situaciju? Ko je stvara? Recimo,
kad se radi o kalendaru? Ko bi se usudio da podrije istoriju? Religiju, nauku, sve? Ko razmišlja tako
radikalno? To udruženje oduvek postoji. Izgubili su bitku u prostoru, mučeni su, spaljivani, ubijani, ismevani,
i odlučili su da se bore gerilski, u domenu vremena. Shvataš? Uništiti vreme. Razoriti kalendar. Ti si radio u
banci, znaš šta to znači. Vreme je novac, novac je moć. Y2K, podignut na nivo čitave poznate istorije.
Pogledao je levo, zatim desno, uneo se Žoržu u lice. Xoćy da ih pronađem, prošaptao je. Hoću da im se
pridružim. U novoj verziji programa skriven je poziv. Tatitati, tatatita, otpevao je, pritiskajući nevidljivi taster.
CQ. Javiće mi se sami, rekao je. Videćeš, videćeš...
Žorž se setio Jelene i sada mu se činilo da mu nedostaje. Imao bi o čemu da joj priča. Mogao bi joj odneti
Rufusov program. Zajedno bi prelistavali knjige iz istorije i tražili odstupanja. Šetali bi kejom i gledali noćno
nebo, zaustavljali bi prolaznike i pitali ih koliko je sati, i onda bi im se smejali, njima i njihovim brojkama koje
ne znače ništa, slobodni kao što su nekada zamišljali da jesu. Jelena. Vratiti se? Ostaviti „sve ? Odgađao je
odluku. Prošlo je toliko godina. Vreme... vreme je čudo. Možda je udata? Možda joj po kući jure deca i više
ne sluša Kabare Volter? Možda joj harmonika više ne para uši?
Bilo je to doba koje su neki pisci istorijskih hronika nazivali revolucionarnim. Na veb-stranici izvesnog
pokreta koji je, verovatno u nedostatku adekvatnog prevoda za engleski termin grassroots, sebe opisivao
pridevom „narodni , Žorž je naišao na plan protestne akcije koji mu se instinktivno dopao: trebalo je blokirati
Saveznu skupštinu kipovanjem ogromnih količina govana na ulaz. Da, trebalo je preopteretiti centralu,
blokirati bol, a zatim, možda... veliko spremanje... Augijeve štale... To je to, mislio je, zar ne? Spakovao je
osnovne stvari, ostatak je dao u dobrotvorne svrhe, i vratio se. Uselio se u stan svojih roditelja, koji su se u
međuvremenu penzionisali i preselili se u brvnaru na brdu izvan grada, na mestu čija adresa govori više od
bilo kog opisa: Mala provalija BB. Još uvek su je zvali „vikendica . Nikada ih nije video tako srećne. Otac je
plevio lozu i pravio moram priznati, mada sam u početku bila sumnjičava vrlo pitko vino. Majka je gajila
povrće i štrikala džempere za odmetnike iz susedstva. Nisu imali televizor, ni telefon; struju su vukli iz
napuštenog vojnog objekta, podzemne komunikacione stanice koju su pronašli sasvim slučajno, primetivši
zarasle antene dok su brali pečurke. Objekat je bio prazan, ali je još uvek imao struju. Žoržu je izgledao kao
napušten svemirski brod, ukleti brod koji se vratio bez posade nakon misterioznih ratova u devetoj ili
desetoj dimenziji.
Kroz nekoliko nedelja je uspostavio kontakt. Tvrdio je da se istovar pred Skupštinom može obaviti bez
kamiona, softverski, ubacivanjem određenih subrutina u programe koji kontrolišu beogradsku kanalizaciju.
U tu svrhu pridružio se tajnom društvu koje je dobilo naziv „Heraklitova smrt . Jedan od članova ovog
udruženja tvrdio je da je Heraklit Mračni, razbolevši se pred kraj života, odlučio da se leči kupkom od
kravljeg izmeta, ali se ova neobična terapija pokazala fatalnom. Heraklit je umro u jami, zatrpan balegom,
žrtva sopstvenih ideja: zbunjeni mirisom koji se širio iz jame, rastrgli su ga divlji psi. Plan je naposletku
odbačen, navodno iz higijenskih razloga, i heraklitovci su se osetili izneverenim. Stoga su na svoju ruku
aktivirali nekoliko rezervnih scenarija. Prvo su upali u mreže mobilne telefonije i svakom pretplatniku poslali
tačno dve SMS poruke, „Hristo Stoičkov i „Vaistinu Stoičkov , mada nije bio Božić. Zatim su na sajtu
Ministarstva kulture i sporta ostavili stravičnu uvredu na klingonskom jeziku Hab Sosll' Quch, „tvoja majka
ima ravno čelo koju niko nije umeo da izbriše i koja se misteriozno pojavljivala sve dok server nije fizički
odvojen od mreže.
Nakon ovih incidenata, svaka akcija koju su predložili bila je stopirana na najvišem nivou pod pretnjom
provaljivanja. Žorž je shvatio da od svega neće biti ništa. Gledao je oko sebe i video kako se iz prvobitnog
nereda pomalja uobičajena hijerarhija gadosti. Kormilo su preuzeli budući „lideri , ambiciozne individue koje
su pohađale seminare američkog pukovnika Bobija Helvija stručnjaka za nenasilni otpor i verovale u bajke
Internacionalnog republikanskog instituta IRI , organizacije o čijim je aktivnostima Žorž pronašao
zabrinjavajuće podatke na mreži. IRI je u Rumuniji podržavao neke sindikate ali je istovremeno podrivao sve
druge. Osamdesetih je pohrlio u pomoć francuskoj demokratiji, ugroženoj od bauka evrokomunizma. Rufus
mu je pisao da je isti institut u Nikaragvi finansirao kampanju antisandinističkog kandidata Violete Čamoro, a
u Venecueli, „to je priča za sebe . Drži se dalje od njih, pisao mu je, to su fundamentalistički smradovi, tvrda
desnica, Udruženje hrišćanskih kauboja sa sedištem u Kolorado Springsu. Danas te zovu na molitveni
doručak, na razglasu, diskretno, instrumental verzija „Bog zbog tebe stvori Oklahomu , sutra veronauku u
škole, Opus Dei, Gog i Magog, kreacionizam...
Zamišljao je da će na Jelenina vrata zakucati kao heroj bogzna kakve revolucije; to više nije bilo verovatno.
Naručio je primerak najnovije verzije Astrolodžera. Kada je disk stigao, pozvao je Jelenu i otišao kod nje. U
taj je susret krišom polagao velike nade, no i on je prošao neslavno. Trebalo je početi iznova. Stvoriti novu
situaciju. Ali kako? I gde? Tražio je mesta na kojima bi ranije, dok je još poznavao „svoj grad, mogao da
sretne sanjare, duvače, svirače, pripovedače, strip-crtače, ludake koji još uvek vole tu varošicu na
steroidima, vole je dovoljno da o njoj raspredaju povesti i legende, da po njenim zidovima ispisuju
nerazumljive poruke kao ona koju je video na kapiji gimnazije, E mC4 da dižu ustanak na pomen parking
garaže u starom centru, ulaze u katakombe i traže tunel ispod reke, da šetaju čitave noći, jer više nemaju
kud da odu. Gde ste, aveti? mislio je. Nisu mogli nestati. Nisu mogli.
Mnoga od „starih mesta više nisu postojala. Knjižara „Gi Debor , u Mornarskoj, bila je srušena. Na njenom
mestu uzdizale su se stambene zgrade u pastelnim bojama na čijim su terasama, kao zastave koje potvrđuju
bezuslovnu predaju, vijorile džokejke poraženih Titana. Videoteka „Bernard Panasonik tamo je prvi i jedini
put video kratki film iz serijala Kafa i cigarete, sa Tomom Vejtsom u ulozi hirurga koji kasni na sastanak sa
Igijem Popom zato što je morao da operiše žrtvu saobraćajnog udesa pretvorena je u klub Udruženja
modela i manekenki. Pre nego što su ga zamolili da napusti prostoriju, ugledao je enterijer iz američke serije,
niklovanu espreso mašinu, samozadovoljne momke u odelima, maloletnice koje sede u fakirskim pozama.
Produžio je bulevarom, prošao kraj stacionarnog tramvaja iz kog je treštala domaća dens muzika. Pred
kafeom „Pelagija , u kom su se nekada okupljali glumci, pesnici, muzičari, ugledao je red crnih limuzina sa
četvorocifrenim registracijama. Audi sa registarskim brojem 16-00 bio je parkiran na autobuskoj stanici, ljudi
su ulazili u autobus nasred ulice, stvorila se kolona vozila, čule su se psovke i pretnje, nemoćne, jer niko nije
došao da pomeri automobil. Ekskalibur, mislio je, čeka Artura.
Krenuo je prema kući. Bulevarom, pored dragstora, pored radnje sa veš mašinama iz svemira, ili iz Slovenije,
pored sinagoge, pijace, gimnazije; prošao je pored apoteke, poslastičarnice poznate po sutlijašu posutom
savršeno odmerenom količinom cimeta, benzinske pumpe i nekadašnjeg, sada očito zatvorenog, džez-kluba.
Nastavio je da hoda prema kući, prešao neoznačenu granicu gde svetlosti velegrada polako blede i smenjuju
ih mirisi joda, banje, parka, groblja, oronulih zidova dečje bolnice, i našao se kraj zgrade bivšeg prijatelja koji
je sebe prozvao „Macan zato što je verovao da ima savršeno telo. Macanova zgrada delila je dvorište sa
kućom u kojoj se nalazilo sedište kino-kluba „Panonija . Roletne su tamo, cećao se, uvek bile spuštene. Nije
znao zašto i to ga je u ono doba kopkalo. Verovatno neke projekcije, neko je tada rekao, i ta se reč,
„projekcije , u dalekim kutovima Žoržove mašte, pretvorila u simbol opake tajne. Roletne više nisu bile
spuštene. Prozor je bio otvoren i Žorž je, pokrenut impulsima iz mladosti, radoznalošću koju je gajio prema
tom mestu i u međuvremenu je potisnuo, pogledao unutra.
Očekivao je... šta, tačno? Priče iz mladosti? Tu se snimaju porno filmovi, Macan je svojim očima video Dezire
Kusto i Silviju Kristel kako ulaze držeći se za ruke. Gluposti, znao je. Ali očekivao je nešto. Slatke misterije,
napokon razotkrivene. Ugledao je ženu koja sedi u glomaznoj kožnoj fotelji. Noge je ispružila na sto. Ugao
posmatranja bio je takav da je, kada je uzimala cigaretu, mogao videti samo njenu kosu. Čak i u polutami
jasno je razabrao da je kosa crvena, nemoguće crvena, kao model vatrogasnog kamiona koji je imao u
detinjstvu. Pred njom su bila dva ekrana. Bez teškoća je prepoznao scene. Na jednom je išla kolorizovana
verzija američkog propagandnog filma Rifersko ludilo 1938 o štetnom uticaju marihuane na psihofizičko
zdravlje mladih, filma koji je u Kaliforniji, u Žoržovo vreme, imao status najgoreg ostvarenja u istoriji svetske
kinematografije. Dilerka Mej navlači čarape, butine sevaju, najavljuju blud i greh; diler Džek jede sendvič,
bezobzirno i bezosećajno; buduće žrtve, Meri i Bil, savršeni i nevini američki omladinac i podjednako
savršena i nevina omladinka, igraju tenis, piju toplu čokoladu i čitaju Šekspira kako bi, pod izgovorom da
uvežbavaju scenu iz Romea i Julije, ukrali prvi nespretni poljubac pred nosom Merine majke. Za to vreme
Džimi, Merin brat, upada u loše društvo i, umesto na dogovorenu partiju tenisa parovi , odlazi kod Džeka i
Mej sa Ralfom, za koga već znamo da je probisvet, da su se njegovi roditelji razveli, i to u Parizu.
Na drugom ekranu odigravala se drama iz domaćeg nastavno-obrazovnog filma snimljenog, možda,
sedamdesetih godina prošlog veka. Ovo kinematografsko dostignuće takođe je spadalo u žanr „male
higijenske predstave : omladini je trebalo pokazati kako naivnog jugoslovenskog putnika u inostranstvu
obrađuju elementi ekstremne emigracije. Još jedna povest o anđelima koji padaju, lako, lako, kao bretela
iskusne dame. Anđela pre svega napijaju, što nije toliko važno jer se i u njegovoj postojbini pije, i te kako,
mada su mu možda dali da pije drogu, što je nešto važnije i to svakako treba napomenuti u diskusiji. Zatim
kreće muzika za koju se može pretpostaviti da potiče iz nekog pornografskog filma. odnekud stiže i
zavodnica, zavodi putnika koji se isprva nećka i snebiva ali naposletku muškarac je, zaboga! popušta. Odlaze
stepenicama u sobu, gde se sukub skida, sve se lepo vidi, skida se u brushalter, minimum 38DD u američkim
mernim jedinicama Žorž ih je poznavao bolje od evropskih . U razredu nastaje rasulo. Devojke stidljivo
merkaju koeficijent konveksnosti svojih grudi, momci zahtevaju da odu „na vece jer je stvar neizdrživa. Ne!
Znanje, utuvite to, magarčine, zahteva žrtvu i askezu. A svet je pun iskušenja, neprijatelj vreba iza svake
čipke, iza svakog grudnjaka. Rez na doručak. Obrlatili su ga. Gotov je. Sumnjivi i neuredni tipovi pokazuju mu
planove atomske bombe i predškolske ustanove „Radosno detinjstvo , tapšu ga po ramenu; u pozadini,
fatalna žena turpija nokte. Zavesa. Ko bi, pitao se, danas gledao ovo bezobzirno blaćenje naše vrle
dijaspore? Ustala je. Upalila je svetlo. To je bila Sonja.
Ocećaj radosti, pripadanja. Čemu, u to nije bio siguran. Neko je još uvek tu. To je najvažnije. Sonja Spilberg.
U prošlosti takođe poznata kao Sonja Kong. Sonja. Neverovatno. U školi su se jedva znali. Sonja i njen kino
klub, karate klub, Sonja i njeni roditelji, zen-hipi-šezdesetosmaši koji su živeli u komuni, na roditeljskim
sastancima citirali Hesea i Markuzea, radili preko student servisa u različitim knjižarama i vozili bicikl ne
hajući za meteorološke uslove; Žorž i njegovi jezici, nespretnost, takmičenja iz matematike, Jelena. Tada,
nepremostive barijere. Sada... Izgubljeno pismo, pomislio je, stiže na odredište. Ne uvek, ne uvek. Ponekad.
Svet ume da bude čudan.
Rekla mu je da je grad drugačiji, da su mnogi otišli, da ih se malo vratilo, ali da nije sve propalo; da postoje
određena mesta, zanimljivi ljudi. Nema ih mnogo, rekla je, uglavnom klinci. Retko izlazim tamo. Za njih sam
teta. Ili nisam, možda je njima svejedno, možda su otvoreniji nego što sam ja bila u njihovim godinama.
Nebitno je. Osetim se kao baba i to mi se ne sviđa. Odem ponekad. Ono, da se informišem. Sedim u ćošku i
mislim: ako mi neko bude persirao, deknuću ga u čelo. Gledam ih i nadam se da me neće videti. Šta ću tamo.
Da ih gledam iz prikrajka, foliram anđela, Damijela ili Kasijela, nad berlinskim nebom? Na drugoj obali ima
jedno mesto. Podrum. Magacin stare apoteke. Đura... znaš Đuru? Nema veze. Svratićemo večeras. Treba da
upoznaš ljude. Dopašće ti se.
Otišli su zatim na groblje, šetali kroz aleje, kraj slomljenih ploča, do stare kapele, i dalje, u mrak. Poduvali su
kraj kamene fudbalske lopte. Sedeli su zajedno, do zore, na zapuštenom grobu, kovali planove u kojima su
pominjani bilbordi kao filmska platna i ekrani umreženih računara, čitav grad kao platno, skupina pozornica
na kojima se odigravaju nevidljive drame, crni prostor; raspravljano je pitanje postojanja crnog prostora u
sistemu grada, raspravljano je o Rufusu, Sjebergu, vitezovima otpada, i o tome šta bi preostalo nakon
uništenja vremena. Nešto kasnije, uz zvuk prvih autobusa, Žorž je po navici ustao i počeo svoje vežbe. Sonja
ga je peko vreme gledala začuđeno, a onda je i ona ustala. Vežbali su, sada, zajedno. Ruke ispružene, kolena
opuštena... i oboje su, pre no što su nestale sve misli, pomislili: Ko bi rekao?
Kada su se Sonja i Žorž pojavili na stepenicama Apoteke, prepričavala sam Đuri i Nestoru članak o Sekvoji,
Čiroki Indijancu koji je, videvši knjige belaca u misiji, konstruisao slogovnu azbuku od osamdeset pet simbola
i za tri nedelje naučio sve koji su hteli da uče, da pišu sopstvenim jezikom. Misionari su o tome pedantno
izvestili vladu. Godinama kasnije, u Drugom svetskom ratu, ovaj jezik odigrao je važnu ulogu u kodiranju
savezničkih komunikacija. O tome se i danas zna vrlo malo, jer je uloga jezika Čirokija i Komanča u
evropskom ratnom teatru zasenjena medijskom pažnjom koju je jezik Navaho naroda dobio tokom rata na
Pacifiku. Samo jedan starac danas poznaje kôd Komanča. Svi ti jezici, rekla sam, harsusi u Omanu, saami u
Finskoj, ainu u Japanu, tonu u tišinu. Vračevi koji nemaju kome da prenesu svoje reči, svoje biljke. Šta će
ostati od njih? Kliše o izgubljenoj mudrosti. Figura plemenitog divljaka. Žorž je pogledao Sonju. Stigao si kući,
rekla mu je. Ovo su vitezovi smetlarskog reda.
„Vitezovi smetlarskog reda . Njemu bi se sigurno dopalo da tim rečima završim skicu. Moram ga razočarati,
jer je neophodno pomenuti još neke detalje. Program za virtuelnog tai-ći instruktora je postao „kultni hit u
Kaliforniji. Mislim da ga je Rufus pokazivao svojim mušterijama. On i Žorž su večito kombinovali, i prestala
sam da pratim njihove zamisli: tu je zaista bilo svega. Predložila sam Žoržu da napravimo komercijalnu
verziju. U ambijent sam montirala nekoliko reklama. Ništa naročito. Trebalo je samo pokazati da postoji
potencijal. Virtuelni tai-ći instruktor, u stvari instruktorka, i njena senka korisnik programa vežbaju na obali
okeana, a na košuljama, na primer, umesto jin-jang simbola imaju logo „pepsija . Kompanije plaćaju za to.
Vrlo pristojno. Bavila sam se time; montaža, dizajn, ubacivanje proizvoda u scene iz filmova i serija, digitalni
plasman. Telefonirala sam firmi za koju sam radila, organizovala sam par prezentacija. To je bilo dovoljno.
Uskoro smo potpisali ugovor.
Veći deo zarade iskoristila sam da otkupim stan od kriminalaca kod kojih se moj otac zadužio. Nije mi puno
ostalo. Kamate. Žorž je nabavljao raznovrsnu opremu. Računarsku i komunikacionu tehniku, bilborde sa
ekranima od tečnih kristala, ozvučenje, procesore, skenere, vojne generatore, i poslednji krik elektroničke
mode, ka-on, japanske kalemove koji cvetove pretvaraju u zvučnike. Na otpadu je kupio starog „spačeka .
Đura ga je renovirao i obojio metalik zelenom koja je menjala nijansu od absinta kraj farova do čempresa na
stražnjem delu vozila. Sonja je pribavila izvestan broj digitalnih kamera koje su zajedno postavili na bilborde
i snimali pokrete grada dvadeset četiri sata na dan. Mislim da im još nije bilo jasno šta su hteli, ali sakupili su
zavidnu količinu materijala. Deo opreme iznajmljivao je drugima. Ne znam kome. Nekim firmama. Meni je
rekao samo da „vrši oplodnju kapitala . Gajio je svoj tehnološki embrion. Niko nije znao šta ćemo s tim. Žorž
je gledao emisiju o laserskoj operaciji na oku i tome je često govorio. Zamišljali smo nešto slično. Fotoni se
sa raštrkanih putanja okupljaju u usmeren snop, prave rez na kratkovidom sočivu. Tad smo još samo čekali.
Iščekivali smo, odlazili u kafe, družili se, razgovarali. To je bio naš grad, naša kuća. Kao kada se deca igraju,
jedno vreme čuče skrivena iza stabala, buradi, automobila, a onda pojure ulicom uz ciku i neka od njih
zadihano dotrče na mesto koje im u mašti i konvenciji igre pruža sigurnost, skoče na njega i uzviknu: kuća!
Ko zna koja po redu. Možda dvanaesta.
SEDAM
Jednom davno, Tavoc, bog s glavom zeca sličan, u tom pogledu, nekim božanstvima Starog Egipta sedeo je
sa prijateljima kraj logorske vatre. Iščekivali su povratak lutajućeg boga sunca, Tavija, pušili kukuruzne
cigarete i pričali jedni drugima stare priče. Umoran od čekanja, Tavoc je zaspao. Tavi mu se po povratku
približio, oprljio mu ramena neki tvrde da nije bilo namerno i zatim pobegao, sakrio se, predosećajući
nevolju. Tavoc se probudio u bolu i neviđenom gnevu. Zarekao se da će se osvetiti bogu sunca i dao se u
potragu za njim. Posle dugog putovanja i mnogih doživljaja, Tavoc je stigao do kraja Zemlje i tu sačekao
Tavija da se pojavi. Čim je ugledao sunce, odapeo je strelu prema njemu. Istopila se pre nego što je dosegla
cilj. Odapinjao je strelu za strelom, sve dok mu nije ostala samo jedna. To je bila Tavocova čarobna strela
koja nikada ne promašuje. Kako bi je zaštitio od vreline, Tavoc je čarobnu strelu blagoslovio suzom i ovog
puta pogodio Tavija pravo u lice. Sunce se rastočilo na hiljadu delova koji su pali na Zemlju i zapalili je. Tavoc
je bežao pred vatrom ali plamen mu je spalio stopala, telo, šake, ruke, spržio mu je telo tako da je ostala
samo glava koja se , zapaljena i odvojena od trupa, kotrljala niz planine, kroz kanjone, kao kuglasta munja,
sve dok i ona nije eksplodirala. Tavocove oči letele su nebom i sipale suze koje su potopile svet i ugasile
vatru.
Volim ovu legendu naroda Juta. Zamišljala sam da i mi sedimo kraj logorske vatre, da razgovaramo u
čudesnim formulama: „Posle dugog putovanja i mnogih doživljaja . Nije bilo tako. Razgovarali smo kao da se
ulivamo jedni u druge, rastapamo razlike među nama i onda ih ponovo postavljamo, i sada više ne umem da
odredim šta je od svega toga važno, šta je ključno. Meni, sve. Svaki izbor je stoga mučan, zasecanje u tkivo
žive žabe, slaganje u preparate; svaka informacija deformacija. Ono što sam zapisala vraća se i opterećuje:
balast rečenog. Klio i Terpsihora. Kako smo došli do toga? Kuda nas je to odvelo?
Pričala sam im o svojoj poseti Njujorku. Firma me je poslala na dodelu godišnje nagrade „Klio za najbolju
reklamu. Da ostvarim poslovne kontakte. Svečanost, ispostavilo se, nije bila posebno interesantna.
Najupečatljivije od svega bilo je to što su limuzine na crvenom tepihu ostavile dobitnike nagradne igre neke
provincijske radio stanice. Verovatno usled neke slične greške, dobila sam VIP propusnicu za parti koji se
odigravao nakon zvaničnog programa na krovu nebodera u blizini Central parka. Kada sam se pojavila, sa
zakašnjenjem za koje sam smatrala da će mi obezbediti nepodeljenu pažnju, svi su već bili pijani ili na neki
drugi način urađeni. Na krovu je vladalo opšte rasulo. Manekenka iz Loreala vodila je nekog dedicu na uzici;
dedica je išao za njom, šenio je i lajao. Predstavnik SK proganjao je Antonija Sabata i zahtevao da mu se
Sabato potpiše na šlic.
Stajala sam kraj šanka, ponosna na svoju figuru i pakovanje moram se pohvaliti: smela Vivijen Tam suknja od
svetloplavog rejona 495 , model „gledaj ali ne dotiči , jako slatka Antropolodži bluza na vezivanje 58 , Studio
Polini sandale 360 , super-seksi, srebrnaste , Aleks i Ani minđuše 78 , na rasprodaji , Loren Merkin večernja
tašnica sa ugrađenim ogledalom 165 i nisam mogla da verujem da niko na mene nije obraćao pažnju. Skoro
niko. Momak koji je takođe bio za šankom povremeno mi je upućivao ošamućene, trovačke poglede. Pred
njim je bio veći broj čaša za martini iz kojih je vadio masline i proždirao ih kao malene glave nekih
nesrećnika. Kada je završio s maslinama, naručio je martini za dvoje, predstavio se kao Džulijan i izjavio, bez
uvoda i razrade, da radi marketing za Pepsi, da se upravo vratio iz Rusije, i da su iznajmili rusku orbitalnu
stanicu kako bi otud emitovali „stvarnosni program. Tvrdio je da je to njegova ideja. Uopšte nije bitno šta se
tamo dešava, rekao je. Mogu ceo dan da lebde i pišaju u tube, i svi će ih gledati zato što je to stvarnost. Koju
stvarnost oni vide, to je drugo pitanje. Ljudi pričaju, stvaraju svoje mitove. Luk Skajvoker je bogat, uspešan i
lep, imperija je bankrotirala i iznajmljuje Zvezdu smrti da bi Dartu Vejderu platila troškove dijalize. Nije
važno šta oni misle, rekao je, važno je da gledaju emisiju i vide naš znak u vasioni.
Ova zamisao podsetila me je na stari vic, popularan u delovima bivše Jugoslavije za vreme hladnog rata. U
tom vicu, kog je otac često pričao svom ocu, dakle mom dedi, verovatno da bi ga izveo iz takta i tako skratio
dedinu redovnu posetu nakon jutarnje šetnje, Rusi su sleteli na Mesec i ofarbali ga u crveno, samo da bi,
odmah po njihovom odlasku sa Meseca, na Mesec sleteli Amerikanci i na sada crvenoj lunarnoj površini
ispisali Coca-Cola, belom bojom. Džulijan se tome grohotom nasmejao i čak mu je tom prilikom krenulo piće
na nos. Čim se smirio, izjavio je da je to briljantno, da to nije vic već proročanstvo, pogrešno samo u jednom
detalju: na Mesecu nikada neće pisati Coca-Cola. Tako nešto nije moguće, objasnio je, zato što se ruska
zastava promenila i njena nova koloritna shema a to je, dodao je značajno, slučaj sa mnogim nacionalnim
zastavama u potpunosti odgovara znaku kompanije Pepsi. Da bih malo kontrirala volim da kontriram ,
pomenula sam da je kineska zastava crvena. „Koka-kola , rekla sam, još ima šansu, čitala sam u novinama da
Kinezi planiraju let na Mesec. To sam izmislila. Prebledeo je; učinilo mi se da mu je pozlilo. Iz džepa je,
odmahujući glavom, izvadio mobilni telefon, pozvao neki broj i od osobe po imenu Dominik, kojoj se obratio
strogo, tražio da mu u najkraćem mogućem roku budu dostavljeni svi podaci o svemirskom programu Kine.
Moj njujorški doživljaj pobudio je različite i donekle proizvoljne asocijacije. Žorž se, na primer, setio da su na
zidu sale za fizičko njegove gimnazije neki „elementi sprejom ispisali skandalozne rime koje su, da sve bude
gore, označili kao citat iz Kosovskih noći 1918 Milana B. Nedića: „Na Kosovu grob do groba, traži mati sina
svoga, našla ga je kako spava, pepsi-kola osvežava . Nakon više sličnih digresija, Sonja mi je postavila sasvim
prirodno pitanje; tačnije, dva pitanja. Zašto „Klio ? Kakve veze imaju muze i reklame? O tome sam
razmišljala i imala sam nekoliko solidnih pretpostavki koje nisam uspela da izgovorim jer je Nestor bio
glasniji. Smatrao je da pre svega treba razjasniti pojam muze. Pred sobom je imao primerak knjige Meta art
1997 , još ranije otvoren na odgovarajućoj strani. Čitao je sve što je imalo veze s muzikom i već je danima
raspredao o svom najnovijem otkriću, Miliji Beliću, slikaru koji je doktorirao u Parizu sa tezom o muzici slike i
ritmu slikovne kompozicije. Nije se sasvim slagao sa Belićem, suviše je tu bilo pitagorejske mistike za
Nestorov ukus, ali ga je poštovao. Reč „muza , čitao je naglas, egipatskog je porekla. Etimološki, ona je
složena od dve reči, Ash, jedinstvo, i Ma, stvaranje, materinstvo. Podsetila sam ga da reč „ma u nekim
jezicima znači „marihuana , i to nas je na trenutak odvuklo od rasprave, ali smo se ubrzo vratili muzama.
Nestor više nije gledao u tekst, već ga je „prepričavao , filtrirao ga, menjao, varirao, improvizovao na temu.
Stvari se, rekao je, zatim komplikuju. Princip apsolutnog jedinstva uparuje se sa principom materinstva u reč
muza, i ta kombinacija proizvodi ne jednu, ne dve, nego tri muze: Melete, muza stvaranja, Mneme, muza
pamćenja, i Eode, muza razumevanja. Tao je stvorio Jedno, rekao je Žorž, Jedno je stvorilo Dva, Dva je
stvorilo Tri, a Tri je proizvelo deset hiljada stvari, na nama nepoznat način. Tako nešto, rekao je Nestor. Kod
Grka imaš Zevsa, ćale po običaju ide okolo, šmeka, vreba, gleda kome bi mogao da surdukne, naiđe na
Mnemozinu ohoho! Mnemozina, ono, iju Zevse? Zevs ono kao di si Mneki, daj da čiča lomprc uparkira šuru i
šta, ništa, klasičan utovar, stari istrese dve-tri figuraje, riba vrišti, rutina, ispaljuje ćerke-devetorke, i sad imaš
ceo paket muza. Klio, rekla sam, muza istorije i retorike, Talija, muza komedije, Terpsihora, muza igre,
Euterpa, muza muzike... Devet sestara, Nestor je ustao i raširio ruke kao da se priključio kolu, igraju, rekao
je, okreću se, pevaju, ono, šema, KUD Abrašević, harmonija sfe... Čekaj malo, rekla je Sonja, ne srljaj! Kakva
harmonija sfera! Nestor je još davno napustio harmonijske teorije za njega je ritam bio suština ali Sonja je te
večeri, kao i obično, bila nezaustavljiva. Jedan, tri, devet, rekla je, s takvom progresijom danas iza svake
pojedinačne misli činodejstvuje par milijardi muza, imaš, ono, muze metalke i muze pankerke, muze
denserke i muze bankarke, totalna gužva, haos, matori, muze igraju pogo na čiodinim glavama, skaču jedna
drugoj na ramena, piče se nogama, mavaši-geri, joko-geri, opšta šutka među muzama, nema više mesta za
sve te muze, guranje na sve strane, krljanje, brljanje, soliranje na stratokasterima, vrištanje, šibanje čakama,
fijuk šurikena, i, i Sonja je izgubila nit, ali je nastavila, bez obzira zar je onda čudno što smo tako pogubljeni,
raskomadani, fragmentarni?
Đura je u međuvremenu promenio disk i okrenuo potenciometar na prozirnom kućištu legendarnog K-01,
prvog i po mnogima najboljeg u nizu Karanovih pojačala ručne izrade. Đura ga je kupio pod vrlo povoljnim
uslovima, godinu ili dve pre no što je na reklamnim panoima osvanuo slogan: Kod Karana samo lampe, kod
Šarana Čemer tranzistorski. Prvo se začula ritam mašina. Klavir. Gitara. Ksilofon? Setni glas pevača. Sit down.
Stand ir. Sit down. Stand up. Nestor je ceo. Sonja i ja smo ustale, poklonile se društvu, predstavile se kao
Tanja Klio i Sonja Terpsihora. Ritam je još uvek uzdržan, kontrolisan. Okrećemo se, sporo, njišemo se. Drugi
glas pridružuje se prvom, kasni za njim, dopunjava ga novim vapajem. Kroči u čeljusti pakla sedi, ustani, sedi,
ustani. Klavir ubrzava ritam. Iz daljine stižu bubnjevi i bas. Možemo vas uništiti, možemo vas zbrisati. I mi
igramo brže. Gledamo se, usklađujemo pokrete, pratimo jedna drugu. Bas i bubnjevi, klavir i gitara,
eksplozija zvuka, muzika postaje brza, duplo brža, glasovi više nisu razdvojeni, pevaju kao jedan, ponavljaju
svoju formulu, poziv, inkantaciju kiše, molitvu za potop, kraj, početak, iskupljenje, okajanje, spas,
pročišćenje Raindrops! Raindrops! Raindrops! pedeset, šezdeset, možda i više puta i sada skačemo kao da
smo obe u potpunosti izgubile razum, mlatimo glavama i rukama, sudaramo se grudima u letu, vrtimo se,
pomahnitalo, smejemo se, padamo, zajedno, posebno, ustajemo, izmišljamo pokrete i karikiramo jedna
drugu, povezane nevidljivim provodnicima u LC kolo, sve dok se, uz poslednji akord i nezgrapan tonlije,
oznojane, ne sručimo na pod, umorne i zadovoljne, trostruko teatralizovane pogledima koje smo upućivale
jedna drugoj znajući da nas u iznenadnoj tišini gledaju treći.
Trenutak zajedničkog otkrovenja. Trenutak, recimo, poezije. Na horizontu se poput ukletog splava pomaljaju
viđenja i slutnje, još uvek nejasne, prisutne samo kao drhtaji u senci. Slutnje vajara koji možda baš sada staje
pred kamenu gromadu, ne znajući zašto, jer krenuo je po čašu vode, ili u kupatilo zamišljam ga kao starijeg
muškarca koji se probudio usred noći, sa neugodnim pritiskom u predelu mokraćnog mehura , ali je
najednom zastao kraj kamena u ateljeu, uzbuđen nekom ranije nerazmotrenom mogućnošću, vođen
vizijama praznina od kojih tek treba da uobliči negativan prostor. Vreme je, činilo se, zaustavljeno, ali je
uprkos tome proticalo, drugačije, kradom, nemerljivo, skriveno među susednim zrnima u klepsidri; kada je
naredna kap dotakla hrpicu na dnu, nešto se promenilo, oživela je neka iskonska sila, Zevs je oplodio
Mnemozinu, uzavrela džizma mita najednom je pokuljala i više je niko nije mogao zaustaviti. Nestor je nešto
beležio na marginama Belićeve knjige, Žorž je već bio na vebu, Đura je dolivao piće i ređao džokavce u šaržer
na šanku, Sonja je žurno prelistavala svesku sa koricama od šmirgle, a ja sam pokušavala da se setim gde
sam i kada čula frazu „neutaživa žeđ za pokretom .
Svako je potonuo u sebe, nestao u svom svetu, a ipak smo na neki način bili zajedno; savijali smo pohabanu
hartiju prostor-vremena, kao navigatori omamljeni mirisom melanža na peščanoj planeti, kao filipinske
sobarice koje od hotelskih peškira prave figure labudova, znajući da je jedino pravo putovanje ono u kom
nema kretanja, da će labudovi od frotira uskoro završiti zgužvani i mokri, prljavi, masni od kakao-putera i
znoja i sperme, njih hiljadu na gomili negde u podrumu, u ogromnom kazanu za iskuvavanje, i onda sve iz
početka. Ali to nije važno. Važno je broditi, makar na dnu, otkrivati i doživljavati i slagati, uvek iznova, neku
staru priču. Sve priče su stare priče, pa i ta, o sudaru retorike, istorije istorija je, kažu, nastala iz retorike i
plesa, gesta, neograničene igre. O duetu Klio i Terpsihore, o kom se ne govori i ne piše.
U doba kada su Sirakuzom vladali tirani Gelon i Hijeron, kaže se u tom predanju, stanovnicima grada bilo je
zabranjeno da govore. S početka, Sirakužani su komunicirali jednostavnim gestovima dovoljnim da iskažu
najosnovnije potrebe. Vremenom se, međutim, ovaj jezik pokreta razvio u mešavinu plesa i pantomime,
orhestike, i postao je dovoljno složen da omogući dogovaranje i planiranje, organizaciju, subverziju. Plesači
Sirakuze jednog dana opkoljavaju tirane, igraju, lupaju u šerpe, bubnjaju, osvajaju svoje ulice, ćutke, ne
kršeći ukaz, ali istovremeno prete tiranima svojim jedinim oružjem, svojim telima. Njihov ples je borbeni
ples, ples očajnika, igra više nije igra, jezik više nije jezik već mehanizam osvete, i protestni skup preti da
preraste u linč. Tirani su prestravljeni i predaju se, svrgnuti igrom. Negde na nebu, ili u dubinama
kolektivnog sećanja koje zamišljamo kao nebo, Terpsihora slavi, skače, vrti se kao klizačica u mnogostrukom
akslu, opijena sopstvenim moćima. U Sirakuzi nastaje pometnja, plesom oslobođena želja postaje divlja i
razorna, revolucija postaje rasulo. Klio pokušava da zaustavi sestru, skače sa njom, trudi se da je uhvati za
ruku, u letu, i onda obe padaju, poniru ka tlu, ka zemlji, gde jedan od bivših tiranskih savetnika, privilegovan
jer mu je bilo dozvoljeno da govori, pokušava da umiri razuzdane plesače, ali niko ga ne sluša i ne razume
sve dok se ne popne na stepenište i počne igra, drugačije, mirnije, organizujući svoje gestove u uvod,
naraciju, argument, digresiju i epilog: kategorije retorike, veštine ubeđivanja i javnog govora. Počinje novi
ciklus.
To sam pronašla u Mičelovim putopisima. Podneblja Mediterana, poglavlje o Siciliji. Mičel piše da Južnjaci
gestikuliraju više od drugih zato što je njihov jezik ostao obeležen ovim spojem igre i retorike. Kasnije sam
čitala još neke stvari. Nestor je imao desetak knjiga, možda i više, nisam sigurna, o plesu, o telu. Najviše mi
se dopala istorija duhovnog plesa „Krik . Zabranjivan je u Americi, u devetnaestom veku. Sveštenici su mislili
da igrače poseda đavo. Ili duhovi životinja. A to su bili pokreti jedne kulture koja se borila da opstane. „Telo
je jedino oružje porobljenih, igra je jezik Iboa, Akana, Bakonga, Ašantija, poslednje utočište u transu . Igra i
zabrana. Zabranjena igra. I pobuna. Ljudi su i dalje plesali, uveli su Krik u crkvu, u popularnu muziku. Kao
serum istine, rekla bih, ali znam da u to više gotovo niko ne veruje. Vakcinacija je, neki tvrde, obavljena
dvanaestog maja 1965. kada je nastala čuvena pesma „U ponoćni čas .
Prema onom što sam čula od Nestora, Nestor od svojih prijatelja, američkih muzičara s kojima je svirao u
Pragu, a oni od dalekih i nepoznatih ljudi čiji se obrisi gube u daljini, producent Džeri Veksler je dvanaestog
maja 1965. dok su na nekom drugom mestu Art Blejki i Džez Mesendžers dovršavali snimanje poznate
numere „Polako ali sigurno , možda baš u trenutku kada je flautista Severino Gacalani izašao na binu sa
Zagrebačkom filharmonijom, a večernje vesti bile zaokupljene najavom obnove diplomatskih odnosa između
SR Nemačke i Izraela ušao u studio i prisutnim muzičarima pokazao pokret koji je video od tamnoputih
devojčica na obližnjem igralištu. Probajte nešto u tom fazonu, rekao im je. Gitarista Stiv Kroper i bubnjar Al
Džekson brzo su uhvatili ritam, akcenat na drugom taktu, više „um-čaa nego „buum-da , nešto sasvim
drugačije od onog što su ranije svirali. Melodija je postala poznata, otvorila je nove horizonte, promenila
način na koji je čitava generacija igrala i doživljavala muziku, postala deo kulture u toj meri da se i dan-
danas, kad se odnekud začuje „In the Midnight Hour , tela pokreću gotovo automatski, vođena refleksima
upisanim duboko u kinetičku memoriju. Godinama potom, decenijama, ljudska tela ponavljaju i grade na tlu
gestova koji su nedokučivim putevima božanske travoltijade preneti robovima budućnosti kao neki
zabranjeni ritual, jezik prodatog tela, očajnički ples siromašnih i zaboravljenih, nenapisanih i izbrisanih,
kontrolisanih i cenzurisanih, jezik repera, rejvera, pankera, skvotera i slemera, koji se okupljaju noću u
napuštenim halama i memljivim podrumima, ili izlaze na ulice, kao poplava, penju se na betonske barikade i
igraju u tužnim ritmovima razorenih gradova i svetova, izgubljenih domova ćutljive većine, zgaženih i
neupokojenih, nadajući se da će njihov zajednički krik zaslepiti svevideće oko i porušiti mračne kule, kao što
ih je Amfionova lira, nekada, davno, u mitsko doba harmonije sfera, izgradila.
Nismo bili sami. Mnogi su polagali nade u ples. Godine 1870. Vodzivobu, proroku Severnih Pajuta, plemena
u graničnoj oblasti Kalifornije i Nevade, ukazala se apokaliptička vizija. Ukazala mu se velika kataklizma u
kojoj će nestati beli čovek, a umrli preci ratnika-igrača, sledbenika „plesa duhova , vaskrsnuće i vratiti se
velikim vozom da obnove zemaljski raj. Ta neobična lokomotiva neće imati pogon na ugalj; njeno će gorivo
biti energija plesača, sakupljena u ceremonijama. Igrajte braćo i sestre, plešite, ubrzajte veliki voz, oslušnite
njegovo tutnjanje u utrobi zemlje... U narednih dvadeset godina, ovo se predanje proširilo kontinentom,
stiglo je do Sijuksa i drugih ravničarskih plemena. Nakon Vodzivobove smrti, učenje njegovog naslednika
Vovoke, zvanog „Džek Vilson , koji je takođe propovedao ples i dolazak voza nebeske pravde viziji svog
mentora dodao je samo jedan detalj, povratak bizona naišlo je na otpor među mlađim Sijuksima. Vovoka se
zalagao za saradnju svih plemena sa belcima, za „život u međuvremenu . Uzeo je, govorili su, ime belog
čoveka.
Odrasli u bedi i porazu, pijanstvu, tuči i zlostavljanju, u gadostima i očaju koji su svakodnevno ružili povesti
krezubih staraca o vremenu ponosnih ratnika, o mitskom dobu vračeva koji su krotili kosmičku silu po imenu
wakana i jahali na njenim talasima, ogorčeni beskrajnim osluškivanjem šina koje nikada nisu nosile
kompoziciju punu duhova osvetnika, mladići su bili lak plen za sumanute ideje vrača Žute ptice. Žuta ptica,
po svoj prilici vešt demagog i mađioničar solidnih sposobnosti, uspeo je da ubedi nekolicinu snažnih i ne baš
promućurnih momaka da ih ezoterična varijanta plesa duhova oblači u naročite košulje, nevidljive „duhovne
košulje , tajno oružje Sijuksa. Duhovne košulje brzo su ušle u modu, formirala se kritična masa sledbenika.
Ako nemaš duhovnu košulju, govorilo se, ti nisi nikakav Sijuks, ti si obična jegulja. U narednoj fazi
organizovao je odrede nepobedivih ratnika koji su verovali da im puške ne mogu ništa. Čak su i stari, mada
nisu odobravali vračeve laži, govorili da možda nema ničeg lošeg u tome da ljudi ponovo osete gordost
Sijuksa, da pronađu pričy koja će im dati snagu. U pričama se, govorili su, krije velika moć. I bili su u pravu.
Jer dogodilo se tako da je vest o ratnim igrama grupe mladih Indijanaca 1890. stigla do neke izolovane
jedinice američke armije, i tamo se, noću, u šatorima i pod pretećim nebom, preobražavala u gotsku povest
koju Vodzivob i Vovoka nisu mogli ni zamisliti: vračanje, duhovi, đavoli, ljudožderstvo, ritualne gozbe srcima
i mozgovima prethodno silovanih devojčica uobičajeni repertoar grozota koje se pripisuju drugima, uvek
drugima neobjavljen i prljav rat za potpuno istrebljenje svega što je civilizovano i dobro. Malo je verovatno
da je neko od prestravljenih redova znao za reči jednog strazburškog biskupa iz trinaestog veka: Pobijte ih,
pa neka im Gospod sudi. No kada su kod Ranjenog kolena naišli na Žutu pticu i njegove ratnike u nevidljivim
duhovnim košuljama , zapucali su bez suvišnih pitanja. Sijuksi su srljali na kuršume, verujući u magiju svog
vrača. Poginulo ih je više od dve stotine.
Ispričala sam to Nestoru. Rekao je da bi možda bilo bolje da su čekali voz, da jezik pokreta nije isto što i ples
duhova, da je to, u stvari, antiteza i neophodan kontrapunkt. Govorio mi je zatim o ritmu, o Pragu i svojoj
striptizeti, o Bulveru. Počeću od Bulvera, mada redosled nije važan: danas za sve imam vremena jer vreme
ne znači ništa i sve će doći na red.
Bulverova ideja bila je u velikoj meri proizvod, kako se ponekad govori, duha vremena. Već stotinu godina
uporno se traga za savršenim jezikom. Evropa je, čini se, umorna od febrilnih lokalpatriotskih pamfleta kao
Origines Anwerpianae 1569 Jana fan Gorpa, gde se tvrdi da su antverpenski birgeri direktni potomci
Jafetovih sinova, koji po predanju nisu bili u Vavilonskoj kuli, i da je zato antverpenski dijalekt ništa manje
nego izgubljeni rajski jezik. Početkom sedamnaestog veka, polemika se zaoštrava. Flamanski i „teutonski još
uvek imaju pobornike, kabalisti i monogenetičari dokazuju neophodnost povratka hebrejskom, Kirher
insistira na primatu staroegipatskog i flertuje sa idejom kineskog. Ali pojavljuju se knjige i rukopisi
pansofista, rozenkrojcera, članova tajnog društva Bohemskog bratstva prema Katoličkoj enciklopediji, u
početku su bili poznati kao „pećinari i „pivničari , a danas su, po tvrdnji Žoržovog prijatelja Rufusa, aktivni u
okviru organizacija kao Bilderbergova grupa koji rešenje vide u napuštanju regionalnog, lokalnog, i zalažu se
za sveobuhvatnu reformu jezika i obrazovanja.
Možda su, kao što je mislio Nestor, vidovita bohemska braća naslućivala da je na pomolu rat, serija
međusobno isprepletenih ratova koji će početi u Pragu i potom zahvatiti čitavu Evropu tako da će i sam Jan
Komenski, najistaknutiji predstavnik mističkog udruženja husitskih reformista, 1641, nakon lutanja
uništenim kontinentom, potražiti utočište u Londonu gde se upravo završio sukob Čarlsa I sa Škotima i
spremao se novi građanski rat . Ili je, što se meni činilo verovatnijim, mada sam o tome retko govorila, rat
bio kazna za hibris? Ko zna. U svakom slučaju, ideja nije nedostajalo; predlozi su dolazili od anonimnih
entuzijasta i završavali na stolovima moćnika i filozofa.
Izvesni gospodin De Vale, francuski pravnik istoriji poznat samo po priči koja sledi, obraća se 1628. kardinalu
Rišeljeu tvrdeći da je otkrio matricu uz pomoć koje se mogu razumeti svi jezici. Rišelje ga poziva da objavi
ovo kapitalno otkriće, ali De Vale nije nimalo naivan i zahteva da mu kardinal prvo obezbedi državnu penziju.
Kardinal to glatko odbija jer ima pune ruke posla. Evropa gori. Francuska je rastrzana između Vatikana i
straha od tajne podrške pape suparničkoj dinastiji Habzburga koja je nekontrolisano jačala u Nemačkoj,
Centralnoj Evropi i Španiji. Švajcarska Siva liga iznenada je otvorila prolaz Val Telina, španske trupe prodiru
na sever, ka Ujedinjenim pokrajinama na koje treba udariti odmah po isteku formalnog primirja, iskoristiti
slabost i ekonomske nevolje i uzgred snabdevaju carske kase zlatnim bujonom sveže opljačkanim u Peruu.
Armije se gomilaju sa svih strana. Burboni vide da im se ne piše dobro. Nikom se ne piše dobro. Rišelje
ostavlja po strani ideologiju i religiju, spletkari krajnje pragmatično, ulazi u dogovore sa protestantskim
Ujedinjenim pokrajinama, pregovara sa Englezima, razmatra tajni savez sa švedskim kraljem Gustavom
Adolfom čak ga u jednom pismu zove „izlazeće sunce i „protestantski mesija kako bi držao Habsburge pod
kontrolom; istovremeno traži pomoć od Španije da bi sredio situaciju sa pobunjenim hugenotima koji
tvrdoglavo odolevaju opsadi La Rošela i stvaraju mu neprilike uz svesrdnu pomoć Engleza. Kuga pustoši u
Strazburu i Brandenburgu; francuska vojska retko dobija plate i više nije pod kontrolom kralja; Bretonci
odbijaju da se bore, osim protiv Engleza.
U čitavoj zbrci pojavljuje se taj De Vale sa svojim jezikom. Ko ima vremena za to? Svakako ne Rišelje; ne
tada. Ali nešto ga kopka: mogućnost univerzalnog razumevanja, kraj „religijskih sukoba i besmislenog rata
započetog oko bohemske krune; rata koji će odneti trista hiljada života, raseliti i opljačkati milione, spaliti
gradove, uništiti obradivu zemlju, silovati nebrojene žene i devojčice, nakotiti bastarde koji do svojih
srednjih godina neće upoznati ništa osim otimačine i ubijanja; rata koji će naposletku za sobom ostaviti
čitave armije naoružanih, besposlenih i opakih bilmeza koji lutaju U potrazi za bilo kakvim plenom; rata koji
možda niko nije priželjkivao, ali mu je svako na svoj način doprineo. L Allemagne perdue, veli Rišelje u svom
dnevniku, la France ne peut subsister.
Mnogi sada prizivaju mir. No on neće doći još čitave dve decenije. Stvari više nisu u njihovim rukama. Konci
nekadašnjih marioneta potpuno su zamršeni, one imaju svoje planove, svoje ambicije, snove o titulama i
bogatstvu, o slavi, igraju svoj granginjol. Bezbroj krezubih plaćenika kulja iz potpalublja, preuzima komandu
nad brodom koji leti evropskim nebom i granatira svaki dogovor. Univerzalni jezik, univerzalni mir zvuči
nemoguće, zvuči kao san ali ratuje se već deset godina i niko više ne zna ko je s kim u savezu i zašto,
privrženosti se menjaju sa svakom vešću s nekog od mnogobrojnih frontova. Mir ostaje dalek i nedostižan,
nečujna molitva zaboravljenih, opljačkanih, proteranih, molitva seljaka Hatriha Zirka koji iste godine, 1628,
pismenije i trezvenije od mnogih diplomata, sveštenika i učenih krunskih savetnika, zapisuje sledeće reči:
„Neka nam Bog da da ovome dođe kraj. Neka nam Bog da da ponovo bude mira. Bože na nebu, pošalji nam
mira .
Rišelje, naravno, ne zna ništa o tom nemačkom seljaku, ali pada mu na um da možda vredi pokušati s De
Valeom. Pre toga, provere radi, šalje De Valeovo pismo ocu Mersenu, koji informiše samog Dekarta. Presuda
je stroga. „Moguće je , piše Dekart Mersenu 1629. „da postoji neki jezik uz čiju bi pomoć seljaci mogli
prosuđivati o istini bolje od današnjih filozofa. Takav jezik nikada neće ući u upotrebu, jer to pretpostavlja
velike promene u poretku stvari; ovaj bi svet morao postati raj na zemlji, a to se dešava samo u carstvu
romana . Mersen 1636. objavljuje Harmonie universelle, ali knjiga je opterećena matematičkim
apstrakcijama i doista besmislenom igpom formula, te stoga ostaje nezapažena čak i među filozofima. De
Vale je ostao bez državne penzije, a tajna univerzalnog razumevanja, pod pretpostavkom da je bila u
njegovom posedstvu, otišla je u grob sa njim.
Rat je napokon prošao, ako ratovi ikad prolaze; stare rasprave su preživele. Uzalud neki Tomas Teni 1655.
objavljuje da je od Hrista u mističnom otkrovenju primio savršeni jezik čovečanstva. Knjiga je potpuno
nerazumljiva, svojevrsna prethodnica poezije Huga Bala obedient alma honasa hul, generati alvah ableuvisse
insi locat amorvissem humanet rokoas salah axoret eltah algah hon ono olephad in se more melet eri neri
meleare, okoriko olo ophaus narratus asa sadoas loboim olet amni Phikepeaa ebeller elme bosai in re meal
olike i svako nastavlja po svom. Flamanci se vraćaju Van Gropovoj tezi. Šveđanin Andreas Kempe objavljuje
Razgovore u raju 1688 , gde Bog govori švedski, Adam danski, dok Evu zavodi zmija došaptavajući joj grešne
misli na francuskom.
Moram priznati da mi je sve to bilo odnekud poznato, čitava ta zbrka, slom komunikacija. Leonard II, grof od
Turn i Taksisa, umire 1628. Nasleđuje ga Aleksandrina od Raja, ali se povlači 1645. U Briselu i Antverpenu
pojavljuju se prvi znaci propadanja evropskog komunikacionog sistema. Na sastanku senovitog udruženja
poštanskih terorista, u nekoj krčmi, tip koji izgleda kao Kirk Daglas junak vesterna Protuva Zoran Čalić, 1973 ,
Sonja je napomenula, i tada mi se na trenutak učinilo da ništa nije slučajno, ili je, naprotiv, sve slučajno, sve
nestvarno dolazi na ideju da preuzmu Turn i Taksis, i uzvikuje: „Mi, koji smo toliko dugo bili razbaštinjeni,
mogli bismo da budemo naslednici Evrope! I zatim onaj drugi sastanak, jednako buran, 1647. u vestfalskom
gradiću poznatom po čudotvornoj Madoni, skup nemačkih pesnika zabrinutih nad sudbinom svog jezika dok
se nedaleko od njih sprema još jedan paralelni samit, treći i najčuveniji, potpisivanje Vestfalskog mira. Sve
mi je to delovalo poznato, uverljivo, moguće, negacija nemogućeg u koju se Nestorova priča o Bulveru
uklapala kao tkivo koje vezuje stvarno i nestvarno, vezuje ih, bratimi, stapa ih u jedno.
Ako je verovati Nestoru, Bulverov opsežni program počinje 1644. studijom Hirologija, u kojoj izlaže jezik šake
kao „deo nepromenljivih zakona i institucija prirode . Zakoni i institucije prirode proučeni su tu do tančina i
vrlo pedantno izloženi, pa se, na primer, na 132. strani ovog dela može pročitati da ispravljen srednjak, s
drugim prstima savijenim u pesnicu, predstavlja „univerzalni gest prezira i nepoštovanja . Ohrabren
uspehom istraživanja jezika šake i naukom koju je nazivao „manuelnom retorikom , Bulver 1648. objavljuje
Philocophus: ili, čovekov gluvonemi prijatelj, gde predstavlja prvi dokumentovani jezik za gluvoneme, sistem
govornih znakova šakama. Naredne godine napada problem jezika lica i objavljuje knjigu Patomiotopija:
ogled o novom metodu osmatranja pokreta mišića glave, koji su najbliži i najneposredniji organi volje i
nemirnih kretanja uma sa predlogom nove nomenklature muskulature . Pred sam kraj ove knjige o licu,
Bulver analizira smeh i zaključuje da on predstavlja ne samo efekat uma ili srca, već najpotpuniji telesni
odraz čitavog ljudskog bića, totius conjuncti. Ali onda sasvim slučajno nailazi na Plinijeve putopise i u njima
otkriva, što docnije potvrđuje u mnogim drugim pisanim izvorima, postojanje naroda po imenu Astomi, čiji
se pripadnici hrane njuškajući jabuke jer nemaju usta. Bulvera, naravno, nije zanimalo kako se ko hrani. No
ako neko uopšte nema usta, onda nije jasno da li se tu može govoriti o smehu. Smeh bez usta, na šta bi to
ličilo?
Nestor je tvrdio da je radikalnost ovog otkrića ozbiljno poljuljala Bulverovu veru u sopstveni projekat.
Suočen sa pitanjem relativiteta telesnog jezika, Bulver se koncentriše na neophodnost povratka tela u
njegovo „prirodno i pošteno stanje. Nakon sedam godina ćutanja, 1655, po nekim istoričarima sada već
sasvim pomutio pameću, ali po Nestoru na vrhuncu sposobnosti, Bulver objavljuje katalog svih tada
poznatih oblika telesnih mutilacija, „ulepšavanja i upisivanja kulture u telo stravičnom mašinerijom
konvencije i društvene prinude. Bila je to knjiga od nekih petsto strana, odgovarajuće složenog naslova
Transformisani čovek: Ili, veštačke izmene ljudskog tela istorijski predstavljene u suludom i svirepom
viteštvu, budalastoj hrabrosti, smešnoj lepoti, prljavoj rafiniranosti, i odvratnoj ljupkosti većine nacija koje
pomodarski menjaju svoja tela odstupajući od prirodne forme; sa ilustracijama transfiguracija kojima su
dodate veštačke i umišljene deformacije, svih nacionalnih monstruoznosti koje sakate ljudsko obličje; sa
konačnom rehabilitacijom obične lepote i poštenja prirode.
Bulver se, ukratko, zalaže za globalni nudizam. Zašto da ne? Francuska i Španija još uvek ratuju, i ratovaće
sve do potpisivanja Pirinejskog ugovora, 1659. Čak i kasnije, tokom šezdesetih sedamnaestog veka kontinent
još uvek oceća posledice ratnih potresa. Misticizam i sujeverje uzimaju maha. Puritanci čekaju milenijum. U
Londonu izbija požar. Dubrovnik je razoren zemljotresom. Svaki čas se govori o dolasku Mesije.
Amsterdamski Jevreji plešu na ulicama, ometaju promet robe i novca. U Hamburgu prodaju kuće i
ekshumiraju kosti predaka, šalju ih u Konstantinopolj da bi ih mesija Šabataj Cvi digao iz mrtvih. U Poljskoj,
nepunih dvadeset godina nakon divljanja Bogdana Hmelnickog i ukrajinskih kozaka, priča se da će Mesija
doći na oblaku i ljudi ga očekuju puni ponosa i lokalnog patriotizma, jer je Šabataj oženio Poljakinju Saru za
koju se pre toga govorilo da je nimfomanka i kalaštura . Ne znaju da se u Pragu spremaju novi pogromi, da je
Šabataj već primio islamsku veru, kao i Sara, da se sada zove Mehmet Efendija, da je u službi velikog vezira
Ahmeta Koprulua koji je u njemu video sjajan propagandni potez „Mesija primio islam ali će Mehmet-
Šabataj i velikom veziru za koju godinu dozlogrditi svojim ispadima te će mu poštedeti život samo uz
zamašnu naknadu prikupljenu od njegovih sledbenika, i potom ga prognati u provincijsku zabit, u Ulcinj, gde
se može do mile volje verati po kojekakvim tornjevima i propovedati šta mu je drago.
Kako je Nestor gledao na stvar, svet bi bio mnogo bolji da su se Evropljani, svi do jednog, na čelu s
Burbonima i Habzburzima, izbornim prinčevima i Spinolom i Valenštajnom, sultanom Muhamedom IV i
velikim vezirom Kopruluom, skinuli, pobacali oklope i nakitnjake, istopili vizire i sablje i ostali goli. Svi bi,
jednostavno, plesali, od Amsterdama i Hamburga do Ulcinja i Konstantinopolja, Praškim fontanama još
jednom bi poteklo belo i crno vino... koja bi to bila žurka! Raj na zemlji. U šesnaestom veku bilo je, doduše,
odvažnih pokušaja da se Bulverov ideal ostvari na polju likovnih umetnosti, ali je polet humanizma i
renesanse, po Nestoru, grubo ugušen kada je Mikelanđelo nateran da figurama u Sistinskoj kapeli doslika
gaće. Svi se dive Davidu, rekao je, a Mikelanđelova skulptura golog Isusa je izazvala skandal. Zašto? Zar Isus
nije bio čovek?
Složila sam se s tim i rekla mu da Mikelanđelo nije jedini stvaralac koji je ovu misteriju pokušao da iskaže
rečnikom umetnosti. Navela sam dva primera. Na duborezu Hansa Baldunga Grina iz 1511, Sveta porodica,
baka Ana se poigrava genitalijama bebe-Isusa; dve godine kasnije, Barent van Orlej slika bogorodicu koja
radi nešto slično ili čak gore, jer se posmatrajući Madonu i dete sa anđelima na osnovu položaja njenih ruku,
prstiju, i užasnutih lica anđela u pozadini, može zaključiti da Madona, s nespornom nežnošću, obavlja
rutinski pregled rektuma utelovljene Reči. Složili smo se takođe da je suština upravo u toj ljudskosti,
izloženosti, ranjivosti. Ovi umetnici oslikavali su proklamovani ideal hrišćanske vere, Cristo čnato e
humanato, a Crkva je uzvratila klimavim teološkim argumentima koje je poduprla mašinerijom cenzure,
nakon čega predstava Isusa na platnu simbolički ponavlja biblijsku povest o Adamu, Evi i smokvinom listu.
Samo još Bulver, Nestor je rekao, jedino Bulver...
Na ovom mestu došlo je do neslaganja. Slikarstvo ni u kom slučaju ne manjka ženskim aktovima, a Nestor je,
činilo mi se, i to sam mu rekla, pozivanjem na Bulvera i Mikelanđela opravdavao svoju sklonost prema
aktovima striptizeta u takozvanim štangla-barovima. Tamo je, upitala sam ga, sve prirodno i pošteno? Ma
daj. Nestorov odgovor? Ništa ne razumeš. Ništa. Te žene su porobljene, porobljene su, a ipak im uspeva,
nekima, tačno se vidi, da pošalju poruku... „Telo telu , znamo Nestore, samo, izvini, ovaj, ko prima tu
poruku? Ekipa, prva liga. Vikali smo u glas, i teško je sada iz te buke koju pamtim kao sinkopiranu muziku
prijateljstva izdvojiti neku nit, frazu, melodiju koja bi mogla poslužiti kao refren. Sećam se da je Žorž govorio
o tvrdnji Norberta Vinera da je organizam moguće posmatrati kao poruku, i da ga je Nestor prekinuo. Viner
je kesa! povikao je. Viner nema pojma!. Po njemu je i okarina organizam. Trista godina pre njega, trista
godina, čovek je shvatio o čemu se radi. Telo ima jezik. Reči su odeća, ukras, bižuterija. Kretanje, to je ono
što nam je zajedničko. Kretanje, ritam. To je ključ. Žensko telo, rekla je Sonja, nije isto što... Nestor je
odmahnuo rukom. Nije, pa šta? Možda više liči na kljunara, na voluharicu, na beloglavog, ono, supa, nego na
muškarca? Idi molim te. Uostalom, pogledaj oktopode...
Oktopodi? Umalo da zaboravim.
Pre nego što se odrekao televizije, Nestor je voleo naučno-obrazovni program. Gledati naučno-obrazovni
program uz piće i puhovskog, slušati ozbiljni glas naratora, glumca koga se uopšte ne tiče o čemu se radi i
sve čita istim svečanim tonom, to je, govorio je, zakon. „Britanski paleontolozi pronašli su fosil star 425
miliona godina, najstariji fosil sa muškim polnim organom. Nazvali su ga kolimbosaton ekplektikos, što na
grčkom znači: vrstan plivač obdaren velikim penisom. Očigledno je da evolucija polne diferencijacije... U
seriji o lepotama morskih dubina, saznao je da postoje oktopodi koji komuniciraju menjajući boju i položaj
tela. Tačke, trake, promenljive mrlje pigmenta koje se kreću na koži, pulsiranje, treperenje, ritualni pokreti,
dinamički dizajn, sve je to, tvrdio je bradati profesor biologije Martin Mojnihen, deo jezika koji ljudi
nepravedno zanemaruju. To je ples, rekao je Mojnihen. Ples koji ima svoja pravila, sintaksu, gramatiku, ali ga
mi ne razumemo. Možda je samo Bulver naslutio o čemu se radi, rekao je, a njega danas smatraju budalom,
kuriozitetom, sprdaju se s njim. Ne možemo da shvatimo osnovnu stvar: između njihovog jezika igre,
pokreta, boje, i njihovih umova, nema nikakve razlike. Oktopod nema misao ili nameru koju zatim izražava u
jeziku tela. Njegov um i njegov jezik su jedno isto: telo. Oni su ono što misle. Oni ne mogu da ne govore; to
jest, ne mogu da ne pišu. Oblaci mastila koje oktopod ponekad ispusti... to su jedini trenuci „privatnosti ,
kada ima misao, reč, koju ne želi da podeli. Mastilo je znak: napisao sam sve, videli ste sve, sada me ostavite
na miru. Emisija se završila pitanjima koja je Mojnihenu postavio drugi profesor biologije: Zašto ne koriste i
zvuk, kao delfini? Zašto im je evolucija uskratila tu mogućnost? Mojnihen sleže ramenima i gleda ka pučini.
Nestor je bio u transu. Zvuk. Ritam. Ples. Bulver. Jezik pokreta. Univerzalni jezik. Bulver je, rekao je Sonji,
Genije, nudistički anarhista, nema granica, nema nacija, nema odeće, masa, ono, ide okolo bez stida,
đuskanje, zikamu, kuliranje, raj na zemlji, a ti mi tu stavljaš trivijalne, pazi, trivijalne...
Skini se, Nestore, pokaži nam! Šta? Skini se, nudistički anarhisto, daj nam primer, pokaži nam put. Vi mislite
da se neću skinuti? Sramota me, kao, od vas? Uduvani debili. Pećine jedne. Skinuo je košulju. Izuo je
birkenstokerice. Skinuo je sat i pantalone i ostao u „Džo Bokser boksericama dramska pauza a onda je i njih
svukao. Stao je na sredinu prostorije, između šanka i stolova. Podbočio se i zaigrao, cupkajući savršeno
ozbiljnog lica, kao da je na pozornici sa trupom Gospodara plesa. Irac je pronašao odgovarajuću muziku:
Natali Mekmaster, violinistkinja sa Kejp Bretona, Njufaundlenda, ili nekog sličnog mesta, gudila je kao da će
uskoro kraj sveta. Sonja i ja smo urlale od smeha. Vrištale smo. Vidi ovo, rekla je ona je prva došla do daha ,
kao opanče na retrovizoru, proćarlija malo kad je grbavo... Tanja, dodaj mi lenjir i Prosvetinu malu
enciklopediju, samo nešto da proverim... Žorž je sedeo u rodenskoj pozi, ali se, za razliku od poznate
skulpture mislioca, tresao od abdominalnih grčeva. Nestor se zaustavio. Nagledali ste se? pitao je. MORONI!
Otišao je u tamniji deo kafea. Ispod polukružnog svoda nalazila se zbirka njegovih instrumenata. Zastao je
pred njima. Podigao je ruku u visinu grudi i ispravio kažiprst i srednjak; nagi svetac na nemogućoj ikoni. Đura
je zaustavio podivljalu violinistkinju. Nestor je seo za sintisajzer i podesio nešto na komandnoj tabli. Kao
koncertni pijanista, sačekao je da tišina bude potpuna, pustio slušaoce da se neko vreme, koje uvek izgleda
duže nego što jeste, kupaju u njoj i pročiste čula. Svirao je Šuberta Impromptu Or. 1, D899-2 . Muzika je
nadolazila u moćnim talasima, kao plima, i potom odlazila nekud, rastapala se i ponovo nastajala, oduzimala
reči, ispirala ih kao poruke na pesku. Pokupila sam odeću s poda. Elastična traka na boksericama bila je
iskrzana po ivici. Ima nečeg tužnog, nečeg duboko tragičnog, u ofucanim muškim gaćama. Kada sam mu
prišla, pogledao me je odsutno, kao kuja s katranom na šapi, kao neko ko ne zna da je go, za klavijaturom, ili
mu je naprosto svejedno.
Telo ima ritam, rekao je. Slušaj. Ritam.
ŠEST
Propustila sam da napomenem nešto veoma važno: Nestor je u stvari Neša, tačnije Nenad. Nadimak „Nestor
dobio je po nekom brazilskom perkusionisti, čijeg se prezimena ne sećam.
Njegovo zanimanje za muziku i ritam počelo je rano, još u osnovnoj školi; možda i ranije. Nastavnica
muzičkog, koja je učenicima pričala da je iz bogzna kako fine porodice, stare i pedigrirane kao kakva
kraljevska pudla, a onda se poput političkog komesara izdirala na sirotana koji pre časa nije produvao
trumpetenzaft iz melodike, tražila je da slikom interpretiraju jednu kompoziciju Rimski-Korsakova. Naslikati
muziku: Nestor je bio zbunjen, zatečen, potpuno razoružan širinom problema. U srednjoj školi, čitajući neku
knjigu o bit poeziji, naišao je na podatak da je hemičar Albert Hofman, zaposlen u Sandozovoj laboratoriji,
kada je slučajno udahnuo LSD, ili je zaboravio da stavi rukavice, osetio iznenadan i neobjašnjiv nemir,
neutaživu žeđ za pokretom. Odlučio je da se provoza biciklom po Bazelu. Bio je 16. april 1943. Petak
popodne. Dva dana ranije, u sredu, Staljinov sin umro je u logoru za ratne zarobljenike; bitke koje se vode
jugoistočno od Lenjingrada obuhvatile su nebo, prelile se na radio talase, gde već danima pljušte
međusobne optužbe Rusije i Nemačke za masakr tri hiljade poljskih vojnika čija su tela, složena u dvanaest
nivoa pakla, pronađena u Katinskoj šumi, kraj Smolenska; poljska vlada u londonskom egzilu izdaje nemoćni
kominike u kom zahteva istragu Crvenog krsta; a sada su se u sve umešali i Englezi, koji sumnjaju na Ruse ali
optužuju Nemce. Tog dana, dakle, Hofman je vozio bicikl po Bazelu i zamišljao neverovatne priče ilustrovane
kaleidoskopskom igrom intenzivnih boja i oblika, za koje je verovao da nisu slučajni jer mu se činilo da je,
najjednostavnije rečeno, video zvuk. Baba je, Nestor mi je rekao, misleći na nastavnicu muzičkog, u stvari
bila hipik i otvoreno je predlagala da tripujemo. Nakon nekih neuspelih eksperimenata probao je esid jer je
mislio da će videti zvuk, ili čuti boje, no umesto toga video je organe koji više nisu bili njegovi, i ocećao ih,
tako tuđe, kako se nadimaju i prazne, klokoću kao vodeni časovnici puni krvi i sluzi zaključio je, za razliku od
ostalih članova benda Ćirilo Metadoni s kojima je duvao i prangijao i izbacivao kratkovečne hitove kao
„Čamot na štrafti i „Kud se dede Blejkova sedmorka , da muzika zahteva znanje i veštinu a ne samo hemiju i
energiju.
Završio je muziku na Berkli koledžu. Udaraljke, klavijature, kompozicija. Tamo je i magistrirao, s temom
„Ritmičke strukture u Pinjonovom koncertu za budilnike . Teza je kasnije objavljena i danas se proučava na
progresivnijim akademijama naročito u Švedskoj , ali Nestora nije zanimala akademska karijera. Smatrao je
da mu je osim teorijske potkovanosti neophodno i životno iskustvo. Kupio je VW kombi od nekih bivših
hipika za sedamsto dolara, vozio ga po Americi, kroz Nju Orleans, Sent Luis, učio od uličnih muzičara i
tezgaroša od Njujorka do Meksika, i dalje, do Venecuele, gde je prodao isti kombi za hiljadu šesto dolara,
pridružio se bugarskom bendu Simetriks koji je nastupao u bordelu na ostrvu Margarita, da bi nešto kasnije,
nezadovoljan odnosima u grupi, otplovio za Floridu na jahti vesele udovice nekog ruskog „bankara . Neko
vreme radio je kao studijski muzičar u Majamiju. Čim je uštedeo minimum novca, zaputio se u Evropu.
London, Pariz, Amsterdam, Berlin, Kopenhagen, sve po redu; hodočašće.
Vežbao je danonoćno, nekad na klaviru, nekad bez instrumenta; zvuk je čuo jasno čak i kad bi prstima
lupkao po stolu. Čitao je Giku i Zapu „informacija nije znanje, znanje nije mudrost, mudrost nije istina, istina
nije lepota, lepota nije umetnost, umetnost nije muzika; muzika je najbolja . Zalazio je u univerzitetske
biblioteke da bi proučavao teorije apsolutne muzike, Ksanakisa, Štrebela, Kastela, fotokopirao čitave knjige i
vukao ih za sobom knjige kao Moć i želja u muzici, Muzika u boji, Električni zvuk, Magična muzika
telharmonijuma noćio s neopitagorejcima u Stounhendžu to su, govorio je, budale neopevane , učio od
frikova koji sviraju na ulici iz principa, od lutajućih sviraca sa Anda, od setnih argentinskih bandolionista i
ciganskih virtuoza, preživljavao kako je znao i umeo, uglavnom radeći u prodavnicama muzičkih
instrumenata i svirajući, kada se ukaže prilika, u mračnim i duboko marginalnim klubovima. Nakon dužeg
lutanja i mnogih doživljaja , našao se u Pragu. U to doba, Prag je prestao da bude boemska prestonica ranih
devedesetih, ali još uvek se moglo videti ponešto zanimljivo; grad je, kako je Nestor umeo da kaže, imao
dobar gruv.
Čitava evropska kultura, istorija, arhitektura, nauka i sujeverje, horde plaćenika, ambiciozni generali, ratovi
religija i dinastija, pljačke i poroci, muzika, slikarstvo, turisti i beskućnici, sve je bilo tu, u orahovoj ljusci.
Šetao je gradom i činilo mu se da vidi sve te duhove, uzvišene i proklete, ćutljive i one druge. Evo Frederika
V, kralja Bohemije, kupa se, go, pred svojom kraljicom, i pred slugama, dok gradskim fontanama teku belo i
crno vino. Evo Brahea koji sedi za trpezom, lica izobličenog od bola, jer mu je pukla bešika a od stola se ne
sme ustati pre kralja. Evo i Keplera, nosi natalnu kartu za 14. septembar, 1583. Osoba rođena na taj dan,
piše Kepler, živeće pod dvostrukim obeležjem Saturna i Jupitera; biće nemirnog, zahtevnog uma, sklona
avanturi; tajnovita, melanholična, sumnjičava, prezriva, gladna moći i bogatstva. Biće to gramziv čovek,
sklon prevari, nikada voljen, prevrtljiv i svadljiv. Da, to je Valenštajn. Heroj i izdajnik, trgovac i vojskovođa,
Šilerov junak, profiter koji je postao princ jer je samog cara držao u šaci, a onda mu je otkazao poslušnost,
verujući, pogrešno, u lojalnost svoje armije, okrutne gomile skupljene iz čitave Evrope, od opakog Betlen
Gabora iz Transilvanije do irskih draguna pod komandom pukovnika Batlera, mračnih tipova koji su iz
iskustva znali da procene nečiju slabost, da naprave razliku između brutalnosti ratnika i iživljavanja
poluludog starca. Valenštajn je pod stare dane obesio nekog slugu zato što ga je probudio u toku noći.
Rutinski je ubijao pse, mačke i petlove bio je lakog sna i plašio ga je svaki šum i na kraju je umro kao oni, u
ruci bezobzirnog najamnika, engleskog kapetana Deveroa, koji ga je preklao i onda je sa nekim ogromnim
Ircem vukao krvavi leš puštajući da glava udara o svaki stepenik. Istorija; na dlanu.
Kao onda, na ulicama Praga romorila je zbrka jezika, češki i slovački, srpski i hrvatski, makedonski i
slovenački, ruski i francuski, nemački i engleski. Na trgu između Celetne i Tinske upoznao je starog Engleza,
uličnog svirača vergla, koji je posle zemljotresa proveo godinu dana u Skoplju kao dobrovoljac samo zato što
je iz nekog razloga voleo Jugoslaviju. Zamisli to, govorio je Nestor, zamisli to, i osećao je da mu se steže grlo
svaki put kad bi pomislio na njega, kao da je ugledao periskop davno potonule podmornice, olupine koju su
svi otpisali, kako se pomalja na površini, uprkos mrtvoj posadi i razorenom motoru, okreće se levo i desno i
onda nestaje u dubini, čeka Kustoa Nestor je obožavao Tajne mora i komponovao je, za svoju dušu, muziku
za epizodu o oktopodima i drugim glavonošcima ali na tom se mestu ova nostalgična pripovest uvek
prekidala, jer Kusto je umro i sada se pričalo da je bio gad, Kustoov sin je vodio sudski spor protiv svoje
maćehe, i Nestor je mogao samo da slegne ramenima i izgovori čarobne reči kojima se nemoćni mire sa
sudbinom: jebi ga.
Posle jednog od večernjih predavanja u Centru za muzikološke studije Češke akademije, ovog puta o
poimanju tonaliteta u kulturi Butana, zemlji koja bukvalno nestaje jer je indijski potkontinent polako sabija u
podnožje Himalaja, gde elektricitet još nije uveden osim nekoliko japanskih generatora za potrebe lokalne
kancelarije MMFa , a kolačići od gandže, sir od jakovog mleka i nadmetanje u gađanju uz pomoć luka i strele
predstavljaju stubove društvenog poretka, Nestor je po običaju svratio na večeru u restoran s najboljom
italijanskom kuhinjom i reform tortom u Pragu koji, kao i u Bratislavi, drže Bosanci . Zatim je otišao na pivo
belgijskog ili kvebečkog tipa Le Gueuse ili Blanche de Chambly u klub dizajnera kod crkve Svetog Martina-u-
zidu. To mesto je često posećivao jer su ga tamošnji džezeri, trojka iz Čikaga, obično zvali da im se pridruži u
svirci. Klijentela je dobro reagovala na njegove improvizacije na električnom klaviru i timpanima, uživala u
raščlanjivanju harmonija i ritmova, iznenadnom menjanju stila i razigranim referencama kojima je na
momenat izbacivao iz ravnoteže muzičare i slušaoce, ne dopuštajući im da se opuste. Kroz standardnu
bosanovu provukao bi elemente Monteverdijevog Zefiro torna, zavodljivog ciaccone ritma kojeg su evropski
kompozitori preuzeli iz kolonija i uzalud pokušali da ga ukrote, ili kreolskog hita Tu way ra ka way što neki
prevode na engleski kao Ve prepared to die a drugi na francuski kao Tu n as pas de couilles . Nestor je
briljirao u mešanju uticaja. Amerikanci, instinktivni eklektičari, snalazili su se savršeno u njegovim ispadima,
ohrabrivali ga i odgovarali na Nestorove muzičke provokacije još bezobraznijim improvizacijama. Postao je
pridruženi član bezimenog benda kom su mnogi proricali sjajnu budućnost.
Amerikanci se te večeri nisu pojavili, mada je nastup bio uredno najavljen na oglasnoj tabli. Momci su se,
Nestor će kasnije reći, dopingovali čime god su mogli. Jedan je čak pokušao Nestora da ubedi da je
svojevremeno u besparici popušio sopstvenu cipelu, počevši od đona. Tu, rekao mu je, ima najviše toksičnih
materija, ima i lepka, u zavisnosti od tipa cipele i mesta proizvodnje; rumunske i brazilske su dosta dobre,
kineske onako, ali možeš se razvaliti ako si šetao gde treba... Dešavalo im se da jednostavno zaborave na
nastup. Vrlo neprofesionalno, smatrao je Nestor, koji je nakon iskustva sa esidom principijelno prigovarao
svim drogama osim gandže i hašiša. Prošetao je Jilskom ulicom, u kvartu Akademije. Hoć se tek spustila na
Stari grad, a akademike su već zamenile kurve svih mogućih boja i dezena. Restorani koji su u toku dana
služili nacionalne specijalitete mutirali su s prvim mrakom u krčme pune sumnjivih, tužnih i opasnih tipova,
gatara, prosjaka, manijaka i japija koji su spavali u zapišanim haustorima zato što su mislili da je to vrhunac
boemskog života, ili zato što će jednog dana, kada zauzmu svoja prava mesta u prestabiliranoj disharmoniji
svetske faune, mesta direktora banaka i savetnika za nacionalnu bezbednost, moći da kažu: Da, ja sam
spavao u smrdljivim haustorima, valjao sam se u kanalu, bio sam budista i trockista, šmrkao sam i bljuvao
sam, mene je život šibao, znao sam napamet Seksus i Neksus i evo, sad lepo vozim „leksusa , hvalim Isusa,
nedeljom u crkvu, pa šta?
Nestor je neretko smišljao ovakve monologe i osećao kako ga obuzima talas gneva, nagon da učini nešto
radikalno. Zanosio se idejom da ponovi gest legendarnog džez-bubnjara Sekule. Sekula je u svoje vreme
prišao grupi mladića koji su po gradu izigravali pankere i anarhiste i, skinuvši se do pojasa, zahtevao da ga
neki od ovih buntovnika uhvati za sisu. Išao je od jednog do drugog i govorio, ajde, pankeru, pipni mi sisu,
pipni, šta se bojiš? I niko nije smeo da ga dotakne, svi su gledali dole, u svoje nove londonke, mada se
kasnije, među mlađim pankerima, pričalo da je neki Pampus ipak smogao hrabrosti i vrhom kažiprsta na
trenutak dodirnuo mesto pod kojim se, po Luteru, nalazi vera: Sekulinu levu bradavicu. Nestor, naravno, nije
verovao da je to tačno, ali je ova ispravka svetske istorije unosila zabunu i neizvesnost u njegove planove.
Ovde, mislio je, ima svakojakih njuški. Šta ako tražim da me mazne za sisu, a frajer, ladno... Nije, ono,
homofobija, govorio je sebi, ali bilo bi glupo, simbolika gesta potpuno narušena.
Zaustavila ga je devojka u šarenoj pelerini. Htela je da mu gleda u dlan i gledala mu je u dlan, ali je odbila da
mu kaže šta je videla. Ništa, govorila je, nema ništa. Nakon kpaćeg ubeđivanja, koje je Nestor tumačio kao
deo cenkanja, rekla mu je: Ti nemaš liniju života. Šta? Ti si, rekla je, mrtav, beži od mene, beži! Pljunula mu
je pod noge i prosiktala nešto što je moglo biti samo kletva, fragment stravičnog rituala egzorcizma koji ni
sama nije poznavala ali su reči došle do nje kroz vreme i prostor, kao eho, opstavši kroz trista hiljada noći
straha, krvi, noževa, prezira, smrti, čudovišnih glasova u vetru. Nestor je na svojim putovanjima svašta video
i čuo i nije mu bila strana nijedna strategija preživljavanja. Viđao je proroke kraja sveta koji urlaju sa nekih
sanduka o grehu i užasu, viđao je kompulsivne kockare koji su pokušavali da otvore karmičku kladionicu,
viđao je uplakane žene sa musavom decom koja se tuku kraj njihovih skuta; ti spektakli obično su se
završavali tako što bi nečija šaka bila pružena ka strancu, dlanom okrenutim ka nebu, u gestu univerzalno
razumljive manuelne retorike bede. Ali devojka je odbila da uzme novac i to ga je uznemirilo. Pokušao je da
se svađa, da je provocira, da viče. Okrenula se od njega, pošla niz ulicu i nestala u nekom prolazu. Trenutak-
dva gledao je za njom, u nedoumici, a zatim je potrčao, pokušao da je nađe, nije bio siguran zašto. Po svoj
prilici, pogrešio je haustor i našao se oči u oči sa masivnim izbacivačem koji mu je predložio da uđe u striptiz
bar, prijateljski sugerišući mogućnost da će mu ulaznicu naplatiti bez obzira da li uđe ili ne.
I ranije je kako je govorio odlazio u carstvo štangle, prilično redovno. To je obrazlagao svojom potragom za
jezikom tela, pokreta, igre, ritma, no Nestor u to vreme još nije znao za Bulvera; tada je govorio da ga
štangla opušta. Platio je ulaznicu, naručio pivo, zapalio cigaretu i pokušao da zaboravi potresnu hiromantiju.
Konobarica u providnom bodiju i čizmama sa veoma debelim đonom donela mu je piće, okrznula ga grudima
dok je stavljala flašu na sto i dala mu do znanja da je repertoar njenih usluga mnogo, mnogo širi. Mirisala je,
kao gotovo sve žene koje je u Češkoj imao prilike da onjuši, vrlo specifično, na univerzalnu lanolinsku kremu
za negu kože, „zagrebački melem A-1 odlična krema, masna ali efikasna . Češka ili čehoslovačka verzija
proizvedena je, zamišljao je, nakon Dubčekovog hapšenja, u tako velikim količinama da čak ni zatvaranje
fabrike nije dovelo do nestašice; ili je možda došlo do nestašice ali je tada bilo dockan, jer se njen miris
uvukao u zidove, u pore, u tlo i sve izvore vode. Nestor nije znao ime tog kozmetološkog čuda; zvao ga je,
jednostavno, pomada. Zavalio se u stolicu i osmotrio lokaciju.
Nedaleko od njega, kratko ošišane osobe u crnim kožnim jaknama pile su pivo i proučavale telo tetovirane
žene. Bila je tetovirana svuda osim po licu; bila je pokretna slikovnica, živa slikovnica. Položila je beli peškir
na sto, legla na njega, zatakla noge iza vrata i pljesnula se šakom po dupetu krajnje izazovno . Potom je
svojim posmatračima, muškarcima ozbiljnih i napetih lica koji su na trenutak, ako se zanemare pivske flaše,
cigarete i razlike u modi, izgledali kao da su upravo iskoračili iz sutona Rembrantovog platna i nastavili čas
anatomije u odsustvu doktora Tulpa, vragolasto zapretila kažiprstom. Pokazivali su jedan drugom slike,
povlačili prstima po njima kao prvaci koji s mukom sriču aliteracije iz bukvara, a onda su se počeli smejati,
usiljeno, za nijansu preglasno. Nazdravili su kucanjem flaše u flašu. Mangaški, grlić na grlić. Zatim su otišli
prema bilijarskom stolu. Tetovirana žena je ustala, ispratila ih pogledom, okrenula se ka „ogledalu na zidu i
odmahnula glavom; složila je peškir i nestala iza paravana.
Beli veš konobarica koje su promicale između stolova, nudile osveženje, usluge, sebe, tobož stidljivo
doterivale haltere i čarape, sablasno je sijao pod „crnom svetlošću hiperljubičastih lampi. Njihova tela
kretala su se kao prikaze kroz prostor poplavljen talasnim dužinama koje naglašavaju beonjače, sjaj za usne
sa mrvama zvezdane prašine, perut i nekvarcovane bikini linije u okolini uobičajenih erogenih zona. Nestor
se ocećao kao kod kuće. Avet među avetima. Didžej je deklamovao na nemačkom, engleskom i češkom,
repovao je komičnim izgovorom uz muziku koju Nestor nije znao Just because she dances go-go, it don't
make her a ho, NO! modulirao je glasom u podivljaloj sinusiodi kao cirkuski konferansije ili najavljivač
Džonija Karsona, ali nikog nije bilo briga, niko nije došao zbog njega. Schmisiges Tanzkunst undzackige
Erotik... Welcome Lllennnaaaaaaa!
Blaziran aplauz. Ha binu je cupkajući kao pripita maturantkinja izašla devojka od nekih osamnaest, možda
devetnaest godina, crne kose, prilično mršava za ovakvo mesto, ali privlačna, naizgled zadovoljna u
sopstvenoj situaciji, iznenada moćna pod svetlošću reflektora i stroboskopa, na trenutak centar svačije
pažnje, u samom težištu zamršenih linija libidalnih sila, vlasnica bestidnih pogleda, žrtva svesna svog značaja
u obredu žrtvovanja, svesna svesna, htela bih da naglasim, u Nestorovoj verziji priče prevrata koji je njeno
izloženo telo načinilo u tužnoj disko-dijalektici roba i gospodara. Dženifer Lopez je uzdisala o strasti, želji,
vrhovima prstiju, srcu i drugim organima Like a movie scene... From the sweetest dream... Waiting for
Tonight, o-oo-o! a Lena je poskakivala, mešala i vrtela se na štangli, talasala se kao mistična zmija Kundalini,
i gledala ga, verovao je, ocećao je, pravo u oči.
Ono što je ocećao kasnije je opisivao citatom iz Tumačenja duše: „Kada je pala u telo i dospela u ovaj život
došla je u ruke mnogim razbojnicima. I drznici su je bacali jedan drugome i obeščastili je. Neki su je iskoristili
nasilno, drugi su je privoleli nekim pritvornim poklonom. Bludničila je svojim telom i prodavala se svakome,
a oni su je primoravali da ih služi kao gospodare u krevetima njihovim... Kad god bi se podavala drskim
preljubnicima da bi je iskoristili, duboko je uzdisala i kajala se. Od sramote se više ne usuđuje da ih napusti...
I niko više ne čuje njenu patnju . Niko osim tebe? pitala sam. Nije mi odgovorio.
Bio je uzbuđen. Ne, bio je van sebe od uzbuđenja. Činilo mu se da je svršio, ali čak ni u to više nije bio
siguran. Nakon nastupa pozvao ju je za svoj sto, potrošio svu gotovinu da bi joj kupio šampanjac, brlju od
koje mu se mutilo u glavi, pokušao da je nagovori da sačeka kako bi otišao do banke i uzeo još novca
nepostojećeg , ali ona ga je odmah pročitala. Rekla je „Koliko para, toliko muzike , i otišla sa nekim debelim
monstrumom. Profesionalka. Narednih dana redovno je svraćao u bar, posmatrao je kako igra, gledao je
kako odlazi sa odvratnim tipovima, tipovima možda ništa odvratnijim od njega ali koje je on smatrao izrazito
odvratnim, zamišljao je da ima novca, zamišljao je da je vitez na belom konju, zamišljao je da igra samo za
njega, da mu govori, samo njemu, „telo telu . Spasi me, Nestore, odvedi me... A onda je nestala. Lena.
Premestili su je, prodali je, možda su je ubili. Ko zna. Jednostavno više nije postojala.
Nestor je odlazio u bar po navici, napijao se, svirao u klubu dizajnera, lutao gradom, noću, vraćao se u
betonski kavez u Pragu 12 ili 13 koji je ličio na betonski kavez u kojem je odrastao, na Limanu II, ali nije
mogao da zaspi. Gledao je televizijske serije i prezirao ih, raspitivao se za Lenu, svađao se sa govedinom iz
obezbeđenja, zahtevao informacije i dobio takve batine da ga i dan-danas zabole rebra kad se menja vreme.
Pristup baru mu je zabranjen, doživotno, i za utehu je iznajmljivao porno filmove sa starletama koje su ličile
na Lenu, drkao do iznemoglosti, pet-šest puta na veče, dok ga ne zaboli. Nije se brijao, nije se šišao, kupao
se samo pred nastupe u klubu dizajnera, od zarađenog novca iznajmljivao je nove porno filmove, a kada je
pogledao više od trista sedamdeset ovih remek-dela zaključio je da su „svi isti , kupio kompakt disk Dženifer
Lopez, i ponovo timario oteklog delfina, i svirao, mahnito, u začaranom krugu, kao da namerava iz sebe da
iscedi sav život i šakom ispuni proročanstvo zapisano u šaci.
Nekako u isto vreme Češka vlada je odbila da mu produži vizu. Boravak je nastavio samovoljno i
nedozvoljeno. Vrzmao se sa eksju kriminalcima koji su mu obećavali novac i dokumente, svirao na njihovim
zabavama, gledao ih kako lažu, kradu, šmrču i u nekoj podzemnoj verziji bratstva i jedinstva, ukorenjenoj
duboko, kao u priči o dedi i repi, samo što je deda ostavio babu zbog pevačice a repe sarađuju bez obzira na
verska i ideološka opredeljenja i nacionalnu pripadnost, sarađuju prodajući ukrajinske devojčice nemačkim i
engleskim turistima. Životario je i tezgario, svirao najveće grozote da bi imao za stan, i sve mu se napokon
smučilo kada je na nekom venčanju mladoženja zaustavio muziku, pokazao prstom ka Nestorovim noktima
nožnim, nosio je birkenstokerice i uzviknuo, po svoj prilici iskreno revoltiran: To il sjeci, il lakiraj! Ovako se
više ne može, pomislio je, živim kao svinja, propadam. Želeo je da stvara muziku, želeo je da shvati jezik tela,
da uhvati taj čudesni ritam, da ga ispiše kao kompoziciju. Odlučio je da se vrati kući.
Ne može se reći da mu je po povratku dobro krenulo. Izlazio je sa požudnim lindama koje su ga brzo
ostavljale zbog saksofonista i rukometaša, ili ih je on ostavljao čim bi ugledao njihovu zbirku nosača zvuka
neke stvari jednostavno nije trpeo . Tražio je nove i sve mlađe muze, i naposletku se našao na žurci gde su
reči „masne fote , izgovorene kao referenca na nekada popularnu seriju Seks i Grad, prekinule njegov
dugotrajni somnambulizam. Posvađao se sa svima. Pećine! povikao je. Debili! Keri Bredšo je konzerva! Keri
Bredšo je skenjana šiparica od tri banke koja je naštrebala žargon emancipacije a samo gleda da se uda! Keri
Bredšo se plaši svega što nije skupa cipela! Kremašica! I tako dalje. Izašao je zalupivši vratima. Dok je čekao
lift, mislio je: koji kreteni. U liftu je mislio nešto sasvim drugo. Keri Bredšo je, ako se dobro cećao, napustila
žurku na kojoj je samozadovoljna omladina igrala masne fote, i možda ovi gore alternativni retrokuleri i
megaironični ultrahipsteri koji su malopre skakali uz „Miš je dobio grip i „Hej piloti, vazduhoplovci sada baš o
tome pričaju, porede ga s njom, porede im godine i noseve. To ga je još više iznerviralo. Televizija, ironija,
sve to. PEĆINE! KRKANI! BOLIDI! viknuo je pred zgradom. Reči su odjeknule praznim košarkaškim igralištem.
Niko nije odgovorio; samo se u jednom stanu, na trećem ili četvrtom spratu, upalilo svetlo.
Trebalo mu je neko vreme da se smiri. Šetao je gradom, parkovima i bulevarima, kraj kafana za koje nije bio
siguran da li su još uvek otvorene i u kojima stari muzičari, oslobođeni, napokon, svake narudžbine, sviraju
za konobarice, za čistačice, za sebe, za nekoliko voštanih figura čije su oči sklopljene a osmesi skamenjeni u
trenutku koji prethodi vrhuncu, survavanju u zaborav, u tamu pijanog i beščulnog stupora. Grad, govorio mi
je, ima puls, ritam, ovde sporiji, letargičan, no već za uglom drugačiji, kao spavač čija se noga trza u snu,
obuzeta nekom svojom avanturom. Iz nekadašnjeg kluba Muzičke omladine prašio je kraut-rok. Gitara i bas
bili su dovedeni u stanje stoprocentne distorzije, pevač je bio jedva razumljiv, ali Nestor je u tom akustičkom
kršu, koji je isprva poredio sa koncertom za kvartet traktora i solo krunjaču, prepoznao obradu nekadašnjeg
hita Koldpleja, „Panika . Drugo vreme, mislio je, drugi zvuk, a ipak je, uprkos svemu, moguće prepoznati
melodiju. Muzika je najbolja.
Ušao je pevušeći u sebi, iznenađen što još pamti reči jedne uostalom sasvim prosečne pop-pesmice: Bones,
sinking like stones, everything we fought for. U klubu je, suprotno očekivanjima, zatekao grupu skinheda.
Skinhedi-mušterije iskazivali su osećanja bacajući pivske flaše prema skinhedu-barmenu koji je vrištao i
udarao glavom o metalni poslužavnik. Poslužavnik je bio ulubljen. Nestor je izjurio pre sledećeg stiha,
Homes, places we've grown, all of us are done for. Trčao je ne okrećući ce, uplašen da bi ako zastane mogao
začuti bat cokula. Nastavio je da trči sve dok se refren, We live in a beautiful world yeah we do, yeah we do ,
nije izgubio negde iza njega. Možda je ipak sve drugačije? Završio je na mostu, osluškujući drugi ritam u
daljini, poznat, definitivno poznat ritam, koji mu se odmah dopao, obodrio ga, mada još nije znao zašto, to je
shvatio tek kasnije.
Vratio se starim planovima. Konstruisao je moderniju verziju Kastelovog optičkog klavsena, instrumenta koji
spaja boju i zvuk na osnovu dijatonske lestvice. Radio je na svom modelu terpistona. Viđao je kolege sa
akademije, sa nekima je čak i svirao, ali činilo mu se da je sve to samo priprema, elementarna vežba,
uzaludan pokušaj povratka u neko drugo vreme, doba mehanike, čembala i žica, i sve ga je to zamaralo,
pritiskalo, ta arhitektura na papiru, obećanja iz prošlosti. Nestor je sanjao sulude snove Vagnera, Skrjabina,
Termena, o totalnoj umetnosti zvuka-boje-pokreta, o ritmu koji je gorivo samog bića, moćnom i
neposrednom kao ritam građevinske mašine koju je čuo one noći na mostu.
Na studijama je prvi put pomislio da je tako nešto moguće. Prijavio se za kurs iz istorije elektronske muzike,
po preporuci nekih poznanika. Učionica je bila opremljena tehnikom koju do tada nije video; svud su se
povlačili snopovi raznobojnih kablova; soba je bila načičkana čudnovatim napravama, fotografijama
grotesknih sprava sa antenama i zupčanicima, i Nestor nije mogao da zamisli da sva ta tehnika može imati
bilo kakve veze sa muzikom. Znao je za Čarobni žuti orkestar; kao klinac, bio je na koncertu Kraftverka u
Pešti; nikada ih nije uzimao ozbiljno. U srednjoj školi, u kabinetu za fiziku, gledao je, kao omađijan, Lisažuove
figure. Ali to nije muzika. To je lajt-šou. Elektronska muzika, kompozicije pisane i izvedene na računaru,
sintetički zvuk: u najboljem slučaju, smatrao je tada, gubljenje vremena. Nije li suština muzike u mehanici,
udarima, vibracijama, treperenju zategnute strune?
Mlada žena koju je prozvao „profesor Pačuli jer je na bolivijskim džemperima u laboratoriju zvuka unosila
miris kedrovine i sandalovog drveta Nestor je taj miris zvao „pačuli i povezivao ga je sa gornjacima na kojima
je hemijskom olovkom iscrtan simbol mira već je na prvom predavanju uspela da poljulja mnoge od njegovih
predrasuda. Govorila je o uticaju francuske škole musique concrete, a onda je prigušila svetlo i pustila etidu
Pjera Šafera iz 1948. komponovanu pažljivom montažom zvučnog snimka lokomotive. Nestor će kasnije reći
da ga je stvar uništila; taj krah, po staroj alhemijskoj formuli, bio je samo početak njegovog preobražaja. U
nedeljama koje su sledile Pačuli im je pričala o eksperimentima koje je u Fonološkom studiju Radio Milana
izvodio Lučano Berio i pustila im je njegov Omaggio a Jouse 1958 , montažu i morfiranje nebeskog soprana
Keti Berberijan koja čita jedanaesto poglavlje Uliksa. Govorila im je o Kahilu i Termenu, preslušavali su
Štokhauzena, Pendereckog, Pinjona, i Nestor je osetio da se pred njim otvorio novi horizont, vasiona muzike
i plesa, univerzum u kojem sve što postoji, od lokomotive do građevinskih mašina, od pokreta ruku do
korone na prstima koju je snimio Dejvid Faust, može biti muzički instrument.
Odlazio je sve češće na most, snimao taj zvuk, preslušavao ga i analizirao. Duum-dumdum, dudum-dudum.
Duum-dumdum, dudum-dudum. Nestor je odrastao u doba kada je građen Most slobode. Ogromni čekići
nabijali su armaturu u tlo nedaleko od njegove zgrade, dan i noć, i svi su se žalili na to, svi osim njega. Mada
u ono vreme ne bi mogao da uobliči svoje slutnje u reči, Nestor je u tom sveprisutnom zvuku kasnije
pronašao nešto što je zamišljao kao udarce srca koje dete mora čuti u utrobi, udarce koji mu govore da je
život ritam, dopuštaju mu da se orijentiše u prvobitnom moru zvuka pre nego što doživi svetlost, boje,
mirise, pre nego što proživi svoj vek opterećen bolom, kratkotrajnim radostima, tugom, i rastoči se u nemoj
geometriji rake. Ili je to bio ritam, ne majke, već nerođenog bića, najava života koji se javlja iz prvobitne
tame, prolegomena za krik, soundtrek filma strave, najjezivijeg od svih filmova, „dolaska na svet ? Svejedno.
Sada ga je ponovo čuo. Duum-dumdum, du-dum-dudum. Duum-dumdum, dudum-dudum. Neko je još
jednom gradio raspolovljeni most, mašine su opet radile bez prestanka, i Nestor je istrajno semplovao njihov
zvuk na različitim lokacijama, u različita vremena, lovio ga u mreže magnetnih traka, pretvarao ga u nizove
nula i jedinica, u midi fajlove, ubrzavao ga i usporavao, menjao mu smer, provlačio ga kroz modulators i
dobijao „saund sličan ogromnom termenvoksu. Zvuk težak i setan, u višim registrima nalik ranjenoj violini.
PET
Profesori se kao i obično ne slažu o datumima koje bi trebalo smatrati početkom doba elektronske muzike.
Još 1759. Žan-Batist de la Bord konstruisao je električni klavsen: maleni batovi udarali su u zvona pokrenuti
statičkim elektricitetom. Godine 1874. Eliša Grej pravi muzički telegraf. Bilo je i drugih pokušaja, ali prvi
značajniji rezultat o kojem postoji konsenzus istraživača postignut je na prelazu iz devetnaestog u dvadeseti
vek. Vašingtonski pronalazač i advokat Tadeus Kahil patentirao je 1896. prvi elektronski instrument
telharmonijum koji je uz pomoć dinama i generatora naizmenične struje proizvodio sinusoidne „zvuke
budućnosti .
Kahil je, čini se, maštao o solskoj harfi koja bi šaputala ili brujala o nadolazećem vremenu tehnike i
komunikacije, o magijskom preobražaju koji bi od reka i jezera, od uglja, čelika, gvožđa, keramike i bakra kao
nekada žice lire, upredene od iznutrica žrtvovane koze načinio odgovarajuću pozadinu za zvučnu sliku
modernog sveta. Mašinerija od dvesta hiljada kilograma preseljena je krajem septembra 1906, u dvanaest
teretnih vagona, u njujorški Telharmonik hol na raskrsnici Brodveja i 39. ulice, odakle je njen zvuk trebalo da
bude prenošen telefonskim kablovima u restorane, kafiće i domaćinstva Novog Vavilona.
Njujorški kafe Martin, u 26. ulici, trinaest blokova niže ta će se cifra, u skladu sa tradicijom, pokazati
baksuznom prvi je postavio specijalno izrađene zvučnike, prikrivene, kao Adamovim listom, zelenilom na
stolovima. Devetog dana jedanaestog meseca godine 1906. romantični parovi, posetioci kafea Martin, začuli
su muziku telharmonijuma po prvi put. Prema izveštajima sa lica mesta, muzika je izazivala divljenje i
strahopoštovanje. Uprkos sjajnom početku, Kahilov eksperiment je skončao neslavno. Signali
telharmonijuma, kako je ubrzo otkriveno, uzrokovali su smetnje na vezama u gradu. Njujorška telefonska
kompanija jednostavno je raskinula ugovor i otkazala dalju saradnju. Kahil je, po rečima jednog istoričara, sa
„istrajnošću svojstvenom vizionarima i budalama , nekoliko godina tragao za finansijerima koji bi podelili
njegovo oduševljenje futurističkim sazvučjima i uložili novac u zakupljivanje nezavisnog kablovskog sistema.
Osam godina nakon premijere, 1914. bio je prinuđen da proglasi stečaj.
Zvanična istorija telharmonijuma završava se ovim porazom. Tragovi priče gube se u haosu godina koje
slede: Kahilova mašina nadglasana je instrumentima s druge strane Atlantika. Isprva su to bili klasični
instrumenti, uobičajeni vapaji žrtava „rata za kraj svih ratova , hropci konja koji lipsavaju u blatu, stenjanje
ranjenika koji u naručju drže svoja creva kao da će ih podojiti, krkljanje mladića koji se guše u oblacima
otrovnog gasa. Kao pratnja jezivom koncertu, negde u dubini podijuma, kod bubnjeva, tuba i triangla,
uskoro se pridružila kakofonija Oktobarske revolucije. Anali tog mutnog i opasnog vremena, letopisi u toj
meri bremeniti mračnim koincidencijama da i u najvećih skeptika na momenat zaiskri vera u tvorca
obdarenog paklenim smislom za humor, pokazuju da se priča o elektronskoj muzici, povest začeta u
Njujorku i Vašingtonu, nastavlja sred tek slegnute prašine velike oluje na istoku, u okeanu blata i snega, kraj
dvorova zauzetih u ime naroda, na kaldrmi negdašnjih carskih drumova po kojima se, kao jedini znak prkosa
novoj vlasti i ingeniozno rešenje stare Heraklitove zagonetke o konstanti svake promene, puše vrele konjske
balege.
Lav Sergejevič Termen rođen je u Sankt Peterburgu 1896. iste godine kada je Kahil patentirao
telharmonijum. O njegovoj mladosti zna se malo, delom zbog Termenovog razložnog strahovanja da ne
uvredi dirigente revolucije nesmotrenim iskazima koji bi mogli biti protumačeni kao nešto više od
uobičajene nostalgije za bezazlenim danima detinjstva, delom zbog tajnovitosti na koju je bio obavezan kao
službenik „jedne izuzetno važne organizacije . Toj je organizaciji dugovao svoju slavu i svoju patnju; dugovao
joj je, ako ne sam život, onda bar njegov najveći deo, a u izvesnom smislu i svoju smrt, te je se bojao duboko,
biblijski, toliko da se u intervjuu koji je dao u Francuskoj, 1989, još uvek ne usuđuje da izgovori njeno ime, i
drži se, poput kakvog pustinjskog isposnika, zapovesti da Božije ime ne uzima zalud na jezik. S pravom, nema
sumnje, jer su pred akronimima te institucije strašnog suda mnogi junaci, kako okorele ulične bitange tako i
prekaljeni heroji revolucije, drhtali kao prestrašena deca: Gepeu, Čeka, NKVD, KGB.
Poznato je, ipak, da je Termenov otac bio advokat, da je njegova majka imala određenih sklonosti ka
umetnosti, posebno ka muzici, da je svirao klavir, upisao konzervatorijum i diplomirao sa zvanjem
„slobodnog umetnika na violončelu . Nakon toga je upisao studije fizike i astronomije, zaposlio se u
lenjingradskom Institutu za tehniku, a podatak da ga ubrzo potom srećemo na Sajmu industrije i
elektrotehnike u Moskvi, budući da se radi o vremenu koje je puno polagalo na industrijalizaciju i
elektrifikaciju, možda ne zahteva posebna objašnjenja. U slobodno vreme pravio je planove za novi muzički
instrument koji bi stvarao i modulirao zvuk bez mehanike udarca, bez fizičkog kontakta, samim pokretima
ruke, „kao što rade dirigenti .
Jednostavnost Termenove zamisli nosila je pečat genija. Svakom ko je pokušao da pomeranjem antene
poboljša prijem dobro je poznato da blizina ljudskog tela stvara interferenciju: čovek pomisli da je našao
najbolji mogući položaj antene, a kad se udalji, kad sedne u fotelju, ispostavi se da je prijem gori nego ranije.
Termen je prostom izmenom tačke gledišta došao na ideju da tu interferenciju nije nužno posmatrati kao
problem, već kao mogućnost kontrole zvuka, što je suština svakog muzičkog instrumenta. Godine 1920.
konstruisao je prototip, drvenu kutiju sa dve antene, kružnom, sa strane, i linearnom, na gornjoj ploči. Visina
tona kontrolisana je uz pomoć pokreta ruku u blizini antena; instrument je reagovao na položaj ruku, pratio
ih je setnom monofonijom za koju je docnije napisano da je mogla nastati samo u to vreme i na tom mestu.
Termenov elektronski instrument predstavljen je na moskovskom sajmu i ubrzo je privukao pažnju u
određenim krugovima. Lenjin se, kažu, pohvalno izrazio o ovom pronalasku. Već naredne godine Termen je
pozvan da prikaže svoj instrument probranoj grupi moskovskih naučnika. U toj se grupi, sigurno ne sasvim
slučajno, našao i izvesni Popov, koji je iz razloga bezbednosti mlade sovjetske države pratio dešavanja na
polju tehnike u inostranstvu. Popov je znao ponešto o telharmonijumu; znao je, na primer, da je Kahilov
projekat propao jer je njegova nezgrapna mašinerija, uz simulacije rosinijevskih uvertira, stvarala
neotklonjive smetnje na telefonskim vezama u Njujorku. U izveštaju koji je napisao nakon Termenove
prezentacije, Popov je, može se reći, dao mašti pa volju. Zamišljao je armiju muzičara, specijalno obučenih
diverzanata prerušenih u svirače novog instrumenta, umetnika koji posle uspešno obavljene propagandne
akcije vršljaju Zapadom kao superstarovi moralnopolitički nadmoćnog društva u kom svako može biti
dirigent, oduševljavaju dekadentne elite, uljuljkuju ih pričama o avangardnoj muzici, samo da bi u zenitu
slave, na signal iz štaba, proizveli nezaustavljivu lavinu smetnji koja bi u potpunosti blokirala komunikacije u
Evropi i Americi. Čitav svet postao bi talac ove entropijske bombe.
Popov je maštao vizije budućih hakera; izmaštao ih je pre no što je došlo njihovo doba. Među njegovim
pretpostavljenim bilo je i onih koji su ga smatrali opasnim ludakom ili još gore, kriptoanarhistom.
Karakteristika koju su mu napisali kasnije će mu doći glave, no Popov je još neko vreme bezbedan: kanalima
koje njegovi protivnici nisu uspevali da dokuče, ima prolaz do samog Lenjina. Sličan projekat je već bio
odobren s najvišeg mesta, na njemu se radilo u izvesnim laboratorijama, doduše bez većeg uspeha.
Termenov muzički aparat, konstruisan nezavisno, napokon je otvorio put ka realizaciji. Termen 1921. dobija
poziv da poseti Lenjina. Dan ranije, Popov je lično preuzeo instrument.
Lav Sergejevič je sproveden do Kremlja i ostavljen da čeka u antreu koji mu se morao činiti kao carska
dvorana, iako je bio samo predvorje Lenjinovog kabineta. Društvo mu je pravila Lenjinova sekretarica Fotiva,
pijanistkinja sa diplomom Moskovskog konzervatorijuma; koincidencija koju je s početka smatrao čudnom,
verovatno ne bez razloga, jer je u njegov dosije već bio ubeležen podatak da nije imun na šarm umetnica, ali
se u razgovoru s Fotivom opustio i zaboravio prvobitne slutnje. Prešli su, zatim, u susednu odaju, ogromnu
salu sa pisaćim stolom na jednom kraju i koncertnim klavirom na drugom; negde između ovih krajnosti bio
je postavljen instrument Lava Sergejeviča. Lenjin je ušao u pratnji grupe naučnika s kojima je Termen ranije
razgovarao. Nakon formalnosti koje su za Termena bile sve samo ne uobičajene, Lenjin je seo, osmehnuo se,
i pokazao ka kutiji sa antenama.
U skladu sa uputstvima koje mu je ranije dao Popov, Termen je svirao Glinkinu „Ševu , Lenjinovu omiljenu
melodiju. Nastup je primljen aplauzom. Sledi kraći razgovor o instrumentu, o važnosti elektriciteta za
sovjetsko društvo, o značaju inovacija na polju muzike. Do tog trenutka, sve se odigravalo po rigidnom
protokolu. Ali Lenjin je hteo da svira. Tačnije, želeo je i sam da izvede Glinkinu „Ševu na termenvoksu. Stao
je pred aparat, mahnuo rukama poput mađioničara: iz kutije se začuo zvuk sličan parenju električnih
mačaka. Lenjin je pogledao Popova, Popov je pogledao u Termena, i Termen je razumeo poruku. Prišao je
Lenjinu, stao iza njega, postavio mu ruke u optimalan položaj i počeo da ih pomera. Nekoliko minuta
Termen je bio iza Lenjina, pokretao je njegove ruke kao da su obojica plesači na sceni, junaci avangardnog
baleta o ptici koja drugu pticu podučava letenju. Zatim se sklanja i Lenjin sada leti sam, podiže ruke i spušta
ih, povija telo i ispravlja ga, dirigent nevidljivog orkestra elektromagnetskih polja, nevidljivog ali
sveprisutnog kao rusko prostranstvo. Velika je šteta što niko nikada neće saznati šta je u tom trenutku
mislio, šta je ocećao, šta je video sa te nebeske visine. Sve što se o tome može reći, ako je verovati Termenu,
jeste to da je Lenjin po svoj prilici „imao sluha i da se nije osramotio.
Nije, međutim, dopustio sebi da se prepusti muzici. Po sećanju Maksima Gorkog, Lenjin je još za njihovih
susreta na Kapriju o muzici govorio na čudan način: „Ona utiče na nerve, čini da želim da kažem prijatne i
glupe stvari i pomilujem glave onih koji stvaraju takvu lepotu mada žive u ovom užasnom paklu. A sada
ničiju glavu ne smeš milovati mogao bi da ostaneš bez ruke. Zato ih treba udarati u glavu, sve od reda, bez
milosti . U Kremlju, 1921. Termen nije mogao znati za ovaj razgovor. Lenjin je odsvirao partituru, čestitao
Lavu Sergejviču na pronalasku novog instrumenta; nešto je došapnuo Popovu. To je bilo sve. Termen je
sutradan saznao da je dobio državnu stipendiju za seriju nastupa po Sovjetskom Savezu. Lenjin je naredio da
se u tu svrhu napravi petsto primeraka termenvoksa. Popov je natuknuo da bi se ovi nastupi, ako sve bude
išlo po planu, mogli pokazati kao generalna proba za koncerte u glavim gradovima Zapadne Evrope, pa i u
Americi...
Iste godine, Termen se ženi Kaćom Konstantinovom, sestrom jednog od njegovih kolega iz lenjingradskog
Instituta. Kaća nije bila zainteresovana za muziku, još manje za tehniku. Jedno vreme Lav Sergejevič je
pokušavao da joj objasni princip funkcionisanja termenvoksa, govorio joj je o Lenjinu, ali Kaća je samo
ćutala. Popov nije bio na venčanju. Termen putuje, svira, predaje, radi na novim izumima. U to vreme sada
je već 1926. konstruisao je aparat koji je nazvao „televizon , ali Kaći je to zvučalo glupo, zašto bi ljudi gledali
u neke kutije. Popov je, sa svoje strane, insistirao da je termenvoks prioritet broj jedan, i Termen napušta
istraživanje prenosa slike. Komisija za umetnost donosi odluku da je spreman da predstavi svoj instrument
na svetskoj turneji: Frankfurt, Pariz, Njujork.
Termen je, naravno, bio spreman još 1921. Ako je uspeo da opčini Lenjina, šta su Nemačka, Francuska,
Amerika? Ništa. Ali radilo se o nečem drugom. Važnoj organizaciji, za koju tada nije ni znao da joj pripada i
tu reč treba shvatiti doslovno , bilo je potrebno vreme kako bi izvršila pripreme terena, obezbedila
finansijsku podršku, skrenula pažnju uticajnim kritičarima. Strpljenje i podrobnost urodili su plodom. Uspeh
je bio neverovatan. Nikolaj Obuhov je komponovao posebnu muziku za termenvoks. U Francuskoj su
pokušavali da naprave svoju verziju nekakav „zvučni krst ; u Nemačkoj takođe. Američke kompanije nudile
su ugovore za masovnu proizvodnju. Kada je stigao u Njujork, 22. decembra 1927, Termen je dočekan kao
zvezda. Službenici sovjetskog konzulata dali su mu, bar u izvesnoj meri, odrešene ruke. O prihodima od
patenta za termenvoks, koji je upravo otkupila kompanija RCA, vodiće računa odgovarajuća državna služba;
Lav Sergejevič o tome ne mora da brine, na njemu je samo da se posveti svom poslu. Jedina dužnost,
dužnost, razume se, svakog savesnog i poštenog građanina koji boravi u inostranstvu o trošku države, nije
na odmet podsetiti jeste da se povremeno, kada nađe za shodno, javi u konzulat i porazgovara sa nadležnim
drugovima, izvesti ih o aktivnostima ljudi koje je sreo, ne propuštajući da pomene čak i one detalje koji mu
se mogu činiti nevažnim, ali koji u širem, geopolitičkom kontekstu...
Bračni par Termen iznajmljuje veliku kuću u 54. ulici broj 37, zapadna strana . U godinama koje slede, Lav
Sergejevič biće domaćin mnogim kompozitorima, muzičarima, plesačima, naučnicima. Sam Ajnštajn često je
svraćao kod njega da svira na termenvoksu. I svirao je, Ajnštajn, sklopljenih očiju, kao omađijan, a zatim je
crtao neke geometrijske figure, ali se ubrzo počeo žaliti da ne ume da crta. Termen mu je izašao u susret.
Uposlio je „jednu vrlo privlačnu devojku, mladu slikarku da Ajnštanove zamisli inspirisane sovjetskim
instrumentom stavi na hartiju. Ajnštajnu ni to nije bilo dovoljno. Sada mu je nedostajalo prostora, ispunio je
čitavu sobu svojim istraživanjima geometrije zvuka. Termen je bio nezadovoljan. „Ajnštajn , rekao je
službeniku konzulata, „nema sluha za praksu, njega zanima samo teorija. On nije fizičar; on je teolog .
Rešenje je odmah pronađeno. Dosadnom teologu i privlačnoj asistentkinji obezbeđen je prostor u kući
jednog Termenovog poznanika, službenika konzulata, koji je igrom slučaja baš u to vreme bio na dužem
putu. Termen će u intervjuu iz 1989. izjaviti da se kao pronalazač i praktičar ocećao mnogo bližim Vladimiru
Iljiču nego Ajnštajnu.
Teško je peći u kom je trenutku Kaća počela da sumnja. Da li je prvo posumnjala, ili joj je sve postalo jasno
kada joj je bez uvijanja sugerisano da se skloni? Pod zvaničnim izgovorom da ne može po čitav dan sedeti
kod kuće u stvari to nije rekla, ne tada nije više mogla da podnese tužni zvuk termenvoksa, da gleda taj
beskrajni niz velikodostojnika, Varezea, Stokovskih, Ajnštajna, naivnih duraka koji sviraju i klate se kraj kutije
s antenama, dok ih uz čašu vina i paštetu od bransvičkih jastoga posmatraju i procenjuju agenti nejasno
definisanih službi prerušeni u ruske aristokrate u egzilu upisala je medicinski fakultet, nekih šezdeset
kilometara van grada, i preselila se.
Kaća je živela u studentskom domu, ali je u početku dolazila u Njujork jednom ili dva puta nedeljno. To je
trajalo neko vreme, možda godinu, ili dve, a onda su se posete proredile. Jednog dana, bez ikakve najave, na
vratima Termenove kuće pojavio se nepoznati mladić i rekao da mora s njim razgovarati „kao muškarac s
muškarcem . Između njega i Kaće Konstantinove, rekao je, razvio se odnos koji bi mogao prerasti u brak
ukoliko bi Termen dao saglasnost za razvod. Termen izjavljuje da je razvod u principu moguć jer „u
Sovjetskom Savezu imamo slobodu , ali odbija da donese odluku pre nego što o tome porazgovara s Kaćom.
Telefonske veze naprasno zakazuju; pokušaji Lava Sergejeviča ostaju bezuspešni. Tri dana kasnije, drama
koja je počela kao priča o neverstvu njeni pritajeni režiseri možda su procenili da se u toj verziji pokazala
nedovoljno potresnom ulazi u novi čin i dobija političke dimenzije. Službenik konzulata pokazuje Lavu
Sergejeviču članak u glasilu udruženja nemačkih fašista iz Njujorka. „Supruga Lava Termena postala je član
naše organizacije , pisalo je, „i daje nam punu podršku. Njen muž odbija da joj plati članarinu, zato što je
Jervrej . Službenik je odmahivao glavom, kao u neverici. Znamo da niste Jevrej, rekao mu je, to je provereno,
ali ovo, ovo je nedopustivo.
Termenu je savetovano da se razvede, pod hitno. Jedini uslov koji je imao smelosti da postavi bio je da mu
se dopusti da razgovara s Kaćom. Razgovor je bio kratak i neugodan. Imam ovde neke prijatelje, rekla je, ali
nikad nisam bila član njihove organizacije. Termen je kasnije izjavio da joj nije poverovao. Nikada nije
pojasnio da li nije verovao da se družila sa fašistima ili da nije bila član njihovog udruženja. Stvar, uostalom,
sasvim sporedna, jer je konzulat već obavio pripreme za razvod. Kaćino prisustvo bilo je nepotrebno koliko i
nepreporučljivo. Papiri su pred Termena stavljeni gestom samo prividno nemarnim, gestom očito opakim i
konačnim, koji nije ostavljao mesta za dvoumljenje: znao je da mora potpisati i potpisao je.
Čoveku njegovog kova, praktičaru koji je držao obe noge na zemlji i smatrao se bližim Lenjinu nego
Ajnštajnu, uzleti neosnovanih teorijskih pretpostavki bili su u najmanju ruku strani. Ipak, moguće je zamisliti
da Lav Sergejevič nije bio u potpunosti slep za simboliku situacije u kojoj se našao. Možda se čak može reći
da veštom tehničaru poput njega nije mogla promaći činjenica da je u izvesnom smislu postao instrument
koji je stvorio, termenvoks, eterofon, kutija iz koje štrče antene i koja peva onako kako joj narede prsti
dirigenta u Moskvi. To saznanje, makar mu se ono ukazalo samo obliku košmarnih slutnji, da službenici koje
je smatrao prijateljima i saborcima, na čiju je podršku računao, upravljaju njegovim životom, sada već vrlo
otvoreno, da se našao, poput antena termenvoksa, u polju sila koje ne može da kontroliše, dovelo ga je jer
čovek, uprkos svemu, nije mašina na ivicu očaja. Od kobnog skoka u ambis sačuvala ga je pomisao da bi se
nešto moglo dogoditi Kaći ili njenom bratu. Izlaz je našao u nekoj vrsti stvaralačkog inata. Trebalo je
konstruisati nešto novo, nešto bolje, savršenije, instrument koji se prilagođava pokretima umetnika, reaguje
na čitavo telo i omogućava mu kretanje na sceni, koji ne porobljava već oslobađa ropstva.
Bacio se na posao i uskoro je konstruisao terpiston. Terpiston je stvarao muziku od plesa, koristeći pokrete
plesača kako bi modulirao elektromagnetska polja i na taj način menjao frekvencije emitovanih tonova.
Jedna odaja njegove njujorške kuće pretvorena je u studio za ples, i Lav Sergejevič je provodio čitave dane
posmatrajući pokrete gipkih tela igrača i igračica, usavršavajući reakcije terpistona, usklađujući modulatore
sa njima, podešavajući instrument kao da je produžetak njegovog tela, deo eteričnog bića koje umesto ruku
ima silnice, čiji prsti neprestano dodiruju kožu, grudi, snažne butine mlade i lepe Haićanke po imenu Lavinija
Vilijams, tamnopute boginje plesa, Termenove buduće supruge.
Brak je bez problema odobren u konzulatu. Lavinija, kažete? Naravno, naravno. Lav i Lavinija zvuči, je li,
malo to vam ne smeta? No hajmo, hajmo, šalu na stranu. To je prava žena za vas. Mlada je, zdrava, ne muti
sa sumnjivim udruženjima, pomaže vam u radu. Stisak ruke; zdravica. Hiljadama kilometara istočno,
pokrenut je lanac događaja koji na sasvim drugi način objašnjavaju to odveć lako dobijeno odobrenje.
Lavinija je bila nebitna. Crni skakač opkoljen belim figurama.
Na ovom mestu priča o Termenu, od samog početka nepouzdana i neverovatna, razdvaja se u dve
međusobno protivrečne verzije. Po jednoj od njih, Čalabeovoj, neke prolećne večeri 1938. dok je Lavinija
vežbala u ateljeu uz haićansku muziku koju je uvek puštala vrlo glasno, dva muškarca upadaju u kuću i
naređuju Termenu da pođe sa njima. Nikad pre toga nije video tako okrutna lica; gubice lišene svakog
saosećanja, oči koje više ne poznaju milost, ako su je ikada znale. Njegovi protesti, zahtevi da kontaktira sa
službenikom konzulata, da spakuje osnovne stvari, beleške i nacrte, da se pozdravi sa suprugom, ne nailaze
na razumevanje. Majmunima je mesto na drvetu, veli jedan od tipova, a ne u Sovjetskom Savezu. Termen je
na trenutak poželeo da ga pita za ime i čin, znaš li ti, druže, s kim imaš posla, ja sam se sa Lenjinom rukovao,
ali nije to rekao, znao je da to više ne znači ništa: svest o razlici između teorije i prakse nije ga, srećom,
napustila. Idemo, rekao je, i ta ga je reč, izgovorena dostojanstveno, sačuvala od batinanja i poniženja koje
tada, u kući u 54. zapadnoj ulici, broj 37, nije mogao ni da zamisli. Odvode ga u neku zgradu na periferiji.
Kratak susret sa novim predstavnikom konzulata umiruje ga jer mu je obećano obećanje u koje je verovao
samo zato što je želeo da veruje da će Lavinija doći za njim čim budu sređene neke formalnosti oko vize. Po
drugoj verziji, Termenovoj, koja se razlikuje u mnogim detaljima mada ne i u epilogu te burne večeri, on je
sam neko vreme slao poruke u Moskvu i zahtevao opoziv, povratak u bazu. Spremao se novi rat, nemačke
trupe krenule su u pohod čije je odredište svako mogao pretpostaviti, i Termen je smatrao da bi u matici
mogao biti korisniji. Jedino što je tražio bilo je da Laviniji bude obezbeđena viza, no tu je, po Termenovim
rečima, „zaškripalo . Zaključak je, međutim, isti: nikada je više nije video.
Na ovaj ili onaj način, otmicom ili sopstvenom voljom, Termen se našao u Moskvi. Njegova verzija događaja
donekle je podrivena činjenicom da je odmah po dolasku optužen za propagiranje antisovjetskih ideja.
Nakon uobičajeno hitrog postupka, prebačen je u sibirski logor Magadan. Na Zapadu su lansirane vesti o
njegovom pogubljenju, i čak se i danas mogu naći enciklopedije istorije muzike u kojima, u zavisnosti od
godine i mesta izdanja, stoji da je izumitelj termenvoksa streljan 1938., 1942. odnosno 1945. Slučaj Lava
Sergejeviča Termena, međutim, jasno ukazuje na nemoć istorijskih dokumenata, podložnih reviziji i
manipulaciji baš koliko i jedinke čije živote predstavljaju. Preživeo je, naime, dve godine logora, dve
užasavajuće detaljne istrage, objavu sopstvene smrti, i našao se u laboratoriji ministarstva unutrašnjih
poslova, pod direktnim nadzorom službe bezbednosti. Kao zatočenik ovog „naučnog instituta delio je
sudbinu Koroljeva i Tupoljeva s potonjim je kasnije prebačen u institut za avijaciju . Naređeno mu je da se
okane muzičkih instrumenata i posveti se sredstvima za ometanje i prisluškivanje. Nakon više godina
testiranja i uspešno obavljenog radnog zadatka, Termen učestvuje u operaciji postavljanja svojih prislušnih
uređaja u zgradu američke ambasade i sredstava za elektronsko ometanje u Staljinovom apartmanu. Ove
zasluge ne prolaze nezapaženo, i za njih 1947. dobija Staljinovu nagradu prvog reda: sto hiljada rubalja i
premeštaj u „civilnu službu.
Krajem šezdesetih, Termenu je dopušteno da se penzioniše. Dodeljena mu je mala laboratorija na
Moskovskom konzervatorijumu, kako bi mogao nastaviti rad na muzičkim instrumentima. Termen je
zamišljao da će napokon moći da se posveti istraživanju od kog je otrgnut nameravao je da usavrši terpiston
ali neki ljudi naprosto nemaju cpeće. Bilo je to vreme uspona elektronske muzike na Zapadu. Mug i Hamond
razvili su Termenove ideje svaki na svoj način i osvojili masovno tržište, ali ozbiljni kompozitori, pa i neki
kompozitori popularne muzike, i dalje su eksperimentisali na termenvoksu: zvuk ovog neobičnog
instrumenta progonio je i opsedao svakog ko je imao prilike da ga čuje na saundtreku Hičkokovih Ptica
1963 , u hitu Bič Bojsa „Dobre vibracije , kasnije i u jednoj pesmi samih Bitlsa. U Moskvi je, u međuvremenu,
vrvelo od špijuna. Dolazili su sa diplomatskim pasošima, sa novinskim akreditacijama, u privrednim
delegacijama iz Švedske i Jugoslavije. Bez posebnih mera zaštite, bilo je neizbežno da neko otkrije prevaru.
Novinar Njujork tajmsa pojavio se na konzervatorijumu i tražio od direktora Svišnjikova dozvolu da
intervjuiše Termena. Svišnjikov se neko vreme opirao, odugovlačio, čekao odluku oficira bezbednosti. U
takvim situacijama, kažu, najgore što se može desiti jeste da učesnici drame ostanu bez instrukcija reditelja.
Uputstvo koje je dobio Svišnjikov, sa vrlo visokog mesta, bilo je neupotrebljivo: Radi šta hoćeš, Termen je
tvoj problem. Svišnjikov rezonuje da Termen više nije ni od kakvog značaja „onima gore . Starac od
sedamdeset godina koji se igra nekakvim antenama, kome taj može nauditi? Odlučio je da američkom
reporteru odobri intervju.
Vest da je Termen živ i zdrav, da radi na novim instrumentima, bila je prava bomba. Zahtevi za gostovanja,
ponude za patente, pisma Lavinije Vilijams, sve se to, poput neke erupcije pogani, našlo na stolu Nužina,
Svišnjikovljevog pomoćnika. Svišnjikov je smenjen u roku od nekoliko dana. Što se pak Termena tiče, Nužinu
je rečeno isto što i njegovom prethodniku: radi šta hoćeš. Obdaren inteligencijom za koju je i sam naslućivao
da je prosečna, Nužin ipak izvodi prirodan i pravilan zaključak. Termena treba skloniti. Nakon kraćih
priprema, Nužin ulazi u Termenovu laboratoriju, baca primerak Njujork tajmsa na sto, urla, ovo je skandal,
postavlja neka pitanja, ne čeka odgovor, jer Nužin je tog dana pronašao ulogu koja mu paše kao salivena i
uronio je čitavim bićem u predstavu za kojom je bez uspeha tragao čitavog života. Termen, koji je iz bogatog
iskustva znao da i operski pevači moraju zastati da uzmu vazduh, uspeva da izgovori nešto o
društvenopolitičkom značaju inovacija na polju muzike, o važnosti povezivanja umetnosti i elektriciteta
liturgija koju je ponavljao još od Lenjinovog vremena, koju je uporno izgovarao islednicima u logoru,
nadzornicima u institutu, i evo ga, živ je ali Nužin brzo dolazi do daha i izvikuje jedinu rečenicu po kojoj će ga
istorija pamtiti: „Struja nije dobra za muziku, struja je dobra za električnu stolicu!
Trebalo je, međutim, sačekati nekih dvadeset godina period u kom se Termenu gubi svaki dokumentarni
trag da bi Nužinove reči postale deo arhiva. Svetlost dana ugledale su u poslednjem intervjuu koji je kao
počasni gost festivala elektronske muzike u Buržu, 1989. dao Lav Sergejevič Termen. Zaboravan ali još uvek
na oprezu, razumljivo nepoverljiv prema obećanjima još jedne perestrojke toliko ih je već prošao , Termen
odaje utisak umornog starca koji upućuje poslednju molbu na jedinu moguću adresu, na adresu one „veoma
važne organizacije , jedinog boga čije je postojanje mogao dokazati, jer je svojim nedokučivim hirovima
određivao njegovu sudbinu: „Tražim samo da mi bude dopušteno... naravno uz blagoslov Sovjetske vlade...
da svetu predstavim svoje instrumente . Dve godine kasnije, kao u starozavetnoj priči o Jovu, molitva je
uslišena i Termen ponovo odlazi u Ameriku. Poslednje predavanje drži na Berkli koledžu. Nakon predavanja,
pokazuju mu laboratoriju za elektronsku muziku. Studenti ga gledaju kao što bi studenti fizike gledali
Ajnštajna: zure u njega s mešavinom neverice i strahopoštovanja, kao da su videli duha. Ako se takvim
vestima može verovati, umro je u Moskvi, 1993.
Lavinija Vilijams je nakon vesti o Termenovom pogubljenju napustila Njujork i otvorila plesnu školu u Port-o-
Prensu, na Haitiju. Kopije Ajnštajnovih skica nekim su čudom završile u Moskvi; pred kraj dvadesetog veka,
anonimni kolekcionar prodao ih je na aukciji u Londonu za osmocifrenu dolarsku sumu.
ČETIRI
Zašto sam otišla? Svi su u to vreme nekud odlazili. Ispunjavali su formulare, čekali u redovima, pravili
uporedne analize Kejptauna i Njujorka, Amsterdama i Praga. Grad se polako praznio. Ili, ne. Nije se praznio.
Nestajali su ljudi koje sam poznavala; pojavljivali su se drugi, nesrećniji. Dešavalo se da izađem i ne sretnem
nikog poznatog. Ako bih nekog srela, razgovaralo se samo o tome ko je sve otišao, kako i kud, da li se javio,
kako je tamo. I ja sam otišla. Nameravala sam da se vratim, naravno. Doslovno sam o tome sanjala;
godinama. Da se vratim i radim u dedinoj zlatari. Uvek sam volela da ga gledam dok radi. Privlačio me je
filigranski posao, lampe i uveličavajuća stakla, alatke, brusilice i čekići, majušna klešta i lemilice, detalji,
strpljenje i trud; možda najviše od svega, neka romantična ideja o zanatu, pomisao da nešto može nastati tu,
pred mojim očima, u mojim rukama, nešto što će nekom nešto značiti, svejedno šta, i tako umanjiti ukupnu
količinu besmisla. Deda je govorio da će mi platiti školovanje. Pominjao je neke obveznice koje mu je baba
poslala iz Amerike; smatrao je da su vrednije od zlata. Ti ćeš, govorio je, da izučiš zanat kod pravih majstora.
Verovala sam u to. Mislila sam, da, izučiću zanat, ali neću se baviti prodajom; očuvaću manufakturu, biću
poslednji zanatlija na svetu, živeću na brdu izvan grada, imaću konje i koze i malu radionicu. Studirala sam
istoriju umetnosti, zatim istoriju. Istorija, mislila sam, obuhvata sve. Nisam diplomirala. Ostalo mi je još
nekoliko ispita. Bila sam umorna; razočarana. Obrazovanjem, predavanjima, udžbenicima, profesorima koji
godinama pričaju jedno te isto i veruju da sve što izgovore predstavlja deo ne znam kakvog jevanđelja.
Videla sam ih kao patuljke koji imaju svoje maleno carstvo, svoje malene ratove. Nadala sam se da ću upisati
školu za dizajn u Rimu. Rim, mislila sam, tamo ima svega, tamo postoji Institut „Alfonso Gala za patologiju
knjige, možda bih mogla da učim restauraciju rukopisa. Ili arhitekturu, dizajn gradova. Zamišljala sam
radionice i velike stolove sa nacrtima. Besprekorno osvetljene prostorije arhitektonskih biroa i studija za
dizajn. Ljude koji stvaraju lepe stvari, upotrebljive stvari, stolice, stolove, police za knjige, automobile,
pristupačne, jednostavne, udobne; koji gradove vide kao živa bića, sa plućima, krvotokom, licem, ponekim
ogoljenim ramenom, otkrivenim detaljem koji nagoveštava i obećava; ne kao inkarnaciju moći, kao sistem
kamera i monumenata, betonskih erekcija i kanala čija je jedina svrha da usmeri i uplaši.
Ali deda više nije imao novca. Svakako ne dovoljno za troškove školovanja u inostranstvu. Otac je bio u
dugovima; obveznice su unovčene i potrošene. Neki advokat ga je ubedio, ili je, što sam smatrala i još uvek
smatram verovatnijim, otac ubedio advokata, da bi trebalo tužiti nemačku firmu koja proizvodi „japanske
superbrze vozove Maglev. Moj otac je čitao knjigu o univerzalnoj teoriji svega, čitao ju je deset, dvadeset
puta, i uverio je sebe da je sve povezano, da je traganje završeno, da je on to već dokazao i da se, na primer,
energija magnetnih polja može veoma jednostavno i efikasno pretvoriti u kinetičku energiju. Oni ulažu
milijarde, govorio je, bankrotiraju čitave države, a dovoljno je izvršiti mali misaoni eksperiment lupka
kažiprstom po slepoočnici . Ako se pažljivije razmisli, jasno je da treba samo pravilno rasporediti snažne
magnete po šinama i oni će podići voz, čitavu kompoziciju, kao što se vidi na priloženom dijagramu D-4.
Očito je, naime, da magnet A fizički pomera magnet V čim se magnet A dovoljno približi suprotnom polu
magneta V. Ako sada povežemo te magnete lastišom L ili gumicom G, odgovarajućeg koeficijenta
elasticiteta, dobijamo dinamički sistem ALB odnosno AGB. Primetimo, međutim, da G ne mora označavati
gumicu, već može označavati i Gravitaciju, iz čega sledi da se po istom principu može ostvariti magnetna
levitacija, ukloniti problem trenja i postići ogromna brzina kretanja vmax Kraj dokaza. „Maglev, razumeš?
Maglev! To je bio njegov izum, pronalazak za koji je verovao da su ga bespravno otuđili nemački špijuni u
Zavodu za patente, uskrativši mu tako bogatstvo i slavu, priznanja i zaslužene nagrade.
O tome je svima govorio. O svom izumu bože, kako sam prezirala tu reč, izum, izumeti, izumreti o nepravdi
koja ga je snašla, o tužbi pred nekim međunarodnim sudom uvek je naglašavao da je sud međunarodni .
Kada se to zakomplikovalo, počeo je da govori o osveti. O Teslinom oružju, zracima smrti; uopšte, o oružju.
Jednom, dok sam sređivala njegove stvari, tada je već bio mrtav, naišla sam na fasciklu sa skicama njegovih
pronalazaka. Generator infrazvuka, pisalo je na jednom od listova, tehničkim slovima. Ispod toga, nekakva
shema i uokviren komentar. Zvuk velike talasne dužine prolazi kroz većinu zgrada i vozila, proizvodi
biofizičke efekte, mučninu, pražnjenje creva, dezorijentaciju, povraćanje, oštećenja unutrašnjih organa. Prvi
prototip izgrađen u Francuskoj 1972. Da, pomislila sam, ti si izmislio Gastonov brontosaurofon, i to su od
tebe ukrali. Varijacija, pisalo je niže, akustički metak. Zraci visoke energije i vrlo niske frekvencije emituju se
iz tanjirastih antena prečnika od jednog do dva metra i daju rezultate slične udaru tupim predmetom. Videti
takođe odrednicu „vrišteća kutija , VK-93. Potražila sam odgovarajuću stranu. Ponovo neka skica, legenda,
uokviren komentar. Sredstvo za kontrolu žive sile, najpogodnije za kontrolu pobunjene rulje, može i
individualno. Usmereni snop dva ultrazvučna talasa koji se u ljudskom uhu mešaju i postaju nepodnošljivi.
Uzrokuje nemir, mučninu, dezorijentaciju, priviđenja i ponekad nesvesticu. Kakvi su to pronalasci? Užas.
Nameravala sam da bacim hartije, nacrte, smatrala sam ih glupostima, lučevinama bolesne mašte, ali Žorž i
Nestor su me sprečili. Videli su nacrte za generator infrazvuka, vrišteću kutiju, četkicu za zube sa ugrađenim
telefonom, pojas nevinosti za mačke. Ćale ti je genije, Tanja, genije. M-hm.
Deda je umro. Kad sam ga poslednji put videla, koža mu je bila providna. Tanjuška, prošaptao je, Tanjuška
moja. Rekli su mi da je izdahnuo sa nekom Puškinovom knjigom na grudima; roman u stihu, navodno,
otvoren na prvoj strani. Otac je, činilo mi se, jedva dočekao. Prodao je dedin stan u Grčkoškolskoj. Plaćao je
advokate, izlazio na poslovne večere koje su zahtevale poslovnu pratnju. Zatim je prodao zlatarsku radnju. U
roku od nedelju dana pretvorena je u butik robe sumnjivog porekla; uspela sam da spasem alatke. Odlučila
da sam odem, nije važno gde, nije važno kako. Nisam mogla to da gledam. Da se borim za „svoj deo ? Kao
strvinar? Ne. Nisam mogla. Treba otići, mislila sam. Ostaviti sve. Početi iz početka. Kao baba. Među
Indijance. Pušiti kukuruzne cigarete, sedeti u tipiju, polivati užareni kamen, pričati stare priče... Pokušala
sam sa Italijom. Nisam dobila vizu. Službenik ambasade mi je rekao: Ne možemo vam odobriti vizu, imamo
puno problema sa prostitucijom. Pokušala sam na drugim mestima, sa sličnim rezultatima. Dobila sam
stipendiju Instituta za savremeni dizajn u Londonu. U Londonu, izgleda, nije bilo problema sa prostitucijom.
Bila je to vrlo skromna stipendija. Pokrivala je deo osnovnih potreba. Uveče sam radila. Prvo kao konobarica,
zatim kao sobarica, naposletku kao ispomoć u staračkom domu. Menjala sam pelene usamljenim staricama.
Neke su se ponašale kao kraljice, zahtevale da im posle pranja puderišem dupe; druge su plakale od sramote
i usamljenosti. Živela sam u kvartu koji je više ličio na Požegu nego na London. Stan nije imao grejanje.
Kupatilo... o tome ne volim da mislim. To se nikada ne može očistiti. Nikada. Smrad imperijalne sile koja se
raspada u agoniji, posle orgije piva i karija. Struju sam plaćala ubacivanjem kovanice od pola funte direktno
u brojilo. Zimi, kada sam sobu pokušala da grejem kaloriferom, ležala sam na podu, kraj brojila, i ubacivala
sitninu svakih dvadeset do trideset minuta. Bila sam neispavana.
Otišla sam da bih izučila zanat. Uzimala sam kurseve tekstilnog i metalnog dizajna, igrala sam se blatom u
ateljeu za keramiku. Naučila sam da to više nikoga ne zanima, da svet, „svet , sistematski uništava sve zanate
i pretvara se u nekakav lunapark, u video igru na gigantskom ekranu na kom bi se svakog trenutka mogla
pojaviti slova game over i niko ne bi ni trepnuo, samo bi ubacili još jedan novčić, ako imaju; ako ne... Naučila
sam da je Valter Gropijus u govoru održanom na prvoj izložbi studenata Bauhausa, jula 1919, rekao da se u
svetu odigrala užasna katastrofa, da će umetnosti ostati verni samo oni koji su spremni da za nju gladuju, da
će oni ubrzo umreti od gladi i nestati, i da je stoga budućnost umetnosti u industrijskoj primeni: neophodno
je zaraditi novac. Rekao je da umetnici moraju postati zanatlije, i to mi se dopalo, želela sam da verujem u
to, ali znala sam da su sada i zanatlije na umoru.
Talas se, jasno sam to videla, odavno valjao pučinom. Jedino pitanje bilo je: da li ćeš umeti da ga uzjašeš ili
ćeš potonuti? Nisam želela da potonem. Promenila sam smer. Diplomirala sam veb-dizajn i računarsku
tehniku na filmu. Industrija iluzija. To se tražilo i posla je bilo svuda. U novinama sam pročitala da je direktor
istraživačkog centra Dizni korporacije postavljen za direktora istraživačkog odeljenja američke agencije za
nacionalnu bezbednost. U isto vreme, neko je, negde, proglasio da su reklamni spotovi filmska umetnost, da
je to nova mitologija. Muza istorije pozajmila je ime festivalu reklame, Hari Hamlin L. A. Law leteo je okolo u
ulozi Perseja, Hermes je prodavao košulje i leptir mašne, klan Vu Tang potpisao je ugovor sa „pumom ,
Šaolin sa „adidasom , večna borba se nastavljala. Bilo mi je teško da to prihvatim. Najveće bajke sada piše
Andersen konsalting, najveće mudrosti osmišljavaju stručnjaci Braće Solomon. No dobro. Svako mora biti
slomljen. Mora prihvatiti sopstveno ništavilo, postati cirkuska životinja, sviknuta na redovne obroke,
nesposobna da zamisli život van kaveza, van zagušljivog šatora. Bila sam slomljena.
Uradila sam nekoliko testova za bmw i „hajneken . Prvi spot: Herkul Arnold Strong juri kroz Menhetn u
crvenom z-3 kabrioletu i urla, ĐIHAA! ĐIHAA!, na trista dvadeset animiranih konja koji galopiraju ispod
haube, parodija scene sa dvokolicama iz Herkula u Njujorku 1970 , iz doba kada se Arnold Švarceneger još
zvao Arnold Snažni. Drugi spot: večito pripiti ali simpatični revolveraš Li van Klef uz pomoć svog vernog
prijatelja, majstora borilačkih veština Lo Liđeh , traga za zakopanim blagom, gajbom „hajneken piva koju
sam montirala u scene iz kung-fu špageti-vesterna italijansko-hongkonške koprodukcije Stranac i revolveraš
1976 , poznatog po tome što su ključni delovi mape koja locira blago tetovirani na guzovima lepotica koje
junaci usput sreću. Ova ostvarenja prikazala sam na manifestaciji sa nazivom „Sajam karijera , i dobila sam
nekoliko ponuda. Zaposlila sam se u dablinskoj ekspozituri jedne japanske kompanije za digitalni dizajn, u
odseku za ekonomsku propagandu.
Dablin, Dubh-Linn, za kog je napisano da je crna baruština u kojoj smrad i nepravda pritiskaju više nego
drugde, da gaji menažeriju ekscentrika najznačajniju u čitavom zapadnom svetu tu su se, prema jednom od
poznatih opisa, mogli videti plemenito razočarani, agresivni boemi, profesori u redengotima, suvišne
prostitutke, čuvene pijanice, odrpani proroci, fanatični revolucionari, bolesni nacionalisti, mahniti anarhisti,
čitava karnevalska kohorta koja se spušta duž Lifija, negde do sidrišta, i nestaje kao u paklu sada je izgledao
sasvim drugačije. Evropska unija sipala je novac u zaostalu ekonomiju zemlje gladi, tuge i nasilja, u kojoj
sunce još sija nad žalovima čudnih imena dok se tamo, na kontinentu, već ugasio dan, i taj je novac, taj slatki
pčelinji izmet, brisao glad i suze, uspavljivao nasilnike i hranio gnev đavola i inkuba koji su na trenutak
zadremali u crnoj baruštini a probudili se uz miris tiramizua, skupih parfema i espreso kafe s kriškom limuna
na tanjiriću.
Sada se iz istog onog sidrišta, iz tog paklenog grotla, kao iz rascvetalog čira jer ni u paklu, izgleda, više nije
bilo mesta , po Lifiju izlivala uzavrela magma japija i radikalnih profesora medijske teorije, menažerija
menadžera, bankara u prugastim odelima, advokata sa „mohikanskim frizurama, softverskih inžinjera i
sledbenika Sai Babe, producenata i Artist Repertoire agenata diskografskih kuća, proroka ekonomskog
preporoda; izlivala se i mešala sa karnevalskom kohortom anonimnih pijanaca i nikad suvišnih prostitutki,
ostarelih boema i penzionisanih policajaca, libanskih imigranata koji prodaju falafele i kebabe iz belih
kombija, putujućih svirača tužnih melodija iz Perua, balkanskih izbeglica koje su od socijalne pomoći
kupovale motorcikle od hiljadu kubika i harale gradom terorišući japanske, nemačke i ruske turiste koji su
danju hodali Blumovim stopama a noću tragali za vešticama bujnih grudi i kose crvene kao Karavađovo
upaljeno grlo. Novi ekscentrici kuljali su iz preopterećenog buraga Evrope i potiskivali one stare, koji su se
povlačili dublje na zapad, u Golvej kiše su tamo fine kao izmaglica , na mitsko ostrvo Haj-Brazil, negde
između Irske i Grenlanda, i dalje, u Ameriku, u Boston, Njujork, naposletku na Pacifik, gde se na njih i njihove
snove konačno spuštala zavesa.
Za mene, to je bio sasvim novi svet. Posao je bio zanimljiv. Naučila sam određen broj trikova zanata i to je,
tešila sam se, neki zanat . Čak me je zabavljalo da rekonstruišem apstraktne skelete gradova i arhitektonskih
detalja u filmovima i ubacujem u njih nemoguće slike. U scenu iz Blejd ranera jednom sam, umesto limenke
piva koje Japanka ispija na reklamnom panou futurističkog Los Anđelesa, montirala tikveški burgundac. Slala
sam monsunske kiše u Saharu, činila da tropsko rastinje uspeva u fjordovima. Bila sam vila sa čarobnim
štapićem i sve je, činilo mi se, postalo moguće. Nije postojao koncept radnog vremena, bar kako sam taj
koncept dotad razumevala; nije bilo važno da li posao obavljam kod kuće ili u firmi. Mogla sam da ponesem
laptop u kafić i sedim u izlogu dok mokrom ulicom trče sredovečni muškarci u mantilima podignutim preko
glave, kriju se po ulazima od kiše koja odlazi i dolazi iznenada, nepredvidivo, osvrću se i gledaju na satove, a
onda kreću nekud, žurno, iznenada, zvižde za taksijima, ulaze u gradske autobuse. Živela sam prilično dobro.
Išla sam na seminare iz studija kulture jer tržište treba poznavati upoznala sam neke ljude, izlazila sa njima,
nazivala ih prijateljima, sa nekima od njih doživljavala trenutke pijane nežnosti koja bi tu i tamo vodila u
tehnički orgazam, odlazila na službena putovanja u Ameriku i Japan. Pričalo se da će mi ponuditi mesto u
tokijskoj centrali; firma mi je platila tečaj jezika.
Počela sam da se opuštam. Možda se može reći da sam uživala, da sam osećala neku vrstu radosti, elana.
Japan, mislila sam, Japan. U Japanu još uvek cene neke zanate. Studije keramike tamo traju sedam godina,
donose nulti status i diplomu kvalifikovanog šegrta. Možda sam idealizovala stvari. Sigurno sam ih
idealizovala. Šta je u tome loše? Da li je moguće živeti bez snova, bez izmišljenih svetova koji uvek dolaze,
uvek prolaze, nikada nisu tu? Bila sam tamo nekoliko puta, na kraćim boravcima. Ičiro Vatanabe, osnivač
kompanije za koju sam radila, arhitekta sa lulom i beretkom, strastveni obožavalac urbanističkih teorija
Anrija Lefevra 1901-1991 za koga mi je rekao da je više puta boravio na Korčuli, u Cavtatu, u Beogradu, i te
su mi reči, izgovorene s naporom i pažnjom, zvučale neobično i strano odveo me je, prilikom prve posete, na
predstavu tradicionalnog no pozorišta. Nastalo u četrnaestom veku kao vid ritualne koreodrame, povezan sa
šinto religijom, no predstava se pridržava strogo propisane forme. Na samom početku, kao uvod, izrečena je
uobičajena formula koju je Ičiro objasnio došapnuvši mi da je tema predstave iluzija života. Zatim je počela
predstava. Prvi lik shite izlazi na scenu i polazi na hodočašće u jedan hram. Na putu cpeće duha waki i sa
njim započinje razgovor. Tragična povest o tegobama zemaljskih senki ispričana je plesom i ceremonijalnim
napevima, praćenim udarcima stopala po drvenom podu. Scena je odvojena od publike potokom od belog
kamenja. Glumci na pozornicu izlaze preko mosta i tokom predstave menjaju kostime i maske pred
gledaocima. U tome im pomaže osoba obučena u crno i stoga „nevidljiva , koja se binom kreće
nenametljivo, brzo i tiho, kao nindža, trudeći se da ne naruši simboliku drame u kojoj, navodno, ne
učestvuje.
Na putu ka ateljeu, svratili smo u knjižaru. Dok je Ičiro obavljao kupovinu, šetala sam među policama. Na
omotu knjige velikog formata za koju se kasnije ispostavilo da je popularno izdanje narodnih priča, sveštenik
spava dok mu oralno zadovoljstvo pruža jedna zmija. Nedaleko od mene, mladić je čitao strip na čijoj je
naslovnoj strani prikazan oktopod. Sa izrazom starog pokvarenjaka, oktopod je zavukao pipke među noge
grupe veoma lepo razvijenih devojaka. Njihova lica bila su iskrivljena u grimasu prestrašenog zadovoljstva;
bila su to lica devojčica koje lete na krilima hidraulične mašine u zabavnom parku. Mladić me je pogledao,
klimnuo glavom i nastavio da čita. Kada smo izašli iz knjižare, rekla sam da se osećam kao da sam ušla u
lavirint. Mislim da me Ičiro nije dobro razumeo. Tako se i ja osećam, rekao je. Pre nego što su došli
Amerikanci, rekao je, davali smo imena raskrsnicama a ne ulicama. Kuće su dobijale brojeve po starosti. Nije
bilo imena generala i političara. Naša koncepcija prostora bila je sasvim drugačija. Njima je to bilo glupo, pa
su promenili. Gaijin mora sve da sravni. Ne sve. Falusne zgrade su dobre, a gola Mensfild Džejn totemo
ookii, rekao je, odmeravajući u šakama po jednu imaginarnu dinju to je sramota? Kako to? Henna, mrštio se,
motto henna. Slušala sam odsutno. Gledala sam oko sebe i mislila: Japan.
Minijaturno dvorište glavnog ateljea bilo je ukrašeno kamenjem i vodenom baštom kojom su plutale
skulpture od posebno izrađene gline; rezultat saradnje hemičara i grnčarskih majstora. Na ulazu u zgradu
ugledala sam natpis koji nisam razumela i zamolila sam Ičira da ga prevede. „Gospodar Naošige kaže: put
samuraja je očajavanje... jednostavno poludeti i očajavati. Hagakure, dodao je. Napolju, na trgovima,
svetlele su beskrajno velike reklame, treptale i menjale se kroz zavesu od kiše. Kiša: problem koji evropsko
slikarstvo nije uspelo da reši. Kada je video kopiju Hirošigeovog drvoreza „Pljusak na mostu Ohaši , Van Gog
je pokušao uljem da naslika istu scenu; upropastio je platno. Tarner, Konstabl, Fridrih, slikali su tmurne dane
ali ne kišu, nikada kišu. Mone je slikao sneg, oblake, vodu, senke, odraze, maglu, izmaglicu; kišu je, međutim,
izbegavao. Ona je kazna, sećanje na potop.
Japan je drugačiji. Za nas, zemlja izlazećeg sunca; u zemlji izlazećeg sunca tu istu zemlju nazivaju ame no
kuni, zemlja kiše. Postoji čitav jezik koji opisuje različite vrste kiše, čitava kultura kiše. Ona pada kap po kap
shito-shito , lije kao iz kabla jan-jan , ili čas pada, čas ne, i tada postaje aoshigure, plava kiša. Pesnici perioda
Nara 710-794 pripisivali su joj ukus, teksturu, boju. Kiša je za njih bila kao dlaka mačke nekonkeame , bila je
slatka, plava, crvena, zelena. Nakon detonacije nuklearnih bombi, padala je crna kiša. Na osnovu sećanja i
beleški iz vremena te kiše koja ubija tiho, uprkos njoj, Masuđi Ibuze je napisao roman Kurio ate, jedan od
nastrašnijih, najsetnijih, najlepših romana koje sam čitala. Kiša je, pored svega, ostala vezana za lepotu. Za
privlačnog muškarca kaže se da je mokar do gole kože mizu no shitaru , ružni su suvi i lomni kareta otoko .
Ako kiša ne pada duže vreme, javlja se specifična tuga, čežnja za kišom, kišna usamljenost, ame-koishii. Kiša,
kiša, kiša. U tokijskom metrou videla sam poster na kom je bila odštampana „Kiša Seiičija Niikunija 1925-
1977 . Dvadeset četiri reda od po deventaest dvostrukih dvotačaka, kao kapi, osim u sredini poslednjeg
reda, gde je bio simbol kiše. Nikad me nije napustila ta slika. Kakva jednostavnost. Gledati kišu kroz prozor,
pisati poeziju o kiši, poeziju koja izgleda kao kiša. Verovati da je kiša lepa, da prekriva celinu i daje joj nijanse,
patinu, stvara mahovinu, meki sjaj krovova; da je kiša umetnost; da ima čistotu i pročišćava sve; da je treba
poštovati; da meditacija o kiši, posmatranje kiše, donosi duševni mir.
A onda je otac počeo da zivka. Svaki dan. Preda mnom je, slutila sam, bio put samuraja.
Međunarodne linije tada su po pravilu imale eho. Slogovi su se ponavljali i mešali. Rečenice su ostajale
nedovršene, plutale su kroz etar kao patrljci, delići raskomadane celine koju su sagovornici pokušavali da
sastave i prepoznaju, ali je svaki pokušaj rađao još odvratnijeg monstruma. Upadali bismo jedno drugom u
reč ili bismo oboje zaćutali i osluškivali odjek razgovora koji se nikada nije odigrao, stvarajući iluziju
nepremostive udaljenosti. Često sam imala utisak da me otac doziva grmi i muca, naizmenično iz nekog
sablasnog podzemnog staništa, iz kamenog mauzoleja u Draginjama, opremljenog goveđom garniturom
„Boston , bifeom, televizorom, satelitskom antenom i teškim bakelitnim telefonom. Sine... sine moj. Kasnije
sam u Đurinom kafeu pronašla knjigu Drevni dečak koju sam zavolela odmah, iz sasvim sebičnih razloga, jer
je moje iskustvo sažela u stih: „a govor je postao dozivanje zidova pećine . Tačno tako, mislila sam, tačno
tako.
Šta je hteo? Ukratko: da ga služim. Ja sam mu dužna i to je moja dužnost. Dužna sam ocu. Njemu sam se
rodila i njega moram služiti. Da sam se rodila u avionu, morala bih da budem stjuardesa. Naravno, vratila
sam se. Šta sam mogla? Da sam rekla, ne, izvini, imam druga posla, selim se u Japan, voziću se Maglev
vozovima, to bi smatrao veleizdajom. Nastala bi nepodnošljiva drama. Jaukao bi kao da sam mu zarila bodež
u grudi, ispalo bi da sam ga ubila. Trebalo je da odem i da se ne okrećem. „Čuvaj se svetova koji su za tobom
. Možda je u pitanju ocećaj krivice, ili odjek naslova pismenog zadatka iz srednje škole pred kojim sam ostala
zbunjena i paralisana jer je ambiciozna profesorica odlučila da kao temu zada jedan citat, najgluplju i
najlažniju rečenicu koju je u to i dan-danas odbijam da poverujem napisao Gete: mnogo može dužnost, a
beskrajno više ljubav. Nije isključeno da sam htela da vidim kako pati. Sve je uništio. Zbog izuma. Zbog svoje
briljantne ideje. Pretili su da će ga izbaciti na ulicu. Kao psa. „Prijatelji kojima je pričao, tonom seoskog popa
nakon dobrog ručka, o svojim sumanutim pronalascima dok ga bolest nije toliko razjela da više niko nije
mogao da ga gleda napustili su ga; povredili su ga. Njega je uvek neko povređivao. On, nikog, nikad. On je
bezgrešan. Jedina žrtva, paćenik, agnec božji. Samo on. Samo je njemu nanesena nepravda.
Zvuči kao da ga nisam volela. Volela sam ga. Bila sam ogorčena. To se ne isključuje. Zamišljala sam da će mu
pasti na pamet da traži oproštaj. Očekivala sam da će ispovediti svoje grehe, da će jednom, bar jednom, dati
neki znak da nisu samo drugi krivi. Nije. Ili... nisam sigurna. Kasnije sam otkrila neke stvari i više ne znam šta
da mislim. Možda mi je nešto rekao, na svoj način. Da li je to bilo kajanje, ili još jedna priča o kosmičkoj
nepravdi koja ga je snašla? Bio mi je odvratan. Kao vampir koji jede sunce, mesec, oblake, nezasito sisa dok
od svega ne ostane prazna ljuštura. Trudila sam se da prevaziđem ono što sam prema njemu osećala. To ti je
otac, govorila sam sebi. Otac ti je, ne možeš tako, ne možeš ga tako ostaviti. Stvorenje u nevolji. Nisam htela
da budem kao on. On bi sigurno otišao, mislila sam, ne bi ni trepnuo. Uostalom, davno je otišao. I onda
pitanja. Zašto pristajem na ulogu koju mi nameće? Stabat mater. Bogorodica pred raspećem. Da li to radim
zato što želim da mu pomognem, ili zbog sebe, da bih uživala u svojoj nadmoći? Ja sam bolja od tebe. Ja se
žrtvujem za tebe. Ili je razlog nebitan ako se nekome ipak pomogne? Velika pitanja. A htela sam samo da
živim u miru, da imam radionicu, bilo kakvu, bilo gde, da gledam kišu. Mislila sam da to nije neskromno. Sve
je neskromno. Imala sam nešto ušteđevine, ne dovoljno, tek toliko da odložim „iseljenje , bar na neko
vreme. Posle... nisam znala šta će biti posle. Kad sam upoznala Žorža, stvar se rešila. Ostale sam upoznala
pre njega. Čim sam se vratila, iste večeri.
Bilo je proleće; kasno proleće. Niko me nije dočekao. Na aerodromu. U sali za carinsku kontrolu, šest do
osam stotina osoba simultano su palile cigarete kupljene po bescarinskoj tarifi. Avionske skaske o uspehu
momak koji je sedeo do mene tvrdio je da živi u Parizu; London, rekao je, ne voli, tamo ide samo poslovno,
da „reguliše neke stvari ; zatim nazad u Pariz da se druži sa Goranom Bregovićem i Pakom Rabanom i
Snežom Piksijevom ; javi se kad si u tranzitu, rekao mi je, da te malo provedem, da te upoznam, fini su ljudi
te su se rodomontade gubile u gustom dimu, nestajale su u njemu kao što snovi sa platna nestaju u gruboj
svetlosti bioskopske sale. Iza službenice muškog glasa i natapirane kose, neprozirna klizna vrata su se
povremeno otvarala kako bi propustila putnike. Otvorila bi se i tada bih ugledala nepreglednu gomilu ljudi
koji se propinju na prste, mašu, uzvikuju nešto: vrata Hada iz kojeg duše uzalud pokušavaju da pobegnu, kao
ulične mačke koje su usvojene i zatvorene u stan i vrebaju svaku priliku da izjure, čekaju kraj praga, predu,
umiljavaju se. Vrata bi se potom zatvorila, automatski.
Probila sam se kroz kordon taksista, kroz redove rodbine koja se tiskala da dočeka svoje kćeri i sinove, braću
i sestre i strine, tako uredne i lepe, tako odrasle i snažne, s koferima punim firmiranih poklona. Mrtvi, mislila
sam, Demetrin narod. Čekaju svoje umrle, čekaju priče o životu, tragove priča, glasine koje su sve što im
preostaje. Da li misle o nama, tamo, da li znaju za nas, da li nas pamte? Bila sam iscrpljena. S mukom sam
pronašla tamnozeleni kombi sa imenom ranije ugovorenog prevoznika i nakon manjih komplikacija uspela
da stavim stvari u već prepun prtljažnik. Do mene je sedeo dedica kome je nesnosno zaudaralo iz usta i koji
je čitavim putem, obraćajući se čas meni, čas ženi u helankama sa voćnim motivom, ponavljao: „Japanac?
Taj sve na magnetnu karticu! Na magnetnu karticu! Vozač, čiju sam glavu u sebi nekoliko puta uporedila sa
ananasom, povremeno mi je upućivao poglede razumevanja u retrovizoru. Pokušala sam da spavam; nisam
mogla. Gledala sam ravnicu koja je iz aviona delovala sasvim drugačije, kao zakrpe od somota prišivene
jedna do druge rebra su menjala pravac i pitala se... Ne, nisam se pitala; nisam se ja pitala. Bila sam
zapitana: u trpnom, nepovratnom obliku.
Pokucala sam; niko nije odgovorio. Vrata su bila zaključana. Na njima se umesto špijunke nalazio kvadratni
prozorčić sličan otvoru kroz koji tamničar proviruje u samicu. Oduvek je tamo, ne znam zašto sam bila
iznenađena. Otvorila sam ga, zavukla ruku, i sa unutrašnje strane napipala ključ: bio je na starom mestu.
Ušla sam, odložila kofer. Otac je spavao. Tada je već uzimao tri ili četiri vrste lekova, za bol, smirenje,
depresiju, antibiotike širokog spektra i ko zna šta još. Prenela sam kofer u sobu, istuširala sam se i presvukla,
obišla stan. Svinjac, pomislila sam, mada ni sama, priznajem, nisam kraljica urednosti. Otvorila sam prozore i
oprala posuđe, ručno. Pogledala sam opet u očevu sobu: spavao je, još uvek. Bila sam gladna. U stanu nije
bilo ničega za jelo i pitala sam se da li je otac možda mrtav, da li je sve ovo farsa, nečija neslana šala.
Popušila sam cigaretu na balkonu koji gleda na prazno dvorište sa ljuljaškom i ostatkom posečenog kestena.
Komadići maltera ležali su na pločicama, kraj suvih latica i smežuranih listova davno uvelih biljaka.
Razmišljala sam kome bih mogla da se javim. Nikom se nisam javila. Daljina i vreme razjeli su ostatke
nekadašnjih prijateljstava. Ona rđaju kao karoserije olupina kraj druma. Ponekad sam dobijala poruke;
novina elektronske pošte povremeno je oživljavala poznanstva. Dobijala sam viceve i tabloidske izveštaje o
mikrokosmosima koji mi više nisu ništa značili. Ko se udao, ko se razveo, ko je otišao, ko ima dece i koliko ih
je. Odgovarala sam retko; uglavnom ljudima koji su tek otkrili mrežu. Činilo mi se da mogu da ih prepoznam.
Pisali su opširno, pazili su na formu, kao da pišu rukom. Zaiskrila bi razmena, dve ili tri poruke na dan, a onda
bi, poživevši tek toliko da otvori poneku ranu, zamrla i osula se u ništavilo. Bolje je da ostanem
neprimećena; da se provozam gradom, kao nekad.
Odgurala sam tamnoplavu vespu tačnije: hondu do obližnje pumpe, sipala sam gorivo i nakon pet-šest
pokušaja uspela da startujem mašinu. Planirala sam da „zujim , da se „promuvam . Zujanje. Muvanje. Te
reči, kao i mnoge druge kojih sam se prisećala, otpadanje, kuliranje, varijanta, tata, činile su mi se jadnim,
kao komadići odvaljenog maltera i sasušenog lišća koje sam nešto ranije pomela s terase. Popila sam kafu u
nekom lokalu koji nisam prepoznala. U cenovniku sam videla neobično piće po imenu „Toni Kvoter . Pojela
sam topli sendvič, prelistala novine. U novinskim tekstovima naišla sam na termine „krucijalno i „involvirati ;
videla sam fotografije nekih ljudi, političara, sportista, estradnih zvezda i sveštenih lica. Odložila sam
štampu. Kafe je bio poluprazan. Konobarica, devojka od dvadesetak godina, čitala je knjigu Pol i sudbina u
ružičastom povezu. Mužjaci u šuškavim trenerkama zurili su u televizor. Na ekranu je bio pevač u odelu, sa
kravatom. Širio je ruke i nabirao čelo u izraz neizrecive čežnje: „Policijo, oprosti mi... . Dušo, rekao je tip u
trenerci, daj nam ovde tri piva, al da budu ladna ko kurvino srce. Drugari su bili oduševljeni metaforom:
kurvino srce, ponavljali su, hehehe.
Potražila sam mesta na koja sam nekad odlazila. Ulazila sam, slušala razgovore koji su mi se, mada sam
prepoznavala jezik, činili stranim, udaljenim, kao da ih slušam kroz neprobojno staklo. U stanu preuređenom
u kafe, devojke su procenjivale konobara sa MTV frizurom. Da li si ti normalna, rekla je brineta u maloj crnoj
haljini, obraćajući se plavuši u kratkoj svetlozelenoj suknji, osoblju ne dajem ni za mir u svetu. U restoranu
na palubi broda, koja je istovremeno služila kao salon automobila, četrdesetogodišnjak u zgužvanom sakou
pretpostavila sam da je advokat; imao je advokatsku tašnu razvijao je argument u prilog smrtnoj kazni.
Balkan je to, rekao je devojci koja je sedela sa njim i proveravala nokte, Balkan, ponovio je kao da to nešto
dokazuje , ne možeš ti sad tu. Ćutali su neko vreme, advokat je platio račun, a onda su otišli u potpalublje.
Pošla sam za njima jer se otud čula muzika, čuli su se glasovi i smeh. Kročila sam u polutamu koju su, u
potmulom ritmu nostalgije, presecali odblesci sa disko kugle, obasjavajući tela koja se tiskaju kao pilići ili
pingvini. Iznad šanka se nalazio veliki transparent: Dobrodošli, Čarobnjaci iz Oza. Didžej je izveo briljantan
prelaz sa Mirzinog jata na Slomljena stakla. Razgovaralo se glasno, dovikivanjem; fragmenti razgovora, opšta
mesta i najradikalniji zamislivi stavovi dopirali su do mene kao grmljavina; iznošeni su s takvim
samopouzdanjem i silovitošću da sam na trenutak osetila kao da sam ušla u Faradejev kavez, pred električnu
oluju, zaštićena samo do određene frekvencije koja zavisi od gustine metalne mreže na komplikovan i meni
nepoznat način.
Tražila sam nova mesta; lutala sam. Svi su nekuda išli. Vozili su, pešačili, čekali autobuse. Svi su imali svoje
zamisli, svoje ciljeve, ideje, želje, i činilo mi se da ih čujem, zbir šapata koji se pretvara u lavinu, u riku
neprekinutog mišljenja o sebi, usmerenog na sebe. Kraj mene su bulevarom promicali „audiji i „mercedesi sa
tamnim staklima, džipovi koji ne haju za semafore, „kavasakiji koji urlaju kao ranjenici, devojke sa bejzbol
kapama u „jugo -kabrioletima iz kojih tutnje rasrđeni gangsta-reperi, i ja sam ih pratila, ne znajući zašto,
fascinirana tom povorkom. Pratila sam ih i gledala kako parkiraju na trotoaru i ulaze u kafiće, piju ovo ili ono,
rukuju se i ljube, ponavljaju gestove koje su videli na televiziji, kuliraju, cure, otpadaju, paradiraju, foliraju,
poziraju, junaci zamišljenih predstava u amaterskom pozorištu, kostanjevački fovisti, kaćki hevimetalci,
čuruški japiji, porno-džore i kik-bokseri, mišićavi alfa-primerci u uvoznoj konfekciji i reš-kvarcovane
blondinke sa zlatom u dekolteima zlato i sise, estetika velikog osvajača Gabrijela D Anuncija 1863-1938
gledala sam ih i pratila, opčinjena nekim potisnutim sećanjem, obuzeta gregarnim instinktom, dok su se
slivali, i ja sa njima, nošena istom strujom ka obali reke kao tvar koju izbacuju uznemirena creva grada.
Kanadske topole sejale su tragove svoje požude, snežnobelo paperje na koje sam alergična. Sve je, činilo mi
se tada, cvetalo i mirisalo na proleće, pupilo je i bubrilo kao kaša. Ulični psi bestidno su njušili maltezere sa
crvenim mašnama, kejom su se šepurili mladi parovi s decom u kolicima, trudnice su se gegale kao da sa
svakim korakom doživljavaju vrhunac, seksualni, biološki, istorijski. Penzioneri s kačketima i beretkama
okretali su se za klinkama u vrućim pantalonicama dizajniranim kao krljušt fosforescentnih boja, crvena,
žuta, zelena krljušt; osvrtali su se kao omađijani, na nekoj srednjovekovnoj fešti, na odurnom slavlju života,
rađanja, mladosti giovanezza, giovanezza i ja sam, ko zna zašto, napola očekivala da odnekud iskoči parada
„đavola na štulama i otpočne neki suludi ritual plodnosti, urnebesni karneval fembota i kiborga. Videla sam
ih kao igračke na navijanje koje udaraju o zidove i jedne o druge sve dok imaju snage, sve dok ih pokreće
prosti mehanizam proizveden negde u Kini, na Tajvanu, ili nekom drugom mestu gde se sada po najnižoj
ceni proizvode takvi mehanizmi.
Sredovečna žena je plakala na klupi. Možda je, mislila sam, nekada bila lepa, možda su se zbog nje bacali u
kamenolom, ali lice joj je sada deformisano i natečeno, jer rida, pokušava nešto da kaže prolaznicima. Sela
sam do nje. Zašto me privlači tuga? Ili me naprosto odbija prepuštanje, zaborav, automatika života koji se
nastavlja, ne okreće se za odumrlim ćelijama, razmnožava se, izbacuje nove primerke kao ukleta fabrika,
mašina za fotokopiranje koja nastavlja da radi, bljuje listove jednog te istog, pored svega. Posle svega. Ja
sam kriva, govorila je žena, ja sam kriva, ja sam ga ovde dovela, voleo je ovuda da šeta, imao je smešan
korak, paradni korak, trčkao je, onako, glupavo, ukoso, kao što psi trče kad se prave važni, svi su ga mazili,
svi su ga voleli, deca... a ta životinja... odjednom... gledala sam kako ga ubija, lomi mu vrat, kida mu meso,
deset minuta, ne prestaje, dvadeset minuta, a moj Gara cvili, gleda me u oči, traži pomoć, ja samo gledam,
Garo moj, Garo, oprosti mi, svi gledaju, niko ne sme ništa, policajac stoji, šta će, da puca, ne može, u koga,
svi stoje, i vidim, lepo vidim, nestaje mu svest iz pogleda, Garo, vičem, a on se gasi, Garo moj mili, vičem, a
vidim, život se u njemu gasi... Zatim je ponovila istu priču, sa novim detaljima, ali to je ipak bila ista priča;
kao da je uhvaćena u vremenski vir u kojem će zauvek, zatočena u stilskim vežbama iz sopstvenog pakla,
proživljavati jedan isti događaj.
Želela sam kako to reći? želela sam da vrištim, da urlam, da zavijam i cvilim, da eksplodiram i raspršim se
među prolaznicima, da ih pospem grimiznom kišom iznutrica. Postoji patnja, htela sam da kažem, postoji
patnja koja nije vaša, postoji nešto drugo, nešto strašno, gnev i vapaji koje ne čujete. Šta mi je smetalo?
Nisam sigurna. Nešto neprozirno i potmulo. Nešto što sam u nedostatku boljeg termina označavala rečju
„kič . Uživanje u sebi; uživanje u tome što se sa masom drugih deli užitak koji, zato što je zajednički i zato što
je sam sebi svrha i središte, zasenjuje sve drugo i postaje univerzalna vrednost. Objekat uživanja nije bitan.
Objekat je afrodizijak. Ljudi se dive sopstvenom divljenju, sopstvenom zadovoljstvu u paradi simbola koji im
je poznat. Nekad je to bezazleno. Majka i dete, srce od čokolade, roze za devojčice, plavo za dečake. Kič lako
prerasta u tiraniju. Zahteva da mu se svako pokloni i pokori. Svako ko ne deli užitak postaje sumnjiv. Vera,
zastava, tradicija, slobodno tržište. Svejedno. Kič traži poslušnost. Osetljiv je i uvredljiv. Sve mu smeta.
Postaje paranoičan. Zabranjuje. Ubija. Ali, mislila sam, zar ljudi nemaju pravo da odluče šta će videti i čuti?
Prolaznici koji gledaju svoja posla. Traže nešto. Snove, prevare, opsene koje će nazivati zbiljom. I ja sam
prolaznik. Po čemu sam ja bolja? Kriva sam, govorila je žena, ja sam kriva. Tek sam tada uobličila u reči ono
što sam već dugo naslućivala: svi smo krivi. Neka je proklet dan, i tako dalje. Ko je uopšte započeo ovaj
spektakl faustovske algebre, programirane želje koja želi samo sebe i ne zna za drugo, neosetljiva na smrt,
slepa za tuđ bol? Smrt je za nju uvek samo slika, lice oca koji je žedan ali odbija čašu vode, i ostaje tako:
glumac koji se na kraju predstave pomalja ispod maske koju smo prihvatili kao stvarnost, bled i rezervisan,
stranac, dalek i nepoznat, ukočen, zauvek. Svet. Gnusna, gnusna čarolija.
Kijala sam i suzila, osećala vrtoglavicu, strah, gađenje, mučninu koja se mešala sa odblescima prošlosti i
budućnosti. Scene sa izložbe „Ženske predstave muškarca na Institutu za dizajn bogalji, invalidi, bolesnici,
evnusi, Ikari na štakama, kauboji bez očiju, bogorodica koja doji džentlmena u smokingu utapale su se u sliku
oca kome su morali odseći stopala zbog Birgerove bolesti, oboljenja usled kog su tom veselom birgeru
postepeno trulile noge i ruke, i morale su biti amputirane, deo po deo, prvo stopala i šake, a onda dalje, sve
dok od njega ne ostane samo bespomoćno truplo koje ću morati da premeštam tamo-amo kao usranu lutku,
dok i ono ne umre. Moj otac, tamagoči. Odvratno. Poželela sam da nestanem.
Vozila sam bulevarima, sada vlažnim jer su gradom nešto ranije prošli kamioni koji prskaju ulice, posmatrala
niz semafora koji trepću i ogledaju se na kolovozu, prošla pored bolnice i groblja, kroz ulice kraj parka, kvart
nakaznih zdanja ograđenih visokim zidovima i osvetljenih žutim i bledozelenim reflektorima. Izgledala su kao
gromade koje je moćna klošmerlovska eksplozija istrgla iz korena i poslala u orbitu samo da bi ih privlačna
sila koja prožima svet potom vratila na tlo, na neko drugo, njima strano tlo, u krhotinama. Posvud se nešto
gradilo, nove višespratnice, crkve, kuće, tržni centri i filijale trećerazrednih banaka, posvud su bili ostavljeni
kranovi i skele i mešalice iza kojih sam tek ponekad mogla da nazrem zidove sa natpisima kojih sam se sećala
od ranije, i novijih, koje nisam pamtila, ili sam ih pamtila samo delimično jer su u međuvremenu dopisani
novi detalji. Pršti bela staza eno jebu Deda Mraza. Mene zovu Talijani ja plivam ka obali.
S-tudent-pije zapalio Žito POPUŠIŠ mi kito. Mala moja al je paranoja. Hristos vaskreše. Slovo A bilo je
upisano u kružnicu.
Skretala sam nasumice levo ili desno, ka reci, od reke, ka nizu pekara i picerija kod pijace koje na kriškama
hleba sa malo kečapa ostvaruju heroinsku zaradu. Vozila sam kraj salona nameštaja i prodavnica italijanskih
kupatila zastala sam kraj jednog i videla model „Sjaj zvezda , staklenu kabinu s keramičkim klupama,
muzičkim stubom i halogenim lampama koje na plafonu simuliraju zvezdano nebo za petnaestak hiljada evra
radnji čiji su neonski znakovi svetleli u radioaktivnim bojama, kao tužna karikatura, klovnovski osmeh i
nacrtana suza koji mole, preklinju, prose osmehe i suze, prave osmehe, prave suze. Vozila sam, zatim, ka
periferiji, lutala kroz košmarni lavirint identičnih zgrada, mašina za stanovanje, našla se u sablasnoj dolini
nedovršenih kuća od cigle sa najlonom na prozorskim otvorima, vratila se i skrenula ka reci, ušla dublje u
mrak, prošla pored napuštenog bioskopa, izbila na nasip koji je razdvajao hacijende patriota sa nemačkim
voznim parkovima od straćara s kokošinjcima pored kojih su šetala prljava deca sa motkama u rukama, deca
koja su pušila, pljuvala u prašinu, udarala nogama zapaljene kartonske kutije, „igrala se vrebajući priliku da
pređu na drugu stranu. Prošla sam pored kasarne rečne mornarice stražarska kućica je bila prazna , pored
napuštenog brodogradilišta, velikih peskova, dina, pored studentskih domova, pored radnje sa tendom
ispod koje su mladići sedeli na plastičnim gajbama, pored česme sa „izvorskom vodom na kojoj su starci u
čojanim pantalonama i starice sa maramama na glavama dovedeni iz napuštenih domova na selu, u planini,
poslednji uzorci dinarskih i zadrugarskih kultura bačeni u ortogonalne vrtove od asfalta i betona, u
geometriju fabrika, kancelarija, trafika punili plastične balone eliksirom za kog su verovali da im vraća
mladost i zdravlje, da im zajmi snagu nepatvorene prirode, prirode koja se povlači, nestaje, postaje ideja,
kulisa, bezlična sredina, „čovekova okolina . Prošla sam pored svega toga i napokon sam se, ne znajući kako,
našla na mostu.
Još par stotina metara u tom pravcu i preda mnom bi bila oronula kapija grada. Zasvođena kapija, beleži
jedna od zvaničnih istorija, vezuje Bastion svetog Ignacija sa Bastionom svetog Ernesta. Ulazna fasada ima
šest profilisanih stubova nad kojima pored tupouglog natkrovlja na tri oblikovana postolja stoje tri ukrasne
kugle, dva gvožđem dekorisana prozora i, iznad ovalnog prolaza, grb grada, rad kamenorezačkih majstora,
zanatlija iz nekog dalekog mesta prema kojem kapija otvara ili brani prolaz. Kapija je sagrađena 1753.
godine. Sa obe strane ima po dva kolska i dva pešačka prolaza. Najmonumentalniji objekat u podgrađu,
pisalo je u varoškim povestima, zidan u klasicističkom stilu. Dvostruki tunel na nepreglednoj krivini, kroz koji
su mladići prolazili pod punim gasom, u suprotnom smeru, nadajući se, katkad uzalud, da iz drugog pravca
neće naići vozilo. Grobnica. O tome u knjigama nije bilo reči, ali to svi znaju. Kako je to moguće? Kako je
moguće da postoji nešto što svi znaju, a da se o tome ipak nikada ne govori, da to ostaje skriveno? Nisam
poznavala nikog ko je nestao na tom mestu. Znala sam da postoje, da su postojali i da ih više nema. Šta je
ostalo? pitala sam se. Pred mojim unutrašnjim okom plaši me taj izraz nizale su se slike za koje više nisam
bila sigurna da li sam ih izmislila ili ne, ni da li su to sećanja ili predskazanja, scene sa neke sahrane, vizije
mučnog teatra tuge, bledozelenog lica u kovčegu možda je to bilo očevo lice, možda dedino , odela krojenog
za seosko venčanje, tela izloženog u zagušljivoj kapeli; jasnije od svega, jer znala sam da me to čeka, da će se
to sigurno dogoditi, ili ponoviti, sećala sam se arhetipa, nepodnošljivo duge šetnje kroz ravnicu kojom vitla
sablasni zefir, ili košava, briše, glača, odnosi sve.
Prešla sam most i skrenula desno, kod magistrata i viseće kule. Usporila sam iz praktičnih razloga: tu je
počinjala kaldrma i točkovi mog skutera, usled nevelikog prečnika, reagovali su na svaki udar, prenosili ga na
upravljač, na mene. Osećala sam da se tresem kao mašina dovedena do same granice napora; morala sam
da usporim. Nakon još jednog proizvoljnog skretanja, u blizini kamenog stepeništa, zaustavila sam motor.
Sela sam na stepenište. Činilo mi se da ću zaplakati i trudila sam se da to sprečim. Suze, jecanje, još jedan
sluzavi izliv samosažaljenja: to je tako nedolično, mislila sam, tako sramno. Tada sam začula muziku iz
obližnjeg podruma. Bila je to brazilska muzika, samba-marcha, Nestor mi je kasnije rekao, aranžirana
elektronski. Ritam tužnih Tropa dobro je pristajao uskim kamenim ulicama, stepeništu, kaldrmi, kapeli.
Tragovi nekadašnjeg mora upisani su na njegovo dno i ne mogu se izbrisati, opstaju, uprkos svemu. Možda
je uteha moguća? Na dnu, Tanja; samo na dnu.
Parkirala sam nedaleko od ulaza. Na tabli kraj vrata visila je ploča od linoleuma na čiju je površinu bio
urezan, nevešto, naziv: Kafe-knjižara Apoteka. Sišla sam u zadimljenu podrumsku prostoriju. Naručila sam
„džejmson, vruć , po navici, i primetila da me barmen gleda za nijansu duže nego što se moglo očekivati. Bio
je mršav, ćelav, bez obrva, sa velikim ožiljkom koji je izgledao kao glista koja izlazi iz kapka i penje se uz
glavu, ulazi u lobanju negde na temenu. Na sebi je imao dres dablinskih Boema, popularnih „bohova ili
„džipsija , u zavisnosti od toga ko o njima govori i šta namerava da kaže, sa uspravnim crvenim i crnim
prugama, etiketom zvaničnog sponzora kluba Kelijeva fabrika tepiha , i pažljivo izvezenim imenom koje je
odudaralo od svega ostalog sterilnobelom bojom: Đura. Momak u peruanskoj košulji, za koga se ispostavilo
da se zove Neša ali su ga zvali Nestor, nešto je objašnjavao crvenokosoj, za koju sam kasnije iste večeri, kada
smo se upoznali, saznala da se zove Sonja. Pokušavala sam da čujem samo muziku, ali sam čula razgovor i
sambu ujedno, ili ih bar pamtim tako upletene.
Otići, pazi, Se for um desejo, u San Paulo, otići tamo i svirati, Ei peço pra me guiar, steći poštovanje muzičara
koji ne znaju ni odakle si, Se for um segredo, dobiti nadimak Gringo Paulista? Znaš šta je to? To je čudo. Gde
je sad? Aleja mira BB. Umro je 2. novembra 1999. Ei deixo me carregar. Kažu da mu se zapalio televizor.
Jutro. Pola šest. Domar je primetio dim, zvonio je, probudio ga. Kralj opsene nije mogao da otvori vrata, Se
faltar coragem, domar razvaljuje, nalazi ga dezorijentisanog. Studio gori. Svi fajlovi, sve. Gigabajti muzike,
novi album Bebel Žilberta na kom su zajedno radili. Ei rezo pra abençoar. Izvlače ga iz stana, vatrogasci
upadaju, hitna pomoć, totalan haos, i u tom haosu on, pazi!, on se osvesti, ustaje sa nosila, ide nazad u
studio. O séi negro que vem chegando. Ulazi i baulja kroz dim, pokušava da spase fajlove za Žilbertov album,
svoju muziku, pada u nesvest, nose ga u bolnicu. Izdiše u pola sedam. Trovanje dimom. Kontaš? E logo vai
desabar. Umreti za umetnost, bukvalno? Koja je to priča. Koji lik. Zamisli da je bio njujorški muzičar,
londonski, da se sve desilo u Parizu? Danas bi bilo deset filmova o njemu. Masa bi mu išla na grob, kao
Morisonu. Pisci bi, ono, pisali romane. Čoveče. A ovde... Tanto faz agora, a hora de te encontrar...
Odslušali smo ostatak pesme u tišini. Barmen, Đura, doneo mi je piće. Nestor je nastavio. Sve smo uprskali,
rekao je. Mi i ne znamo svoje priče. Oni momci s kojima sam svirao u Pragu? Na studijama su učili od
majstora iz Art ansambl of Šikago. I znaš šta su mi rekli? Da ovi iz Ansambla, njuške koje su svirale po celom
svetu, ponekad, kad se opuste, posle sešna, kad se malo popije i povuče, ono, kad se oplete priča, govore
kako ima neki nenormalan grad gde su bili na festivalu džeza koji se zvao Dani džeza, i da im je tamo cela
sportska hala skandirala da ih pozove na bis, kao da su Stounsi. Pazi, to je teška muzika, avangarda; nema
hitova. Ali masa udara rukama po metalnoj ogradi, zove artiste na bis. Sede iza bine, ne mogu da poveruju,
nisu se ni spremali za bis, nemaju materijala: nikad im se tako nešto nije desilo. Razumeš? Ljudi o tome
pričaju. I to koji ljudi. A ko sad zna za to? Ko se ceća? Ma niko, rekla je Sonja, ovde svaki debos zna šta je bilo
1371. i rašta Turčin skenja Birčanina, a za Ružu lutanja, za našeg Ščeglova, domaćeg majstora dérivea, šetnje
i plutanja do iznemoglosti, niko nije ni čuo.
Ili razmotri, rekao je Nestor, slučaj Pola Pinjona. Tip studira fiziku u Kembridžu. Piše doktorat, čestice,
energija, otkud znam. Usput se bavi kompozicijom. Konta da može da uradi nešto što ima veze i s fizikom i s
muzikom. U Kembridžu ga gledaju kao budalu. U Londonu ga ismevaju. I šta. Frajer dolazi ovamo, muva se
par godina, petlja nešto, i onda sa Radovanovićem osniva Studio za elektronsku muziku Radio Beograda.
Napravili su haos. Haos. Čoveče. Danas ti je to u svakoj knjizi. Samo, piše da je Pinjon švedski kompozitor. Ej,
pazi, švedski. Pećine. Nego slušaj. U priču se uključuje Reks Subotić i tu se razvijaju kako da ti kažem razvijaju
se revolucionarne tehnike. Razorili su. Pinjon posle pali u zemlju Šveđanki, Suba cepa u Pariz, pa onda u
Brazil, provaljuje fore, kupi trikove, kombinuje naše stvari s njihovim stvarima. Masa kolektivno orgazmira
na globalnom nivou. Pokazaću ti par članaka. Ono, ritmovi celog sveta. Kontaš. Ritmovi. London, Beograd,
Pariz, Franfkurt, Milano, Moskva, Njujork, Novi Sad, San Paulo, Štokholm i tome slično. Sećam se , rekla je
Sonja, čak je i na pakovanju „danhila pisalo: Njujork, London, Pariz, Gnjilane. Pa da, rekao je Nestor, samo se
ovde ne radi o duvanskoj industriji nego, ne znam, bili smo deo nekog ritma, mogli smo... Odmahnuo je
rukom.
Izvadila sam kutiju crvenog „goloaza i stavila je na šank. Uzela sam poslednju cigaretu, poigravala se njom
vrteći je među prstima, kao što je otac, nekada, dok je još imao ruke, vrteo olovku, prebacujući je glatkim
pokretima od palca i kažiprsta do malog i domalog, i nazad. Čim sam primetila ovu sličnost, odložila sam
cigaretu. Nekad pomislim da je u meni, da me pomera kao da sam njegova ginjola. Moram smanjiti pušenje,
pomislila sam. Popila sam viski. Đura je prišao da odnese čašu i uzeo praznu kutiju, da je baci. Predomislio
se. Izgledao je začuđeno. Duvanska mafija, rekao je, bruka jedna kako se to osililo. Cigarete sam, rekla sam,
kupila u Irskoj, potpuno legalno. U Irskoj? Što da ne, rekla sam, ima i tamo cigara. Razgledao je praznu
kutiju. Iz Irske, ponavljao je, iz Irske. Iz Dablina, rekla sam. U narednih nekoliko trenutaka odigralo se mnogo
toga i čitavu situaciju imenovala sam i zapamtila kao pometnju. Nestor i Sonja su se pravili da smiruju Đuru,
koji je u napadu oduševljenja nudio doživotnu veresiju u razmenu za informacije o irskim pabovima.
Posebno ga je zanimalo da li se na Dan sv. Patrika zaista pije zeleno pivo i, ako je zeleno, od čega je zeleno. U
toj pometnji nekom je ispao paketić čiji sam sadržaj prepoznala bez većih teškoća: suva hedovina. Vidim,
rekla sam, da imate dobre argumente, moći ćemo da se dogovorimo.
Nakon početne nelagodnosti, preda mnom se odvila predstava koja me je iz nekog razloga razvedrila. Đura
je preuzeo ulogu trgovačkog putnika. Svega imamo, deklamovao je, domaća radinost, sve lokalno ništa
globalno; svo recimo tisovača, pogodna za rane jutarnje časove, a za mamurluk mnogo bolja od rasola;
begejka, odlična za večernje opuštanje i visoko cenjena pogledao je ka Sonji među ljubiteljima filma;
fruškogorka, Sremica srdita, leči kurje oko i pospešuje rad organa za varenje... Pazi Irac, rekla je Sonja, kako
znaš da nije provokator? Postoji, rekao je Nestor, samo jedan način da se to pouzdano utvrdi. Gandža i priča,
to je nerazdvojno. Pravi duvači, rekao je, imaju priče, imaju šta da ponude u ceremoniji, i može doći do
obostrano korisne razmene van sistema profita. Drotovi ne znaju da se opuste, dileri skrnave svetinju,
prodaju je za lovu, pimpuju dušu... Pimpuju: tako je rekao. Nije rekao „podvode , ili kako se to već kaže,
verovatno postoji neki žargonski izraz, jer jezik, koji je navodno naš dom, raste, izgrađuje se, ili se raspada,
menja se dok mi vršljamo drugde i stoga nas, kada se vratimo, reči neminovno odaju. Da, mislila sam,
umesto „Sao Paolo rekao je „San Paulo , „Šikago umesto „Čikago . Naslutila sam da je bio izgubljen, da je
posezao za osloncem i mahao u praznini, kao ja.
Po Nestoru, narativna priroda kanabisa upisana je u samo ime biljke. Reč, tvrdio je, vuče koren iz jednog
asirskog teksta iz 685. godine pre nove ere, gde je ubeležena kao kunubu. Sto godina kasnije, ta je reč
transformisana u kannapi, što predstavlja očitu lingvističku vezu sa kanapom, kudeljom, dakle pletivom i
oplitanjem priče. S pojavom latinskog kao jezika botaničke nomenklature, postala je kanabis, to jest kanabe,
što takođe nepogrešivo ukazuje na priču. Šta misliš, upitao je, retorski, kako je nastao izraz „ići na kanabe ?
Normalno, išli su da duvaju. To ti je vekovna tradicija. Kao tkanje. Samo treba da znaš osnovna pravila, da bi
mogla da se nadovežeš. Naš kućni red je vrlo jednostavan. Traži se istorijski element koji je kasnije moguće
razraditi i manje ili više uverljivo povezati sa drugim stvarima. Pletivo, razumeš? Književne reference su u
redu, ali nose malo bodova ako su provaljene. Prepričavanje epizoda iz Hiljadu i jedne noći Nestor je
oponašao melodični glas voditelja na takmičenju za Pesmu Evrovizije nula poena. Najviše cenimo istorijsku
dokumentaciju; istorija je, ono, učiteljica života. Zgodna je priča o Hoa Tou, kineskom lekaru iz 220. godine
p.n.e., koji je prepisivao smejuljicu kao anestetik. Ili Herodotov opis saune s parom od crnomorske
domaćice, gde se baki tako odbio da je napisao da toj sauni nijedno grčko kupatilo nije ravno. To nosi
maksimalne poene. Rekla sam mu da ne vidim zašto Herodot nosi maksimalne poene; o tome je pisao
Bodler i to zna svako dete. Sonja je likovala: „Dragi gledaoci prekidamo redovan program kako bismo vas
obavestili da je ove večeri nepoznata žena zalutala u kafić i razvalila Nestora kao vola u kupusu, opširnije u
sledećem javljanju . Lako je druge kritikovati, rekao je Nestor, daj da čujemo nešto konkretno. Prihvatila sam
izazov.
Izlaganje sam počela podatkom da je gandžu, kao pojam zabeležen pod tim nazivom, na britansko ostrvlje
uveo jedan Irac, Vilijam O Šonesi, u knjizi Bengalska farmakopeja 1842 . Irci su, rekao je Đura, carevi. Zatim
sam navela još nekoliko imena pod kojima je kanabis poznat u raznim delovima sveta: asa u Japanu, dagga i
b biha u Africi, na drugim mestima kef, kerp i ma kasnije sam tu reč pomenula u raspravi o muzama , a u
islamskim kulturama sreću se nazivi bang i beng. Iz naziva Veliki beng, Sonja je zaključila da fizičari duvaju
kao zveri. Nestor je izjavio da je tek sada shvatio dubinski smisao Džipsi Kingsa. „Beng, Beng, Beng , pevao je,
„te kjero Beeeeng . Kada sam pomenula svoj Bang Olufsen, više nije pokušavao da prikrije oduševljenje. Vidi
ti starine Olufsena, uzviknuo je, i taj je fajčio krdžu! Upalila sam cigaretu i prepričala omiljenu epizodu iz
Anecdotes arabes et musulmanes depuis l an de J.C. 614. 1772 . Autor, francuski putopisac Žan-Fransoa
Delakroa, na 534. strani ove knjige beleži slučaj jednog muslimanskog propovednika koji je pridikovao protiv
benga. Vikao je i gestikulirao, i toliko se zaneo u svojoj propovedi da mu je tom prilikom iz nedara, tačno
među slušaoce, ispao zamotuljak upravo one zabranjene supstance na čije je đavolje rabote upozoravao
prisutne. Situacija je bila veoma napeta, no propovednik se brzo snašao. „Evo tog neprijatelja , povikao je,
„evo tog demona o kom sam vam govorio! Od sile mojih reči dao se u beg, a vi dobro pazite da se u bekstvu
od mene ne baci na nekog od vas! Niko se nije usudio da dotakne zamotuljak. Kada je propovednik ostao
sam, piše Delakroa, mirno je uzeo svoj paketić i vratio ga u nedra.
Na oca sam zaboravila.
TRI
Ne. Nisam zaboravila. Vodila sam, kako se ponekad govori, dvostruki život. Dva života koji nastanjuju isto
telo i tako postaju jedan. Živela sam sa ocem; igrala sam ulogu dobre kćeri onako kako sam zamišljala da se
ta uloga igra. Negovala sam ga, brijala, šišala, čistila noćnu posudu, kupala ga trudeći se da ne pogledam
njegovu nagost. Imala sam u tome iskustva. Od patronažne sestre sam naučila kako se daje injekcija
morfijuma i gledala sam ga, ispunjena samilošću i nežnošću čiju su čistotu narušavala manje uzvišena
osećanja, gnušanje i gorčina i samosažaljenje, kako sa izrazom olakšanja tone u nedostupnu dubinu. Kada
bih oprala sudove i veš pelene za starije nije bilo lako nabaviti , kada bih obavila pripreme za sutrašnji dan,
otpočinjao bi moj „drugi život. Zatvarala sam vrata očeve sobe, tiho, mada sam znala da ga nikakav zvuk ne
može probuditi, i nakon posete Hekabi odlazila u kafe, gde sam sa prijateljima razmenjivala priče, upijala
jedne i isijavala druge, kao da su dim koji ulazi u pluća i izlazi iz njih, bratimi nas u ceremoniji bez krvi. Mislila
sam da je bekstvo moguće, da postoje paralele koje se nikada ne dotiču; da zakoni euklidske geometrije,
strogi kao nacrti iz Četiri knjige arhitekture, važe u muljevitom prostoru kojim klize ljudske sudbine.
Možda se za tu zabludu mogu naći naučna objašnjenja: umor, nedostatak sna, kompenzacija maštom koja se
preliva u zbilju. No sve to nije važno. Nauka. Obrazloženja. Opravdanja. Osećala sam da se moji svetovi
približavaju. Na nebu jednog nazirala sam svetlucave tragove drugog i znala sam da iskre koje vidim nisu
novogodišnje prskalice u rukama razdraganog deteta, već uvojci Elektre, komete, tovara kosmičkog otpada
koji hrli kroz tamu poput metka ispaljenog iz pištolja demijurga, nagoveštavajući svetlošću i zvukom dolazak
nečega, nisam bila sigurna čega. Lik oca sve je češće bio deo mojih priča; vlaga u njihovim temeljima. Postao
je enigma za koju više nije bilo dovoljno reći da je to neki ludak, nesretnik, ekscentrik, rob naduvane ideje,
promašeni pronalazač, komični osvetnik, nula koja zahteva svoju pravdu, bolesnik kojeg je u osnovačkoj
paradigmi dobročinstva trebalo prevesti preko ulice, držeći ga za ruku, i odvesti ga, nežno, u smrt. Želela
sam da saznam nešto o njemu. Kada se, u kom trenutku, odigrala promena koja je od njega načinila to
žalosno biće? Očeva bolest činila je nemogućim svaki razgovor.
Kakva je to bolest? Lekar je pomenuo da je retka, da od nje obolevaju pušači, mada uzrok nije utvrđen.
Prognoza, rekao je, nije dobra. Enciklopedije su pružale štura objašnjenja. Kada je Žorž instalirao računare u
kafeu, zajedno smo potražili odgovore na mreži. Ono što smo našli otvorilo je čitav niz novih pitanja.
Simptomi očeve bolesti bili su gotovo identični simptomima ergotizma, trovanja pšeničnom glavnicom
clavicus purpura , gljivicom koja pod određenim klimatskim uslovima ulazi u simbiotički odnos sa žitom,
ječmom i raži. Postoje, ispostavilo se, dve vrste ergotizma. Gangrenozna forma, za koju nam se s početka
činilo da najbolje opisuje stanje oca, počinje prolivom i povraćanjem; prsti neugodno bride; u roku od
nekoliko dana razvija se gangrena šaka i stopala, da bi potom u celosti zahvatila udove, koji ubrzo trunu i
otpadaju. Leka, po svoj prilici, nema. Smrt od ovog trovanja nastupa prilično brzo; otac je još uvek bio živ.
Drugi oblik ergotizma, konvulzivni, počinje vrlo slično, ali ne uzrokuje gangrenu već napade slične grčenju
epileptika; u manjim dozama ima halucigeno dejstvo i vodi u delirijum srodan LSD tripu. Činilo mi se da je u
pitanju nešto između, možda neka kombinacija. Takvi slučajevi nisu zabeleženi. Podaci na koje smo u ovoj
potrazi naišli vodili su nas, izgledalo je, sve dalje od cilja; od onog što sam zamišljala kao cilj, a što sada više
ne umem da imenujem.
Na konferenciji o pečurkama održanoj 1977. u San Francisku, Albert Hofman, koga je Nestor odmah
identifikovao kao biciklistu iz Bazela, izneo je hipotezu da pšenična glavnica predstavlja osnovni sastojak
napitka korišćenog u svetkovinama eleuzinskih misterija. Na to ukazuju mnoge povesti o deliričnim stanjima
za vreme ovog festivala žetve, purpurna boja Demetrine haljine, a mitologija plodnosti vezana za Demetru i
njene saputnice među njima jedna neverovatno debela i, simbolički posmatrano, uvek trudna žena koja
svojim skarednim šalama razvedrava boginju upisana je, po Hofmanu, u travarsku medicinu: pored toga što
izaziva halucinacije, ergotni napitak uzrokuje grčeve koji pomažu pri porođaju. Hofman je uspeo da pomene
i Dionisa, odgovorivši tako na klasično pitanje „Kakve to ima veze sa Dionisom? , mada rasprava na tom
mestu postaje teško razumljiva. Nestor je iz svega zaključio da je Hofman imao pristup prvoklasnoj gandži.
Ubrzo potom naišli smo na predstave ergotičnog delirijuma među Bošovim demonima, na srednjovekovnim
ilustracijama „Plesa smrti , u objašnjenjima lova na veštice u gradiću Salem, država Masačusets, krajem
sedamnaestog veka, gde je zapadnoafrička robinja Tituba, tek kupljena na Barbadosu, optužena da je
umesila veštičji raženi hleb. Tituba je pod pritiskom sve priznala, da je mesila raženi hleb, da je vračala, da ju
je posetio visoki čovek iz Bostona đavo , da je razgovarala sa psima. No bilo je dockan. Histerija je već uzela
maha. Nakon brzopletog suđenja devetnaest ljudi je obešeno, uključujući i varoškog sveštenika za koga je
jedna tinejdžerka tvrdila da je on, a ne misteriozni posetilac iz Bostona, đavo; četiri veštice su umrle u
zatvoru, jedan nesrećnik je usmrćen kamenom presom, a pogubljeno je, za svaki slučaj, i nekoliko pasa. O
ovim događajima Artur Miler je napisao čitav roman. U aprilu 1976. ugledni magazin Nauka objavljuje tekst
Linde Kaporejl u kom se ergotizam navodi kao moguć uzrok ponašanja koje su puritanci pripisali vešticama iz
Salema.
Demetrina gljiva bila je, činilo se, svuda. Kombinacija meteoroloških uslova ostvarena u Francuskoj 1788. i
1789. pogodovala je lošoj žetvi i ergotizmu. Proleće i leto 1788. bili su neuobičajeno suvi, a jesen olujna. Ove
okolnosti dovele su francusku poljoprivredu u stanje koje jedan istoričar opisuje kao „srednjovekovno .
Podaci o zimi koja je usledila, po nekim meteorolozima možda najhladnijoj u pisanoj istoriji Evrope, mogu se
naći u dnevnicima tadašnjeg američkog ministra u Parizu, Tomasa Džefersona: „temperatura se spuštala na
50 stepeni ispod nule Farenhajtove skale , čitavim Parizom gorele su velike vatre kraj kojih su se ljudi
okupljali da ne bi umrli od hladnoće . U martu 1789. počinju teškoće sa snabdevanjem hranom; na leto
dolazi do nestašice hleba. Hleb se mesi od svega što je na raspolaganju, pa i od čudne, purpurne raži, i
Francuskom uskoro ovladava veliki strah. Psihodelični paori u julu iste godine dižu tri stotine ustanaka širom
zemlje, kruže vesti o zlostavljanju političkih zatvorenika u Bastilji, koju pobunjenici opsedaju i osvajaju 14.
jula 1789. Nestor je bio zaprepašćen. Cela Francuska, čoveče, govorio je, cela država na esidu, nije ni čudo
da su sjebali režim. Žorž je video Asteriksa u drugačijem svetlu; simpatični mit o čarobnom napitku i
seljanima koji odolevaju imperijalnoj sili sada je dobijao novo i ne sasvim bezazleno značenje.
Ova i druge priče koje smo nalazili, koje smo sastavljali, izmišljali, jedno vreme bile su mi, moram priznati,
zanimljive. Kasnije sam se osetila umornom i nezadovoljnom. Kakve veze, pitala sam se, ima Francuska
revolucija sa mojim ocem? Eleuzinske misterije, veštice iz Salema, kuda to vodi? Gde se nalaze granice
lutanja? Ivan Ščeglov, legendarna lutalica iz vremena koje je prethodilo Pariskom maju, pisao je da tri
meseca predstavlja krajnju psihofizičku granicu svakog dérivea; to je napisao u ludnici, i činilo mi se da ga
razumem. Imala sam utisak da se gubim, da propadam. U to vreme približila sam se Sonji, koja je prema
Žoržovom i Nestorovom istraživanju sada je to bilo njihovo istraživanje imala sličan, možda i oštriji, stav.
Dečaci su preuzeli komandu, rekla je. Neka ih, neka se igraju. Vratiće se oni nama.
Sonja je još ranije, od roditelja, slušala bitničke legende o revoluciji iznutra, vratima percepcije, izmenjenim
stanjima, psihodeliji, o Kastanedi, Keruaku, Haksliju, Liriju, Terensu Mekeni. „Mekena je novi Kastaneda .
Nešto kasnije, kada su se preselili u umetničku koloniju u podnožju Potpećinske pećine, kraj sela Zlakusa,
gde su razočarani hipici, šezdesetosmaši, inostrani antropolozi i njihovi studenti pokušavali da očuvaju
tradiciju pravljenja sačeva, prenošenu s kolena na koleno ali sada na izdisaju, da objasne njeno poreklo i
sličnost sa japanskom tehnikom raku dok meštani, sa izuzetkom jednog starca, majstor-Mileta, potpuno
nezainteresovani za ovu misteriju, zarađuju za život krađom aluminijumskih profila iz valjaonice u Sevojnu i
prodajom milenarnih stena iz Potpećinske pećine koje tada skončavaju svoju dugu istoriju u neslavnoj ulozi
ukrasa u požeškim kafićima pričali su joj o mističnom jedinstvu svega, o progonjenom bratstvu slobodnog
duha i beginskom sestrinstvu koji su, nakon dugog putavanja i mnogih doživljaja , našli privremeno sklonište
u pećini. Govorili su joj o zapisima na zidovima, neistraženim halama, velikoj kamenoj šaci na ulazu, o
vizijama izgubljene kulture i večne mudrosti, ali Sonja nije verovala u mistična bratstva, u vrata koja se
otvaraju čarobnim ključem i prikazuju neku vanvremenu stvarnost, pravu i nepatvorenu, orlove koji gutaju
duše, anđele koji se njišu u ritmu zen-talasa i u svetlosti lava-lampe. Sve je posredovano, govorila je, svaka
slika, svaka misao. Tvrdnju je dokazivala analizom kinematografskih predstava različitih fenomena. Te
predstave, smatrala je, moguće je razumeti kao forme imaginacije jednog društva, forme u koje se, kao u
pogrešno odlivene kalupe, delimično uklapa potonja realnost.
Na ovu ideju došla je gledajući akcioni film Trkač 1987 . Amerika, navodno godine 2019. predstavljena je kao
totalitarna država čijim je stanovnicima u potpunosti ispran mozak „stvarnosnim programima. U filmu glume
Arnold Švarceneger, budući guverner Kalifornije, i kečer Džesi Ventura, budući guverner Minesote. Regan je,
mislila je, već bio predsednik, a i kod nas su političke karijere ostvarili mnogi glumci. Po Sonji, to nije mogla
biti puka slučajnost. Slične ideje sretala sam na kursevima studija kulture. Nisu mi nepoznati tekstovi kao
„Homer i Aristotelova teorija moralnosti ili „Niče i Bart , u kojima su, naravno, Homer i Bart članovi
animirane porodice Simpson. Bilo mi je zanimljivo što je Sonja, mada nikada nije pohađala univerzitet,
samostalnim i neusmerenim čitanjem došla do osnovnih postavki teorija koje su osedeli predavači
predstavljali kao najnoviji uzlet ljudskog intelekta. Njenu lektiru određivali su različiti sklopovi okolnosti.
Navodim one koji mi se čine najvažnijim.
Tokom jedne od svakodnevnih šetnji, Sonja je na štandu uličnog prodavca knjiga naišla na zbirku eseja
Oskara Vajlda. Pre toga, čitala je samo Kentervilskog duha, no zbirka eseja joj se odmah svidela jer je na
unutrašnjoj strani korica primetila ostatak eh libris oznake koju je neko počeo da uklanja ali nije istrajao,
tako da je pri vrhu još uvek bila vidljiva mačka sklupčana kraj globusa na najvišoj polici biblioteke. Izjavivši da
Vajlda više niko ne čita, prodavac joj je poklonio knjigu. Nemoj da ne pročitaš, dodao je, verovatno u šali.
Sonja je pročitala. U eseju „Propast laganja , pisanom u formi dijaloga konzervativnog Ćirila i slobodoumne
Vivijan, Vajld je tvrdio da život imitira umetnost, da umetnost pruža određene forme kroz koje život potom
realizuje svoje reproduktivne i u suštini mimetičke energije. Raspravlja se takođe o uticaju prerafaelitske
škole na poimanje lepote u Engleskoj, tvrdi se da Japanci prikazani na platnima Hoksija i Hokusaija
jednostavno ne postoje, već je u pitanju poseban likovni stil, „japanski efekat . Uopšte, „na prošlost gledamo
isključivo kroz medijum umetnosti koja nam, na svu sreću, nikad nije rekla istinu . Na Vajlda sam, rekla mi je,
otpala.
Njeno obrazovanje nastavljeno je zahvaljujući požaru u zgradi Radničkog, kasnije Otvorenog, univerziteta.
Sonjin otac, koji je radio u knjižari u prizemlju i čitavog života verovao da krađa knjige ne samo da nije greh
već predstavlja obred koji gradi ili obnavlja vrlinu, iskoristio je pometnju i u džep ogromnih pantalona
oblačio se, Sonja je govorila, kao pajac strpao nekoliko teško dostupnih izdanja. Među njima je bila zbirka
eseja Roberta Muzila, koju je odbacio kao dosadnu, ali je Sonju zainteresovao ogled „Beleške o jednoj
dramaturgiji filma 1925 . Muzil pominje mađarskog pesnika Balaž Belu koji se iz nepoznatih razloga preselio
u Austriju i postao filmski kritičar, i navodi Balaževu misao da je film postao narodna umetnost „ne u smislu
da ona nastaje iz duha naroda, već da duh naroda nastaje iz nje . Okosnica Sonjinog pogleda na odnos sveta
i filma bila je formirana. Kasnije je proširila razmatranje i ublažila neke od stavova, pročitala je Deborovo
Društvo spektakla 1968 uz Revoluciju u svakodnevnom životu, omiljeno štivo njenih roditelja pa čak i
Bleferski vodič kroz postmodernizam, ali u osnovi nije odustajala od Balaža i Vajlda. Stvar je, govorila je,
verovatno nešto složenija; pre svega, u pitanju je dijalektički odnos, a moraju se uzeti u obzir televizija i
drugi oblici masovne kulture.
Do prve praktične potvrde ovih ideja došla je prilikom gostovanja na festivalu dokumentarnog filma u
Krakovu. Sonja nije volela da putuje. Ili nije imala mogućnosti, i zato je govorila da je putovanja ne
interesuju. Povremeni izleti u Mađarsku u Budimpeštu na matursku ekskurziju, u Segedin na kafu i kolače,
docnije u nabavku hrana, kozmetika bili su, tvrdila je, za nju sasvim dovoljni. Kada je dobila poziv od
organizatora festivala, dugo je bila neodlučna. Zašto ići? Sve što je želela da kaže, sve na šta je želela da
ukaže, bilo je zabeleženo na traci. Ipak je otišla; u to vreme bilo je gotovo nemoguće otići, i sam poziv, samo
njegovo postojanje, predstavljao je neku vrstu časti.
Njene strepnje pokazale su se verovala je opravdanim. Osećala se neugodno među mladim umetnicima koji
su sebe nazivali autorima i režiserima mada su, činilo joj se, i to joj je bilo sumnjivo, bili srećniji pred
objektivom nego iza njega. Beć prvog dana, na koktelu u Gradskoj kući, dok su je mladići i devojke, koje niko
nije ni pogledao i za koje je docnije saznala da su studenti filma, nudili zakuskom i pićem, primetila je da
nema snage za razgovore i pametovanja, za sve te velike teme. Ljudi oko nje; osmesi i flertovi; suknje i sakoi;
naočare rožnatih okvira; poslužavnici sa korpicama od testa filovanim tunjevinom i lososom; komadi sira u
koje su bile zabodene čačkalice različitih boja; čaša vina u njenoj ruci; sve je to videla, registrovala, „snimila ,
ali je bilo za nijansu van fokusa, zamagljeno i dostupno samo u mekoj, difuznoj svetlosti, kao lepotice na
fotografijama Helmuta Njutna. Narednih dana primetila je da gravitira ka volonterima iz filmske škole kojima
je bila dodeljena uloga konobara, vratara, posluge. Prihvatili su je, isprva ćutke, nudeći joj cigarete, gutljaj
žestine iz flaše koja je kružila, no ubrzo se kroz pokušaje razgovora rodio novi jezik, pidžin, kreolski,
englesko-poljsko-srpski, jezik dece ostavljene na planeti podjednako udaljenoj od svačijeg doma. Kasnije se
često pitala zašto je bilo tako, kakva je to solidarnost mogla postojati među njima, kakva neizrečena veza;
nije našla zadovoljavajuće objašnjenje. Prijateljstvo je rođeno i nestalo je. Zaborav čini svoje, uspomene
blede kao stare slike; ostaje samo impresija da je tako nešto moguće, da je ponovljivo, da će biti
„ponovljeno sa drugim ljudima, možda, na drugom mestu.
Poseta Aušvicu ostavljena je za poslednji dan festivala. Vodič je čitavim putem od Krakova govorio samo o
Spilbergu, ubacujući ponekad ličnu notu, diskretno, odmereno, kako ne bi bio optužen da preteruje ili
izmišlja, o prijateljima i kolegama koji Spilberga nisu samo videli već su sa njim i proćaskali. Možda je govorio
o Spilbergu jer je znao da pred sobom ima grupu sineasta? Možda je i to način da se razume ono što se,
naposletku, ne može razumeti? Aušvic, mislila je, posredovan holivudskom legendom. Prostor nepojmljivog
užasa postaje metamizanscen, lokacija, mesto na kom je Spilberg zaboravio hemijsku olovku kada je snimao
Šindlerovu listu 1993 . Povratila je u lanč-paket i osetila na sebi poglede nejasnog prekora. Odvojila se od
grupe, ušla u muzej i tamo se izgubila, oprhvana strahom i mučninom. Videla je... Bože. Videla je, pored
svega, dokument sa pedantnom procenom neto vrednosti ljudskog tela. Autobus je otišao bez nje. U Krakov
se vratila sa grupom kanadskih turista koji su ponosno, na reverima, nosili značke sa zastavama svoje zemlje;
bakica do koje je sedela raspitala se o Sonjinom poreklu, samo da bi, na pomen reči Jugoslavija, bez ikakvog
razloga iznela svoje utiske vrlo povoljne sa letovanja u Dubrovniku, 1979. ili 1980, nije mogla da se seti
godine i preslišavala se, naglas, duboko razočarana nepouzdanošću svojih sećanja. Sonja nikada nije bila u
Dubrovniku. Kada je stigla kući, pažljivo je istražila domaću kinematografsku produkciju, tada dostupnu u
videoteci „Bernard Panasonik .
Teza o formativnoj moći filma sada je bila definitivno potvrđena. Svako važnije društveno pitanje imalo je
svoj kinematografski korelat. Mitologija ratovanja i herojske pogibije upisana je u didaktički osmišljen žanr
domaćeg ratnog filma za mališane, čija je suština predstavljena delom Zvezde su oči ratnika Branimir „Tori
Janković, 1972 . Film prikazuje vreme rata u jednom srpskom selu. U tom selu deca veruju da se na nebu
rodi zvezda kada ratnik pogine, a kada pogine četa ratnika, rodi se cela galaksija. Deca hoće da postanu
zvezde, nestrpljiva su da izginu, i u tu svrhu potpisuju peticiju u kojoj mole Nemce da ih streljaju umesto
učitelja kako bi ona, a ne učitelj, postala zvezde. U poslednjem momentu pojavljuju se starci koji decu
rasteruju kućama i preklinju Nemce da streljaju njih, starce, jer oni hoće da postanu zvezde. Sonja je
verovala da su dodatne analize izlišne.
Kada smo o tome razgovarale, rekla sam joj da je premisa ovog ostvarenja, kao i poznatog romana Branka
Ćopića Orlovi rano lete ekranizovan 1966. Sonja me je prekinula, u režiji Sofije „Soje Jovanović razumljiva
samo u kontekstu klasičnog mita o Ganimedu. Zevs, u pojavnom obliku orla, otima privlačnog mladića i
odnosi ga na Olimp, gde zadovoljava svoju pohotu i zatim pretvara Ganimeda u sazvežđe Vodolije.
Ambivalentan odnos orla i otetog dilbera nije promakao jednom Rubensu, koji Otmicom Ganimeda 1635
dotiče rub pornografije prikazujući bez trunke stida torbu sa strelama kao impozantan ukrućeni ud,
ostavljajući posmatraču slobodu da odluči da li je to budžekanja prijapovski obdarenog momka ili simbol
Zevsove muškosti koja će kobno prostreliti Ganimeda. Budući da su takve skarednosti neprihvatljive našoj
kulturi, za koju je orao simbol viteštva a ne neki božesačuvaj leteći peder, željeni preobražaj mladića u
zvezde pod okriljem orla postaje moguć samo u ratu i viteškoj pogibiji. Mislim da joj se to dopalo. Pa to je,
rekla je, pravi začarani krug. Zatim je navela još neke filmove o čijem je značaju razmišljala.
Kompleksna problematika tranzicije jasno je predskazana već u komediji Jovana Živanovića Radio Vihor zove
Anđeliju 1979 . U zabačen planinski kraj iznenada dopire ideja turizma. Ambiciozna žena nagovara muža da
prodaju imanje, otvore motel i na taj način lansiraju estradnu karijeru svoje kćerke Anđelije. Anđelija,
međutim, od karijere više voli lokalnog zanesenjaka i radio-amatera Radio Vihor . Dramska tenzija raste,
postavlja se vekovno pitanje ugovorenog braka, razvija se sukob moderniteta i tradicije. Anđelija je
prinuđena da bira između uspeha i ljubavi, i bira, naravno, ljubav. Ovde, rekla je Sonja, vidimo dve veoma
bitne stvari. Prvo, odbijanje patrijarhalne tradicije braka iz porodičnog interesa; drugo, odbijanje
moderniteta, to jest ekonomskog napretka u vidu privatne inicijative na slobodnom tržištu uslužnih
delatnosti. Tako je bilo 1979. Danas ti je u zabačen planinski kraj dospelo mnogo toga, ne samo ideja
turizma, već i samog postmodernizma. Zato je dvostruko modernističko odbijanje-isključivanje zamenjeno
postmodernističkim prihvatanjem-uključivanjem. Anđelija bi, drugim rečima, danas prodala i Vihora i babino
zubalo za estradnu karijeru, a okolo bi trtljala da je tradicionalista.
Sve je tu, rekla je, svaka ideja. Služba bezbednosti zatvara krug 1972 : totalna idealizacija debejca, koji
prerasta u svemoćno i sveprisutno biće „OZNA sve dozna , obitava svuda i može uzeti najrazličitije forme. U
filmu Mis 1986 pojavljuje se u obliku „muškog principa hrabrost i „ženskog principa lepota . Hrabri novinar
žute štampe, zadužen da prati i po potrebi izmisli skandale na izboru za Mis, otkriva da jednu od lepotica
progone saracenski teroristi koji su za vreme boravka u Nemačkoj u njen neseser pohranili mikrofilm sa
podacima o pasošu Evropske zajednice, tankoćutne velesile koju bi bez našeg sistema bezbednosti, kako je
Sonja rekla, Abu Nidal pocepao kao budala novine. Kritika je nemoćna a bezbednjak zadržava centralni
položaj čak i u svesno ironičnom poigravanju legendom. Sećaš se 1999. kad se pojavio „kapetan Leši iz OVK?
Nisam se sećala. To ti je, nastavila je, ne obazirući se, parodija na film Žike Mitrovića, Kapetan Lešu 1960 .
Kapetan Ramiz Leši bori se protiv balističkih recidiva među kojima je i njegov brat, kog treba vratiti na pravi
put smelom kombinacijom vojnih i propagandnih dejstava. Zamisli dokle to ide? Na Kosovu, usred oružane
pobune protiv srpske hegemonije, služe se popkulturnim referencama iz Srbije? To je, tvrdila je, i ovde
prošlo gotovo nezapaženo, mada je glagol „lešiti , koji potiče upravo iz Mitrovićevog filma, odavno ušao u
govorni jezik. Kontaš, rekla je, sve je tu, kulja sa platna, isto samo malo drukčije.
Koliko znam, postoji samo jedan Sonjin film u kom se ona pojavljuje pred kamerom. Zvanični i nezvanični
istoričari govorili su o izgradnji gradske kapije, o legendama vezanim za nju. Slede snimci Đure u komi, kraj
nekih aparata, u krevetu sa metalnim ramom sa kojeg se ljušti boja, zatim saobraćajci i saobraćajni inžinjeri
koji crtaju dijagrame na salvetama i opisuju saobraćajne situacije: evo, vidi, ako je ova kutija cigareta kapija,
a upaljač je putničko vozilo, kreće se nedozvoljenom brzinom, onda je vidljivost nulta, nema manevarskog
prostora, nema izlaza, to je samoubistvo... Ponovo Đura, i Sonja kraj njega. To je neka druga Sonja, sa
podočnjacima i ispucalim usnama. Drži ga za ruku, čita mu knjige o istoriji kapije i utvrđenja, roman o zemlji
vilenjaka i druida, rezultate košarkaških utakmica američke profesionalne lige s naglaskom na broj koševa
koje su postigli naši strelci , Murakamijeve Ispovesti jednog kamikaze, knjigu o pušačima M,M-
dimetiltriptamina koji su verovali da su umrli, mada u stvari nisu umrli već su udahnuli dim cvetova ladoleža,
srovida, tajne šamanskog zanosa. Ponekad se okrene prema kameri. Ne znam, kaže, da li me čuje, nekad
mislim da mi stegne šaku; možda mi se čini. A onda nestaje iza objektiva. Scena se prekida zatamnjenjem i
čuje se Sonjin glas: „Prošlo je nedelju dana . Đura je budan. Ne ceća se Sonje, ne ceća se rasprave, uvreda
koje bi kasnije možda povukli, zbog kojih bi oboje patili, plakali, mirili se, utapali ih u grču golih, znojavih,
očajnih tela. Seća se samo da je vozio prema kapiji; više ne zna zašto.
Gleda negde iza objektiva i govori o udesu. Misliš da ti je sve jasno. Foliraš. Dišeš duboko, da se smiriš. Bojiš
se. I krećeš. Koje su šanse? Ubrzavaš. Poživela si, šta ja znam. Ostaju samo problemi. Lova. Politika. Laži.
Proteze i kateteri. Gomila sranja koja ti život tovari na leđa. Nemaš šta da izgubiš. Nadaš se da ćeš razneti
neku funjaru u „mercedesu , u „čeroki laredu . Ti si, kao, kamikaza. Hissatsu! Bojiš se. Drhtiš. Normalno.
Odjednom ti se čini da se brzina povećala sto puta, hiljadu puta, zbunjuje te. Kontaš: nema nazad. Taiatari!
Kadar ti eksplodira u lice. Sve. Sa svim detaljima. Neko je urezao ime na saobraćajni znak. Kružni, crveni, sa
žutim vodoravnim pravougaonikom u sredini. Dve šnale na sedištu suvozača. Limenka piva. Zelena. Zgužvan
tetrapak, barica jogurta na trotoaru. Mačka liže jogurt. Oči joj bljesnu kao farovi. Znaš da na Bastionu svetog
Inoćentija postoji reljef mačje glave? Simbol dugovečnosti. Uzidali su žive mačke u tvrđavu. Zamisli. Žive
mačke. Kasnije će neko pronaći njihove skelete „koji se na dodir ruke i pod uticajem vazduha sasipaju u prah
i pepeo . Ne znam otkud mi to. Posle? Pa ništa. U susret ti ide autobus, ili kamion. Nešto, onako, domaćinski.
Onda sklapaš oči i čekaš. U krilu osećaš prijatnu toplinu: upišala si se. Ugledaš kevino lice. U stvari, može biti
bilo ko, slika je loša, ali kontaš da je to ona. Keva. Ne smeši se. Ne plače. Neko svakodnevno lice. Žao ti je, ne
znaš tačno čega. Sećaš se da ti te šnale nešto znače. Šta? Gotovo je. Zvuk: lomi se velika kristalna vaza. I to je
sve.
Ali to nije sve. Naravno da ne. Đura je verovao da je u komi posetio čarobnu zemlju Fej, zemlju brilijanata i
kristala u kojoj ne postoji ni gore ni dole, ni levo ni desno, u kojoj čitav prostor pulsira energijom i vitalnošću
duhovnih bića, dece-vilenjaka koji rekao je „ne lete, nego cure po prostoru , rađaju se niotkud, šareni i
veseli, igraju se loptama za koje govore da su ljudski svetovi, pokazuju mu mrave koji mile na površima i
smeju im se, kuži kretene, kažu, zovu ga da pođe sa njima, žele mu dobrodošlicu, vuku ga za ruke i noge,
nose ga nekud, a onda se najednom predomišljaju, čuju se zvona i pištaljke, žamor, uzbuna, uzbuna, i čini
mu se da propada, da milion sićušnih ruku gura dušu nazad u bocu, moraš krenuti, greška, nije tvoj dan,
drago nam je da smo te upoznali, videćemo se opet. Kada se probudio, bio je siguran da je Irac. Nije
progovorio desetak dana. Ništa mu nije izgledalo stvarno. Stvarnost je, ako postoji, ono što je video tamo,
dok je bio mrtav. Neprestani vatromet energije, vatrometi unutar vatrometa koji se otvaraju kao cvetovi,
pre nego što uvenu, ili izgaraju cvetajući u polarno podne, zbunjeni suncem koje ne zalazi; eoni, deca koja se
igraju šarenim loptama. Ovo? Ne. Ovo je privid.
„Bio sam u zemlji Fej . To je prvo što je izgovorio i film se trikom montaže tim rečima završava. Sonja je bila
toliko srećna da nije postavljala nikakva pitanja. Fej, mislila je, pa šta. Može da misli da je Fej Danavej, ili
Morgan Lefej, nije važno. Živ je. Uvek je imao čudne ideje. Dok je studirao hemiju vrlo kratko , svakodnevno
je pokušavao da reprodukuje hemijski oscilator Bjelousova i Žabotinskog koristeći kao sastojke tamni i svetli
Šeridanov liker, a zatim i druga alkoholna pića. Koktel koji sam od sebe menja boju, govorio je, to bi bila
prava revolucija u svetu koktela. Nije mu pošlo za rukom. Pre toga je bio automehaničar. Servis je nasledio
od oca. O Đurinim roditeljima znam samo to da se otac iznenada odselio u Hrvatsku i da se majka, koja je
bila mnogo mlađa, preudala. Nije o njima govorio; ono što znam, takoreći ništa, saznala sam od Sonje . Đura
je umeo vezanih očiju da rasklopi motor „zastave.750 i da ga zatim, takođe vezanih očiju, sklopi. Kome je
sada trebalo takvo umeće? Ono što se tražilo nije ga zanimalo, niti je o tome išta znao: deblokirati čipove na
„lanči , udahnuti život imobilisanim mašinama belih „lend-kruzera na čijim se vratima još uvek nazirao
nemarno prefarban grb jedne od mnogobrojnih službi Ujedinjenih nacija. Prodao je servis; na tom mestu
otvorena je prva toples autoperionica na Balkanu. Đura je, s druge strane, postao gordi vlasnik poslovnog
prostora, takozvanog „objekta , memljivog podruma koji je delio zid sa davnašnjom vojnom apotekom u
sporednoj ulici u Podgrađu, nedaleko od bivšeg štaba komande veze, znamenitog golubarskog puka.
Đurin objekat bio je lokus mnogih preduzetničkih promašaja. Vegetarijanski restoran, prodavnica „dečeko
testenine, vinoteka. Kada mu je Sonja rekla da će knjižara u Mornarskoj biti srušena, preuzeo je inventar
dobio ga je besplatno: knjige, stolove, staru espreso mašinu sa mesinganom pticom na gornjoj ploči , pre
svega kao dekoraciju za kafe koji je nameravao da otvori. Intelektualci, rezonovao je, piju puno kafe, na
tome se dobro zarađuje, a možda kupe i neku knjigu. Mesto je poslovalo solidno za tadašnje uslove. Onda
je, govorio je, još bilo ljudi koji su uz kafu ili čašu vina čitali književne magazine, pratili ediciju Alef, umeli da
cene ručno povezano izdanje Melvilovog Prevaranta, ljudi koji su do jutra raspravljali o književnosti,
umetnosti, filmovima, fotografiji, muzici, urbanističkom planu, o smislu i besmislu, koji su, kako je Đura
kasnije umeo da kaže, nostalgično, „čitali Praxis, polemizirali vješto .
Fej, Sonja mi je rekla, još jedan Fej. Možda je bila u pravu. U svakom slučaju, ta se nostalgija počela buditi
tek nakon udesa, kada su Đurina sećanja nepovratno oštećena. Pre toga, želeo je više. Više novca. Moći.
Spektakla. Pičaka i pištolja. To su Sonjine reči; ja sam fina devojka. Gledao je likove iz kvarta kako razvoze
benzin, cigarete, eksere, kokain, ibogain, beta-karbolin, ketamin i ponekad rohipnol, razmeću se
kabrioletima, mašu službenim legitimacijama, pričaju o bordelima na periferiji gde su kipovali sveže
moldavsko roblje, o češkim karabinima, uzijima, devetkama, blistavim svetlostima puške „tavor . Obuzela ga
je groznica. Svi lažu, mislio je, svi kradu, posluju „na ivici zakona , sve je dopušteno. Uzmi lovu i beži, govorio
je, prvobitna akumulacija kapitala. A ja? Otvaram knjižaru? Svađao se sa Sonjom. Menjao se. Pokušavao je
da uđe u novi lik, ali je njoj „taj film izgledao kao rimejk . Kako se sve ponavlja, mislila je, kako je sve isto,
različito samo u tehnici. Poluzaboravljeni dinarski mitovi o tajnom blagu čiji je položaj ubeležen na
izgubljenim „grčkim mapama ; hohštapleri koji po vrletima prodaju nekakve žvrljotine tvrdeći da su to grčke
mape; duboko uvreženo sujeverje o moći matića, duhova pobačenih dečaka i devojčica koji pretvaraju slamu
u zlato, sela u carske gradove, čobane u oligarhe, nikogoviće preko noći u koljenoviće; sve je to sada
doživelo preporod i mešalo se sa televizijskim ostacima sna koji je nekada, navodno, bio američki. Đura je
išao gradom sa pejdžerima na opasaču, družio se sa osobama koje su mu prodavale ingeniozne sheme za
brzo bogaćenje. Kupovao je kamione spajalica i trampio ih za „ciciban cipele, za koje je potom dobijao
slamčice, osamsto hiljada slamčica koje je trebalo potopiti u vodu i zalediti ih, jer kada ih konobar stavi u
čašu soka ili kole, one jedva primetno podižu nivo tečnosti; naravno, zarada je sasvim mala gledano
pojedinačno, međutim, ako se pomnoži sa osamsto hiljada...
Sonja je često pomišljala da ga ostavi. Nije verovala u priče o romantičnoj ljubavi. Trubaduri, govorila je, to
je tako buržoaski. Mada, životinje... još uvek je hranio lutalice. To je prevagnulo i ostala je uz njega. Uprkos
svađama. Uprkos glupostima koje joj je svakodnevno priređivao. Radila je u seks-šopu pored Građevinske
škole. Imala je vremena da čita i bilo joj je zanimljivo da proučava mušterije. Većinom su odmah napuštali
radnju ako bi im ponudila pomoć u izboru filma. Čudno, rekla mi je, kao da ih prisustvo žive žene sputava.
Neki su joj, međutim, prilazili sa palčevima za pojasom, raspravljali nadugačko i naširoko, pokušavali da je
impresionariju znalačkim analizama nemačke produkcije u odnosu na američku „američki, tamo je sve
gluma, a nemački su stvarni . Domaći klasici, Balkanski pastuv i tome sličio, nisu bili naročito popularni.
Domaća tela nisu imala vrednost. Tražena su japanska tela, kineska tela, indijska, pakistanska, afroamerička,
brazilska, francuska, nemačka, skandinavska, italijanska tela. Birali su ih nekad po glumicama, nekad po
glumcima za Roko rka Rio formirala se lista čekanja, Ornela Muti je prolazila čak i u mekšim flikovima kao
Biskupova spavaća soba i Sonji je isprva sve to bilo komično, ta izvitoperena želja: izgubljeno i prezreno
šarenilo sveta koji je nekada bio nadomak ruke sada se, mislila je, može doživeti jedino u ovom hramu
usamljeničkog greha.
Nakon godinu, možda dve, istrošila je strateške zalihe ironije. U snovima su je pohodila lica posetilaca seks-
šopa, njihove bolne i tupave grimase, posmrtne maske muškaraca koji svršavaju pred televizorom. U vreme
kineske dinastije Han identifikovano je pedeset različitih stadijuma ženskog zadovoljstva; od toga su zavisile
harmonija i dobrobit carstva, a muškarci su dizali ruku na sebe ako žena nije bila zadovoljna. Sonja je gledala
industriju muške naslade, beskrajan niz fotografija, lutki krojenih po apsurdnim merama neke Viktorije
Kaljente, gumenih vagina „škrbamaca , bočica feromona, kondoma koji svetle u mraku, jestivih gaćica i
drugih erotskih pomagala. Nije ni čudo, mislila je, nije ni čudo. Želja za „šarenilom sveta sada joj je izgledala
kao produžetak želje za kolonijama, kao fantazija osvajanja, san o egzotičnim konkubinama porobljenim uz
pomoć kuratih ratnika koje su posmatrali iz fotelje, divili im se, prinosili im žrtvu, danak u semenu. Žene su,
mislila je, samo izgovor, sve te podatne figurine koje urlaju i ciče kao prasići, one samo posreduju; vašarsko
ogledalo u kojem mužjaci vide ono što zamišljaju kao moć.
Kasnije, kada je proučila istoriju umetnosti u izdanju radikalne grupe „Gerila devojke , uopštila je svoja
zapažanja. Pornografija ili romantika, rekla mi je, nema tu bitne razlike. Žene kao vole romantiku, a muškarci
striktnu cepačinu. I jedno i drugo su muške maštarije. Recimo, Zaljubljeni kuvar 1996 . To ti je užasno
romantičan film, rusko-francuska koprodukcija. Čuveni francuski kuvar odlazi u Gruziju baš nešto pre
Oktobarske revolucije i svrata kreće da osvaja ne samo gruzijsku kulturu, predstavljenu hranom, već i
gruzijsku princezu. Obrati pažnju da je u igri princeza. Heće valjda Pjer Rišar da ode u Gruziju, otvori restoran
i zaljubi se u baba seru. Sonja je neretko delovala ogorčeno; taj polemički žar bio je uravnotežen revnošću u
proučavanju problema. Njeno istraživanje pokazalo je da je lik kuvara neraskidivo vezan za političku i
kulturnu istoriju Francuske, posebno za francuski odnos prema monarhiji. Ovo se, tvrdila je, može primetiti
već u slučaju Mari-Antoana Karema 1784-1833 , prvog u nizu istorijski značajnih majstora kuhinje, za kojim
su usledili Žorž Ogist Eskofje, Eduar Ninjon, Fernan Poen zvani „Kralj i mnogi drugi.
Da. Sonja me je povela na još jedno lutanje, na još jedan let, kao što su činili Nestor i Žorž. Možda je, kako se
obično kaže, u tome stvar. Možda sam ih volela, volim ih, baš zato što su uvek bili spremni da me uzmu za
ruku i povedu me nekud, u neki novi Fej, kroz muziku, ritmove, kalendare, računare, filmove, kulinarstvo.
Sve je povezano, čini mi se, sve znači nešto drugo, nešto različito od onog što znači; to je magija talismana
koji postvaruje sve što sanja, koji sanja sve, i svoje snove ispisuje nekad na hartiji a nekad na ljudskoj koži.
Kako? Ne znam. Zato i kažem: magija. I kuvanje je magija, ako su oči otvorene, ako se pažljivo razmisli.
U Rečniku kulinarstva, stariji Dima opisuje Karemove skromne početke, skicirajući dirljivu scenu kada
Karemov otac, u krčmi na periferiji Pariza, napušta sina od jedanaest godina i savetuje mu da i sam ode u
svet: „Idi, mali moj... U svetu postoje dobri zanati... Ovo je doba kad pamet stvara bogatstvo, a ti pamet
imaš . Nakon višegodišnjeg rada u kuhinji neuglednog restorana u susedstvu, Mari-Antoan se nekom
srećnom okolnošću zapošljava kao šegrt gospodina Belija, najpoznatijeg pariskog poslastičara. U to vreme,
francuska kultura ishrane nalazila se u periodu tranzicije. Netaktični dijetetski saveti Marije Antoanete i
proždrljivost njenog supruga, poslednjeg predrevolucionarnog kralja, Luja XVI, koji je pred pogubljenje pojeo
šest kotleta, zamašan komad piletine, popio dve čaše belog vina i jednu čašu alikantea, i zaspao kao odojče,
ušli su u legendu i imali moćne političke konotacije. S druge strane, donedavno slavljeni gargantuizam La
Šapela, koji je na jednom jedinom stolu uspeo da posluži trista dvadeset i dva pladnja simultano šezdeset
šest salata, šezdeset šest tanjira ostriga, trideset sosova, i tako dalje , budio je zebnju jer su se u toj
kulinarskoj kornukopiji lako gubili i gosti i posluga; dolazilo je do meteža, guranja i otimačine, te je svaka
takva afera sada neugodno podsećala na ulične nerede i divljanje revolucionarne vlasti. Izostavljena iz
Napoleonovog kodeksa, kuhinja je vapila za paketom sistemskih zakona.
Situacija u poslastičarskom zanatu bila je slična. Godine gladi i nemaštine nisu bile zaboravljene. Javlja se
oprezna nostalgija za stablinijim vremenima i bogato postavljenom trpezom. U krugovima imućnih dobitnika
tranzicije, Trimalhion postaje kultna ličnost i predmet tajnog obožavanja, a na glas ponovo dolaze ranije
veoma popularne torte ukrašene složenim montažnim objektima pod nazivom pičces montées. Zlatno doba
ovih monumenata ovekovečeno je u putopisima Horasa Valpola. Valpol beleži da je na večeri kod vojvode
od Burgundije na torti ugledao voštane figure pokrenute naročito izrađenim mehanizmom, čitavo jedno
mehaničko pozorište koje prikazuje dolazak na svet naslednika monarhije, podražavajući porođaj princeze
na izuzetno vulgaran način. Poriv ka neograničenom ukrašavanju monarhističkim motivima pokazao se
toliko snažnim da mu nije odoleo ni sam Napoleon, koji je u ceremoniji samokrunisanja ne jednom, već dva
puta, 1804. i 1806. ostvario ideal svih skorojevića. U međuvremenu, u Belijevoj patiseriji rađao se
konzervativniji senzibilitet, jedan od prvih znakova budućeg reakcionarnog prevrata i ponovnog
uspostavljanja dogme burbonske estetike, „večnih pravila i tradicionalnih vrednosti .
Beli je od svojih pomoćnika očekivao da se, uz redovne obaveze, podrobno upoznaju sa dostignućima
klasične kulture. Karem se istakao sposobnošću učenja. Brzo je savladao čitanje i pisanje; naprosto je gutao
knjige. Beli ga je ohrabrivao i dopuštao mu da svakog utorka i petka ode u Kraljevsku biblioteku, gde je
Karem provodio sate proučavajući nauku o proporcijama i dela o arhitekturi. Ledi Morgan veli da je Karem
morao da izmisli novi jezik, novu gramatiku, odnosno arhitekturu torte. Sam Karem zapisuje da pičces
montées mogu opstati samo ako se povinuju zakonitostima vizuelnog sklada, klasičnog ocećaja za meru:
svaku šećernu liru mora uravnotežiti odgovarajuća harfa, svaki antički šlem mora ići u paru sa modernim,
kineski paviljon sa turskim paviljonom. Docnije se priseća da je pitanje statike i otpornosti materijala
predstavljalo ozbiljan problem; uobičajeni građevinski proračuni teško se primenjuju na jestive objekte,
posebno one dezertnog tipa, jer toplotne razlike mogu biti fatalne.
Prvo samostalno delo Mari-Antoana Karema, „Ruševine Atine , nije naišlo na odobravanje, no već naredno,
„Rodoska kula sa čokoladnim stubovima , bilo je prikazano čuvenom ministru Taljeranu. Odlomivši mostić od
marcipana, glaziran mentom, Taljeran ga konzumira sa neskrivenim zadovoljstvom, izjavljuje da se „topi u
ustima , i smesta angažuje Karema kao ličnog poslastičara. Karemov dalji uspon vezan je za period
restauracije i povratak konzervativizma starog režima. Nakon pobede Svete alijanse i Napoleonove
abdikacije, 1814, Karem priprema banket za ruskog cara tom prilikom, improvizujući na licu mesta, izmišlja
charlotte russe uspešno rukovodi gozbom za hiljadu dvesta ljudi organizovanoj u čast Luja XVIII, i postaje
simbol dvorskog prestiža i aristokratskog ukusa, ne samo u Francuskoj. Kraljevske porodice Evrope
pokušavaju da ga privole da reformiše njihove kuhinje.
Karem provodi neko vreme u Brajtonu, u palati princa regenta kasnije Džordž IV , zatim na poziv Aleksandra I
odlazi u Sankt Peterburg, ali se, nezadovoljan klimom, nazadnom prandijalnom praksom i stalnim
spletkaranjem koje podriva njegove stvaralačke slobode, vraća u Francusku i postaje kuvar baronice Rotšild.
Baronica mu daje odrešene ruke i pruža mu utočište od društvenih previranja koja kulminiraju 25. februara
1830. sukobima na premijeri Igoove drame Ernani, kada su zvižduci neoklasicista ugušeni udarcima
romantičarskih stopala o pod Comedie française, najavljujući tako liberalnu revoluciju iz jula iste godine.
Plemićki nezainteresovan za radikalnu estetiku larpurlartizma koju će dugokosi Teofil Gotje malo kasnije
pokušati da brani tvrdnjom, potpuno očiglednom svakom kuvaru, da pesma ne može stvoriti tanjir supe
Karem se posvećuje pisanju, sastavljanju antologija recepata i eseja o kulinarskim tehnikama. Umire u
Parizu, 1833, sagorevši, prema tvrdnji autora Malog gurmanskog brevijara, „na užarenom ćumuru svog
talenta .
Uzimajući u obzir ovaj društvenoistorijski kontekst, zaključile smo da nije za čuđenje to što junak
Zaljubljenog kuvara ne preza od flerta s princezom. Mada se u početku javlja kao homo faber, htonska figura
kovača svoje sreće, kuvar vremenom zaboravlja svoje početke, postaje žrtva lažne svesti i sebe zamišlja kao
suverena, ovaploćenje uranskog lika aristokrate. U tome mu svesrdno pomažu kulturalne matrice koje
nepobitno vezuju kuvara i plemstvo. Uprkos pobedi republikanske opcije na političkoj sceni Francuske, te se
matrice pokazuju izuzetno otpornim i prisutne su čak i u dvadesetom veku. O tome svedoči podatak da su
Franc Jozef, Nikolaj II, pa i sam Vudro Vilson, tražili kulinarske usluge Eduara Ninjona. Prema izveštaju
ekonomiste Kejnza, koji smo otkrile kasnije, Vilson je za vreme mirovne konferencije bio tako opčinjen
Ninjonovim veštinama da nije ni primetio da Klemanso od njega pravi budalu. Naposletku, Sonja je rekla, ne
treba ispustiti iz vida činjenicu da je Fernan Poen, vlasnik restorana „Piramida , dobio nadimak „Kralj .
Imperijalističke maštarije scenarista Zaljubljenog kuvara pripadaju istoj tradiciji, tako da je u prividno
jednostavnom liku kuvara sadržana čitava povest francusko-ruskih koprodukcija: čuveni susret Aleksandra I i
sveže krunisanog Napoleona nakon ruskog poraza kod Fridlanda, kada je na pitanje „Šta je Evropa?
odgovoreno „Mi smo Evropa! , zatim turobni tradicionalizam De Mestrovih Senpeterburških večeri i
uzvratno veličanje De Mestra u Novom srednjovekovlju Nikolaja Berđajeva. Čitavo ovo istorijsko breme sada
se obrušava na sirotu gruzijsku princezu. Princeza se pod pritiskom „zaljubljuje u kuvara-princa i
„dobrovoljno se prepušta ulozi egzotične prostitutke koja razmenjuje seksualne usluge za obrok. Očigledno
je, rekla je Sonja, da se ovde pod plaštom romantične ljubavi protura model globalne trgovine ženama. Ali,
nastavila je, uskoro se pojavljuju boljševici i kvare veliku ljubav Istoka i Zapada, koja je, ironijom
kinematografske sudbine, zbrisala klasne razlike a da crveni gmazovi toga nisu ni svesni. Čudo jedno od
simbolike i dubine. Posle sam jedva čekala noćni bioskop na TV1000, da odmorim dušu skandinavski
otvorenim pristupom odnosu među polovima. Snajka leži i smeška se dok joj neka baraba štrca u facu više
šlaga nego sve mašinke iz Bagzija Malouna Alan Parker, 1976 . Bila sam zgranuta. Da me je neko ranije pitao,
rekla bih da je Zaljubljeni kuvar gruzijski film, u svakom pogledu prosečan.
Kada je napustila seks-šop, Sonja je postala prodavačica usisivača koji prašinu nisu skupljali u vreće, već u
rezervoar vode. Organizovala je trosatne prezentacije tokom kojih je članovima domaćinstva bilo strogo
zabranjeno da odgovaraju na telefon, kao i da se kreću po sopstvenom stanu bez prethodnog odobrenja.
Pokazivala im je fotografske bestijarije pune monstruma za koje je tek na kursu za prodavce saznala da ne
žive u košmarima nego u jastucima i krevetima, i da se zovu grinje. Potencijalnim žrtvama uzimala je bris
kože crnom plišanom krpicom i njihovu perut i prljavštinu osvetljavala snopom svetlosti usmerenim na
tkaninu koja više nije bila crna; govorila im je o superiornom dizajnu ovog usisivača u odnosu na sve druge
na kursu za prodavce, to se zvalo „ubijanje konkurencije , objašnjavala im mistički princip dvostrukih udarnih
površi kasnije čak trostrukih , ubeđivala ih da voda pere, ako ne duševne, onda bar telesne grehe. Bila sam,
rekla je, Jovan Krstitelj, odsek za usisivače. Kao ateista ili bar agnostik, Sonja je odbila dalje učešće u tiraniji
usisivačke pravovernosti. Postala je samostalni prodavac „oriflejm kozmetike i „kalifornija fitnes preparata
za mršavljenje.
Proći će to, mislila je, proći će. Tada nije bilo izbora. Nakon propasti plana sa slamčicama, Đura je bio
finansijski uništen. Sonja ga je izdržavala, i to nije mogao da podnese. Zaposlio se kao vozač kombija na
relaciji SRJ-Mađarska. Radio je za firmu nekog penzionisanog generala. Navodno su prevozili ljude do
aerodroma, ali Sonja je znala u čemu je trik. Čula je klokotanje benzina u rezervoarima posebne namene,
bilo joj je jasno da je to bomba na točkovima; znala je za priče o autobusu koji je eksplodirao na povratku iz
Bugarske i ostavio za sobom pedeset metara spaljenog asfalta; znala je da ih na aerodromu u Budimpešti
čekaju taksisti naoružani šipkama i noževima, da su drugi vozači bili pretučeni i izbodeni, da je zadužio pištolj
koliko ga je puta uhvatila kako odmerava težinu u rukama, ili posmatra, zadivljeno, rasklopljenu mašineriju ;
znala je da ga je ilegalno prenosio preko granice, i tu je bila njena granica. Ne, rekla mu je, ne želim da
postaneš to. Postavila je ultimatum i...
Svega toga nije se više cećao. Sada je bio Đura Irac. Sanjao je da otputuje u Irsku. Jednog dana, govorio je
Sonji, otići ću u Irsku, ići ću u irske pabove, piću irsko pivo i slušati Irce kako sviraju irsku muziku. Njihova
veza obnovljena je sasvim slučajno, ako se uopšte može govoriti o obnavljanju to je filozofsko pitanje, Sonja
je rekla . Obojila je kosu u crveno, kao Lola, junakinja jednog nemačkog filma koji joj se veoma dopao, i Đura
je počeo da joj šalje smušene signale. U krevetu se, poverila mi je, ispostavilo da telo pamti bolje... Bolje od
čega? Nije ulazila u detalje. Zajedno su otvorili kafe, okrečili zidove, napravili nove police, opremili ih
inventarom poslednje alternativne knjižare u gradu. Kafe je bio slabo posećen, ako se izuzme jedna nedelja
u godini, vreme muzičkog festivala. Tada se radilo punim kapacitetom, bez prestanka, no promet je padao
na nulu sa odlaskom stotine hiljada omladinaca koji su se iz čitave zemlje slivali u grad da bi plesali u ritmu
industrije zabave koju su smatrali muzikom nekog drugog, boljeg sveta, odnedavno pod pokroviteljstvom
Pepsi korporacije, baš kao i srodne manifestacije u Budimpešti i Banskoj Bistrici. Đura je, srećom, otkrio
dodatni izvor prihoda.
Od starih čamaca, već godinama napuštenih, prevrnutih na bok, napravio je plovni objekat ravnog korita,
pogodan za manevrisanje u blizini sprudova. Kupio je starog „dajca , izvadio motor, povezao ga sa
propelerom koji je ukrao sa aviona, propelerca koji je poput metalnog pacpeća stajao pred nekadašnjim
aero-klubom, i, po ugledu na film u kom 007 juri močvarama Floride u čamcu na vazdušni potisak,
konstruisao prvi domaći airboat. Letnjim jutrima, u sezoni kupanja, tovario je led i piće na čamac zvao ga je
„splav i otiskivao se uz reku, ka udaljenim adama. Snabdevao je posetioce peščanih arhipelaga na koje su on
i Sonja ranije odlazili ni to više nije pamtio , čak i u najgora vremena, ali su prestali kada su ih zaposeli alasi
dotad nepoznatog soja. Tradicija udica, pecaljki, blinkera, glista, mamaca, varalica, mreža i drugih pomagala,
nije im značila ništa; koristili su moderniju varijantu ribarske tehnike „na bućkalo . Jednostavno bi, Sonja je
tvrdila, bacili kašikaru u reku, sačekali da se mrtve i ošamućene ribe pojave na površini, a zatim bi ulov
sakupili golim rukama ili u majicu i nestali sa poprišta događaja. Docnije su i oni smenjeni vlasnicima jahti,
glisera, akvaskutera i paraglajdera, i Đura je, plutajući kraj njih prilikom jednog obilaska svojih nelegalnih
useva, uočio poslovnu priliku. Narednog jutra je na splav postavio transparent „Ledeno pivo, kole i sokovi i
posao je krenuo sam od sebe. Tako je pokrivao troškove Apoteke ostatkom godine. To je bio njegov život.
Splav, kafe-knjižara, Sonja, snovi o Irskoj. Kasnije, Nestor, Žorž, ja.
Nestor je bio prvi koji im se pridružio; o tom događaju postoji kratak video-zapis. Sonja ga je zatekla na
mostu. Sedeo je kraj ograde: mikrofon, slušalice, „nagra u krilu. Sonjin glas. Šta radiš? Zum na magnetofon.
Foliraš poštara iz Dive 1982 ? Nestor se okreće ka objektivu, namršten, prinosi kažiprst usnama. Čuju se
građevinske mašine u daljini, zatim zvuk automobila koji se približava. Rez na policijski „pežo . Prozor se
spušta, uniformisano lice pita da li imaju dozvolu za snimanje. Bez dozvole, kaže, nema snimanja. Policijsko
vozilo odlazi i Nestor ka njemu upire oba srednjaka, proprativši ovaj bulverovski gest, već sam po sebi
dvostruko uvredljiv, dečjom onomatopejom mitraljeske paljbe. Odlazak u kafe, upoznavanje, rasprava o
važnosti muzike za film i televiziju. Nestorova povest o mostu, ritmu nerođenog bića, saundtreku filma
strave. Priče, agon, smeh. Nagoveštaj prijateljstva.
Potom, praznina. Sivilo. Pepeo i sneg.
DVA
Trake sam birala nasumice. Najčešće sam ih gledala kod kuće. Donosila sam po dve ili tri. Tražila sam
materijal o svojim prijateljima. Želela sam da ih upoznam, ili da čujem njihove glasove dok spremam stan,
dok izbacujem očev izmet iz emajlirane posude. Iluzija prisustva. Uteha televizije. Teleuteha. U arhivu sam
najčešće nalazila samo nepovezane vinjete, nesređene beleške sa duge, iscrpljujuće šetnje gradom kog je
trebalo iznova upoznati. Snimak, na primer, pesnika koji u svečanoj sali recituje poeziju posvećenu svim
devojkama koje neguju svoju kosu. Odmah potom, snimak tinejdžerke koja klizi na bordu kraj bašte nekog
kafea, razvlači prdež od prvog do poslednjeg stola i udaljava se uz poklič: „Umrite! Snimak studenta iz Koreje
kog su domaćini napili i naučili ga da kaže: „Golema je ova Srbija . Snimak zgrade čiji stanari pucaju sa terasa
dok deca u dvorištu bacaju petarde i na nekoliko minuta zaglušuju vedre novogodišnje melodije.
Nekad sam ih gledala bez tona, kao da je zvuk suvišan, kao da nanosi dodatan bol koji prelazi prag
izdržljivosti. Preda mnom su u tišini promicali snimci vesti, leševa, utakmica, kontakt programa i okruglih
stolova, grobnica, vremenske prognoze, demonstracija, mladića koji pokazuje na tenkovsku granatu u kadi
dok se kroz rupu u zidu vidi gimnazija, reklame za Međunarodnu specijalizovanu izložbu pogrebne opreme
od 13. do 15. juna i Međunarodnu izložbu zlatarstva, optike, časovničarstva, mode i poklona pod nazivom
„Sjaj . Nerazumljivi odlomci života; smrti. Suncobrani na plaži, peškiri, automobili, ljudska lica, tela, devojčice
koje čekaju da ih nepoznati muškarci odvedu u noć, deca koja skaču u reku sa ostataka mosta, prodavci
povrća u maskirnim uniformama, „volvo autobusi iz kojih kulja crni dim, šahisti na keju, bakice na klupama,
upadljivo našmikane žene koje se tiskaju ispred pozorišta, zvanice nekog maskenbala koje gledaju prenos
utakmice na televizoru u izlogu, gomila razularenih građana koji gaze sve pred sobom jureći prema slavskom
kolaču na trgu, ispruženih ruku, izobličenih lica, u grču, poput slike finiša perverznog maratona gladnih i
gnevnih prosjaka. Krhotine koje plutaju vasionom; tiho, tiho.
S vremena na vreme nailazila sam na epizode koje su mi se, mada nisam u stanju da pojasnim svoje
kriterijume, činile zanimljivim. Na traci obeleženoj datumom i imenom „Svetolik Dimić , ugledala sam
mršavog starčića u polumračnoj sobi pretrpanoj knjigama i vencima belog luka. Govorio je o nečemu,
pokazivao dugim i koščatim prstima u ovom ili onom pravcu. Bez tona nije bilo moguće odrediti o čemu se
radi. Bio je obrijan i uredno podšišan, vrlo kratko; kosa je očigledno farbana u crno, kao što je nekada činio
moj deda. Na sebi je imao odelo, košulju i leptir mašnu. Sedeo je u pohabanoj fotelji, pogrbljen kao umoran
skelet, no oči bi mu na trenutak živnule i tada bi dobile čudan sjaj ispod čupavih obrva. Kao sova. Pogled
ošamućenog mudraca. To mi je privuklo pažnju. To, ili uši. Neverovatno velike uši. Vratila sam traku na
početak i podesila ton.
Sonja ga je predstavila kao profesora nije jasno čega, verovatno u penziji . Kasnije mi je rekla da je o njemu
čitala u novinama. Dimić je, pisalo je, putovao širom zemlje i sakupljao narodna predanja o vampirima.
Povod za članak, kao i za Sonjin snimak, bila je njegova knjiga, objavljena u autorskom izdanju neposredno
posle masovne histerije koja je zavladala prilikom pomračenja Sunca 1999. Narodna verovanja vezana za
pomračenje Sunca nerazdvojiva su, tvrdio je profesor, od verovanja u vampire, ale i vukodlake. Takođe je
tvrdio da su Srbi izmislili vampire, ali su na Zapadu od toga napravili šou-biznis, toliko uspešan da više niko
ne zna pravo poreklo ove legende. Sonja ga je snimila u stanu. Navodno je bilo nepodnošljivo vruće leta su
ovde paklena , no Dimić je, uprkos Sonjinom insistiranju, odbio da razgovor obave u obližnjem kafeu sa
klima uređajem.
Ovde, kaže i pokazuje Mitološki rečnik, piše da postoji verovanje po kojem do pomračenja dolazi kada ale
svojim krilima zaklone Sunce ili Mesec. One ih, molim vas, proždiru. Ljudi onda postaju depresivni, rastuže
se, naročito stariji ljudi. Muškarci izlaze iz kuća i pucaju u nebo, a žene za to vreme vračaju. I sada se
postavlja pitanje, kakvo je to biće, molim vas, koje se hrani Suncem i Mesecom. Šta je, dakle, ala? Najkraće
rečeno, ala je turcizam, koji se, vidite, cpeće i u Grka i, je li, u Albanaca. A taj turcizam u srpskom jeziku znači
isto što i vampir ili vukodlak. E sada tu, vidite, nastaju teškoće. Mi ovde, danas, kad kažemo „vampir ,
mislimo na filmove, je li, strave i užasa, na nekog recimo na primer grofa Drakulu, koji siše, razumete,
ljudsku krv. Kada kažemo „vukodlak , onda mislimo na čoveka koji se pretvara u vuka ili u neke druge, molim
vas, divlje životinje. Ali to je sve jedan strani uticaj i jedno, da tako kažem, nepoznavanje sopstvenog
nasleđa. U Srba su, naime, vampir i vukodlak jedno te isto. I sada se postavlja novo pitanje, to jest, kako je i
kada došlo do razlučivanja tih pojmova. To je veoma interesantno. Zato što, na primer, naša reč, vukodlak,
kudlak u zapadnoj odnosno, je li, hrvatskoj varijanti, postoji u grčkom jeziku, reč je ispisao na margini
novina, zaokružio je nekoliko puta i okrenuo hartiju prema objektivu: pored se video naslov „Opat i opatica
zgrešili na parkingu . U rumunskom isto tako, molim vas, imate reč vrâcolaci, i tako dalje u mnogim
evropskim jezicima. To kazuje da je pojam preuzet iz naših krajeva. Vampir, takođe. Imate, molim vas lepo,
reči kao upir, upirina, lampir i tako dalje, što veoma jasno govori o poreklu. I sad, vidite šta se sve desilo...
Prema profesorovoj priči, za sve je odgovoran jedan austrijski vojni lekar, stacioniran u „ovim našim
krajevima . U izveštaju centralnoj komandi od 7. januara 1732. taj lekar, Johan Flikinger, prijavljuje
epidemiju vampirizma u okolini Šajkaša. Njegov izveštaj preuzeo je izvesni Majnih, u Lajpcigu, iste godine, i
objavio ga u knjizi Besondere Nachricht von denen Vampiren oder so genanten Blut-Saugeren. Knjiga je
izazvala pravi skandal. Hemačke novine štampale su dvanaest članaka o krvopijama tokom 1732. a jedan
napis pojavio se i u Engleskoj. Nekoliko godina kasnije, francuski teolog Dom Kalme objavio je popularnu i
nadaleko poznatu studiju vampirizma. Kameleova knjiga je prevedena na engleski 1759. i doživela je
nekoliko izdanja. Vampir postaje tema romana, meša se sa predanjem o jednom rumunskom plemiću, kao i
sa germanskim mitovima o valkirama. Vukodlak gubi na značaju, sada obuhvaćen severnjačkim sagama o
ljudima-vukovima. Te su sage prisutne u Sibiru i kod germanskih i skandinavskih naroda, a u Nemačkoj je
posle rata Drugog, svetskog postojalo tajno udruženje nacista koji su sebe nazivali vukodlacima.
Sve to, tvrdio je profesor Dimić, doprinosi bogatstvu značenja narodnih predanja, ali predstavlja odstupanje
od veoma važnog i verodostojno srpskog mita. Nomokanon srpski, tvrdio je, još 1262. beleži verovanje da
vukodlaci vijaju oblake da bi iz njih sisali kišu, kao i verovanje da do pomračenja dolazi kada vukodlaci
pojedu sunce, odnosno mesec. Nomokanon dodaje da su u pitanju „same bajke i laži . Narodna verovanja
nadživljavaju pedagošku intervenciju. Čak tri veka kasnije, dubrovački pesnik Šiško Menčetić poziva se na
ova predanja i u jednoj pesmi piše o vukodlacima koji su pojeli mesec, a Zoranić, u knjizi objavljenoj u
Veneciji, 1569. upotrebljava istu metaforu. Sve do devetnaestog veka postoje o tome svest i zapisi. Srpsko-
hrvatsko-italijansko-latinski rečnik Joakima Štula, to jest, profesor je dodao, Štulića, objavljen 1806. u
izdanju dubrovačke Male braće, citira Palmotića i veli da su vukodlaci i vampiri „upirine jedno te isto. Posle
toga izvorni mit počinje da se gubi i o njegovom poreklu danas se zna vrlo malo. O tome, smatrao je
profesor, postoje samo nagađanja. Kunova meteorološka škola drži da su narodna predanja zapravo niz
oštećenih metafora o moći klime i nebeskih tela. Oslanjajući se na ovu pretpostavku, a verovatno dodao je i
pod uticajem solarističke škole Maksa Milera, ruski istraživač Afanasjev piše: „Naši preci razumevali su
vampira kao stravičnog demona koji sisa oblake i pije iz njih kišu. Kiša je kao krv koja teče kroz nebeske
vene. Hladnoća i suša, gromovnici i duhovi munja, izjednačeni su sa krvopijama, monstrumima koji se kriju u
pećinama između oblaka i spavaju u svojim nebeskim grobovima, vrebajući priliku da iz sveta isisaju svu krv .
Još pre nego što je traka stigla do kraja, oca sam videla kao vampira. O tome se i sada raspravlja, govorio je
profesor, imate, je li, veoma važnu knjigu Jana Perkovskog... Ali ja sam odlutala. Vampir, mislila sam,
original. Monolog profesora Dimića gledala sam ga više puta završava se nizom pitanja. „Kada se govori o
vampiru, mi se uvek moramo pitati o tri stvari. Prvo, tu je pitanje njegovog života, njegovog postojanja; bilo
u priči, bilo u stvarnosti . Na to pitanje, po meni, nije potrebno odgovarati. „Drugo, imamo pitanje njegove
smrti: kako, je li, upokojiti vampira. I treće, možda, vidite, najvažnije, a to je pitanje njegovog prokletstva:
kako je vampir postao vampir .
To su ključna pitanja. Moj otac je odbio da pije vodu i umro je. Što se tiče prokletstva, nisam sigurna. Postoji
jedan dokument. Našla sam ga nekoliko dana pre njegove smrti. Ušla sam u sobu; sve je bilo razbacano. Kao
da je nešto tražio ili je naprosto podivljao. Možda se navukao na morfijum i pokušavao da nađe ampule. Ko
zna. Nisam znala da može da ustane. Preda mnom nikad nije ustajao. Sve je razvašario i onda je poskidao
svoje proteze, uopšte ne znam kako. Plastične ruke i noge bile su na krevetu, kud koja. Bilo je strašno. Kao
lutka koja se raspala. Neke slike jednostavno unište sećanje, progrizu ga. Ponekad se bojim da neću moći da
ga sklopim. Grozno, zaista. Mislim da se pravio da spava. Ne znam zašto mislim da se pravio. Krenula sam da
skupljam... sve to, taj nered. Naišla sam na papire. Namučila sam se da pročitam tekst. Loša pisaća mašina,
loša hartija, tanka, skoro prozirna; godine. Otkud mu to? Zašto mi niko nije rekao? Zašto su krili? Ili je hteo
da mi kaže i zato je namerno ostavio...? Pitanja, uvek pitanja. Fotokopirala sam dokument u nekoliko
primeraka.
Mesnom Komitetu
/Odeljenju za kadrove/
U ponedeljak 24. marta 1947. godine, posle podne u 3.30 časa, pozvana sam u Mesni komitet, nisam znala
zašto. Kada sam došla, jedan mlađi drug i dve mlađe drugarice saopštili su mi da su me pozvali da razjasnim
svoju prošlost. Tom prilikom postavljena su mi mnoga pitanja. Na sva pitanja dala sam kratke odgovore, koji
se verovatno mogu videti u istražnim spisima. Kada mi je postavljeno poslednje pitanje, tj. šta ja iz svega
ovoga zaključujem, ja, videći ceo način ispitivanja i osećajući iz njihovog držanja izvesnu tendenciju i već
unapred neko određeno preduverenje, sa kojim mi se islednici obraćaju, odgovorila sam sledeće: „Ja
zaključujem iz svega ovoga da vi sumnjate da sam ja bila za vreme okupacije provokator . Na to mi je
islednik, drug čije ime ne znam, odgovorio od reči do reči sledeće: „Mi ne sumnjamo u te, već te znamo
drugarice .
Pošto sam se kod kuće malo pribrala od prvog udarca, koji mi je zadat pri. isleđenju, razmišljajući rešila sam
se, da ovom prilikom analiziram čitav moj život a naročito, da rasvetlim sve momente prema podacima i
svome sećanju i da iznesem čitav svoj rad što do sada nisam učinila, a što sada činim u cilju, da bi se došlo do
materijalne istine o meni, mome radu i mojoj ulozi u vreme oslobodilačkog pokreta.
Rođena sam u Švici, srez i okrug Otočac, pokrajina Lika. Rođena sam 11. novembra 1915. Ostali podaci vide
se iz moje biografije. Za vreme bivše Jugoslavije, kao učiteljica na raznim mestima i kolonijama u Vojvodini,
bila sam zapostavljana i maltretirana od tadašnjih vlastodržaca. Po potrebi pružiću za to dokaz. Drugi svetski
rat 1941. godine, me je zatekao kao činovnika Agrarnog ureda u Novom Sadu, pošto sam prethodno
otpuštena iz državne službe, kao učiteljica, prema zloglasnom amandmanu ministra K.
Beć ranije a naročito u Agrarnom uredu uočila sam jasno svu pokvarenost sistema koji je tada vladao u
bivšoj Jugoslaviji. Beć tada sam tačno odredila put moga budućeg političkog rada. Rat me nije zatekao
kolebljivu, neodlučnu i nespremnu. Od samog dolaska u Novi Sad 1937. stvorila sam svoj krug ljudi, sa
kojima sam bila stalno u kontaktu, pripremajući se za jedan novi život. Ja sam već tada bila stvarno
nastrojena levičarski. Moje drugovanje je tada bilo povezano sa Lepom M, profesorkom, sa njenim sinom
Žarkom, Vladom Ž. i drugima, a u koje društvo je dolazila i Sonja Marinkovićeva.
Ovde ima jedan momenat koji želim prethodno da rasvetlim o kome do sada nisam htela govoriti. To je moja
veza sa sadašnjim mojim mužem Borislavom T. On je poreklom od poljske loze, iz zlatarske porodice, od koje
se vrlo mlad otuđio i sasvim na svoju ruku otišao da uči pravo. Sastala sam se sa njime 1937. u Odžacima,
gde je on tada bio podnačelnik. On je bio revolucionaran, otvoreno je kritikovao tadašnji poredak i čitavi
vladajući sistem bivše Jugoslavije i njenih upravljača. U diskusijama koje sam vodila s njim, u društvu sa
mojim prijateljem Mikom S. tada poznatim revolucionarem, i opozicionarem, moj muž nije štedeo ni
poredak ni upravu, ni vlasti ni Crkvu, jasno i otvoreno je šibao sve to a naročito protekciju, korupciju, lažnu
demokratiju, izigravanje svega i svačega, da me je to upravo iznenađivalo. Taj njegov otvoreni opozicioni
stav približio me je njemu. S njim sam posle toga uspostavila jednu trajnu vezu, a rezultat toga našeg odnosa
bilo je dete, koje se rodilo 1938. Od 1939. kada je moj muž premešten sa službom u Bansku upravu, Odsek
javne bezbednosti, otpočeo je naš zajednički život u Novom Sadu. On je od toga vremena bio moj saradnik i
pomagač kroz sve vreme predstojećih događaja. Naročito njegova izražena osobina bila je osećanje za
Sovjetski Savez.
O svemu ovome nisam htela nikada da govorim, da se u Partiji ne bi možda stvorio utisak kako favorizujem
čoveka sa kojim živim, a koji nije iz radničke porodice i za sobom već ima jedan brak i dete, i koji je u bivšoj
Jugoslaviji bio podnačelnik i činovnik javne bezbednosti, te ga kao takvog želim tobože rehabilitovati.
Međutim to je bila greška.
Moj muž Borislav, već inače levičarski nastrojen, pod mojim uticajem i uticajem moje sredine, još krajem
1940. ili početkom 1941. kao činovnik Odseka javne bezbednosti, za vreme noćnog dežurstva u Odseku, iz
komunističke kartoteke vadio je dosijee strogo poverljivih spisa, pojedinih tada progonjenih komunista, i
uništavao ih spaljujući ih u peći. Uništio je dosije Mike S. tada iz Novog Sada, a koga je jedno vreme krio i u
svome stanu, za vreme policijske potere, i još nekih sada se ne sećam, a do kojih je mogao doći pretražujući
poverljivu kartoteku javne bezbednosti. Dosije Žarka M. predao je na uništenje lično njegovoj majci, Lepoj
M. koja je sada u Novom Sadu, a Žarko njen sin nalazi se u Beogradu, kao pomoćnik javnog tužioca FR Srbije.
Ovo izlaganje o mužu nije nepotrebno, jer ono rasvetljava kasnije mnoge momente, koji se bez toga ne bi
mogli dovoljno shvatiti.
Pod uticajem Žarka i Lepe M, Sonje Marinkovićeve, Vlade Ž. i drugih, čim je buknuo rat počeo je moj rad za
oslobodilački pokret u prvo vreme pod direktivama i rukovodstvom Vlade Ž. Pre svega Vlada u samom
početku rata bio je baziran u našem stanu u Grčkoškolskoj ulici. Po njegovoj direktivi ja sam vršila
prikupljanje vesti, moskovskog radija, kao i Londona, a koje je kasnije umnožavao i rasturao. Rasturala sam i
ja i moj muž. Poveravao mi je takođe rasturanje letaka i štampanog materijala, a u čemu mi je pomagao i
moj muž. U našem stanu je održavao sastanke, dok je muž za vreme tih sastanaka iz dvorišta čuvao stražu.
Taj rad je trajao sve dotle, dok se jednoga dana na ulazu od kuće našega stana nije pojavio jedan agent, koji
je na ulazu u dvorište razgovarao na mađarskom jeziku sa domarkom Bosiljkom D. Ona je viknula mog muža
i kada je ovaj izašao na vrata od kuhinje ona ga je pitala: da li mu je poznato da u ovu kuću dolazi neki Vlada
i kod koga dolazi. Navodno, ovaj gospodin tvrdi, da ima o tome obaveštenja. Moj muž je odgovorio, da ne
poznaje to lice i ušao unutra. Dok je taj razgovor trajao, kod mene u stanu u kuhinji za stolom za vreme
samoga ručka sedeo je Vlada, ja i moj sin. Kad se muž vratio natrag Vlada je stajao za stolom i držao u ruci
revolver. Ovde želim da navedem jednu činjenicu, koja se može utvrditi, a koja je za ovo vrlo važna. U to
vreme, kada se to događalo okupator je u Novom Sadu zaveo preki sud. Plakatima je bilo objavljeno, da sva
ona lica kod kojih se nađe oružje ili naoružano građansko lice a nije prijavljeno, da će biti na licu mesta
streljana. Vlada je otišao i dao mi uputstva, da i dalje širim neraspoloženje prema okupatoru, rekavši da su
mu okupatori na tragu. Kasnije sam saznala, da je pao kod svoje kuće.
Od tada pa sve do pojave Klare Feješ, zvane Zora, krajem 1942. pružala sam sklonište u svom stanu onim
licima, koja su tada bila ugrožena. Po dobivenim uputstvima od Klare, nastavila sam rad vršeći sledeće
zadatke. Bila sam kurir, raznosila pisma, štampani materijal, prikupljala priloge, lekove, sastavljala radio
izveštaje, hvatajući na radiju vesti i sve drugo što mi je ona stavljala u zadatak. Muž me je i tada pomagao
naročito u rasturanju letaka i sastavljanju radio izveštaja. U leto 1943. kada je Klara Feješ otišla iz Novog
Sada nastavila sam rad i povezala se sa drugom bazom. Ta baza nikad nije provaljena, kao ni naša baza. U to
vreme sam dobila vezu sa Stevom V. zvanim Čika. Tada otpočinje masovni rad radi pojačavanja i
organizovanja pomoći u prikupljanju.
Krajem 1943. postajem član Partije. Sve do tog vremena mogu da navedem da je čitav taj moj neprekidan
rad, bio odraz moga patriotizma, bez ikakvih pretenzija na članstvo u Partiji, smatrajući da je tako nešto za
mene nedostižno, štaviše kada mi je Čika saopštio da su drugovi tako rešili da postanem članom Partije,
stavila sam neki svoj prigovor, da je to prerano, ali kada mi je on rekao da je to već rešena stvar i da su
mojim radom zadovoljni ja sam uzela to na znanje.
U to vreme pada osnivanje prvog odbora AFŽ-a za Novi Sad, u kome sam ja bila pretsednica. Ovaj prvi odbor
nije dugo postojao, radi toga što su neke drugarice prešle u Srem u Partizane. Međutim po Čikinoj direktivi
pristupila sam ponovo organizovanju AFŽ-a, te je tom prilikom organizovan novi odbor. Svaka od nas je
imala da stvori grupe žena, sa kojima je prerađivala materijal, prikupljala priloge, pronalazila baze i drugo.
Sve što je tim putem prikupljeno predavala sam Čiki.
Po Čikipom nalogu upućena sam u Salajku radi održanja čitalačke grupe. Posle ovog sastanka upozorena sam
bila od strane nekih žena, sa kojima nisam imala ovakve veze, da se po gradu puno priča o meni i da budem
opreznija. Navodno je, naime, jedna od žena iz Salajke otvoreno tražila po apotekama u Novom Sadu, lekove
za partizane, što je dovelo u opasnost čitavu organizaciju a ne samo nas lično. To sam naknadno čula u
zatvoru.
Baš u to vreme je Radio Slobodna Jugoslavija objavljivala potrebu za sanitetskim osobljem. Po direktivi
Čikinoj ja sam počela rad u tom pravcu. Predložila sam doktoru Branku Š, pošto sam prethodno s njime
radila pridobivši ga za lečenje bolesnih drugova i davanje pomoći, da ga prebacimo u Partizane. On je pristao
i štaviše izrazio želju, da povede i svoju ćerku Dušanku, tada učenicu VIII razreda gimnazije. U to vreme je
otišla u Peštu Agneš F. /Jevrejka, iz AFŽ-a/ sa krštenicom Nade T. ćerke moga muža iz prvog braka, pod čijim
imenom je tamo živela sve do oslobođenja i organizovala prebacivanje jednog broja sanitetskog osoblja iz
Mađarske u Novi Sad a mi dalje u Srem.
Tih dana su počela velika hapšenja u Novom Sadu, hapšeno je mnogo, a među njima je uhapšeno i nekoliko
takozvanih trockista, u Salajci. Pošto sam ranije po direktivi Čikinoj imala sastanak sa njima, jer sam trebala
saznati od kog lica oni imaju vezu sa Sremom, te sve ono što se odnosi na njihovu organizaciju, a kako su isti
uhapšeni, postojala je opravdana bojazan, da će me oni provaliti, pa sam po predlogu samog Čike
otputovala u Crvenku sa detetom, da bih se privremeno sklonila dok se ne raščisti situacija.
Moj muž je od Čike dobio poseban zadatak, koji je imao za cilj da preko svoga školskog druga proveri još
jednom rad trockista, njihovu organizaciju i sve što se na to odnosilo. Muž je tada saznao da su uhapšeni
sačinjavali uži odbor te organizacije i da prema iskazu njegovog druga ta organizacija broji preko 200 članova
i po njegovim rečima, da je cela Salajka uz trockiste. O tome je muž obavestio Čiku. Posle toga, od strane
Partije izdat je letak, u kome je ta organizacija bila raskrinkana. Letci su o tome bili rasturani i uskoro posle
tih letaka počelo je hapšenje svih ovih trockista.
Ja sam u Crvenku otišla i tamo sam bila sve do 24. aprila, kada sam uhapšena, šest dana po dolasku iz Novog
Sada. Muž me je već trećeg dana obavestio da su pale dve učiteljice iz Gospođinaca. Tu vest je saznao
slučajno od žene dr. Branka Š. kod koje su toga dana bile dve građanke iz Žablja koje su pričale, da su videle
dve učiteljice, kako su ih mađarski žandarmi, sve izobličene od batina, vodili u Novi Sad u Armiju. Moj muž
znajući da sam imala veze sa njima odmah me je o tome obavestio kartom. Tu kartu sam prilikom hapšenja
u Crvenki bacila u klozet. Ja sam mužu odgovorila sa dve karte. Međutim njih je on uništio pre nego što je
došlo do pretresa stana.
Kako mi je muž posle oslobođenja pričao, po samom odlasku za Crvenku u Novom Sadu su počela još
masovnija hapšenja. Muž je ostao u stanu, radi eventualnog obaveštavanja o događajima. Naime mi smo se
bojali provaljivanja od strane trockista. Uveče 23. aprila, oko 10 časova, jedna grupa agenata njih pet ili
sedam blokirali su naš stan u Grčkoškolskoj ulici, i sa uperenim puškomitraljezima u društvu sa domarkom,
lupili su u stan. Prema kazivanju moga muža, zatekli su ga u krevetu. Šef agenata Majer, čije je ime kasnije
saznao, odmah ga je s vrata zapitao: „Gde je vaša žena? Napominjem još i to da je taj Majer proglašen za
ratnog zločinca. Na pitanje Majerovo, moj muž je odgovorio, da ne zna, gde sam se ja sklonila, jer smo se
navodno posvađali i da sam ga usled te svađe napustila. Pošto su ga pitali gde sam ja mogla otići, muž je
rekao da on to ne može tačno reći, ali da pretpostavlja, da sam otišla u Begeč, pošto mi je tamo jedna
prijateljica. Majer je sa jednim agentom tada izašao iz stana i čulo se kako odlazi auto, dok su tri agenta
ostala u sobi zajedno s mužem.
Moglo je proći oko pet časova, tj. do tri sata ujutru, kada se Majer autom vratio. Za to vreme, za tih pet
časova, dok je Majer išao u Begeč, muž je razgovarao sa trojicom agenata, uveravajući ih da mu nije poznato
gde sam ja otišla i da se čudi, zašto se sve to događa. Počeo je sa njima na svojstven način da diskutuje, da ih
uverava kako je on kao podnačelnik u Bačkoj imao vrlo korektan stav prema Mađarima, da je sa mnogim
Mađarima odrastao i bio u prijateljskim odnosima, izražavajući pri tome svoje žaljenje, što je došlo do toga
da se ta dva slična naroda po karakteru tako zamrze, kako to ne bi trebalo tako da bude. Tom prilikom
pokazao im je originalno jedno pismo, koje je primio od njegovog ličnog prijatelja, savetnika Ministarstva
poljoprivrede iz Pešte. To je pismo bilo tako napisano, da je bez sumnje išlo u korist moga muža i njegovog
stava i odnosa prema Mađarima. Kada su agenti čitajući i pokazujući jedan drugom pismo, bili iznenađeni i
očito zadovoljni, jedan od agenata mu je rekao da moj muž ne treba ničega da se boji, te da njega niko ne
tereti, dok za ženu oni imaju u rukama takve podatke, koji nepobitno nju terete za rad protiv Mađarske
države.
Oko tri sata ujutru, kada se Majer vratio iz Begeča, čim je otvorio vrata doviknuo je mom mužu: „Vi ste
lagali, vaša žena nije u Begeču, ustanite i obucite se ja vam garantujem, da ja ovu noć neću spavati, ali vam
garantujem, da ni vi nećete spavati . Dok se muž oblačio, Majera je zvao onaj agent, koji je bio naklonjen
mužu, i oni su izišli u dvorište. Tamo su još pričali sa domarkom. Posle povratka njihovog u sobu, Majer se
obratio mužu i sasvim promenjenim tonom pitao ga da mu muž iskreno kaže gde se nalazim ja sa detetom.
Muž mu je odgovorio, ponovo, da on to ne zna. Tada mu je Majer saopštio, rečima: „Dobro, ja odlazim još u
Crvenku, pa ako je i tamo ne nađemo, vi ćete ići sa mnom u Armiju . Iz ove izjave, koja je moga muža
iznenadila, on je dobio odmah utisak, da sam ja već provaljena. Mi smo posle zaključili, da je do provaljivanja
moglo doći samo s te strane, što je moj sinčić odlazio kod domarke, koju je inače voleo, pa joj je nekom tom
prilikom rekao da je sa mamom išao u Crvenku u goste. On je u Crvenki bio jednom, tada je imao četiri
godine, i pričao je uvek da mu je tamo bilo lepo. Tu činjenicu je verovatno ona saopštila Majeru kada je s
njom razgovarao.
Želim ovde da podvučem, da sumnja da sam ja provokatorka bila, ne može biti osnovana. Inače sve ovo
dosad izloženo ne bi se događalo tako, kako se događalo, jer jednoj provokatorki se ne pretresa stan, i ne
blokira stan itd., ne pretresa se Begeč sa čitavom četom žandarma u cilju pronalaženja, ne zlostavlja se i
slično. O pretresu u Begeču može dati podatke Simka N. koja je tom prilikom saslušavana. Kada sam iz
Crvenke autom donešena u Novi Sad sa svojim sinom, čim sam predala sina mužu, agenti su me odveli u
Armiju i tamo me ispitivali i naizmenično me zlostavljali njih nekoliko, noge su mi od batina bile sasvim
natečene. Po završenoj istrazi prebačena sam u zajedničku sobu.
Međutim iduće nedelje, došao je u tu zajedničku sobu u Armiji jedan gestapovac, u nemačkoj uniformi u
pratnji šefa agenata Majera. Pozvali su me da izađem u hodnik i pitali me u hodniku, kada sam bila u Pešti i
kakve veze imam sa Peštom. Ja sam im odgovorila da nisam bila u Pešti i da ja nemam nikakve veze sa
Peštom. Tada su mi rekli da ću ja već njima naknadno reći sve što treba, a gestapovac me je pitao da li
poznajem Agneš F. Ja sam rekla da je ne poznajem. Ovoga puta me nisu tukli niti dalje ispitivali, jer su negde
hitno otišli, a ja sam vraćena u sobu.
Dve noći posle ovoga slučaja, dovedene su u Armiju neke žene iz Salajke. Njihovo ispitivanje trajalo je dva
dana, za koje vreme su me stalno, i danju i noću, pozivali u kancelariju i jednom tom prilikom su me tukli u
sobi i gestapovci i mađarski agenti zajedno, tražeći od mene da im kažem, da li poznajem Čiku, gde je Čika i
ko se nalazi u organizaciji AFŽ-a, zatim gde se prolazi za Srem, i kakve veze imam s Begečom. Sve sam tom
prilikom poricala. Tada sam bila najteže mučena i mnogo sam krvarila. Tada su mi doneli i pokazali jedan
album sa slikama, te su me mučili strujom za svaku pojedinu fotografiju tražeći od mene da im kažem, ko je
to i gde se nalazi. Nisam nikoga odala.
Dok se to događalo, Majer je išao kod moga muža i nudio mu novac, te ga pokušavao na druge načine
privoleti da mu kaže o meni i mojim drugovima sve što zna, jer da samo tako može svoju ženu da spase. I još
je pokušao mene da optuži, da sam bila osoba lošega morala. Majer mu je od reči do reči rekao ovo: „Kod
vas je u kuću je dolazio obično subotom posle podne, kada se vi niste nalazili kod kuće, neki Čika i sastajao
se sa vašom ženom. Mi znamo da vi o tome ne znate ništa, jer je vaša žena imala svoje opravdane razloge da
od vas to skrije. Opis toga Čika je sledeći: visokog rasta, dobro razvijen, krupan, crnomanjast, crnih očiju i
vrlo elegantno obučen. Osim toga vrlo inteligentan i često u društvu žena .
Posle saslušanja i mučenja od mesec dana, kada sam već potpisala zapisnike o saslušanju, bila sam određena
za transport u logor u Bačku Topolu. Tamo su transportovani svi oni sa kojima je istraga završena, da bi se
napravilo mesto za nove. Beć sam sa ostalima bila spremna za odlazak, kada su u Armiju dovedeni Savić i
Savićka, frizeri iz Novog Sada. Njih je, kako sam kasnije saznala, provalila agentkinja, koja je bila kod njih
bazirana, pod vidom partizanke, i kojoj je Savićka u poverenju, ne znajući da je ona provokatorka, ispričala i
to, da sam se ja kod nje sastajala sa Čikom da preuzmem pisma i određene predmete. Tu agentkinju sam
videla u Armiji, a ona me je jednom prilikom i ispitivala, govorila je perfektno srpski. Kada je Savićka
dovedena, već je trebalo da se transportujemo. U tome je došao jedan agent i pozvao me na suočenje sa
Savićkom i ponovo je počela protiv mene istraga tako da ja sa tim transportom nisam odnesena, već sam
zadržana.
Kada je i to saslušanje završeno, a koji zapisnik ja nisam uopšte ni potpisala, jer ga nisu ni sastavljali, jer nisu
hteli kvariti već ranije sastavljeni sa mnom zapisnik, a pošto je transport već odnešen, to su mene kao
ispitanu i saslušanu bacili u kujnu na rad dok ne dođe drugi transport. Moj muž je tada stalno odlazio u kuću,
koja se nalazi na suprotnoj strani od Armije na Dunavu i iz stana tamošnjih stanara nečitljivo i davao mi
znakove i obaveštenja o situaciji na frontovima, kao i druge poruke. Muž mi je tada savetovao, da ako mi je
ikako moguće ne odlazim u logor nego da tražim da radim u kuhinji, pošto je prema primljenim izveštajima
preko radija obavešten da su fašisti tučeni na svim frontovima, i da rat neće dugo trajati, te da je psihoza
kod fašista bila takva, da su stvarno izgubili već glavu i ne znaju šta rade, a naročito posle učestalih
bombardovanja, u avgustu i kasnije, te da je bilo mišljenja da je bolje ne ići nikako sa transportom, već da se
oslobođenje sačeka u Novom Sadu. Ja sam tako uvek tražila da budem u kuhinji i to su mi dozvolili i još
nekim drugim ženama koje su tada bile u kuhinji. Ovo popuštanje u strogosti fašista može se razumeti samo
ako se zna, da im je u to vreme stvarno već bio uteran strah u kosti, usled očitog saznanja da su izgubili rat.
Na kraju kada su bila bombardovanja u septembru 1944. čitava Armija je premeštena u Bačku Topolu, pa su
tako i nas prebacili krajem septembra ili početkom oktobra, gde smo se stvarno zadržali do deset dana pred
oslobođenje, kada nas je upravnik zatvora Horvat pustio na slobodu, pošto je već ranije rekao da će to
učiniti na svoju ruku, ako bude naređen novi pokret iz Bačke Topole. Pre nego što smo otpušteni pitani smo
da li hoćemo da idemo sa njima i sa ostalima iz logora, koji je tada transportovan dalje, i još nam je rečeno
da nam oni preporučuju da s njima pođemo, jer nemamo nikakvih isprava i da će nas Nemci na putu
likvidirati. Mi smo svi kategorički izjavili da želimo svojim kućama. Čim sam se vratila odmah sam nastavila
dalje rad.
Karakteristično je to, a što treba svakome da odmah upadne u oči, da niko od onih ljudi sa kojima sam ja
radila i koji nisu bili poznati Salajci odnosno uhapšenim trockistima sa Salajke, nisu provaljeni. Zaista vidi se
da ja nisam nikoga provalila, pa ni odbor AFŽ-a, čija sam bila pretsednica, i iz toga, što je odbor AFŽ-a pao
tek posle pada drugarica iz Salajke, a koje ja uopšte nisam čak ni po imenu poznavala.
Ovo sve što sam napred izložila drugovi, nastojala sam da iznesem čistu i golu istinu o čitavom zbivanju i
mome radu za vreme oslobodilačkog rata, za čije ostvarenje sam i ja dala svoj udeo, služeći narodu i Partiji
časno i pošteno. Moja je savest mirna. Ja znam da nisam svesno načinila nikakvu grešku. Izvršavala sam sve
postavljene mi zadatke i prema dobijenim direktivama partijskih rukovodilaca od samog početka neprekidno
do svršetka ovoga rata.
Za mene je teška okolnost što su Vlada Ž, Klara Feješ i Čika danas mrtvi, a da su živi verujem, da ne bih došla
u taj položaj da budem napadnuta, niti da se branim.
Novi Sad potpis, bez datuma
Ako bi mene neko upitao „Šta vi iz ovoga zaključujete? , rekla bih: zaključujem da je moj otac odao gde se
krila njegova majka, što je saznao tek kad je pronašao njenu odbranu, i da je to bilo njegovo prokletstvo.
Baba je osuđena na robiju. Može se zamisliti da je i zbog toga osećao krivicu, mada za to nemam dokaza.
Bila je na Golom otoku. Tri godine; ili četiri. Pitala sam ljude. Neki se sećaju. Ne znaju koji je danas dan, ali se
toga sećaju jako dobro. Mislim da sam sve rekonstruisala. Čudila sam se i ranije što deda ide na grob nekoj
tetka Nadi iz Odžaka, a priča mi da je baba otišla kod tetka Nade. Tetka Nada je stvarno umrla u Odžacima. U
Ameriku je otišla Agneš F. koja je imala dokumente na ime dedine ćerke Nade. Znam zato što su dedi stizale
razglednice iz Njujorka, u potpisu „Agi . Tek sam sad shvatila ko je. Da sam ranije znala, verovatno bih je
potražila u Njujorku. Možda je živa, ko zna. Mislila sam da mu je švalerka. Bio je mutan u tom pogledu. Uvek
je flertovao. Leti me povede na sladoled najviše sam volela Pekabelin „rumenko zato što su mi od njega usne
bile crvene kao da sam se našminkala, što sam tada smatrala nepobitnom oznakom zrelosti a sebi kupi žuti
„cmok samo da bi devojci koja radi za frižiderom mogao da kaže „Dajte mi jedan cmok! I još je gleda
mangupski.
Ništa nisam znala o babi. Ništa. I sad jedva mogu da zamislim. Boriti se za ovaj grad, preživeti batinanje i
mučenje strujom, i onda neke budale, „znamo mi tebe drugarice , pa u logor. Zna se šta je tamo bilo. Posle...
Čitala sam kako je bilo kad se neko vrati. To je kao đavolji znak. Kainov beleg. Ljudi prelaze na drugu stranu
ulice kad je vide. Prijatelji se prave da je ne poznaju. Nije ni čudo da je otišla. Otišla u Apače, tako je deda
govorio. Njemu su svi Amerikanci bili kauboji ili Indijanci. Pri tome su svi kauboji iz Teksasa, zovu se Džimi i o
njima je dovoljno znati ono što kaže recitacija koju je ponavljao svaki put kad je na televiziji išao vestern:
„Kauboj Džimi, dupe mu se dimi . A Indijanci su svi do jednog Apači. Govorila sam mu, deda, to je kontinent,
kao Evropa, postoje razni narodi. Nije hteo ni da čuje. Kad u Americi budu imali jednog Adija, jednog Rilkea,
jednog Puškina, onda ćemo raspravljati ko je tu ko. Pokušala sam da mu ukažem na neke stvari. Recitovala
sam mu „Hodaj tiho predivnom stazom . Greška. Kakva Amerika, rekao mi je, piši kući propalo. Posle sam još
morala da slušam ceo sat ruske poezije, i to na ruskom. Nije mi jasno kako njega nisu poslali na robiju. Ne
preterujem kada kažem da bez Majakovskog nije počinjao dan. Lista uz kafu Pro Eto, smeši mu se brk, vidiš ti
Boro, kaže sebi, ovde lepo piše da je dragi Isus bio komsomolac. Mogu misliti kako je babi bilo smešno.
Spakovala se... Pitam se gde je sad. Imala sam jednu fotografiju; možda bih mogla da istražim pozadinu, da
odredim mesto na kom je snimljena; više ne mogu da je nađem.
Sa ocem nisam razgovarala o tome. Nije me više ni gledao. Verovatno mu je bilo dosta svega. Kakav je to
život? Odbijao je hranu i vodu. Znam, jer sam tada bez prestanka bila uz njega. Mislila sam: možda će nešto
reći. Nije. Zvala sam lekara, odveli su ga u bolnicu, infuzija, intenzivna nega, sve to. Nosila sam kafe,
parfeme, viski. Ipak mislim da se nisu trudili. Primetila sam da gledaju kroz njega, kao da krevet pod njim ima
više postojanja. Krevet će ostati; kapacitet bolnice meri se po broju kreveta. Pacijent je u tranzitu. To je
možda tačno u nekom višem, poetskom smislu, ali čovek ne odlazi u bolnicu da bi mu pevali o prolaznosti.
Umro je tamo. Zadremala sam, s glavom u šakama, na pecaroškom tronošcu koji sam stavila pored kreveta;
kad sam se probudila, bio je mrtav. Puf! I gotovo. Bila sam... Osetila sam se uskraćenom. Nema drame.
Nema poslednjih reči. Samo mali debeli hirurg koji me ubeđuje da mu poklonim proteze, da je to humano
jer „vašem ocu nisu potrebne a nekome mogu još poslužiti , naime njemu, pošto sam od sestara saznala da
ih skida sa leševa i zatim ih prodaje kao nove. Nakon toga, administracija. Papiri koje treba potpisati.
Advokati. Prevođenje stana na moje ime. Mislila sam da je smrt kraj. Nije. Ima još hiljadu stvari. Parcela,
zakazivanje na groblju, spomen-ploča, venac, muzika, kozmetika. Ako je pokojnik pravoslavac, može u
„kapelu ; ako nije, treba potplatiti. Loš film, Sonja bi rekla. Gledam ga ubrzano, likovi trčkaraju i govore
piskavim glasovima, kao da su udisali helijum.
Otišla sam kući. Prvo sam se istuširala. Zatim sam napravila kajganu s mladim lukom i hlebom od juče.
Oprala sam sudove. Posle toga sam spremila stan, vrlo detaljno. Žena je ostala sama, deca su napustila kuću
i otišla u svet i tako dalje, sve je očistila, spremna je za novi početak, ali kasno je, zna i ona, naslućuje, da je
za nju kasno. Klasična scena. Pogledala sam unaokolo i rekla sebi: to je to. Ne znam šta je to značilo, možda
ništa. Dok sam spremala, naišla sam na fascikle sa skicama očevih izuma. Pregledala sam ih i poželela da ih
bacim, ali nisam to uradila odmah. Nestor i Žorž su kasnije pokazali veliko zanimanje za neke od nacrta.
Naišla sam, naravno, i na babinu žalbu. Ponovo sam je pročitala. Čitala sam je ne znam koliko puta. Kako je
to užasno. Njen život. I njegov. Krivica ga je razjela. Sećam se da je uveče zvonio telefon. Stari, bakelitni, sa
brojčanikom i metalnom pločicom pozadi na kojoj piše „FNRJ i neki broj. Nisam se usudila da podignem
slušalicu. Zvonio je glasno, neprestano, kao vekerica. Izvukla sam utikač, smotala gajtan i sklonila aparat u
ormar. Sada mi to deluje glupo. Znala sam da je Sonja, samo je ona tako uporna. Posle mi je i rekla da je
zvala. Ali tada... Šta ako podignem slušalicu i čujem: „Sine... sine moj ?
Sedela sam tako dosta dugo. Nisam otišla u kafe. Čitala sam žalbu. Nisam sigurna koliko je bilo sati kad su
došli. Svi zajedno. Nekako mi je laknulo kad sam ih čula pred vratima. Prepoznala sam glasove i to me je
obradovalo. Možda ne bih tako reagovala da nisu došli zajedno. Recimo, tek sam onda shvatila da sam Đuru
retko viđala izvan Apoteke. Pokazivala sam im papire, nešto sam pričala, verovatno sam bulaznila. Đura je iz
torbe izvukao flašu „džejmsona i napravio lonac irske kafe. Ne lonac, nego čitavu vanglu. Vangla irske kafe:
uverena sam da tako nešto nije viđeno u istoriji čovečanstva. Đura je genije. Nestor je pustio muziku, glasno.
Mislim da je pustio Skromnog miša, Ružnog Kazanovu, nešto slično. Vidi ti starine Olusfena, rekao je Nestor,
voli taj da mu se da vatre. Pusti sad starinu Olufsena, Sonja ga je prekorila, i on je utišao muziku. Seli smo na
pod i pili kafu. Žorž je doneo lampu sa stola. Čitali smo zajedno žalbu, red po red, bili smo pijani, pričali
smo... ne znam. Bilo je lepo. Mislila sam: evo, imam prijatelje. Šta još hoću? To je to.
O čemu smo pričali. Kako je sve to neverovatno. Neverovatno. Istorija. Moja baba. Bila je mojih godina.
Izbrisana istorija. Nije izbrisana već je napisana toliko puta da izgleda kao loša imitacija. Mislim da u tome
ima nečeg tragičnog. Dokument postoji, mogu da ga dotaknem, a zvuči kao da je izmišljen. Salajka leglo
trockista? Čitalačke grupe? Ko to danas može zamisliti? Deluje smešno. Dobro je Žorž rekao. Na Podbari
anarhisti, rekao je, u Centru go socijaldemokrata, Klisa čita Gramšija uz sveću. Eto kako to zvuči. Koliko
drugih istina deli ovu sudbinu? Sto, dvesta hiljada? Milion? Više? Šta je ostalo? Hartije koje će neko slučajno
pronaći, a možda i neće, pre nego što se raspadnu, a ako ih neko i pronađe drugi će reći da su izmišljene,
namontirane, da je u pitanju falsifikat i loša simulacija.
Sutradan je bila sahrana. Bilo je vetrovito, šibalo je u lice, brisalo, kao što sam ranije zamišljala. Polaganju
kovčega prisustvovali smo nas petoro, starica koju smo kasnije videli u drugoj pogrebnoj povorci Nestor je
rekao: profesionalka , i čopor prljavih pasa koji su zavijali u horu. Vraćali smo se pešice, prošli pored naselja
besmislenog naziva „Avijatičarsko , pored stadiona, sajmišta, bazena, kroz park, pored drugog groblja, kroz
Žoržov i Sonjin kraj, i bulevarom stigli do centra. Vratili smo se u stan. Zaspala sam. Kada sam se probudila,
bila je noć. Sonja i Đura su bili u kafeu. Žorž i Nestor su ostali sa mnom. Zatekla sam ih sa skicama
pronalazaka mog oca. Hajdemo odavde, rekla sam. Prošetali smo centrom, prošli kraj pozorišta, koračali
pustim trgom, zatim kroz pešačku zonu kojom su marširale kurve u pocepanim čarapama i starci koji
razgledaju maturske panoe i izloge sa vrištećim natpisima Novo! Moderno! Kratak rukav! Jeftino! čekajući da
se prvi autobusi pojave na stajalištu za prigradske linije, kod pijace. Na rubu drugog parka, na klupama
skrivenim u senci, nazirale su se tamne forme, Astomi nevidljivih lica sa žarom cigarete namesto usta. Most
smo prešli zastavši samo jednom jer je Nestor nešto osluškivao, okrenut ka zapadu, ili severu, ka
zamišljenom severozapadnom prolazu, mašući rukama kao dirigent udaljenog orkestra. Stigli smo kući; u
Apoteku.
Đura je za šankom brisao čaše, mada su bile čiste. Nestor i Žorž su povezali terpiston i računar. To je
projekat na kom su već neko vreme zajedno radili; za razliku od Termenovog instrumenta, usavršena verzija
nije bila monofona već polifona. Povijali su se kraj aparata kao pantomimičari koji se bore sa izmišljenim
vetrom. Evo ih Baster i Kiton, Sonja je rekla. Stvarali su zvuk sličan zavijanju grobljanskih pasa. Zatim su seli
kraj mene. Bez reči. Pila sam kajsijevaču iz čašice sa brušenim lišćem. Ispila sam jednu, naiskap. Drugu nisam
dovršila. Gledala sam u nju kao da su tu sakupljeni svi moji porazi, svi snovi koje sam sanjala i koji su mi
izmakli, rasuli se, isparili i vratili se u zemlju, utopili se u korenje kajsije pada mi na pamet shematski prikaz
kruženja vode u prirodi u osnovačkom udžbeniku, oblaci, tlo, okean, svetloplava strelica naniže, bledocrvena
naviše da bi se otud uspeli kroz žile i koru do drvenih udova, do ploda, voćke, ubrane, procenjene, određene
da završi u kaci, zatim u kazanu, u nekoj čudesnoj mašini za izvlačenje esencije, pronalasku kineskog
alhemičara Ko Hunga iz četvrtog veka; pronalasku, takođe, mada mnogo kasnije znanje, kao sve ljudsko,
umire, biva zaboravljeno i izbrisano, potrebno ga je iznova stvarati , Ramona Lula i Arnolda od Vilanove,
tvoraca magijskih jezika i čarobnog napitka po imenu aqua vini, brendi, čuda koje sjedinjuje element vatre sa
elementom vode, te po Lulu najavljuje kraj sveta i ima ukus koji „nadilazi sve druge i miris lepši od svakog
drugog . Nestor je upalio džoint poslao ga u krug. Šibicu je prineo ostatku tečnosti na dnu moje čaše.
Buknula je i potom se umirila; na unutrašnjem obodu tinjao je plavi oreol. Miris flambiranih palačinki sa
džemom od kajsija. Palačinke, džem, kajsije. I taj slatki miris činio mi se obeležjem izgubljenog, pojedenog,
svarenog, izlučenog, iskorišćenog, odbačenog, pretvorenog u smeće. Prošlost. Smeće. Reka otpadaka,
sramota koja zahteva kontrolu, regulaciju, organizaciju, skrivanje, podzemne cevi, kanalisanje, kanalizaciju,
filtriranje, obradu, hemiju, tehniku, arhitekturu, sheme, planove, mape, ulepšavanje, sistem, da bi se nakon
dugog putovanja mogla vratiti sebi, prividno, pod imenom istorije.
Zaigrali smo jednu staru igru. Dovoljno je otvoriti bilo koju knjigu i posmatrati kako se rečenice tope,
menjaju boju, dobijaju katkad nezamislive nijanse. Mislim da su pokušali da me razvedre. Volela sam tu igru.
Pre nego što smo se upoznali, često sam je igrala sama. Ranije bih možda uzela Objavu broja 49, pročitala
deo gde junakinja otkriva da se u filterima za cigarete „bikonsfild nalaze kosti koje je na dnu italijanskog
jezera Pijeta pronašao mafijaš Toni „Jaguar i prodao ih duvanskoj industriji u čije je poslove bio umešan njen
muž; ranije bih se nasmejala podatku da je Jaguarova firma za izgradnju puteva preoravala groblja i od
smrvljenih i ugljenisanih kostiju pravila filtere za cigarete; ranije bih možda smatrala da je zabavno to što je
moj otac, koji je takođe verovao da je sve povezano, pušio cigarete „multifilter S sa filterom od aktivnog
ugljena. Ali sada je sve to u meni budilo teskobu i mogla sam samo da gledam u čašu, ćutke.
Sonja je prebirala po policama. Kod Gibona je videla da su umovi Vizantinaca pred kraj bili okovani
metafizičkom kontroverzom i sujeverjem, zasenjeni mešavinom propovedi i opskurnih vizija, da su izgubili
svaki pojam moralnog dokaza, i da su ritmove Homerovog jezika smenili bedni spisateljski napori nazvani
političke ili gradske rime. U zatvorskim dnevnicima Milovana Đilasa našla je podatak da je osuđenik ispisao
deo prevoda Izgubljenog raja na tri hiljade sto dvadeset i šest listova toaletnog papira. Nakon više sličnih
pokušaja, koji mi deluju kao sasvim zgodni primeri ali tada nisu dali željenu reakciju, Nestor je otišao među
svoje instrumente. Odsvirao je nekoliko akorda na sintisajzeru, radi zagrevanja, a zatim je pokrenuo disko
ritam i automatsku pratnju. Prepoznala sam uvodne taktove melodije „Ja sam svaka žena Čake Kan, koju je
Nestor pevao komičnim falsetom, izmenivši tekst u „Ja sam svaki Srbin :
I m every Srbin, it s all in me
Anything uoi want clone baby,I ll do it naturally
I can cast a spell, with secrets uoi can t tell
Mix a special brew, put fire inside of uoi
But whenever uoi feel danger or fear
Instantly I will appear
Cause I m every Srbin, its all in me...
Usledio je kraći instrumental, posle kog je Nestor prešao na rep-aranžman u improvizovanom i vrlo
slobodnom prevodu na maternji jezik:
Ja sam svaki Srbin, sve je u meni
Šta god želiš nemoj kriti, znam čoveka srediće ti
Tajne čuvam, bacam čini, „cepter držim u vitrini
Moj napitak raspaljuje ti bitak
Al kad frka krene il osetiš strah
Ništa ti ne brini vraćam se odmah
Jer ja sam svaki Srbin, sve je u meni...
Nestor se poklonio pred salvama smeha i vratio se za sto. Muzika je najbolja, izjavio je. Može biti, rekla sam,
ali u Čakinu pesmu je ugrađena čitava jedna mitologija, i to ne srpska nego persijska. Imaš recimo Govor
ptica ili Zbor ptica Feridudina Atara, koga su zvali „Travar, Drogerista zato što je bio apotekar, alegoriju u
kojoj ptice tragaju po gudurama za svojim kraljem Simurgom, a kad ga nađu ispostavi se da je Simurg neka
vrsta ogledala, misteriozna ptica koja je ujedno sve ptice. To što ti pričaš, Nestor je rekao, nema blage veze
sa Čakom Kan. Ima, rekla sam, zato što ptice otkrivaju da je Simurg ženskog roda, i jasno se vidi šta je Čaka
htela da kaže. Hm, da, shvatam, Žorž je rekao, Simurg je žena-kralj ali takođe i ogledalo, međutim Čaka Kan
je svaka žena, dakle mora biti član biblioteke i očito je čitala starinu Feridudina. Čaka čitala, Nestor je
pohisterisao, starinu Feridudina! Ma čitala ga Čaka, Đura se priključio, čemu se ti čudiš? Sonja je u
međuvremenu prelistavala Istoriju Novog Sada 1894 Melhiora Erdujheljija. „Hej , pročitala je naglas, „ali
nastupiše još i crnja vremena . Hej! povikali smo. Srbi se čitala je dalje prvo zaklinju slavnim staležima da će
„odsad samo za Ugarsku i za Mađare živiti i mreti , ali Košut ne izlazi u susret nekim njihovim zahtevima, čak
im odbrusi da će „među nama mač odlučiti , i oni se povezuju sa naoružanim srpskim ustanicima u Sremu,
koji se u knjizi zovu „ustaše . Nestor je potpuno izgubio kontrolu, reči su se rastakale u nerazumljive slogove,
ali Sonja je nastavila. Dolazi do opšte gužve, ne zna se ko pije, ko plaća, Srbi sa Jelačićem i Austrijancima
pokušavaju da sruše most brodovima natovarenim dinamitom, plan naravno propada, onda gađaju iz
topova i promašuju, a Mađari trgnu penu i granatiraju grad, kontaj ovo, po naređenju komandanta Kiša?
Heej! Smejali smo se svemu, lunatici opijeni plesom koji raznosi istoriju, jezik, značenje, imena, ideje. Uvek
najprisebniji, Đura je napravio espreso. Talas ludila polako je uzmicao. Ostali smo uz Erdujheljija. Kada smo
stigli do govora Petra Čarnojevića u kojem priziva blagost i razum usred nacionalne pomame, bili smo
gotovo trezni i poželeli smo da doznamo više o burnim godinama koje su dovele do bombardovanja grada.
Ti su događaji detaljno opisani, naravno, u trinaestom poglavlju. Ono počinje sledećim rečima.
„Opštu uzavrelost, burno komešanje opažamo 1848. god. po celoj Evropi. Francuska, to glavno vrelo
revolucionarnih ideja, opet se buni. Luj Filip silazi s prestola. Uzavrelost se širi dalje, podiže mirne
Austrijance. Uvaljuje u bunu građane Beča, koji se razmišljaju. Vesti o pokretima u susedstvu raspaljuju na
rat Talijane, vrele krvi stanovnici Milana otpočinju rat sokački, Mleci proglašuju Republiku svetoga Marka, u
Rimu besni fukara. U Nemačkoj dižu se prestonice protiv vladara a komore protiv vlada. Česi drže skupštinu i
zahtevaju ravnopravnost slovenskih narodnosti i veroispovesti, ištu jedinstvo Češke, Moravske i Šleske.
Evropa izgleda kao nekakav vulkan, u čijoj se utrobi komešaju usijane struje te strahovitim besom potresaju
zemlju. Ovaj ili onaj krater već pušta plamene mlazeve, koji do neba ližu, a lava uzavrelosti naroda
osveštavala je kao neki strašni vatromet turobni horizont. Koja-li će, Bože biti to zemlja krater, na koji će
svom snagom pokuljati lava toga velikoga komešanja da potrese Evropu iz temelja?
Novi pasus. „Sirota moja dobra domovino, tebi beše namenjeno da čašu patnje do dna ispiješ! Po drugim
mestima se uzavrelost provukla samo kao neka podzemna tutnjava, kod nas pak morade svom snagom
svojom da izbije. Ovde se odigralo pozorište sa svim strahovitim pojavama... Nešto niže, dva ili tri reda,
rečenica koja nas je vratila u onu noć, potisnutu, nezaboravljenu, kada smo Sonja i ja plesale i kada nam se
učinilo da smo svi zajedno iskusili nešto što nas je stopilo u trenutak koji smo, mada ga nismo tako nazivali,
razumevali i ocećali kao poeziju: „Koliko li je tužnih događaja zabeležila Klio na listove letopisa!
Klio.
Klio i Terpsihora.
JEDAN...
Probudili smo se u različita vremena, prilično kasno. Žorž je dugo ostao u kupatilu. Sonja je lupala na vrata i
požurivala ga tvrdeći da ta prostorija nije čitaonica Matice srpske. Pili smo kafu na terasi, mada nije bilo
dovoljno mesta za sve: za ormar, montažni sto sličan stolovima kakve koriste izletnici i kamperi, šoljice,
fotelju sa presvlakom od zelenog pliša pohabanog na naslonima za ruke, dve stolice na rasklapanje sa
metalnim ramom, zarđalim oprugama i prugastim platnom koje je davno izbledelo, drvenu hoklicu,
tronožac, prevrnutu kofu, metlu, đubrovnik, kantu za đubre, plastičnu bocu sa ustajalom vodom za biljke ,
neispravan usisivač marke „sloboda , pepeljaru, osam saksija različitih veličina i pet ljudskih tela za koja bi se
moglo reći nešto slično. Kada smo završili, ostala sam samo ja. I stvari. Izbacila sam opuške, očistila pepeljaru
očevom četkom za brijanje, zalila biljke i nahranila ih socom, što im izgleda godi. U dvorištu, kraj posečenog
kestena, ugledala sam Marku, komšinicu sa prvog sprata, kako iznosi tepih na desnom ramenu, odvija ga i
prebacuje preko šipke na kojoj je, vezana lancem, visila stara automobilska guma, sedište ljuljaške iz mog
detinjstva. Pre nego što se odselila u Toronto, gde se udala, razvela i zaradila dovoljno za prevremenu
penziju kao perač prozora na neboderima, Marka je nosila punđu, crnu maramu posutu malim ružičastim
cvetovima i nebrojene slojeve rubača. Vratila se izmenjena, raspuštene kose, u izlizanim uskim zvoncarama i
cipelama sa visokom potpeticom koje su od nje načinile džina. Sada ih nije obula. Na sebi je imala japanke,
bele vruće pantalonice i blistavocrvenu bluzu sa vezenim zlatnim dabrovima iz koje su bujale najveće grudi
koje sam ikad videla, i tresle se u ritmu snažnih udaraca praherom. Tablo je iščezao u oblaku godinama
taložene prašine i strepela sam da ću, kada se oluja umiri, pred sobom zateći prazno dvorište. Marka je
stupila iz oblaka, prošla rukom kroz kosu i ispasala bluzu. Ona je stub. O njenoj neustrašivosti objavljen je
članak u novinama Toronto star. Pokazala mi je mestimično izbledeo primerak sa tekstom „Superžena na
ulici Bej . Prelistavala sam ga dok je govorila da je moj otac bio fini čovek, uvek ljubazan, pravi gospodin,
jednom joj je čak opravio televizor; grehota je i necpeća što se razboleo, ali šta ćeš, šta se može. Donela mu
je na poklon komplet od šest plastičnih podmetača za čaše sa naslikanim javorovim listom; za mene, majicu
sa fotografijom haskija. Još uvek ne mogu da poverujem da je pomislila na nas, makar u poslednjem
trenutku, na aerodromu, dok je pokušavala da utuče vreme razgledajući prodavnice tričarija kojima je
pripala uloga magičnih kamenova koji oživljavaju pamćenje iako ga upravo te tričarije, ti suveniri, sahranjuju.
Superžena sa ulice Bej zastala je kao da je na momenat iznenađena zvukom mobilnog telefona, podigla rub
bluze i izvadila majušni aparat iz futrole pričvršćene za gajku; osmehula se, doterala frizuru brzim pokretom i
nestala iz vidokruga, ponevši praher sa sobom; tepih je ostavila u dvorištu da se prosunča. Negde u
susedstvu, neko je svirao „Za Elizu na raštimanom klaviru i već nakon uvodnih taktova počeo da greši;
pokušaj je ponovljen nekoliko puta, bezuspešno; melodija se rasula u nekoherentan sled nota, odsviran s
očitim nedostatkom zanimanja, koji se završio poznatom frazom iz Betovenove simfonije br. 5 i potom
utihnuo. Mirisalo je na prženu ribu. Čuo se radio, glas voditeljke koja najavljuje još vreliji dan, izveštava o
rekordno niskom vodostaju, šumskim požarima, kritičnom stanju na akumulacionom jezeru, gužvi na
putevima i kupalištu, upozorava starije sugrađane da ne izlaze bez preke potrebe, i onda, veselijim tonom,
kao da je jedva dočekala, započinje nagradnu igru u kojoj slušaoci imaju zadatak da pogode i otpevaju drugi
stih refrena pesme Karli Sajmon „Ti si tako tašt , kog je Nestor, najednom iza mene, otpevao gotovo istog
trenutka: „verovatno misliš da je ovo pesma o tebi . Da zovemo? pitao je. Dobićeš mali faloidni privezak,
rekla sam, a to već imaš.
Mogla bih u nedogled razlagati svaki minut, svaki sekund tog dana, razlagati ga i odlagati ono što naposletku
moram reći, priznati, što sam uostalom već priznala: to je bio poslednji dan koji smo proveli zajedno. Logički
gledano, ta rečenica možda nije tačna, jer smo zajedno proveli i noć, pa i deo jutra, a moglo bi se desiti da se
jednom ponovo okupimo. Dan smo proveli u nabavci, u razgovoru i uobičajenim nesuglasicama; najvećim
delom, u kuhinji. Odmah po povratku iz samousluge, Žorž je razbio čašu. Ne sumnjam da je to uradio kako bi
se izgovorio nespretnošću i izdejstvovao poštedu od kuhinjskih poslova koji su nas čekali. Vi ste građani
društva spektakla, rekao je, očekujete da vas neko stalno zabavlja, u ovom slučaju ja, vaš sluga pokorni. Šta
ti je dijalektika, Sonja je rekla. U početku je nabrajao naslove filmova koji nikada neće biti snimljeni Mazi me
na Korzici: uspon i pad prvog beogradskog boj-benda dokudrama i slično a zatim je među mojim knjigama
pronašao Irski zakonik, zbirku tradicionalnih pravila klanskih sudija, Brehona, na čije sam postojanje i sama
zaboravila. Čitao je stare zakone, povremeno punih usta vrlo ružna navika, upozorila sam ga , dok smo
razvrstavali namirnice i doručkovali, ili ručali, odlamajući komade lepinje sa kuhinjskog stola i jeli je uz kozji
sir i masline, prstima. „Muškarac koji iz malodušnosti ne poseti svoju ženu u krevetu, mora platiti kaznu.
Svetovni ljudi mogu da popiju šest pinti ejla uz večeru, ali sveštenik ne sme više od tri, da ne bi bio pijan u
vreme službe . Uređeno društvo, Nestor je rekao. Kasnije, dok smo ispirali pirinač, vadili koštice iz maslina,
mesili testo dlanovi su mi od brašna bili bledi , mleli keks i orahe, topili čokoladu: „Guljenje kore orahavog
drveta, dovoljno da se njome oboji koža jednog para ženskih cipela, kažnjava se oduzimanjem kravlje
polutke; optuženi je uz to dužan da prekrije oštećeni deo kore mešavinom vlažne gline, svežeg mleka i
balege. Nezakonito je kravu ostaviti izloženu napadima gusara . U Irskoj, Đura je zaključio didaktički, poštuju
i biljke i životinje.
Pripremili smo sarmice sa pirinčom i orasima u vinovom lišću , ispekli pogaču sa maslinama i ruzmarinom,
napravili jednostavnu pitu sa sirom i kuglice od keksa i čokolade sa dosta ruma, pravog; esenciju ne volim .
Uveče, kada je pao mrak a vrućina popustila, odvezli smo se u Apoteku metalik-zelenim „spačekom , otvorili
flašu crnog vina, domaćeg portogizera bez etikete, dunuli begejku, saslušali više puta pesmu čiji stihovi
pominju suton, okean i mačeve, osmatrali uobičajene ritmove grada koje su neprestano beležili skeneri i
kamere: ritmove poziva, poruka, sastanaka, rastanaka, crvenih i zelenih talasa, plima i oseka saobraćaja,
ritmove raspoloženja, uličnih svetiljki, redova vožnje, ciklusa pekara, praznika, svetkovina, izbora, proslava,
vesti i serija, postova i slavskih bahanalija, „radnog i „slobodnog vremena, ritmove kafea, stambenih
galaksija, godišnjih doba, dana i noći, rođenja i sahrana, numerisanih virova i dalekih satelita. Čitav grad bio
je pohranjen u mapama Žoržovih računara, i svaka zgrada, raskrsnica, fasada, mogla je po potrebi biti
rekonustruisana. Nismo bili u mogućnosti da obavimo generalnu probu; sistem je testiran na pažljivo
izrađenim trodimenzionalnim modelima. Sve je funkcionisalo kako treba. Osim mene.
Večerali smo na splavu. Bio je ukotvljen u blizini starog mosta, ljuljao se blago, i osećala sam da me to
uspavljuje. Tonula sam u sebe, povlačila se, ne znam zašto. Mislim da nisam progovorila sve do pred jutro,
ako se izuzmu reči „super i „mamara , koje sam upotrebljavala bez razmišljanja, reagujući više na ton i formu
razgovora nego na njegov sadržaj. Osećala sam se kao da gledam noćni program, suviše umorna ili lenja da
bih otišla u krevet, i nastavljam da zurim u ekran dok po njemu promiču prikaze čije sudbine više ne
uspevam da pratim, ali ih ipak beležim, nesvesno. Moguće je da je krivica samo moja; da sam pogrešno
protumačila nešto sasvim razumljivo i uobičajeno, tremu pred nastup, „leptire u stomaku , uzbuđenje koje i
mnogo iskusniji izvođači katkad pokušavaju da odagnaju usiljenom ležernošću i brbljanjem. Činilo mi se,
međutim, da smo ušli u graničnu oblast gde se razabire da bi intimnost svakog časa mogla svenuti. Dešavalo
mi se to i ranije. Ruka uobraženog demijurga tada stavlja u pogon mašinu održanja, nesvesnu i tupu, čija je
jedina svrha da neizgovoreno zatrpa izgovorenim, gomilajući ispovesti i doživljaje tamo gde najveća bliskost
zahteva vrištanje ili zagrobnu tišinu. Intimnost je moguće simulirati. To je tako jednostavno. Te večeri Nestor
nam je poverio svoju prvu erotsku fantaziju, scenu u kojoj se iznenada nalazi vezan za stub, noću, u daljini se
čuju bubnjevi, a devojke iz razreda, sve redom, mršave i debele, niske i visoke, sa naočarima i bez njih, neke
sa monoblok-protezama, druge sa aeorobik-grejačima, igraju pred njim trbušni ples i dovode ga u stanje
nezaboravne ekstaze. Moronu, Sonja je povikala, ja sam nosila takvu protezu! Možda je sve to istina; možda
ta istina nikome pre nas nije poverena. Ipak, izgledalo mi je površno i lažno. Detalji, trikovi, beznačajna buka.
Plutala sam. Talasi su se odbijali o korito splava i nosili me nekud, tamo gde odlaze razbijeni talasi.
Razblažila sam vino izvorskom vodom iz plastične boce. Otpivši gutljaj tog čarobnog napitka, razvodnjenog
portogizera iz podruma nekog gazda-Dušana, setila sam se da je i moj otac tako radio, da je razblaživao vino,
da je taj običaj usvojio na moru, od korčulanskih ribara, da je često govorio „bevanda je nektar bogova ,
„Montenj je pio bevandu ili „zbog bevande vredi živeti , da je ponekad umakao hleb u bevandu i sklapao oči
dok je prinosio krišku usnama, kao šiparica spremna za prvi poljubac, već opijena pažljivo uobličenim
iščekivanjima. Zašto se toga nisam setila dok je bio živ? Potom su se javile i druge slike za koje, da je neko
postavio takvo pitanje, no srećom nije, ne bih umela da objasnim zašto mi padaju na um baš tada. More,
Jadran, Mediteran. Nije važno. Neko mesto na kom su kuće od kamena i u određeno doba dana imaju boju
meda. Otac me uči da ronim. Po prvi put otvaram oči pod vodom. Beć sutradan, sirena sa perajima na
nogama i plastičnom štipaljkom na nosu, berem mušule. Roditeljski sastanak. Na času razrednog starešine
predložila sam da naš odred izviđača, tih vrlih ratnika-pripravnika, dobije ime „Bele hrizanteme , čime sam
izazvala stravičan skandal; otac, neočekivano, jer na roditeljskim sastancima nije progovarao već je crtao
zlobno precizne karikature prisutnih, ustaje i grmi u moju odbranu i snagom svog baritona uspeva da ućutka
sve. Dok hodamo prema kući ispod velikog providnog kišobrana, osećam da je izvojevana veoma važna
pobeda. Kasnije. Otac sedi na krevetu, kao zbunjeno, bespomoćno dete koje je rasklopilo igračku i više ne
ume da je sklopi, pokazuje na kutiju za cipele u kojoj se nazire bezbroj šarenih tableta: „Ne sećam se šta sam
uzeo . I plače. Ne, treba ići u suprotnom smeru. Uzvodno. Ranije, dakle; mnogo ranije. Otac upada u moju
sobu bez kucanja u gaćama i košulji, sa kravatom, i zahteva da hitno uključim televizor jer je na programu
rok grupa za koju je verovao da mi se dopada mada sam je oduvek prezirala, a posebno njihov hit „Stvoren
sam da te volim, bebo ; na ekranu, našminkani basista se bekelji kao ružan i zainatčen žohar; gnjida,
pomislim, ali kada se okrenem vidim oca u identičnoj pozi, isplaženog, sa vazdušnom gitarom u rukama.
Pred spavanje mi čita Guliverova putovanja, odeljak o čudesnom ostrvu Laputa koje leti zahvaljujući
snažnom magnetu, ili o poseti Glubdubdribu, ostrvu čarobnjaka na kom Guliver upoznaje mnoge istorijske
ličnosti. Pitam za majku i on umesto odgovora recituje „Anabel Li . Po. Voleo je Poa. Jednom je tražio da mu
pročitam „Gavrana . Po završetku svake strofe, u odsudnom momentu kada gavran treba da izgovori kobne
reči, „Nikad više , otac me prekida, maše rukama kao što bi krilima mahala nezgrapna, mehanička ptica, i
viče „Kra, kra! . Nije, nije to rekao, nije! govorim mu, pokazujem mu tekst, ali on se ne predaje, penje se na
fotelju sa presvlakom od zimzelenog pliša, viče „Kraa... kraa! , i onda me šalje na počinak. Ta me slika
proganja. Vidim sebe u čitaonici Matice srpske, nad nekim od deset tomova Mitova svih naroda 1930 , gde
beležim podatke koji se nalaze u fascikli na mom stolu, njihov redosled sada neobjašnjiv, određen hirom
urednika izdavačke kuće Kuper skver iz Njujorka, koji je, kao i autor, zacelo mrtav, verovatno raspadnut, ali
nekako uspeva da uredi delove mog života. Za mnoge američke narode, gavran je tvorac i hohštapler, dobar
i loš ujedno. On je podlac i lakrdijaš, hulja i čarobnjak. Pleme Haida veruje da je gavran poglavica podvodnog
grada u koji odlaze davljenici. Veruje se da je jedan od njegovih trikova humor, i deci je stoga zabranjeno da
se smeju dok slušaju priče o njemu. U evropskim mitovima, gavran je glasnik. Sibirska legenda o potopu veli
da se nije vratio na barku jer je bio zauzet proždiranjem leševa u poplavljenom svetu. Odin, otac mrtvih i
zaštitnik apotekara, severni blizanac Merkura i Hermesa, ima dva gavrana. To su Hugin, koji je mišljenje, i
Mugin, pamćenje. Možda obavešten o neugodnom sibirskom slučaju, Odin na jednom mestu kaže:
„Strahujem da se Hugin neće vratiti, a za Mugina se bojim još više . Osetila sam ruku na ramenu. Tanja,
Nestor je rekao, odbila si se maksimalno. Tripuješ, trabunjaš, hugi-mugi, Hajdi u Sibiru, totalne nebuloze.
Idemo, rekao je, vreme je.
Papirne tanjire, plastične noževe i viljuške, spakovali smo u vreću za otpatke. Razmontirali smo izletnički sto
i popeli se do Apoteke. Deo hrane smo stavili u hladnjak. Uzela sam kocku leda iz zamrzivača i sisala je kao
bombonu. Prijalo je. Ostatke smo odneli do kontejnera, za mačke. To je bila njihova teritorija i psi su u nju
retko zalazili, naučeni gorkim iskustvom da veliki pepljasti mačor, kog smo zbog trokrakog belog znaka na
njušci prozvali Mercedes, ne poznaje ili naprosto ne priznaje ideju međuvrsne tolerancije. Iz kafea smo uzeli
još nekoliko flaša vina. Nestor je poneo jedan od svojih terpistona; Žorž, maleni računar na kog je bio
naročito ponosan. Đura je zaključao vrata i krenuli smo nazad, na splav. Prethodne noći, dok smo Nestor i ja
pomagali u Apoteci promet je tokom završne večeri muzičkog festivala bio previše za Sonju i Đuru , Žorž je
na strateškim lokacijama u gradu postavio opremu, zvučnike, generatore, ne znam kakve „releje . Tehnički
detalji mi nisu poznati i mogla bih da samo da ponovim, najverovatnije pogrešno, ono što su Nestor i Žorž
uzbuđeno pokušavali da mi objasne nedeljama: nestandardan frekventni opseg, modulatori, i druge reči
koje u izvesnom smislu razumem ali mi znače malo ili ništa. Upotrebili su i japanski pronalazak po imenu ka-
on, „cvetni zvuk , kalem koji, postavljen u koren cveta, koristi stabljiku i latice kao zvučnik. Tako su pokrili
većinu bašti u gradu, kao i delove groblja i parkova. U Tokiju sam slične stvari viđala u robnim kućama Ginzo
distrikta, i sećam se da sam ih otpisala kao budalaštinu kakvu bi jedino još moj otac mogao da izmisli; cvetni
zvuk je u međuvremenu postao neviđen hit u Japanu. Žorž i Nestor su nas uveravali da zbir mnogo malih
zvučnika ima sasvim drugačiji efekat od nekoliko velikih; na splav i određene kopnene punktove ipak su
monitrali „ubitačno ozvučenje. Sve je na neki način bilo povezano sa terpistonom i računarom. Bili smo
spremni. Đura je podigao lenger, grozd limenki ulja za traktore, nalivenih betonom, i startovao motor.
Kretali smo se uzvodno, brzinom dovoljno malom da omogući pažljivo osmatranje.
Na desnoj obali gledano, kao što konvencija nalaže, licem okrenutim prema ušću , postoji samo sporedni
drum. Njime bi prošao po koji usamljeni automobil, zamakao u krivinu i izgubio se u tami. Leva obala, ili,
kako je Žorž rekao, rive gauche, bila je neuporedivo življa. Bulevarom se kretao karavan vozila i mopeda,
brodovi-restorani ljuljali su se na talasima, kejom su hodali penzioneri, parovi, deca, čitav jedan pešački grad
čiji su ritam povremeno presecale devojčice na koturaljkama, skejteri, biciklisti i psi koji su se njušili, jurili
mačke ili jedni druge, primali šifrovane poruke i slali ih biohemijskim markiranjem pažljivo odabranih
žbunovi. Nešto dalje, kraj nedovršene betonske građevine koju smo prozvali „Ruševine Atine jer se u
raspadnutom stanju odomaćila pred Filozofskim fakultetom, u takozvanoj „šumici što je čudan naziv jer sam
istu reč videla u rubrici „Muška strana nekog dnevnog lista, u članku o svetskim trendovima u oblasti nege
stidnih dlaka, ženskih, naravno videli su se, ponegde osvetljeni lampama iz doba učestalih restrikcija i
logorskim vatrama od prikupljenog šipražja, šatori i okupljeni ljudi: virtuelna četvrt posetilaca zvukovnog
festa koji su odlučili da još nekoliko dana provedu u gradu kako bi produbili poznanstva i nakratko izbegli
ono što ih drugde iščekuje. O tome verovatno nisu razmišljali. Sedeli su ili ležali u nepravilno raspoređenim
grupama, uživali u najjeftinijem pivu i najjeftinijim cigaretama u poznatom univerzumu, pržili hrenovke i
kranjske kobasice, palili lule neobičnih oblika, kretali se od jedne do druge vatre, pričali neke svoje priče,
ulazili u šatore i izlazili iz njih, dovikivali se, ustajali pojedinačno ili u parovima, odlazili u mrak i vraćali se, ili
ne. Uz samu obalu, tama se smenjivala sa ostrvima svetlosti iz tropskih kućica slamnatih krovova, bez zidova.
Zatim se videlo pristanište za mala plovila. Odmah do njega, restorani iz kojih se širio miris roštilja i girica i
mešao se sa mirisom sagorelog dizela iz Đurinog motora. Malo dalje, nazirao se Mlečni put kafea na plaži. Za
Čiroki Indijance, pomislila sam, Mlečni put je trag koji je za sobom ostavio jedan pas, bežeći nakon krađe
zrnevlja iz nebeskog skladišta.
Na početku kupališta ili na kraju ugledali smo brod, kafić dizajniran u obliku jedrenjaka, na čijoj su palubi
devojke u šortsevima i gornjim delovima kupaćih kostima upravljale velikim espreso aparatima, vadile flaše
iz potpalublja i posluživale prilike načičkane oko korita kao da pokušavaju da se uzveru na palubu. U moru
peska pred lađom, kraj razbacanih drvenih sanduka i platnenih stolica za plažu, plutala su ljudska tela,
našavši spas i privremenu utehu među ostacima tovara voćnih sokova, mineralne vode, gaziranih pića, piva,
vina, vinjaka, votke, ruma i bogatog asortimana rakija. Na sanducima su gorele sveće u plitkim čašama, kao
signalne lampe brodolomnika, i treperile na vetru. Dvesta ili trista metara uzvodno, u blizini mosta,
nevidljiva ali prisutna, građevinska mašina je nabijala šipove u tlo. Duum-dumdum, dudum-dudum. Duum-
dumdum, dudum-dudum. Nestor i Žorž su usmeravali merne instrumente u ovom ili onom pravcu,
posmatrali krivulje na ekranu veličine šake i sporazumevali se gestovima kao diverzanti iz američkog filma.
Nestor je podigao ruku i rekao: ovde. Đura je zaustavio motor i ukotvio splav direktno naspram kafea-
jedrenjaka. Čula se muzika, glasovi su stizali do nas i stapali se u nerazumljiv žamor. Niko nas nije primetio.
Bili smo gusari koji se prikradaju iz mraka.
Minut ili dva, Žorž i Nestor izgledali su uznemireno i nezadovoljno, i pomislila sam da je pred nama promašaj
kom ćemo se u godinama koje dolaze žalosno smejati. Pogledala sam Sonju i Đuru: pili su vino iz flaše. Đura
mi je ponudio gutljaj. Odbila sam. Beć sam nameravala da upalim cigaretu kada sam primetila Nestorov
osmeh i stisnutu pesnicu, gest fudbalera koji je upravo dao gol. Ritam građevinske mašine najednom je
postao drugačiji. Bio je svuda oko nas, odjekivao je, činilo mi se, čitavim gradom. Pojačavao se i zatim se u
začaranom krugu utapao u bezbrojne kopije sebe, u snimke koje je Nestor istrajno menjao i doterivao, i sada
su svi ti ritmovi, različiti ali isti, postajali nešto drugo, nešto moćnije, da bi naposletku grunuli takvom
snagom da sam osetila kako mi se pomera utroba a grudi i vrat pulsiraju kao da više nisu moji. Duum-
dudum-dudum, dududum, dududum. Duum-dudum-dumdum, dudum, dudum. Dudum-dudum-dudum,
dududum, dududum. Duum-dudum-dumdum, dududum, dududum.
Počeli smo da plešemo, svako na svoj način, posednuti ritmom koji je preplavio sve. Žorž je izvodio tai-ći
vežbe, Sonja osnovne pokrete škole O-senseija Uešibe. Đura je poskakivao prateći složene korake irskog
plesa koji me najviše podseća na baletsku stilizaciju Užičkog ili nekog drugog kola. Nestor je bio udubljen u
pantomimičku ili koreografsku reprezentaciju nagađam oktopoda. To su opisi koji mi padaju na pamet sada,
dok pokušavam u sećanjima da oživim ono što se dogodilo. Tada, na splavu, zamišljala sam da smo rafije i
mevlevi, derviši koji se kreću istambulskim korzoom na putu za kuću u sporednoj ulici Ataturk je njihove
svetkovine zabranio još 1925 . Hodaju, neprepoznatljivi, kamuflirani u „dokers pantalone i bele košulje slične
stranama iz sveske na kvadratiće, kroz šareni tunel disko klubova, restorana brze ishrane iz kojih mirišu
krofne od piletine po receptu pukovnika Sandersa, probijaju se kroz armiju devojčica obučenih kao
spartanske gimnastičarke koje marširaju prema trgu Taksim, namah nestaju u smogu i zatim se vraćaju
nazad, praćene opčinjenim pogledima turista, erekcijama zbunjenih brkajlija čija se tela za njima okreću kao
baterije raketnih sistema. Niko, mislila sam, ne zna da u toj karnevalskoj povorci ima mistika koji idu na tajno
slavlje gde će se vrteti oko svojih osa i u koncentričnim krugovima, dlanova desne ruke okrenutih naviše,
kako bi primili poklon, dlanova leve ka zemlji, kako ne bi uzeli više nego što im pripada, i dozivati jedno od
devedeset devet imena, možda baš ime Mudžiba, koji je dužan da se pojavi upravo u onom obliku u kojem
ga igrači dozivaju. Zamišljala sam da sam Indijanka koja se okreće u pustinji i priziva kišu, iskupljenje,
okajanje, pročišćenje, novi početak. Ritam nije prestajao. Postajao je sve glasniji. Duum-dudum-dudum,
dududum, dududum. Duum-dudum-dumdum, dududum, dududum.
Nestor je zastao, uključio terpiston i nastavio da igra. Začulo se užasno cviljenje i zavijanje, buka od koje se
ledi krv i, kako će reći jedan od svedoka, „na licu mesta smrzava govno , ali taj je stravični krešendo prešao u
nešto nežnije, u isto vreme setnije, nešto slično zvuku koji se može čuti pred početak nastupa gudačkog
kvinteta, pokušaj usaglašavanja, uštimavanja, harmonije, uzaludan jer su violine, viole i violončela na neki
način ranjeni, okrnjeni, odbijaju ili ne mogu da se povinuju prstima muzičara, tako da se iz pentatonske
disharmonije naposletku uzdigao krik, užasan akord ili diskord koji nije popuštao već je neprestano uzlazio,
preobražavao se , nadletao grad nošen zvučnicima i cvećem, kroz bašte, parkove, groblja, penjao se u
bolnom glisandu čiji kraj nisam mogla ni da zamislim, od kog su možda popucala stakla na nekim prozorima i
razbile se neke kristalne vaze, a mi smo se, u to sam sigurna, sručili na palubu splava kao udareni tupim
predmetom ili pokošeni naopakom vrištećom kutijom moga oca. Nestor je teturajući prišao terpistonu i
isključio ga. Ritam nije prestajao, druge mašine radile su svoje, uporno, bespoštedno. Duum-dudum-dudum,
dududum, dududum. Duum-dudum-dumdum, dududum, dududum.
S mukom sam se uspravila i pogledala ka plaži. Nestalo je struje. Videla sam senke kako stoje među svećama
i gledaju senke koje u stanovima pale sveće i promiču po zavesama kao siluete u kineskom teatru, izlaze na
terase, pale cigarete, psuju i možda repetiraju pištolje, ali onda i one zastaju u čudu, jer na ekranima
bilborda vide svoj grad, na svakom ekranu upravo onaj deo pejzaža koji je inače zaklonjen tričarijama na
reklamnom panou a sada ga prikazuje kao što bi ga prikazalo okno velikog prozora po čijoj se površini sliva
olujna kiša, moćna, u velikim kapima, kiša za koju bi u Japanu rekli da je nabe wari, „razbijač saksija . Ono što
sam čula mogu opisati samo kao uzdah; simultani uzdah mirijade duša, blistavih i ukaljanih, hropac ili
olakšanje, ne znam, u svakom slučaju nešto neverovatno, gotovo nestvarno, što je brzo zamenio šum
uzbuđenih glasova praćenih ritmom koji se ustalio, istrajavao i pulsirao kroz kosti. Duum-dudum, dududum,
dududum. Duum-dudum-dumdum, dududum, dududum. Videla sam stotinu Matisovih plesača, senki koje
počinju da se kreću u ritmu, lelujaju kao plamenovi sveća, s početka nesigurno, zatim sve opuštenije, dok se
druge osvrću u potrazi za objašnjenjem, pokazuju levo i desno, zbunjeno češu temena, naposletku lociraju
jedan od izvora zvuka i mašu nam, širokim pokretima, dozivaju, heej, gusari, dođite, heej, amo, amo, naći će
se i za vas mesta. Duum-dudum-dudum, dududum, dududum. Duum-dudum-dumdum, dududum,
dududum.
Đura je pokrenuo motor. Manevrisao je pažljivo, tragajući za sredinom rastojanja među bovama, mestom na
kom se lanac koji ih povezuje nalazi najdalje od površine. Pretpostavljala sam da namerava da iskoristi
prednost plitkog gaza i vazdušnog pogona i prođe do obale kao da klizi kroz močvaru. Splav se kretao čas
uzvodno, čas nizvodno, bliže obali i dalje od nje, i mada mi je brektanje motora govorilo da se krećemo mi,
oči su mi govorile nešto drugo. Osećala sam se izgubljeno, nesigurna da li smo u pokretu mi ili brod na
pesku, da li smo posada Letećeg Holanđanina koja posmatra nasukani jedrenjak ili smo mi nasukani na
trećoj obali reke a oni drugi su posada uklete lađe kojom je imperija pokušavala da sruši most i osvoji grad,
ili je sve zajedno samo trik, uobičajena igra elizabetanskog pozorišta, scena, na primer, iz Kralja Lira, u kojoj
slepi Gloster veruje da je na ivici provalije, Edgar zna da se „u stvari nalaze usred ravnice u kojoj od litica
nema ni traga, a posmatrači, publika, gledaoci, znaju da je i to polje, za koje Edgar možda veruje da je
nepregledno, zapravo pozornica. Moje nedoumice ubrzo su postale izlišne. Kapetan Đura je našao put,
nevidljivi lanac prešli smo bez teškoća. Bili smo na plaži. Ritam je odzvanjao sa svih strana. Duum-dudum-
dudum, dududum, dududum. Duum-du-dum-dumdum, dududum, dududum.
Mnogi su nastavili da plešu, razgovaraju, piju, kao da se ništa nije dogodilo, kao da je ono što su čuli bilo
samo tutnjava sa disko-broda koji pluta kraj budvansks obale. Ta je blaziranost, moram reći, osobena za naš
grad. Drugi su nam prišli. Šta je ovo, pitali su. Šta se dešava? Šta će biti? Ono što je bilo, nije planirano niti na
ma koji način dogovoreno. Zbir nejasnih sila, proizvoljnost, očaj, inspiracija za koju se ne može naći
objašnjenje. Nestor je ponovo uključio terpiston, Žorž i Sonja su momentalno skočili na pesak, nas troje za
njima, među okupljene ljude. Pridružili su nam se i privukli druge. Najednom smo svi pratili tai-ći pokrete,
blage i spore, no ipak usklađene sa ritmom, Duum-dudum-du-dum, dududum, dududum. Duum-dudum-
dumdum, dududum, dududum, ruke ispružene, leđa ispravljena, kolena opuštena, kao da zajedno
rasplićemo umršene meridijane, odagnavamo prvo, drugo i treće zlo, tražimo tačku mingmen, Vrata života,
dok kutija nesretnog Lava Sergejeviča beleži naše kretnje, sabira ih i pretvara u zaglušujuću buku hiljade
glasova koji pevaju, uzdišu, izdišu, smeju se, mucaju, prete, urlaju, šapuću, preklinju, krkljaju, žale se, hvale
se, kikoću se, jecaju, grcaju, mrmljaju, rade sve što glasovi rade na trista različitih jezika, i taj se haos pronosi
gradom kao krugovi na vodi, a zatim se vraća i u sudaru i suočenju sa sobom postaje nešto novo, jeziva i
zadivljujuća simfonija u kojoj most zvuči kao vozovi Vovoke i Vodzivoba, basovi hipnotički ponavljaju reči za
koje sam uverena da mogu biti samo „Sumatra, Sumatra , baritoni im se pridružuju, mi smo vaš rod i vaša
krv, ali se sa visine obrušavaju soprani koji u opadajućoj spirali, pretećim dvoglasjem uglavljenim negde
između terce i sekunde, upozoravaju: jeli smo vaš hleb i vašu so, Duum-dudum-dudum, dududum,
dududum. Duum--dudum-dumdum, dududum, dududum, jeli smo vaš hleb i pili vaše vino. Nisam sigurna
odakle, možda iz nekog crnog prostora kako je Žorž kasnije rekao , ili iz pravca „Ruševina Atine , šumice,
kampusa, keja i bulevara, iz okolnih stambenih zgrada, skupih restorana i bircuza ironičnih naziva „Tašta i
„La Rambla , prema splavu su počele da nadiru nove senke, dodavale svoja tela i svoje glasove, i onda se ne
mogu da kažem koliko je trajalo, deset minuta, dvadeset, trenutak naš zajednički uzlet pretvorio u
besmislenu riku koja je izazivala mučninu i vrtoglavicu, ali su Nestor i Žorž, ovog puta spremni, isključili
aparate pre nego što nas smrve krikom koji ne bismo izdržali. Sve je utihnulo. Jedino je građevinska mašina
nastavila ustaljenim ritmom koji se sada činio beznačajno slabim. Duum-dumdum, dudum-du-dum. Duum-
dumdum, dudum-dudum.
Legla sam na leđa, upalila cigaretu i posmatrala nebo. Bilo je vedro. Videla sam zvezde, signalna svetla dva
aviona koji su se kretali u različitim pravcima, i jedan helikopter. Slušala sam kako ljudi oko mene pokušavaju
da opišu ono što su doživeli. Peripatetisali su, iščuđavali se, iznosili pretpostavke o smislu i značenju čitavog
hepeninga, i nisam mogla da se ne nasmejem kada sam začula Nestorov glas u blizini. Pećine, rekao je, ne
znaju šta ih je snašlo. Oslonila sam se na laktove i pogledala okolo. Svuda sam videla prilike koje bezuspešno
pritiskaju tastere mobilnih telefona. Veze su bile u prekidu. Žoržu je prišla grupa od pet ili šest lolita čije su
kose čak i u polumraku svetlele u bojama egzotičnog voća i teških metala. Raspitivale su se da li zna šta je sa
telefonskim vezama. Centrale su preopterećene, rekao je, proradiće ujutro, opustite se. Žoržinjo je u
napadu, Đura je prenosio libidinalnu akciju, Žoržinjo prodire u kazneni prostor... Ali lolite su imale druge
planove. Jedna od njih se izdvojila iz grupe i uzviknula „Rodžer! , na šta su ostale odgovorile „Over! ; ciklus
rodžera i overa ponovio se još dva puta; liderka je zatim uzviknula „Stendbaj! i vod se pokrenuo u pravcu
šanka, ostavivši za sobom zbunjene posmatrače. Šta je ovo? Žorž je pitao. Nemam pojma, Sonja je rekla, ali
mislim da si upravo bio eksploatisan i grubo odbačen.
Vesti iz drugih krajeva grada u početku su stizale sporo, sa pešacima, skejterima i biciklistima koji su uspevali
da se probiju kroz saobraćajni kolaps nastao usled prestanka rada semafora. Uskoro je, međutim, ulogu
kurira preuzela trojka motorizovanih huligana za koje je neko rekao da su deo ozloglašene bande po imenu
„kastrolci . Svesni sopstvene važnosti u novonastaloj situaciji, kastrolci su odlazili i dolazili na ječećim
„huskvarnama CR250, vozili po granici vode, ugrćali, penjali motore na zadnjake, zaustavljali se samo da
prenesu poruku ili da u kratkom dogovoru raspodele nove zadatke pre nego što ponovo odjezde. Mislim da
su prosto uživali u jurnjavi i ulozi koja im je pripala. Mada sam im kasnije zamerila neke stvari, za mene su
bili glasnici doba dezinformacija, neustrašivi i goli od pojasa naviše, u kožnim pantalonama, uprkos vrućini.
Izgleda da su imali mašte. Vesti koje su pronosili do nas su stizale iz druge, treće, ili ko zna koje ruke, i
zvučale su, rečju, fantastično. Možda je nešto od toga bilo tačno. Volela bih da jeste. Ili su to bile samo
opsene, para iznenada oslobođene želje? Ono što sigurno znam, to je da su odnekud stigle gitare, timpani,
zvečke, daire, flaute i nekoliko instrumenata koje sam prvi put videla. Kod palube broda-kafea formirala se
postava od desetak muzičara. Zasvirali su temu iz filma Meš 1970 , Suicide is painless, it brings on tanu
changes... Nisu loši, Nestor je rekao. Suviše su mladi, Sonja je negodovala, da bi ovo znali napamet.
Razgovarali smo kao da vreme nije važno. Žorž je pričao o crnom prostoru, Sonja o gradu kao platnu, zatim o
parališućem urliku kiai, kojim karatisti sa Okinave i kineski majstori tajne veštine Belog ždrala usmeravaju
energiju Kanala trostrukog grejača prema protivniku i sagorevaju njegov nervni sistem. Nestor je iznosio
megalomanske zamisli o tome šta bismo još mogli da uradimo. Koliko ima gradilišta, koliko gradova,
mostova, koliko ljudi koji čekaju da izmile iz mraka i zavape ono što svi znaju ali ne umeju da izgovore? Vino
ovog puta nerazblaženo koje me je ranije odvajalo od njih, sada mi je razvezalo jezik. Rekla sam da nije jasno
šta smo uradili, i da bi to možda trebalo da ostane nerazumljivo, jedinstveno i neponovljivo, nešto što više
ne smemo dirati. Htela sam da kažem nešto što mi je izgledalo vrlo jednostavno, ali sada više nisam sigurna
da jeste. Sve je povezano, rekla sam, priče se prožimaju i ponavljaju, ali ponavljanje nikada nije samo
ponavljane. Pokušala sam da nađem dobar primer. Možda sam mogla izabrati nešto očiglednije, ali pao mi je
na pamet Roman o ruži Žana de Mena, zvanog Klopinel ili Ćopavi. De Men je istoimenoj alegoriji Gijoma de
Lorisa dodao osamnaest hiljada stihova za koje su pedanti utvrdili da se čak dvanaest hiljada može pripisati
klasičnim izvorima i drugim autorima. Njegova operacija na starim tekstovima simbolički kulminira u
ilustrovanom izdanju Antoana Verara iz 1505. gde je završna priča romana, dirljiva povest o oživeloj
umetnosti, o Pigmalionu i Galateji, prikazana na morbidan i nedvosmislen način: kiparski skulptor krlja
klesarski klin pravo među noge gole Galateje. Anonimni crtač nije usamljen u ovoj nasilničkoj viziji odnosa
umetnosti i života. Negde između 1812. i 1820. na akvarelu za koji u katalogu Getijevog muzeja piše da bi
mogao biti „ironični autoportret , isto čini i Goja. Kod njega je skulptor prikazan raširenih nogu i desne ruke
podignute visoko iznad glave, u punom zamahu, klin je u levoj ruci, uperen u telo Galateje, a ona je obučena
u simpatičnu haljinu i posmatra umetnika prestravljenog i stoga živog lica, jasno vidljivog uprkos izmaglici
tipičnoj za sepija mastilo. Postoje, naravno, i druge verzije. Na Žeromovoj slici iz 1890. koju svi znaju i na koju
mi je Žorž odmah ukazao, Galateju vidimo s leđa, skulptor grli tričetvrt oživelu statuu od stopala do kolena,
koža je još uvek bela, listovi su od slonovače , njegova ruka već je našla put do njenih grudi, a hepiend je
nagovešten odbačenim maljem koji leži u dnu kompozicije. Simbolika odbačenog malja, priznala sam, javlja
se na mnogim slikama koje obrađuju ovu popularnu temu. Malj je ispušten kod Golciusa na slici iz 1593. kao
i kod Lagrenea 1781 , Žan-Mišela Moroa 1806 i drugih. Kod Fransoa Bušea, godine 1750. Pigmalion gleda u
čudu, s alatkom u ruci, da tako kažem. Evard Berns-Džons prikazuje zaustavljen pokret vajara, međupokret,
određen naslovom slike: Ruka je ustuknula 1868 . U tome i jeste problem, rekla sam. Postoji toliko različitih
predstava iste stvari, čovek se u njima gubi. Koju verziju izabrati? Koja je od njih istinita? Možda su sve one
istina, isečci neke veće istine koju prikazuju u različitim trenucima. Ako bi se od njih napravio animirani film
o čemu sam povremeno razmišljala, ne samo te večeri u tom filmu videla bi se Galateja, čas obučena, čas
gola, lutka prikazana s leđa ili s preda, poslušna, otvorena kao knjiga, recto ili verso, tetovirana žena koja
igra u sumnjivim barovima, tu prestravljena, tamo sa osmehom manekenke, a Pigmalion bi se u poslednjem
trenutku mogao predomisliti, ustuknuti i ispustiti klin, ili bi pak, ukoliko bih se odlučila za hronološki red,
naizmenično ispuštao malj da bi zagrlio oživelu umetnost i uzimao ga u ruke kako bi je doterao ili razbio u
paramparčad, bila ona živa ili ne. Sve bi zavisilo od redosleda, od montaže. Zato je, tvrdila sam, ako smo već
nešto stvorili, najbolje da to pustimo na miru i da za sobom ostavimo samo jednu sliku.
Ne znam da li sam baš sve to rekla. Neke detalje, imena i datume, dodala sam u rekonstrukciji, koja je uvek
problematična jer nameće pravolinijski redosled nečemu što je bilo sličnije vatrometu. Svejedno. To je ono
što sam pokušala da kažem, nesuvislo i bez reda. Pričala sam kao navijena; mislim da mi se čak i mucanje na
trenutak vratilo. Kao u našoj igri knjigama, govorila sam, komedije mogu postati tragedije i obratno, zato što
je svaka povest deo veće drame koja gledaocu naizmenično prikazuje maske bola i smeha. Delo je završeno,
govorila sam, malj mora biti odložen, ruka mora ustuknuti. Sonja i Nestor se nisu slagali sa mnom. Montaža
je glavna, Sonja je rekla. Nestor je bio uz nju. Po čemu smo mi bolji od Ćopavog? Uzeli smo nešto što od
ranije postoji, zvukove, slike, bilborde, plesove, ljude u kafiću, strpali smo ih u nokšir, sve smo dobro
promešali i protresli, i ispalo je nešto drugo. Kako znaš da sledeći put neće nastati nešto hiljadu puta
interesantnije? Ne znaš. Uvek se vraćaš, pokušavaš, nagađaš, ideš po sluhu. Mislim da je bio u pravu. Onda
kada je to bilo? juče? prekjuče? nisam tako mislila. Možda nisam ništa određeno mislila. Bila sam neodlučna.
Negde na istoku sigurno je već svitalo. Nebo je menjalo boju. Svetlije nijanse, vidljive nizvodno, osmozom su
prodirale sa horizonta, najavljivale dan, mada je tek počelo ono bezimeno međuvreme, ni noć, ni jutro,
pacovski sat, kada ljudi priželjkuju da im se laže. Kupalište se nakon odlaska muzičara postepeno praznilo i
bilo je gotovo pusto. Tu i tamo bila su opružena tela spavača. Čuvar plaže, mršav i tamnoput starac u sivim
pantalonama i atlet majici, sa cigaretom u ustima, prepirao se sa sredovečnim nudistom kog je upravo
probudio. Oblači se, rekao mu je, nije ti ovo Akapulko. Konobarica je brisala kafemat i njihala se uz muziku
sa plejera zakačenog za pojas; pevala je, kao što neretko čine oni koji imaju slušalice na ušima, glasnije nego
što je pretpostavljala; vokal nije bio upućen nikom i reči su bile potpuno nerazumljive, melodija
neprepoznatljiva.
Moji argumenti nisu odneli pobedu. Još uvek smo raspravljali, sukobljavali se, smejali se, pili, pušili, kao i
obično. Možda bismo doneli neku odluku ili bismo samo prikupili novi materijal za nastavak rasprave u
Apoteci u noćima koje su sledile, ali nas je prekinulo ječanje motora u blizini. Jedan od kastrolaca zaustavio
je „huskvarnu kružnim manevrom. Pesak je prštao kao na reklami. Dok se okretao, primetila sam saputnika
iza njegovih leđa. Nalazio se u neugodnom položaju jer moto-kros nije sport za dve osobe, i držao se,
grčevito, za telo vozača. Žurno je sišao, spotakao se i otresao pesak s nogavica. Sada bih mogla reći da sam
ugledala nespretnog boga iz mašine. Pružio je kastrolcu svežanj novčanica, kao da plaća taksistu. Kastrolac
mu je uputio prezriv osmeh i učinilo mi se da bi gest mogao smatrati uvredljivim ili ponižavajućim, zbog čega
bi nastala neugodna scena. Nedoumica, ako je to zaista bila neduomica, potrajala je svega trenutak.
Kastrolac je zgužvao novčanice bez brojanja, zatakao ih u pantalone, pokazao ka nama i odjurio.
Putnik je prelazio razdaljinu koja ga je delila od nas. Dok se približavao, njegovo lice postajalo je jasnije, bolje
definisano. Prepoznala sam ga iako je promenio imidž; pustio je kosu, ne preterano, nešto između princa
Valijanta i Jozefa Albersa iz mlađih dana; nosio je naočare. Ničim nije odao da pamti naš raniji susret.
Čestitao nam je na engleskom na „nezaboravnom performansu . Rutinskim pokretima, kao iskusni krupije
koji deli novu turu u nekoj odavno nameštenoj igri, delio je vizit-karte: „Džulijan S., zamenik direktora
marketinga za Istočnu Evropu . U gornjem levom uglu nalazio se logo Pepsi korporacije. Velika je cpeća što
sam došao da obiđem festival, rekao je. Kad pomislim da nisam nameravao da se pojavim, znate kako je,
meni su svi isti, ali ovo, ne, ovo je nešto drugo, briljantno, smelo, radikalno, gledao sam iz helikoptera...
Laskati „umetnicima , dopustiti im da se dave u sopstvenom egu, govoriti im da su bolji od drugih,
poznatijih: sirova tehnika, takoreći primitivna, ali vrlo pouzdana. Poredio nas je sa Ajnštircende nojbauten
„nove zgrade koje se ruše , grupom berlinskih dadaista iz osamdesetih godina prošlog veka koji su svirali na
pneumatičkim čekićima, burgijama i drugim mašinama, koristili industrijski zvuk, snimke nerazumljivih urlika
sigurno ste, rekao je, slušali njihov Kolaps i u tom su poređenju oni izvukli deblji kraj. Ajnštircende nojbauten
nisu ništa, rekao je, nekad su pravili strašnu buku i sejali urbanu paranoju a sad snimaju hitove kao „Tišina je
seksi . Nema tu one početne snage, nema tu strasti. Vi ste sto puta radikalniji od njih prečesto je koristio tu
reč: radikalno kakvi čekići, kakve burgije, danas i moja baba vitla „blek dekerima i „štilovim testerama. Vi
radite nešto sasvim novo, umetnost i život, most, tela, tehnologija, kiborzi igraju u svetu bez struje, cvetovi
kao instrumenti, flower technopower, kiša na bilbordima, susret brodova u tami, teorija haosa, rađanje
muzike iz nereda... Impasto, mislila sam, no ipak sam ćutala, kao da sam želela da me maže. Kao? Ne, nije
potrebno nikakvo „kao . Obrađivao nas je do svitanja, deljao je i brusio, i niko se nije požalio, naprotiv.
Predlozi koje je iznosio bili su za klasu luđi od svega što smo ikad zamislili. Primetila sam da su Nestoru
zasijale oči. Žorž i Sonja su glasno razmišljali šta bi moglo biti na ekranima, opisivali su sekvence za koje bi,
rekla sam, bili potrebni čitavi timovi animatora i montažera. Nema problema, Džulijan je bio uporan, ima ih
koliko vam volja, tržište je potpuno zasićeno. Vrhunski profesionalac. Radio je kao mašina, istrajno,
neprestano, duum-dumdum, dudum-dudum, duum-dumdum, du-dum-dudum, ređao je imena gradova i
planiranih nastupa, Berlin, Amsterdam, London, Njujork, Tokio, gde god hoćete, nema problema. Dablin?
Đura je pitao. Dablin, naravno. Znala sam da je gotovo. Đura Irac, kapetan splava, pejsmejker kolektiva,
doneo je odluku. Lagala bih ako bih rekla da nisam bila opčinjena, da sam držala odstojanje. Ne, htela sam
sve to. O, da. Slavu, putovanja, koktele sa malim papirnim suncobranima, status Umetnice kojoj se svi dive i
pitaju je za mišljenje. Šta je cena? Ponegde ubaciti „pepsijev logo? Takve stvari sam i ranije radila, i bila sam
zadovoljna. Zar ovo nije bolje, slobodnije? Sam Gropijus je rekao da se u saradnji sa industrijom nalazi
budućnost umetnosti.
Došla je zora. Vedra, vrela, puna velikih obećanja. U daljini sam čula autobuse, automobile, u nekim
stanovima su gorela svetla, u drugim su se gasila, i sećam se da sam pomislila da je saobraćajna gužva
raščišćena, da je došla struja, da se grad polako vraća u uobičajene ritmove, ali se u njemu nešto promenilo
jer mi više nismo isti. Galebovi su kretali u jutarnji pohod, kliktali na zaboravljenom jeziku ptica. Tada se
začula eksplozija. Osvrnula sam se. Negde iza mosta, uzvodno, videla sam oblake prašine kako se uzdižu i
potom se, nešto sporije, sležu, kao platno padobrana. Izgledali su neprirodno beli, ili ih tako pamtim. Beli i
lišeni smisla: oblaci prosutog brašna, kiša zgrušanog mleka.
U određenim trenucima dolazi do erupcije koju kasnije pokušavamo da raščlanimo, uzalud, jer je takav
„trenutak beskonačan, u njega se najednom ulilo sve što mu prethodi, nedeljiva reka koja naposletku
eksplodira u dimu sumpornih isparenja. Mislila sam na raspadnutu lutku oca, na Marku, na babu, dedu,
galebove i gavrane. Čula sam kako čuvar plaže nekome govori da je tako i bolje, da su se noću u halama i
dvorištima nekadašnjih fabrika okupljali vlasnici „stafordskih terijera, išli u „lov na lutalice ili su ih mamili i
puštali svoje ubice da ih radi vežbe rastrgnu. Nekad, rekao je, tako cvile, zapomažu, ne znam kakvi su to
ljudi, ja bih sve njih... a šta mogu, ništa, pojačam radio. U čemu je razlika, pitala sam se. Oni će naći neko
drugo mesto, oni uvek pronađu mesto. Mislila sam na Hekabu koju sam jednom spasla i potom je možda
osudila na smrt. Ležala bih na leđima u prašini dok je skakala na mene, mahala repom, radosna što vidi svog
dželata i sudiju, lizala me jezikom koji smrdi na trulež i lešine ali je bio topao i hrapav, na neki način poznat, i
tad bi mi se učinilo da sam kuče, da je to jezik moje majke, da će me povesti sa sobom u skrovište, reći mi da
sam došla kući, da tu, evo, baš tu, postoji praznina u koju se uklapam besprekorno, u koju sam se uvek
uklapala, „kao strela u ranu . Čula sam Džulijanov glas, bravo, bravo, briljantno, Ajnštircende nojbauten su se
proslavili sloganom „rušenje je kreativno , a šta su oni srušili, ništa, tri-četiri kante, ovo je haos, ludilo,
jerihonska truba... Setila sam se, zatim, da je na krovu njujorškog nebodera proždirao masline kao malene
ljudske glave i pomislila sam da on nije samo ono što jeste, činovnik, profesionalac koji revnosno obavlja svoj
posao, već nešto više, slučajna personifikacija principa koji bi se isto tako mogao javiti u formi Popova,
Termenovih nadzornika, anonimnog debejca, bezličnog žbira koji prodaje Ajnštajnove skice za osmocifrenu
dolarsku sumu, ili u formi posmatrača koji nikada neće razumeti jer ništa i ne želi da razume.
I onda se desilo ono što mi se ponekad dešava mislim da sam to već pomenula što me užasava kao detinji
košmar koji ne mogu da odagnam. U meni se pomalja šaka moga oca, navlači moje telo na se be kao da sam
ginjola, pokreće me, odnosi me nekud, u zonu paranoje, zavere, večitog sumraka, gde vrebaju figure
deformisanih bića, bezglavih jahača, čudovišta iz Sjebergovog izveštaja, pigmaliončića koji iskaču iz senke i
zarivaju klinove u stomake i leđa i potiljke, dok se negde iza njih, iza ovih beznačajnih slugu, tamo gde
pogled ne doseže, čuje lepršanje krila hladnih arhanđela koji nikada ni za šta ne odgovaraju i uvek se nekako
izvuku. Popela sam se na drveni sanduk i počela da kreštim što sam glasnije mogla, mašući rukama kao
nezgrapna, mehanička ptica: Kraa! Kraa! Kraa! Videla sam začuđena lica svojih prijatelja. Čula sam svoje ime
i druge nebitne reči koje su, pretpostavljam, trebalo da me vrate na zemlju, da me ukotve, daju mi oslonac,
ali su bile nemoćne. Džulijanu je i to bilo briljantno, još jedan deo performansa. Čak mi je i aplaudirao, i ta
sitnica, koja mi sada deluje komično, zabolela me je, ne znam zašto, više od svega. Osećala sam da ću se
rasplakati.
Kažu da plač može doneti olakšanje. On je kiša koja pročišćava psihu. Možda je tako. Telo, za koje neki
veruju da je najbolja slika duše, ponaša se drugačije; bar moje telo. Trzam se nekontrolisano, lice mi se
izobliči, nos crveni i otiče, kapci budu naduti i ružni. Obično izgubim glas, usta se krive i drhte, ostajem bez
daha i onda uzimam vazduh u retkim i isprekidanim udisajima koji zvuče kao da se gušim. Čitav cirkus ume
da potraje nekoliko sati. Nikada, skoro nikada, ne dopuštam da me drugi vide u takvom stanju. Zato sam
otišla. Sišla sam sa sanduka i otišla. Nisam se osvrtala. Nadala sam se, doduše, da će neko poći za mnom.
Nije važno. Brisala sam suze i trudila se da ih više ne bude, ali one su se vraćale i rastapale grad, kuće od
marcipana, mostove od kesten-pirea, parkove od mente. Sve se ruši, mislila sam, sve se topi i nestaje.
Ali nekad i najmanji detalj ima moć da promeni sve. Ušla sam u stan, izula cipele i primetila da su đonovi
mokri. Pogledala sam kroz prozor i videla vlažne, tek oprane ulice. Brzo sam prestala da ridam. Magija
postoji. Rumi, taj mudri pesnik, napisao je sedam vekova pre Raderforda i Fermija da će onaj ko rascepi
atom ugledati u njemu maleno sunce i planete koje oko njega kruže. I tako se desilo. A sada, mislila sam,
sada su i moje kiše, moji razbijači saksija, sišli sa ekrana na tlo i presijavaju se na jutarnjem suncu. Kudravi
crni pas, najgadniji džulov kog sam ikad videla, pio je iz lokve na praznom trgu. Ulicom je prošao stariji čovek
noseći u ruci minijaturnu šahovsku tablu sa figurama u poziciji neke prekinute partije. Sagnuo se da pomiluje
psa i strepela sam da će se figure rasuti po pločniku, ali to je sigurno bila jedna od onih namagnetisanih tabli,
jer su figure ostale na mestu.
Skinula sam farmerke i majicu, umila se, zavirila u kuhinju. Bila je prazna. Odšetala sam u sobu i legla u
krevet. Upalila sam cigaretu. Digitalni časovnik pokazivao je četiri zelene osmice koje trepću. Sklopila sam
oči i iščekivala glasove u hodniku, zvuk ključa u bravi. Pokušavala sam da zamislim šta sada rade, šta će
raditi, kuda će otići. Dozivala sam u sebi imena i slike udaljenih gradova o kojima znam samo iz knjiga ili sa
mreže. Putovaću sa njima, putovaću bez kretanja, nepomična u svojoj pećini. Zar nije i sam Hermes, nezasiti
tumač, zaštitnik apotekara, odrastao u pećini? Osećala sam da me stiže umor. Ugasila sam nedovršenu
cigaretu, pokrila pepeljaru kutijom. Dok sam tonula u san, mislila sam na dedin zlatarski alat, narukvice,
minđuše, broševe. Zatim sam pomislila da za to ima vremena i da pre svega treba zabeležiti ono što se
dogodilo. Ako nešto pođe naopako, ostaće bar jedan dokument.
Kao svi dokumenti, i ovaj će nekom delovati izmišljeno. To su prazna mudrovanja. Navaho crtači nikada ne
dovršavaju peščane slike, jer znaju da bi mogle postati stvarne. Magija postoji; u slikama, rečima, zvucima.
Ona može oživeti monstrume, no može ih upokojiti. Privremeno. Njena igra nema kraj. Hartije, knjige, žalbe,
molbe, vizit-karte, fotografije, spiskovi, katalozi, dnevnici, krhotine sećanja i podsetnika kreću se od džepa
do džepa, od biblioteke do biblioteke, džepovi se cepaju, biblioteke se ruše, deca od njihovih ostataka prave
papirne avione koje šalju u orbitu, i oni nastavljaju da plutaju svemirom, tiho, gube se, nestaju, ali neki od
njih iznenada se pojavljuju, pedeset, sto ili sedamsto godina kasnije, kao izgubljeno pismo koje stiže na
odredište. Svet ume da bude čudan. Ko bi mogao pomisliti da ćemo se ikad sresti, razgovarati, družiti se,
plesati kao Klio i Terpsihora?
Zato nije nemoguće nadati se da će jednog dana... Jednog dana. Kada dođe i prođe velika kiša koju sam
prizivala; kada sibirski gavran završi svoju sumornu gozbu; kada se Hugin i Mugin vrate Odinu, Merkurovom
severnom bratu, i progovore istim jezikom; kada bude uredno popisan inventar megamarketa svireposti;
kada od uvojaka Elektre ostanu samo prah i perut; kada Mars bude daleko od Zemlje, Pluton ponovo krene
retrogradnom putanjom, a Ija, najveća od svih lutalica, napokon stigne kući i zauzme svoje mesto u plesu
Jupiterovih satelita, uz Metidu, Evropu, Kalistu i Ganimeda. Tada, tog dalekog dana, neki drugi vitezovi,
plešući i prebirajući po kosmičkom smetlištu koje ostaje za nama, možda će pronaći ovo pismo, čitati ga,
tumačiti ga, i reći, ne bez izvesnog čuđenja koje je moja radost, moja porcelanska uteha: „Neobični ljudi
živeli su na ovom tako običnom mestu .
O KIŠI I HARTIJI
VLADIMIRA TASIĆA
ROMAN NOVOG SENZIBILITETA
Književni likovi u Romanu o Londonu Miloša Crnjanskog sebe same nazivaju raseljenim licima. Sećamo se
kako knez Rjepnin u londonskoj podzemnoj železnici šapatom zapitkuje pripovedača zašto on, Rjepnin, i
njegova žena Nađa uopšte žive. „Zar zato da budu raseljena lica? Sada smo dobili još jedan roman o
raseljenim licima za koji verujemo da će se pamtiti Kišu i hartiju Vladimira Tasića. Tasićevi junaci uglavnom
su mladi intelektualci koji su se pri kraju tek minulog veka rasuli po svetu. Rasejanje je tada zahvatilo sve ili
gotovo sve gradove, naglo ih ispraznilo i promenilo. Ispraznio se i promenio Novi Sad. Ni on nije više kao što
je nekad bio i kakav se sačuvao u pamćenju Tanje, Žorža i Nestora, likova koje je pisac posle desetak godina
iz tuđine vratio u zavičajni grad. U romanu ih vidimo kako se jedan za drugim okupljaju kod bombama
prepolovljenog Mosta slobode, u podrumskoj knjižari kafeu apoteci koje drže Đura Irac i Sonja Spolberg.
Ali Kiša i hartija uopšte nije, kao što bi se na osnovu našeg ovlašnog opisa moglo pomisliti, jednostavan
roman, ni za čitanje, ni, još više, za tumačenje. Naprotiv: on je veoma složen. I najpre zato što su u njemu
isprepletene životne putanje petoro junaka koji se čas naizmenično, čas zajedno pojavljuju. I ne kreću se
samo napred, nego se takođe vraćaju i nazad, na početnu tačku, odakle su pošli. Po svemu sudeći, zbog toga
se poglavlja od kojih se roman sastoji odbrojavaju u obrnutom poretku: ne od jedan do deset, nego od deset
do jedan. Paradoksalno rečeno, bio bi to razvoj u regresiji, na formalnoj kao i na sadržajnoj ravni. A u malo
slobodnijem tumačenju mogli bismo reći da odbrojavanje vodi do nule. I to bi onda simbolički upućivalo na
rasulo, nered. Na entropiju, koju inače Vladimir Tasić voli da pomene. A ona njegovo viđenje sveta, viđenje
kulture, čini sumornim, da ne kažemo katastrofičnim.
Na početku romana glavna junakinja Tanja budi se, sporo izranja iz sna. A to i nije san koliko plutanje svesti
između sna i jave. Plutanje koje vodi unazad u detinjstvo, sve do razmišljanja o svom dolasku na svet. A na
kraju romana, opet, ona uranja, tone u san i pri tome pomišlja da treba zabeležiti ono što se u
međuvremenu dogodilo. Da ostane, veli, neki dokument, hartija. Time je Kiša i hartija dobila kompoziciono
uokvirenje, granice koje izdvajaju romaneskni svet kao zasebnu celinu. I razume se da nije slučajno to što
granice ne povlači običan lik među likovima, nego Tanja kao pripovedač koji je, pošto se sve vreme oglašava
u radnji, u stvari dramatizovani pripovedač. Kroz njenu svest, znanje, sećanje i doživljavanje propušta se ono
što se o likovima pripoveda. Zato je pripovedanje i isprekidano, kao da teče na mahove, jer se prepliću dva
glasa, junakov i pripovedačev. A mi možemo saznati samo ono što pripovedač zna i onoliko koliko zna.
Kiša i hartija napisana je u fakturi koju u savremenom romanu prilično često nalazimo: smenjuju se esej,
istorija, dokumenta i putopis. Uz to je pisac svoje junake učinio strastvenim poklonicima pojedinih vrsta
znanja i umeća. Tako je Sonja poklonik filmske umetnosti, Nestor elektronske muzike i plesa, Žorž računara i
elektrotehnike, a Tanja istorije umetnosti i istorije. U roman je uneta neverovatna količina najraznovrsnijih
znanja. Prave male rasprave vode se duž sižejnih linija koje slede životne putanje likova. Mi se ne cećamo
nijednog našeg romana u kome bi se čitalac morao probijati kroz tako guste naslage mitoloških, etnoloških,
istorijskih, kulturnih i umetničkih podataka. Kao kroz malu enciklopediju, u kojoj se visokim vrednostima ne
daje prednost nad niskim, kulturi nad podkulturom.
Izgleda da je pisac želeo da da jedan mozaik znanja u kome bi se ogledao nov književni senzibilitet. Kada,
naime, sklopimo korice Kiše i hartije, ne možemo a da se ne setimo kako je još početkom prošlog veka jedan
drugi srpski pisac, Rastko Petrović, pažljivo nabrajao šta su sve moderna tehnika i savremena nauka unele u
život mladog pesnika od kinematografije do teorije relativiteta i time uticale na promenu njegove
ocećajnosti, kao i na osećajnost novih čitalaca. Idući prema kraju veka takve novine i promene smenjivale su
se sve brže, gotovo vrtoglavo. I kao što se nekad, na početku veka, iza tehnike montaže i simultanosti u
romanu osećalo prisustvo kinematografa, tako se sada, u Tasićevom romanu, oceća prisustvo elektronskih
računara i interneta. Jer vrste znanja i njihov obim koje nalazimo u Kiši i hartiji teško je zamisliti bez novih
tehnika „pakovanja i distribucije informacija.
Mnoštvo raznorodnih znanja uvedeno je, uostalom, i u razvijanje sižea. Još na početku saopštava nam
pripovedač, Tanja, da su se ona, Žorž, Nestor, Sonja, Đura, posle uzaludnih peticija zbog propadanja
njihovog opustošenog grada, u Đurinoj knjižari dogovorili da pored Mosta slobode izvedu performans ili
hepening. O pripremanju performansa malo saznajemo, ali se zato iz poglavlja u poglavlje daje istorija
nastanka elektronske muzike, govori se o odnosu moderne muzike i igre, kao i o integralnoj i
multimedijalnoj umetnosti. Ekskursi o elektronskoj muzici, plesu, igri i multimedijalnoj umetnosti idu u
najbolje, zapravo izvrsne stranice Tasićevog romana. Naročito je impresivna na dokumentarnoj podlozi
zasnovana povest o ocu elektronske muzike Lavu Sergejeviču Termenu. Ako tome dodamo i pismo Tanjine
bake, mogli bismo reći da je jedna od novina koje nam donosi poetika Kiše i hartije izuzetno uspelo uvođenje
izvornih dokumenata u književno romaneskno tkivo.
Na kraju nam preostaje još samo da napomenemo da je dosad bilo romana kroz koje su protkivana
razmišljanja o muzici, njenoj prirodi i njenoj ulozi u životu likova, a da smo sada prvi put dobili roman u
kome je to mesto zauzela elektronska muzika. Elektronska muzika iz niske kulture, popkulture, ulazi u
visoku, elitnu kulturu. Kao uostalom i multimedijsko povezivanje muzike i plesa, igre, odnosno zvuka i
telesnog pokreta, kakvo nalazimo u Termenovom izumu terpistonu, „koji je stvarao muziku od plesa,
koristeći pokrete plesača kako bi modulirao elektromagnetska polja i na taj način menjao frekvenciju
emitovanih tonova .
Terpiston i računar upotrebili su Tasićevi junaci u performansu kod Mosta slobode. Telo je očigledno dobilo
povlašćenu ulogu, kakvu je dosad u našem romanu retko kad imalo i o čemu bi valjalo posebno pisati. Jer se
čak i najopštija slika sveta preslikava na sliku tela. Tako, na primer, sve veće rasulo sveta kroz koje Tasićevi
junaci prolaze, odnosno opšta entropija, svoje metaforičko jezgro dobija u telu trupu Tanjinog oca, koji
umire kao lutka koja se raspada: „Plastične ruke i noge bile su na krevetu, kud koje. Bilo je strašno. Kao lutka
koja se raspala . Iz ovog prizora koji nam je Tanja opisala hvata nas istinska groza.
Novica Petković
SUMORNA PRIČA O JEDNOJ
GENERACIJI
Roman Vladimira Tasića Kiša i hartija dvostrukog je pripovedačkog plana, a uz to sadrži jednu tehničku
novinu: poglavlja su obeležena od deset do jedan, što bi trebalo da znači da se može čitati i u obrnutom
smeru. Prvi plan romana činila bi priča o glavnoj junakinji Tanji koja je istovremeno pripovedač prvog lica.
Ona pripoveda pretežno o samoj sebi, ali i o životu četvoro svojih prijatelja. Priča ne teče ravno, već su
pojedinosti iznete onako kako se nameću u slobodnom asocijativnom razmišljanju junakinje uzbuđene onim
što je neposredno doživela i onim što joj se dogodilo u prošlosti. Ta priča je sama po sebi uzbudljiva
obeležena naglim preokretima i dramatičnim iskustvima svih njenih aktera.
Glavna junakinja Tanja je biće retke senzibilnosti i pripovedačke darovitosti. U njenoj priči mešaju se
intelektualna ironija i sarkazam, kojim se presvlači lična ranjivost, sa kolokvijalnim šatrovačkim govorom.
Majka joj je umrla na porođaju, a ona sama je u svetu bila „bačena naglavce, kao pijanac iz saluna u
kaubojskom filmu , pa je jedna akušerska sestra rekla u šali da se „rodila na dupe . Rasla je uz mrzovoljnog
oca opsednutog svojim pronalazačkim zamislima i uz dedu, vlasnika zlatarske radnje. Baba se obrela u
Americi pošto je odležala robiju na Golom otoku za navodnu krivicu zbog „odavanja drugova u ilegali dok je
ležala u gestapovskom zatvoru, gde je bila žestoko prebijena. Počela je da studira istoriju, ali je dobila
stipendiju za savremeni dizajn u Londonu, radeći sve i svašta da bi preživela, pa i u staračkom domu, gde su
se starice ponašale kao kraljice i „zahtevale da im posle pranja puderiše dupe . Diplomirala je veb-dizajn i
računarsku tehniku i zaposlila se u jednoj firmi u Dablinu. Našla se u industriji zabave za druge: da svoje
iluzije pretvara u spotovske trikove, ali i sa mogućnošću da putuje obrela se u zemlji izlazećeg sunca i u
zemlji kiše, u Japanu. Odatle se vratila u Novi Sad na paničan očev poziv u trenutku kad je teško oboleo da bi
prisustvovala njegovom umiranju.
U Novom Sadu, u podrumskom Đurinom kafeu upoznaće ostale tragače za veštački stvorenim iluzijama. Prvi
je Žorž Zoran koji je završio elektrotehniku kao stipendista banke, a njegove želje odvele su ga preko Pariza u
Ameriku i uvele u svet industrijskog opsenarstva i krstarenja prostranstvima velike zemlje, sličnim onim
glavnog junaka u Nabokovljevoj Loliti. Vratio se u zemlju našavši svoju nekadašnju devojku Jelenu, očaranu
astrološkim čarolijama, telesno popunjenu i sličnu vlastitoj majci. Nestor Nenad studirao je na Berkli koledžu
i uspeo da magistrira. Ali, opsednut zvukom, ritmom i ljudskim telom u pokretu, koji je univerzalni jezik
sporazumevanja, počeo je da radi sve i svašta, svirajući na kraju u „mračnim i duboko marginalnim
klubovima . Posle toga se našao u Pragu, zaljubljen u prostituisanu striptizerku Lenu. Put je i njega na kraju
odveo u periferski kafe, gde zajedno borave Đura i njegova devojka Sonja. Đura je zaljubljen u Irsku, a Sonja
je, iako je samouka, uspela da se uzdigne, da uđe u svet filma i da se nađe u Krakovu na jednom festivalu.
Međutim, Tasić kreira jedan pripovedački sloj iznad ovog sloja neposredne stvarnosti koji bi se, prema
postmodernističkom konceptu, mogao nazvati hiperrealnošću ili nadrealnošću. To bi bila suma sanjarija
oživotvorenih tehničkim i tehnološkim putem koje egzistiraju kao neki paralelni svet. A stvaranje tog sveta
komercionalizovane duhovnosti nezamislivo je bez istorijskih i drugih referenci iz oblasti kojima se bave
junaci i bez poziva na mitske ličnosti i simbole. Tasićev roman prožet je, naime, brojnim faktima
istoriografskog karaktera, pa neki fragmenti deluju kao kratki enciklopedijski ispisi i uklapaju se u utopijski
prostor hiperrealnosti sačinjen od vrednosti iz arsenala prošlosti a ne budućnosti.
Sabravši se po povratku iz sveta u Đurinom kafeu, kao u novom domu združenih nomada, njihov kolektivni
iluzionistički zanos doseći će vrhunac u hepeningu koji su organizovali na improvizovanom brodiću kad će, u
opštem festivalskom ludilu, da se okonča združeni život. Tanju će taj završetak predstave podstaći da se
odluči da sačini u kompjuteru novu tekstovnu iluziju na hartiji koju će kiša jednog dana da izbriše. Ipak se
nada da će preživeti neko zgužvano svedočanstvo u obliku komadića hartija: „Hartije koje će neko slučajno
pronaći, a možda neće, pre nego što se raspadnu, a ako ih neko i pronađe, drugi će reći da su izmišljene,
nametnute, da je u pitanju falsifikat ili loša simulacija .
U Tasićevom romanu Kuša i hartija prepliću se realistička povest o petočlanoj grupi sadašnjih intelektualnih
sanjara, koji podsećaju na nekadašnje hipike sa evokacijama kolektivnih i pojedinačnih sanjarija ostvarenih u
slici, zvuku, pokretu i rečima. Njihova nastojanja u znaku su dve muze koje se često pominju u romanu: Klio
muze retorike i istorije i Terpsihore muze igre i plesa. Sve što je akciono u romanu i navodi podataka u znaku
su te dve muze. Ples se odvija u taktu mašina koje premošćuju razoreni Most slobode, građen u vremenu
kada je Nestor rastao, a tekst je prepun istorijskih podsećanja i mitskih reminiscencija.
I jezik Tasićevog romana jezik je opisne naracije i istorizirane refleksije, prožete ironično-sarkastičnim
sentimentom glavne junakinje, pripovedača prvog lica. Prezasićen je terminima iz egzaktnih nauka koji su
postali sredstvo svakodnevne komunikacije među ličnostima kakve su ove u romanu Kiša i hartija. Povest
njihovog života u trenutku najintezivnijeg umnog i fizičkog razvoja ispričao je Tasić na nov način, pažljivo
komponujući pojedinosti u naizgled rasutoj kompoziciji romana. Tasićev roman je delom pisan u
postmodernističkom maniru i složenom pripovedačkom tehnikom. Međutim cilj mu nije da zabavi čitaoca i
da ga iznenadi ludističkim bizarnostima, već da podstakne njegovo kritičko čulo, ukazivanjem na dileme sa
kojima se današnji svet suočava. To je, drugim rečima, delo koje uz estetsku poseduje i etičku vrednost, a
doživljava se kao psihološki istančana, melanholična i gorka priča o jednoj nesrećnoj generaciji mladih ljudi
koji se osećaju kao izgnanici u svojoj zemlji i u tuđem svetu.
Radovan Vučković
ROMAN KAO ODBROJAVANjE
Roman Kiša i hartija Vladimira Tasića koncipiran je i ostvaren kao pismo što ga piše Tanja, jedna od petoro
glavnih junaka, gotovo vršnjaka, Novosađana, rasijanih ratom i razaranjem zemlje po svijetu, a na kratko
okupljenih oko rasječenog Mosta slobode i jedne kreativne ideje da kod tog mosta žrtve, mosta uz koji su
rasli i odakle je ritam udaranja graditeljskih mašina trajno obilježio njihovo osjećanje za ritam, muziku i igru i
sami rasječeni kao most, i sami žrtve, s osjećanjem razdvojenosti vremena i prostora: budućnost uvijek
dolazi i nikad nije tu, a prošlost uvijek odlazi; ovdje smo, ali nijesmo odavde, odande smo, ali nijesmo tamo
ostvare svoj posljednji i jedini „performans , svojevrsni bučni Antirequiem mostu i svojoj rasijanoj,
obeskorijenjenoj i polomljenoj mladosti.
Tanja piše iz osjećanja najdublje potrebe „da pre svega treba zabeležiti ono što se dogodilo. Ako nešto pođe
naopako, ostaće bar jedan dokument ostaće hartija kao što su dokumenta i hartija ostali iza tanjine bake,
očeve majke, iz kojih se vidi sudbinska, nesvjesna, dječja očeva krivica za bakinu propast; kao što se,
kišovskom tehnikom iz Grobnice za Borisa Davidoviča na osnovu dokumenata složila i rekonstruisala
umetnuta novela-životopis o Lavu Sergejeviču Termenu, jednom od biljega XX vijeka i od tvoraca
elektronske muzike. Te dvije dokumentarne priče i priča o Tanjinom ocu koga krivica razjeda i bolešću
pretvara u namučenu i unakaženu grotesknu lutku, tri su relativno samostalna, briljantna umetnuta
narativna polja, ali ipak čvrsto ukomponovana u cjelinu romana.
Međutim, hartija i dokumenta nijesu garancija uvjerljivosti.
Polufantastično djeluje biografija L. S. Termena, s nekoliko različitih datuma smrti i s dvije verzije jednog
dijela života. Ali, ovaj životopis na dlanu je i pisan da se sugerira slika suludog, pomjerenog, nemogućeg
svijeta i jednog genija u kandžama Velike organizacije. Tasićeva naratorka i o svom pismu-romanu razmišlja
kao o dokumentu od hartije i, kao što se junak Kišovog Peščanika E. S. nadao da će njegovo pismo pronaći
neko, da će ono izroniti s dna Panonskog mora, misli da „nije moguće nadati se da će jednog dana ... neki
drugi vitezovi, pišući i prebirajući po kosmičkom smetlištu koje ostaje za nama, možda, pronaći ovo pismo,
čitati ga, tumačiti ga i reći, ne bez izvesnog čuđenja koje je moja radost, moja porcelanska uteha: „Neobični
ljudi živeli su na ovom tako običnom mestu . Hartija, dakle, nudi barem „porcelansku utehu .
Ni kiša nema jednosmjerno značenje u ovoj prozi. Najprije se javlja kao sasvim sporedan motiv pri opisu
inventara naratorkine sobe u kontekstu slike raspadanja sopstvenog svijeta i njegovog pretvaranja u đubre,
a potom kao lajt-motiv u naslovu knjige indijanskih legendi Priče kiše i meseca i u imenu Miu, kćerke
japanskog muzičara Sakamota, koje znači „predivna kiša , u podtekstu Tanjine simpatije prema Japanu,
„zemlji izlazećeg sunca , u stvari „zemlji kiše , s razuđenom leksikom za „različite vrste kiša, čitave kulture
kiša i u vidu asocijacije na mitski potop i francuskog slikara Kloda Monea, koji je izbjegavao kišu, jer je „ona
kazna, cećanje na potop , da bi se simbolička funkcija kiše pojačala pri kraju romana: plač koji može izazvati
oklakšanje postaje „kiša koja pročišćava psihu . Ova brojna značenja kiše, iskazana u poetskom nadahnuću, s
razlogom izdvajaju i uzdižu kišu u naslovu romana, doprinoseći njegovoj lirskoj sugestivnosti i snazi.
Dominantna su, ipak, značenja očišćenja, spiranja i sugestija potopa.
Svi Tasićevi junaci su mladi, urbani i moderni, djeca grada, ali svi odreda usamljeni, nagriženi emigrantskom
korozijom obeskorijenjenosti, s osjećanjem duboke tuge i sa samosviješću o prirodi bola, udruženi kao grupa
nekonvencionalnih kreativaca nakratko jedino u svom Novom Sadu. Oni, poput Zorana, koji ima i francusko
ime Žorž, osjećaju kako su đubre i đubrište bitno obilježje grada i ljudske civilizacije. Zato su Tasićevi junaci
vitezovi smetlarskog reda. Oni će s gradskog đubrišta skupljati tehnička sredstva uz čiju će pomoć izvesti svoj
„performans , svoje jedino kolektivno remek-djelo.
Tasićeva naratorka je još djevojčicom zavoljela knjige o mitovima, odnosno mitove različitih naroda, pa u
svoje „pismo uklapa brojne mitove, ali i brojne priče koje pripadaju ogromnom đubrištu ljudskog znanja.
Zato je Tanjino pripovijedanje pripovijedanje erudite s naglašenim elementom esejističkog diskursa i u cjelini
poprima svojstva mita postaje svevremeno, bezvremeno, univerzalno „Došlo je vreme bez vremena, došlo je
vreme priča . Međutim, roman se i tematski i simbolički bazira i na konkretnim mitovima i mitskim likovima,
među kojima se izdvajaju Klio-muza istorije i retorike i njena sestra i dvojnica Terpsihora zaštitnica plesa,
gesta i neograničene igre. U znaku ove opozicije jesu Tasićeve junakinje Tanja i Sonja, ali i istraživanja koja u
muzici i mogućnosti univerzalnog sporazumijevanja putem ritma sprovodi treći junak Nestor Nenad, Neša .
Jedna od glavnih tematskih linija ovog romana upravo i jeste mogućnost univerzalnog razumijevanja među
ljudima. Ona je povezana s pričom o erupciji na Sumatri od prije sedamdeset tri ili četiri hiljade godina, kada
na čitavoj planeti godinama nije bilo sunca niti smjene godišnjih doba; kada je vladala vulkanska zima i na
svijetu ostalo oko hiljadu ljudi za jednu ulicu, za dvadesetak autobusa. Ako sve ljudske razlike potiču od tih
hiljadu ljudi, onda je vjerovatna mogućnost univerzalnog razumijevanja i povezanosti svega sa svime na
planeti. Onda i sumatraizam Crnjanskog nije samo avangardni poetički protest, već duboka vizija.
Moć priča je, kako je vidi Tasićeva naratorka Tanja, u njihovom ponavljanju i potvrđivanju kroz istoriju „Sve
je povezano, rekla sam, priče se prožimaju i ponavljaju, ali ponavljanje nije nikad samo ponavljanje , što će
se i potvrditi strukturom ovog romana: eksplozija u njegovom epilogu oživljava priču o erupciji na Sumatri,
ali asocira i na eksploziju kojom je iskomadan novosadski Most slobode. Sumatra priziva Crnjanskog,
njegovu istoimenu pjesmu i njegov kosmizam, odnosno viziju opšte povezanosti svega sa svime na svijetu.
Završno poglavlje, kao žiža, sažima i sabira gotovo sve ranije priče i motive, dajući im nova ili dodatna
značenja. Ponovo se javlja i motiv oca, groteskne lutke, kao najava kataklizmatične vizije novih grotesknih
bića koja dolaze iz nuklearno zagađenih sredina, kakva je poslije bombardovanja 1999. Srbija, i koja vuku
potomstvo u svoj pakao. Zato se uz oca vezuje tema vampira i reaktuelizuje se Pekićevo pitanje: „Kako
upokojiti vampira? Groteskne lutke se ne mogu upokojiti; rađaju se nove iz nuklearno zagađenih mjesta.
Otuda je roman komponovan ređanjem poglavlja od deset do jedan, kao odbrojavanje, pa poredak poglavlja
postaje višeznačan i višefunkcionalan. To je kao odbrojavanje pred veliki događaj, promjenu, ali i katastrofu.
To jeste najava čudesnog „performansa , ali i mogućeg kraja jednog svijeta. Tako se roman vodi prema
završnom „prvom poglavlju kao krešendu u kojem se sve stiče i sabija do eksplozije.
Ovo je naša knjiga o nama. U njoj su citati upošljeni da govore istine koje bi iz autorske ili naratorske
perspektive bile patetične; posebno „istorijske istine . Tako Sonja čita Istoriju Novog Sada 1894 Melhiora
Erduiheljija i u njoj ove redove posvećene 1848. godini:
„ ... Koja li će, Bože, biti to zemlja krater, na koji će svom snagom pokuljati lava toga velikoga komešanja da
potrese Evropu iz temelja? ... Sirota moja dobra domovino, tebi beše namenjeno da čašu patnje do dna
ispiješ! ... Ovde se odigralo pozorište sa svim strahovitim pojavama...
Ni prvi, ni jedini, ni poslednji put. Živimo na Sumatri; hodamo po dnu Panonskog mora.
Jovan Delić
NAPOMENA O OVOM IZDANjU
Književna fondacija fabrike ulja Vital iz Vrbasa ustanovila je 1996. godine nagradu „Zlatni suncokret za knjigu
godine. Cilj nagrade je da se podstakne razvoj domaće književnosti. Nagrađuje se knjiga visoke umetničke
vrednosti, u isti mah doprinosi daljem razvoju u oblasti poezije ili proze ili književne misli. Tročlani žiri koji je
imenovala Vitalova književna fondacija Novica Petković, predsednik, Radovan Vučković i Jovan Delić,
univerzitetski profesori savremene srpske književnosti prvi put je nagradu za knjigu 1996. godine dodelio
pesničkoj zbirci Četiri kanona Ivana V. Lalića, zatim za 1997. godinu romanu Prošao život Jovana Radulovića,
za 1998. godinu knjizi pripovedaka Čovek koji je živeo u snovima Radoslava Petkovića, za 1999. godinu lirskoj
prozi Balada o siromaštvu Milovana Danojlića, za 2000. godinu romanu Sitničarnica „Kod srećne ruke Gorana
Petrovića, za 2001. godinu romanu Izranjanje Veselina Markovića, za 2002. godinu zbirci pesama
Nedremano oko Rajka Petrova Noge i za 2003. godinu zbirci pesama Cvetlost u naletu Vojislava Karanovića.
Na sednici održanoj 6. januara ove godine žiri je doneo jednoglasnu odluku da se za knjigu 2004. godine
proglasi roman Kiša i hartija Vladimira Tasića u izdanju Svetova iz Novog Sada.
U obrazloženju žirija kaže se, između ostalog, da je posle Romana o Londonu Miloša Crnjanskog Kiša i hartija
Vladimira Tasića još jedan roman o raseljenim licima za koji verujemo da će se pamtiti. Junaci Tasićevog
romana uglavnom su mladi intelektualci koji su se pri kraju prošlog veka rasuli po svetu, a onda se, nakon
desetak godina, vraćaju i okupljaju u svom izmenjenom gradu, Novom Sadu, pored Mosta slobode, koji se
ponovo gradi pošto je u toku bombardovanja bio prepolovljen. Kiša i hartija napisana je u fakturi koja je
karakteristična za savremeni roman u svetu: sa narativnim segmentima smenjuju se eseji, istorija,
dokumenta i putopisi. Pisac je svoje junake učinio strastvenim poklonicima pojedinih vrsta znanja i umeća,
pa se duž sižejnih linija koje slede njihove životne putanje vode prave male rasprave. Dosad ni u jednom
srpskom romanu čitalac nije bio naveden da se probija kroz tako guste naslage mitoloških, etnoloških,
istorijskih i umetničkih podataka. Slika sveta prelama se kroz množinu znanja, a Tasić uz to kao jednu od
novina u poetičku osnovicu Kiše i hartije uspešno uvodi i izvorni dokument. Moglo bi se reći da je pred nama
dobar znak obnove srpskog romana, otkrivanje njegovih novih razvojnih mogućnosti.
Za svečanu dodelu devetog „Zlatnog suncokreta , 26. januara 2005. godine u Vrbasu, članovi žirija pripremili
su posebna izlaganja, svoja zasebna obrazloženja i tumačenja Kiše i hartije. Ona se sada donose u novom
izdanju knjige, koje je finansirala Vitalova književna fondacija, u saradnji sa Svetovima.
BELEŠKA O PISCU
Vladimir Tasić 1965, Novi Sad , doktorirao matematiku u Kanadi. Predaje na univerzitetu Nju Bransvik.
Autor je dve knjige pripovedaka: Pseudologija fantastika, Matica srpska, 1995. i Radost brodolomnika,
Svetovi, 1997. i romana Oproštajni dar, 2001. godine tri izdanja . Knjiga Matematika i koreni postmoderne
misli, objavljena je prvo na engleskom, u izdanju Oxford University Press 2001, potom na srpskom,
španskom i kineskom.
Knjiga pripovedaka Pseudologija fantastika Vladimira Tasića, pod naslovom Herbarium of Souls, prevedena
je na engleski, a roman Oproštajni dar, pod naslovom Cadeau d adieu, na francuski.
Oproštajni dar je dobio nagradu Drugog programa radio Beograda za knjigu godine, nagradu Fondacije
Karađorđević i nagradu Društva književnika Vojvodine i doživeo izuzetan prijem kod čitalaca.
Prvo izdanje romana Kiša i hartija objavljeno je u novosadskim Svetovima, za koji je dobio Vitalovu nagradu,
i uskoro izlazi u prevodu na francuski.
Sken: Jocamx
Obrada:

Opis knjige
Roman Vladimira Tasića Kiša i hartija dvostrukog je pripovedačkog plana, a uz to sadrži jednu tehničku
novinu: poglavlja su obeležena od deset do jedan, što bi trebalo da znači da se može čitati i u obrnutom
smeru. Prvi plan romana činila bi priča o glavnoj junakinji Tanji koja je istovremeno pripovedač prvog lica.
Ona pripoveda pretežno o samoj sebi, ali i o životu četvoro svojih prijatelja. Priča ne teče ravno, već su
pojedinosti iznete onako kako se nameću u slobodnom asocijativnom razmišljanju junakinje uzbuđene onim
što je neposredno doživela i onim što joj se dogodilo u prošlosti. Ta priča je sama po sebi uzbudljiva
obeležena naglim preokretima i dramatičnim iskustvima svih njenih aktera. Radovan Vučković