Professional Documents
Culture Documents
Народноослободилачка борба народа Југославије
Народноослободилачка борба народа Југославије
проширено
скупљено
Додај везе
Садржај
1941. година
Априлски рат и окупација
Припреме за устанак
Устанак
Споменик „Позив на устанак“ рад вајара
Стварање слободних територија
Војина Бакића, који се налази испред Музеја
Прва непријатељска офанзива
„4. јули“ у Београду
Терор окупатора
Време: 4. јул 1941 — 15. мај 1945.
1942. година
Место: Југославија
Друга непријатељска офанзива
Поход у Босанску крајину Исход: Победа Народноослободилачког
покрета Југославије
Бихаћка република
Формирање АВНОЈ-а Сукобљене стране
Развој НОБ-а у другим крајевима НОВЈ
К
р
Краљевство Краљевина
Битка на Сутјесци
Бугарска
Краљевина
1944. година Албанија
Српска државна
Види још стража
Референце
Српски
Литература
добровољачки корпус
Напад на Југославију почео је, без објаве рата 6. априла 1941. године, бомбардовањем Београда и
општим нападом са територија свих суседних земаља (изузев Грчке). У дванаестодневом рату
оружане снаге Краљевине Југославије су претрпеле потпун пораз. Краљ и Влада су 15. априла
побегли из земље, а два дана касније је потписана капитулација.[1][2][3]
Одмах по уласку немачких јединица у Загреб, 10. априла 1941. године, Славко Кватерник је, у
име усташког поглавника Анте Павелића, прогласио Независну Државу Хрватску, која се
простирала на територији данашње Хрватске, Босне и Херцеговине и Срема. Словенију су
поделили Италијани и Немци, Бачку и Нови Сад добили су Мађари, Банат Немци, Бугари су
добили већи део Македоније и део југоисточне Србије, Италијани су добили Косово и преостали
део Македоније и припојили тзв. „Великој Албанији“. Црна Гора је постала италијански
протекторат. Преостали део Србије је био организован у тзв. државу под генералом Миланом
протекторат. Преостали део Србије је био организован у тзв. државу под генералом Миланом
Недићем.[1][4][2]
Припреме за устанак
На седници Политбироа ЦК КПЈ, 15. априла 1941. године у Загребу, указано је на неизбежност
капитулације Југославије и одлучено да се даља борба против окупатора настави. На седници је
формиран Војни комитет на чијем се челу налазио генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито. У
Прогласу који је тада издат осуђено је стварање квинслишке НДХ и истакнуто да ће комунисти и
радничка класа Југославије бити у првим редовима борбе и у њој истрајати до коначне
победе.[5][6][3]
У другој половини маја 1941. Јосип Броз Тито и једна део чланова Политбироа ЦК КПЈ су
прешли из Загреба у Београд, чиме је он постао центар развијања устанка. Током маја и јуна 1941.
године, у Југославији, је створена мрежа војних комитета при руководствима КПЈ која су радила
на припреми устанка. Они су прикупљали оружје, муницију, санитетски материјал, стварали
упоришта у квислиншким формацијама, одабирали и припремали људство за формирање
партизанских одреда, организовали војне и санитетске курсеве и обавештајну службу. У већим
градовима организоване су илегалне ударне групе које су изводиле саботаже и диверзије.
Посебна пажња посвећена је повратку у земљу учесника Шпанског грађанског ратa, који су се
налазили по логорима у Француској.[5][7][3]
Устанак
После напада Сила Осовине на Совјетски Савез, 22. јуна 1941. године, Политбиро ЦК КПЈ је
одржао хитну седницу и упутио проглас народима Југославије у коме их је позивао на оружану
борбу против окупатора. Само неколико дана затим, 27. јуна, на седници Политбироа ЦК КПЈ
формиран је Главни штаб Народноослободилачких партизанских одреда Југославије, за чијег је
команданта изабран гегерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито.[7][8]
У Београду, Загребу, Љубљани, Нишу, Сплиту, Мостару, Сарајеву, Земуну и другим градовима
уништавани су важни објекти, паљена транспортна средства, вршени атентати и др. Ударне и
диверзантске гупе су вршиле напада на окупаторске војнике и официре, патроле, страже,
уништавале су складишта, хангаре, ослобађале таоце и заробљенике, рушили су железничке
пруге, кидале телефонске и телеграфске жице и др. Посебан значај имале су мање Ударне групе
сачињене од 2-3 особе, углавном омладинаца.[10][8]
Слободна територија у Црној Гори створена је током Тринаестојулског устанка и обухватала је 3/4
њене територије, са градовима Андријевица, Грахово, Жабљак, Колашин, Бијело Поље, Беране и
Даниловград. Ова територија се делимично одржала и после италијанске јулске офанзиве и
постојала је све до пролећа 1942. године. У оружаном устанку током јула и августа 1941. године
створена је пространа слободна територија у западној Босни (називана и Дрварска република),
средњој и источној Босни. Оне су биле међусобно повезане, али су се знатно смањиле појавом
четника и нападом италијански, усташких и домобранских снага, почетком септембра 1941.
године. Током јула и августа у Хрватској су створене слободне територије на подручју: Лике,
Кордуна, Баније, Горског котара, Далмације и Славоније. Оне су се смањиле после напада
италијанских, усташких, домобранских и четничких снага у јесен 1941. године.
Најорганизованија слободна територија у Хрватској била је на Кордуну. У Словенији је
образована мања слободна територија на подручју Горењског у децембру 1941. која је крајем
месеца изгубљена у нападу немачких снага.[10][12]
После повлачења у Санџак, Врховни штаб је реформисао снаге које су се повукле из Србије и од
тих јединица и од јединица из Црне Горе формирао, 21. децембра 1941. године у Рудом, Прву
пролетерску ударну бригаду. Од остатка снага је 1. марта 1942. године у Чајничу формирана и
Друга пролетерска НОУ бригада.[13]
Терор окупатора
1942. година
Друга непријатељска офанзива
Почетком 1942. године, криза НОП-а, која је наступила у Србији, после Прве непријатељске
офанзиве, проширила се и на источну Босну где је појавом четника, дошло до осипања
партизанских партизанских одреда. Да би спречио тај процес и средио ситуацију Врховни штаб
НОПОЈ-а се са Првом пролетерском бригадом пребацио у источну Босну, што је довело до јачања
оружане борбе у овој области.[15]
Немачка Врховна команда за Југоисток пренела је 15. јануара своја дејства на источну Босну, чиме
је почела нове операције против НОП-а (тзв. Друга непријатељска офанзива). Четнички штабови
су издали наређење својим јединицама да не пружају отпор Немцима. Немци и усташе су
продрли на слободну територију дуж комуникација и успоставили усташке и домобранске
гарнизоне у неколико места. У току ове офанзиве делови Прве пролетерске бригаде су извели у
најтежим климатским условима Игмански марш.[15]
Током марта 1942. године Прва и Друга пролетерска бригада су поново ослободиле већи део ове
територије. У то време партизански одреди контролисали су већи део Црне Горе, Херцеговине,
Санџака и источне Босне, а слободне територије на тим подручјима биле су међусобно повезане.
У ослобођеној Фочи се од јануара до маја 1942. године налазило средиште Врховног штаба и ЦК
КПЈ. За време свог боравка у Фочи, Врховни штаб је у јануару формирао Добровољачку војску
Југославије, а у фебруару донео Статут Пролетерских бригада који је имао великог утицаја на
даљи развој јединица Народноослободилачке војске.[15][16]
У ово време оружана борба на овом подручју је имала широке резмере нарочито на Грмечу и
Козари, због чега су Немци и усташе предузели операције, ангажујући око 45.000 војника против
Другог крајишког НОП одреда, јачине око 3.500 бораца[9]. Борбе су трајале од 10. јуна до 18. јула
1942. године и спадају у ред најтежих и најдраматичнијих битки у НОБ-у. Током маја и јуна
партизани у Босни су располагали и са два авиона (пилоти Фрањо Клуз и Руди Чајавец), која су
извела неколико борбених акција.[16][18]
Поход групе пролетерских бригада почео је 24. јуна 1942. и после спајања с партизанским
снагама у западној Босни и Хрватској прерастао је у офанзиву која је трајала до почетка 1943.
године. Пета пролетерска бригада и Херцеговачки НОП одред остали су једно време на тромеђи,
ради заштите централне партизанске болнице, а затим су се заједно са рањеницима пробили у
западну Босну. До почетка 1943. године ослобођени су градови: Бихаћ, Коњиц, Прозор, Горњи
Вакуф, Дувно, Ливно, Кључ, Гламоч, Мркоњић град и Јајце. Преносећи дејства у долину Уне,
Врховни штаб НОВ и ПОЈ је планирао да разбије посаде непријатељских гарнизона у долини Уне
Врховни штаб НОВ и ПОЈ је планирао да разбије посаде непријатељских гарнизона у долини Уне
и Цазинској крајини и тако споји слободне територије западне Босне и Хрватске.[17][19]
Бихаћка република
Приливом нових бораца и запленом велике количине оружја било је омогућено формирање
нових бригада, којих је укупно до невембра било укупно 28. Врховни штаб је 1. новембра 1942.
године формирао Народноослободилачку војску Југославије, стварањем првих дивизија и
корпуса. Децембра 1942. године Врховни штаб је усмерио главнину својих снага према долинама
Саве и Босне и ка средњој Далмацији, ради разбијања непријатељских снага и дејстава на
комуникације. Тако су Прва пролетерска и Трећа ударна дивизија пребачене из западне у средњу
Босну, Први босански и Први хрватски корпус усмерени су на непријатељске гарнизоне у
долинама Сане и Уне, а Друга пролетерска дивизија и јединице Четврте оператине зоне Хрватске
приступиле су разбијању четника у Книнској крајини.[17][20]
Формирање АВНОЈ-а
По доласку у Босанску крајину ЦК КПЈ и Врховни штаб НОВ и ПОЈ су предузели мере за
изграђивање система револуционарне власти на ослобођеној територији. Септембра 1942. године
дата су упутства о организацији нароне власти на ослобођеној територији, којима су
Народноослободилачки одбори (НОО) проглашени за сталне органе власти. Крајем 1942. године
у 30 срезова слободне територије одржани су избори за месне, општинске, среске и окружне
НОО.[20]
На иницијативу ЦК КПЈ и Врховног штаба НОВ и ПОЈ, 26. и 27. новембра 1942. године одржано
је Прво заседање Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) у Бихаћу, на
коме је присуствовало 54 делегата[9]. На овом заседању АВНОЈ је конституисан у
општенационално и општепартијско политичко представништво Народноослободилачке борбе
Ј ј Н ј И б АВНОЈ ј ј
народа Југославије. На заседању је конституисан и Извршни одбор АВНОЈ-а, који је руководио
радом НО одбора и имао обележје владе. Поред мера предузетих на привредном плану, он је
улагао и напоре на решавању социјалних, просветних и здравствених проблема на ослобођеној
територији, али је отпочео и акцију за међународно признање Народноослободилачког
покрета.[20][21]
Партизанске јединице у Санџаку водиле су, почетком 1942. године, тешке борбе против
италијанских снага, недићеваца, љотићеваца, четника и муслиманске фашистичке милицеије.
После тешких борби партизани су били присиљени да се повуку из Санџака у Босну и Црну
Гору. Партизанске снаге и организације КПЈ у Банату, Бачкој и Барањи претрпеле су тешке
губитке, што је довело до застоја у оружаној борби, док се тежиште НОБ-а У Војводини током
1942. године пренело на Срем. У Македонији је образовано више партизанских одреда који су у
пролеће 1942, започели акције против Бугара.[16]
У западним деловима Југославије, оружана борба је у зиму и пролеће 1942. године добила још
шири замах. Партизански одреди су израсли у чврсте војне формације и у многим акцијама
нанели знатне губитке непријатељу. У западној и средњој Босни дејствовало је пет партизанских
одреда који су имали велику слободну територију. Ослобођењем Приједора, маја 1942, спојене су
слободне територије Козаре и Подгрмеча. У Хрватској су проширене слободне у Лици, Банији,
Кордуну, Горском котару и повезане са слободном територијом у западној Босни, У Далмацији је
појачана активност партизана и на мору. У Славонији је такође створена слободна територија, а
партизанске снаге на Калнику, Билогори и Мославини бројно су ојачале. Ни више офанзивних
операција непријатеља, изведених у овом периоду, нису могле да спрече све већи полет НОБ-а у
Хрватској.[16]
У Словенији је у рано пролеће 1942. године дошло до снажног развоја оружане борбе, а на
подручју Долењског и Нотрањског створена је пространа слободна територија. Ради јачања
устанка у Горењској и Штајерској извршен је поход Друге групе партизанских одреда у
Штрајерску (тзв. Поход у Штајерску).[16]
Као одговор на успехе НОБ-а у 1942. години окупатори су предузели читав низ већих операција,
које су започеле Другом непријатељском офанзивом у источној Босни, јануара 1942. Ове
офанзивне операције су у периоду април-јун захватиле Црну Гору и Херцеговину; Босанску
крајину, подручје Козаре у јуну и јулу; Хрватску, подручје Кордуна у мају, Банију у августу,
Далмацију у октобру; Словенију у јуну и јулу (тзв. Рошка офанзива); Срем у августу и септембру
и у Србији од јула до августа (тзв. Аћимовићева офанзива). Поред ових већих операција, окупатор
је извео и низ локалних акција.[16]
Крајем 1942. године дошло је до развоја НОБ-а у јужној Србији, Македонији и на Косову, где су
дејствовали партизански одреди „Зејнел Ајдини” и „Емин Дураку”. У Црној Гори, Санџаку и
Херцеговини месна руководства КПЈ и мање партизанске снаге су дејствовале под веома тешким
условима. У Срему је оружана борба доживела веома широке размере због чега је окупатор у
августу покренуо велику офанзиву против партизана на Фрушкој гори. Операција није успела, а
у у р у у ф у р р ру ј р р ц ј ј у ,
непријатељ је побио око 6.000 људи, жена, деце и стараца, а око 10.000 похапсио[9]. Партизанска
дејства на мору у 1942. години доживела су снажан успон, и сем Даламције, захватила су и
Хрватско приморје. На већини острва формиране су партизанске чете и групе.[17]
1943. година
Битка на Неретви
У току првог дела офанзиве јединице Првог хрватског и Првог босанског корпуса пружиле су јак
отпор, али је непријатељ успео да привремено овлада делом ослобођене територије. За то време
Врховни штаб НОВ и ПОЈ је са Главном оперативном групом, коју је чинило пет дивизија (Прва
и Друга пролетерска, Трећа ударна, Седма банијска и Девета далматинска дивизија), предузео
противофанзиву у правцу Херцеговине и Црне Горе, да би разбио окупаторске и четничке снаге
и створио услове за продор у Србију. Пошто је успела да уништи италијанске снаге у долини
Раме и на средњем току Неретве, између Коњица и Јабланице, Главна оперативна група са
Врховним штабом и око 3.500 рањеника[9] привукла је на Неретву крупне непријатељске снаге.
Окружене на том правцу, снаге НОВЈ биле су приморане да воде битку за спасавање рањеника.
Битка је трајала месец дана, од 15. фебруара до 15. марта, када су последње јединице НОВЈ
прешле на леву обалу Неретве. Главна оперативна група се са рањеницима пробила из окружења
и извршила продор у Херцеговину и Црну Гору, разбивши притом знатне четничке снаге, које су
бројале око 26.000 четника[9]. Разбијањем четника на Неретви, почело је осипање њихових
јединица на овој територији.
Пораз четника на Неретви и неуспех уништења јединица Врховног штаба, имало је за последицу
даље јачање Народноослободилачког покрета и стварање нове велике територије у Црној Гори,
Херцеговини, Санџаку и источној Босни. Такође битком на Неретви, олакшана је ситуација за
јединице Првог хрватског, а посебно Првог босанског корпуса, јер су главне снаге непријатеља
биле ангажоване према Неретви. Јединице Првог босанског и Првог хрватског корпуса успеле су
за кратко време да поврате своје изгубљене територије, које су држали пре офанзиве.
Битка на Сутјесци
Неуспехом Операција Вајс 1 и 2, није само пропао план намачке Врховне команде о уништењу
главнине снага НОВЈ, већ им је продор тих снага на исток створио нове проблеме и опасности.
Посебну опасност за Немце представљало је приближавање Главне оперативне групе НОВЈ
Србији и могућност снажнијег распламсавања борбе у том делу земље, чиме би знатно порастао
значај југословенског ратишта у међусавезничком оквиру. И даље страхујући од могућности
инвазије савезника на Балкан, Немци су схватили да у новонасталој ситуацији НОВЈ представља
непосредну опасност за њихове планове на Балкану, а нарочито Главнина снага НОВЈ, која би,
евентуалино, својим продором ка долини јужне Мораве и Вардара могла да озбиљно угрози везе
са њиховим снагама у Грчкој.
у р ј
Први хрватски корпус је поново ослободио већи део Лике, Кордуна и Баније. У исто време у
Истри су створена многа упоришта НОП-а. У западној Босни Први босански корпус је ослободио
већи део територије коју је држао, пре Четврте непријатељске офантиве и контролисао је већи део
средње Босне. Када је маја 1943. Први босански корпус подељен на два корпуса, нови Први
босански корпус (од октобра Трећи босански корпус) је упућен у источну Босну где је проширио
слободну територију, а Други босански корпус (од октобра Пети босански корпус) је наставио
дејства у западној и средњој Босни. Од јула 1943. у источној Босни је дејствовала и 16.
војвођанска дивизија.
Размера операција у Југославији и снажно нарастање НОП-а, с краја зиме 1942. и у почетку 1943.
године знатно су ојачали међународну позицију НОП-а. У вези с тим Британци су послали,
априла 1943, своје прве представнике на слободну територију, а у мају и своју војну мисију у
Врховни штаб НОВ и ПОЈ.
Капитулација Италије
После искрцавања англо-америчких снага на Сицилију, 10. јула и пада Владе Бенита Мусолинија,
25. јула 1943. године, дошло је до очекивања скорог повлачења Италије из рата. У вези с тим
Врховни штаб НОВ и ПОЈ је извршио низ војних и политичких припрема. У италијанску
окупациону зону и ближе обали упућен је део снага НОВЈ, као помоћ тамошњим партизанским
јединицама. Немачка врховна команда, је такође, у страху од скоре капитулације Италије,
предузела посебне мере. Августа 1943. године завршена је реорганизација немачког командовања
у Југославији и Грчкој, а у Београду је формиран Штаб групе армија „Ф“, чији је командант
истовремено био и Врховни заповедник Југоистока. Њему су били подређени: група армија „Е“ у
Грчкој; немачке јединице на територији НДХ; бугарски оклопни корпус, Српски доборовољачки
корпус и Српска државна стража и бугарска Пета армија. Непосредно пре капитулације Италије,
део немачких снага пребачен је ближе јадранском обалском подручју да би брже могле разоружати
италијанске снаге на Балкану и запосести најважније луке у Далмацији и Албанији.
немачког напада на острва средње и јужне Далмације, Штаб Осмог далматинског корпуса НОВЈ је
одлучио да их све брани. Поред јединица 26. далматинске дивизије у одбрани острва су
учествовали и оточки партизански одреди. Када су Немци, крајем децембра 1943, заузели острво
Корчулу, Оперативни штаб је донео одлуку о повлачењу на острво Вис. Тако је Морнарица НОВЈ
у четворомесечним борбама за обалу, задржала операцијску основицу Дуги оток-Корнати-Жирје-
Вис-Ластово и заједно са јединицама 26. дивизије, савезничким поморски и ваздушним снагама
настваила борбена дејства. Острво Вис је постао бастион НОВЈ и центар поморских веза са
Савезницима у јужној Италији и са партизанима на оству и копну. Хиљаде избеглица са обале и
осталих острва евакуисани су преко Виса у Италију и Египат, као и велики број рањеника из
јединица НОВЈ који су упућивани у болнице у Италији.
Успостављањем чвршће везе између обале и јужне Италије, преко острва Вис, још више је
допринело да истина о НОБ-у, брже продре. То је утицало да се хиљаде Словенаца и Хрвата из
Словеначког примирја и Истре определе за НОП, затим на прикупљање бивших логораша који су
се налазили у Италији. У јужној Италији формиране су прекоморске бригаде, које су пребациване
преко острва Виса и учествовале у НОБ-у.
Размера борби у Југославији, ангажовање све већег броја немачких снага и успеси НОВЈ,
потврдили су раније уверење Савезника о значају НОР-а. То је видно испољено упућивањем
нове, англо-америчке војне у Врховни штаб. На конференцији тројице водећих шефова
антихитлеровске коалиције у Техерану, новембра-децембра 1943. године, одлучено је да се НОВЈ
и материјално помогне. Фебруара 1944. године у Врховни штаб је стигла и совјетска војна мисија.
Скупштина је изабрала Председништво АВНОЈ-а, које је, у име АВНОЈ-а, именовало чланове
НКОЈ-а, на челу са маршалом Јосипом Брозом Титом. Заседање је озаконило револуционарну
власт - Народноослободилачки одбори (НОО) који су постали једини признати органи власти у
земљу. Заседање је потврдило одлуке СНОС-а и ЗАВНОХ-а о прикључењу Југославији оних
делова југословенске територије, које је Краљевина Италија анкетирала после Првог светског
рата.
1944. година
1945 година
1945. година
Види још
Народноослободилачки покрет Југославије
Народноослободилачка војска Југославије
Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије
Уједињени савез антифашистичке омладине Југославије
Антифашистички фронт жена
Седам непријатељских офанзива
Врховни штаб НОВЈ
Пролетерске бригаде
Народни херој Југославије
Болнице у Народноослободилачком рату
Јевреји у Народноослободилачкој борби
Породице у Народноослободилачкој борби
Референце
1. Leksikon NOR 1 1980, стр. 25—28.
2. Leksikon NOR 2 1980, стр. 714.
3. Vojna enciklopedija 1973, стр. 770.
4. Leksikon NOR 2 1980, стр. 777—783.
5. Leksikon NOR 2 1980, стр. 508—512.
6. Leksikon NOR 2 1980, стр. 7142.
7. Leksikon NOR 2 1980, стр. 716.
8. Vojna enciklopedija 1973, стр. 771.
9. Војна енциклопедија (књига 5). Београд 1975. година
10. Leksikon NOR 2 1980, стр. 718.
11. Leksikon NOR 2 1980, стр. 1168—1169.
12. Vojna enciklopedija 1973, стр. 772.
13. Leksikon NOR 2 1980, стр. 719.
14. Vojna enciklopedija 1973, стр. 773.
15. Vojna enciklopedija 1973, стр. 774.
16. Vojna enciklopedija 1973, стр. 775.
17. Vojna enciklopedija 1973, стр. 776.
18. Leksikon NOR 2 1980, стр. 720.
19. Leksikon NOR 2 1980, стр. 860—862.
20. Vojna enciklopedija 1973, стр. 777.
21. Leksikon NOR 2 1980, стр. 919—920.
Литература
Vojna enciklopedija tom V. Beograd. 1973.
Leksikon Narodnooslobodilačkog rata i revolucije u Jugoslaviji Југославији 1941—1945
tom I. Beograd: Narodna knjiga. 1980.
Leksikon Narodnooslobodilačkog rata i revolucije u Jugoslaviji Југославији 1941—1945
tom II. Beograd: Narodna knjiga. 1980.
Лакић, Зоран; Пајовић, Радоје; Вукмановић, Гојко (1963). Народноослободилачка
борба у Црној Гори 1941-1945: Хронологија догађаја (https://books.google.com/books?id
=LrcuAAAAIAAJ). Титоград: Историјски институт.
Лакић, Зоран (1963). Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Црне
Горе и Боке: Збирка докумената (https://books.google.com/books?id=yrouAAAAIAAJ).
Титоград: Историјски институт.
Лакић, Зоран (1975). ЦАСНО: Црногорска антифашистичка скупштина народног
ослобођења 1944-1945: Збирка докумената (https://books.google.com/books?id=UBogA
ослобођења 1944 1945: Збирка докумената (https://books.google.com/books?id UBogA
AAAMAAJ). Титоград: Историјски институт.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?
title=Народноослободилачка_борба_народа_Југославије&oldid=24338609”
Текст је доступан под лиценцом Creative Commons Ауторство—Делити под истим условима;
могући су и
додатни услови.
Погледајте услове коришћења за детаље.
Политика приватности
О Википедији
Одрицање одговорности
За програмере
Статистика
Изјава о колачићима