Moderna poezija između dva rata (avangardna poezija)

Nova ili avangardna književnsot (poezija)

Uoči Prvog svetskog rata posebno 20. godina javlja se novo pesništvo, poznato još kao moderno
pesništvo ili avangarda. Taj novi ili avangardni duh nagovešten je i počeo je da se manifestuje u
časopisima, kao što su: Hipnos, Ozon, Zenit, Putevi, Nova svetlost, časopisi koji okupljaju mlade
i buntovne intelektualce, nepomirljive u odnosu na postojeće stanje u književnosti. Smatra se da
je pečat svemu tome dao izuzetno obrazovan Stanislav Vinaver koji još 1911. počinje da
objavljuje parodije na Bogdanovićevu Antologiju novije srpske lirike, a koja će sabrati u knjigu
Pantologija novije srpske pelengirike, izdate tek 1920. najizrazitiji predsatvnici srpske avangarde,
pored Vinavera, Rastko Petrović, Svetislav Stefanović, Todor Manojlović, Rade Drainac, Ljubiša
Micić, Dragan Aleksić, Miloš Crnjanski, Ivo Andrić. To je burno vreme u kulturi - mnogo je
časopisa, mnogo "IZAMA" (dadaizam, futurizam, ekspresionizam, zenitizam, hipnizam,
sumatraizam).
Osnovna svojstva avangarde:
1. Sukob sa "starima" i negiranje pokušaja da se stvaraju kanoni i načini stvaranja. Tako se
odbacuje Skerlićevo shavtanje da pesma treba da izražava optimizam, da bude zdrava,
socijalno i patriotski obojena, odbacuje se i Popovićevo traženje da pesma bude "cela
lepa".
2. Odbacuje se gola impresija i zagovara vezivanje isključivo za ekspresiju - za novo
osećanje sveta.
3. Negira se sve što je racionalno (razumsko) i zahteva se da se ide za slutnjama i onim što
se zove intuicija.
4. Važna je umetnička kreacija stiha - nova melodija, novi ritam, novo rešenje stiha i novi
jezik.
5. Ugledanje na umetnost primitivnih i drevnih (divljih) naroda - to je vrelo sa kojeg se treba
napajati jer civilizovan čovek je opterećen tradicijom i onim što se ponavlja, zato su i
protiv tradicije ove balkanske, patrijarhalne.
6. Ustajući protiv starog i postojećeg, nosioci avangarde uvode jezik koji nije skladan. Reči
su često grube, rečenica labava, puna prekida. Mnogo je ponavljanja istih reči i postupaka
(poema Stražilovo). Mnogo je uzvika, usklika i pitanja (kao u pesmi Čovek peva posle
rata). Stare forme se sasvim raspadaju i dolazi vreme namerno rogobadnih i raskomadanih
tvorevina u kojima tema nije toliko važna (poezija Rada Drainca). Javlajju se dugi
pesnički oblici i proza koja ima fragmentalni izgled (priče Dragiše Vasića).
7. Težište nije na pojedinosti i događaju, nego na atmosferi i štimungu, sa namerom da se
iskažu najskrivenija i najnedokučivija raspoloženja
8. Uočava se kosmizam (stapanje sa daljinama i saosećanje sa celim svetom), traži se
zajednička duša svega što postoji uz uprošćavanje poetske tehnike.
9. Napušta se vezani stih u kome vladaju ograničenja (ritam mora biti određen u tom
vezanom stihu, pravilan raspored nagalšenih i nenaglašenih slogova, ustaljeni raspored
rime, strofa je strogo određena). I umesto toga uvodi se slobodni stih. U njemu nema
jednakog broja slogova, nema rime, a ako je ima onda se nejavlja na određenom mestu.
Strofa nema utvrđeni broj stihova, stih je neujednačen - nekada samo od jedne reči.
Svemu se daje sloboda, pokretljivost i intenzitet ritma uslovljen je osećanjima