Genijalnim ljudima za života ne uskraćuju samo

slavu (do nedavno čak i slobodu) već i sredstva za

opstanak. U naknadu za to im tek posle smrti dižu
spomenike i pevaju slavopojke.

Grafičko preduzeće »RADIŠA TIMOTIĆ« – Beograd

 PRVI DEO

Poslepodne se pretvorilo u veče i talasanje valovitog Daunsa se

smirilo obavljeno bisernom svetlošću. Od trave natopljene vlagom,
posrebrene kao da ju je pokrila slana, dizali su se pramenovi pare koji su
kitili živu ogradu paučinom i tkali čipku u udubljenjima polja. U lokvama
rose – činijama obranog mleka – nije se video žuti mesec koji je posmatrao,
okrugao i nizak, kao oko ogromnog mačora šćućurenog gore na bregu,
spremnog za skok.
U toj svetloj tišini, iz kamene se normanske crkve, tako male i tako
izgubljene u talasastoj pokrajini da je, uprkos njenih oštrih obrisa i
zdepaste kule sa prorezima za leprozne, izgledala nestvarna kao san,
pojavila duga, mračna senka. Za njom, praćena tutnjavom hrastovih vrata
i škripanjem teške prevornice, sledila je ljudska prilika – možda ne tako
duga, ali isto tako tamna. To je bio, kao što se i moglo pretpostavili,
sveštenik Bertram Dezmond, slivoterski pastor.
Gologlav, sa pelerinom preko ramena, provukao se kroz lavirint
lišajem pokrivenih nadgrobnih ploča, prošao pored dve velike tise – od
mlađe su pre jedno pet stoleća bez sumnje pravili lukove za saseške strelce
– da bi najzad kroz mala vrata prosečena u kapiji izašao na seoski put. Tu,
iznenada dočekan belinom noći, zahvaćen podsvesnom radošću, zastao je
i duboko uzdahnuo. Gledao je naokolo upijajući u sebe lepotu crkvenog
imanja. Ono je, obuhvatajući dobrih dve stotine ara, dopiralo s jedne strane
do visoke bukove šume u Dičliju, a s druge, do peskovitog, vresom
pokrivenog zečjeg lovišta koje se graničilo sa seoskim putem prema
Stilvoteru. Daleko na istoku, naspram neba, ocrtava se čenktonberijski
zvonik, a niže dole, između drveća, besmislena a nekako prijatna kula
brotonskog dvorca. Na zapadu se pružao talasasti predao, naglo presečen
beskrvnom ranom – krečanom i mogilama koje su pripisivali Rimljanima,
ali je verovatnije da su to bili ostaci prastare ciglane. Iza njih je bio niz od
šest radničkih kućica koje su svojim niskim trščanim krovovima podsećale
na pečurke, a još dalje, iznad ivice puta, žmirkalo je selo. Dole, ispod samih
pastorovih nogu, blistajući od svetlosti, dizala se pastorska kuća.
Sazidana u solidnom džordžijanskom stilu, sa paladinskim
prozorima, prostranim tremom poduprtim kaneliranim stubovima – divna
misao! – ograđena balustradom, bila je pravo gospodsko zdanje koje je
1780, sagradio pastorov praded kanonik Hilari Dezmond, od domaćeg
belog kamena – srećom je kamenolom, koji s nalazio sasvim blizu, sada
potpuno zarastao. Tragovi stare tjudorske zgrade još su uvek bili vidljivi
na ciglenom ambaru, na štali, na sporednim zgradama imanja, na
prekrasnoj ogradi od kremena i okruglog morskog šljunka oko povrtnjaka.
Ta kuća, taj mali Blenhajm dubokih korena i nepromenljiv, njegov dom,
već tako mnogo godina Dezmondov dom, koji je večeras naročito ispunio
pastorovo srce toplim osećanjem ponosa, stajao je opkoljen mekim
travnjacima sa lejama lala i jagorčevine, vrtom ruža još neprobuđenih iz
zimskog sna, šestougaonikom oko sunčanog sata, te čitavim nizom starih
ripstonskih i batskih ukrasnih drveta u punom cvatu, sličnih crkvenom
horu iz starih vremena, i divovskim hrastom koji je bacao senku na
pošljunčanu stazu duž južne livade.
Skoro ne postoji sumnja da su oni došli ovamo zajedno sa Viljemom
Osvajačem. Jedan od njih, plemeniti Dezmond, koji je učestvovao u
krstaškim ratovima, ležao je sada u maloj daunlendskoj crkvi ispod svog
kipa, isklesanog u mermeru, čiji je orlovski nos, nesrećom, odvalio neki
vandalski turist. Ako se i ime u seljačkom izgovoru donekle i izmenilo –
ne bi se moglo reći da su ga ipozačili – nije li ih to još čvršće povezalo sa
dobrom saseškom zemljom? Oni su časno služili svojoj zemlji u tri
profesije koje dolikuju džentlmenu, i to najviše u crkvi, a takođe u
pravosuđu i vojsci. Njegov brat Hubert se posle dugog i uspešnog
službovanja na granicama Avganistana kao general povukao u vilu Simlu,
udaljenu nekih petnaestak milja odavde; još uvek je sarađivao sa
ministarstvom rata, a svoje slobodno vreme je posvetio naučnom gajenju
džargonelskih krušaka. Koliko se pamti, samo se jednom njegova porodica
ponizila i bavila sa zanatom: to je bilo na početku vladavine kraljice
Viktorije; Džozef Dezmond, pastorov pradeda, upustio se u proizvodnju
crkvenog nameštaja. Budući pak da je taj posao bio ipak pristojan i donosio
lepe pare, ova se omaška, iako je bila za žaljenje, mogla lakše oprostiti.
»Dobro veče, gospodine.«
Zadubljen u svoja sanjarenja, pastor nije primetio zdepastu pojavu
starog Molda, svog glavnog baštovana, koji je istovremeno bio i crkvenjak,
pa je sada hramljući išao da zaključa crkvu.
»Dobro veče, Mold. Ja sam već zaključao. Možemo da se vratimo
zajedno.« Ućutao je da ne izda šta ga je večeras, protiv običaja, povuklo u
crkvu. Ali baš to svečano osećanje ga je nagnalo da doda: »Znate, večeras
dolazi Stefan.«
»Kako bih mogao to da zaboravim, gospodine! Zbilja velika novost.
Nadam se da će naći vremena da pođe sa mnom u lov na zečeve.« A zatim
dodade ozbiljnim glasom: »Po svoj prilici ćemo ga uskoro videti na
propovedaonici.«
»O, ima on još da uči, Mold.« Ali, dok su išli dalje, Bertram se
osmehnu. »Premda bi vi radije slušali mladića, koji upravo dolazi iz
Oksforda, nego starca kao što sam ja.«
»Ne, pastore, nemojte tako. Služim Dezmondima već pedeset
godina, pa znam koliko vrede. A što se tiče vaših propovedi, u čitavom
kraju nema boljih.«
Ovaj dirljiv dokaz, skoro feudalne odanosti dao je pastorovom
dobrom raspoloženju konačni pečat. Jak miris jagorčevine činio se nekako
prijatnijim, noćno blejanje jaganjaca iza plota bilo je tako bolno da mu je
skoro kidalo srce. Oh, ta Engleska, mislio je, – i ovde, u samom njenom
srcu, dragocena kao dragulj, plovila je u mesečini kao brod duša, njegova
mala parohija, koja će biti i Stefanova, neprikosnovena, vanvremenska i
nepromenljiva kao večnost.
»Trebaće neko da pomogne oko prtljaga. Hoćete li se pobrinuti da se
Albert nađe pri ruci?«
»Poslaću ga, gospodine... ako je kod kuće.«
»S tim svojim sinom imam samo neprilike. Ne voli da radi. Ali, ja
ću ga već slomiti... budite bez brige.«
»Smiriće se s vremenom, Mold«, odgovori Bertram spokojno.
»Nemojte biti previše strogi prema njemu.« Pred niskom, trošnom kapijom
on se oprosti od starog čoveka, i nekoliko trenutaka kasnije stajao je već u
prostranom holu pastorskog doma, predajući pelerinu svojoj kćeri Karolini
koja se, kao obično, našla tu da ga dočeka.
»Još nije stigao?« Protrljao je ruke: nedostatak hola je bio u tome što
je imao visoku tavanicu i kameni pod, te su stoga mlake cevi centralnog
grejanja, koje su tiho brujale, jedva ublažavale svežinu večeri.
»Nije, oče. Ali neće zadugo. Kler je otišla na stanicu u svom novom
automobilu.«
»Moraćemo i mi da nabavimo takvu krntiju.« Vragolasti blesak za
trenutak je omekšao oštre crte na Bertramovom mršavom licu i pomalo
upalim obrazima. »Bila bi sasvim korisna za posete parohijanima.«
»Valjda ne misliš ozbiljno, oče?« Njen praktičan razum, potpuno
lišen svakog smisla za humor, shvatio ga je doslovno. »Dobro znaš koliko
su ti odvratni smrad i prašina. – I zar te više ne vozim dobro sa ponijem?«
Nagli Stefanov povratak nesumnjivo ju je uznemirio; zato je bila
oštrija nego što je htela. Njeno jednostavno, ozbiljno lice gorelo je od
uzbuđenja. I, stvarno, pre nego što je imala vremena da zažali, žestoko je
kazni odsutni pogled oca koji je, sav se pretvorivši u uho, čekao na šum
točkova po stazi. Karolina je oborila oči. Njeno čvrsto telo, na jakim
nogama, apatično je klonulo. Zar on nikada neće osetiti bezgraničnost
njene odanosti, zar nikada neće shvatiti da je njena jedina želja da mu
služi? Od prvog trenutka kada je počinjao njen dan, taj dugi dan kada je
posle žurnog oblačenja, čak ne pogledavši se u ogledalu, preuzimala na
sebe svu težinu domaćinstva, dogovarala se sa kuvaricom o tome šta da
mu se kuva, raspoređivala cveće u vazama, nadzirala rad u bašti i na
imanju, odgovarala na njegova pisma, dočekivala slučajne posetioce,
obilazila obolele parohijane, primala mršave arheologe i turiste koji su
dolazili u vagonetima iz Litlsija i zahtevali da vide grob, pa nalazila čak i
vremena da se brine o njegovom rublju i plete mu vunene čarape. I sada,
da stvar bude još gora, imala je jaku kijavicu i bila primorana da briše svoj
kijavičavi nos vlažnom maramicom.
»Da li će majka da siđe?« zapitao je parah obazrivo.
»Mislim da neće. Danas posle podne masirala sam joj čelo
kolonjskom vodom. Ali ona se još uvek loše oseća.«
»Onda će nas za večerom biti samo četvoro.«
»Samo troje. Kler je telefonirala da, na žalost, neće moći da ostane
na večeri.«
»Šteta. Ništa... Biće još dana.«
U njegovom tonu osećalo se žaljenje; Karolina je primetila da je
uprkos njegovog velikog poštovanja prema Kler, kćerci ledi Broton iz
susednog dvorca, i njegovog toplog odobravanja tihog razumevanja koje
je postojalo između nje i njegovog starijeg sina, ipak bio zadovoljan što će
ove večeri ponovnog susreta imati Stefana samo za sebe.
Karolina je jedva uspevala da i dalje govori mirno.
»Nisam još završila prekucavanje tvojih beležaka za skupštinu. Kada
ćeš u Čarminster?«
»Oh, verovatno posle ručka. Dekan retko kad dođe na vreme.«
»Onda u dva sata. Ja ću te odvesti.« Iznenada je dodala, ljubomorno
sevnuvši očima: »Izgledaš umoran, oče. Pred sobom imaš težak dan.
Nemoj dozvoliti da te Stefan zadrži dugo.«
»Nemoj da preteruješ. Uzgred rečeno, nadam se da ćeš nam spremiti
nešto dobro za jelo.«
»Biće začinjena čorba, pa losos što nam ga je stric Hubert poslao iz
Testa, naravno sa sosom od krastavaca, onda jagnjeće pečenje sa graškom
iz naše bašte i mladim krompirom. Za dezert je Bisli spremila puding od
jabuka koji Stefan veoma voli.«
»Ah, da, draga moja. Sećam se da je to tražio kad god je dolazio kući
iz Marlboroa. Odlično si smislila. Slušaj, zar nije to tandrkanje
automobila?«
Zaista se čulo slabo, ali ravnomerno brujanje motora.
Bertram je pošao prema vratima, širom ih otvorio i ugledao ispred
njih mala kola marke dedion, živa i treperava, iz kojih su, kada su se smirila
posle pokretanja nekih ručica – genijalnih izuma čovečjeg razuma –
iskočile dve osobe.
»Stefane“«
»Kako si, oče... i ti, Karolina? Dejvi nije tu?«
»Mije još stigao... Raspušta se idućeg ponedeljka.« Svetlost iz trema
otkrila je vitku priliku, nešto nižu od prosečne visine, obučenu u tamno, sa
kožnim koferom u ruci – Moldov dečak se nije pojavio – osvetljavajući i
plemenito izvajane crte, tanane nozdrve, uzano, zamišljeno, možda isuviše
ozbiljno lice. Za njim, puštajući da se porodični pozdravi smire, uzdržano
je prišla visoka devojka u dugačkom kaputu od tvida i kožnim rukavicama.
Njen šoferski šeširić ukrašen velom, i smešno nalik na kolač – stavila ga
je samo iz obzira prema majci – nije mogao potpuno da uništi njenu
pribranost, prirodnu posledicu dobrog vaspitanja koje se odrazilo i u
njenom glasu kada se pridružila maloj skupini.
»Žao mi je što smo na stanici ostavili deo prtljaga. U mojim malim
kolima nema mesta za velike kofere.«
»Ne smeta, draga Kler. Sutra ćemo poslati po njih.« Pastor je skoro
roditeljski uze pod ruku. »Zar zbilja ne možete da ostanete s nama?«
»Volela bih, ali majci dolaze neki ljudi sa sela... nekakav
poljoprivredni odbor... zakupci... Nismo mogli odložiti njihovu posetu.«
»Šta možete. Nije lako biti veleposednik. Zar nije divno večeras?«
»Savršeno. Dok smo se vozili iz Halboroa, bilo je vidno kao po
danu... «
Glas joj je postao mekši kada se okrenula prema Stefanu, a senka,
koju je bacao njen užasan šešir, nestala je otkrivajući pravilan profil čistih
linija. »Zar nije bilo prekrasno, Stefane.«
Dotle je Stefan stajao ćuteći i izgledalo je da sa mukom pokušava da
se oslobodi ukočenosti.
 »Jeste, lepa vožnja.« Zatim, kao da se dosetio da nije dovoljno rekao,
dodao je sileći sebe na lak, njemu potpuno stran ton: »Ali u jednom
trenutku mi se učinilo da ćemo morati izaći i gurati kola.«
»Na Ambri hilu«, nasmejala se Kler. »Nisam naročito vešta u
rukovanju menjačem.« Njen osmeh je još malo plivao u mraku trema. »Ne
smem vas više zadržavati. Laku noć. Dođi k nama što pre... sutra, ako
možeš. I nemoj da zanemariš svoj nazeb, Karolina.«
Kada je otišla, Bertram je uveo sina u kuću, obgrlivši ga oko ramena.
»Dobro je što si opet s nama, Stefane. Ne znaš... Da... Kako si se
rastao od Oksforda? I kako si uopšte? Izgladneo, u to sam siguran. Trči
gore da se pozdraviš s majkom, a posle siđi da večeramo.«
I dok je Karolina, čije su se oči i nos zacrvenili od svežeg noćnog
vazduha, teško dišući nosila torbu s knjigama, zaboravljenu u tremu, stajao
je paroh i sa beskrajnom ljubavlju, skoro ushićenošću, gledao Stefana koji
se peo uz stepenice.

II

Posle izvrsne večere, koju su služile dve devojke, nekadanje

nespretne seljanke koje je Karolina zadivljujuće uvela u posao, pastor je,
sav raznežen, poveo Stefana u sobu za rad, u kojoj su već bile navučene
teške zavese od domaće vune dok je u kaminu prijatnim plamenom goreo
kameni ugalj. Možda grejanje parohijskog doma nije bilo moderno, ali su
zato ognjišta bila velika, a ogreva je bilo u izobilju. To je bila udobna soba,
uprkos glomaznih gipsanih reljefa na tavanici; u njoj je vladao prijatan
miris koji je donekle ublažavao parohijsku atmosferu, a ovu je naročito
isticao pisaći sto sa roloom, na kome su se nalazile Pulsijeve propovedi,
sveštenički kalendar i savijeni purpurni epitrahilj. Pred kaminom su se
nalazile dve stare kožne naslonjače. Pored jednog zida stajala je vitrina sa
puškom, a pored drugog škrinjica sa zbirkom saksonskog metalnog novca
– plod pastorovog arheološkog istraživanja. Iznad kamina u Adamovom
stilu, ispod same ispunjene lisičje glave, bila su ukrštena dva lovačka biča
sa koštanim drškama.
Već u ranim popodnevnim časovima Bertram je bio obišao hodnike
ispod kuće i podrum, te je sada, ne bez ponosa, podigao prašnjavu bocu na
pisaći sto i, pošto je nevešto izvadio krti zapušač, nasuo je dve čaše starog
portskog vina. Pastor je bio uzdržljiv čovek, retko je uživao alkohol, a nije
ni pušio, iz istih razloga. No ovaj događaj je zahtevao da bude obeležen u
duhu stare porodične tradicije.
»Ostavio ga je još tvoj deda«, primetio je, kritički držeći prema
svetlosti tamno, skoro purpurno vino, »To je grahamac... iz 1876.«
Stefan, koji je mrzeo porto, promrmlja nešto u znak odobravanja i
prinese čašu usnama. Kao glumac on je napravio ono što se od njega
očekivalo.
»Izgleda vrlo zdrav, gospodine.«
Izraz »zdrav« dopao se pastoru.
»Da. Tvoj deda je znao šta radi. On je bio taj koji je u podrumu
sazidao one izvanredne glinaste ćelije. Kao što znaš, 1878. godine isušivali
su južni travnjak, pa su ostavili pola kola kratkih glinastih cevi. Stari je
video da svaka od njih može da primi po jednu bocu, te je naredio da se te
cevi slepe malterom, kao saće... On, naravno, nije bio ljubitelj pića, ali je
voleo svoje pola litre klareta posle dobrog lova. Znaš, on je išao u lov sve
do svoje sedamdesete godine.«
»Mora da je bio sjajan čovek.«
»Bio je dobar čovek, Stefane. Pravi engleski seoski džentlmen.«
Pastor je uzdahnuo. »Čovek ne bi mogao poželeti lepši epitaf.«
»Pa i baba«, dodao je Stefan da podstakne razgovor. Na svom putu
iz Oksforda, razmišljajući nervozno dok se voz ljuljao krivudajući pored
livada, voćnjaka i talasastih predela, odlučio je da se ponaša kao što
dolikuje sinu. »Ona nije mnogo zaostajala za njim. Mold mi je mnogo
pričao o njoj.«
»O, da. Bio joj je privržen, kao uostalom svi njeni ljudi... Ali ona ga
je čvrsto držala.« U Bertramovom oku zasvetleo je osmejak prisećanja.
»Poznato ti je da je pred kraj života stara gospođa izuzetno odebljala.
Stvarno, imala je toliko teškoća pri kretanju da je bila primorana da se vozi
u kolicima, i Mold, vrtlarev sin, služio je kao pogonsko sredstvo. Za to je
dobijao nedeljno šest penija više. To je bila ogromna čast za njega ali dosta
naporna, naročito kada je tvoja baka želela da ode u selo. Trebalo ju je
gurati celim putem uz Ambri hil. Jednog sparnog letnjeg dana, kada je
mladi Mold stigao na vrh brda, zastao je da ubriše rukavom znoj sa lica;
ali kada je pustio kolica, ona su krenula niz brdo stalno povećavajući
brzinu. Jurila su i vratolomnom brzinom zavila za okuku. Jadni momčić
sav se skamenio... Video je sebe kao ubicu svoje gospodarice. Sa
prestrašenim krikom jurnuo je niz brdo, i kada je stigao do podnožja…«
Trepćući, Stefan se spremio da se nasmeje. Znao je taj šaljivi događaj
napamet. «... ugledao je baku kako se na seoskom trgu mirno pogađa sa
mesarom za jagnjeći but.« Bertramovog osmeha je nestalo. »Ona je bila
neukrotiva žena. Beskrajno dobra i odana mome ocu. Umrla je svega šest
meseci posle njega.«
Da li je pastor pomislio možda i na svoj brak? Napolju je počela da
huče sova. U ostavi na kraju hodnika Karolina je sa nepotrebnom
žustrinom premeštala zemljane lonce sa turšijom. Bertram se ispravio i
povukao gutljaj porta, svestan da mora prekinuti tišinu pre no što dođe do
zategnutosti između njega i Stefana. Kako je to čudno – mnogo ga je voleo,
ali je u isti mah osećao da se među njih uvlači nelagodnost kad god bi
ostajali sami. Da li je to dolazilo otuda što ga je suviše voleo? On nikad
nije osećao tu nelagodnost u prisustvu svoja druga dva deteta. Naravno, on
je voleo Karolinu, priznavao je njenu odanost, smatrao je velikom
potporom. Ali to što ona nije imala svoju porodicu, dom, i bila
predodređena da večito ostane usedelica, podsvesno je vređalo njegovo
osećanje porodičnog ponosa. Kod Dejvija, njegovog najmlađeg deteta
kome je sada bilo skoro trinaest godina, njegova ljubav je bila prožeta
tugom, razočaranjem i sažaljenjem. Kad samo pomisli na to da je jedan od
njegovih sinova – drugim rečima jedan od Dezmondovih – epileptičar koji
zamuckuje čak i onda kad nema napade!
Pastor je ugušio uzdah. Bilo je opasno prepuštati se osećanjima. Ali
u raspoloženju u kome se sada nalazio, to se nije moglo izbeći.
»Raduje me što si tako dobro završio u Oksfordu. Sjajno si položio.«
»Ne znam. Izgleda da sam pred kraj prilično popustio.«
»I ja sam se tako osećao kad sam došao iz Trinitija, mada sam ga
voleo isto toliko koliko i ti.«
Stefan je ćutao. Kako mu je mogao reći da mrzi univerzitet, da mrzi
njegovu suvoparnost i nadutost, osećanje da se nalaziš van života;
neprekidno bavljenje sportovima koji ga nimalo nisu interesovali;
besmisleno učenje mrtvih jezika koji su mu bili neizrecivo dosadni i koji
su ga naterali da se iz čistog prkosa usavrši u francuskom i španskom, a
iznad svega mržnja prema unapred određenom pozivu.
Ali pastor je nastavio.
»Zaslužio si odmor. Kler hoće da igraš s njom tenis. Stric Hubert te
je pozvao u Čilinam... Zar nije njegov losos bio izvrstan?... Džefri je
trenutno tamo na kratkom dopustu.«
Stefan opet nije odgovorio i po prvi put Bertram se počeo pitati, nije
li njegov sin tom pasivnošću prikrivao znake zamora. Izgledao je bleđi
nego obično, a oči, uokvirene crnim kolutovima, činile su njegovo lice još
sitnijim. Sve je to još u njegovim ranim danima bilo znak duhovne ili
telesne patnje. Nije on snažan, nadam se da se neće razboleti, pomisli
Bertram, iznenada se zabrinuvši, i brzo reče:
»Ti se svakako moraš odmoriti. Nema potrebe da odeš u zavod pre
jula. Ako uzmemo da ćeš biti pet meseci u Londonu, onda će tvoje
posvećivanje biti o Božiću, najpogodnijem vremenu.«
Stefan se trgnuo. Koliko je vremena čekao na taj trenutak i plašio ga
se. Pokušavao je, po savetu svoga druga Glina da ga ubrza, ali onda je
nervozno odustajao. Napisao je desetak pisama i uvek ih pocepao! Sada,
kada je došao trenutak da kaže šta misli, osetio je muku i prazninu u
stomaku.
»Oče, moram s tobom da razgovaram.«
»Da?!« odazvao se Bertram sa podstrekom u glasu, klimajući
glavom i pritiskujući vrhove prstiju.
Nastala je kratka tišina. Da li je u pitanju novac? pitao se pastor
dobroćudno. Neki neplaćeni studentski dug? A onda su došle isprekidane
reči.
»Ne želim da budem posvećen.«
Izraz pastorovog lica nije se vidljivo izmenio; kao da je
nepredviđeno i nepojmljivo iznenađenje, kao kod neočekivane smrti,
ukočilo njegove crte lica. Najzad, skoro glupo, reče:
»Ne želiš da budeš posvećen?«
»Osećam da nisam za crkvu... Ne umem sa ljudima... Ne umem da
organizujem... niti bih mogao da održim dobru propoved, i kada bi bio u
pitanju moj život...«
»To će doći s vremenom.« Bertram se ispravi, namrštivši se. »Ni
moje propovedi nisu naročito briljantne, a ipak zadovoljavaju.«
»Ali, oče, nije u pitanju samo to. Mene taj rad ne privlači. Ja... ja
osećam da nisam sposoban da te nasledim...«
Stefanov slomljeni i isprekidani glas potvrđivao je njegovu raniju
pretpostavku; zato se pastor pribrao i zauzeo pomirljiv stav.
»Umoran si i iscrpen, sine. Svi mi ponekad postajemo slabi i
obeshrabreni. Posle nekoliko kraćih šetnji po okolini osećaćeš se
drukčije.«
»Ne, oče«. Stefan je duboko uzdahnuo i prikupio svu svoju volju.
»Ovo sam već odavno hteo da ti kažem. Ne mogu da se vežem za ovo malo
mesto... i pomiriti se sa jalovom i praznom budućnošću.«
 Šta je to rekao u svom očajničkom traženju za rečima? Povređeni
izraz u očima njegovog oca nanosio mu je bol. Nastao je trenutak
nepodnošljive tišine. Najzad je pastor rekao:
»Nisam znao da ovako gledaš na Stilvoter. Mi smo možda mala
parohija. Ali ugled, koji uživamo u zemlji, može da se meri i drugim
merilima ne samo njenom veličinom.«
»Pogrešno si me razumeo. Ja volim Stilvoter... To je moj dom. I
znam da te nadaleko cene. To je nešto sasvim drugo. Sigurno razumeš šta
mislim... šta osećam da moram uraditi sa svojim životom.«
Pastor se naglo povuče. Sa sve većim razumevanjem zapanjeno je
zurio u svog sina.
»Stefane... da nije opet ona luda zamisao?«
»Da, oče.«
Ponovo je među njima zatreperila struna tišine.
Pastor ustade i poče, prvo polako a onda sa sve većom
uznemirenošću, da korača po sobi. Najzad se uz veliki napor smiri i priđe
Stefanu:
»Dragi moj dečko«, poče veoma ozbiljno. »Nikad nisam pokušavao
da te vežem za sebe osećanjem dužnosti. Čak ni onda kada si bio veoma
mlad, pre nego što si pošao u školu; više sam voleo da se oslanjam na tvoje
prirodno osećanje ljubavi i poštovanja. Ali moraš shvatiti da sam sve
izgradio na tome da ćeš nastaviti moj rad. Stilvoter tako mnogo znači za
mene... za nas sve. Okolnosti u mom životu... bolešljivost tvoje majke...
Dejvidov nesrećni nedostatak... Činjenica da si ti moj najstariji – oprosti
mi« – njegov glas zadrhta – »moj mnogo voljeni sin... bila je razlog da sve
svoje nade vežem za tebe. Ipak, u ovom trenutku ostaviću sve to po strani.
Dajem ti časnu reč, na tebe mislim, ne na sebe kada kažem – da ne kažem
molim da zaboraviš te besmislene fantazije. Ti ne shvataš šta to znači. Ti
ne smeš... ti ne možeš to da učiniš.«
Stefan spusti pogled da ne vidi jedva primetno grčenje očevog lica.
»Svakako imam pravo na svoj život«, reče. Osećalo se kako je u
njegovom glasu, punom poštovanja, buktao neki unutrašnji prkos.
»Ali ne takav. On će ti doneti propast, nesreću. Da odbaciš svoju lepu
budućnost, da upropastiš svoju sjajnu karijeru zbog jednoga hira... to bi
bila sramota pred bogom. Naposletku, tu je i Kler... Kako će se ona,
zaboga, uklopiti u taj tvoj životni plan?! Ne, ne! Ti si suviše nezreo za
svoje godine... izgleda da ti je sada važna jedino ta tvoja luda ideja u čijoj
se vlasti nalaziš. Ali za nekoliko godina ti ćeš se smejati pri pomisli na
nju...«
Utonuo u naslonjaču, zažarenih obraza i oborenih očiju, sa mislima
koje je porto učinio nejasnima i tromima, Stefan nije mogao da nađe
prikladne reči za odgovor. Ovog trenutka je, bez preterivanja, mrzeo svog
oca... Ali je u isto vreme bio i pobeđen, shvativši postiđeno očevu ljubav,
priznavši ispravnost njegovog gledišta, i što je bilo najgore – uhvatila ga
je nostalgija, zahvatile su ga i ponele uspomene iz detinjstva... uspomene
na vesele vožnje u Ambri sa ponijem, kad je otac nemarno kočijašio, Keri
bila u čistoj beloj kecelji, a Dejvi nosio svoje prve flanelske pantalonice;
na izlete na reku Avon – kad je sunce vrelo sijalo na hladnu vodu i divlje
patke uzletale iz trske kroz koju su se probijali u čamcu; na božićne pesme
koje su pevali kraj jelke dok su se prozorska stakla ovlaš belela od snega...
O, kako je moguće iščupati to nežno korenje što ga tako snažno vezuje?
Bertram se saže i stavi ruke na rame svoga sina, ne nametljivo već
nekako dirljivo i sramežljivo.
»Veruj mi, tvoja je sreća u pitanju, Stefane. Ti ne možeš... ti je ne bi
našao u svom srcu kada me ne bi poslušao.«
Stefan se nije usuđivao da podigne pogled, jer se stideo svojih suza.
Bio je pobeđen... Zasada bar. - No imao je nameru da se bori svom snagom,
i bio se zakleo Glinu da će pobediti!
»Dobro«, uspeo je najzad nekako da promrmlja, osećajući svu
gorčinu koju poraz donosi nežnoj, ali strasnoj prirodi. »Ako ti je toliko
stalo... pokušaću u zavodu... i videću šta će ispasti.«

III

Bertram se polako popeo na sprat, lako je osećao duboko olakšanje,

ipak to nije smanjilo zamor koji ga je iznenada obuzeo, niti brigu koja mu
je tištala srce. Ispred spavaće sobe svoje žene zastao je pognute glave kao
da osluškuje. Onda se instinktivno uspravio i ušao.
To je bila velika odaja – nekadašnji salon – najbolja soba u kući,
kako je govorio stari kanonik Dezmond, bez sumnje zato što je imala lepe
srazmere i bila okrenuta na istok, tako da ju je obasjavalo jutarnje sunce;
osim toga imala je širok pogled na Dauns. Kada ju je preuredio za svoju
ženu, zadržao je pojedine komade nameštaja – tapecirane stolice sa
goblenima i čipendalsku naslonjaču, veliko, polukružno parisko ogledalo
iznad mermernog kamina i crveni brielski ćilim. Zaštićena paravanom,
Julija Dezmond je čitala ležeći u krevetu, pokrivena lakim svilenim
pokrivačem. To je bila dobro građena, očuvana žena četrdeset petih
godina, prirodnog, nehatnog izgleda, punačkog glatkog lica, guste
kestenjaste kose, koja se, vazdušasta kao oblak, u talasima rasipala po
jastuku.
Zabeleživši svojim izglačanim noktom mesto u knjizi, Julija upitno
pogleda ispod tankih obrva svog muža. Imala je izvanredne oči,
neverovatno plave, boje nezaboravka, skoro detinjaste, sa bledim, malo
teškim mesnatim kapcima.
»Dakle, Stefan je opet kod kuće«, reče pastor.
»Da... Mislim da moj dragi dečko dobro izgleda.«
Znao je već unapred da će svojim aristokratskim samozadovoljnim
glasom reći nešto sasvim suprotno njegovom mišljenju.
»Kako glavobolja?«
»Hvala, bolje. Danas posle podne sam suviše dugo sedela na suncu.
Ovo rano prolećnje sunce veoma je podmuklo. Ali, baš sada sam držala
obloge.«
Po svakojakim stvarčicama na njenom stočiću primetio je da su je
opet spopale njene ćudi. Na ogradi ispred kamina šištao je čajnik,
ispuštajući oblačić lake pare, što je značilo da će joj kroz petnaest minuta
doneti ekstrat od mekinja, pomešati ga sa zdrobljenim tabletama kvasca i
dati joj da proguta; na kraju će kašičicom pojesti jogurt – ili je sada bila na
redu možda morska trava? Posle će joj napuniti termofor sa vrućom
vodom, u kaminu će naložiti vatru za preko noći, utuliti svetlost i staviti
vlažne obloge na oči. I ponovo je nasrnula na njega stara misao, iako se
kao dobar hrišćanin uvek odlučno borio protiv nje – zašto se uopšte oženio
s njom?
Ona je i sada, kao nekada, bila lepa kao kip. Kao jedino dete, kći ser
Henrija, vlasnika heseltonskog parka, smatrala se u višem društvu te
grofovije »glavnim zgoditkom godine«. Ko bi mogao pomisliti da će ta
devojka, koja se na prijemu u Heseltonu u ulozi mlade domaćice, kretala
kao labud, koja je bila najlepša devojka na lovačkom balu u klupskim
prostorijama, opkoljena mladim oficirima iz čarminsterske kasarne,
nasmejana, a ipak dostojanstvena, uvek u centru pažnje – ko bi mogao
pomisliti da će kasnije postati tako ćudljiva i tako nekorisna u ulozi
njegove supruge.
Izuzev nekoliko vrtnih zabava u prvim godinama njihovog braka, na
kojima se graciozno kretala po travnjacima u velikom šeširu, vukući za
sobom čipkasti suncobran, ona je mirno ali odlučno odbila da se
zainteresuje za rad u parohiji. Bog je, govorila je ljupko, nije namenio da
nosi supu siromašnim seljacima, niti da zamara živce šijući rublje za
seosku kopilad. Srećom, biskupova žena ju je volela. Sa ženama nižih
sveštenika nikako se nije htela družiti. Više je volela da, nakinđurena,
provodi dane sedeći pored prozora ili u ružičnjaku zauzeta beskrajnim
vezenjem sa šarenim svilama; s vremena na vreme dizala bi glavu i
netremice zurila u prazno, ili bi beležila, kad bi joj to palo na pamet, šta će
reći svom lekaru, koga je – pošto je već odavno iscrpela oblasnog lekara –
posećivala dva puta mesečno u Londonu. Njena deca, koju je rodila sa
rasejanom lakoćom, bila su za nju samo trenutni doživljaji. Dogod joj nisu
remetili njenu udobnost, posmatrala ih je sa bezličnim zadovoljstvom. Ali
se sve više otuđivala i, najzad, potpuno povukla u sebe, stvorivši život koji
se obrtao samo oko zbivanja u njenom telu, jedan mali svet srećne
hipohondrije u kome – o, bože, zar je mogao to da predvidi onda, pre
dvadeset godina, kada je jednog popodneva punog ružinog mirisa mislio
da će umreti od sreće kada ju je poljubio – nije imala većeg zadovoljstva
ni iskrenijeg interesovanja nego da ljupko raspravlja sa njim o boji i gustini
svoje stolice.
Možda je trebalo da ga na to opomene punjeni vojnički konj –
uspomena na balaklavsku bitku – u njenom očinskom holu. Ali, avaj, ko je
mogao predvideti da će njen otac, do svoje sedamdesete godine samo
simpatičan osobenjak koji je svoje slobodno vreme posvećivao
mehaničkim izumima – elektrificirao je svoje imanje sa vetrenjačama,
izradio bezazlenu brzometnu pušku koju je ministarstvo rata odbilo, a koja
je srećom samo ovlaš zakačila porodičnog slugu u mesnati deo – ko je, o
sveta nebesa, mogao predvideti da će taj neobuzdani manijak u svojoj
staračkoj ludosti početi odjednom da radi na veličanstvenom projektu
leteće mašine? I to, molim vas obratite pažnju, ne obične mašine kao što je
bila ona na kojoj je Blerio kasnije preleteo Kanal la manš, iako bi već i to
bilo suviše, već nekakve mađioničarske mašine sa fantastičnim
propelerima koja bi bila u stanju da se izdigne vertikalno – helikopter. Na
taj način je ser Henri, prkoseći svim zakonima gravitacije, upropastio svoj
divni park, sazidavši u njemu šupe i hangar; doveo je radnike, inženjere i
jednog belgijskog mehaničara; trošio je pare kao vodu i, ukratko,
upropastio sebe i ono što je ostalo od zemlje, te umro ismejan. Dvorac
Heselfon, koji je mogao biti Julijin, bio je sada devojačka škola. Veliki
hangar – gimnastička sala, šupe – sveže obojena čudovišta – pretvorene su
u stovarište za blatnjave hokejske štapove i rasparene platnene papuče.
 Zar se nije moglo desiti, mislio je Bertram, ponovo gubeći hrabrost,
da se nešto od te nestabilnosti, neuravnoteženosti ispoljilo sada i na
Stefanu? Ne, ne... nemoguće. Dečko je bezgranično ličio na njega, i
duhom, i telom. Bio je sav kao on, u stvari drugi on. Ali, eto, zbog svoje
zabrinutosti koja se kao oblak nadvila nad njim, osetio je potrebu da uprkos
razumu, koji mu je savetovao drukčije, potraži neku vrstu utehe kod svoje
žene.
»Draga moja«, rekao je »mislim da se moramo potruditi da
razvedrimo Stefana dok je kod kuće.«
Julija ga je iznenađeno pogledala. Imala je izvanrednu moć da izvrne
značenje onoga što čuje.
»Dragi moj Bertrame, vrlo dobro znaš da ne smem da se naprežem.
I nije mi jasno, zašto Stefana moramo razvedravati?«
»Ja... ja sam zabrinut za njega. Uvek je bio neobičan dečak. A sad
proživljava težak period.«
»Težak, Bertrame? Zar on nije izašao iz puberteta?«
»Svakako... Ali, znaš kako je s mladićima. U proleće im dolaze
čudne misli.«
»Hoćeš li da kažeš da je Stefan zaljubljen?«
»Ne... to jest, naravno, znamo da simpatiše Kler.«
»Pa šta onda hoćeš, Bertrame? Bolestan nije. Baš si malopre rekao
da se oseća izvanredno dobro.«
»To si rekla ti.« Bertram je nehotice govorio sa sve većom
razdraženošću. »Mislim da je daleko od toga da se oseća dobro. Ali vidim
da te moja briga malo interesuje.«
»Ako želiš da mi je kažeš, dragi, nemam ništa protiv da je saslušam.
Ali, zar nije dovoljno da se sam brineš, a ne da još i mene mučiš s tim?
Mislim da sam ja ispunila svoje, donevši ti decu na svet. Počev od prvog
pa sve do poslednjeg deteta nije bilo nimalo prijatno. Posle si ti preuzeo
odgovornost. Nikad se nisam mešala. Zašto bih to činila sada?«
»Istina je«, pokušao je da uguši gorčinu. »Tebi bi bilo svejedno kad
bi Stefan upropastio svoj život. Julija, ima nešto u njemu, što ja ne
razumem. Šta u stvari misli? Ko su njegovi drugovi? Zar se ne sećaš da je
Džefri kad ga je prošle godine posetio u Trinti, zatekao u njegovoj sobi
jednog potpuno nemogućeg čoveka... Džefri ga je nazvao nametljivim
strancem... bednim umetničićem... Velšaninom...« Prekinuo se, gledajući
je skoro molećivo, dok nije najzad bila primorana da odgovori. Učinila je
to blago:
 »Šta imaš protiv Velšana, Bertrame? Oni imaju divne glasove. Da li
taj Velšanin peva?«
»Ne«, odgovori Bertram plahovito. »Ali stalno nagovara Stefana da
ide u Pariz.«
»Mislim da su mladići radili to i ranije, Bertrame.«
»Svakako. Ali u ovom slučaju nisu posredi oni uobičajeni razlozi.«
»Nego šta? U Pariz se ide zbog Francuskinja«.
»On ide da slika«, reče najzad. Napregnuto, ali ipak sa izvesnim
olakšanjem, čekao je u tišini da ona kaže nešto.
»Moram priznati, Bertrame, da u tome ne vidim nikakvo zlo. Sećam
se da sam, kad sam bila s taticom u Interlakenu, naslikala nekoliko divnih
akvarela jezera. Preovladavala je plava boja... Stefan je oduvek voleo da
crta. Pa ti si, uostalom, bio taj koji mu je poklonio prvu kutiju boja.«
On čvrsto ugrize usnu.
»Ovo nije detinjasta strast, Julija. Da li znaš da ima više od godinu
dana kako, ne govoreći nam ni jednu jedinu reč o tome, redovno odlazi iz
Oksforda Slejdu na večernji slikarski tečaj?«
»Slejdova ustanova je ugledna. Stefan će pored svojih propovedi
imati puno vremena za slikanje. Sem toga, crtanje deluje umirujuće na
živce.«
Ugušio je želju da krikne. Neko vreme je držao oči oborene, a onda
je tonom čoveka koji se savladao, ali ipak šapućući, rekao:
»Nadam se da si u pravu, draga. Možda se stvarno uzalud brinem.
Smiriće se kad bude počeo raditi u Londonu.«
»Kako da ne. Nego čuj, Bertrame, odlučila sam da idućeg meseca
odem u Čeltam umesto u Harogejt. Tamo ima u vodi mineralnih sastojaka
odličnih za izlučivanje žuči. Kada je doktor Leonard poslednji put ispitao
moju mokraću, pronašao je veliki nedostatak žučnih soli.«
Da ne bi slučajno rekao nešto loše, prigušeno i brzo poželeo joj je
laku noć.
Kada je izašao iz sobe, čuo je u hodniku sporo kucanje Karolinine
pisaće mašine; ona je požrtvovano prekucavala beleške za njegov govor
idućeg dane.

IV
 Jednog sivog, kišovitog popodneva, šest nedelja kasnije, Stefan je,
vraćajući se po obilasku kuća, polako išao po Klinkerovoj ulici u istočnom
Stepniju. Zbog sumporastih oblaka iz londonskih dokova uzana je ulica
bila još mračnija i zagušljivija. Sve je ovde bilo bez svetlosti, bez boje:
turoban niz napuštenih kolica, prljava kaldrma, kola iz pivare, konj sa koga
se na kiši dizala para, dok se kočijaš zgurio ispod vreće sa koje je curila
voda. Pored njega projuri omnibus koji je vozio u zapadni deo grada, i
poprska ga blatom upravo kada je skrenuo prema zavodu.
Ova građevina od crvene opeke, ubačena u niz zapuštenih
malerisanih kuća, uleglih kao oronule starice u ulicu, sada ga je više nego
ikad podsećala na mali ali strogi kazneni zavod. U tom trenutku njegova
vrata su se otvorila; izašao je upravnik, prečasni Krispin Blis, visok i
suvonjav, od glave do pete u crnom kišnom mantilu, držeći pažljivo
kišobran i podignuta nosa kao da njuši vreme. Stefan vide da ne može
izbeći susret, i nastavi put.
»Dezmonde... već natrag?«
U njegovom glasu nije bilo mnogo srdačnosti; bio je to glas čoveka
– Stefan je to osećao – koji je pokušavao da ga zavoli, ali uprkos najboljoj
volji i onoga što mu je nametala takozvana bratska ljubav, nije uspevao.
Jasno da je prečasni Krispin Blis, počasni član Svetog Kutberta, bio
sveštenik privržen svom pozivu, on se stalno borio za dobro svog
neplodnog vinograda. Kao pripadnik anglikanske crkve sa jako izraženim
evangelističkim tendencijama, bio je duboko pobožan, no uskogrud. U
privatnom životu je njegovo ponašanje bilo vrlo odbijajuće; bio je
suvoparan, uvredljiv i nadmen.
Odbijali su i njegov hod zabačene glave, i njegovo zaštitničko
držanje iza koga se krio, a iznad svega njegov kreštavi glas, pomalo
jednoličan i uvek, izgleda, spreman da u visokim falsetnim tonovima izriče
knjiške besmislice. Stefan je imao nesreću da ga je uvredio već u samom
početku.
U gornjem hodniku zavoda visila je, u teškom pozlaćenom okviru,
krvava slika mučenja svetog Sebastijana, koji je, kako se Stefanu činilo,
svaki put iznova krvavio kad god bi on izašao iz svoje sobe. A kako je
izgledalo da tu sliku nije primećivao niko sem njega, jednog jutra ju je, u
trenutku mržnje, okrenuo prema zidu. Mislio je da to niko nije primetio.
No, za vreme večere upravnik je uvređeno prešao očima iznad glava
dvojice đakona – Loftusa i Gira – i zaustavio pogled na Stefanu, rekavši
kroz nos:
 »Nemam ništa protiv šala, pa čak ni protiv šegačenja, njenog
najgoreg oblika. Ali da se neko upliće u ma koju stvar u ovoj kući, koju bi
po njenoj tematici i nameni morali smatrati svetom, to je po mom mišljenju
krajnje nepristojan i bezbožnički čin.«
Štefan je pocrveneo do ušiju i nije dizao oči sa tanjira. On nije mislio
zlo i posle večere ga želja, da sve objasni, odvede upravniku.
»Žao mi je što sam okrenuo sliku. Jedino opravdanje je to što mi je
išla na živce.«
»Na živce, Dezmonde?«
»Da, gospodine. Tako je neukusna i očigledan falsifikat.«
Upravnikovo lice izgubilo je svoj skeptički izgled i polako se ukrutilo.
»Ne razumem vas, Dezmonde. Slika je originalan rad Karla
Dolčija.«
Stefan se nasmešio.
»Nije, gospodine, ni govora. Pored toga što je rađena grubom
tehnikom i modernim bojama, naslikana je na lanenom platnu, koje se nije
proizvodilo sve do oko 1890. godine, dakle, dobrih dve stotine godina
posle Dolčijeve smrti.
Upravnikovo lice potpuno se skamenilo. Oštro je dunuo kroz
nozdrve – nije izbacio baš vatru, ali nekakav hrišćanski nadomestak za
jarost – negodovanje.
»Slika je slučajno moja, Dezmonde, i veoma je cenim. Kupio sam je
još kao mladić u Italiji, od pouzdanih ljudi. Uprkos vašem mišljenju, ja ću
je i dalje ceniti kao originalno umetničko delo.
Sada je, međutim, u upravnikovom pogledu bilo više oprezne
uzdržljivosti nego neprijateljstva. Stojeći na kiši, on je Stefanu ponudio
zaklon ispod kišobrana i zapitao ga:
»Jeste li danas obišli celu Krznarsku ulicu?«
»Skoro celu, gospodine.«
Nije hteo da prizna da je, pošto je očekivao posetu Ričarda Glina,
preskočio neparne brojeve.
»Kako se oseća stara gospođa Blajmi?«
»Bojim se da joj nije baš najbolje.«
»Da joj se nije pogoršao bronhitis. Jadnica.« Onda, pošto je Stefan
oklevao i izgledao zbunjen, dodade: »Da li joj je potreban lekar?«
»Ne... ne baš lekar. U stvari, ja sam je zatekao potpuno pijanu.«
Nastala je mučna tišina iza koje je sledilo donekle jasno pitanje:
 »Kako je došla do novca?«
»Mislim da sam ja kriv. Juče sam joj dao pet šilinga da plati kiriju.
Izgleda da ih je potrošila na džin.«
Upravnik cvoknu jezikom.
»Dakle... učite dok ste živi, Dezmonde. Ne prebacujem vam, ali ne
smete dovoditi u iskušenje jadna božja stvorenja.«
»Imate pravo. S druge strane, opet, da li je čovek sme osuditi što
pokušava da za nekoliko sati zaboravi svoju bedu? Ima bolesna pluća, ne
može da nađe ništa da šije, duguje kiriju, a odnela je zelenašu skoro sve
što je imala. Moram priznati da sam bio skoro srećan kada sam je video
kako se valja po sobi u stanju potpunog zaborava«.
»Dezmonde!«
»I, sem toga, nisam mogao a da ne pomislim da bi svako od nas
učinio isto kada bi se našao u sličnom položaju.«
»Ali, molim vas! Vi preterujete. Ako bog da, mi se nikad nećemo
naći u takvoj situaciji.« On odmahnu u znak neslaganja i podiže kišobran.
»Večeras imate kongregaciju sa dečacima? Razgovaraćemo o tome za
večerom.«
Klimnuvši glavom nekako odsutno, on ode ostavljajući Stefana koji
se pope u svoju sobu, uzani sobičak sa nameštajem od svetle hrastovine,
sa gotskim ukrasom iznad kamina i pisaćim stolom sa roloom. Krevet još
nije bio namešten. Očekivalo se od stanara zavoda da sami nameštaju sobe.
Ujutro, na primer, Stefan je redovno sretao Gira, starijeg đakona, čilog i
vedrog hrišćanina, kako sa izgledom srdačne ravnodušnosti nosi do vrha
napunjen noćni sud. Da se pak manastirske tradicije ne bi pokazale isuviše
stroge, posle podne je dolazila mala služavka Dženi Dil, da tobože završi
spremanje; no ona je, u stvari, obavljala veći deo posla. Još uvek u kaputu,
Stefan se baci u tapeciranu naslonjaču. Kroz tanku pregradu ju je čuo kako
se lako kreće u Loftusovoj sobi. Loftus, lep mladić, strog prema sebi i
dovoljan samom sebi, vrlo elegantan i kao sveštenik, uvek joj je zadavao
mnogo posla ostavljajući joj da očisti cipele i očetka i skloni odela. Izgleda
da je tamo završila, jer se kroz nekoliko minuta čulo kucanje na njegovim
vratima, noseći krpu i kofu, ušla je živahno u sobu.
»Oh, gospodine, oprostite... Nisam znala da ste unutra.«
»Ne mari, samo ti radi.«
Posmatrao je odsutno kako je znalački svukla čaršave i okrenula
dušek. Bila je prijatno malo stvorenje, rumenih jagodica, kao da ih je
namazala tucanom ciglom, sjajnih smeđih očiju i crne kose. Izgledala mu
je kao tipična devojka londonskog predgrađa... okretna i daleko od toga da
bi je neko mogao praviti budalom. Ali, bilo je kod nje još nečega, neke
nenametljive jednostavnosti, nevinosti, srdačne prijaznosti, a pre svega
životnosti; kao da nije mogla da zadrži energiju i radost koje su vrile u
njenom zdravom, mladom telu. I dok se spretno kretala po sobi, tanka
struka, malih i čvrstih grudi, nesvesna da je Stefan posmatra ili bar ne
obraćajući pažnju na to, njegova se ruka instinktivno pružila prema olovci
i bloku na stolu. Sa papirom na kolenima počeo je pažljivo da je crta.
U tom trenutku pošla je prema kaminu i sagla se da izvadi pepeo.
Sada je crtao sa još većim poletom i kada se počela dizati, on je naglo
zaustavi.
»Molim te nemoj se micati, Dženi.«
»Ali, gospodine...«
»Ne, ne. Okreni glavu i nemoj se pomerati ni za dlaku.«
Kad se poslušno opet sagnula, njegova se ruka nervozno kretala po
hartiji.
»Misliš da sam lud, je lʼ da? Svi ovde misle tako.«
»O, ne, gospodine«, protestovala je živo. »Stvarno mislimo da ste
malko čudni; a to zato što dajete dečacima da crtaju i svašta... a ne
boksujete se s njima kao pravi đakoni. Oh, kad ih je imao gospodin Gir,
samo su se mlatili – na mrtvo. Jedva ste ih prepoznali od masnica i krvavih
noseva. Zato nam ovo sad ne izgleda baš kako treba. Ali svejedno svi
odreda mislimo da ste bez greške.«
»No, to je svakako ohrabrujuće... znači da može i bez usirene krvi.
Kaži mi, Dženi, kad bi bila stara i vezana za krevet – šta bi radije imala
kraj sebe, Sveto pismo ili bocu džina?«
»Ja imam Sveto pismo, gospodine... dva, u stvari. Gospodin Loftus i
gospodin Gir, obojica su mi ga dali. Ono od gospodina Loftusa ima lepe
šarene trake.«
»Dženi, nemoj se izvlačiti, kaži istinu.«
»Dakle, gospodine, zavisi od toga koliko bih propala. Kad bih
stvarno bila u sosu, džin bi mi prijao.«
»Odlično, Dženi, poštena si kao sunce. A sad kaži šta misliš o
ovome?«
Ona se polako digla, prišla mu i ispitivala podozrivo crtež koji joj je
pružio.
»Ne razumem se ja u te kerefeke, gospodine... Ali izgleda da je
mnogo dobro.«
 »Baš si smešna, zar ne vidiš da si to ti?«
»Kako vi kažete, gospodine«, odgovorila je skromno, »biće da sam
to ja od pozadi. Samo kad ne bih imala na sebi ovu staru kecelju, poderana
je na tako nezgodnom mestu...«
Stefan se nasmeja i baci blok na pisaći sto.
»Ta stara kecelja mi se baš sviđa. I rupa na njoj. Ti si izvanredan
model, Dženi. Voleo bih kada bi mi pozirala. Dao bih ti pet šilinga na sat.«
Ona ga je bistro pogledala i onda okrenula glavu.
»To ne bi bilo pristojno, zar ne gospodine?«
»Glupost!« rekao je nemarno. »Šta tu ima rđavo? Ali, rekao bih, da
nisi zainteresovana.«
»Pa, gospodine«, reče nezgrapno i toplija boja pređe preko njenih
obraza, »ako je tako, ne bi bilo loše kad bih zaradila koju paru. Baš bi mi
dobro došla.«
»Gle!«
»Da, gospodine. Znate... izgleda da ću se uskoro udati.«
Njegovo je lice izgubilo upitni izraz i on se osmehnu dečački.
»Čestitam! A ko je taj srećnik?«
»Njegovo ime treba da je Alfred, gospodine. Alfred Bejns. Kelner je
Istočne parobrodske linije. Doći će kući kroz dva meseca.«
»Dobro za tebe, Dženi. Nije čudo što želiš da imaš malo više
džeparca. Čuj, kad odlaziš kući?«
»Čim završim vašu sobu, gospodine. Obično oko pet.«
»Pa onda... recimo da ostaneš još sat, od pet do šest, dva puta
nedeljno. Ja bih ti plaćao po pet šilinga.«
»Baš ste galantni, gospodine.«
»To je u stvari vrlo malo; ali ako te to neće suviše zamarati, mogao
bih da te preporučim svom prijatelju slikaru koji predaje na večernjim
kursevima kod Slejda. Biće mu drago da te zaposli na kratko vreme.«
»Neće valjda tražiti da...« Dženi je snažno pocrvenela.
»Idi, molim te!« reče Stefan dobroćudno. »Bićeš obučena u nekakvu
odeću. Verovatno ćeš mu biti potrebna radi glave i ramena.«
»Ako je tako, biću vam neobično zahvalna, gospodine... Stvarno...
naročito vama.«
»Onda smo se dogovorili?« On se osmehnu onim retkim osmehom
koji je činio njegovo lice tako privlačnim, i pruži joj ruku. Još uvek
zažarenih obraza, ona mu je prišla. Njeni maji prsti sa loše podrezanim i
slomljenim noktima, sa vrhovima pokrivenim ožiljcima i izlečenim
promrzlinama, bili su topli i suvi. Bilo je neobično prijatno držati tu malu
ruku u kojoj se čulo bilo mladog tela; Stefan jedva prisili sebe da je ostavi.
Kad je to učinio, ona se okrenula prema vratima. Bila je prilično bleda, i,
ne gledajući ga, reče:
»Vi ste uvek lepo postupali sa mnom, gospodine Dezmonde. Milo
mi je da učinim nešto za vas. Ja sam uvek gledala da vašu sobu posebno
lepo spremim. I naročito sam lepo čistila vaše cipele zato što... pa, samo
zato što ste to vi, gospodine.« Naglo je prekinula i nestala iz sobe.
Čoveku, koga je mučilo nezadovoljstvo sa samim sobom, te reči su
donele čudnu toplinu. Ali uskoro je nestalo Stefanove trenutne veselosti i
opet je postao svestan sebe, svoje okoline i mrtvila koje se pružalo pred
njim. Želeo je da Glin što pre dođe.
Uzeo je Palejeva »Svedočanstva«, knjigu koju je obećao ocu da će
je pročitati, i pokušao da se zadubi u nju. Ali uzalud. Nije ga interesovala;
mrzeo je život koji je vodio otkako je došao u zavod: obilaženja siromaha,
časovi iz Svetog pisma, kongregacije – iako je pokušavao da ga na svoj
način oživi – te večita licemernost kljukanja rečima ljudi koji su gladovali
i smrzavali se, dok su on i drugi iz boljih kuća bili uvek u toplom i siti.
Mogao je razumeti čoveka koji se posvetio crkvi zato što je duboko
pobožan i oseća se predodređenim da pomaže sabraći. Ali da se lati tog
komotnog života bez ikakve naročite sklonosti, samo iz čisto materijalnih
razloga, izgledalo mu je kao najgora prevare. I, sem toga, zar nije imao
svoj poziv, čiji je zov stalno i sa sve većom snagom odjekivao u njegovom
srcu? Kakva je budala bio kada je dopustio da ga uteraju u taj klanac, kao
glupu ovcu u obor na seoskom sajmu. I sad, kada je bio unutra, nije bilo
izgleda da pobegne.
Upravo tada začu brzi bat teških cipela na drvenim stepenicama, i
nekoliko minuta kasnije jedan čovek, nešto stariji od njega, upade u sobu
i baci se u naslonjaču. Bio je nadprosečne visine, čvrsto građen, sa kratko
podšišanom crvenom kosom i kratkom, oštrom riđom bradom, odlučnih
crta lica. Njegove oči ispod dobro ocrtanih obrva, inače žestoke i nešto
življe, u ovom trenutku bile su pune dobroćudnosti. U kožnim
pantalonama i radničkom džemperu, sa crvenom tačkastom maramom oko
vrata ličio je na gusara – naprasit, neobuzdan, pun životne radosti. Kada se
njegovo disanje ujednačilo, izvukao je nikleni sat, vezan zelenim,
izlizanim kanapom za vešanje slika.
 »Nešto manje od jednog sata«, primetio je sa zadovoljstvom. »Nije
loše čak od Vajthola.«
Iako je znao za Glinovu strast za povremenim telesnim naporima,
Stefan je bio ipak pomalo iznenađen.
»I skroz si pešačio?«
»Trčao«, rekao je Glin brišući znoj. »Bilo je đavolski zabavno.
Uznemirio sam sve pajkane koji su se verovatno pitali da nisam opljačkao
kakvu banku. Ali što sam ožedneo! Ne verujem da ima makar i gutljaj piva
u toj božjoj kući?«
»Mnogo mi je žao, Ričarde. Nama nije dozvoljeno da ga držimo u
sobama. Mogu da ti dam čaj... i biskvite.«
Glin pršte u smeh.
»Kako možete vi, mladi bogoslovi, biskvitima i čajem da se borite
protiv satane?! Ali, ako nije velika gnjavaža za tebe, daj šta imaš.« Zatim
je dodao nešto ozbiljnije: »Bojim se da neću moći dugo da ostanem; želeo
sam samo da te vidim.«
Razgovarali su dok je Stefan stavljao limeni čajnik na plin pored
kamina. Kada je čaj bio gotov, Ričard je popio četiri šolje tog prezrenog
napitka i rasejano slistio pun tanjir kolačića sa bademom. Tad se, nekako
nezgrapno, razgovor prekide.
»Tvoja izložba je lepo uspela«, reče najzad Stefan.
»Pa, dosta dobro«, odgovori Glin nemarno. »Kritike su bile krvave i
one su, u stvari, dovele publiku.«
»A da li si nešto prodao?«
»Jedno platno. I to samo zato što sam Velšanin. Kupila ga je Narodna
galerija u Kardifu. Potpomaže svoje talente... sin rudara, i tako dalje...«
Nastala je tišina.
»Ipak«, nastavi Glin posle izvesnog vremena, »te pare su me spasle
zalagaonice. Ana i ja krećemo sutra za Pariz.«
Štetan se neprimetno ukrutio – to je bio refleks svih njegovih živaca
ne samo zato što je čuo reč koja ga je proganjala, već i zato što je u toj
krajnje nemarnoj primedbi osetio cilj Glinove posete. Pokušao je da se
savlada.
»Koliko ćeš dugo ostati?«
»Bar godinu dana. Živeću jevfino i radiću kao konj. Verovao ili ne,
Pariz je izvanredno mesto za rad.« On zaslade i baci brz pogled na Stefana.
»Ti još uvek nećeš s nama?«
 Stefan oseti da mu se grlo steže. Njegove šake na naslonu fotelje bile
su bele na zglavcima.
»Kako mogu?« promrmlja. »Ti znaš kakva je moja situacija.«
»Imao sam utisak da želiš da slikaš.«
Stefan, sedeći opuštene glave, nije odgovorio. Iznenada je pogledao
gore. »Gline... ako odbacim sve... da li ću ikada uspeti kao slikar?«
»Gospode bože, Dezmonde!« Glin se nagnuo napred nabravši obrve.
»Kakvo idiotsko pitanje! Uspeti? Šta podrazumevaš pod uspehom? Zar ne
znaš da u ovoj igri nema garantije, već moraš da se oslanjaš samo na sebe,
ako se odlučiš za nju. U tu igru ulaziš samo zato što, do đavola, ne možeš
drukčije. Ako si čvrsto rešio, onda moraš da se odrekneš svega; moraš da
gladuješ, kradeš, varaš svoju staru mater, kršiš svih deset božjih zapovesti,
a sve samo zato da bi mogao staviti ruku na tubu sa bojom i paletni nož.«
Glin naglo prekide, opusti se, a onda nastavi mirnije. »Verujem da imaš
talenta, da su u tebi izuzetne mogućnosti, inače ne bih lupao glavu zbog
tebe. Znam da ti je teško što si zaglibio u tradicije. Kod tebe je sve
pogrešno, od samog početka. Trebalo je da budeš kao ja, rođen u radničkoj
četvrti, u odvratnom rudarskom mestu. A pošto je onako kako jeste, moraš
sam da doneseš odluku. I ako to bude »ne idem« mogu da ti kažem da ćeš
postati sasvim podnošljiv sveštenik.« Naglo je izvukao nikleni sat. »Pa,
moram da kidam. Treba da se pakujem. I još puno koječega. Zbogom,
Dezmonde. Piši mi kad uzimaš vremena.«
Dok je Stefan stajao nepomičan, Glin se digao. Kad je pošao, video
je na kaminu probušenu šarenu kartu merilebonskog kriketskog kluba. To
je bila članska ulaznica za kriketnu utakmicu između Oksforda i
Kembridža, a trebalo je da se održi idućeg meseca. Prateći Ričardov
pogled, Stefanovo lice je planulo. »Moram da odem«, rekao je ukrućeno,
»cela će porodica biti tamo«.
Glin je tužno slegao ramenima, zgrabio Stefanovu ruku, čvrsto je
stegao i izašao.

Utakmica se završila; sklonili su gol; nisko sunce bacalo je senke

preko zelene livade igrališta. U skupini – čovek nije mogao da nazove
takav odličan skup gomilom – moglo se videti društvo od sedam članova
koje se kretalo prema glavnom izlazu u ulici Sen Džons Vud. Karolina i
Kler su išle napred sa Dejvijem i rođakom Džefrijem, a nekoliko koraka
iza njih išao je Stefan sa generalom Dezmondom i njegovom ženom. Hitni
poslovi u parohiji sprečili su u poslednjem trenutku paroha da prisustvuje
utakmici. Julija je, naravno po običaju, bila odsutna. Stefan je došao samo
zato da bude sa bratom, i mada je Dejvijevo uživanje u igri – koje je bilo
naročito dirljivo zbog toga što mu njegov nedostatak nije dozvoljavao da i
sam igra – bilo donekle nagrada, za njega je to ipak bio težak dan. Glava
mu je još uvek bučala od Džefrijevog neprekidnog vikanja »Odlično,
momče!« a generalova je žena – o kojoj je retko kad mislio kao o strini
Adelaidi – kao uvek, isprobavala na njemu svoju staru mešavinu
ljubaznosti i osornosti, što je u njemu izazivalo najmračnije nagone. Bila
je to hladna, ohola žena, odgojena u vojničkim tradicijama i očvrsla pod
suncem Indije, još uvek lepa na neki poseban zaslepljujući način; njena
figura je bila savršena, iako pomalo mršava, a njen pogled ubitačan kao
ubod bajoneta.
Sad, kad su došli sa igrališta i zastali prilično neodlučni, dok su
fijakeri i kola odlazili, progovorila je brzo svojim odsečnim
»provincijskim« naglaskom.
»Dan je bio divan i čini mi se da je šteta dopustiti da se ovim završi.«
Okrenula se prema mužu. »Imaš li možda kakav predlog, Hubert?«
General Dezmond je preleteo pogledom preko skupine. Bio je visok,
pravilnih crta, prav kao strela, čak se i u sivom cilindru i žaketu videlo da
je vojnik, i to odličan vojnik. Kratko podrezani brkovi isticali su odsečnu
kratkoću njegovog govora.
»Mislio sam da odemo na večeru Fraskatiju.«
»Da znaš, da ti je ideja genijalna, oče«, rekao je Džefri doterujući,
možda po hiljaditi put, prvo mašnu, zatim vezeni prsluk, kao da se odlučio
pokazivati svoja neprevazidljiva odela zbog kojih je po svom mišljenju bio
predmet opšteg divljenja. Stil odnosno »forma«, kako je on to nazivao, bio
je Džefrijeva glavna briga, pa bilo da je išao na paradu ili na Pikadili; i to
mu je u njegovoj dvadeset i četvrtoj godini davalo pečat elegantnog,
premda prilično praznoglavog gradskog »lafa«.
»Dejvi mora da se vrati u sedam«, umešala se Karolina. »A već je
prošlo šest. No nemojte se uznemiravati, ja ću ga ispratiti na voz.«
»Draga Karolina, ti si uvek tako dobra, tako predusretljiva«,
osmehnula se Adelaida. Nije htela da i Karolina pođe s njima Fraskatiju,
ta Karolina sa onim njenim od sunca preplanulim licem i nemogućom
haljinom boje kestena, u kojoj je izgledala kao sluškinja u nedelji posle
podne, pa onda one njene nesrećne debele klavirske noge. Karolina je strini
Adelaidi uvek bila na teretu; naročito ju je nervirala na godišnjem
lovačkom balu, kada je, usamljena, sedela kraj vrata, te sa praznom
plesnom kartom tužno čekala da joj dovedu kakvog postarijeg gospodina.
Bilo joj je dosta već i to što je ceo dan bila sa njima... »Doći ćeš drugi put.«
»Žao mi je, ali i ja se moram vratiti«, reče Stefan, jer nije hteo da ide
s njima bez Dejvija.
»Zar baš moraš?« Hubert je dobrodušno podigao obrvu – on je
prilično voleo, bolje reći, podnosio svog mladog sinovca, budućeg pastora.
»Tako brzo?«
»Sigurna sam da možeš ostati, Stefane«, reče Kler uzdržano, ali ipak
nekako molećivo. Stajala je pored njega, u velikom šeširu sa ružama koji
je bacao senku na njen nežni ten i lepo izvajano lice. Danas više nego ikad,
u toj sredini, izgledala je ono što je bila – neobično ljupka engleska devojka
kojoj su razboritost, dobar odgoj i otvorena, prijatna srdačnost stvarali
svuda prijatelje.
»Hajde, ostani«, dodala je.
»Draga«, upala je Adelaida pre nego što je Stefan mogao da
odgovori, »ne smemo se mešati u pravila i odredbe. Pretpostavljam da u
zavodu vlada manje-više kaluđerski život, zar ne, Stefane? I uverena sam
da je to veoma krepostan život. Stvarno šteta što ne možeš s nama. No, nas
četvoro ćemo se već nekako snaći. Džefri će uzeti Kler, a ja ću zamišljati
da je Hubert moj obožavalac.« Adelaida se osmehnula veoma
samozadovoljno – imala je svoje razloge što nije želela Stefanovo
prisustvo.
»Možemo li te odbaciti kolima, Karolina?« upita Hubert.
»O, ne, Dejvi i ja ići ćemo podzemnom železnicom.«
»A ja ću omnibusom«, reče Stefan.
Pošto su se pozdravili, Stefan, jedva svestan senke žaljenja u
Klerinim očima, krenuo je sa Karolinom i Dejvijem. Kako su imali
nekoliko minuta na raspolaganju, svratili su Fuleru u Park-ulici. Tamo je
častio mlađeg brata sladoledom od jagoda a Karolinu čajem; ona je, krišom
izuvši cipele, priznala da je čitav dan žudela za njim. Zatim ih je otpratio
do podzemne železnice u Bejkerovoj ulici, a sam ušao u omnibus koji je
išao u istočni deo grada.
Vozeći se u pravcu Stepnija, uprkos olakšanju koje je osetio što je
ponovo među neuglađenim ljudima koji nisu ništa tražili sem svog dela
tvrdog sedišta, njime je postepeno ovladala potištenost. Kako se osećao
unižen fizički i psihički, kako potpuno drukčije od ostalih za vreme šetnje
oko igrališta, susreta i pozdrava, za vreme ručka u gardijskom klubu –
»čudan mali vrag« – skoro je čitao misli iza nezainteresovanih pogleda
Džefrijevih prijatelja, dok su sa njim razgovarali o novoj opereti, konjskim
trkama u Zapadnom Saseksu i poslednjim zgodama iz Kembridža. U tom
sumornom raspoloženju stigao je u zavod. U holu, još uvek zasićenom
podnevnim mirisom kuvane govedine, mimoišao se sa Loftusom koji je
upravo izlazio, i poželeo mu dobro veće. Mlađi đakon je jedva odgovorio
na pozdrav i, dok je prolazio pored njega, diskretan i elegantan, primetio
je u njegovim očima sjaj neprikrivene pakosti, i instinktivno se zaustavio.
»Šta se dogodilo, Loftuse?«
Već kod vrata ovaj se napola okrenuo, dok su mu se usne grčile od
uzdržanog smeha.
»Zar ne znate?«
»Naravno da ne znam, Šta se desilo?«
»Ništa naročito, sem što je mala Dil u priličnom sosu.«
Zaboga, o čemu govori? pomisli Stefan. A zatim, ne misleći više na
to, pregleda poštu i pošto je video da za njega nema ništa, ode gore. Tamo
je, na tvrdoj stolici usred sobe, u prazničnoj haljini, pljosnatom slamnom
šeširu sa uzanom trakom i belim pamučnim rukavicama, sedela Dženi.
Kad je ušao, ona se odmah digla, bila je pribrana, i dok ju je
iznenađeno gledao, pošto subotom nije običajavala da dolazi u zavod,
Dženi je počela da govori.
»Izvinjavam se za slobodu, gospodine. Ali htela sam pošto-poto da
vas vidim. I čini mi se da nema nijednog drugog mesta gde bih mogla da
vas čekam.«
»U redu, u redu«, rekao je nesigurnim glasom. »Zar nećeš da sedneš?
No, tako. Dakle, šta se desilo?«
Dok je išao prema kaminu, ona je ponovo sela na ivicu stolice,
pažljivo sklopivši ruke na kolenima.
»Dakle, gospodine, stvar je u tome što ja danas odlazim, i to prilično
naprasno. Pošto ste bili tako dobri prema meni, želim da se oprostim sa
vama.«
»O, baš mi je žao, Dženi. Nisam mislio da ćeš otići tako brzo.«
»Ni ja, gospodine. Da vam pravo kažem – mene su raskrinkali.«
»Raskrinkali?« ponovio je zbunjeno.
»Da, gospodine«, reče i klimnu glavom na njoj svojstven način, bez
trunke nelagodnosti. »Sama sam kriva što sam bila tako glupa da juče
dođem bez steznika. Nisam bila svesna toga da se već vidi. Ali kuvaricu
ne možeš prevariti. Odjurila je upravniku kʼo iz puške«.
»Zaboga, o čemu govoriš?!«
»Zar ne vidite, gospodine, imaću bebu.«
Bio je veoma iznenađen i nije znao šta da kaže. Najzad, osećajući da
je njegov poziv zahtevao izvesne moralne prekore, promucao je:
»O, Dženi... kako si mogla?«
»Mislim da sam se zaboravila, gospodine.«
»Šta?!«
»Svi mi imamo svoja čuvstva, gospodine. Od njih ne možete pobeći.
O, sve je pošteno, uveravam vas. Alt je solidan momak. Kelner je na brodu,
kao što sam vam rekla. Venčaćemo se čim se vrati«.
Nastala je kratka tišina; Stefan ju je posmatrao sa sve većom
simpatijom.
»Pretpostavljam da ste zaljubljeni u njega.«
»Izgleda, gospodine.« Neprimetan, pametan osmejak prešao je preko
njenog svežeg, mladog lica. »Mnogo je stariji od mene, naravno. I, mogu
da vam kažem, da nisam popila dve krigle piva u krčmi ʼKod dobre voljeʼ,
sigurno ne bih bila nikada popustila. Ali, opet, ko zna, mogla sam da
uradim i nešto gore. On je pristojan, taj Alf, i sposoban je. Voli muziku i
naučio je da svira na harmoniku.«
Ponovo je nastala tišina.
»Pa... nedostajaćeš nam, Dženi.«
»I vi ćete nedostajati meni, gospodine. Moram da kažem da ste bili
prema meni više nego ljubazni. Ne kao neki drugi.«
»Koji drugi?«
»Pa, najviše upravnik, gospodine. Moram ipak da priznam da mi je
dao otpremninu kad mi je otkazao.«
»Znači, ne odlaziš svojevoljno?«
»O ne, gospodine, to mi uopšte ne odgovara... Znate, ja sam sama,
nemam roditelje. Ali upravnik je rekao da neće da se ukalja mesto gde se
nalaze tri mlada đakona, pa me je smesta izbacio.«
Stefan je zagrizao usnu. Posmatrajući krišom devojku, primetio je da
je, uprkos njene uobičajene pribranosti i dobrog raspoloženja, bleda i
rastrojena. Mogao se zakleti da u njoj nije bilo ni trunke pokvarenosti.
 »Dženi«, rekao je impulsivno, »ne želim da se mešam. Ali, nadam
se da ste sve uredili da se o vama pobrinu... da idete u bolnicu... i druge
takve stvari.«
»Neću u bolnicu, gospodine. O, nemojte se brinuti za mene,
gospodine.« Prvi put se u njen glas uvukao prizvuk tuge. »Nadam se samo
da vam nisam stvorila neprilike. Naime, doznalo se da ste mi našli posao
na tečaju za slikanje. I upravnik je izgledao strašno ljut.«
Ove novosti su donekle uznemirile Stefana. Ipak, njegova iskrena
zabrinutost za Dženi, divljenje njenoj hrabrosti i zdravom razumu i
njegova ogorčenost zbog načina na koji su postupili prema njoj, učinili su
da nije mislio na sebe. U toku poslednjih nekoliko meseci zavoleo je to
skromno devojče i nije mogao da je pusti da ode, a da na neki način ne
pokaže da joj želi dobro. Okrenuo se u stranu, nespretno preturao po
novčaniku i zatim koraknuo prema njoj.
»Čuj, Dženi... nemam nameru da te uvredim. Ti si za mene učinila
veoma mnogo... i tebi će stvarno biti potrebno dok se ne snađeš. Želeo bih
da uzmeš ovo.«
Nezgrapno joj je stavio u ruku novčanicu od pet funti, presavijenu
nekoliko puta da bi sakrio njenu veliku vrednost. Ali, na njegovo veliko
iznenađenje, ona nije htela da je primi. Naglo je ustala i ustuknula...
»Ne... neću!«
»Ali, Dženi... moraš...«
Nije bila plačljiva, ali toga dana je toliko toga preturila preko glave,
da su joj suze naglo navrele na oči.
»Ne, gospodine, ne mogu... Ono što sam uradila za vas, nije ništa...«
U tom trenutku, dok se povlačila a on išao za njom pružajući joj
novac, vrata su se otvorila i u sobu je upao upravnik. Stajao je hladno i
gledao po sobi. Nastala je mrtva tišina. Najzad je pribranim glasom rekao:
»Možete da idete, Dil.«
Kada se Dženi okrenula i pošla, smrvljena i sa suzama koje su joj
tekle niz obraze, Stefan je uprkos svom usplahirenom izgledu krivca bio
dovoljno pribran da iskoristi njeno očajanje i gurne joj novčanicu u džep
od kaputića.
»Zbogom, Dženi«, prošaputao je. »Mnogo sreće.«
Njen se odgovor, ako je uopšte nešto rekla, nije čuo.
Još uvek uzvišen, prečasni Krispin zatvori vrata za njom. Onda,
bacivši brz pogled na Stefana, stisnu usne i uperi pogled u tavanicu.
 »Dezmonde«, reče, »nagađao sam da se ponašate veoma
nesmotreno, ali nisam ni sanjao da ste otišli tako daleko. Kao prijatelj
vašeg dragog oca, mene to neizmerno žalosti.«
Stefanu je zastala knedla u grlu. Boja sa njegovih obraza je nestala,
ali u njegovim tamnim zenicama je sevnulo.
»Ne razumem vas.«
»De, de, Dezmonde. Ne možete poreći da ste od pre izvesnog
vremena u vrlo nedozvoljenim intimnim odnosima sa tom mladom osobom
koju sam upravo otpustio.«
»Ja sam se drugarski ponašao prema Dženi. Ona mi je učinila mnogo
sitnih usluga. I pokušao sam da joj sa svoje strane pomognem.«
»Gle«, rekao je upravnik značajnim glasom. »I vaša se pomoć
ispoljavala na taj način što je bila često sama sa vama, u vašoj sobi.«
»Ona je dolazila da mi sprema. A povremeno sam je crtao. To je
sve.«
»Zbilja! Dakle, mislili ste da spada u dužnost budućeg pastora da
krišom napravi model od služavke ove božje kuće. Ja sam stavio sebi u
zadatak da pregledam neke crteže koji su proizašli iz ove nedozvoljene
suradnje i moram priznati da su mi krajnje sumnjivi.«
Stefanu je jurnula krv u glavu. Njegove su oči ljutito sevnule.
»Koliko mi je poznat vaš ukus, gospodine«, odgovorio je pomalo
dršćući, »nisam iznenađen što niste uspeli da ih razumete.«
»Zbilja!« rekao je Blis sa ledenim spokojstvom, osećajući da mu to
dobro pristaje. »Iz čega, izgleda, proizilazi da se moja moralna načela
razlikuju od vaših.«
»U svakom slučaju.« Stefan je odbacio svaku opreznost, »Ja ne bih
izbacio jadnu devojku na ulicu samo zato što je jednom pogrešila.«
»Izgleda da ne biste. To je baš ono čega sam se plašio.«
»Šta hoćete time da kažete?«
Sve dosada upravnik je pažljivo kontrolisao svoje ponašanje, ali su
se sada njegove nozdrve suzile i nešto što je podsećalo na natmureno nebo
prekrilo je njegovo visoko čelo.
»Iako je Dil rekla ime svog sukrivca, ja u to nisam baš sasvim
ubeđen. U svakom slučaju, čvrsto verujem da ste vi svojim ponašanjem
prema nesrećnoj devojci, načinom na koji ste je iskorišćavali za svoje
takozvane umetničke ciljeve, potpuno ili bar donekle odgovorni za grešno
stanje u koje je dospela.«
 Brzo dišući, Stefan je netremice gledao u Blisa. Odjednom je
prasnuo:
»Nikad u svom životu nisam doživeo takvu gadost. Niti takvo
licemerstvo. Dženi nije pokvarena. Ima dragana i on će se s njom oženiti.
Mislite li da postupate kao milosrdni hrišćanin kad klevetate nju i mene
bez ikakvog opravdanog razloga?«
»Ćutite, gospodine. Ne dopuštam da tako razgovarate sa mnom. Kad
bih se strogo pridržavao svojih dužnosti, trebalo bi da zatražim da smesta
odete iz zavoda.« Zastao je da se pribere: »Ali, iz obzira prema vašoj
porodici i budućnosti koja je možda još uvek pred vama, spreman sam da
prema vama budem milostiv. Moraću, ipak, da upoznam vašeg oca sa onim
što se ovde odigralo. A vi, naravno, daćete napismeno da jemčite da ćete
jednom zauvek napustiti tu napast koju vi izvoljevate nazivati umetnošću,
a koja je u potpunoj suprotnosti sa vašim pozivom sveštenika. Staviše,
osećam da sam prinuđen da vam nametnem i neka druga ograničenja.
Dođite u moju kancelariju posle večernje molitve da vas upoznam sa
njima.«
Završivši razgovor i ne dajući Stefanu priliku da odgovori, on se
hitro okrete i izađe iz sobe.
»Nosite se bestraga!« uzviknu Stefan besno. Na žalost, vrata su već
bila zatvorena.
Neko vreme Stefan je stajao sav napet, stisnutih pesnica, nepomično
gledajući uglačanu površinu lakirane hrastovine. Onda napetost popusti i
on sede u fotelju pored stola, izvuče iz fioke hartiju za pisanje i dohvati
pero.

Dragi oče!
Trudio sam se koliko god sam mogao, ali sam pretrpeo potpun
neuspeh.
Ne želim da Ti učinim na žao, niti da donosim konačnu odluku
protiv Tvoje volje, ali, zbog sticaja okolnosti, moram otići na neko
vreme – na godinu dana najmanje – što će mi dozvoliti da jasnije
sagledam stvari, a i da okušam svoje sposobnosti na onom polju
delatnosti, koja Ti je toliko odvratna da je čak neću ni pomenuti.
Potpuno shvatam kakav će to biti udarac za Tebe i moje jedino
opravdanje je to – da prosto ne mogu drukčije.
Sve vas u Stilvoteru i Kler mnogo volim. Pisaću vam iz Pariza.
 Stefan

VI

Stefan nije poznavao Pariz i mada ga je njegov prvi opojan dah

raspoložio kao vino ipak je ušao u nervozno – kao da se plašio podrugljivih
pogleda kojima pravi Parižani dočekuju strance. Stoga, oslanjajući se na
ime hotela koje je njegov otac pominjao uz blago pastorsko odobravanje,
izgovorio ga je šoferu sa onoliko sigurnosti koliko je mogao da sakupi, i
odvezao se ludom brzinom sa Severne stanice kroz čudno puste ulice
nedeljnog popodneva, do Klifton hotela u ulici Surdijer.
Hotel Klifton je izgledao tih, možda ne naročito uzbudljiv, ali
pristojan. Tesan ulaz je vodio u zastakljeno pravougaono dvorište oko koga
su iza gvozdenih balkona bile raspoređene sobe. U sanjivoj kancelariji –
tigrasta mačka, koja je dremala na pisaćem stolu, davala je ton toj prostoriji
– nisu bili iznenađeni neočekivanim dolaskom mladog Engleza. Kada su
Stefana odveli na sprat u njegovu sobu, tamnu i memljivu, sa izbledelim
tapetima i ogromnim krevetom sa crvenim baldahinom, iznenadio ga je
ostareli vratar, koji je s preteranom zadihanošću odložio prtljag sa ramena
i upitao ga da li želi čaj.
»Ne, hvala.« Stefan se nasmešio i upitao se kakve li je to odlike u
ovoj pustoj prostoriji video ovaj starac vodnjikavih očiju, upalih obraza
išaranih crvenim žilicama, u žuto-crnom prugastom prsluku. »Hteo bih da
izađem... da razgledam grad.«
»Nema danas šta da se vidi, mesje.« Vratar je dobroćudno slegao
ramenima. »Sve je zatvoreno.«
Ali Stefan jedva dočeka da raspakuje kofer i baci stvari u prašnjavi
orman. Onda, pomalo uzbuđen, izađe iz hotela i pođe ulicama. Hodao je
nasumce ulicama Mon Tabor i trgom Konkord. Odmah je pomislio na
Glina; u onom napetom trenutku rastanka zaboravio je da ga pita za adresu,
a u međuvremenu nije čuo ništa o njemu. Međutim, Stefan je bio siguran
da će ga vrlo brzo sresti u krugovima u kojima je nameravao da se kreće.
Vreme je bilo blago i sunčano; bledo nebo bilo je išarano svetlim
oblacima. Kada je video pored reke dugi red bujnih kestenova, Stefan je
skoro glasno uzviknuo. Lišće je treperilo na povetarcu i nežno se prelivalo
iz svetloga u tamno kao da mu miluje oči. Prešao je preko široke ulice i
došao do Sene koja se, čeličnosiva i glatka, svetlucala kraj crnih usidrenih
barki. Na jednoj od njih je mlada žena punačkih grudi i žute kose prostirala
na konopcu ružičasto rublje. Oko njenih nogu veselo je poskakivalo belo
kučence. Na prevrnutoj kofi mirno je pušio goloruki čovek u majici i
niskom okruglom šeširu.
Stefan je, pun raspevane ushićenosti, polako šetao obalom, zatim
prešao preko Pon rojala, pored niza zatvorenih kioska, pa se vratio preko
Pon nefa opet na Il d la site. Tamo je zastao i posmatrao igru boja navodi i
zgušnjavanje senki na gomilama kamenja. Tek kada je svetlost potpuno
izbledela, odvojio je pogled od Sene i, duboko uzdahnuvši, opijen krenuo
natrag prema svom hotelu.
Grad se budio iz nedeljne učmalosti. U sporednim ulicama, severno
od reke, male kafanice na uglovima počele su se neprimetno ali živo puniti.
Otvarale su se bakalnice; porodice malograđana izlazile su na vazduh, na
kapijama su se pojavili debeli ljudi u filcanim papučama. Ispred pekare, na
kojoj su još uvek bili spušteni gvozdeni roloi, skupljale su se domaćice;
došle su po hleb i tiho razgovarale. U Parizu sam, mislio je Stefan kao
ošamućen, najzad... najzad!
Nasuprot ovoj večernjoj živosti u Kliftonu, utonulom u nejasnu
svečanu svetlost, vladala je skoro pogrebna atmosfera. Za trenutak je
Stefan bio u iskušenju da se vrati i ode na večeru u »Majksim« ili »Kafe
Riš« ili pak u jedan od onih veselih restorana o kojima je tako često čitao.
Ali, bio je umoran i suviše stidljiv da bi otišao sam. Sem toga, bio je
odlučio da razumno troši novac. Od godišnjeg izdržavanja ostalo mu je
svega sto pedeset funti, i to je moralo da mu traje čitavu godinu.
Tako je otišao u hladnu trpezariju Klifton hotela i večerao sam – u
sali su bili jedino jedan ozbiljan samac gospodin u svetlom norfolškom
sakou koji je za vreme i između jela neprekidno čitao, i dve starije gospođe
u ljubičastom koje su stalno šaputale – bez sumnje Englezi. Večera se
sastojala od supe, jagnjetine i kiselog kompota od suvih šljiva, i premda je
ta hrana bila nadasve hranljiva, očevidno je dokazivala neistinitost tvrdnje
da je u Francuskoj francuska kuhinja sveopšta umetnost. Ali večeras ništa
nije moglo pokvariti njegovo raspoloženje. Popeo se zviždućući uz
stepenice i zaspao kao zaklan u baldahinskom krevetu.
Idućeg jutra je bez odlaganja krenuo na Monparnas. Posle dugog
razmišljanja, odlučio je da se ne upiše u Školu lepih umetnosti, već da ode
u poznatu akademiju na Selinskom bulevaru gde je profesor Dipre
posvećivao više pažnje pojedincima. Pošto se još u hotelu snabdeo planom
Pariza, bez teškoća je našao atelje. Ovaj je zauzimao gornji sprat neke
čudne zgrade koja je ličila na kasarnu i stajala iza visoke kopljaste
gvozdene ograde, dosta daleko od bulevara a čuvale su je dve prazne
stražarnice. Slab miris štavila, koji je još uvek lebdeo u vazduhu, ukazivao
je na to da je ovde nekad bilo slagalište oružja. Velika buka, koja je
dopirala od gore, prestraši za trenutak Stefana i izazva pomisao da se u
zgradi još uvek nalazi vojska. Pošto je završio potrebne formalnosti oko
upisa kod blagajnika, glomazne osobe pljosnata lica, u sivom džemperu i
platnenim pantalonama, sa izgledom penzionisanog profesionalnog rvača
i koji je, u stvari, bio tu da spreči najgori nered – popeo se gore i video da
je čas počeo.
U prostranoj svetloj sobi, koja je izgledala kao da ima prozore mesto
zidova i koju je grejala velika kaljeva peć, bilo je stisnuto oko pedeset
studenata – najčudnije društvo koje je ikad video. To su većinom bili ljudi
između dvadeset i trideset godina, obučeni sa raznovrsnim ukusom, i
raznih nacionalnosti – brkati Sloveni, tamnoputi Indusi, plavi Skandinavci,
mladi Amerikanci. Malobrojne žene bile su isto tako čudne. Stefanove oči
su se zaustavile na starijoj ženi u bluzi mišje boje, pažljivo je posmatrala
svoje platno kroz naočare u zlatnom okviru kao što učiteljica u seoskoj
školi gleda na tablu.
Naokolo je vladala takva galama da je pomislio da će ogluveti –
stalni žagor, glasni odlomci pesama na raznim jezicima, vragolasta
međusobna dovikivanja. Izgledalo je da će taj haos pomoći Stefanu da uđe
neopažen. Ali, dok je stajao na pragu neodlučan i prilično bled, u tamnom
svešteničkom odelu sa krutim belim okovratnikom i crnom kravatom, što
je bila obavezna odeća za sve đakone iz Klinker ulice, odjednom je nastala
tišina i sva pažnja ateljea bila je usmerena na njega. I u tišini jedan falsetni
glas je uzviknuo: »Ah, to je gospodin opat!«
Glasan smeh propratio je ovu primedbu. Ušavši zbunjeno, Stefan
opazi klupu pokrivenu suvim strugotinama sa palete, ali bez štafelaja. S
mukom se provukao do tog mesta i stavio sebi na kolena blok sa Engrovom
hartijom.
Model, stari čovek duge srebrnaste kose, ličio je na propalog glumca,
sedeo je u uobičajenoj pozi na uzdignutoj platformi usred ateljea, malo
nagnut napred, brade naslonjene na pesnicu. Stefanu se nije svidela
njegova poza, a osim toga starčev izraz bio je pun dosade i
nezainteresovanosti. Ali, uzevši ugljenu olovku, on se dade na posao.
U jedanaest časova pojavio se gospodin Dipre, čovek šezdesetih
godina, nekako teatralno lep, bujne grive, uspravnog, dostojanstvenog
držanja i gipkih ruku. Uprkos izgužvanih pantalona, njegov čvrsto pripijen
kaput pridavao mu je pristojan, dostojanstven izgled koji je još više isticao
orden na reveru.
 Njegov ulazak, neočekivan i nagao, učinio je da je galama pritihla.
U relativnoj tišini počeo je polako da obilazi sobu, zastajući tu i tamo da
bi poluzatvorenih očiju ispitivački pogledao platno i uz živahan pokret
ruke izustio nekoliko kratkih, učtivih reči – kao hirurg koji obilazi svoje
bolesnike.
Pošto mu se približio, Stefan je pripremio nekoliko reči pozdrava i
učtivih pitanja, ali ga profesor, sa oholom uzdržljivošću, uopšte nije
oslovio. Samo je uzgred pogledao, upola radoznalo upola
nezainteresovano, najpre njega pa onda njegov crtež – sledećeg trenutka
pošao je dalje, ne trepnuvši ni okom.
U jedan sat odjeknulo je zvono. Istog trenutka razlegla se vika,
model je naglo ustao, kao da je pod njim popustio feder koji ga je držao
privezana za stolicu, i leno vukući noge spustio se sa platforme, dok su
svuda unaokolo studenti ostavljali kičice ili ugalj i gurali se prema vratima.
Uznemirenog i razočaranog, Stefana je i protiv njegove volje povukla
gomila. Iznenada je iza leđa čuo prijatan glas:
»Vi ste Englez, zar ne? Primetio sam vas kad ste ušli. Zovem se
Čester.«
Stefan se okrenuo i video iza sebe lepog mladića, vršnjaka, kako mu
se pokroviteljski osmehuje. Svojom kosom, rupicom na bradi i plavim
očima osenčenima dugim trepavicama, davao je utisak iskrenog i dražesno
simpatičnog čoveka. Na sebi je imao staru kravatu harovskog koledža.
»Čekaću vas dole«, viknuo je kad ga je živi kovitlac povukao dalje.
Napolju mu je Čester pružio ruku.
»Nadam se da se ne ljutite što sam vas oslovio? U ovoj rulji mi
momci sa one strane Kanala treba da se držimo zajedno.«
Posle mučnog prijema Stefan je bio srećan što je našao druga. Kada
se i on predstavio, Čester je zastao za trenutak, a onda uzviknuo:
»Šta velite da zajedno ručamo?« Krenuli su duž bulevara.
Restoran, u koji su ušli, bio je sasvim blizu, na Trgu Selin. To je bila
uzana prostorija sa niskom tavanicom, skoro kao podrum, a pored nje,
nekih šest stepenica ispod površine ulice, mala mračna kuhinja sa
ognjištem i roštiljem, ispunjena zvekom bakarnog posuđa i prijatnim
mirisom jela.
Prostorija je bila već prepuna, uglavnom Dipreovih studenata, ali je
Čester sa nenametljivom sigurnošću pošao ispred Stefana prema malom
dvorištu ukrašenom oleanderima i, mirno skinuvši sa stola cedulju na kojoj
je pisalo »rezervisano«, vešto hitnuo šešir na klin i pozvao Stefana da
sedne. Istog trenutka jedna debela žena, crvena lica i u crnini, pohita,
grdeći, iz kuhinje.
»Ne, ne, Hari... Ovo mesto je rezervisano za mʼsje Lambera.«
»Nemojte se uzbuđivati, madam Šober.« Čester se nasmešio. »Vi
znate da je mʼsje Lamber moj dobar prijatelj. Sem toga, on uvek zakasni.«
Gospođa Šober nije bila zadovoljna, prepirala se i gunđala, ali je
pobedila prirodna ljupkost Harija Čestera – iako je bilo očevidno da se
trudila da mu se odupre – te je na kraju popustila; slegnula je ramenima
nad svojom slabošću, podigla tablicu koja joj je visila o pojasu, i pokazala
im jelovnik ispisan kredom na toj tablici.
Na Česterov predlog poručili su domaću supu, bordovsku govedinu
i mekani sir. Boca penušavog svetlog piva stajala je već na stolu.
»Babac nije loš», rasplinuo se Čester kad je žena otišla.
Za vreme jela neprestano je živahno brbljao, pravio primedbe na
račun suseda i ogovarao ih. Pokazao mu je Biondela, Italijana, koji je
prošle godine zaista izlagao u Salonu, i Pjera Omerla, beznadežan slučaj,
koji je svakoga dana popio bocu pernoa, a koji je sada ručao u društvu
preterano našminkane žene sa velikim šeširom. Gledajući je, Čester je
podigao obrvu osmehnuvši se. Povremeno postavljajući uljudna pitanja,
podstrekavao je Stefana na razgovor.
Kada su im doneli kafu, zamišljeno je ućutao, kao da je smatrao
potrebnim da ispriča sve o sebi.
»Čudno, zar ne«, primetio je šarajući prstom po kockastom
stolnjaku, »kako čovek odmah prepozna studenta. Filip Lamber je takođe
jedan od njih. Posle Haroua«, bacio je brz pogled na Stefana, »trebalo je
da odem u Kembridž... da nisam to odbacio zbog umetnosti.«
Nastavio je da priča sa omalovažavajućim osmehom kako je njegov
otac bio poznati proizvođač čaja na Cejlonu i kako se njegova majka, sada
udovica, vratila kući da bi se nastanila u Hajgetu, u velikoj palati prepunoj
posluge. Prirodno da ga je razmazila s bogatim izdržavanjem. U Parizu je
već osamnaest meseci.
»Ovde je strašno zabavno«, zaključio je. »Morate mi dozvoliti da
vam pokažem sve redom.«
»Šta mislite o Dipreu?« pitao je Stefana promenivši temu razgovora.
»On je najsolidniji učitelj koji se može dobiti. Znate, on ima orden
Legije časti.«
 Malo uznemiren, Stefan nije odmah odgovorio. Čester ga je
zbunjivao kao što bi ga zbunjivao nepoznati crtež koji je, iako prijatan, bio
preterano zamršen i stran njegovom ukusu.,
Popili su kafu. Svet je počeo da se razilazi.
»Izgleda da vaš prijatelj Lamber neće doći«, reče najzad Stefan da bi
prekinuo tišinu.
»Filip je bednik. Nikad se ne zna kada će se pojaviti... i sa kakvom
to lepom suknjom.«
»Da li i on dolazi Dipreu?«
»Ne, on radi kod kuće... Ako uopšte radi. Znate, on ima svoje
prihode. Skitao je po celoj Evropi, a studirao u Rimu i Beču. I sada su on i
njegova žena najmili mali stan blizu Esplanad dezeinvalid. Jeste,« Čester
klimnu glavom, »i mogu vam reći, Dezmonde, gospođa Lamber je
lepuškasta žena. Ali, naravno, savršena dama«.
Stefan je ponovo čuo primedbu koja je vređala njegove uši i
pogledao svog sagovornika, čudeći se kako je samo mogao reći tako nešto.
Ali pre nego što je imao vremena da odgovori, Hari Čester zastade.
»Evo Filipa.«
Prateći Česterov pogled, Stefan vide kako u restoran ulazi vitak
nagizdan čovek tridesetih godina, u mrkom kratkom gornjem kaputu sa
niskim okovratnikom i lepršavom mašnom. Njegovo bledo lice sa velikim
tamnim kolutovima ispod očiju imalo je čežnjiv izgled, a sjajna crna kosa
bila je brižljivo razdeljena po sredini, dok se jedan pramen kose odvojio sa
strane i padao, kovrdžajući se, preko belog čela. Svojim ponašanjem i svim
svojim izgledom ostavljao je utisak izveštačenog nemara, dosade i
uobraženosti.
Kada im je prišao, stavio je štap pod ruku i počeo skidati kao limun
žutu rukavicu, posmatrajući Čestera sa donekle prezrivom
zainteresovanošću.
»Hvala što ste mi sačuvali sto, dragi dečače. Ali sada morate da se
čistite. U dva sata očekujem gosta i gardedama mi neće biti potrebna.«
»Mi upravo polazimo, Filipe.« Ton Česterovog glasa postade
ponizniji. »Slušajte, hteo bih da vas upoznam sa Dezmondom. On nam se
danas pridružio kod Diprea.«
Lamber baci pogled na Stefana, pa se zatim učtivo pokloni.
»Dezmond je došao posle zadnjeg semestra u Oksfordu«, brzo je
dobacio Čester.
»Zaista«, uzviknuo je Lamber. »Koji koledž, ako smem pitati?«
 »Triniti«, reče Stefan kratko.
»Ah!« nasmešio se Lamber, tako da su mu se videli beli zubi, a zatim
je počeo da skida i drugu tesnu rukavicu od jareće kože – poduža operacija
kojoj se posvetio u tišini, potpuno spokojno – i najzad pružio Stefanu svoju
uzanu ruku.
»Milo mi je. Ja sam bio u Hauzu. Molim vas, nemojte se
uznemiravati, nije potrebno da se žurite. Ja ću lako naći drugi sto.«
»Uveravam vas«, reče Stefan dižući se, »mi smo gotovi.«
»Bilo bi mi drago da jednoga dana dođete na čaj k meni. Mi smo kod
kuće sredom u pet. Hari će vas dovesti. Onda ćemo biti dvojica iz Oksforda
i jedan« – osmehnuo se Česteru, »koji umalo što nije dospeo u Kembridž.«
Račun, koji je ubrzo donela madam Šober, ležao je na stolu. Pošto je
izgledalo da ga Čester nije video, Stefan ga je uzeo i, uprkos Harijevom
neočekivanom i energičnom protestu, platio.

VII

Pod čarobnim uticajem svoje nove slobode, Stefan se brzo i

neverovatno lako uklopio u neobično prijatan način života, koji je postao
još prijatniji otkako je nedelju dana posle njegovog dolaska, stiglo pismo
iz Stilvotera koje ga je potpuno umirilo. Govoreći o bolu koji mu je naneo
Stefan svojim iznenadnim odlaskom, otac mu je u izvesnom smislu
oprostio. Očevidno, pisao je, da je težnja (reč iskušenje bila je precrtana)
bila isuviše jaka da bi joj se mogao odupreti. I to može biti »na opšte
dobro« ako godina dana bude, kao što je to Stefan sam predložio, smatrana
»probnom« za obe strane. U isto vreme odobravao je Stefanov izbor mesta
stanovanja, a poznavao ga je isuviše dobro da bi morao da ga opominje na
čestitost, želeo je da ne oskudeva ni u čemu što mu je potrebno.
Svako jutro je, probudivši se, osećao isto uzbuđenje kada se setio da
je u Parizu, da zaista sledi svoj »umetnički poziv«. Ustajao je, brzo se
oblačio, a kako doručak u Kliftonu nije bio baš primamljiv, odlazio je u
malu mlekaru iza ugla, gde bi za trideset sua bio poslužen bokalom vruće
bele kate i dvama vrućim kiflama, upravo donetim iz pekare. Odlaženje u
atelje ulicama još punim svežine uvek mu je pričinjavalo naročito
zadovoljstvo. Mnoštvo ljudi koji su žurili, policajac u plavoj pelerini,
vredne domaćice sa punim korpama u rukama, vojnik zuav u skerletnim
pantalonama, dve nastojnice koje spletkare oslonjene na metle, stari čistač
ulice koji je polivao ulicu, kolica svežeg povrća koja tandrču iz Hala,
nadjačavano oštrim, iznenadnim uzvicima, čavrljanjem mnogih usta,
svečano zvonjenje crkava među pitomom, sivom pozadinom zgrada, ljupki
beli mostovi i divna reka koja je već počinjala da se iskri na suncu – sve
ga je to oduševljavalo.
Istina, u ateljeu se još uvek nije osećao kod kuće. U tom neredu i
stalnoj galami teško je bilo usredsrediti se. Izgledalo je kao da su mnogi
studenti dolazili ovamo ne toliko zbog rada koliko zbog razonode i
ispoljavanja divlje raspojasanosti. Smejali su se i pevali, zbijali neukusne
šale, vodili beskrajne i bučne diskusije po kafanama, raspravljali i svađali
se, ponašajući se i oblačeći se nakaradno boemski. Govorili su žargonom
kvarta, znali sve o najnovijim »pravcima«, priznavali za uzore Manea,
Degaa, Renoara, te ih strasno i majmunski podražavali, prezirali su Milea
i Engra, kriti kovali Delakroa, a sami u isto vreme nisu imali šta, ili vrlo
malo, da pokažu.
Naravno, bilo je tu i drugih koji su se iskreno trudili. Do Stefana je
sedeo mladi Poljak iz malog provincijskog gradića blizu Varšave, koji je,
ponesen ambicijom, došao u Pariz bez prebijene pare. Da bi mogao platiti
upisninu kod Diprea, radio je šest meseci kao nosač na železničkoj stanici
Monparnas. Njegovo ogromno zalaganje prosto je plašilo, a bio je,
međutim, potpuno bez talenta. Stefan se stalno nadao da će Dipre za vreme
svojih redovnih obilazaka jednom jedinom rečju, iz samilosti, prekinuti
njegov uzaludni napor. Ali profesor nije govorio ništa, nije radio ništa, sem
što bi ponekad ispravio linije ili nezainteresovano i odsutno ukazao na
nesrazmernost kompozicije. Njegov odnos prema Stefanu ostao je
podjednako ravnodušan, mada ga je jedanput ili dvaput, posmatrajući
njegove radove, čudno, skoro podmuklo letimično pogledao kao da ga vidi
i proučava po prvi put.
Stefan je sve jasnije ispod Dipreove odsutnosti i gospodskog držanja
počeo da raspoznaje crvom nagriženo jezgro razočaranja, žučnu gorčinu
čoveka koji u dubini duše zna da nije uspeo da ostvari svoje nekadašnje
mladalačke snove. Jeste dobio je priznanje zvaničnih krugova, jeste
izlagao svake godine u Salonu (kakvu osrednju brižljivo izrađenu sliku
koja je uvek visila na vidnom mestu), jeste sedeo u odborima i komisijama,
jeste zastupao u belim rukavicama »umetnost« na vladinim prijemima –
ali, da li je sva ta čast nešto značila za čoveka koji je želeo da uzdrma svet
veličanstvenim remek-delom? Dipre se nije mnogo interesovao za svoj
atelje, a još manje za svoje učenike, sem onda kada bi sa gorčinom
ljubomore nailazio na talenat koji bi prevazilazio njegov. Ispod površine
je bio prazan, čovek koji je glumio ulogu koju je sam sebi nametnuo, čovek
koji je više zasluživao sažaljenje nego prezir. Zaista, kad je profesor prvi
put samouvereno ušao u atelje, Stefan ga je u mašti video kako na kraju
dana polako skida tesni kaput i duboke cipele sa sjajnim dugmićima, mrda
svoje zgnječene prste da bi ublažio bol od žuljeva, i zatim, sedeći pogrbljen
pored peći u svom reprezentativnom ateljeu, okreće se prema platnu
»Bretonska svadba« i misli stresajući se: Bože, zar moram da nastavim s
tim?
Na ručak Stefan je išao obično sa Česterom kod madam Šober. Ali,
ponekad bi pobegao od Harijevog preteranog prijateljstva i, grickajući
pecivo sa tankim režnjem šunke začinjenim žutom slačicom, lutao sam duž
obale. Završivši sa jelom, ubrzanim koracima hitao je u muzeje, u Luvr ili
Luksemburg. Bilo je već potpuno mračno kada bi, očiju još neprilagođenih
svetlosti ulice, napuštao duge galerije i vraćao se peške u Klifton.
Česteru i nekolicini drugih, koje je Stefan upoznao kod Diprea,
izgledalo je neobično što Stefan provodi večeri sam. Nekoliko puta su
navalili da im se pridruži i da ide s njima na Monmartr. Jednom prilikom
pristao je da pođe sa njih šestoro da vidi program u »Plavom šeširu«, blizu
Mulen d la Galet.
Ali bilo mu je strašno dosadno dok je posmatrao program koji je
svakako trebalo da bude živahan i uzbudljiv, ali je u stvari bio glup i
prazan. Prostorija za igranje bila je masa lupajućih nogu, napola pijanih
ljudi, koji su se gurali i vrteli, uveličani i izobličeni u desetinama ogledala
unaokolo, dok su se čudno izvijali uz treštanje jevtinih truba. Sigurno da
ništa nije strašnije i bednije nego lica stalnih posetilaca, upalih obraza i
mrtvih, staklastih očiju. Neke dobro poznate kokote, koje mu je Čester
pokazao, bile su prosto gadne, a njihovi pratioci, obučeni u uska crna odela,
mračni i iznakaženi.
Kasnije se nekoliko mladih žena pridružilo njihovom društvu, koje
je sada postalo dosta bučno. Stefan ih je radoznalo posmatrao. Njihovi
hrapavi glasovi i grubo ispoljavano drugarstvo, grljenje oko vrata i glasno
šaputanje laskavih reči, izazivali su u njemu gađenje. Dok je sedeo, tako,
bled i ćutljiv, osećajući se kao riba na suvom, jedna od devojaka nagla se
prema Česteru koji je već dosta popio, i sa očima uprtim u Stefana
promrmljala mu je nešto na uvo, kikoćući se. Čester je prsnuo u smeh.
Stefan nije rekao ništa. Ali kada se vraćao sa Česterom kući,
pokrenuo je razgovor o tome.
»Ništa nije bilo, stari. Kazala je samo da si čudan.« Čester je
izvinjavajućim pokretom ublažio primedbu koju nije mogao ponoviti u
originalu. Zatim je, kada se Stefan okrenuo da pođe, dodao: »Žao mi je što
se večeras nisi zabavljao. Nemoj zaboraviti da u sredu idemo
Lamberovima. Svrati po mene.«
Dogovorenog dana je Stefan oko četiri časa krenuo ka ulici
Bonaparte broj petnaest, gde je na gornjem spratu stanovao Hari. Kada se
brzo popeo uz strme stepenice na treći sprat, do njegovih ušiju je iz
Harijevog stana doprla glasna prepirka. Pošto se provukao kroz
poluotvorena vrata, zatekao je Čestera kako se raspravlja sa malim
čovekom u crnom šeširu i izbledelom kaputu, ovaj je stajao potpuno mirno
i nadzirao pokrete svog pomoćnika koji je stavljao u kudeljni džak
časovnik sa kamina, nekoliko kineskih vaza i druge predmete koji su
ukrašavali sobu.
»Sada, ako dozvolite, vaš časovnik, mʼsje Čester«.
»Neka ide sve do đavola, Moris«, uzviknu Čester molećivo. »Nećete
valjda i časovnik! Nemojte ovog puta. Dajte mi vremena do kraja nedelje
i bićete podmireni.«
U tom Čester spazi Stefana. Trenutak je stajao zbunjeno, zatim,
približavajući se Stefanu, usiljeno se osmehnu.
»Zar nije to idiotski, Dezmonde? Potrošio sam sav novac. Ovi
odvratni izvršitelji dižu mi sve. U stvari, iznos nije nikakav. Par stotina
franaka... Ja ću, svakako, dobiti ček od majke, ali kao obično, tek na kraju
meseca. Ne bi mi naravno ni na um palo da tražim od tebe, ali, ako bi
slučajno mogao...«
Nastala je kraća stanka, a tada je Stefan svesrdno rekao:
»Biće mi drago da ti učinim uslugu.«
»Najlepša hvala, stari druže. Prvog ću ti vratiti sa kamatom. Izvoli,
Moris, lopužo. A sada – kidaj!«
Savio je šuštave novčanice koje je Stefan izvadio iz novčanika, i
bacio ih izvršitelju koji, pošto ih je dva puta prebrojao, ćutke klimnuo
glavom, izručio sadržinu džaka na sto i zagonetno se poklonivši isčezao sa
svojim pomoćnikom iz sobe.
»Dakle, gotovo!« Čester se veselo nasmejao kao da je sve to bila
dobra šala. »Nedostajali bi mi moji stari lonci. Naravno, i ovo ovde...« reče
on stavljajući vaze natrag na policu iznad kamina i rasejano otvarajući
malu pljosnatu kutiju, pokazujući okruglu srebrnu medalju na plavoj
svilenoj traci. Oborivši pogled, oklevao je neko vreme, a onda dodao dosta
stidljivo, što je delovalo prilično simpatično.
»Čovek ne spominje te stvari, Dezmonde. Ali pošto si me uhvatio na
delu takoreći... To je orden Alberta. Dali su mi ga pre nekoliko godina.«
 Ovo nije moglo a da ne ostavi utisak na Stefana. »Kojom prilikom,
Čestere?«
»Oh, oni to zovu – spašavanje života na moru. Jedna smešna starica
pala je sa folkstonskog broda. Ne krivim je. More je bilo nemirno kao
vrag... A bila je i zima. Desilo se da sam skočio za njom. Eto, to je sve. Mi
nismo bili ni pola sata u vodi, kada se brod vratio i poslao čamac po nas.
Ali pustimo to i krenimo, jer ako ne požurimo, zakasnićemo na čaj.«
Potpuno povrativši svoje dobro raspoloženje, Čester je pošao napred
niz stepenice, pričajući i smejući se usput sve do Lamberovog stana, koji
se nalazio u dnu ćor-sokaka, prilično daleko od Dikenove avenije. U
popločanom dvorištu bio je mali sivi kameni paviljon – umetnički osvežen
vratima boje zelenih jabuka i sanducima za cveće u prozorima iste boje, -
za vreme Anrija IV služio je kao stan čuvaru velike plemićske kuće. Unutra
se osećao miris ručka i skoro pečenih voćnih bombona. U maloj, dosta
tamnoj prostoriji nekoliko razbacanih ćilimova, zavese optočene perlama
i bambusove stolice odavali su prisustvo umetnika. Španski šal pokrivao
je pijanino.
Zbog Česterove žurbe došli su suviše rano. Lamber je dremao u
naslonjači pored kamina punog pepela izgorelih panjeva. Još uvek je bio
utonuo u letargiju koja obično nastupa posle ručka, i kada su ušli, jedva je
podigao otežale kapke. Ali gospođa Lamber je bila tu da ih dočeka. –
Visoka i vitka, starija nego što je to Stefan očekivao, krupnih zelenih očiju
i skoro oštrim crtama lica, kose boje peska i odgovarajućom mlečnobelom
kožom. Na sebi je imala popodnevnu haljinu od belog brokata, sa ukusnim
izrezom oko vrata, i dugačkom, širokom suknjom.
Dok su ona i Čester razgovarali, Stefan ju je posmatrao kako sedi
dostojanstveno povijanog vrata naspram crnog lakiranog paravana. Ona se
najzad, kao da je bila svesna njegovog ispitivačkog pogleda, okrenula
prema njemu vragolasto se osmehnuvši.
»Nadam se da vam se sviđa moja haljina?«
Pošto je izgledalo da očekuje kompliment, odgovorio joj je:
»Siguran sam da bi Vistler poželeo da vas slika u njoj.«
»Kako ste to lepo rekli!« Zatim je poverljivo dodala: »Sama sam je
sašila.«
Ubrzo je izašla i donela čaj na srebrnom poslužavniku na kome je
bilo mnogo šolja, tankih sendviča sa maslacom i sitnih kolača. Kada je
počela da sipa čaj, Lamber je zevnuo protegnuvši se.
 »Čaj!« uzviknuo je. »Ne mogu da živim bez čaja. Blagosloveni
okrepljujući čaj. Neka bude jak, Eliza.« Kad je dobio šolju, spretno ju je
prineo ustima: »Ovo je možda došlo čak sa vaših plantaža na Cejlonu, Hari.
Zar vas ta misao ne podstrekava? Kažite, da li mu prepoznajete ukus?«
Zatim se zagledao u Stefana. »Pa... šta ste radili u ovom nevaljalom gradu,
gospodine opate?«
Stefan je pocrveneo. Video je da je Čester pričao o njemu.
»Sigurno vam je smešno. Sveštenik koji se okrenuo umetnosti.«
Nastojao je da u nekoliko reči objasni razloge koji su ga doveli u Pariz.
Kada je završio, nastalo je ćutanje koje je uobičajenom ironijom prekinuo
Lamber, uzviknuvši:
»Bravo, opate. Sada, pošto ste se ispovedili, sve vam je oprošteno.«
A Eliza, malo se nagnuvši prema njemu, prošapta, osmehujući se
laskavo:
»Mora da ste strašno želeli da slikate... Sada uzmite malo čaja.«
Kada je Stefan ustao da uzme šolju, pogled mu se zadržao na tri
lepeze na zidu, na čijoj su svili bili naslikani japanski motivi. Zastao je
iznenađen finim minijaturnim radom.
»Ko je napravio ove vanredno lepe stvari?«
Lamberove obrve su se podigle. Zapalio je cigaretu, a zatim mu je
skoro isuviše nemarno odgovorio:
»U stvari, ja, dragi opate. Ako vam to neće biti dosadno, pokazaću
vam još neke svoje radove.«
Spustio je šolju i iz malog sporednog prolaza doneo nekoliko platna.
Zatim ih je umornim pokretima stavljao na visoku stolicu pored prozora,
tako da su bila potpuno osvetljena.
Većina slika bile su sasvim male i nevažnih motiva – grančica
rascvetalog trešnjevog cveta u plavoj okrugloj vazi, žalosne vrbe nagnute
nad ustajalu vodu, dete u slamnom šeširu na livadi pored reke – ali ipak,
svaka je imala nekakvu prijatnu privlačnost koja je činila sam crtež
čudesnim. Činilo se da baš ta osobina natapa nežne oblike izuzetnom i
neuhvatljivom lepotom.
Pošto je video slike – bilo ih je malo – Stefan se okrenu Lamberu:
»Nisam imao pojma da znate tako slikati... Divne su.«
Lamber se pravio kao da mu je svejedno, ali je bilo jasno da je
zadovoljan, dok je njegova žena živahno pružila ruku i stegla Stefanovu.
 »Fil je stvarno genije. Radi i portrete.« Njene zelene oči su se sijajući
zadržale na njemu. »Ako je neko od vaših poznanika zainteresovan da ih
kupi... ja sam ortak u poslu.«
Na vratima je zazvonilo i uskoro je, jedan za drugim, stiglo nekoliko
gostiju koji su neobično odgovarati ovoj atmosferi prefinjenog boemstva:
mladić u belim čarapama i sa rukopisom ispod ruke, neki čovek iz
američke ambasade, ne tako mlad ali dobro razvijen i dobro negovan,
slikarski model zvan Nina, koju je Stefan ponekad viđao kod madam
Šober, puniji stariji Francuz sa monoklom, taj je sa ganutljivom
galantnošću poljubio Elzinu ruku, a ona je na njega kao mogućeg kupca,
usmerila svu svoju umiljatost. Izneli su svež čaj. Lamber je služio viski.
Razgovori su se stišali i Stefan, koji prilikom svoje prve posete nije želeo
da ostane dugo, podigao se da ide. Oboje, Filip i njegova žena, navalili su
da ponovo dođe. Štaviše, gospođa Lamber prekinula je razgovor da bi ga
ispratila do vrata.
»Dođite u nedelju s nama na reku. Idemo na izlet u Šanrozej. Ona je
zastala široko otvorenih očiju i dodala kao da saopštava kompliment: »Vi
ste se veoma dopali mom Filipu.«
U dogovorenu nedelju, a posle toga i drugim danima, Stefan je pratio
Lamberove, ponekad sam, ponekad sa Česterom ili drugim njihovim
prijateljima, do onih divnih predela na Seni između Šatijona i Melona. Išli
bi brodićem od Pon nefa do Ablona, gde bi iznajmili čamac i veslajući
polako uz sporu, zelenu struju reke koja je mirno vijugala između
izvanredno lepih pošumljenih obala senarske šume do neke krčme na obali,
gde bi se ukotvili, iskrcali i ručali za drvenim stolovima pod vedrim
nebom.
Vreme je bilo izvanredno, lišće u svojoj najraskošnijoj lepoti, slez i
suncokret u punom cvetu. Bleštavi zraci sunca, vazduh koji miluje,
veslanje, ljubazni prijatelji, zaslepljujuća novina svakog prizora i zvuka,
sirena dereglije, boja košulje nekog radnika, stav stražareve žene i boja
neba iza nje – sve je to budilo u njemu treperav zanos, a pre svega veru da
je najzad »našao sebe« u »umetničkom životu«, što je delovalo kao droga.
Lamber je, osim nekoliko nastupa loše volje, bio u neobično prijatnom
raspoloženju, s vremena na vreme zadirkujući sve redom, pokazujući
briljantnost svog duha, dobacujući čas duhovitost, čas epigram, recitujući
duge odlomke iz Verlena i »Cveća zla«.
»Svetije nego Indus«, rekao bi tiho, zastajući da uzme dah, zavlačeći
prste u svežu struju reke, dok su se njegove uzane grudi nadimale, a
pramen kose padao preko vlažnog čela.
 »Ovi divni lokvanji... čaše čistog alabastera, providno-ružičasti... i
hladni... hladni kao grudi vodenih nimfi nošenih vodom...« i tako dalje.
Njegovo osećanje lepote nije se ograničavalo samo na prirodu i kad
bi ih u krčmi posluživala lepuškasta devojka, on bi joj se, uprkos oštrog
pogleda svoje žene, drsko udvarao.
U početku Stefan je donosio sobom blok za skiciranje i želeo da
skicira sve što vidi. Ali Lamber ga je obeshrabrio rekavši mu s čudnim
osmejkom:
»Morate to ovde čuvati, dragi opate«, i blago se kucnuo o čelo.
»Kasnije... u samoći... sve će se ponovo roditi.«
Jedne nedelje uveče, posle izleta koji je bio prijatniji nego obično,
Stefan, oprostivši se od Lamberovih i još dvojice drugih koji su bili sa
njima na izletu čamcem, uputi se sa pristaništa na keju Sen Bernara prema
hotelu. Sunce, koje se tada spuštalo iza kupole Trokadera, žarilo je čitavog
dana. Omamljeni suncem i naterani vrućinom koja je vladala toga dana,
oni su se kupali niže brane kod Ermitaža, zatim ručali hladnu pastrmku i
paštetu i sve to zalili plemenitim šambertenom. Posle su zaspali na toploj
travi pod senarskim bukvama.
Kako se dobro osećao... Koža opaljena suncem, grudi pune čistog
vazduha, telo koje je bridelo od sveže vode... Obuzelo ga je nadzemaljsko
zadovoljstvo.
Kada je prešao ulicu Bijevr, iz teskobnog ulaza, upravo ispred njega,
iznenada je izašao jedan čovek. Imao je teške, duboke cipele, zamazane
pamučne pantalone i zakrpljenu plavu bluzu kakvu nose nosači. Oko vrata
bila je nemarno vezana crvena marama. Ličio je na radnika koji se vraća
kući posle napornog i teškog rada. Ali, nešto u držanju ramena, u prkosno
uzdignutoj glavi, učinilo je da se Stefan trgne i požuri za njim.
»Glin!«
Ričard Glin se namah okrenu. Njegovo lice, zamišljeno i natmureno,
postepeno se razvedri, dok je netremice gledao Stefana.
»Ti, Dezmonde... Dakle, uspeo si da dođeš!«
»Pre pet nedelja.« Stefanovo lice osmehivalo se od zadovoljstva. »I
stalno sam se nadao da ću naići na tebe. Slušaj, upravo se vraćam u hotel.
Hajde da zajedno večeramo.«
»Pa«, rekao je Glin razmislivši, »dobro će mi doći koji zalogaj.
Danas nisam okusio ništa.«
»Zaboga, šta si radio?«
 »Slikao... od šest ujutro«, odgovorio je Glin sa nekom tmurnom
žestinom. »Dešava mi se da zaboravim na ručak dok radim... Naročito kad
ne mogu da savladam proklete boje«.
Dok je govorio, njegove žute oči boje ahata iznenada su sevnule
grubim nestrpljenjem – posledica zamora zbog suviše dugog napornog i
strasnog stvaralačkog rada. Uhvativši Stefana ispod ruke, pošao je sa njim
duž ulice.

VIII

Pojava Glina sa crvenom maramom oko vrata i potkovanim dubokim

cipelama unela je jedva primetan nemir u trpezariju hotela Klifton. Starom
konobaru vaspitanom u tradicijama engleskih milordova, nije se svidela
njegova spoljašnost a dve usedelice koje su dosad posmatrale Stefana sa
izvesnom simpatijom, usplahirile su se, neprijatno iznenađene. Ričardu,
izgleda, to nije smetalo; smestio se i pogledao okolo, ne krijući svoju
radoznalost.
»Nebesa, zašto živiš na ovakvom mestu, Dezmonde?«
»Pravo da ti kažem – ne znam... Iz navike, verovatno.«
Glin je probao supu, skuvanu kao i obično od brašna i zamašćene
vode.
»Možda ti se sviđa njihova kuhinja?«
Stefan se nasmeja.
»Znam da ovo ne vredi mnogo. Ali će meso biti dobro.«
»Trebalo bi da bude.« Ričard nače i drugu zemičku. »Rekao sam ti
da sam gladan. Jedne večeri ću te odvesti onamo gde se stvarno dobro
jede.«
»Madam Šober?«
»Zaboga, ne I Ne u onu umetničku mesarnicu... Mrzim šarlatanstvo
u kuvanju isto kao u slikanju. U bistro pored moje kuće kuda svraćaju
šoferi i kočijaši. Uvek možeš da se pouzdaš u kafanu u koju odlazi ta
mafija. Tamo možeš dobiti božanstvenu zečju paštetu.« Glin zaslade.
»Pričaj mi šta si sve radio?«
Rado, sa stvarnim oduševljenjem, Stefan poče da priča do najsitnijih
pojedinosti šta je sve dotada radio. Govorio je o svom jutarnjem
»brušenju« kod Diprea, raznežio se pričajući o svom prijateljstvu s
Česterom i Lamberovima, i poetično opisao svoje izlete u Šanrozej. U
početku ga je Glin slušao sa polupodsmešljivim, polusnishodljivim
osmehom, ali je postepeno izraz njegovog lica postajao ozbiljan da bi
najzad prezrivo pogledao svog prijatelja.
»Pa!« uzviknuo je pošto je govornik završio. »Izgleda da si bio dosta
zauzet. Možda ćeš me posle odvesti u svoju sobu da vidimo šta si uradio«.
»Nemam šta da ti pokažem«, brzo odgovori Stefan. »Jedva nekoliko
crteža. Vidiš, ja sam se sav usredsredio na crtanje.«
»Vidim«, odgovori Glin značajno.
Jeo je u potpunoj tišini stvrdnut engleski puding koji je dobio na
kraju ručka. Dobrih pet minuta nije progovorio ni reči. Zatim, nabravši
obrve, upre u Stefana pogled pun krajnjeg nezadovoljstva.
»Dezmonde«, poče najzad. »Da li želiš da slikaš? Ili da protraćiš svoj
život kao neka od onih izmišljenih ličnosti u Boemima?«
»Ne razumem te.«
»Onda slušaj. Ima možda deset hiljada prokletih varalica u ovom
gradu, uobražavaju da su slikari samo zato što pomalo uče, a pomalo gule
stolice svojim zadnjicama po kafanama, gde po čitave noći blebeću o
svojim mrtvorođenim remek-delima. Ti si skoro postao jedan od njih.
Đavolski dobro traćiš vreme, Dezmonde. Slikanje znači rad, rad i opet rad;
naporan, pakleni rad, posle koga čovek poblesavi. Bez ljuljuškanja po
Seni, ležanja na dnu čamca sa nedopečenim pozerom koji vam recituje
Verlena i Bodlera.«
Stefan planu uvređeno. »Nepravičan si, Gline. Čester i Lamber su
vrlo pristojni momci. A Lamber je bez sumnje i vrlo talentovan.«
»Gluposti! Šta je dao? Nekoliko japanskih imitacija, namolovanih
lepeza, početničkih crteža... O, dosta su lepi, priznajem, ali to su
sladunjave stvarčice... Izveštačene... i tako setne«.
»Slikanje na velikim platnima je znak vulgarnosti.«
U svom ogorčenju Stefan je citirao najomiljeniju Lamberovu frazu i
Glin je odmah osetio odakle potiče. Oporo se nasmejao.
»A šta kažeš za Rubensa, Koređa i del Sarta sa njihovim ogromnim
nečuvenim zamislima? A stari Mikelanđelo koji je, pokrivajući tavanicu
Sikstinske kapele svojom ogromnom vizijom Stvaranja sveta, radio tako
naporno da danima nije skidao odeću? Da li su oni bili prosti? Ne,
Dezmonde... Lamber je obdaren amater, slikarčić o kome se nikad ništa ne
bi čulo da nije njegove lajave žene. Nemam ništa protiv njega, ali me brineš
ti. Ti imaš nešto za šta bi Lambert dao svoju dušu. Ne bih želeo da se
upropastiš zahvaljujući sopstvenoj prokletoj gluposti. A što se tiče Harija
Čestera, zar si još uvek tako neverovatno glupav da ga ne možeš prozreti?«
»Ne znam šta hoćeš da kažeš«, odgovori Stefan nabusito.
U prvom trenutku Glin je pomislio da bi bilo dobro da otvori oči
Stefanu, ali se zadovoljio prezrivim osmehom.
»Koliko je izmamio od tebe?«
Stefan pocrvene još jače. U nekoliko navrata Čester je pozajmljivao
manje svote posle onog većeg zajma na početku poznanstva, tako da mu je
sada dugovao preko pet stotina franaka. Čester mu je, međutim, dao časnu
reč da će mu sve pošteno vratiti.
»Kažem ti, Dezmonde«, nastavio je Glin nešto mirnije, »pogrešno si
pošao; zapao si u loše društvo, a što je najgore – grdno si lenčario. Ako se
ne urazumiš na vreme, iskopaćeš sam sebi grob. Najgore mesto u paklu
pripada umetnicima koji ne rade.«
Nastala je duga, ledena tišina, lako se Stefan branio; ali kada je u
mislima uporedio svoj prazan dan sa časovima koje je Glin provodio u
velikom naporu, polako je počelo da ga obuzima osećanje stida.
»Šta da radim?« reče najzad, obraćajući se Glinu. Nabrano Glinovo
čelo se razvedrilo.
»Pre svega otarasi se ovog prokletog anglikanskog odmarališta.«
»Kada?«
»Odmah.«
Izgledalo je da je Stefanova zbunjenost neverovatno zabavljala
Glina. Ali ubrzo se uozbiljio.
»Ne mogu te pozvati da stanuješ sa mnom, ali poznajem čoveka koji
bi te vrlo rado primio.«
»Koga to?«
»Žeroma Pejru – tako se zove. Tata Pejra. To je stariji čovek,
siromašan, i želeo bi da sa nekim deli troškove stana, čudna neka zverka,
ali tako mi boga, pravi slikari Drukčiji od tvojih tobožnjih boema.« Glinov
omalovažavajući osmeh ubrzo je nestao kad je nastavio. »Naravno, sa
Dipreom je svršeno. Možeš da koristiš moj atelje. Upoznaću te sa čovekom
koji me snabdeva bojama. Napoleonom Kampom. Daje na veresiju...
ponekad. A sada, hajdemo.«
Stefan nije bio sklon iznenadnim promenama i naglim odlukama, ali
je u Glinovim dokazima bila snaga kojoj se nije mogao odupreti, a u načinu
izlaganja neprenagljena odlučnost. I tako, ode u kancelariju i na
direktorovo iznenađenje, zatraži račun i plati. Onda spakova kofer i zatraži
da se odnese dole, ublažavajući svoj iznenadni odlazak davanjem bogatih
napojnica.
Glin koji je stajao u hodniku i koga je, naravno, personal Kliftona
smatrao Stefanovim zlim duhom, bio je dosta hladan prema njegovim
napojnicama i prokomentarisao ih je jetko.
»Savetujem ti da čuvaš novce, Dezmonde. Možda će ti biti potrebni
pre nego što se probiješ.«
»Čekaj Gline. Treba da nam pozovu kola.«
»Do vraga s kolima. Zar si preslab da pešačiš?«
Ričard je podigao kofer, koji nije bio tako lak, stavio ga na rame i
dugim koracima izašao iz hotela. Stefan ga je pratio u bleštavi sumrak
ulice.
Pejrin stan je bio prilično daleko, ali je Glin, kome je pričinjavalo
veliko zadovoljstvo da daje sve od sebe, prešao to rastojanje ubrzanim
hodom, nijednom se ne zaustavivši ili spustivši kofer. Najzad, u tamnoj
sporednoj uličici na levoj obali, na mestu gde su se sekli ulica D’ Asa i
bulevar Monparnas, Glin je skrenuo u nakrivljen ulaz kraj poslastičarnice
koja je, slabo osvetljena lampom na zidu, bila čisto izribana, i počeo da se
penje preskačući sve po tri kamene stepenice. Na drugom spratu se
zaustavio, zakucao na vrata i, ne sačekavši odgovor, pritisnuo kvaku i uveo
Stefana.
To je bio trosoban stan. U dnevnoj sobi, nameštenoj građanski
uredno, sedeo je za stolom pokrivenim mušemom, sitan čovek, pedesetih
godina, okruglih ramena, pljosnatog, izbrazdanog lica i raščupane brade,
podignutog okovratnika, s crnim šeširom na glavi; tiho je svirao, dok je
skoro potpuno očerupani drozd zviždao u kavezu pored prozora. Kad je
spazio Glina, njegove jasne i mladalačke oči, pune plemenite drskosti,
zasvetliše. Ostavio je instrument, ustao i ceremonijalno i s puno ljubavi
poljubio Ričarda u oba obraza.
»Pejra«, reče kratko Glin, kad se oslobodio njegovog zagrljaja,
»doveo sam ti novog stanara, svog prijatelja, Stefana Dezmonda.«
Pogled Žeroma Pejre prešao je sa Glina na Stefana i zamišljeno
zastao na njemu – pošteno i prijateljski ga je posmatrao.
»Ako je on tvoj prijatelj, stari druže, biće i moj. Izvinite što vas
primam ovako, mʼsje Dezmond. Ričard zna kako sam osetljiv na
promaju.«
»Nadam se da vam ne smetamo«, reče Stefan snebivljivo.
 »Daleko od toga. Imam običaj da uveče razmišljam o svojoj duši.
Ponekad nalazim da je sjajna, a ponekad opet užasna. Večeras« – tu se
ozbiljno osmehnuo – »pozdravljam svako uznemiravanje.«
»Dezmond je slikar, Pejra. Radiće sa mnom – i s tobom.«
»Dobro.« Pejra nije pokazao ni trunke iznenađenja. »Dobro došli u
moj stan... U svakom slučaju, privremeno je moj, jer pripada gospodinu
Bisku, poslastičaru. Svejedno. Ovde se mi odričemo lepote žena i sjaja
sadašnje slave da bismo stvarali remek-dela koja će biti priznata hiljadu
godina posle naše smrti.«
»Kakve perspektive!« uzviknu Glin sa popuštajućim smehom.
»Sada nas jedino to održava u životu.«
»A kako stoji sa svetom Terezom?«
»Ah, da. Čoveka zaista ohrabruje primer te plemenite duše.« Nato se
obrati Stefanu. »Da li ste već bili Španiji?«
»Nisam.«
»Onda ćemo jednog dana zajedno na hodočašće. U Avilu de los
Kabaleros... leži kao velika kruna u kamenitoj divljini, naspram opore
plave boje gredoških planina, iza granitnih bedema prženih leđima suncem
sve do žutila i smrzavanih oštrom kastiljanskom zimom.«
»Da li ste već bili tamo?« učtivo upita Stefan.
»Mnogo puta. Ali samo u mislima.«
Glin prsnu u smeh.
»Opominjem te, Dezmonde. Ovaj luđak, koji nikad ne ide u crkvu i
govori nepristojne stvari o papi, oseća neko čudno poštovanje prema svetoj
Terezi.«
Pejra prekorno odmahnu glavom.
»Prijatelju, nemoj tako olako izgovarati ime ove ljupke i odlučne
žene iz Stare Kastilje, žene, koja je obnovila prvobitan diskalceatski red,
olabavljen zbog udobnog i lakomislenog života karmelićanki. Borila se
duhovitošću, ljupkošću, poniznošću, molitvama, dokazima, strpljivošću
svetice i odlučnošću pomorskog kapetana. Bila je pesnikinja...«
»Odoh ja«, reče Glin široka osmeha, polazeći prema vratima.
»Ostavljam vas da se upoznate. Budi sutra u sedam u mom ateljeu,
Dezmonde. Laku noć.«
Glin izađe. Pejra poćuta, pa koraknu napred i pruži ruku Stefanu.
Rekao je jednostavno: »Nadam se da ćete se ovde osećati kao kod
svoje kuće.«
 IX

Pod uticajem Glina i Pejre za Stefana je sada počeo novi život,

ispunjen neprekidnim radom, potpuno suprotan njegovom nedavnom
shvatanju umetničkog života. Žerom Pejra, poznat u celom plezanškom
rejonu kao »tata Pejra« beše siromašnog porekla; njegovi su roditelji, sada
mrtvi, bili obični seljaci – mada je on o njima govorio s ponosom,
obrađivali su svega nekoliko hektara zemlje blizu Nanta. Trideset godina
je kao državni činovnik, školski primer činovničića, provodio dane u
celuloidnim manžetama i izbledelom žaketu, i upisivao podatke u
prašnjave sudske knjige. Samo je jednom bio van Francuske, kada su ga
kao pomoćnog pisara u nekakvoj sudskoj komisiji, poslali u Indiju. Tamo
je provodio svoje slobodno vreme pod palmama i rogačima u kalkutskoj
zoološkoj bašti i prostodušno i očarano posmatrao životinje iza rešetaka.
Nekoliko meseci posle povratka broj službenika u ministarstvu je smanjen
i Pejra je penzionisan sa tako malom penzijom da mu je jedva dostizala za
hleb. I tada, potpuno neočekivano, mada nikada nije pokazao ni najmanje
interesovanje za umetnost, počeo je veoma oduševljeno da slika. Ne samo
da slika, već da sebe mirne duše smatra genijalnim slikarem. U celom svom
životu nije učio crtanje. Slikao je portrete svojih prijatelja, ulice, ružne
zgrade, svatove, fabrike u predgrađu, bukete cveća u rukama bez tela,
slikao je prizore iz džungle – naga žena, raskošnih grudi i bedara jaši tigra
razjapljenih čeljusti, u nepreglednom čestaru palmi, lijana, paprati,
orhideja u svim mogućim nijansama; šuma mašte, raskošna i čudna, puna
zmija i majmuna koji se veru, isprepleteni kao da vode borbu na život i
smrt. Drhtao je kada ih je stvarao, znoj ga je oblivao i da se ne bi
onesvestio, morao je uprkos strahu od nazeba da otvara prozor radi svežeg
vazduha.
Susedi su slegali ramenima i smeškali se njegovim slikama koje su
bile izložene na prodaju po petnaest franaka, u izlogu radnje njegove
poznanice, madam Hufnegl, ugledne udovice koja je držala prodavnicu
ženskih šešira nekoliko kuća dalje, i koju je Pejra poštovao. Sem
Napoleona Kampa, prodavca boja, koji je uzimao Pejrova platna u zamenu
za materijal koji je uzimao kod njega i čiji je tavan bio pun raznovrsnih
slika umetnika koji su se borili za opstanak, niko nije kupovao slike koje
su za susede u ulici Kaštel postale izvestan izgovor bučne zabave. Ali Pejra
je sa nesmanjenim žarom nastavljao da slika. Često u bezizlaznoj
materijalnoj situaciji, povećavao je svoju bednu penziju na razne načine.
Sem okarine, na koju je svirao iz ličnog zadovoljstva, i francuskog roga,
nešto malo se razumeo u violinu i klarinet. Stoga je rukom napisao oglase
koje je, obukavši svoje najbolje odelo, raznosio od vrata do vrata.

Oglas
ŽEROM PEJRA
slikar i muzičar
POUČAVA DECU IZ MUZIKE
ORGULJA I SOLFEĐA
Subotom posle podne od 2–5 časova.
Brzo napredovanje zagarantovano.
Roditelji mogu prisustvovati časovima.
Mesečna uplata 5 fr. po učeniku. Broj učenika ograničen.

Za vreme leta uspešno je koristio znanje sviranja u francuski rog;

nastupao je svakog četvrtka posle podne u Tiljerijskom parku u orkestru
koji je očaravao dadilje i njihove štićenike. A kada je nevolja bila isuviše
velika, uvek je mogao da računa na svog druga iz detinjstva, Alfonsa
Biska, sadašnjeg plezanskog poslastičara, debelog i potpuno ćelavog
sredovečnog čoveka; ovaj ga je pomagao više radi svojih sentimentalnih
uspomena na davne đačke dane u Nantu nego radi slika koje mu je Pejra s
vremena na vreme naturao u nedostatku novca; u najtežim trenucima
snabdevao ga je pitom sa mesom ili jagnjetinom.
Po svojim navikama i opštim shvatanjima života, Pejra je – Stefan je
to ubrzo uvideo – bio isto toliko duhovit koliko i iznenađujuće originalan,
uostalom, kao i njegove slike. Pored sve svoje jednostavnosti, imao je
živahan i nemiran duh, koji je bio ispunjen plodovima njegovih cunjanja
po debelim tomovima knjiga kupljenih u antikvarnicama na keju; često je
sebi davao oduška u neočekivanim učenim raspravama o istoriji,
srednjovekovnoj teologiji ili ličnostima tako različitim, kao što su bili
Kozmas Aleksandrijski, koji je 548. opovrgao učenje da je zemlja okrugla,
ili sveta Tereza Avilska, koju je on, ateist, bez premišljanja usvojio kao
svoju zaštitnicu.
Uprkos svim nastranostima bio je dosledan svojoj najomiljenijoj
uzrečici: Dobar čovek i dobar drug. Iako je Stefan rano ustajao, Pejra je
uvek pre njega bio na nogama, donosio mleko i sveži hleb koji je Alfonsov
šegrt svakog jutra ostavljao pred vratima. Pošto bi se njegov skroman
doručak završio, opasao bi kecelju i oprao posuđe, posle toga, snabdevši
hranom i vodom drozda, koga je osakaćenog našao na ulici i nameravao
ga pustiti na slobodu čim mu krilo bude izlečeno, spremio bi se za rad:
stavio bi štafelaj i kutiju sa bojama preko ramena i sa velikim pohabanim
kišobranom, da bi se zaštitio od kiše ili sunca, peške odlazio u neko
udaljeno predgrađe – u Ivri, Saranton ili Pasi. Tamo se, gluv na raskalašne
primedbe prolaznika, posmatrača ili šale dece, gubio u čudesnoj tajni
prenošenja na platno neke svoje nebeske vizije nasipa pruge, tramvaja ili
šume dimnjaka.
Stefan je polazio u isto vreme; svako jutro žurio je u ulicu Bijevr da
iskoristi jasnu severnu svetlost koja je odmah posle svitanja prodirala kroz
prozore Glinovog ateljea. Ričard koji sebe nikad nije štedeo, bio je
nemilosrdan u svom stavu grubog, često i okrutnog nastavnika.
»Pokaži šta možeš«, rekao je turobno. »Ako za šest meseci ne budem
zadovoljan, vratiću te bogu.«
Glinov model, Ana Montel, bila je žena tridesetih godina, visoka i
snažna, crne kose, suvonjava i tamnoputa kao Ciganka. Njeni preci su
verovatno bili poreklom Mađari, iako ju je Glin pronašao u zabačenom
delu severnog Velsa. Koža joj je bila gruba, a pošto je uvek išla gologlava,
u tamnoj suknji i zelenoj bluzi, bez rukavica i kaputa, njene su ruke i obrazi
bili ispucani od oštrog jesenjeg vetra koji je sa reke šibao ulicama. Ali su
crte ovog vetrom išibanog lica, sa duboko usađenim očnim dupljama i
visokim jagodicama, bile prave i oštre. Nečujno je hodala po ateljeu u
papučama bez potpetica i čitala Glinove želje iz očiju – to je bila
najćudljivija osoba koju je Stefan ikada upoznao. Pozirala bi u svako
vreme, satima i u napornim položajima, a posle bez reči iskliznula iz ateljea
na veliku pijacu, vrativši se sa rukama punim namirnica, i skuvala gulaš na
majušnoj peći ili kafu u plavom emajliranom loncu na bobice i sa
slomljenim grlićem, koji je kasnije ovekovečen na jednoj od najpoznatijih
Glinovih slika, pod imenom Jutarnja kafa.
Iako nikad nije pokušavao da neposredno daje uputstva, Glin je
neumorno naglašavao potrebu originalnosti i nastojao da Stefan odbaci
svoje ranije prihvaćene pojmove o stvarima, podstičući ga da gleda na njih
svojim očima kao što su ih i drugi gledali svojima.
»Radi kao Pejra!« uzviknuo bi Glin. »Neka svaka slika bude potpuno
tvoja.«
»Ceniš Pejru?«
 »Mislim da je velik slikar«, rekao je Glin, čvrsto ubeđen da je tako.
»Ima neposredno, iskonsko gledanje primitivnog umetnika. Mogu da mu
se smeju i smatraju ga prokletom starom budalom koliko im je volja. Ali
kroz dvadeset godina gaziće jedan preko drugog da bi došli do njegovih
dela.«
To je bio naporan rad – i hladan. Atelje je bio leden i kako su
prolazile nedelje, postajao je još ledeniji, jer je Glin bio pristalica
spartanskog načina života, to jest da čovek ne može dati najbolje od sebe
ako je okružen udobnošću. Zauvek je nestalo Stefanovo ranije shvatanje
slikarstva kao nežne i zavodljive umetnosti. Još nikad u životu nije živeo
pod takvim strogim režimom. A Glin je bio neumoljiv u svom zahtevu za
sve većim i većim naporima.
Jednoga dana, kada se Stefanu počelo mutiti u glavi od umora i kada
je osetio da dalje ne može, Ričard, duboko uzdahnuvši, baci svoju paletu.
»Malo razgibavanja«, izjavio je. »Prsnuće mi glava. Umeš li da voziš
bicikl?«
»Naravno«.
»Pretpostavljam da si kao đakon obilazio parohijane u Oksfordu
mileći po četiri milje na sat?«
»Pa, mislim da bih mogao i malo brže.«
»Odlično!« Glinove se usne razvukoše u osmeh. »Videćemo šta
vrediš.«
Napustili su atelje i prešli preko ulice u radnju za iznajmljivanje
bicikla, koju je držao Pjer Bertelo, ostareli biciklistički takmičar – sada
nesposoban zbog srca, oštećenog pernoom, mada je u svoje vreme stigao
treći u trci Tur d Frans. To je bila mala, neuredna radnja, gde su se u
prednjoj površini nalazili bicikli okačeni ispod tavanice. Ušli su. Radnja je
izgledala pusta.
»Pjer!« viknu Glin lupkajući po tezgi.
Iz dubine radnje pojavila se devojka devetnaestih godina. Bila je
prilično mala; na sebi je imala crni vuneni džemper i crnu plisiranu suknju
a na bosim nogama plitke crne papuče.
»To si ti?« reče Glin.
»A koga si očekivao? Kraljicu od Sabe?«
»Zašto nisi sa cirkusom?«
»Rasturen je preko zime«. Govorila je odsečno, neprijatno sa rukama
na bedrima, raskoračena.
 »Gde ti je tata?«
»Spava, mora se otrezniti.«
»Uh! Stefane, ovo je Emi Bertelo.« Pošto je prenela pogled pun
dosade sa jednog na drugog, Glin nastavi: »Potrebna su nam dva bicikla za
posle podne. Daj nam dobre, i to odmah!«
»Svi su dobri. Uzmite dva s kraja.«
Dok je Glin drešio užeta o koja su bili obešeni bicikli, Stefan ju je
posmatrao kako prihvata bicikle i znalački okreće točkove. Imala je bledo,
mrgodno lice, nisko, malo ispupčeno čelo, dobro ocrtane obrve, široka usta
sa tankim usnama. Nos je imala lep, samo što je na kraju bio kao odsečen,
što je bilo tipično za sirotinjske kvartove. Da joj se nisu videle grudi,
upadljivo ocrtane pod tesnim džemperom, imala bi telo mladog, dobro
razvijenog dečka. Ona se neočekivano okrete i uhvati na sebi Stefanov
pogled. Pod njenim hladnim, procenjivačkim i dugim pogledom osetio je
da je crveneo – bilo je nečeg uvredljivog u njenom ponašanju i to ga je
pogodilo. Ričard je gurao bicikle prema vratima.
»Bi li išla s nama, Emi?«
»Kako? Moram da čuvam radnju. Ona matora pijandura...«
»Onda drugi put. Vratićemo se pre mraka.«
Stefan izađe na ulicu za Glinom. Uzjahaše bicikle i nagnuvši se nad
korman, krenuše kroz živ saobraćaj u senžermenskom predgrađu prema
versajskoj kapiji. Glin je vozio napred. Iza gradske kapije povećali su
brzinu po ravnom, pravom putu u pravcu Vil dʼAvreja. Ričard je, obzirući
se s vremena na vreme unazad, terao zapanjujućom brzinom. Proletoše
kroz Sent Apolin, Ponšarfren i Mel, zatim ostaviše za sobom Žizje i
Orževal. Najzad, pošto su u kružnoj vožnji prešli oko trideset kilometara,
Glin naglo zakoči pred pivnicom u malom selu Luvansjenu. Zadihan,
pogledao je kritički u Stefana, prašnjavog, oznojenog, i potpuno bez daha.
Nasmešio se.
»Nije loše, momče? Ne voliš da se predaješ, zar ne? To je osobina
koja može dobro da ti posluži. Hajde, uđi da popijemo pivo.«
U tamnoj, niskoj pivnici popili su po kriglu piva koje je prijatno
kliznulo niz njihova suva grla. Glin posrka penu sa brade i uzdahnu.
»Lepi predeli za slikanje oko Luvansjena«, – razmišljao je glasno.
»Renoar i Pisara su imali običaj da se motaju ovuda. Sisli takođe. Ali mi
ćemo se dalje otkotrljati drugi put. Pustićemo Emi da da brzinu. Ona
stvarno ume da vozi!«
 Uspomena na susret u radnji za iznajmljivanje bicikla još uvek je
nagrizala Stefana. Odgovorio je dosta kruto:
»Ta mlada žena je ostavila na mene utisak prilično neprijatne
osobe.«
Glin se grohotom nasmeja.
»Izražavaj se malo blaže, padre.« Pošto je ćutao neko vreme, dodade:
»U stvari, ona je jevtina roba. To bi ti mogao potvrditi i tvoj prijatelj
Čester... I gruba... U stvari odgojena je u putujućem cirkusu. Mota se
mnogo sa mladim prostitutkama, test meseci putuje sa Perozom.«
»Perozom?«
»Adolf Peroz, nekad su to bila braća Peroz. Adolf je preživeo.
Upoznao sam ga. Simpatičan tip. Ima dosta pristojan cirkus. Emi izvodi
akrobacije na biciklu, veoma opasne po život. Plakati je naveliko hvale i
ona ti to uvek stavi na znanje. Mi za nju nismo interesantni. Zna da ne
zarađujemo ni groša. Ali je strašno sujetna i želi da je slikam.«
»Hoćeš li?«
»Ni po cenu života. Ne upuštam se sa ološem. Ali me zabavlja da je
malo vučem za nos. U stvari, ona je prava kučka.« Ispio je pivo. »Idemo.
Vreme je da se otkotrljamo.«
Polako su vozili natrag kroz večernju svežinu. Glin je bio sjajno
raspoložen i davao je oduška svojim napetim živcima pevajući odlomke
velških narodnih pesama, oran za rad idućeg dana.
Kada su stigli pred radnju bicikla, pogledao je na sat i glasno
zviznuo.
»Kasnim. Treba da se nađem sa Anom. Budi drug, vrati bicikle.«
Predao je bicikl Stefanu i odjurio na sastanak.
Stefan je, pomalo teško, najzad uspeo da dotera bicikle u radnju. Kao
i ranije, ova je bila prazna. Lupao je po tezgi i pošto se niko nije pojavio,
gurnuo je vrata koja su vodila u prostorije iza prodavnice, i u mračnom
uzanom hodniku sudario se sa Emi koja je upravo išla u radnju. Spoljašnja
vrata su se zalupila, i oni su se našli u mraku, u hodniku koji nije bio veći
od ormana. Potpuno zbunjen, nije mogao da smisli šta da kaže. Srce je
počelo brzo da mu kuca. Dok je stajala pored njega tako blizu da je osetio
toplinu njenog tela, nepoznato osećanje steglo mu je grlo. Posmatrala ga je
mirno, ne čudeći se, kao da joj je njegov unutrašnji nemir bio poznat, a
nato se osmehnula hladnim, kritičkim osmehom.
»Šta hoćeš?«
 Dvojako značenje ovog pitanja poteralo mu je krv u glavu. Nastala
je tišina u kojoj je čuo glasno lupanje svoga srca. Odgovorio je
neprirodnim glasom:
»Hteo sam da vam kažem... da sam vratio bicikle.«
»Da ti ste se dobro provozali?« upitala je, još uvek ga posmatrajući
znalačkim, napola zatvorenim očima. Njegovo uzbuđenje ju je donekle
zabavljalo, ali bez odjeka u njoj.
»Da... zahvaljujem.«
Ponovo je nastala tišina. Emi nije ni pokušala da se pomakne. Najzad
je prisilio sebe da pruži ruku prema vratima i otvori ih.
»Nadam se«, zamucao je kao đače, »nadam se da ću vas ponovo
videti.«
Postiđen i potpuno zbunjen bezuspešno je pokušavao da ne misli na
nju.
Međutim, ona ga je sve više mučila, kad god bi je video, a to se
događalo sve češće, jer otkako je nastupilo proleće, Glin je zahtevao da se
najmanje jednom nedeljno izvezu biciklima. Emi ga je i privlačila i
odbijala. Žudeo je da je zamoli da mu pozira. Ali nije mogao da natera sebe
da to uradi. Činilo mu se da se nikad neće ukazati zgodna prilika. Emi je
ostala kao nerešena zagonetka čije je značenje tražio, a nije nalazio – čudno
uznemirenje u njegovoj podsvesti.
A vreme je prolazilo iznenađujućom brzinom. Kako su dani postajali
duži i kestenovi ponovo precvetali, shvatio je da će godina iskušenja skoro
proći. Sve češća pisma iz Stilvotera, od oca, Devija i Kler počela su da
najavljuju da čekaju njegov povratak, da ga očekuju sa zaista velikom
nestrpljivošću.
Došao je jul, nepomičan vazduh sa bleštavog neba pritiskivao je
grad.
Glin, koji je mrzeo vrućinu, trpeo je dve nedelje, a zatim je iznenada
odlučio da sa Anom ode u Bretanju i tamo luta i slika kalvarije. Lamberovi
su već bili otputovali za La Bol, a Čester je upravo otišao iz Pariza da im
se pridruži. Čak je i Pejra govorio o odlasku iz Pariza. Rok za zakupninu
njegovog stana je isticao u avgustu i on je pravio planove da ode svom
stricu u Overnj.
Obojica, i Ričard i Pejra, navaljivali su na Stefana da im se pridruži,
ali on to nije mogao da prihvati – u poslednjem, dosta strogom pismu,
pastor je izrazio nadu da Stefan »neće pogaziti datu reč«, niti dozvoliti da
bude zadržan »pariskim zabavama i razonodama«.
 Pošto ga je pročitao, Stefan je bacio četke i izašao na ulicu. Mogao
je da ode do Bulonjske šume gde je uvek bilo hlada ispod drveća, ali je bio
isuviše potišten i razdražen. Umesto toga, uprkos zamoru i osećaju potpune
iscrpenosti, pošao je kroz grad i prokrstario kilometre jednoličnih ulica.
Prolazio je pored prodavnica i kafana, u početku velikih, a posle sve manjih
I ređih, i skoro praznih. U jednom napuštenom bistrou konobar je spavao
za stolom, glave naslonjene na ruku. Prošao je ispod železničkih mostova,
pored šina koje su vijugale kao zmije na velikoj krajnjoj stanici, prešao
preko kanala, na kraju prošao carinarnicu i zastao na polju izvan Pariza. I
dok su sa njega curile kaplje znoja, ponavljao je stalno u sebi: Bože, kakav
život... A otac misli da su moji dani splet zadovoljstava!
U povratku kući zaustavi se na pošti u Plezansu i napisa telegram:

DEZMOND PAROHIJA STILVOTER SASEKS

DOLAZIM SUTRA 19 JULA JUTARNJIM BRODOM
STEFAN

Ništa, mislio je Stefan, ne može biti radosnije od ponovnog viđenja

poznatih i voljenih mesta, napola zaboravljenih, koja uvek izgledaju lepša
nego pre. Ispružen na travnatoj obali Čilingemskog jezera, sa udicom
pored sebe i grejući se na toplom popodnevnom suncu, posmatrao je
Dejvija kako još nespretno, ali sa revnošću, koja je zalog napretka, baca
mamac za malog klena među rascvetale lokvanje, ispod čije se svežine
skrivala nevidljiva štuka; vazduh je bio čist i pozlaćen, svuda naokolo
poljsko cveće, drveće pod svojim najbogatijim i najnežnijim lisnatim
pokrivačem; divlje ruže, nežne ružičaste boje, širile su miris koji se mešao
sa opojnim mirisom poljskog cveća... Visoko iznad glave leteli su
golubovi; sa imanja brotonskog dvora čulo se kokodakanje živine.
Bilo je teško shvatiti da su već prošle dve nedelje otkako se vratio
kući. Od momenta kada su ga dočekali na halborškoj stanici Dejvi i
Karolina – poslanstvo izabrano izuzetno pažljivo – sve je išlo neobično
glatko i vreme je letelo. Da, dobro je bilo biti opet kod kuće, samo kad se
prema njemu ne bi postupalo kao prema bludnom sinu koji se vratio, kome
je sad oprošteno i koji mora po svaku cenu da bude zadržan njihovom
ljubaznošću. Doručak u krevetu, »Tajms«, još neotvoren na poslužavniku
– dok nije protestovao i rekao da će radije ustajati i piti kafu zajedno sa
Dejvijem dole u trpezariji; njegova najmilija jela za ručkom i večerom tako
da se Bisli satirala u kuhinji, a Mold donosio korpe najodabranijeg voća;
njegove želje su se poštovale, priređivali su izlete; bilo je jasno da se cela
porodica ujedinila da bi ga razoružala.
O njegovom se slikanju nije govorilo – ono je bilo pokopano od prve
večeri kada je na pastorov zahtev pokazao svoja platna. Skupivši obrve,
mršteći se i smešeći se, on se prisećao kako je pošteno, ali uzaludno njegov
otac pokušavao da odobri njegov rad, smeten svim onim što je video, kako
se njegov zbunjeni pogled naročito zadržao na sceni iz predgrađa, koja je
predstavljala ženu koja prostire rublje u dvorištu po vetrovitom danu.
»Dragi moj dečko... zar misliš da je ovo... lepo?«
»Da. To je jedno od mojih najomiljenijih platna.«
»Nikako ne razumem zašto si izabrao baš prostiranje rublja?«
»Zbog divne igre boja, oče... staričina siva i crna haljina na žutosivoj
pozadini,...«
Pokušao je da objasni srž svoje zamisli kako je nanosio sirove boje
samim paletnim nožem. Ali bilo je jasno da je pastor ostao zbunjen i
neubeđen. Nastala je duga tišina. Zatim, pošto je još jednom pogledao
slike, Bertram se sumnjičavo okrenuo prema sinu i zainteresovano upitao.
»Neki stručnjak bi to sigurno umeo da ceni.«
»Mislim da bi.«
Od onda je nepoverenje zamenilo poštovanje. Karolina se ponašala
prema njemu mnogo ljubaznije, glačala mu je odela, ušivala dugmeta na
košuljama, a majka je, izbačena iz svog posebnog usamljenog sveta,
odjednom pronašla klupče vune od koje je dok je on bio još u Oksfordu
nameravala da mu isplete čarape, i objavila da će ga sada iskoristiti.
Oni su na Stefanovo olakšanje većinom ostajali u porodičnom krugu
– general Dezmond, njegova žena i Džefri bili su u Škotskoj u lovu – ali
tog poslepodneva, obaveštena da će Dejvi i on biti u Čilingamu, ledi
Broton ih je pozvala na čaj. Bacivši pogled prema suncu koje je klizilo
preko grebena Daunsa, Stefan je pomislio da je vreme da krenu. Digao se,
pošao polako obalom i stao iza brata, koji je, iako je pokazivao znake
umora, još uvek istrajno bacao udicu u mirnu vodu. Ulov je dosada bio
dosta jadan – tri žuta grgeča, tako mala da ne bi mogla da nahrane ni
parohijsku mačku. Poznavajući čudnu ljubav koju je Dejvi gajio prema
pecanju kao i prema svakom drugom sportu na svežem vazduhu – strast
koja je bila sasvim suprotna Stefanovoj urođenoj ravnodušnosti i ujedno
tako dirljivo neprikladna kad je čovek pomislio na dečakovu nežnu telesnu
građu i slabo zdravlje – Stefan je želeo da dečko bar sada uhvati na udicu
veliku i debelu pastrmku. Mogao je lepo da zamisli radost i oduševljenje
koje bi izazvao takav ulov.
Ali, iako je strpljivo čekao, podstičući ga po kojom reči, sreća mu se
nije osmehnula. Dejvi nikada nema sreće, pomislio je u trenutku tuge. I
dok je njegov mlađi brat namotavao kanap, on ga obgrli oko ramena,
pohvali ga koliko je sada spretniji, okrivljujući nepovoljne uslove –
vrućinu i svetlost; i, uveličavajući težinu i vrednost tri ribice koje su se
osušile i skupile u korpi, uspe da povrati dečakovo dobro raspoloženje.
»Mislim da sam zaista napredovao«, ohrabren odgovori Dejvi.
»Strašno se trudim. I, kao što kažeš, ovi grgeči nisu baš tako loši. Misliš li
da će biti dobri?«
»Odlični!«
»Pa... prilično su mali.«
»Što su manji – to su slađi«, odgovorio je Stefan mudro.
Krenuli su preko livada, izbegavajući dug put oko Fokskros Kornera,
i, pošto je bilo suvo, pošli su preko trskovite močvare ka brotonskom
imanju; Dejvi je celim putem čavrljao sa iskrenom živošću koja je
predstavljala glavnu osobinu njegovog bića. U poslednje vreme je porastao
i izgledao je visok za svojih četrnaest godina, noge su mu bile nesrazmerno
dugačke za njegov uzrast, pa je izgledalo kao da se pokreće skokovima i
trzajima. Ipak, njegovo lice bilo je manje grozničavo nego pre, a napadi
su, kako je Stefan čuo od Karoline, bili sve ređi, mada isto onako žestoki.
Slušajući ga sa simpatijom, posmatrajući igru svetlosti na njegovim
pravilnim crtama, Stefan je osetio veliku ljubav prema svome bratu. Za
poslednje dve nedelje oni su skoro neprekidno bili zajedno.
Izbivši iz šume, preskočili su gvozdenu ogradu oko parka, u kome je
mirno pasla stoka, i uskoro stigli na stazu, koja ih je vodila oko cvetne leje
duž ivica travnjaka do same zgrade – viktorijanske gomile masivnog
crvenog peščara, kojoj su kule, okrugle i pravougaone, davale očaravajući
izgled, a za koju je ledi Broton ponosno tvrdila da je najviša zgrada u
Saseksu.
Ona ih je dočekala, odmarajući se u stolici za ležanje pored otvorenih
francuskih prozora u južnom salonu; zamolila ih je da je izvine zbog njene
lenosti – njen doktor je u poslednje vreme bio smešno strog prema njoj – i
usled njenog blagog, toplog dočeka oni su se odmah osetili kao kod svoje
kuće.
 »Dakle, vratio si se, Stefane.« Još uvek držeći njegovu ruku,
zagledala ga je od glave do pete. »Pun znanja o lepim stvarima. Žao mi je
što nemaš bradu. Ali, čini mi se da ti je Pariz koristio. Da li bi umeo da mi
po francuski poljubiš ruku?«
»Tu umetnost nisam proučavao.«
»Kakva šteta«, osmehnula se ledi. »Zar ne, Dejvi?«
»Biće šteta jedino ako se moj brat ponovo vrati, ledi Broton.«
»Dobro si rekao. Vidiš kako nam je milo što si ponovo sa nama. Kao
dokaz, poslužiću te uz čaj saseškim kukuruznim kolačima. Zar se ne sećaš
koliko si ih voleo kada si bio u Dejvijevim godinama?«
»Kako da ne. Ja ih još uvek volim. I Dejvi.«
Ledi Braton se nasmešila i nastavila svoje prijatno čavrljanje. Dok ju
je ćutke slušao, Stefan je uočio promene na njoj. Njemu se od uvek
dopadala ova mala, rumena, na prvi pogled nimalo gospodstvena žena, čiji
su se energija i zdrav razum ispoljavali u svim njenim pokretima. I sada ga
je bolelo dok je posmatrao kako nemoćno sedi, kako diše kratko i
isprekidano i kako njeno već ionako crveno lice dobija skrletnu boju.
»Kler će uskoro doći«, primetila je. »Pretpostavljam da želi da uđe
sa velikim šeširom i korpom cveća, kao da ju je naslikao Gejnzboro.«
Skoro istog trenutka kad je njena majka završila, ušla je Kler, ali bez
korpe cveća i gologlava. U svojoj crvenomrkoj platnenoj haljini sa
pravougaonim izrezom oko vrata, koja je pristajala uz njenu crvenozlatnu
boju kose, nije ličila na slike Gejnzboroa, već na slike Bern-Džonsa. Iako
je bez sumnje već zaboravio, Stefan joj je jednom rekao da joj odgovaraju
te bogate prerafaelske boje.
Savlađivala se izvanredno. Niko ne bi mogao pomisliti koliko je brzo
kucalo njeno srce ili koliko je dugo čekala ovaj trenutak.
»Kler«, Stefan je pošao prema njoj.
»Tako mi je milo što si došao«, reče osmehujući se. »I ti, Dejvi.«
Nadala se da će rumenilo, koje je osetila na obrazima, ostati neprimećeno.
Ponovan susret s njim i stisak njegove ruke poremetili su njenu prisebnost
više nego što je mogla da zamisli.
Utom su doneli čaj, ali to nije bio skroman zalogaj od suvih biskvita
i tanko sečenog hleba sa maslacem, već obilna užina koja se sastojala od
barenih jaja, peciva, sendviča, kukuruznih kolača, jagoda i umućene
pavlake. Sve je to bilo poređano na okruglom mahagonskom stolu na
točkiće.
 »Pretpostavljali smo da ćete biti gladni posle pecanja«, reče Kler
gledajući u Dejvija.
»I jesmo!« složi se oduševljeno dečak. »Nismo baš mnogo ručali.«
Prihvatio je šolju čaja koju mu je nalila Kler i odneo je pažljivo, iako dosta
nesigurno, do ledi Brofon, pre no što je seo.
»Hvala, Dejvi.« Prekidajući jedva primetnu zategnutost, nastavi, po
običaju, zadirkujući: »Kler, ne čini li ti se da Stefan izgleda kao pravi
Parižanin?«
»Omršavio je, možda.« Kakav glup odgovor. Ali on se vratio i ova
misao ju je prijatno uzbudila, te njene oči neobično zasvetleše.
»Mislim da francuska kuhinja nije baš naročito hranljiva«, ozbiljno
je kazao Dejvi. »U svakom slučaju, ja ne bih voleo da jedem puževe i
žablje batake i slične stvari.«
Svi su se nasmejali i vreme je dalje proticalo u najboljem
raspoloženju. Dejvi se, da bi dokazao vrednost anglosaksonske hrane, dva
puta poslužio kukuruznim kolačima i započeo živ razgovor sa Kler o
načinima hvatanja štuke. Na kraju su se oboje složili da bi na ovakav dan
muva bila mnogo pogodniji mamac od malog klena...
»Verujem da ima muva u sobi za bilijar«, reče Kler posle kraćeg
razmišljanja. »Da li bi voleo da ih imaš?«
»Naravno«, promrmlja Dejvi. »Zar mogu? Hteo sam da kažem... je
li vi to ozbiljno mislite?«
»Naravno. Hajde sa mnom da pogledamo.«
Izvinivši se, Dejvi se živahno diže, otvori vrata ispred Kler i iziđe
zajedno s njom.
Kada su otišli, ledi Broton se zamišljeno zagledala u Stefana koga je
uvek iskreno volela i stvarno mu se divila. Nju ni najmanje nije zbunilo što
je napustio sveštenički poziv. Smatrala je da on zbog svoje tako osetljive,
strasne i stidljive prirode nije stvoren da bude seoski sveštenik. Nije ju
nimalo uznemirila njegova nedavna slikarska pustolovina. Smatrala ju je
prolaznim hirom, kratkotrajnom naklonošću koja je bez sumnje vodila
poreklo od izvesnih osobina nasleđenih po materinoj strani – dobro se
sećala da se još kao dete čudila preteranoj naklonosti prema slikarstvu
vrlog oca gospođe Dezmond – a koja ni u kom slučaju nije oduzela ništa
od odlične srži Stefanovog karaktera. Ali je u ovom slučaju, ne zbog svoje
lične naklonosti koja je u ovom trenutku dolazila na drugo mesto, već
podstaknuta poznavanjem Klerinih osećanja, želela da kaže nešto što bi
izvelo stvar na čistinu. Poslednjih meseci primećivala je ravnodušnost
svoje kćeri prema okolini i njenu rasejanost; zapazila je takođe, a to ju je
zabrinulo, njene povremene napore da se oslobodi sete tražeći razonodu u
stvarima sasvim tuđim njenoj naravi. U poslednje vreme je Džefri
Dezmond bio stalan posetilac, a ledi Broton ga je prezirala zbog načina na
koji je otezao u govoru, Smatrala ga je prosečnim, običnim, razmaženim,
uobraženim i izveštačenim mladim kicošem, a pošto je i sama bila udata
za čoveka koji je bio užasno ograničen i uobražen tako da je njen
dvadesetogodišnji život s njim bio pravo mučenje, nije želela da Kler
doživi istu sudbinu.
Bez sumnje upravo zbog tih svojih misli, reče najzad:
»Niste videli svog rođaka po povratku?«
»Ne. Cela porodica iz Simle je u Škotskoj.«
»Džefri je dosta lovio ovde.«
»On uživa u tome. A šta je lovio?«
»On i Kler su često šetali po Daunsu. Bili su vrlo često zajedno.
Mislim da ju je pre neki dan vodio u Bruklends... na automobilske trke.«
»Nisam znao da se Kler interesuje za takve stvari.«
»Mislim da se ne interesuje... ali ne ume da odbije.« Ledi Broton se
osmehnula, malo poćutala, pa se onda nagla napred i nastavila tonom koji
je, iako poverljiv, bio namerno ravnodušan. »Brinem se pomalo za nju,
Stefane. Ona je tako mirna, bolje reći – povučena u sebe, – mila, ali ne ume
da sklapa poznanstva. Njoj je potreban dobar saputnik da bi bila srećna, da
budem jasnija, potreban joj je odgovarajući muž. Ne treba ni da vam
govorim da neću večno živeti. Vrlo brzo Kler može da ostane sama i, mada
voli ovo imanje, postoje mnoge obaveze koje će joj teško padati.«
Nije rekla ništa određeno, ništa što bi ga moglo na neki način zbuniti,
ali o njenoj nameri nije moglo biti dvoumljenja. I zaista, pre no što je uspeo
da kaže ma šta, ona je nastavila, dotičući njegov rukav svojim pomalo
naduvenim prstima, punim žila.
»Mislim da si pametno uradio što si se izludirao u Parizu. I tvoj
poštovani otac je pametno uradio što te je pustio. U moje vreme mnogi
mladići su odlazili na velika putovanja. To se nije smatralo samo kao
stvarna potreba, već im se omogućavalo da se ispucaju. Vratili bi se
smireni, posvetili se imanjima i osnovali porodice. I baš to bi morao da
uradiš i ti, dragi Stefane.«
»A ako...« Izbegao je njen pogled i malo pocrveneo. »A ako, opet,
osetim potrebu da odem u inostranstvo?«
»Zašto?«
 »Da nastavim učenje... i rad.«
»Kakav rad?«
»Slikanje.«
Odmahnula je glavom i dobronamerno ga potapšala po ruci.
»Dragi dečko, kad sam bila mlada i romantična, mislila sam da mogu
da pišem pesme... I pisala sam, priznajem, na svoju sramotu. Ali to je
prošlo. Ipak sam prebrodila. Pa tako ćeš i ti.«
Razgovor je izgledao završen. Zavalila se nazad u jastuke. Pre no što
je stigao da odgovori, Dejvi i Kler su se vratili u sobu, noseći emajliranu
kutiju.
»Pogledaj, Stefane, šta mi je dala Kler. Sve ove divne muve. I toliko
točkića i kanapa. I ovu nepropustivu kutiju.«
»Ne zaboravi«, nasmejala se Kler, »da očekujemo ribe.«
»Nego šta, sa takvim priborom! O, samo kad škola ne bi počinjala
tako brzo.«
»Zar zima nije najpogodnije vreme za pecanje štuka?«
»Jeste. Mislim da ću užasno nestrpljivo čekati božićni raspust.«
»Pa, ne zaboravi da dođeš na čaj svaki put kad si u Čilingamu.«
Stefan je ustao da se oprosti, dirnut Klerinom ljubaznošću prema
Dejviju i tihom zamišljenošću koja se primećivala i pored njene
uzdržljivosti, u svakoj njenoj reči, svakom njenom pokretu. Poslednji
blesak popodneva pozlatio je dugu sobu sa stubovima, ne mnogo lepu, ali
toplu i udobnu, prožetu ljupkošću stare planinske kuće... Kroz prozor su se
nejasno ali još uvek vidljivo nazirali negovani travnjaci, osenčeni velikim
kedrovima i bukvama koje su se pomaljale iznad cvetnih krovova seoskih
kuća, a iza njih se kao more talasao zeleni Dauns.
Pri povratku kući Dejvi je primetio da mu je brat neobično ćutljiv.
Pošto ga je jedno dvaput pogledao ispod oka, obratio mu se najzad:
»Prijatno je u tom starom zamku. Zar ne bi voleo da češće idemo
onamo?«
Stefan nije odgovorio.

XI
 Sledećeg četvrtka ručak u pastorovom domu bio je pri kraju. Bio je
to donekle mučan obed, jer se Dejvi, svečano obučen, tog popodneva
vraćao u školu. Ali, kriomice pogledajući oko sebe, Stefan je osetio
zategnutost koja je bila veća no što je to odgovaralo prilici; atmosfera je
bila zaverenička i puna nekog iščekivanja. Osetio je kako raste neka
nejasna usiljenost, skrivena velom ljubaznosti, usiljenosti koju je pomalo
osećao oko sebe tokom protekle dve nedelje.
Pastor, koji je za poslednjih pet minuta jedno tri puta pogledao na
sat, učini to ponovo, ispi kafu i ne gledajući ni u koga, primeti:
»Gospodin Mansi Piters boravi u susedstvu. Na žalost, nije mogao
da dođe na ručak. Ali pozvao sam ga da dođe posle ručka.«
»Veoma interesantno, oče«, promrmljala je Karolina gledajući u
tanjir.
»Hoćeš da kažeš«, pitala je gospođa Dezmond tonom čoveka koji je
naučen šta treba da kaže, »čuveni učestvovao u razgovoru, ali sada podiže
oči osetivši da Mansi Piters?«
»Da. Pa ti poznaješ gospodina Pitersa, Stefane?« Stefan je Dejvidu
rezao lik u kori od pomorandže i nije se otac obratio njemu. »On je poznati
član Kraljevske akademije.«
Nastala je tišina. Uhvaćen iznenada u klopku ukočena pogleda,
Stefan je čekao da Bertram postavi zamku.
»Pomislili smo da bi ga možda zanimalo da vidi tvoje slike.«
Ponovo je zavladala tišina koju prekide Karolina s nekom
pritvornom veselošću.
»Zar to nije divno, Stefane? Sada možeš da se koristiš njegovim
savetom.«
»Čini mi se«, reče gospođa Dezmond, »ako me pamćenje nije
izneverilo, da se u čelfenhamskoj banji nalazi jedan njegov pejzaž. Visi
iznad železnog vrelca. Nekakav pogled na malnverška brda s ovcama. Kao
u prirodi.«
»Spada među najbolje slikare«, složio se Bertram.
»Zar on nije napisao i jednu knjigu, oče?« umeša se Karolina. Od
Rataela do Rejnoldsa – ili nešto slično.«
»Napisao je nekoliko knjiga o umetnosti. Najpoznatija se zove
Umetnost radi umetnosti.«
»Moram da je uzmem iz biblioteke«, promrmlja Karolina.
 »Nadam se da nemaš ništa protiv da mu pokažemo tvoje slike?«
ohrabren obratio se pastor sinu. »Kad se već pruža prilika, bilo bi pametno
da čujemo njegovo mišljenje.«
Stefan je prebledeo i neko vreme nije rekao ništa.
»Pokažite mu što god hoćete. Njegovo mišljenje nije važno.«
»Šta kažeš?! Mansi Piters je čuveni član Kraljevske akademije. I već
petnaest godina redovno izlaže.«
»Da li to nešto znači? Ja ne mogu da zamislim ništa očajnije, prostije
i gluplje od njegovih slika.«
Naglo se prekinuo, osećajući da će pomisliti da mu zavidi i da ga se
plaši. Kada se okrenuo, začuo je tutnjavu točkova, i kroz prozor video kola
iznajmljena na železničkoj stanici kako su se zaustavila pred ulaznim
vratima. Omalen čovek, koga je još manjim činio crni sombrero sa širokom
trakom i dugačka crna pelerina, – žustro je iskočio iz kola, pogledao
unaokolo i pritisnuo zvonce. Bertram je ustao i praćen svojom ženom i
Karolinom izašao u predvorje. Stefan je ostao za stolom isuviše svestan da
je sve unapred pripremljeno. I po samoj Pitersovoj odeći moglo se videti
da on ne samo da nije bio u poseti u susedstvu, već da je bio izričito pozvan
– bez sumnje uz nagradu – da dođe iz Londona kao hirurg koji treba da
vidi opasno bolesnog pacijenta kome je njegova dijagnoza pitanje života
ili smrti.
Ohrabrujuće tapšanje ga je prenulo iz misli. Bio je to Dejvi.
»Zar ne bi bilo bolje da sad pođemo? Ne brini, Stefane, kladim se da
će biti dobro.«
U salonu, koji je prvobitno bio sagrađen kao pravougaonik i kasnije
izobličen viktorijanskim prozorom sa zapadne strane, sedeo je na sofi
Mansi Piters, punačak čovek, okrugla lica, odsečno zvaničan i u središtu
pažnje inteligentne publike.
Kada je Stefan ušao, okrenuo se prema njemu pružajući prijazno
ruku.
»Dakle, to je naš mladi gospodin! Milo mi je da smo se upoznali,
gospodine.«
Stefan se rukovao, govoreći sebi, uprkos osećanjima koja su se
sukobljavala u njemu, da ne sme pokazati ni trunke ljutnje prema tom
neželjenom posetiocu, koji je bez sumnje bio pošten i dostojan poštovanja
i koji je postupao prema svojim najiskrenijim ubeđenjima. Ali Stefan je
poznavao Pitersove radove koje su novine uvek hvalile i koje su često
donosili i časopisi, poznavao je njegove sladunjave pejzaže i mrtve
prirode, koji su odisali sentimentalnošću, puni težnje za
trodimenzijalnošću; Glin ih je prostački nazvao pečenom zemljom i
govnom. Stefan nije mogao da uguši instinktivnu netrpeljivost, povećanu
kicoškim izgledom čovečuljka i samouverenošću njegovog nastupa koji je,
mada neubedljiv, bio svakako znak samozadovoljstva. Odbio je da ruča,
pošto je zadovoljio svoje nevidljivo ja – doslovna njegova rečenica – u
vagonu za ručavanje koji se uvek nalazio u sastavu podnevnog ekspresa,
ali je na navaljivanje ipak pristao da popije šoljicu kafe. I držeći pažljivo
šoljicu na kolenu, prekrstivši noge u blatnjavim visokim cipelama,
pokroviteljski postavi Stefanu nekoliko pitanja kakva bi postavio istaknuti
slikar akademik, trudeći se da pridobije početnika.
»Dakle, bili ste u Parizu, zar ne?«
»Da, skoro godinu dana.«
»I vredno radili, nadam se, u tom veselom gradu.« Rekao je to,
vragolasto pogledavši druge, a zatim, pošto Stefan nije odgovorio,
nastavio:
»Kod koga ste učili?«
»U početku kod Diprea.«
»A! Šta misli o vama?«
»Pravo da vam kažem – ne znam. Otišao sam od njega posle nekoliko
nedelja.«
»O-o-o! To je bila greška.« Na to je zabrinuto dodao: »Hoćete da
kažete da ste radili sami? Na taj način niste mogli bogzna šta da naučite.«
»Naučio sam bar koliko je potrebno jake volje, discipline i zalaganja
da bi čovek postao dobar slikar«.
»Hm! To je sve lepo i krasno, ali kako stoji s učenjem?«
Dražio ga je hladan ton Stefanovog glasa. »Ima izvesnih osnovnih
stvari koje se moraju znati. Ja sam to uvek nanovo isticao u svojim
knjigama. Pretpostavljam da ste ih proučili.«
»Žao mi je – nisam. Učio sam u Luvru.«
»O, kopirali ste«, uzviknuo je Piters ljutito. »To ne valja. Slikar mora
biti pre svega originalan.«
»Ipak su svi veliki umetnici uticali jedan na drugog.« Stefan je
nastavio hladno: »Rafael je nastao od Perudžina, El Greko od Tintoreta,
Mane od Franca Hal-sa. Postimpresionisti su se svi pomagali među sobom.
Čovek bi mogao nabrajati beskrajno. Pa, ako dopustite, i u vašim radovima
primećuju se uticaji Lejfona i Poinfera.«
 Spominjanje ove dvojice umetnika, tako slavnih u viktorijansko
doba, a sada zaboravljenih, zbunilo je Mansija Pitersa kao da nije znao da
li je ovo uvreda ili laskanje.
Gospođa Dezmond je neočekivano taktično prekinula tišinu:
»Dozvolite da vam sipam još kafe.«
»Hvala. Dosta mi je.« Vratio je svoju šoljicu. »U stvari ja nemam
mnogo vremena na raspolaganju. Čekaju me izvesni poslovi. Hoćemo li
preći na stvar?«
»Na svaki način.« Bertram, koji je napeto posmatrao ovaj sukob
temperamenata, dao je znak Dejviju i ovaj je odmah skočio i izišao iz sobe.
No brzo se vratio noseći prvu sliku – »Pogled na Senu kod Pasia« i stavio
je na stolicu sa visokim naslonom unapred nameštenu prekoputa sofe, tako
da bude dobro osvetljena.
Mansi Piters je s prstom na ustima zamolio za tišinu, a zatim
namestio svoj cviker. Pažljivo i dugo je proučavao sliku, naginjući se
napred i nakrivljujući glavu pod različitim uglovima, onda je dao
dramatičan znak Dejviju koji je sklonio sliku i stavio je pored prozora i
odmah uneo sledeću. Stefan je stajao po strani, skamenjena izrada lica i
bolno lupajućeg srca, osećao se kao da ga razapinju; ovo je bila gruba
proba njegove osetljivosti. Pogledao je na svoje – svog oca koji je sedeo
prav i ukočen, sa sastavljenim vrhovima prstiju i prebačenom nogom koja
se nervozno klatila; Karolinu na niskoj klupici pored sofe, sa naboranim
čelom koje je odavalo njenu uznemirenost i koja je netremice gledala čas
u Pitersa, čas u pod; udobno utonulu u fotelju i potpuno odsutnu; Dejvija
u belom, tvrdom okovratniku i tamnosivoj školskoj uniformi, s kosom
začešljanom nazad i sjajnim očima, on nije u potpunosti shvatao šta se
događa, ali je čvrsto verovao da će njegov brat biti pravilno ocenjen.
Najzad je bilo svršeno – pokazana je bila poslednja slika.
»Dakle?« uzviknu Bertram.
Mansi Piters nije odmah odgovorio i ustajući ponovo je pogledao
slike poređane u polukružnom udubljenju prozora, kao da je hteo da
otkloni svaku sumnju da je njegova ocena bila nagla i bezobzirna. Izgleda
da ga je platno sa ženom pri prostiranju rublja naročito uznemirivalo. Opet
i opet, skoro kradom, vraćale su se njegove oči njenim smelim kontrastima
i živim bojama. Najzad pusti da njegov cviker okačen o svilenu pantljiku
padne, i stade na čilim ispred kamina.
»Šta želite da vam kažem?«
Bertram je naglo uzdahnuo.
 »Da li moj sin ima mogućnosti da postane slikar... da kažem...
prvorazredni... prvi među prvima?«
»Nema.«
Nastade mrtva tišina. Karolina impulsivno baci saosećajni pogled
prema bratu. Pastor spusti glavu. Stefan sa jedva primetnim osmejkom
nastavi da gleda pravo u Mansija Pitersa.
»Mogao bih, naravno, da budem učtiv«, nastavio je, »ali mi se čini
da želite istinu. Ta platna možda i imaju izvesne sirove živosti ali ona
potpuno zapostavljaju naše velike tradicije u slikarstvu, tradicije
pristojnosti i uzdržanosti, a ovde nalazim samo...« Slegnuo je ramenima.
»... stvari dostojne sažaljenja i žaljenja.«
»Znači«, rekao je Bertram polako, kao da je želeo da se potpuno
ubedi, »kad bi ih... na primer... neko doneo u Akademiju, mislite li da bi ih
odbili?«
»Dragi moj gospodine, kao član sadašnjeg ocenjivačkog odbora,
mislim da bismo ih odbili. Siguran sam. Verujte, meni je veoma neprijatno
što moram da uništim vaše nade. Ako vaš sin želi da nastavi sa slikanjem
kao razonodom... da mu prođe vreme – to je druga stvar. Ali kao poziv –
ah, dragi gospodine, slikarstvo za nas koji živimo od njega, predstavlja
svirepu umetnost. Tu nema mesta za neuspele pokušaje.«
Pun saučešća, Bertram je krišom pogledao sina kao da je očekivao
da će on protestovati ili bar na neki način braniti svoje radove. Ali je
Stefan, sa jedva primetnim osmejkom, ponosan i uzvišen i dalje ćutao.
»A sada molim da me izvinite«, reče Piters i pokloni se.
Pastor ustade.
»Neobično smo vam zahvalni... mada je vaš sud bio nepovoljan.«
Mansi Piters se ponovo poklonio i kada je izlazio iz sobe, ozbiljan i
uglađen, primio je spretno, kao neprimetno, koverat koji mu je Bertram,
pošto je prošaptao izvinjenje, tutnuo u ruku – predaja je izvršena sa takvom
umešnošću da je, izgleda, nije primetio niko sem Stefana. Uskoro se čulo
škripanje kola. Profesor je otišao.
Kao da je hteo da poštedi nelagodnosti druge, a ne sebe, Stefan izađe.
Napolju je zatekao pastora kako gologlav korača gore-dole ispred kuće.
Bertram je odmah uzeo ruku svog sina i prijateljski je stisnuo, pa pošto su
više puta prošli kamenim pločnikom, najzad primetio:
»Moram u crkvu. Hoćeš li sa mnom?«
Dok su išli uzanim putem, Bertram je sumorno nastavio bez trunke
pokušaja da sebe opravda:
 »Stefane, ovo je bilo vrlo bolno za tebe, a ništa manje za sve nas. Ali
bilo mi je neophodno da znam istinu. Nadam se da mi ne prebacuješ.«
»Nikako.« Stefanov mirni glas krajnje je iznenadio Bertrama i
odjednom mu je postalo žao.
»Ti to dobro podnosiš – kao pravi Dezmond. Plašio sam se da ćeš se
ljutiti na mene što sam ti nametnuo taj ispit, ne obavestivši te prethodno.
Ali, opet, da sam ti rekao, ti bi možda odbio...«
»Da, mislim da bih odbio.«
»Mislim da shvataš da ne može biti reći o nekom nepoštenom
uticanju i da je Pitersovo mišljenje bilo isključivo njegovo?«
»U to sam siguran. Pretpostavljam da ga je naša mala prepirka u
početku malko narogušila. Ali jedno je jasno – moje su mu se slike isto
toliko dopale koliko i otrov.«
»E«, rekao je tiho i sažaljivo pastor. »Jadni dečko.« Stigli su do crkve
i zastavši u predvorju ispred vrata koja su vodila u sakristiju, Bertram
spusti ruku na kip krstaša, kao da traži oslonac, i pogleda sina u oči:
»Sada je bar jasan put – ne postoji više ništa što bi te sprečavalo da
se vratiš crkvi. Ne želim da vršim pritisak. Postoji sud ili drugi poziv, ako
želiš. Ipak« – pogledao je naokolo – »tvoje pravo mesto je ovde, Stefane.«
Nastupila je trenutna tišina.
»Čini mi se da me ne razumeš. Ja ne napuštam slikanje.«
»Za ime boga, šta hoćeš da kažeš?«
»Jednostavno to da sam se neopozivo odlučio da posvetim svoj život
isključivo umetnosti.«
»Ali upravo si čuo mišljenje... potpuno uništavajuće... od strane
jednog eksperta.«
»To idiotsko ništavilo... nagrižen potajnom zavišću! To što je
ponižavao moj rad, to je najveća pohvala koju mi je mogao dati.«
»Pa jesi li ti lud?« Od ljutnje i očajanja Bertramu je jurnula krv u
glavu. »On je jedan od najboljih slikara u Velikoj Britaniji i možda čak
budući predsednik Akademije.«
»Ne razumeš, oče.« Uprkos grčevitoj napetosti lica, Stefan se skoro
osmehnuo. »Piters ne vredi ni prebijene pare. Njegov rad je
konvencionalan, sentimentalan i bez trunke originalnosti. On je uspeo
samo zahvaljujući svojoj potresnoj osrednjosti. Pa čak i onaj stari lažov
Dipre sa svojim sladunjavim slikanjem bi bio podnošljiviji. Zar se ti nisi
zgadio na njegov strašan izgled, njegovu izveštačenost, njegove male
naduvene ruke. On trči za stadom. Istinski umetnik može lako sam da
ispuni svoju misiju.«
U tom govoru pastor je video samodrskost i lice mu se skamenilo.
Savladao je bol u grudima i žarku želju da zagrli sina.
»Svakoj normalnoj osobi je položaj jasan. I ti moraš da ga prihvatiš.«
»Ne moram.«
»Ja zahtevam.«
»Imam pravo na svoj sopstveni život.«
»Ne, ako ga misliš uništiti.«
Ni jedan ni drugi nije povisio glas. Pastor je bio vrlo bled i nije skidao
oči sa lica svog sina. I pored uzbuđenja bio je odlučan kakvog ga Stefan
do sada nikad nije video.
»Reci mi, zar mi ne duguješ ništa kao uzvrat za ono što sam učinio
za tebe? Bez sumnje, ti si sklon da prezreš sve što je prljavo kao i novac.
Ipak sam uložio u tvoje školovanje – najbolje koje jedan sin može da poželi
– izvesni kapital koji sam jedva mogao da odvojim. Mi materijalno stojimo
mnogo gore nego pre, i ja sa teškoćom održavam standard na koji smo se
navikli u Stilvoteru. Nadao sam se celo vreme da ovaj korak neće biti
potreban. Ipak, tebe radi moram da te osvestim. Od ovog časa nećeš više
dobijati novac za svoje izdržavanje. I plašim se da ćeš uvideti da je bez
njega nemoguće nastaviti.«
U maloj crkvi izrasla je pregrada tišine. Stefan je oborio pogled i
dugo ga zadržao na kamenoj figuri svog pretka, koji se, kako mu se u
polutami činilo, podrugljivo osmehivao. Gledajući netremice mač i velike
gvozdene rukavice, setio se rečenice iz knjige koju je čitao u svom
dečaštvu: »Gvozdena ruka u baršunastoj rukavici«. Uzdahnuo je.
»U redu, oče, izgleda da smo se sporazumeli.«
Bertram je izneo obračunsku knjigu iz sakristije – njegova je ruka
toliko drhtala da ju je jedva držao, bio je primoran da je priljubi uz telo.
Izašli su ćuteći.
Preostali deo popodneva Stefan je bio vrlo raspoložen,
razveseljavajući ostale svojom živošću. U šest sati je ustrajao na tome da
odveze Dejvija na stanicu; ukrcao ga je u voz i srdačno i veselo mu poželeo
srećan put. Onda se okrenuo izmenjenog izraza lica i otišao je do mesta
gde su stajala kola u kojima je kočijaš čuvao njegov kofer koji je ranije
neprimetno sakrio među Dejvijevim prtljagom. Na voznom redu obešenom
na zidu pored biletarnice video je da voz prema obali kreće kroz jedan sat.
Kupio je kartu i čekao.
 DRUGI DEO

Dover po kiši ličio je na stražnja vrata kroz koja se beži iz Engleske.

Kada je brod, koji saobraća preko Lamanša, napustio turobnu luku,
blatnjave ulice, žute zgrade na brežuljku i srebrnastobele stene stopile su
se u sivkastu zavesu kiše. .
Međupaluba je bila prepuna sveta i Stefan se, sklanjajući se od
zagušljivog i vlažnog vazduha i bučnih saputnika, ponovo vratio na mokri
krov prenatrpan užadima. Stajao je usamljen na prednjem delu broda,
zaklanjajući se što je bolje mogao iza čekrka pokrivenog nepromočivim
platnom, s pogledom ka bezobličnoj obali i mislima punim gorčine i tuge
tako da su ga potpuno slomile.
Uskoro se pokrenuo, seo na ručicu čekrka i ne obraćajući pažnju na
ljuljanje broda, vetar i kišu koji su šibali preko tog slabog zaklona, izvadio
je crtaći blok iz džepa. To je bio nesvestan pokret – krik njegovog srca. A
kada je njegova olovka počela da se kreće po stranicama čije je ivice
uvrtala hladna bura, zaboravio je na sve i strasno crtao divljanje
uzburkanog mora, talase, čudne i zloslutne, nadahnute životom; u njihovim
obrisima, u penušavoj isprepletenosti njihovih grebena video je podivljala
ljudska lica, paćenički izmučene glave, grčevito savijena tela, figure ljudi
i čudovišta, isprepletenih dugih kosa i grčevito napetih udova. Sve se to
gubilo i nestajalo u nesavladivoj sili mora.
Možda je to bila vrsta ludila, vrtoglavice koja je ostavila Stefana
malaksalog i istrošenog. Kad je popustilo ljuljanje i kad je parobrod počeo
da smanjuje brzinu da bi oprezno zaplovio u zagrljaj kaleškog mola, Stefan
se stresao; primetio je da sa njegovog lica curi voda i da mu je odelo skroz
mokro. Stavio je nekako sramežljivo blok u džep. Bacili su užad, spustili
stepenice i sa carinarnicom brzo završili. Zbog neke manje nezgode pariski
voz nije bio stigao.
Stefan se tresao dok je koračajući tamo-amo po peronu pokušavao
da povrati krvotok, lako je kiša na kopnu bila slabija, vetar koji je brisao
duž vijugavih šina izgledao je oštriji i šibao je jače nego pre. Većina
njegovih suparnika koristila je zakašnjenje voza da bi ručala u staničnom
restoranu. Ali pomisao na budućnost punu neizvesnosti i malo temeljniji
pregled imovinskog stanja zadržali su ga od tog luksuza. Imao je, da
budemo tačni, pet funti i devet šilinga, koji su mu preostali od deset funti
koje je imao kada je stigao u Stilvoter.
Najzad je voz ušao u stanicu puštajući paru, i posle beskrajnih
dogovaranja, ubeđivanja i mahanja rukama čuo se prodoran zvižduk –
kreščendo pare i melodičnog zvuka železničarevog roga – lokomotiva je
krenula natrag. Za Stefana, šćućurenog u uglu kupea u kome je duvala
promaja, bilo je neprijatno to putovanje. Pošto se nekoliko puta stresao od
hladnoće, shvatio je da se prehladio i ljutio se na sebe zbog te
nesmotrenosti.
Na Severnoj stanici je neko vreme stajao oklevajući, zatim se, ne bez
iskre nade i tužnog sećanja na svoj prošli bezbrižni dolazak u grad,
odvezao metroom u ulicu Kaštel. U raspoloženju u kome se nalazio iznad
svega je čeznuo za jednostavnošću i podrškom Pejrinog prijateljstva. Ali
novi zakupac stana, bez razumevanja i podozriv, pojavio se na vratima i
rekao da nema ni pisama ni poruka... kao i da misli da će mesje Pejra ostati
u Pij de Domu u Overnju do kraja godine; drugo nije znao.
Stefanov sledeći korak bio je da ode u Glinov atelje. Bio je zatvoren.
Spušteni šaloni na paviljonu Lamberovih su ga isto tako razočarali. U
očajanju Stefan krene prema Česterovom stanu, iako nije vodio beleške o
dugu, znao je da mu Hari, koji je u nekoliko navrata pozajmio od njega
novac, duguje bar 30 funti, iznos koji je sad imao mnogo veći značaj nego
ranije. Ali i Harijeva soba je bila zatvorena, bolje reći, osigurana katancem.
Međutim, kada se vraćao, nastojnica ga je prepoznala i dala mu Česterovu
novu adresu koju je ovaj poslao na razglednici pre dva dana. Stanovao je
u hotelu kod Zlatnog lava u Netjeu, Normandija.
Ohrabren, Stefan je ušao u najbližu poštu i poslao telegram, u kome
mu je objasnio svoju situaciju i zamolio ga da mu odmah telegrafski
doznači bar deo novca na adresu Alfonsa Biska u ulici Kaštel. Pošto je
mlada žena, u haljini boje alpako, iza pregrade najzad izračunata koliko
staje zamršen telegram, posao koji ju je zadržao nekoliko minuta, Stefan
je platio i otišao Divalu u neposrednoj blizini pošte, gde je poručio vrelu
čokoladu i kolačiće.
Posle ovog lakog obroka, pošto je kiša padala sve jače i ulegnuća
kojima je oticala voda bila puna blata, rešio je da što pre nađe prenoćište.
Pre zbog blizine nego li udobnosti odseo je u jevtinom pansionu de lʼ Uest,
pored koga je često prolazio u odlasku i povratku iz Glinovog ateljea.
Njegova soba, do koje se popeo golim drvenim stepenicama, nije bila
veća od ćelije, ali bila je suva, i krevet, mada je posteljina izgledala siva,
imao je dosta ćebadi sa plavim pečatima, onih grubih pokrivača koje
upotrebljavaju regruti za vreme vojnih manevara i koje kasnije preprodaju
vladini preprodavci. U početku mu je neko vreme bilo hladno no najzad se
zagrejao i zaspao teškim snom. Kada se ujutro probudio, osećao se bolje,
ali se nije iznenadio što je sve jače kašljao. Doručkovao je ponovo kod
Divala kafu i kolačiće i zatim je, u jedanaest, krenuo prema radnji mesje
Biska.
Ovde ga je čekalo prijatno iznenađenje. Poslastičar ga je srdačno
dočekao. Njegovo lice, okruglo kao pun mesec, pretvorilo se u osmejak i
izgrdivši Stefana što ga nije posetio jučerašnjeg dana, predao mu prispeli
Česterov telegram. Odgovor, iako nije doneo novac, bio je takav da je
davao nade da će ga ipak dobiti.

ODUŠEVLJEN TVOJIM TELEGRAMOM. DOĐI. VREME I

HOTEL ODLIČNI. OKOLINA DIVNA ZA SLIKANJE. ISKRENE
POZDRAVE HARI.

Mogućnosti koje mu je pružao ovaj prijateljski poziv, misao da stoji

sa paletom i četkicama ispred štafelaja na normandijskom suncu, učinilo
je da su Stefanove oči zasjale.
Iz Biskovog reda vožnje, čiji su listovi zbog česte upotrebe bili
iskrzani, moglo se videti da je grenvilski brzi voz, jedini direktni voz, već
otišao tačno u deset sati. No kako mu je čestiti poslastičar ponudio
gostoprimstvo, Stefan se odlučio da odloži svoj put do sledećeg dana.
Poslepodne je proveo kod Napoleona Kampa. Pošto je uzeo štafelaj i ostali
materijal, koji je bio kod njega na čuvanju, kupio je lak, nove boje i prilično
platna za slikanje. Za kupljene stvari je Kampu izbrojao pedeset franaka s
obećanjem da će mu ostatak poslati čim stigne u Netje.
Sledećeg jutra nebo je bilo čisto i plavo i Stefan je sa prtljagom
krenuo na monparnasku stanicu. U brzom vozu na drugom peronu nije bilo
mnogo sveta i bez teškoća je našao slobodni kupe u vagonu na početku
kompozicije. Kada su krenuli, nije mogao reći da se baš dobro osećao –
glava mu je bila mutna i osećao je oštro probadanje na desnoj strani grudi.
Ali ipak, kada se voz probio kroz tunel i mračne usekline između crnih
zidova koji su vodili iz grada, klonulosti je nestalo u posmatranju prizora
pored kojih je promicao voz: ogromnih polja žute strnjike sa velikim
lokvama kišnice i beskrajnim redovima jablanova, tih večnih stražara;
vitkog i elegantnog crvenog tornja; zaprega teških konja u plugu, praćenih
vranama; starih seljačkih kuća pokrivenih riđim crepovima, zabata sa
emajliranim reklamnim tablama za birh, cincano, dibone.
U podne je pojeo jabuku i tablu čokolade. Postepeno se promenio
izgled predela kroz koji su prolazili. Boreći se protiv dremeža, on je sa sve
većim zadovoljstvom posmatrao krivudave seoske puteve oivičene
drvećem i male voćnjake ograđene živom ogradom, jato gusaka, koje su se
polako gegale prema velikoj mutnoj bari, a iza njih bosonoga devojčica sa
leskovom šibom u ruci, gusti nasad vrba, a zatim stariju ženu u beloj kapici
koja je pasla kravu pored puta i uz to stojeći plela.
Čak je i piće ovde bilo drukčije.
»Pijte svežu jabukovaču!« drečali su natpisi.
Oko tri sata voz je stigao do vrha uspona i ušao u malu stanicu Netje.
Stefan je brzo skupio svoje stvari i skočio sa gornje stepenice. Brzi pogled
mu je pokazao da Čester nije izišao da ga dočeka, pa zaključi da Hari nije
mogao predvideti tačno vreme njegovog dolaska; tako je krenuo u pravcu
grada koji se video približno ne kilometar daleko na padinama brežuljka.
Što mu se više približavao, sve se više oduševljavao njime. Prošao je pored
zidina utvrđenja opkoljenih jarkom, a zatim krivudavim poprečnim
ulicama, tako uzanim da mu je izgledalo da se šiljaste kuće od sivog
kamena dodiruju iznad njegove glave. Najzad stiže na pijačni trg i preko
puta izbledele fasade stare opštinske zgrade boje pečene zemlje spazi
pozlaćenu tablu Zlatnog lava.
To je bio masivan, solidan i udoban hotel – očigledno prvorazredni.
Stefan je sve to uočio na prvi pogled idući prema recepciji smeštenoj u
alkovu ispod hrastovih stepenica.
»Izvolite, msje?«
»Zovem se Dezmond. Molim vas budite ljubazni i obavestite Čestera
da sam stigao.«
Nastala je tišina.
»Vi dolazite gospodinu Česteru?«
»Da. On me čeka.«
Službenik, mlad čovek visokih ramena i kratko podšišane kose, neko
vreme je ispitivački gledao Stefana, a zatim rekao:
»Budite dobri i pričekajte, gospodine.«
Nestao je iza zavese koja je zaklanjala pozadinu kancelarije; posle
kratkog vremena vratio se sa starijim čovekom debelog vrata, snažne
pojave, odevenog u prugasto službeno odelo.
 »Vi tražite, mʼsje Harija Čestera?« Ton, mada učtiv, imao je nečeg
pretećeg u sebi.
»Da. Ja sam njegov prijatelj. Zar on nije odseo ovde?«
Nastala je ledena tišina.
»On je bio ovde, mʼsje. Do juče posle podne, kad smo mu podneli
račun. Odonda vašeg slavnog mʼsje Čestera nismo videli.«
Stefan je zapanjeno gledao vlasnika. Zar on nije ovamo došao na
izričit Harijev poziv potrošivši svoj poslednji novac za voznu kartu? I
odjednom mu je sinula misao i pogodila ga kao grom. Čester, ponovo u
novčanim neprilikama, pozvao ga je isključivo u nadi da će opet moći da
pozajmi od njega.
»Ako ste stvarno mʼsje Dezmond« – nastavi zajedljivo, »tu je pismo
koje vam je ostavio vaš prijatelj.«
Bacio je preko stola koverat, kao da je to nešto sramno. Otvorio ga
je.

DRAGI STARI DRUŽE,

Možda ti ovo neće predati. Ako ipak, saopštavam Ti sa žaljenjem da
sam bio primoran da još jednom uhvatim maglu. Mislio sam da ćemo
zajedno ipak nešto smisliti, jer dve glave više vrede nego jedna – ali
blagajna je bila brža od mene. Verovatno ću na jug, pa ću neko vreme
ostati u Nici i probati sreću u kockarnici. U svakom slučaju videću
te pre ili posle. Strašno mi je žao i tako dalje, ali sila kola lomi.
P. s.
Tvoj HARI
U gradu nema ni jedne pristojne žene. Nemoj propustiti da probaš
domaću jabukovaču. Odlična je.

Ovu na brzinu naškrabanu cedulju, Stefan je grčevito zgužvao. Znao

je da je Čester nepouzdan. Ali je sada pod plaštom ljupkosti, veselosti i
bezgraničnog prijateljstva osetio da je on u srži krajnje sebičan.
Vlasnik hotela i njegov nameštenik posmatrali su ga iza tezge sa
neprikrivenim prezirom. A onda je došla poslednja uvreda.
»Gospodin, naravno, shvata da nemamo sobu za njega.«
»Svakako,« odgovori Stefan, naglo se okrenu i izađe na ulicu.
 II

Dok je stajao bez prebijene pare na trgu ovog tuđeg francuskog

mesta, Stefan je sav uzbuđen shvatio u kakvom je položaju. Nikad ranije
nije bio bez novca. Novac, koji je dobijao za izdržavanje, smatrao je isto
toliko sigurnim kao i rađanje sunca, kao prirodnom posledicom svog
položaja u društvu, u stvari, pravom koje je stekao samim rođenjem. Sada
je sa gorkim osmehom shvatio kakvo je jako oružje upotrebio njegov otac.
Ipak ga je njegova urođena upornost održala uspravnog. Odmah je krenuo
da nađe neko privremeno sklonište.
To je u gradu, koji su turisti dosta posećivali, bilo lakše nego što je
mislio, i pred kraj poslepodneva smestio se u maloj potkrovnoj sobi u
dvorišnom delu kuće u Katedralskoj ulici. Kako je imao prtljag, gazdarica,
pristojna starija žena, nije tražila novac unapred, a pošto je stanarina
iznosila svega dvanaest franaka nedeljno, zaključi da će joj doneti novac
kroz nekoliko sati, pa ma šta se desilo. Bio je dovoljno pametan da shvati
da u takvom kraju slikanjem neće zaraditi ništa. Ali sa svojim
obrazovanjem, završenim fakultetom i diplomom sigurno će naći
odgovarajuće skromno zaposlenje gde će moći da zaradi dovoljno da stane
na noge. Pa, možda bi mogao čak i da uštedi, pa da isplati Česterov dug –
poslednja hotelijerova uvreda još ga je pekla – i da se pre zime vrati u Pariz
i pridruži Pejri sa pristojnom svoticom. Kad se ne bi samo osećao tako
prokleto loše! Ovaj kašalj, koji se nastanio u njegovim grudima od prelaska
Kanala, bio je strašno neprijatan. No snažna želja da uspe, naterala ga je
da ponovo ode u centar grada.
Tamo je najpre ispitao glavnu ulicu, Ulicu republike. Radnje su bile,
doduše, male i davale su utisak ustaljenog blagostanja što je bila prirodna
posledica zemljoradničkog kraja. Lopate, vile za seno, srpovi, limena
vedra, drljače sa crvenim zupcima, sve to i mnogo drugih stvari bilo je
poređano u izlogu gvožđarske radnje. Bilo je u radnjama i finijih stvari –
divni sitni kolači, ušećereni bademi nanizani kao mladin venac, ukrašavali
su izlog poslastičarnice, a u mlekari na uglu na porcelanskoj ploči, između
dve činije do vrha napunjene mlakom, ležao je veliki komad maslaca.
U izlogu papirnice video je nekoliko oglasa, ispisanih mastilom na
kartonima. Nije umeo da uglašava klavire, ni da popravlja pletene stolice,
niti mu je pak bile potrebna polovina vile kraj mora na granvilskim
stenama. Nešto dalje, u istoj ulici, naišao je na prostorije lokalnog
nedeljnog časopisa. Unutra je pregledao njegov poslednji broj, ali u šturim
člancima posvećenim uglavnom mesečevim menama, prodaji stočne
hrane, osemenjavanju krava i kobila, tačnom vremenu plime i oseke u Mon
sen Mišelu, nije našao ništa.
Šta da radi? Bilo je jasno da mora da potraži savet. Vođen impulsom
ušao je u opštinu, izabrao službenika simpatičnog izgleda i obazrivo ga
upitao o mogućnostima zaposlenja u gradu. Mladić je, mada iznenađen
njegovim pitanjem, bio dobronameran i pun razumevanja. Duboko se
zamislio i onda odmahnuo glavom.
»Vrlo je teško... u tako maloj opštini kao što je naša.« Sažaljivo se
osmehnuo i popravio celuloidne manžete. »Ljudi nisu prijateljski
naklonjeni prema strancima.«
Stefan je ceo sat bez uspeha krstario gradom. Pošto je pala noć, vratio
se u stan, umoran i obeshrabren. Pretraživši džepove, našao je da mu je za
život preostao jedan franak i petnaest sua. Pri pogledu na tih nekoliko
novčića, koji su mu ležali na dlanu, podigao se ponos u njemu. Nije mogao,
a nije ni smeo, da se preda.
Idućeg dana, u nadi da će pronaći fizički posao, obišao je peške
susedna imanja. Sigurno je propešačio dvadesetak kilometara. Ali sve
uzalud. Nije bilo potrebe za poljoprivrednom radnom snagom. Na nekoliko
mesta pomislili su da je skitnica i nahuškali pse na njega. Neki milosrdan
seljak, koji je u dvorištu denuo seno, ganut možda usrdnošću Stefanove
molbe, kao da se kolebao, ali je na kraju ipak njegova normandijska
tvrdoglavost prevagnula. Odmahnuo je glavom odbijajući.
»Nisi dovoljno jak, momče... Sitan si... oh, suviše sitan. Ali
pričekaj.« Viknuo je u pravcu kuhinje. »Ženo, donesi ovom momku nešto
da pojede!«
Jedna prijatna žena, do lakata golih crvenih ruku, izašla je na
sporedni izlaz lupajući drvenim cokulama.
Pogledom je odmerila Stefana i uskoro mu je donela veliki komad
pite sa mesom i krčag jabukovače. Dok je jeo i sedeo na niskoj muznoj
stoličici pored trema, seljak i njegova žena su ga odmeravali i razgovarali
o njemu tihim glasom, a mali ga je dečak u crnoj kecelji radoznalo krišom
posmatrao iza majčine suknje. Stefan je bio kao oduzet od stida. O, bože,
uzdisao je u sebi, takav sam kao da su me skinuli sa Kotmanovog
bakroreza... u stvari, jesam došao tako daleko! Ali pita, prelivena gustim,
hranljivim sokom i dobro, bistro kiselkasto piće dali su mu novu snagu za
dugo pešačenje natrag u Netje.
Smrkavalo se kad je stigao u Katedralsku ulicu. I sada ga je, premda
se u toku dana držao dobro, odjednom uhvatilo očajanje. Mrtvačka
neprijatnost uzane sobice, ispunjene mirisom trulog drveta, plesni i
kamfora, patos koji je škripao pod njegovim koracima; osećanje da je
potpuno sam i prevaren od Čestera, neizvesna budućnost, sumnja da je
gazdarica počela da ga gleda ispod oka – sve se to nakupilo i navalilo na
njega. Naglo se bacio na krevet i, okrenuvši se prema okrečenom zidu,
zaplakao kao dete.
Napad plača je brzo prošao, ali je na nesreću izazvao kašalj, koji ga
je svirepo mučio i uznemiravao cele noći. Plašeći se da smeta domaćinima
pokušavao je da ga uguši pa je time samo povećao njegovu učestalost.
Najzad, u zoru zaspa sa glavom ispod pokrivača.
Probudio se kasno, bilo je skoro 11 časova pre podne. U prvom
trenutku se osetio odmoran i vedar, ali ga je odmah zatim obuzelo sumorno
saznanje o stanju u kome se nalazi. Ustao je, obukao se i neobrijan otišao
u grad. Njegova uznemirenost odražavala se u čudnoj slabosti nogu. Išao
je bez cilja i namere. Iznenada, kada je upravo po drugi put zakoračio preko
trga, čuo je da neko trči za njim. Neko ga je uhvatio za ruku. Trgao se i
naglo okrenuo. To je bio službenik iz opštine.
»Izvinite, mʼsje.« Mladić je zastao da udahne vazduh. »Tražim vas
već čitav sat koliko traje odmor za ručak. Znale, otkako smo se videli, ja
sam se raspitivao na nekoliko mesta. I madam Krišo, koja sa svojim
mužem drži bakalnicu tamo«, – pokazao je preko ulice, – »ima dve kćeri i
želela bi da uče engleski. Možda ćete joj odgovarati. U svakom slučaju,
vredi da pokušate.«
»Hvala«, promucao je Stefan, dirnut. »Najlepša vam hvala!«
Mladi činovnik se osmehnuo.
»Mnogo sreće.« Pažljivo je izgovorio te reći na engleskom, a zatim,
kao da je bio zadovoljan tim svojim uspehom, rukovao se i podigao šešir.
Ostao je posmatrajući Stefana kako žuri preko ulice.
Bakalnica Krišo, koja je zauzimala istaknuto mesto na trgu, sa
dvostrukim staklenim izlozima i blistavom firmom, odavala je sve znake
preduzeća koje cveta, trgujući velikim i bogatim izborom životnih
namirnica. Kroz vrata, tesna zbog obešenih šunki, mreža sa limunima, veza
banana i različitih korpi odabranog povrća, tekla je neprekidna bujica
mušterija. Unutra su police bile natrpane plemenitim proizvodima zemlje
i mora: kobasicama i guščjim džigericama, sardinama i sardelama,
svinjskom mašću, maslinovim uljem, sirom, voćem i sirupima, starom
rakijom, likerima i vinima, kafom, začinima, iznutricama i papcima. Zdele
i boce sijale su se poređane u sjajne kule iznad poda posutog piljevinom.
Stefan je ušao i stao pozadi, ne toliko zbog svoje sramežljivosti
koliko zbog buke i gužve, glasnih naloga gazdarice i trčkaranja dvoje
pomoćnika u belim mantilima, plećate normandijske devojke i slabašnog,
već na prvi pogled izmoždenog muškarca.
Uskoro je, međutim, čuo da ga je oslovio oštar glas:
»Mʼsje želi?«
Za malim pultom, odakle je svojim bujnim grudima i oštrim očima
valjda nadgledala promet, stajala je plavokosa žena od oko trideset osam
godina, oblog tela, glatke kože i ružičastih ušiju na kojima su visile teške
zlatne minđuše. Na sebi je imala ljubičastu haljinu salivenu po poslednjoj
provincijskoj modi sa kvadratnim čipkanim umetkom oko vrata, nekoliko
prstenova, narukvica i veliki broš od kameje.
»Izvinite,« približivši se, reče Stefan tihim glasom. »Zovem se
Dezmond. Čuo sam da vam je potreban engleski vaspitač za decu.«
Čim je madam Krišo shvatila da on nije mušterija, osmeh joj je
automatski nestao sa usana. Dok je posmatrala Stefana, njene oči su se
suzile, hladno procenjujući, kao kod čoveka koji na pijaci ume u dlaku da
odmeri težinu i kvalitet groktave krmače. Ali reč »vaspitač« koju je srećom
upotrebio, laskala je njenoj sujeti koja se naročito isticala među mnogim
njenim osobinama, i koja je u stvari bila glavni izvor podsvesnog osećanja
da njene dve devojčice treba da nauče engleski jezik. Sem toga, mladić koji
je stajao pred njom, izgledao je čedno, »profinjeno«, i dovoljno
sramežljivo da bi bio u stanju da prouzrokuje neprilike.
»Da li mʼsje može da mi pruži neke podatke o sebi?«
Stefan to učini potpuno otvoreno.
»Dakle, mʼsje je studirao na oksfordskom univerzitetu.« Pritom
blesnuše njene porcelanske plave oči, ali u trgovačkom interesu blesak se
brzo ugasio. Slegla je ramenima kao u sumnji. »Naravno, mi možemo da
se oslonimo jedino na gospodinovu reč.«
»Uveravam vas.«
»O, la, la... spremna sam da vam verujem, mʼsje. Ali prirodno,
uzimajući u obzir mladost mojih devojčica, zahtevam primerno ponašanje
i moral.«
»Prirodno, madam.«
»Onda, koliko... « i odjednom se prekide da izda naređenje visokim
glasom i rečima koje su grmele slično mitraljeskoj paljbi. »Ne, ne, Mari,
ne ta jaja, glupačo, ona su za madam Ular... i, Žozef, zar moram stalno da
ti ponavljam da uzimaš šećer iz otvorenog džaka. Koliku platu tražite,
mʼsje?«
 Stefan je na brzinu pokušao da izračuna najmanji iznos kojim bi se
mogao izdržavati.
»Recimo, za časove svakog dana trideset franaka nedeljno?«
Sa gestom užasavanja, madam Krišo je podigla svoju punačku ruku
krcatu prstenja. Onda se ljubazno osmehnula, zasenivši ga zlatnim zubom
kao ispaljenim metkom.
»Mʼsje se šali.«
»Ne, zaista...« guran i ćuškan taktovima gomile koja se muvala,
Stefan pocrvene. »Ja to mislim ozbiljno.«
»Mi smo pošteni ljudi, mʼsje Krišo i ja, gospodine, ali daleko, o,
veoma daleko da budemo bogati.« Ona je govorila skoro u zanosu. »Moj
muž me je ovlastio da vam ponudim najviše dvadeset franaka.«
»Ali madam... pa moram da živim.«
Madam Krišo odmahnu tužno svojom plavom punđom.
»I mi, mʼsje.«
Stefan se ugrize za usnu dok su mu u srcu kipteli bes i ponos.
Nedeljna zakupnina za sobu iznosila je dvanaest franaka. Kako će da živi
sa preostalih osam franaka. Ne, ma koliko bio u teškom položaju, nije
mogao da dozvoli takvo iskorišćavanje. On se upola okrenuo da pođe. Ali
madam Krišo, koja nije želela da ga izgubi, odmerila ga je krišom i
zaustavila ga neprimetnim pokretom glave.
»Možda...« Nagnula se unapred i brižno rekla: »Možda bi donekle
poboljšalo situaciju kada bi mʼsje dobijao i ručak. Dobar, hranljiv ručak?«
Doveden u procep, Stefan je oklevao. Poniženje ga je tako peklo da
nije mogao da podigne pogled. Promrmljao je:
»Dobro... prihvatam.«
»U redu. Pogodili smo se. Počećete sutra. Dođite u jedanaest.
Nemojte zaboraviti da očekujem prvorazrednu nastavu. I ne sumnjam da
mʼsje ubuduće neće propustiti da se obrije.«
Stefan sagnu glavu. Nije mogao da govori. Ali, uprkos poniženju,
ma koliko da je njegov položaj bio sraman, nije mogao a da ne oseti
izvesno olakšanje. Sa dvadeset franaka i svakodnevnim ručkom bio je bar
za prvo vreme na konju.
Kada je izlazio iz radnje, čuo je kako madam Krišo glasno
obaveštava nekoga u prostorijama iza bakalnice.
»Marija-Lujza... Viktorina... Vaša dobra mamica upravo vam je
najmila engleskog vaspitača.«
 III

Sada je u ugušujućoj jednoličnosti ovog provincijskog gradića

otpočeo za Stefana čudan život. Svakog jutra ga je budilo veliko crkveno
zvono koje bi prilikom mise u sedam sati tri puta snažno udarilo, preplašilo
golubove i prekinulo pobožnu tišinu pustog popločanog trga. Pošto bi se
obukao, sišao bi kloparajući. Sad je bar mogao da izađe iz kuće bez bojazni
da se sretne sa gazdaricom. Prelazio je preko trga u Radničku kafanu koja
se nalazila blizu manastirske bašte opkoljene visokim zidom; pred crkvom
je sretao uvek iste grupe pobožnih žena u crnom i nekoliko kaluđerica koje
su u parovima izlazile iz crkve i izgledale kao da lebde na širokim krilima
svojih velova. Kafana, koja je umesto firme, imala uvenulu šimširovu
granu iznad vrata, nije uživala naročito dobar glas, kao ni njena niska
popločana niska kuhinja pored prostorije sa grubo tesanim stolom i
nekoliko drvenih klupa bez naslona. Ovde je za pet sua dobijao uobičajeni
doručak: šolju kafe punu taloga koji je spirao belim vinom služenim u s
prsta debeloj čaši, i ta mešavina je imala čudnovato osvežavajuću moć.
Često su se tamo našle i novine od prethodne večeri, »Renska sloga«,
koju je čitao najviše pola časa. Malo je razgovarao i sa Julijom, tihom,
crnookom konobaricom koja je skromno posluživala u jednostavnoj
točionici i očito imala i druge dužnosti, bilo s nekim drugim gostom,
kakvim putujućim torbarom, nosačem na železničkoj stanici ili
istovarivačem ugljena.
Tačno u jedanaest pojavljivao se u Krišoovom stanu koji se nalazio
iza radnje i do koga se dolazilo kroz jaka bočna vrata. Tamo se, u
rešetkastoj senici, odmah do ograđenog travnjaka, a u kišne dane u
zagušljivoj, neukusno nameštenoj sobi, koju je madam nazivala salonom,
Stefan posvećivao dvema Krišoovim devojčicama, jedanaestogodišnjoj
Viktorini i Mariji-Lujzi, staroj jedva devet godina.
Uopšte uzevši one nisu bile neprijatna deca, bile su malo razmažene,
ali ljupke kao sva deca njihovog uzrasta. Ponekad su, zaista, bile veoma
mile na svoj način, naročito mlađa, sa kestenjastim kovrdžama i obrazima
rumenim kao jabuka. Stefanu nije bilo teško da radi sa njima, i uskoro ih
je zavoleo. Ali se uticaj zanimanja njihovih roditelja ispoljavao tu i tamo i
na njima; svemu su znale cenu, stvari su proračunavale kao račundžije i
glatko citirale moralne aforizme o vrlini štednje. Svaka je imala malu
metalnu kasu u obliku Ajfelove kule, ona je beležila i svotu i njen je ključ
visio na traci o vratu pored medaljona. Često su ponavljale, sasvim naivno,
opaske koje su čule.
 »Mʼsje Stefan« – sam je hteo da ga zovu po imenu – »mama je rekla
tati da ste vi, verovatno, jako siromašni.«
»Dakle, Viktorina, moram da priznam da je u pravu.«
»Ali tata je rekao da niste pijanica.«
»Dobro... Tata je moj prijatelj.«
»O, da, mʼsje Stefan. Jer je rekao i to da ste nešto zgrešili i pobegli
od kuće, ali da to ipak nije moglo da bude nešto strašno.«
Stefan se nasmejao nekako usiljeno.
»Onda hajdemo... Vreme je da počnemo sa čitanjem.«
Bistre glavice su tako brzo napredovale da su već čitale »Alisu u
zemlji čuda«, a zbog zainteresovanosti za priču činile su im se razumljive
čak i teške reči.
Mʼsje Krišo nije često dolazio na časove, iako bi ponekad na
samouvereni način zavirio u sobu. To je bio čovek srednjeg rasta, nemirnih
pokreta, prodornih očiju boje kate sa žućkastim tačkicama, i debelim crnim
brkovima zavrnutim na gore. Nosio je kamašne i tvrdi, sjajni slamni šešir,
napolju i u kući, sem kad je ulazio u sveto područje salona. Njegovo je
mesto, naravno, bilo u radnji, ali dva dana u nedelji provodio je na pijaci u
susednom gradu Renu, odakle su u stvari došli i on i njegova žena. Prividno
srećan, vezan za madam dvema ljupkim dokazima njene ljubavi i iznad
svega njihovom zajedničkom strasnom željom za dobiti, Alber Krišo je u
nekim trenucima izgledao kao čovek kome su telesne dimenzije njegove
žene, njen visok, piskav smeh i prodoran glas bili veći teret nego što je
čovek njegovog rasta mogao podneti bez štete. On se nije povlačio, ali je
hodao nekako nesigurno, a u zenicama njegovih očiju, boje kafe,
povremeno bi se pojavio nemiran sjaj.
U suštini, u prkos svom smeškanju, prijatnom odnosu i lažnom sjaju
njenog zlatnog zuba, madam Krišo je bila mučitelj. Svakog dana dolazila
je na časove da se lično uveri kako napreduju, i sedeći pravo, kao kakva
nadzornica, iako nije razumevala ništa, ipak je pogledom prelazila sa
Stefana na decu i unosila nemir i zbunjivala ih.
»Vi shvatate, mesje... Ne želim da one samo čitaju već da savladaju
govorni jezik... da recituju pesme... kao što se to čini u boljim krugovima.«
Na njeno stalno traženje Stefan je naučio decu prvoj strofi pesme
»Ševa«. Na dan određen za propitivanje učenica, madam se pojavila sa tri
svoje prijateljice – žene bogatih trgovaca, članice višeg građanskog
društva; one su se, čekajući, razmestile u salonu na pozlaćenim stolicama.
 Marija-Lujza je trebalo da odgovara prva i stajala je sama na
zamišljenoj bini.
»Pozdravljam te, dobri duše...« počela je, a onda stala, pogledala
naokolo i ugušivala kikotanje.
»Počni iznova, Marija-Lujza«, rekao je Stefan blago.
»Pozdravljam...« dete se ponovo prekinulo, zatreptalo, počelo da vrti
svoj pojas i stidljivo pogledalo na majku.
»Nastavi«, rekla je madam Krišo čudnim glasom.
Marija-Lujza baci molećiv pogled na svog učitelja. Na Stefanovom
čelu poče da izbija znoj. Laskavim tonom, koji mu je bio odvratan, obrati
se maloj:
»Hajde, draga moja! Pozdravljam te...«
Nastala je kratka tišina. Za to vreme je izgledalo da se madam Krišo
skamenila, a zatim je bez opomene ošamarila dete. Marija-Lujza je istog
trenutka briznula u plač. U mučnom trenutku koji je nastupio, u Stefana su
bili upereni pogledi puni srdžbe, a dete, koje je jecalo, sada priljubljeno uz
majčine grudi, tešili su bombonima, dok se iz radnje čulo glasno Marijino
vikanje.
»Dođite brzo, madam... stigla je džigerica iz klanice.«
U neprilici, koja je nastala po odlasku madam Krišo, Stefan je
besomučno stajao, predviđajući gorku sudbinu, mogućnost svog
otpuštanja. Ali kada se majka vratila, Marija-Lujza mu je pritrčala, uhvatila
ga za ruku i odjednom počela da recituje pesmu završivši je celu u jednom
dahu. Viktorina, koja nije htela da bude pobeđena, nastupila je slobodno, i
divno se pokazala.
Odmah se promenilo raspoloženje društva. Čuli su se uzvici
priznanja, Stefana su nagradili osmesima i klimanjem glava. Madam Krišo
je blistala u razumljivom pobedničkom slavlju. Zaista, pošto je ispratila
gospođe, vratila se Stefanu u neočekivano prijatnom raspoloženju. Umesto
uobičajenog tankog komada šunke dala mu je za ručak tanjir toplog
paprikaša garniranog šargarepom i bordoskim lukom. Zatim, pošto je sela
prekoputa njega, pri meti:
»Na kraju krajeva ipak je bilo dobro.«
»Da.« Stefan nije podigao oči. »U početku je bio samo strah pred
nastupom.«
Neko vreme ga je madam Krišo posmatrala kako jede.
»Veoma ste se dopali mojim prijateljicama«, rekla je iznenada.
»Madam Ular... ona je žena našeg najboljeg apotekara, gospođa sa
izvesnim položajem u gradu, iako, naravno, nema mogućnosti da drži
učitelja za svoja decu... smatra da ste vrlo simpatični... pravi gospodin.«
»Zahvalan sam joj na lepom mišljenju.«
»Da li mislite da je lepa?«
»Za ime boga – ne«, rekao je Stefan odsutno. »Jedva sam je i
primetio.«
Madam Krišo je namestila pramenove svoje žute kose i povukavši
steznik nadole, izazivački se pogladila po svojim čvrstim butinama.
»Dajte da vam sipam još paprikaša.«
Narednih dana kvalitet podnevnog obroka engleskog vaspitača
tajanstveno se poboljšao. Gazdarica je na različite načine pokazivala svoja
nova osećanja, moglo bi se čak reći, svoju naklonost. To je bila srećna
promena za Stefana, jer su nedostatak dobre hrane i neprekidni, razdirući
kašalj naneli priličnu štetu njegovom zdravlju. Počeo je da se oseća jačim,
novi životni sokovi polako su zastrujali njegovim žilama, a kako je vreme
bilo neuobičajeno lepo, on je jednog dana, prvi put otkako je došao u Netje,
osetio žarku želju za slikanjem.
Toj žudnji nije se mogao odupreti i, polazeći u bakalnicu, poneo je
sa sobom blok indijskog papira i pregršt raznobojnih kreda. Kada je čas
bio skoro pri kraju, namestio je devojčice u senici da zajedno čitaju iz iste
knjige, i sa svim žarom uzdržane strasti, brzim, sigurnim, srećnim
potezima skicirao njihove glave. Njegovo nadahnuće bilo je tako žestoko
da je slika bila brzo gotova – za nešto manje od pola časa. Nikad još nije
postigao nešto tako živo, tako prisno u svojoj impresionističkoj
kompoziciji. Čak je i on sam, koji je uvek potcenjivao svoj rad, bio dirnut,
zapanjen i uzbuđen tim lepim ostvarenjem, koje je neočekivano iz ničega
postalo stvarnost pod njegovim dodirom.
Dok je sedeo, nagnuvši glavu ustranu i izrađivao pozadinu žutom
olovkom, čuo je iza leđa šum; madam Krišo je preko njegovog ramena
začuđeno gledale u pastel.
»Da li ste vi to radili, mʼsje?«
Morao je da se osmehne njenom izrazu punom sumnje.
»Da li vam se dopada?«
Možda nije sasvim razumela sliku. Ali je videla svoju decu,
prekrasno nagoveštenu sa nekoliko linija, nekoliko tonova čiste, svetle
boje. Ništa nije znala o umetnosti. Ali je svojim bistrim trgovačkim
nagonom u trenutku shvatila, iako podsvesno, da je pred njom bilo nešto
izuzetno i tanano, nešto od izvanredne vrednosti. Odmah je zaželela sliku.
Ali iza toga je osetila i čudno narastanje svoje naklonosti prema čudnom
mladom Englezu, osećanje koje je nastalo kada se na dan recitovanja digla
magla njene ravnodušnosti i kada je videla, zahvaljujući čavrljanju svojih
prijateljica, onakvog kakav je stvarno bio, veoma privlačan mladić, nežno
građen i sa nežnim bledim licem i tamnim očima. Devojčice su još uvek
čitale knjigu. Obišla je oko klupe i sela pored njega.
»Nisam znala« – govorila je poverljivim tonom – »da je m’sje
stvarno umetnik.«
»Ali ja sam vam to rekao kada ste me zaposlili.«
Pri sećanju na taj prvi razgovor, kada je bila bezobzirna prema
njemu, njeno glatko lice prekri tamno rumenilo koje se širilo sve dalje
ispod njenog okruglog, čvrstog podbratka po mišićavom vratu.
»Oh,...«, reče, obarajući oči, »Nisam obratila mnogo pažnje na ono
što ste mi onda rekli. Tada nisam imala zadovoljstvo da poznajem
gospodina kao što ga poznajem danas... posle ovih nekoliko nedelja
prijatnog zajedničkog života, dok ste učili moju decu, i sretali se sa mužom
u kući, uvek ste bili učtivi i nenametljivi, a to je znak prave plemenitosti.
Mʼsje Stefan...« To je bilo prvi put da ga je oslovila po imenu i, dok ga je
izgovarala, neka neobična drhtavica prostrujala je njenim pozamašnim
grudima... »Čak i kada mi ne biste ništa rekli, znala bih po toj slici da ste
izuzetno daroviti.«
Njene laskave reči su mu bile veoma neugodne, ali je ipak odgovorio
ljubaznim glasom:
»Možda biste hteli da je uzmete?«
Pitanje, u kome se osećala ponuda za kupovinu, malo ju je ohladilo,
ali samo za trenutak. Odgovorila je iskreno:
»Da, mʼsje Stefan, govoriću uveče sa mužem o njoj. Naravno, može
da se desi da će se buniti i reći da je slika urađena za vreme časa za koji ste
ionako plaćeni, u tom slučaju...«
»Draga madam Krišo«, Stefan je naglo prekide, »pogrešno ste me
razumeli. Ja sam vam ponudio sliku kao poklon.«
Njene oči su zasvetlele, ovog puta ne od gramzivosti već od
uzbuđenja. Potisnula je uzdah i pogledala ga nežno i značajno.
»Primam, mʼsje Stefane. Uveravam vas da nećete zažaliti.«
Novina što sedi tako blizu njega, činila je da joj se stvarno vrtilo u
glavi; osećanje potpuno različito od onoga koje je izazvala blizina Krišoa.
Ali devojčice su počele da zahtevaju da im posveti pažnju i ona se uplašila
da se još više ne izda. Pogledala ga je skrivenim, brzim i prodornim
pogledom kojim je pokušavala, iako uzalud, da otkrije svoje srce koje je
snažno lupalo, zatim je ustala, poželela do viđenja i vratila se u dućan.

IV

Posle dugih nedelja mračne ravnodušnosti, Stefan je osetio da može

ponovo da slika. Bilo je to kao buđenje u novi život, u kome je došao do
saznanja da u rukama ima veću moć, da vidi jasnije nego pre. Gradić sa
svojim bezbojnim stanovnicima, dotle neplodna pustinja, odjednom se
pretvorio u beskrajni izvor nadahnuća. Slikao je gradsku većnicu,
vežbalište ispred kasarne, pogled na krovove koji su se videli sa njegovog
prozora, vanredno zanimljivu, lepu sivo-crnu kompoziciju kaluđerica pod
kišobranima kako se vraćaju sa službe božje. Platna, koja je kupio kod
Napoleona Kampa, preobražavala su se jedna za drugim i gomilala se u
uglu njegove tavanske sobe.
Razveseljavala su ga Pejrina i Glinova pisma. Džerom je odlučio da
preko zime ostane u Pij de Domu, a Glin je nameravao da se u jesen na
neko vreme vrati u London. Obojica su navaljivali da im se pridruži. Ali,
naravno, on to nije mogao. Ovde je slikao i bio srećan. U tom čudnom
stanju ponovnog vraćanja u život njegovi svakodnevni časovi sa
Krišoovom decom sveli su se na najneophodnije. Često mu je bilo pravo
mučenje da ostavi četke i požuri u bakalnicu i to baš onda kad je svetlost
bila najbolja. I mada je, rečeno njihovim trgovačkim jezikom, on i dalje
ulagao svoju »vrednost«, njegove misli nisu bile usredsređene na
poučavanje, niti je posle časova mislio na bilo šta drugo sem da što pre
ode.
Zbog odsutnosti svojih misli nije toliko ni primećivao sve veće
promene u ponašanju madam Krišo prema njemu. Ogromna promena u
hrani bila je, prirodno, očevidna, ali je to pripisivao zahvalnosti poslodavca
za poklonjenu sliku. Tome je takođe pripisivao i one druge znake pažnje
koje su mu iskazivali. Sada je postala navika madam da prisustvuje
njegovim ručkovima i zasipa ga svojom ljubaznošću. Zaista, njena
naklonost išla je sve dalje.
»Mʼsje Stefan«, rekla je jednog dana zabrinutim glasom, »interesuje
me kako stoji sa vašom udobnošću. Kod madam Klue se sigurno ne staraju
dovoljno o vama.«
»O, staraju se«, odgovorio je, »ona je dobra duša.«
»Ali sobica je tako bedna!«
 »Kako znate?« upita Stefan iznenađeno.
»Pa«, pocrvenela je, »prolazim onuda često... kad idem u crkvu,
naravno. Kad bi samo neko ko ima ukusa dodao nekoliko stvarčica... i
rasporedio ih, koliko bi vam bilo prijatnije.«
»Ne, zaista«, osmehnuo se. »Meni ona odgovara onakva kakva je...
prazna i svetla.«
»Ali to nije dobro za vas«, nastavila je. »Ne mogu a da ne primetim
da vam vaš kašalj još uvek smeta.«
»O, nije to ništa... Kašljem samo ujutru.«
»Dragi mʼsje Stefan.« Gledala ga je sa nežnim prebacivanjem.
»Nemojte mi se suprotstavljati na svakom koraku. Ako ne mogu da dođem
da uredim vašu sobu, dozvolite mi bar da se pobrinem za vaše zdravlje.«
Na njegovo zaprepašćenje sutradan je na stolu pored njegovog
tanjira stajala boca sirupa protiv kašlja, iz apoteke gospodina Ulara;
madam mu je nasula punu kašiku svojom sopstvenom rukom i sipala mu
ga u usta. Viktorina i Marija-Lujza strašno su se zabavljale što njihov
učitelj mora da proguta lek. I, na kraju, Stefan se takođe smejao.
Kad su deca otrčala u baštu da se igraju, madam Krišo je bacila
čežnjiv pogled na Stefana i duboko uzdahnula.
»Naravno... jedna stvar mi je potpuno jasna... pronašli ste u gradu
neku ništavnu devojku koja vas privlači.«
»Šta?« uzviknuo je. »U Netjeu?«
»Zašto da ne? Zar ne idete svakog dana u Radničku kafanu i onoj
Juliji Groseovoj... one nemaju baš sasvim čiste namere... tamo, mogu da
vam kažem...« Ona je stvarno znala sve spletke, sve prljavštine i sitne
intrige varošice. Ali ju je presekao njegov do krajnosti iznenađen izgled.
Ona se usiljeno nasmejala. »Nemojte me tako gledati, prijatelju. Mislim
samo na vaše dobro. I, sem toga, mada sam poštena žena, ipak isto tako
dobro poznajem svet. Dakle, nemate nikoga?«
»Ne«, rekao je kratko.
Pogled nesigurnosti i ljubomore nestao je iz njenih očiju, a smenila
ga je koketarija.
»Recite mi da li vam se dopada moja haljina?«
Stala je u stranu, pokazujući novu haljinu, upadljivo zelene boje, sa
nisko nameštenom žutom pantljikom; bila je duboko izrezana što joj je
davalo mladalački izgled. Njena sveže bojadisana kosa talasala se i
metalno sjajila. Volela je haljine i bila je redovan kupac ženskih modnih
salona; u poslednje vreme je zbog njega oblačila svoje najraskošnije
haljine, koje, avaj, izgleda on nikad nije primećivao. Upravo ta
ravnodušnost rasplamsavala je njenu čežnju; ta potpuna slepoća za nju kao
ženu, a možda za žene uopšte, podsećala ju je na nevinog mladog kapelana
koji je nekad službovao u parohiji i koga je potajno obožavala i noćima
sanjala o njemu dok je pored nje ležao bakalin i užasno hrkao. Ali sve ono
nije bilo ništa, bilo je kao treperenje leptirovog krila u poređenju sa
žudnjom koja je sada strujala njenim žilama; gorela je od žudnje da strasno
zagrli Stefana i obaspe ga poljupcima.
Nije uviđala smernost svog položaja, to jest, da je žena četrdesetih
godina, dušom i srcem ćifta, tvrdica i tiranin, oštrokonđa prodornog glasa,
koja je provela čitav svoj život mešajući pesak u šećer, vodu u jabukovaču,
izvlačeći i poslednju paru iz žuljevitih seljačkih šaka – da je baš nju,
između svih žena, rastopila, omekšala razorna strast za mladićem koji bi,
možda, mogao da joj bude i sin. Nisu je više interesovala deca, prijateljice,
ni gomilanje bogatstva. Muž joj je postao mrzak. Njegove malograđanske
navike, način kako je jeo, puštanje vetrova dok je pio pivo – sve ju je to
nerviralo.
»Zabranjujem ti da puštaš vetrove«, vikala bi besno. U isto vreme
ona je postala čeljade finijeg ukusa. Često se kupala, upotrebljavala jake
mirise, sisala mirišljave bombone, češće menjala rublje. Osećala je da bi
prestala da postoji, ako ne bi imala Stefana.
Iznenada su joj se ispunile skrivene želje – sinula joj je sjajna
zamisao. Kako da se ranije nije toga selila? Kada je Stefan tog dana ušao,
presrela ga je u hodniku.
»Prijatelju«, uzviknula je veselo, »imam novosti za vas... ukratko
porudžbinu. Mʼsje Krišo hoće da me slikate...«
Iznenađen, Stefan ju je gledao netremice, ništa ne govoreći.
»Da«, klimnula je glavom. »Krišo je oduševljen. Sinoć nije govorio
ni o čemu drugome. U prirodnoj veličini – masnim bojama.«
»Ali, madam.« Stefan se namrštio i zastao, tražeći izgovor. »Ja... Ja
ne radim portrete... ja radim druge stvari...«
Ona mu se ohrabrujuće nasmešila.
»Ne brinite, mali moj. Pobrinuću se da vam se dobro plati. U
četvrtak, znači, počinjemo. Sporazumeli smo se.«
Pre nego što je mogao da se usprotivi, ona ga je potapšala po ruci i,
pogledavši ga značajno, žurno otišla.
Četvrtkom su trgovci imali slobodno popodne. Tada je uvek bilo sve
tiho, jer su prodavnice zatvarali već u podne. Ali kada je stigao, Stefan je
u prodavnici sa spuštenim roletnama osetio neku neprirodnu tišinu.
Madam Krišo ga je dočekala na vratima.
»Danas neće biti časa«, uzviknula je u zanosu. »Male su otišle u selo
sa Marijom.«
Dok ga je vodila u kuću, objasnila mu je da služavka jednom
mesečno odlazi u posetu roditeljima u Sen Vale i ponekad su joj, kao
naročitu milost, dozvoljavali da povede i decu sa sobom.
»I, naravno«, dodala je nemarno, »moj muž je u Renu, na pijaci. Niko
nas neće uznemiravati.«
Ponovo ga je uznemirila neobična tišina; nije se čula ni lupa iz
podruma, gde je pomoćnik Džozef obično radio još dva sata posle
zatvaranja dućana. Sem njih dvoje nikog nije bilo u kući. Ali, ugledavši u
trpezariji sto postavljen za dvoje, sa uškrobljenim stolnjakom i najboljim
priborom za jelo, ukrašen vezom sa crvenim ružama, Stefan zastade.
»Nemate, nadam se, ništa protiv ako zajedno ručamo? Biće mnogo
zgodnije i udobnije.«
Tim i sličnim pričanjem iznela je iz ostave pile pečeno na breski
način, s pečurkama i salatom, strasburšku paštetu, kompot od bresaka i
bocu šampanjca. Tek kada mu je sipala jelo u tanjir, usudila se da ga
pogleda ne mogući da savlada osmeh zadovoljstva koji je zborao oblinu
njenih obraza.
»Nama je ovde veoma dobro na našem prvom umetničkom sastanku.
Zar nije prijatno ručati udvoje? Znate, morate da jedete pre rada.«
Pogledala ga je sramežljivo. »Dozvolite da vam sipam malo šampanjca.
To je najbolji koji prodajemo. Pet franaka boca.«
Bio je zbunjen, postiđen i osećao se nelagodno. Ali u svom
siromaštvu naučio je da ceni hranu. Jeo je ono što se stavljalo pred njega,
svestan da nije u položaju da odbije, i, što dalje, primećivao je čežnjive
poglede koji su ga uznemirivali. Njene grudi su se svaki put kada bi
uzdahnula, teško dizale tako da su joj dojke podskakivale, a brada tonula
u vrat; izgledalo je da mu se sa svakim udisajem sve više i više
približavaju. Protivno svom običaju, ona nije jela, otmenim pokretom
izabrala je samo jedno pileće krilo, ali je sebi sipala još jednu čašu vina.
Njene male okrugle oči su sijale kao klikeri. Jedva je savlađivala želju da
mu preko stola stisne ruku. Da li će ikad pogoditi kakve mu je izvanredne
slasti pripremila? Što je manje razumevao, to ju je više dražio.
»Prijatelju«, uzviknula je najzad, »da li možete da predstavite sebi
kako je izgledao moj život u Netjeu za proteklih petnaest godina?«
 »Na žalost, ne poznajem vas tako dugo«, naterao je sebe da se učtivo
osmehne.
»Ne«, rekla je zamišljeno i prigušenim glasom.
»Ipak, vi ste taj koji mi je pokazao koliko je moj život prazan.«
»To bi bilo suviše bedno uzdarje, madam... ako je to istina.«
»Istina je.« Pošto nije odgovorio, ona je potvrdno klimnula glavom.
»Da, vi ste taj, prijatelju, koji mi je otvorio oči za nove horizonte o kojima
nisam ni sanjala. O, nemojte me pogrešno razumeti. Mʼsje Krišo, mada
nije dovoljno fin i prijatan, ipak je pošten čovek. A, naravno, i ja sam
poštena žena. Ali ima trenutaka kada vas samoća ščepa za srce, kada vam
je potreban neko da mu se poverite. Ah, moj prijatelju, kada srce zove«,
uzdahnula je, »zar ne treba da ga poslušamo? Zar je zlo tražiti ispunjenje...
ako je čovek diskretan?«
Dok je tako sedeo, ćutljiv i spetljan, u momentu mu je bilo jasno
njeno ponašanje. Ali je to odbacio kao nemoguće. Međutim, osećao se
obaveznim da bez odlaganja počne slikanje i što pre ga svrši. Odmakao je
tanjir.
»A sada, madam, ako se slažete, možemo da počnemo. Mislim da će
biti najbolje da najpre napravim skicu. Gde ćete mi pozirati? U salonu?«
Ona ga je netremice gledala, a zatim grčevito uzdahnula.
»Ne«, odgovorila je prigušenim glasom. »Gore je bolja svetlost.«
Ustala je od stola i pošla prema vratima. »Idem da se spremim. Popijte
vino, a onda dođite gore.«
Nikada ranije nije bio na gornjem spratu. Sačekao je pet minuta, a
onda pošao prema stepenicama. Bile su slabo osvetljene i daske, pokrivene
tankim ćilimom, škripale su mu pod nogama. Vazduh je bio ispunjen
mirisom sira koji su držali u ormanu u hodniku da sazri. Na odmaralištu
pri vrhu stepenica, vrata prema njemu bila su širom otvorena. Mislio je da
je to prilaz dnevnoj sobi, ali pre nego što je stigao da zakuca, ona mu
doviknu:
»Uđite, prijatelju.«
Ušao je.
Madam Krišo je stajala kraj bračnog kreveta i očigledno čekala
njegovu pohvalu. Bila se skinula i navukla kućnu haljinu koju je s mukom
o boku prostački rastvorila, pa su se videle blistave, široke prugaste gaćice,
sa teškim slapom čipaka koje su padale na tusta kolena, i ružičasta košulja,
još izgužvana od steznika i ovlažena kolonjskom vodom kojom se upravo
bila polila.
 Stefana je oblio hladan znoj. Njegove oči je pekla svaka pojedinost
u ovoj upadljivoj, ali aljkavoj sobi, kitnjast ćilim i nabrane zavese,
zamrljani ormani, porcelanski noćni sud pod krevetom, čak i Krišoova
spavaćica na brzinu ćušnuta pod jastuk. Prebledeo je. Pogrešno tumačeći
njegove razrogačene oči, ona je spustila glavu, praveći se da dršće, a zatim
je, odvratno uspijajući, pošla prema njemu. To je bilo suviše. Uzmakao je
sa izrezom gađenja, besan na samog sebe što je dospeo u ovakav položaj,
koji je, premda je ličio na komediju, ipak bio krajnje ponižavajući. Bez
ijedne reči naglo se okrenuo i izjurio iz sobe.
Te večeri, dok je sedeo u svojoj mansardi, začuo je glasno kucanje
na kapiji, a zatim teške korake po stepenicama, nakon čega je bez kucanja
upao gospodin Krišo. Bakalin se, još uvek u prazničnom odelu, bio divlje
raspalio.
»Kako se usuđujete da se udvarate mojoj ženi... bedniče! Tek što sam
okrenuo leđa! Najradije bih otišao pravo u policiju. Uvek sam vas smatrao
pravom engleskom zmijom. Ali da ujedate ruku koja vas je hranila... ženu
čistoga srca... majku! Kakav užas... gadosti Vi ste, naravno, otpušteni.
Nikada više da se ne pojavi vaše ulizičko lice u mojoj kući. A sem toga,
morate dati neku odštetu... nadoknadu... u najmanju ruku kakvu sliku.«
Stefan je znao da ga Krišo ne voli, ali je bilo očito da je ovu scenu
izazvala madam lično – muž je bio samo glasnik razljućene žene. I sa
gorčinom koja je sve više rasla, dok je Krišo nastavio sa pretnjama, Stefan
je istrgnuo iz bloka list i pružio ga bakalinu. To je bio gospođin crtež koji
je upravo napravio po sećanju, kako u donjem rublju stoji u spavaćoj sobi,
debela, glupa, nacerena.
Naglo ućutkan, gospodin Krišo je buljio u poražavajući crtež.
Njegovo je lice bilo blede, olovne boje. Hteo je najpre da ga pocepa, a onda
ga je sa urođenom lukavošću ponovo pogledao, uvio ga i pažljivo stavio u
šešir. Zatim, bacivši krišom pogled oko sebe, okrenuo se i izašao.

Sutradan ujutro Stefan je spakovao ranac, zavezao platna i uprtio sve

zajedno na rame. Pošao je peške iz Netjea. Krenuo je u Furžer, udaljen
nekih tridesetak kilometara; to mesto se nalazilo na glavnom drumu za
Pariz. Posle pešačenja preko polja i znojenja stigao je oko pet časova posle
podne u grad sagrađen oko brežuljka i presečen glavnim putem po pola
cestom za Pariz. Ovde je našao jevtin restoran, činilo mu se da u njega
navraćaju vozači teretnih kola. Konobar, kome se obratio za pomoć, bio je
ubeđen da će iskrsnuti kakva prilika, i, stvarno, nešto pre devet zaustavio
se kamion Antlantske kompanije sa prikolicom, i dva čoveka u radnim
kombinezonima sišla su i ušla u točionicu. Nekoliko minuta kasnije
konobar ga pozva. Nastalo je upoznavanje, kratko objašnjavanje i opšte
rukovanje – sve je bilo udešeno, Stefanove stvari su smestili ispod sedišta
i onda krenuli.
Spustila se topla i tiha noć. Vozili su kroz usnula sela, puste gradove
gde je žmirkala samo po koja svetiljka, kroz Vir, Aržantan, Dre. Topao
vazduh šibao je pored njih, cesta je odzvanjala i grmela pod točkovima,
mesec je tonuo iza zamagljenih redova topola. Najzad, u osvit zore, blede
i mutne, išarane oblacima, prešli su Senu kod Nejija, ušli u Pariz kroz
kapiju Majo i zaustavili se na velikoj pijaci. Tamo se Stefan zahvalio
prijatnim vozačima, pozdravio se s njima i otišao.
Grad je, još uspavan, izgledao siv i pust, ali je Stefan ipak zadovoljno
koračao preko Pon nefa i duboko udisao vlažan vazduh. Bio je opet u
Parizu. Posle Netjea osećao se jačim, a iznad svega prožet čvrstom
odlukom da pokaže svetu svoj talenat.
Kada je zalagaonica u ulici Madrigal otvorila svoja vrata, Stefan je
već čekao napolju. Ovde je založio sat i lanac – očev poklon za 21.
rođendan – i dobio 180 franaka. Posle toga, nakon priličnog traganja i
pogađanja, našao je sobu u sporednoj ulici blizu Senseverinovog trga. To
je bio siromašan kraj, a soba još siromašnija, skoro prazna i strašno prljava,
ali je zbog toga što je bila na gornjem spratu imala dobru svetlost i bila
jevtina, – svega deset franaka nedeljno. Odmah se dao na posao; pozajmio
je četku i vedro i izribao patos. Čak je oprao i zidove, tako da su izgledali
sasvim pristojno, mada su ostale mrlje od stenica.
Bilo je već prošlo dva, ali on, ne misleći na hranu, izabrao je četiri
svoje slike i požurio kejom u radnju Napoleona Kampa. Prodavač boja
sedeo je, kao obično, na sanduku iza tezge njišući kratkim nogama; nosio
je plavi kaput i žutu pletenu kapu ispod koje su štrčale klempave uši;
crveno lice mu je bilo neobrijano i ruke je držao prekrštene na trbuhu.
Ljubazno je pozdravio Stefana, kao da su se videli juče.
»Dakle, mʼsje opate, šta mogu da učinim za vas?«
»Pre svega, dozvolite da izmirim dug.«
»Dobro. Vi ste pošten čovek.« On uze pedeset franaka, koje mu je
Stefan dao, i stavi ih u kožni novčanik.
»A sada, mʼsje Kampo, želim naročito veliko platno, dvesta sa
osamdeset.«
 »Gle! Planirate veliki rad? Vi svakako možete i da platite?«
»Ne novcem, mʼsje Kampo. Ovim.«
»Jeste li ludi, opate!? Bože mili, tavan mi je pretrpan kojekakvim
slikama, što sam ih uzimao samo zbog svog mekog srca.«
»Nisu bile sve bezvredne, Kampo. Uzimali ste slike i od Pisara, i
Budena, i Degaa.«
»Jeste li vi Dega, mali moj opate?«
»Možda ću jednog dana biti i Dega.«
»O, bože, uvek ista pesma. Mislite, valjda, da će vam to veliko platno
visiti u Salonu i da će se pred njim okupljati, a vi steći slavu i bogatstvo
preko noći. Koješta!«
»Onda za sada uzmite dvadeset franaka i ove slike kao zalog.«
Napoleonove prodorne oči ispitivački su merile ozbiljno i bledo lice
pred sobom. Tako je mnogo, beskrajno mnogo lica za proteklih trideset
godina prošlo kroz njegovu radnju da su mu preplavila pamćenje. Bio je to
ravnodušan čovek, koga je bilo teško ganuti, a godine su ga učinile još
neosetljivijim. Ali ponekad je, mada retko, u ponašanju i pojavi nekog
molioca bilo nečega, kao na primer sada u crtama lica ovog čudnog
Engleza, neka uverenost, koja je u njemu izazvala poštovanje. Oklevao je,
digao se sa sedišta i gunđajući počeo da pretura po policama. Kada je
platno koje je Stefan želeo – dobro, gusto tkanje – ležalo na tezgi, nastala
je tišina.
»Rekli ste dvadeset franaka.«
»Da, mʼsje Kampo.« Stefan je izbrojao novac.
Napoleon Kampo ušmrknu burmut zamišljeno brišući svoj mesnati
nos manžetom krmaroškog kaputa.
»A sada ćete, naravno, gladovati?«
»O, ne baš sasvim. U svakom slučaju, sada kad imam ovo platno,
meni je svejedno.«
Opet je nastala tišina. Iznenada Kampo gurnu pare natrag preko
tezge.
»Vratite to u vašu kutiju za milostinju, opate. I dajte mi te vaše bedne
mazarije.«
Iznenađen, Stefan mu pruži svoje slike. Ne gledajući ih, čak ni iz
radoznalosti, Napoleon ih gurnu pod tezgu.
»Ali... zar nećete da ih pogledate?... One su... najbolje što sam
uradio.«
 »Ne prosuđujem ja slike već ljude«, odgovori Kampo nabusito.
»Zbogom, mʼsje. I mnogo sreće.«
Stefan se sa platnom vratio kući u tri sata i odmah, bez odlaganja,
krenuo u radnju za iznajmljivanje bicikla, u ulici Bievr. Dosad je sve išlo
glatko, ali što se više približavao Bertelovoj radnji postajao je sve nemirniji
i nesigurniji, tako da mu je u nestrpljivom iščekivanju srce jače lupalo.
Često je u toku proteklih meseci mislio na Emi, s vremena na vreme se
uspomena na trenutke u onom uskom i mračnom hodniku neočekivano i
ustrajno vraćala.
Našao ju je u dvorištu iza radionice, nagnutu nad teški, niklovani
popravljeni bicikl crveno-zlatne boje. Neko toplo osećanje ga prože kad ju
je ponovo ugledao. Podigla je glavu kada se pojavio, bez iznenađenja
primila njegov pozdrav i nastavila da podmazuje ležaje. Njegovo bilo još
uvek je udaralo smešno neravnomerno, ali ju je, zahvaljujući iskustvu koje
je stekao prilikom njihovih zajedničkih izleta, dosta dobro upoznao da bi
znao da je potrebno da sakrije svaki znak uzbuđenja.
»Lepo izgleda taj točak«, rekao je najzad posle nekoliko trenutaka.
»Moj je. Uskoro ću ga voziti.« Ispravila se zabacivši kovrdže.
»Dakle, ti si ponovo u gradu.«
»Od jutros.«
»Želiš da iznajmiš točak?«
Odmahnuo je glavom.
»Imam preča posla.«
Nastala je tišina. Ona se od uvek slabo interesovala za njega, ali sada
je, baš kao što je i želeo, probudio njenu radoznalost.
»Šta to spremaš?«
Brzo je udahnuo vazduh.
»Da li si čula za luksemburšku nagradu, Emi? To je takmičenje
otvoreno za sve slikare koji još nikada nisu izlagali u Salonu. Nameravam
da oprobam sreću.« Kada se ona ravnodušno okrenula, on dodade: »Zato
sam i došao ovamo. Želim da mi poziraš.«
»Hoćeš da kažeš...« uhvaćena, gledala je netremice u njega,
izmenjenog izraza lica: »... da me slikaš?«
»Tako je.« Potrudio se da mu glas zvuči nemarno. »Tebe nikada nisu
slikali, zar ne?«
»Ne. Premda je trebalo da me slikaju ako se uzme u obzir ko sam
ja.«
 »Pa, sad ti se pruža prilika. To ti može dosta koristiti. Najbolji radovi
biće izloženi u Zimskoj bašti. Neko će te sigurno prepoznati.«
Video je da je polaskao njenoj sujeti, ali se ipak dvoumila gledajući
ga od glave do pete, kao da je procenjivala njegove sposobnosti.
»Umeš da slikaš, zar ne? Hoću da kažem, moći ćeš da me naslikaš
tako da ličim na sebe?«
»Budi bez brige. U tu sliku daću sve što mogu.«
»Da, pretpostavljam da hoćeš – radi sebe.« Odjednom joj jedna
misao pade na pamet. »Ali idućeg meseca krećem na put.«
»Biće dovoljno vremena. Dolazićeš svakoga dana tokom tri nedelje;
detalje mogu da radim i kad odeš.«
Opet je video kako u sebi proračunava mogućnosti.
»Pa«, rekla je najzad na svoj neljubazan način, »nemam ništa protiv.
Nemam šta da izgubim.«
Ugušio je uzvik zadovoljstva i olakšanja – ne samo što je još od
samog početka želeo da je slika, već zato što je bila izvanredan model za
temu koja ga je sveg obuzela poslednjih nekoliko sati. Brzo joj je dao svoju
novu adresu i zamolio je da idućeg dana dođe u deset sati u crnom puloveru
i plisiranoj suknji, a zatim se oprostio brzo i pre nego što je mogla da se
predomisli.
Vraćajući se polako bulevarima, bio je uzbuđen pri pomisli na sve
ono što je postigao u toku tog dana. Tek onda se setio da nije jeo od
vremena kada su vozači prošle večeri podelili sa njim svoje sendviče.
Odjednom oseti užasnu glad, pa svrati u bakalnicu i kupi dugačku veknu i
komad kobasice. Nije mogao da se skrasi; koračao je ulicama, pored
Botaničke bašte, i dok se sve više mračilo, odgrizao je čas sveži hleb, čas
sočnu kobasicu. Kako mu je prijalo. Osećao se srećan, slobodan i čudno
uzbuđen.

VI

Idućeg dana bio je spreman i nestrpljivo čekao pred razapetim

platnom kad je Emi najzad stigla sa dvadeset minuta zakašnjenja.
»Najzad!« uzviknuo je. »Mislio sam da uopšte nećeš doći.«
 Nije odgovorila, ali je još sa praga počela da razgleda bednu sobicu,
gole daske poda, slomljenu pletenu stolicu i složljivi krevet na točkovima.
Na kraju ga je nemilosrdno pogledala.
»Potpuno si švorc, zar ne?«
»Skoro.«
»Što si bezobrazan! Pozvao si me u takvu rupčagu. Nemam čak ni
gde da obesim svoje stvari.«
Pocrveneo je, ali je prisilio sebe da se osmehne.
»Priznajem da ovo nije Jelisejska palata, ali nije loše za slikanje.
Samo mi daj mogućnost i obećavam ti da nećeš zažaliti.«
Njena usta su se opustila, postala nekako ružna, ali je slegnuvši
ramenima, ipak ušla, dozvolivši mu da joj prihvati kaput i da je namesti
pored prozora da pozira.
Svetlost je bila dobra i osetivši iznenada da je u njemu zakipela
snaga, poče da skicira svoju zamisao koja ga je sada sveg obuzela. Pošlo
su pravila takmičenja zahtevala »klasičnu« sliku, izabrao je alegoričnu
temu, premda po kompoziciji savremenu; slika će se zvati Kirka i njeni
ljubavnici. Da li je bilo moguće da je ovaj glupi događaj sa madam Krišo,
negde duboko u podsvesti, zapalio varnicu koja se rasplamsala u tu čudnu
viziju. Simboli i likovi su mu se smenjivali pred očima i osvajali njegova
čula. U njegovoj mašti zadovoljstvo se borilo sa vrlinom, a požuda
razotkrivala u obliku gramzivih zveri. Sve je još bio san; ipak je u
najdubljem, najskrivenijem skrovištu svoje duše osećao snagu da ostvari
svoju zamisao.
Iako je bio u stanju da radi čitav dan, opomenut njenim izrazom lica,
nije se usudio da je dugo zadrži, i kada se približilo podne rekao je da je
možda bilo dosta za taj dan. Istog trenutka, prošla je kroz sobu i pogledala
platno, na kome je već skoro dovršio crtež ugljem. Kada je videla da
zauzima centralno mesto na platnu, raskoračila se sa rukama na bedrima,
što je bilo u svemu njeno držanje, njeno se čelo razvedrilo i nabusit izraz
nestao. Ćuteći mu je dozvolila da joj pridrži kaput; kod vrata se okrenula i
klimnula mu glavom.
»Sutra u isto vreme.«
Popodne je radio pozadinu sve dok je trajala svetlost. I ostalih dana
nastavio je da radi, ne baš uvek sa istim elanom, ali sa istim ciljem koji mu
je pomogao da savlada trenutke obeshrabrenosti i dovede ga do novog
poleta. U isto vreme, kako su odmicali dani Eminog poziranja i njihovi
odnosi postajali prisniji, nije mogao da ostane slep pred činjenicom da se
njegovo osećanje prema njoj produbilo. Svakog dana posle njenog odlaska
osećao je da mu sve više nedostaje. U odsustvu Pejre i Glina bio je
usamljen. No da li je to objašnjavalo njegovu želju da stalno bude u njenom
društvu? Ljut na svoju slabost, podsećao se koliko mu se nije dopala
prilikom njihovog prvog viđenja, koliko ga je puta razdražila svojom
grubošću i bezobzirnošću. Kada je bila rđavo raspoložena, a on želeo da
razgovara sa njom, odgovarala je kratko – da, ne – dok za vreme odmora
često nije uopšte obraćala pažnju na njega; izvalila bi se potrbuške na
krevet, zapalila jevtinu cigaretu i udubila se u izgužvane sportske
ilustracije. Shvatio je da nije dolazila iz obzira prema njemu već zbog svoje
sujete. Više puta dnevno pogledala bi kako napreduje rad; nikad nije
pohvalila njega, već često čestitala sebi.
»Lepo napredujem, zar ne?«
Legenda iz Odiseje, o Heliosovoj kćeri i okeanskoj nimfi Perzi, koju
joj je objasnio, golicala je njenu uobrazilju. Pri predstavi da bi mogla da
pretvara ljudska bića u životinje, izazvala je kod nje osmeh.
»To će ih naučiti ako bi hteli nešto da pokušaju.«
Njen prostakluk ga je zaprepastio. Ali ga to ipak nije opametilo. Šta
je to na njoj što ga je tako privlačilo? Pokušavao je da sam sebi razjasni.
Šta je on u stvari znao o njoj? Prilično malo; izuzev da je bila prosta, jevtina
i gruba, ništavna, glupa bez mašte i potpuno tupa. Ništa nije znala o
umetnosti, nije se interesovala za njegov rad, a kada je o njemu govorio,
dosađivala se. Ali je njeno telo bilo savršeno – i zar nije on preneo na
platno svaku najmanju liniju njenih snažnih i vitkih udova, ravnog trbuha
i čvrstih grudi? A povrh svega bila je sitna, lako se na slikama divio bujnim
telima Rubensovih žena, ipak mu se od vajkada više sviđala manje obla
savršenost. A Emi je imala skladno telo koje je uvek upoređivao sa
Gojinom Majom. Međutim, niko ne bi mogao reći da je lepa. Bila je
dečački lepuškasta. Njena su usta bila tanka, nozdrve malo stisnute, a lice,
kada nije pazila ili ju je prošla zainteresovanost, skoro nadureno. Začudo,
video je sve njene nedostatke, ali oni ni za dlaku nisu promenili neobična
osećanja koja su, uprkos nastojanju da ih uguši, postajala sve snažnija.
Čeznuo je da bude sa njom i bio je nemiran i nesrećan kada bi otišla.
Patio je zbog njene hirovitosti i reagovao na način, zbog koga je sam sebe
prezirao. U retkim slučajevima, kada je bila ljubazna, njegovo je srce
treperilo od sreće. Ponekad bi joj se razvezao jezik, pa bi ga pitala za stvari
koje su je jedino interesovale u vezi s njim.
»Da li je istina da tvoji roditelji imaju veliki posed u Saseksu, sa
mnogo hektara obradive zemlje?«
 »Ne baš tako mnogo«, nasmešio se Stefan. »Ako ti je to rekao Glin,
onda je preterao.«
»I trebalo je da postaneš svešteničić... dok te nisu isključili iz
zavoda.«
»Ti znaš da sam otišao svojom voljom.«
»Da bi živeo u sobi kao što je ova?« upitala je nepoverljivo.
»Ova mi je soba sasvim prijatna kad si ti u njoj.«
Slegla je ramenima, bez prezira – laskanje joj je uvek godilo. Ova
njena prijaznost, iako ga nije smirivala, ipak je bila prijatnija od one
ponižavajuće ravnodušnosti sa kojom je dočekivala njegove pokušaje da
joj se približi. I dok je pozirala leno kao mačka, počeo je da joj priča, ne
prekidajući slikanje, o Stilvoteru, uopšte o stvarima za koje je mislio da bi
je mogle zabaviti. Kad je najzad iscrpeo ono što je nju zanimalo, neko
vreme je razmišljala, a onda rekla:
»Ja sam, naravno, celog svog života živela sa umetnicima, odnosno«,
ispravila se »među umetnicima. I ja sam umetnica. Razumem da se neko
odrekne svega radi umetnosti, kad je sve njegovo u stvari ništa. Ali ti
spadaš u drugu vrstu. I da si se odrekao velikog imanja koje si mogao da
naslediš...« zaćutala je slegnuvši ramenima... »to je bilo blesavo.«
»Ne sasvim«, osmehnuo se, »jer inače ne bih upoznao tebe.«
Iznenada ga je preplavio talas žudnje. Zaćutao je ne usuđujući se da je
pogleda. »Zar ne shvataš, Emi... da sam te strašno zavoleo?«
Resko se nasmejala i podigla prst u znak opomene. »Ništa od toga,
opate. To ne spada u naš dogovor.« Poražen, nastavio je da radi. I cele te
večeri osećao je žaoku njenog odbacivanja. Volela je da izlazi u zabačene
varijetee, osećao je da bi mogao pridobiti njenu naklonost kad bi samo
mogao da je izvede uveče.
Ali nedostatak sredstava sprečavao ga je u tome. Živeo je sa nešto
manje od pola franka dnevno, hraneći se pecivom ili jabukama; tako bi
izdržao do šest posle podne a onda uzimao svoj obrok u najjevtinijoj
gostionici u okolini.
Jednog poslepodneva, kada su se dani njenog poziranja već bližili
kraju, došla je kasnije nego obično. Kad je stigla, izgledala je odlično
raspoložena. Imala je na sebi novi žuti šal i kratki zuavski crveni kaputić,
oivičen vezom, i kosa joj je bila tek oprana.
»O, kako si lepa!« rekao je. »Izgubio sam svaku nadu da ćeš doći.«
»Imala sam sastanak sa Perozom. Njegova kancelarija je dosta
daleko... Na bulevaru Žila Ferija. Ali sam dobila ugovor koji sam želela.«
 »Dobro je.« Nasmešio se, iako ga je oneraspoložilo podsećanje na
njen odlazak. »Kad odlaziš?«
»Četrnaestog oktobra. Odloženo je za dve nedelje.«
»Nedostajaćeš mi, Emi«, nagnuo se prema njoj, »više nego što
misliš.«
Ona se ponovo nasmejala i on je primetio da su njeni zubi oštri i s
pravilnim razmacima. Živahno je počela da opisuje, naglašavajući svoje
primedbe, kako je pri sklapanju ugovora nadmudrila Peroza.
»Kažu da ima dobro srce«, rekla je na kraju. »Mislim da je
jednostavno lakoveran... mekušac.«
Znajući da joj je razgovor sa njim bio obično dosadan, podsticao ju
je da i dalje govori o sebi. Pošto je svetlost oslabila, odložio je četke.
»Daj da te ispratim«, reče. »Veče je divno.«
»Pa«, odgovori ona slegnuvši ramenima. »Ako želiš.«
Kada se obukla, sišli su i uskoro stigli na bulevar Gavranš. Topli
mrak stvarao je oreole oko sijalica i obavijao zanemeli grad tajanstvenom
lepotom. Tihim pločnicima su, ruku pod ruku, polako šetali parovi – noć
je bila kao stvorena za zaljubljene. U nekoj sporednoj ulici blizu neke reke
prođoše pored kabarea gde su uz harmoniku, igrali ljudi u maloj bašti pod
kineskim lampionima, obešenim na grane drveća. Prizor je bio veseo i
Stefan je osetio kako ga je upitno pogledala.
»Zar ti se ne igra?« upita ga najzad.
Zbunjen, Stefan je pocrveneo, svestan svoje nespretnosti, i
odmahnuo glavom.
»Nisam baš mnogo vešt.«
To je bila istina. Ona je po svom običaju slegla ramenima i rekla:
»Ni u čemu nisi baš mnogo vešt.«
Stigli su do popločanog mračnog keja. Sena je bešumno tekla, glatka
i zelena, ispod niskog luka Alminog mosta. Kao da joj je dosadilo njegovo
ćutanje, pošla je napred pevušeći melodiju koju je svirala harmonika u
kabareu.
»Čekaj, Emi.« Stefan je zastao ispod zasvođenog prolaza. Pogledala
ga je postrance, preko ramena.
»Šta ti je, opate?«
»Zar ne vidiš... koliko značiš za mene?«
 Zagrlio ju je i privukao sebi. Nekoliko trenutaka, neosetljiva kao
drvo, dozvoljavala mu je da je ljubi, a onda ga je naglim i nestrpljivim
pokretom odgurnula.
»Ne znaš ni najosnovnije stvari o tome.« U njenom glasu se osećao
prezir.
Uvređen i ponižen, slab od osećanja, na koja nije našao odgovor, i
svestan da je rekla istinu, pošao je za njom. Išli su prema ulici Bijevr. Pred
radnjom za popravku bicikla pogledala ga je kao da se ništa nije desilo.
»Da li da dođem sutra?«
»Ne«, odgovorio je sa gorčinom, »nije potrebno.« Pošao je besan na
nju i gnušajući se samog sebe. »Ne zaboravi«, viknula je za njim, »želim
da vidim sliku kad bude gotova.«
Mrzeo ju je zbog njene grubosti, zbog njenog pomanjkanja
najobičnije učtivosti – nije ga čak ni žalila. Rekao je sebi da je nikad više
neće pogledati.
Idućeg jutra, posle nemirno provedene noći, sav se predao
završavanju slike. Dosada je samo središnja figura dobila svoj oblik dok je
ostalo trebalo još izraditi. Vreme se promenilo, bilo je vlažno i turobno,
svetlost je bila slaba, u njegovom privremenom ateljeu duvala je promaja,
ali mu se činilo da nema teškoće koju ne bi mogao da savlada. U svojoj
težnji za što vernijom stvarnosti odlazio je svako prepodne u zoološku
baštu i pravio skice a zatim se vraćao u svoju sobu i unosio u odvratne
nakaze na platnu nešto od svoje tuge i utučenosti. Krajem te nedelje ostao
je bez novca – tražeći novac da kupi svoj svakodnevni hlepčić nije mogao
da pronađe ni jedan jedini su. Nepokoleban, nastavio je da slika s nekakvim
besom; radio je celog dana u gorkom prkosu zbog teškoća u koje se zapleo.
Sledećeg jutra osećao se slab i malaksao, ali je ipak primorao sebe
da nastavi rad. Međutim, kroz maglu, koja mu je obavijala mozak, posle
podne je prodrla iskra razuma. Sedeći na ivici kreveta shvatio je da mora
da jede ne samo da bi živeo već jednostavno zato što nikad neće završiti
Kirku ako ne nađe sredstva za život. Razmišljao je neko vreme, a onda
otišao u ugao sobe gde su se nalazile slike iz Netjea i izabrao tri naročito
svetle i žive. Bile su dobre, bio je zadovoljan s njima, ulivale su mu
samopouzdanje. U Parizu, gradu umetnosti, mora da postoji kupac za tako
lepe stvari. Umotao ih je u grub papir i sa paketom pod pazuhom krenuo
preko Sene, duž Jelisejskih polja prema predgrađu Sen Onore. To je bio
hrabar korak. Ali je vreme za polovične mere prošlo. Odlučio je da ponudi
svoj rad najboljem trgovcu umetninama u Francuskoj.
 Na uglu avenije Marinji, ulice u kojoj su uglavnom bile lepe
stambene zgrade i velike modne kuće, zastao je ispred bogate i
dostojanstvene fasade sa paladinskim stubovima od belog mermera. Zatim
se pribrao i odlučno ušao kroz pozlaćena venecijanska vrata i stupio u
predvorje sa mermernim podom, sa zidovima obloženim ružinim drvetom
i zavesama od crvenog baršuna, i našao se pred mladim čovekom u žaketu,
za lakiranim pozlaćenim pisaćim stolom u stilu Luja XVI. Između teške
zavese pozadi video se veliki salon, sjajno ukrašen dugim strukovima
krinova u alavasterskim vazama, sa lepo osvetljenim slikama na zidovima,
ispred kojih su šetale i zastajkivale grupe elegantno odevenih ljudi i gledale
u kataloge, tiho razgovarajući.
»Imate li pozivnicu za otvaranje izložbe, gospodine?«
Stefan je ponovo pogledao nalickanog mladog čoveka, koji ga je pod
maskom profesionalnog osmejka posmatrao sa krajnjim nepoverenjem.
»Nemam, nisam znao da imate izložbu. Došao sam gospodinu
Tesjeu.«
»S kojim ciljem? Poslovno, mʼsje?«
»Ne, privatno.«
Osmeh neopisive učtivosti nije se promenio.
»Bojim se, da mʼsje Tesje nije tu. Uostalom, izvolite sesti,
pogledaću.«
Kada je Stefan seo, mladi čovek je graciozno ustao i otplovio iz sobe.
Uskoro nato otvorila su se sporedna vrata i pojavile tri osobe – veoma
elegantna žena u crnom, sa ukusnim malim šeširom od perja, nizom
narukvica preko rukavica i sa majušnom, znalački podšišanom pudlicom,
ukrašenom mašnicama. Njen pratilac, stariji čovek, sa izrazom dosade na
licu, dostojanstven, besprekorno odeven od glave do pete, i Tesje, koga je
Stefan odmah prepoznao, prijatna pojava, crnomanjast, obrijan, sa
isturenom donjom usnom i duboko usađenim očima boje oraha. Trgovac
je govorio pametno, sa umorenom živošću i odmerenim pokretima ruku.
»Uveravam vas, to je pravi dragulj. Najlepša koja je poslednjih
godina došla u moje ruke.«
»Slika je divna«, reče dama.
»Ali cena«, upao je njen pratilac dosta neraspoloženo.
»Ja sam vam već rekao, mʼsje. Sto hiljada, to je van svake sumnje
povoljna prilika. Ali ako ne želite da je zadržite, treba samo da mi saopštite.
Pošteno rečeno, ja sam je obećao drugom kupcu.«
Nastala je tišina, zatim lako dodirivanje rukama, poverljivi šapat, i:
 »Smatrajte da je slika kupljena.«
Pokret glavom, ne ponizan – pokret koji odobrava dobar ukus, bio je
jedini Tesjeov odgovor. Otpratio ih je do vrata, a kada se vratio, zamišljen,
spuštene glave i s rukama na leđima, Stefan ustade:
»Mʼsje Tesje, izvinjavam se što vam smetam. Hoćete li da mi
poklonite samo pet minuta?«
Trgovac je naglo podigao glavu, uznemiren u svojim mislima koje
su skoro sigurno bile neko računanje. Njegove su duboko usađene oči
odmah shvatile da je pred njim neki neprijatni molilac, i odmerile otrcanu
pojavu pred sobom, od prokislih, blatnjavih cipela pa do loše zavezanog
svežnja pod pazuhom.
»Ne«, promrmljao je. »Ne sada. Vidite da imam posla preko glave.«
»Ali, mʼsje«, drhtavo ali odlučno nastojao je Stefan. »Molim vas,
samo da pogledate moj rad. Zar jedan umetnik nema prava da zatraži to od
vas?«
»Dakle, vi ste umetnik?« Tesje steže usne. »Čestitam. Znate li da me
svake nedelje opsedaju, vrebaju i moljakaju samozvani geniji koji
uobražavaju da ću pasti u nesvest od oduševljenja kad vidim njihove
mazarije? Ali nikad nisam video čoveka koji je imao toliko drskosti da mi
se obrati ovde, pred samo otvaranje jesenje izložbe.«
»Žao mi je što vas uznemiravam. Ali stvar je hitna.«
»Hitna za mene... ili za vas?«
»Za obojicu.« Stefan je grčevito progutao pljuvačku. U svom
uzbuđenju nije mogao da se obuzda. »Vi ste upravo prodali nekog Milea
za popriličnu svotu. Oprostite mi, nehotice sam čuo. Dajte mi mogućnosti
i ja ću vam pokazati rad isto tako dobar kao bilo koji što je došao iz
Barbizona.«
Tesje je pogledao Stefana, primetio njegov bolno uznemiren pogled
i raširene oči.
»Molim vas«, reče umornim glasom odustajući od daljeg
raspravljanja. »Drugi put, molim vas.«
Koraknuo je u stranu, ušao u salon i minut kasnije izgubio se u
gomili. Stefan koji je počeo, nervozno se žureći, da odvezuje zavežljaj,
stajao je neko vreme veoma bled, a zatim je s čudnim izrazom na licu pošao
prema vratima. Kada je izašao na ulicu, napola razvezan kanap iskliznu iz
njegove ruke i tri slike padoše na vlažan pločnik i skliznuše u ulični jarak.
Podigao ih je pažljivo sa skoro smešnom nežnošću. Kada se sagao,
zavrtelo mu se u glavi. Ali je tvrdoglavo, sa nekom fanatičnom žestinom,
rekao sebi da se ne sme predati. Postojali su i drugi trgovci u Parizu, ne
toliko naduveni, i sigurno pristupačniji nego što je ovaj nesnosni Tesje.
Polako je pošao preko ulice kroz živ saobraćaj prema Boetijevoj ulici.
Dva sata kasnije, mokar do gole kože i još uvek noseći tri slike, vratio
se u Sen Severen tako iscrpen da se jedva vukao. Na sredini stepenica seo
je da se odmori. Istog trenutka na međuspratu iznad njega širom se otvoriše
vrata i u njima se pojavi, obučen za izlazak, u drvenim cokulama, košulji
bez okovratnika i olinjalom crnom kaputu, čovek tridesetih godina, suv,
crnokos, bolesne boje lica i upalih semitskih očiju. Silazeći, on se skoro
sapleo o Stefana, ustuknuo i ispitivački ga pogledao čudnim, gorkim
osmejkom.
»Dakle, niste imali sreće?« uzviknuo je.
»Nisam.«
»Kod koga ste bili?«
»Kod većine njih... počev od Tesjea pa na dole.« »I kod Salamona?«
»Ne mogu da se setim.«
»On nije loš. Ali niko sada ne kupuje.«
»Imao sam jednu ponudu. Dve stotine franaka da imitiram
Brojgela.«
»I pristali ste?«
»Nisam.«
»Ah, život ima svoje sitne jade.« Posle kratkog ćutanja on se ponovo
obrati Stefanu: »Kako se zovete?«
»Dezmond.«
»Ja sam Amadeus Modiljani. Svratite meni da nešto popijemo.«
Pošao je napred i širom otvorio vrata svoje sobe. Bila je skoro ista
kao Stefanova, samo možda još zapuštenija. U jednom uglu pored
razbacanog kreveta ležala je gomila praznih boca a u sredini štafelaj na
kome je stajala skoro završena slika – ženski akt u ležećem stavu.
»Da li vam se sviđa?« obrati se Modiljani Stefanu, sipajući perno iz
boce koju je izvadio iz ormana i pokazujući glavom platno.
»Da«, rekao je Stefan posle kratke pauze. Bilo je nešto osobeno u
načinu slikanja, nešto što se ispoljavalo u pažljivom radu – nešto snažno i
čisto.
»Dobro.« Modiljani mu pruži piće. »Ali zbog nje će me juriti
policajci. Već su izjavili da su moji aktovi nepristojni.«
 Piće je Stefanu povratilo snagu, razbistrilo mozak i probudilo u
njemu izvesna sećanja.
»Niste li izlagali kod Nezavisnih? Violončelista?« Modiljani potvrdi
glavom.
»To nije bio moj najbolji rad. Ali, prodao sam ga. Sada neće ništa da
kupe. Zaista, da nemam dara za sudoperu u hotelu Monarh, učinio bih
uslugu svojim kritičarima i prestao da postojim.«
»Sudopera?« Stefan nije razumeo.
»Tako je. Da li biste hteli da se okušate na tom poslu? Baš idem
onamo. Divan posao.« Neprimetan, mračan osmeh je zaigrao na
ravnodušnom maslinastom licu. »Oni su uvek voljni da prime novog
čoveka.«
Stefan je ćutao. A onda se iznenada odlučio i ustao. »Probaću bilo
šta«, reče.
Veliki monarh, jedan od najčuvenijih pariskih hotela, bio je ogromna
zgrada, nalik na palatu, u Milu Trećeg carstva i zauzimao je čitav trg u
blizini Velikih bulevara. Bila je to impozantna i dostojanstvena zgrada,
pomalo staromodna, a njene mermerne stepenice sa crvenim ćilimima,
ogromni saloni sa svetlucavim lusterima, brojna livrejisana posluga, koja
se komešala iza politiranih bakarnih vrata kao da se priprema za doček
ambasadora, stranih velikodostojnika i egzotičnih prinčeva, koji su
odsedali u njemu, delovali su raskošno i veličanstveno. Međutim, kada su
stigli do glavnog ulaza, Modiljani nije ušao već je odveo Stefana oko ugla
pa kroz mračnu aleju pred zadnji deo zgrade gde su strmim i prljavim
stepenicama, sa kantama za đubre, sišli u prizemlje.
Pre bi se moglo reći da je to bio veliki podrum nego prizemlje. Sa
mokre tavanice, koja je bila isprekrštana gvozdenim cevima, kapala je
voda, sa plesnivih zidova otpadao je malter. Kameni raskopani pod bio je
poliven splačinama do članaka, a sve je bilo slabo osvetljeno sa nekoliko
golih električnih sijalica, zagušljivo od pare i ispunjeno zbrkom mnogih
glasova. Tamo su, kraj dugačke police na kojoj su stajala drvena korita,
stajali ljudi iz zloglasnih četvrti Pariza i grozničavo prali sudove koje su iz
susednih kuhinja kuvarski pomoćnici donosili gomilama. Sada, pomislio
je Stefan, kada su se njegove oči navikle na grozni prizor, sad znam šta
znači reč sudopera.
U međuvremenu se Amadeus približio nadzorniku koji je
ravnodušno pogledao Stefana, dao mu metalnu pločicu sa utisnutim
brojem i kredom zabeležio vreme pored istog broja na tabli koja je visila
iznad njegove kabine pored objave koja je upozoravala da će onaj koga
uhvate da sklanja ostatke hrane biti najstrožije kažnjen.
Tada je Stefan po ugledu na druga, skinuo svoj kaput, stao u red i
počeo da pere plitke tanjire nagomilane na polici. Nije bio lak posao biti
stalno nagnut nad koritom. Smrad prljave vode, koja se nije menjala, guste
od masnoća i ostataka hrane, terao ga je na povraćanje. Povremeno bi ti
kašasti otpaci zapušili cevi, pa je morao zavlačiti ruku u odvodnu cev da
je odguši. Čudno je bilo slušati zvuke fine muzike koja je u talasima
dopirala iz gaja ukrašenog palmama.
Oko jedanaest časova popustila je navala, a oko ponoći se konačno
smirilo što je značilo da su se dame i gospoda od gore zasitili. Amadeus,
koji za celo vreme nije rekao ni jednu jedinu reč, obukao je kaput, zapalio
cigaretu i pokretom glave pozvao Stefana na vrata gde je nadzornik, pošto
je pogledao na tablu gde je bilo zabeleženo vreme, isplatio svakome po
dva i po franka.
Izašao je, još uvek ćuteći, i krenuo zamračenim ulicama. Pet minuta
kasnije uveo je Stefana u noćni bistro. Dok je Amadeus pio perno, Stefan
je pojeo veliku zdelu ragu čorbe, gustu od povrća i iseckane jagnjetine. To
je bio njegov prvi pristojan obrok za poslednjih nekoliko dana pa se sada
osećao mnogo bolje.
»Zar vi nećete ništa?« upitao je druga.
»Ovo je za mene i jelo i piće.« Amadeus je sa oporom ravnodušnošću
posmatrao zelenkastu, kao opal svetlucavu tečnost u čaši koju je držao
svojim od nikotina žutim prstima.
»To mi već dosta dugo služi kao hrana.«
Sedeći u toj zapuštenoj i polumračnoj gostionici sa prekrivenim
bilijarom i jednim konobarom koji je dremao iza šanka sa salvetom preko
glave, Amadeus je ispričao nešto o sebi kratkim, jezgrovitim rečenicama.
Rođen je u Italiji, u porodici jevrejskih bankara; studirao je
poslednjih sedam godina, s prekidima zbog bolesti, u Firenci i na
venecijanskoj Akademiji, nadahnut primitivnom i crnačkom umetnošću.
Radio je povremeno u Parizu sa svojim prijateljem Pikasoom, a ponekad
sa Griom. Skoro ništa nije prodao.
»I tako me sada«, završio je sa sumornim a bezbrižnim osmehom,
»vidite malaksalog zbog siromaštva, preteranog pića i štetnih droga. Sam,
izuzev društva mlade devojke koja mi je na njenu nesreću, odana. Na lošem
glasu.« Ispio je ostatak pernoa i ustao. »Ali radujem se da nikada nisam
ponizio svoju umetnost.«
 Na kućnom stepeništu bez ijedne druge reči požele mu laku noć.
Ma koliko da je bio kratak ovaj čudan susret, on je uticao na dalji
Stefanov život. Radeći naporno svakog dana po pet časova u zagušljivim
prostorijama Velikog monarha, mogao je da se održi u životu, a što mu je
bilo još važnije, da se svom snagom baci na Kirku.
Najzad je, neke tri nedelje kasnije, jednog hladnog, suvog
popodneva, bila završena. Stajala je nemarno u poznatom bestidnom stavu,
bezbrižna ali privlačna, bleda lica i zagonetnih očiju, ova moderna
Heliosova kći. Kao pozadinu nije imala dvorac na ostrvu Aji već
siromašnu parisku ulicu gde su stajali odbačeni ljubavnici, poniženi i
pretvoreni u zveri koje su je krotko i slomljeno gledali s poniznom
žudnjom kao da su još uvek željni njenih milovanja.
Iscrpen krajnjim naporom, Stefan nije mogao da oceni vrednost svog
dela koje je poprimilo fantastični oblik zbog poziva kome se nije mogao
odupreti. Znao je samo jedno, znao je da ne može ništa više da uradi na
njoj, i u navali nervozne žurbe uvio ju je u isti grubi papir, koji mu je
poslužio i ranije, i pošao pešice u Institut za grafičke umetnosti na
Redonovom trgu. Tamo je jedan stariji službenik zapisao njegovo ime i
brižljivo uneo sve podatke u knjigu, ali kad je opazio da slika nema rama,
nije hteo da je primi.
»Vidite, gospodine, postoje naročiti uslovi što se tiče opreme.«
»Nisam znao.«
»Pa to se samo po sebi razume. Pogledajte, gospodine, svi radovi su
propisno uramljeni.«
Kada je Stefan letimično pogledao na dugačku galeriju, pretrpanu
desetinama slika, odjednom mu je postalo sve svejedno. Kako ispadne.
Ovako ili onako.
»Nemam novaca da kupim ram. Primite je ovako ili nikako.«
»To je protiv svih pravila, gospodine. Ali ostavite ako baš hoćete.«
Kad se vratio u svoju mansardu, seo je poduprevši glavu rukama, savladan
letargijom nastalom završetkom stvaralačkog napora. A sad... šta će sad da
radi? Nemoguće je da nastavi kod Monarha – duša mu se bunila pri samoj
pomisli na to – ali je bio na ivici potpune bede. U ponedeljak je trebalo da
plati zakupninu za stan. Sem odeće koju je imao na sebi, slikarskog pribora
i petnaest sua nije imao ništa od neke materijalne vrednosti. Sve ostalo je
bilo u zalagaonici. Ustao je i pogledao u orman. Pola bajate veknice tvrde
kao kamen i korica sira. Amadeusa nije video već tri dana, taj je opet
utonuo u vrtlog razuzdanosti kojima bi povremeno podlegao i iz kojeg bi
izronio, ošamućen, u nekom udaljenom kraju grada. Kroz tanak zid čuo je
kako se bračni par u sobi do njega svađa. Dole, na prljavom pločniku ispred
kuće deca su se prepirala pojačavajući time opštu galamu. Uprkos
otvorenom prozoru u sobi je bilo zagušljivo od gradskog vazduha; video
je kako iz pukotina na zidu počinje da izlazi večernja povorka bubašvaba.
Sve je to bilo teško podneti, ali u poređenju sa osećanjem samoće i
nemaštine koja ga je pritiskivala kao mora, to nije bilo ništa. Bez rada, tog
sredstva za umirenje bola, njegova se čežnja za Emi povratila, jača no ikad.
Nije imao kao Odisej čudnotvornu travu da ga zaštiti od njenih čari.
Prebacio je sebi što je nije pozvao da vidi sliku. A idućeg dana ona više
neće biti tu. Otići će prema jugu sa Perozovom trupom i neće je videti bar
šest meseci; ko zna da li će je uopšte ikad videti. Setio se kako je madam
Krišo bila luda za njim i stresao se pri pomisli na sudbinu koja ga je bila
zadesila – a sada se on sam našao u toj isto tako glupoj ulozi.
Nije imao čime da se zanima, čak ni knjige da čita. Osećao se isuviše
malaksao da izađe na ulicu. Kada se potpuno smračilo, legao je na krevet,
ali nije mogao da zaspi. Idućeg dana je bio četvrtak, počeo je jasnom,
svežom zorom. Ustao je i obukao se. Misao, da će cirkuska kola krenuti
posle podne preko polja i kroz šume prema sunčanoj Azurnoj obali,
ponovo je počela da ga muči. Iznenada, kao iz vedra neba, pala mu je na
pamet misao. Neko vreme stajao je potpuno miran nasred sobe. Da li može
to da učini? Može bar da pokuša. Zgrabio je šešir, požurio je iz sobe i pošao
nesigurnim koracima u pravcu bulevara Žila Ferija.

VII

Na prostranoj ledini na domaku gradića Anžea, pod popodnevnim

nebom, neobično blistavim za oktobar, cirkus Peroz je u krugu jako
crvenih kola podigao svoj platneni grad. Već su se počele manje predstave;
sa dečjih vrteški dopirala je slaba muzika, oglašivači su pozivali
malobrojne posmatrače koji su se našli u blizini cirkusa.
Na mestu, koje su mu odredili, Stefan, u plavoj bluzi, beretki i leptir
mašni u odelu koje je primitivnim posetiocima trebalo da dočara predstavu
pariskog umetnika – duboko je udisao čist seoski vazduh koji je mirisao na
dim od drveta, pomorandžine kore, svežu piljevinu i konje. Pored njega
stajao je štafelaj na kojem je bila tabla sa natpisom da je slavni umetnik
slikarske akademije u Londonu i Parizu; ona je obećavala potpunu sličnost
rukom rađenog portreta iz profila ili sa lica, prvoklasnim ugljem i samo za
pet franaka, ili bogatim i trajnim bojama za sedam i po franaka, retka
prilika kakvu mogu sebi da priušte samo krunisane glave Evrope,
zadovoljstvo zajamčeno.
Čulo se rzanje pastuva, prodoran zvuk trube, duboko, prigušeno
gunđanje stare lavice. Pošto mu je kašalj skoro potpuno prestao, Stefan je
uživao u neočekivano brzom poboljšanju zdravstvenog stanja. Nije žalio
što se poveo za pobudom koja ga je pre tri nedelje odvela k Perozu.
Ukratko, bio je skoro srećan.
»Priđite, priđite. Hajde, gospodine, zar nećete nagovoriti gospođicu
da nacrtam njeno lepo lice? Nemojte da budete skromni. Napravite
uspomenu za vaše unučiće.«
Provincijski par u nedeljnom ruhu, ruku pod ruku, zastao je
oklevajući ispred njega, i sad crveneći, mlada žena se ohrabrila i prišla mu.
Nije bila lepa, ali ju je Stefan nekolikim hitrim potezima ljupko nacrtao na
hartiji nameštenoj na štafelaju; istakao je i fini čipkani rad na njenoj kapici
i vez na rukavima, a poučen iskustvom, nije zaboravio ni kamejski broš
koji je očevidno bio porodična dragocenost.
U međuvremenu skupila se gomila posmatrača. Čuo se šapat
odobravanja na račun tek završenog portreta i uskoro je imao pune ruke
posla. Za njega je to bio mehanički rad koji je obavljao bez razmišljanja.
Ponekad se zabavljao dodajući nekom portretu individualnu podsmešljivu
pojedinost, nacrtavši buljavo oko, klempavo uho ili baburast nos; a kada
se, što se često dešavalo subotom uveče, mušterija saglasila, nacrtao je
zlobno prikrivenu karikaturu, koja je u većini slučajeva izazvala smeh kod
posmatrača.
U šest časova gomila se proredila, kao uvek pred početak glavne
cirkuske predstave. Tada je Stefan skinuo svoj natpis, bluzu i leptir mašnu,
te otišao kroz lavirint konopaca i rupčaga do malog ograđenog prostora iza
susednog šatora. Tamo je pored užarene pećice čučao smežurani
čovečuljak u raspucalim sarama i prljavim pamučnim jahačkim
pantalonama i kuvao večeru, imao je krive noge, kratko podšišanu kosu,
oštre crte lica, išibane vremenom, i spljošten, slomljen nos. Imao je sitne,
mutne, okrugle oči, zbog užarene peći izgledale su tople.
»Šta imamo večeras, Žo-Žo?«
»Kao obično«, reče Žo-Žo i podiže pogled. »Ali, uz to imamo sveže
anžerske kobasice koje sam digao u Tusenovoj ulici. Za jednu od dve stvari
je mesto dobro.«
»Koja je druga?«
»Koantro, naravno, dobri moj! On se pravi ovde.«
 Sočne kobasice su cvrčale u plitkoj posudi i mnogo su obećavale.
Žo-Žo, koji je u mladosti bio džokej, zatim savetodavac na trkama, te
konjušar, pa njuškalo profesionalnih savetodavaca na trkama dok ga u
Lonšanu nisu najzad otpustili, bio je iskusan nabavljač hrane. Poznavao je
svaki kutić u Francuskoj. Niko nije bio umešniji u pogađanju na pijaci ili
hvatanju zalutalog pileta sa imanja pored puta.
»Volim to dvodnevno zadržavanje«, započe Stefan razgovor, praveći
mesta na ognjištu za limeni lončić za kafu. »Sutra smo slobodni do tri.
Mislim da malo pogledam reku.«
»Loara je dobra voda«, odgovori Žo-Žo glasom čoveka koji poznaje
mnoge stvari. »Lepo peščano dno i puno dobre ribe – baciću noću udice
ako budem imao prilike. U stvari, nama je dobro u ovim krajevima, u
Boliju, Turu, naročito pak u Neveru. Vino nije baš najbolje, ali hrana je
prvoklasna, i žene... ove turenske devojke su obilne i spreda i pozadi...«
Zviznuo je i zakolutao očima.
Dok je govorio, krilo šatre se podiglo i ušao je čudan neki čovek u
kariranim pantalonama i žutosmeđem puloveru zatvorenom do brade. Bio
je visok i mršav i toliko bolno izmožden i slab da je podsećao na kostur;
njegovo lice i šake – jedini goli delovi njegovog tela – bili su pokriveni
debelom ljuskom bakrene boje. To je bio Žan Baptist koji je sa Žo-Žoom
i Stefanom delio najbednija cirkuska kola. Blag, tih i tužan, veoma težak
slučaj hronične kožne ljuskavosti, bezbolne ali neizlečive bolesti pomoću
koje se skromno izdržavao; prikazivao se, naime, ljubopitljivcima kao
čovek-aligator, plod veze krokodila i plivačice u reci Amazonki.
»Da li si imao dobro popodne, Krok?« zapitao ga je Stefan.
»Ne baš«, odgovorio je Baptist turobno. »Nijedne poverljive
stranke.«
Najunosniji deo Krokove tehnike polaganog svlačenja, od
spoljašnjih pa sve do donjih delova odela, bila je tačka kad je došao do
pupka, pa zastao, pogledao po publici i jezivo primamljivim glasom
dramatično uzviknuo:
»Onima koji žele da se još više otkrijem, stojim na raspolaganju u
malom šatoru pozadi. Samo za odrasle! Posebna ulaznica za ovo intimno
otkrivanje staje samo pet franaka!«
Kad je jelo bilo gotovo, pojeli su ga sedeći pored žeravice. Posle
velikog lonca vrele čorbe došla je na red kobasica, jače zapečena, a ipak
sočna, začinjena raznim mirođijama; u sok su umakali velike komade
svežeg hleba odsečene džepnim nožem. Tek sad, otkako se pridružio
cirkusu, Stefan je saznao kako ima sasvim naročiti ukus hrana koja se jede
pod otvorenim nebom. Zatim su popili jaku, vruću kafu skuvanu u
limenom loncu za supu. Potom je Žo-Žo zavio cigaretu i sa osmehom
zaverenika izvadio iz džepa bocu pravog domaćeg pića.
»Šta veliš na gutljaj olfarnog vina, opate?«
Ovaj nadimak pratio je Stefana još iz Pariza. Nije se bunio. Bilo mu
je svejedno. Dodavali su bocu iz ruke u ruku, pijući bez čaša providnu
tečnost koja ih je prijatno zagrevala. Žo-Žo ju je zadržao u ustima.
»U ovo možeš da imaš poverenje. Pečeno je od najboljih velencijskih
pomorandži.«
»Jednom su mi rekli da nikad ne jedem voće. Drugi put, opet, ništa
drugo sem voća.« Baptist je rado govorio o svojoj bolesti. »Do sada sam
bio kod devetnaest lekara. Svaki sledeći je bio veća budala od
prethodnog.«
»Onda uzmi još gutljaj mog leka.«
»Ah, za mene ne postoji lek.«
»Ne možeš da se požališ, Krok. Zar nemaš bogat i zanimljiv život?
Imaš mogućnosti da uživaš u putovanjima. Sem toga, slavan si.«
»Jeste, ljudi su prelazili i po pedeset kilometara da me vide.«
»I zar nemaš velikog uspeha kod žena?«
»I to je istina. Za njih predstavljam naročitu draž.« Videći da je
Baptist ozbiljno shvatio njegove reči, Žo-Žo je prsnuo u glasan smeh.
Zatim, ugasivši cigaretu, ustao je da obiđe konje.
Stefan je bio na redu da pere sudove. Kada je završio, sumrak se već
bio spustio i svetlosni zraci koji su izbijali iz generatora, bleštali su iznad
cirkuskog prostora kao svici. Dok je gledao osetio je uznemirenost. Ceo
dan nije video Emi. Ona nije volela da je uznemiravaju pred predstavu, a
ljudi su već priticali u veliku cirkusku šatru. Sklonio je štafelaj i ostalo u
sanduk ispod svog ležaja u kolima, presvukao se u obično odelo i ušao na
zadnji ulaz u arenu. Prema ugovoru o zaposlenju morao je za vreme
predstave pomagati onim članovima cirkusa koji su razvodili posetioce na
njihova sedišta, prodavali programe, sladoled, limunadu i neku posebnu
vrstu kolačića s orasima napravljenih u Pasiju samo za Perozov cirkus.
Stefanu se činilo da je to odličan cirkus; zasluženo je uživao dobar
glas u unutrašnjosti, i kad su se zadržavali po lepom vremenu u nekom
dobrom mestu, sva su sedišta obično bila rasprodala. Večeras su se redovi
nestrpljivih posetilaca nizali iza arene posute piljevinom. Iznenada je na
crveno i zlatno ukrašenoj platformi, bleh-muzika zasvirala svečani marš.
Pojavio se direktor cirkusa, sam Peroz, u cilindru, belim pamučnim
pantalonama i crvenom kaputu; povorka riđasto-belih ponija lepršavih
griva dokaskala je u arenu i predstava je počela, iako je Stefan program
znao napamet, ipak je, šćućuren kraj ograde u pozadini šatre, sa crtaćim
blokom na kolenu, s napetom pažnjom pratio svaki prizor, svaki pokret
ovog spektakla, beležeći uvek iznova skladan ritam rada mišića, igru
svetlosti i boja u tom ogromnom treperavom kaleidoskopu, pa čak i
smešno, često neobično ponašanje pojedinih gledalaca.
Ovaj za njega novi svet opčinjavao ga je svojim sjajnim, ponosnim
konjima, glomaznim slonovima i grivatim, žutookim lavovima, gipkim
akrobatama, spretnim žonglerima i igračima na užetu koji se vežbali pod
papirnatim suncobranima. Posmatrajući ih, setio se slavne Maneove slike
iz cirkuskog života Lola na visokom užetu i u svom trenutnom zanosu
osetio da bi iz iste te sredine mogao ostvariti isto tako vredan rad. Naravno
da bi najpre napravio crtež, ali bi se ipak izrazio prvenstveno bojama. Na
svojoj paleti je video čiste boje, ultramarinske, okerske i crvene, video je
kako bi te boje oplemenio ne ublažavajući njihovu jačinu. Stvorio bi novi
svet, svet koji je samo on zapažao, koji je bio samo njegov. Nagnut nad
blokom u svom uglu on je crtao i crtao. To je bio njegov stvarni rad;
njegovo svakodnevno portretiranje pribavljalo mu je samo sredstva za
život; u svom sanduku u mapi imao je desetine studija koje će jednog dana
iskoristiti za neku veliku kompoziciju.
Posle odmora nastupili su poznatiji – Dorandova skupina akrobata
na trapezu, gutač sablji Čiko i slavni klovnovi Maks i Monc. Zatim su u
sredini arene brzo postavili drveni podijum, našta su zatrubile fanfare koje
je tako dobro poznavao i od kojih mu je srce uvek jače zalupalo. Nato je
ugledao kako se dovezla na biciklu Emi u beloj satenskoj bluzi, belim
kratkim pantalonicama i visokim belim čizmicama. Čim se popela na
podijum, počela je da izvodi na svetlom niklovanom biciklu niz
vratolomija od kojih se posmatračima vrtelo u glavi; kružila je na biciklu
natrag i napred na vrlo malom prostoru, dok najzad nije vozila natraške s
glavom nadole, i na kraju, rastavljajući ga na delove u kretanju, završila
svoju tešku tačku na samo jednom točku.
Možda je sve to bilo mnogo lakše nego što je izgledalo, ali kult
bicikla, nacionalna strast koja dostiže svoj vrhunac svake godine za vreme
ludih dana biciklističke trke Tur d Frans, učinili su njene veštine omiljene
u narodu. Gromki aplauz prolomio se u šatoru, zatim se smirilo, jer je Emi
pošla prema čudnoj napravi u dnu arene. To je bila sprava za skok, uzani
metalni žleb obojen crveno, belo i plavo, koji se spuštao skoro okomito
ispod krova šatora i završavao na kraju u luku naglo zavrnutom nagore.
 Orkestar je promenio tempo sviranja i još jače istakao napetost, dok
se Emi polako penjala uz pletene lestvice do male platforme na vrhu. Tamo
je jedva vidljiva kroz oblake duvanskog dima polako otkačila teži bicikl sa
kuke, pregledala točkove, protegla noge i natrljala ruke kredom. Najzad je
na platformi uzjašila bicikl i u času, koji se učinio užasno dugim, počekala
kao da plovi u zamagljenom vazduhu. Orkestar, koji se do maločas
utišavao u proračunskom šapatu, sada je ponovo oživeo poduprt stakatom
doboša koji se razlegao sve glasnije. To je bio trenutak kada je Stefan uvek
najradije zatvarao oči. Žo-Žo mu je rekao da za iskusnog vozača sa dobrim
živcima opasnost i nije tako velika, no beli žleb u sredini, po kome moraju
da klize točkovi, širok je jedva petnaest santimetara, i posle kiše ili kad je
vazduh bio vlažan njegova klizava površina je uprkos brisanja bila veoma
nesigurna. Za razmišljanje, međutim, nije bilo vremena – pri poslednjim
udarcima bubnja Emi se je otisnula, munjevito poletela nadole gde ju je na
kraju zavrnuti luk sunuo uvis, te je letela kroz vazduh nekih dvadesetak
metara da bi zatim pristala na drvenu platformu odakle ju je kao raketu
izbacilo iz šatora.
U zaglušnom pljeskanju Stefan se izvukao napolje, premda nije smeo
otići, i pošao u šator za presvlačenje. Čekao je skoro petnaest minuta pre
nego što je izašla, i odmah osetio da nije najbolje raspoložena.
»Šta je?«, pogledala ga je upitno.
»Bila si dobra... vrlo dobra«, odgovorio je ubedljivo. »Žleb je bio
vlažan – potpuno rosan i oni leni lupeži nisu ga izbrisali ni do polovine.
Zar ne shvataju da je samoubistvo ako okliznem na vlažnoj šini? Zamalo
što nisam odustala.« Nekoliko puta je zbog vlažnosti žleba otkazala svoju
tačku – ugovor sa Perozom joj je to dozvoljavao. Odjednom je prestala da
se žali. »Ali večeras sam htela da izvedem svoju tačku.«
»Zašto?«
Kao da ga nije čula. Zatim je ravnodušno odgovorila:
»Zbog momaka iz vojske.«
»Vojnika?«
»Ne, glupane, oficira, naravno. Ovde je odlična vojna akademija. Zar
nisi video grupu u prvoj loži?«
»Nisam.«
»Divni su bili u uniformama. Volim uniformu. Pokušali su i da se
kibicuju sa mnom. Naravno da nisam obratila pažnju. Ipak« – njen naduren
izraz malo se razvedrio – »ipak sam se zbog njih malo više potrudila.«
 Stefan se ugrizao za usnu, pokušavajući da uguši ljubomoru koju je
ona umela razbuktati u njemu. Posle zagušljivog vazduha u šatoru, napolju
je bilo prijatno i sveže.
»Hajde da se prošetamo pored gradskih zidina... Tamo je veoma
lepo.«
»Ne. Nisam raspoložena za šetnju.«
»Ali ova noć je tako lepa. Pogledaj, mesec upravo izlazi.«
»A ja upravo ulazim u kola.«
»Nisam te video čitavog dana.«
Nijedan mišić na njenom licu se nije pokrenuo.
»Sad me vidiš.«
»Ali samo za trenutak. Hajde, dođi.«
»Zar ti nisam rekla da sam posle predstave uvek umorna? Napetost
nerava suviše iscrpljuje. Lako je tebi kad tamo dole samo prodaješ
programe i slatkiše.«
Video je da je besmisleno navaljivati dalje. Uspeo je da prikrije svoje
razočaranje. Stigli su do cirkuskih kola koja je delila sa madam Armand,
ženom koja je vodila brigu o kostimima artista. Čitavog dana je mislio na
nju, bio je željan njenog društva, i kakvog znaka njene simpatije. Dok je
stajala pored njega i mesečina osvetljavala njeno zavodljivo utegnuto telo,
želeo je da je grubo zgrabi i silovito ljubi njeno bledo, ravnodušno lice,
njena poluotvorena usta. Umesto toga rekao je samo:
»Ne zaboravi sutrašnji dogovor. U deset ću doći po tebe.«
Posmatrao ju je kad je ustrčala uz stepenice i nestala u kolima.
Kada se okrenuo, predstava se završila i svetina je pričajući,
mlatarajući rukama i smejući se kuljala iz velikog šatora. Svi su izgledali
srećni, zadovoljni sa životom i sa samima sobom, vraćali su se u svoje
uredne, udobne domove. Njegova ranija veselost nestala je. Nemiran i
usplahiren, nije smogao snage da se vrati u svoja kola gde bi morao
podnositi Žo-Žoove šale i Baptistovo hrkanje. Krenuo je sam na zidine.

VIII

Idućeg jutra, koje je počelo tihom, sivom zorom, Emi ga je

iznenadila i obradovala svojom tačnošću. Bila je skoro spremna kada je
svratio po nju. Ubrzo su bili na svojim biciklima, vozili su se u pravcu
Loare, ostavivši za sobom u blagoj izmaglici lepe obrise Anžera sa
njegovim rimskim zidinama, tornjem katedrale Sen Morisa i zgradom
prefekture sa arkadama. Kao obično ona je, nagnuta nad ručice bicikla,
nogama koje su se pokretale kao klipovi, vozila vrlo brzo, sa jednim
jedinim ciljem da ga ostavi iza sebe. Njegov bicikl, kupljen jevtino od prve
nedeljne plate, bio je već star; međutim, sveži vazduh i seoska hrana
očvrsnuli su ga. lako ga je brza vožnja uz brdo stajala prilično napora, nije
zaostajao, već je vozio tik iza nje.
Uskoro su skrenuli iz šume na levo i pred njima se pojavila dolina u
svom punom sjaju – velika, široka reka iskrila se u mirnoj svetlosti i tekla
leno između obala i preko plićaka zlatastog peska, pored visokih vrba,
ukotvljenih čamaca sa ravnim dnom i lepih zelenih ostrvaca. Na vijugavom
putu pokrivenom debelim slojem šljunka usporiše brzinu. Iza zavese
bukava Stefan je primetio sivu fasadu pokrivenu lišajem i šiljaste kule
starog zamka. Lepota predela ga je opijala. Pogledao je oduševljeno svoju
saputnicu i hteo nešto da joj kaže, ali se mudro uzdržao.
Oko podne su se zaustavili kod krčme pored obale. U staklenom sudu
iznad vrata plivala je čudovišna riba sva obavijena algama. Stefan je prvo
predložio da jedu negde na travi, ali Emi to nije privlačilo. Više je volela
da se zaustavlja u gostionicama kamo su svraćale vesele družine; tamo je
u drugarskoj atmosferi uživala slobodno prijateljstvo, šatrovački jezik i
zvuke harmonike. Ova krčma, međutim, iako dosta privlačna bila je sada
prazna što nije bilo neprijatno Stefanu, jer je patio zbog otvorenog
divljenja koje je obično izazivala njegova saputnica. Prešli su preko čistog
kamenog poda, seli za izriban sto pored prozora sa koga je visio zimzelen,
i posle savetovanja sa krčmaricom izabrali domaće riblje jelo koje im je
ona toplo preporučila. Ubrzo su na ogromnom drvenom tanjiru dobili
pržene male loarske ribice, ne veće od mladih sardela, bile su tako reš da
su se lomile pri dodiru viljuške. Uz njih su dobili pržen krompir i bocu
navarenskog piva, koje je Emi naročito volela.
»Dobro je«, reče Stefan i pogleda preko stola.
»Nije loše.«
»Voleo bih kad bi mi dozvolila da poručim bocu vina.«
»Više volim pivo. Podseća me na Pariz.«
»Na ovakav dan?«
»Na bilo kakav. Pariz mi je uvek dobar.«
»Ipak... nije ti žao što si ovde?«
»Moglo bi biti gore.«
 Emi nije bila navikla na superlative, ali ovog puta bila je odlično
raspoložena i uskoro se glasno nasmejala.
»Nikad nećeš pogoditi šta sam dobila danas. Cveće. Ruže. A među
njima ljubavno pismo od jednog oficira.«
»Zaista.« Njegovo lice se iznenada ukočilo.
»Evo ga. S utisnutim monogramom i svim ostalim!« Ponovo se
nasmejala, potražila ga u džepu i izvadila izgužvan listić. »Pogledaj.«
Nije želeo da čita pisamce, a nije želeo ni da je uvredi. Brzo ga je
preleteo očima i primetio kako su dvosmislene bile učtive rečenice koje su
je pozivale na aperitiv u »Terasi«, a posle na večeru u »Čašu vode.« Vratio
ga je bez primedbe.
»Očigledno je kapetan. Mislim da sam ga primetila sinoć u grupi.
Visok je i lep, ima brkove.«
»Hoćeš li ići?« upitao ju je prikrivši svoja osećanja bezizraznim
glasom.
»Kako mogu kad imam predstavu, a posle cirkus kreće još večeras u
Tur.«
»Ali, kapetan«, navaljivao je Štetan. »I to sa brkovima.«
Ledeni podsmeh u njegovom glasu povredio je njeno samoljublje.
Ona je retko pocrvenela, ali je sada rumenilo zalilo njenu providnu
plavičastu kožu.
»Šta ti misliš ko sam ja! Dobro poznajem garnizonske gradove i
znam šta možeš da dobiješ u njima. Hvala, nije to za mene.«
Ćutao je. Iako je sebe prezirao zbog toga, iako je pokušavao da se
bori protiv toga, ipak ga je s vremena na vreme grizla užasna ljubomora.
Sama pomisao da bi mogla da izađe sama s nepoznatim oficirom,
pričinjavala mu je nepodnošljiv bol. Međutim, jasno je rekla da se neće
odazvati pozivu, i zato je ubedio sebe da treba da bude razuman, i prisilio
se da joj se pomirljivo osmehne.
»Hajdemo na reku.« Kad su se posvađali, uvek je on prvi tražio
pomirenje.
Platio je račun i otišli su dole na obalu. Sinulo je sunce, neobično
toplo za ovo doba godine, odbilo se u snopovima od vodne površine i
prelilo ih svetlošću. Voleo je sunce – voda i sunce su bili bogovi koje bi
mogao obožavati. I dok je Emi zapalila cigaretu i zatvorenih očiju tromo
se ispružila ispod senovite vrbe,
Stefan je sedeo u punoj svetlosti i počeo da je crta. Napravio je već
gomilu crteža u kojima se odražavala ne samo žestina njegovih osećanja
već i sve njihove zamršene primese i nijanse od bojazni do želje, a ponekad
čak i mržnje.
Nije bio slep za njenu sebičnost, okrutnost i sujetu koje bi kod druge
osobe prezirao. Znao je da ga samo podnosi – možda zato što se u njenom
galskom mozgu ponekad javljale misli o mogućnosti velikog poseda, ali
uglavnom, bio je u to uveren, zato što joj je njegova neprikrivena žudnja
laskala i davala osećanja moći u kome je najviše uživala. Pričinjavala mu
je više tuge nego veselja. Ali nije mogao da je se oslobodi. Čeznuo je za
njom svom silinom telesne žudnje, koja je rasla iz dana u dan, jer nije bila
uslišena.
Kada je malo kasnije podigao pogled sa bloka, video je da spava.
Nehotice mu se oteo nestrpljiv i ljutit uzdah. Ostavio je blok i olovke i
otišao dalje uz obalu; i tada je u iznenadnom podstreku, zbacio sa sebe
odeću i zaronio u reku. Znao je sa njihovih ranijih izleta da ona ne voli da
se kupa – kao mačka mrzela je hladnu vodu – ali je za njega nagli dodir
hladne vode, koju je napajala snežnica, predstavljao okrepljujući užitak.
Kad se vratio, Emi je stajala i otresala suvu travu iz raščupane kose.
»Lepo si ti to otišao.«
»Mislio sam da spavaš.«
»Koliko je sati?«
»Još je rano.« Prišao joj je i obgrlio je oko struka. »Imamo još čitav
sat.«
»Oh, pusti me«, nagla se unazad i odgurnula ga. »Mokar si.«
»Ali, Emi...«
»Ne, ne. Ne smemo zakasniti. Ne želiš valjda da izgubiš službu?
Tako je prijatna, a i odgovara ti, kako mi izgleda?«
»Da, naravno«, odgovorio je otegnuto. Pošto je već krenula prema
krčmi, pošao je za njom.
Njena neuobičajena briga za njegov opstanak neobično ga je zbunila.
Nije ga umirila ni njena živahnost pri povratku u Anžer. Pevala je na sav
glas strofe iz najnovije muzičke revije:

Lepe večeri u baštama Alhambre

Gde su lepotice Koje zove ljubav?
I sastanak pun lude strasti.
 I kao uvek kada je bila dobre volje, vozili su kroz selo uz reku tako
brzo da su ljudi zijali zbog njihovih veština.
Još nije bilo tri kad su stigli u cirkus; bilo je samo nekoliko
posetilaca. Presvukao se i namestio štafelaj. Celo popodne radio je
odsutno, rđavo raspoložen, dok je bora između njegovih obrva postajala
sve dublja, lako se borio protiv misli da je ona skratila njihov izlet da bi
otišla na sastanak u »Terasi«, sumnja u njemu stalno je rasla. Mrak nije
doneo olakšanje. Za vreme večere jedva da je progovorio reč sa Žo-Žoom
i Krokom.
Najzad naglo ustade i pođe na drugi kraj cirkusa, onamo gde su se
nalazila Emina kola. Madam Armand je sedela na stepenicama sa vedrom
među debelim kolenima i prala čarape. Nekada je nastupala na trapezu, ali
je prilikom jednog nezgodnog pada povredila kičmu i otada je hramala.
Sada je imala pedeset godina, bila je teška i bezoblična, nogu debelih zbog
vodene bolesti i dupla podvaljka, bila je poznata kao spletkašica. Žo-Žo,
koji bi uvek pljunuo kad god bi se izgovorilo njeno ime, kleo se da u luci
Avru za vreme zimskog odmora drži kuću sumnjivog ugleda.
»Dobro veče.« Stefan se trudio da govori mirno. »Da li je Emi
ovde?«
Mamad Armanda ga iskosa pogleda svojim sitnim očima.
»Ali, opate, vrlo dobro znate da nikoga ne prima pre predstave.«
»Samo za trenutak.«
Odmahnula je glavom povezanom prljavom maramom, »Ne smem
da je uznemirim.«
»Onda...« Oklevao je, želeći da joj veruje. »Da li se odmara?«
Madam je podigla ruke.
»Šta bi drugo radila! Zaboga, zar mislite da lažem?«
Da li je njena ljutnja bila iskrena ili lažna? Hteo je da uđe u kola, ali
su mu njen obim i vedro bili na putu. Ne srne da ispadne smešan. Silom je
napravio nekoliko svakidašnjih primedbi, a onda se okrenuo i izgubio u
mraku.
Svet je nagrnuo, predstava je počela, grohotan smeh i pljeskanje
ispunili su veliku šatru. Zakasnila je. Da li je to bila slučajnost? Nije bio
siguran. Pokušao je da se smiri. Ali kada se najzad pojavila, njegovoj
prenapetoj uobrazilji se činilo da je njeno izvođenje bilo sjajnije, živahnije
nego obično. Dugotrajni povici »bravo« iz prednje lože pratili su je kad je
izlazila.
 Kasnije, u gužvi nastaloj prilikom vađenja kočeva, nije mogao da je
vidi. Sav očajan pridružio se Žo-Žou i Kroku i počeo da razvaljuje lože.
Radeći nepažljivo, ranio je ruku gvozdenom kukom. Nije obratio pažnju
na to. Hladan vetar je šibao. Generator je bio isključen i električne sijalice
su se ugasile. Svuda naokolo, usred vike i psovke, naporno su radili ljudi,
obasjani crvenom svetlošću vatre kao zli dusi; otkopavali su potporne
balvane, vukli užad, borili su se sa velikim ciradama koje su lepršale na
vetru. Kao što se obično dešava prvih časova selidbe, životinje su bile
nemirne. Kao da protestuju javljale su se iz svojih kaveza urličući i
zavijajući u svim tonovima skale. Mašine za vuču su, hukćući i brekćući,
još više povećavale galamu. Stefanu se činilo kao da su oživele Doreove
ilustracije Pakla i da i on sam trpi muke prokletih.

IX

Iz Anžea je cirkus otišao u Tur, zatim u Bloa, pa u Burž i Never.

Vreme je i dalje bilo lepo, posao je cvetao, stari Peroz je išao nakrivljena
šešira. Posle trodnevnog boravka u Dižonu, krenuli su prema jugu, na
Azurnu obalu, zadržavajući se po jednu noć u gradovima nanizanim
između vinorodnih brežuljaka duž doline reke Uš, opkoljenim starim
zidinama u koje se ulazilo kroz velike kapije.
Na Stefana su članovi cirkusa u početku gledali nepoverljivo. Ali
nedeljni prihod od njegovih portreta bio je sasvim zadovoljavajući, i jer je
izvestan njegov deo odlazio u zajedničku blagajnu u čijoj će podeli, kada
stignu u Nicu, učestvovati svi izvođači, smatrali su da dobro obavlja posao.
Sem toga se zbog svog prijaznog odnosa prema ljudima i blage naravi vrlo
brzo sa svima dobro slagao.
Bili su to najrazličitiji ljudi. Fernand, ukrotitelj lavova, koji je u
plavoj i srebrnoj uniformi, sa rukavom dramatično pocepanim u trake,
neustrašivo kao husar ulazio u okrugli gvozdeni kavez, bio je najjadniji
čovek na svetu; patio je od živaca i slabe probave, a odana žena spravljala
mu je mlečnu hranu. Lavovi su bili krotki kao ovce, većinom veoma stari,
mužjaci svi uškopljeni; rikali su samo onda kad su bili gladni, a
opkoljavanje kaveza čuvarima koji su držali usijane šipke – bilo je
najobičniji hokus-pokus.
»Za proteklih dvadeset godina nismo imali nijedan nesrećan slučaj«,
primetio bi zadovoljno Perez kad bi davao saopštenje u lokalne novine
grada u koji je trebalo da svrate na svojoj turneji:
 ČLAN PEROZOVOG CIRKUSA ZA DLAKU
IZBEGAO SMRTI
LAVICA POBESNELA
FERNAND OZBILJNO POVREĐEN

Glavni klovnovi su bili Maks i Monc, patuljci međunarodnog glasa;

njihova glavna tačka je nosila naziv »Bekstvo« – skeč u kome je Maks u
grotesknoj staromodnoj haljini glumio postariju mladu. Skeč su izvodili s
prepotopnim automobilom koji im se pokvario i nije mogao da krene, da
bi se na kraju potpuno raspao, što je izazivalo buru smeha. Od Maksovog
cerekanja publika je pucala od smeha. Van arene je međutim, bio tužniji
od Hamleta i jednom se žalosno poverio Stefanu da ga celog života muči
neostvarljiva strast prema violini.
Zbog takvih protivrečnosti Stefan se nije začudio kada je saznao da
japanski žongler vatreno proučava hrišćanske nauke, da je jahačica Nina
dʼAmora alergična prema konjima i da zbog toga boluje od hronične
astme, dok Filip, koji je svake večeri stavljao na kocku svoj život izvodeći
smele tačke na visokom trapezu, provodi slobodno vreme pletući čarape.
Pošto je stanovao u istim kolima sa Žo-Žoom i Krokom, viđao ih je
češće nego ostale. Žan Baptist je ispod svoje prividne ravnodušnosti bio
osećajan i pametan čovek – Stefan je napravio nekoliko odličnih crteža
kako stoji na platformi pred gomilom koja blene u njega. Dobio je lepo
obrazovanje u ruanskom liceju i došao u odlično preduzeće »La Nasional«
da radi na položaju koji je imao dobre perspektive. Onda ga je napala
neizlečiva bolest, koja je, pretvarajući ga postepeno od normalnog čoveka
u groznu nakazu, razorila njegov brak, udaljila ga iz službe, gonila ga
beznadežno sa klinike na kliniku i najzad ga dovela, potpuno očajnog, na
pomoćni podium Perozovog cirkusa. Ali Stefana je naročito zanimao Žo-
Žo, bivši džokej; bio je velika propalica, krao je gde god je stigao, varao je
po čitavoj zemlji i kad god mu se pružila prilika toliko se opio da je posle
cele noći ležao na golom tlu »da odspava.« Međutim, njegova lukavost je
bila spojena sa čudnom čovekoljubivošću koja je opravdavala stalno
hvalisanje da nikad nije izneverio prijatelja. Često puta uveče, posle
sastanka sa Emi, kada se vratio u prepravljeni kamion gde je spavao sa
njima dvojicom, Stefan bi uhvatio na sebi Žo-Žoov neobičan pogled – nije
bilo saosećanje, za to osećanje Žo-Žo nije bio sposoban, već neka vrsta
podsmešljivog razumevanja.
»Šetao sa devojkom?«
»Recimo.«
»Jesi li se lepo proveo?«
Stefan nije odgovorio.
Više puta je izgledalo da stari džokej želi da uđe u bit stvari, ali
umesto toga on bi samo slegao ramenima, okrenuo se Žanu Baptistu i s
njim namerno započeo prostački razgovor.
»Šta misliš o ženama, Krok?«
»Gledam ih sa uzvišenim prezirom.«
»Govoriš kao da si oženjen.«
»Da.. i jesam oženjen. Moja žena sada upravlja železničkim
prelazom kod Kroasea na severnoj železnici. Moja je najveća nada da će
je jednoga dana pariski ekspres brzinom od devedeset kilometara na sat
udariti u neki osetljivi deo tela.«
»A ja volim žene, iako se nikad nisam ženio. Ali samo toliko da
spavam sa njima. U svim drugim slučajevima nesnosnije su od tripera.«
»A njega dobiješ baš kad spavaš sa ženama.«
»Ali ne sa svojim ženama. Nikad nemam posla sa droljama. Samo sa
dobrim, poštenim provincijskim gospođama koje srećem na pijaci i koje
traže malo promene.«
»Ah, promena! To je prava reč – njoj mnogo dugujem za svoje
nedavne uspehe.«
»Ti! Ljuskavi!«
»Naravno. Zahvaljujući njihovoj radoznalosti osvojio sam mnoge
posetiteljke. Žene, kojima je dosadila bračna postelja, učiniće sve da
dožive nešto novo, čitao sam da bi ubici pre giljotiranja došlo na desetine
žena.«
»Au, majku mu! Ali, tebi neće skinuti tvoju odvratnu glavu, iako bi
zaslužio.«
»Neće. Ali sam isto tako privlačan. Žene misle na snažni krokodilov
rep i veruju da sam obdaren strašnom polnom snagom.«
»I ti ih onda razočaraš, komedijante.«
»Samo sam jednu razočarao, Žo-Žo. Bila je to debela usedelica, još
netaknuta, mesecima me je progonila u nadi da će se iz naše veze roditi
aligator. Na nesreću dete je bilo normalno.«
 U kolima se razlegao prostački smeh, ali mu se Stefan nije pridružio.
Znao je da je ovaj razgovor namenjen njemu, ne toliko iz neke zlobe,
koliko zato da bi ga izlečili od nepopustljive groznice. Ali njegova bolest
je zbog Eminih ćudi i svojeglavosti toliko napredovala da je izgledala
neizlečiva. Ponekad bi ga dočekala ljubazno, sedela bi na stepenicama
svojih kola polaskana njegovom pažnjom, svesna svoje važnosti, smejala
mu se mrdajući na suncu svojim bosim prstima, lako nije bila darežljiva u
ljubaznosti, ipak mu je ponekad, kad su se šetali u mraku, dozvolila da je
poljubi pre nego što bi se odmakla. Uzalud je u sebi govorio da u tako
plitkoj naravi nikad u njoj neće razbuditi pravu strast. Obletao je oko nje
kao osa oko zrele kruške, a da nikad nije prodro do sočnog mesa voća.
Jednog vlažnog popodneva su na putu iz prijatne okoline Saone na
pustu teritoriju Pei d Domb svratili u malo, raštrkano naselje Mulen-d-
Draž. Hteli su u Sent Etjen, ali se pokvarila najveća vučna mašina, jer je
bila previše opterećena dugačkim nizom kola, i pošto je za popravak bilo
potrebno najmanje dvadeset četiri časa, morali su se, – hteli-ne hteli,
zaustaviti. Peroz je bio veoma neraspoložen, jer je morao prekršiti važan
ugovor; posle podužeg savetovanja odlučio je da ipak nastupe odnosno da
pokažu bar glavne tačke u le-Dra-žu i tako bar donekle smanje gubitak.
Dan je počeo loše i što je više odmicao, bilo je sve gore. Nisu uopšte
izlepili plakate. Videli su da je mestance siromašno i zapušteno i da je
jedino preduzeće u njemu neka polurazrušena ciglana. Kiša je padala sve
jače. Uveče u šatri, koja je prokišnjavala nije bilo više od stotinak ljudi.
Verna Perozovim tradicijama, većina artista je izvela svoju tačku sa
istim zalaganjem kao inače i zatim se vratila velikoj peći u svlačionici. Emi
je, međutim, imala manje sreće. Već pri prvim krugovima bicikl joj se dva
puta okliznuo tako da je pala na mokru zemlju. Njen prvi pad izazvao je
smeh neotesane publike; kad je pala drugi put, ljudi su joj već glasno
dobacivali i zviždali. Zbog toga je skratila tačku i odvezla se iz arene gordo
uzdignute glave.
Kada ju je Stefan sačekao ispred šatre, još uvek je bila bleda od besa.
Znao je da je bolje ćutati, i radije je pošao sa njom cestom oko pola
kilometra daleko prema ledini gde su se zaustavila kola. Da bi stvar bila
gora, odjednom se spustio pljusak koji ih je naterao da potrče i potraže
sklonište u ambaru na obližnjem strnjištu.
Kada su mu se oči privikle na mrak, Stefan je pogledao naokolo i
opazio da je prostorija puna slame. Prekinuo je tišinu.
»Ovde je bar suvo«, a zatim dodao: »Milo mi je što se večeras nisi
spuštala. Ovi prostaci to nisu zaslužili.«
 »Šta hoćeš da kažeš time?«
»Pa«, lako crvenilo prekrilo mu je lice, »izgledali su mi prilično
neprijatno.«
»Nisam primetila. Ja uvek privučem svoju publiku.«
»Zašto ga onda nisi izvela?«
»Zato što je žleb bio mokar. Zar ne shvataš da je to na kiši
samoubilački?« Njene oči su u razdraženosti ljutito sevnule prema njemu.
»Ko si ti da dole stojiš i kritikuješ? Zar ne znaš da stavljam glavu u torbu
svake večeri dok ti bezbedno sediš na svojoj zadnjici i škrabuljaš na
parčetu hartije, za šta ti je potrebno manje hrabrosti nego kakvoj uši! Ja se
spuštam ili se ne spuštam, već prema tome kako nađem za shodno. I ne
želim da slomim vrat ni za kakvog blesavog popa!«
Trenutak ju je gledao netremice, bled kao i ona, i iznenada je
obuhvatio besno oko struka.
»Tako nećeš govoriti sa mnom!«
»Pusti me.«
»Neću dok se ne izviniš.«
»Tornjaj se!«
Sledećeg trenutka dohvatili su se ukoštac. Obnevideo od ljutnje,
prisećajući se poniženja i uvreda kojima ga je zasipala, odlučio je da se
fizički obračuna s njom, i obuhvativši je rukama kao rvač, pokušao je da
je obori na zemlju. Ali se borila kao divlja mačka, izvijala se, vrtela na
mekoj slami i gurala ga taktovima. Bila je jača nego što je mislio, imala je
čvrste snažne mišiće i mačju gipkost. Počeo je teško da diše i pri tesnom
dodiru s njenim telom slabila mu je snaga. Napregnuo je sve sile i izdržao.
Neodlučno su se njihali tamo-amo, dok mu odjednom nije podmetnula
nogu i brzim trzajem bacila ga svom snagom na zemlju.
»Tako«, rekla je zadihanim glasom. »Neka ti to bude pouka.«
Polako se digao. Bilo je manje mračno nego pre. Kroz badžu se iza
brzih oblaka video mesec. Sa naporom i još uvek pokušavajući da povrati
dah, primorao se da pogleda; na svoje zaprepašćenje video je da Emi još
uvek leži na slami; haljina joj je bila neuredna od borbe, posmatrala ga je
kroz trepavice, nekako čudno zamišljeno, uzbuđeno, pa i pomalo
podrugljivo. Njeno lice, obično bledo i hladno, sad se zarumenelo, na
usnama joj je lebdeo čudan, pomalo nestrpljiv osmejak. Neko vreme je
izdržala njegov pogled, a zatim je stavila ruke pod glavu i u položaju, koji
je pre bio stav iščekivanja nego zavođenja, nestrpljivo se pokrenula.
»Budalo... šta čekaš!«
 Poziv, za kojim je toliko žudeo, bio je potpuno nedvosmislen, no
tako surov, tako bez trunčice ljubavi, da se nije ni pomakao. Ukočeno je
zurio u nju i zatim se naglo okrenuo, te se bez reči udaljio. Emi nije mogla
da poveruje svojim očima. Izraz njenog lica se sasvim promenio. Uvređena
i razljućena skočila je na noge.
»Samo polako!« dreknula je za njim. »Idiote!«
Tek što je odmakao nekih pedesetak metara, kad ga je obuzela strast,
očajnija no ikad ranije. Bilo mu je svejedno želeo ju je, hteo ju je imati, pa
kud puklo da puklo. Okrenuo se i vratio.
»Emi...« Sagnuo se, malaksao od žudnje za njom.
Ali sad je ona bila hladna i tvrda kao kamen.
»Idi do đavola«, odbrusila mu je. »Načekaćeš se do sledeće prilike.«
Njene oči su mu govorile da je sve uzalud. Ponovo se okrenuo, i ne
vodeći računa kuda ide, grčevito poluzatvorenih očiju i iskrivljenih usana
koračao je napred. Proteklih nedelja, kad ga je mučila nezasitiva žudnja,
kad je morao neprestano moljakati za njenu naklonost, iskusio je dovoljno
poniženja, a sad, kad ga je pogodila u najosetljivije mesto, osetio je da je
potonuo do dna poniženja. Takvu sramotu nije mogao, nije hteo da
podnosi.
Misli mu se nisu sredile dogod nije stigao do cirkusa. Pokvarena
mašina nije mogla da bude gotova do sledećeg jutra i zato nisu ništa srušili,
te je veliki šator stajao prazan i napušten usred blatnjavog polja. Nešto ga
je oteralo unutra. Mesec, koji je sijao kroz gornji otvor šatre, oblivao je
arenu svim bojama spektra i osvetljavao žleb koji je još stajao i sijao se od
vlage. Čudna odluka se postepeno oblikovala u njegovom izmučenom
mozgu – učinilo mu se da je to dužan samome sebi. Pogledao je gore i
video da je još sve na svom mestu. Nije mogao a da se ne strese kad je
pošao prema pletenim lestvicama, ostavljajući za sobom tragove u mekoj
piljevini. Uhvatio se za uže i počeo polako da se penje; budući da nije bio
tome vičan pomalo ga je okretalo.
Sad je bio gore, na ivici platforme. Odmaralište je bilo tako malo,
tako visoko nad zemljom – od gore je izgledalo još više – da mu se zavrtelo
u glavi, morao je da zatvori oči i uhvati se za gvozdenu šipku. Napad
vrtoglavice ga je za trenutak paralisao. Vetar je gore imao snagu, tako da
se žleb ljuljao, a zbog vlažne cirade koja se talasala i udarala, bio je još
nesigurniji. Ali je prisilio ukočene mišiće da prorade. Gledajući gore,
jednom rukom je otkačio bicikl sa kuke i naravnao mu točkove, dok se
drugom još uvek držao za šipku. Dršćući popeo se na bicikl i primorao
sebe da pogleda dole.
 Arena ispod njega bila je neverovatno mala, kao disk u daljini. Žleb,
iznad koga je hvatao ravnotežu, bio je nalik na trobojnu traku. Ponovo mu
je zadrhtalo celo telo. Još uvek se držao i mogao je da se vrati. Strah ga je
skamenio. Savladao ga je. Ma šta se desilo, mora da se spusti.
Duboko je udahnuo vazduh, namestio se bolje na biciklu i nagnuo se
napred. Pritom je nejasno čuo da neko nešto viče i da mu dole maše tamna
prilika.
Ako ga je htela opomenuti, došla je suviše kasno. Upro je pogled u
belu tačku na sredini i krajnjim naporom volje pustio šipku. Nato je u
deliću sekunde kliznuo niz neopisivu strminu, onda ga je bacilo uvis,
poleteo je kroz vazduh kao izbačen iz katapulta i istog trenutka s treskom
doleteo na pod, odakle je neverovatnom brzinom jurnuo napolje i pao u
meko blato graničnog jarka.
Neko vreme je ležao nepokretan, iznenađen što je živ. Onda je čuo
da neko trči prema njemu.
»Za ime boga,.. hoćeš da se ubiješ?« Bio je Žo-Žo, izuzetno
neverovatno uzbuđen.
»Ne«, reče Stefan, listajući ošamućen. »Ali, čini mi se da će mi biti
muka.«
»Jesi li blesav! Šta te je to spopalo?«
»Hteo sam malo da se protegnem.«
»Baš si lud. Kad sam te ugledao tamo gore, mislio sam da si gotov.«
»Pa šta i da jesam?«
Žo-Žo je blenuo u njega.
»Bogati, hajde da popijemo nešto.«
»Dobro«, reče Stefan, a zatim dodade: »Nikome ni reči o ovome.«
Otišli su u seosku krčmu. Posle čaše jakog kalvadosa Stefan je
prestao da dršće. Sedeo je i pio sa Žo-Žoom, ćuteći skoro čitavo vreme sve
dok krčmu nisu zatvorili. Rakija mu je zamaglila misli i otupila i omamila
osećanja. Nije ništa postigao, u stvari. Shvatio je da ne može da se otkine
od nje. U njegovom srcu je još uvek tinjao bol.

Dve nedelje kasnije stigli su u Nicu. Grad, u koji se dolazilo po

terasama Le Bomet, oivičenim mimozama, bio je veći nego što je Stefan
očekivao. Englesko šetalište, sva bleštava morska obala, sa simetrično
raspoređenim lejama cveća i raskošnim hotelima delovala je nadmeno. Ali
mesto određeno za cirkus bilo je daleko od mora, prema Simijeu, iza
Karabaselskog trga, između uličica načičkanih prodavnicama pod
otvorenim nebom i malim pokretnim tezgama sa voćem, povrćem i obiljem
cveća, u spletu bučnih, i živopisnih prolaza, gde se srdačna pariska ljupkost
družila sa vanrednom južnjačkom toplinom.
»Nije loše, a?« isprsio je Žo-Žo svoje uzane grudi pod pocepanom
majicom. »Dobro nam čini što smo se vratili.«
»Sviđa ti se?«
»Neobično. I tebi će se sviđati. Pogledaj«, napravio je širok pokret
rukom. »U Karabaselu ima mnogo zanimljivih stvari za slikara.«
U drugim prilikama istraživanje ovog dela grada predstavljalo bi za
Stefana veliko zadovoljstvo. No sada je bio napregnut i nemiran i osećao
je da ne može da radi. Uprkos tome prisilio se da prošeta sa crtaćim blokom
i napravi nekoliko studija Ničana – nacrtao je staricu koja je u beloj kapi
prodavala artišoke, seljaka sa živim pilićima u mreži, radnike koji su radili
novu deonicu ulice. No bio je odsutan duhom i u vreme podnevne vrućine
vratio se kući da se odmori pre nego što će početi da radi na štandu.
Kad je sledeće popodne stajao na cirkuskom prostoru ispred štafelaja
i završavao poslednji portret za taj dan, primetio je kraj sebe posmatrača
koji se olako naslanjao na elegantan štap. Nešto u njegovom držanju
pobudilo je uspomenu u Stefanu. Osvrnuo se.
»Čester!«
»Kako si-, stari?« Hari je prsnuo u zarazan smeh, skinuo rukavicu od
jelenske kože i pružio mu ruku. »Čuo sam da si se pridružio Perozu. Ali
gde si, zaboga, našao ove jezive dronjke?«
»To spada uz posao.«
»Pa da, i to je jedan od načina da se privuku zamorčići. A ne osećaš
se možda pomalo kao budala?«
»Već sam se navikao. Pričekaj malo. Odmah ću s tobom.«
Dok je Stefan brzo vukao poslednje poteze na portretu, Čester je
izvadio tabakeru i zapalio cigaretu. U platnenom odelu, u cipelama od bele
i smeđe kože i panamskom šeširu delovao je kao badavadžija. Imao je lepo
izglačane pantalone i košulju od čiste svile i igrao se lepo vezanom
kravatom. Lica mu je bilo preplanulo od sunca.
»Ne mogu da dođem k sebi od čuda što te vidim ovde«, reče Stefan.
»Pa rekao si da ideš u Nicu. Dobro izgledaš.«
 »Ide mi prilično dobro.«
Hari se dobroćudno osmehnuo i Stefan takođe, jer ga je povukla za
sobom bezbrižna toplina koju je Čester tako darežljivo rasipao oko sebe.
»Pretpostavljam da si imao sreću na ruletu?«
»Blago rečeno – da.« Česterov osmeh rastegao se od uveta do uveta.
»Stavio sam svojih poslednjih pedeset franaka na dvostruku nulu. Zašto?
Zato što sam znao da ću imati manje od nule ako izgubim. Došla je
dvostruka nula. Ostavio sam sve na njoj. Zašto? Sam bog zna. Opet je došla
dvostruka nula. Dragi bože, još nikad u životu nisi video toliku gomilu
divnih, velikih, crvenih žetona. Hteo sam da ih uzmem. Nisam mogao.
Nešto mi je reklo – treća sreća. Ostavio sam sve gde je bilo. Kada se točak
zavrteo, mislio sam da ću umreti. I opet je došla dvostruka nula. Tada sam
brzo pokupio sve i odjurio na blagajnu. Idućeg dana pobegao sam od zla,
u Vilfranš, u garsonjeru. Od onda živim kao lord.« Uzeo je Stefana pod
ruku. »A sad mi pričaj o sebi. Kako napreduje rad?«
»Pa, ide nekako.«
»Da vidim.«
Stefan ga je odveo svojim kolima, izneo nekoliko platna i poređao ih
uz glavčinu točka, dok je Hari sa izrazom stručnjaka, proučavao jedno po
jedno.
»Dakle, stari«, izjavio je najzad, »možda ima nečega u njima, ali mi
nije sasvim jasno šta. Kako stoji sa perspektivom? I zar boje nisu nanesene
suviše grubo?«
»Namerno je tako grubo... da bi izgledalo življe.«
»No ovi konji mi ne izgledaju naročito živi.«
Hari je štapom pokazao na ždrepce, divlje galopirajuće u oluji,
naslikane u temperi.
»Ono što je očigledno, ne pokušavam posebno da naglasim.«
»Vidi se. Ali ipak... volim da konj liči na konja.«
»Pa kad vidiš još i jahača na njegovim leđima, onda si potpuno
ubeđen«, odbrusi mu Stefan i pokupi platna, jer je uvideo da Čester uopšte
nije shvatio njegove težnje »A ti, da li još slikaš?«
»Oh, naravno. Kad imam vremena. Baš sad radim divan pogled na
šetalište. Ponekad izlazim sa Lamberom. Znaš da je i on ovde. Sa Elizom.
Prilepio se nekoj bogatoj američkoj udovici u Ambasadoru, pa sad radi
njen portret u prirodnoj veličini.«
 Dok je govorio začuše se koraci i iza kola pojavi se Emi. Došla je
Stefanu i namah je zastala kad je ugledala Čestera. Preko njenog lica prešla
je čudna senka.
»A šta ćeš ti ovde?«
»Obično se pojavim gde me najmanje očekuju.«
»Kao loš santim.«
»Ovog puta kao dobra novčanica od hiljadu franaka«, odgovori
Čester prijazno i nimalo zbunjen. »Jesam li ti nedostajao?«
»Gubitak je bio nepodnošljiv.«
»Slušaj, nemoj da si bezobrazna sa ujka Harijem. Znaš dobro da ima
slabe živce.« Pogledao je na sat. »Treba da se čistim. U šest imam sastanak
kod Negreska. Voleo bih da sutra oboje dođete k meni na ručak, stanujem
u Ulici de Lila 11 B, ide se sa bulevara generala Leklerka. Doći će i
Lamberovi. Jeste li slobodni? Dobro. Ima svega nekoliko kilometara
Kornišom. Tramvaj prolazi baš ispred mojih vrata.«
Osmehnuo se, mahnuo štapom, zaustavio fijaker pred cirkusom,
uskočio u njega, zavalio se u pleteno sedište i nestao sa vidika. Emi ga je
pratila srditim pogledom.
»Baraba uobražena! Nama kaže da uzmemo tramvaj. a sam se vozi
fijakerom.«
»Ne smemo mu zameriti. I on je imao crne dane.«
»Ne verujem da je dobio na kocki. Živi sigurno na račun kakve
matore ženske.«
»Koješta, siguran sam da nije tako. Čester je baš takve sreće da
dobije glavni zgoditak. I sem toga, on ide samo sa lepim ženama.«
»To će mu jednog dana i doći glave.« Pokazala je oštre zubiće.
»Nitkovi Mrzim ga. Oduvek ga mrzim.«
»Sutra, znači, ne ideš.«
»Ko kaže. Naravno da idem. Nateraćemo ga da zažali što je tako
uobražen.« Zaprepašćeno ju je gledao. Bilo je sasvim jasno da Emi ne voli
Čestera. A zašto je onda prihvatila njegov poziv? Možda je htela da vidi
Lamberove. Nikad nije bio načisto s njom.
Kad ga je idući dan dočekala, imala je na sebi žutu haljinu od
izvezenog muslina; gustu kratku kosu vezala je mašnom iste boje.
Pozdravila ga je, po običaju, osmehom čvrsto stisnutih usana.
»Možemo li fijakerom?«
»Možemo, naravno. Nije za nas tramvaj.«
 Izabrala je najelegantnija kola i udobno se zavalila na sedište.
»Kako ti izgledam?«
»Izvrsno.«
»Bila mi je potrebna nova haljina. Kupila sam je jutros u robnoj kući
Mondijal.«
»Divna je«, reče. »I savršeno ti stoji.«
»Hoću da pokažem tim ljudima da nisam đubre pod njihovim
nogama. Naročito Česteru. On je toliko zaljubljen u sebe da se to ne da
iskazati.«
»Hari nije rđav. Nije kriv što je razmažen. Suviše je lep.«
»Misliš da je privlačan?«
»Mislim da su njegove plave oči i talasava kosa osvojile mnogo
ograničenih žena.«
Ošinula ga je prodornim pogledom.
»Ja sigurno ne spadam među te.«
»Ne«, osmehnuo se Stefan. »Naprosto mi je laknulo kad sam video
da ti se ne sviđa.«
Odvezli su se Raspajovom avenijom, širokom ulicom osenčenom
katalpovim drvećem pa duž Karmovog bulevara, zatim oko zaliva prema
Bolijeu. Nebo je bilo plavo, sa brežuljaka je duvao vetar izvanredno
prijatnog mirisa. Srećan stisnuo joj je ruku. Pustila mu ju je za trenutak.
Pažnja kojom ju je obasipao, mali pokloni koje joj je stalno donosio,
uzdržljivost na koju se prisiljavao snagom svoje volje, sve to ju je u
poslednje vreme donekle smekšalo.
»Veoma si dobar prema meni«, prošaputala je.
Ova nežna opaska učinila ga je smešno srećnim. Možda će ga na
kraju ipak zavoleti!
Uskoro su stigli u Vilfranš. Česterov stan u ulici de Lila, pod pravim
uglom na pročelje zgrade, bio je jedan od mnogih stanova koji su imali
izlaz na zajednički balkon oko dvorišta i koji je snabdevao mali hotel, hotel
de Lila. Mali vodoskok okružen kaktusima šumeo je u sredini dvorišta, a
verandu su ukrašavali oleanderi u zelenim sanducima. Stan je izgledao čist,
prijatan i diskretan – upravo onako kako treba da izgleda privremeno
boravište kakvo je Čester svojom sposobnošću da se pobrine za sebe, našao
bez mnogo truda.
Stigli su prvi i Hari ih je oduševljeno pozdravio.
 »Dobro došli u dvorac mojih predaka! Nije velik, ali ima svoju
istoriju.«
»Bez sumnje, lošu«, dobaci Emi.
Čester se nasmejao. Imao je na sebi bele flanelske pantalone i plavi
sako sa žutim metalnim dugmetima. U gustoj, sveže onduliranoj smeđoj
kosi išao je od čela prema temenu svetliji pramen.
»Ako tako misliš, moraću se svakako potruditi da živim u tom stilu.«
Kad je Čester odveo Emi u spavaću sobu da ostavi šal i rukavice,
Stefan je razgledao mali salon. Nameštaj je bio sasvim običan, samo su na
zidu visila dva uramljena akvarela; odmah je prepoznao Lamberov rad.
Pogledao ih je. Jedan je predstavljao kinesku vazu iz doba dinastije Ming
a drugi nekoliko roda u mutnoj bari. Dok ih je tako posmatrao, pitao se
kako je ikad mogao da voli tu sladunjavu lepotu. Slike su bile lepo
izrađene, skoro ženski nežno, ali uprkos tome prazne i neukusne, bez
trunke života i potpuno lišene svakog dubljeg smisla i izraza. Mogla ih je
napraviti i kakva učiteljica crtanja u višoj devojačkoj školi. Gledajući ih,
Stefan je shvatio kako je daleko odmakao od svojih prvih dana u Parizu.
Mada je put bio težak, naučio ga je šta je prava umetnost.
»Dobre su, zar ne?« Čester i Emi su se vratili. »Lamber mi ih je
pozajmio. Cena je pozadi. Uvek postoji mogućnost da ih kupi neki od
mojih posetilaca.«
»Nisi nam pokazao svoje radove.«
»Znaš«, počeo je Hari da vrda, »u stvari, nemam ih ovde. Poslao sam
ih u Pariz. Hoćemo li nešto popiti?«
Izvadio je malu bocu dibonea i nasuo tri čaše, a na to poslužio
morske račiće.
»Smem li da vas ponudim, madmoazel? Cvetom zanval«
»Jesi li ih sam ulovio?«
»Nego šta. Poranio sam.«
Doterujući kosu, prvi put ga je pogledala malo manje neprijateljski.
»Što lažeš!«
Hari se od srca nasmejao.
»Razumem se i u to.«
Začulo se zvonce, stigli su Lamberovi. Nisu se mnogo promenili,
sem što se Filip ugojio i postao još tromiji. Bio je u sivom odelu sa
ružičastim karanfilom u zapučku, a o kažiprstu je nosio kartonsku
slastičarsku kutiju, zavezanu trakom.
 »Evo, Česteru, doneo sam kolače od Henrija. Ješćemo ih uz kafu.
Dezmonde, sigurno se još sećate moje slabosti prema slatkišima.« Leno se
ispružio na divanu i nežno približio svoje tanke nozdrve cvetu na reveru.
Eliza, koja je kao obično, imala zelenu haljinu i čiji je osmeh bio usiljeniji
nego ranije, razgovarala je sa Emi. »A sada mi ispričajte sve, dragi dečko«,
reče Lamber obraćajući se Stefanu.
Stefan je počeo ukratko pričati o sebi, ali pre no što je odmakao,
video je da ga Lamber ne sluša, pa je zaćutao.
»Znate, Dezmonde«, reče Filip olako i zabavljajući se, »želeo bih
vas radi da ne shvatate sve tako ozbiljno. Umetnosti ne možete prilaziti
sekirom. Zašto bi se znojili kao kamenorezac? Ugledajte se na mene i
radite sa malo delikatnosti, malo spretnosti. Ja se nikad ne pretrgnem na
radu, pa ipak imam kupce. Moji radovi se prodaju. Priznajem, naravno, da
sam nadaren, što mi znatno olakšava stvar.«
Stefan je ćutao. Dobro je poznavao Lamberovu govorljivost.
Česterov poziv na ručak spasao ga je odgovora.
Ručak iz hotela dole bio je izvanredan i mladi konobar ga je lepo
poslužio; sigurno je požrtvovano trčao uz stepenice kad su jela bila još tako
vruća. Posle jastoga, spravljenog na ovdašnji način, sledio je pilav, a za
njim sufle od sira. Hari je ubrzo znalački otčepio bocu vev klikoa. Što je
društvo postajalo veselije, to se Stefan osećao usamljenijim. Nekada je
uživao u tom društvu, ali sada su mu žalosno propali svi iskreni pokušaji
da im se prilagodi. Šta se desilo s njim da je sedeo onako ćutke, potpuno
svestan da im više ne pripada? I Emi, koja je popila više šampanjca nego
što je trebalo, imitirala je Maksa i Monca čemu se Čester, koji je bio bučniji
nego ikad, grohotom smejao. Lamber, kome se nekada divio, činio mu se
sada upravo onakav kakvog ga je video Glin – pozer i diletant, prosečno
nadaren amater. Ponašao se lepo, bio je dobro vaspitan, živeo je bezbedno
zahvaljujući svojim redovnim malim prihodima, izbegavao je svako
uznemirenje i uzbuđenje, pustio je da ga vreme nosi. Nikad se nije
prenapregnuo, uzimao je od života sve najbolje. Krećući se među ženama,
nalazio je mušterije koje su se dale portretirati i skupo mu otkupljivale
lepeze i akvarele. Na Elizi su se u ukočenom osmehu i oštrom profilu već
primećivali tragovi takvog života. Njena lepota je precvetala, ispod zelenih
očiju sa svetlim trepavicama skupljale su se bore, otrcala se i njena
sposobnost da mu laska, no zbog svoje bezgranične odanosti postajala je
sve bolja partnerica u toj slepačkoj igri žmure sa umetnošću. Stefan se
nemirno uzvrteo na stolici već pri samoj pomisli na to.
Posle kafe i kolača, od kojih je Filip pojeo pet, izvinjavajući se
pritom Stivensonovom pripovetkom o mladiću sa kolačima, izašli su na
balkon. Lamber je stalno vodio prvu reč, sad je sa bistroumnim
podsmehom opisivao telesne i duševne nedostatke starije dame koju je
upravo portretirao.
»U stvari«, zaključio je, »te to kod udovice čikaškog prevoznika
svinja i ne iznenađuje.«
»Pretpostavljam de je njen ček bio dobar«, reče Stefan kruto.
Lamber napravi bolnu grimasu.
»Pa... naravno.«
Mada je pokušavao da se otrese dosade, Stefanu je vreme prolazilo
beskrajno sporo. Najzad je oko tri sata iskoristio zastoj u razgovoru i
pogledao Emi.
»Vreme je da krenemo.«
»O, koješta«, pobunio se Čester. »Još je rano. Sad nas nikako ne
smete napustiti.«
»Ako ne odem, zakasniću na posao.«
»A zašto ne bi ostala ti, Emi?« Hari se iskreno nasmešio. »Ja ću te
kasnije otpratiti.«
Nastalo je ćutanje. Stefan je video da okleva. Iznenada je žustro
zavrtela glavom.
»Ne. Idem sada.«
Oprostili su se i vratar im je pozvao fijaker. Kad su zašli za ugao –
iz hotela ih nisu više mogli videti – Stefan se nagnuo prema njoj.
»Lepo od tebe što se vraćaš sa mnom. Koliko mi to znači!«
»Ne volim da sam jevtina.«
Ovo nije bio odgovor koji je očekivao, a ipak joj se, podstreknut
skorašnjim izrazima simpatije, primakao bliže i pod pokrivačem potražio
ruku.
»Nemoj«, reče i nabusito ga odgurnu. »Zar ne vidiš šta mi je!«
I dok je iznenađeno gledao u nju, Emi mu je sa prostačkom
otvorenošću dala fizičko opravdanje svog stanja, koje je – ako je bilo tačno
– bilo možda pravi razlog njenog preranog povratka.

XI
 Posle brzog i uzbudljivog putovanja po celoj Francuskoj, većini
članova cirkusa Peroz odgovaralo je što su se nastanili u zimskom
prebivalištu na Ažurnoj obali. Mnogi od njih imali su rođake u Nici, Tuluzi
i Marselju i budući da su sada imali mnogo vremena, mogli su da ih
posećuju.
Iako je posao cvetao, program je bio smanjen na pet predstava
nedeljno i posle svečane predstave nedeljom ponedeljak i utorak su bili
slobodni dani.
Stefanovi poznanici su se već potpuno prilagodili novom načinu
života. Maks je ponovo išao na časove violine. Svakog popodneva je sa
crnom kruškastom kutijom pod miškom žurno odlazio iz cirkusa, jer zbog
kratkih nogu nije mogao drukčije.
Krok je veći deo vremena provodio u Narodnoj biblioteci, nagnut
nad debele knjige i po povratku prenosio Stefanu i Žo-Žou nove
Šopenhauerove misli; Fernand je pak iscrpljen sumoran, išao svakog jutra
sa ženom simješkom homeopatu na ispiranje, koje mu je bilo propisano
zbog proliva. Praktičniji Žo-Žo se u svom slobodnom vremenu zaposlio u
Negreskovim štalama, gde je, pod izgovorom da pere kola, preklapao veći
deo poslepodneva sa slugama i vozačima, sastavljao liste za mesne trke i
kroz zube, nalik na pacolovku, pravio podrugljive opaske na račun gostiju
koji su ulazili u hotel i izlazili iz njega.
Stefan je počeo da pravi skicu za sliku u kojoj je hteo da iskoristi
studije napravljene u velikom šatoru i da joj ime Cirkus. Zamršena
kompozicija, u kojoj bi se bezbrojni likovi slagali prema sličnim i
suprotnim bojama, bila je veoma teška, i kako nije imao ni ateljea ni
dovoljno velikog platna, odlučio je da po ugledu na velike majstore napravi
sliku najpre u manjem, manjem zahtevnom obimu. Zamisao je rasla u
njemu što je više napredovao; osetio je da takvo gradivo kao plod
višenedeljnih strpljivih posmatranja mora dati nešto snažno.
Posle ručka u hotelu de Lila barometar Eminog raspoloženja polako
se penjao na vedro. Posle toga Čestera i Lamberove nije ni čuo ni video i
izgledalo je da se poznanstvo konačno raspalo. Podsvesno, možda zbog
jedne Glinove primedbe, Stefan je uvek mislio da Čestera i Emi nešto
vezuje. Radovalo ga je što je Emi tako lako primila nagli prekid njihovog
prijateljevanja, i ona je, kao i drugi, našla posla u Nici. Sestra madam
Armandove je živela iza predgrađa Sen Roš i imala malu trgovinu šešira;
najviše je izrađivala i prodavala karnevalske slamnjake. Emi je, kao većina
Francuskinja, umela spretno da šije, pa je zato posle podne odlazila
tramvajem da nešto zaradi u preduzeću Slamnjak. Stoga ju je Stefan viđao
rede nego inače. Uprkos tome neka neočekivana ozbiljna crta u njenom
karakteru izazvala je u njemu neko unutrašnje zadovoljstvo. Njen posao
mora da je veoma dosadan i zato je preduzeo sebi da joj olakša tu
jednoličnost. U Klarion d Nis otkrio je da sledećeg ponedeljka neka
putujuća operska družina, koju je angažovao mesni kazino, daje Boeme.
Možda bi joj se sviđala ova otrcana priča iz života pariskih studenata i kad
su se sreli sledeći put, upitao ju je:
»Da li bi išla u pozorište idućeg ponedeljka?«
»U pozorište?« Pomalo se smela. »Zar nisi zauzet svojom slikom?«
»Uveče nisam.«
»Pa... ako baš hoćeš.«
»Dobro. Uzeću danas karte.«
Otišao je peške u kazino i kupio karte za serkl, a zatim, znajući koliko
Emi voli večernje izlaske, rezervisao u restoranu još i sto za večeru. Već
je počeo da se raduje i već ga je obuzelo nadanje koje ga je uvek tako bolno
mučilo kad god je očekivao da će biti s njom.
Došao je ponedeljak. Kad je završio rad pred šatorom, temeljito se
umio u pocinkanom šafolju, pred kolima, a zatim obukao svoje odelo i
čistu košulju koju je bio oprao prethodnog dana. Upravo kad je bio gotov,
čuo je s leđa njene korake. Naglo se okrenuo i stao kao ukopan kad je na
njenom licu ugledao izraz žaljenja.
»Šta se desilo?«
»Ne mogu večeras s tobom.«
»Kako to?«
»Sestra madam Armand ima gripu, pa moram da ostanem kod nje.«
»Što ne ide madam Armand?«
»Znaš, treba isporučiti i neku robu, a madam Armand to ne ume.«
»Ali sigurno...«
»Ne, zbilja ne mogu drukčije, moram da odem.«
Nastalo je poduže ćutanje.
»Pa... šta možemo.« Užasno se oneraspoložio, no nije hteo da
pokaže.
»Pozovi nekog drugog. Nemoj da ti propadnu karte.«
»Do đavola i karte! Zar su još uopšte važne?«
»Mnogo me je žao.« Samilosno ga je potapšala po ruci. »Možda koje
drugo veče.«
 Njeno brižno lice donekle je ublažilo Stefanovo razočaranje. Ali kad
ju je posmatrao kako žurno odlazi, pa se zatim polako okrenuo i prosuo
sapunjavu vodu tako je očigledno pokazao svoju tugu da mu je radoznalo
prišao Žo-Žo koji se upravo bio vratio i naslonjen laktom na stepenište bio
svedok malopređašnje scene.
»Kako je?« pitao je i dalje držeći slamku među zubima.
»Dobro.«
»Kakav si to?«
»Obučen u svoje, ako misliš to!«
»Kuda si se spremio?«
»U pozorište. Hajde sa mnom. Daju Boeme.
»Neki vodvilj.«
»Ne, opera.«
»Opera? Nije za mene. Hajdemo radije na čašicu-dve.«
Otišli su preko trga u obližnju krčmu u koju je zalazilo osoblje
Perozovog cirkusa. Bio je jevtin i prijatan lokal sa dugim klupama i
stolovima koji su se pružali sve do pločnika. U zadimljenoj prostoriji
svirao je mehanički klavir i gosti su sedeli sa zasukanim rukavima. Žo-Žo
je klimnuo nekolicini radnika koji su na povratku kući svratili malo na
pivo.
»Koji to otrov piješ, opate?«
»Koji bilo... možda vermut.«
»Vermut?! Nemoj me zasmejavati. Dobićeš nešto bolje.« Glasno
viknuvši naručio je perno i konjak.
Piće im je donela snažna mlada žena golih crvenih ruku i okruglih
punačkih grudi koje su poskakivale pod bluzom kao mali kokosovi orasi.
»Ovo je ženska za tebe.« Uvežbanom rukom Žo-Žo je procedio
perno kroz kocku šećera i uzeo dobar gutljaj tečnosti. »Zove se Suzi. I nije
drolja. Gazdina kći je. Zašto ne oprobaš sreću? Ovakve snažne devojke
uvek vole sitne muškarce.«
»Idi do đavola.«
Žo-Žo se nasmeja.
»Ovo je već bolje. Teško je s tobom, jer nikad ne daš sebi oduška.«
»Šta hoćeš da kažeš?«
 »Do đavola! Mogao bi biti manje vezan. Zar ne znam da si hrabar...
pa one noći si se spustio niz žleb! Moraš ponekad da se opustiš. Mrdni
malo! Budi veseo, napij se, zabavljaj se!«
»Pokušao sam pa ne pomaže.«
Ućutali su.
»Kod Negreska je svako poslepodne ples. Dobro društvo. Možda bi
te veselilo da odeš tamo.«
U Žo-Žoovom glasu se osećao neki čudan prizvuk, ali Stefan je samo
odmahnuo glavom.
Žo-Žo je očajnički digao ruke. Odjednom je rekao: »Šta se desilo sa
lepoticom na biciklu?«
»Morala je sestri madam Armand.«
»Armandica ima sestru? Zar na ovom nesrećnom svetu postoje takve
dve kučke?«
»Modiskinja je u Linelu, iza Sen Roa. Sad je bolesna.«
»Gle.« Žo-Žo je klimnuo glavom. »Kakva samarićanka! Madmoazel
Najtingel broj dva.«
Nastala je tišina, za sve to vreme Žo-Žo je podrugljivo stisnutih
usana posmatrao Stefana. U jednom trenutku je hteo nešto da kaže, ali je
umesto toga samo slegao ramenima i pokretom prsta naručio novo piće, te
počeo da priča o predstojećim trkama.
U sedam sati su izašli iz krčme. Žo-Žo je otišao da nahrani i napoji
svoje arapske konje, i Stefan je ostao sam. Osećao se bolje, nekako toplije
i veselije posle tri konjaka, ali ipak nije bio ni najmanje raspoložen da ode
sam u kazino. Veće je bilo neobično lepo – šteta bi bilo provesti ga u
zagušljivom pozorištu. Iznenada mu je sevnula misao. Linel nije bio suviše
daleko, vožnja senfroškim tramvajem stajala je dvadeset santima. Zašto da
se ne odveze onamo, pronađe Armandinu radnju i otprati Emu kući, pa čak
i kad bi morao da je čeka dok završi posao? Ako budu imali sreće možda
će stići i zajedno da večeraju.
U tim mislima požurio je preko bulevara Riso na Pigalov trg gde je
bez teškoća uhvatio tramvaj prema severu. Vožnja je bila spora i duža nego
što je očekivao, ali je stigao pre osam i bilo je još sasvim vidno.
Linel je bilo iznenađujuće malo i nerazvijeno mesto; po ravnom
zemljištu su se uglavnom prostirali povrtnjaci i gradić nije bio ništa drugo
do skup malih trskom pokrivenih vila poređanih duž jedine neasfaltirane
ulice. Stefan je dva puta prošao ulicom, ali nije našao radionicu slamnih
šešira. Zaista, između nekoliko tamošnjih trgovina nijedna nije ni najmanje
ličila na prodavnicu šešira. Zbunjen i ljutit, stajao je neko vreme na jekom
vetru koji je dizao prašinu, a onda se vratio do pošte, koja je bila
priključena špercerajskoj radnji, pa je zato bila još otvorena. Tamo su mu
na upit objasnili da u mestu ne postoji nikakva modiskinja i da u Linelu
sasvim sigurno ne postoji nikakva prodavnica šešira.
Sa čudnim izrazom na licu seo je u ugao skoro praznog tramvaja i
vratio se u Nicu. Od drmanja tramvaja brujalo mu je u glavi. Zar se tako
glupo zabunio i pogrešno čuo ime mesta koje mu je bila rekla. Ne, bio je
siguran da mu je rekla Linel, i to ne jednom već više puta. Ili je pak u
trenutku razdraženosti izmislila ovaj izgovor da ga se otrese? I to je bilo
moguće – sestri gospođe Armand odlazila je dan na dan već pune dve
nedelje. Ako ništa drugo, a ono se na njegovom licu pokazala bar veća
odlučnost. Kad se vratio u Karabasel, bilo se potpuno smrklo. Cirkuski
prostor je bio tih i napušten. Gonila ga je želja da ode k njoj i proveri da li
se već vratila, ali su ga zadržali ponos i telesna iznurenost. Već je napravio
dovoljno veliku budalu od sebe, ne treba još i da u to doba noći diže
galamu. Otišao je u svoja kola, ispružio se na ležaju i zatvorio oči. Sa Emi
će se objasniti sutra ujutro.

XII

Sledećeg dana, mada je ustao rano, nije je video sve do jedanaest

kada se pojavila na stepenicama pred kolima u papučama i šarenoj plavo-
beloj kućnoj haljini. Sela je na stepenice sa šoljicom kafe u ruci. Prišao joj
je.
»Dobro jutro... Kako je bolesnici?«
»Oh, prilično dobro.«
»Je li zvala lekara?«
»Naravno.«
»Nadam se da nije ništa ozbiljno?«
Popila je gutljaj kafe.
»Rekla sam ti da ima gripu.«
»Zar to nije prilično zarazno?« rekao je zabrinuto. »Moraš da se
čuvaš.«
»Umem da se čuvam.«
 »Bez šale, mislim sasvim ozbiljno... u Linelu duva jaka bura. I na
tramvaj mora čovek tako dugo da čeka.«
Pogledala ga je ćutke preko ruba šolje i na to upitala:
»A šta ti znaš o Linelu?«
»Sinoć sam bio tamo.«
Pogledala ga je nepoverljivo, a zatim prsnula u smeh.
»Nemoj da me lažeš! Bio si u pozorištu.«
»Ni govora. Išao sam u Linel.«
»Zašto?«
»Mislio sam da ti kupim šešir. Na žalost, nisam mogao da nađem
nijednu prodavnicu šešira.«
»Na šta ciljaš?«
»A ni sestru madam Armandove nisam mogao da pronađem.«
»Šta misliš ko si, do đavola, da se usuđuješ zabadati nos u moje
stvari! Pošao da me uhodi, vidi ti njega! Podlače prljavi!«
»Ja bar ne lažem.«
»A ko, misliš, laže? Ja sam ti rekla istinu. Da hoću, mogla bih te
odvesti onamo. Gde si to lunjao usred noći, ne znam. Ali da postoji
prodavnica šešira, to znam. Osim toga«, dodala je pobedonosno, »sestra
madam je udovica, pa se zove drukčije. I sada se gubi dok si čitav i pusti
me na miru da doručkujem.«
Srce mu je snažno lupalo dok ju je posmatrao kolebajući se između
straha i očaja. Osećao je da laže.
Kad su prilike zahtevale, umela je da se izmigolji kao jegulja. I sam
njen bes izazvao je u njemu sumnju. No, možda je ipak govorila istinu.
Celim svojim bićem želeo je da joj veruje. Uvek spreman da grešku pripiše
sebi, pitao se, nije li je možda u svom strašnom bolu ocenio pogrešno.
Zaželeo je da se pomiri i to ga je smekšalo.
»Toliko sam se radovao da ćemo sinoć biti zajedno...« promrmljao
je najzad.
»To nije opravdanje.«
»Hajde, da zaboravimo sve.«
»Samo ako se izvineš za ono što si mi rekao. Izvinjavaš li se?«
Oklevao je oborivši pogled i nervozno grizući usne. Ponos mu nije
dopuštao da se toliko ponizi. Ali mu je bila potrebna i zbog toga se ponizio.
 »Da... ako baš hoćeš. Oprosti što sam te uvredio.« Izgledalo je da
čupa reči iz sebe. Osećao je prezir prema samom sebi.
Posle toga ga je ceo dan mučila žudnja za njom. Malo ga je utešilo
kad je video da nije išla nikud. Uveče se odmah posle predstave povukla u
svoja kola. Znao je da ovako neće moći izdržati; bilo je nemoguće. Na ovaj
ili onaj način mora da dođe na čistinu.
Kada je idućeg dana posle ručka krenula prema Pigalovom trgu
pošao je za njom. Kada je nekada slušao o ljubomornom mužu ili
ljubavniku da uhodi osumnjičenu ženu, obično ga je prezirao. Sada ni on
nije mogao drukčije. Međutim, kako nije bio vičan tome poslu i kako se
trudio da ostane neprimećen, izgubio ju je iz očiju na stanici na Pigalu.
Ipak je video kako je ušla u tramvaj koji je išao prema šetalištu, a pošto je
drugi upravo krenuo u istom pravcu uskočio je u njega. Za petnaest minuta
je stigao do morske obale. Grozničavo je pogledao naokolo, prešao
šetalištem tamo i natrag, pretražio kazino, ali od Emi nije bilo ni traga ni
glasa. Dok je neodlučno stajao, iznenada se setio Žo-Žoovog spominjanja
popodnevne igranke kod Negreska. Iako je bilo vrlo malo izgleda da je
otišla onamo, prešao je preko ulice, ušao u park muzeja Masena i pogledao
preko pozlaćene ograde na pokrivenu terasu hotela na drugoj strani ulice
de Rivoli. Na drugom kraju je ispod platnenog krova, koji se pružao ispred
dvorane na malu platformu punu malih stolova, skriven među palmama
svirao orkestar dvočetvrtinski step i nekoliko parova je plesalo. Najpre mu
se učinilo da nije tamo. No onda je iza lisnatog zaklona izašao još jedan
par. Devojka je, osmejkujući se, uvežbanim pokretom raširila ruke kad joj
se približio partner i obuhvatio oko struka. Zajedno su klizeći ušli u tok
Čester i Emi.
Nepokretan, s čudno bezizražajnim licem, Stefan ih je posmatrao;
primetio je kako se skladno kreću. Njihovi koraci su se savršeno
podudarali. Kada je muzika prestala, ostali su zajedno, i kada je ponovo
zasvirala, zaplesali su sami. Njihov ples je bio tako savršen da su im
prepustili plesalište, i kada su na kraju seli, učtivo su ih nagradili tihim
pljeskanjem.
Stefan se otrgao, polako otišao na šetalište i seo na klupu sa koje je
mogao nadzirati ulaz u hotel. Bol u njegovom srcu bio je skoro
nepodnošljiv. Grčio se pri pomisli kako ga je varala. Kako su se ona i
Čester morali smejati izmišljotini o tobožnjoj modiskinji i njegovom
neopisivo glupom verovanju da Emi skromno, vredno ubada iglu, dok je u
stvari čitavo to vreme bila sa Harijem! Madam Armand je bez sumnje
učestvovala u ovoj komediji i neosporno je razglasila među članovima
cirkusa. Svakako je Žo-Žo znao i mada je ćutao zbog rđave savesti, za
kakvu ga je budalu morao držati I
Ali sve to nije bilo ništa u poređenju sa bolom i duševnom gorčinom
koji su ga sad razdirali. I pored uvređenosti i srdžbe, bio je još ljubomorniji
i još više ju je želeo. Uprkos pogođenosti i poniženju još uvek ju je želeo,
uprkos mržnji, ona mu je još uvek bila potrebna. I dok je sedeo na klupi sa
glavom među rukama, pokušavao je da je opravda, da nekako pametno
objasni njeno ponašanje. Na kraju krajeva, sa Harijem samo pleše, a to u
svakom slučaju nije greh. Često čuješ o plesnim partnerima kojima uopšte
nije stalo jedno za drugo, koje združuje samo čista, bezlične privrženost
plesu.
Orkestar je sa prekidima svirao do šest sati, a onda se podijum za
ples ispraznio. Video je muzičare kako odnose svoje instrumente. Prošlo
je prilično vremena. Hari i Emi su sigurno otišli u bar – zamišljao ih je
tesno jedno uz drugo na visokim barskim stolicama, Harija slobodnog i
neobuzdanog, prisnog sa barmenom.
Tako dugo ih nije bilo napolje da se počeo plašiti da su izašli na
druga vrata. Ali najzad, kad se smračilo i počele da se pale raznobojne
svetiljke duž ulice, pojavili su se na širokim stepenicama između stubova
i uputili se na šetalište. U živahnom razgovoru prošli su tako blizu pored
njega da bi ih mogao osloviti. Ali usne su mu ostale čvrsto stisnute i kada
su odmakli nekih pedesetak metara, digao se automatski i pošao za njima.
Nisu otišli daleko. U blizini kazina skrenuli su sa šetališta u sporednu
ulicu iza Cvetnog trga u starom gradu I ušli u mali restoran Lutecija.
Večera udvoje – turobno pomisli Stefan i bolno zažele da uđe i sedne za
njihov sto. Ali nije mogao, umesto toga zakopčao je kaput do guše i ostao
u senci naspram vrata.
U taj restoran nije dolazilo mnogo ljudi; spadao je u onu vrstu malih
tihih restorana gde je čovek mogao biti siguran da će ostati nezapažen.
Jedanput je konobar izašao i pogledao gore-dole niz ulicu kao da je
očekivao goste, a zatim je opet ušao. Pločnikom se polako vukla mačka. Iz
svog skrovišta, preko krovova kuća na kraju ulice, Stefan je video tamni
masiv planina i visoko gore male svetiljke, za koje bi mogao pomisliti da
su zvezde.
Prošlo je devet kada su se pojavili. Samo mu je nesavladljiva potreba
da sazna istinu pomogla da izdrži ovo zamorno i ponižavajuće čekanje. I
trenutak se približavao – stresao se posmatrajući kako stoje na osvetljenom
ulazu... Čester će joj sada sigurno poželeti laku noć ili će je u najboljem
slučaju otpratiti do trga Pigal.
 Razgovarao je sa konobarom, onim od maločas, i ovaj ih je ispratio
na ulicu. Hari je pritom rekao nešto čemu su se svi nasmejali. Uskoro je
dotandrkao fijaker, koji su bili pozvali sa stajališta na obližnjem trgu, dali
konobaru napojnicu i seli u kola. Čim su Emi i Čester krenuli, požurio je
Stefan na stajalište, uskočio u fijaker, te rekao kočijašu da tera za njima.
Vozili su preko zapuštenog Cvetnog trga i mrežom starih ulica dok
nisu izbili na obalu. Tada je Stefan zamiruća srca video da su krenuli pravo
prema Vilfranšu. Za tren oka su bili tamo. Na kraju ulice de Lila Stefan je
zaustavio kola i isplatio fijakeristu. Nešto dalje je u tihoj ulici video da se
zaustavio Česterov fijaker. Oba putnika su sišla i nestala u dvorištu.
Uskoro su otišla oboja kola i na ulici sem njega nije bilo nikoga više.
Instinktivno je pogledao na sat – svetleći brojčanik je pokazivao pola
jedanaest. Polako je pošao prema hotelu de Lila i upro pogled u balkon
Harijevog stana. U jednoj prostoriji je gorela svetlost – setio se da je to
spavaća soba, iza žute zavese video je kako se kreću dve osobe. Svetlost je
još neko vreme gorela i onda se odjednom ugasila.
Nije znao koliko dugo je stajao tamo i tupo gledao prema mračnoj
sobi. Naposletku se okrenuo i otišao.

XIII

U Karabasel se vratio još pre ponoći. Uprkos tupom bolu u glavi znao
je da mora da ode. Pažljivo, da ne uznemiri Žo-Žoa i Kroka koji su spavali,
spakovao je svoj imetak u putnu torbu. Svoja platna je svezao, učvrstio ih
kaišem na leđa, poslednji put pogledao svoja dva druga u kolima i odvezao
se biciklom. Brzo je vozio prema severu po ravnoj cesti u pravcu svetog
Augustina, sa nejasnom nametom da izbije na glavnu cestu koja bi ga
najzad dovela u Overnj. Osećao je potrebu da se ponovo pridruži Pejri –
što je, u stvari, trebalo da učini još pre nekoliko nedelja. Ali najviše ga je
napred gonila želja da iz sećanja zbriše nepodnošljive poslednje nedelje.
Pred jutro je sjahao sa bicikla, ispružio se na livadi kraj ceste i
zatvorio oči. Nije mogao da spava, ali se odmarao do izlaska sunca i onda
krenuo dalje. Tada je po putokazu utvrdio da nije na glavnoj cesti već na
sporednoj koja vodi kroz stenovite klisure Vara i u serpentinama se penje
prema Tueu i Kolmaru. Ipak se nije hteo vratiti. Ceo taj i sledeći dan vozio
je s mukom kroz brdska sela i usamljene zaseoke i iz sve snage se trudio
da zaboravi. U Antervou je pogrešno skrenuo na sporedan, još strmiji put
koji se vijugao kroz guste smrekove šume prema planinama. Put je bio loš,
voziti je bilo teže, bujica je jezivo bučala i grmela u kamenitom koritu.
Međutim, u čudnom strahu da bi se mogao i vratiti, ustrajno je napredovao,
pojeo kakvu malenkost kad bi stigao i spavao pod otvorenim nebom na
golom tlu iza stogova sena ili pak u napuštenim stajama, sa smotanom
pelerinom ispod glave. Bolan otpor prema susretu sa ljudima držao ga je
daleko čak i od najsiromašnije krčme.
Vreme se pokvarilo i u brdima je postalo vlažno i maglovito. U
nedelju ujutru, kad je stigao u Ano, zemljoradničke mestance, podignuto
na visokoj visoravni, zaduvao je sa Alpa hladan, vlažan vetar. Da je
nedelja, znao je po zvonjenju crkvenih zvona i povorci ozbiljnih, u crno
obučenih meštana koji su ga posmatrali sa neprikrivenim podozrenjem.
Premda je oslabio od umora i preteranog naprezanja, neprijateljski stav
ovih ljudi ga je pogodio, i mada je osećao krvavu potrebu za šoljom vrele
kafe i prvobitno nameravao da se zaustavi, nije to učinio, već je naslonio
glavu na korman i terao dalje sve dok nije stigao van mesta. Tada je počela
da pada kiša. Bio je prinuđen da se odmori. Kad je sišao s bicikla, skoro je
pao. Nato se šćućurio kraj samog puta, pored žive ograde sa koje je kapala
voda, pojeo ostatke hrane koju je kupio prošle večeri, i odjednom se osetio
kao pravi beskućnik, bez doma i utočišta, nestvaran i odsečen od svih kao
duh.
Kiša nije prestajala, ali Stefan je ipak nastavio put, sporije nego pre
i teško sopćući, na strmijim usponima je čak silazio sa bicikla. S vremena
na vreme potekla bi mu krv na nos i mada je mislio da je to zbog visine i
nije obraćao pažnju na to, ipak mu je bilo neobično kad je osetio toplu krv
u grlu.
Oko podne mu je bilo još lošije i kroz ošamućenost odjednom je
probio zračak zdravog razuma. Ovako nikad neće stići do Overnja, bilo bi
ludo produžiti, bez odlaganja mora doći na voz ili u neko odgovarajuće
veće mesto. Raširio je zemljopisnu kartu, zaklonio je mokrom pelerinom
od kiše i video da bi na zapadu kroz Barem mogao da izbije na glavnu
cestu kod Dinja koji nije bio udaljen više od trideset pet kilometara. Dinj,
možda, nije bio ništa naročito, ali je ležao u ravnici i odande će bar pobeći
od tih nemogućih planina.
Skrenuo je na prvoj raskrsnici. Put je bio još zapušteniji, još teži od
pređašnjeg, posut oštrim kamenjem po kome su mu gume odskakivale i
klizile. Uz brdo je vozio još teže nego pre i od prethodnog napora počeo je
ponovo da krvari iz nosa. Nebo pred njim je bilo nisko i tamno, kišilo je
sve jače i uskoro ga je uhvatio pljusak. Pokisao je kao miš, mrak se naglo
zgusnuo i Stefan se zabrinuo. Trebalo je nešto preduzeti. S mukom je
upalio karbitnu lampu i ponovo pogledao na kartu.
 Nakon što je dobar minut zurio u rašireni papir, oteo mu se uzdah.
Gospode bože, kakva budala je bio... kakav slepac, luđak, kreten! Kad je
prstom sledio pređeni put, video je gde je pogrešio. Kod Sent Andreja bi
morao skrenuti na levo a ne na desno. I tek sad mu se pogled zaustavio na
znaku »gorski put, strm, slepi otcep« – nalazio se, dakle, na slepom putu
koji je vodio pravo na Aloski vrh.
Uhvatio ga je nemir, bezglavost. Još se pažljivije zagledao u kartu.
Mora da postoji neko selo u blizini! Najzad je sa olakšanjem pročitao naziv
Sen Žerom. Bio je to očito samo zaselak, ali, srećom, označen zaokruženim
lorenskim crvenim krstom koji je označavao svratište upisano u Francuski
turistički klub, gde su imali prenoćišta za bicikliste; tamo će svakako moći
bar da prenoći. Ako još nije potpuno zalutao, mogao bi da stigne onamo za
sat.
Poterao je dalje pognut pred vetrom. Slan ukus u ustima pojačao se
i kad je pritisnuo maramicu na usne, ova se odmah napila kao sunđer. Noge
više uopšte nije osećao, u glavi kao da su mu tukli damari i kad mu se
učinilo da ne može dalje, ugledao je pred sobom u dolini roj žmirkavih
svetiljki.
Približavale su se. Pred njim se nejasno izoblikovala velika zgrada
okružena manjim kućama. Potpuno iscrpljen, ispustio je bicikl na zemlju i
oteturao se stazom do prve kućice – izgledala je kao radnička kuća. Na
njegovo kucanje se beskrajno dugo nije odazvao niko, zatim je vrata
otvorilo malo dete, izbuljilo se u njega, pa se okrenulo i pobeglo. Stefan je
ušao u hodnik, jer je u stražnjoj sobi čuo glasove. Disao je u trzajima i
mada se sa njega cedila voda, umirao je od žeđi. Moraju da me prime pod
krov, pomisli, razboleću se... u stvari, već sam bolestan.
U susret mu je došao radnik u plavoj bluzi, za njim žena sa uljanom
lampom u ruci, a za njom dete. Video je njihova preplašena lica kao kroz
talasavu maglu. Žena ga je osvetlila i kriknula.
»Oprostite.« Progovorio je sa ogromnim naporom kao da izvlači reči
iz dubokog bunara. »Zalutao sam. Možete li me primiti?«
»Ali, gospodine...«
»Molim vas... Mogu li da sednem?... Žedan sam...« Pre nego što je
mogao ponovo da progovori, čovek mu se približio i uzbuđeno mahnuo
rukom.
»Ne ovde«, rekao je. »Morate dalje.«
»Pustite me da ostanem!« Opet nesnosne teškoće pri izgovaranju
reći. »Ne mogu dalje.«
 »Ne... ne... dalje... ne ovde.«
Čovek ga je uhvatio za rame i izveo iz kuće. Stefan je pomislio da ga
baca na ulicu, no nije imao snage da te odupre, pa čak ni da protestuje; od
krajnjeg očajanja počele su oči da ga peku. Kad su stigli do baštenskih
vrata, opazio je da čovek nije olabavio uhvat, već da mu, naprotiv, pomaže
i pridržava ga u polusvesnom hodanju ulicom. Da, uz put je čak bodreće
mrmljao:
»Vidite... nije daleko... skoro smo tamo!«
Naposletku su stigli do velike zgrade. Sa obe njene strane raslo je
krošasto drveće. Čovek je zazvonio i u okovanim vratima se odmah
otvorilo rešetkasto prozorče. Posle kratkog razgovora pustili su ih u malo,
okrečeno predvorje sa golim kamenim podom i čisto oribanim klupama
duž zidova. Na rubu nesvestice, Stefan je zamagljenim očima gledao oko
sebe. Sve mu se mutilo. Obrisi predvorja slivali su se i razlivali kao talasići
na jezeru. Čak mu je i vratar, koji ih je pustio unutra, izgledao čudno
zamagljen; na sebi je imao dugačku halju sa kapuljačom zbog čega je ličio
na žensko. Nato se pojavilo još jedno muško odnosno žensko. Onda se
odjednom sva ta izvitoperena slika rasplinula. Radnik iz kućice se okrenuo
prema čoveku koji je upravo ušao, i pritom neoprezno odmakao ruku
kojom je pridržavao Stefana. Ovaj je namah pao na lice zajedno sa
svežnjem pokislih slika koje je imao na leđima.

XIV

Probudilo ga je jutarnje sunce koje je kroz jedini prozor u debelom

zidu koso padalo na uzglavlje jednostavnog drvenog kreveta. Ostao je
mirno i pogledom obuhvatio malobrojne predmete u tesnoj ćeliji koja mu
je za poslednje tri nedelje postala bliska i draga – jedinu stolicu sa pletenim
sedištem, provansalski orman, drveno klecalo u uglu, crno raspeće na
belom zidu. Zamišljeno je ispitivao ruku prema svetlosti i video da su prsti
još uvek bledi, ali možda manje providni nego juče. Ovaj pregled vršio je
svako jutro.
Začuvši lake korake, koji su tiho škripali napolju na peščanom
hodniku, okrenuo je glavu i ne pomerivši telo. Gledao je u vrata koja su se
otvorila i ušao bolničar sa doručkom na poslužavniku.
»Kako ste spavali?«
»Izvrsno.«
 »Nije vam smetalo naše pevanje?«
»Nije, sad sam se već sasvim navikao.«
»Lepo.« Dom*1 Arto je spustio poslužavnik na stolicu, izvadio
termometar iz dubokih bora svoje bele halje, stresao živu u njemu i
osmehujući se stavio ga u Stefanova usta. »Nije to više ni potrebno. Ali
budući da ćete danas ustati, bolje je da budemo sasvim sigurni.«
Imao je oko pedeset godina, bio je srednjeg rasta, snažan i četvrtastih
ramena, široka, prijatna lica, plavičaste brade i pametnim smeđim očima
iza naočara. Na kratko podšišanoj glavi imao je tonzuru, na bosim nogama
pak sandale na kaiščiće. Posle jednog minuta izvadio je termometar,
pogledao ga, odobravajuće klimnuo glavom i primakao stolicu sa
poslužavnikom krevetu.

1
tako se oslovljavaju nekoji rimokatolički kaluđeri i sveštenici; izvedeno od latinske
reči dominus - gospodin - (prim. D. D.)
 TREĆI DEO

Jednog sivog junskog popodneva 1914. išao je Stefan kroz predgrađe

Sent Onore ka Vandomskom trgu. U taj kraj retko je zalazio, naročito u to
doba dana kad se u toj otmenoj ulici osećao kao pravi tuđin. Ali budući da
je već bio u Sulinom prodajnom salonu u ulici Eber, odlučio je da se vrati
peške u svoje manje otmeno boravište i tako otera glavobolju koja je počela
da ga muči u prepunim dražbenim dvoranama.
Rasprodaja ga je ražalostila i razljutila. Da bi mogao da plati svoj
deo troškova za njihov put u Španiju, Pejra je izabrao način kojim su se
obično služili umetnici iz njegove četvrti. Poslao je, naime, deset svojih
slika na mesečnu rasprodaju kod Sule.
Onaj dan rasprodaja je tekla u znaku velike Bugeroove slike koja je
predstavljala prozirno odevenu mladu ženu, sedefaste kože, crne kose sa
razdeljkom na sredini i krotkih gazeljih očiju; u rukama je držala krčag,
pozajmljen od Greza, i iz njega je tekla voda u kitnjast, ružama obrastao
bunar. Kad su je izložili, salom je prošao tihi šapat koji se pretvorio u
žamor pun divljenja i posle živahnog licitiranja čekić je pao pri ponudi od
deset hiljada franaka. Onda su došli na red različiti komadi starinskog
nameštaja, a za njima nešto kuhinjskog posuđa. Pejrine slike su bile
poslednje na listi. Prva je izazvala malo kikotanje, druga opšte
podrugivanje, a kod poslednje se okupljena gomila grohotom smejala
podsticana pljuskom dosetki iz zadnjih redova galerije. Nijedno od
Pejrinih izvornih radova, punih mašte, nije donelo više od šezdeset
franaka. Nije se moglo učiniti ništa – svih deset su prodali istom kupcu za
ukupno četiristo osamdeset franaka. Ko ih je kupio? Da li samo neki
šaljivčina, koji je hteo da iznenadi i zabavi prijatelje? Stefana je
radoznalost naterala da ostane posle svih; raspitao se kod činovnika u
kancelariji gde su obračunavali. I tada je došlo najgore – svih deset slika
otkupio je skoro zabadava agent Tesijea, trgovca umetničkim predmetima.
»Je li kupio i Bugeroa«, upitao je Stefan.
»Za boga, gospodine.«
»Zašto je onda uzeo Pejrine slike?« Činovnik je slegnuo ramenima.
 »Gospodin sigurno poznaje osobenosti i mušičavost umetničkog
sveta. Što danas kupiš za pedeset franaka, moći ćeš kroz deset godina na
prodaš za pedeset hiljada... ako si Tesije, naime.«
Stefan je napustio kancelariju mrmljajući nekakve pogrdne reči. No
ubrzo se razvedrio. Premda su Pejru iskorišćavali i uvek će ga
iskorišćavati, sad je ipak imao oko petsto franaka koji će sa njegovih
petnaest stotina, koje je dobio na ime nagrade, biti dovoljni za put u Madrid
i, ako budu štedeli, za malo duži boravak u Španiji. Ovde u Parizu je
proleće bilo hladno i tužno, oko uličnih uglova duvala je bura i dizala
prašinu i kestenovo lišće se smežuralo na ivicama. No misao da će uskoro
da pobegne u sunčanije krajeve, grejala je Stefana.
Tada je prošao pored mlekare u koju je zalazio kada je prvi put došao
u Pariz, bila je baš preko puta hotela Klifton; sa osmehom lake tuge
razmišljao je koliko se promenio otkako se, sav preplašen i opčinjen,
dovezao pred njegov pusti ulaz. Dok je još razmišljao o tome, naglo mu se
promenio izraz lica. U društvu dva čoveka – starijeg francuskog oficira u
vojničkoj kapi i uniformi, ukrašenoj mnogobrojnim trakama, i mlađeg,
suncem opaljenog čoveka, takođe vojničkog izgleda – išao je pravo prema
njemu stric Hubert. Stefan je mogao da izbegne susret, mogao je
jednostavno da se zagleda u izlog. No pošto se već pribrao i bio ubeđen da
general Dezmond namerno neće hteti da ga vidi, Stefan produži.
Međutim, prevario se – Hubert je jedva primetno trepnuo sivim
očima kad ga je prepoznao; trenutak se kolebao idući dalje, no zatim je
rekao nešto svojim pratiocima i nato se okrenuo.
»Stefane!« Govorio je potpuno pribrano, no ipak mu nije pružio
ruku. »Sreća što sam naleteo na tebe. Mislio sam već da te potražim u ulici
Kaštel.«
»Da?«
»Hitno moram da govorim s tobom. Da li bi mogao kasnije da dođeš
k meni u hotel. Sad ne mogu da se zadržavam, u društvu sam.«
Stefan je iza leđa osećao prisustvo dvojice oficira koji su se veoma
učtivo pravili da ga uopšte ne vide.
»Gde si odseo?«
»U Kliftonu, kao obično.« General je sevnuo pogledom preko ulice.
»Slušaj, dođi sutra na doručak. U devet.«
Stefan je oklevao, ali samo za trenutak.
»Hoću.«
»Odlično. Nemam mnogo vremena i zato budi tačan.«
 Hubert je odsečno klimnuo glavom i otkoračao sa svojim pratiocima.
Stefan je sa manje vojničke ukrućenosti nastavio put prema levoj
obali. Neočekivani susret je probudio u njemu neprijatne i gorke uspomene
koje je želeo da zaboravi. Nikad se on i general Dezmond nisu naročito
dobro razumeli, bili su različite prirode, pa ipak je Hubert bio uvek pažljiv
prema njemu. Njegova bezlična hladnoća pri susretu očigledno je
pokazivala da sutrašnji razgovor neće biti nimalo prijatan. No bez obzira
na to, Stefan se iz ponosa i zbog ironičnog humora, koji mu je u poslednje
vreme ponovo ojačao karakter, prvenstveno pak zbog čvrste odluke da se
ne da zaplašiti, čvrsto odlučio da ne izbegne razgovor. Sledećeg jutra je
tačno u devet ušao u sumorni, otmeni kliftonski hol od tamnocrvenog
kestena.
General Dezmond je čekao u trpezariji, gde je bio jedini gost; odao
je priznanje Stefanovoj tačnosti s nešto manje hladnim pozdravom i
primetio:
»Naručio sam slaninu sa jajima, čaj, prženice i marmeladu. Ovde im
vredi jedna stvar: čovek može dobiti čestit engleski doručak.«
Konobar je doneo divnu britansku hranu. Hjubert je namazao
prženicu sa maslacem i zagrizao je da je zahrustalo.
»Pretpostavljam«, rekao je žvaćući, »da želiš da čuješ novosti od
kuće.«
»Ako hoćeš da mi ih saopštiš, molim. Kako otac?«
»Uglavnom, dosta dobro. Ostali, izgleda, takođe. Tvoja majka je
ponovo od kuće. Dejvi je porastao, sad je već čitav momak.«
Stefan je s naporom pokazivao uljudno interesovanje. Stric je
produžio:
»Moji su takođe dobro. Džefri i Kler su se lepo sredili.« Ošinuo ga
je pogledom ispod čela. »Kler očekuje bebu.«
»Vi, naravno, želite dečaka«, rekao je Stefan veoma učtivo.
»Oh, svejedno mi je... može biti da Džef želi sina kako bi imao
naslednika u Sendherstu.«
Zavladala je tišina. Ono što je Stefan želeo da pita, ostalo je
neizgovoreno. U ovoj atmosferi hladne uzdržanosti nije mogao od srca
govoriti o Dejviju i ocu, nego je morao – već zbog same odbrane – isto
tako uzdržano i ukočeno čuvati ravnodušan izgled.
Najzad je general pojeo, popravio potkresane brkove, složio ubrus sa
brižljivošću koja je bila svojstvena svim njegovim radnjama, i preko stola
se ozbiljno zagledao u Stefana.
 »Kako napreduje... tvoje crtanje?«
»Oh, kao obično. Svi imamo dobre i loše dane, znaš kako je.«
»Hm, sad si već skoro dve godine od kuće.«
»Umetnost je dugotrajna«, odgovori Stefan sa ravnodušnim
osmehom. »Vreme leti.«
»Tako! Verovatno... nemaš... da pokažeš nikakav uspeh... svog
truda.«
»Vrlo malo«, ustraja Stefan na podsmešljivom tonu.
»Ah, ništa što bi ostalo besmrtno?«
»Sad možde još ne... ali ko zna.«
Hubert prezrivo mrdnu ramenom.
»Zašto si uporan... u ovakvom životu?«
»Tebi to ne mogu objasniti – a mislim da bih to mogao nekom meni
naklonjenom slušaču.«
»Tražiš li neku bedastu slavu... ili si samo len?«
»Ono što smatraš gorim.«
General Dezmond je zbog Stefanove namerne podsmešljivosti i
neozbiljnosti stisnuo svoje oštro ocrtane usne. Na čoveka koji se ponosio
nepokolebljivom vernošću prema uzvišenim uzorima vojničke delatnosti,
na čoveka koji je iznad svega stavljao čast, disciplinu i samosavlađivanje,
na čoveka čija su hladnokrvna hrabrost i telesna izdržljivost u njegovom
puku postale legendarne, na takvog čoveka je Stefanovo ponašanje
delovalo kao crvena marama na bika. Odlučio je da prestane da obilazi kao
mačka oko vrele kaše, kako se sam izrazio, i odmah pređe na glavnu stvar.
»Moraš se vratiti kući«, reče i ućuta. »Ako već ne zbog porodice a
ono zbog domovine.«
Stefan je zaprepašćen i bez reči buljio u strica.
»Ti možda i ne znaš«, nastavi Hubert, »da se sprema rat. Samo je
pitanje nedelja, najviše meseci, kad će Nemačka napasti Englesku. Čekaju
nas teški dani. Da bismo pobedili, biće nam potreban svaki sposoban
čovek.«
Ponovo je nastupila tišina. Stefana, koji je najzad shvatio šta hoće
Hubert, obuzeo je još jači otpor. Koliko puta je general već dizao lažne
uzbune, govoreći da je rat neminovan! Godinama je iznosio svoje sumnje
u Nemačku i nepoverenje u kajzera Viljema i njegov generalštab, te
mračno pridikovao o nespremnosti Britanije. Nesumnjivo je njegov
vojnički poziv bio uzrok takvoj opreznosti, no ipak su svi u porodici
njegovo uverenje smatrali opsednutošću. Stefan jednostavno nije mogao
da zamisli da bi zbog takve pretpostavke skrenuo sa svog životnog puta.
»Žalim što te moram razočarati. Neću kući.«
Sledilo je ćutanje.
»Razumem.« Hubertov glas je bio hladan kao led. »Nameravaš,
znači, i dalje da se vucaraš ovde, lenčariš i rasipaš pare!«
»Izgleda da pogrešno shvataš moj rad. Da li bi te iznenadilo kad bih
ti rekao da radim po dvanaest sati dnevno?.« Mogao bih se opkladiti da ja
više radim na svojoj umetnosti nego što si ti ikad radio na svojim
vežbalištima.«
»Ti i tvoja umetnosti« Hubert je mrdnuo usnom. »Kakva šuplja
uobraženost!«
»Besmisleno je, zar ne, kad se neko zanima samo za lepe stvari a ne
za ubijanje ljudi kao ti? Ipak smo mi umetnici uprkos tvog mišljenja o
nama jedini koji nešto značimo. Usuđujem se tvrditi da će se dela velikih
umetnika spominjati i ceniti još dugo nakon što će tvoje ratne pobede biti
zaboravljene.«
General se sav besan u jeo za usnu. Ledene oči su mu gnevno
sevnule.
»Neću da se prepirem s tobom. Ponavljam – ma šta da radiš, ostaješ
uvek Englez i Dezmond. Neću de se naše ime izlaže podsmehu i preziru.
Vremenu, kao što je ovo, ne možeš uteći razmazivanjem boja po platnu.
Moraš da se vratiš kući! To zahtevam ja!«
»A ja odbijam!« Stefan je ustao od stola. »Šteta, tu ne možeš učiniti
ništa.«
Još uvek sa jedva primetnim, ukočenim osmehom, koji je više nego
sve drugo dražio strica, Stefan se okrenuo i otišao iz restorana. Dok je išao
kroz hol, nešto ga je nagnalo da uđe u hotelsku kancelariju i plati svoj
doručak. Potom mu je osmeh nestao, sav dršćući od uvređenosti izašao je
na ulicu.

II

Tik pred polazak biaričkog brzog voza, kad je većina putnika već
sedela na svojim mestima i peronom hitali zakasneli putnici i vikali nosači
gurajući svoja kolica, usred silnog haosa i buke, pare i sumornog dima, u
čudnoj žutoj svetlosti stajao je Stefan pred svojim skoro već punim
kupeom i sa sve većom uznemirenošću čekao Pejru. Žerom, koji je
stanovao u Luvsjenu, obećao mu je da će doći na vreme na stanicu. Sve je
bilo spremno za polazak. Već su zatvarali vrata vagona. Pomislio je kako
je bio glup što se oslonio na tako impulsivnog i nepouzdanog čoveka, i već
digao ruke od njega. Pejra sigurno neće doći. I tada, baš kad je zatrubio
rog, primetio je na peronu poznatu priliku u pohabanom i poderanom
kaputu, sa slikarskim štafelajem i prastarom putničkom torbom u ruci.
U poslednjem času su uskočili u voz; posle kratkog vrpoljenja Pejra
je pažljivo smestio svoj imetak u prtljažnu mrežu.
Pošto su se izborili za dva mesta jedno kraj drugog, Pejra se sasvim
mirno okrenuo Stefanu i izborano i neobrijano lice mu je zablistalo
osmejkom koji mu je izbijao iz svetlih, plavih očiju.
»Moraš da mi oprostiš. Zakasnio sam. U metrou sam se našao pored
mladog sveštenika, koji me je, čuvši da idem u Madrid, zadržao u
razgovoru o pravilima bosonogog bratstva. Raspravljali smo tako vatreno
da sam prošao stanicu i sišao kod... Odeona.«
Njegov mek glas i prijazno ponašanje, tako učtivo, blago i veselo, a
iznad svega njegova smela otvorenost, koja je bila tako karakteristična za
njega i čovek joj se nije mogao odupreti, učinili su da je Stefan odmah
omekšao.
»A da sam te ostavio u Parizu?«
Pejra se odmah uozbiljio.
»Prijatelju«, reče, »ne prigovaraj mi što sam raspravljao o tako
privlačnoj stvari! Nameravam je tačno proučiti, posetiću manastire toga
reda u andaluzijskoj pokrajini. Često sam mislio da ustanovim bosonogo
bratstvo koje bi se posvetilo slikanju i razmišljanju. Možda mi se sada
ukazuje prilika.« Zamislio se i dodao: »Siromaštvo će spasti svet.«
Stefan podiže obrve.
»Siromaštvo neće spasti svet. Doneo sam ti novac sa rasprodaje.
Budući da su te dobro izigrali, ima ga veoma malo. Zajedno imamo svega
hiljadu devetsto franaka.«
»Podeli ih na pola. Nemam na šta da se požalim«, rekao je Pejra
mirno. »Ili, ako hoćeš, daj meni. Biću blagajnik.« Nato je pokazao svoju
putničku torbu, svu izjedenu od moljaca. »U njoj imam bajonsku šunku od
tačno petnaest kila, ni miligrama manje. Dala mi ju je madam Hufnegl.
Nećemo umreti od gladi.«
Voz je išao sve brže kroz predgrađe, putnici su se bavili svaki svojim
poslom, i Stefan, koji se nikad nije mnogo razumeo u novac, a sem toga se
setio kako je Pejra divno vodio domaćinstvo u ulici Kaštel, pružio mu je
svežanj novčanica. Žerom ga je mirno uzeo i strpao u nabrekli, kanapom
vezani novčanik u kome je držao sve svoje drangulije – izlizane isečke iz
provincijskih novina, stare ulaznice za koncerte, prljave i sa magarećim
ušima, i pohvalna pisma koja bi na najmanji povod vadio i čitao slučajnim
poznanicima u kafanama, u javnim prevoznim sredstvima, pa čak i na ulici.
Zatim pošto se uverio da ništa nije izgubio, izvadio je zapečaćen, već
pomalo zamazan koverat, tajanstveno i ne bez ponosa ga opipavao i
nekoliko puta bacio pogled na Stefana kao da je želeo da izazove njegovu
radoznalost. Kada u tome nije uspeo, primetio je:
»Ded, pogodi šta je ovo. Pismena preporuka za markizu de Morela.
Već je stara, ali spada u najvišu aristokratiju i igumanija je avilskog
manastira. Sigurno će me primiti. Nekog njenog pretka slikao je Goja i visi
u Pradu.«
»No, ja ću posetiti pretka. I sve ostale Gojine slike.«
»Ah, da, to će, bez sumnje, biti nešto za tebe«, složi se Pejra. »Ali...
markiza...«
Vratio je pismo i ponovo vezao kanap. Ućutali su i Pejra je pomno
posmatrao Stefana.
»Izgledaš utučen, prijatelju. Da li te je nešto uznemirilo?«
»Nije«, reče Stefan, zatim ga je nešto nagnalo da je dodao, jer mu je
prepirka sa generalom Dezmondom još uvek ležala na duši: »Neko je hteo
da me napravi vojnikom.«
Pejra, taj majstor nedoslednosti, nije pokazao ni najmanje
iznenađenje. Nekoliko minuta je zamišljeno gledao hladan kamiš lule.
»Vojna obaveza je zaista čudovišna institucija – najveće zlo našeg
vremena. Zašto prisiljavaju ljude da obuku uniforme samo zato da bi mogli
ubijati jedni druge? Vitezovi su ratovali po svojoj sopstvenoj volji. Za njih
je to bio sport – za drugo nešto nisu ni znali. Nikome ni na um nije palo da
gurne u oklop nekog pesnika ili filozofa i pošalje ga na bojno polje. Čak
su i seljake ostavljali na miru. A danas nas sve stručno obučavaju za
koljače svojih bližnjih.«
Stefan, koji je dotle slušao sa osmehom, sada se glasno nasmejao.
Ovo je Pejra shvatio kao odobravanje, no prikrio je svoje zadovoljstvo i
otegnuto uzdahnuo:
»Ah, jadno čovečanstvo, šta sve nećeš prepatiti od svojih
gospodara!«
 »Eh«, reče Stefan opet raspoložen, »sad bar ne patimo. Čak ćemo i
ručati, jer je prošlo podne.«
Žerom je priznao da je gladan. Hteo je da izvadi iz torbe šunku
gospođe Hufnegl, ali je Stefan, sav razigran, poslao k vragu štednju. Kroz
prenatrpane hodnike progurali su se do kola za ručavanje i ručali sardine,
teleće grudi i masni briješki sir, dok su kraj njih promicale bujne žive
ograde, žućkaste vrbe nagnute nad sive potoke i drveće sa zelenim
baldahinima. Posle su još posedeli uz čašu benediktinca i Pejra je mirno
popušio lulu.
Kasno popodne stigli su na jednolične Lande, peščane pustinje i
beskonačne borove šume kroz koje su tu i tamo videli svetlucanje morske
površine. Veče se je brzo prelilo u noć, prekrivajući svojim velom
brežuljke i plodne garonske vinograde. Kad je izašao mesec i zagledao se
u senovite doline iza kojih su se dizali planinski vrhovi, Stefan je osetio da
ga prošlost peče. Ali joj je zatvorio vrata svoje duše i mislio još samo na
budućnost i doživljaje koji ga čekaju.
Sem slabe plave svetlosti sve sijalice su bile pogašene i putnici su se
u najrazličitijim iskrivljenim položajima predali snu, dok ne presednu za
Andej. Pejra je sedeo potpuno uspravno, glavu je zamotao u kaput i već
duboko disao. Gledajući tu zamotanu priliku, Stefan oseti toplinu u srcu.
Kako je bilo prijatno putovati sa tako prirodnim, veselim i ljubaznim
prijateljem, tako plemenita srca, uvek detinjasto zadovoljnim, ponekad,
doduše, smešnim a s vremena na vreme istinski mudrim! Zatvorio je oči,
kretanje voza ga je uljuljkalo, zadrhtao je od noćne svežine i ubrzo zaspao.

III

U Madrid su stigli sutradan predveče i bez mnogo teškoća pronašli

dve skromne sobe u ulici Olivija, blizu Toledske kapije, u siromašnom
kraju iza voćne pijace, prilično daleko od gradskog centra, ali nadomak
pruge žutih tramvaja. Pejra se na slabom, no ipak razumljivom španskom
strogo poslovno pogodio za uslove i platio stan za nedelju dana unapred.
Sledećeg jutra Stefan se digao osvežen i odmah probudio Žeroma.
»Sedam sati. Vreme je da ustaneš. U Prado moramo otići rano!«
Pejra se podigao na lakat i popustljivo odmerio druga.
»U ovoj zemlji ništa nije rano. Prado se ne otvara pre pola deseti«
Zamišljeno je još dodao: »Ja i onako neću onamo.«
 »Šta?« Stefan je ućutao, jer nije mogao da veruje. »Pa zašto smo
onda došli u Madrid?«
»Da bi ti video Prado. Idi, prijatelju i pokupi iskustva. Meni bi malo
koristilo kad bih išao. Ono što rade drugi, na mene ne utiče.«
»Ni veliki majstori?«
»Možda sam ja sam veliki majstor«, reče Pejra prostosrdačno. »Osim
toga, ja idem u Avilu.«
»Oh, neka đavo nosi Avilu!«
»Prijatelju, ne govori tako nipodaštavajuće o tom svetom gradu,
Terezijinom rodnom mestu!«
Zavladala je tišina. Stefan se setio pismene preporuke za markizu i
znao da je suvišno svako raspravljanje. Uprkos toga se uznemirio što ga
Pejra misli tako jednostavno ostaviti samoga.
»Kako ćeš otići onamo?«
»Vozom u 11 i 20 sa stanice Delicias.« Pejra je ovu reč povaljao po
jeziku.
Napetost je smanjilo kucanje na vratima. Gazdarica, mala,
pogrbljena žena koja nikad nije podigla pogled, unela je doručak na
drvenom poslužavniku sa slikama.
Kafa, gusta kao sirup, razređena kozjim mlekom, mirisala je
neobično jako; okrugle zemičke, posute šećerom, bile su slatke i teške.
»Maslinovo ulje«, primeti Pejra. »Glavna osobina španske kuhinje.
Posle proliva navići ćemo se polako. Maslina«, razmišljao je, »slavno
drvo... vrlo staro. Prvi put doneto u Španiju u vreme Plinija. Ponekad
dostiže starost sedamsto godina. Homer govori u Ilijadi o njenom ulju kao
o velikoj dragocenosti, cenjenoj zbog značajnog udela u ličnoj nezi junaka.
Rimski gurman je nadasve cenio nedozrele masline potopljene u slanoj
vodi. Feničani su upotrebljavali tvrdo, izdržljivo maslinovo drvo...«
Ali Stefan, još uvek prilično izvan sebe, nije ga slušao. Ispio je svoju
kafu i ustao.
»Idem sad.«
»Uzgred«, poče Pejra ljupko, dok je Stefan išao ka vratima, »biću
odsutan nekoliko dana. Kako stojiš sa novcem?«
»Imam dosta... oko trideset pezeta«, odgovori Stefan kratko.
»Nemam nameru da večeram u Ricu.«
»Imaćeš, znači, dosta dok se ne vratim.« – Pejra je ozbiljno klimnuo.
»Adios, amigo.«
 Jutro je bilo mirno i nebo vedro. Sunce je bilo još nisko, obećavalo
je vruć dan. Na pragu je neka žena drvenom kašikom gnječila patlidžan u
činiji. Kad je Stefan koračao prema uličnom ćošku, u vazduhu su plivali
vonji na zrelo ulje i jak duvan, na kiselkasto smeće i trulo voće. Trg je,
međutim, bio živahan i živopisan što je ublažilo nečistoću celog kraja;
žustri glasovi žena odzvanjali su među zelenim gomilama lubenica pod
zaklonima od grubog platna, među blistavim crvenim paprikama i žutim
gomilama tikava i kukuruza. U Salazarevoj ulici se popeo na zadnju,
prepunu platformu tramvaja koji je vozio prema Alkali; tramvaj se drmao,
trzovito zaustavljao i teško probijao zbog premorenih, velikim košarama
natovarenih magaraca i tandrkajućih kola na visokim točkovima na kojima
su mršave mazge, sredinom ulice, prevozile ulje i vino, ugalj i plutu. Na
kraju je u pola deset ipak stigao na avenidu Kaljo; i kad je iskočio iz
tramvaja, bilo mu je udaralo brže, kao da se prilagodilo ritmu njegovih
koraka. Prado tek što su otvorili.
Dugačke galerije su bile prazne izuzev nekoliko kopista koji su
prostirali zaštitna platna na uglačan patos ispod svojih štafelaja i pripremali
se za rad. Iz hola prepuštenog starim Flamancima, došao je u hodnik
posvećen isključivo Valdesu Lealu2, čija su ga ogromna izmučena tela i
samozadovoljna prosečnost religioznih kompozicija za trenutak zapanjili;
ništa manje ga nije iznenadila zbirka nežnih Muriljovih slika, odlično
izrađenih, ali suviše sladunjavo lepih, preterano osećajnih. Iznenada mu se
pogled zaustavio na maloj, neupadljivoj i vrlo jednostavnoj Zurbaranovoj3
mrtvoj prirodi – tri krčaga s vodom u istoj vrsti; u njemu je zažarilo
odobravanje koje se pojačalo i probudilo kad je došao do El Greka i
Velaskeza. Kraj galerije ga je, međutim, potpuno opčinio. To je moj slikar,
pomislio je u grozničavoj nagonskoj radosti, to je, najzad, Goja!
Seo je i svim čulima se udubio u izrazitost obeju Maja; u jednoj od
njih odmah je opazio nadahniteljku Maneove Olimpije. Zatim su ga za
duže prikovale slike Dos de Mayo, dva velika platna koja je umetnik
naslikao poslednjih godina života. A najviše su ga svojom nenadmašnom
izvornošću osvojili crteži.
Još nikad nije video tako odlično, tako strasno delo, koje bi
izražavalo tako uništavajući! istinu. Tu je bio čovek do kraja razgolićen,
razotkriven u svoj svojoj ništavosti i podlom pokvarenjaštvu. Proždrljivac,
pijanac, sladostrasnik, svi su bili tu, sarkastično poniženi na bezobzirnim,
sramotnim karikaturama. I dvorski, i crkveni velikodostojnici, i vladari, i

2
španski slikar 1630 - 1691. - (prim. D. D.)
3
španski slikar 1599 - 1622. - (prim. D. D.)
bogataši, svi su bili tu osramoćeni i išibani, telesno i moralno raskrinkani.
Ovde je bio čitav jedan svet koji je stvorio jednostavni Aragonac,
fantastičan ali sveobuhvatan svet, nezavisan od vremena i prostora, pun
silnih patnji i bede, nasilja i grozne ljudske surovosti, a ujedno prožet
nežnošću i samilošću – saosećajan prigovor čoveka koji se bojao svireposti
i nepravde svog vremena i strasno mrzeo njegovu tiraniju, praznoverje i
licemerje. Kako je bio hrabar, mislio je Stefan, kako je prezirao opasnost,
kad je onako star, gluv i sam u maloj kući zvanoj »golubinjak«, kao
zagovornik ljudske slobode navukao na sebe gnev inkvizicije i kralja.
Onako opijen nije bio svestan da vreme protiče i bilo je već veče kad
su ga isterali iz muzeja. Bilo je još vidno, sunce je polako zalazilo i vazduh
je postao svežiji. Odlučio je da se peške vrati kući i zato je prešao trg u
pravcu širokog klanca na cesti svetog Jeronima i išao dalje prema Puerti
del Sol. Gostione su bile krcate, na pločnicima gurnjava, ulice na kojima
tada skoro nije bilo saobraćaja, pune ljudi koji su šetali gore-dole. Bilo je
vreme korza. Ravnomeran i neprekidan žamor glasova delovao je na uši
kao zujanje bezbrojnih pčela, između toga pak reski povici dečaka sa
novinama i prodavača srećaka. Ljudi svih staleža i uzrasta bili su tamo:
starci i starice, deca i njihove dadilje, bogati i siromašni – svi su bili
izmešani i hladili se.
Kada je stigao do Puerte del Sol, Stefan je iznenada osetio da je
umoran, spazio je praznu stolicu pred nekom kafanom i seo. Ljudi oko
njega su pili rashlađeno pivo, ljuštili i slatko jeli velike količine rakova.
Oklevao je – nesigurnost stranca – a zatim poručio kafu i sendvič.
Posmatrao je gužvu prolaznika među kojima je uočio lica koja kao da su
dolazila sa Gojinih crteža: čistač cipela bistrih i zlobnih crta, smešno
kratkog nosa i izbočenog čela patuljka; zatim drugi tip, visok, crn,
dostojanstven i ohol; pa žene, uzdržane, male i debeljušne, sjajnih očiju i
bledozlatne puti.
Sva ta živahnost i pokretljivost čudno su delovale na Stefana. Osetio
je da postepeno nastupaju posledice uzbudljivog dana, prepunog ushićenja;
obuzeti su ga tuga i nepoverenje u samoga sebe kao uvek kad je doživeo
lepotu koja ga je potresla do dna duše. U tom velikom mnoštvu ljudi osećao
se nepoželjnim i neizrecivo usamljenim, osuđenim na večno posmatranje,
nesposobnim da se pridruži njihovoj razdraganosti i učestvuje u njenom
sjaju. Za susednim stolom su tri čoveka raspravljala o koncertu ciganskih
pesama koji je trebalo da se održi te večeri. Kad su jedno dva puta prijazno
pogledali prema njemu, zaželeo je iznenada da se uključi u njihov
razgovor, pa da im čak predloži da ide s njima na koncert. Ali nije mogao;
u njemu je sevnula kobna misao kako bi brzo i lako kakav manje stidljiv
čovek, kakav Hari Čester, na primer, upoznao sve prijatnosti grada.
Nema druge, njegov lek i uteha je bio rad i u toku sledeća tri dana
posvetio se sa svim žarom proučavanju slika u Pradu. No uprkos
prezaposlenosti nedostajao mu je Pejra. Zato mu je četvrtog dana uveče,
kad je po sećanju skicirao neki detalj iz Izreka, srce lako zadrhtalo od
zadovoljstva kada je začuo poznate korake na drvenim stepenicama pred
stanom. Trenutak kasnije dramatično je ušao Žerom sa putničkom torbom,
odbacio vuneni šal i zagrlio Stefana.
»Ah, dobro je što sam opet tu, kod tebe!«
Stefan spusti crtaći blok.
»Je li ti se dopala Avila?«
»Premašila je sva moja očekivanja. Znaš li da sam pun slatke tuge
stajao baš na onom mestu gde se rodila Tereza. Njeni su imali kuću u
gradskom getu. Da, rodila mi se nova i čudna teorija – u svetičinim žilama
je tekla čista jevrejska krv. Njene pretke je sigurno spalio Torkvemada.«
Na Pejrinom olako pocrvenelom licu se trijumf i nekakva opijenost
mešali sa nečim što bi kod nekog drugog moglo značiti zbunjenost.
»Jesi li stanovao u manastiru?«
»Naravno. Mali je, sav se raspada i prepun je pacova. Hrana sirotih
sestara je strašna. No, uprkos jakom prolivu bio sam srećan.«
»A markiza?«
»Plemenito stvorenje – ljubazno, pametno i hrabro. Neizmerno pati
od kostobolje, ali po ugledu na Terezu je i ona vojnik koji se stalno trudi
da donosi bogu sve nove pobede.«
»Očigledno te je osvojila.«
»Ne šali se, prijatelju. Ova izvanredna žena nije nikakva koketa. Ima
skoro osamdeset godina, i na pola je paralizovana.«
Stefan je ćutao jedan trenutak. Zbunilo ga je Pejrino ponašanje,
manje živahno nego pre. Činilo mu se da je otkrio na prijatelju neodređene
znake preplašenosti.
»Jesi li večerao?«
»Dali su mi nešto za put, uopšte se ne da opisati, pojeo sam to u vozu.
Pokvario sam stomak za više nedelja. Ah, dobro je što sam opet kod tebe.«
Pejra je govorio osećajno, neobično prijateljski. Stavio je ruku na
Stefanovo rame i izbegavao da ga pogleda u oči. »Sutra ćemo opet zajedno
otputovati.«
 »Sutra?«
»Zašto ne?«
»Nameravali smo da ostanemo u Madridu još dve nedelje.«
»Ah, šta Madrid! Pa imamo železničke karte do Granade. A za
posle« – postajao je sve teatralniji – »sam izmislio božanstven plan. Kad
budemo u Granadi, kupićemo magarca i kolica i krenućemo drumom u
Sevilju.«
»Drumom?« Iznenađen Stefan je tupo ponovio Pejrine reči.
»Naravno.« Žerom je široko ali nekako nesigurno zamahnu rukom.
»Ovde svi tako putuju. Bićemo veseli vagabundi, trubaduri, ako hoćeš, uz
put ćemo pevati, prositi, ako bude potrebno, živećemo od matere zemlje
koja u ovo godišnje doba nudi obilje plodova – grožđa na lozama, lubenica
na poljima, zrelih smokava i slatkih narova na drveću.«
»Jesi li poludeo?« – osorno reče Stefan, sad već ubeđen da je Pejra
počinio neku strašnu nepromišljenost. »Tako blesavo neću da putujem!«
Nastao je muk. Pejra je oborio oči. Skrušeno i pokajnički je
promrmljao:
»Prijatelju dragi, nemoj da se ljutiš na mene. To što predlažem, gola
je potreba. Dirnut njihovim siromaštvom i potrebom mnogo većom od
naše, dao sam sav naš novac, sem nekih dve stotine pezeta, prečasnoj majci
Moreli u spomen svete Tereze.«

IV

Padala je kiša. U čekaonici železničke stanice u Granadi Stefan je

kroz prozore niz koje se slivala kiša posmatrao kako se grane u drvoredu
eukaliptusa ljuljaju i tresu na hladnom vetru koji je duvao sa Sijere Nevade.
Mokre železničke šine pružale su se u pustu daljinu. U uglu su stajali
Pejrina putnička torba i Stefanov kofer.
Pošto su dva puta preseli, stigli su u Granadu po mrklom mraku u
četiri sata ujutru, u nekom odvratnom vozu, krcatom i smrdljivom na
klozet. Kada se razdanilo, uputili su se peške u Alhambru, prošli su veoma
jadno i bedno. Mermerni stubovi i mavarski lukovi su se sa kišom tako loše
slagali kao svadbeni kolač s pogrebom. Lavlje dvorište je bilo pod vodom,
pogled sa Generalita zastirala je magla. Vratili su se ćutke u zaklon
čekaonice; po povratku Stefan, koji je bio još uvek pun svetog besa i tvrdo
rešen da na sebe ne primi nikakve obaveze, nije obratio pažnju na
Žeromovu molbu da ga prati, već ga pustio da sam ode na gradski trg.
Od onda je prošlo više od sata i za to vreme se Stefanovo
raspoloženje nije ni najmanje popravilo. Nagrizala ga je misao da su samo
zato s toliko teškoća skupili dovoljna sredstva za dugo željeno putovanje
da bi sada video kako su se svi njegovi brižljivi planovi jednim jedinim
udarcem pretvorili u prah. Pogledao je na sat i onda primetio da je kiša,
koja je već nekoliko minuta slabila, sada sasvim prestala. Tada je kroz
prozor u stražnjem zidu spazio laka kola koja je vuklo malo magare; brzo
su se približavali i zaustavili pred ulazom u stanicu. Stefan je izašao. Kola,
bolja nego što je očekivao, začudila su ga li unekoliko odagnala
neraspoloženje.
»Gde si dobio ovo?«
»Od nekog Ciganina. Veruj mi, napravio sam izvanredan posao«,
rekao je Pejra ponosno. »Kao što vidiš, kola su laka i potpuno čitava.
Magarac, istina, nije naročito velik, ali je veoma izdržljiv. Njegov gazda je
plakao kad se rastajao od njega.«
U Žeromovom glasu se tako očigledno osećala čežnja za izmirenjem
da je Stefan malo omekšao.
»Mogao si da napraviš još gore.«
»I pogledaj!« Pejra pokaza na hrpu paketa straga u kolicima. »Ovu
zalihu kupio sam za preostali novac. Hleb, banane, sir, vino. Zajedno sa
šunkom imaćemo za nedelju dana.«
U tom trenutku se na razvedrenom nebu pojavilo žarko sunce.
Preobražaj je bio čudesan. U vazduhu se razlila radosna lakoća, kišne kapi
na žlebovima opranih kuća bleskale su se i iskrile. Na eukaliptusu je
zapevala ptica. Odjedanput im se slobodno i neometano putovanje u
neizvesnost učinilo kao vesela pustolovina. Stefan je naprosto oživeo.
»Hajdemo!«
Natovarili su stvari na kola i krenuli. Magarac je vukao ravnomerno
i voljno. Uskoro su bili izvan grada i vozili se širokom cestom u senci
oguljenih sikamora; sa obostrane pružala su se kukuruzna, suncokretna i
duvanska polja. Svuda su rasle mimoze i divlje geranije. Zatim su došli
gajevi pomorandži čije su grane bile pune sitnih, zelenih voštanih plodova.
Stefan je sedeo na uskom kočijaškom sedištu, sa radošću udisao topao,
mirišljavi vazduh i uživao u predelu, igri svetlosti i senki među drvećem i
žuboru bistre vode u napojenim kanalima za navodnjavanje. Uskoro je
iskosa pogledao druga.
 »Dobro je da se čovek malo oslobodi onih vozova. Idemo kroz
Santafe i Lohu, zar ne? I onda preko planina?«
»Preko Sijere Tehee. Proučio sam kartu u opštini.« Popodne je prošlo
i došao je mrak. Skrenuli su sa glavne ceste i počeli se penjati iz doline
reke Henil uz ljupke brežuljke u podnožju Sijere. Na vidiku se nije videlo
nijedno ljudsko naselje, ali je mala uvala iza borove šumice obećavala
udobno zavetište. Ispregli su magarca i vezali ga za busen tvrde trave gde
je divna životinja počela mirno da pase. Nisu se potrudili da zapale vatru
a ipak su imali dobru večeru – hleb, sir i vino. Noć je bila blaga, tamna ii
topla; legli su na borove iglice koje su prekrivale suvi pesak. Stefan je
skoro odmah zaspao.
Sledeći dani su bili izvanredno prijatni, vreme sunčano ali ne
preterano vruće, kraj bogat, plodan, posejan malim seoskim imanjima; na
bledoružičastim kućnim krovovima sušili su se žuti kukuruzni klipovi. Na
njivama su zrele bundeve, ispod mlatilica letela je pleva. Vozili su se bez
žurbe, često su se zaustavljali i crtali, ili su u senci džakarandovog drveća
postavili štafelaje i slikali. Promenljivi oblici oblaka su bili beskrajno
nežni, u niskom grmlju zujale su pčele, u daljini je na horizontu goreo
škriljasti zvonik seoske crkve kao jasan sinji plamen. U vazduhu je plivao
miris jasmina i neprestano ih opijao. Uveče posle večere, pripremljene od
sopstvenih zaliha, Pejra je na okarini pratio zrikanje cvrčaka, a zatim se
zagledao u mlečnobela sazvežđa na crnom nebu i zapleo se u dubokoumne
monologe koje Stefan nije slušao, rasprave koje su obuhvatale sve, počev
od svetog Jovana Kompostelskog do gajenja plutovaca, od Ferdinanda i
Izabele do ljubavnih pesama hitskog arhiepiskopa. A posle je recima
španske pesmice romantično poželeo sebi počinak:

Rasprostro ogrtač sam svoj

I legao spavati tako.

Krajem treće nedelje došlo je do promene. Cesta je postala samotna,

planine su se neočekivano pokazale bliže i morali su da se oproste od
zelenih brežuljaka i krenu strmim i krivudavim putem u divlju, neprijaznu
stenovitu pokrajinu. U toj velikoj pustinji užarenog i izmučenog,
nagomilanog i rasturenog kamenja, razjedenog i razbrazdanog u hiljade
čudnovatih oblika nije se videlo nijedno jedino drvo, ni jedan jedini krov.
Sunce je pržilo, uspon je na nekim mestima bio skoro vratoloman. Da bi
rasteretili voljnu životinjicu, pešačili su kraj kola.
Uveče su se ulogoravali u pećinama. Spavali su loše, ležali
nepomični kao odrvenjeni u pukotinama užarenih stena. Zbog krasnih boja
– crvene, ljubičaste, žute, svetlosmeđe, u svim prirodnim nijansama koje
su na suncu potamnele ili izbledele – ova usamljena, napuštena pustinja
izgledala je stravično veličanstvena.
Uveče su se ulogoravali u pećinama. Spavali su loše, i kad bi Pejra
ustao, zglobovi bi mu bili tako ukrućeni da se jedva micao. Međutim,
drugog puta nije bilo i nije im preostalo ništa drugo do da idu dalje; i tako
su se čitave te nedelje s mukom probijali. Duvao je suv, odvratan vetar,
punio im oči sitnim peskom i kovitlao prašinu. Na magarcu se poznalo da
mu nedostaje prava paša; i njihove namirnice, zajedno sa šunkom, su
konačno nestale. Stefan je počeo da se zabrinjava, i tada su devetog dana
popodne došli na visoku zaravan, gde su pokazali znaci života. Ugledali su
seljaka koji je pijukom mrvio grudvastu zemlju čokoladne boje. Pored njih
je ćutke, njihajući se na mazgi, projahala jedna žena štiteći glavu starim
kišobranom. Neki čovek, koji je brao masline sa izvijuganih drveta, krišom
ih je posmatrao. U daljini su primetili selo, belo kao gomila okamenjenih
kostiju.
Pejra je za vreme napornog putovanja dosta gunđao, a sad, kad su se
približili selu, oživeo je i postao razgovoran..
»Ovde ćemo sigurno naći kakvu gostionicu. Odahnuću kad opet
budemo imali krov nad glavom.«
Pošli su jedinim uzanim putem kroz selo, gde je na hoklicama sedelo
nekoliko u crno obučenih žena; leđima okrenute prema putu kukičale su
čipke u senci. Jedna od njih je Pejri objasnila gde je krčma. Bila je u niskoj,
trošnoj, od lošeg kamena sazidanoj kući na drugom kraju sela, na prljavom
dvorištu gde je bilo privezano nekoliko magaraca. Ispred nje je raslo
nekoliko divljih ricinusovih žbunova čije su se ružičaste mladice sasušile
i pokrile prašinom. U mračnoj prostoriji, gde se na zemljanom podu pušio
drvni pepeo, sedelo je za stolom nekoliko ljudi i pilo iz crne kozje mešine.
Pejra je pozvao krčmara i iz grupe oko mešine tromo se izdvojio mlitav,
nezgrapan čovek sitnih očiju i šiljaste, neobrijane brade.
»Prijatelju, putnici smo, zapravo umetnici, stranci u ovoj zemlji i, na
žalost, u stisci. Da li biste bili tako velikodušni i dali nam večeru i
prenoćište. Za uzvrat mi bismo portretirali vas i vašu dobru ženu.«
 Čovek je dugo i ljubopitljivo buljio u Pejru.
»Senjoru, drage volje damo najbolje što imamo. Nikoga ne teramo s
praga. Ali, prvo, meni portret ne treba, a drugo, nisam oženjen.«
»E, onda, ćemo vam napraviti firmu za gostionicu, ako izvolite.«
»Ništa ja ne izvolim, senjor. Gostioni kao što je moja, nije potrebna
nikakva firma.«
»Onda sigurno volite muziku. Sviraču vam lepe pesme.«
»Tako mi gvadalupške device, muzika mi je odvratna.«
»E, onda nam u ime gvadalupške device recite čime možemo da vas
uslužimo!«
»Uđite, senjor, dobro jedite i slatko spavajte. Ali morate, naravno,
platiti.«
»Pa rekao sam vam... da smo siromašni umetnici.«
Čovek je pogladio šiljastu, modrikastu bradu i zaklimao glavom.
»Onaj ko na sebi ima dobro odelo, ko dođe sa prtljagom i lepim
magarcem, taj nije siromašan!«
Pejri je ponestalo daha, ali se nije predao.
»Da... ali nemamo novaca.«
Čovek je prepredeno, sa urođenom lukavošću ali ne bez
dostojanstva, pogledao najpre jednog pa drugog.
»Onda mi dajte neku odgovarajuću vrednost... ne treba nešto
veliko... slike, naravno, neću... možda kakav kaput ili na primer«, pogled
mu je pao na sopstvene poderane cipele, »par dobrih cipela.«
Žerom je zamišljeno ćutao, a onda dao znak da pristaje.
»Razbojnik nas ima u rukama«, promrmljao je Stefanu. »Napoleon
je imao pravo kad je rekao: ʼNikad ne veruj čoveku sa šiljatom bradom.ʼ
Ali šta ćeš, moramo jesti.«
»Neka uzme moj kaput«, reče Stefan.
»Ne«, usprotivio se Pejra odlučno. »Daću mu svoje cipele. Ove stare,
na nogama. U torbi imam bolje.«
Uprkos njihovom žalosnom položaju, Stefan je morao da se okrene
da bi sakrio osmeh – Žerom u tom momentu ni najmanje nije ličio na
veselog trubadura. Izašao je, ispregao magarca, odveo ga u štalu, otro ga i
dao mu dobar naramak sena. Nato je seo na klupu pred vratima da ubije
vreme do večere.
 Bila je gotova tek oko deset sati i kad su je izneli na sto u zadimljenoj
prostoriji, videlo se da je isto tako bedna kao i sama krčma. Dobili su
gacpačo, vodnjikavu hladnu čorbu od patlidžana i sa krastavcima koji su
plivali u užeženom ulju, a posle toga vlaknaste komade sušenog,
presoljenog bakalara koji je mirisao na beli luk, te dobru komadinu crnog
hleba.
»Zaboga, gazda«, bunio se Pejra, »kakvo je ovo jelo?«
»Zove se bakalar, senjor. Retka, fina riba, dolazi iz daleka, sa mora.«
»Nema sumnje, dugo je putovala. Pa ovo vino...« Žeromovo lice se
iskrivilo kad ga je okusio.
»Ah, to je najbolje vino u okolini. Bez hvalisanja bih mogao reći da
je najbolje u celoj Andaluziji.« I vlasnik je još dalje govorljivo hvalio
retku, vodnjikavu tekućinu koja je nagrizala jezik kao najjače sirće.
Morali su se zadovoljiti s tim. Odahnuli su kada su najzad mogli da
legnu na seno prostrto u praznoj šupi pored štale.
Ujutru su krenuli dalje, preko zaravanka koji se jednoličan i žut od
isušenosti prostirao pred njima, tek tu i tamo oživljen pokojim srebrnastim
maslinovim gajem. Ovde su jedini znaci ljudskih ruku bila kukuruzna
polja, gde su među suvim stabljikama lutala stada crnih koza i dizala
oblake prašine. Gde su bile sočne smokve, slatko grožđe i jarkocrveni
narovi koje je obećavao Pejra kad je govorio da će živeti od plodova matere
zemlje? Tog dana se njihov obrok sastojao samo od presnih kukuruznih
zrna i šake zelenih maslina koje su sažvakali sa veknom hleba; njega im je
pri odlasku neočekivano dao gostioničar. Stefan je bio svestan svirepe
komičnosti položaja. Njemu spartanska hrana nije smetala, a osim toga se
u toj čudnoj pokrajini stalno otvarao kakav nov vidik koji mu je rasplamsao
maštu i koji je s vremena na vreme nacrtao u svoj blok. Ali se zato Pejra,
žrtva svog čovekoljublja, utučen vukao pored magarca i očigledno gubio
svoj raniji polet. Razgovarao je sam sa sobom, mahao štapom i bio
detinjast, neprijatan i glup, kakav je znao biti ponekad. Uveče, kad su se
ulogorili kraj suvog kamenitog rečnog korita i pojeli kačamak skuvan u
konzervnoj kutiji koju su našli negde na putu, prekinuo je zamišljeno i
malodušno ćutanje.
»Ove nove cipele, napravljene za pariski pločnik, užasno su me
nažuljile. Na peti mi je već pukao plik.« Zastao je za trenutak a zatim
produžio: »Bojim se da sam te doveo u nezgodan položaj. Imao sam
pogrešnu predstavu o prirodi ovog kraja koji je, ako je verovati onoj hulji
gostioničaru, ovako siromašan celim putem do Kadiza. U takvoj zemlji ne
možemo ni prosjačiti, jer će nas svuda smatrati imućnim ljudima.« Ponovo
je zastao. »Postoji samo jedno rešenje – odstupiti od dugog puta prema
Sevilji. Kada stignemo u Leru, skrenućemo prema pristaništu Malaga. To
je skoro sigurno kulturan kraj gde ćemo moći malo da se odmorimo. A
posle, ako bude potrebno, lako možemo opet na put.«
Stefan je trenutak razmišljao o tom predlogu, najrazumnijem što ih
je Žerom izustio otkad su došli u Španiju. Bilo mu je žao, ali se bez
sredstava za opstanak očigledno nisu mogli više klatiti po ovoj divljini.
Klimnuo je u znak odobravanja.
»Do obale ne može biti više od sto četrdeset kilometara.«
Pejra je skinuo čarape i pažljivo razgledao petu. »Šta misliš, koliko
će nam vremena biti potrebno da stignemo onamo.«
»Sa sadašnjom brzinom jedno nedelju dana.«
S druge strane jenjajuće vatre čuo se pritajen uzdah.
»Prijatelju, možda ću svoj red bosonoge braće osnovati pre nego što
sam mislio. Nisam siguran da ću sutra moći da obujem cipelu.«

VI

Tri dana kasnije, kad su bili nekako na pola puta između Lere i
Malage, počele su ozbiljne nevolje. Za uobičajeni popodnevni odmor
zaustavili su se u senci šumarka plotovog drveća. Sunce se probijalo kroz
kržljave grane i stvaralo čudne oblike na prašnjavom nasipu. Kraj njih je u
senci uspravljenih kola potpuno nepomično stajao magarac, ukočen kao
glineni kip. Pocrneo od sunca, zamazan, neobrijan, u prljavoj i pocepanoj
košulji, Stefan je ličio na pravog skitnicu. Pejra je imao jednu nogu bosu i
nogavicu zavrnutu do kolena. Iako je u svemu što se ticalo njega samoga
bio nekako devojački sramežljiv, sada se posle dužeg ćutanja obratio
Stefanu.
»Boli me noga. Hoćeš li da pogledaš?«
Stefan mu je prišao i površno pogledao nogu. Ali uznemiren onim
što je video, pregledao ju je pažljivije. Iako je znao da Pejru boli oguljena
noga – nekoliko ga je puta video da je izuo tesne cipele i hramao bos po
prašini – nije nijednom pomislio da je stanje tako ozbiljno. Desno stopalo
je bilo otečeno i zapaljeno, peta se gnojila.
»Dakle?« Pejra ga je napeto posmatrao.
»Nećeš više pešačiti.« Stefan se pravio samosvesnim. »Bar jedno
vreme ne.«
 »Šta misliš o nozi?«
»Malo se upalila. Da vidimo šta možemo da uradimo.«
Izvadio je iz kofera svoju rezervnu košulju i otcepio nekoliko traka.
Pokvasio ih je vodom koju su sada stalno nosili u staroj vinskoj boci,
očistio ranu i zapaljenu kožu što je bolje mogao i ovlaš povio nogu vlažnim
zavojem.
»Kako ti prija?«
»Hladi me... da, nekako mi je bolje.«
Do tada je Stefan prepuštao vodstvo Pejri; sada je, međutim, znao da
mora on da ga preuzme. Posle kraćeg razmišljanja da li da se vrate u Leru
ili ne – Lera je bila zapušten provincijski gradić – odlučio je da nastave.
Malaga je bila najsigurniji cilj i onamo moraju da stignu što je moguće pre.
Upregao je magare, pomogao Pejri da dođe do kola i namesti se
pozadi, i onda poterao. Stefan je hitrim koracima išao kraj magarčeve
glave, a kad su dolazili u podnožje klanca, snažno je gurao kola da
pomogne magaretu na strmi uspon. Na taj način napredovali su bez
zaustavljanja i oko pet posle podne stigli u selo Kacaba.
Tamo se Stefan zaustavio na glavnom trgu, prišao mladiću koji je na
bunaru punio vedro, i zamolio ga da mu pokaže gde stanuje lekar.
»Senjor, u Kacabi nema lekara.«
»Nema?«
Mladić odmahnu glavom.
»Ako nam je potreban, zovemo ga iz Lere ili Malage. U selu imamo,
međutim, odličnog apotekara.«
»Gde mogu da ga nađem?«
»Pokazaću vam, senjor.«
Mladić ih je uslužno i savršeno učtivo odveo kroz nekoliko uskih,
sporednih ulica i zaustavio se pred vratima nad kojima je na crveno-belo-
plavoj šipci visio cimer berbernice. Stefan pomože Pejri da siđe s kola.
Zatim uđoše.
Visok, neobično mršav čovek u sivoj bluzi, jedan od onih bledih,
ćutljivih Kastiljanaca tužna lica, koji uvek izgledaju kao da su sa mislima
na drugom svetu, pa čak izazivaju utisak da jedva čekaju da prekorače
njegov prag, polako je šišao jednog dečaka.
»Moj prijatelj je povredio nogu. Da li biste hteli da je pregledate?«
»Izvolite sesti!«
 Natenane i s tužnim dostojanstvom nastavio je da šiša dečaka. Posle
pet minuta, nakon što je završio, istresao je i savio peškir, odložio makaze
i okrenuo vodnjikave oči prema njima.
»Izvolite, stojim vam na raspolaganju.«
Pejra je razmotao zavoj od poderane košulje i digao nogu. Berberin
ju je pogledao.
»Jeste li braća?«
»Nismo, prijatelji smo.«
»Niste Španci?«
»Nismo«, reče Stefan. »Ja sam Englez.«
»Ah, Englez. Kakva sreća za vas što ste u ovakvo žalosno vreme u
Španiji. šta radite? I odakle dolazite?«
»Umetnici smo... slikari. Dolazimo iz Granade.«
»Dug put. Suviše dug za ovakvu nogu. A kuda ste se namerili?«
»U Malagu.«
»Lepa varoš. Posle ženidbe sam bio tamo sa ženom; ona vam je sada,
avaj, već kod Gospoda boga. Ja sam iz Saragose. Poznajete li je? Leži na
Ebru. Iz kuće, u kojoj sam se rodio, pored katedrale, vidi se reka. Aj, aj,
sigurno je nikad više neću videti! Ali nije važno.« Lako je pritisnuo nogu
palcem. »Boli.«
»Ne mnogo«, odgovorio je Pejra. Njegovo lice je u mračnoj sobici
izgledalo potpuno belo i Stefan je znao da laže.
»Pa... da vidimo šta možemo da uradimo.«
Berberin je otvorio drveni orman u uglu i na policama, na kojima su
stajale razne tegle i boce, potražio žutu mast. Malom koštanom lopaticom
ju je razmazao po zagnojenoj koži i rekao:
»Ovaj lek pravim sam. Jednostavan je, ali ublažava bol.«
»Pomoći će, znači?«
»Mislite možda da neće?«
Kad je berberin stavio meku vatu na stopalo i uvio ga zavojem, Pejra
je, kao već mnogo puta ranije, nemirno ali vedro uzdahnuo od olakšanja.
»Muchas gracias, senjor. Kao preporođen sam.«
Stefan se digao, najpre oklevao, a onda odlučno, premda veoma
zbunjeno, rekao:
 »A sad... žalim... nemamo novaca. Ali čim stignemo u Malagu, biće
drukčije. Recite, koliko smo vam dužni. Poslaću vam novac za nedelju
dana.«
Berberin je pogledao jednog pa drugog, a zatim dostojanstveno
podigao ruku.
»Ne govorite više, prijatelju. Ono malo što sam uradio, možete platiti
zahvalnošću. Ali savetujem vam da u Malagi odmah potražite lekara.«
Upro je pogled u Stefana i dok su išli prema vratima, tiho dodao: »Ne
dopada mi se. Nikad ne znate šta sve može da se izrodi iz ovakvih stvari.«
Stefanovom glavom sad prvi put prođe kao senke neka zla slutnja.
Pejra je, naprotiv, izgledao opet smiren. Kad su izašli iz sela na cestu,
glasno i rečito je hvalio svog dobročinitelja, naročito njegovu spremnost
koju je upoređivao sa pravom medicinom; o ovoj je, uostalom, govorio
veoma prezrivo i izjavljivao da uopšte nema poverenja u nju. Raspričao se
o odličnom dejstvu masti i obloga, o primenjivanju ulja i vina u lečenju
rana, o balsamima i solima i ruzmarinu, o retkim i tajanstvenim biljkama
koje sadrže izmirnu, bergamotu i ćilibar i preko noći isceljuju rane,
naročito o mastima koje spravljaju istočnjački alhemičari – u žilama vrlog
berberina iz Kacabe sigurno je tekla mavarska krv, rekao je. Možda zato
što je ranije satima ćutao, Stefanu se njegova govorljivost činila
sumnjivom; sa sve većom zabrinutošću primetio je da su se Žeromovi
obrazi malo zarumenili. Ponovo i još jasnije je shvatio da moraju ići što je
moguće brže.
Sledećih nekoliko kilometara cesta je bila dobra i lepo su
napredovali. Počelo je da se smrkava i osvrćući se za skloništem za tu noć
Stefan je u daljini primetio usamljen ambar na njivi na kojoj je paslo
nekoliko koza. To je bilo srećno otkriće. Ambar, pun svežeg sena,
obećavao je ne samo udobno prenoćište za njih, već i hranu za njihovu
životinjicu. Stefan je uveo Pejru unutra i posle nekoliko neuspelih
pokušaja, a svestan strašnog položaja, uhvatio je i pomuzao kozu. U
kolima je bilo nekoliko zelenih kukuruznih klipova, ubranih pre nekoliko
dana. Za pola sata pripremio je toplo jelo od kukuruza i mleka.
»Kako se osećaš?« upitao je kad je Žerom pojeo mamaljugu.
»Prijatelju, duboko sam dirnut tvojom brigom i pažnjom.«
»Da, da... ali noga?«
»Osećam, naravno, kako mi kuca žila. Ali – to je, čini mi se, dobar
znak. Kad se dobro naspavam, biću zdrav kao riba.«
Ali Pejra nije dobro spavao – čulo se kako se s mukom premetao i
prigušeno stenjao; ujutru je u sivoj svetlosti zore izgledao mnogo gore.
Stefan je sad znao da ima bolesnika u rukama, i bio ozbiljno zabrinut. U
takvoj okolnosti nije se usudio da pogleda nogu. Napunio je kola senom,
pomogao Pejri da odhramlje iz ambara, namestio ga na prisilnom ležištu
što je mogao udobnije i požurio dalje.
Magarac je, odmoren i nahranjen, išao čilo i uz Stefanovu pomoć
odlično savlađivao uzbrdice. Kada bi samo mogli da stignu pre mraka u
Malagu – nije se moglo ni pomisliti da provedu još jednu noć napolju –
otišao bi odmah u konzulat da traži pomoć. U tako važnoj luci mora da
postoji kakav francuski ili britanski predstavnik. Još odlučnije je terao
dalje i zaustavljao se samo toliko da da gutljaj vode Pejri koji se žalio na
žeđ. Kad mu je pružao bocu, osetio je da Žerom gori od temperature.
Uskoro se cesta ponovo pogoršala; strmo, u oštrim serpentinastim
okukama vila se prema šiljatom vrhu sa koga su posle vratolomnog i teškog
spusta, došli pred nov strm uspon. Nije bilo izgleda da će moći da se
odmore. U podne je Stefan pomoću štapova i ćebadi napravio strehu na
kolicima. Pejra je bio mirniji, ali smeteniji. Izgubio je svu svoju raniju
hrabrost i stalno se raspitivao da li se već vidi Malaga.
Stefan se sada neprestano osvrtao, kao da se nadao da će
neočekivano ugledati kakvo vozilo, makar i nekakve stare, polomljene
taljige, bilo kakvu pomoć koja bi ih brže odvela na cilj. Ali ništa, nije bilo
nikoga.
Kako je popodne prolazilo i velike granitne stene, razbacane po tom
neljudskom predelu, bacale senke na prašnjavu zemlju, Stefan a je obuzelo
osećanje bespomoćnosti, skoro straha. Već i sama osamljenost ovih
planina, njihova potpuna i iskonska napuštenost bile bi dovoljne da poplaše
čoveka i slome mu volju. Osećao se do krajnosti iscrpljenim, a hrabra
životinjica je imala otekle i naduvene slabine, spuštala je glavu i bila
takođe skoro na kraju svojih snaga. A do obale je bilo još uvek nekih
dvadesetak kilometara.
Stefan je poterao na još jedno brdo; sa njegovog vrha je video gomilu
kuća i to ga je malko ohrabrilo. Bilo je to malo, bedno naselje, sa jedva
nekih tridesetak pećina i kamenih kućica, sazidanih i usečenih u sutesci
između planina. Nekoliko šugavih svinja, na kojima se skorelo blato, rilo
je po đubrištu kraj bunara sa polomljenom nastrešnicom. Prljavština, trulež
i smrad biti su besprimerni. Nigde ni žive duše.
Stefan se zaustavio kraj bunara i pogledao u pravcu pustih kamenitih
zidova pećinskih prebivališta. Sva su bila visoko iznad ceste, okrenuta
prema klancu. Moram naći pomoć, reče u sebi. Ostavio je kolica i počeo
se penjati uz strmu padinu. Staze nije bilo, površinu strmeni svu ispucanu
i ižlebljenu, pokrivao je sitan živ pesak. Nekoliko puta se okliznuo, ali se
zadržao; puzeći četvoronoške skoro je stigao do prve kuće, kad je
odjednom izgubio oslonac i kao skela skliznuo sasvim do podnožja
strmine. Dok je ležao dole sav izgreban, izubijan i pokriven peskom, iz
jedne pećine je izašao čovek, istresao otpatke iz kofe i dreknuo mu da se
tornja.
»Misle da sam pijan«, promrsio je očajno.
Digao se, napunio bocu na bunaru, napojio magare i produžio. Nije
mogao da proceni koliko su prešli za sledeća dva sata. Noć se brzo
približavala i užurbano širila krila preko istočnog neba. Stefan već nije
znao šta da radi, te je očajnički gledao oko sebe. Odjednom je na kraju
izrovanog puta ugledao malu belu kuću sa dozidanom kolibom
pokrivenom trskom; nalazila se na komadu puste zemlje. S poslednjim
ostatkom volje uputio se prema njoj.
Dok joj se približavao, na niskim vratima se pojavila žena, glave
nagnute na stranu kao da osluškuje njegove korake. Imala je oko šezdeset
godina, bila je pristojno obučena u iznošenu crninu, krupna i punačkog lica
koje je zbog tamne puti, debelih, modrikastih usana i spljoštenog nosa
izgledalo skoro crnačko. Njene oči su pobuđivale pažnju zbog čudne
mutnoće i Stefan, sad već sasvim blizu nje, opazio je u obema zenicama
žućkaste mrlje trahome. No bolje od toga odavale su njenu slepoću crte na
predanom, strpljivom, smirenom licu, lišenom vida.
»Senjora!« Reč mu se promuklo istrgla iz suvog grla, bio je skoro
već i bez glasa. »Stranci smo, putujemo u Malagu. Prijatelj mi je bolestan.
Preklinjem vas, prenoćite nas za ovu noći«
Nastala je tišina. Starica je nepomično stajala sa napred prekrštenim
rukama na kojima je video duboko ispucane nokte. Činilo se kao da po
nekim čudnim treperenjima u vazduhu hoće da sazna ne samo istinu o
onome što joj je rekao već i spoljašnost i karakter obojice nepoznatih
posetilaca. Prošao je dug trenutak. Onda se je bez reči okrenula, odvela ih
do trskom pokrivene kolibe i otvorila vrata.
»Možda će vam ovo poslužiti.« Pokrenula je uvele ruke. »Pozadi ima
mesta za magare.«
Uzbuđenje, koje je osetio zbog tako iznenadnog i neočekivanog
skloništa, pogotovo posle svih nevolja toga dana, bilo je tako snažno da
Stefan nije mogao da izusti ni jednu reč zahvalnosti. Prostorija je bila
siromašna, ali čista, patos je bio od nabijene zemlje. Ispod viseće uljane
lampe bili su sto i drvena stolica. U uglu naspram vrata je na drvenoj sećiji
ležala vreća napunjena pamučnim otpacima.
 Stefan je pomogao Pejri da siđe sa kola i podupirao ga, skoro nosio
ka niskom ležištu. Zatim ga je skinuo, oprao mu prašinu sa lica i preobukao
mu čistu košulju. Noga je i dalje bila zavijena u vatu i zavoj. Potom je
ispregao magarca, odveo ga u staju iza kolibe, dao mu čistu vodu i sve seno
koje je još ostalo u kolima. Kad se vratio, sreo je ženu sa sivim zemljanim
loncem punim guste čorbe od pasulja.
»Uzmite ovo za večeru. Nije mnogo, ali će možda prijati vašem
prijatelju.«
Ponovo je zanemeo. Najzad je rekao:
»Nemam reči da vam se zahvalim na vašoj dobroti. Verujte mi, vaša
nam je pomoć bila zaista potrebna!«
»Ako vam je gore nego meni, onda vam je zaista rđavo.«
»Živite li sami?«
»Potpuno sama. I kao što vidite, slepa sam.«
»Pa... zar možete... sami?«
»Mogu. Gajim pasulj. Živim.«
Nastala je tišina. Tada se, pošto je Stefan jednako ćutao, starica
polako okrenula na debelim, teškim nogama i ostavila ga samog.
Odneo je čorbu Pejri, pridigao ga i pokušao da ga prisili da je pojede.
Ali je već posle nekoliko kašika morao da odustane. Žerom je postao
razdražljiv i nabusito je odbijao kašiku. Nije dozvolio ni da mu Stefan
pregleda nogu. Pekle su ga oči od svetlosti, mada je bila sasvim slaba.
Jedva budan, skoro u nesvestici, molio je da ga ostavi na miru. Šta sada?
pomislio je Stefan. Doveo sam ga tako daleko i sad neću, ne mogu da
dignem ruke od njega. Ali sutra uopšte neće moći više da putuje kolima, a
ni magarac neće moći više da ide. Tada je pomislio: Ne smem otkloniti
staričinu čorbu. Seo je za sto pod žmirkavu svetiljku, upro umorne oči u
bolesnika koji je buncao u snu, i brzo popio gustu čorbu. Prijala mu je,
mada nije znao kakvog je ukusa; sve vreme je razmišljao šta da uradi sa
Pejrom. Uskoro je sa praznom zdelom otišao do kućnih vrata. Žena mu je
otvorila na kucanje.
»Da li je još daleko do Malage?«
»Jeste. Ima više od deset kilometara.«
»Postoji li neki autobus ili kola?«
»Na ovim planinskim cestama nema ničeg sličnog. Samo takva
kolica kao što su vaša.«
 Stefan je prisilio svoj premoreni mozak na razmišljanje. Deset
kilometara... Bio je uveren da bi tu razdaljinu mogao da pređe za tri sata, i
kad bi krenuo u zoru, mogao bi da stigne na konzulat još pre devet.
»Senjora, sutra rano moram u Malagu. Prijatelja ću ostaviti ovde, a i
magarca i kola. No nemojte se ništa bojati, vratiću se odmah posle ručka.
Mogu li?«
Okrenula je glavu, pa ipak je na neki čudan način izgledalo da ga
meri svojim slepim očima.
»Možete. Ali ne zovite me više senjora. Ime mi je Lujza... Lujza
Mende. I ne govorite mi o bojazni. Već odavno se više ničeg ne bojim.«
Vratio se u kolibu, još jedanput pogledao Pejru, ugasio svetiljku oko
koje su u lenom vazduhu obletali noćni leptirići, i legao na nabijeni
zemljani pod.

VII

Kad je drugo jutro prešao poslednji vrh i počeo se spuštati niz strmi
obronak u Malagu, osetio je kako se crni oblak njegove zabrinutosti
raspršio u neočekivanom blesku nade. Najzad je ipak stigao. Tamo dole je
ležao grad, savijen oko zaliva i zaštićen dugim valobranom; bleštao je belo
i zlatno naspram tamnoplavog Sredozemnog mora; videla se i katedrala
čiji se krov iskrio na ranom suncu; posle gole pustinje učinio mu se kao
bezbedna luka. Kada je pre zore krenuo, Pejra je bio miran, mada je još
imao groznicu, očigledno ga je manje bolelo. Neće potrajati dugo, pa će
dobiti pomoć.
Stefan je žurio kroz predgrađa, prešao preko širokog drvoreda sa
palmama i došao u Viktorijinu ulicu. Dok se približavao glavnom trgu,
primetio je na ulicama neko neobično komešanje. Muškarci su stajali u
grupama pred kafanama, razgovarali i mahali rukama, a na uglu ulice
Larios se pred prostorijama lista Gaceta de la Kaleta skupila velika
gomila. Stefan se zaustavio i upitao čoveka koji je stajao na kraju gomile:
»Prijatelju, kakav je to miting?«
»Miting? Čoveče božji, čekamo novine.«
»Je li to uvek tako... svaki dan, i toliko ljudi?«
»Ne, nije tako. Pa nema svaki dan ovakvih vesti.«
»Kakvih vesti, prijatelju?«
 »Čoveče božji, vesti o ratu!«
»O ratu?« Stefan nije shvatao, mislio je da se reč guerra, koju je
upotrebio upitani, odnosi na neke nemire u gradu, možda na neki štrajk.
»U gradu su, znači, borbe?«
»Ovde ih nema, hvala gvadalupskoj devici i španskoj urođenoj
zdravoj pameti. Ali ih ima drugde. Veliki, vrlo veliki rat.« Ućutao je, jer je
video izraz zapanjenosti na Stefanovom licu, i zatim mu je učtivo, malo se
poklonivši, ponudio savijene novine koje je držao u ruci. »Od prekjuče.
Senjor može sam da se uveri.«
Stefan je otvorio novine od 7. avgusta i pogled mu se smesta
zaustavio na velikim prljavim slovima. Pogodilo ga je kao da ga je neko
mlatnuo po glavi. Čitao je sa zbunjenošću čoveka koji je dugo bio bez
svakog dodira sa razvojem i raspletom događaja, zatim je spustio novine,
smeteno se zagledao niz ulicu i s bolno namrštenim čelom setio se svega
što mu je rekao Hubert u Parizu.
»Vi ste Englez?«
»Da.« Stefan se povratio i osetio sagovornikovu učtivu radoznalost.
»Možete li reći gde je konzulat?«
»Sasvim blizu. Na drugom ćošku skrenite levo i onda opet levo.
Videćete zastavu nad ulazom.«
Stefan se zahvalio i odjurio.
Konzulat je bio u vili u malom vrtu blizu luke. Vrata su bila otvorena
i kad se Stefan uspeo uz nekoliko stepenica i ušao, našao je hol i stepenište
pune naroda. Iz dve sobe u prizemlju dopirali su glasovi živahne aktivnosti.
Kroz hol je žurio i opet se vraćao španski činovnik sa hrpom dokumenata
u rukama, a pratio ga je službenik konzulata.
Stefan je sa osećanjem da mu se veoma žuri, stao na kraj reda.
Njegova stvar je bila hitna ali, sudeći po primedbama, ljudi ispred njega
dugo su već čekali. Mnogi među njima su bili turisti, bilo je i nekoliko
žena, i svi su želeli kući, jer ih je ugrožavala neočekivana opasnost; no više
ih je uzrujalo to što su morali da prekinu odsustvo, nego to što je izbio rat.
I dok se rep polako pomicao napred, živahno su pričali, pa čak i šalili se.
Žurilo mu se, a nije mogao da se probije kroz gomilu na stepeništu.
Tada se iz sobe na desnoj strani ponovo pojavio službenik i Stefan mu je
pristupio i u jednom dahu brzo rekao:
»Mogu li da govorim s vama? Važno je.«
»Ne sada.«
»Uveravam vas, neću vam oduzeti više od pet minuta.«
 »Pričekajte dok dođete na red.«
»Ali sigurno...«
Službenik je mrzovoljno viknuo i pogledao Stefana. Imao je manje
od trideset godina, proređenu kosu i svetlu kožu. Nosio je lagan platneni
sako, otvoreno i prijatno lice mu je nagrđivala namrštenost premorenog i
iznurenog čoveka. Neljubaznim pogledom je prešao preko Stefanovih
prašnjavih, iznošenih cipela, izlizanog odela i prljave košulje, poslednji put
oprane u mutnom potoku, zatim u njegovim očima nešto polako blesnu, i
na licu mu se jedva videlo da ga je prepoznao. Nekako usiljeno veselo je
rekao:
»Hm... da. Dođite u moju sobu.«
Odveo ga je u malu kancelariju, praznu i neuređenu, ali prisnu i
ljudsku zbog dva teniska reketa u uglu i nekoliko grupnih fotografija na
zidovima; pre no što je seo na neuredan pisaći sto, izvukao je stolicu iza
njega.
»Izvolite, sedite. Ja sam Džordž Hols.«
»Moje ime je Dezmond.«
Nastalo je ćutanje. Nato se Hols neočekivano osmehnuo.
»Sad se sećam. Niste li 1909. došli na Triniti?«
»Jesam.«
»Naravno... Ja sam tada bio na pretposlednjoj godini. Znao sam da
se poznajemo. Kako ste?«
Stefan steže pruženu ruku i onda reče brzo:
»Neprijatno mi je što vam smetam u ovakvim prilikama. Ali
stvarno...«
Hols je zamahom ruke prekinuo izvinjavanje.
»Razumem. Sasvim prirodno. Svi hoćemo da se dvaput brže vratimo
da bismo se pokazali. Reci mi... šta radiš ovde?«
»Na slikarskom putovanju sam sa prijateljem koji se razboleo«
»Ah, putovanje peške! Neprijatna zemlja za takve stvari. No možda
će biti još neprijatnije kad budemo marširali na Rajnu. Hajde da vidimo šta
mogu da učinim za tebe.« Pregledao je neku hartiju na stolu. »Možeš
misliti da ne znamo više ni gde nam je glava od tolikih ljudi koje sve treba
da vratimo kući. Granica je zatvorena, zato vozovima ne ide. Doći na brod,
znači premiju. Ne može da stane više ni igla. I obalne vode su većinom
minirane. Ali za tebe ću se već pobrinuli. Valjda će uskoro da krene kakav
teretni brod. Ako budemo pritisli na pravo dugme, uveren sam da ćemo
naći koje ležište za tebe.«
»Hvala... hvala«, žurno je rekao Stefan sa očajničkom željom da
konačno objasni stvar. »Mogu li u međuvremenu tvoju ljubaznost da
koristim za još nešto? Prijatelj mi je bolestan, bojim se, veoma ozbiljno.
Moram da mu nađem dobrog lekara odnosno da ga odmah odvedem u
bolnicu.«
»Hm, tako...« Holis je razmišljao. »To nije tako teško. Doktor Kabra
u ulici Estrada je baš pravi za tebe. Lekar je u bolnici San Miguel.
Najbolje... da ti dam pismo za njega.« Uzeo je pero i nešto napisao na
konzulatskom papiru, upio ga, stavio u koverat i gurnuo ga preko stola.
»Ovo će upaliti, Dezmonde.«
»Zbilja si izvanredno ljubazan. Baš ti hvala!« Stefan je govorio od
srca. »Kad mogu opet da dođem?«
»Kad god hoćeš. Za koji dan ću sigurno imati vesti za tebe.« Ustao
je smešeći se. »Mogli bismo koji put zajedno večerali pre nego što
otputuješ.«
Dok je žurio preko Katedralskog trga, Stefan je sa olakšanjem
primetio da još nema jedanaest sati. Lako je pronašao ulicu Estrada gde je
na jednim zasvođenim vratima visila mesingana tablica: DR HUAN
KABRA i ispod toga: UREĐAJ ZA TRANSFUZIJU KRVI. Otvorila je
služavka, primila pismo i ostavila Stefana u predsoblju. Nekoliko minuta
kasnije pojavio se lekar. Bio je mlađi čovek, niskog rasta, zgodan,
šafranastožutog lica na kome su kao gar crne oči zračile veselost i treptale
od nepokolebljivo dobre volje. Poklonio se Stefanu. Njegovo ponašanje je
bilo besprekorno.
»Uvek se osećam počašćenim kad me preporuči Britanski konzulat.
Šta mogu da učinim za vas?«
Stefan je ukratko objasnio. Nastupila je tišina. Mali lekar je izgledao
vrlo zamišljen. Onda je Stefanu postavio jedno-dva pitanja i odlučno
klimnuo.
»Nemoguće je lečiti vašeg prijatelja na takvoj udaljenosti. Sem toga
su i prilike loše. Moramo ga smestiti u bolnicu.«
»Ali kako?«
Kabra se nasmešio sa iskrenom skromnošću a istodobno i sa
nekakvom vragolastom taštinom, tako da su mu sitne crne oči potpuno
nestale u glatkim, bledožutim obrazima.
 »Mi u Malagi smo sasvim savremeni. Stanica za hitnu pomoć ima
ambulantu, to znači automobil kojim se mogu služiti svi lekari u gradu. Ja
ga često koristim. A pošto u bolnici ne počinjem pre četiri, uzećemo ga i
zajedno otići po vašeg prijatelja.«
»Možemo, znači, odmah da krenemo?«
»Čim doručkujem. Dođite, pridružite mi se.« Uveo je Stefana u
malu, hrastovinom obloženu dnevnu sobu gde su na poslužavniku bile
spremljene kata i kifle, i dodao: »Skoro celu noć sam proveo kraj svoje
pacijentkinje. Kakvo je zadovoljstvo pomoći lepom dečkiću da dođe na
svet! I kakva radost za majku!«
»Je li bilo prvo dete?«
»O, ne, ne. Deseto. I sva su živa i zdrava.«
Doneli su još jednu šolju i lekar je savršeno učtivo nasuo Stefanu
katu i ponudio mu kifle. Sa apetitom je počeo da doručkuje, skoro stalno
pričao, žalio što je izbio rat, ali je proricao da će se brzo svršiti, ćaskao o
svom radu, lepotama Malage i izvanrednoj klimi, sve to sa nekom
neusiljenom veselošću, a ipak je s vremena na vreme radoznalo i
saosećajno pogledao gosta. Najzad je rekao:
»Da niste došli k meni zbog svog prijatelja, posumnjao bih da ste
bolesnik vi. Suviše ste mršavi.«
»Ja sam po prirodi mršav.«
»Kašljete takođe.«
»To nije ništa.«
»U redu, ništa! Onda se za promenu malo nasmešite!«
Stefan pocrvene.
»Možete misliti da sam zabrinut za prijatelja.«
Kabra nije odmah odgovorio, ali kad je popio kafu i ustao, iznenada
se nagnuo i stisnuo Stefanovu ruku.
»Učinićemo za njega sve što možemo.«
Otišli su iz kuće i za pet minuta stigli u stanicu za hitnu pomoć, gde
je na popločanom dvorištu iza zgrade stajala ambulanta, teška kola sa
platnenim krovom pričvršćenim remenjem. Lekar je stavio torbu na
sedište, upalio motor i začas su bili izvan grada. Koliko god je Kabra pre
bio govorljiv, tako je sada ćutao. Kao nakostrešen petao naginjao se nad
volan koji je držao obema rukama, vozio je s napregnutom pažnjom i
neverovatnom neopreznošću, u krivine je ulazio nesmanjenom brzinom,
stalno je trubio i nezgrapno vozilo se ljuljalo da je izgledalo kao da će se
prevrnuti. Za njima su se dizali oblaci prašine i dugi put, koji je Stefan toga
jutra prepešačio, sada se brzo smanjivao. Za sat su prošli kraj naselja sa
pećinskim prebivalištima, skrenuli na uzan put i poterali preko pustare
prema kući Lujze Mende. Ušli su u kolibu. Pejra je ležao na leđima sa
oblogom na čelu. Za stolom je sedela Lujza i žmikala čistu krpu nad sudom
sa vodom. Stefan je prišao krevetu.
»Žerome, doveo sam ti lekara. Kako ti je?«
»Bolelo me je, naravno.« Oči, koje su žarile u izboranom, žutom licu,
sumnjičavo su se okrenule prema Kabri, dok je rukama nervozno gužvao
ćebe. »Ali sada se krenulo, pa mi je zaslugom ove dobre, strpljive žene
bolje.«
»Je li jeo nešto?« Lekar je stavio torbu na sto i otvorio je.
»Nije, senjor, samo je pio... I to mnogo.«
»Voda, izvorska, dobro je sredstvo za čišćenje, lako se više ne smatra
elementom kao nekad, voda ispira telo, čisti krv...«
»I gasi žeđ«, prekide ga Kabra. »Jeste li žedni?«
»Možda sam bio.«
»Da li vas boli glava?«
»Ne, ali osećam da mi u ušima bolno zvoni. Da, zato sam –« u
groznici i s mukom Pejra se podiže na lakat i progovori suvim, ispucalim
usnama, »zato sam razmišljao o zvonima općenito... o njihovoj beskrajnoj
raznovrsnosti... Čak i ako čovek ne uzme u obzir gongove, cimbala i
zvoneće ukrase. Imamo, na primer, ovčje i kravlje zvonce, zvonce na
sankama, zvonce na amu, kućno zvonce, zvona koja su pozivala Rimljane
u javna kupatila, zvona koja su zvonila na indijansko večernje kada je
Đovani da Prosida poklao osam hiljada Francuza, zvona koja su dala znak
za pokolj u vartolomejskoj noći, zvona koja zvone na avemariju, svadbena
zvona, posmrtna zvona i, naravno, crkvena zvona. U pesmi O zvonima...«
»Prijatelju!« Kabra mu je stavio ruku na rame. »Molim vas, dosta o
zvonima! Ćutite i dozvolite mi da vas pregledam.«
Pejra je iscrpljen zatvorio oči i poslušno legao, dok mu je lekar merio
bilo i temperaturu.
»Da li vas noga još boli?«
»Ne«, reče Pejra tiho a pobednički, ne otvarajući oči. »Uopšte me ne
boli.«
Stefan je pažljivo pogledao lekara i video da mu se lice malo
promenilo.
 »Uopšte ništa ne osećate?«
»Ništa.«
»No onda je možemo možda pogledati.«
Kabra odgrnu ćebe i nagnu se nad krevet. Stefan je veoma zabrinut
stajao kraj prozora, i posmatrao samo kretanje lekareve ruke dok je odvijao
zavoj i pregledao ranu. Nije trajalo naročito dugo i kad se Kabra uspravio,
u njegovom ponašanju je bilo izveštačene veselosti.
»No prijatelju, zar vam se ne čini da je već vreme da legnete u
udoban krevet? U San Miguelu imamo jedan za vas. Predlažem da vas
odmah odvedem onamo.«
Pejra je uporno micao usnama, ali nije rekao ništa. Stefan je video
da je njegovu sanjalačku, detinjastu dušu obuzeo strah. Odmah zatim
bolesnik je tužno pogledao gore:
»Prijatelju dragi, kad sam podario naš novac svetoj Tereziji, nisam
mislio da će mi ovako uzvratiti I«
Kabra je na stolu pakovao pribor u torbu.
»Ići ću s vama«, rekao mu je Stefan.
»Nemojte«, odbio je odlučno lekar i prišao prozoru. »Ništa ne biste
pomogli. Sem toga, i vi ćete se razboleti ako se ne budete pazili. Ostanite
ovde i odmorite se.«
»Kad da dođem? Sutra ujutru?«
»Recimo, prekosutra.«
»Znači da se nadate?« tiho upita Stefan.
Kabra spusti pogled. Oči mu sada nisu bile više tako vesele. Uklonio
je sa rukava komadić vate.
»Noga je od bedra nadole u ozbiljnom stanju. Stopalo je
najverovatnije gangrenozno. Treba odmah nešto preduzeti ako hoćemo da
ostane živ. Budite uvereni da ćemo učiniti sve.«
Na nosilima je Pejra stalno držao oči čvrsto zatvorene kao da je hteo
da se zaštiti. S vremena na vreme bi promrmljao neke besmislice,
nepovezane rečenice. Ali u trenutku polaska namignuo je Stefanu.
Očigledno već nije bio pri punoj svesti.
»Daj mi okarinu.«
Polako ju je uhvatio u ruku i Kabra je veoma pažljivo krenuo. Stefan
je još dugo gledao za njima. Slepa starica je stajala pored njega i slušala.
 VIII

Idućeg jutra se sunce rano pojavilo na zaslepljujućem nebu i prodrlo

kroz rupu na vreći koja je služila kao zavesa na prozoru kolibe. To je
probudilo Stefana koji je spavao kao zaklan. Neko vreme je ležao
nepomično, a zatim, kad se setio svega, digao se i kao prebijen izašao iz
kolibe. Starica je bila u dvorištu kraj kupaste peći i iz njenog čađavog
ždrela vadila pljosnati kukuruzni hleb. Kada joj se Stefan približio, ona je,
ne okrećući glavu, prelomila svež hleb i pružila mu još vruć i vlažan
komad. Dok ga je stojeći jeo, ona je ostala nepomična i mirna, sa mutnim
uvis uperenim očima, i bila tako tiha da je izgledalo kao da ga vidi svim
drugim čulima, osim očiju, i da meri dubinu njegove žalosti. Iznenada je
upitala:
»Mislite na onoga?«
»Da.«
»Da li ga već dugo poznajete?«
»Ne dugo, ali dovoljno da ga mogu nazvati prijateljem.«
»Izgledao mi je učen, govorio je o mnogim stvarima, ali luckasto.«
»Govorio je tako zato što je bolestan.«
»Aj, aj, jeste bolestan. Nema sumnje. Poznajem takve stvari.«
»Mnogo sam zabrinut.«
»Proći će. Sve prolazi, ljubav kao i mržnja.« U njenom glasu je bila
dostojanstvena predanost sudbini. Zatim je odlazeći rekla: »Rad je najbolji
lek protiv tuge. Treba mi granje za peć. Obično ga donosim sa čistine s one
strane doline.«
Otišao je u štalu. Magarac je bio već na nogama, opet je bio čio i od
radosti što ga vidi protrljao je njušku o njegovo rame. Lujza mu je dala
sveže seno. Stefan je video da se magarac opet oporavio; upregao ga je u
kola, uzeo zarđalu sekiricu sa kuke kraj štale i odvezao se preko potoka na
mesto koje mu je Lujza označila.
Tamo je nekad bila kestenova šuma, ali su je već davno posekli;
panjevi su u međuvremenu istrulili i sad su bili obrasli u šipak i trnje. Dok
je magarac brstio lišće leske, Stefan je skinuo košulju i dao se na posao.
Sekira je bila stara i tupa, nije bio navikao da rukuje njom, no ipak je s
upornošću očajnika sekao žilavo šiblje i pokušao da odagna ili bar ublaži
strah koji se nagomilao u njemu. Nije uspeo, lako je rintao i znojio se,
mislio je na Pejru koji se izmučio nesuvislostima da se čoveku paralo srce
pri pomisli na njih. Zgrozio se pri pomisli kako je Pejra ludački darovao
njihov novac, pa posle predao cipele, pa zatim nerazumno odlučio da u
iberijskoj prašini odmori oguljenu petu. Kao da je usled čudne igre
španskog sunca i vazduha u Žeromu ponovo uskrsnuo vitez od La Manče
i uputio se na taj nadasve žalostan pohod.
A kad je s naporom otrgao misli od ove nesreće, one su mu se
neizbežno okrenule ka ratu. Baš u ovom trenutku su ljudi ubijali i padali
ubijeni. I sam će morati da učestvuje u pokolju čije će jedine posledice biti
strašne patnje, mržnje i odmazde. Sećanje na Hubertov podsmeh ponovo
mu je nateralo krv u glavu. Moraće da se vrati, i to odmah, mada samo zato
da se opere i dokaže da se ne boji.
Radio je celog dana, dovozio tovar za tovarom u dvorište iza štale
gde je, sudeći po razbacanim grančicama, bila ranija gomila granja.
Dovezao je ukupno osam tovara i kada je stigao sa poslednjim, Lujza je
zamišljeno, nepokretno stajala kod vrata, sklopljenih ruku i s laktovima uz
telo.
»Dobra mera za poslednju vožnju.«
»Kako znate?«
»Po škripanju osovine na kolima i magarčevom dahtanju.«
Nepokretno lice joj se nije smekšalo. »Večera je gotova. Večeras možete
da jedete za mojim stolom ako želite.«
Bacio je stelju magarcu, umio se u vedru izvučenom iz bunara, i
zatim ušao u kuću. Kao i koliba i ona je imala samo jednu sobu koja je bila
skoro isto tako škrto opremljena, sto i stolice su bili grubo istesani od
kestenovog drveta. U jednom uglu je bila zemljana peć na ugalj, a na zidu
iza nje visilo je staro bakreno posuđe. U drugom uglu se ispod litografijske
Batalske device nalazio mesingan krevet. Patos od ilovače je delimično bio
pokriven iskrzanom vrbovom asurom.
Žena ga je pokretom pozvala da sedne, odsekla mu krišku
kukuruznog hleba i iz lonca na peći usula punu činiju pasulja začinjenog
karanfilićima. Potom je sela na stolicu prekoputa njega. Ćutali su, a onda
je Stefan upitao:
»Vi ne jedete?«
Pitanje je obišla sleganjem ramena.
»Je li vam prija? Ima još. Žao mi je što nemam ni kapi vina.«
Pasulj je bio preliven uljem i mirisao je na beli luk; bio je gladan i
toplo, zasitno jelo mu je donekle raspršilo umor.
»Pošteno ste radili danas... iako niste navikli. Imaću dovoljno ogreva
za zimu.«
 »Da li je ovde zimi hladno?«
Ona klimnu potvrdno.
»Vetar donosi sneg sa Sijera. Često su snežni nanosi veoma visoki.«
»Zar se i onda ne osećate usamljeni?«
»Navikla sam.« Govorila je potpuno ravnodušno. »Već pet godina
sam sama. Od kad mi je umro muž. Ne želimo da umremo, a ipak
umiremo.«
»Jeste li uvek živeli ovde?«
»Nisam. Ja sam iz grada Heresa. Tamo sam se venčala u crkvi svetog
Dionizija. Moj muž je bio zaposlen kod bačvara Gonzalesa, pravio je
obruče za vinsku burad.«
»Dobra služba.«
»Da, ali je nije zadržao. Da je ostao na spoljnoj strani bačve sve bi
bilo dobro, ali je hteo unutra, pa su ga onda otpustili zbog pijanstva. Tada
su meni zbog prašine od sena počele da slabe oči. U Andaluziji je to sasvim
obična stvar. Kapci su mi otekli i izgubila sam vid. Jedno vreme sam
provela bez pomoći opštine, prodavala sam srećke. Taj posao daju obično
slepima. Ali onda sam se razbolela i ostala bez posla kao i moj muž.«
»Znači da poznajete siromaštvo.«
»Još gore... poniženje. U Heresu imaju bogataši čudan običaj. Kad
ostaneš bez ičega, daju ti plavu uniformu i pošalju te na ulicu da prosiš za
zajednički fond. Na taj način zvanično postaneš bezvredna ličnost, prosjak
koji dobija vrlo mali deo od onoga što je sakupio.«
»To je bilo zaista teško.«
»Istinu kažeš, čoveče. Noću sam ležala budna i gladna i žudela za
malim kutkom na selu, gde bih s mužem sama proizvodila hranu. U
očajanju uzela sam dva ušteđena pezeta i kupila desetinku loza. Svom
snagom, svim srcem, svom dušom, i povrh toga još i izgladnelim
stomakom molila sam se svetom Dioniziju da dobijem na lozu.«
»I dobili ste?«
»Ne. Nikada. Ali mesec dana kasnije voz je pregazio našeg jedinca
četrnaestogodišnjeg dečaka. Za nas je to bila velika nesreća. Nismo tražili
odštetu, ali smo je uprkos toga dobili. Bogataši, koji daju uniforme, uredili
su da su nam je isplatili. I tim novcem smo onda kupili ovaj kutak. Nazvali
smo ga imanje Felipe, po sinu.«
»Lepo imanje«, rekao je u želji da joj kaže nešto utešno.
 »Bilo je lepo. Sad je propalo. Kako mogu sama da ga obrađujem?
Kad bih mogla dobiti neku pomoć. Ali to je upravo tako kao kad dete želi
Mesec.«
Nastupilo je ćutanje. Ispio je šolju vode i starica se digla i otišla k
vedru u uglu i ponovo mu je napunila.
»Jeste li... jeste li dugo u ovoj zemlji?«
»Nisam dugo.«
»A da li ćete ostati?«
»Neću. Kad moj prijatelj bude mogao da putuje, moraćemo otići.«
»Ah, vaš prijatelj! Zaista ste mu odani. Idete li sutra u Malagu?«
»Idem.«
»I uveče se vraćale?«
»Ako dozvolile. Nemam kuda. Radiću vam umesto da vam platim.«
Nije mu odgovorila, ali mada se na njenom tužnom, nepokretnom
licu nije videlo ništa, znao je da je rekao nešto naopako. Brzo se ispravio:
»Hteo sam reći da ću vam raditi iz zahvalnosti.«
»To ste dobro rekli. Kad je neko tako siromašan kao ja, reč plaćanje
gubi svaki smisao.«
»Ali ne i ona druga reč.« Odjednom mu je nešto sevnulo, te je rekao:
»Magarac i kola, koji su sada u štali, mogu vam biti od neke koristi. Nama
nisu više potrebni. Hoćete li ih primiti kao izraz naše zahvalnosti?«
Nije mu odgovorila. Ali je video da je uprkos prividne ravnodušnosti
duboko dirnuta. Debele, ispucale usne, koje su izgledale kao da su isečene
iz tamnog drveta, lako su zadrhtale i duboko je udahnula da se čulo kao
uzdah. Nato se neočekivano, još uvek bez reči nagnula i kažiprstom mu
nežno prešla preko lica. Trajalo je samo trenutak i kad je završila, nije mu
ni objasnila niti se izvinila. Digla se i pokupila praznu činiju, limenu kašiku
i šolju.
»Za sutrašnji put se morate odmoriti. Dobro spavajte! Samo tako ćete
izdržati ono što može da donese dan.«

IX

Sledećeg jutra je Stefan nešto posle deset stigao u bolnicu San

Miguel; bila je u mirnoj, zabačenoj ulici koja je gledala na Gvadalmedinu
gde je grupa žena klečeći na kamenitoj rečnoj obali prala rublje. Do njega
je dopirao njihov smeh dok je nervozno zvonio i čekao. Uskoro je k
rešetkastim vratima došla sestra u plavoj haljini i sa velom reda svetog
Vincenta Pavelskog na glavi i kad joj je rekao svoje ime, pustila ga je u
prostrano dvorište i zamolila ga da pričeka.
Seo je na nisku kamenu klupu i gledao oko sebe. Dvorište je bilo
božanstveno, iz XV veka. Na sredini je stajao kip don Miguela de
Montanesa, andaluzijskog plemića koji se iznenada odrekao lakoumnog
svetovnog života i posvetio svoj život i imanje zidanju bolnice. U podnožju
ukrasnog reljefa bila je tablica načeta već zubom vremena; obaveštavala je
o osnivačevoj nameri da neguje bolesnike i brine se za hrišćansku sahranu
siromaha i usmrćenih zločinaca. Iza kipa je veličanstven, svodovima
ukrašen ulaz od odvaljenog i izbledelog mermera vodio u samu bolnicu.
Sa desne strane zatvarao je dvorište ograđen manastir iz koga je dopiralo
prigušeno mrmljanje kaluđerica, a sa leve barokna kapelica. Iza otvorenih,
ukrasnim čavlima okovanih vrata od kedrovine, iznad kojih je bio
pričvršćen grb, video se visoki oltar pokriven pločicama, sa pozlaćenim
oltarnim nastavkom, izrađenim u obliku mnogobrojnih isprepletenih
figura.
U ma koje drugo vreme Stefan bi duboko osetio lepotu i čar ovog
mesta, ali tada, u stanju krajnje neizvesnosti i smetenosti, njegova
osamljenost i srednjovekovna ozbiljnost samo su ga još više uznemirile.
Zašto mora tako dugo da čeka? Njegova strepnja je postajala svakog časa
sve jača.
Najzad se začuše žustri koraci i to tako neočekivano da se trgao, i na
pobočnim vratima se pojavi dr Kabra, gologlav i u kratkom belom mantilu.
Prišao je Stefanu, stisnuo mu ruku i seo kraj njega na kamenu klupu.
»Dakle, došli ste. Oprostite što ste me čekali. Ne bismo smeli,
zapravo, da razgovaramo ovde, ali je tu svežije nego u mojoj kancelariji,
dobre sestre nam valjda neće zameriti.« Zastao je i sa saučešćem stavio
ruku na Stefanovo rame. Pri tom pokretu se Stefanovo srce ispunilo
slutnjama. Vesti su loše, možda najgore, pomislio je kad je Kabra rekao:
»Hteo bih vam podrobno objasniti šta smo uradili za vašeg prijatelja. Kad
sam ga doneo u bolnicu, odmah sam mu otvorio nogu i pustio krv. Potom
smo mu stalno davali Karelov rastvor. Istovremeno smo upotrebiti sve
raspoložive lekove da sprečimo trovanje. Ali bez uspeha.«
Stefan oseti da mu se steže grlo.
»Tada sam razmišljao da li da preduzmemo odlučniji korak.
Amputaciju, kao što sam već bio rekao. Bio je tako slab, krv mu je tako
leno kružila da sam shvatio da bi operacija mogla da izazove trenutnu smrt.
No bez nje ne bi mogao preživeti.«
Nastala je tišina koju je samo na mahove prekidao prigušeni žamor
kaluđeričkog hora. Kabra je zurio preda se i mrštio se kao da s teškoćom
bira reći. Stefan je grizao usne, jer ga nisu više morile zle slutnje već
strašna izvesnost.
»Morao sam da se odlučim. Odlučio sam se za amputaciju.
Uveravam vas«, Kabra stavi ruku na srce, »i da se radilo o mom rođenom
bratu ili sestri, ne bih mogao raditi pažljivije. Operacija je tekla dobro i bila
brzo završena. Međutim...« Presekao se s tužnim pokretom, nečim između
saučešća i sažaljenja. »Sinoć kasno iznenada je nastupio šok. Video sam
da sve što smo uradili, nije pomoglo. Da je bilo u ljudskoj moći da vam
javim istog časa, učinio bih to.« Ponovo je ućutao. »Kraj je došao ubrzo
posle toga, noćas, u jedanaest.«
Stefan je znao još pre nego što mu je Kabra rekao; ali iako mu je
samo potvrdio slutnje, ipak nije mogao da shvati. Tako brzo, tako
iznenada, i da ga nije mogao ni posetiti – je tiho, bezlično umro Žerom
Pejra. Pošto je Stefan sedeo nepomično i ćutao, Kabra je promrmljao:
»Ako mogu na bilo koji način da vam pomognem u sređivanju svega što
je potrebno...«
Stefan se prenuo iz obamrlosti.
»Je li ovde?«
»Nije. U mrtvačnici za prosjake. Pravila nam dozvoljavaju da se
pobrinemo za skromnu sahranu...« Kabra sa žalosnom, dirljivom
obzirnošću sleže ramenima…« »... ako okolnosti to dopuštaju. Nemate
ništa protiv, je li tako?«
»Potpuno je svejedno. Pejra nije ni prvi ni poslednji umetnik koji je
umro bez novaca za kovčeg.« Ustao je. »Oprostite mi. Vrlo ste ljubazni.
Kad mogu da odem u mrtvačnicu?«
Kabra pogleda na sat.
»Sada je zatvorena sve do posle podne. Najbolje je da odete kasnije,
oko sedam. Dođite prvo k meni. Moram potpisati neke hartije.«
»Hvala. Kad dođem, reći ćete mi koliko vam dugujem. Možda će
plaćanje malo potrajati, ali ću sve poravnati.«
»Ne dugujete mi ništa. Možda biste mi nešto naslikali. To bi mi bila
uspomena na naše prijatno i istovremeno bolno poznanstvo.« Dok je pratio
Stefana do vrata, radoznalo je produžio. »Ali recite mi jedno. Kažete da je
vaš prijatelj bio samac, bez supruge, bez žene. Zašto je onda u groznici
celo vreme neprestano ponavljao ime Tereza?«
»To je bila osoba... kojoj se on divio.«
»Stvar srca?«
»Ne, samo duha.«
»Ah, znači, umrla je pre njega?«
»Da«, rekao je Stefan sa iznenadnom žestinom, »pre četiri stotine
godina.«
Otišao je i lutao bez cilja, pognute glave, pločnik mu se maglovito
talasao pred očima. Išao je duž rečne obale, kroz parkove, ispod rascvetalih
džakarandi, po drvoredima tamariska, podrezanih kao kišobrani. U daljini
je na šetalištu svirao orkestar. Zatim je put zavio, našao se na morskoj obali
i krenuo prema valobranu. Gušilo ga je i potreba za svežim vazduhom
uputila ga je na taj dugački kameni prst koji se pružao duboko u plavu
vodu.
Uhvatilo ga je užasno mračno i bolno očajanje, iako je bio navikao
na ponore malodušnosti koje je sam iskopao i propadao u njih kao
izgubljena duša, ipak je retko kada padao u takve dubine i spoznavao tako
beznadežne misli. Pejra je mrtav. A on će kao vojnik morati da napusti svoj
rad, – što će biti daleko veći gubitak nego bilo kakvo ispaštanje u ratu. Da
li se plaši? Pitanje je bilo tako detinjasto da se njim uopšte nije hteo baviti.
Već odavno nije cenio svoj život zbog telesnog opstanka. Da li ga je mučilo
Hubertovo prezrivo držanje? Možda. Pa ipak mu je, u stvari, bilo sasvim
svejedno šta o njegovom radu i karakteru misli Hubert ili bilo ko od
familije. Jedino važan je bio stvaralački nagon koji je goreo u njemu.
Slikanje je bilo njegova strast, jedino opravdanje njegovog postojanja,
mnogo jači gospodar od gladi i žeđi, tako snažna unutrašnja potreba da joj
se nije mogao odupirali.
Stigao je na kraj mola i seo kraj svetionika da se odmori. Na
unutrašnjoj strani valobrana neki dečak je pecao; na udicu je kao mamac
stavljao komadiće račića i s vremena na vreme naglo potrzao iz vode
srebrnaste ribice i stavljao ih u platnenu torbu. Kad ga je Stefan ugledao,
nagonski se mašio za džep po blok koji već nekoliko dana nije imao u
rukama. Nije ga poneo. Ali želju da ponovo radi nije mogao potisnuli, rasla
je i kipela u njemu kao kvasac i bila još snažnija zbog tuge, usamljenosti i
razdoblja neplodnosti koje je upravo prošlo. Poneo ga je talas neizraženih
saznanja, pomislio je: Moram da slikam, moram, ili ću poludeti.
Dugo je ostao nepomičan, bled i uznemiren od pomamne strasti koja
je bila jača, dragocenija i važnija nego bilo šta drugo na svetu. Dok se,
tako, bolno mučio da nađe neko rešenje, odjednom mu je sve postalo jasno.
Upravo tada se u blagom vlažnom vazduhu začula muška pesma i škripa
vesala. Ribarske barke za lov na sardine, koje rat još nije zaplašio,
napuštale su luku i polazile u noćni lov. Iza valobrana su uvukli vesla na
barke i razapeli trouglasta jedra. Udaljavali su se, spuštali se i dizali na
mirnim talasima, plovili između zemlje i neba kao jata lasta nestajali u
tihoj, maglovitoj daljini. Na kopnu se je sunce spuštalo ka grebenima
Sijera, palilo oblake i bacalo ljubičaste senke na niža brda tako da su bila
nejasna i ogromna. Ispod njih su se u čistim i jasnim obrisima odražavali
stepenasti vinogradi, a još niže su se videle oštre crte krovova, minareta i
kula. Minuti su prolazili. Sad je sunčev zalazak goreo na gradskom
pročelju kao buktinja. Lepota prizora ublažila je teskobu u Stefanovom
srcu i učvrstila odluku koja je sazrela u njemu. Kad se sumrak kao mrtvački
pokrov spustio na zvonik katedrale, pored koje je u mrtvačnici za prosjake
ležalo Pejrino telo, ustao je i odlučno pošao prema gradu.
Stigao je na kraj mola. Kad je prolazio pored pristanišne kapije, neko
ga je neočekivano viknuo. Okrenuo se na peti i ugledao Holisa, koji je sa
tašnom pod miškom žurio od dokova prema njemu.
»Dezmonde, učinilo mi se da si ti! Sva sreća što smo se našli!«
Osmehnuo se i počekao da povrati dah. »Imam dobru vest. Teretni brod
Mursija plovi za Liverpul i napušta Malagu u idući utorak. Generalni
konzul je uspeo da sačuva mesto za tebe.«
Ćutanje. Stefan nije odgovorio.
»I ne samo to. Dobio sam odsustvo da odem kući i da se pridružim
čitavom tom cirkusu. I ja ću otputovati na toj krntiji.« Uprkos svom
nemarnom, čak lenom držanju, Holis je očigledno bio očaran i sav je kipteo
od oduševljenja. »Ima samo tri hiljade tona, i bez kabina je. Po svoj prilici
ćemo biti u kabini za posadu i zato ponesi ćebe, ako imaš, ja ću uzeti i
nekoliko konzervi goveđeg mesa. Uzgred, ne verujem da će nam dati
pratnju. Kako su u Sredozemlju neprijateljske podmornice, može da bude
i zabavno.«
Opet ćutanje, a zatim je Stefan rekao:
»Žao mi je. Ali ja ne idem.«
»Šta kažeš?« Zaprepašćeni Holis se verovatno pitao da li je dobro
čuo.
»Ne vraćam se u Englesku. Nameravam da ostanem ovde.«
Ćutali su. Holisov izraz se polako menjao od zapanjenosti i konačno
se pretvorio u hladan prezir.
»I šta nameravaš da radiš?«
»Slikaću.«
Ostavio je Holisa, okrenuo se i brzo otišao u sumrak
 ČETVRTI DEO

Bilo je kišno oktobarsko jutro godine 1920. i u brotonskom zamku

su već skoro završili doručak. Napolju je sa žutog bukovog lišća kapala
kiša i prskala terasu, čenktonberijska međa se gubila u magli i uprkos
toploti u sobi s crvenim ćilimima, uprkos pucketanju prijatne vatre i
prijatnog mirisa kafe, slanine i prženih bubrega, mirisa koji se širio iz
srebrenih posuda na kredencu, u vazduhu se osećala neodređena napetost;
no to je očigledno vrlo malo uzbuđivalo generala Dezmonda koji je došao
sinu u lov i sad je uspravan i sveže obrijan, potpuno staložen mazao
marmeladu na sveže ispržen hleb.
Džefri je prekinuo ćutanje.
»Prokleto vreme! Nikada nisam video ovakvu kišu.«
»Možda će prestati pre ručka«, rekla je Kler s pogledom prema
parku.
»Pa i ako izađemo, čeka će biti mokra i ptice neće leteti.«
Džefri je bio pogođen u svojoj bogataškoj taštini; još uvek nije
prestao da uživa u pokazivanju sjajnih lovišta na imanju koje je stekao
ženidbom, naročito kad ih je pokazivao ocu; zato se zavalio u fotelju,
ispružio dugačke tanke noge ispod stola i zlovoljno počeo da prelistava
jutarnje novine.
Kler je s naporom savladala slabost i okrenula se svekru. Jedva je
prebolela tešku gripu. Zato je noću loše spavala i kako ju je bolest još uvek
imala u kandžama, skoro ništa nije jela.
»Još kafe?«
»Ne, hvala, draga moja.« Očinski ju je potapšao po ruci. »Kad ćeš
otići u grad lekaru?«
»Sutra.«
»Onda mu reci da ti da nešto za apetit.«
Kler se osmehnula.
»Sve će biti dobro. Hoćeš još kafe, Džefri?«
Džefri nije odgovorio. Iznenada se ukrutio i pažljivo i napregnuto se
zagledao u novine; odmah zatim mu se oteo uzvik:
 »No, krasno! Slušajte ovo!« Glasom čoveka, koji otkriva senzaciju,
čitao je: »Juče sam u Medoksovoj galeriji u Nju Bond stritu prisustvovao
otvaranju izložbe slikara Stefana Dezmonda. Gospodin Dezmond, čija je
sporna slika Kirka i njeni ljubavnici godine 1913. dobila luksemburšku
nagradu, sin je pastora Berbama Dezmonda iz stilvoferske parohije u
Saseksu. Nedavno se vratio u Englesku. Njegov mlađi brat poručnik
Dejvid Dezmond poginuo je u bitki kod Vajmi Ridža. Zbirka, koju
gospodin Dezmond izlaže u Engleskoj pod pokroviteljstvom Ričarda
Glina, verovatno sadrži plodove njegovih stremljenja za vreme rata koji je,
kako smo saznali, proveo relativno mirno na Iberijskom poluostrvu.
Bojimo set međutim, da su napori gospodina Dezmonda uprkos ovom
preimućstvu jalovi. Njegovi pejzaži nam se čine nezavršeni, figuralne
kompozicije su mu nespretne i sirove. U svojoj potpunoj odsečenosti od
tradicije izgubio je svako osećanje za osnovne principe srazmera i zapleo
se u mrežu samih prenapetosti. Iako ova platna nisu sasvim bez izvesnog
vrelog pečata i mašte, ipak nam pokazuju samo naopako usmeren,
iskrivljen duh. Uzdržavamo se da upotrebimo oštrije reči, ali drugi će
možda biti manje obzirni. Ukratko, ove samozvance umetnosti ne možemo
razumeti i ne mogu nam se dopasti.«
Nastala je grobna tišina. Onda je Džefri dodao: »Ovde je i snimak
jedne od tih slika. Polunaga žena okružena odvratnom ruljom. Stvar mi
izgleda potpuno dekadentna.«
Bacio je novine. Kler je sedela nepomična, s napregnutim izrazom
lica, savlađujući s naporom skoro neodoljivu želju da ih podigne. Uto je
general ustao, leđima se okrenuo kaminu i sa nekakvom uzvišenom
brižljivošću upalio lulu.
»Kako će to primiti u parohijskom domu?«
»Loše. Sigurno će čitav cirkus početi iznova.«
»Najverovatnije će se vratiti kući.«
»Moraće. Svakako nema ni prebijene pare.«
General je zamišljeno nabrao čelo.
»Bojim se da Bertram sada nije u takvom položaju da može da ga
pomaže. Sramota... velika sramota! Iznenađuje me da je momak imao
smelosti da se pojavi u Engleskoj.«
»Mene ni najmanje. Znao sam da će dopuziti čim prođe bura.«
Kler je za sve vreme razgovora ćutala, ali se najzad ipak osmelila:
»Zanima me da li su slike zaista tako loše kao što tvrde.«
»Zaboga! Zar nisi maločas čula šta pišu?«
 »Znam, Džefri, ali mi se učinilo da je kritika prilično pristrasna.
Vidiš da kritičar i sam priznaje da ne može shvatiti šta znače te slike.
Možda nema dovoljno znanja da ih pravilno oceni.«
»Da nema dovoljno znanja? Pa on je stručnjak! Inače ne bi bio u tim
novinama.«
»Zatim, tu je i onaj Glin, ustrajala je Kler blago i još više pocrvenela.
»A on je poznat umetnik. Zašto bi bio pokrovitelj Stefanovog rada kad ovaj
ne bi vredeo?«
»Zato što se druži sa mojim hrabrim rođakom i što je povrh toga i
prokleti radikal.« Džefri je netremice gledao u svoju ženu, čudno razdražen
zbog njenog logičkog stava. »Usudio bih se da kažem da su sve to umesili
u nekoj smrdljivoj pariskoj jazbini.«
»Ma kako da je došlo do toga«, rekao je mirno i razložno general,
»za porodicu je rđavo... veoma rđavo. Ako pomislim na Dejvida... i na
ovog...« Pošao je prema vratima. »Ako dozvoliš, Kler, telefonirao bih
Bertramu.«
»Svakako, oče«, složio se Džefri i odgurnuo stolicu. »Pričekaću te u
bilijarnici. Odigraćemo do sto i porazgovaraćemo o svemu.«
Kad je Kler ostala sama, podigla je novine, našla članak koji je
tražila, pročitala ga dva puta i s brigom u očima posedela još neko vreme
zamišljena. Nato je naglo ustala i popela se u dečju sobu. Ali Nikolas i
mala Harijeta su već bili otišli sa dadiljom Džekins u šetnju do vratarske
kućice na kraju parka. Dadilja je bila pristalica jutarnjeg »vetrenja« bez
obzira na vreme i Kler je kroz prozor primetila dve male dečje prilike u
žutim kišnim kabanicama, nepromočivim šeširićima i gumenim
čizmicama; koračali su pored krupne dadilje u plavom kaputu; ona je pak
hodala između njih i više reda radi nosila kišobran sa dugačkom drškom.
Taj prizor je smirio Kler i ona se nesvesno osmehnula. No odmah zatim je
uzdahnula. Sem porodičnih obzira nije, naravno, imala nikakvog razloga
da je neočekivana vest o Stefanovom povratku uznemiri, a bilo bi i
neprilično kad bi to bio slučaj. Stefana je već davno izbrisala, kako bi rekao
Džefri. Svesna je bila njegovih mana i sažaljevala ga kao svi ostali.
Međutim, u njoj je još uvek tinjala nada da će ga njegovo sažaljenja
dostojno osobenjaštvo prizvati pameti. Njeno osećanje pravičnosti, kako
je to nazivala, otkrio je u prikazu izložbe izvesne pristrasnosti, više sud o
čoveku nego o umetniku, i to je u njoj probudilo želju da ga brani ili bar,
ispravila se, da brani njegov rad.
Kiša je i dalje padala. U lov se nije moglo ići i Džefri je u
popodnevnom dosađivanju postajao sve razdražljiviji. Kler je znala da mu
nije pravo što je bolesna – kao da je to bila njena krivica – i podozrevala
je da ga sledećih dana čekaju neprijatni poslovi. Ali mada je bila osetljiva
na neraspoloženja njegova kao i na neraspoloženja drugih, ovog puta ju je
zaštitila prezauzetost sa samom sobom. U podsvesti joj se nešto zasnovalo,
mada još ne potpuno jasno.
Idućeg jutra se odvezla na halborošku stanicu i ušla u londonski voz.
Sedela je sama u uglu kupea, u tamno-sivom kostimu, sa šeširićem
potisnutim na lepo, bledo čelo, brada joj je tonula u smeđi krzneni
okovratnik, ruke u rukavicama imala je prekrštene spreda, neobično
tamnim, krupnim očima gledala je poznata zelena saseška polja, vlažna od
nedavne kiše, podsečene živice i nabujale odvodne jarkove, kredovit Eran
koji je vijugao kroz morsku travu, crvenkast ševar i trsku nalik na uperena,
jarka koplja.
Sa Viktorijine stanice odvezla se taksijem u Ulicu Vimpol gde je
morala do četvrt dvanaest da čeka doktora Enisa koji se zadržao u bolnici.
Pregled je protekao bez komplikacija, lekar joj je rekao da se veoma lepo
popravlja, malo se našalio na račun njene zamišljenosti i zatim je, tik pred
podne, s osmehom i očinskim stiskom ruke otpustio iz ordinacije.
Polako je koračala prema Vest Endu; pred sobom je imala celo
poslepodne i zato se prepustila struji nepoznatih ljudi, veselih izloga i brzih
omnibusa – ovi dani slobode su joj uvek bili dragi. Da li da ide u klub. Ne,
utvrdila je da nije raspoložena za ćaskanje. Skoro nesvesno je usmerila
korake Oksfordskom ulicom u pravcu male francuske poslastičarnice na
gornjem kraju Bond strita. Tamo je poručila kafu i kolačić. Džefri je u ulozi
provincijskog posednika uvek zahtevao veoma obilne i teške obroke tako
da je bilo pravo olakšanje jesti nešto manje izdašno. Posle toga je, sasvim
suprotno svom običaju, kao da je htela samo da odloži odlazak, zapalila
cigaretu... doktor Enis joj je preporučio da tu i tamo dozvoli sebi kakvu
manju lakomislenost.
Uskoro je, međutim, bila ponovo na ulici i išla najpre nesigurno a
zatim s nekom vrstom pomirenosti sa sudbinom prema Medoksovoj
galeriji. Već je bila pred njom; nalazila se u uzanoj zgradi, prilično
potrebnoj bojenja, stisnutoj između trgovine sa starinama i ateljea
pomodnog fotografa. Brzo i ustreptala srca ušla je i iznenadila se kako je
prostorija skromna i prazna. U njoj su bile samo dve žene i tiho razgovarale
gledajući u katalog. Čuvar galerije je bio valjda onaj mladi, sanjivi dugonja
koji je u prugastim pantalonama i crnom sakou čitao za stolom.
Kad su joj se oči privikle, počela je Kler da razgleda slike; u početku
je videla samo smele kontraste blistavih boja, ali je uprkos uzbuđenju, koje
ju je zbunjivalo, nastojala da ih proceni, da ih razume. Hoće li uspeti u
tome? Ne, verovatno neće. Bila je neuka, smatrala se sasvim prosečnim
bićem, sasvim skromno obdarenom onim što bi se moglo nazvati
umetničkim ukusom. Sem toga nije bila ni nepristrasna, što je sebi i
priznala, jer je svim srcem želela da joj se slike dopadnu i da joj se učine
dobre. Međutim, uprkos tim nedostacima iskreno je osećala kako snažan,
razigran i napet život kipti sa platna pred njom. Videla je da su slike
originalne i po obliku i po zamisli. Prosečne nisu bile nikako.
Naročito se dugo zadržala pred slikom koja je predstavljala
andaluzijsku pokrajinu. Naprosto je osećala silni žar svetlosti i sunca koje
je polivalo isušene padine i izvijugane masline. Posle je došla pred sliku
bose seljanke, starice naslikane u profilu, obučene u dronjavu bluzu i
jutanu suknju, sa drvenom motikom na ramenu. U toj slici je bilo toliko
tuge, toliko dostojanstva, tako je gorko, tako trpko ispovedala dušu
ugnjetenog i napaćenog čoveka da je Kler bila ganuta do dna duše.
Dok je tako zanesena stajala pred njom, neko ju je oslovio, te se
naglo okrenula i ugledala Stefana. U trenutku je prebledela kao krpa – od
zaprepašćenosti i živčanog potresa osetila je naglu slabost. Ni sanjala nije
da bi Stefan mogao biti ovde; na izložbu je došla iz trenutnog raspoloženja,
ispočetka uopšte nije nameravala ići – došla je, zapravo, krišom. Stoga joj
se učinilo da je otkrivena, da se je sramno izdala.
»Kler! Lepo od tebe što si došla.«
Nežno je uzeo njenu ruku i zadržao je za trenutak među svojim
koščatim, tankim prstima. Uprkos zbunjenosti videla je da je neobično
omršaveo, bio je sama kost i koža, kao da na njemu nije bilo ni grama
mesa. Pustio je bradu, nosio ju je kratko podrezanu i to mu je još više
naglašavalo dugačku čeljust i upale slepoočnice; lične kosti su mu skoro
sablasno štrčale iz lica. No bio je opaljen i držao se uspravno. Obučen je
bio u isprane pamučne pantalone, flanelsku košulju i plavi mornarski
kaput, što mu je davalo nekakav mladalački izgled, pa ju je to malo umirilo
i popravilo njen prvobitan utisak da je bolestan.
»Skoro se ništa nisi promenila«, nastavio je. »Hajde, sednimo onamo
da malo popričamo. Došla si u grad samo na jedan dan, naravno. Kako su
deca i Džefri?«
Ispričala mu je novosti o svojoj porodio, a nije se usudila da spomene
njegove. Stefanovo ponašanje, iskreno i prijateljsko, potpuno oslobođeno
stidljivosti koja ga je nekad mučila, moralo bi smiriti Kler. Ma koliko se,
međutim, trudila, nije uspela da se potpuno sabere, i jedva se usuđivala da
ga pogleda.
 »Verovatno si razgledala izložbu«, primetio je vedro posle nekoliko
minuta razgovora. »Hajde, reci mi šta misliš o njoj.«
»Sviđa mi se...« odgovorila je u neprilici kao učenica.
»Ne plaši se da mi kažeš otvoreno«, hrabrio ju je. »Grdnje me više
ne uzbuđuju.«
Neočekivano je pocrvenela.
»Videli smo kritiku u Postu. Veoma mi je žao. Bila je tako... tako
nepravedna.«
»Oh, bila je još srazmerno blaga! Skoro laskava. Trebalo je da
pročitaš druge prikaze... Besprimerni bezobrazluk... primitivne mazarije...
izbuncane besmislice... i sve tako.« Slabašno se osmehnuo. »Da čuješ
samo. Kad smo Pejra i ja otvorili svoju prvu izložbu u nekoj sobici na uglu
ulice Pigal, jedini kritičar, koji je došao, savetovao nam je da spalimo sve
svoje slike i otvorimo mesarnicu.«
Mirnoća njegovog glasa duboko ju je dirala. Oboren pogled joj se
zadržao na njegovom nespretno zakrpljenom kolenu platnenih pantalona,
nešto duže pak na cipelama, pomno očetkanim i uredno vezanim ali
grubim, teškim radničkim cipelama sa debelim okovanim đonovima.
Otrgao joj se uzvik:
»Stefane! Mora da ti je teško!«
No on je odmah odbio njeno sažaljenje. »Radim što sam želeo.
Zanimam se s onim što mi je jedino važno... bez čega ne bih mogao da
živim.«
»Ali mora da je strahovito očajno kad te odasvud napadaju i ne
puštaju ti da prodreš.«
»Spoljašnji uspeh nije mi važan, Kler. Njega obično mere
izmišljenim merilima. Važan je samo rad i to šta čovek oseća pri njemu.
No imam ja i neka priznanja. Dve moje slike vise u Gradskoj galeriji u
Hagu, jedna je u Brislu, jedna, opet, u Državnom muzeju u Oslu.« Kler se
tako zapanjila da je morao ponovo da se osmehne. »Šta se čudiš! U nekim
zemljama, znaš, kupuju i radove mlađih umetnika.«
Neočekivana novost je razveselila Kler. Pogled joj se zaustavio na
slici stare Španjolke.
»Ono tamo mi se dopada... veoma dopada.«
»Ono je Lujza Mende. Bože, kako je bila dobra. Prihvatila me je kad
sam spao na poslednji pezet. A i sama je bila siromašna kao crkveni miš.
No to je bilo dostojanstveno siromaštvo.« Zatim dodade: »Bila je slepa.«
 Kler se zadubila u sliku, želela je da pokaže svoje interesovanje, pa
se ohrabrila da kaže:
»Neobično je da si je ostavio tako hrapavu.«
Nasmešio se.
»Nisam mogao da kupim slikarsko platno, pa sam je naslikao na
vreći... na vreći od krompira.«
»Dolaziš li sad iz Španije?«
»Ne, odande sam se vratio pre godinu i po. U Parizu sam nameravao
da radim s jednim čovekom, sa Amedeom Modiljanijem. Bio je odličan
slikar. Voleo sam ga.«
»Što govoriš u prošlom vremenu?«
»Umro je januara u Sirotinjskoj bolnici. Idućeg dana je njegova
devojka izvršila samoubistvo.«
Zaprepastilo ju je što je pričao tako mirno. Kakve sve strahote
ljudskog života nije upoznao od kako se nisu videli! Uznemirena krišom
ga je još jedanput pogledala. Da, videla je tragove teškog života i napora,
kao da je godinama živeo među najsiromašnijima i najbednijima, a kada je
bio na rubu očajanja, spasao se ne cinizmom već žarom koji je tinjao u
njemu. Kako je čudan... a ipak...
Ućutali su. U galeriju je ušlo nekoliko ljudi koji kao da su došli da
vide zanimljivu retkost. Mladić za stolom se uspravio i začešljao kosu
džepnim češljem. Kler je osetila na sebi njegov pogled.
»Stanuješ li u Londonu?« upitala je Stefana.
»Da, Glin mi je ustupio kutić u svom ateljeu. U blizini Fulhamske
ulice. Otputovao je na nekoliko nedelja. Medoks je takođe sasvim ljubazan
prema meni. Uzgred rečeno, dolazi u tri ovamo. Voleo bih da se upoznaš
s njim.«
Pri pomisli da bi se još više zaplela, Kler se nervozno trgla. Nije
mogla, nije smela čekati, i zato je izmislila izgovor i pogledala na sat.
»Moram da žurim na voz.« Počela je da skuplja svoje stvari, savila
je katalog i stavila ga u torbicu. Potom se prisilila da upita ono što je bilo
najhitnije.
»Svakako ćeš otići i kući, zar ne, Stefane?«
Nastade ćutanje.
»Pogrešio sam već prošli put kad sam otišao. A sada bih pogrešio još
više. Sem toga me sigurno i ne žele.«
 »Oh, sigurna sam da te žele! Sinoć sam razgovarala preko telefona
sa Karolinom. Stvarno im nedostaješ.«
Još duže ćutanje.
»Pa«, oklevao je, »ako bi me pozvali...«
»Veoma me raduje. Znači, Stefane, videćemo se tamo. Do viđenja!«
Napolju je vazduh hladio njeno ugrejano lice, nebo je na zapadu
prekrio ružičasti sjaj. Išla je živahno, čak lako, niz strmu ulicu kod Sen
Džemsa, pa preko parka na stanicu; misli su joj još uvek bile zauzete
malopređašnjim susretom. Činilo joj se velikom stvari što je videla Stefana
i razgovarala s njim. Pokroviteljsko osećanje, koje je pobuđivao u njoj i
koje je, naravno, još uvek sasvim zakonito osećala, ponovo se pokrenulo
što ju je činilo srećnom – mada toga nije bila svesna – srećnijom nego što
je bila poslednjih meseci.
Dok je voz jurio kroz oktobarski sumrak kraj mračnih šuma,
nepokretnog drveća i nevidljivih sela gde su svetla već crtala beličaste
krugove na prozore kućica, setila se nečega i na usnama joj je zaigrao
osmeh. Iznenada joj je došla jedna misao, moglo bi se reći nadahnuće, i
pritom se ispravila i ugušila usklik. Bilo bi divno kad bi se izvelo! Počela
je mirno da razmatra mogućnost. U ovakvim okolnostima neće moći izbeći
teškoće, ali će ih sigurno, o sigurno, prebroditi. Bar će to usrdno nastojati.

II

Stefan je stigao u Englesku sa manje od tri funte u džepu, bio je na

rubu novčane propasti, što za njega sigurno nije bilo ništa novo. Srećom,
imao je krevet i malu kuhinju u Glinovom neiskorišćenom ateljeu, no
morao se hraniti, a posleratne cene namirnica terale su mu strah u kosti.
Četirifuntni hleb je sada stajao šiling i četiri penija, funta najjevtinijeg
šećera, koja se pre prodavala za dva penija, sada je skočila na jedan šiling
i tri penija. Životni troškovi su rasli vrtoglavom brzinom, tako da su se
zbog njih ježili radnici a još više oni koji – kao on – nisu zarađivali ništa.
U godinama odsustvovanja u mislima se često vraćao u London. Sad
ga je jedva prepoznao. Demobilizacija, koja je još uvek trajala, stalno
premeštanje hiljade ljudskih bića stvaralo je utisak nestalnosti i nereda i
davalo gradu izgled prolaznosti, karakterističan za kuće koje neprestano
menjaju stanare. U Vest Endu je vladala nemirna razigranost. Skoro milion
mladih Britanaca je poginulo u ratu a milion drugih je osakaćeno. Da li su
ljudi hteli to da zaborave ili su, štaviše, već zaboravili kad su preplavljali
pozorišta, bioskope, restorane i noćne klubove? Žalost je nestala kao da je
nikad nije ni bilo.
Temza je, međutim, ostala nepromenjena i Stefan, kome su bučne
ulice bile odvratne, proveo je mnoge časove u šetnjama čelzijskim i
betersijskim obalama; posmatrao je nemirnu igru odsjaja i bezbrojne
nijanse ružičastosive svetlosti koju je povremeno presecao biserni zračak
blagog, nametljivog oktobarskog sunca. Za vreme nekadašnjeg kratkog ali
živahnog bivanja u Stepniju Temza ga je svojim donjim tokom čudno
opčinila; probudila je u njemu potrebu, upornu i tvrdokornu, da je slika u
svim njenim raspoloženjima. Naročito je zapamtio jedno mesto na Psećem
ostrvu nedaleko od Klinkerove ulice; obuzela su ga sećanja, neka vrsta
nostalgije, tako da je još jače poželeo da obnovi utiske pri pogledu na taj
kutak. I jednog jutra, dan pre zatvaranja izložbe, kad nije imao šta drugo
da radi, seo je u omnibus i odvezao se u Stepni.
Kad je krenuo od kuće, vreme je bilo lepo, nebo tamnosivo i vazduh
bez i najmanjeg vetrića, sve je bilo kao stvoreno za boje koje je želeo; ali
kad je omnibus skrenuo u Ulicu sedam sestara, nad rekom je počela pršiti
sitna kiša i glatka vodena površina je nestala. Sišao je kod Crvenog lava,
pogledao prema kišnoj zavesi, digao jaku i glasno opsovao klimu. Dan je
za slikanje bio propao, od takve magle osim Monea niko ne bi znao da
napravi ništa. Ali bio je na domaćem tlu i pogled na prodavnicu riba i
pečenih krompira, kao i na trgovinu ulja gde je nekada kupovao boje,
popravio mu je raspoloženje. Nešto ga je nagnalo da dugim koracima
otpešači u Klinkerovu ulicu, u zavod, popne se stepenicama i zazvoni.
Dugo se nije odazvao niko – sve po starom, pomisli Stefan – a tada
mu je otvorio sluga sa izgledom starog narednika koji vežba regrute; bio
je obučen u iznošene svešteničke pantalone i opasan uskom trakom
zelenog sukna, kosu je imao kratko podšišanu.
»Da li je gospodin Loftes još tu? Pre nekoliko godina je bio đakon
ovde«.
»Mislite na prečasnog Džeralda Loftesa? Nekada je zaista bio ovde.
No posle je napredovao. Baš prošle godine su ga imenovali za vikara kod
svetog Varnave.«
»Zbilja! Milo mi je što mu je dobro. U ono vreme je ovde bio još
jedan đakon. Gir, tako se zvao.«
»Ah, Gir.. ni njega nema više. No on nije mnogo postigao. Možda je
još uvek đakon... u nekom rudarskom naselju kod Darhema... sve sam
ološ.«
 »Tako, dakle.« Stefan je stajao još trenutak, a zatim: »Poznajete li
možda slučajno mladu ženu koja je nekad radila ovde... ime joj je Dženi
Bejns?«
»Gospođu Bejns?« uskliknuo je čovek. »Naravno da je poznajem!
Stanuje sasvim blizu, u Kejblovog ulici broj 17. Svojevremeno joj se desila
nesreća. Inače, prijatna ženica. Sad joj je sasvim dobro.«
»Kakva nesreća?«
»Imala je dete, pa joj je umrlo. Zatim je izgubila i muža. Dobio je
groznicu u Australiji i sahranili su ga u moru. Zašto pitate? Je li vaša
prijateljica?«
»Da... na izvestan način.« Stefan je odgovorio nerado, a kad se sluga
još radoznalije izbuljio u njega, rekao je: »Hvala vam na obaveštenju.«
Onda se okrenuo i sišao niz stepenice.
Za Gira i Loftesa se zanimao sasvim bezlično. Jedina bliska osoba iz
dana u Klinkerovoj ulici bila je Dženi. Obuzelo ga je neko toplo osećanje
pri pomisli da će je ponovo videti.
Ulica Kejbl je bila s desne strane, bliže reci, samo dva ćoška dalje.
Stigao je onamo za deset minuta, hodao je duž vijugave ulice sa niskim,
jednospratnim, ciglom obloženim kućama i čitao brojeve u prozorčićima
nad vratima, neparni brojevi su bili na desnoj strani. Bio je već skoro pred
brojem sedamnaest kad su se otvorila vrata i izašla gologlava žena u kišnoj
kabanici i sa mrežom u ruci. Svuda bi je prepoznao.
»Dženi«, reče, »kako je? Zar me se ne sećate više?«
Pogledala ga je ukočeno kao da vidi nešto neverovatno, nešto od
čega joj je ponestalo daha. A onda je jedva čujnim, prigušenim glasom
rekla:
»Gospodin Stefan Dezmond.«
»Da. Dženi. Izgledate kao da vidite avet.«
»Oh, ne, gospodine. No ipak ste se promenili. Nekako ste mršaviji.
Ali vi ste već po prirodi sitniji.« Krv joj se vratila u lice i još uvek zbunjena
dodala je: »Milo mi je što vas vidim. Upravo sam pošla u dućan. Ali
hajdemo k meni!«
»Ne, ne«, bunio se, »idem s vama?«
Uzeo joj je kišobran i držao ga dok su išli ulicom Kejbl.
»Koliko je vremena prošlo od kako smo se poslednji put videli?«
»Mora biti osam godina... čekajte da vidim... da, osam godina i tri
meseca... možda dan više ili manje.«
 Zabavljala ga je tačnost njenog odgovora.
»Jedanput sam vam poslao razglednicu iz Pariza. Da li ste je uopšte
primili?«
»Jesam. I sada je na kuhinjskoj polici. Ajfelova kula. Mnogo smo joj
se divili.«
»Istinski sam polaskan, Dženi. Znači, niste me zaboravili?«
»Nikako, gospodine Dezmonde«, odgovorila je odlučno.
Sad su bili u glavnoj ulici i kako je kiša jače padala, uzeo ju je pod
ruku i odveo u čajdžinicu na uglu.
»Sklonićemo se ovde. Popićemo šolju čaja.«
»Kako se sećate moje slabosti. Uvek sam volela čaj.«
Konobarica se tek posle kratkog vremena izljuštila iz grupe, koja je
brbljala u stražnjoj sobi, i prišla im.
»Čaj i vruće prženice sa maslom, dva puta.«
»I gledajte da zaista bude maslo, gospođice«, primetila je Dženi suvo
i kasnije tiho poverila Stefanu: »Poznajem ih ja dobro. Pogledaju vas i daju
vam margarin.«
Doneli su vreli čaj, sve se pušio. Okusili su hleb i odobravajuće
klimnuli.
»Pa, kako ste živeli, Dženi.« Podigao je šolju koju mu je bila usula.
»Bilo mi je veoma žao kad sam čuo... da ste ostali sami.«
»Da, imala sam dosta nevolja. Ali čovek sve prebrodi, gospodine.
Nikad nisam bila od onih koje se zavuku u ćošak i kukaju. Alfovo
osiguranje uložila sam u lepu kućicu i nije mi išlo baš tako loše.«
»Izdajete sobe?«
»Pa tako nešto, gospodine. Imam stalnog podstanara, starog
kapetana Teplija. Zove se, ustvari, Džo Tepli. Da ne biste pogrešno
razumeli – kad su ga penzionisali imao je deregliju, a pre toga kanalsku
barku. Veoma je dobar čovek, i sasvim je gluv. Zatim, imam još jednu sobu
koju izdajem povremeno, uglavnom na preporuku, mornaričkim oficirima
čiji su brodovi u dokovima, ili strojarima čiji su brodovi na opravci; no, i
kad je u zavodu navala o praznicima, onda primam i sveštenike.«
»Dobri bože, Dženi! Sveštenike! Posle svega što su vam uradili!
Kako možete da oprostite... I vedri ste, kao uvek.«
»A zašto da ne budem, gospodine? Volim da radim, ne zavisim ni od
koga, i na sreću, imam Flori.«
Upitno ju je pogledao.
 »Flori Bejns, Alfovu sestru. Ona vam je jedno od najboljih stvorenja
na svetu. U Margejtu ima solidno malo preduzeće. Idem često da joj
pomognem.«
»Kakvo to preduzeće ima?«
»Mokre ribe prodaje.«
Njen pridev ga je naterao da se osmehne. »Postoje li kakve druge
ribe?«
»Nikad nisam razmišljala o tome.« Nasmejala se. »Mokre kažu oni
što rade. Možda je glupo. Ali, izgleda, postoje i dimljene haringe i suvi,
slani bakalari i tako dalje. Flori se, zapravo, bavi najviše s račićima.«
Posmatrao ju je dok je sedela nasuprot njega, gologlava, sa laktovima
udobno naslonjenim na sto, sa kišnom kabanicom otvorenom kod vrata,
grudi su joj se isticale pod tesnim, žućkastosivim jelekom; sad mu je bilo
jasno zašto je uvek želeo da je slika. Nešto je bilo na njoj; bila je, naime,
ženstvena, njena široka usta sa punačkom donjom usnicom odavala su
dobrotu, imala je izvanredno sveži ten isprepleten mrežicom sitnih žilica
na obrazima, živu crnu kosu, i blage, iskrene i samosvesne oči. Naprosto
ju je video kako uprkos svojih oblina sva sitna leži na plavom divanu na
kome ružičasta boja njene kože sve gori i prašti.
»A kako ste vi, gospodine? Da li vam je dobro?«
»Oh, dosta dobro, Dženi.« Prenuo se iz sanjarenja. »Pao sam dublje,
nego što su se nadali moji najgori neprijatelji. Izmigoljio sam se iz rata,
valjao se po svim brlozima Evrope – navodim iz pisma koje sam dobio pre
kratkog vremena – i izašao iz njih kao poderan opanak.«
»Ne mogu da verujem, gospodine Dezmonde. Vi ste uvek bili pravi
džentlmen.« Ćutanje. »Da li se još uvek držite slikanja?«
»Ono se drži mene. Uhvatilo me za gušu, pa ne pušta.«
»Da«, složila se sa ozbiljnim razumevanjem. »Ako moraš nešto da
radiš, moraš, pa bog. To je kao... kao kad odeš u mornare, gospodine.«
»Kao kad te bace s palube, Dženi, pa moraš da plivaš.«
»E, baš tako«, klimnula je živahno. »Vodu ste uvek voleli,
gospodine. Sećam se da ste se svakog dana kupali u hladnoj vodi.«
Njenom trezvenom osmehu nije se mogao odupreti. Nasmejao se i
sam, pa su se tako zajedno grohotom smejali, dok se od ostrag nije pojavila
namrštena konobarica i zajedljivo položila račun na sto.
»Što je bezobrazna!« primetila je Dženi brišući oči. »A ipak mi je
lepo. Nema vam ništa lepšega od zdravog smeha. Popijte još jednu šolju.«
 »Hvala, Dženi, dosta mi je.«
»Čudno vas je videti opet u našem kraju, gospodine Dezmonde«,
progovorila je s neobičnom prostosrdačnošću. »Valjda... valjda ste došli
da posetite one u zavodu.«
Stefan odmahnu glavom.
»Zašto onda?«
»Hteo sam da slikam donji deo reke.«
»Oh!« Oborila je pogled.
»Poznajete li staro Barkingovo brodogradilište?«
»Kako da ne.«
»E, pa to je taj deo.«
»One stare, razbijene krntije...« Ućutala je, ugrizla donju usnu i
zatim upitala: »Hoćete li još dugo ostati u Londonu?«
»Na žalost, neću. Za nekoliko dana odlazim.«
»Ah, tako.«
Ućutali su. Stefan je uzeo račun.
»Ne smem vas više zadržavati. Morate u dućan.«
»Ovde, naravno, ne možemo da sedimo u veki vekov.« Kratko je
udahnula, a zatim sa dirljivom stidljivošću upitala: »Ne biste li hteli sa
mnom da vam predstavim kapetana Teplija? Spremila bih vam divan
ručak, gospodine!«
Iskreni poziv i misao na dobar, vruć obrok, mamili su ga. Ali je ipak
naglo odagnao iskušenje.
»Drugi put, Dženi. Ko zna, možda ću se jednog dana ponovo obresti
u ovom kraju.«
»Ne zaboravite da me posetite ako dođete, gospodine!«
»Neću zaboraviti.«
Pokupila je mrežu i kišobran i na pokretnim vratima su se rukovali,
i zatim je ona otišla prema pijaci a on u suprotnom pravcu s namerom da
se peške vrati u Fulham. Kad je došao do ugla, nešto ga je nateralo da se
okrene. I Dženi se okrenula za njim. Malo se kolebao, a onda joj mahnuo
i produžio. Činilo mu se da zbog kiše, koja se zgušnjavala u maglu, još
oštrije oseća gubitak topline i prijateljstva.

III
 Stefanovu izložbu zatvorili su poslednjeg dana meseca novembra.
Sopstvenik galerije, Čarls Medoks, ju je iz straha da se u štampi ne razvije
žestoka kampanja protiv Dezmonda, prihvatio nerado i tek na pritisak
Ričarda Glina čija je dela poslednjih godina izlagao sa značajnim
dobitkom. Međutim, na njegovo iznenađenje – ako je trgovac umetninama
uopšte sposoban za takva osećanja – poslednje nedelje je nekom
posredniku prodao dve najskuplje slike – Milosrđe i Podne u maslinjaku,
tako da je zaradio više nego što su iznosili troškovi izložbe, dok je Stefan
posle odbitka za posredništvo primio ček na tri stotine funti. Mada ga,
inače, novčani uspeh nije zanimao, osetio je olakšanje što se tako
neočekivano izvukao iz stalne oskudice; osim toga, ovo neuobičajeno
bogatstvo omogućiće mu da se prilikom posete u Stilvoteru pokaže u boljoj
svetlosti. Od oca je primio kratko ali ne neljubazno pismo s pozivom da
dođe kući, te je odgovorio da će doći. Sad se bar neće vratiti kao prosjak.
Trećeg decembra je rano ujutro spakovao ranac, ostavio u ateljeu
poruku za Glina, koji je trebalo uskoro da se vrati u London, i seo na
saseški voz. Sat kasnije sišao je u Džilinherstu, na stanici ispred Halboroa,
da bi nastavio pešice u Stilvoter. Bilo je divno zimsko jutro. Bledožuto
sunce još nije posrkalo krhko inje koje je srebrilo svaku vlat trave, svaku
glogovu grančicu. Na granama bukvi su ledene prizme prelamale svetlost
i rastavljale je u sjajne dugine varnice. Vazduh je bio miran ali rezak kao
prevrela šira. Na pašnjacima su krave hodale u pari sopstvenog daha. Kako
ga je često u Španiji, dok je patio zbog izgnanstva i u žestokoj i okrutnoj
usamljenosti lutao kroz vrele maslinove gajeve, progonila misao na
Englesku; vlažna zemlja i golo drveće, močvarne livade i potoci obrasli
žalosnim vrbama, zvali su ga i mamili.
Dok je pešačio krivudavim stazama i tvrda zemlja odzvanjala kao
čelik pod njegovim cipelama, podsećao ga je svaki korak na dane kad je sa
bratom trčao ovim šumama i livadama. S desne strane je bio šibljak gde su
skupljali lešnike, a malo dalje šikara u kojoj su jednog junskog popodneva
našli tačkasto jaje zlatnoćubastog carića. Na drugom zavijutku puta je
među golim drvećem ugledao bleskanje čilingamskog jezera. Koliko puta
su došli ovamo da u bistrim virovima love srebrne grgeče koji se čas
pritaje, čas pak hitro kao strele promiču između vodenih ljiljana i busenja,
potočara! Uspomene su ga zabolele da je zaškripao zubima. Otkad je
saznao za Dejvijevu smrt, nije se nikad sasvim prestao mučiti
samoprebacivanjima; sada ga je osećanje krivice počelo ponovo peći u
grudima. Odjednom je bolno osetio da ga je napustila vera u sopstvene
stvaralačke moći, vera koja ga je inače uvek hrabrila, učinilo mu se da je
nikogović i da mu je život samo jalovo stremljenje.
 Stigao je u stilvotersko selo i uzbuđena srca išao grubo popločanim
ulicama koje su se vijugale između starih poludrvenih zabata. Mesto je,
međutim, za vreme njegovog odsustvovanja očigledno poraslo; veliki broj
neobičnih radnji, robna kuća Vulvort sa crvenom fasadom, bioskop u
velikoj, nadmenoj zgradi i prostrana, neonskim natpisima ukrašena plesna
dvorana na mestu stare žitne pijace – sve je to davalo selu moderan izgled.
Zatim se popeo na brdo iza sela i zastao kao ukopan pred nizom novih,
jednospratnih kućica od crvene opeke, nedavno sazidanih na glavnoj cesti
iznad puta koji je vodio u parohijski dom. Njegov pogled se povukao pred
njihovim ružnim stilom i jevtinom razmetljivošću; njihova imena, kao što
su: »Gnezdašce«, »Udoban kutak«, »Kuku«, napisana zlatnim slovima,
vređala su njegov dobar ukus. I ovaj visoki obronak, s kojega se lepo videla
normanska crkva i valoviti Dauns, bio je, otkad pamti, lep kraj, zaštićeno
lovište, divlje zaraslo u trnje i paprat.
Rastužen, Stefan se okrenuo, požurio putanjom, a zatim skrenuo na
levo šumskom stazom, poznatom kao kanonikovo šetalište koje je vodilo
do malih vrata parohijske bašte. I ovde je osetio promenu – zapuštenost,
put zarastao u mahovinu, prekriven opalim lišćem. U voćnjaku je prastara
jabuka ležala raspuknuta i neoguljena, onako kako je pala preko crepom
pokrivenog štalskog zida. No posle sedam godina odsutnosti od kuće nije
bio raspoložen da se zadržava. Sporedna vrata, koja su vodila kroz
papratnjak, bila su otvorena. U sledećem trenutku je bio već u kući. Kao
odgovor na njegov zov, začuo je nekakvo micanje u ostavi. Ušao je i našao
Karolinu u prljavoj kecelji, kose povezane šarenom maramom, kako sedi
za stolom i ljušti jabuke.
»Keri!« uzviknu Stefan.
Okrenula se, zagledala se u njega i ispustila nož.
»Oh, Stefane, kako se radujem što si došao!«
Njena ga radost dirnu. Ipak je video da je zbunjena što ju je zatekao
nepripremljenu, i da gleda nekako zabrinuto. Pustio ju je da se pribere.
Trenutak kasnije upitao je:
»Gde su ostali?«
»Otac je otišao na savetovanje u Čarminster. Vratiće se tek posle
podne. Nismo te očekivali pre večeri.«
»A mama?«
»Nije kod kuće. Kao obično. Da ti donesem nešto da pojedeš?«
Odmahnuo je glavom.
»Unapred ti kažem – ručak neće biti ne znam kako obilan!«
 Tada se njene oči ovlažiše. Seo je kraj nje, izvukao crvenu pamučnu
maramicu, koju je uvek imao uza se, i ponudio joj je.
»Jesam li ja kriv?«
»Nisi... nisi ti... sve... sve zajedno je krivo.«
»Pričaj mi!«
Uzdahnula je i počela da mu se jada. Brige, koje su je mučile, mogle
bi se izraziti jednom jedinom reći... promena, promena onog divnog sveta
njihove mladosti... promena koja je došla suviše naprečac i pomela i
pritisla je o tle.
U parohijskom domu nikad nije bilo jednostavno voditi
domaćinstvo. A sad... sad su je teškoće dovodile do očajanja. Otkad je
umrla Bizli, a to je bilo odmah posle sklapanja primirja, u kući nije bilo
više dobre služavke. Žene su se bile, naime, navikle na visoke plate u
fabrikama za municiju, pa im se rad po kućama nije više sviđao. Kroz
kuhinju je prošla već čitava povorka seoskih devojaka. Sve su bile manje-
više jezičave, bezobrazne, nezainteresovane za rad, i nisu mislile ni na šta
drugo nego na bioskop i novu plesnu dvoranu koja je sad kvarila selo. Baš
tog jutra morala je da otpusti Besi Gaderbi, kćerku siromašnog seljaka, jer
ju je prošle noći zatekla kako u sobi za poslugu u pidžami ispija pastorov
porto sa nekim mladićem iz Brajtona.
»Pomisli! U pidžami!« uzviknu Karolina. »Za sve to kriv je rat, taj
užasni rat. Da nisam uzela ovu Austrijanku, koja je došla pravo iz Tirola,
ne bih u kući imala ni žive duše da mi pomogne. Ali Sofija ne zna ni reči
engleski i ne ume da kuva ništa drugo osim štrudlu od jabuka i bečke
šnicle.«
Stefan bi se najradije bio nasmešio da sestra nije izgledala tako slaba.
Primetio je takođe da su joj ruke crvene i ispucane, a dlanovi ogrubeli od
teškog rada. Ćutao je i Karolina je nastavila:
»Tako nije samo unutra, tako je i napolju. Čini mi se da otac
oskudeva u novcima. Više ne obrađujemo imanje. Izdali smo ga u zakup
Metjusu. Za vreme rata su nam sve preorali i bilo nam je prosto mnogo da
na pašnjacima ponovo gajimo travu, pogotovo što smo izgubili Molda.«
»Šta? Da nije umro!«
»Nije, penzionisao ga je njegov slavni sin.« Stefan ju je upitno
pogledao i Karolina je nastavila sa prizvukom istinske gorčine: »Sigurno
si primetio nove kućice na brežuljku. Sazidao ih je Albert Mold. On je i
njihov vlasnik. Albert se pokazao veoma preduzimljivim otkad te nije bilo
ovde. Za vreme rata dočepao se stare jame sa ilovačom i iskorišćavao je sa
ogromnim dobitkom. Sad ima para kao pleve. Bavi se najrazličitijim
poslovima – između ostaloga i politikom. Pokrajinski savetnik je... vlast u
pokrajini. Nas, razume se, mrzi, od uvek nas je mrzeo, prošle godine se
žestoko dohvatio sa ocem zbog zemljišne međe.«
Nastala je tišina.
»Kako je otac?«
»Dobro, ako se u obzir uzmu sve činjenice. Ne može da radi onoliko
kao nekad, ali je inače zdrav.«
»Sigurno mu nedostaje Dejvi.« Stefan nije digao pogled.
»Jeste, ali ti više. Naravno da ga muče i druge brige, kao, uostalom,
sve nas.« Za trenutak je Stefan pomislio da se to odnosi na njega, ali je tada
prigušenim glasom dodala: »Zbog mame.«
Keri inače nikad nije dozvoljavala da se raspravlja o njihovoj materi;
no sada je bila mekša, pristupačnija, te mu je posle kratkog oklevanja
otkrila i tu moru. Džulijina neuravnoteženost je u poslednje vreme toliko
porasla da su se već ozbiljno zabrinuli. Sad kad je domaćinstvo bilo tako
skromno, kad nije mogla da priušti sebi ranije udobnosti, još je manje
boravila u Stilvoteru nego ranije; često je nedeljama izbivala, a da nikome
nije rekla gde je. Ranije se činilo da su joj dovoljne i neke banje u
unutrašnjosti, gde se predavala lenstvovanju, pila mineralnu vodu ujutru, a
posle podne naticala šešir sa perjem i mnoge biserne ogrlice, te spokojno i
u gracioznoj pozi sedela pred orkestrom u palminoj bašti Grenland hotela
i slušala Štrausa, Bizea i Emu Vudford-Finden. Ali sad su njena
hipohondrija i ćudljivost uzele maha tako da je od pravih lekara, koji su je,
mada su popuštali njenim ćudima i svojeglavostima, ipak držali u
razumnim granicama, polako prešla hiromantima, osteopatima i
hipnotizerima. Sad je valjda boravila u Šeperds Bušu, u zdravstvenom
zavodu istočnjačkog mistika koji je propovedao neku vrstu teozofskog
koncentrisanja na reč »karma«4. Koliko se Karolina sećala. Sve zajedno je
bilo strašno zabrinjavajuće. Džulija je, istina, imala mali lični prihod, ali
on sigurno nije bio dovoljan za njene mnogobrojne mušice pri onakvom
načinu života. Međutim, niko nije mogao da sazna istinu, postala je
tajanstvenija, nepristupačnija i uzvišenija nego ranije. Živela je u svom
svetu snova... iz koga je ni za trenutak nisu istrgli ni rat, ni Stefanova
odsutnost, ni pastorove teškoće, pa čak ni Dejvijeva smrt.
Kad je Karolina završila, zazvonilo je, što je značilo da je ručak
gotov. Za vreme ručka, koji je – kao što je bila napomenula – bio slab i

4
sudbina - (prim. prev.)
koji je zdepasta Sofija bez ikakvih ceremonija iznela na sto, kao i kasnije
kad su obišli baštu i Karolina mu pokazala kako joj je uspelo održati sve
to sa svega jednim jedinim čovekom koji je dolazio leti, i dečakom koji je
pomagao subotom, Stefan se svom snagom trudio da odagna sestrinu
utučenost. Još od najranijeg detinjstva Stefan i Karolina se nikako nisu
slagali. Njena ljubomora i uvređenost zbog očeve ljubavi prema njemu
odbijali su svaki njegov pokušaj da se zbliže. Ali sad ju je nesreća iscrpla
i osetila je potrebu za njegovom podrškom.
U četiri posle podne vratio se pastor. Mirno se pozdravio sa
Stefanom, pažljivo ga osmotrio i onda skrenuo pogled kao da se ne usuđuje
proceniti kakve su posledice ostavile tolike godine odsustvovanja. Ništa ga
nije pitao, već ga je ćutke odveo u knjižnicu gde je Karolina naložila
drvima i pripremila čaj i pržene, s maslom namazane zemičke.
»Kako je dobro kad čovek ima gde da se ogreje u ovim zimskim
danima!« Paroh je držao ruke nad plamenom i tada su mu se na licu
pokazali tragovi tuge, koji se dotle nisu videli. »Nadam se da si dobro
putovao!«
»Veoma. Od Džilihersta sam išao peške.«
»Zaista?« Ćutao je neko vreme, a onda: »Sad možda nismo više tako
opskrbljeni kao nekada. Ali učinićemo sve da se dobro osećaš.«
Pastorova neobična ukrućenost izdavala je s koliko se napora
prisiljavao na razgovor. Ovaj susret je za njega bio zaista mučan. Rastrzan
između očinske ljubavi i straha od nove nesreće, žudeo je da pritisne
Stefana na srce, a nije se usudio zbog ranijih iskustava. Plašila ga je čak i
sinovljeva spoljašnost – brada, odelo i maski slično ukočeno lice. Umesto
nade, koja je bila već toliko puta prevarena, ostala je još samo tamna
slutnja da će ih nekakav nov, neočekivan događaj sve zajedno još više
osramotiti.
No i pored toga se odlučio da bude miran i prirodan. Kad su izneli
poslužavnik za čaj, povukao je prstima preko police nad kaminom i
ispraznio plavu vazu koja je stajala tamo.
»U poslednje vreme nismo imali dosta mogućnosti za iskopavanja,
ali pre neki dan smo ipak našli ovo.«
Stefan je razgledao novčiće koje mu je pokazao otac.
»Izgleda da su veoma stari.«
»Haringtonski četvrtpenijski ne vredi mnogo, ali druga dva su
dragocena.«
 »Jedan je peni sa dugačkim krstom?« Stefan se prisetio lekcije iz
škole. »Iz trinaestog veka?«
»Tačno, sine.« Zadovoljan, pastor se nagnuo napred. »Henrik III...
oko 1250. Vidiš kako su sve do ivice razvukli krakove krsta samo da spreče
opsecanje! A ovaj« – pružio mu je drugi novčić – »ovaj sam našao
naposletku. Dosta je dobar... iz severnog Barua. Umeš li da ga
klasifikuješ?«
Stefan je pažljivo razgledao kao hartija tanak kolutić i trudio se da
pogodi.
»Možda plemićska ruža?«
»Blizu si. Anđeo je. Došao je odmah posle ruže. Na drugoj strani
možeš da raspoznaš lađu, a anđeo je sveti Mihajlo. Taj novac su kraljevi
davali škrofuloznim bolesnicima koje su lečili dodirom. S tom namenom
kovali su ga sve do Karla I.«
Stefan je pokazao interesovanje za novčiće i posle ih vratio. Tada se
nečega dosetio, gurnuo ruku duboko u džep sakoa i izvukao dva
zamotuljka, koje je iz neobjašnjivog razloga doneo iz Londona. Jedan
pruži ocu, a drugi Karolini.
»Šta je to?«
»Ništa naročito, oče. Ali nadam se da će ti se dopasti. Tebi takođe,
Keri. Tako vas dugo nisam video da sam želeo da vam nešto donesem...
kao mirovni dar saksonskim bogovima.«
Bertram je s prikrivenim nepoverenjem pogledao Stefana, a zatim
paketić; izgledalo je da mu prži dlan. Keri je već otvorila svoj i s veselim,
začuđenim uzvikom izvukla iz pamučnog jastučića broš od starog zlata sa
akvamarinom.
»Oh, Stefane, kako je divan! Već čitavu večnost nisam imala nešto
tako lepo!«
Pastorov pogled je bio prikovan za broš koji je Karolina prikopčala
na haljinu. Polako, kao da se boji šta će naći, razmetao je svoj paketić. Bila
je iluminirana Knjiga časova, original iz desetog veka, skoro sigurno rad
vinčesterske škole, najizvornije i najprivlačnije delo celokupne
srednjovekovne iluminacije, dragocenost za kojom je žudeo celog života.
»O... karolinška je...« zamucao je Bertram, a zatim se nemo zagledao
u sina.
»Ne gledaj me tako, oče.« Stefanov osmeh je bio pomalo ironičan,
skoro gorak. »Uveravam te da sam na pošten način došao do nje.«
»Jesi... jesi li je kupio?«
 »Pa da. Kod Dopsona.«
»Ali... čime?«
»Imao sam sreću da na izložbi prodam dve svoje slike.«
»Dragi sine, zar je zbilja neko kupio tvoje slike?« Pastorovo lice je
oblilo jarko rumenilo i bilo mu je naprosto neprijatno. Oči su mu se
zasuzile i zacaklile. Sinovljev neočekivani uspeh, premda u onoj vrsti
umetnosti koju nikad nije odobravao, spasao je poslednje ostatke njegovog
ponosa i neopisivo ga obradovao. Nekoliko puta ponovio je sam za sebe:
»Prodao si svoje slike!« Nato se zagledao u poklon i dršćućim glasom
dodao: »Veoma... veoma sam ganut tvojom pažnjom.«
Rekao bi i više, ali se uzdržao – video je da Stefan ne želi više da
govori o tome. Ali uveče, posle skromne večere, uzeo je više puta knjižicu
u ruke i pažljivo i zamišljeno prevrtao njene pergamentske stranice. Da li
bi bilo moguće da se na kraju ipak sve dobro završi? Stefan se, nema
sumnje, već daleko udaljio od pristojnog puta svog vaspitanja. Zbog
strašnih priča o njegovoj razuzdanosti, koje je donosio Hubert, o njegovoj
izopačenosti i sramnom ponašanju za vreme rata – zbog svega toga mu je
teško verovao. Ali u njemu mora da postoji i nešto dobro. Uvek je bio
otvorena srca i plemenit, a sada je i stariji, na kraju će sigurno pomisliti i
na svoje smirenje.
Pastor je skoro s novom nadom posmatrao svog izgubljenog sina koji
je tada upravo završavao partiju šaha sa Karolinom. Kako je dobro što se
setio da igra sa sestrom, a ne da, kao što se plašio, traži razonodu u
čarminsterskim ili brajtonskim krčmama! Sat je pokazivao deset. Bertram
je tiho ustao i otišao da zaključa stražnja, bočna i prednja vrata, a zatim se
vratio u knjižnicu.
»Sigurno si umoran od puta?«
»Jesam, prilično. Išao bih odmah da spavam. Laku noć, oče! Noć,
Keri!«
»Laku noć, sine!«
Gore je Stefan zastao nasred sobe, bila je tako svetla od mesečine da
mu nije trebalo drugo osvetljenje. Stajao je mirno pod kosim zidom i
gledao oko sebe, gledao police iznad pisaćeg stola, punog njegovih knjiga,
oguljen botanički orman u uglu, svoje prve akvarele i crteže stilvoferske
parohije na zidovima – osetio je čak isti mošusov miris za koji nikad nisu
uspeli da otkriju otkud dolazi i koji ga je na povratku iz škole uvek
dočekivao kao prijatelj. Lagano je uzeo u ruke fotografiju, Karolinin
snimak Dejvija kako igra kriket na travi; dugo je gledao njegove ozbiljne
oči i dečačko, neskladno držanje pri zamahu, zatim ju je lagano spustio,
okrenuo lice od nje, širom otvorio prozor i izložio se struji ledenog
vazduha.
Nad Daunsom, oblivenim mesečinom, plovio je neki anđeoski mir.
Između golih bukvi video se žlebast vrh crkvenog tornja; štrcao je iznad
tamnih tisa, čije su se senke, mrtvački tihe i slične palim lukostrelcima
pružale preko pokošene livade. Obuzela ga je neodređena, ali tako silna
žudnja, da joj nije mogao odoleti. Ova valovita pokrajina je njegov dom,
njegova dedovina, a on ga je tvrdoglavo odbacio. Zašto? Pomislio je na
minulih osam godina, na nevolje i siromaštvo, izgovore, pripomoći,
razočaranja, rad i opet rad, na časove divljeg zanosa i strašne nemoći...
kakav život, kakav je pakao izabrao! Otrgao se od prozora, svukao i bacio
odelo na stolicu. U krevetu je zatvorio oči kao da je hteo da ublaži bol i
utekne od mesečine i tihe, slatke noći. Bez obzira šta je mislio i osećao,
bio je u vlasti sila koje su ga nemilosrdno i nezadrživo gonile ka
tajanstvenom cilju.

IV

Naredne dane Stefan je većinom radio u parohijskom vrtu. Od

vajkada je voleo fizički rad i kako je bilo mnogo stvari koje je trebalo
uraditi, mogao je do mile volje da izdovoljava svoju strast za pravljenjem
reda. Obrezao je voćke, sklonio oboreno drvo – na žalost, nije bila jabuka
već plemenita šljiva koja je, dok je bio dete, rađala tako slatke
ljubičastozelene plodove, – i istesterisao ga u cepanice. Zgrtao je lišće i
palio ogromne vatre iz kojih se u nebo spiralasto izvijao plavi dim kao
signal. Prebojio je ambar. Sa Džoom, dečakom koji mu je dolazio posle
škole, popravio je dotrajao Karolinin kokošinjac u koji su povremeno
upadale lisice sa brotonskih lovišta.
U retkim prilikama, kad je zalazio u selo, sve je više opažao čudne
poglede na sebi. Navikao je bio da su na ulicama zijali u njega zbog
nepokrivene glave, upalih obraza, kratko potkresane brade i dugih koraka,
ako ne već zbog zanemarenog odela, pamučnih pantalona i okovratne
marame vezane u čvor. Stvarno je upadao u oči – no ta radoznalost ga je
ostavljala ravnodušnim. Međutim ljubopitljivost seljaka bila je mnogo
očiglednija. Iz grupe balavaca, koji su redovno stajali na uglu pred
bioskopom, su se već više puta čule uvredljive primedbe. A jednog
poslepodneva, kada je izlazio iz dvorišta tesara Singtona kuda je došao da
kupi eksere i daske, pored njegove glave proletela je lopta blata, popraćena
podrugljivim uzvikom: »Ratni heroji« Tada je stisnuo usne i uvideo da se
vest o njegovom povratku raširila među ljudima i da ne uživa baš neku
njihovu naklonost.
Ovo je za njega bilo neobično prazno razdoblje. Nije želeo da
domaćima nameće svoje slikanje, zato je uzimao četkicu samo kad je bojio
debele hrastove stubove na ambaru. No ponekad je posle doručka, kada je
vreme bilo lepo, odlazio u dugačke šetnje po Daunsu sve do čilingenskog
jezera gde ga je od žestokog vetra delimično štitila trska kraj vode; tamo
je sedao na panj i punio svoj blok crtežima ustalasane vode i golog zimskog
drveća.
Kad se jednom pred veče vraćao sa jednog takvog izleta, izbio je na
glavnu cestu kod stare šume poznate pod imenom Fokskros korner gde su
se ponekad skupljali lovački psi. Kako je bio upravo na sredini puta između
parohijskog doma i brotonskog zamka, to su u Stefanovom detinjstvu obe
porodice odavde polazile na piknike i izlete. I pored zgušćavajućeg mraka
u daljini je primetio žensku priliku kako ide prema njemu, gologlava i u
širokom kaputu. Bila je Kler.
»Mislila sam da ću te možda sresti ovde!« Iako se u njenom pozdravu
mogla osetiti izvesna zbunjenost, ipak su je potisle srdačnost i živahnost,
tako neuobičajene za ženu koja je uvek bila veoma uzdržana. Osmehnula
se je. »Ne gledaj me tako začuđeno! Karolina mi je rekla da si u Čilingemu.
Za svaki slučaj pošla sam ovamo. «
Krenuli su zajedno cestom. Dizala se retka maglica, isparenje zemlje
i opalog lišća, u koje se iz daljine olako mešao miris drvnog dima, slabašan
i opojan, pravi miris saseške šume.
»Nije li bilo lepo popodne?«
»Izvanredno«, potvrdio je, »Ali je svetlost vrlo rano nestala.«
»Jesi li radio?«
»Da... ne mogu bez toga, vidiš.«
»To je tvoj poziv«, reče Karolina toplo. »Teško da neko može da te
grdi, ako radiš sa srcem.«
Kako je ćutao, nastavila je živahno kao pre:
»Prošli put smo imali tako malo vremena za razgovor. Ali sada smo
susedi. Jesi li srećan što si kod kuće?«
Klimnuo je glavom.
»Čovek se posle tolikih godina življenja u tuđini ne može vratiti, a
da se opet do ušiju ne zaljubi u Englesku.«
 Krišom ga je pogledala, ali je njegovo lice bilo bezizrazno. Neko
vreme su ćutali.
»I možeš da slikaš ovde?«
»Mogu svuda. Možda najlakše u Engleskoj. Mišljenje da čovek mora
u inostranstvo ako hoće da slika, mladićska je zabluda. Najbolji
impresionisti su slikali u predgrađima, u svojim dvorištima.«
»Ovo je tvoje dvorište, Stefane.«
Sumorno joj se osmehnuo. »Ovde baš nisam omiljen. Zar nisi čula
sva moguća ogovaranja... zanimljive brbljarije?«
»Nisam ih slušala. Ali ozbiljno, parohijski dom bi bila za tebe
takva... takva luka!«
»Kako da se još vratim pod crkveni krov?« Govorio je tvrdo, mada
nije povisio glas. »Suviše sam temeljito raskrstio sa ubeđenjima i, hvala
bogu, sa predrasudama svoje klase. Nisam stvoren za to da dobijam tri
postotka i budem stub društva. Suviše sam čudna ptica da bih se mogao
ponovo ugnezditi ovde.«
Pogled, s kojim ju je ošinuo sa strane, zaboleo ju je i nagnao da
odlučno pređe na stvar.
»Mislim da grešiš, Stefane. Možda bi ti bilo u početku teško. Ali ako
bi izdržao, dogodilo bi se možda nešto što bi te ubedilo...«
Prekinula se naglo, zbunjeno; svoje reči nije objasnila i nastalo je
dugotrajno ćutanje.
Onaj dan kad ga je srela na izložbi, u vozu joj je pala na pamet misao
o spomen-domu. U obližnjem Čarminsteru je katedralski odbor već
godinama skupljao priloge za dvoranu koja bi zadovoljila potrebe mnogih
crkvenih društava i svešteničkih odbora u biskupiji, a istovremeno služila
i kao pozajmna biblioteka i čitaonica za ceo kraj. Rat je, razume se, omeo
te planove, ali kasnije zamisao postala još veličanstvenija. Kako su u
čitavoj zemlji nicale spomen-kapelice, odlučili su de od novog doma
načine spomenik ratu koji bi, doduše, ispunjavao prvobitnu praktičnu
namenu, a istodobno bio i spomenik posvećen miru. Izradili su nove nacrte
za lepu kamenu građevinu u gotskom stilu. Za manje od godinu dana
završili su zgradu i na nedavnom sastanku odbora raspravljali su o
predlozima za ukrašavanje unutrašnjosti. Budući da je dekan odbacio
mozaik i slike na staklu u korist nečeg plemenitijeg, pomislili su na freske.
Ali ih je arhitekt odgovorio od toga, jer da malter i unutrašnje letve nisu
takvi da bi se slike držale na njima. Zato su se saglasno odlučili za zbirku
velikih zidnih slika odgovarajuće sadržine, bogato naslikane uljanim
bojama na platnu i uramljene saseškom hrastovinom, visile bi na pet
glavnih zidova zdanja. Predlagali su različite slikare, ali kako su se u takve
stvari malo razumeli, to se do sada još nisu konačno odlučili.
Kler je znala sve ovo i zato što je njena mati, dekanova prisna
prijateljica dala bogat prilog u prvobitan fond, kao i zato što se dobro
poznavala sa dvojicom članova pododbora, u njoj je sevnula misao da bi,
zapravo, mogla da utiče na izbor slikara. Oduševljenje, s kojim se bacila u
izvršenje postavljenog zadatka, u prvi mah ju je preplašilo i neko vreme u
njoj budilo rđavu savest, ali se na kraju odlučno otresla kolebanja i zapušila
uši pred opomenama koje su se javljale u njoj. Zar nije poštovanja dostojna
žena i mati, smirena osoba, u stvari, već stara supruga? Za stvar se zauzela
potpuno nesebično, prema Stefanu je gajila samo sestrinska osećanja i
brigu. I tako se posle ovog razmišljanja i čvrsto ubeđena u ispravnost
svojih namera već sledećeg dana odvezla u Čarminster.
Dekan je bio već u godinama, pogrbljen i suvonjav starčić, odličan
poznavalac sanskrita, ali čovek koji je zbog sve jače gluvoće i hroničnog
reumatizma morao postepeno da se odrekne svih, sem najosnovnijih
dužnosti – u poslednje vreme su počeli da se pronose glasovi o njegovom
skorom penzionisanju. Ali Klerino ime je čak i u vreme njegovog
poslepodnevnog počinka bila sigurna propusnica. Primio ju je vrlo
ljubazno i sa rukom na uhu saslušao njen predlog koji mu je diplomatski
izložila. Možda je zvuk Stefanovog imena tek upola dopro do njega, možda
je dotakao kakvu zaboravljenu žicu u njegovom sećanju i najpre probudio
unekoliko sumnjiv odjek, no ovaj se, međutim, brzo izgubio u dekanovoj
staračkoj blagosti i želji da nastavi dremanje. Mladi čovek je možda zbilja
zabludio, ali je nesumnjivo nadaren, nedavno je izlagao u Londonu i u
njemu sasvim sigurno još uvek preovladavaju verska osećanja. Prečasni
Bertram je, kao i dekan, diplomirao na Trinitiju, odličan je arheolog, a isto
tako vredan radnik u božjem vinogradu, no u poslednje vreme nema baš
mnogo sreće s novcem. Osim toga, ko ima više prava da predlaže kandidata
nego kći ledi Broton? Dekan ju je potapšao po ruci i obećao da će stvar
pretresti sa predsednikom odbora.
I zbilja se Kler od dekana smesta odvezla predsedniku pravo u
Vranino gnezdo – prostranu vilu od crvene opeke, sazidanu pored ceste,
boravište penzionisanog kontraadmirala kraljevske mornarice, Redžinalda
Tringa. Redži je bio kod kuće i obradovao se poseti. Njegove plave oči su
treptale u ružičastom licu, ćelava lobanja se sijala, i kad je bučno odveo
Kler ka kaminu u biblioteci i ustrajao da je posluži čajem, izgledalo je da
iz njegove kratke, zdepaste prilike zrači okeanska gostoljubivost.
 Niko u pokrajini nije bio srdačniji, jednostavniji i druželjubiviji od
Redžija Tringa. Kao član pola tuceta odbora, uvek je bio prijemčiv za
dobre stvari, verno je služio crkvi, državi i mesnom kriketnom klubu. Za
šezdesefogodišnjaka raspolagao je neiscrpnom energijom. Nepotrebno je
da se kaže da je bio dušom i telom sportist, da je igrao golf i tenis, plesao,
streljao, pecao i klizao se, već prema godišnjem dobu, i mada mu
ograničeni prihodi – živeo je na svoju žalost samo od penzije – nisu
dozvoljavali da drži konja za lov, on je miljama peške krstario sa lovačkim
psima uzduž i popreko i po svakom vremenu.
Mada se tako prijatnom čoveku nije moglo reći da je snob, ipak je
iznad svega cenio zlatom oivičene pozivnice kojima su ga s vremena na
vreme pozivali u poznate zamkove u pokrajini. To mu je omogućavalo da
idućeg jutra u sobi za pušače srednjosaseškog kluba spomene onako
uzgred: »Juče... kad sam bio u dičlijskom zamku...« Kler mu se nije samo
dopadala, nije joj se samo divio kao ženi, već su njeni pozivi neobično
laskali njegovoj sujeti. Kad je posle kratkog, beznačajnog razgovora
spomenula ukrašavanje spomen-doma, njeno interesovanje i molba da
stvar zadrži u tajnosti, prilično su ga zbunili. Ali bio je poslednji na svetu
koji bi tragao za skrivenim pobudama, i posle trenutne zaprepašćenosti,
pomislio je: Ona Dezmondova bitanga... onaj Džefrijev bratić... taj
porodični teret... Nastoji, eto, da mu pomogne. Posle ga je još više umirila
primedbom da je bila kod dekana; obećao joj je da će o toj stvari
razgovarati sa kolegama, ponovo joj napunio šolju i ponudio joj biskvite
batskog Olivera.
Svakako je dovoljno učinila. No ipak je, vraćajući se kući, svrnula i
u banku katedrale za južne pokrajine, staru i uglednu ustanovu koja je
vodila brotonski bankovni račun već dobrih sto godina. Lakše je bilo
pridobiti direktora Marka Salona koji je sa Tringom bio u pododboru. On
je bio sitan, malokrvan čovek isposničkog izgleda, sa uštirkanim
okovratnikom i krutim manžetama, poverljiv čovek, primer uljudne
uslužnosti; odmah je zgrabio priliku da izađe u susret toj otmenoj gospođi,
toj cenjenoj stranci. Nije trebalo da ga nagovara, bio je više nego srećan da
podupre njenog kandidata.
Kako jednostavno je bilo sve to! Salon ju je, duboko se klanjajući,
ispratio iz banke i Kler se, sijajući od zadovoljstva zbog uspeha, odvezla
kući. Sad kad je posejala seme, nije mogla da dočeka plod. Deset dana je
prošlo bez ikakvih znakova, a onda joj je baš tog popodneva telefonirao
Tring. Sve je pošlo dobro – druga dva člana pododbora – Šarpa i Kordlija
– prilično je teško ubedio, ali su Salon i on ipak prodrli. Dezmond treba da
dođe da porazgovara sa odborom i ako ga prime, ugovoriće posao.
 Kler bi naprosto poletela od ushićenja zbog uspeha njenog
diplomatskog postupka. Htela je odmah reći Stefanu. Ali onda, posle skoro
polačasovnog čekanja kod Fokskorsa, dok je koračala gore-dole u
hladnom, mirisavom sumraku, lako puna slatkog očekivanja kao seljančica
kad ide na sastanak s momkom, onda je samo hodala kraj njega,
nesposobna da izgovori ijednu reč o važnoj vesti. Postupala je iz
najuzvišenijih pobuda, nikad joj nije došla na pamet nijedna neprilična
misao, a ipak se sada od gorčine i straha još jedva kretala, tako joj je
mlitavo postalo telo, takvu je malaksalost osetila u udovima. Srce joj je
lupalo da ju je skoro ugušilo. Kada je neočekivano iza okuke izbio auto i
bacio im zaslepljujuću svetlost u oči, zbunjeno je udahnula i uhvatila se za
Stefanov lakat.
»Neko ne vozi baš naročito dobro«, primeti Stefan.
U mraku, koji je bivao sve gušći, stigli su do kapije parka pred
dvorom i tamo se je Stefan zaustavio.
»Neću dalje, Kler.«
»Nećeš?« Oklevala je. »Džefri je danas u gradu... ali će se,
verovatno, uskoro vratili.«
Stefan odmahnu glavom.
»Mi u parohijskom domu sada rano ležemo. Večeraćemo već u šest.«
Njegov tako providan izgovor učinio je još očevidnijim u kakav je
nepriličan položaj zašla. Selila se Džefrijeve primedbe: »Onog tipa da ne
vidim u svojoj kući! Ako ga sretnem, prebiću ga na mrtvo! Ceo kraj zna
da je obična propalica.« Možda je zbog toga osećala da se ne sme duže
zadržavati.
»Onda, laku noć, Stefane«, prošaputa. »Znaj da imam poverenje u
tebe! Sreća može da naiđe pre nego što se nadaš.« Sledećeg trenutka je već
nestala u senci drvoreda.
Sat kasnije, hitajući da ne zakasni, Stefan je stigao u parohijski dom.
Kuća je bila neuobičajeno osvetljena i u holu ga je nestrpljivo čekala
Karolina.
»Najzad!« pozdravila ga je uzbuđeno. »Mislila sam da uopšte nećeš
doći! Otac hoće odmah da te vidi.«
Kad je Stefan ušao u biblioteku, pastor je prekinuo nemirno šetkanje,
vlažnih očiju približio se sinu i uhvatio ga za ruku.
»Dragi moj dečače, danas su mi u Čarminsteru saopštili veliku i
potpuno neočekivanu vest.« Od silne uzbuđenosti se skoro onesvestio.
»Uzeli su te u obzir za izradu velikih slika u novom spomen-domu i
verovatno će te izabrati.«

Sledećeg dana su se nekoliko minuta posle tri u maloj kancelariji

dekanata okupila četiri člana pododbora za spomen-dom, kontraadmiral
Tring, Mark Saton, Džozef Kordli i Arnold Šarp – dekan nije bio prisutan
– i pozvali Stefana koji je čekao u susednoj sobi.
Predsednik Tring ga je pogledao kratkim, ispitivačkih pogledom čim
je ušao, i jer se plašio da će videti nešto gore, odmah mu je laknulo.
Stefanova kratko podšišana kosa i brada, pa i njegov samosvesni izgled
nisu mu toliko ni smetali, momak je izgledao kao gospodin, bio je lepo i
pristojno obučen i nije uopšte izgledao loše. Stefana su zbilja nagovorili da
skine one svoje platnene pantalone koje bi već teško bilo opisati, i Keri mu
je pripremila belu košulju i jedno od njegovih starih, tamnosivih
bogoslovskih odela koje mu je još uvek dobro stajalo.
»Dobar dan, gospodine Dezmonde! Izvolite sesti.« Tring mu je
ponudio stolicu i Stefan je seo; svestan je bio da su pogledi celog odbora
upereni u njega. »Znate zašto ste ovde, te zato možemo odmah da pređemo
na stvar. Radi se o spomen-domu. Hoćemo pet slika, približno metar
osamdeset sa metar dvadeset, treba na prikladan način da izraze iz kakvog
je uzvišenog, herojskog ali tragičnog osećanja izrasla ova zgrada. Kao što
znamo, slikate već nekoliko godina, dobili ste i više međunarodnih
priznanja, izlagali ste u raznim velikim gradovima, ukratko, činite nam se
osposobljenim za rad koji imamo u planu.«
»Svakako ću se potruditi koliko god budem mogao.«
Nastala je pauza; tada je Stefan pažljivo osmotrio četiri čoveka koji
su sedeli za dugačkim stolom. Čula su mu bila već tako izoštrena da je
odmah osetio da su mu dvojica naklonjena, a dvojica neprijateljska. Jedan
od protivnika se nakašljao – nesumnjivo se spremao da progovori. Bio je
to Arnold Šarp, čarminsterski advokat, mršav, bledunjav čovek, izdužene
glave i sitnih, bistrih očiju, usađenih vrlo blizu. Osećao je da Tring
podržava Stefana i to mu je veoma zamerio, prvenstveno zato što se sam
uzdigao sa dna – njegov otac je bio bedni poljoprivredni radnik na
obližnjem imanju – mrzeo je »bolje ljude« premda to zbog dugogodišnjeg
službovanja u pokrajinskom sudu nije pokazao ni držanjem ni rečima.
Pored toga je još sumnjao da Stefana podupire i neka viša sila, a budući da
mu lukavstvo nije dozvolilo da mu se otvoreno suprotstavi, odlučio je da
mu što je moguće više oteža.
»Verovatno ste doneli uzorke vašeg rada da ih pokažete odboru?«
»Na žalost, nisam.«
»Smemo li upitati, zašto?«
»Većinu mojih novijih slika ima u rukama moj londonski zastupnik.
Vrlo rado ću poslati po njih, ako želite.«
»Mislim«, upade Tring, »da za sposobnosti gospodina Dezmonda
mogu da jamčim. Dekan takođe.«
»Ali, da li odgovara baš za ovaj rad«, mudrovao je advokat dalje, »za
rad koji treba da predstavi nedavni rat?«
Šarpov sused, debeli Džo Kordli, crkveni tutor i žitarski trgovac,
kome su šavovi na kariranom crno-belom odelu samo pucali, okrenuo se s
tupim, crvenim licem prema Stefanu.
»Vi niste bili u ratu, gospodine Dezmonde?«
»Nisam.«
»Oslobođeni?«
»Ne.«
»Nadam se da niste bili načelni protivnik.«
»Bio sam u inostranstvu.«
»Ah!« Kordli uzdahnu i teško se zavali u fotelju. »U inostranstvu...
ali ne u rovovima.«
»Mislim«, učtivo se javio Šarp kao da brani Stefana, I lisičje oči mu
postadoše potpuno bezizrazne, »mislim pak da je vaš mlađi brat bio u
ratu?«
»Da. Nije, zapravo, ni bio sposoban za vojsku, ali se prijavio već
prvog meseca.«
Ćutanje.
»Poginuo je, zar ne?«
»Jeste.«
»U borbi?«
»Da.«
»Ah!« Kordli, koji je udvostručio svoj imetak prodajom hrane
čilingemskim trupama, opustio je uglove usana i zakolutao očima. »Hrabar
momak! Sve je žrtvovao za domovinu.«
 Ćutanje, koje je zatim nastupilo, bilo je još mučnije od pređašnjeg.
Stefan je stisnuo usne. Došao je na sastanak, jer je iz mnogih razloga želeo
da dobije narudžbu, a sad, kad se suočio sa takvim neprijateljskim
ispitivanjem, postao je još odlučniji.
»Dozvolite da kažem... mada nisam učestvovao u ratu, i bio, kako
ste tačno rekli, samo posmatrač, možda me baš zato moji pogledi na rat
čine sposobnim za ovaj poseban rad. Da bi vaš spomen-dom najbolje
odgovorio svojoj nameni, čini mi se da ne bi smeo biti samo znak
zahvalnosti onima koji su dali svoje živote, već i opomena protiv svih
budućih sukoba. Slike, koje bih vam napravio, pokazivale bi svu bedu rata,
naglasile bi žrtve i patnje i tako možda pomogle uticati na one, koji će ih
gledati, da spreče novu svetsku nesreću.«
»Bravo, gospodine Dezmonde!« srdačno kliknu Tring. Dopao mu se
kratak govor, kao i to što je Stefan celo vreme gledao pravo u Šarpa. Šteta
što je momak bio tako đavolska kukavica – ali, na kraju krajeva,
kontraadmiral je već i za vreme službovanja video da se i u najboljim
porodicama nađu plašljivci. »A sad još o uslovima.«
»Da li biste bili spremni«, upade Šarp, »da podnesete na odobrenje
nacrte koji bi potvrdili ono što ste maločas rekli?«
Stefan je pogledao Tringa.
»To bi bio potpuno neuobičajen postupak.«
»Hoćete li da kažete da treba na reč da vam poverujemo?« ubacio je
Kord.
»Svakom se umetniku mora verovati na reč«, vatreno je odvratio
Stefan. »Slikar nije trgovački putnik koji prikazuje uzorke. Slikar može da
pokaže samo samoga sebe. Spreman sam da podnesem nacrte ako
zahtevate; ali kako oni predstavljaju bar polovinu, i to težu polovinu rada,
to ću ih napraviti samo onda ako dobijem narudžbu.«
»Ne možemo da trošimo vreme«, odlučio je Tring. »Pogotovo ako
nameravamo već marta da otvorimo dom.«
»Petnaestog marta«, promrmlja Saton, koji je sad prvi put otvorio
usta, »Tačno kroz tri meseca.«
Kratka stanka.
»Da li biste mogli dotle da završite?«
»Mislim da bih.«
»Misliti ne znači ništa«, umešao se Šarp. »Moramo znati sigurno.«
»Za pet velikih slika to nije mnogo. Ali ako se zagrejem za stvar,
radim veoma brzo.«
 »Dobro. A sad još o honoraru. Predlažemo petsto gvineja.«
»Zar se nismo dogovorili za funte?« promrsi žitarski trgovac.
»Gvineje su, dragi gospodine, nesumnjivo gospodski novac. Da li
vam naš predlog odgovara, gospodine Dezmonde?«
»U potpunosti.«
Tring pogleda u odbornike. »Onda predlažem da našem umetniku
odmah isplatimo sto gvineja na ime predujma. Ostalo će dobiti posle
završenog posla.«
»Ne slažem se!« Šarp se zagledao u tavanicu. »Platićemo kad slike
budu gotove.«
»Ali gospodin Dezmond će imati izdatke za nabavku platna i ostalog
materijala«, pobunio se Saton, »a da o okvirima i ne govorimo.«
»To je njegova stvar«, odvratio je kiselo Šarp. »Ko može jamčiti da
se neće razboleti ili nas ostaviti na cedilu ili nam iz bilo kog drugog razloga
neće na vreme završiti slike? Može se dogoditi svašta. Zato predlažem da
platimo kad slike budu gotove.«
»Pametno, pametno, Arnolde. Slažem se s tvojim predlogom.«
Pre nego što je Tring mogao išta da kaže, umešao se Stefan:
»Nisam uvek u takvom položaju da mogu nabaviti platno i boje. Ali
trenutno, srećom, jesam. Stoga prihvatam vaše uslove. Molim samo da mi
dozvolite raditi u samoj auli. Ovde zasada nemam ateljea.«
»Mislim da vam možemo izići u susret. Morate je i ovako i onako
pogledati. Daćemo vam ključ.« Tring je pričekao i kako mu niko nije
prigovorio, zaključio je: »To je, dakle, sve, gospodo. Čestitam vam,
gospodine Dezmonde. Znam da ćete nam napraviti veličanstveno
umetničko delo.«
Sa ključem u džepu Stefan je otišao pravo u novi dom koji je stajao
na maloj uzvišici na crkvenim travnjacima nedaleko od katedrale, iza njega
je bio red brestova u čijim su se gornjim granama sakupljale vrane. Zgrada
je na njega odmah ostavila prijatan utisak, ali ne samo zbog svog položaja
i zbog toga što su se boja kamenja i zidanje u stilu četrnaestog veka odlično
slagali već zbog jednostavnosti i čistote njenih linija. Kad je ušao kroz
zasvođena vrata, nehotice je zadrhtao od zadovoljstva. Unutrašnjost u
obliku pravilnog petougaonika dobijala je svetlost kroz visoke dotavanične
prozore tako da glatko okrečene zidove nije prekidalo ništa, bili su kao
stvoreni za slike kakve je zamišljao. Kako će njegove boje goreti i plamteti
na snežnobeloj pozadini – već ih je video u svojoj mašti – i kako savršen
je bio prostor, tih pet jednako velikih zidova, za slike potpuno jednake
veličine! Kleknuo je na jedno koleno i dugo ostao u potpuno praznoj auli,
među ostacima maltera koje su ostavili zidari, a zatim je ustao, pažljivo
zaključao i Crkvenom ulicom otišao do ugla Haj strita. Iz Plavog vepra je
telefonirao Medoksu u London da mu odmah pošalje platno, boje i sve što
mu je bilo potrebno. Potom je gologlav, sa rukama u džepovima tesnog
bogoslovskog kaputića krupnim koracima pohitao prema Daunsu, slep za
sve sem za oblike koji su mu se već kovitlali pred očima.
Nekoliko dana se, iako vrlo teško, uzdržavao da ne započne sa
radom. Hteo je dobro da razmisli o materiji koja mu je bila tako bliska i
koja ga je tako teško pogađala. Gubitak brata i užasna beda koju je upoznao
onih godina kad je bio u Španiji, besumnje su mu izoštrili poglede na svet.
Negde u podsvesti su mu izvor živog nadahnuća bile Strahote rata koja
ga je slika tako duboko dirnula kad je opčinjen stajao u dugačkim
galerijama Prada. U njemu se probudio otpor ranjenog duha protiv večne
tragedije ljudskog nasilja.
Krajem nedelje počeo je da slika. I kad su se zamisli oblikovale, sve
se više zanosio temom i gorućom željom da pokaže ne samo junaštvo već
i strahovito pustošenje rata tako da se ljudi, kad bi samo pogledali njegove
slike, nikada ne bi dali ponovo zavesti u takvo bezumlje.
Rad mu je tako išao od ruke da često uopšte nije izašao iz doma;
radio je od ranog jutra do mrklog mraka. Karolina mu je svaki dan gurnula
u džep po nekoliko sendviča; no on ni za ručak nije prekidao rad, već je
stojeći kraj štafelaja povremeno odgrizao zalogaj hleba sa sirom i
nastavljao rad. Mir i osamljenost prazne aule išli su mu izvanredno na ruku,
jer nikad nije mogao podnositi posmatrače, i nakon što je već u samom
početku oštro odbio nekolike radoznalce, ostavili su ga na miru. Uveče se
vraćao u parohijski dom iscrpljen od stvaralačkog napora, no sa osećanjem
da mu rad uspeva.
Pastora ova samopregorna, spartanska marljivost nije samo čudila –
nikada nije slutio da bi umetnik, koga je uglavnom po knjigama Medžera
i di Morije zamišljao kao bespomoćnog i lenog boema, mogao biti tako
požrtvovan – već mu je predstavljala izvor zadovoljstva, u početku još
plašljivog, a posle svakog dana sve većeg. Uprkos udarcima, porazima i
razočaranjima, koje je pretrpeo, u njemu se ponovo probudilo nadanje za
koje je mislio da je već umrlo. Stefan je bio kod kuće, živeo je uredno,
oblačio se pristojno i već radio na projektu povezanim sa katedralom. Ko
zna do čega sve može to da dovede l
Kad se u javnosti saznalo za Stefanovo naimenovanje, reagovanje je
– morao je da prizna – bilo veoma neprijatno. U selu i bližoj okolini bilo
je mnogo zlobnog ogovaranja, pa i otvorenog negodovanja, što je Bertram
osećao pri svojim svakodnevnim dodirima sa ljudima, pa čak i opazio na
licima svojih malobrojnih parohijana za vreme nedeljne službe božje. U
mesnoj štampi se pojavilo nekoliko napisa, a najotrovniji je bio onaj pod
naslovom Pro patria5, objavljen u uvodniku Sreskih novina. Pastor i
Karolina su zabrinuti tihim glasom raspravljali o njemu.
»Svirepo su ga napali.« Bertramovo čelo se jako nabralo. »Do
krajnosti zlobno. Ali, na žalost, sve je istina.«
»Ali to je nepošteno, oče. Zašto moraju s tim u vezi podgrevati i ono
da nije bio u ratu? Treba da ga ocenjuju prema umetničkim zaslugama!«
»U pravu si, Karolina. No ipak... ima neke pravičnosti u misli da bi
spomenik o ratu trebalo da radi neko ko je učestvovao u njemu.«
»I koji bi možda bio loš slikar.«
»Da… da... tako je, Karolina. I šta misliš ko je napisao ovaj članak?«
»Zar ne možeš da pogodiš, oče?
»Albert Mold?«
»A ko drugi! Nemaš nijednog drugog neprijatelja na svetu... sem
njega.«
»Ali, draga moja, pa on nije dovoljno obrazovan da bi sastavio
ovakav članak. Već sam naslov ʼPro patriaʼ.«
»Neko mu ga je napisao. Dobar je sa mnogim ljudima koji bi to
smogli!«
Pastor je odmahnuo glavom kao da mu je misao o takvoj
pokvarenosti oduzela dah.
»Kad pomislim da dragi stari Mold, koji je preko pedeset godina
predano radio kod nas, od samog svog detinjstva, da baš on... bože mi
oprosti... ima takvog laktaša za sina!«
»Sad je doba laktaša, oče. Čak i stari Mold počinje da se razmeće.
Ima radio, bolje se greje i ima više tople vode nego mi, dva puta nedeljno
ide u bioskop, i kad sam ga pre neki dan u selu zapitala da li hoće za Božić
uobičajenu svinjsku nogu, rekao je: ʼNe, hvala, gospođice. Albert je dobio
celu polovinu jelena.ʼ Nato me je lukavo pogledao. ʼDa vam pošaljemo
malo.ʼ
Ućutali su.
»Pa«, reče pastor, »moramo paziti da članak ne dođe Stefanu u ruke.
Zaslužuje da ga podržavamo koliko god možemo.«

5
Za domovinu - (prim. D. D.)
 »Pre neki dan je dobio veliki podstrek, oče. Sećaš li se njegovog
prijatelja Ričarda Glina... oh, znam, nikad ga nisi naročito mario, ali sad je
član Kraljevske akademije... no, pre neki dan došao je u Čarminster i sa
Stefanom ručao u Plavom vepru...«
»Je li?«
»I... Stefan ga je upoznao sa čitavim planom i pokazao mu šta je već
uradio... slike ima u grubim crtama već gotove. I Glin je od oduševljenja
bio sav van sebe.«
Pastor je bio malo zbunjen, ali očigledno zadovoljan. Zaćutao je i
razmišljao. Zatim je pogledao kćer:
»Karolina, zar ti se ne čini da će mu se, ako mu ovo uspe, možda
ponovo otvoriti pravo versko polje... ukrašavanje crkava... slikanje
prozora... i slično? U crkvenom slikarstvu bi bio kod kuće. Još je mlad. Ko
zna, ne bi li se jednog dana... pod takvim uticajem... možda čak i...
posvetio?« Ućutao je, ustao i dohvatio šešir. »Brzo ću se vratiti, draga
kćeri.«
Posmatrala ga je kroz prozor kako se penje po stazi, sporo, malo
pognut, sa rukama na leđima, dug i crn pod širokim, niskim šeširom. Znala
je da ide u crkvu da se moli.

VI

Među mnogim izvanrednim i izrazitim osobinama, koje su

karakterisale ženu generala Dezmonda, bila je pitoma ljupkost manje
očevidna od drugih. Adelaida Desmond je odrasla u vojničkoj sredini, u
vreme devojaštva nazdravljali su joj kao kćeri puka, u žilama joj je tekla
krv mnogih pukasahiba, i kao supruzi joj je dugi boravak u Indiji još više
ojačao njenu prirođenu odlučnost i razvio želju za zapovedanjem – možda
zbog kakvog posebnog uticaja na jetru. Tog januarskog jutra oko nje se
osećala nekakva svadljivost – stisnute usne, malo raširene, bledoružičaste,
plemenite nozdrve obećavale su malo dobra onome ko joj dođe na oči.
Posluzi je tog dana naređivala odsečnije nego obično. Izgrdila je devojku
sa sela koja je zbilja sa velikom bukom punila sanduke za drva. Uspravno
je sedela za orahovim pisaćim stolom, obučena u suknju od tvida i bluzu,
sa samo jednom bisernom ogrlicom oko još uvek ljupkog vrata, i
pregledala pisma, većinom od onih gde je delovala kao pokroviteljica, kao
na primer od Crvenog krsta, organizacije planinki i mesne bolnice. Nato se
nepomično zagledala u benaveški, bakrom okovani upijač.
 Šta da uradi? To pitanje ju je ustrajno kao dosadan komarac mučilo
od kako se probudila. Muž je posle doručka obuo čizme i otišao u konjsku
štalu; podsetio ju je da mora na čitav dan u Džilinherst zbog zimske stočne
hrane – uostalom, i onako je odlučila da se ne posavetuje s njim. To je bila
stvar koju je bilo bolje uzeti u sopstvene spretne ruke. Ali kako... kako da
postupi?
Kad se pre nekoliko nedelja, jedne blage večeri pune slutnji, blizu
kapije autom provezla kraj Stefana i Kler i za trenutak ih zaslepljujuće
jasno osvetlila, postala je zgranutom svedokinjom prizora. Samo nekoliko
minuta pre toga bila je u zamku i tamo saznala da je sin u Londonu, a Kler
van kuće. I onda onaj fotografski blesak... kako priljubljeni su hodali
samotnom seoskom cestom, i Džefri nije bio kod kuće... a povrh svega je
taj čovek na tako lošem glasu... sve skupa je stvarno bilo veoma
uzbudljivo.
Generalova žena je pošteno priznala da se Kler nikada nije imalo šta
prebaciti – bar koliko je čovek mogao znati; no u Indiji je u svoje vreme
videla poprilično čudnih događaja, odlučila je da će imati otvorene oči i za
sada neće reći ništa. Klerina devojačka naklonost prema Stefanu se ipak
nije mogla zaboraviti, i kako su Kler često progonili, to je ovo neverstvo
prema Džefriju– jer to je ipak bilo neverstvo ma kako nevino izgledalo –
bilo tim kobnije. Premda je Adelaida bila vojničko dete i od detinjstva
vaspitavana u tradiciji uzdržanosti – govorila je odsečno, trudila se da
vlada svim pokretima, držala se suvoparnih pravila lepog ponašanja i zato
gušila sve nežnije izraze materinske ljubavi – ipak je veoma volela svog
sina. Njegova ženidba na brotonski posed ga je sa položaja neznatnog
kapetana podigla na položaj veleposednika i to ju je mnogo obradovalo.
No posle je sledilo nekoliko razočaranja. Najveći deo imanja bio je vezan
za naslednike, što je samo po sebi bilo zapravo u redu, ali je Džefrijevom
osećanju vlasništva oduzimalo sav blesak. Osim toga je ledi Broton veći
deo imetka ostavila svojoj kćeri, tako da je Kler imala znatne privatne
prihode. Mada joj je snaha bila krotke naravi, ipak je njena nezavisnost,
koja je bila više nego samo nezavisnost od muža, često ljutila Adelaidu, a
posle događaja prošle večeri učinila joj se, štaviše, opasnom.
Večerali su u Grešam parku, s leve strane joj je sedeo Redžinald
Tring. Adelaida je rumenog kontraadmirala, sa njegovim momačkim
nagvaždanjima, skromnim prihodima i predgradskom vilom gledala
nekako s visine i trpeljivo. Više nego njegove šale nju su zabavljale
kapljice znoja koje su mu posle vruće supe kao izvorčići izbijale na
ružičastoj ćeli; od vajkada nije bila naklonjena starijim vojnicima i njega
je smatrala glupakom premda je bio dobrodušan i bezazlen. Zbog
dosađivanja nije odmah obratila pažnju na njegovo neodređeno
spominjanje Kler. No konačno je ipak otvorila uši i Tring je počeo da se
razmeće i zaverenički joj objašnjava kako je diplomatski vešto ispunio
»porodični nalog« koji su mu poverili. Zbilja lepo od Kler, zaključio je, što
se tako zauzima za Džefrijevog bratića!
Adelaida je grčevito i nemo popila gutljaj vode. Tog puta nije znala
šta da kaže. Ovaj pomorski glupak potvrdio je njene najgore sumnje. Kler
se krišom, no nečuveno indiskretno zanima za onog bezvrednog
neotesanca! To se mora preseći, i to odmah, pre no što dođe do javnog
skandala u pokrajini.
Sad, u hladnoj jutarnjoj svetlosti, naginjala je tome da svu krivicu
svali na »otpadnika«. Besumnje se kao crv ponovo progrizao do Klerinog
poverenja, bezobzirno zaboravljajući na to da može naškoditi njenom
dobrom imenu, i prosjačio za pomoć. Bilo bi, prirodno, nekorisno otići k
njemu i pozvati se na njegov takt. S druge strane je pak uvek opasno mešati
se u stvari supružnika. Ali to je bio jedini put koji joj je ostao otvoren.
Oslanjala se na svoju spretnost, postupiće oprezno i pažljivo. Znala je da
će Kler danas biti u Londonu. Odlučno je prišla telefonu i strpljivo čekala
da joj spora centrala da vezu, konačno je dobila Stilvoter i pozvala Džefrija
da popodne dođe na čaj.
Došao je rano, već oko četiri – drugog posla nije imao – i kako je
general još uvek bio u Džilinherstu imala ga je Adelaida samo za sebe.
Dobro ga je nahranila sveže pečenim saseškim palačinkama, vrućim
prženicama namazanim sa maslacem i patom paperijumora, začinom koji
je oduvek voleo. Potom je ispružio noge sve do žeravice u kaminu i puštao
cigaretni dim kroz nos; a ona je, uspravna, plela na kožnom jastučetu i
vodila razgovor o temama za koje je znala da će mu se dopasti – koliko je
uhvatio u poslednjem stilvoterskom lovu, kakav će biti plen u sledećem
lovu sa psima, kakvom se uspehu nada u jahanju sa preponama na idućim
čilingemskim trkama, i tome slično.
Džefriju je pri zvuku sopstvenog glasa vreme prijatno prolazilo.
Mama je, zaista, umela da razvedri čoveka, znala je mnogo o konjima i,
naravno, đavolski ga volela. Sat je otkucao šest. Povukao je još poslednji
dim i digao se iz naslonjače.
»Čajanka i po, mama! Vrlo prijatno smo poćaskali.«
»I ja osećam tako, Džefri.« Ispratila ga je u hol, pomogla mu da
obuče težak, prugast kaput, zatim još malo stajala pod zelenim plinskim
lusterom čije svetlosno treperenje kao da je dolazilo ispod vode, i uzgred
dodala: »Čula sam da ti je bratić kod kuće.«
 »Da, na žalost. Neću s njim da imam nikakva posla!«
»Pametno, Džefri. Ja bih na tvom mestu upozorila i Kler da ga
izbegava.«
Džefri, koji je vezivao šareni šal oko vrata, pogleda je.
»Šta hoćeš da kažeš?«
»Samo toliko... znaš vrlo dobro da si mu preoteo Kler... i to ga
sigurno strašno grize. I posle tolikih godina provedenih u najgorim
pariskim jazbinama... ne srne mu se verovati.«
»Meni kažeš! Taj čovek sposoban je za sve.«
»Onda me umiri i reci neku reč dragoj Kler.« Namestio je šal i
pogledao se u malom zidnom ogledalu.
»U redu, hoću. Laku noć, mama!«
»Laku noć, Džefri!«
Stajala je na otvorenim vratima dok je Džefri upalio motor sportskog
automobila, poterao preko šljunka da je zakvrcalo i odjurio po kolskom
putu. Potom se zadovoljna svojim popodnevom vratila u kuću.
Džefri je vozio veoma brzo i nada sve spretno. Važio je za dobrog
vozača i dok je još bio momak, često se nosio mišlju da učestvuje u
bruklendskim trkama. Možda je šibanje svežeg vazduha izazvalo jaču
aktivnost njegovog mozga nego što je računala Adelaida. Dok je jurio
okukama i okretao vitki volan, stalno se pitao na šta je to mati ciljala.
Bilo je očevidno da ga je pozvala na čaj iz nekog naročitog razloga.
Ranije, dok je bio još u sendherstskoj školi, glavnu stvar je u pismima uvek
saopštavala u post skriptumu kao nekakvu dodatnu misao. Da se nije prava
namena poziva, možda, skrivala u onim poslednjim primedbama o Kler?
Džefrijevo lice razvuklo se pod kariranom kapom. Bio je uobražen i uprkos
skupom školovanju, koje ga nije naučilo ničemu drugome sem spretnom
udaranju različito velikih lopti, ne baš naročito oštrouman, ali je dugim
druženjem sa lovcima, sa njuškalima na konjskim trkama, profesionalnim
kladiocima i trgovcima konja stekao neku vrstu lukavstva, dobar nos za
ono »da li se negde nešto sprema«, kako je govorio; zato je odmah odlučio
da postupi obratno od onoga, kako mu je mati savetovala – neće
razgovarati sa Kler, nego će ćutati i u miru ispitati situaciju.
Kad je stigao kući, bilo je tek šest i dvadeset. Kler se još nije vratila
iz Londona – obično je putovala vozom koji je polazio u pola šest sa
Viktorijine stanice. Dok je išao gornjim hodnikom da se okupa i presvuče
za večeru, zastao je pred malom odajom kraj ženine spavaće sobe; soba je
bila tako prijatna i sunčana da je Kler mnogo boravila u njoj.
 Za svaki slučaj je zakucao na vrata, no nije dobio odgovor, te je posle
kratkog oklevanja ušao. Soba je bila ljupka, svetlosiva, sa nežnoružičastim
zavesama i presvlakama i Džefri se dobro osećao u njoj. U Klerinoj
odsutnosti je, naime, često dolazio ovamo i kao brižljiv – ako već ne
ljubopitljiv suprug koga ženine stvari, pogotovo novčane prilike iz
razumljivih razloga veoma zanimaju – uzimao u ruke ovo i ono, čas pismo
s pisaćeg stola, čas razglednicu s police nad kaminom.
Sad je, međutim, pregledao manje površno. Prišao je pravo pisaćem
stolu koji je uvek bio otključan, i počeo sistematski da ga pretražuje. Punih
deset minula prelistavao je hartije u pretincima. Nije bilo ničega, baš
ničega; našao je samo veoma nevine stvari tako da je morao pocrveneti,
između ostaloga svoje fotografije iz vremena kad je bio kadet u
Sendherstu.
Donekle posramljen hteo je već da ode kad je na kutiji spazio
presavijen tabak. Bio je račun na četiristo funti, potvrđen pečatom
Medoksove galerije, Nju Bond strit 216, za dve slike Stefana Dezmonda:
Milosrđe i Podne u maslinjaku.

VII

Jedno poslepodne početkom marta se na mesečnom zasedanju

zapadnosaseškog okružnog saveta bližila kraju dugačka rasprava koja je
tekla i vrtela se oko toga da li treba kanalizirati seoce Heton-in-fe-Vold u
kome su do tada bile samo jame. Između četrnaest prisutnih članova Albert
Mold je sedeo neobično ćutljiv i grizao nokat na palcu; glavu sličnu
tuljanovoj zavukao je u podignut okovratnik zimskog kaputa koji je bio
ostavio na sebi, jer je kroz pukotine u daščicama obloženim zidovima
dvorane za sednice pirila hladna struja. Do njega je sedeo njegov prijatelj
i saradnik Džo Kordli, a s druge strane stola marljivi javni radnik
kontraadmiral Tring.
Predsednikov čekićak kucnuo je poslednji put, sreski pisar je
promrmljao uobičajenu formulu koja je označavala kraj sednice, te datum
i vreme sledeće; odbornici su počeli gurati stolice, poluglasno razgovarati
i razilaziti se. Albert Mold im se nije pridružio. Stao je sa Kordlijem pored
vrata i kad mu se približio Tring, zaustavio ga je.
»Voleo bih da progovorim sa vama nekoliko reči, gospodine, ako
nemate ništa protivi«
 Redžiju nije bilo pravo, jer se žurio na midsaseško golfsko igralište
da na brzinu odigra koju partiju, ali pre nego što je mogao da izusti neko
prigodno izvinjenje, Mold je nastavio:
»Mučno mi je što moram da vam govorim o tome, veoma mučno.
Ali moram. Reč je o slikama za spomen-dom.«
»Pa, šta je s njima?« obrecnu se Tring i naglašeno pogleda na sat.
»Samo ovo, gospodine. Ima već skoro tri meseca kako je počelo
slikanje, i koliko je meni poznato, niko živi nije video još ništa. Čuo sam
da su neki pokušali, ali su ih odbili i slike su stalno pod ključem. A kako
ćemo dom uskoro zvanično otvoriti, to se nekima učinilo da ovako nije
sasvim u redu, bar dvojici članova pododbora ne. I, da budem jasan,
zamolili su me da ih pratim na razgledanje slika.«
»Kako ste ih, do đavola, mogli razgledati kada su zaključane?«
»Gospodin Arnold Šarp i ja pobrinuli smo se za drugi ključ.«
Tring je ukočenim pogledom izrazio nezadovoljstvo. Njemu se Mold
nikada nije dopadao, ne toliko zbog toga što se popeo preko granice svoje
klase, već zato što je zadržao staru poniznost kojom se sada podsmehivao
višima od sebe.
»Pa, gospodine, da skratim dugačku priču. Juče kasno uveče ušli smo
u aulu. I neprijatna mi je dužnost što vam moram saopštiti da nam se
nimalo nije dopalo ono što smo videli.«
»Idite, molim vas, Mold«, odbi ga s visine Tring. »Pa niste vi
umetnički kritičari«
»Neka je moj sud još tako beznačajan, moram vam reći da nije samo
moj.« Moldove blatnjavomrke oči su se za trenutak srele sa admiralovima.
»I advokat Šarp i Džo Kordli su istog mišljenja.«
»Tačno je«, reče odlučno Kordli. »Mogu se zakleti na Sveto pismo!«
»Daleko od toga da hoću da vas savetujem, ali da sam ja predsednik,
smesta bih otišao da vidim slike.«
Tring je osetio zabrinutost. U Moldovim očima bio je neki pritajeni
blesak koji mu se nikako nije sviđao.
Nerado se odrekao prijatne misli na golf, odlučio se i kazao:
»Imate svoj ključ?«
»Imamo, gospodine. I Džo i ja smo sada baš slobodni«.
»Onda hajdemo.«
Otišli su iz zgrade i odvezli se admiralovim autom. U Čerminsteru
su na Moldov predlog potražili još i Šarpa i Salona. To je oduzelo dosta
vremena i tako da se već spustio mrak kada se pet članova pododbora
približilo spomen-domu. Mold im je ćutke otvorio. Aula je bila prazna.
Stefan je otišao još pre jednog sata. Kordli je zloslutno upalio svetio. I pred
sobom su ugledali slike.
Prva, koja je privukla Tringov pogled, bila je ona koju je Stefan
nazvao Darovanje miru: u prednjem planu je mlada žena držala pred
sobom dete, a u pozadini su bila zlatna žitna polja i plodna pokrajina sa
mnogo žetelaca, kosaca i veselih seljaka; dok ju je gledao, osetio je da mu
je zabrinutost nestala i da ga je oblio topao talas olakšanja. Pa stvar je
dobra, da, na svoj poseban način čak odlična – stvarno mu se dopadala. Ali
kad se okrenuo drugoj slici, Zdravo, Armagedone na kojoj je bila užasna
gomila pušaka i gužva uniformisanih ljudi, a među oduševljenom masom
svirale muzike i pod mračnim nebom lepršale zastave, njegove loše slutnje
su se opet povratile. A još više su se produbile i pretvorile u strašnu
izvesnost kad je žurno, u mučnoj zabrinutosti pogledao treću sliku, Otmica
mira, i četvrtu Plodovi koja je zapanjujuće snažno, s jedne strane možda
prikazivala koliko je u smetenosti uopšte mogao videti, isprepleteni niz
jezivih ratnih prizora, s druge pak strane njihove grozne posledice – glad,
kugu, spaljene kuće, razrušena sela, opustošena polja, koja su na prvoj slici
bila još tako bogata; a nad svim tim je preovladavala prilika gole, plačuće
žene. Kod poslednje slike Vaskrsnuće ubijenih su mu se oči izbuljile.
Zaboga, šta je mislio mladić s tim čudnim ljudskim telesima, zapravo
leševi ma, unakaženim, razgolićenim, među njima i ženskim, čak i bez
udova, koji su ustajali iz grobova ispod ogromnog hora anđela koji su
divlje trubili? Nikada, ni u najgorim snovima nije očekivao takav užas. I
upravo on, kontraadmiral Redžinald Tring, je bio taj koji je članovima svog
odbora preporučio, da, nametnuo tog prokletog Dezmonda.
Posmatrali su ga i čekali da progovori. Isprsio se – odvažnost mu
nikad nije nedostajala.
»Pa, gospodo... ovo je stvarno veliko razočaranje.« »Razočaranje!«
Kordlija upravo što nije pogodila srčana kap od ogorčenja. »To je sramota,
neoprostiva sramota!«
»Pogledajte ovo ovde!« Mold je trgnuo glavom u pravcu likova na
poslednjoj slici. »Sve golo... golo golcato! I što je još gore, svi, i muškarci
i žene, pokazuju najintimnije delove tela!«
Tring je okrenuo glavu i pogledao prema Satonu. Ali je uslužni
bankar bio još bleđi nego inače i nikako nije bio raspoložen da mu pritekne
u pomoć.
»Da, gospodo... ovo je dostojno žaljenja. Moram odmah dekanu.«
 Šarp, koji je celo vreme pažljivo posmatrao slike, sada je prekinuo
ćutanje.
»Smem li da vas posebno upozorim na ovo?« Pritom je pokazao
neku pojedinost u složenoj kompoziciji na trećoj slici. »Šta to rade ovi
vojnici ovde? Možda bi to znao da objasni neko ko je umetnički bolje
obrazovan od mene?«
»Blagi bože!« ote se Tringu.
U opštem mrmljanju Mold je mirno dodao:
»Pa to je ono što nas je uopšte i nagnalo da pokrenemo celu stvar.«
Admiral je čvrsto stisnutih usana uzeo stvar u ruke. Odsečno je
rekao:
»Sazivam sednicu za sutra. Tačno u devet. Dezmond će biti tamo.
Dotle budite ljubazni i uzdržite se od bilo kakvih javnih izjava. Laku noć!«
Idućeg jutra je Stefan tačno u određeno vreme, ne sluteći nesreću,
došao pred odbor. Jer nije znao zašto su ga pozvali – preko telefona Tring
mu nije ništa rekao – bio je odlično raspoložen, doduše zamoren i pomalo
iscrpljen od neprestanog napornog rada, ali prožet silnim zadovoljstvom.
Rad je skoro završio i znao je da je dobar. Za neki dan je nameravao da
slike pokaže odboru. Sigurno hoće da ga ispitaju nešto s tim u vezi.
»Gospodine Dezmonde, moram vas obavestiti da smo videli vaše
slike. Užasno su nas ogorčile.«
Neočekivani napad pogodio je Stefana kao grom iz vedra neba. Nije
se mogao tako savladati da se ne bi trgnuo; zatim je prebledeo, pogled mu
se smračio i postao skoro ukočen. No pre nego što je mogao išta da kaže,
Tring je nastavio:
»Ja lično ne razumem kako ste mogli tako nečuveno da predstavite
naše želje?«
Stefan je duboko i s bolom uzdahnuo.
»Šta je to tako nečuveno u mom radu?«
»Stvaranje takve vrste bi moralo biti plemenito, moralo bi bodriti.
Četa vojnika koja korača sa zastavom... ranjenik koji se oslanja na
drugarev lakat ili bolničarku Crvenog krsta!« Stefan se zgrozio. »Umesto
toga vi ste nam dali... zbirku nastranih zamisli... i sliku ljudske patnje koja
je, najblaže rečeno, nezdrava i ponižavajuća.«
»Izneo sam vam svoje nacrte pre no što sam počeo. Tada mi se činilo
da ih odobravate.«
»Nijedan razuman čovek ne može odobriti ove slike!«
 »Jeste li vi nadležni da sudite?«
»Smatrali ste nas dovoljno nadležnima kada smo vam poverili taj
posao?«
U Stefanu je buknuo plamen srdžbe.
»Ako je tako, da li biste možda bili tako dobri i potanko naznačili u
čemu su vas moje slike tako razočarale.«
»Ja ću vam sasvim potanko objasniti«, viknuo je Kordli koji je u
ljutini prešao na svoje otegnuto narečje. »Jeste li mislili da hoćemo bogalje
i slepce... gole žene... bestidnice... da uopšte ne govorim o gnusnim
prljavštinama!«
»Dosta«, oštro ga je prekinuo Tring. Od jučerašnjeg večera pa do
sada on je pažljivo procenio svoj položaj i način na koji bi najlakše mogao
da se izvuče iz njega. Mada ga je još uvek oštro peklo osećanje lične
uvređenosti, došao je do saznanja da će mu ta nesrećna stvar najmanje
škoditi ako je zataška. Prvenstveno je pak odlučio da na sednici spreči
svako potanje raspravljanje o pojedinim neprijatnim delovima slika, jer je
dobro znao da bi se takve stvari ubrzo raznele po čitavom srezu. Zato je
upro svoj glečersko hladni admiralski pogled u Stefana.
»Stav odbora je potpuno nedvosmislen i neopoziv. Vaše slike ne
možemo prihvatiti. Da bi ih mogli pokazati javnosti, treba prema mom
mišljenju na jednoj izvršiti veće izmene, a ostale tri naslikati iznova.
Hoćete li?«
»Neću«, odgovorio je Stefan bez oklevanja. »Smešno što me uopšte
i pitate!«
»U tom slučaju moram da vas zamolim da odustanete od daljeg rada.
Odluku odbora o raskidu ugovora dostavićemo vam i pismeno u
propisanom roku.«
Kratka pauza. Tada je glas zakona izrekao nešto što se predsedniku
izmakla.
»Voleo bih da stavim u zapisnik«, rekao je Šarp. »da prema uslovima
ugovora nismo dužni platiti ni penija za slike ako su odbačene
sporazumno.«
Stefan je ostao potpuno miran i savladavao buru koja mu je divljala
u grudima. Još nikada, ni u jednom gorkom trenutku svog života nije osetio
takvu gorčinu, tako ubistveno osećanje nepravde. Najradije bi kriknuo:
Zadržite vaše proklete pare... vaših trideset srebrnika! Mislite li da sam
izlio svoju dušu zbog prljavog novca? Ali je znao da bi takav ispad samo
potvrdio njihovo loše mišljenje o njemu. Njegova jedina odbrana bilo je
ćutanje. Redom se zadržao pogledom na svakom od tih lica, tako
zamagljenih da ih je jedva mogao razaznati, a zatim se bez reči okrenuo i
otišao iz sobe.
Iako mu se u glavi vrtelo, noge su ga mehanički nosile ka spomen-
domu. Uprkos zabrani, s kojom su ga pogodili, zakleo se da će odmah
završiti slike. Ostalo je još malo da se uradi, kroz dva dana bi bilo sve
spremljeno za konačno lakiranje. Srećom, zaboravili su tražiti da im vrati
ključ.
Ali kad je stigao do zgrade, našao je vrata osigurana rezom i
katancem, novim i čvrstim, tako da su bili uzaludni svi napori da ga otkine.
Popovo trenutak napregnutog ćutanja. I opet se okrenuo. Išao je kroz
gradić ne videći ništa, sa ukočenim i mračnim pogledom u očima, a potom
se uputio na Dauns. I dok je tako žurio i njegova se prilika tamno i
usamljeno ocrtavala na horizontu, tako da se u prostranoj pokrajini gubila,
skoro nestala, ipak je izgledalo da još uvek izaziva čitav svet koji se
postavio protiv njega.

VIII

To isto popodne vest o odbacivanju slika prodrla je u javnost. Ali

kako je Tring čvrsto držao odbor na uzdama i veoma ubedljivo dokazao da
bi svima njima štetilo, ako bi razglasiti »neukusnost« slika – jer bi se, na
kraju krajeva, neizbežno na njih svalila odgovornost što su izabrali
Dezmonda – objavili su samo to da rad ne odgovara zahtevima i da ga zato
nisu mogli prihvatiti. I pored toga je samo odbacivanje bilo dovoljno da
izazove malu senzaciju i zlurad trijumf Stefanovih protivnika. Adelaidu je
u vili Simli ova vest neobično obradovala. Džefri, koji je negovao svoju
fugu, posmatrao i čekao, te ćutao kao riba, osetio je čemerno zadovoljstvo,
pojačano glasovima koji su kružili po okolini, naime, da je Stefan nestao i
da ne mogu nigde da ga nađu. Bez sumnje leži taj lupež mrtav pijan u
kakvoj brajtonskoj krčmi!
Dva dana kasnije, te iste nesrećne nedelje, u četvrtak uveče, u
stilvoterskom parohijskom domu vladalo je ćutanje. Karolina je odlagala
koliko je mogla, a zatim ušla u biblioteku. Pastor je sedeo u fotelji kao
obično i zurio u vatru, na kolenima su mu ležali otvoreni Komentari
biskupa Dentona iz kojih je sada crpao svoje propovedi. Trenutak je stajala
i oklevala kao da joj je teško da progovori.
»Htela bih da znam, oče... da li da zaključam.«
 Bertram se nije pokrenuo.
»Zar još uvek nema nikakvog glasa o njemu?«
»Nema, oče.«
Pastor se ispravio i zatreptao da otkloni zamagljenost očiju.
»Da nije, možda, u svojoj sobi?«
Karolina odmahnu glavom.
»Pogledala sam.«
»Koliko je sati?«
»Skoro jedanaest. Da možda zaključam prednja vrata, a bočna samo
zatvorim...«
»Ne, nemoj, draga moja... ostavi sve kako je. Idi u krevet. Sigurno si
veoma izmučena.«
»Pusti me da još malo sedim!«
»Nemoj. Imam još nekakav posao. I nimalo nisam umoran. Laku
noć, Keri!«
Bilo je retko da je otac oslovi po imenu, zato ju je to do dna duše
dirnulo. Ali sama nije znala pokazati nežnosti.
»Laku noć, oče.«
Karolina se nerado, nekako oklevajući popela u svoju hladnu
spavaću sobu, dok se Bertram, iscrpljen od brige, uspravio u fotelji i stao
da čeka sina. Kao da je želeo prevariti samog sebe i praviti se marljivim s
vremena na vreme je okrenuo stranicu knjige. Ali u mislima je bio daleko.
Svaki čas je gledao na sat i napregnuto osluškivao ne bi li na stazi pod
prozorom čuo korake.
Ni sad nije mogao verovati da se Stefan, koji je nedeljama bio uzor
urednosti, prepustio vrtlogu pijančenja da bi na taj način utopio jade. A
ipak su svi mislili da je tako. A kako bi drukčije mogli da objasne njegovo
dugo izbivanje? No, treba, zapravo, priznati da je udarac bio zbilja svirep.
Bertram je sagradio tako visoku građevinu da mu je bilo teško videti je
srušenu.
Teško je uzdahnuo i uhvatio se za čelo.
Minuti su se polako vukli. Na dedovom satu otkucalo je jedanaest,
zatim je izbilo još pola. U ponoć je u kaminu zatreptao poslednji plamenčić
i onde zamro. Besmisleno je bilo dalje čekati. Pastor je ustao, ugasio svetla
i polako se popeo stepenicama.
Sledećeg popodneva oko tri se Karolina, koja je zbog kućnih poslova
morala rano da ustaje a prošle noći je jedva oko sklopila, poluobučena
odmarala u svojoj sobi. Bertram je otišao svojim pastorskim poslovima.
Iznenada ju je trgnuo šum poznatih koraka, te je požurila na prozor. Srce
joj je zalupalo. Bio je Stefan – dolazio je tako živahno da se naprosto
zbunila. Brzo se ogrnula starom ružičastom kućnom haljinom i dočekala
ga kad je ušao u kuću.
»Daj mi nešto da jedem, Keri, daj, sestrice!« Ovo naređivanje ju je
razljutilo. »Što brže! Skapavam od gladi.«
»A gde si bio?« Iako joj je glas drhtao, u njemu se ipak osećao
prizvuk optužbe.
Osmehnuo se odnosno crte su mu omekšale.
»Nemoj me gledati tako, devojko. Oprosti mi ako sam te uznemirio.
Radio sam.«
»Kako si mogao da radiš... tri dana i tri noći?«
»Lepo... Imao sam izvijač.«
»Jesi poludeo?« glas joj se promenio.
»Nemoj se šaliti, Stefane... bili smo zabrinuti. Gde si spavao?«
»Šta misliš gde? Tamo gde sam naučio – na zemlji. U odelu. Idem
gore da se umijem i presvučem.«
Uzdahnula je od olakšanja da ga opet vidi, a u isto vreme bila je sva
smetena i preplašena. Ipak mu je sama ispržila jaja sa slaninom – Sofija se
već toliko oslobodila da se između tri i šest nikada nije pojavljivala u
kuhinji – i skuvala lonac jakog čaja. Sela je prekoputa njega, još uvek u
kućnoj haljini, oslonila bradu na ruke i sumnjičavo ga posmatrala dok je
on halapljivo gutao jelo. Dogod je jeo i pio nije odgovarao na njena pitanja,
a zatim je omekšao, zavalio se u stolicu i pogledao je.
»Stvar je sasvim jednostavna, Keri. Morao sam da završim slike. I
pošto su mi zaključali aulu, morao sam da provalim.«
»Da provališ?«
»Pokušao sam prvo sa lestvicama, ali nije išlo... Zato sam onda obio
katanac.«
»I sve to vreme si bio tamo... u spomen-domu?«
»Skoro.«
»Bez jela... tri dana i tri noći? I spavao si... na zemlji?«
»Budi uverena, draga Keri, da mi to nije ni najmanje smetalo.«
Njegov glas postade tvrđi. »Hteo sam da dovršim svoje delo... i sad je
dovršeno... lakirano i sve.«
 Ćutala je. Mada je njegova veselost pomogla da se smirila, ipak nije
mogla da ne primeti, kako ga je satro poslednji napor koji je zahtevao
dugotrajan i težak stvaralački rad. I oči su mu plamtele da ju je bilo strah.
Otvorenost i blagost, njegove najbolje osobine, nestale su, a zamenilo ih je
nešto strašno tuđe.
Pogledao je na sat.
»Moram da idem.«
»Stefane, nemoj«, ogorčeno je skočila. »Ne idi! Otac će hteti da te
vidi.«
»Odmah ću se vratiti«, uveravao ju je. »Još pre deset. Obećavam ti.«
Njegove reči su zvučale ubedljivo, a ipak se je u njima krilo nešto
što nije mogla da shvati. Sledećeg trenutka otišao je od kuće isto onako
neočekivano kao što je i došao.
Malo je pričekao na kraju ulice i kad je stigao redovni »seoski«
autobus, zaustavio ga je. Starinsko vozilo je bilo skoro prazno i čim je seo,
krenulo je glavnim drumom prema Čarminsteru.
Sva upornost, svojstvena Stefanovom karakteru, pobunila se protiv
postupka članova odbora. Pre šest godina bi možda i sumnjao u vrednost
svog rada, no sad je bio ubeđen da su slike izvanredne, i to ne samo zbog
opštečovečanske teme već i kao umetnička dela. U njemu je sve ključalo
pri pomisli da su ih odbacili potpuno samovoljno, u veoma spornim
okolnostima i da nisu pitali za mišljenje stručnjaka. A najgore od svega je
bio način kako su hteli da likvidiraju čitavu stvar – jednostavno su
zaključali slike za koje mu nisu platili ni penija, zabranili mu pristup k
njima i tako mu potpuno vezali ruke, te unapred onemogućili svaki pokušaj
da išta popravi. Dok je sedeo u drndajućem autobusu, Stefan je pri sećanju
na sve ono što je ispovedao tako iskreno, tako pošteno, opet ugrizao usnu
i stisnuo pesnice. Nije se mogao, nije se hteo predati, već je uprkos svemu
hteo izvesti stvar na čistinu. Pažljivo je još jedanput razmislio o svemu;
pripreme nisu ni izdaleka bile potpune, u onoj brzini ne bi ni mogao bolje
uraditi, ali je osećao da će uspeti. Kakva sreća što je bar jednom imao
dovoljno novaca! Još nikada mu nisu bili toliko potrebni.
Kad je autobus ušao u predgrađe Čarminstera, osetio je kako su mu
se živci napregnuti. Sat na tržnici, osvetljen jer je bio već mrak, pokazivao
je tri četvrt šest. Sišao je na stanici pre trga, skrenuo u Out lejn i prečicom
odjurio na železničku stanicu. Stigao je na glavni peron i stao kraj ograde
neposredno pred dolazak voza iz Londona.
S voza je sišlo nekoliko putnika i među njima je odmah spazio
mladalačku figuru Torpa Medoksa koji mu se približavao sa torbom u ruci.
 »Lepo što ste došli.« rekao je Stefan nakon što su se rukovali.
»Srećan sam što mogu da vam pomognem, gospodine Dezmonde.
Stric vas pozdravlja.«
»Smestiću vas u Plavom vepru. Tamo će vam sigurno biti udobno«,
nastavio je Stefan dok su išli prema staničnom izlazu. »Ali najpre treba još
nešto da obavimo.«
»Dobili ste, znači, prostorije?«
»Najmio sam ih za dve nedelje, počev od sutra. Idemo pravo
onamo.«
U centru Čarminstera, tik iza Market strita, nalazio se dućan,
prvobitno papirnica i javna čitaonica poznata pod imenom »Kod
Lenglenda«; posle niza neuspeha postala je neka vrsta mesne izložbene
prostorije i služila za razne namene, kao za skautske skupove, za izbore,
za rasprodaje koje su priređivale razne dobrotvorne organizacije u srezu.
Stefan se zaustavio pred tom prostorijom.
»Evo ovde. Nije veliko, no biće sasvim dovoljno. Zidovi su sasvim
dosta prostrani i za vas će se naći sto i stolica. Hajdemo okolo! U dvorištu
su kolica.«
Pet minuta kasnije već su vukli kolica mirnom, zaobilaznom ulicom
prema spomen-domu. Čarminster je poznat kao grad samo zbog katedrale,
u stvari je samo malo veća varošica koja se retko kada predaje noćnim
razonodama. U ono doba je na ulicama bilo malo sveta i Stefan je sa
zadovoljstvom primetio da je njihov prolazak ostao nezapažen. Za manje
od dvadeset minuta preneli su slike iz zgrade na kolica, pogledali da li se
lak potpuno osušio i zatim ih pokrili vrećama. Potom je Stefan zaključao
vrata i veštinom, koju bi odbor sigurno cenio, ponovo dobro pričvrstio
katanac i vratio rezu na staro mesto.
Sa svom obazrivošću uputili su se prema trgu, ubrzo stigli do
Lendglenda, dovukli kolica pred vrata, istovarili ih i uneli slike u praznu
prodavnicu. Pošto su odstranili presvlake, počeli su ih vešati. Jednu,
Otmicu mira, namestio je Stefan u izlog, drugu, Armagedon, tačno
nasuprot ulaza; ostale tri su obesili u prostranoj sobi gde je nekada bila
čitaonica. Nije bio lak posao – okviri su bili teški i morali su ih dobro
pričvrstiti na žicu – ali su ga najzad, na Stefanovo zadovoljstvo, malo posle
devet ipak obavili. Stefan se okrenuo svom pratiocu.
»No, šta kažete?«
Mladi Medoks odgovori veoma ozbiljno:
 »Vi znate da se meni uvek, od samog početka, dopadao vaš rad,
gospodine Dezmonde. Uveren sam da ovo prevazilazi sve što ste napravili
do sada. Veličanstvene su. Čovek prosto izgubi dah.«
»Znači, neće vam biti teško da sedite dve nedelje kraj njih?«
»Ni govora! Biće, kako da kažem...« Zaćutao je. »Stric ih nije
video?«
»Nije. Zašto pitate?«
»Razmišljam, gospodine Dezmonde... da li bi se njemu činilo
pametno što ih izlažete ovde u Čarminsteru?«
»Do đavola, Torpe, baš u Čarminsteru ih moram pokazati. Zašto
ne?«
»Hm, gospodine… ovo je malo, zabitno mesto. Kladio bih se da ne
razlikuju umetnost od kiča.«
Medoksa je nešto mučilo. Stefan je čekao.
»Kad bi ove slike visile u Narodnoj galeriji ili u Luvru, ljudi bi ih
znali ceniti. Ali ovde, gospodine Dezmonde«, načinio je pokret kojim je
pokazao šta misli o umetničkom ukusu celokupne provincijske gospode, i
mlade oči su mu se čudno uozbiljile, »šta će, za ime sveta, o njima misliti
ovde?«

IX

Iduće jutro je svanulo sveže i vedro. U Plavom vepru je Torp Medoks

ustao rano, doručkovao, a zatim krenuo u radnju koju su nazivali kod
Lenglenda, otvorio je tačno u devet i izložio slike javnosti. Skoro u istom
trenutku je na putu u banku, koja je bila nekoliko vrata dalje, na uglu, tačan
kao sat, naišao Mark Saton. Spazio je veliku sliku u izlogu, prepoznao je i
zamalo što se nije onesvestio. Četiri minuta kasnije bio je već u kancelariji
i telefonirao Tringu. Još pre nego što je prošao sat, došao je admiral,
bespomoćno odmahnuo i izjavio da pere ruke od svega.
»Učinio sam sve što sam mogao, Satone, da zagladim ogavno
neprijatnu situaciju. Ne zbog sebe već zbog ljudi koje veoma poštujem.
Sve je već bilo lepo i krasno, a sad nam je prokleti balavac zabio nož u
leđa, ukrao slike i obesio ih javnosti na nos.«
»Slike su naravno njegove... imao je pravo da ih uzme...«
»Pa u tome i jeste stvari. Inače bih ih ja već odavno spalio.«
 Zaćutali su i za to vreme je Tring napunio lulu.
»Zar ne bi bilo najpametnije da odete dekanu?« utučeno je predložio
Saton.
»Hteo sam već kad sam dolazio ovamo, ali je prehlađen i prema tome
ni za šta. Uostalom, njega se to i ne tiče, kašu moramo kusati sami.«
»Mislite li da će doći do...« nervozno je progutao reč ʼskandalʼ... »do
kakvog odjeka?«
»Jeste li ludi? Gospode bože, čoveče, pa zbog tih prokletih slika u
Čarminsteru će biti veći cirkus nego onda kad je gorela Bejlijeva pivara!
Ali sad znam šta ću i kako ću. Prvi put sam se dao navući na tanak led i
sad neću da imam više nikakva posla s tim.«
I Redži je dostojanstveno odmarširao iz banke.
U običnim okolnostima izložba ne bi u tom provincijskom gradiću
ostavila nikakvog većeg traga od snežne pahuljice koja padne na nadgrobni
kamen. Zapravo ovde je bilo malo takvih priredaba i koliko su se sećali,
poslednja je bila pre rata, kad je hroma kćerka majora Feterstona izlagala
mrtve prirode sa cvećem; njene su važne sa jagorčevinom, maćuhicama i
sličnim bile zbilja lepe kad je čovek imao na umu da ih je naslikala hroma
devojka. Mogle su se kupiti za gvineju komad.
Ali ovo nije bila izložba te vrste i ovo nisu bile slike sa cvećem.
Događaji koji su prethodili njihovom izlaganju i glas koji je uživao slikar,
bili su dovoljni da ih učine stravično privlačnima. Ukratko, privlačile su,
jer su odbijale – i ceo Čarminster je odlazio da ih gleda, isto tako kao kad
se svet skuplja pred mrtvačnicom. Pritom se je gospoda ponašala uzvišeno,
ma šta da je inače govorila privatno – premda se s vremena na vreme čulo
i pritajeno zgražanje; primetili su takođe da je cenjena ledi, udovica
vlasnika dičlijskog zamka, ušla u svoj dajmler nadasve ozbiljna lica, što je
još više naglasilo njenu sličnost sa pokojnom kraljicom Viktorijom,
sličnost kojom se veoma ponosila.
Niži slojevi, uglavnom radnici i radnice sa okolnih imanja, ponašali
su se grozno. Neki su ćutke zijali, no većinom su bučno stavljali prostačke
primedbe, dobacivali grube šale i dvosmislena tumačenja nekih delova
slika, na šta su se mlađe žene oduševljeno kikotale. Tako je srednjem sloju
katedralskog grada, solidnoj, poštovanja dostojnoj, bogobojažljivoj,
zakonima pokornoj srednjoj klasi bilo prepušteno da pravilno presudi
buntovničku izložbu i ozbiljno oceni njen uticaj na stanovništvo.
U početku su se građani zgranuli. Slike su po tematici i izradi bile
suprotne svemu što su očekivali, vređale su sve uobičajeno, prkosile svemu
pravilnome, bezobzirno gazile sva nasleđena shvatanja i tradicije. Već pri
prvom pogledu su se zgražali. No kad su duže zurili u njih, počeli su
postepeno razaznavati pojedinosti koja su naoko nesumnjivo skrnavile
svetinje rodoljublja, vere, prvenstveno pak morala.
Prekori su se zgusnuti oko neke pojedinosti na slici koja je bila
sramno izložena u izlogu. Prekasno su ozbiljne zanatlije i trezveni trgovci
zabranili svojim ženama i kćerkama da gledaju boje mekog mesa, opuštene
grudi i napete udove seljanke koja se polunaga bezuspešno branila od
ljubavnih zagrljaja raspusnih vojnika.
Zgražanje je raslo, probudila se građanska savest i na poprištu se
pojavila štampa, ta večita zaštitnica naroda. Srez je imao dva lista: Sreske
novine i Čarminstersku hroniku. U Hronici, koja je izašla u sredu,
pojavio se uvodnik pod naslovom VREĐANJE NAŠEG LEPOG GRADA.
Tri dana kasnije su Sreske novine prevazišle suparnicu člankom na prvoj
strani pod nazivom RAZUZDANA UMETNOST.
Posmatrajući rastući otpor javnosti koji je, doduše, prorekao, a koji
je ipak daleko nadmašio sva njegova očekivanja, Tringa su obuzela
različita osećanja. Štampa je o njemu pisala lepo, štaviše, odbor je
prikazala kao skup čestitih građana koji su zbog svog poverenja i
velikodušnosti bili žalosno prevareni, lako su mu oprostili, Tring je zbog
bure koja je sve više besnela, osetio grižu savesti prema Kler koja je u toj
stvari bila isto tako žrtva. Onda ga je onaj ponedeljak, kad je u Novinama
izašao članak i oni na popodnevnoj sednici Zemljoradničkog saveta
naširoko raspravljali o tom događaju, uznemirila rečca koja se omakla
Šarpu. Sav zabrinut otišao je kući na rebarca i dok je glodao kosti stalno je
razmišljao, a zatim odlučio da nešto uradi. U dva je digao telefonsku
slušalicu i pozvao brotonski zamak.
»Halo, halo! Da li bih mogao da govorim sa gospođom Dezmond?«
»Ko je na telefonu?«
»Admiral Redžinald Tring.«
»Žao mi je, ali moja žena trenutno ne može.«
»Oh, vi ste, Džefri! Prijatno je čuti vaš glas, dragi dečače! Trebalo je
da ga prepoznam. Jeste li zdravi?«
»Jesam. Šta mogu da učinim za vas?«
»Hm, radije bih, zapravo, progovorio reč-dve sa Kler o... o ovoj, hm,
ovoj izložbi. Ali ako nije slobodna, da li bih mogao da govorim sa vama?«
Odgovor je došao posle osetnog ćutanja.
»Možete.«
 »Dakle, zbog nečega što sam danas čuo čini mi se da bi svog rođaka
morali prinuditi da smesta zatvori izložbu i skloni one svoje sramotne
mazarije... i to odmah! Ne bih hteo da kažem ništa više preko telefona...
ali, razumete šta mislim...«
»Mislim da razumem.«
»Dobro. I prenesite moje najtoplije pozdrave svojoj gospođi. Znam
da onda kad me je molila da vašem bratiću dam posao, nije niti sanjala šta
nas čeka... jadno dete.«
Tišina.
»No dobro... onda u redu, Džefri. Do viđenja i srećno!«
Džefri je ostavio slušalicu bled od besa. Kao da ova sedmica i bez
toga nije bila dovoljno odvratna! Sumnje mu se, doduše, nisu stišale, ali se
ipak nisu uzdigle do nečeg što bi toliko vređalo njegovo samoljublje. Mora,
međutim, da sačuva hladnokrvnost. Stajao je na hodniku dok se nije
pribrao; potrudio se je da izgleda ravnodušan i polako se popeo
stepenicama. Obično je pokucao na vrata ženinog salona, a sad je odmah
ušao.
Kler je sa otvorenom knjigom na kolenima sedela kraj prozora, na
svom omiljenom mestu, i pod očima je imala kolutove, kao da nije spavala.
»Jesi li zauzeta?« upitao je nemarno.
»Jesam... ali ne, ne naročito.«
»Šta ti je to?« Hitro je zgrabio knjigu i pročitao naslov Post
Impresionisti. »Ha, u poslednje vreme se prilično interesuješ za
umetnost.«
»Nalaziš?«
»Tako izgleda.« Spustio se leno na ivicu sofe. »Uzgred rečeno, kad
ćemo videti tvoje nove slike?«
»Koje slike?«
»One što si kupila u Londonu.«
Prebledela je još više i pogledala u stranu; nije mu odgovorila.
»Zar se ne sećaš? Milosrđe, je li lako? Božanstven naziv. I U
maslinjaku!«
Svesna da je izaziva, prisilila se da ga pogleda.
»Za sada ih čuvam još za sebe.«
»Ali zašto nas lišavaš uživanja da ih vidimo. Na kraju krajeva,
sigurno su te dosta koštale.« Svirepa podrugljivost ga je prošla i glas mu
je odjednom postao tvrd. »Zašto pomažeš tog nitkova?«
 »Slike su mi se dopale.«
»Ne verujem. Taj vašljivac sigurno ne slika zabadava. Bacila si za
njega četiri stotine funti, dok je meni... dok je nama potreban svaki peni
za... za održavanje imanja. I to ti još uvek nije bilo dovoljno«, srdžba ga je
savladala, đipio je i počeo da viče: »Iza mojih leđa si se cenjkala i
moljakala da mu obezbediš posao u domu, a on ga je, naravno, odmah
pokvario i ostavio na cedilu ljude koji su mu pomagali, a tebe bacio u zube
čitavom srezu. Zašto si to uradila, kog đavola?«
»Htela sam samo da mu pomognem«, odgovorila je tiho. Šta je čovek
kao Džefri mogao znati o žudnji srca?
»Sastaješ li se s njim?«
»Samo jedanput sem bila s njim... nekoliko minuta... na cesti.«
»Ne verujem ti. Opet imaš nešto!«
»Nemam, Džefri.«
Nije znao da li govori istinu ili ne. Nije sumnjao u njenu telesnu
vernost, ali je hteo da ostane vlasnik i njenog duha. Brzo je prošao po sobi,
a zatim stao pred nju.
»Sigurno si mu ti dala podstrek da priredi onu prokletu izložbu!«
»Nisam. Ali mogu da razumem zašto je to uradio.«
»Zbilja?« Gledao ju je ukočeno.
»Zar ne shvataš, Džefri, da umetnik koji veruje u svoj rad, mora taj
rad i da brani? Zbog toga su otvorili Salon odbačenih... i slikari kao Mane
i Dega i Lotrek, čijim su se radovima u početku podsmevali, a kasnije
priznali da su veličanstveni... svi su oni izlagali tamo.«
»Dobro si potkovana«, podrugnuo se Džefri. »Ali ti ljudi nisu pravili
ovakve užasne skandale!«
»Jesu«, odgovorila mu je brzo. »Kad su Mane, Gogen i Van Gog
izložili svoje rane radove, došlo je do užasne buke. Ljudi su besneli oko
slika i vikali da je to sramota, da je vređanje javnosti... skoro bi sve bili
razbili. A sad su te slike priznata remek-dela.«
Njen mirni glas i navođenje stranih, nepoznatih imena razbesneli su
ga. Prišao joj je i zgrabio je za lakat.
»Daću ja remek-dela tom tvom dragom geniju! Kad mi padne šaka
slomiću mu vrati«
»Da li će to pomoći?«
Gledala ga je tako čudno da ju je morao pustiti.
»Znači, zaljubljena si u njega?«
 Nije mu odgovorila, već je ustala i polako otišla prema vratima. Kad
su se zatvorila za njom, proderao se neizrecivo besan: »Trebalo bi te
pošteno premlatiti!«
Ničim nije pokazala da ga je čula.
Kad je Džefri ostao sam, stisnuo je pesnice od besa i zajapurio se kao
ćuran. Zamislio se. Jedno je bilo jasno – nešto treba da se uradi i to brzo,
inače će ime Dezmonda još više vući po blatu. Namrštio se i ugušio želju
da se smesta tučom obračuna sa bratićem – to zadovoljstvo sačuvaće za
kasnije. Da ode, možda, Bertramu i pokuša ga nagovoriti da svog
raspusnog sina pošalje u Kanadu ili neku drugu daleku koloniju? Ne, oni
su tamo isuviše utučeni. Pastor nije ništa bolji od slomljene trske, a što se
tiče Karoline, već je neko vreme sumnjao da je Klerina verna saveznica.
Na kraju je odlučio da se posavetuje sa roditeljima, pa je zato ponovo
prišao telefonu i okrenuo broj vile Simle.
Javio se otac koji je prekinuo Džefrija usred uvodnih rečenica i bez
okolišenja rekao:
»Baš sam hteo da ti telefoniram. Hoćeš li biti posle podne kod kuće?
Hteo bih da te posetim.«
»Da li se radi o onoj stvari?«
»Da.»
»Onda te sigurno čekam. Dovedi i mamu.«
»Mama ne može da dođe. Biću kod tebe kroz jedan sat.«
Džefri je nestrpljivo čekao u bilijarnici i pušio cigaretu za cigaretom;
nekoliko puta je udario loptu, promašio, opsovao i digao ruke od igre:
bezbroj puta je prilazio prozoru. Najzad je mali standard sa engleskom
zastavicom na hladnjaku dojurio iza visokog rododendrona koji je
zaklanjao okuku na cesti. Odmah potom ušao je general Dezmond; na
Džefrijevo iznenađenje imao je na sebi baštensko odelo, dugačku kišnu
kabanicu i gumene čizme. Njegove plave oči su bile hladne, čak su mu se
i kišne kapljice na brkovima ledenjački svetlucale.
»Dobro je da si došao. Daj mi mokru kabanicu. Mogu li da ti
donesem neko piće?«
»Da, jak viski sa sodom, sine. Sipaj i sebi!«
Džefri je kod bifea pomešao piće i pružio čašu ocu koji ju je stojećki
ispio na dušak.
»Kler je, nadam se, zdrava.«
»Da... ništa joj ne fali.«
 »No, hvala bogu!«
Očevo ponašanje je bilo zagonetno, no Džefri je uprkos tome odmah
prešao na stvar.
»Izložba onog tipa prelazi već sve granice. Moramo učinili nešto da
je zatvori.«
»Već je zatvorena, Džefri.«
»Šta kažeš?«
Sobu je ispunila napeta tišina. General je spustio praznu čašu.
»Posle ručka me je pozvao sreski policijski načelnik. Bilo mu je
veoma žao... čak se izvinjavao... čatminsterska gospoda su mu uzela stvar
iz ruku... mislio je, međutim, da ne nameravaju ništa drugo osim zapleniti
ona umetnička dela.«
»Pa naravno!«
»Rekao je uvijeno i to da će učiniti sve da se ime tvoje žene ne
povlači u javnosti.«
»Kakvoj javnosti?«
»Tvog bratića«, govorio je general Dezmond i svaku reč izgovarao
tako kao da bi mu uprljala oštro ocrtane usne, »su jutros odveli u
čarminstersku policijsku stanicu, jer je protiv njega podignuta tužba da je
izlagao pornografske slike.«
»Oh, ne, bože moj!«
»U ponedeljak će ga izvesti pred sud.« Generalov glas je bio tvrd kao
kamen.

Čarminsterska sudska dvorana, gde je trebalo da se raspravlja

Stefanov slučaj, bila je dupke puna. Retko kada je ova starinska zgrada sa
polukružnom galerijom i visokom kupolastom tavanicom bila tako puna
sveta, i to ne samo tamošnjih čestitih građana već i ljudi iz viših slojeva
čitavog sreza. Stefanu, koji je sa bezbrižnim narednikom pored sebe stajao
u sudnici u nekakvoj dosadnoj nestrpljivosti, činilo se da ga okružuje i
ograđuje zid lica. U bezobličnoj masi bilo je nemoguće raspoznati ma
koga. Znao je da, na sreću, nije prisutan niko od porodice, a za oslonac mu
je bilo saznanje da je tu Ričard Glin.
 Na zapovest prestalo je brojanje glasova kao presečeno. Uđoše sudije
i sa primernom dostojanstvenošću posedaše. Nato su posle kratke tišine
prozvali Stefanovo ime, narednik ga je odveo na optuženičku klupu i
rasprava je počela. Stefan je osetio kako su mu zadrhtali živci kad je sudski
činovnik bezbojnim, prilično jednoličnim glasom počeo da čita sa hartije
koju je držao u ruci:
»Stefane plemeniti Dezmonde, optuženi ste da ste uvredili
javnost; prestup ste učinili sedamnaestog marta u prizemnim
prostorijama zgrade u Kornmarket stritu 5 u gradu Čerminsteru, kad
ste kao tadašnji iznajmitelj i korisnik pomenutih prostorija namerno
izložili tri nepristojne slike; zato ste na osnovu prve glave Zakona o
pornografskim publikacijama iz 1857. pozvani pred sud da navedete
razlog zašto pomenute slike, koje su na žalbu zaplenili i doneli na sud
po nalogu izdatom na osnovu spomenute glave spomenutog zakona,
niste uništili.«
Kad je činovnik završio, sve su se oči uprle u tri slike, postavljene na
vidnom mestu u dnu dvorane.
»Da li se osećate krivim?« upita činovnik.
»Ne«, tiho odgovori Stefan.
Za trenutak su pogledi prisutnih skrenuli prema Stefanu, no skoro
odmah potom njegovu pažnju privukao je tužilac koji je ustao da se obrati
sudijama. Bio je to Arnold Šarp.
»Slavni sude«, poče prigušenim i skoro tužnim glasom, »ako smem
da počnem donekle lično – mislim da nije potrebno da naglasim koliko mi
je bilo neprijatno da se pod ovakvim okolnostima prihvatim sadašnjeg
zadatka. Ali kao pravozastupnik gradskog saveta ne mogu drukčije nego
da prihvatim i izvršim svoju dužnost.«
»Pređite na stvar, molim vas«, došla je kratka primedba od sudijskog
stola.
Šarp se poklonio i uhvatio se za revere kaputa.
»Činjenice, slavni sude, koje se odnose na narudžbinu ovih slika,
suviše su dobro i suviše opširno poznate da ih je nepotrebno ponavljati.
Zbog izvesnih preporuka i pre svega veoma ozbiljnih ličnih uveravanja, a
možda i zbog poštovanja koje je uvek uživala porodica optuženoga, rad je
bio poveren optuženome. Ako se uzme u obzir namena spomen-doma, to
poverenje je bilo sveto. Neću pominjati kako je bilo članovima odbora kad
su otkrili kako je izvršena narudžbina i na kakvo suprotstavljanje je naišla
njihova mudra i dobronamerna želja da zataškaju katastrofu. Molim vas
samo da prosudite kako je optuženi bestidno izigrao to sveto poverenje.
Dokazi, ona takozvana umetnička dela, ovde su svima pred očima.«
Šarp je malo zaćutao i namršteno pogledao slike.
»Iz pristojnosti ne nameravam da se potanko i poduže zadržavam na
prirodi tih slika. Međutim, pravdu treba zadovoljiti i zato moram u glavnim
crtama da ukažem zašto je podignuta tužba.«
Šarp je digao palicu, kojom se prethodno bio naoružao, i zakoračio
napred. Kada je dotakao platno Plodovi kroz dvoranu je prošao žagor
napetog iščekivanja.
»Ovde«, govorio je, »usred scene razaranja koja je sve drugo nego
poučna, nalazi se gola žena u prirodnoj veličini, što predstavlja, kako nam
je objasnio optuženi, sliku Mira. Nikako nismo pristrasni ni uskogrudi.
Ako je golotinja na pravom mestu, kao na primer na starim italijanskim
istorijskim slikama, nemamo ništa protiv nje, pogotovo ako je pristojno
pokrivena kao na delima velikih majstora.« Stefan, koji je slušao stisnutih
usana, potisnuo je gorak osmeh. »Međutim, ova žena nije pokrivena i
naslikana je tako pohotljivo i sa takvim pojedinostima izvesnih intimnih
delova tela da je to dovoljno da izazove crvenilo stida na licu poštenog
posmatrača.«
Šarp poćuta i okrete se sledećoj slici.
»Na sledećoj grozoti – mislim da je ova reč opravdana, slavni sude
– pred nama je nešto, što bi trebalo da predstavlja bojno polje i gde se naše
čete – uniforme su sasvim jasne – bore protiv neprijatelja. Iako je reč o
nemoralnosti, dozvolite mi da vam uzgred skrenem pažnju na to da su naši
momci naslikani kao mrtvaci i ranjenici u rovovima, kao da su izgubili rat,
a ne da su ga, hvala bogu, dobili. No ostavimo to – želeo bih pre svega da
pogledate ove tri velike, odvratne nakaze, pola ljudi pola ptice, koje lebde
nad našim četama. Svi znamo za anđele iz Monsa koji su se jasno prikazali
našim vrlim momcima i pomogli im da odnesu pobedu nad nemačkim
vandalima. Da smo ovde imali čast videti ostvarenje te divne nebeske
vizije, sliku blještavih anđela u belom i sa raširenim krilima, bio bi to divan
i poučan prizor. Ali umesto toga dobili smo ove jezive rugobe. Hoću da
vas upozorim na to, slavni sude. Sa besramnošću, koja je svojstvena
svakom potezu njegove kičice, optuženi je pretvorio ljudsku polovinu tih
grabljivica u nage žene, koje označuju gole grudi i trup sve do perja, a to
može da naslika samo razuzdan i pokvaren duh. Pitam vas, slavni sude,
zašto je optuženom bilo potrebno da izmišlja besmislene ženske nakaze,
ako me iz potpune moralne pokvarenosti?«
 U tom trenutku se sa galerije začuo gromki glas, ljutit prigovor.
Stefan je po glasu prepoznao Glina.
»Zar nikad nisi čuo za Harpije koje Homer pominje u Odiseji,
magarče neobrazovani?«
Senzacija. Predsednik suda je ljutilo udario čekićem, ali pošto mu
nije uspelo da otkrije ko je krivac, izjavio je:
»Ako se ovakav nered ponovi još jedanput, narediću da se sudnica
smesta isprazni!«
Kad je red ponovo uspostavljen, Šarp, koga je malo zbunila upadica,
nastavio je još otrovnije nego ranije:
»Još nisam završio o ovoj slici. Ovde, slavni sude, u pozadini, ali još
uvek veoma jasno – ako možete podneti da ih gledate – naslikane su tri
osobe, dva muškarca i jedna žena, kako ih strelja četa vojnog suda. To je
uvek krajnje neprijatna stvar, mada je ponekad neizbežna u ratno vreme,
no u ovom neprijatnom slučaju naročito je odvratno to, što su ta tri leša
jedva odevena, bezmalo su onakvi kakve je stvorila priroda. Razgolićeni
su do te mere da je, iako su na slikama mali, moguće odrediti kojeg su
pola.«
Šarp udahnu i čistom maramicom pristojno obrisa brkove, kao da su
mu se isprljali već pri samom pomenu tih reči. Zatim je nastavio:
»I kao da sve ovo što sam rekao, nije dovoljno, slavni sude, na toj
istoj slici je još jedan veoma otežavajući dokaz. Eto, kao što vidite po
pocepanom platnu, slika je već izazvala pravedan gnev naših građana. A
nije ni čudo.« Zloslutno je pružio palicu. »Sa nepristojnostima još nikako
nismo gotovi. Opet imamo pred sobom polunagu ženu. I u kakvom je
položaju vidimo? Kako vojnici pohotljivo nasrću na nju. Jednom reči,
mada oklevam da je izustim, slavni sude, to je silovanje. Premda ove
izgleda neverovatno u jednoj hrišćanskoj zemlji, ova nečuvena radnja
naslikana je jasno, a da stvar bude još gora, ono rvanje na zemlji posmatra
i jedno dete.«
Mrmljanje prođe kroz sudnicu i Šarp ohrabren spretno uperi palicu
na poslednju sliku.
»Ne želim vam više dosađivati sa neukusnim prizorima, slavni sude,
a nije ni potrebno. Ali pogledajte makar samo za trenutak ove krajnje
saturnalije golotinje. Pogledajte ova muška i ženska telesa, kako se
besramno i bestidno izdižu iz nečega, što je očigledno groblje. Pogledajte,
molim vas, i pre nego što okrenete glavu, pitajte se, zar ove sablasne prilike
ne odišu doslovce pokvarenošću?«
 Šarp je spustio palicu i pogladio se po reverima kaputa.
»Slavni sude, sigurno i očigledno je da sva ova dela od prvog do
poslednjeg, čas prikriveno, čas surovo, ali uvek zlonamerno vređaju moral.
Nije moja stvar da procenim da li sve to potiče iz pokvarenosti,
perverznosti, čiste zlobe ili bezobrazne nemoralnosti optuženoga. Ja samo
ponavljam da ove slike nisu samo surove, odvratne, grozne i ogavne i sve
pre nego lepe, već da su u smislu zakona izrazito nepristojne i pohotljive.
Pohotljivost je dokazana ako je stvar takva da kvari one čiji je duh
pristupačan nemoralnim uticajima, na primer našu decu, mladiće i devojke,
naše supruge i matere. Mislim, slavni sude, da vam neće biti nimalo teško
da dođete do zaključka da ovi radovi u svakom pogledu odgovaraju
značenju izraza ʼpohotljiveʼ koji sam opravdano upotrebio, i predlažem da
ih odmah uništite, pre nego što još više zagade čisti vazduh našeg grada, a
njihovog stvaraoca najstrožije kaznite.«
Šarp je završio uvodni govor uz odobravajuće mrmljanje koje se brzo
utišalo. Zatim su pozvali narednika koji je zaplenio slike, i on je službeno
ispričao, šta se dogodilo. Kad je završio, predsednik suda je posle
savetovanja sa svojim pomoćnikom, upravio pogled u Stefana. Predsednik
je bio savestan čovek, ispravan, tačan, pravičan, crkveni tutor i otac tri
neudate kćeri; do najmanjih sitnica se držao propisa i ponosio se svojom
sudijskom nepristrasnošću. I pošto je u ovom slučaju građanstvo bilo
prema optuženom neprijateljski raspoloženo, rešio je da se ponaša sa još
više odmerenosti nego obično.
Blago i ohrabrujuće je rekao:
»Čujem da nemate branioca i da hoćete sami da se branite.«
»Jeste, tako je.«
Sada kada je došao na red, Stefan koji je bledih i dršćućih obraza
saslušao zlobni napad tužioca, grčevito je stegao ogradu pred
optuženičkom klupom. Ako ni zbog čega drugoga, a ono već zbog slika
koje su nepravedno oklevetali i zbog velikog truda koji je uložio, čvrsto je
odlučio da se brani.
»Moram vam, dakle, reći da vas po želji možemo zakleti, u tom
slučaju smete unakrsno da postavljate pitanja svedocima, u protivnom
slučaju možete da se branite odavde gde stojite.«
»Zakunite me, gospodine sudijo«, rekao je.
Narednik ga je odveo do mesta za svedoke i Stefan je sa čudnim
grčem u grlu i teškim lupanjem srca položio zakletvu i stao pred sudije.
»Budite dobri i pređite na stvar.«
 »Pre svega želim svom odlučnošću prigovoriti optužbi koja je
podignuta protiv mene. Nikad nisam slikao sa niskom namenom i da
služim ukusu ljudi prljavih misli. Slikanje sam od uvek shvatao veoma
ozbiljno. U ovom slučaju pak još ozbiljnije. Ove slike je nadahnula veoma
iskrena i duboka želja da prikažem jednu od najvećih tragedija
čovečanstva. Bio je to ogroman napor većih razmera. I kako sad ocenjuju
taj napor? Tako da sa svake slike izdvajaju pojedinosti, a to je kao kad
neko bez veze izvlači reči iz nekog teksta, pa posle tvrdi da predstavljaju
celinu. Nijedna ocenjivačka metoda ne može biti besmislenija i
nepravednija. Kad biste hteli da prođete sa mnom kroz Narodnu galeriju,
mogao bih vam iz tamošnjih remek-dela sakupiti različite delove u celinu
koja bi vas, u to ne sumnjam, ogorčila do dna duše. Stoga sa svim dužnim
poštovanjem tvrdim da merilo prosečnog ukusa, recimo ukusa jednog
policijskog narednika ili običnog denuncijanta nije merodavno. Možda je
moj rad teško razumeti. Ipak ima ovde ljudi koji su zbog svojih ličnih
uspeha i sposobnosti za prosuđivanje u mogućnosti da razjasne i pravedno
procene takva nova strujanja u likovnoj umetnosti. Kao svog svedoka
predlažem da pozovete gospodina Ričarda Glina, člana Kraljevske
akademije, koji je sada u sudnici.«
Šarp je odmah skočio.
»Slavni sude, protestujem. Ako dozvolite da se pozove takav svedok
kao što je gospodin Glin, izvolite proceniti koliko bih ja svedoka mogao
da pozovem između istaknutih ličnosti koje bi mogle imati suprotna
mišljenja! Takvo saslušanje bi se nesumnjivo oteglo nedeljama.«
Sudije su se posavetovale i posle razgovora sa činovnikom lagano
klimnule.
»Ne možemo dozvoliti da se pozove gospodin Glin«, odlučio je
predsednik. »Nedopustivo je da zovemo svedoke koji će ocenjivati samo
umetničku stranu.«
»Ali«, uzviknu Stefan, »kako drugačije možete da sudite o
umetničkom delu?«
»Sasvim je nebitno da li su dela umetnička ili nisu«, odbio ga je
sudija – nije voleo da ga neko ispituje. »I najlepša slika na svetu može biti
nepristojna.«
Stefana je ova majstorska logika tako zbunila da je za trenutak
zanemeo.
»Znači, ne smem pozvati za svedoka gospodina Glina?«
»Ne.«
 Tada se iz prvog reda galerije podigao krupan muškarac, sa
zavezanim crvenim šalom oko vrata i borbeno napred isturene brade, i
nagao se preko ograde.
»Ako me nećete pozvati, onda ćete me bar slušati!«
»Tišina u sudnici!«
»Ućutaću tek kad budem rekao svoje. Po mom dobro procenjenom
mišljenju ove slike su prvoklasna estetska ostvarenja. Svojim realizmom i
širokim zamahom takmiče se sa Domijeovim delima. Po ritmu i
dramatičkim oblicima mogu se porediti sa najboljim ostvarenjima El
Greka. Samo ih prostački i prljavi duh može smatrati nepristojnima.«
»Redaru, uklonite tog čoveka!«
»Odlazim«, reče Glin idući prema vratima. »Ako ostanem, reći ću
stvarno štogod nepristojnoga.« Otišao je iz dvorane.
Uzbuđenje, koje je izazvao ovaj ispad, trajalo je nekoliko minuta.
Kad se stišao, predsednik je razdraženo pogledao na galeriju.
»Ako bude još neko ovako uznemiravao, daću ga odmah zatvoriti
zbog vređanja suda.« Okrenuo se je Stefanu. »Nastavite!«
»Ako mi nije dozvoljeno da svoje tvrdnje potvrdim izjavama
svedoka, mogu samo da ponovim ono što sam već rekao.«
»Je li to sve?« Sudija je prigušio razdraženost i ponovo mu ponudio
pomoć. »Sigurno imate još nešto da iznesete u svoju odbranu?«
»Nemam.«
Čim je Stefan to rekao, Šarp se digao polako kao da je nameravao da
dugo ostane na nogama.
»Sa vašom dozvolom, slavni sude.« Jednu ruku, zatakao je za rever,
zamišljeno nagnuo glavu, zatim je naglo podigao i zagledao se u Stefana.
»U svemu što ste rekli, nijednom nam niste kazali zašto vam je
izgledalo potrebno naslikati na ovim slikama ništa manje nego šest nagih
ljudi, među kojima četiri žene.«
»To sam učinio iz različitih razloga, jedan između njih je lepota
golog čovečjeg tela.«
»No sigurno ne tvrdite da golo telo treba da bude potpuno
razgolićeno?«
»Ako treba da je golo, mora biti razgolićeno.«
»Nemojte me namerno pogrešno razumeti. Zar moral ne zahteva da
neki delovi moraju biti uvek pokriveni?«
»Kad bi bilo tako, kako bismo se onda mogli kupati?«
 Šarpove oči sevnuše.
»Neumesne šale vam neće pomoći!«
»Uveravam vas da mi ni izdaleka nije do šale. Pokušavam vam samo
pokazati kako je smešno vaše gledište koje mi izgleda kao ostatak
preterane viktorijanske sramežljivosti. Zbog slične žestine pljuvali su na
Maneov Doručak u polju i zgražali se nad njim zato što je naslikao dve
gole žene kako sede na travi. Svi vrhunski umetnici su slikali po prirodi.
Gojina velika slika Gola Maja prikazuje vojvotkinju od Albe kako leži na
divanu bez ijedne krpice na sebi. Vi biste se, besumnje, zgrozili nad tim.
Olimpija bi za vas bila nečuveno gola. Zaboravljate da upravo na pola
pokriveno telo navodi na bludne i nepristojne misli. Čista i neulepšana
priroda nikad nije nepristojna. Simbolika i dramatična sadržina mojih slika
zahtevaju takvu golotinju. Ali to je čista golotinja, ne razuzdana,
polumaskirana zbirka svega mogućega, koja je vama očigledno draža ali
po mom mišljenju pogodna samo za ukras bordelskih zidova.«
Predsednik je pomislio na svoje tri kćeri i nevoljno se namrštio.
»Moram vas zamoliti da upotrebljavate blaže izraze.«
»Bez sumnje se na takva mesta poziva čovek sa izvesnim iskustvima,
slavni sude.« Šarpova podrugljivost je nestala kad se osorno ponovo
okrenuo Stefanu. »Ne priznajem da je čisto i moralno slikati za javno
izlaganje intimne delove čovečjeg tela! Ponovo tvrdim da je to neprijatno.«
»Pa zašto ih onda izlažu u svim velikim galerijama na svetu? Samo
u Pradu ćete naći bezbroj kipova koje su izradili majstori kao što su
Mikelanđelo i Donatelo i na kojima je javno izloženo ono što vi izvolite
nazivati intimnim delovima.«
Šarp se nije više prepirao, nego je prešao na sledeće pitanje.
»Čini mi se da ste maločas pri opisivanju svog rada upotrebili reč,
ʼčistʼ. Recite mi, da li silovanje žene smatrate čistim činom?«
»Za nasilnika ne.«
»Morate priznati da ste na svojim slikama naslikali čin... čin
silovanja... ako smem da upotrebim tu reč...«
»Što se mene tiče, možete je upotrebiti.«
»Zahvaljujem vam na ljubaznoj dozvoli. No to je ipak nezgodna
reč.«
»Postoji u rečniku.«
»Ima veoma nezgodno značenje. Da li biste bili tako dobri da
objasnite sudu zašto ste odlučili da naslikate tu stvar koja zbilja nije za
spominjanje?«
 »Možda su me rukovodili uzori.«
»Kakvi uzori, gospodine?«
»Stari italijanski slikari koje ste tako klasično definisali i kojima se
tako divite i cenite ih – oni su tu stvar stalno slikali.«
»Očekujete li da vam to verujemo?«
»Od vas ne očekujem ništa sem neznanja i pristrasnosti. U svakom
slučaju, to je istina. Ticijan, na primer, jedan od najstarijih među starim
Italijanima – živeo je devedeset devet godina i imao je veličanstven pogreb
mada je bio umetnik – naslikao je taj predmet više puta, najupadljivije u
Otmici Evrope. Zatim u Otmici Sabinjanki, jednoj od najčuvenijih slika
na svetu. I Prudonova Otmica Psihe. Ta platna vise u Luvru, u pogledu
kojeg se možda slažete da je prilično ugledna galerija, sigurno ste ga već
posetili. Ako čovek uzme samo Osvajanje Danaje – tu temu su obradili
Ticijan, Koređo i Rembrant, koji, doduše, nije bio stari Italijan, ali je bio
sasvim znamenit slikar, i naslikao Danaju kao ženu koja neobučena i
nepokrivena leži u krevetu.«
Nastala je tišina. Šarp se osećao nelagodno. Na licu su mu se
pokazale crvene mrlje, pogledao je prema sudijskom stolu da ga
potpomognu. Predsednik se najpre posavetovao sa drugim sudijama, a
zatim preko naočara pogledao Stefana.
»Ko je ta Danaja na koju se pozivate?«
»Kći kralja Akrizija.«
»I bila je žrtva... ovaj... takvog nasilja.«
»Da.«
»A ko je bio naslikan?«
Na nesreću, Stefan je video mogućnost da dobije igru. Hladno se
osmehnuo i odgovorio.
»Jupiter... koji se spustio k njoj u obliku zlatne kiše.«
U zadnjem delu galerije začulo se kikotanje, ali se Glin, koji je sada
stajao u gomili kraj vrata i pažljivo posmatrao, nije više smejao. Video je
kako je sudija pocrveneo od besa i znao je da je Stefan nastradao. Šarp je
brzo iskoristio tu prednost.
»Slavni sude, tvrdim da ovakva istorijska detinjarija nema nikakve
veze sa našim slučajem. Da se vratimo na stvar«, okrenuo se Stefanu. »Da
li priznajete da ste ovu scenu naslikali namerno?«
»Namerno? Zar mislite da je dospela onamo slučajno?«
 »Gospodine Dezmonde«, strogo se umešao predsednik, »moram vas
upozoriti da je ton vaših odgovora u najvećoj meri nepriličan.«
»Znači da sam onakav, gospodine sudijo, kakvim me predstavlja
optužnica.«
»Nastavite, gospodine Šarp.«
»Slavni sude, pokušavam da od optuženoga dobijem jasan odgovor
na pitanje zašto je na slici izradio baš scenu silovanja.«
»Odgovorite, gospodine!«
»Zato što sam želeo da naglasim surovosti i strahote koje su
neizbežne u svakom ratu, a koje se ipak izglade i zaborave, ili ih pak, što
je još gore, čak i slave i to sve u ime rodoljublja.«
»Da li treba to da shvatim tako da okrivljujete naše ljude za takve
grozote?«
»Zar su drugačiji od drugih? Zar je uvek samo neprijatelj koljač i
varvarin?«
»Spominjete neprijatelje. Vi im se, međutim, u ratu niste suviše
približili?«
»Nisam.«
»Sigurno niste bili dovoljno hrabri?«
»Da bi čovek bio umetnik, mora ipak imati izvesnu hrabrost.«
»Hrabrost za šta?«
»Da izdrži prezir celog sveta.«
»Da li je to važno, gospodine Šarp«, umešao se jedan od porotnika.
»Gospodinu Dezmondu se ne sudi zbog kukavičluka.«
»Slavni sude!« uzviknu Šarp. »Optuženikova ratna ili možda bolje
rečeno mirovna prošlost dobro je poznata i dovoljno ubedljiva. Na vaš
zahtev neću s tim više dosađivati sudu. Međutim«, opet prema Stefanu,
»hoću da vas pitam ovo: S kojim pravom namećete našoj mirnoj,
bogobojažljivoj opštini vaše izopačene nazore?«
»Nisu samo moji. I mnogi drugi su stvorili dela koja optužuju –
Kalo i Delakroa. U književnosti pak Tolstoj, Vereščagin, Zola. U osnovi
6

jednake nazore izrazio je i Goja u svojim Strahotama rata.«

»Goje, sigurno kakav francuski slikar?«
»Španski, ako smem da vas ispravim!«
»To je skoro isto. Izgleda da vam stranci osobito leže na srcu!«

6
Callo Jacques, francuski graver 1592 - 1635. (prim. D. D.)
 »To je zato što je, na žalost, malo velikih britanskih slikara.«
»Vi ste, razume se, izuzetak!«
»Mislim da sam prilično nadaren. Inače se ne bih odlučio za težak
život umetnika, za sva očajanja i nemaštinu koje donosi, i, konačno, ne bih
dospeo u položaj da moram trpeti vaše jevtine podsmehe.«
»Jevtine? Možda će vas više stajati nego što mislite. Umesto što
pokušavate da od sebe napravite mučenika, radije se potrudite da ostanete
kod predmeta. Spomenuli ste reč ʼstrahoteʼ. Zašto ste naslikali takve
stvari?«
»Zašto?« Stefan je bio iznuren i izmučen kao zec koga je opkolila
rulja lovačkih pasa, i počeo postajati ravnodušan. »Hteo sam da potresem
ljude da se zauvek odupru ratu.«
»I upotrebili ste zbilja zgražavajuća sredstva. Da li vas je iznenadio
odziv?«
»Dok sam radio, nisam mislio ni na šta drugo sem na stvaralački
napor. A sada se ne čudim. Svako razdoblje novih umetničkih pojava i
težnji trpelo je zbog zlobe javnosti. Sve najveće i najznamenitije promene
u istoriji slikarstva u početku je pratio opšti podsmeh i izlivi neznalica. No
ne žalim ništa što sam uradio. I ponovo bih uradio isto.«
Šarp se mračno osmehnuo.
»Slavni sude, da zaključim jednostavno sa ovom prkosnom izjavom
optuženoga. Mislim da tome ne treba ništa da dodam.«
Vratio se na mesto praćen pljeskanjem koje je odmah utihnulo.
Predsednik je pročeprkao po zabeleškama na stolu i preko naočara
ošinuo Stefana pogledom koji je bio sve drugo samo ne ljubazan.
»Imate li još nešto da kažete? Ako želite, možete govoriti.«
»Imao bih mnogo toga da kažem. Ali bi bilo uzaludno. Zato neću
govoriti.«
Iznenada je osetio malaksalost, užasnu glavobolju i potrebu za
odmorom, ali kad je hteo da sedne, narednik ga je kucnuo po ramenu i tako
ga upozorio da mora stajati.
Pošto je pregledao beleške na stolu i izmenjao nekoliko reči sa
ostalim članovima suda i svojim pomoćnikom, predsednik je u grobnoj
tišini izrekao presudu.
»Veoma pažljivo i, ako se uzmu u obzir nečuvene upadice, veoma
strpljivo slušali smo svedočenja i dokaze koje su nam navodili. I slikarsko
gradivo pregledali smo veoma pažljivo. Ne čini nam se uverljivo mišljenje
da ovi proizvodi u smislu zakona ne mogu biti pornografski, jer da su
navodno divna umetnička dela. Prvo, ko može merodavno odlučiti da li su
zaista divna ili nisu? Njihov autor je beznačajan, u svojoj zemlji potpuno
nepoznat umetnik. Nije ni Konslebl,7 ni Lendsir, niti pak ser Džošua
Rajnolds.8 što se tiče prosečnog ukusa, ukusa, na primer, običnog
građanina kao što sam ja, ove slike nisu remek-dela. Da, zbog opšte
grubosti boja i kompozicije, zbog nedostatka odbira i plemenitosti one su
po mom mišljenju, na žalost, daleko od toga da budu remek-dela. I drugo,
kao što sam već pokušao objasniti, one bi i u slučaju da su remek-dela još
uvek mogle biti pornografske. Jer i slika naslikana sa najboljim znanjem
može da krši zakon ako predstavlja razbludan ili čulan predmet. U tom
slučaju, da se tako izrazim, to bi bilo remek-delo pornografije.
Nadalje, cela istorija o nastavku i izazivačkom izlaganju ovih slika
od početka do kraja tereti optuženoga. Umesto da je sa zahvalnošću
udovoljio željama pokrovitelja, umesto da se s vremena na vreme
posavetovao s njima i težio da stvori nešto što bi u celosti bilo prihvatljivo
za njih i za sve čestite meštane čijem su dobru ove slike prvenstveno bile
namenjene, on je prkosno zamislio i onda i stvorio ovakve slike, pa sad još
i priznaje da ga nije iznenadilo što su izazvale zgražanje javnosti. Jasnije
rečeno, nameravao je zaprepastiti i uznemiriti građane, i to mu je i uspelo.
Ne vredi njegova odbrana da je sve to radio iz ozbiljnih, poštenih i
iskrenih pobuda. Ako je neko u suštini pokvaren i izopačen, može sa
najboljim namerama na svetu da stvori štetnu i nemoralnu sliku.
Na kraju, optuženi nas svojim ponašanjem nije osvojio. Umesto da
je pokazao potrebno poštovanje i kajanje, on je naizmenično prkosio,
podsmevao se i izazivao. Mogu reći da najiskrenije saosećam s njegovom
porodicom, naročito s ocem koji uživa i uživaće i nadalje neukaljan i
neumanjen ugled uprkos teškom bremenu današnje rasprave. Ali pravda
mora biti zadovoljena, i ma u kakvom svetlu čovek posmatrao ovaj slučaj,
ma kako ga opravdavao, ipak ostaje činjenica da je optuženi s tim što je
naslikao i zatim javno izložio intimne delove muškog i ženskog tela
izazvao javnu sablazan. Stoga vas mi, Stefane plemeniti Dezmonde,
proglašavamo krivim za ono za šta vas tereti optužnica. Budući da ste se
ogrešili o zakon, mogli bismo vas zatvoriti. No uprkos ozbiljnosti prestupa
ne želimo vas najstrožije kazniti. Zato vas umesto zatvorom kažnjavamo
globom od pedeset funti. Osim toga platićete sudske troškove. Ne treba

7
John Constable, engleski slikar 1776 - 1837. - (prim. D. D.)
8
Sir Joshua Reynolds, engleski slikar 1723 - 1793. – (prim. D. D.)
posebno naglasiti da smo po Zakonu o pornografskim publikacijama iz
1857. dužni odlučiti da se ovde izložene tri slike moraju odmah uništiti.«
Posle izrečene presude sudije su ustale i praćene burnim tapšanjem,
koje nije bilo moguće zaustaviti, otišle iz sudnice.

XI

Kad je napustio policijsku kancelariju, Stefan je otišao pravo na

železničku stanicu. Trebalo je da se nađe sa Glinom u Plavom vepru, ali u
onom raspoloženju nije želeo da vidi nikoga, i ništa ga nije moglo odvratiti
od skoro mahnitog nagona da pobegne. U jarosnom besu i očajanju, koji
su mu divljali u duši, želeo je jedino da se izgubi nekud gde će biti nepoznat
i nezapažen. U Stilvoter se neće vratiti nikada više, Saseks i sve što je bilo
u vezi s njim odjednom su mu poslali mrski.
Kad je ušao u hodnik pred blagajnom, sat je pokazivao četiri. Nigde
nikoga. No kad je išao prema blagajni, osetio je da mu je neko dotakao
lakat.
»Stefane.«
Njegovi su živci bili tako prenapeti da se vidno trgnuo kad se
okrenuo. Bila je Kler u tamnosivom kostimu i crnom šeširu sa velom pod
kojim joj se videlo bledo lice i neobično svetle oči. Žurno je progovorila:
»Mislila sam da ću te naći ovde! Morala... morala sam te videti.«
»Da?«
»Stefane...« Iako je bila veoma uzbuđena, trudila se da govori mirno.
»Sigurno ti je potrebno nešto... malo kafe i sendvič... hajdemo u bife.«
»Ne, Kler, ne mogu.«
»Onda sednimo za trenutak ovde.« Napeto, nesigurno je pokazala
ugao oguljene i prljave čekaonice. »Sigurno si smrtno umoran!«
Oklevao je, a zatim je s njom otišao ka klupi. »Zaista sam umoran,«
rekao je.
»Oh, nije čudo. Bilo je strašno za tebe.«
»Jesi li bila tamo?« Umornim pogledom gledao je u nju.
»Da, da... od početka do kraja. Zar misliš da sam mogla da ostanem
napolju? Oh, Stefane, kako je bilo glupo i okrutno... kako nečovečno i
užasno nepravedno! Tako sam želela da ti pomognem.«
Skrenuo je pogled.
 »Zar mi nisi već previše pomogla?« Govorio je lagano, ali bez
gorčine. »Još od samog početka... kad si kupila moje dve slike.«
»Otišao je, znači, da ti kaže... Džefri?«
»To je bio deo našeg razgovora. Pre nego što me je oborio na zemlju.
Naglasio je da si ti to uradila iz sažaljenja.«
»Nije istina... slike su mi se dopale!« Govorila je strasno. »Želela
sam ih.«
»Ne, Kler. Prestanimo da se pretvaramo. Dala si mi samo tri stotine
funti milostinje. Kako su mogle da ti se dopadnu slike, kad si priznala da
ih ne razumeš.«
»Ipak ih razumem«, pobunila se skoro divlje. »Studirala sam,
pročitala masu knjiga... pokušala da se obrazujem u slikarstvu. Da, znam
za čim težiš i sa čim se boriš usred samog neznanja i predrasuda. Zato sam
danas toliko patila zbog tebe.«
»Da, imali su svoju zabavu.« Usne su mu se stisnule. »Nije mi važno
za mene. Skoro bih više voleo da su me poslali u zatvor. Boli me samo što
sam izgubio slike. Kad samo pomislim... da će ih stvarno spaliti!«
»Ne mari. Slikaćeš dalje.«
»Da, čak ako spale i mene... nisam još propao, mada odlazim kao
prebijen pas. Kunem ti se, međutim, nebom da nikome više neću dati
prilike da uradi ovako nešto sa mnom!«
Oštro i uzbuđeno je udahnula kao da prikuplja snagu. Ruke u
rukavicama su joj bile čvrsto stisnute, a telo, nagnuto prema njemu, bilo je
napregnuto od napora kad je plašljivo i neočekivano progovorila:
»Stefane... povedi me sa sobom!«
Polako je okrenuo glavu i pogledao je. Već ranije je bila podigla veo
i video je da je plakala; i sad su joj oči bile pune suza. Užasnuto ga je
bledilo njenog izmučenog lica.
»Nemoj, Kler! Već si se dovoljno kompromitovala.«
»Šta me se tiče!« Zgrabila ga je za ruku. »Oh, Stefane... dragi
Stefane... kako sam nesrećna! Nisam se smela udati za Džefrija! Nikad ga
nisam volela! Nikada! I sada... ne mogu više.«
Njen burni prolom je zaprepastio Stefana. Budući da je poznavao
Klerino ponašanje, njenu urođenu uzdržljivost koja je zbog njene prirode i
vaspitanja odlikovala sve njene postupke, Stefan je shvatio svu jačinu
osećanja koje ju je savladalo. U divljem ogorčenju došao je za trenutak u
iskušenje da prihvati njenu ponudu, te da se na taj način osveti Džefriju,
opravda loš glas koji su imali o njemu, i obračuna se sa svima. Ranili su
ga, zadali su mu skoro smrtnu ranu i zašto onda ne odgovori istom merom?
Nije bio zaljubljen u Kler; ona je bila mila i odana i u njenom društvu mu
je uvek bilo prijatno. Mogli bi zajedno proputovati čitav svet, mogao bi
slikati koliko mu srce želi.
Ali još pre nego što se rodila ta misao, ona je već umrla u njemu.
»Žališ me, Kler«, govorio je sumorno. »A sažaljenje je opasno
osećanje. Izbacilo te je iz ravnoteže. Ali savladaćeš ga. Imaš decu, dom,
mnoge stvari kojih se ne bi mogla odreći.«
»Mogla bih, Stefane...« zajecala je.
»A sem toga«, nastavio je kao da je nije čuo, »suviše si mi draga da
bih dozvolio da upropastiš život sa mnom. Ti me, Kler, ne poznaješ. Nisam
ja za tebe. Osobenjak sam. Nikad se ne bismo složili. Posle šest meseci sa
mnom bila bi užasno nesrećna.«
»Bila bih srećna... samo kad bih bila s tobom!«
»Ne, Kler, ne može.«
Bila je tako uzbuđena da joj nije ostalo ni trunčice ponosa i obzira
prema samoj sebi.
»Sve je moguće kad čovek nekoga voli.«
Skrenuo je pogled.
»Ne znaš šta govoriš. Nikakva ljubav ne bi bila u stanju da nadživi
onakav život kakav bi imala sa mnom... Potucala bi se po bednim
stanovima, ostajala čitave dane sama dok bih ja rintao, podnosila moje
ozloglašene prijatelje, nosila se sa teškoćama o kojima nikad nisi ni
sanjala.«
»Ali ja imam sredstva da promenim sve to, da te učinim srećnim, da
ti omogućim udoban život.«
Pogledao ju je pravo u oči sa odlučnošću koju nije mogla pogrešno
razumeti.
»To bi bila sigurna smrt za moju umetnost. A kad bi mi nju ubila,
Kler, mogao bih te još samo mrzeti.«
Nastala je napeta tišina. Napregnuto telo joj je klonulo, labuđi vrat
olabavio i lice, osenčeno dugim svetlim trepavicama, poprimilo izraz
očajanja. Sklupčana na goloj klupi čekaonice ličila je na ranjenu pticu, svu
slomljenu i jadnu. Uskoro je izvadila maramicu iz torbice i obrisala oči.
Stefan ju je pogladio po rukavu i prekinuo dugo ćutanje.
»Jednog dana ćeš mi biti zahvalna.«
»Sumnjam«, odgovorila je čudnim, odsutnim glasom.
 Zvona katedrale su zvala na večernje, njihovi zvuci su odzvanjali
meko i jasno. Uzdahnula je kao da se vratila u stvarnost, spremila je
maramicu, ustala kao mesečarka i sa čudnim pogledom, ne više prožeta
čežnjom već osramoćena i poražena otišla iz čekaonice.
Stefan je još dugo nakon njenog odlaska sedeo skrušen od silne tuge.
Pištanje voza prekinulo je njegovo mučno premišljanje; ustao je, pogledao
kroz prozor i požurio na peron s druge strane.

XII

Kad je Stefan izašao iz čekaonice, voz je već krenuo. Ne obraćajući

pažnju kud vozi, skočio je na stepenicu i upao u prazan kupe. Susret sa
Kler ga je više pogodio nego što je mislio, i sad kad je ostao sam, preplavili
su ga novi talasi jada. U glavi mu je kljuvalo, izmučen pritisnuo je ruku na
oči. Dostigao je krajnju granicu izdržljivosti, tačku od koje sigurno nije
bilo više povratka. Njegov duh je bio mrtav. Da li će ikad uspeti, da li će
uopšte ikad doživeti nešto drugo sem prezira i svirepog nerazumevanja
koje ga je sada bacilo u takav bezdan? Omamljen i opčinjen krišom je
pogledao kroz prozor. Na tom području železnički nasip je bio visok i išao
preko niza uskih kanala čija su popucala metalna korita bila dobrih
dvadeset metara niže. Ali se brzo stresao i sklonio pogled.
Pa šta onda da radi? Da zauvek ode iz Engleske – da ode u neku
sunčaniju i manje uskogrudu zemlju? Ne. Ne bi mogao. Putovanja po
kontinentu bio je sit do grla. Osećao se je telesno nesposoban da podnese
napore i burne promene na nekom novom pustolovskom putovanju po
Evropi. Posle napetosti poslednjih nedelja, koja je popustila kao presečena,
bio je čudno umoran. Dlanovi su mu bili vlažni od znoja i pri disanju ga je
probadalo u grudima. Zavučen u ugao promatrao je bledi i nepoznati lik u
ogledalu isprljanom od muva, pričvršćenom na suprotnoj strani kupea
među oglasima za sredstva za čišćenje i pivo. Nisam zdrav – shvatio je
odjednom sa gorčinom. Kad bih samo mogao da nađem kakvu mirnu
sobicu gde bih mogao da ležim i odmaram se. Ali gde? Glinovu prijateljsku
pomoć nije više nipošto hteo da koristi. Ričard će ga očekivati, atelje će
mu biti na raspolaganju, bilo bi mu savršeno utočište. Ali ga nije mogao
primiti. Na toj prelomnici mora ostati skriven i sam. Bio je kao dete koje
žudi za tamom majčine utrobe.
Dok je voz milio i zaustavljao se na svakoj stanici i zatim naglo
polazio, Stefan je video da se nalazi u lokalnom vozu za London. Za vreme
ove beskrajne vožnje, koja je izgledala kao da simbolizuje njegovu
sopstvenu neizvesnost, Stefan se okrenuo problemu svoje neposredne
budućnosti. Mozak mu nije radio i nije mogao da nađe rešenje; a onda, kad
su stigli u predgrađe i ostavili za sobom klafamsku stanicu, setio se susreta
sa Dženi Bejns. Zar mu tada nije rekla da izdaje sobu? Jeste, rekla je. Ako
je još slobodna, šta bi bilo podesnije za privremeni boravak? Nikome ne bi
palo na pamet da ga traži tamo. Uvek mu se sviđao kraj oko reke i sad kad
je pobegao iz Stilvotera izgledao mu je posebno privlačan.
Izmučeno lice mu se malo razvedrilo i čim se voz uz dugotrajan
zvižduk najzad zaustavio na Viktorijinoj stanici, sišao je na peron i pred
staničnom zgradom ušao u autobus broj 25. Kada su krenuli prema
Vajtholu i Strendu počela je sitna kiša. Saobraćaj je u to doba bio gust,
ulice su bile klizave i počelo se mračiti kad su se posle jednočasovne
vožnje klizeći zaustavili u Stepniju. Dok je Stefan piljio kroz orošene
prozore na uske ulice, uokvirene slabo osvetljenim piljarničkim tezgama,
prepune beznačajnih ljudi, smiren je osetio da se gubi među njima. Ovde
ga, najzad, ne poznaju i neće ga vređati i ponižavati. Ustao je, sišao kod
Dobre volje i odmah se pomešao u gomilu, te neobjašnjivo polako otišao
u pravcu Kejbl ulice. Broj 17, zapamtio je, i već je stajao na pragu uzane
kuće od opeke, jednog od mnogih radničkih prebivališta koja su se ređala
duž ulice.
Stefan je u neočekivanom uzbuđenju podigao ruku ka uglačanoj alci
i sve malaksaliji osetio da ne bi znao kuda da krene kad bi ovde propao.
Da li je neko čuo lupanje? Hteo je ponovo da pokuša, no tada su se vrata
otvorila i pred njim je u žutom svetlu plinske svetiljke stajala Dženi.
»Dobro veče!« Kako je teško bilo izreći te dve reči tako da zvuče
bezbrižno. »Da li možda imate praznu sobu?«
Neko vreme je gledala u njegovu nejasnu priliku u senci sa
nepoverenjem gazdarice prema dosadnim i nametljivim prosjacima,
skitnicama, badavadžijama i dronjavim orijentalcima koji su joj pravo iz
dokova dolazili prodavati vunene pokrivače; zatim je nekako iznenađeno,
ali iznad svega toplo uskliknula:
»Gospodine Dezmonde! Kakvo iznenađenje! Hajdete uđite,
gospodine!«
Zatvorila je za njim kapiju i stala pred njega u toplom, tesnom
hodniku, svetlom od pretežno žutih tapeta, još tešnjem zbog ogromne
vešalice od jelenskih rogova. I pored mraka opazio je crvenkaste žilice na
njenim obrazima i smeđi mladež na jabučici koji je prvi put primetio pre
devet godina.
 »Čudno, gospodine. Znam da mi nećete verovati.« Smešeći se
odmahnula je glavom. »Ali otkako smo ono u čajdžinici tako lepo pričali,
stalno sam osećala u kostima, oprostite za izraz, da će vam se jednog dana
ipak prohteti da slikate Stepni.«
»Imate, znači, sobu za mene.«
»Naravno da imam, gospodine. Stari kapetan Tepli, moj stalni
podstanar, pa pričala sam vam o njemu, ima uličnu prizemnu sobu. Ali ona
na spratu i s dvorišta – a izdajem samo te dve – prazna je. Da li biste hteli
da je pogledate?«
»Da, molim.«
Kako je dobro, mislio je dok se penjao za njom skoro okomitim
stepenicama, što Dženi ništa ne zna šta je doživeo, već prihvata njegov
iznenadni dolazak u vlažnoj noći, pa još bez prtljaga, sa jednostavnom
mirnoćom koja ju je od uvek odlikovala.
Dvorišna soba je po veličini podsećala, doduše, na kutiju, ali je bila
čista, pristojna i za stanovanje prihvatljiva prostorija sa ormanom od
kuvane brestovine, umivaonikom, pletenom stolicom sa jastučićem i
dvema rukom tkanim ponjavama na uglačanom linoleumu.
»Nema mnogo mesta«, primetila je sa praktičnošću sopstvenice, »ali
je udobno, ima i plinska peć i čisto je. Nikad nisam podnosila prljavštinu,
gospodine Dezmonde.«
»Zaista je veoma lepo. Uzeću je, ako smem.«
»Želite li i opskrbu, gospodine? Kapetanu Tepliju dajem doručak i
večeru. Preko dana je većinom napolju, pretpostavljam da će tako biti i s
vama. Sama soba je deset šilinga, sa opskrbom pak jedna funta.«
»Pa... sa opskrbom.«
»U redu, gospodine. A sad me izvinite. Moram časkom Liptonu da
donesem nešto fino za večeru. Da li biste voleli filovane teleće grudi?«
»Da... svejedno, hvala vam.« Stefana je odjednom stresla groznica i
u grudima ga je strahovito probolo; u trenutku mu je postalo tako čudno da
je morao da se nasloni na zid. »Voleo bih sada da se umijem.«
Klimnula je sa razumevanjem i dok je išla prema vratima, ozbiljno i
pažljivo je dodala:
»Kupatilo je na kraju hodnika. Grejač za vodu dobro radi, gospodine.
U prorez treba ubaciti peni.«
Kad je otišla, teško je seo u naslonjaču i s naporom pribirao
rastresene misli. Kakva sreća što je našao ovaj kutak! I kakva dobra duša
je Dženi! U ovakvim trenucima bila bi poslednja na svetu koja bi mu
smetala. Odvratno što se oseća tako loše, ali, naravno, posle ovih
poslednjih nedelja nije mogao očekivati da će savladati napad bolesti.
Istovremeno se setio da još od doručka nije ništa jeo – kad večera, sve će
biti dobro. Ali probadanje u grudima je bilo prilično nesnosno – u njemu
je prepoznao stare bronhijalne teškoće koje su ga, izgleda, napadale uvek
onda kad ih je najmanje očekivao. Možda bi lakše disao kad bi imao malo
više vazduha. Ustao je i pošao da otvori prozor. Ali je okvir bio tesan i
malo iskrivljen i kad se uspeo da ga podigne, pokuljala mu je u usta slana,
topla tekućina. Pritisnuo je maramicu na usta, a zatim je odmakao i
pogledao, znajući šta će videti. O bože, pomisli, samo ne opet to!
Još pre nego što je penušava tekućina mogla izaći kroz čvrsto
stisnute usne, našao je kupatilo, žurno se nagnuo nad umivaonik i otvorio
slavinu za hladnu vodu. Bar mu je ostalo to zadovoljstvo da nije ništa
umazao. Krvarenje, penušavo crvenilo u plavo išaranom porcelanskom
umivaoniku bilo je, istina, slabije nego prilikom poslednjeg napada u
Španiji, ali jače nego pre bolesti u Garondu. Pri sećanju na taj događaj, na
opaku temperaturu koja joj je sledila, i na sporo ozdravljenje, u njemu je
uzavrelo od nemoćnog besa. Ovde se neće, ovde se ne srne razboleti.
Kakva bi to bila zahvalnost za srdačno nesebično gostoprimstvo koje mu
je ukazano! Pritiskivao je vlažan peškir na potiljak i očajnički želeo da
nevolja, koja ga je snašla u takvo nevreme, što pre prođe.
Najzad je krvarenje oslabilo i prestalo. Ispravio se, pažljivo, polako
udahnuo i uzdahnuo od olakšanja kad se nije pojavio nov izliv; očistio je
umivaonik i izbrisao peškirom utrnula usta. Ko zna zašto su svi njegovi
pokreti bili neverovatno spori, kao da ih je izvodio neko drugi, i činilo se
kao da sve dolazi iz velike daljine. Na pegavom, zemljanom licu, koje ga
je gledalo iz ogledala, iznemoglom srdžbom je opazio zelenkastu boju
kojom su raniji španski slikari tako rado slikali leševe. Brižljivo ga je umio.
Činilo mu se da ima glavu praznu i laku kao perce, a noge teške kao olovo.
Duh mu je, međutim, bio jasan, njime je ovladao nužan zadatak da se vrati
u sobu. Da, kad bi samo mogao da ode u sobu, zaključa vrata i legne u
krevet – večeru bi mogao da odbije pod nekim izgovorom – onda niko ne
bi saznao za ovaj odvratan događaj. Ujutro će opet biti u redu. Pribrao se i
uputio natrag. Dok se polako, pipajući vukao po kratkom hodniku, njegova
slabost mu se učinila tako smešnom da su mu se blede usne razvukle u
grimasu. Izgledalo je da će mu uspeti. Ali kad je bio skoro na cilju i već
ispružio ruku da uhvati kvaku na vratima, sve se zaljuljalo, zavrtelo u
zaslepljujućem luku i na kraju izgubilo; ostala je samo crna praznina u koju
je potonuo, bešumno, kao da je kliznuo u meki ponor noći.
 Kad se povratio iz nesvesti, koja je trajala možda čitavu večnost,
shvatio je da je u krevetu, svučen i sa toplim kamenom pod nogama. I
postepeno, kad su mu oči opet počele razlikovati, dobila je masa pred njim
oblike Dženi Bejns i starca u prugastoj košulji sa naramenicama i
celuloidnim okovratnikom i grudnjakom.
»Dolazi svesti!« Uobičajena primedba, izrečena prigušenim glasom
dovela je Stefana u mučnu situaciju. Oh, bože, pomislio je, kako sam se
đavolski osramotio, kakve sam nesnosne neprilike stvorio ovoj jadnoj
ženi! Izvinjavajući se pogledao je Dženi.
»Zavrtelo mi se u glavi... Mora da sam se onesvestio.«
»Izgleda, gospodine.« Njen dršćući glas je otkrivao koliko joj je
laknulo što se oporavio. »Da mi nije pomogao kapetan Tepli, ne znam kako
bih vas smestila u krevet.«
»Oprostite što vas tako uznemiravam«, promrmljao je, »sutra će mi
biti već sasvim dobro.«
»To ćemo još videti, gospodine.« Dženi je pri tim rečima brižno
zatresla glavom. »Gadna stvar. Baš se mislim kako bi bilo da pozovem
lekara.«
»Ne, ne, ne treba, ozdraviću ja.«
»A šta mislite vi, gospodine kapetane?«
»Mislim da možemo i sami. Boja mu se, eto, vraća. Jeste li to imali
i ranije, mladiću?«
»Nisam... bar ne tako ozbiljno«, lagao je Stefan. »U poslednje vreme
sam mnogo radio. Zato je to.«
»Onda vam malo odmora neće škoditi. A ni malo hrane u stomaku.«
»Da, da«, vatreno se složila Dženi. »Filovane grudi vam, doduše, ne
mogu ponuditi, gospodine. Sva sreća što ih još nisam ispekla! No recite mi
šta bi vam prijalo?«
»Da li bih mogao da dobijem malo mleka, molim? Hladnog.«
»Kako da ne, gospodine. I odmah ću vam skuvati malo bistre goveđe
supe.«
Zatim su oboje otišli. Ali za tri minuta Dženi se vratila sa malim
lakiranim poslužavnikom na kome su stajali čaša za vodu i cvetast bokal
pokriven čipkanim, staklenim perlama opšivenim miljeom. Stavila je
poslužavnik kraj kreveta, sipala mu mleko u čašu i posmatrala ga dok ga
je polako pio. Potom je čašu odnela i vratila je opranu i suvu, te je ponovo
stavila na poslužavnik.
 »Da ostavim svetlo?«
»Ne, ugasite samo, molim.« U glavi je počelo da mu bubnja; posle
hladnog mleka se, međutim, ipak osećao manje malaksalim. Neiskreno je
dodao: »Mislim da ću zaspati.«
»Jeste li sigurni da će sve biti u redu?«
»Jesam, sasvim.«
»Onda laku noć, gospodine.«
»Laku noć, Dženi.«
Ugasila je svetlo i u sobi je zavladao mrak, no Stefan je još uvek
osećao njeno prisustvo. Tada je tihim glasom rekla brzo, pažljivo,
gramatički manje pravilno nego inače, budući da je htela da kaže od srca:
»Baš ništa ne smetate, gospodine Dezmonde! Nemojte ni za trenutak
pomisliti tako nešto. U ono vreme, vi ste bili vrlo dobri prema meni. To, u
Klinkerovoj ulici, nikad nisam zaboravila. Više sam nego srećna što imam
priliku da vam se odužim.«
Vrata su se zatvorila za njom. Ležao je na leđima, u tuđoj sobici,
disao površno i teško, te mada je u očajničkom naporu da savlada osećanja
napeo svoje iscrpljeno telo, ispod njegovih zatvorenih očnih kapaka
potekle su mu dve sitne suze i polako se skotrljale niz obraze.

XIII

Mada je Stefan nastojao da se oporavi i opet stane na noge, bio je

tako slab i nemoćan pred silom, kojoj je bio predan, da je prošlo skoro
sedam dana pre nego što je mogao iz sobe. Čak i u neosetljivoj otupelosti,
koja ga je paralizovala, blagosiljao je slučaj koji ga je doveo u skromnu
kućicu u Doklendu. Koliko je već puta iskusio bedu siromašnih soba,
prljavštinu i neudobnost zanemarenih stanova, potpun nedostatak mira,
posteljine i tople vode, groznu hranu, doručke koje su ostavljali pred
vratima na prljavim poslužavnicima i svu mušičavost i zlobu gramzivih
gazdarica, koje su ga trpele samo zato da ga pljačkaju. A ovde je sve
blistalo od čistoće. I Dženi je uvek bila vedra i živahna, kao da uopšte nije
znala za neraspoloženje, iscrpljivost i strašna zbivanja u svetu; mada je bila
tako gordo nezavisna, izgledala je uvek zadovoljna; nije se nimalo osvrtala
na njegove brižne prigovore, već je radila sve što je bilo u njenoj moći da
ga što bolje usluži.
 Svakog popodneva je dolazio Džo Tepli i prekraćivao mu vreme
koliko su mu to, naravno, dopuštale gluvoća i ćutljiva priroda. Stari Džo je
veći deo svog života radio na Temzi; godinama je bio suvlasnik dereglije
koja je prevozila ugalj, a zatim kapetan kanalskog brodića koji je nedeljno
jedanput saobraćao na hemptonskoj liniji. Sad se povukao u penziju, uložio
ušteđevinu u čamčarnu gde je izdavao sedišta i iznajmljivao stari čamac na
vesla; ostajao je uopšte, u stalnom dodiru sa obalom. Reka je zaista bila
smisao njegovog života; svako jutro posle doručka odlazio je u svoje
pristanište gde se smeštao kraj peći u šupi na kraju mola i polako, brižljivo,
reč po reč prebirao u Grinvič meridijanu stupce o dolasku i odlasku
brodova i svakog časa pogledao preko metalnih okvira naočari u strane i
domaće brodove na vodi, te mahao ponekoj prijateljskoj barci čiji je
prijateljski pozdrav primećivao više po nagonu nego po sluhu.
Onog dana kad se Stefan prvi put spustio dole – oprobao je noge u
kratkoj i dosta nesigurnoj popodnevnoj šetnji duž Kejbl strita – kapetan se
je već vratio sa svojih mornarskih poslova. Vrata je imao otvorena i kad se
njegov sused lagano penjao stepenicama, prijateljski ga je pozvao u svoju
sobu gde je pored prozora sedela Dženi i krpila čarape.
»No«, pitao je Džo, »kako se osećate opet napolju?«
»Dosta dobro, hvala. Malo sam samo nesiguran.«
»Baš vas je dobro uhvatilo. Sedite!«
Stefan je seo i pogledao jedno pa drugo. Osetio je nekakvu napetu,
čak uznemirljivu zavereničku atmosferu.
I stvarno, posle prilično dugog ćutanja je Dženi, koja je još uvek
nekako suviše napadno krpila, prekinula tišinu.
»Treba da idem Flori Bejns, svojoj zaovi, na nekoliko nedelja,
gospodine Dezmonde. Uvek idem u ovo doba godine, kad otvori
prodavnicu. I gospodin Tepli misli da ne biste smeli ostati ovde.« Žurila je
kao da mu hoće objasniti. »Kapetan se uvek sam brine o sebi kad sam
odsutna. Ali s vama je drukčije... Kad ste tako bolesni... nikako ne biste
mogli.«
»Razumem.« Stefana je iznenada obuzela malaksalost i shvatio je šta
su odlučili. Nije im zamerio što su hteli da ga se oslobode.
»Zato«, nastavila je Dženi u istom dahu pre nego što je mogao da
odgovori, »zato gospodin Tepli misli da morate sa mnom. Margejt je
odlično mesto za oporavak. Morski vazduh je izvrstan.«
»Doktor Margejt«, potvrdi kapetan i kratko klimnu glavom, »će vas
smesta izlečiti.«
 Studen oko Stefanovog srca potisnuo je iznenadni talas topline. No
bio je još uvek potišten i žalostan i izmučen od čitavih časova gorkog
razmišljanja tako da nije bio raspoložen za njihov plan.
»Neću da vam budem na smetnji. Već i onako dovoljno
zloupotrebljavam vašu dobrotu.«
»Kakva smetnja, gospodine! Flori će vam se vrlo obradovati.«
Podozrevala je razlog njegovog oklevanja, te je dodala: »Možete joj, ako
hoćete, platiti za opskrbu... onoliko koliko plaćate meni.«
Slab i popustljiv, kakav je bio, nije imao snage da se odupre
njihovom složnom ubeđivanju, tako dobronamernom i brižnom za njegovo
ozdravljenje. I zaista, kratko tumaranje ulicom u hladnom stepnijskom
popodnevu nemilosrdno je uništilo njegovu nadu da će moći da radi – ako
uopšte ikad više bude mogao da radi. Shvatio je da ne može ništa dok ne
ojača, i da mora prihvatiti njihov prijateljski poziv.
Još isto veče napisali su pismo Flori Bejns i sledećeg ponedeljka su
Stefan i njegova gazdarica otputovali posle ručka vozom u Margejt. Dženi,
koja nije često odlazila na takve izlete, bila je vesela, praznički raspoložena
i neuobičajeno razgovorljiva, voz je kloparao kroz Dartford i Čatam, te
preko slanih močvara duž širokog Temzinog ušća na Kentske ravnice.
Ispucano lice, koje je izgledalo još čistije umiveno nego inače, sijalo je i
oči su joj se živahno iskrile. Na sebi je imala tamnozeleni, na rubovima
već dosta iskrzan, no ipak još pristojan, somotski kaput sa velikim pletenim
pelerinastim okovratnikom. Na nogama su joj bile lepe crne cipele, visoke
i na dugmiće, a na malim, od rada ogrubelim rukama, oprane bele pamučne
rukavice. Njen je šešir bio, međutim, žalosno strašilo od sjajnog satena i
neopisivog perja i čučao na glavi kao ptica iz bajke u svom gnezdu. Stefan
nije mogao odvojiti pogled i tako je upadljivo piljio u njega da ga je Dženi
poverljivo pogledala i nasmešila mu se.
»Vidim da vam se dopada moje šeširče. Pravi zgoditak – kupila sam
ga na januarskoj rasprodaji. Crveno je od vajkada bila moja boja.«
»Zbilja divan šešir, Dženi. Ali ga bolje skinite. Mogla bi kroz prozor
pasti varnica na njega i uništiti ga.«
Poslušala ga je, otkrila sveže opranu kosu i kovrdžavo paperje na
vratu i opet bila stara Dženi, prirodna i živahna, malecna, punačka ženica
u beloj pamučnoj bluzi, a ipak, pomislio je, unekoliko različita od zgodne
devojke koja mu je u zavodu čistila sobu i ušivala dugmeta. Krišom ju je
posmatrao kad mu je u profilu pokazivala svoju gornju usnu i prćast nos,
držala u krilu ilustrovani ženski časopis koji je da se napravi važna kupila
u kiosku, ali ga nije čitala, i sa napregnutim interesovanjem gledala kako
brzo promiču brojne vetre-njače, sušionice za hmelj i zidani ambari.
»Pogledajte, gospodine Dezmonde«, uskliknula je, »ove beskrajne
redove motki. To su za hmelj.«
»Da li vas hmelj zanima, Dženi?«
»Ponekad mi se stvarno prohte čaša slabijeg, gorkog piva,
priznajem«, ozbiljno je odgovorila i zatim ga pogledala i nasmejala se.
»Ali nešto jače, nikako!«
Sa svojim prijatnim predgradskim govorom brinula se da razgovor
teče. Uskoro je, međutim, ustala, uzela s prtljažne police pletenu torbu i ne
obraćajući pažnju na druga dva putnika u kupeu, razmotala paket sendviča
sa šunkom i sušenim jezikom.
»Uzmite, gospodine! Neka vam ne bude nezgodno«, navaljivala je.
»Obećala sam kapetanu da ću vas naterati da jedete. Flori će to uraditi
sasvim sigurno. Samo da znate, kod nje se dobro kuva. Nadam se da volite
ribe.«
»Volim, Dženi«, odgovorio je punim ustima, »što se toga tiče, ne
bojim se ništa. No bojim se da li ću se dopasti Flori.«
»Flori je vrlo dobra žena. Glava joj je na pravom mestu. I samostalna
je. Sve sama radi, malo joj pomaže nećak. Mnogo je toga preturila preko
glave. Užasno pati od ozeblina. Noge je bole, i sve. Složićete se vas dvoje.«
»Nadam se.«
»Naravno, ne smete suviše da očekujete... kuća je mala.«
»Nadam se da vas neću suviše utesniti.«
»Oh ne, gospodine«, odvratila je prostodušno. »Ja ću spavati u
Florinoj sobi, a vi u mojoj.«
Pogledala ga je i iznenada je veoma porumenela, kao da ju je taj
raspored čudno zbunio. Okrenula je glavu i ćutke i zbunjeno se zagledala
kroz prozor.
Bili su, međutim, već skoro na cilju. U Margejt su stigli u tri posle
podne i čim je stupio na otvoreni peron, Stefan je kao električni udar osetio
oštar vonj izvanrednog vazduha u kome su se mešali bogati mirisi reke i
okeana, peska, školjki, morske trave i lekovitog mulja i koji je nudio
posetiocima iz londonskog Ist Enda ozon koji je bio nesumnjivo plebejski,
ali jedinstven u celoj Engleskoj. Kao što se Dženi nadala, na stanici ih je
sa ponijem i kolima zaista čekao Emi, mali, bistar dečak od petnaest
godina. Prtljag su smestili između dva prazna sanduka za bakalar, a sami
seli napred na sedište, te se odvezli u staru varoš.
 Florina kuća je bila u samom pristaništu, u razbacanom polukrugu
starinskih, već prilično oronulih zgrada koje su mirisale na katran i morsku
vodu i bile okrenute prema popločanoj obali i spletu katarki, konopaca, u
žari je, buradi, sanduka, prema dugom motu i uzburkanoj sivini Severnog
mora iza njega. Dućan u broju 49 je bio, doduše, nizak i nakrivljen i obojen
drečeće plavo; iza uzdignutog prozora stajala je mermerna ploča, a na tabli
je pozlaćenim slovima pisalo: FLORENS BEJNS: MOKRE RIBE,
RAČIĆI I ŠKOLJKE, SPECIJALITETI; iznad toga su se nalazile
stambene prostorije u koje se dolazilo kamenitim stepenicama sa strane.
Erni je uveo goste u pročelnu sobu, tapeciranim nameštajem lepo
opremljenu i za svečani čaj spremljenu prostoriju; u njoj nije bilo žive duše
osim lepe žute mačke. Emi je nakon toga odmah požurio dole da odmeni
tetku koja se pojavila uskoro zatim. Bila je mršava, koščata žena
četrdesetih godina i upravo je spuštala rukave džempera preko golih,
utrnulih ruku. Pošto je srdačno poljubila Dženi u obraz, odmerila je Stefana
preko svog isturenog nosa i pružila mu ruku, vlažnu i hladnu kao morski
list.
»Nadam se da ste raspoloženi za čaj? Sednite da vam ga uspem!«
Živahno se okrenula i iz stražnje prostorije iznela poslužavnik sa
prženicama, čajnikom i tanjirom vruće pržene ribe, a zatim, držeći se
pravo, sela za sto i počela da služi goste mirnom sabranošću koja je jasno
pokazivala da nikad ne gubi prisustvo duha.
»Pa, kako ti je, Flori?« upitala je Dženi, pošto je okusila čaj i s
priznanjem uzdahnula.
»Ne mogu se požaliti. Brine me samo tržnica.«
»Pa to je oduvek tako, Flori.«
»Od uvek.«
»Sigurno zbog onih matorih budala u opštini?«
»I njihovih dozvola. Misle da sa ženom mogu da rade šta hoće.«
»Pa, za dve nedelje ćeš i to srediti.«
»Bolje da kažem za tri, draga moja.«
»Ne mari. Isplati se, Flori.«
»Ponekad već sumnjam u to.«
Flori je odmahnula glavom, očajna zbog svojih sporova sa vlastima;
činilo se da se tuži na nepravedno gospodstvo muškaraca i sasvim ozbiljno
razmišlja o nesrećama koje je pretrpeo njen pol počev od Eve pa nadalje.
 Dženi se je osmehnula Stefanu, jer je odlučila da ga uvuče u
razgovor.
»Leti posao ide dobro. I Flori uzima u zakup piljarnicu na samom
šetalištu. Flori je čuvena sa svojih rakova i školjaka.«
»Mislila sam da sam poznata i zbog iveraka!« Kao da se uvredila što
ih je Dženi izostavila.
»Naravno, draga zaovice.«
»Ovi su izvanredno ukusni«, reče Stefan učtivo.
»To je list«, ispravi ga turobno Flori. »Poslužite se! Ima ih još mnogo
u moru.«
Obrok je bio bogat i obilan, soba udobna, vatra je veselo pucketala i
gorela, pa ipak je Stefanu bilo jasno da je već od samog početka predmet
oštrih sumnji domaćice. To ga je, doduše, vrlo malo zabrinjavalo i više
zbog Dženi nego sebe osećao je da ih mora raspršiti. Uvideo je da samom
učtivošću to nikad neće postići, naprotiv. Primetio je, međutim, da Flori
veoma voli žutu mačku; ova je sedela na ručici njene stolice i Flori ju je s
vremena na vreme hranila iz svog tanjira; dok su žene nastavile svoj
jednostavan, a prisan razgovor, uzeo je blok i olovku iz džepa i počeo da
skicira mrkožutu životinju.
Za deset minuta je crtež bio gotov. Otcepio je list i ćutke ga pružio
Flori.
»E, bože... kako je lepo...!« Iznenađenje, neodlučnost, strah pred
prevarom, sumnja, neverica, svi ti osećajni prelivi odražavali su se u
njenim oštrim potezima, dok konačno nije prevagnulo zadovoljstvo.
»Pljunuti naš Džindžer! Dakle, ipak ste slikar!«
»Ako vam se dopada, nadam se da ćete ga zadržati.«
»Ako uvek budete poklanjali, nećete moći da živite!«
Uprkos ovom ironičnom prebacivanju iskreno se radovala poklonu.
I, zbilja, posle čaja, kad je rekao da će u kratku šetnju, viknula je za njim:
»Čuvajte se vetra! Margejt gleda pravo prema severnom polu!«
Ova zemljopisna činjenica je bila tačna, ali je Stefan, suprotno od
Flori, uživao u hladnoći – uvek mu je godila. I na šetalištu kraj mora, gde
još nije bilo izletnika, budući da sezona još nije počela, osetio je uprkos
slabosti usled skorašnje bolesti kako se u njemu bude izvori životne snage.
Okrepljujući vazduh, rezak kao šampanjac na ledu, sa lakoćom mu je punio
pluća, obojio mu obraze rumenilom, krepio ga i ulivao mu nove snage. Prvi
put posle rasprave ponovo ga je ozarila vedrina i odlučio je da naredne dve
nedelje ne započne nikakav posao – da čak ni ne skicira niti bira boje, kao
što je nameravao prvobitno, već da se jedino trudi da se jednom za uvek
oslobodi glupih bronhijalnih smetnji koje su ga poslednjih godina mučile.
Dok je, tako, bio na mračnom šetalištu, sam pod beskrajnim sivim nebom
i kraj bučnih talasa, u vetru koji mu je šumio i ječao u ušima kao velika
morska školjka u sipkom pesku koji se vrteo i kovitlao oko njega, srce mu
je stalo brže lupati, digao je glavu i isprekidano pomislio:
Možda... ću, na kraju... ipak dokazati... da me nisu slomili!

XIV

Sledećih dana se Stefan još više oporavio. Kako je bio srećan kod tih
jednostavnih ljudi koje bi pripadnici njegove klase sigurno gledali s visine,
jer su, tobože, primitivni. A on se, naprotiv, među njima osećao kao kod
kuće, kao da spada među njih. Pristanišna vreva, pristajanje i
isplovljavanje pri obalskih brodova, istovarivanje ribarskog plena – sve ga
je zanimalo i odvraćalo od gorkih razmišljanja. Rano ujutro je pratio Flori
na riblju pijacu i posmatrao kako se uspešno i spretno pogađa samo da
uhvati pogled dražbara čiji je promukli glas neprestano ratovao sa bučnim
ponudama. Odlazio je u sve duže šetnje među stenje i spavao kraj
otvorenog prozora. Ali najlepše od svega je bilo kupanje. Premda je voda
u to godišnje doba još pokazivala uticaje Severnog pola, koje je Flori više
puta ljutilo spominjala, Stefana to nije bunilo. Svako prepodne je otišao na
pristanišni nasip i pridružio se očeličenim meštanima koji su osnovali klub
»Preko cele godine«. Oni su se, kako mu je objasnio jedan ljubazan član,
kupali i onda kad je na obali ležao sneg. Bespoštedno, žestoko gnjuranje u
slanoj vodi bolje je no išta uticalo na Stefanovo ozdravljenje i u njemu
probudilo ne samo želju za slikanjem već i, što je bilo još divnije, svest o
sopstvenoj stvaralačkoj snazi i veru u nju.
Mnogo je bio sam – Flori je nadzirala postavljanje tezge kad već nije
bila zauzeta raspravljanjem oko dozvole od zadruge, Dženi je imala pune
ruke posla u dućanu, dok je Erni svako poslepodne obilazio kuće kolicima.
Za sredu su se pak dogovorili da idu svi zajedno na izlet.
»Zar i za to imate vremena?« upitao je Stefan Flori.
»Samo posao, ič zabave, Džek postaje tupe glave«, odgovorila je
tajanstveno, ali mu se posle sažalila zbog njegovog neznanja. »Sredom
posle podne zatvaramo. Zato idemo na kozice.«
»Na kozice?«
 »Pa čuli ste šta sam rekla. Zar me ne gnjavite uvek zbog tih blistavih
račića? Eto, sad ću vam pokazati gde, kad i kako ih lovimo. Ako hoćete još
nešto da znate – ponećemo i kotlić, pa ćemo kuvati čaj. A ako hoćete do
kraja da se smrznete, možete priuštiti sebi i jedno od onih vaših polarnih
kupanja. Je li vam to dosta, Mikelanđelo?«
»Zvuči divno, Flori«, potvrdio je ljubazno.
Flori mu se u odgovor skoro osmehnula. U sebi je već polako
postajala mekša prema njemu. Nije mogla zaboraviti Džindžerovu sliku
koju je krišom odnela Smitu da je urami, premda se čuvala da se ne oda.
Osim toga ju je Stefanovo stalno nuđenje da radi u dućanu, što je odlučno
odbijala, navelo na ubeđenje da nije uobražen, na ubeđenje koje se još više
učvrstilo kad ga je jedno veče zatekla kako pere sudove od večere.
Došla je sreda, oblačna, ali suva. Tačno u dva spustili su kapke na
dućanu i društvo je selo u kola, te se odvezlo iz varoši istočnom obalom
prema Kliltonvilu. Posle nekih pet milja, Erni je skrenuo sa glavne ceste
na put koji je krivudao između živice gloga u cvetu i gubio se u putanji
koja je vodila kroz vrbovu šumu na ravnicu obraslu čičkom i oštrom
morskom travom. Tu su ispregli ponija i pustili ga na pašu, a zatim ih je
Flori kao kakav turistički vodič odvezla između brežuljaka obraslim
busenjem trave u samotni peščani zaton zaštićen stenjem i otvoren samo
prema moru.
»Kakav divan kutak!« uskliknuo je Stefan.
»Voda odlazi, e, baš dobro!« primetio je Emi iskusno. »Sad ih je lako
loviti.«
»Hoćeš li sa mnom u vodu, derane?«
»Moram po štapove, a posle po školjke«, izgovorio se Erni i brzo
izgubio.
»Ja ću vam se pridružiti«, rekla je Dženi i prsnula u smeh kad je
primetila kako ju je začuđeno pogledao. »Ko će biti prvi u vodi!«
Skinuli su se iza dveju udaljenih stena. Uprkos nabeđenoj
komplikovanosti ženskih haljina Dženi je pre njega došla do vode i skočila
u talase.
»Gde ste naučili da plivate?« Jedva ju je stigao.
»Kod Džoa Teplija. Kao deca mi smo preko celog leta bili tamo.«
Okrenula se i zatvorenih očiju legla na leđa. Bila je punačka i mlada,
kao da se za sve te godine, od kada je nije video, nimalo nije promenila.
Učinila mu se jedrom, neizveštačeno privlačnom, tako da se začudio zašto
se nije po drugi put udala. Iznenadna radoznalost pobedila je njegovu
uobičajenu uzdržljivost.
»Dženi... zašto se niste ponovo udali?«
Uspravila se pljuskajući i prskajući, razrogačila oči i onda zatresla
glavom.
»Valjda nisam imala prilike. Ali, eto... priznajem. Bilo je koji su se
motali oko mene. Ali mi se nijedan nije sviđao.« Odjednom se osmehnula.
»Znate kako je, gospodine Dezmonde. Ko se jedanput opekao, drugi put
se pazi.«
Pre nego što je mogao išta da kaže, zaplivala je prema obali.
Nakon što su se obukli – samo čarape i cipele nisu natakli – otišli su
bosonogi prema zaštićenoj strani zalivčića gde su ih čekali Flori i Erni sa
mrežama za kozice; svaka mreža je bila pričvršćena na dugačkoj motki sa
poprečnom palicom na kraju, kao kod grabulja.
»Bolje ikad nego nikad«, zajedljivo ih je dočekala Flori.
»Uzmite mreže od Ernija. Pa ako zbilja hoćete, možemo početi.«
Namestila je palicu na neravno dno i zagazila u plićak gurajući
mrežu pred sobom i dižući oblake peska. Emi i Dženi su stali u red i polako
išli za njom, a nešto podalje od njih Stefan. U bistroj vodi je tik pred sobom
video obrise kozica, skoro nevidljivih piktijastih bića sa tankim pipcima.
Bile su sasvim prozirne, kroz njih su se providele šarene boje peska, svaka
je imala sitno, kao ugljen crno oko koje je krhkom organizmu davalo
materijalnost i možda ga upozoravalo na opasnost zbog koje je čitav roj
očajničkom gipkošću bežao tamo-amo. Mnogo ih je pobeglo, ali se na
kraju ipak dosta njih našlo u mrežama.
»Donesi kofu, Erni«, zapovedila je Flori. »Zadrži samo najveće,
sitne baci natrag u vodu. Vi posle nastavite, a ja idem na stene po
kamenice.«
Zaduvao je blagi vetar, pokazalo se sunce nalik na sjajnu
pomorandžu, zaorali su prve brazde u vodi koja im je u pesku dosezala do
članaka, i za jedan sat je vedro bilo puno. Tada je sa stene, gde se dimila i
pucketala vatra, dopro Florin poziv. Došli su k njoj. Na glatkom, suvom
grebenu bio je prostrt beo čaršav i na uglovima su ga pridržavali okrugli,
prugasti kamenci; čaj je bio gotov i na vatri je stajao gvozdeni lonac s
vrućom vodom.
»Izbiće mi promrzline posle ovoga«, Izjavila je Flori i nad vatrom
grejala svoje pomodrele nožne prste. Zatim je klimnula glavom prema
račićima: »Unutra s njima!«
 »Sramota«, promrmljala je Dženi i stresla se kad su uvijajući se
rakovi nestali u pari. »Jadnici!«
»Pa ništa ne osećaju«, razuveravao ju je Erni. »Nemaju živce kao mi.
Je li tako, gospodine Dezmonde?«
Stefan je zurio u Dženi i jedva čuo pitanje. Odsutno je stajala onde –
mrežu za račiće je imala još na ramenu, bose noge raskoračene, u
perspektivi malo skraćene, suknju podvrnutu tako da se videla nabrana
ivica čiste podsuknje, bluzu otkopčanu oko vrata, rukave zavrnute, obraze
jarkocrvene od kupanja i brzog hodanja po pesku, kosu kao gavran crnu, i
od vetra zamršenu, stas nizak, stamen, nagnut malo napred, bila je okrenuta
prema sumornom, nimalo sjajnom sunčevom zalasku. Kod sebe nije imao
ni olovku ni hartiju, ali zabolelo ga je od čežnje i pomislio je: Bože moj,
kad bih samo mogao da je naslikam ovakvu, u tim živim crvenim i plavim
bojama pod tim prljavim crvenkastim nebom.
Čaj je bio jak, crn kao zagorelo meso i vreo, da se sve pušio. Flori je
zahtevala da popiju po veliku šolju i na taj način zagreju stomake. Zatim
je sa pogledom na Stefana ponudila kamenice i znalački stisnula usne kad
ih je probao i vidno ispoljio čuđenje.
»Nikad niste mislili da će biti tako dobre, zar ne?« ukorila ga je.
»Posrčite i sok!«
»Bolje su od ostriga«, složio se Erni i vredno ih uzimao.
Bile su izvrsne – svaka u svojoj izbrazdanoj školjci, ukusne i slane,
kao tek uzbran morski plod, koji je sadržao esenciju mora, možda uopšte
prvo delo u svemiru.
Zatim su pravo iz lonca došle kozice, nežno ružičaste, sočne,
nabrekle, vrlo su se lako ljuštile iz oklopa. Jeli su ih uz kriške domaćeg
hleba namazanog seljačkim maslom. Opet čaj. Zatim kolač od slatkog sira
koji je Dženi ispekla prethodne večeri. Onda je nastala tišina koju je još
više naglašavalo ravnomerno šumenje nadolazeće plime. Izgledalo je da
niko ne želi da se pokrene – Stefan je u čudnoj, raskošnoj lenosti posmatrao
kako se na još jasnom nebu pojavio bledi mesec, i želeo je da se ovaj divni
čas ne završi suviše brzo. Ali najzad se Flori pokrenula.
»Smrkava se. Najpametnije da se vratimo.«
Pokupili su stvari, ponovo upregli ponija, upalili sveće u fenjeru i
Flori i Erni su seli napred. Stefan je već bio na kolima i ispružio je ruku da
pomogne Dženi da se smesti pored njega. Čvrsto ju je uhvatio za prste i
povukao je k sebi. I u tom jednostavnom pokretu je osetio kao da ga je
ošinuo grom – kako mu se oslobodilo osećanje koje je već celo popodne
klijalo u njemu, osetio je telesnu prijatnost pri dodiru njene suve, tople
kože, celog ga je preplavila opojnost, srce mu je tako silovito zalupalo,
tako neočekivano i tako burno, da nije mogao izreći ni reči.
Erni je povukao uzde i polako su krenuli. Zbog korpe, koja je
zauzimala prilično mesta, Dženi i Stefan su morali da sede tik jedno uz
drugo. Činilo mu se da ga od blagog dodira njenih bedara i bokova
zapljuskuju valovi tople životne snage. Već godinama, otkad je ono uzalud
trčao za Emi Bertelo, Stefan nije pogledao ni jednu ženu sa željom da je
ima. Ta želja je bila umrla u njemu; možda ju je ubila strogost prema
samome sebi koja ga je osudila na potpunu uzdržljivost. A sad ne bi mogao
izreći ni jednu jedinu pametnu reč, pa makar mu život zavisio od toga. Da
li je Dženi svesna kakva ga je žudnja spopala odjednom? Da li je moguće
da i nju obuzima isto osećanje? I ona je izvanredno tiha, možda i previše
svesno mirna. I divljačko lupanje žile onde gde su im se noge doticale u
mraku. Da li mu je tako strujala krv? Da li je i u njoj tako strujala?
Dovezli su se u grad, pozdravio ih je treperavim svetlima koja su se
ogledala u zejtinastoj pristanišnoj vodi. I kad su se približili obali, Flori je
prozaično uzviknula:
»Od kozica je čovek užasno žedan! Da svrnemo Delfinu na pivo?«
»Hajdemo!« rekao je Erni. »Ja ću kiselu vodu.«
»Ti ne smeš u takve lokale, bar do svoje osamnaeste.«
»Ali tetka Flo...«
»Ni govora«, rekla je Flori odlučno. »Na tebe sam i zaboravila. Kod
kuće ćemo.«
Odvezli su se do kraja ulice gde je bila staja, i dok je Erni,
nezadovoljan, nagovarao Dženi da ga pričeka dok ne ispregne konjče, Flori
i Stefan su nastavili sami prema ribarnici. Dok su lagano koračali kejom,
Stefan, još uvek duboko uzbuđen, osetio je da ga Flori stalno pažljivo
promatra.
»Bio je zaista divan dan«, počela je razgovor.
U znak potvrde nešto je promrmljao.
»Dženi je tako prijatna ženica«, nastavila je Flori bez neke vidne
veze. »Pametna je, premda malko priprosta. Mnogo radi... Nije joj bilo
uvek lako. I tako je dobra! Nadam se da će uskoro naći kakvog dobrog,
pouzdanog čoveka... Stvarno ne bih volela da napravi pogrešan izbor.
Treba da nađe nekoga sa dobrom, redovnom platom, nekoga ko će se o
njoj brinuti kako treba.«
Zaćutali su. Potom je opet isprekidano, kao da misli naglas, rekla:
 »Na primer... ima ovde jedan čovek, zove se Hokins, suvlasnik je
potpuno nove ribarske barke... vredi tepe pare. Možda bismo ga sreli kod
Delfina. Prijatan čovek. Dženi mu se mnogo dopada... do ušiju je
zaljubljen u nju.«
Stefan je i dalje ćutao, jer nije znao šta da joj kaže. Premda je Flori
govorila kao uzgred, ipak je u njenim rečima osećao opomenu. No mislila
je dobro. I to joj nije smeo zameriti.
Popeli su se kamenitim stepenicama u kuću. U kuhinji mu se obratila
sa živahnošću koja ga je osvedočila da su njene primedbe bile namerne.
»Hoćete li koji sendvič? I gutljaj piva?«
Ne, u tom času ne bi mogao ostati sa Dženi u ovoj atmosferi lažne
razigranosti. Usiljeno se osmehnuo.
»Prilično sam umoran. Bolje da idem spavati. Laku noć, Flori.«
Otišao je u svoju sobu, zatvorio vrata i dugo stajao zbrkanih misli iz
kojih se je mehanički pokušao istrgnuti na taj način što je uzeo crtaći blok
i rekao sebi da mora baciti na papir utisak sa obale dok mu je još živ u
sećanju. Sledećeg sata je naslikao nekoliko pastela, ali ni sa jednim nije
bio zadovoljan i naposletku je nervozno, nekako razdraženo ostavio blok i
počeo da se skida.
U krevetu je ugasio svetlo i ispružio se svom dužinom na hladnom
čaršavu. Kroz širom otvoren prozor, osvetljen nevidljivim mesecom, zurio
je u široku traku Kumove slame u čijoj je donjoj ivici mirno plivao Sirijus.
Nije se, međutim, mogao smiriti. Činilo mu se da mu koža, koju je
produvao oštar vazduh, naprosto gori.
Uskoro su se u susednoj sobi začuli koraci i kroz tanak zid je
razaznao tiho kretanje i prigušen govor obeju žena koje su se spremale na
spavanje. Brzo je pokrio uši jastukom. Pa čak i da je mogao nečuti šumove
Dženinog skidanja – škripanje otkačenog steznika, pucketanje elastike
lupkanje potpetica kad je izašla iz donje suknje – nije mogao tako lako
oterati onu predstavu pri zalasku sunčevom iz koje je nekom čudnom
alhemijom, sjedinjenjem sa vetrom, morem i peskom, nastala slika, čista i
svetla kao venecijansko staklo. Naposletku ga je vazduh omamio i duh mu
se zamračio; zaspao je.

XV
 Stefanov dvonedeljni boravak u Margejtu završavao se u subotu;
trebalo je da ode za tri dana. Bio je ubeđen da bi čvrstom voljom i
samosavlađivanjem mogao da provede to kratko vreme, a da se ne napravi
smešnim. Stoga se latio posla i počeo slikati morske impresije. U četvrtak
je uzeo blok mutnog, žućkastog, rukom rađenog papira koji je našao u
obližnjoj antikvarnici, i otišao u unutrašnjost pristaništa. Počeo je sa
gvašom koji je trebalo da predstavlja niz privezanih jedrenjaka, iza njih
dve ribarske barke, a sa obe strane mreže koje su se sušile na trulim
drvenim kolcima. Ali mu srce nije bilo pri radu i još pre nego što ga je
upola završio, znao je da je neukusan kao kakav božićni kalendar. Nakon
što je uništio dva lista dragocene hartije, otišao je neraspoložen Delfinu,
seo u ćošak, pojeo hleb sa sirom i popio kriglu piva.
Posle podne nije bilo ništa bolje – sunce se stalno motalo među
oblacima, ruka mu je bila previše spora da bi uhvatio igru svetlosti i upravo
kad se latio četvrtog pokušaja, barke su podigle sidra i isplovile iz
pristaništa i tako u kompoziciji ostavilo prazninu kao da si iščupao prednji
zub iz usta. Nevoljno je digao ruke od posla. No nije hteo da se vrati u
dućan, već je sa blokom pod miškom, s rukama u džepovima i pognutih
ramena stao da luta po starom gradu i zagleda izloge mornarskih trgovina
kao da procenjuje robu užara, trgovaca brodarskih potrepština i nabavljača
teških petrolejki, a u stvari je samo ubijao vreme.
Da li se stvarno zaljubio? Položaj je bio tako očigledno besmislen da
je bio prisiljen odbaciti tu misao; ubeđivao je sebe da mu je trideset godina,
da je trenutno možda zdrav no sa stalnim tegobama na plućima, da su ga
njegovi odbacili, da ima možda jedva još koji šiling u džepu i da je
neraskidljivo vezan za neunosnu gospođu – umetnost. A Dženi? Ni ona
nije više devojka, ma kako ga mašta zavaravala, već je radnica koja se
približava srednjim godinama, niskog stasa, rumenih obraza, potpuno
neobrazovana, o slikarstvu ima pojma koliko Eskim i sa očajnim ukusom
za šešire. I osim toga, nije li ga Flori pažljivo, ali odlučno opomenula? U
ime zdravog razuma trebalo je da je izbije iz glave. No uprkos svem tom
logičnom dokazivanju nije mogao.
Očajan, pošao je u kratku šetnju duž obale. Kad je prolazio pored
Grand hotela na sredini šetališta, iza pokretnih vrata se pojavio čovek u
polucilindru, pohabanom kaputu sa somotskim okovratnikom i sa crnom,
četvrtastom torbom u ruci i pošao prema njemu. Nešto u njegovoj pojavi,
to kako je micao ramenima, učinilo mu se nejasno poznato; i zbilja, kad su
se približiti jedan drugome, prepoznali su se u isti mah.
»Do đavola, ako ovo nije Dezmond! Kakvo iznenađenje! Raduje me
što te opet vidim, stari!«
 Bio je Hari Čester. Zgrabio je Stefana za ruku, oduševljeno je
prodrmao, izrazio zadovoljstvo zbog susreta i još dodao kako je sudbina
čudna i svet malen.
»Bio sam u Grandu i iskapio čašicu, hteo sam još jednu, ali nisam. A
da je jesam, ne bih natrčao na tebe. Božje proviđenje stari. Ništa drugo.«
Otkad su se poslednji put videli, postao je teži; na potiljku je imao
kobasicu sala i tesni prsluk od kariranog sportskog štofa nije mogao sakriti
prve znake ugojenosti. Lice mu je bilo, doduše, još sasvim lepo, samo
malko ogrubelo i mada su mu oči još uvek blistale nekadašnjom
srdačnošću, bile su tako nemirne da bi se učinio sumnjivim i onome ko ga
nije poznavao.
»Hajdemo unutra. Moramo popiti koju čašicu!«
Otišli su u hotelsku pivnicu gde se Čester osmehnuo konobarici,
mehanički potražio nogom mesinganu ogradu i zabacio šešir na potiljak.
»Šta ćeš? Pivo? Ja ću viski sa sodom.«
»Šta te je dovelo u Margejt?« upitao je Stefan kad je konačno došao
do reči.
»Poslovi, derane. Južna obala je moj revir. Prođem sve hotele na tom
području.«
»Jesi li ostavio slikanje?«
»Bože moj, naravno. Već odavno. Ljudskih poslova tok kipi i pada...
Šekspir, stari... imam službu... đavolski dobru službu...« Ovu izmišljotinu
popratio je ljupkim osmehom i pritom pogladio neobrijanu bradu. »Radim
na uzdizanju narodne čistoće.«
»Na koji način?«
»Prodajem sapune, stari... za braću Glukštajn. Vraški dobra firma.
Lep položaj imam kod njih... predstavljam, zapravo, neku vrstu ortaka.«
Bacio je pogled u ogledalo i popravio kravatu koja je kao što je tada opazio
Stefan, vidno poboljšavala njegovo stanje – imala je stare etonske
svetloplave pruge. »Fini posao. Uživam u putovanjima.«
Nastalo je ćutanje. Mada je Čester sav kipteo od razdraganosti i
prijateljstva, imao je u očnim uglovima bore i šarm mu se već malčice
ogulio kao, uostalom, dlačice na somotskom okovratniku kaputa. Nokte je
imao za čoveka, kome na srcu leži higijena zemlje, jadno prljave.
»Čuješ li štogod o Lamberu?« upitao je posle ćutanja Stefan.
»O Filipu?« Česterov pogled nije obećao ništa dobro. »Prilično je
propao. Eliza ga je ostavila, znaš. Za vreme rata je otišla sa nekim
australskim oficirom. O Filipu sam poslednji put čuo da crta uzorke za
papirnate tapete za neko propalo preduzeće u Šantiliju.« Ućutao je i
zatresao glavom. »O Emi... naravno, znaš.«
»Šta?«
»Čoveče božji! Zar ne čitaš novine? Jedno veče, nekih šest meseci
nakon što si nestao, trebalo je da nastupi. Kod pregleda su joj rekli da je
žleb mokar i nedovoljno osvetljen. Ali Emi je večerala napolju i po mom
mišljenju bila i sama previše mokra. Jednom reči, nezgodno se spustila, u
vazduhu izgubila ravnotežu, pristala na glavu i slomila vrat.«
Stefan je ćutao. Mada je znao da je Čester lažljivac koji hoće da
pobuđuje pažnju, nije sumnjao da je sada rekao istinu. Vest ga je, doduše,
zaprepastila, ali ga je ostavila nekako čudno hladnoga, kao da je naznačila
samo kraj zgode koju je već davno zaboravio, zbrisao. No nije ni imao
vremena da razmišlja o njoj, jer je Čester opet počeo da govori o sebi; nije
baš otvoreno lagao, ali je tako čudno, tako drsko varao sebe da uopšte nije
bio svestan svog položaja bednog, potčinjenog trgovačkog putnika;
zaboravio je na neplaćene dugove, izmoljene zajmove, piće iznuđeno od
prijatelja, prećutao noćenje u jevtinim hotelskim sobama, službe iz kojih
su ga najurili, te skoro izazvao uverenje da kočoperenje sa odličnom
starom kravatom nije prazno i da je njegovo tobožnje blagostanje stvarno.
Stefanov rad ga očito nije interesovao, posvetio mu je samo nekoliko
površnih pitanja. Na neki način je u tom lakoživom šarlatanstvu, koje ni za
trenutak nije podleglo utučenosti ili popustilo pred gorkim udarcima
stvarnosti, bilo nečeg bezmalo divljenja dostojnoga, nečeg bezmalo
herojskoga. Odjednom je Čester pogledao na sat iznad šanka i ućutao.
»O bože!« uzviknuo je. »Pola šest! Imam još samo šest minuta ako
hoću da uhvatim voz za Folkston. Moram dobro požuriti! Zbogom, stari!
Divno što smo se sreli. Hvala na piću!« Pomakao je polucilindar još
izazovnije na potiljak, stisnuo ruku Stefanu, klimnuo konobarici, zgrabio
crnu torbu sa uzorcima i naduveno otkoračao.
Stefan je zamišljeno platio i pošao kući u sve većem mraku. Posle
ovog slučajnog susreta, koji ga je podsetio na davne dane u Francuskoj,
možda kratke, ali pune razočaranja, sadašnjost mu se učinila mnogo
prihvatljivija. Posle Česterove bučne praznine sa olakšanjem je pomislio
na veselu priprostost koju je našao u toploj kuhinji u broju 49. Prošla ga je
neodlučnost, te se stepenicama popeo neobično čilo.
Erni je sedeo za stolom, dok je Dženi baratala oko peći.
»Hvala bogu«, dočekala ga je radosno. »Grejem vam večeru i bojim
se da neće biti dobra od stajanja. Mi smo jeli ima već dobrih pola sata.«
 Njen srdačni doček i prijatna toplota male kuhinje taknuli su mu srce
i činili mu se pravim blagoslovom. Seo je pored Ernija koji se bio zadubio
u nedeljne humorističke novine.
Dženi je nogom otvorila pećnicu, uzela krpu za brisanje sudova,
izvadila iz pećnice dubok tanjir pite s mesom i postavila ga na sto, do
polovine prekriven stolnjakom.
»Pazite, vruće je. Erni, skloni se sa tim tvojim latinskim i grčkim!«
Kad je seo i stao jesti – pita se pušila i širila prijatan miris, pokrivala
ju je debela crvenomrka kora pečenog krompira – sela je s druge strane
stola i zadovoljno gledala kako mu prija.
»Jeste li radili?«
»Pokušavao sam... posle sam šetao po pristaništu.«
»Dobro vam je činilo. Popravili ste se ovde.«
»Sasvim sam nov čovek, Dženi. I za sve to imam da zahvalim samo
vama.«
»Idite, molim vas! Probajte ovaj kiseli lukac. – Flori je dobila
dozvolu. Stari odbornik, onaj cepidlaka, konačno se ipak smilovao.«
»Dobra vesti«
»Flori se vratila u četiri. Posle podne me je odmenila u radnji i zato
sam došla gore i ispekla vam pitu. Je li dobra?«
U odgovor joj je pružio tanjir da mu ga opet napuni.
»Pomoći ću vam da operete sudove.«
»Nema ništa više. Samo vaš tanjir. Neće mi trebati ni minut.«
Dok je raspremala sto, otišao je u sobu, umio se i vratio u kuhinju.
Dženi je već obrisala sudove i rukama, sa kojih se pušila para, vešala
isceđeni peškir na slivnik. Pogled joj se zaustavio na Erniju koji se kikotao.
»Dobićeš upalu mozga ako budeš toliko čitao! Kakav je ove nedelje
Umorni Vili?«
»Vrlo smešan. Čitam polako da duže traje.«
»Mislila sam da ćeš u bioskop!«
»Otkud! Ove nedelje nema vesterna.«
Ućutali su. Stefana, koji je sa rukama u džepovima sedeo na ivici
kredenca, spopalo je iznenadno nadahnuće.
»Dženi, da li vam se ide u bioskop?«
Ovlaš mu se osmehnula i odmahnula glavom.
»Hajde, Dženi, idemo!«
 »Stvarno mi se ne ide u bioskop. Pogotovo ne po ovakvom lepom
vremenu kakvo je večeras.« Pogledala je kroz prozor. »Tako je prijatno
napolju. Vedro i toplo.«
Išao je za njenim pogledom i primetio mesec koji je sav srebren
izlazio nad pristaništem, namah je osetio šta bi joj se sviđalo, pa je rekao:
»Hajdemo onda u šetnju!«
Osmehnula se vidnije, izgledalo je da se zaista obradovala.
»Jedno kratko lunjanje bi stvarno dobro došlo, naročito kad je čovek
ceo dan unutra. Trenutak samo, da uzmem kaput.«
Čekao je jedva minut. Pre odlaska naložila je Erniju, koji je uopšte
nije slušao, da pazi na vatru i kaže tetki Flori da će se vratiti za jedno pola
sata. Prva je sišla niz stepenice i nato su se uputili prema šetalištu. Noć je
bila božanstvena, topla i jasna, ogroman mesec nad svetlim zvezdama
zaslepljujuće pun, Kumova slama – prava reka iskričavog srebra. Kad su
prolazili pored Delfina, upitno ju je pogledao.
»Da popijemo nešto?«
I opet je odmahnula glavom.
»Nekako mi se ništa ne pije. Napolju je suviše lepo. Kakav mesec...
i zvezde!«
I zaista, kad su stigli na šetalište, niz svetiljki je izgledao kao bleda
traka u poređenju sa sjajnim zvezdama. Zaljubljeni parovi na klupama su
se držali za ruke kao da ih je pomanjkanje senke zbunilo i omamilo. More
je svetlucalo kao cekin, na njegovoj površini je vijugala ogromna morska
zmija. Suviše su brzo stigli na kraj šetališta i Stefan je, oklevajući i nimalo
ne želeći da se već vrati i tako razbije čar divnih trenutaka, rekao:
»Tako je svetlo! Da se prošetamo malo po dinama!« Dženi nije
prigovorila i kad su stupili na širok pojas peska koji je otkrila oseka, glasno
je pomislio: »Znate, Dženi, ovo je sad prvi put da smo sami napolju.«
»Čudno!« Nesigurno se nasmejala. »Nismo imali prilike. Slučajnost
je dobra stvar.«
»Čini mi se da vas poznajem već celog života.«
Ove reči, kojima je izrazio kako mu je dobro kraj nje, s mukom je
istisnuo iz sebe. Nije mu odgovorila. I ćuteći su produžili glatkom, tvrdom
obalom, gde su se upola zasute bele školjke svetlucale kao pale zvezde. Iza
njih se u daljini gubio grad koji se kupao u prozirnoj svetlosti; bili su sami
na samotnoj obali.
Naposletku je i protiv volje osetio da su došli već dovoljno daleko.
No ipak nije mogao podneti misao da se vrate. Okrenuo se prema njoj.
 »Odmorimo se malo i gledajmo mesec!«
Među dinama su našli malu dolju zaštićenu grubog travom, otvorenu
samo prema raspevanom nebu i šumećem moru.
»Trebalo je da ponesete kaput«, rekla je. »Možda je vlažno.
Podelimo moj!« Stidljivo je otkopčala kaput i polovinu ga raširila da sedne
na njega.
»Šteta što već preksutra moram da odem«, promrmljala je malo
posle. »Margejt je tako prijatan u ovo doba godine.«
»Meni je bio prekrasan.«
Ućutali su.
»Sigurno ste već napravili nacrte.«
»Hm... delomično.«
Nije ga gledala, oči je opirala pravo preda se.
»Ne bih htela da izgledam nametljiva, gospodine, i nije mi zbog para,
ali nadala sam se da ćete još za neko vreme zadržati sobu. Pa rekli ste da
nameravate slikati reku. Kad ste u kući vi i kapetan Tepli, tako je nekako
sigurno.«
»Voleo bih da ostanem još malo, ali moram opet na put.«
»Strašno je kako živite, sami, bez doma, uvek na putu, bez žive duše
da se brine o vama!« Glas joj je odavao da ga silno žali. »Zar stvarno
morate?«
Nije joj odgovorio. Nije više mogao izdržati kraj njenog toplog tela
koje je bilo tako blizu, tako živo. Odjednom ga je preplavilo nezadrživo
osećanje. Nije se mogao savladati, zavukao je ruku pod kaput i obuhvatio
je oko pasa. Razgovor je odmah usahnuo, osetio je da joj se telo odjednom
ukočilo.
»Ne biste smeli to da radite, gospodine«, progovorila je tiho.
»Gospode bože, ne govori mi gospodine, Dženi«, jedva je izustio
Stefan. I iznenada ju je poljubio, divlje i strasno, u usta. Usne su joj bile
punačke i suve, malko ispucane, tople kao zrno grožđa na sunčanom
osmanluku. Od neočekivanog poljupca nagnula se natrag, izgubila
ravnotežu i pala na leđa. Nemoćno je ležala na mekom pesku, gledala uvis
i u očima joj je blistao mesec.
Srce mu je udaralo kao ludo, još nikada nije osetio toliku buru
osećanja. Sve što je dotle upoznao – površnu naklonost prema Kler,
bezumnu strast prema Emi – nije bilo ništa u upoređenju sa ovom slatkom
opojnošću. Ranije je mislio o sebi da je čudno, neprirodno biće kome je za
večita vremena uskraćena sreća uzajamne ljubavi. No prevario se. Okrenuo
se na stranu, gurnuo ruku u otvoren okovratnik haljine i dlanom uhvatio
meku dojku. Bila je još toplija od njenih usana i prepletena žilicama, činilo
mu se da treperi pod njegovim prstima kao uhvaćena ptica. Njegov dodir
je bio nežan, a ipak joj je pokretom zapešća otvorio dugmeta na jeleku i sa
uzdahom, skoro sličnom jecaju, zario lice u glatko, belo udubljenje kao da
traži utočište. O bože, to je ono što sam hteo, što mi je bilo potrebno, za
čim sam žudeo, to je lek, večni život – položiti glavu na meke, golubinje
grudi te žene, naći zaborav u njenom zagrljaju.
Tada je osetio da joj telo dršće, s radošću je osetio voljnu slabost
njenih udova. Oslonio se na lakat, i njemu je bilo tesno, no ipak je svim
svojim bićem srkao u sebe prvi ukus slasti; pogledao je na nju i video da
ubrzano diše i da su joj oči čvrsto zatvorene. Njeno lice je izgledalo sitno,
kao da se zgrčilo od bola, trepavice su joj zbog mesečine bacale senke na
lice, odjednom je izgledala sasvim malena i sitna. Kad je ponovo dodirnuo
njene usne, strasno mu je uzvratila poljubac, zatim uzdrhtala i u
poslednjem slabom i jalovom otporu trgnule glavu u stranu.
»Ne... nije dobro«, promrmljala je. »Ne u takvoj noći kao što je ova!«
U odgovor stisnuo ju je k sebi. I tada su se njene ruke ispružile i
obavile mu se oko vrata. Njene usne su potražile njegove, rastvorile se,
zvale. Zemlja se okrenula, mesec je nestao. Trenutak, neizbežan kao smrt.
A zatim mir, toplota, tišina... duga tišina dok su nepomični ležali u
zagrljaju.
Najzad je sa njenog na njegovo lice kanula suza, stoga je digao glavu,
koja je počivala na njenom vratu, i pogledao je u oči.
»Dženi, šta je?«
Odgovorila je slabašnim glasom, jer ju je gušilo njegovo rame i grlo
joj stisli prekori griže savesti.
»To je sad drugi put u mom životu. A ovog puta ne mogu krivicu
baciti na piće.«
»Zar ti je žao? Zar me ne voliš?«
»Znaš da te volim.« Opet ga je snažno zagrlila. »Uvek sam te volela.
Uvek... još od samog početka. Čak i kraj Alta mislila sam na tebe. Oh, ne
bih smela, ni tada, ni sada... tako mi i treba... meni koja nisam ni udata!«
Morao je da potisne divlju, mahnitu želju da se nasmeje. Podigao joj
je ručicu, hrapavu od peska, i čvrsto je stegao.
»Ne brini, Dženi. Ako hoćeš, otići ćemo još sutra u opštinu. Sad smo
vezani, zajedno ćemo deliti dobro i zlo.«
 PETI DEO

Tog jesenjeg jutra godine 1928. Stefan se probudio još pre nego što
je u mrak prizemne spavaće sobe na dvorišnoj strani kuće u Kejbl stritu
prodro prvi tračak svetlosti. Još je malo leškario osećajući kraj sebe ženino
čvrsto telo i njeno pravilno disanje, a onda ustao, pazeći da je ne probudi,
i tiho se obukao, mehanički uzimajući komade odela sa stolice – flanelski
prsluk, seržaste pantalone i debeli pulover od plave vunice, Dženin ručni
rad. Potom je u čarapama otišao iz sobe do na kraj hodnika, usput tri puta
snažno zakucao na Teplijeva vrata i onda ušao u kuhinju.
Plin je olako buknuo iz gorionika ispod već napunjenog kotlića. Na
stolu je bilo već sve pripremljeno, kao obično. Kroz deset minuta, nakon
što mu se pridružio kapetan, seli su njih dvojica da doručkuju – vreli čaj,
moču i kobasice. Jeli su ćutke dogod nisu počistili sve. Potom je Tepli
rekao:
»Duva zapadnjak.«
Stefan je klimnuo i nagnuo se ka starčevom uhu.
»Danas ujutro moramo na svaki način uhvatiti oblačno nebo!«
»Voda će biti sva uzburkana – nadam se da će motor raditi. Ne volim
takve stvari.«
»Čoveka čuvaju od žiganja u krstima.«
»Pih, ja ću veslati.«
Stefan se digao, usuo čaj u novu šoljicu i odneo je u spavaću sobu,
tamo je pokrio tanjirićem i ostavio je na sto kraj kreveta – ponekad je Dženi
probudilo otvaranje vrata. Kad se ponovo vratio u kuhinju, obuo je čizme
i mrko pogledao Teplija koji se počeo igrati sa lulom.
»Moramo požuriti!«
»Već sam gotov.«
Zatvorili su izdajnička vrata što je moguće tiše, i otišli. Hodali su
slobodni, praznih ruku – sva oprema se nalazila u šupi na obali.
U kući je posle njih ostalo sve mirno. U pola sedam je zazvrjao
budilnik, Dženi je otvorila oči, žmirnula prema šolji čaja pored sebe,
opipala je i videla da je sasvim hladna. Prekorno je odmahnula glavom i
brzo ustala. Soba se još kupala u sumraku – drvena šupa, koju je Stefan
podigao za atelje, oduzimala je dobar deo rane svetlosti; dok se oblačila –
šmugnula je s rukama u košulju i navukla ružičaste vunene gaćice, brzo,
spretno, skladnim pokretima, mada je bila mala i sve okruglija – nadala se
da je stigao u Grinvič pre zore.
Brzo je »stavila kuću u pokret«, kako je sama govorila, i oko osam
je već doručkovala, provetrila krevete u prizemlju, založila u praonici vatru
pod kotlom i gospođici Pret odnela doručak na sprat. U tri četvrt devet je
gospođica Pret, sada stalna stanarka gornje dvorišne sobe, otišla u
zabavište pri stepnijskoj osnovnoj školi. Dženi je sve počistila, namestila
sve krevete, a zatim ispitivački promolila glavu kroz dvorišna vrata i
zadovoljno ustanovila da duva zdrav, suv vetar. Danas, u ponedeljak, imala
je dan pranja.
Dok je razdvajala rublje i bacala pojedine komade u bakarni kolao,
nesvesno je zapevala potpuno neškolovanim glasom. Zadovoljnost joj je
bila urođena, a osim toga se smatrala srećnom, zato što je smela da voli
neobičnog čoveka koji se oženio s njom, i dvoriti ga. Nije ga sasvim
razumela, niti će ga ikad razumeti. Nije ni pokušala, već ga je sa nežnim
zaštitničkim divljenjem posmatrala u svim raspoloženjima – u razdobljima
ćutljivosti, oduševljenja i potištenosti. Zbog njegove nebrižljivosti prema
jelu, odevanju i društvenim obavezama vrtela je glavom. Nikako nije
mogla razumeti da je zaboravio na dobar ručak koji mu je dala sa sobom,
a kad ga je opomenula glad, da otrčao je u pekaru, kupio hlepčić i ulicom
kidao komadiće i jeo.
Na njegovu slikarsku strast gledala je s dobrodušnom uviđavnošću.
Slikanje je bilo gospodsko zanimanje koje mu je odgovaralo, radovalo ga
i pružalo odmor – bilo je »nešto za njega«. Naročito je njegovo
interesovanje za reku veoma odobravala, jer ga je to izvlačilo iz kuće na
svež vazduh. Jer, ako joj je nešto zadavalo brige – dešavalo se da ponekad
stane usred rada i među obrve joj se ureže bora zabrinutosti – bilo je to
njegovo zdravlje... nije joj se dopadao onaj kašalj na koji se on uopšte nije
osvrtao, a bio je već tako uporan da se bez njega skoro uopšte nije mogao
više zamisliti.
Ali danas je bila suviše zauzeta da bi razmišljala o tome. Kad je
rublje bilo prostrto i živahno lepršalo na dvorištu, pripremila je sebi ručak
– pržen sir na hlebu i neizbežna šolja jakog čaja. Zatim je skinula domaću
haljinu i obukla bolju, uzela korpu i izašla na ulicu. Na večeru će doći
Glinovi; odlučila se za ukusno pirjano jelo sa mesom i raznim povrćem, i
nakon što je odbila nekoliko komada, uzela po nagovoru mesara onaj koji
joj se činio dobrim. Potom je otišla još u špecerajsku radnju i mlekarnicu,
uz put uživala u izlozima i u Ist London Emporijumu novim očima
razgledala trodelnu garnituru koju je već odavno namerkala za svoj salon.
Uskoro je bila opet kod kuće, i isekla meso i povrće. Pomisao na veče sa
gostima bila joj je prijatna – volela je Anu koja je bila sasvim »njenog
soja« i kao prava domaćica vodila malu kuću u Ulici Tajt koju je Glin,
postepeno se penjući na položaj uglednog čoveka, kupio pre četiri godine
nakon što je legalizovao njihove odnose i venčao se s njom. Znala je,
takođe, da se Stefan raduje kad vidi Ričarda koji je sada pored kapetana
Teplija bio njegov jedini prijatelj, da, jedini čovek zbog kojeg je bio voljan
da se s vremena na vreme otrgne iz toka svojih tačno utvrđenih
samotničkih poslova.
Dotle je tog dana sve išlo normalno – mirno, prijatno, potpuno
svakidašnje. Ali oko dva, kad je upravo htela da pokupi osušeno rublje,
zazvrjalo je kućno zvonce. U prvi mah je pomislila da popodnevni poštar
donosi pismo iz Margejta – Flori joj je u poslednje vreme redovno javljala
novosti o mladom Erniju koji je učio za advokata.
Kad je otvorila, iza ćoška je upravo nestao taksi, a pred njom je stajao
mršav, sveže obrijan muškarac u pomalo iznošenoj žućkastoj kišnoj
kabanici. Skinuo je šešir.
»Da li je gospodin Dezmond kod kuće?«
»Nije«, odgovorila je i pažljivo ga osmotrila. Potom je dodala: »Neće
doći do večeri.«
»Mogu li da razgovaram s vama? Moje je ime Medoks. Čarls
Medoks. Vi ste sigurno gospođa Dezmond. Ja sam zastupnik vašeg muža,
bolje reći bio sam to.«
Oklevala je. Bilo je sasvim protiv njenog običaja da pušta strane
ljude u kuću, no njegovo iskreno i neusiljeno ponašanje nije pokazivalo da
je čovek koji hoće da naturi neželjenu robu.
»Izvolite, uđite«, rekla je.
U malom salonu na pročelnoj strani, besprekorno čistom i hladnom,
sa tapeciranim nameštajem, pijaninom i saksijom paprati na prozoru,
pogledala ga je nepoverljivo u oči, premda ju je već pridobio kad je
brižljivo očistio cipele na otiraču pred vratima.
»Mogu li da vas ponudim šoljicom čaja?«
»Molim, ako vam ne čini previše posla.«
Bez preterane žurbe donela mu je čaj i toplu prženicu sa maslom.
»Vrlo ste ljubazni. Celo dopodne sam na putu tako da nisam stigao
ni da ručam.« Pričekao je. »A vi?«
 »Neću, hvala.« Odbila je pomalo neiskreno, jer je mislila da bi bilo
previše intimno piti čaj s njim. »Vreme se konačno popravilo.«
»Jeste, lep dan je danas.«
Ćutanje.
»Gospođo Dezmond!« Nakon što je uzeo još jednu šoljicu, nastavio
je odlučno: »Izgleda da ste pametna žena. Vaša pomoć bi mi bila veoma
potrebna. Došao sam da vas zamolim da nagovorite vašeg muža da mi
dozvoli da preuzmem njegova dela.«
»Pa rekli ste da ste njegov zastupnik!«
»Na žalost, samo po imenu. Za poslednjih osam godina nisam imao
nijedno Dezmondovo delo u svojoj galeriji. A uveren sam –« upitno ju je
pogledao – »da ih ima na desetine u ateljeu.«
»Ima«, odgovorila je ljubazno, ali još uvek zbunjeno. »Eno ih. Ali
neće da se odvoji od njih. Rekao mi je. Nakon što su onako ružno postupili
prema njemu, zakleo se da dok je živ neće pokazati nijednu sliku više.«
»To je bilo tako davno. Od tada je proteklo mnogo vode. Gospođo
Dezmond –« olako se nagnuo prema njoj – »slikarstvo je čudna stvar.
Godinama se razvija u pravoj liniji, a onda odjednom oštro skrene. Nekada
su se slike vašeg muža jedva mogle prodati. A sad, prema obaveštenjima
iz Pariza, opravdano verujem da bi se za njih našlo odabrano, odlično
tržište.«
Nadao se da će je zapanjiti i izazvati u njoj zadovoljstvo. No umesto
toga Dženi se spokojno nasmešila. Sve zajedno nije nimalo delovalo na
nju, najmanje pak spominjanje stranog grada – to joj je naprosto bilo
smešno.
»Zar bi onda bilo drukčije?«
»Naravno! Već i u materijalnom pogledu... promena bi bila veoma
osetna.«
»Mom mužu«, tu reč je izgovorila s nekakvim nežnim ponosom,
»nimalo nije stalo do novca. Osim onoga što mu treba za boje, ne potroši
ni peni za sebe.«
»No ipak, za njega koji je tako nezavisan, a dobro znam da je takav
–« Medoks se malčice zaleteo, ali je ipak nastavio da objasni glavnu misao
– »za njega je sigurno prilično ponižavajući da... eto... oprostite... da ga vi
izdržavate.«
»Na to nikad ne pomisli«, čvrsto je odgovorila Dženi. »A nadam se
da neće nikad ni pomisliti.« Pribrala se. »Sve što imam, isto je toliko
njegovo koliko i moje, gospodine Medokse, i dovoljno nam je. Imamo ovu
kuću, kupljenu i plaćenu, i dva stalna podstanara, a da uopšte ne
spominjem trideset funti koji nam leže u Građevinskom društvu. I da
hoćemo, ne možemo bolje živeti.«
»Ipak«, ustrajao je Medoks sad već manje energično, »da imate veće
prihode, živeli biste mnogo lakše.« Osvrnuo se po grozno neukusnom
malom salonu i pitao se kako je može podnositi i u njoj živeti čovek
Dezmondovog ukusa i osetljivosti. »Mogli biste imati... veći stan. Osim
toga, uveren sam da mnogo radite. Mogli biste imati kućnu pomoćnicu...
kakvu dobru služavku.«
Na ovo se Dženi veselo, ljupko nasmejala kao da je Medoks izvalio
kakvu dobru šalu.
»Pa ja sam sama bila služavka, gospodine Medokse, i, mislim,
sasvim dobra. A što se tiče rada – ne bi mi bilo lepo kad ga ne bih imala.
Iskreno vam kažem, ne bih bila srećna kad bih sa mužem živela drukčije
nego sada. Štaviše, uveravam vas, da nam ne bi bilo ni upola tako prijatno
kao sada.«
Potpuno pobeđen Medoks je ćutke i sa sve većim poštovanjem
gledao u nju. Ružan časovnik, imitacija crnog mermera na polici iznad
kamina, pokazivao je dva i dvadeset.
»Pa«, osmelio se, »da li bih smeo da pogledam u atelje?«
Njeno odbijanje je bilo pravo majstorstvo učtive diplomatije. Da, sa
svojim stidljivim ponašanjem i neuglednom spoljašnošću zbog koje ga je
smatrala čovekom koji prilično beznadežno pokušava da se izdržava od
nepraktičnih, skoro fantastičnih sredstava, Medoks joj se bezmalo sažalio.
»Možda bi bilo bolje da najpre razgovarale sa gospodinom
Dezmondom.«
»Već sam razgovarao s njim.« Po njegovom ponašanju se videlo da
mu pokušaj nije uspeo. Posle kratkog ćutanja uzeo je šešir i digao se.
»Možda biste bili ljubazni da mu kažete da sam bio ovde.«
»Kako da ne. Ali na vašem mestu ne bih se mnogo oslonila na to.«
Kad je otišao, Dženi je otišla u kuhinju, zbunjeno stala, a onda
zatresla glavom, oterala te misli iz glave i otišla da pokupi rublje.
U pet je opet zazvonilo i Dženi je preobučena i spremna požurila da
otvori vrata gostima.
»Što mi je žao«, rekla je nakon što se pozdravila sa njima, »Stefana
još nema.«
 »Stigli smo malo ranije.« Glin je obesio šešir i šal na vešalicu u
predsoblju. »Onako uzgred, da li vas je danas posetio neki zastupnik
Medoks?«
»Jeste«, rekla je oprezno Dženi. »Neki gospodin Čarls Medoks.«
»Nadam se da ste mu dali nekoliko Stefanovih slika?«
»Za ime božje, ni govora! Bez dozvole, nikako!« Osmehnula se. »Pa
i kad bismo dobili koliko vredi cela ova kuća.«
»Gle!« rekao je Glin i ućutao. »Vas dve ostanite ovde, popričajte
malo, a ja idem u atelje.«
Otišao je pravo kroz kuhinju i preko popločanog dvorišta, našao
ključ pod otiračem za cipele i ušao u klimavu drvenu šupu gde je Stefan
slikao. Nameštaja u njoj nije bilo, osim strunastog viktorijanskog divana
sa polomljenim naslonom; nije bilo ni peći, prostorija je bila neprijatno
hladna, no ipak suva i sa odličnom severnom svetlošću. Na štafelaju nasred
sobe bila je velika nedovršena slika Temze, a u uglu na drugom kraju
neuredna gomila slika različitih veličina, sve bez okvira.
Ričard je pažljivo razgledao nedovršenu sliku i pritom punio lulu
duvanom; zatim ju je zapalio, sklonio sliku, stavio drugu na štafelaj i seo
na slomljenu sofu da bi se udubio u nju. Posle pet minuta ponovo je
promenio platno, opet seo u počeo ga zamišljeno posmatrati – postupak
koji je ponovio nekoliko puta.
U svim Glinovim pokretima videla se duboka promišljenost,
nekakva zrelost koju su još više podcrtavali njegovo masivno telo i bujna
glava. U pedesetoj godini su njegova pređašnja plahovita zadrtost i
neukrotivi boemski duh, koji su ga nekada terali da se ruga pravovernosti
i smeje autoritetima, bili prilično ukroćeni odnosno ublaženi usled
stvarnog i pošteno zasluženog uspeha. Njegov samouveren rad, svojeglav
i istovremeno dostojanstven, opravdano su priznavali kao zaslužan
doprinos engleskom slikarstvu. Otkad nije bio više lutalica, već smiren
kućevlasnik u Čelziju, oženjen, član akademijskog saveta, čovek koji je s
vremenom počeo da uživa u svom položaju, bio je u izvesnom smislu u
sukobu sa samim sobom. Ali sada, kad je razmišljao o Stefanovom radu, o
njegovom bogatstvu i smelosti boja, proročanskom preziranju ustaljenih
zakona anatomije i perspektive, o njegovoj savršenoj i plemenitoj
skladnosti – kompozicija je bila tvrda, premda ju je pokrivala majstorska
raspodela jasnih i nejasnih površina – u njegovom osećanju za zagonetno,
značajno, tek nagovešteno, znao je da je sam u srcu Još uvek borac
odbačenih i stegonoša pobune, ma kako se inače promenio. Mirno, bez
zavisti je uvideo da slike u ovoj drvenoj šupi nisu samo mnogo bolje od
njegovih već su tako veličanstvene i originalne da bi opravdano mogle
visiti u društvu velikih. I dok je razmišljao kako je Dezmond zadnjih sedam
godina radio bez odmora, nepoznat, da niko nije čuo o njemu, kako je živeo
asketski i povučeno, zakopan u toj prljavoj, sporednoj ulici iza dokova
odbijao svaki dodir sa svetom i negovao krajnje opasno, premda prilično
opravdano osećanje, da ga proganjaju, dok je Glin razmišljao o svemu
tome, osetio je da treba nešto uraditi – konačno razbiti to tvrdoglavo
povlačenje u sebe. Danas je došao sa čvrstom namerom da to sredi, i zbog
života, kakvim je živeo poslednjih godina, zbog svog sadašnjeg
učvršćenog položaja, sve misli su mu se neizbežno sticale u jednu.
Priznanje – to je rešenje. Za njega je učinilo mnogo. Za Dezmonda će
učiniti sve. Bilo bi, naravno, beskorisno govoriti sa Stefanom. Više puta je
već pokušao i uvek bez uspeha. Znao je za Medoksovu popodnevnu posetu
– sa zastupnikom je već ranije razgovarao – i sad kad očigledno nije uspeo,
uvideo je da mora postupiti na svoju ruku.
Odlučno je namrštio čelo, digao se, uzeo sliku koju je već odvojio –
Hemstedska pustara – zamotao je u mrki papir i zavezao kanapom.
Izašao je neobično gipko, zaključao atelje i kroz dvorišna vrata stupio na
ulicu iza kuće. Kroz tri minuta je bio u krčmi Dobra volja, popio čašu piva,
a zatim zamolio konobara da spremi paket dok uveče ne dođe po njega.
Nije bilo još šest kad se potpuno neopažen vratio u dvorište i ušao u
kuhinju.
Stefan, koji se upravo vratio, došao mu je u susret. Kad su stisnuti
ruke jedan drugome, Glin je nehotice pomislio kako mu se prijatelj
promenio od onog vremena kad se s njim upoznao kod Slejda. Ne samo da
je omršaveo, pa su mu se videle kosti na licu, već su mu se ugnule i
slepoočnice. Dok je tako stajao pred njim, kao da se s mukom drži na
nogama, u odelu od jevtinog materijala, uprljanom od boje, sa starom
maramom oko ramena, dugačkih, koščatih ruku i lica, musav od čađi sa
rečnog remorkera, davao je utisak da ga uspravno drži jedino neka
unutrašnja napetost. Spašavali su ga živahno rumenilo obraza i neobično
blistave oči koje su oživljavale lice.
»Jesi li imao dobar dan?«
»Nije bio loš. Od jutros sam u Grinviču.«
»Kako napreduje stara mati Temza?«
»Prkosi mi – kao obično. A šta radiš ti u poslednje vreme?«
Ričard je oklevajući opipao lanac za sat – sad nije imao više oguljeno
parče kanapa za vešanje slika već zlatan lančić poštovanja dostojne
debljine i sa ahatnim priveskom – poklon zadovoljnog kupca.
 »Počeo sam, zapravo, portret lorda Hemerheda.«
»Nekako mnogo portretiraš. Opet narudžba?«
»Da.«
»Čini mi se da se sećam imena. Nije li pivar?«
»Pa... to je jedno od područja s kojim se bavi.«
»A drugo je umetnost? Eto, ti ljudi održavaju slikarstvo u životu.«
Glin ga je pogledao malčice nepoverljivo ispod čela, pitajući se,
nema li traga podsmeha u Stefanovom glasu, no Stefanovo lice je ostalo
iskreno i vedro. Ućutali su i nato je Dženi zajapurena lica došla od
štednjaka sa činijom, koja se pušila, postavila je na sto i veselo im rekla da
posedaju.
Večera je bila jednostavna ali izdašna, ukusno pirjano jelo sa
krompirom isečenim na kolutove, a povrh toga radi veće raznovrsnosti još
i kod kuće pečen kolač od šljiva i duboka činija kompota od kajsija. Glin,
čije je uživanje u dobroj hrani raslo sa godinama pa mu se to i videlo na
telu, pošteno se prihvatio, no uprkos prezaposlenosti nije mogao a da ne
opazi Stefanov rđav apetit. Činilo se da niti zna niti mari šta jede, i tanjir
mu je bio pun samo zbog Dženine brižnosti. Bio je, međutim, neobično
razigran, lepota i vatra njegovih očiju osvojile su ih sve kad je potanko
opisivao kako se posvađao sa kapetanom nekog brodića koji umalo što
usred reke nije naleteo na njegovu barku.
»Prava piratska svađa«, radosno je završio. »Kad smo prestali, nisam
imao više glasa.«
»Šta kažeš!« kriknula je Dženi i zabrinuto ga pogledala.
»Nije ti to ništa. Kad radim ionako ne treba da govorim.« Stefan se
je smejući okrenuo Glinu. »Tepli je gluv kao top. Ponekad ne otvorim usta
od kuće pa sve dok se ne vratim.«
Glin je nezadovoljno odmahnuo viljuškom.
»Pa to je neprirodno«, rekao je. »Ti si kao Ana. Ponekad po ceo dan
ne čujem ni reči od nje.«
Ana je podigla pogled, krotko i ozbiljno kao uvek, no sa zagonetno
napućenim usnama.
»To si mi postavio kao prvi uslov kad sam došla k tebi.«
»Došla k tebi!« pobunio se Glin. »Zar zaista ne možeš utuviti da si
sada ugledna supruga.«
»Ponekad pomislim da smo postali i odviše ugledni.«
 »Šta hoćeš time da kažeš? Zar baš ništa ne uživaš u svom položaju?
Pomisli s kakvim ljudima dolaziš u dodir!«
»Oh, dolazimo u dodir sa masom sveta. Lepo se oblačimo i odlazimo
na prijeme gde čitavo vreme stojimo i ne čujemo rođene reči. Odlazimo na
svečane ručkove, sedimo na promaji, slušamo dugačke, razmetljive
govorancije. Veoma smo zaposleni. Zabavnije je, kažem ti, bilo u Parizu
kad si me gađao cipelama i govorio mi da sam obična drolja.«
Stefan se je grohotom nasmejao, dok se Dženi pomalo zaprepastila,
a Glin bio očigledno bačen iz ravnoteže.
»Nemaš pravo, Ana. Sad smo stariji. Imamo izvestan položaj,
dužnosti koje moramo obavljali, odgovornosti koje moramo preuzimati.«
Okrenuo se Stefanu. »Takav život, kojim ti živiš... nije pravilan. Nije dobar
za tebe. Moramo te izvući iz njega.«
»Zbilja?« Stefan se je osmehnuo. »I kako ćete to uraditi?«
»Obezbedićemo ti priznanje koje tako pošteno zaslužuješ.«
Ove reči su zvučale tako sitničavo da je Stefan zatresao glavom.
»Da je pre dvadeset godina tebi neko rekao nešto tako nesvarljivo,
sigurno bi ga premlatio. Uspeh mi ne treba. Nemam vremena za njega.
Uspeh, pogotovo pak sveopšta obljubljenost, sputava ti duh. Sad, kad sam
se oslobodio želje za njim, mogu nesmetano da se posvetim radu.«
»Slušaj, Dezmonde!« viknuo je uzbuđeno Glin. »Razgovarajmo
pametno, bez prenemaganja. Publiku ostavimo po strani... niko nema
nameru širiti tvoju umetnost među masom. No hoćeš li da kažeš da ti je
svejedno šta o tvojoj umetnosti misle ljudi koje dobro poznaješ, na primer,
tvoje kolege umetnici?«
»Nijedan umetnik ne slika zbog tapšanja ili pohvala svojih kolega.
Radi samo zato da zadovolji sebe.«
»Tako, dakle! Znači da nikad ne misliš pokazati svoje radove?«
»Prvih godina sam vatreno želeo da izlažem svoje slike, da žanjem
priznanja, slavu. A sad za to uopšte ne marim. Neću da prodajem. Volim
svoje stvari, volim da su oko mene, volim da ih uzimam u ruke i
popravljam. Dovoljno mi je da sam sam svestan njihove vrednosti.«
»Oh bože! Nije normalno da ne želiš nikakvo priznanje.«
»Pohvale i grdnje malo utiču na čoveka koji je iz ljubavi prema lepoti
najstrožiji kritičar svojih dela. I ne psuj me zbog te izreke. Kitsova je.«
Izgledalo je da će Glin planuti, no ipak se savladao i počeo da puni
lulu. Ali dok je svom snagom kresnuo šibicu, rekao je u sebi da se neće
predati, već da će svoj plan sprovesti još odlučnije nego što je nameravao.
Nato je blažim, šaljivim glasom rekao:
»Priznaj bar to da si se u poslednje vreme malčice previše usamio.
Nije dobro što si tako sam.«
»A ako čovek radi?«
»I ja radim. A ipak moram često u društvo – mnogo puta mi se neće,
pa ipak odem, i, da kažem otvoreno, s vremenom mi se počelo sviđati. Sa
kolegama se nalazim uveče kod Fraskatija, malo svrnem u Garikov klub,
posećujem sednice akademijinog saveta. Mislim da je već krajnje vreme
da prestaneš da se kriješ. Evo dve ulaznice za Kovent Garden. Don Žuan.
U četvrtak uveče. Dala mi je madam Leman – sećaš li se, lane sam je
portretisao. Ideš?«
Stefan je polako odmahnuo glavom. Izraz »kriješ«, koji je upotrebio
Glin, učinio mu se nepravednim i povredio ga.
»Već petnaest godina nisam bio u pozorištu.«
»Nekad si voleo da gledaš predstave.«
»Sad imam previše posla.«
»Glupost! Moraš! I posle ćeš večerati sa mnom u Rojalu.«
»Idi, Stefane«, nagovarala ga je Dženi. »To bi bio tako lep odmor za
tebe!«
Dezmond je pogledao najpre nju pa njega, na licu mu se pokazala
slabašna napetost, izraz čoveka koji mora da je uvek slobodan i koga zbuni
i najtananiji pritisak i nagovaranje da ide u društvo. Suviše se dobro
poznavao, uvek se borio protiv neodređene bojazni, nepoznatog straha koji
je, kako mu se činilo, vrebao na njega iza ugla, i povlačio se upravo u onu
osamljenost koju je Glin osuđivao, te nalazio zaborav u radu i srećnom
zatišju življenja sa Dženi. Bilo mu je na vrhu jezika da odbije, no taj dan
je radio naročito dobro. Neuobičajena predusretljivost i želja da obraduje
ženu i Glina, naterale su ga da odstupi od pravila.
»U redu«, pristao je. »Idem.«
»Dobro«, rekao je Glin i zadovoljno klimnuo.

II

Predstava u Kovent Gardenu se završila i publika je kuljala iz

operske zgrade na hladan, čist vazduh. Za Stefana, koji je tako retko
izlazio, bilo je to veče prijatne razonode, ne toliko zbog Mocartovih
lepršavih melodija, jer je kao čisto vizuelan tip bio za muziku skoro
neprijemčiv, koliko zbog toga što je primetio kako su Glina udobrovoljili
pogledi priznanja, uprti u njega za vreme pauze, uprkos svom simpatičnom
boemstvu – njegov pamučni sako, siva košulja i crvena mašna delovale su
u crno-beloj okolini prilično iznenađujuće – bio je sav prožet
dostojanstvom akademika koji za portret može da zahteva pet stotina
gvineja i nikad mu ne ponestanu narudžbe. Ričardovu ćoškastu ličnost
slava nije naročito opasno izmenila, ali ju je ipak izmenila.
Napolju su za trenutak zastali ispred ulaza na stanicu u Bou stritu.
»Zar nećeš baš ništa da popijemo?«
»Neću, hvala. Žurim u Oksfordsku ulicu da uhvatim omnibus.«
»Doći ću uskoro opet. I onda ću imati zanimljivu novost.«
Ovo je bio najdrskiji mig koji je Glin reskirao te večeri, no činilo se
da ga je Stefan prečuo kao i sve ostale. Ipak je Ričard osećao da je stvar
odlučno uznapredovala.
Stisnuli su ruku jedan drugome, Glin se okrenuo prema Strendu, a
Stefan u suprotnom pravcu. Pritom se skoro sudario sa nekom ženom koja
je sama izišla iz pozorišnog foajea. Nagonski se sklonio i izvinuo se i u
istom trenutku primetio da je Kler.
»Ti!« prošaputala je.
Po njenom zaprepašćenom i u trenutku opet savladanom izrazu video
je kako ju je zaboleo ovaj susret, i nepomično su zastali na skoro pustom
pločniku, te ćutke gledali jedno u drugo slični voštanim figurama u
nedalekom muzeju madam Tiso. Ova se misao zaista javila u Stefanovom
mozgu, ali pre nego što je mogao da prekine ćutanje koje mu je izgledalo
smešno, Kler ga je odjednom zasuta nervoznom bujicom reči.
»Stefane! Ne mogu da verujem. Ko bi mislio da ću te sresti ovde? Je
si li bio u operi?«
»Zar misliš da dolazim s druge strane ulice?«
Nije mogao da se uzdrži ovog zajedljivog odgovora, ali lice joj se u
magnovenju promenilo, bila je tako tužna i potištena kad se okrenula
prema plavoj svetlosti na signalnom stubu da je dodao: »Da, bio sam,
izuzetno. Ti verovatno dolaziš redovnije.«
»Svako veče, dok traje sezona. Muzika je za mene velika radost.«
Po glasu čovek ne bi mogao suditi da joj čini radost već da joj
predstavlja više utehu – taj utisak je potvrđivalo i njeno ozbiljno lice sa
kojeg su nestale crte mladosti i rumenilo, tako da je postalo skoro
četvrtasto; oko očiju je imala senke, nos šiljatiji, bradu nešto dužu. Njena
crna haljina je takođe bila bez ikakvog ukrasa, premda izvanredno ukusna,
nosila ju je sa crnim čipkanim šalom koji je pokrivao i kosu, tako da je
delovala jednostavno, bezmalo strogo.
»Jesi li sam?« upitala je posle ponovnog teškog ćutanja.
»Sada jesam. Prijatelj mi je otišao.«
Oklevala je, a potom prikupila hrabrost.
»Ne bi li došao malo k meni da popričamo? Ne možemo stajati na
ulici. Stanujem sasvim blizu, na Najtsbridžu.«
Pozvala ga je neusiljeno, te je zato, a možda i zbog tog što su
promene u njoj pobudile njegovu radoznalost, ćutke prihvatio poziv,
premda je žurio kući. Njen auto, mali, tamnoplavi dajmler sa pomičnim
krovom, čekao je malko dalje na ulici i ubrzo su se prilično brzo vozili
praznim ulicama u zapadni kraj.
»Ovo je raskoš, Kler«, rekao je olako. »Prilično je bolji od tvog
starog de diona.«
»Iznajmila sam ga«, odgovorila je. »Nemam više auto. Dobijam ga
od taksi-šofera. Noću nekako ne mogu da podnesem podzemnu. No danju
se vozim njome… na posao i natrag.«
Nagoveštaj ličnog odricanja i zarađivanja koje ostvaruje
podnošenjem neudobnosti na londonskoj podzemnoj železnici, čudno su
mu dirnuli uši. No rekao je samo:
»Zaposlena si?«
Blago je klimnula.
»U domu za siromašne devojke, kod svetog Varnave. Počasna
sekretarica. Kod našeg dragog vikara oca Lotiusa.«
»Kod Loftusa!« uzviknuo je Stefan.
»Divan čovek! Bio mi je...« oklevala je, » ...velika duhovna
potpora.«
Hteo je nešto reći, ali je oćutao. Stigli su u njen stan koji se nalazio
na poslednjem spratu neke prezidane kuće u Sloun stritu. Uvela ga je u
salon, dugačku i nekako uzanu, a prijatnu sobu prekrivenu mekim
ćilimima, neupadljivo nameštenu i obojenu srebrnastim bojama. Na oba
krajnja zida visile su u okvirima od oguljene izrezbarene borovine njegove
dve slike koje je kupila pre sedam godina.
»Lepo izgledaju, zar ne?« primetila je dok ih je gledala; ali pre nego
što je mogao da joj odgovori, brzo je nastavila sa živahnošću koja nije
zvučala iskreno već je verovatno izražavala njen unutarnji nemir: »Možda
se još sećaš nekih mojih starih stvari. Veći deo sam ih ponela iz Broutona
ovamo. Živim pretežno ovde. Osim kad deca imaju raspust. Nikolas je u
Velingtonu, znaš a Harijeta u Rodinu. Tamo su, na pisaćem stolu.«
Pokazala mu je fotografiju u srebrnom okviru i dok ju je gledao, Kler
je odložila šal i rukavice, a potom prišla pembrokskom stoliću i stavila na
nj termos-bocu i tanjir prekriven ubrusom.
»Mogu li da te ponudim kakvim pićem? Ta sedi! Imam vruće mleko.
No možda bi radije viski sa sodom?«
Mogao bi se zakleti da joj je vidno laknulo kad je rekao da bi više
voleo mleko. Uprkos njene živahnosti osećao je da je veoma nemirna,
nepoverljiva i da živi u neprestanom strahu za svoje dobro ime. Sipala mu
je mleko i on ju je krišom posmatrao. Razočaranje joj je urezalo bore koje
su joj se pružale od nosa. Govorila je mnogo više nego ranije i izazivala
čudan utisak da neprestano goni samu sebe. Na pisaćem stolu je primetio
mapu, beležnice, spisak molbi, različite papire u vezi sa dobrotvornim
radom, a od gore, pored fotografije dece, veliki umetnički snimak lepog
sveštenika, visoka čela i ohola, bezbrižna pogleda – nesumnjivo Loftusa.
Prišao je bliže i pomno ga razgledao.
»To je, dakle, vikar svetog Varnave!«
»Poznaješ li oca Loftusa?«
»Ranije sam ga poznavao. Ružno je postupao sa Dženi... mojom
ženom… onda kad je radila u zavodu.« Rastreseno je dodao:
»Izgleda dobro ugojen.«
»Kako imaš snage, Stefane! Pogledaj samo kakvo plemenito lice!«
»Fotografijom možeš učiniti čuda, Kler.« Osmehnuo se bez ikakve
zlobe. »Ako bih ga ja slikao, sigurno bih prodro ispod naslage sala!«
Neočekivano je prsnuo u kratak, grčevit smeh koji se završio napadom
kašlja. Obrisao je oči maramicom umrljanom od boja. »Oprosti. Pomislio
sam samo kako je malo nedostajalo, pa da i ja završim ovako.«
Budući da mu nije odgovorila, niti rekla ono što je očito mislila,
Stefan se ponovo pribrao.
»Kako Džefri?«
Žestoko je pocrvenela, ali je mirno odgovorila.
»Mislim, dobro. Nisam ga videla već nekoliko meseci.«
Nije mu bilo teško da sastavi pojedinosti. Ako se već nije zakonski
rastavila od njega, a ono se sve ređe viđala s njim i umesto toga ispunjavala
svoj život – možda i preterano – dobročinstvima, sednicama odbora i
plemenitim čovekoljubljem. A ipak, koliko je usamljenih trenutaka već
preživela u toj lepoj sobi koja je mirisala na lavendulu i posle toplog
pozorišta bila tako hladna?
Pretila je opasnost da će se sa ćutanjem među njih uvući usiljenost –
trebalo ju je svakako izbeći. Kler mu se približila i ponudila ga sendvičem,
tankim trouglastim komadićem belog hleba bez kore obloženim sa
topljenim sirom i naseckanim maslinama.
»Bojim se da nisu naročito izdašni.«
»Nisam gladan«, odvratio je. »Pre nego što sam otišao u operu,
smazao sam činiju škembića sa lukom.«
Olako je pocrvenela i ošinula ga pogledom. Zašto mora tako
naglašavati svoje prostaštvo? Da li je to rekao nehotice ili namerno? I
čudno nesigurno i sa rđavom savešću, da se naprosto poplašila, upitala se
zašto ga je pozvala u ovo utočište koje je sebi stvorila s toliko teškoće i
koje je bilo neoskrnavljeno, jer preko njegovog praga nije stupio još
nijedan muškarac osim oca Loftusa – a njega kao službenika vere ne treba,
naravno, ubrajati u muškarce. Je li moguće da je to Stefan Dezmond? U
užasnom konfekcijskom odelu i jevtinim mrkim cipelama – koje je Dženi
brižljivo izabrala u Ist London Emporijumu, premda Kler to nije znala –
ličio je tačno na običnog radnika koji uveče izlazi u varoš. Njegova
ponosito uzdignuta glava nije bila, doduše, bez neke dostojanstvenosti, ali
kratko podšišana kosa, koja je još više naglašavala njegovu koščatu
lobanju, izgledala joj je jeziva, još jezivije pak njegove ironično mirne oči.
Lepe ruke postale su mu hrapave, nokte je imao zanemarene, izlomljene i
zamazane od boja.
No ipak se savladala, jer je bila svesna kakvu poslaničku ulogu mora
da odigra kod njega. Želja da pomogne, želja koja je postala još silnija
otkako je radila za nesrećnike, žestoko se uzburkala u njoj.
»Stefane!« odlučno je progovorila. »Gde si živeo sve te godine?«
»U Ist Endu«, odgovorio je neodređeno. »Kraj reke.«
»Kraj dokova?«
»Da. U Kejblovoj ulici, u Stepniju. A zašto ne?«
Zaprepašćeno je zurila u njega.
»Ne čini li ti se da je već vreme za promenu? Hoću da kažem…
kakav ti je to život u toj sredini... gde se mešaš sa ljudima iz one klase?«
»Umetnik ne pripada nijednoj klasi. I te ljude volim.«
»Ali ti bi morao biti među lepim stvarima... na selu... pa makar i u
kakvoj kolibi.«
 »I slikati cveće ispred nje? Ne, Kler, ja crpem nadahnuće iz dobrog
blata kraj Temze. Molim te, nemoj nas sažaljevati. Nama je sasvim lepo.
Subotom obično odemo u obližnju krčmu na koju čašicu. Ponekad pak na
izlet u Hit. A leti provedemo po dve nedelje u Margejtu kod ženine zaove.
ona ribarnicu, njene jegulje u pihtiji su nešto što se pamti.«
Kler se ugrizla za usnu. Da li joj se podsmeva ili se pak zbilja srozao
na razinu tako prostačkih merila i tako primitivnog ukusa? Stresla se i
postalo joj je zlo pri pomisli da Stefan živi sa bednom sluškinjom o kojoj
je otac Loftus govorio tako pogubnim rečima i čiji su razuzdani nagoni
nesumnjivo povukli u blato i Stefana, da, i uništili mu život.
»Mislila sam...«
Osmehnuo se skoro kao nekada.
»Ne brini, Kler. Dokle god mogu da slikam, svejedno je gde živim.
Važno je samo jedno. Moram da budem slobodan za rad kada i koliko
hoću.«
»Znači«, upitala je polako, »nećeš da se vratiš u Stilvoter?«
»Nikad više!«
»Zar nikad ne pomisliš na njih?«
»Možda ćeš se iznenaditi... ali nikad.«
»Zar uopšte ne znaš šta se dešava... u parohijskom domu?«
Odmahnuo je glavom.
»Ne znam.«
»Ali ako bi želeli da te vide… ako si im potreban?«
»Isključeno.«
»Promenilo se, Stefane... mnogo se promenilo... i ne na bolje!«
Njena ozbiljnost – ponašala se skoro zloslutno – bila je i previše za
njega, i kad se mirno osmehnuo, Kler je ponovo pocrvenela, dirnuta i
uvređena, što je tako ravnodušan. Zar je zbilja toliko oguglao? Ili je pak u
svom usamljeničkom životarenju, zatvoren u neprirodni vakuum gde nije
razgovarao ni sa kim, nije dobijao nikakva pisma, nije čitao nikakve novine
– inače bi sigurno naišao na vest o svojoj majci – potpuno otupeo,
zaboravio na sve osim na nanošenje boja na pravougaonik platna? Bila je
u iskušenju da mu vrati udarac, da ga rani i otkrije mu sve nesreće koje su
zadesile Stilvoter. Ali se opet savladala, ne toliko zbog hrišćanskog
milosrđa koliko zbog osećanja da to nije njena stvar i da bi takvim
postupkom samo pogoršala položaj.
 Na kaminskoj polici zasvirao je francuski satić i Stefan se trgao na
taj zvuk.
»Kasno je. Ne smem te više zadržavati.«
Nije mu odgovorila. Ustao je i pružio joj ruku. Kad ju je prihvatila,
obuzela ju je tuga, samilost, osećanje nečeg izgubljenog. Potpuno
neočekivano položio joj je ruku na rame.
»Još smo uvek prijatelji, zar ne?«
Pri pogledu na njen zaprepašćen, zbog njegove blizine bezmalo
bolno preplašen izraz, koji je tako reći očekivao, zaiskrile su mu se oči.
»Milo mi je, Kler. Ne ljutiš se, je li?«
Pustio ju je. Izašli su na kratak hodnik.
»Navrati još koji put«, rekla je slabašnim glasom trudeći se da
izgleda bar približno onako kao inače.
Nasmešio se bez odgovora i sledećeg trenutka ga nije bilo više-
Neočekivano ju je obuzelo saznanje da ga nikad više neće videti. Polako,
sagnute glave, otišla je u spavaću sobu koja je opet bila tako bela, tako
devičanska i netaknuta kao u danima njenog devojaštva, te se zagledala u
svoj odsev u ogledalu, a da ga uopšte nije videla. Stefan joj se učinio
iznuren – telesno, osećajno i duhovno iscrpen – i u mnogo čemu tako
čudan. Zar je zaista umrlo sve što je osećala prema njemu? Nije znala. Suze
su joj navrle na oči i polako tekle niz obraze.
»Sad bar znam gde živi. Moram o njemu da razgovaram sa
Karolinom. Zbilja moram.«

III

Više od sedam godina ništa naročito nije pomutilo Stefanov miran

život, a od kad ga je pokrenula Glinova poseta, počeo ga je uznemiravati
niz neočekivanih događaja. Nekih dvanaest dana posle susreta sa Kler
stiglo je u Kejbl strit pismo sa stilvoterskim žigom. Dženi, koja je imala
duboko razvijeno osećanje za porodicu i nije bila nimalo uskogruda, u sebi
je već često želela da se Stefan pomiri sa svojima, mada nju ne bi priznali;
stavila mu je pismo na tanjir da ga tamo pričeka dok se ne vrati s reke.
Kad je došao, uzeo ga je u ruke misleći da je od Glina – usled
Ričardovih neprestanih nagoveštaja bio je, naime, već pripremljen na
kakvu vest – ali kad je primetio rukopis na koverti, namrštio se i odložio
ga. No posle večere ga je ipak otvorio i pošto je kroz nekoliko trenutaka
opazio Dženino živo interesovanje, rekao je:
»Od Karoline... hoće da se sastanem s njom.«
»I sastaćeš se, je li?«
»Šta može ispasti dobro iz toga?«
»Sigurno je dobro videti svoju sestru!«
»Ali kakvo traćenje vremena!«
»Tvoje je meso i krv.«
Bore su mu se izgladile, morao se osmehnuti. Ne samo njenom
prekornom glasu već i svečanom tonu kojim je to izgovorila. Dodirnuo joj
je ruku. Njen zdrav razum i iskrena jednostavnost uvek su ga prizvale iz
čudnog kraljevstva u kome je bludio sam. Nije bilo prvi put da je u dnu
duše shvatio koliko duguje ne samo njenog bogatoj, veseloj, zdravoj
dobrodušnosti, vedrini i savladanosti već i njenom razumevanju i
nagonskom poznavanju ljudske prirode. Tiho saosećanje, koje je strujalo
iz nje kad je bio potišten, delovalo je kao melem. Njene skromne želje, bilo
da je želela novu kuhinjsku prostirku, bilo »šolju dobrog jakog čaja«, njeno
potpuno nepoznavanje bilo kakve pohlepe, njeno detinjasto, nimalo
zavidno zanimanje za bogatije i srećnije od sebe koje se očitovalo u
revnosnom pregledanju ilustrovanih časopisa, sve je to za njega bilo
neopisivo dirljivo. I kako je divna bila i njena tiha, mravlja vrednoća u
kući, njena snalažljivost u nevolji! Dženi je bila pravo čudo od zdrave
pameti i ljubaznosti, žena iz bajke sa kojom si mogao da spavaš u toploj
postelji. Kraj doma, stalnog i sigurnog utočišta koji mu je pružila, sva
njegova putovanja i nesrećna stremljenja učinila su mu se bedasta i jalova.
»Volim te, Dženi. Zato ću otići.« Da sakrije svoja osećanja, Stefan
je dodao: »Tako mi i treba, što sam i išao u onu prokletu operu!«
Nasmešila mu se sa ozbiljnim razumevanjem, umirujuće i pametno.
Iduće sedmice, u sred u, krenuo je, premda nerado, na Viktorijinu
stanicu gde je ispod centralnog sata trebalo da ga čeka Karolina. Tako je
bilo dogovoreno. Jutro je bilo kišovito i oblačno tako da i onako ne bi
mogao raditi i to je donekle umanjilo njegovo nezadovoljstvo zbog ove
savršeno nepotrebne sentimentalnosti njegove porodice. Poslednje dane
mučio ga je neobjašnjiv umor. Londonska jesenja magla uvek ga je
izbacila iz koloseka; zbog kašlja probdeo je veći deo noći i kad se bližio
stanici, nije bio nimalo dobre volje.
Kad je izašao iz omnibusa i stao da se gura kroz gomilu na peronu,
bilo je već prošlo jedanaest, te se pitao da li je moguće da je Keri, to
oličenje tačnosti, zbilja zakasnila. Tada je kod kioska ugledao malu ženu
srednjih godina, sa sivim pramenovima u kosi, u mrkom kostimu od tvida,
koji joj je loše stajao i činio mu se poznatim. Kad ga je primetila, zablistale
joj je široko, brižno lice, prišla mu je i pozdravila se s njim nekako
neodlučno i zadihano. Bila je njegova sestra, premda ju je jedva prepoznao.
»Kakvo jutro!« uskliknula je i pri toj primedbi o vremenu osetila
čvrsto tlo pod nogama. »Lije kao iz kabla.«
»Sigurno si pokisla dok si se vozila u Halborou.«
»Jesam, i to dobro. Nije bilo omnibusa, pa sam išla pešice. Kišobran
mi se okrenuo od vetra.« Opet je pokušala da se opravdavajuće nasmeši i
pritom se malčice zadihala; pokazala mu je kišobran koji je sad bio još
samo pocepana crna svila i izvijene žice. Dodala je: »Daće se još
popraviti... mislim.«
Ućutali su, a onda je Stefan rekao:
»Sigurno će ti prijati šoljica čaja. Hoćeš li da odemo u restoran?«
Činilo se da ju je strah od gužve i galame u staničnom restoranu.
»Tamo ne bismo mogli razgovarati. Suviše je bučno. No znam za
jedno mirno mesto... Kod Bakarnog kotlića... preko puta, pored Palate.«
Otišli su sa stanice, pored krajnje omnibuske stanice, i iz sporedne
uličice nedaleko od Viktorijine ulice ušli u prostoriju, obojenu
vodenozelenkastom bojom, gde je u izlogu među teglama marmelade i
žičanom košaricom sa bajatim zemičkama dremala velika crna mačka.
Gore, u hladnoj sobici, koja je u to doba bila prazna, seli su za sto od barene
hrastovine; na njemu je stajala stara vaza sa papirnim cvećem, sabirna
kasica za domove svetog Bernarda i švajcarsko kravlje zvonce. Stefan ga
je drmnuo da je šuplje zazvonilo, i odmah se pojavila uobražena žena u
sivom džemperu i za kratko vreme donela dve šolje mlakog sivkastog pića
i tanjir bledunjavih kolačića.
U prisustvu vlasnice Karolina je započela potpuno prazan razgovor
o vremenu, letini i o tome kakva će biti sezona lova, a čim su ostali sami,
opustila je ramena i stala tužno mešati tekućinu u krnjavoj šoljici.
»Mislim«, rekla je prigušenim glasom nakon što se osvedočila da
niko ne prisluškuje, »da će biti bolje ako počnem sasvim ispočetka. I onako
ništa ne znaš, je li?«
»Ništa.«
»Eto... kao da i bez toga nije bilo dovoljno nevolja«, pribrala se da
može podneti bol zbog vesti, »selimo se iz parohijskog doma.«
Činilo se da je ne shvata.
 »Selite se... Zašto?«
»Primorani smo da ga prodamo.«
Začuđeno ju je pogledao.
»Pa... kako ga možete prodati kad je deo crkve!«
»Duhovnička komisija dozvolila je ocu... zbog posebnih okolnosti...
pod uslovom da ipak ostanemo blizu crkve.«
Ćutali su.
»Kuda idete?«
»U jednu od onih jezivih kuća na lovištu. U jednu od onih Moldovih
jednospratnica od opeke, bez vidika, bez bašte i sa jedva četiri sobe, tako
malene da se ne možeš u njima ni okrenuti. Oh, oh, bože, strašno!«
Uprkos žalosti, zbog koje je s mukom izgovarala reći koje su je
ponovo bacile u očajanje, Karolini nije moglo promaći da je ova strašna
vest veoma malo uzbudila Stefana.
Ćutke i čudno miran Stefan ju je pogledao, a onda rekao:
»Mislio sam da voliš malu kuću. Često sam čuo kako se žališ da je
Stilvoter suviše velik i starinski i da ga je teško održavati. Možda će
jednospratnica biti udobnija.«
»Kako možeš to da kažeš!« uzviknula je neočekivano vatreno.
»Stilvoter je dve stotine godina bio dom Dezmondovih! Dobro znaš kako
je otac ponosan na nj, kako visi na njemu! Našoj porodici je sveta čak i ona
zemlja. Zar tebi to ništa ne znači?«
»Ništa«, rekao je posle trenutnog razmišljanja. »Nekada jeste. Ali
sada više ne.« Pričekao je. »Ko ga kupuje?«
»Nećeš pogoditi I«
»Mold?«
Klimnula je i oči su joj zalile gorke suze.
»Koliko je samo zemlje kupio iza sela! Kažu da će na Daunsu tik
pored starog kamenoloma dići tvornicu cementa. Nečuveno... uništiće
vidik... i sve. Kad pomislim kako se je Saseks promenio, mogla bih da
sednem i plačem. Lepa mesta razrušena, imanja uništena, kraj ceste samo
nove kuće, svuda jevtini bioskopi i plesišta, nigde da dobiješ dobru
služavku, a što se tiče učtivosti i čak najobičnije uglađenosti u seoskim
dućanima – o tome i da ne govorim.«
Podsetio ju je na glavnu stvar.
»Nisi mi rekla kako je došlo do toga.«
 Progutala je zalogaj suvog kolačića koji je u uzbuđeniju nesvesno
gurnula u usta.
»Zbog mame. Pa znaš kakva je bila uvek... sasvim bez smisla za
domaćinstvo, neoprezna, bez ikakvog pojma o vrednosti novca. Kad je
odlazila na odmore, mislili smo da ima privatna sredstva, neke skromne
prihode koje nam je prećutala. A nije! Upravo pre dvanaest meseci saznali
smo da je u rukama zelenaša, dva londonska lopova koji su se pojavili
jednog lepog dana i zapretili tati tužbom ako im ne vrati dug. Znaš...«
zamucala je Karolina, »mama je poslednjih godina potpisala menice
kojima se zadužila na ogromnu svotu.«
»Na koliko?«
»Na skoro deset hiljada funti. Dobila je, naravno, samo mali deo
toga«, pohitala je Karolina, »ali zajedno sa zelenaškim kamatama oni su
naveli taj iznos kao dugovanje. To je bilo čisto iznuđivanje, ucenjivanje
ako hoćeš, ali se otac radije odlučio da plati, nego da podnese niz
saslušanja protiv nje. Bolje je biti časno uništen, rekao je, nego da doživi
novu sramotu...«
»Sličnu onoj koju sam mu naneo ja«, blago je završio rečenicu Stefan
nakon što je Karolina ućutala.
Skrenula je pogled i uprla ga, zbunjena, u dimnjake groteskno
izvitoperene zbog mehurastih prozorskih stakala.
»Ne može li Hubert učiniti nešto? Ili pak Džefri?«
Odmahnula je glavom.
»I oni ne stoje dobro. Huberta su pritisli porezi i visoke nadnice –
voćnjaci mu ne nose. A Džefri je, izgleda, založio Broton « Dodala je:
»Sad ih skoro i ne vidimo.«
»Eto, stara je priuštila sebi. Na izvestan način sam joj se od vajkada
divio, jer je uvek radila tačno ono što je htela. A gde je sada?«
Karolina se uspravila i potom prigušenim glasom i s izgledom
čoveka koji je prisiljen otkriti i poslednju, najstrašniju nesreću, rekla:
»U privatnom sanatorijumu za umobolne u Dalviču.«
U prvi mah se smeteno zagledao u nju, a zatim prasnuo u kreštav
smeh. Karolina ga je gledala zaprepašćena, bleda; sva se zgrozila i
uvredila, bila je naprosto paralizovana i nije mogla da prozbori ni reči. Šta
ga je, za ime božje, spopalo da se ponaša tako besramno? Setila se da joj
je Kler u jednom razgovoru, u kome je htela da ga opravda, rekla da nijedan
umetnik nije sasvim uravnotežen. Je li moguće da je i u njemu klica ludila?
Sva uzbuđena naglo se nagnula napred i prodrmala ga.
 »Prestani! Jesi li poludeo?«
»Oprosti«, izvinio joj se kad se oporavio. »Učinilo mi se, naime, da
je to najdivniji završetak njenog zabavnog života.«
»Zabavnog! Baš si bez srca. Znaš... stidim te se.«
»Idi molim te, Keri, nemoj tako sažaljevati svakoga, pa i sebe na
kraju! Poznavao sam ljude kojima je bilo mnogo teže nego što je tebi sada,
nego šta će ti biti ikad. U Španiji sam živeo kod slepe starice koja je imala
manje nego ništa, nije imala ni da jede, zimi se smrzavala, a leti umirala
od vrućine, nije poznavala samo siromaštvo nego i očaj potpune samoće,
a nijedanput se nije požalila. Ne treba da si tako očajna.«
»Pa kakva treba da budem kad pomislim kako se sve okrenulo! Da
si bar ti bio dobar sin, da si ostao kod kuće, postao pastor i pomogao ocu,
nadzirao imanje i mamu, još bismo i danas bili svi srećni u Stilvoteru! Tebe
bi voleli i poštovali...«
»Umesto da me mrze i preziru.«
»Stefane!« Opet se nagnula napred, no sada zato da mu preklinjući
stavi ruku na lakat. »Ni sad još nije kasno! Otac te treba. Još uvek...«
»Za ime božje, Keri«, upao joj je žustro u reč. »Pa znaš da sam
oženjen. Hoćeš li da oboje dođemo u vašu četvorosobnu kućicu? Zbilja si
nadarena za nemoguće predloge.«
»Onda, znači, nemamo više šta da kažemo jedno drugome.«
Uzdahnula je, navukla mokre pamučne rukavice i uzela slomljen kišobran.
»Slušaj«, odjednom mu je nešto palo na pamet, »nije li bolnica u
Dalviču prilično skupa? Kako podnosite troškove?«
»Pomaže nam Kler. Tako je ljubazna!« i dodala: »Idem sad da
posetim mamu. Možda te ne interesuje, ali tebe često spominje.«
»Da idem, znači, s tobom? Pa, voleo bih da je vidim.«
Dok je zaprepašćeno zurila u njega, razmišljajući da li misli ozbiljno
ili je pak to opet neka njegova nova opaka i nerazumljiva šala, te
naposletku odlučila da podrži njegovu nameru, Stefan se čudno osmehnuo
i rasterao njeno slabašno odobravanje još pre nego što ga je izrazila! »Za
slikanje i onako nema prave svetlosti.«
Stefan je platio dole na blagajni i onda su izašli iz kuće, prešli preko
ulice na stanicu i posle kratkog čekanja ušli u voz koji je išao prema južnim
londonskim predgrađima. Vožnja nije trajala dugo i uskoro su iz
zadimljenog i prljavog londonskog centra prispeli na čistiji vazduh Dalviča
gde, srećom, nije padala kiša. Umobolnica, smeštena sama nedaleko od
stanice, bila je prilično isprana zgrada od sivog kamena, vrlo gospodska,
sa dva tornjića, zupčastim pročeljem i šiljatim prozorima u gotskom stilu,
očito preuređena od ranoviktorijanskog zamka, sagrađenog na prostranom
zemljištu i ograđenog visokim ciglenim zidom iz koga su okolo naokolo
štrčale polomljene gvozdene šipke. Kod vratarske kućice, gde je Karolina
pokazala propusnicu, primio ih je čuvar i uputio ih prema kući kolskim
putem posutim peskom i obraslim bukvama. Na drugoj stazi su videli
povorku bolesnika, obrise u crno obučenih prilika koje su se odbijale od
sivog neba; bili su u svakodnevnoj šetnji, ćutljivi i sasvim mirni. Drugi,
očito nižeg porekla, polako su radili u povrtnjaku. Prilično daleko na
desnoj strani, na travi iza živica od tisovog drveća dva gospodina srednjih
godina su leno igrali tenis preko labave mreže. U njihovoj blizini je
nekoliko dama sa štapovima za kroket teralo lopte kroz mnoga vratašca.
Napred je iz grupe muškaraca i žena, koji su sa bolničarkom sedeli u
paviljonu pokrivenom crvenim crepovima, povremeno odjekivao smeh.
Vladala je atmosfera mira i izdvojenosti od sveta, atmosfera koja je
zajedno sa mirisom trulog lišća i zeleniša, sa negovanim biljkama u
saksijama i tamnim žbunovima oko zapuštene udubine gde je između
paprati stajao vlažan i, na žalost, polomljen grčki kip, naročito pak sa
tornjićima na zamku, davalo kraju pečat nezemaljskog, nestvarnog,
ozbiljnog, uzvišenog.
Pozvonili su na kućnim vratima i odveli su ih kroz hodnik, popločan
crnim i belim mermerom, u čekaonicu, možda previše nacifranu i
staromodnu, no lepo opremljenu – većinom nameštajem sa intarzijama –
sa četiri stolice uza svaki zid. I ovde se osećala živahnost, iza susednih
vrata čuli su se mrmljajući glasovi i veselo lupkanje zemljanog posuđa, a
od gore su dopirali zvuci Štrausovog valcera koji je neko prilično
temperamentno izvodio na milozvučnom klaviru i Stefan je naprosto video
kako polomljene žute dirke skaču pod uigranim prstima. I uz melodične
zvuke Bečke šume ušla je Džulija koju je neko blago ugurao u sobu.
Zastala je, gledala čas jednog čas drugog i smeškala im se sa onom
istom bledom odsutnošću koja ju je krasila celog života, čak i onda kad je
kod kuće bilo najgore. Nosila je jednu od svojih širokih haljina na koju je
prema sopstvenoj zamisli našila nekakve čipke, oko vrata je imala dugačak
šal od tila, na zapešćima ružičaste trake, kosu ukovrdžanu á la pompadur,
lice brašnavo od pudera, nalik na belu masku u kojoj su joj kadifaste oči
bile obrubljene crnim kolutovima; cela njena spoljašnjost upozoravala je
na neuravnoteženost, a istovremeno je bila začuđujuće skladna i elegantna.
»Kako ti je danas, mama?« upitala je Karolina.
»Dobro, naravno. Kao svaki dan u znaku strelca.«
»Došao ti je Stefan u posetu.«
 »Došao si, znači, na izlet iz Pariza!« Ne obraćajući pažnju na
Karolinu, zakoračila je napred i nadasve srdačno sela na stolicu kraj njega.
»Kakva ti izgleda Francuska?«
»Veoma lepa. I lepo je što te opet vidim.«
»Hvala, Stefane. Da li još uvek živiš sa onom ženom? Onom što je
se tvoj otac toliko bojao?«
»Ne. Za promenu živim skoro sasvim pristojno.«
»Zar se ne sećaš, mama?« Karolina se uznemireno umešala u
razgovor kako bi predupredila dalja tugaljiva pitanja. »Stefan se već
odavno vratio iz Francuske. Posle toga je bio još u Španiji.«
»Ah, u Španiji! Sećam se kad sam bila još kao devojka sa ocem u
Madridu, tada smo imali grdne neprilike sa konobarom, jer nam nije hteo
provriti vodu...«
»I sada«, ustrajno je nastavila Karolina, »slika u Londonu.«
»Pa da«, nabusito je odvratila Džulija, te ponovo okrenula leđa
Karolini i obratila se Stefanu. »Tvoje slikanje! Baš pre neki dan sam se
setila kako si još kao sasvim mali dečak hodao po hezltonskoj galeriji sa
mojim dragim ocem pre nego što je rasprodao slike i posvetio se
helikopterima. Jedno poslepodne smo već mislili da si se izgubio, možda
čak i udavio u jezeru, pa smo nadali dreku. I onda smo te našli sasvim
samoga u galeriji, sedeo si na patosu pred nekom slikom.«
»Jeste«, klimnuo je Stefan, »pred stvarno jezivim Tenjeom, pred
Mesnicom, punom krvavih volovskih trupala. Urekla me.«
»I baš posle tog događaja«, nastavila je živahno, »otac ti je poklonio
kutiju vodenih bojica.«
»Možda me je to i upropastilo!« Nasmejao se.
Džulija mu se nije pridružila. Mogla je biti samrtnički ozbiljna kad
su se drugi smejali, ili se pak neočekivano zakikotati kada su drugi bili
turobni.
»Ne, ne, dragi moj.« Zatresla je glavom i dostojanstveno digla prst.
»Što je u nama, to ćemo napraviti bez obzira na druge.«
Nije joj odgovorio, već je pomislio: To je najpametnija rečenica što
sam je danas čuo. Ćutali su, a onda je pitao, ne toliko zbog radoznalosti
koliko zbog neuobičajene zabrinutosti za nju:
»Dopada li ti se ovde?«
»Veoma. Ne uskraćuju mi udobnost, niti me pak naročito zamaraju,
čini mi se da se odlikama banja, koje sam uvek cenila, ovde pridružuje još
intimnija i odabranija atmosfera. Imamo izvrsnog lekara, mladog čoveka
koji se odlično razume u terapiju izlučivanja i čini mi se veoma pažljiv.
Bolničarke se trude, jadnice, koliko god mogu. Život je miran, uživam u
jutarnjim šetnjama, posle podne puno sedimo, a uveče imamo prave
društvene zabave sa koncertima i povremenim igrankama, posećuje nas
žongler, imamo svoj dvanaestočlanski orkestar. Veruješ ili ne, jedan od
naše gospode me je sasvim ozbiljno i, razume se, učtivo upitao da li bih
htela da pevam. Kad sam kao romantična devojka bila još pod verskim
uticajem pokojnog kanonika Pazija, mislila sam da ću se jednog dana s
najvećom radošću zatvoriti u kloster... odnosno«, podrugljivo se ispravila,
»u manastir. A sad, kad već moram da budem zatvorena, čini mi se ovde
prilično bolje, uveravam te.«
Stefan joj je saosećajno klimnuo, jer ga je svojom duhovitošću
pridobila, i jasnije no ikad ranije spoznao koliko zajedničkoga ima sa tom
čudnom ženom, svojom majkom. Sigurno je po njoj nasledio prezir prema
svemu ustaljenome i omalovažavanje svega banalnoga, savršenu
ravnodušnost za događaje oko sebe, a bez sumnje i dah osobenjaštva, zbog
kojega se sam sebi činio posebnim tipom, čovekom koji nema ničega
zajedničkoga sa drugim ljudima. Dok, međutim, protiv vesele,
slaboumnosti svoje majke ne bi imao ništa, njega su, na nesreću, sve
osobenjačke težnje u sopstvenoj prirodi vukle upravo u suprotnom pravcu.
Džulijin duh je bio jasan u oblacima, dok je njegov odlučno težio u mračne
dubine.
Dok je razmišljao o tome, Karolina je prigušenim, ozbiljnim glasom
uplela majku u razgovor o svakidašnjim stvarima. Podsećala ju je na rublje,
pranje i tople zimske haljine, a Džulija je sva ta pitanja uzimala površno i
lakomisleno ih gurala od sebe. Potom joj je Karolina rekla šta je poručio
Bertram i Džulija je to primila sa dobrodušnim smeškanjem. Uskoro je po
čitavoj zgradi odjeknulo zvono i idući trenutak je neko pokucao i vrata su
se tiho otvorila, zapravo samo odškrinuta toliko da se kroz njih mogao čuti
ljubazan glas:
»Izvolite na ručak, draga gospođo Dezmond.«
Džulija je poverljivim pogledom, kao da je zadovoljno htela da kaže:
Vidite kako nas maze, ustala, namestila haljinu, popravila trake oko
zglobova i postavila se u slikovitu pozu.
»Kako vam se sviđa moja haljina?« Koketno je dodirnuta neobične
našivke i pozvala ih da im se dive. »Bolničarka je bila prilično protiv
čipaka, no ja mislim da mi sasvim dobro stoje!«
 »Divna haljina«, rekao je Stefan. »Dobro ti stoji. I ako se ne budeš
pazila, doći ću jednog dana da te naslikam u njoj«.
»Dođi, dragi Stefane«, promrmljala je po svom starom, ljupkom
običaju i odlebdela iz sobe. »Kad bilo... u znaku strelca, ako možeš...
nikako u znaku škorpije.«
Napolju je vetar doterao iz grada crne oblake i lilo je kao iz kabla –
što je bilo prilično nezgodno, jer Stefan nije imao kaputa već samo široki
šal u koji se uvek umotao, a Karolina je ostala bez kišobrana. Dok su
koračali prema vratarevoj kućici, pognuti da se zaštite od kosih naleta kiše,
oboje su ćutali. Stefan je uprkos uzbuđenja žalio što nije mogao skicirati
Džuliju dok se milostiva, ljupka i luda, pokazivala u neobičnoj haljini.
Kakve bi božanstvene, iznenađujuće efekte mogao postići kad bi imao za
pozadinu ovaj čudni kraj, ovo utočište nestvarnosti koje kao da se treslo od
lakih udaraca loptama za kroket, koje je odjekivalo od veselog smeha i
vrtoglavog ritma zvučnog Štrausovog valcera. Kad se zavili u zavetište
stanice podzemne železnice, Stefan se konačno prenuo iz razmišljanja.
»Ne izgleda suviše loše«, rekao je; trudio se da mu reči zvuče
ohrabrujuće. No Keri za to nije bila prijemčiva.
»Nisi je video kad je bita zaista strašna.«
Pogođen, Stefan se ugrizao za usnu.
»Bar nije nesrećna.«
»Nije«, uzdahnula je Karolina. »Mislim da nije. No lekar kaže da će
joj um sve više slabiti. Omekšavanje mozga, kaže.«
Dok je voz kloparao kroz tunele i povremeno se otvarao pogled na
vlažne krovove u predgrađu, na ulice zakrčene vozilima i na more
kišobrana koji su se kao kornjače pomicali mokrim pločnicima, sestra je
stalno okretala glavu od njega. Krišom ju je pogledao i ustanovio da se
pretvara da gleda kroz prozor, da u stvari tiho plače i u ruci stišće mokru
maramicu. Premda mu je njeno neprestano jecanje smetalo, ono je ipak
delovalo na njega. Oteralo je pređašnju veselost, te je bio sav žalostan i
nesrećan, mučila su ga prebacivanja, odjednom je shvatio kako je
neupotrebljiv u stvarnom svetu. Zar Karolinino ponašanje nije bilo,
konačno, ipak opravdano? Sasvim prirodno što je u toj porodičnoj stisci
tražila pomoć od njega. No nije joj mogao, nije joj hteo pomoći. Sada je
još više nego ikada ranije bilo isključeno da ga kakva ljudska veza, kakva
zemaljska sila odvrati od puta koji je izabrao i koji mora kao osuđenik da
ga pređe do gorkog kraja. Sa trzajem se otresao neočekivane vrtoglavice.
Običaj da zaboravlja na jelo – u džepu je, naime, imao još nešto novaca, te
bi lepo mogao da se zadrži u Dalviču i ruča sa Karolinom – bez sumnje je
doprineo njegovoj utučenosti. No i pored toga osećao se uznemirujuće loše
– mokre noge su mu bile ledeno hladne, u glavi mu je lupalo i utrnulost u
grlu ga je mučila gore nego ikad ranije.
Na Viktorijinoj stanici su sišli s voza i otišli na glavni kolodvor.
Prema voznom redu voz za Halboro polazio je za tri minuta.
»Ako požurim, još ću ga uhvatiti«, nervozno je uzviknula Keri.
»Hvala ti što si došao, Stefane. Zbogom!«
»Zbogom!«
Brzo i zbunjeni rukovali su se. Keri se sva zadihana i kao preplašena
patka odgegala kroz prolaz na peron. Promatrao ju je sve dok nije ušla u
vagon, a potom se okrenuo. Kad je izišao iz stanice, prodavci su izvikivali
prva izdanja večernjih novina. Hteo je što pre da dođe kući, te se zato nije
osvrtao na njihovu viku, no uprkos svojoj odsutnosti, tu i tamo mu se
pokoja reč ipak ugurala u mračnu potonulost, dok mu sve nije konačno
prodrlo u svest. Zastao je kao ukopan i kao u snu, zapanjen i užasnut sa
strahom koji ga je dražio na bljuvanje, pročitao naslove na plakatima:

SENZACIJA U AKADEMIJI
NOVI SKANDAL SA ČARMINSTERSKIM SLIKAMA
Član Kraljevske akademije dao ostavku

IV

Omnibus mu nije vozio dovoljno brzo dok je namrštena čela i pognut

nad novine uvek iznova pročitavao poigravajuće redove. U svoju ulicu je
stigao u pet i tamo je na omnibuskoj stanici na uglu šetkao Glin.
»Mislio sam da ću te možda uhvatiti ovde. Dženi mi je rekla da nisi
kod kuće.« Glin je ućutao, sumorno i nemirno pogledao Stefana i onda opet
odvratio pogled. »Hajdemo da popijemo nešto.«
»Radije bih kući«, rekao je Stefan usiljeno.
»Nemoj još.« Glin je značajno pogledao preko ramena niz ulicu.
»Moramo najpre da razgovaramo.«
Stefan je oklevao, lice mu je bilo tvrdo, neprijemčivo, no onda je bez
reči ipak pošao sa Glinom preko ulice u krčmu kod Dobre volje. Niska,
peskom posuta soba je bila prazna i u uglu, ispod brižljivo izrađenog
modela barke po kojoj je krčma dobila ime, Glin je poručio dva vruća
viskija. Njegovo ponašanje je bilo, doduše, pomalo zbunjeno, ali inače
odlučno i divlje. Lice mu je bilo zajapureno, a u očima mu se iskrio
nekadašnji oganj. Kad su im doneli vruće piće, Glin je rekao:
»Popij ga! Ja sam već pio dok sam te čekao. Malo me je uhvatilo, ali
to neka ti ne smeta!«
Stefan je progutao gutljaj vrele tekućine. Bila je ljuta i skoro bi se
udavio da se nije toliko trudio da se savlada.
»Sad, dakle, znaš«, rekao je nenadano Glin. »Uzeo sam tvoju
Hempstedsku pustaru i poslao je Akademiji.«
»A da me nisi ni pitao?«
»Da te jesam, da li bi mi dozvolio da je uzmem?«
»Ne bih... nikada.«
Odgovorio je tako žestoko da ga je Glin samo pogledao.
»Eto, uzeo sam je. I to nisam uradio bez veze. Prethodno sam
razgovarao sa tri člana odbora, sa Stedom, Elkinsom i Proferom, sva trojica
su dobri drugovi i đavolski dobri slikari. Ne gledaj me tako! Budi bar toliko
pristojan i pusti me da ti objasnim šta se desilo!«
»Hajde, nastavi, do đavola I«
Glin, kome je takođe prekipelo, pocrveneo je još više i s mukom
progutao Stefanov osorni odgovor.
»Ljuti se koliko hoćeš, ali znaj da sam hteo najbolje!« Ućutao je, a
potom nastavio: »Sednica izbornog odbora održana je danas u jedanaest.
Postupak ti je, verovatno, poznat. Članovi sede u foteljama u polukrugu u
jednoj od berlingtonskih galerija sa predsednikom u sredini. Poslužitelji
donose jednu po jednu sliku i stavljaju je na štafelaj, a odbornici onda
glasaju. Odobravaju dizanjem ruke ili prsta, a odbijaju nedizanjem ruke.
Ove godine je, međutim, izbor bio vrlo bedan – sem jedno desetak slika
ništa naročito, svakodnevna zbirka zamazanih pokrajina, cvetnih mrtvih
priroda i dosadnih portreta. U takvim okolnostima glasanje je bilo naročito
blago, a i moralo je biti, jer inače uopšte ne bi bilo izložbe.«
Glin se prekinuo i prošao prstima kroz kosu. »Pre nego što je došla
na red tvoja Pustara, popustili smo do krajnje granice – ja sam, zapravo,
namestio da bude tako. I kažem ti, posle onoga što je prošlo –« lupio je
pesnicom po stolu – »tvoja slika je bila kao grom iz vedra neba. Nastala je
tišina kakva retko kad vlada u tim salama. Svi su se uspravili na sedištima
i pažljivo gledali. Odmah sam video da je delovala na ljude oko mene. Kad
sam podigao ruku, za mnom su se povela ona trojica koju sam ti već
spomenuo. Zatim se podigla i četvrta ruka... pa peta... sve iz nove grupe
koja dolazi u Akademiju sa članovima koji ne pljuju na modernu umetnost,
već se dive Matisu, Bonaru i Lirsi i znaju kad pred sobom imaju dobru
stvar.«
Stefan je uprkos odluci da ostane ravnodušan, osetio kako mu je kroz
telo prošao drhtaj. Napeto je gledao Glina koji je nastavio:
»Postoji, međutim, i druga grupa koja sedi sasvim napred u sobi –
stari ser Mozes Stensil, gospođa Dora Dauns, Kerington Vudstok i Mansi
Piters. To je stara garda koju uvek potcenjujemo. Stensil slika samo krave,
naslikao je više krava nego Kuper, čak više nego Harpinji ovaca; kažu da
u blumsberijskom ateljeu ima svoj omiljeni Holštajn. Vudstok je pravi tip
neotesanog posednika, ljubitelja pasa – naslikao je već sve pse što postoje
u Engleskoj, i na sednice dolazi u pumpericama i beloj mašni; gospođa
Dora izrađuje kesingtonske enterijere – sigurno si ih već video u božićnim
prilozima časopisa; a Piters ostaje Piters, šta da ti kažem više. Nisam
očekivao da će se tvoja slika dopasti toj rulji. A ko bi to, do đavola, i mogao
očekivati? Očito im se i nije sviđala. No to me nije uzbuđivalo. Postoji,
naime, dogovor da se svi automatski slože ako makar samo jedan član
Akademije digne ruku. Bio sam uveren da si već primljen, no tada je
iznenada ustao Stensil, dohramao do štafelaja, odmahnuo glavom i onda
se okrenuo:
ʼIskreno se nadam da će se odbor setiti svoje odgovornosti prema
narodu pre nego što izrekne povoljnu ocenu o ovom delu!’
Zbilja je veoma neobično da bilo ko ma šta kaže o nekoj slici, te je
stoga nastala čudna tišina. Potom je digla glas gospođa Dora.
ʼSvakako je nečuveno moderna!ʼ'
ʼA što da ne bude?ʼ rekao sam. ʼJoš te kako nam je potrebna nova
krv.ʼ
ʼAli ne takva’, rekao je Vudstok. ʼOvo je potpuno pogrešna.ʼ
Ovo prepiranje je izazvalo veselost koja je pomela glasanje, i Stensil,
koji je bio još uvek kod slike, pogledao je prema meni.
ʼDa li vam se dopada ta slika, gospodine Gline?’
ʼVeoma.ʼ
ʼNe čini li vam se nejasna i nerazumljiva?ʼ
ʼNikako.ʼ
ʼBudite onda ljubazni, pa mi kažite šta predstavljaju ovi bezbrojni
crni jezičci u donjem delu slike?ʼ
ʼTo su ljudi koji šetaju.ʼ
 ʼZar ja izgledam tako kad šetam po Pikadiliju?ʼ
ʼMožda vi ne. No ovi ljudi su mlađi od vas.ʼ
ʼJe lʼ te! Hvala što ste me podsetili na moju starost. A kakvo je
prevozno sredstvo ovo ovde, levo napred?ʼ
ʼOčigledno piljarev magarac i kolica.ʼ
ʼNemogućeʼ, upao je Vudstok. ʼJoš nikad nisam video takvu
životinju. Kopita ni ne liče.ʼ
ʼFotografija u boji ovo svakako nije, ako je po vašem ukusu. Ali ono
što hoće da kaže, izražava sa tananim osećanjem.’
ʼA šta kažete na nepravilan crtež?ʼ
ʼNameran je i napravljen sa neverovatnim znanjem. Nije li to bolje
nego ropsko podražavanje prirode što mnogi od nas čine iz godine u
godinu?ʼ
Stensil je sigurno mislio da ciljam na njegove krave, pa me je
ukočeno pogledao.
ʼNećete me naterati da se odreknem osnova crtanja koji važe još od
Đota!9ʼ
ʼTo je svakako nazadno gledanje. Kad neko stvori nešto
neuobičajeno, vi ga osuđujete.ʼ
Stari je izgubio strpljenje, a i meni ga je ponestajalo, mada sam rešio
da ostanem miran.
ʼOvo svakako osuđujem. Ovde nema niti jednog jednostavnijeg,
čestitog i prirodnog ljudskog oblika. Ovo nije slika već najobičnije
nabacivanje boja.ʼ
ʼAli je ipak umetnost?ʼ
ʼNišta ja ne znam o umetnostiʼ, dreknuo je Stensil. ʼZnam samo šta
mi se sviđa. Sto mu gromova, nismo ovde zato da nam se podsmevaju ili
pak da kojekakvim avanturistima dozvoljavamo da bacaju narodu lonce
boja u lice. Ova slika ne bi oduševila nijednog normalnog Britanca!ʼ
ʼImate pravo. Veću pohvalu joj ne biste mogli izreći.ʼ
ʼDakle tako, gospodine! Znači da se ne slažete sa ukusom naroda.ʼ
ʼRazume se da se ne slažem. Posle dijete sa vašim kravama i
Vudstokovim psima nemoguće je da ne patim od hroničnih probavnih
smetnji.ʼ

9
Giotto di Bondone, 1266 - 1337, italijanski slikar - (prim. D. D.)
 Znao sam da sam otišao predaleko, ali mi se krv uzburkala i nisam
mogao da se savladam. Umešao se predsednik.
ʼMolim vas, gospodo, dozvolite! Sve je to do krajnosti nepravilno.
Ako već moramo da raspravljamo o toj slici, ostanimo u granicama
pristojnosti i ne budimo lični!ʼ
Ali Stensil se nije mogao više uzdržati, lupio je o pod štapom od
ebonovine, mislio sam da će ga udariti kap.
ʼGospodine predsedniče i gospodo odbornici, više od trideset godina
član sam Kraljevske akademije. Čitavo to vreme nastajao sam sačuvati
bistrim vrelo britanske umetnosti. Sa doslednim suprotstavljanjem svim
stranim uticajima i novotarijama, eksperimentisanju, ekspresionizmu i
svim oblicima egzotizma pokušao sam sačuvati naše nasleđe neokaljano,
to tvrdim svom svojom skromnošću. Uvek sam imao čistu savest, uvek
sam mogao reći da će ovde, na izložbi Kraljevske akademije, naši ljudi
moći da vide samo jezgrovita, poštena i zdrava dela.’
Tada se moja grupa usprotivila.« Glin je zastao i sasuo u grlo veliki
gutljaj vruće rakije. »No Stensil je nastavio:
ʼA šta je ta tako zvana moderna umetnost? Reći ću vam. Ništa drugo
nego gomilica prokletih besmislica. Neki žutokljunac je pre neki dan bio
toliko bezobrazan da je izjavio da je Renoar veći slikar od Romnija. Kažem
vam, da sam bio tamo, premlatio bih ga. Šta uopšte predstavlja to bahato
mazanje kod Francuza nego obično zabašurivanje tehnike? Ako hoćemo
da naslikamo livadu, naslikajmo je, za ime boga, tako da liči na livadu a
ne na nekakvu zelenu mrlju! Manimo se nakaradnih igrarija sa oblikom i
bojama kad ih ne može razumeti nijedan pametan čovek! Svi znate da su
na račun poreskih obveznika pre kratkog vremena u nekom javnom parku
našeg grada postavili nekakav modernistički kip. Trebalo je da predstavlja
ženu – smiluj se bože svim ženama da izgledaju kao ta – i zbilja je
pristojne, jednostavne ljude iz susedstva tako razljutio i izazvao ih da ga je
neki čestiti građanin jedne noći namazao katranom i perjem, pa su ga, hvala
bogu, odmah odstranili. Ova slika spada u tu istu nezdravu kategoriju, jer
čoveka već na prvi pogled vređa kao nestvarna, izopačena i štetna. Na
hemstedsku pustaru liči koliko i moja cipela. Na njoj se u svakoj
pojedinosti ogleda otklanjanje pravoverne tradicije. A to smrdi na
socijalizam! Gospodo, mi ne možemo potpomagati uništavanje elegancije
i dobrog ukusa, uništavanje koje može samo zbuniti i pokvariti najmlađu
generaciju naših slikara. Čovek nikad ne zna kad može da izbije revolucija.
Mi smo dužni da je satremo u korenu!’
 Stensil je ponovo udario štapom o pod i seo. Ja sam tada već kipteo
od besa. Preda mnom je bila tvoja lepa slika, a onde ono kravlje mazalo
koje nije razumelo niti jednog poteza tvoje kičice, a pored njega još i drugi
tvrdoglavci koji su se sad naginjali k njemu i čestitali mu. Đipio sam sa
stolice.
ʼKažete da smo dužni da satremo. Prema mom mišljenju naša je
dužnost podržavati i hrabriti! Nismo valjda policajci! Zašto da zagriženo
ubijamo svako izazivačke i smelo umetničko delo? Poslednjih sto godina
svi su izvorni umetnici bili žrtve tog uništavanja. Kurbea i Delakroaa
napadali su s leđa, a barbizonsku školu, koja je izrađivala staromodne
gluposti, dizali su u nebesa. Impresioniste su gušili podsmeh i grdnje. Za
Sezana su govorili da je nespretno mazalo, za Van Goga da je psihopatski
bogalj, za Gogena pak ćaknuti samouk čije delo smrdi na crknute pacove.
Fovistima su se rugali, Braka psovali, Seraa i Redona žigosali kao ludake.
O tome se možete uveriti, sve je zapisano. Uvek se ponegde našao pokoji
tradicionalist koji se osećao napadnutim, uvređenim i odgurnutim, te se,
sav izjeden od ljubomore, postavio na put sa porugom na usnama i
kamenom u ruci. A njihovo delo uprkos toga živi, dok se podrugljivca niko
više ne seća. Mogu da se kladim – gunđajte vi koliko hoćete – da će slika,
koja je pred nama, živeti i onda kad ćemo svi mi, koliko god nas ovde ima,
biti mrtvi i zaboravljeni.ʼ«
Glinova žestina je pomalo jenjala, opet je otpio gutljaj, a onda
zatresao glavom. »Krenuo sam krivim putem, Dezmonde, ali bog mi je
svedok da nisam mogao drukčije. Nastala je grobna tišina. Budući da je
izgledalo da niko nema ništa više da kaže, predsednik, koji je dobar čovek
i hteo da okonča prepirku, predložio je glasanje. Tada je postala jasna jedna
čudna stvar. Počeo sam osećati da ti je većina odbornika naklonjena. Jeste,
mogao bih se zakleti. Bili su za tebe. Ruke su bile spremne da se dignu –
no tada je Piters, koji za sve vreme prepiranja nije ni zinuo, odjednom
rekao:
ʼTrenutak, molim.’
Svi su ga pogledali kad se sagnuo i s cvikerima na vrhu nosa izbuljio
se u tvoj potpis na platnu. Zatim se opet zavalio u fotelju.
ʼGospodo, dosad se nisam mešao u prepirku, jer sam nejasno
sumnjao da sam pre nekoliko godina već negde naišao na nekakvo ovakvo
delo. A sad sam siguran u to. Moram vam saopštiti da autor ove slike nije
niko drugi do čovek koji je naslikao one razvikane čarminsterske slike,
čovek koji je na javnoj raspravi bio osuđen zbog stvaranja pornografskih
dela.ʼ
 To je, jasno, bila senzacija; bože, da si samo video Stensilov
pobednički izrazi
ʼRekao sam vam da je izrod. I jeste tako.ʼ
Piters je nastavio: ʼKako možemo preuzeti odgovornost da
potvrdimo sliku na takvom ijednom mestu? Ako to uradimo, udarićemo na
nju žig svog odobravanja.ʼ
Znao sam šta će uslediti, te sam ponovo đipio.
ʼDa li ocenjujemo slike, koje su zbog ograničenosti rulje spalili pre
sedam godina, ili sliku koja je pred nama?ʼ
Ne mogu se već setiti svega što sam rekao, bio sam tako besan da
uopšte nisam znao šta govorim, samo to da je bilo žestoko i oštro. Ali
pomoglo nije ništa, a to sam i znao. Čak i oni koji bi te inače podržali,
uplašili su se skandala. Preostalo mi je samo jedno. Hteo sam to da
napravim i, bogami, pružilo mi je izvesnu zadovoljštinu. Na licu mesta sam
dao ostavku. I užasno se radujem što sam to uradio. Poslednjih godina sam
nekako omekšao, omlitavio, ugojio se, rad mi nije ni približno tako dobar
kao nekada. Smučilo mi se da izrađujem naručene portrete Hemerheda i
njemu sličnih, do grla sam sit slikanja traka od odlikovanja na kokošjim
grudima članova Gornjeg doma. Nameravam ponovo upregnuti čergu i
otići sa Anom u severni Vels. Možda ću tamo napravili nešto pravo. I sad,
kad sam ti sve ispričao, nadam se da se ne ljutiš previše na mene. Priznajem
da nisam imao pravo. Ne mogu prisiliti odbor da probavi jedno remek-
delo. Rembrant je to iskusio od strane Dužničke komore u Amsterdamu.
El Greko od španske crkvene komisije. No nadam se da nećeš suviše
primiti k srcu. Konačno, šta nas se tiče šta o nama misli taj prokleti svet?
Hajde popijmo još po jednu!«
Stefan ga je ćutke gledao, lice mu je bilo bledo i neosetljivo. Za
vreme duge priče, u kojoj je Glin – možda zato da se opravda – tako
podrobno, izneo sve, Stefanova ljutnja i uzbuđenje su na kraju prešli u
ravnodušnost. Rana je, međutim, bila duboka i znao je da će ga još boleti.
Kad bi ga bar Ričard bio ostavio na miru i ne umešao se u stvar, kad bi ga
bar bio ostavio na miru! No Stefan u svom izmučenom srcu nije mogao
podneti nikakvu mržnju, niti je hteo pričati o novim brigama koje su se
sjatile na njega. Pružio mu je ruku.
Glin je sasuo u sebe ostatak rakije i nemalo ohrabren prijateljski
potapšao Stefana po ramenu.
»Hajdemo, Dezmonde! Otpratiću te do kuće. Pa makar ne znam
kakve proklete nevolje stajale pred nama, mi ćemo ih, vere mi, savladati!«
 V

Koliko je umetnost stvar naroda, mora se uvek razmatrati kao

ozbiljna stvar. Budući da se zapanjujući događaj u Akademiji desio u
vremenu kad su nedostajali članci, pa su žeđ publike za novostima
zadovoljavali samo dosadno ubistvo u Glazgovu i prilično nezanimljiv
razvod u višim krugovima, ovo je bila prava mana za popularnu štampu.
Odjek čarminsterskog procesa bio je više lokalan nego opšti. A sad su stvar
naširoko rastrubili – naročito u nedeljnim listovima koji su u Engleskoj
dužni čuvati pristojan život, pa zato pišu o svakodnevnim sočnijim
prestupima. Upregnuta u ta kola ova sablazan je raspirila pepeo stare.
Stupce Čarminsterske hronike punile su kojekakve trice. Sreske novine
su donele Stefanovu sliku kako sedi na optuženičkoj klupi. Arčibald
Daldžeti, čije su članke u Novostima iz celog sveta čitali milioni i koga bi
više no ikada mogli smatrati potporom i čuvarom britanskog morala, koji
je, štaviše, nedavno još posebno zablistao, jer je zbog knjige Usamljeno
srce žestoko napao neku nesrećnu spisateljicu, taj isti Arčibald Daldžeti
se, dakle, svom ozbiljnošću ustremio na tu stvar. Pod ubitačnim naslovom
POLUDELA UMETNOST iz njegovog pera je teklo najčistije ogorčenje.
Šta se desilo sa starom Engleskom, pitao se, da je jedna od njenih
najbrižljivije negovanih, poštovanih i uglednih ustanova doživela takvu
uvredu, da tvrđavu njenih estetskih merila nasilno potkopavaju i
ugrožavaju mračnjačka i revolucionarna dela ispod kičice kojoj su već
ranije dokazali pokvarenost i razuzdanost? No nisu svi vikali tako
povišenim tonom. U manjim novinama su se pojavljivale poruge, na
vodviljskim pozornicama šale, a u nekom ilustrovanom časopisu čak
karikatura koja je prikazivala tajanstvenog čoveka kako se na
barlingtonskom stepeništu obraća dostojanstvenom akademiku u cilindru:
»Želite li kupiti pikantnu razglednicu, gospodine?«
Sledeće dane Stefan je dalje radio ne mareći za događaje oko sebe,
sa bezbrižnošću koja je prelazila u oholi prezir. Mada nije ništa skrivio,
opet su ga postavili na sramotni stub i izložili ga opštem ruglu. Kako je
samo došlo do toga da se na njega, koji je po prirodi bio tako tih,
nezahtevan i skroman, koji celog života nije želeo ništa drugo sem da se u
miru bavi slikanjem, osula tako divlja paljba? Nekom poduzetnom
novinaru činilo se u interesu javnosti da objavi kratak prikaz njegovog
životnog puta; i kao da ga je baš taj životopis – otpadništvo od Crkve,
porodice, prvenstveno pak od domovine – prikazao kao prezira dostojnog
pokvarenjaka koji zaslužuje da mu drugovi prebace najgore.
 Budući da je bio veoma osetljiv, naučio je da strogo vlada samim
sobom i zato je nesreću mogao podnositi bar naoko mirno. Kad su ga
udarci već skoro dotukli, kad ga je već toliko puta ošinuo surov podsmeh,
potrudio se da postigne takvu duhovnu nezavisnost da ga se uopšte nije
ticalo šta govore o njemu i šta brbljaju protiv njega. No ipak se u izvesnim
trenucima činio sam sebi potpuno izgubljenim, pritisla ga nekakva mora i
život mu se učinio tako izvitoperenim, tako jezivim da je osetio da mu ne
može više prkositi. Spoznao je takođe da je izgubio nešto što mu je bilo
silno dragoceno – osećanje bezimenosti. osećanje da je u prostranom moru
čovečanstva neopažen i nepoznat. Ma kako da je krio, hajka ga je telesno
do kraja iscrpla, te su ga čak i onda, kad je malo posustala, obuzimale
čudne slutnje.
Navikao se da do kasno uveče ostaje pod šupom u Teplijevom
pristaništu. Tamo je sedeo i namrštena čela zurio u crnu reku, u talase
plime koje je dizao oštri vetar, u tegljače koji su plovili pod mostom vukući
šlepove i žmirkajući u mraku crvenim i zelenim očima. Pljuskanje vode,
lepota noći i njen nevidljivi dah smirivali su ga, no nije hteo žaliti samoga
sebe, mislio je jedino na rad koji je obavio taj dan i koji će nastaviti sledeći.
Zatim je po mraku odlazio kući u Kejbl ulicu, držeći se u senci kao da je
hteo ostati neprimećen.
Jedne subote, pred kraj meseca, zadržao se duže nego obično. Kad je
u šest došao kući, bio je potpuno iscrpljen i grlo, koje ga je pomalo mučilo
već čitav dan, mu je čudno utrnulo. Dženi je za večeru spremila pitu s
mesom i grejala mu je u pećnici; dok je jeo ukusno jelo, sedela je za stolom
preko puta njega i ćutke ga posmatrala. Videla je da mu nije do pričanja.
Uznemirio ju je njegov izmučeni izgled, ali je bila odviše pametna da to
kaže.
Kad je pojeo, seo je na svoju stolicu kraj ognjišta i, kao obično, sa
blokom na kolenima zurio u vatru kao da iz crvenog plamena priziva
plemenite i snažne slike. Dženi je oprala sudove, odrešila kecelju i uzela
pletivo u ruke. Kroz nekoliko minuta je digao glavu i postao svestan njenog
prisustva. To je bilo vreme kad su inače razgovarali; izbegavali su bolne
tačke i obično pričali samo o kućnim stvarima, no sve to s onom prisnošću
za koju je znao da je voli. To veče se osetio naročito bliskim njoj. Nešto
na njoj – nekakva jednostavnost, ženstvenost, domaćnost i toplina –
privlačilo ga je i povuklo za sobom. Počeo joj je pripovedati šta je sve
doživeo preko dana. No nije stigao daleko kad mu se glas odjednom
prekinuo i umesto da govori kao obično, opazio je da mu reči izlaze iz usta
u promuklom šapatu. To mu se nije desilo prvi put, ali je sada došlo tako
neočekivano da ga je žena ukočeno pogledala iznad pletenja. Video je kako
joj se lice promenilo i kako se potom savladala. Posle kratkog ćutanja s
mukom je istisnuo iz sebe:
»Eto, opet! Već čitav dan osećam da ću izgubiti glas. I sad sam ga
zaista izgubio.«
»Prehladio si se.« Govorila je razumno, s blagim prekorom, kao neko
ko ga već stalno grdi zbog zanemarivanja zdravlja; no time je samo krila
zabrinutost koja ju je mučila.
Odmahnuo je glavom.
»U grlu nemam ništa.«
»Da li te boli kad gutaš?«
»Ne.«
»Daj da pogledam!«
Pustio ju je da mu kašikom iz kuhinjske fioke pritisne jezik i pogleda
grlo.
»Ne vidim ništa. Nije ni oteklo ni upaljeno.«
»Pa nema ništa.«
»Možda«, nije se dala obmanuti. »Da znaš da sutra nećeš ići na reku!
Neću te pustiti. Tamo si se prehladio. Još večeras ću reći kapetanu.«
»Pa... radiću u ateljeu.«
»Samo ako ti bude bolje. A sad moraš popiti nešto vruće.«
U vrelu vodu mu je sipala rum i svojeručno napravljeno vino od zove
– znala je da je to čudotvoran lek protiv upale grla – i posle velike čaše te
vruće tekućine počeo se blagotvorno znojiti. Zatim ga je nagovorila da ode
u krevet.
Drugo jutro mu se glas povratio i čitavo dopodne je slikao svoju
Temzu. Ali posle ručka ga je ponovo napala promuklost i kad je u četiri
došao iz ateljea, morao je s kajućim pokretom priznati da mu je nevolja,
ma kog porekla bila, ponovo oduzela glas.
»A sad kraj«, odlučno je rekla Dženi. »Moramo upitati lekara.«
Mada je bio u strašnom škripcu, opirao se iz petnih žila, ali se Dženi
nije dala omesti.
»Nemoj tako«, dokazivala mu je, »moramo znati na čemu smo. Kod
stvari koje znamo, sasvim je drukčije, a ovu ne znamo i zato ću smesta
otići doktoru Perkinsu.«
Budući da ju je sve više zabrinjavalo, iskoristila je ovu priliku da ga
da pregledati kod lekara tamošnje bolesničke blagajne, što je već odavno
htela, ali je Stefan uvek odlagao. Stoga je odlučno ogrnuta kišnu kabanicu,
otišla od kuće i vrlo se brzo vratila sa vešću da je doktor Perkins otišao na
kratak odmor. Ali njegova domaćica joj je obećala da će poslati njegovog
privremenog zamenika čim se ovaj vrati sa poslepodnevnog obilaska
bolesnika.
Nije još čestito završila, kad je Stefan odjednom opet govorio kao
obično.
»Vidiš«, rekao joj je ozbiljno ozlovoljen, »digla si galamu ni za šta!
To je samo nazeb ili nervoza ili pak kakva slična sitnica.«
Zdvojna i zabrinuta gledala je za njim kad je opet otišao u atelje da
radi; pitala se nije li zaista prenaglila. U neizvesnosti počela je seckati
povrće za čorbu koju je spremala za večeru. Prošao je čitav sat i lekara još
nije bilo. U ordinaciji kod doktora Perkinsa je subotom posle podne uvek
bilo puno naroda i već je mislila da neće doći. Ali upravo tog trenutka je
zazvonilo i kad je otišla da otvori, našla je pred vratima mladog čoveka
koji je odmah i bez ikakvih ceremonija ušao u hodnik.
»Ja sam doktor Grej. Gde je bolesnik?«
Dženi ga je uvela u kuhinju, pozvala Stefana i ostavila ih same. Lekar
je ostavio torbu, skinuo šešir, dok je kaput ostavio na sebi – odavao je
utisak čoveka kome se užasno žuri. Nije bio tako mlad kako se činilo na
prvi pogled, možda mu je bilo oko trideset godina i njegove grube, premda
ne neprijatne crte lica stvarale su utisak umornog i razdraženog čoveka
kome je do krajnosti odvratan posao izišao već navrh glave.
»To ste vi, dakle«, rekao je sa primetno severnim naglaskom, »Šta
vam fali?«
»Sitnica, obična glupost. Ali se žena dala u brigu. Gubim glas.«
»Hoćete da kažete da ponekad uopšte ne možete da govorite?«
»Jeste, bar ništa što bi se moglo čuti ne istisnem iz sebe.«
»I posle opet imate normalan glas?«
»Mislim, da. Možda malo promuknut.«
»Da li vas nešto boli?«
»Ništa.«
»Druge simptome ne osećate?«
»Ne. U grlu osećam neku utrnulost. Uobraženje, bez sumnje.«
Doktor Grej je nestrpljivo cmoknuo jezikom. Uvek uobraženje, opet
kakva prokleta neuroza, pomislio je, verovatno histerična afonija. No ovaj
čovek ne izgleda kao histerik – već ni zbog toga što potcenjuje znake
bolesti.
 »Dajte da pogledamo!« A kad je Stefan obnažio vrat, dodao je
osorno. »Ne, ne. Nije to ništa. Skinite se do pojasa i sednite!«
Stefana je oblilo rumenilo i napravio je kako mu je bilo naloženo.
Lekar je u međuvremenu izvadio iz torbe okruglo ogledalce, učvrstio ga
na čelo, uperio snop svetlosti na odbojnu površinu laringoskopa, koji je
držao u bolesnikovom grlu, i brižljivo ga pregledao. Zatim je bez reči
stavio slušalicu i pregledao Stefanov grudni koš. Na kraju mu je pregledao
još i vrhove prstiju. Čitav pregled nije trajao više od petnaest minuta, mada
je bio temeljan.
»Možete se obući.« Lekar je spremio aparate u torbu i zatvorio je.
»Kako dugo već kašljete?«
»Kašljem? Hm... bronhitis imam već poprilično dugo!«
»Bronhitis, e?«
»Da, uvek sam imao manje-više slaba pluća.«
»Uvek? Ne možete se setiti kad ste se prvi put pošteno prehladili,
tako da vas je bolelo sa strane i to trajalo neko vreme i nikako da vam
prestane?«
Stefan se odjedared setio onog kišovitog dana, kad je plovio preko
La Manša, i na sledeće nedelje u Netjeu.
»Pa, tako pre petnaest godina.«
»Jeste li kasnije imali neko krvarenje?«
»Jesam.«
»Koliko puta?«
»Dva puta«, odgovorio je i pritom prećutao napad u Španiji.
»Kad je bilo prvi put? Možda pre nekih četrnaest godina?«
Pred Stefan ovim duhovnim očima opet je uskrsla živa slika iz
prošlosti – kako se u goloj, okrečenoj manastirskoj sobi nad njim naginjao
dom Arto.
»Da.«
»Da, da.« Lekar je oprao ruke u kuhinjskom umivaoniku i obrisao ih
u krpu za sudove. »Čitavo to vreme imali ste nevolje sa plućima, nekoliko
puta ste i krvarili i sad biste hteli da me ubedite da se nikad niste potrudili
ustanoviti uzrok tome?«
»Nikad mi se nije činilo ozbiljnim. I uvek sam bio previše zaposlen.«
»A šta ste radili?«
»Slikao.«
 »Zar ste slikar?«
»Da.«
»Gle!« Doktor Grej, poreklom iz trezvenog industrijskog
Menčestera, tim usklikom je jasno izrazio svoje podsmešljivo
razumevanje.
Ali odjedanput ga je ošinula jedna misao.
»Da niste vi onaj iz novina?«
»Da li to nešto menja na stvari?«
Ćutanje.
»Ne... ne... naravno da ne.«
Ljubopitljivo i suprotno profesionalnoj neosetljivosti pogledao je
Stefana ne bez izvesnog sažaljenja. Kakav niz slučajnosti, kakvo
bezbrižno, neoprezno, zadrto zanemarivanje samoga sebe je tog čudnog,
očito gospodskog porekla čoveka dovelo u takvo stanje, a da ni sam nije
bio svestan toga? Šta da radi sa takvim bolesnikom? I još gore – šta da mu
kaže?
Grej je bio spretan i sposoban lekar, preuzeo je da zamenjuje u Ist
Endu samo zato da zaradi dovoljno novaca i dođe do kakve više lekarske
titule. Do ovakve vrste rada nije mu stalo ni najmanje, zato je sa ljudima
bio skoro surovo otvoren. Ni sada nije mogao zaboraviti da ga čeka
zagušljiva čekaonica bolesničke blagajne krcate pacijenata. Osim toga, već
od jednog sata nije ništa okusio. No ipak ga je nešto sprečilo da u ovom
slučaju bude tvrd kao obično. Seo je na ručicu stolice.
»Znate«, rekao je, »moram vam reći da ste prilično bolesni.«
»A šta to sa mnom nije u redu?«
Opet kratko ćutanje.
»Imate otvorenu tuberkulozu pluća.«
»Govorite li ozbiljno?«
»Na žalost. U desnom plućnom krilu imate već staru kavernu. A sad
je jako zaraženo i levo. I grlo vam je već načeto... širi se...«
Stefan je prebledeo. Naslonio se na sto.
»Ništa ne razumem. Uvek sam mogao da hodam... dobro sam se
osećao...«
»To je baš ono grozno u celoj toj stvari.« Grej je u nekakvom
mračnom besu zatresao glavom. »Podmukla bolest. Toksini stvaraju čak
osećanja ugodnosti. To nazivamo spes phihisica – optimizam
tuberkuloznih. Neko vreme mogu i da miruju, a onda se odjednom
razmašu. Tako je bilo i kod vas.«
»Vidim. I šta sad?«
Lekar se zagledao u tavanicu.
»Morali biste otići u neku pogodnu sredinu.«
»A kuda?«
»Tačno rečeno, u sanatorijum.«
»E, to ne mogu sebi da priuštim.«
»Pa moglo bi se nekako urediti... mogli bismo nekako napraviti...
preko kakve bolnice...« rekao je lekar usiljeno ohrabrujućim glasom.
»I koliko dugo bih bio od kuće?«
»Najmanje godinu dana, a verovatno i duže.«
»Godinu dana! Da li bi mi dozvolili slikati?«
Doktor Grej je odlučno odmahnuo.
»Ni govora! Ležali biste u krevetu, dragi moj, lepo na leđima, na
čistom vazduhu.«
Stefan je ćutke zurio preda se.
»Ne«, rekao je, »ne mogu.«
»Za svoje dobro...«
»Ne, doktore. Moram slikati. Ubilo bi me kad ne bih mogao više
raditi.«
»Ako ne uradite tako, bojim se...« Ućutao je, olako slegnuo
ramenima i ozbiljno pogledao Stefana u oči.
Opet su ćutali. Stefan je ovlažio usne.
»Recite mi istinu! Ako ostanem ovde i radim dalje, šta me čeka?«
Doktor Grej je već hteo da odgovori, ali je još oklevao. Nije voleo
dvosmislenosti, nije bio polovičan No ipak ga je nešto zadržavalo da
bezobzirno kaže istinu. Rekao je:
»Čovek nikad ne zna. Sa nešto sreće možete izdržati još poprilično.«
Ućutali su. Zatim se lekar pokrenuo i tako valjda opet došao sebi. Iz
džepa sakoa izvukao je blok sa receptima, brzo nešto napisao, istrgao list i
predao ga Stefanu.
»Dajte da vam se napravi ovo. To vam je nekakvo oživljavajuće
sredstvo, i onda još kreozotov sirup za grlo da vam ga malko ublaži. Pazite
na sebe, pijte što više mleka i tri puta na dan uzmite kašiku ribljeg zejtina.
I još ovo – oženjeni ste, zar ne? – recite ženi da sutra ujutro dođe k meni u
ordinaciju. Dužni ste mi tri šilinga i šest penija.«
Nakon što mu je Stefan platio, klimnuo je, uzeo torbu, natakao šešir
na glavu, dodao da će već sam izaći napolje, i izišao iz kuhinje. Kapija se
zatvorila za njim, njegovi koraci su odjeknuli na pločniku. Potom je nastala
čudna tišina. Stefan je stajao potpuno nepomičan. Zatim se osvrnuo, jer je
iz praonice došla Dženi.
Ušla je polako i po njenom napregnutom i prestrašenom izrazu lica,
koji je očajnički pokušavala da sakrije, opazio je da je čula sve. Zgledali
su se.
»Otići ćeš, Stefane, je lʼ da?«
»Nikad.«
»Moraš!«
»Neću, mrzim bolnice, neću da idem od tebe i ne mogu da ostavim
svoj rad.«
Prišla mu je sasvim blizu. Nije mogla jasno misliti, udarac je bio tako
neočekivan da ju je naprosto paralizovao. Nije li, međutim, već dugo
slutila nesreću? Divlje je krivila sebe što je uvek tako ponizno slušala
njegovo ublažavanje znakova bolesti koji su se sad, eto, pokazali kao
vesnici užasne bolesti. Zadržavala je suze, jer je znala da ih mrzi, i
preklinjala ga da bude pametan. Ali na sve njene molbe samo je odmahivao
glavom.
»Ako sam nakopao sebi tu stvar, onda i onako ne mogu ništa više da
urade. Ali ni lekari ne znaju sve. Možda sa mnom ne stoji ni upola tako
loše kao što tvrdi. Uostalom, kaže da mi je potreban samo čist vazduh.«
Pritom je digao glavu kao da je iznenada dobio ideju. Margejt! Uvek
mu je dobro činio. Tamo može da se nadiše divnog vazduha i uživa u
svemu potrebnome. Da, nije li baš u Margejtu potpuno ozdravio onda kad
je bio tako bolestan? Kraj mu se sviđao, za njega su ga vezivale najlepše
uspomene – i tamo bi u miru mogao da radi dalje. Odjednom ga je obuzeo
vedar optimizam, tako karakterističan za njegovo stanje, i naprasno je
postao izvanredno dobre volje. Dženi ga je samo gledala, morile su je
najcrnje brige i kroz glavu joj je prolazilo šta je hteo reći time; no njemu
je preko lica prešla senka osmeha.
»Znaš šta, pokupićemo stvari i ostavićemo gospođicu Pret i Teplija
da nekoliko nedelja sami brinu o sebi. I ako nas Flori bude htela, otići ćemo
u Margejt!«
 VI

Kasno popodne je u maloj kuhinji iznad ribarnice, pod svetiljkom sa

zelenim abažurom, upaljenom zbog jesenjeg mraka, sedela Flori sa
mačkom u krilu, grejala se kod peći i tiho, ali sa živom radoznalošću
posmatrala Dženi koja je sedela za stolom. Na poslužavniku između njih
stajao je lonac čaja i tanjir sendviča. Samo je časovnik polako tiktakao,
inače je bilo sve čudno tiho. Naposletku se Dženi s mukom pomakla.
»Maca se linja«, rekla je.
»U to doba uvek.« Flori je pogladila počivajuću mačku i nato s
prstiju otresla meke žute dlake. »Lepu dlaku ima.«
»Koliko smo sada već kod tebe, Flo? Skoro sedam nedelja, zar ne?«
»Valjda. Kako vreme leti!«
»Baš si dobra. Zbilja ti smetamo. Ali, izgleda, da mu vazduh stvarno
pomaže.« Dženi je malo pričekala. »Primećuješ li neko poboljšanje, Flo?«
»Vidim promenu... veliku promenu.« Flori je polako srknula čaj, a
zatim ostavila šoljicu. »I čim se pre pomiriš, tim bolje za tebe, draga moja.«
»Glas mu se popravio. I ne ponestane mu tako često.«
»To je najmanje važno.«
Dženi je sagnula glavu i ugrizla donju usnu – poslednjih nedelja
hrabro se borila, a moraće se boriti još hrabrije. Ali kad se setila svih lekova
koje je uzalud isprobala, sve brige kojom ga je obasipala tako obilno, ali
sa tako neznatnim uspehom, teško je savladala užasno očajanje. Kakve je
muke trpela iz noći u noć dok je u tišini slušala njegov teški, šuplji kašalj;
nije htela da pređe u drugi krevet, budući da njeno zdravlje nije moglo
narušiti ništa – želela je jedino da nešto od tog zdravlja prenese na njega.
Hrabro je pokušala da se otrese potištenosti.
»Kad bi došao bar na čaj...« rekla je i gledala u vrata. »Ali ne vredi
ni da idem po njega.«
»Pa što u tom stanju hoće još uvek da slika, stalno nešto maže u
salonu...« Flori je prevrnula oči i na taj način jasno pokazala da nikako ne
može da ga razume. »Pa ni ti još nisi popila čaj. Da ti ga dolijem?«
»Nemoj, Flo.«
»Nemoj tako, curo, moraš se održati na nogama!«
»Stvarno mi ne prija.«
»A uvek si tako volela čaj!« začuđeno je uzviknula Flori. »Sećaš li
se kako smo ga pile svako dopodne u jedanaest?«
 »Možda mi se ogadio.«
Flori je držala čajnik u vazduhu i radoznalo posmatrala zaovu, a
posle ponovo pokrila čajnik vunenim zvonom.
»Nećeš ni hleba sa maslom?« upitala je odmah potom.
Dženi je odmahnula glavom.
»Pa ti ništa više ne jedeš! Jutros si jedva pipnula haringu. I kad
pomislim... ni inače ne doručkuješ...«
Ućutala je. Dženi je silno pocrvenela, a nato pod Florinim
ispitivačkim pogledom polako prebledela i u spoznaji krivice pogledala u
stranu. Sledilo je kratko, napeto ćutanje; na Florinom licu se odrazila čitava
skala osećanja, od neverice do jezive sumnje.
»Pa valjda nije ono?« upitala je na kraju sasvim polako.
Dženi je još uvek odvraćala pogled i nije joj odgovorila.
»Oh, ne!« prigušeno je kriknula Flori. »Kao da i ovoga nije dosta!
Koliko ti je zakasnilo?«
»Šest nedelja«, odgovorila je jedva čujno.
»Gospode bože, ako pomislim... ako samo... oh, krv mi se uzburka!
Nakon što je godinama živeo na tvoj račun! Nikad nije ni prstom makao,
taj gospodin! Tebe je pustio da se mučiš i rintaš za njega, a sam je dotle
lunjao pod izgovorom da razmazuje boje po krpama! I sad kad ga već skoro
nema, sad te ostavlja u takvom stanju...«
»Nemoj, Flo«, prekinula ju je Dženi burno. »Ne krivi njega! Sama
sam kriva. Bilo je... bilo je one noći kad mu je lekar rekao...«
Ućutala je nasred rečenice i pokušala da zadrži suze. Kako da joj
objasni osećanje koje je prevazilazilo sve što je ikad doživela, divlje i
strasno, a ipak pomešano sa sažaljenjem i očajanjem, osećanje koje je
rastopilo sve njeno biće i obuhvatilo sve što je bilo u njoj? Još onog istog
trenutka je znala da je začela.
»No, želim ti svu sreću, zbilja«, ukočeno i neljubazno je rekla Flori.
»Ali je sasvim drugo pitanje kako ćeš se snaći, draga moja.«
»Ne budi takva, Flo. Već će biti nekako. Pa znaš da imam dve dobre
ruke!«
»Zlatne ruke«, sumorno joj je potvrdila Flori. »Oh, gde ti je samo
bila pamet, curo?« Zastala je. »Jesi li mu kazala?«
»Još nisam. Pa i neću dok se ne vratimo kući. Onda će biti dovoljno
snažan.«
 Flori je sa naporom, koji je za nju bio sasvim neprirodan, progutala
ljutit odgovor koji joj je bio već na vrhu jezika. Dženino tvrdoglavo
odbijanje da prizna ono što je po Florinom mišljenju već svakome bolo
oči, bilo je ono najgore u svemu tom već i onako bednom položaju. Kad je
Stefan došao u Margejt, rekla je Flori da ne izgleda ništa lošije nego inače;
no uskoro je počeo slabiti i sad je već vidno propadao. Florin lekar, koga
je pozvala pre četrnaest dana, rekao joj je potpuno nedvosmisleno da je
njegovo stanje beznadežno i da ponovno krvarenje, koje može da nastupi
svaki trenutak, može biti pogubno – izrekao je čak i kobne reči
»galopirajuća tuberkuloza«.
»Radi šta znaš«, predala se Flori i zatresla glavom. »Ali nikako mi
ne ide u glavu što da se toliko žrtvuješ!«
»U njemu je nešto što nikad nećeš shvatiti ni ti niti bilo ko drugi.«
Flori je ljutilo, otegnuto uzdahnula.
»Nikad neću shvatiti šta je uradio s tobom.«
»Usrećio me je.«
U hodniku je zašuštalo i razgovor se odmah prekinuo. Kad je u
kuhinju ušao Stefan, žene su imale ravnodušna lica.
»Jesam li zakasnio na čaj?« upitao je i osmehnuo se.
Kad je Dženi videla bledi smešak na njegovom omršavelom,
koštunjavom licu, zabolelo ju je u grudima. Sad joj uopšte više nije
dozvolio da spominje njegovu bolest, najradije se uopšte nije osvrtao na
to. I upravo ova neprikosnovena uzvišenost, ova njegova junačka
nesposobnost da se žali, najviše joj je parala srce. No zabranila je sebi da
pokazuje bilo kakva osećanja, jer je znala kako mu je to odvratno. Stoga
mu je usula čaj i pritom običnim glasom rekla:
»Pozvali bismo te, ali sam mislila da baš završavaš.«
»Završio sam već, zapravo, sve osim nekih sitnica. I sasvim sam
zadovoljan.« Protrljao je ruke, uzeo sa tanjira, koji mu je pružila, komad
hleba sa maslom i seo kraj prozora.
»Hoćeš li da kažeš da je slika gotova?« upitala je Flori i češala
mačku.
»Da. Bolje ne bih mogao napraviti. Mislim da je dobra.«
»A da li će nekome nešto koristiti?« Flori je značajno uprla pogled u
Dženi.
»Ko zna?« bezbrižno ja odvratio Stefan.
 Dok ga je Dženi promatrala – lice joj je pritom bilo u senci – osetila
je kako obuzdava uzrujanje. Oči, duboko u dupljama, caklile su mu se,
prsiti, kojima je držao šoljicu, drhtali su mu. Ljubazno mu je rekla:
»Na ovoj si se dugo zadržao!«
»Šest meseci. Tehnički je bilo teško izvesti osećanje osnovnih
stvari... pozadinu reke... zemlju ii vazduh, i ujedno sačuvati slaganje sa
centralnom temom.«
Obično nije govorio o svom radu, ali sada, kada je još sav bio u vlasti
stvaralačke napregnutosti, još je nekoliko minuta raspredao misli koje su
mu se rojile u glavi.
»I šta će sada biti s njom?« oporo je upitala Flori kad je ućutao.
»Bog zna«, ravnodušno je odvratio Stefan.
»Nadam se da neće izazvati gužvu kao pređašnja.«
»Nadam se da neće, Flori.« Nasmešio se, rešen da joj ne zameri.
»Čini mi se da je sasvim pristojna. I da vas potpuno umirim, obećavam
vam da neće biti izložena.«
Umesto da je umiri, ovaj odgovor ju je još više razdražio.
»Moram priznati da si me prešao. Šta samo ima neko od toga, pitam
te, šta pod suncem nebeskim ima neko od toga što čitav božji dan stojiš u
salonu, povrh toga praviš lom u njemu, i slikaš u vetar? Zar ti se zaista ne
čini nimalo važno što ti slika neće doneti ni jednog jedinog penija?«
»Ne. Važno je samo to da sam je napravio.« Ustao je. »A sad idem
malo u skitnju«.
»Nemoj«, majčinski mu je savetovala Dženi. »Napolju je hladno. A
skoro će i mrak.«
»Moram da se prošetam!« Ljubazno ju je pogledao. »Pa znaš da mi
hladan vazduh prija.«
Nije se prepirala, već je otišla za njim u hodnik, pomogla mu da
obuče debeli kaput koji mu je kupila, i dodala mu sa vešalice štap na koji
se sad opirao u hodu. I kad je otišao po stepenicama, posmatrala ga je s
vrata sa nesmirenom zabrinutošću i neugaslom odanošću u duši, premda je
sad već bez ikakve nade kovala planove kako da ga ozdravi.
Ulicom je išao polako. Uspon je bio neznatan, skoro nevidljiv, ali
njemu je ipak davao na znanje koliko je slab. Dok je koračao prema
morskoj obali, izbegavajući prometnije delove grada, činilo mu se da ima
olovo u nogama. Na početku šetališta stajao je okrugao paviljon sa
ogledalima u prozorima, i kad je prolazio kraj njega, ugledao je u staklu
svoj lik – izmoždeno, neverovatno ispijeno lice, crne i ukočene oči, kao od
starosti povijena ramena. Nagonski je napravio grimasu i pogledao u
stranu. Niko bolje od njega nije znao kako greši što je u takvom stanju na
nogama, no ipak se ustrajno borio protiv svih pokušaja da ga zadrže u
krevetu, a tako je nameravao činiti i u buduće. Nije mogao podneti misao
da ga zatvore u sobu.
Uskoro je došao na cilj, do klupe na kraju zaliva iza pristanišnog
nasipa; obično nije bila zauzeta i pružala je pogled na pučinu. Tamo je seo,
sav zadihan, ali sa osećanjem olakšanja, jer je oko njega strujao hladan,
čist vazduh.
Bio je divan zalazak sunca, na horizontu se vukla bledocrvena crta
koja se prelivala u svetložuto i zelenkasto, i sve te boje i sve njihove
mnogobrojne nijanse jasno su se i skladno prelivale na golubljesivom
nebu, izrazite, skladne i hladne zbog bliske zime. Ovo nije Tarnerov
zalazak, razmišljao je, dok mu se divio i uživao gledajući ga, sav utonuo u
se, naslanjajući bradu na grudi; u mislima se za trenutak zadržao na tom
slikaru vizija, odličnom koloristi, samotaru, svađalici, nadobudljivcu koji
se pod stare dane krio u prljavoj baraci na Temzi i deca iz susedstva ga
zvala »stari admiral Barakar«. Svi zajedno smo ludi ili poluludi, rekao je u
sebi, rulja izgubljenih duša, odvojena od sveta, neprestano u sukobu sa
društvom – osuđenici smo, deca nesreće. Bar svi oni koji nisu polovičari,
dodao je sa izvesnim ograničenjem. Sam nikad nije bio to. Još od detinjstva
žudeo je da uhvati lepotu koju je osećao sapetu ispod površine stvari. Kao
usamljeni borac hodao je stazom koja mu je bila suđena – i ko će ikad
saznati za usamljenost i časove dubokog očajanja koje je morao pretrpeti i
koje je samo pokatkad za trenutak prekinula pijana radost? Ništa nije žalio;
da, bio je čudno spokojan. Samo u bolu i bedi i nesreći i proganjanju mogao
je da stvara lepotu. Dostojna je bila cene koju je platio.
Dok su boje na nebu bledele, pred očima su mu se polako nizali
razvojni stupnjevi njegovog rada i dostigli višak u velikom platnu koje je
upravo završio. Ovaj poslednji stvaralački napor, ili bolje, sagorevanje tog
napona koji je izvirao iz čudne povezanosti njegove bolesti i njegove
umetnosti, izazvao je čudno osećanje da se digao iznad vremena i smrti u
večnost. Što je više bio bolestan, tim tajanstvenije su mu se obnavljale
snage. No znao je da je osuđen; izvor telesne moći mu je sada usahnuo,
pokrila ga je krajnja iznurenost. Pomislio je: Noćas ću porazgovarati sa
Dženi... već je vreme da se vratimo kući... krajem nedelje otputovaćemo u
Kejbl ulicu. – I onda: Rafael je umro u trideset i sedmoj godini... šta imam
onda ja da se žalim?
Zadrhtao je i budući da je bio već skoro mrak, ustao je i pošao kući.
Tada je iza sebe začuo hitre korake i neko ga je veselo pozdravio. Osvrnuo
se i video da mu se približava mali, živahni mladić. Bio je Erni – u crnom
odelu, polucilindru i sa zatvorenim kišobranom u ruci izgledao je već kao
pravi advokat.
»Mislio sam da ću vas naći ovde!« Pošao je sporije i trudio se da
podesi korak prema Stefanovom. »Kako se osećate?«
»O, dobro, Erni. Iz kancelarije?«
»Ne, bio sam već kod kuće na čaju. Ali tetka Flori me je zamolila da
pogledam gde ste i dovedem vas kući.«
Bože moj, pomislio je Stefan mračno, zar sam već tako nemoćan da
moraju slati po mene? Mladi pratilac ga je tada sa zaista najboljom
namerom uhvatio pod ruku i pomogao mu po stepenicama sa šetališta.
Stefanova sumnja je, međutim, bila očito neosnovana, jer je Erni odmah
potom uskliknuo:
»Ne dešava se često da vam ko dođe u posetu! Zato ne bi voleli da
zakasnite.«
»U posetu? A ko to?«
»Nemam pojma! Na prvi pogled nekakav gizdavac. I kakvim se to
krasnim automobilom dovezao!«
Stefanovo čelo se nervozno namrštilo. A šta sad? upitao se. Da li mu
je došao otac, ili možda Hubert? Ne, sasvim nemoguće. Ili pak kakav
Klerin izaslanik koji mu iz neuspelog sažaljenja dolazi ponuditi pomoć?
Ova mogućnost ga je uplašila.
»A možda je došao da vas pogleda kakav bolji lekar«, ohrabrujuće
je rekao Erni. »Kakav specijalist. Bogami, taj bi vam dobro došao. Pa imate
rodbinu koja bi vam ga mogla poslati. No to bi bilo nešto! Ha, ako bude i
malo sreće, opet ćemo u leto vaditi školjke, kao nekada.«
Dok je Erni tako čavrljao sa potpuno iskrenim oduševljenjem i trudio
se da odobrovolji Stefana, prošli su kroz varoš koja se sada već smirila, jer
su dućani bili većinom zatvoreni. Tek što su skrenuli iza okuke u
pristaništu, ugledao je automobil, velik, crn landolet koji je stajao pred
zatvorenim vratima ribarnice.
»Eno ga!« kliknuo je Erni zadovoljen i stao. »A sad samo unutra!
Zakasniću ako ne požurim.«
Kad se Stefan popeo uz stepenice, stao je da opet dođe do daha, ali
su se vrata namah otvorila i Flori ga je pustila unutra.
»Traži te neko. Neki stranac.« Ponašala se nesigurno, no nekako
čudno značajno, što je potvrdilo njegovu slutnju da ga očekuje nešto
neobično. Dodala je: »U salonu je.«
 Ništa nije rekao, premda je očekivala da će nešto pitati i bila spremna
da mu odgovori. Skinuo je kaput što je trajalo dugo, mada mu je Flori,
izuzetno, pomagala. Nakon što ga je zajedno sa šeširom i šalom obesio na
kuku, okrenuo se i otišao u sobu na prednjoj strani kuće. Bila je mala i
upotrebljavali su je retko, osim kad se skupilo »društvo«, a sad je bila i
potpuno u neredu zbog štafelaja i velikog platna na njemu. Na rešetki,
premazanoj grafitom, jadno je gorela na brzinu zapaljena vatra. U jednoj
fotelji je, prebačenih nogu, sedeo i razgovarao s Dženi omanji muškarac
bleda lika; čim se pojavio Stefan, naglo je ustao.
»Gospodine Dezmonde, raduje me što vas vidim!«
Ponašao se uglađeno, dostojanstveno i smireno, što se potpuno
slagalo sa njegovim besprekorno i ozbiljno sašivenim odelom, tamnim
biserom u kravati i sjajno ulaštenim cipelama. U malom salonu nastupao
je neusiljeno, dostojanstveno tako da bi se jevtini porcelanski psići na
kaminskoj polici, koje je Flori donela sa margejtskog vašara, bili skoro
zdrobili u prah. Stefan ga je odmah prepoznao i jedva je pogledao
graviranu posetnicu sa zupčastom ivicom, koju mu je pružio gost; Dženi
se uto, mrmljajući, izvinila i izišla iz sobe.
»Dragi moj gospodine Dezmonde, veoma mi je milo što sam vas
konačno upoznao!«
»Nismo li se već jednom sreli?«
»Gde, gospodine?«
Stefan je hladno premerio trgovca.
»U Parizu, pre petnaest godina. Bio sam sasvim bez novca, nisam
imao ni santima, naprosto sam gladovao. Pokušao sam da vam prodam
svoje slike. Ni pogledati ih niste hteli.«
Tesije je trepnuo očima, ali se i dalje ponašao veoma mirno.
Simpatično je raširio ruke u znak izvinjenja.
»Ali, uveravam vas da sada duva sasvim drugi vetar. Eto, došao sam
čak u London da vas potražim. I moram reći da sam vas jedva našao.
Najpre sam pisao Čarlsu Medoksu, no bez uspeha. Zatim sam ga posetio.
Zajedno smo otišli u vašu kuću u Stepniju, ali vas tamo nije bilo. I s
najvećom ustrajnošću dobio sam od gospodina Glina konačno vašu
ovdašnju adresu. Dakle, vidite kako sam se trudio da se sastanem sa
vama.«
»Bilo bi mi milije da se niste izlagali tolikim neugodnostima«, rekao
je Stefan.
»Dragi gospodine, nisu to neugodnosti, to je radost!«
 Tesije je opet seo, popravio šešir na kolenu da mu ne padne, kritički
posmatrao Stefana i ujedno prikriveno izražavao divljenje.
»I da nisam video ovo veličanstveno platno –« sa poštovanjem je
pokazao prema slici na štafelaju – »svuda bih vas priznao umetnikom. Te
ruke... vaša glava. Ali, da ne gubimo vreme.« Brzo je nastavio:
»Gospodine Dezmonde, smatram čašću saopštiti vam da se u Parizu u
zadnje vreme sve više interesuju za vaša dela. Pre kratkog vremena jedna
od vaših slika, Kaluđerice se vraćaju iz crkve, svojina trgovca Kampa,
bila je izložena u izlogu Salomona i druga kod nekog srazmerno
beznačajnog preprodavca. I tamo ju je primetio Žorž Bernar, možda
najistaknutiji umetnički kritičar Francuske. Vaša slika mu se izvanredno
dopala – oprostite, nisam našao pravu reč – setio se, štaviše, i vašeg imena,
jer su i pariske novine donele nešto o nedavnom odbijanju vaše slike,
spojenom sa nekim neprijatnim primedbama o francuskim
impresionistima. Sledeći četvrtak je u La Revi Goloaz objavio čitav stubac
najdivnije pohvale vaših Kaluđerica. Već sledeći dan slika je bila prodala.
Ali Kampo, premda je sitan trgovčić i star preko sedamdeset godina,
nije toliko lud. Imao je, ni manje ni više, nego dvadeset vaših slika,
većinom iz ranog francuskog razdoblja, nekoliko cirkuskih kompozicija,
među njima i sjajnu studiju Konji u oluji, i poprilično njih iz ranog
španskog razdoblja koje ste očito založili onda kad ste radili sa
Modiljanijem. Sve zajedno je odneo Bernaru, dozvoli mu da uzme jednu
za sebe – izabrao je platno sa konjima – i zamolio ga da bude pokrovitelj
izložbe. Otvorili su je kroz dva meseca, na žalost, opet kod Salomona.
Namerno kažem na žalost, jer je uspeh bio toliki da su za tren oka prodali
sve slike – po ceni koja će vam se za nekoliko godina činiti smešnom. Osim
toga, u čitavom Parizu nije ostalo nijedno vaše platno i to upravo sada kad
su se kod poznavalaca otvorili apetiti. – Ne«, ispravio se, »grešim. Odmah
posle te početne groznice dospeo je u Pariz, zamislite, iz neke provincijske
bakalnice u Normandiji ljubak pastel dveju devojčica, nepotpisan, ali očito
vaše delo.« Upitno je pogledao Stefana. »Da li se sećate tog rada?«
»Odlično... Krušoove kćerčice.«
»Da, tako se zovu. I pastel su, možda će vas interesovati, prodali za
ništa manje nego petnaest hiljada franaka.«
»Lepo«, bezizrazno je rekao Stefan. »Madam Krušo će biti veoma
zadovoljna.«
»Dakle, gospodine Dezmonde, ne bih vas hteo zamarati
objašnjavanjem onoga što je već tako očigledno. Konačno ste postigli ono
što zaslužujete. Kolekcionari pitaju za vaše radove, naprosto ih zahtevaju.
I vi... koji imate skoro sve svoje slike u sopstvenim rukama, vi ste, kako se
to kaže, gospodar tržišta. Ako mi, dakle, ukažete čast da smem raditi za
vas – a mislim da je moj položaj u svetu umetnosti izvrstan – jamčim vam
da nećete imati razloga za žaljenje.«
Stefan je sve te divne reči slušao stojećki, naslanjajući se laktom na
kaminsku policu. Bilo mu je zlo, nestajalo mu je vazduha, svaki trenutak
je očekivao jedan od onih dugotrajnih napada kašlja posle koga mu uvek
otkaže glas i još se očitije pokaže kako je ozbiljno njegovo stanje. Ipak se
uspravio, što mu je pošlo za rukom sa krajnjim naporom volje.
»Cenim vaše interesovanje. No ne osećam nikakvu potrebu niti pak
želju da prodajem svoje slike.«
Tesijea je zapanjio ovaj neočekivani odgovor, ali se brzo oporavio.
Pomirljivo je rekao:
»Naravno, gospodine Dezmonde, umetniku kao što ste vi, ne govori
se samo o novcu. No ovde se radi o drugim stvarima. Na primer... o ugledu.
Krajnje je vreme da vas ljudi upoznaju.«
»Tako mi je svejedno da li me znaju ili ne. Takva taština može laskati
možda samo vrlo osrednjim talentima.«
»Ali.. slavu sigurno želite?«
»Da li bih onda vredeo više nego sada kad sam nepoznat? Nikad
nisam želeo da se sviđam publici već samome sebi.«
»Gospodine Dezmonde... dozvolite da vas nazivam dragi maestro...
dovodite me u škripac. U rukama imate veliku dragocenost da je podarite
svetu. Ne smele je zakopati! Setite se alegorije iz Svetog pisma!«
Kad je najlukaviji pariski trgovac spomenuo Sveto pismo, Stefan,
koji se stalno trudio da uguši kašalj, jedva je sakrio varnicu smeška, tako
ovlašnog i slabašnog da mu se ispijeno, upalo lice samo nagrdilo. Mirno,
bez ljutnje je rekao:
»Pre nekoliko godina podario sam svetu dragocenost. Pa su je
spalili.«
»Zaboravite to. Tržište – hoću da kažem«, ispravio se, »vreme i
prilike su sada mnogo povoljniji. Dajte, dragi maestro, dajte mi priliku da
vam naberem lovorike!«
Stefanov pogled je s prikrivenim podsmehom počivao na njemu, no
lice mu se nije promenilo – kao da mu se ukočeni mišići lica i grčevito
stisnute blede usne nisu mogli olabaviti.
»Neću. Zamislio sam izvestan način slikanja. Želeo sam se dokopati
naročitog izražavanja lepote. Ako je moj rad dobar, doći će kuda spada –
onda kad me ne bude više, kao što je kod većine umetnika. A dotle, budući
da sam živeo sa svojim slikama, hoću s njima i da umrem.«
Nastala je tišina. Tesije je kružio stopalom; Dezmondovo lice,
napeto, a ipak ravnodušno, čudno ga je uznemiravalo. Da li je to
uvređenost, pitao se, svojevrsna osveta, zato što sam mu jednoć odbio
slike? U sebi je bio ubeđen da je većina umetnika manje-više nerasudna.
Ne, spoznao je konačno, ovaj čovek misli ozbiljno. Jednom reči, nije mu
nimalo stalo da li ću ja, Tesije, uzeti njegove slike ili neću. I pošto je na
Stefanovom licu sve jasnije primećivao znake bolesti i krajnje iznurenosti,
odjednom je shvatio.
»Gospodine Dezmonde«, rekao je naposletku polako i
neizveštačeno, »ne treba da vam kažem koliko mi je žao. Ne želim da se
namećem. Možda sumnjate da sam samo trgovac. Jesam to, istina je. No
osim toga poznajem lepotu i volim je. Ova slika, koju sam pre vašeg
povratka sa oduševljenjem i uživanjem gledao – dozvolite da to kažem –
izvanredna je. I ako mi dozvolite uzeti je po cenu koju vi odredite, dajem
vam časnu reč da ću je kroz tri meseca pokloniti Luksemburškoj galeriji
preko gospodina ministra za likovnu umetnost. Hajde dajte... vidite da
mislim ozbiljno i da moje pobude nisu sasvim sebične!«
Pri tim Tesijevim rečima Stefanov pogled je omekšao, no jadna
grčevitost njegovog držanja nije popustila. Isto tako mirno i sumorno kao
pre polako je odmahnuo glavom.
»Morate mi dozvoliti još poslednju raskoš – da vas odbijem.
Istovremeno vam pak«, zaustavio je Tesijeovo prigovaranje, »obećavam
nešto. Rekli ste za tri meseca.. Tada se vratite... dođite u Kejbl ulicu u
Stepni... mislim da se nećete razočarati.«
Nastao je dugi muk. Bože moj, pomislio je Tesije, zaista je bolestan,
umreće... i to zna. Stresao se – bio je čovek koji je voleo životna
zadovoljstva i već sama pomisao na smrt bila mu je mučna – ipak je to
sakrio, nasmešio se i uzviknuo:
»U redu! Prihvatam. Dogovor je jasan. A sad, radili ste čitav dan...
umorni ste... i onako sam vas već previše zadržao...« Zaista mu je nešto
šapnulo da ne sme ostati ni trenutka duže. Uzeo je torbu, ustao i pružio mu
ruku. »Doviđenja, dragi maestro.«
»Zbogom.«
Tesije se okrenuo da još poslednji put pogleda sliku, i automatski, u
neočekivanoj navali osećanja, možda teatralno no s neobičnim
poštovanjem poljubio Stefana u oba obraza; zatim je ćutke otišao.
 Kad je trgovac nestao, Stefan, koji je još uvek stajao, pustio je da mu
glava klone na ruku i nije više zadržavao kašalj. Napad je trajao nekoliko
minuta; potom se, presamićen, očajno trudio da opet dođe do daha. Onda
se ponovo naslonio na kaminsku policu. Tako ga je zatekla Dženi kad je
sledećeg trenutka tiho ušla u sobu.
»Ko je bio to, Stefane?« Glas mu se povratio.
»Neko koga sam poznavao u Parizu.«
»Još nikad nisam videla takvog uštogljenog čoveka. Šta je hteo?«
»Nešto što je već odavno mogao da dobije. Doći će opet, Dženi...
kroz tri meseca... da kupi moje slike. Možeš imati poverenje u njega. Nije
loš čovek...«
Nastalo je ćutanje. Zabrinuto ga je gledala u lice.
»Oh, mili moj, umoran si do smrti.« Zagrlila ga je i tako ga poduprla
rukom. »Daj da te odvedem u krevet!«
Već je hteo da privoli, ali se, ipak, sa nadčovečanskim naporom volje
uspravio.
»Mislim... da najpre... još do kraja izlakiram Temzu...«
Zakoračio je korak napred, obuhvatio Dženi oko struka i zagledao se
u svoju sliku. Osmeh mu je jedva prešao preko usana. »Znaš... mislio je
ozbiljno kad je rekao da je izvanredna!«

VII

Jednog aprilskog popodneva 1937. godine neki čovek odnosno

tačnije neki postariji sveštenik i dečak u dugačkom plavom kaputu, žutim
čarapama i cipelama na kopču sišli su iz omnibusa na severnom kraju
Voksholskog mosta, skrenuli u Grovnorsku ulicu i obalom došli u mirno
područje Milbenka. Bio je lep dan. Čisti, a blagi vazduh ljupko je mirisao
na proleće. U Vestminsterskom parku su se talasali narcisi i u stavu mirno
veselo stajali tulipani; kesteni su na uređene zelene travnjake rasuli meki
beli ćilim svojih snežnih cvetova. Temza se blistala na suncu i klizila pod
mostovima, tiha i ponosita od davnina. Pod plavetnilom, posutim
čipkastim oblačićima stajala je u svem svom starinskom sjaju
Vestminsterska opatija, a s druge strane Parlament. U daljini, usred roja
Renovih crkava koje su svojim zvonicima i tornjićima gradu davale
plemenitiji obris, svetlucala se džinovska kupola katedrale svetog Pavla.
Bakingamska palata je bila udaljena jedva na lukomet, premda se nije
videla. Zastava se vijorila na njoj, kraljevska porodica je, znači, bita kod
kuće. Big Ben je polako otkucao sat; sledila su još tri mukla udarca. I
pastor, koji je čudno nemiran koračao kraj mladog Stefana Dezmonda i
uprkos težini godina veselio se lepom danu sa njegovim prolećnim
mirisima jagorčevine, uhvatio se u mrežu uspomena i pomislio: To je bílo
Engleske, možda ne kuca snažno kao nekada, ali ipak kuca.
Dok su hodali obalom, nogu pred nogu, jer je Bertrama sputavao
reumatizam, mada je njegovo dugačko, mršavo telo bilo još uvek prilično
uspravno, u njihovim se pokretima osećala neka naviknutost, još posebno
vidna zbog dečakovog obzirnog, učtivog strpljenja. Nekih pedesetak
metara pred kraj ulice prešli su na drugu stranu i popeli se stepenicama
visoke zgrade koja je stajala iza ograde i malog, lepog vrta. Bertram je
skinuo šešir i okrenuo se; za trenutak je zastao ispred ulaza, udahnuo
vazduh i pogledao po prostranom vidiku na nebo, reku i veličanstvene
zgrade. Onda su zaškripala pokretna vrata i našli su se u Tejtovoj galeriji.
Ljudi je bilo malo, u dugačkim salama sa visokim tavanicama
odjekivala je tišina koja je toliko godila Bertramu; išli su centralnom
galerijom, još uvek sa nekakvom naviknutošću prolazili kraj plamenih
Ternera i srebrnkastih Vistlera, Sardženta, Konstebla i Gensboroa, pa
skrenuli levo i na zapadnoj strani konačno seli u jednoj od sala, izbledelih
od sunčane svetlosti. Na zidu, tačno ispred njih, visile su na izvanrednom
mestu tri slike u divnim okvirima. U njih su tiho zurili, dečak kao po
dužnosti, a starac odsutno i zamišljeno. Uskoro je Bertram progovorio ne
odvojivši pogled s njih.
»Jesi li se lepo snašao u Horšamu?«
»Sasvim lepo, hvala, gospodine.«
»Dopada li ti se u školi?«
»Nije loše, gospodine.«
»Prve godine je, naravno, teško. Kasnije ćeš se privići. Nadam se da
si već sklopio kakvo prijateljstvo.«
»Da, gospodine. Sa dva dečaka, Pigoom i mlađim Džonsom.«
»I ne postupaju loše s tobom?«
»O ne, gospodine. Kad vaspitač naredi da se nešto uradi, treba biti
hitar; i ako čovek pazi i ne pravi gluposti, sasvim su dobri.«
»Onda u redu.«
Pri tom razgovoru, koji ga je nezaboravno podsećao na razgovore sa
Dejvijem i Stefanom pre toliko godina, Berbama je čudno zabolelo srce.
Da, kako je to bilo davno – a ipak mu se činilo da je bilo juče kad su ono
prvi put otišli u Malboro, nestrpljivo očekujući veliku probu koja je bila
pred njima, samo upola slušajući njegove dobre savete. Sa starošću
postajao je i osobenjak i veoma se rado prenosio u minula vremena tako
da je već zamenjivao sadašnjost sa prošlošću i ponekad, gledajući malog
Stefana, zamišljao da je sa svojim rođenim dragim sinom. Njih dvojica
stvarno liče – živi Stefan ima očevu meku put, jasno čelo i duboke plave
oči i isto tako ponosito drži glavu na još uskim ramenima kao on. Izgleda
gospodski, hvala bogu, zaista pravi Dezmond. Krist hospital je dobra,
pravoverna škola, napraviće od njega valjanog čoveka, premda bi njemu
Malboro bio, naravno, miliji. Ali kakve su bile prilike, mogao se smatrati
srećnim što je za dečka dobio stipendiju – u tim vremenima ju je teško bilo
dobiti, jer su se nalazili svi u manje-više teškoj situaciji. I uniforma je
simpatična – kad su danas ručali kod Simpsona na Strendu, radoznali,
vragolasti i laskavi pogledi, upereni u njih, mnogo, mnogo više su ga
ugrejali nego čaša čeblijskog vina koju je priuštio sebi kao poslasticu.
Uostalom, nijedno vino nije više tako dobro kao što je bilo nekada.
Želja da poseje dobro seme, i osećanje da mu je to dužnost, i protiv
volje su ga naveli na malu pridiku:
»Lepe stvari očekujemo od tebe, dečko moj. Moraš se zalagati i
svom imenu pridobiti ugled! Ide li ti učenje?«
»Mislim da ide sasvim dobro, gospodine. Pre raspusta su nas
ispitali.«
»I kako je išlo?«
»Engleski i aritmetika dobro.«
Kroz Bertramovu glavu je prošla senka i jedva se odlučio da upita:
»Jesi li imao i crtanje?«
»Jesam, gospodine. Ali mi je išlo slabo. Izgleda da uopšte ne znam
crtati.« Bertram je od olakšanja nehotice uzdahnuo i pogledao unuka koji
je nastavio: »Ali mama je rekla da vam kažem da imam odlično iz
veronauke.«
»Dobro... dobro«, promrmljao je Bertram. Ko zna? Možda će mu se
u tim poznim časovima ispuniti velika životna nada, ako mu dragi bog da
da pozivi još toliko vremena dok se to ne ispuni. Prstima, isprepletenim
modrim žilama, dotakao je dečakovu glavu i odobravajuće je pomilovao.
Stefan je pri tom milovanju pocrvene i krišom pogledao oko sebe da
ih nije neko možda video. Iako je pred dedom osećao neku čudnu mešavinu
straha i poštovanja, u koju se pokatkad prikralo i malčice podsmeha –
žalosna sudbina koju doživljavaju stariji od mlađih – ipak je veoma voleo
te neretke zajedničke izlete na koje su išli naročito za vreme školske
godine; posle odličnog ručka prema sopstvenom izboru dolazio je kakav
film, ako je bio za njega, i na kraju su neizostavno odlazili u Tejtovu
galeriju; sve to je posle školske jednoličnosti predstavljalo zaista prijatnu
razonodu. A danas, kad su počele uskršnje ferije i već devet nedelja nije
video majku, nestrpljivo je želeo susret s njom – čekaće ga na Vaterloskoj
stanici i povešće ga kući. Za poslednjih šezdeset minuta je već nekoliko
puta s puno obzira pitao Bertrama koliko je sati, i kad je upravo hteo
ponovo da ga pita, došla je u salu grupa učenica u pratnji nastavnice.
Bilo ih je oko dvanaest, nosile su tamnozelene suknje, takve jakne sa
znakom na džepu i slamnjake sa zelenom vrpcom, pridržane gumenom
pantljikom ispod brade. Sve su imale mrke rukavice od kozje kože i crne
cipele i čarape. Nastavnica je bila u skromnom kostimu od tvida, cipelama
sa niskom petom, bleda i ozbiljna, gologlava, sa naočarima, i u ruci je
držala mali svežanj beležaka u koje je povremeno pogledala, kao vodič
ekskurzije. Zaustavila se upravo ispred Bertrama i Stefana, no nije obratila
pažnju na njih.
»I sad, deco«, počela je, »dolazimo Dezmondu, trima
reprezentativnim slikama, kupljenim godine 1930. Prva, koja nosi naslov
Cirkus i koju odlikuje sjajno osećanje za boje i kompoziciju, potiče iz
umetnikovog ranog francuskog razdoblja. Obratite pažnju naročito na
raspored klovnova u prednjem planu i na to kako živ osećaj pokreta
pobuđuje slika mlade žene na biciklu.
Druga slika Plava domaća haljina, koju ste sigurno mnogo puta
videle reprodukovanu, predstavlja portret umetnikove žene. Ovde opažate
slobodnu kompoziciju i nekonvencionalan crtež koji je karakterističan za
sve Dezmondove radove. Kao što vidite, žena nije ni lepa ni mlada, ali
ritmički tok jednostavnih linija i odabrane boje stvaraju utisak neobične
lepote. Pogledajte takođe kako je kroz prozor, kraj koga sedi, odlično
nagovešten pogled na ulicu gde se nekoliko siromašne dece igra loptom.
Ovo je, uzgred rečeno, predmet jedne druge veoma čuvene Dezmondove
slike, poznate pod imenom Deca u igri; visi u Parizu, u Luksemburškoj
galeriji.
Treća i najveća slika je umetnikovo poslednje delo i smatraju je
najboljom. Kao što vidite, to je kompozicija Temzinog ušća i prikazuje
bujni, nemirni tok reke.« Ovde je ponovo pogledala u beleške. »Pogledajte,
deco, ovo nije samo slikarski opis. Posmatrajte spretne deformacije, smele
i originalne boje, ekspresivno odvojene nijanse, projekciju duševne drame
na platno. Pogledajte samo, izgleda kao da iz platna izvire svetlost, pa sija
i treperi – eto, zbog tog bleska delo zrači onolikom snagom. Na svoj način
podseća na blistav izraz velikih Rubensovih slika. Dezmond nije bio do
kraja revolucionaran slikar. Kao što impresionisti potiču od Ternera, tako
je on prvih godina poticao od Manea, Degaa i Monea. U poslednje vreme
neki čak dokazuju da je špansko razdoblje njegove umetnosti pod uticajem
slikara Goje. No premda je studirao majstore, otišao je dalje od njih. Znao
je kako treba spoznavati lepotu u svim njenim oblicima, i savest ga je
prisilila da otkloni svaku tehniku osim svoje. U svim značenjima te reči,
Dezmond je bio individualist čija dela obuhvataju svu punoću života, čak
i onda kada su specijalizovana; bio je velik, izvoran umetnik koji se odupro
svim iskušenjima da bilo šta ponavlja; on je otvorio novo izražajno doba.
Kad gledamo ova dela, znamo da nije živeo uzalud.«
Ovde je nastavnica ostavila beleške i opet postala čovek. Pogledala
je učenice i ohrabrujuće rekla:
»Hoće li neka nešto da pita?«
Jedna od učenica, koje su stajale tik uz nju, upitala je glasom
najmilije učenice:
»Da li je već umro, gospođice?«
»Jeste, Doris. Umro je prilično mlad, dosta tragično i skoro
nepoznat.«
»Ali, gospođice, niste li nam upravo rekli da je bio velik slikar?«
»Da, Doris, kao toliki drugi morao je i on umreti da postane velik.
Ne sećaš se šta sam vam pričala o Rembrantovom siromaštvu i Halsu koga
su sahranili na groblju za siromahe, i Gogenu koji je jedva jedvice prodao
jednu jedinu sliku kad je bio sasvim bez novaca, i o Van Gogu...«
»Da, gospođice... ljudi ih nisu razumeli, pogrešili su.«
»Svi mi možemo pogrešiti, draga moja... Gledis, prestani da
šmrčeš!«
»Molim, gospođice, prehlađena sami«
»Onda uzmi maramicu... kao što sam rekla, Doris, Engleska se
možda ogrešila o Stefana Dezmonda, ali mu se zato sada lepo odužila.
Ovde u Tejtovoj galeriji imamo njegove slike i svi im se možemo diviti. A
sad pođimo, hodajte za mnom, nemojte zaostajati, deco; prelazimo na
Sardženta.«
Kad su se sa bukom udaljavale dugačkom galerijom, Bertram je još
uvek nepomično ustrajao u jalovom posmatranju slika. Koliko li je već
puta za tih poslednjih godina čuo – najpre skromno, posle sve glasnije i
naposletku u velikom horu – ovakvu slavopojku svom sinu, upravo onakve
odvratne reči i fraze koje je maločas mlada nastavnica crtanja govorila
svojim učenicama! Neuspeh, koji se činio tako očigledan i konačan,
pogubna mišljenja onih koji je trebalo da se razumeju u to – sve su to na
kraju porekli; Stefan, njegov sin, veliki umetnik... da, sad su bez ikakvog
ograničenja upotrebljiva čak i reč genije. Ova misao u njemu nije izazvala
nikakav ponos, nikakvo zakasnelo likovanje već jedino čudnu zapanjenost
i tugu, i dok je razmišljao o prekasno ovenčanim patnjama i razočaranjima
kroz čitav život, pitao se da li je vredelo sve to. Da li je uopšte i jedna slika
vredna toga – pa i najveće remek-delo koje je ikad bilo stvoreno? Šta je,
na kraju krajeva, lepota da se ljudi moraju toliko mučiti dok je traže, da
moraju umirati za nju kao nekada sveci? Činilo mu se da nikad neće nestati
suprotnosti između života i umetnosti. Zurio je u platna i pokušavao u
njima naći odlike koje ranije možda nije primetio. Polako i sa žaljenjem
odmahnuo je glavom. Nije mu pošlo za rukom. I opet se priklonio
mišljenju stručnjaka kao što mu se priklanjao ranije; slike su mu, međutim,
ostale u stvari i dalje nepristupačne, velika zagonetka kakvi su, uopšte, bili
svi sinovlji postupci, a najviše pak nerazumljiv lakomislen i nepokajan kraj
njegovog života. Nikad nije bez tupog bola u grudima mogao pomisliti na
poslednji prizor kad ga je Glin onog sumornog jutra pozvao u tesnu
spavaću sobu u Kejbl stritu gde je našao sina u agoniji; bio je jezivo bled,
jedva je još disao, govoriti već nije mogao, grlo mu je bilo razjedeno, nije
uopšte mogao da guta, ali kod postelje je još uvek imao olovku i blok i –
kao da to nije bilo dovoljno – još i dugačku palicu sa ugljenom na vrhu
kojom je pre jedva dva dana crtao po zidu čudne šare, jer je tada još samo
nemoćno ležao na leđima. Bertram je krvava srca pokušao izreći reči
ljubavi i utehe, trudio se da bar u poslednjem času privede Gospodu
njegovu buntovnu dušu, ali dok je glasno molio, Stefan mu je pružio
ceduljicu na kojoj je s mukom napisao: Kakva šteta, oče... nikad te nisam
crtao... lepu glavu imaš! I tada je, neverovatno, utonuo u jastuke, počeo u
blok da crta Bertramov profil. Poslednji portret... jer mu je odmah potom
ispala olovka iz ruke, prsti su mu slabašno, nagonski pošti za njom, a onda
se umirili kao sve ostalo telo. Dok je Bertram još sedeo, sav pognut i
smrvljen, Glin je tvrdo, odlučno i vešto počeo odmah snimati posmrtnu
masku koštunjavog, mirnog lica.
»Za ime božje«, kriknuo je pastor, »zar morate to da radite?«
»Moram«, mrko je odvratio Glin, »zbog umetnosti. U budućnosti će
iz ovoga mnogi crpsti veru i istrajnost.«
Bar sahrana je bila u Stilvoteru i tamo sad Stefan počiva kraj svog
pretka krstaša, a uspavljuju ga vetrovi sa Daunsa.
Bertram se teško digao... šta je bilo, bilo je tugovanje bez smisla.
 »Hajdemo, dečko moji Poješćeš još sladoled kod Busarda, a onda
idemo tvojoj majci.«
Omnibusom su se odvezli na Oksfordski trg, seli za stolić sa
mermernom pločom u starinski opremljenoj poslastičarnici i pastor je
gledao unuka kako jede sladoled od jagoda.
»Je li dobar?«
»Divani« Pogledao ga je. »Ne bi li i vi, gospodine?«
Bertram je ganut odmahnuo glavom.
»Voleo sam ga kad sam bio u tvojim godinama. Ovde imaju i
kokosove kolačiće, takođe veoma dobre. Kupovali su mi ih dok sam bio
još dečak.« Slabašno se osmehnuo i dodao: »Prave ih već skoro sto
godina.«
Kad su odlaziti, zaustavio se kod mahagonijeve tezge i kupio funtnu
kutiju beloružičastih slatkiša. Hranljiva stvar, pomislio je kad je uzimao
lepo spakovanu kutiju, dečaku neće škoditi.
Do stanice nije bilo daleko. I tamo ih je mnogo pre zakazanog
vremena pod satom čekala majka mladog Stefana, uredno i skromno
obučena u crn kostim tako da se jedva primećivala u masi. Ali ju je dečko
odmah ugledao i požurio k njoj. Malo se sagnuta i čvrsto ga zagrlila.
Pastor je ostao malo dalje i pun obzira gledao u stranu. Ali ipak nije
mogao a da ne opazi... da je susret bio pun ljubavi. I sinovljeva udovica...
ja zaista skromno, pristojno stvorenje, sad živi kod svoje sestre u
usamljenoj kući u Kliftonvilu, boljem delu Margejta. Prodaja Stefanovih
slika donosi joj redovne, štaviše, sve veće prihode. Bio je uveren da je
crnina na njoj još uvek znak žalosti – morala ga je više voleti, mnogo više
nego što je nekoć mislio. I tada su mu prišli.
»Nadam se da je Stiv bio dobar!«
»Vrlo dobar.« Želeo je, međutim, da dečaka no zove tim skraćenim
imenom. »Bilo nam je lepo.«
»Dobri ste što ga izvodite!«
»Lepo od vas što mi to dozvoljavate.«
Ljubazno su razgovarali nekoliko minuta. Potom su ućutali. Dženi je
značajno pogledala sina.
»Hvala lepo, gospodine, za prijatno popodne!«
Rukovali su se. Gledao je kako su odlazili držeći se za ruke i
posmatrao ih sve dok mu nisu potpuno nestali iz vida. Uzdahnuo je. Iako
je stajao pod satom, pogledao je na svoj. Voz će krenuti za petnaest minuta.
Karolina je verovatno na halborškom vašaru i čekaće ga na stanici i onda
će se omnibusom odvesti kući. Otkad je pre dve godine umrla Džulija,
činilo se da se kćerka manje muči. Malu parohijsku kuću mu je divno
uredila, bilo mu je udobno i sviđalo mu se. Mada je kućica imala svega
jedan sprat, bila je nadasve podobna i zimi topla. Da, zbilja dobra duša ta
Keri. Hm, pre nekoliko dana je bila skoro vesela kad joj je Kler poklonila
dugodlakog španijela. Ah, Kler... Kler... kad bi samo... ali ne, ne sme
zalutali u carstvo »kad bi«. U kiosku je sve preturio – sad nije bilo više
ništa što bi vredelo čitati; sve samo bučno mlaćenje prazne slame; na kraju
je uzeo Kornhil Magazin. Možda će u njemu naći nešto za nedeljnu
propoved. Biskupa Dentona je već prilično iscrpao, već je i suviše često
prebirao po tom starom prijatelju; čoveku ideje sad, dakako, ne dolaze više
tako brzo i lako kao nekada.
Potražio je sedište u trećoj klasi – prošlo je vreme kad se vozio u
prvoj – i kad je lokomotiva trgnula, počeo je da čita. No dnevno svetlo je
jenjavalo, vid mu je oslabio, a kupe je bio slabo osvetljen. Odjednom je
osetio da je umoran; ručak, koji je izabrao dečak, meso na žaru od kojeg je
pojeo zapravo malo, ili pak možda čeblijsko vino – pa nikad nije baš pio –
bili su mu teški. Naslonio se i zatvorio oči. Da li je spavao? Ili je pak slušao
udaranje točkova koji kao da su neprestano, neprestano ponavljali ime
njegovog mrtvog sina?
Spustila se noć, voz je kloparao dalje kroz mračnu, noćnu pokrajinu.

KRAJ

Sken: zmilosavljevic
Obrada: