Глукозу је први пут изоловао немачки хемичар из Андреас Марграф из сувог грожђа

1747. године.[13][14] Јохан Тобијас Ловиц је открио глукозу у грожђу 1792. године и
препознао је да се разликује од шећера из шећерне трске (сахарозе). Назив глукоза
је сковао Жан-Батист Дума 1838. године, и тај назив је превладао у хемијској
литератури. Фридрих Кекуле је предложио термин декстроза (од латинске речи dexter =
десно), јер у воденим растворима глукозе, раван линеарно поларизоване светлости
бива закренута надесно. У контрасту с тим, d-фруктоза (кетохексоза) и l-глукоза
заокрећу линеарно поларизовану светлост налево. Најранија нотација према ротацији
равни линеарно поларизоване светлости (d и l-номенклатура) је касније напуштена у
корист d- и l-нотације, која одражава апсолутне конфигурације асиметричног центра
најудаљенијег од карбонилне групе, и у сагласности са конфигурацијом d- или l-
глицералдехида.[15][16]

Пошто је глукоза основна потреба многих организама, правилно разумевање њеног

хемијског састава и структуре увелико је допринело општем напретку у органској
хемији. До овог разумевања је углавном дошло као резултат истраживања немачког
хемичара Емила Фишера, који је за своја открића примио Нобелову награду за хемију
1902. године.[17] Синтеза глукозе успоставила је структуру органског материјала и
консеквентно формирала прву дефинитивну валидацију Јакобус Хенрикус ван’т Хофових
теорија о хемијској кинетици и распореду хемијских веза у молекулима који садрже
угљеник.[18] Између 1891 и 1894, Фишер је успоставио стереохемијску конфигурацију
свих познатих шећера и коректно је предвидео могуће изомере, примењујући ван'т
Хофову теорију асиметричних атома угљеника. Имена су се у почетку односила на
природне супстанце. Њихови енантиомери су добили исто име са увођењем систематских
номенклатура, узимајући у обзир апсолутну стереохемију (нпр. Фишерова номенклатура,
d/l номенклатура).

За откриће метаболизма глукузе Ото Фриц Мајерхоф је добио Нобелову награду за

физиологију или медицину 1922. године.[19] Ханс фон Ојлер-Хелпин је награђен
Нобеловом наградом за хемију заједно са Артуром Харденом 1929. године за њихова
„истраживања ферментације шећера и учешћа ензима у том процесу”.[20][21] Године
1947, Бернардо Хоусај (за његово откриће улоге хипофизе у метаболизму глукозе и
изведених угљених хидрата) као и Карл и Герти Кори (за њихово откриће конверзије
гликогена у глукозу) добили су Нобелову награду за физиологију и медицину.[22][23]
[24] Године 1970, Луис Лелуар је награђен Нобеловом нагадом за хемију за откриће из
глукозе изведених шећерних нуклеотида у биосинтези угљених хидрата.[25]