Готфрид Бен рођен је 1886. године у Путлицу, а преминуо 1956. у Берлину.

Био
је немачки песник, прозни писац, есејиста и лекар. Аутобиографско искуство
лекара пронашло је свој фикционализовани облик у Беновој поезији, која
обилује сликама лешева, распадања и умирања. Он је дао слику савременог
велеграда који се распада, а у њему и око њега све је суноврат и смрт. За
Готфрида Бена песма је у таквом свету ту да криком искаже отпор и гађење.
Првом збирком песама, Мртвачница и друге песме (1912), донео је драстичне
слике распадања, труљења, пролазности, ништавила и света без лепоте и наде.
Након тога излазе збирке Синови (1913), Месо (1917), Расцеп и Опијање (1925),
Статичке песме (1948) итд. Написао је и две аутобиографије: Биографија
једног интелектуалца (1934) и Двоструки живот (1950). Када говоримо о
поетичким значајкама, кроз тумачење изабраних песама уочићемо велики број
сродности у обликовању уметничке визије света аутора чија су дела предмет
наставне обраде, али свакако треба појединачно издвојити најважније елементе.
У изразу Готфрида Бена уочава се на првом месту естетика ружног у виду
агресивног инсистирања на гнусоби, беспоштедног свођења човека на месо које
је осуђено на труљење и цинизма у сликању човекове биолошке беде. Сматрао
је да човек неминовно неподношљиво пати од своје мисли, те поставио захтев за
ослобађањем мозга од мисли, патње и свести, садржан у неологизму –
обезмозгати се.