Вилијам Батлер Јејтс је био ирски песник и драмски писац, рођен 1865.

године у
даблинском предграђу. Иако је провео доста времена у Лондону као младић,
остао је веран својим културним коренима и сходно томе заговарао став да
свака велика поезија мора бити национално обојена. Био је и политички активан
као члан ирског сената од 1922. до 1925. године. Говорио је како из свађе са
другим правимо реторику, а из свађе са собом поезију. Нобелову награду за
књижевност добио је 1923. године. Умро је на одмору у Француској 1939.
године. Неке од значајних збирки су: Осијанова лутања и друге песме (1889),
Песме писане у малодушности (1913), Одговорности (1916), Кула (1928),
Кружне степенице (1929), Пун месец у марту (1935) и др. У поезији В. Б. Јејтса
видљиви су утицаји симболиста – Рембоа, Верлена и Малармеа – као и
ничеанског погледа на свет, који подразумева циклично виђење кретања
историје. Његово дело доноси испитивање и оживљавање националне
прошлости као трајну опседнутост повратком старим вредностима. Израз овог
писца, у почетку архаичан, временом постаје све модернији, што ће рећи
непосреднији, згуснутији и лишен сувишних украса. У Јејтсовој поезији сусреће
се конгломерат различитих традиција: индијска религија, келтска митологија,
неоплатонизам, италијанска ренесанса, окултизам, хришћанство, народско
сујеверје, спиритизам, пантеизам итд. Залагао се у својој поезији за култ
храбрости, опирања и духовног самоизграђивања, видећи у њима вредности и
мерила која се супротстављају хаосу. Тражио је од човека способност
самопревазилажења – поново се родити, самога себе створити и стално се
препорађати. У појединим песмама улази и у полемику са Библијом.