Рабиндранат Тагоре (Калкута 1861–1941) је био индијски књижевник,
драматург и филозоф. Написао је више од 1000 поема, 24 драме, осам романа, више од 2000 песама, велики број есеја и друге прозе. Његова поезија се одликује једноставношћу емоција, есеји јачином мисли, а романи друштвеном свешћу. Главни циљ му је био повезивање истока и запада. Сам је преводио своју лирску поезију на енглески језик. Добио је Нобелову награду за књижевност1 913. године. Био је најмлађи син (седмо дете) хиндуистичког филозофа и верског мистика Девендранаха. Задивљен природом и њеним детаљима, своје прве песме написао је у својој осмој години. До седамнаесте године живота образовао се код куће, када је на очево инсистирање отишао у Енглеску да би студирао права. Студије у Енглеској није довршио, већ се вратио у Индију и определио за књижевност. Током боравка у Лондону објавио је своје прве две збирке песама ‒ „Вечерње песме“ и „Јутарње песме“. Године 1913. добио је Нобелову награду за књижевност за збирку песама „Гитанџали“, управо у то време губи и жену и децу. Ову збирку песама је написао 1910. у Бенгалу, а две године касније иста се издаје у Лондону у преводу на енглески језик. Године 1915. британска влада га је прогласила за витеза. Титуле се одрекао после масакра у Амрицару 1919. године, у знак протеста против владара. Повремено је учествовао у Индијском националистичком покрету. Ту се спријатељио са Гандијем. Најзначајнија дела су му збирке песама „Градинар“ и „Гитанџали“, а од романа „Бродолом“. Бавио се и сликањем и у његовим сликама се види снажан утицај експресионизма. Написао је речи и музику индијске националне химне (Ђана Гана Мана). Такође је аутор речи и мелодије песме која је данас химна Бангладеша (Амар шонар Бангла). Умро је у свом родном граду 7. августа 1941. године.
Frankenštajnova majka: Agonija i smrt Aurore Rodriges Karbaljejre u vreme vrhunca nacionalkatoličke Španije, Duševna bolnica u Sjemposuelosu, Madrid, 1954–1956.