Житија

намером да пренесу одређена обавештења. Није намена да служе као трајно

сведочанство.
ВЕРОВНА-посланик јемогао да заступа владара без његовог присуства, а да би
потврдио да је његов посланик, морао је имати веровно писмо код себе. Веровно п важи
само за једну мисију.
ТРИБУТНА-писмо о дохотку – ниједан доходак није се могао подићи без трибутног
писма кога издаје владар. Уочи рока за плаћање у Дубровник шаље посланика с
трибутним писмом да подигне доходак (нпр. стонски дох.500перпера).

Простагме
Само византијски цар смео је да издаје хрисовуље (свечани документ) и простагме –
краће административне наредбе. Од друге пол. 13. века право на издавање простагми
имао је и савладар али се ове простагме разликују од царевих. Простагме су писане на
папиру, немају печат, уместо потписа имају великим словима исписан Менологем –
месец, назив месеца, индикт (месеца фебруара, индикта 5 нпр). Савладар не потписује
простагму менологемом, него именом и титулом.
Краљ Душан издавао је простагме на грчком, и разликују се од византијских.
Простагме је оверио потписом „Стефан краљ“, који је исписан црвеним мастилом.
После крунисања за цара сачуване су 4, једна одговара визан.узору.
У време царева С. Душана и С. Уроша менологем се користио и у документима
административне и пословне природе која немају својства простагми.

Печати
Користио се у 2 сврхе, за оверу документа, и као средство за затварање док.
(запечатити). На латинском-сигилум, на грч.сфрагис. ПИН за печате је сфаргистика или
сигилографија. На српском – прстен, знамење.
Да би печат настао мора да постоји још један предмет који би био отиснут –
типар/печатњак. Он је садржао урезан текст, представу неке личности или знамење који
утискивањем у негативу оставља отисак. Према материјалу деле се на: 1) воштане –
отискивани су у природном пчелињем воску. Восак је могао бити обојен у црвену или
тамно мрку боју. 2) металне, отискивани у сребру, злату, или су били позлаћени.
Према начину печатирања могу да буду висећи (воштани или метални, везани за
документ свиленом врпцом) и утиснути (увек воштани). Да се висећи печат не би
отргао од документа доњи део документа се пресавија, прави се „плика“ и рупе за
врпцу.
Према броју печатних представа могу бити једнострани – отискивани у воску, имају
представу само на аверсу, и обострани – отискивани у металу, на авеерсу мож буде лик

1
владара и натпис а на реверсу светац заштитник. Према садржини печати могу бити
владарски, коњички, хералдички, хагиографски, монументални, или са натписом.
Најстарији типар је типар кнеза Стројимира из 2.пол. 9.в. Имамо и печат краља
Константина Бодина кр.11/12.век. Српски срв печати имају исписан текст по ободу који
је уоквирен симболима бисера. У средини је легенда, име и интитулација власника.

Натписи
Краћи текстови исписани различитим техникама на тврдом материјалу. Они су
непосредно сведочанство, извори првог реда. ПИН – епиграфика. Ако натпис садржи
одр.језичке карактеристике којих нема у неком подручју, може бити јако значајно.
Према материјалу и чиме су написани могу бити:
НАДГРОБНЕ – уклесивани у камен, садрже име, титулу, поруку, крст. Стећци
(највише их има изм.13. и 15.века) су посебна врста надгробних споменика, могу бити
различитог облика, и настали су из жеље да се сачува успомена на покојника. Урезују
се различите сцене из живота.
КТИТОРСКИ НАТПИСИ – натпис краља Марка у цркви св Недеље у Призрену.
Постоје натписи од опеке, која је уграђивана у зид и тако је настао натпис. На пр.
Зидине Смедерева (ктитор деспот Ђурађ), зидине куле ман. Раванице (кнез Лазар је
ктитор).
Постоје натписи урезани на метални предмет – печат, прстен, иконе, звона, новац.
Натписи везани на тканинама – плашт, покров, одежда. Нпр. монахиња Јефимија на
црвеној подлози златним словима извезла је похвалу кнезу Лазару. У облику повеље –
повеља ман. Жичи од стране Стефана Првовенчаног и краља Радослава,, или оснивачка
повеља Грачанице.
Натписи дају информације о ктитору. Ограничен простор за натпис утиче на садржину
текста и стога се садржина понавља. Није могуће књижевно обликовати текст. Натписи
се датирају као и записи – годином од стварања света, половина нема хронолошку
ознаку па је тешко вршити истраживања. Облик слова се није често мењао па се могу
датирати и на основу тога. Могуће је датирати и на основу унутрашње критике текста.
У старијој литератури није уочена разлика између записа и натписа па су издавани
заједно.

Записи
Краће или дуже, углавном целовите белешке које су писане на белинама у књизи или
на полеђини. Запис оставља власник, читалац. Записи представљају израз потребе да се
нешто саопшти и сачува од заборава. Мали део записа настао је у ср.веку, у записима
где преовладава верски садржај има мало историјских података. Аутори не остављају
пуно података о себи, записи дају податке за спољну анализу, корисни су за изучавање
традиције рукописа. Садржина је разноврсна – о ратовима, пустошењима, животним
причама неких људи… нпр. Инок Исаија описује последице Маричке битке.

2
Датирање – највећи део има годину од стварања света. Од краја ср. Века негде се срећу
године од почетка хришћанске ере. Датирање се врши и на основу помена неке познате
личности. Понекад се у преписивању књиге препишу и записи. Некад се сви записи из
књиге групишу и тако чине зачетак летописа. Највећа збирка записа је „Стари записи и
натписи“, Љубомира Стојановића.

Летописи
Врста наративних извора у којима је излагање организовано према годинама и
догађајима. Узори за писање летописа биле су преведене хронике Јована Зонаре и
Георгија Амартола. Оне почињу излагањем опште историје од настанка света до
времена писања. Старији српски летописи из краја 14. в. Немају битна обележја ове
књижевне врсте, излагање није организовано око године него око личности. Почињу са
Стефаном Немањом, а прва хронолошка одредница је смрт краља Драгутина 1316.
Млађи срп летописи одговарају дефиницији летописа. Настали су од 16. до 18. в.
Сачувано је око 50 преписа. У уводном делу су догађаји из опште историје, преузети од
византијских писаца, а излагање догађаја из српске историје почиње са Стефаном
Немањом или Стефаном Душаном. Дају прворазредни значај о владарима.
Летописачке белешке су низ од неколико записа који садрже хронолошке одреднице и
опис догађаја. Бележи се на празнинама рукописних књига, то је заправо зачетак
летописа.
Последње деценије млађих летописа су прворазредни извор, јер су савременици
описивали догађаје. Претходни делови су настали на основу друугих извора. Летописи
настају тако што генерације монаха бележе на празнинама књига неке догађђаје, онда
се то временом накупи, и калуђер библиотекар поређа хронолошки.

Родослови (генеалогије)
Сликано писани или писани приказ породичног стабла владарске или властеоске
породице. У време Немањића јављају се у виду фреско технике на зидовима манастира.
Постоје:
ХОРИЗОНТАЛНИ-у време кад стабло Немањића није било развијено, приказане су
поворке, св. Симеон држи за руку С Немањића, а он своје синове. Поред владара стоји
име, некад и титула.
ВЕРТИКАЛНИ-од поч. 14. в. На зидовима задужбина настају лозе Немањића. Циљ је
да истакну којим правцем после сабора у Дежеву иде династија, и да славе династију. У
подножју је Симеон а из њега ка небу као из корена се гранају главне и бочне гране. На
врху је владар-ктитор. Поред лика стоји натпис, име, титула, некад и сродство (пр кћи
краљева). Богородичина црква у Пећкој патријаршији-лоза има 5 вертикала, 1 главну,
споредне са обе стране, приказано је 20 личности.
Писани родослови нису настајали у славу Немањића, него после изумирања династије.
Циљ је да се друга властеоска и владарска породица повеже с Немањићима да би се

3
стекао легитимитет власти. Први такав подухват родио је родослове као књижевну
врсту. Бан Твртко кад је посегао за круном морао је да се повеже с Немањ. Драгутинова
ћ. Јелисавета била је удата за Стефана Првог Котроманића, један од синова био им је
Владислав, а његов син био јр Твртко. Константин Филозоф повезује Нем.са царем
Конст. Великим – он је удао сестру Лицинију, а њени потомци су Немањићи и
Лазаревићи.
Пр. Сопоћани – Стефан Н, Стефан Првовенчани, Урош (држи модел манастира). На
другом зиду су Драгутин и Милутин.

Ватикански архив
Најраније се среће у документима из 17. века кад је био приватни папски архив и само
је папа имао надлежност над њим. Садржи 85 км дужних архивске грађе. Папски архив
помиње се још од 4. века а од 1295. почело је инвентарисање докумената. Најстарији
документи потичу из 8.века и сачувани су с мањим или већим празнинама до краја 12.в.
Научна истраживања су дуго била немогућа, тек је 1881. папа Лав 13. дозволио научни
рад у архиву.

Дубровачки архив
. Дубровник је углавном био под влашћу Византије, док је у неколико случајева
признавао и власт других политичких субјеката: Венеције, Нормана, Угарске Турске,
Хабзбурга. Званичан назив је Дубровачка општина. Године 1333. добијен је Стонски
рат (данас Пељешац). Средином XIV века општина је стекла острво Мљет. Од краља
Остоје Општина добија 1399. године Сланско приморје. Године 1419. и 1426. године
купљени су Конавли, чиме су заокружени оквири Дубровачке општине, и такви ће
остати све до 1808. године.
Општина је била уређена по угледу на Венецију. На челу општине налазио се кнез ,
представник врховне власти и њеног суверенитета. Најпре је биран у Венецији и затим
слат у Дубровник на дужност, по правилу није био Дубровчанин. Стварни носилац
врховне власти било је Велико веће односно consilius maius. Чинили су га пунолетни
представници властеле. Припадала му је законодавна власт у Општини. Бира чланове
других већа, и састаје се једном месечно. Мало веће или consilium minus, чини га 11
чланова са мандатима од једне године које бира Велико веће, а бира их од чланова
властела. Овај орган са кнезом чини извршну власт. Веће умољених или consilium
rogatorum, сачињава га 45 властелина изабраних од стране Великог већа, са мандатом
од годину дана. У његов састав улазе сви чланови Малог већа. Састаје се по потреби,
има сву извршну власт у Општини, водило је спољну и унутрашњу политику. Седиште
градске и општинске администрације били су канцеларија и нотаријат.
Најстарије сачуване исправе потичу из XI и XII века, а исправе за српску историју
потичу још од краја XII века, Уговор великог жупана Стефана Немање, кнеза
Мирослава и Страцимира са Дубровчанима, на ћирилици, затим повеља бана Кулина
1189. године на ћирилици, уговор хумског кнеза Мирослава са Дубровчанима из 1190.
године на латинском. Ово је архив који служи за проучавање земаља у залеђу са којима

4
су дубровчани одржавали различите врсте веза. Архивска грађа је страдала у више
наврата: a) Пожари b)Земљотреси c) Сама влада у Дубровнику је уништила многе
документе 1358. и 1807. пре пада под Угарску и Француску. Године 1815. Дубровник је
дошао под власт Аустрије, потом је у два наврата 1818. и 1833. Велики број докумената
око 5 хиљада пренет у Беч, а међу њима и докумети писани ћирилицом. У време Првог
светског рата један део грађе је из Беча пренет у Грац. Године 1920. документа су
пренета у Београд, и та грађа се између два светска рата налази у просторијама Српске
краљевске академије, а у време Другог светског рата је опет пренета у Беч. Након
окончања Другог светског рата сва грађа је враћена у Дубровник.
Састав Дубровачког архива Има два неједнака дела по обиму, а то су: 1) Грађа из доба
Дубровачке републике (средњи век) и француске окупације до 1813, око 413 метара
докумената. 2) Грађа из доба аустријске окупације и каснијег периода, око 3 000 метара
грађе. Радом општинских органа настала је основна серија Дубровачког архива,
записници одлука трију већа,. Њима се још додају и архивске серије: 1) Одлуке
дубровачког кнеза 2) Тајни записници већа. У серији Писма и упутства дубровачке
републике, унешене су копије свих писама које је општина слала из Дубровника
трговцима или чиновницима ван града. Серија је сачувана за период од 1359. до 1808.
године.
САНУ је објавила две збирке одлука, за период од 1380. до 1389. године, приредио је
Михаило Динић, Одлуке већа Дубровачке републике I и II
Јорјо Тадић Писма и упутства дубровачке републике
Друге серије записа садрже податке за привредну историју,
Медо Пуцић, Споменици српски, I и II део
Константин Јиречек, Споменици српски
Први пут је на модеран и критички начин објављују се дипломатичка грађа у едицији
Стари српски архив, од 2002. до 2016. до сад објављено 14 томова.

Хиландарски архив и библиотека