1.

НАУЧНИ МЕТОД

Многе вести у свакодневном животу можемо повезати са новим научним сазнањима.

Те вести би требало да имају два дела. Први део би требало да одговори на питање
ШТА су научници открили, а други на питање КАКО су дошли до тих
сазнања/открића. Неретко у вестима друго питање не бива обухваћено. Ипак, ШТА и
КАКО су међусобно повезани. Науку као људску праксу можемо раздвојити на две
делатности. Те делатности су теоретисање и истраживање. Неко знање или теорија
постају научни и по томе како смо дошли до њих. Начин на који се долази до научног
знања назива се научни метод. Научни метод представља и правила изградње научних
теорија и правила емпиријског истраживања. Методологија је наука о методама.
Прецизније речено, методологија је филозовско-научна дисциплина која се бави
питањем како се долази до поузданог знања. Постоји општа и посебна методологија.
Општа методологија се бави принципима сазнања који важи за све науке и део је
логике, док се посебна методологија бави начинима истраживања у посебним наукама
и представљају помоћне дисциплине унутар тих наука.

Оно што је заједничко методама свих наука јесте да се заснивају на рационалном

приступу, да се заснивају на емпиријским истраживањима, да процедуре буду
објективне, да научни поступак буде јаван. Међутим, у научни метод је уграђена и
критичноост и скептичност према резултатима. Научне теорије се третирају као
привремене и променљиве јер се могу мењати и усавршавати. Принцип критичности и
опреза у закључивању уграђен је у истраживачку праксу постављања нулте хипотезе.

2. Критика позитивизма и научне методе

Позитивизам је учење које се заснива искључиво на чињеницама. Позитивизам

негира метафизику и покушава свој предмет да опише онако какав јесте, без стварања
хипотеза и претпоставки какав би могао бити. Побуна против позитивизма започела је
половином двадесетог века и одвијала се уздуж широке линије, привлачећи неке од
најбољих интелектуалаца у Европи – филозофе, научнике, друштвене критичаре и
креативне уметнике.

Научне теорије се третирају као привремене, подложне мењању и усавршавању. Чак је

и сам научник свестан тога. Управо због тога што се научно знање може мењати не
треба схватати науку као једини извор знања. Такође, првобитно научно знање које
важи у одређеном периоду не треба схватати као неприкосновено.
3. Упитник

Упитник је распрострањен и корисан инструмент за прикупљање података у анкетним

истраживањимазато што осигурава структуиране, често нумеричке податке, јер може
да се примени без назначности истраживача и јер га је, у поређењу са другим
инструментима, размерно лако анализирати.

Приликом конструкције упитника, истраживач има пред собом два задатка. Први
задатак је да свако питање у упитнику има исто значење за различите испитанике.
Други задатак је да се умањи грешка мерења. Други задатак је могуће остварити само
уколико је први задатак остварен. Приликом израде упитника, неопходно је овдити
рачуна да речи буду познате циљаном узорку. Питања морају бити прецизно
формулисана. Од највеће важности јесте сам изглед упитника. Упитник мора да
изгледа лагано, привлачно, занимљиво, а не сложено, нејасно, досадно и
ограничавајуће. Згуснути изглед је непривлачан јер све изгледа натрпано. Учесницима
је привлачнији већи упитник са пуно простора за питања и одговоре.. Учесницима
треба дати јасна упутства. У неким слулчајевима је чак корисно дати и пример начина
одговарања на упитник. У интересу јасноће и логичности, корисно је да упитник
поделити у подељке са поднасловима. Садржај упитника је потребно урадити тако да
максимално подстиче на сарадњу. Можда негде на почетку је важно да се у упитник
укључи изјава о поверљивости и анонимности података као и објашњење о томе да
није могуће ући у траг ономе ко је одговорио.

Упитник се може састојати отворених и затворених питања.

 Отворена питања – у упитнику се једноставно поставља отворено питање

и оставља простор или црте за слободан одговор. У одговорима на отворена
питања могу да се нађу бисери инфрмација које иначе упитником не бисмо
могли да добијемо. Отвореност носи проблем баратања подацима што
истраживача често одбија од ове врсте питања.

Затворена питања се састоје од следећих врста питања:

 Дихотомна питања – ова питања захтевају одговоре са да или не (нпр. да ли

сте били позвани на суд). Дихотомна питања су корисна, јер учеснике
приморавају да се изјасне о неком проблему. Могуће је да истраживање
осим дихотомних питања (питања да – не) тражи информације о
дихотомним варијаблама, на пример о полу (мушко/женско). То омогућује
прикупљање података прикупљених на номиналним лествицама који се
касније могу обрађивати помоћу хи – квадрат теста, биноминог теста, Г –
теста.
 Питања вишеструког избора – питања у којима се нуди неколико могућих
извбора за које се сматра да могу захватити вероватан распон одговора
 учесника на постављена питања. Категорије морају да буду јасно разлучене
(не сме да буде поклапања и морају да буду узајамно искључиве) и треба да
исцрпе сав могући распон одговора. За одговоре на питања вишеструког
избора потребна су упутства која ће да објасне да ли учесници могу
означити један одговор или неколико одговора. Упитник са питањима
вишеструког избора ретко пружа нешто више од сирове статистике, јер су
речи по својој нарави вишезначне.
 Рангирање – Питање типа рангирања сродно је питању вишеструког избора,
зато што такво питање учесницима исто на избор нуди одговоре, но оно га и
надилази у томе што од учесника тражи да идентификују приоритете међу
датим одговорима. То омогућује да графички прикажу релативан ступањ
преференције, приоритет, интензитет. При употреби рангирања понуђена је
листа одговора, а учесник их треба поређати према распореду. Рангирање је
корисно за степеновање одговора.
 Лествице/скале процене – Један од начина на који можемо да се макнемо
корак даље од дихотомних питања у захватити ступњеве одговора и њихов
интензитет видљив је на примерима лествица процене.

Постављање осетњивих питања - проблем осетљивости и страха не може да се избегне. Тај

проблем може да доведе до склоности учесника да искривљују своје одговоре у смеру
пренаграшавања или умањивања. У циљу смањивања страха корисно је осетљива питања
сместити унутар расправе о другим више или мање осетљивим темама и тако учеснику
сугерисати како то питање није важно.

Редослед питања – битан је редослед питања у упитнику, јер ранија питања могу да дају
тон или да усмере мишљење учесника за каснија питања. Кључно начело се састоји у томе
да се на почетку упитника избегне успостављање одређеног расположења или менталног
усмерења. Важно је да се упитник започне питањима која нису претећа и на која може да
се одговори спремно.. Затим треба прећи на затворена питања са понуђеним изјавама или
питањима која ће да постакну одговоре који захтевају давање мишљења, ставова,
гледишта. Средњи део упитника треба да садржи тешка питања, треба кренути са
отвореним питањима која захтевају одговоре који садрже мишљења, ставове, перцепције и
гледишта, али и образложења датих одговора. Последњих неколико питања треба да буду
јако занимљива како би учесника подстакла да врате испуњене упитнике.

Предиспитивање упитника - има неколико функција међу којима су најважније повећање

поузданости, ваљаности и применљивости упитника. Предиспитивање служи за проверу
јасноће упитника,за добијање повратних информација о ваљаности, за уклањање
вишезначности и потешкоћа, за добијање информација о типу питања у његовом формату,
за добијање повратних информација о категоријама одговора за затворена питања и
прикладности специфичних питања или уводних тврдњи за питања,за добијање повратних
информација о привлачности и изгледу упитника, за проверавање времена које је
потребно да се упитник испуни.

4. Структура пројекта

Разликујемо 3 основна дела пројекта: теоријски, методолошки и материјални део. Сваки

од делова има своје подделове.

Теоријски део обухвата следеће делове:

 Формулацију проблема – проблем се у пројекту јасно и прецизно

формулише. Проблем се формулише у реченици до две. Може се
формулисати на различите начине. Може бити формулисан у виду једног
питања или преко више питања. Овај део има важну функцију, а то је да се
сви концепти доведу у међусобну везу као и да се дефинишу термини који
ће се користити.
 Постављање циљева истраживања – овај одељак се некада среће а некада и
не, а такође може имати различите називе. Циљ истраживања је да се
одговори на питања која смо навели као проблем истраживања.
 Значај истраживања – неопходно је навести због чега се врши неко
истраживање, односно који је значај тог истраживања. Истраживање може
имати теоријски и практични значај.
 Формулација питања/хипотезе – питања у овом делу произилазе из
проблема. Овде се наводе детаљније питања која ће се разматрати. Иза исте
форнулације проблема може постојати доста различитих спискова
проблема. Овај одељак се односи и на постављање хипотеза.
 Класификација и дефинисање варијабли – према формулацији питања и
хипотеза. Основна класификација варијабли је према функцији коју ће
имати у истраживању. Тада се наводи које варијабле су независне, зависне,
контролне, модераторске, медијаторске.

Поред теоријског дела, пројекат се састоји и од методолошког дела. Методолошки део

такође има своје подделове. Ти подделови су:

 Избор опште методе – у овом делу пројекта се говори о којој методи је

реч, односно које методе ће бити заступљене у истраживању.
 Операционалне дефиниције променљивих – у овом делу наводи се како
ће се одабране варијабле мерити. Операционалном дефиницијом се
управо то и одређује. Ово дефиницијом се описјуе којим процедурама се
долази до мерне вредности неке варијабле. Истраживач бира за коју
операционалну дефиницију ће се определити.
 Избор техника – за свако истраживање неопходно је одабрати технику.
Може се комбиновати више различитих техника
  Нарт узорка – у пројекту треба навесту на ком узорку ће се обавити
истраживање, о којој врсти узорка је реч (случајан или
намеран/плански). Трећа информација се односи на структуру узорка.
 План обраде података – садржи списак процедура којима ће се
проверити постављене хипотезе и одговорити на постављена питања.
 План реализације истраживања – пројекат мора да садржи детаљне
информације о роме када се планира истраживање, колико ће трајати, где
ће се сповести, ко ће га реализовати...

Такође, пројекат садржи и материјални део. Овај део се односни на сва материјална
питања везана за истраживање.

5. Фазе истраживачког процеса

Истраживачки процес се састоји из 8 фаза. Те фазе су следеће:

 Оквирно одређивање проблема – Истраживач често нема готову идеју о томе
шта ће ТАЧНО истраживати, али мора да постоји бар нека идеја о томе шта
је проблем који га занима. Проблем се обично формулише у виду питања.
Тај проблем може бити практични, а може бити и теоријски (нпр.
несагласност претходних истраживања).
 Припремна фаза – Пре самог истраживања, неопходно је да истраживач
додатно претражи литературу. На тај начин ће проширити своја теоријска
знања о проблему. Претрага је користна јер можемо утврдити да је
истраживање исте тематике већ рађено па га је непотребно понављати или
да се на питање може одговорити помоћу литературе. Сваки рад који је
прочитан потребно је евидентирати и укратко приказати. Најважније радове
треба детањно анализирати и приказати. Након тога, у оквиру припремне
фазе прелази се на рад на терену. Он се односи на стицање личног,
непосредног искуства у вези са предметом истраживања. Циљ рада на
терену је да се оствари комуникација која ће помоћи да се истраживање
припреми и испита у ком обиму и облику је најбоље спровести га. Након
тога следи израда идејне скице. На основу припремних послова, истраживач
је у могућности да прецизније дефинише пробем и представи могућности за
његово истраживање.
 Пројектовање истраживања – Истраживачки пројекат представља детаљни
план истраживања. Пројекат од истраживача тражи да детањно испланира
етапе и помаже му да предвиди могуће препреке и испланира како их може
избећи или уклонити.
 Израда инструмената – Инструментаријум неопходан за извођење
истраживања јесте онај који је предвиђен пројектом. Неки инструменти се
адаптирају, односно преводе или подешавају узорку на којем ће бити
коришћени. Такође, приликом истраживања често се користе инструменти
 конструисани за то истраживање. Неопходно је утврдити карактеристике тог
новог инструмента.
 Пробно истраживање – Оваква истраживања се такође називају и пилот
истраживања као и истраживање у малом. Имају вишеструк задатак. Ово
истраживање служи да се да се испроба целокупна процедура, да се испроба
и алтернативна процедура уколико је потребно. Поред тога, ова
истраживања су значаја и за самог истраживача. На овај начин се
истраживач тренира и такође се проверава његова обученост. Пробно
истраживање се најчешће састоји у провери инструмената. Пилот
истраживање служи да се инструмент испроба и да се изврше побољшања.
 Извођење истраживања – Извођење истраживања је претходно
испланирано и наведено у истраживачком пројекту. Зависно од обима и
природе истраживања, временко трајање може бити од пар минута до пар
година (нпр. лонгитудинална истраживања). Истраживач по правилу
огранизује и надгледа истраживање али не учествује у њему као испитивач
већ ту улогу преузима неко други.
 Обрада и анализа података – Обрада података састоји се статистичких
техника на сакупњене податке. Статистичкој обради увек предстоји
одговарајућа припрема података. Захваљујучи рачунарима и софтверима за
статистичку анализу, ниво анализе у радовима постао је софицистиран,
односно технички је усавршен.
 Писање извештаја – Циљ извештаја је да истраживач упозна друге о
истраживању, али и о самим резултатима истраживања. Извештаји могу
бити усмено саопштени, приказани у виду ПП-презентације у виду
саопштења за медије, научног чланка... Елаборат представља добијен и
искрен извештај о томе како је истраживање протекло, које су евентуалне
промене у односну на пројекат и због чега су настале, који недостаци
истраживања се накнадно уочавају. Извештај се састоји од 3 основна дела.

6. Етички проблеми истраживања

У свету науке, као и у било којој другој људској делатности, могу се наћи примери
поштења и високих етичких поступака, али и примери непоштења и небриге о моралним
начелима. У оквиру Друштва психолога Србије постоји Одбор за етичка питања психолога
Србије чији је задатак да води рачуна о поштовању етичких принципа у раду психолога.
Кодекс етике психолога Србије усвојен је 2000. године. Немогуће је направити етичлки
кодекс са списком баш свих поступака који се сматрају етички исправним, односно
неисправним. Циљ етичких кодекса је да дају општије принципе о којима се мора водити
рачуна и да поброје бар оне случајеве кршења етичких принципа о који су се у пракси
показали најчешћим или које треба посебно разјаснити. Оно што је неопходно да се
испуни јесте следеће:
  Учешће у испитивању је добровољно – испитаник сам одлучује да ли ће
учествовати у истраживању, ни на један начин не сме бити приморан.
Потребно је да испитаник да валидну сагласност. Сматра се да је сагласност
валидна добијена ако се испитаник сагласио да учествује пошто је упознат
са свим детаљима који би утицали на његову одлуку.
 Истраживање не сме нашкодити испитанику – истраживач је дужан да
отклони сваку предвидиви штету или неугодност која може бити последица
испитивања. Постоје случајеви када је ризик немогуће избећи и у тим
случајевима је неопходно упозорити испитаника на ризик и затражити
сагласност.
 Испитаника не треба обмањивати - Обмањивање није морално и
дозвољено. Може бити оправдано само у посебним случајевима. Није
довољно да је оно неопходновећ такво истраживање треба имати научну,
образовну или примењену вредност.
 Забрањено је прећуткивањи, измишљати и фалсификовати податке
 Не сме се обмањивати о ауторству – не сме се искоришћавати рад колега и
присвајати њихов рад. Постоје разне врсте помоћи истраживачу и све оне
заслужују захвалност од истраживача, али не и увршћавање међу
коауторима. Посебно тешким моралним пресупом сматра се плагирање
туђег рада како у целини тако и у деловима.

7. Етика истраживања у образовању

Етичка питања која се сусрећу у истраживањима у образовању могу да буду изузетно

сложена и фина и често могу да доведу истраживаче у морално неугодан положај који
може да се чини прилично нерешивим. Етичка питања могу да извиру из врста проблема
које истражују научници у друштвеним наукама и метода које користе да би дошли до
ваљаних и поузданих података. У теорији то значи да свака фаза у следу истраживања
може да буде потенцијални извор етичких проблема.

8. Акционо истраживање

Kod akcionih istraživanja traga se za novim saznanjima i to se čini putem menjanja (razvijanja)
postojeće vaspitne prakse. Zadatak ovih istraživanja je da se istovremeno i istražuje i menja.

Akciona istraživanja se od ostalih razlikuju i po tome što su veoma elastična i fleksibilno

organizovana. Projekat predstavlja samo naznačen okvir istraživanja i on se stalno tokom
istraživanja popravlja, dopunjuje, koriguje a ako je potrebno i menja iz etape u etapu akcionog
istraživanja.

Od ostalih vrsta istraživanja razlikuje se i po tome što se istraživačima smatraju svi učesnici
delatnosti koja je predmet istraživanja. Smatra se da su akciona istraživanja najefikasniji,
najneposredniji i najprirodniji način istovremenog menjanja i unapređivanja vaspitno-obrazovne
prakse. Akciona istraživanja se kreću u okviru paradigme razumevanja pedagoških pojava
umesto u okviru paradigme tumačenja.Kod akcionih istraživanja više je naglašen kvalitativni
nego kvantitativni pristup.

Akciona istraživanja koja se sprovode u školi su specifična, ne samo u odnosu na druga

istraživanja nego i u odnosu na akciona istraživanja koja se obavljaju izvan škole. Kada su u
pitanju akciona pitanja u školi potrebno je birati, pre svega goruće vaspitno-obrazovne probleme
koji moraju biti dovoljno uski, aplikativni i usmereni na kontinuirano inoviranje vaspitno-
obrazovne delatnosti u školi.

Problem ili problemski okvir akcionih istraživanja mogu predložiti nastavnici, učenici, roditelji,
direktor itd. što je u skladu sa osnovnim karakteristikama ovih istraživanja – učenici su aktivni u
svim fazama akcionih istraživanja.

Pripremanje akcionih istraživanja je samo okvirno, opšte i orijentaciono. Polazeći od činjenica da

je cilj akcionih istraživanja simultano saznavanje i unapređivanje vaspitno-obrazovne prakse,
postavljaju se hipoteze i određuju instrumenti istraživanja.

Cilj i hipoteze se ne postavljaju i ne određuju definitivno, nego se grade, menjaju i oblikuju

prema zaključcima učesnika u toku samog istraživanja. Sledi uvođenje dogovorenih postupaka i
praćenje njihovih efekata. Efekte prate i nastavnici i učenici različitim postupcima koji se takođe
mogu menjati u toku istraživanja. Potom istraživači, nastavnici koji su istraživači i učesnici
analiziraju prethodni period istraživačkog rada, vode raspravu o rezultatima, i u toku zajedničke
diskusije kritički procenjuju da li će nastaviti istim putem ili je potrebno nešto promeniti.

Instrumenti koji se koriste u akcionim istraživanjima obično su već ranije primenjivani u nekom
drugom empirijskom istraživanju. Ako ih učesnici istraživanja izrađuju za konkretno
istraživanje, to su pretežno ad-hoc pripremljeni instrumenti – instrumenti koji se preliminarno ne
proveravaju. Međutim, pre njihove primene potrebno je provesti zajedničku raspravu i dobiti
pristanak svih učesnika da se oni koriste u istraživanju. U akcionim istraživanjima najčešće se
koriste postupci analize sadržaja dokumentacije, postupci participirajućeg posmatranja i
intervjuisanja i anketiranja.

Obrada prikupljenih podataka je pretežno kvalitativna. Zbog netipičnog i uglavnom malog

uzorka rezultate akcionih istraživanja je teško uopštavati, ali ih je moguće i potrebno
dokumentovati.

Kada učesnici akcionog istraživanja zajednički utvrde da su postavljeni problem uspešno rešili,
pristupaju pisanju izveštaja o sprovedenom istraživanju. Pri tome se opisuje istraživački proces u
celini – od utvrđivanja problema do njegovog zadovoljavajućeg rešenja. U izveštaju o akcionom
istraživanju mogu se opisivati i doživljaji, iskustva, namere, očekivanja itd. Izveštaj pišu, na
način razumljiv svim učesnicima, nastavnici uz pomoć učenika.
 9. Интервју

Интервју је унапред припремњен и осмишљен тематски разговор између истраживача и

онога ко је субјекат истраживања. Онај ко врши истраживање (онај који интервјуише)
усмено поставља питања интервјуисаном (субјекту истраживања). На тај начин се заправо
прикупљају чињенице. Он мора бити веома добро припремљен. То није необавезни
разговор, већ је разговор са тачно утврђеним предметом, темом, тачно формулисаним
циљем и задацима. Интервју је најчешће индивидуалан, јер се разговор обавља без
присуства других лица. Добра страна интервјуа је то што се успоставља непосредни
контакт као и комуникација између истраживача и субјекта. Обрада података је пре свега
квалитативна.

Одлике доброг интервјуисте су: стрпљивост, припремњеност, суздржаност,

систематичност, неутралност, објективност, комуникативност...

 Врсте интервјуа

Интервију као слодобан разговор – питања се појављују из непосредног контекста и

постављају се природним током ствари. Нема унапред одређене теме ни начина
постављања питања.

Вођени интервију – теме и проблеми о којима ће се унапред разговарати су

спецификовани у облику задатог оквира. Интервијуиста одлучује о следу тема и начину
постављања питања у току самог интервијуа.

Стандардизовани интервију са питањима отвореног типа – тачан начин постављања

питања и њихов след су одређени унапред. Свим учесницима се постављају истим
редоследом иста темељна питања.

Затворени квалитативни интервију – питања и категорије одговора су унапред одређени.

Одговори су фиксни и учесник бира између тих фиксних одговора

 ГРУПНО ИНТЕРВИЈУИСАЊЕ

Групно интервијуисање је корисан начин спровођења интервијуа. Предности групног

интервијуа укључују могућност за развој расправе међу учесницима, што даје шири
распон одговора. Такви интервијуи су корисни, јер када група људи ради неко време на
заједничком циљу, или када је важно да свих који се то тиче буду упознати са оним што
говоре други. Групни интервијуи могу такође да буду корисни за добијање увида у теме
које се даље могу наставити проучавати индивидуалним интервијуима. Групни интервијуи
су бржи од индивидуалних, зато штеде време и подразумевају минимално нарушавање
дневног распореда учесника. Када се деца групно интервијуишу може да буде мање
застрашујуће од индивидуалних интервијуа. Тешкоће у интервијуисању деце: избећи да
деца на истраживача гледају као на ауторитет; одржати интервију релевантним;
наставника треба удаљити од детета; реаговати на дете које нешто каже и потом истог
часа пожели да то није рекло; код деце изазвати изворне одговоре, а не само реакције на
ситуацију интервијуа; децу задржати на теми разговора; превладати дечије слабо
памћење; избећи да деца не буду превише усмерена на одређене закључке или ситуације;
избећи да се нека деца не осећају јако изложенима пред својим пријатељима. Такође се
поставља питање величине групе, премала група може резултирати притиском на
појединце, а превелика група се дели и губи усређеност.

 ЦИЉНЕ ГРУПЕ

Циљне групе су облик групног интервијуа, премда не и у смислу размене идеја између
интервијуа и групе. Неки учесници комуницирају једни са другим, а не са интервијуистом,
тако да до изражаја могу да дођу њихова гледишта и могу да се држе властитог програма,
а не програма који је одредио истраживач. Подаци се појављују као резултат интеракције
у оквиру групе. Циљне групе представљају намештено окружење које окупља посебно
одабран део популације да би разговарао о одређеној задатој теми или проблему, при чему
интеракција унутар групе доводи до података и исхода. Циљне групе су корисне за;
оријентирање на одређено жаришно подручје или фокус; откривање тема, питања и
распореда за накнадне интервије или питања; генерисање хипотеза које се појављују из
увида и података из групе; добијање и евалуација података из различитих група
популације; прикупљање повратних информација из ранијих истраживања.

Циљне групе су успешне ако су сложене од учесника који су размерно непознати, а не

пријатељи, осим ако је пријатељство важан критеријум за расправу.

 НЕДИРЕКТНВНИ ИЛИ ФОКУСНИ ИНТЕРВИЈУИ

Недирективном интервијуу, својствена ситуација је ситуација у којој учесник је одговоран

за потицање и усмеравање тока сусрета и за ставове које у њему исказује. То је вредна
техника којом се добијају дубљи ставови и гледишта особе која се интервијуише, а да на
њу притом не утиче пристраност интервијуисте.

 ИНТЕРВИЈУИСАЊЕ ТЕЛЕФОНОМ

Телефонско интервијуисање је важна метода прикупљања података и уобичајна је у

анкетним истраживањима. Значај телефонског интервијуисања: оно је јефтиније од
интервијуисања лице у лице; оно истраживачима омогућује да учеснике изаберу из шире
распршене популације, него кад морају да путују да би се срели са учесницима; корисно је
за прикупљање брзих одговора на структуирана питања; у телефонсклом интервијуу се
лакше обавља надзор и контрола квалитете будући да се проводи и администрира из
једног средишта; пошто су телефонски трошкови ниски, они омогућавају честе поновне
позиве што повећава поузданост и контакт; сигурније је обавити их него на пример,
посетити опасан део града. Потешкоће: учесницима је једноставно да спусте слушалицу
ономе ко је позвао; преко викенда је стопа особа које се одазивају на телефонски позив
мања; неке особе заиста не воле телефон, што некад поприма размере фобије; учесници
могу да прикрију информације због несигурности у истинску поверљивост података;
бројеви неких учесника су тајни и зато нису доступни путем телефонског именика; један
телефон може да дели више људи.

 ПЛАНИРАЊЕ ПОСТУПКА ИСТРАЖИВАЊА УТЕМЕЉЕНИХ НА

ИНТЕРВИЈУ

Квале наводи седам стадијума истраживања интервијуом који могу да се користе за

планирање истраживања:

 Одреживање теме истраживања – формулисати сврху истраживања и описати

концепт теме која ће се истраживати пре него што започне интервију. Пре
постављања питања како – метода – потребно је разјаснити питањазашто и што тог
истраживања.

 Израда нацрта – пре почетка интервијуисања потребно је испланирати нацрт

истраживања, узимајући у обзис свих седам стадијума истраживања.

 Интервијуисање – повести интервијуе на темељу водича за интервију и

рефлективним поступком према ономе какво се знање и интерперсонални однос
тражи у одређеној врсти интервијуа.

 Препис – припремни материјал интервијуа за анализу. Та припрема обично

подразумева и препис из говорног језика и писани текст.

 Анализа – на темељу циља и теме истраживања и природе материјала прикупљеног

интервијом, одлучити о томе које су анализе прикладне за тај материјал.

 Проверавање – установити генерали – мобилност, поузданост и ваљаност резултата

интервијуа.

 Извештавање – објавити резултате студије и примењених метода у облику који

задовољава научне критеријуме, који у обзир узима етичке аспекте истраживања и
који резултира читљивим производом.

10. Посматрање

Посматрање је најстарија истраживачка техника за прикупљање података. Да би

посматрање било сматрано научном техником мора бити спроведено систематски , мора
имати циљ, план посматрања и начин регистровања података. Научно посматрање се за
разлику од свакодневног спроводи под прецизно дефинисаним условима на систематичан
и објективан начин са пажљивим регистровањем онога што се посматра. Научно
посматрање се односи на то да истраживач гледа и/или слуша и онда системастки
региструје понашање појединца или групе појединаца у одређеном друштвеном
контексту. Ово посматрање траје релативно кратко али се изводи у више наврата.

Посматрање може бити визуелно, али може бити и аудио. Нпр. некада се аудио-визуелно
снима оно што ће се касније посматрати.

Поред људи и њиховог понашања, могу се посматрати различити феномени, различите

невербалне реакције људи (оно што раде) и различито вербално понашање (оно што
кажу).

Људи се могу посматрати у контексту у коме се понашање иначе одвија, али и у контексту
који је специфично креиран баш за одређено научно посматрање.

 ВРСТЕ ПОСМАТРАЊА
 Квалитативно и квантитативно посматрање
Квалитативно посматрање се усмерава на понашање људи у природним
ситуацијама и описивање њиховог света њиховим речима. За циљ има прикупљање
продубљених информација о малом броју људи. Закључци који се изводе су они
које је дао посматрач.
Квантитативно посматрање усмерава се на специфична понашања која се лако
могу квантификовати, укључују већи број људи, а закључци се изводе
статистичком обрадом података.

 Учесничко и неучесничко посматрање

Учесничко посматрање је посматрање у којем посматрач учествује и заузима место

члана групе коју посматра и учествује у групним активностима.
Неучесничко посматрања је посматрање у коме посмтрач нема нема функцију у
групи и не учесрвује у групним активностима , а чесно и нема интеракцију са
људима који су чланови посматране групе.

 Структуирано и неструктуирано посматрање

Структуирано посматрање има карактер да су циљеви посматрања, категорије
које су посматране и начин посматрања јасно и прецизно дефинисани пре почетка
прикупљања података.
Неструктуирано посматрање се спроводи плански и систематски као и сва друга
посматрања, али основни елементи процедуре нису унапред јасно и прецизно
задати и формулисани.
  Контролисано и натуралистичко посматрање
Контролисано посматрање се одвија под утицајем неких фактора или када
испитаници знају да су предмет истраживања, односно када знају да су
истраживани. Најчешће су структуирана.
Натуралистичко посматрање је схваћено као посматрање у природним
околностима и најчешће је неструктуирано.

 КАДА И ЗАШТО ПОСМАТРАЊЕ

 Када не знамо много о проучаваном феномену – посматрањем можемо
регистровати прве или ретке манифестације неког понашања
 Када је нагласак на разумевању понашања унутар специфичног контекста –
посматрање се фокусира на богат и детаљан опис одређеног понашања, када неки
феномен желимо да разумемо из угла онога ко га проживњава
 Када желимо увид у стварно, слободно понашање људи
 Када се изучавају неки динамични или брзо мењајући феномени
 Када је реч о испитаницима који не могу или не желе да говоре и известе о себи на
неки други начин
11. Суделујуће посматрање

Суделујуће (учесничко) посматраје заправо значи да истраживач учествује у

посматрању као члан групе која се испитује и да између истраживача и посматраних
постоји социјална интеракција. Код ових посматрања, посматрач заузима место члана
групе коју посматра и узима учешће у групним активностима. Главна сврха овог вида
посматрања јесте да се одђе до одређених знања о групи људи а да то сазнање буде
прикупљено у природним условима.

Истраживач код ових истраживања може имати неколико улога:

 Потпуни учесник – један или више посматрача је активан учесник (члан)
групе коју посматра, с тим да испитаници не знају да су они ту да
посматрају. Посматрач се труди да не утиче на само посматрање. Стварна
функција посматрача је прикривена и он се као потпуни учесник труди да
постане потпуни члан групе коју посматра.
 Учесник-посматрач – у овој врсти посматрања испитаници знају да су
предмет посматрања. Такође знају да је посматрач посматрач и поред тога
што је учесник. Улога посматрача није виђена као примарна.
 Посматрач-учесник – испитаници знају да су предмет посматрања, знају за
посматрача и његове улоге, с тим што је посматрачка улога примарна у овом
виду ученичког посматрања.

Добре стране учесничког посматрања :

 - Посматрање се одвија у природним условима
- Кроз ово посматрање може се приступити групама које су иначе неприступачне
- Кроз социјалну интеракцију добијају се подаци

Негативне стране учесничког посматрања:

- Тешкоће у регистровању посматрања – може се десити да у оквиру скривеног

посматрања одао своју улогу како би јавно регистровао оно што опажа, па је
пожељно да се опажање обавња одложено.
- Постоји ризик од претеране идентификације са одређеном улогом или превелика
дистанца од исте
- Може доћи до реактивности у случају када посматрани знају да су предмет
посматрања. Тада се понашају онако како се не би понашали да нема посматрача
- Посматрање људи без њиховог знања представља кршење етичког правила
12. Студија случаја

Студија случаја обично укључује детаљан опис и анализу једног појединца. Поред тога,
може укључивати и опис и анализу неког другог ентитета. Тај ентитет може бити
догађај ,заједница, нека група, ситуација, искуство. Нацрт са Н=1 можемо назвати дијзајн
са једним испитаником јер се понашање сваког испитаника посматра појединачно, али и
дизајн са малим Н јер се често користи неколико испитаника.

Студија случаја није посебан метод у истраживању јер један ентитет можемо анализирати
на различите начине, односно применом различитих метода и техника за прикупљање
података. Истраживач код студије случаја мора донети неколико одлука које одговарају на
питања ШТА (шта је случај), КАКО (прикупљање и анализа података) и ЗАШТО ће бити
анализирано то што ће бити анализирано. Студија случаја нам даје могућност даље
анализе која се не среће у другим методама. Може бити илустративна за теорију, њену
фалсификацију или генерисање нових хипотеза.

Оно што се најчешће наводи као приговор студији случаја јесте генерализација. Налазе до
којих дођемо студијом случаја можда не можемо генерализовати на друге случајеве и
друге контексте, али се често истиче да је могуће генерализовати друге врсте.

Три опажена приступа истраживањима у образовању:

 Први темељен на научној парадигми, почиње на стварању теоријских оквира који

могу да се проверавају експериментисањем и усавршавањем.
 Други приступ настоји да разуме и да тумачи свет у терминима његових учесника и
зато може да се опише као интерпретативан и субјективан.
 Трећи, новији приступ који узима у обзир политички и идеолошки контекст
великог дела истраживања у образовању је онај критичких истраживања у
образовању.
Врсте студије случаја - постоје две главне врсте опажаја у студијама случаја: учествовано
посматрање и посматрање без учествовања. У првом, посматрачи су укључени у саме
активности које планирају да посматрају. Често је њихов лажни идентитет толико потпун,
да су за друге учеснике они једноставно део групе. Лажни идентитет често није нужно
предуслов опажања са учествовањем. Са друге стране посматрачи неучесници се држе по
страни од групних активности које истражују у избегавају чланство групе.

13. Истраживања на интернету

14. Натуралистичка и етнографска истраживања

У натуралистичким истраживањима је основни извор информација природно окружење

у којима се одређене појаве и феномени дешавају, а главни инструмент у истраживању је
сам истраживач. Сматра се да је људско понашање значајно условљено окружењем у
којем се испољава и зато истраживачи практикују да проведу одређено време на самој
локацији – у школи, породици, локалној заједници, како би истражили и стекли увод у
феномен/проблем који их занима. Подаци који су прикупљени том приликом се
анализирају у целости и служе као потпора увидима до којих је истраживач дошао на
терену.

Приликом планирањеа ових истраживања постоје многа питања. Сва питања се могу
класификовати у 4 главна подручја:

 Опште одлуке – то су оне одлуке које ће одредити границе или параметре

истраживања. Опште одлуке су у овом подручју стратешке. Оне одређују природу
истраживања, а нека од питања која ће истраживачи хтети размотрити су: ко жели
истраживање? Коме је намењено истраживање? Ко су могући/вероватни корисници
истраживања? Ко је власник података? Који су временски оквири и рокови
истраживања?
 Нацрт истраживања и методологија – Ако су претходне, опште одлуке
стратешке, тада су одлуке у овом подручју тактичке, оне одређују практичну
страну истраживања, подразумевајући да је оно уопште изводљиво. Овде одлуке
укључују решавање следећих питања: Који су специфични циљеви истраживања?
Која је главна методологија истраживања? Које су врсте података потребне?Од
кога ће се прибавити подаци? Где ће подаци бити још доступни?
 Анализа података – Припремљени истраживач треба да размишља о начину
анализе података који ће се користити. Истраживач треба врло пажљиво да одреди
детаљан план и структуру истраживања помоћу упитника како би олакшао унос
података за рачунарско очитавање и анализу. Неприкладан план може да
онемогући унос података и рачунарске анализе. Планирање и анализа података
треба следеће да узму у обзир: шта треба са подацима учинити након што су
 прикупљени? Како ће резултати бити проверени, вишеструко прегледани? Треба
донети одлуке о статистичким тестовима који ће се користити у анализи података,
јер ће то утицати на разраду честица истраживања и рачунарским програмима који
су доступни за обраду квантитативних и квалитативних података. За статистичку
обраду података истраживач треба да утврди лествицу на којој су дати подаци који
се обрађују – номиналну, ординалну, интервалну. Номиналне и ординалне лествице
дају непараметријске податке.
 Приказивање и изношење резултата – истраживач треба да размотри начин
извештавања о истраживању и његовим резултатима.

Циљ етнографских истраживања јесте разумети културед других изнутра у њиховим

сопственим терминима. Етнографија представља врсту теренског истраживања која
укључује дуготрајни ангажман у природном окружењу. Уобичајено се фокусира на
специфичну групу људи или случајева који укључују културно значајне праксе.
Специфична друштвена група анализира се унутар природног сетинга што укључује
посматрање са учествовањем у природном окружењу. Понекад се овај метод
изједначава са посматрањем управо због тога. Трајање теренског рада је јако важно.
Истраживач јако дуг период проводи на терену живећи са онима које анализира. На тај
начин детаљно упознаје културу и живљење људи и културе коју анализира.

Етнографски метод је јако флексибилан. Посебно је погодан када се изучава нешто

непознато или када је истраживач заинтересован за одређене специфичности нек
културе.

15. Планирање натуралистичких истраживања

С обзиром да се натуралистичко истраживање обавља на терену, прво је битно одредити:

 Терен за истраживање – теме се истражују у натуралистичком (природном)

контексту
 Бављење етичким питањима
 Одређивање узорка – одабир узорка се врши на почетку истраживања
 Одређивање властите улоге и улазак у окружење – ово је врло сложено, јер
ће истраживач бити члан групе како би је посматрао, али је осетљиво
одредити улогу која ће му омогућити да буде учесник и посматрач
 Налажење особа које дају информацију – то укључује препознавање оних
особа које имају знања о друштву или о друштвеној групи коју проматрамо
 Развијање и одржавање веза на терену – укључује бављење
интерперсоналним и практичним радњама
 Прикупљање података у ситуацији
  Прикупљање података ван терена – да би упоређивали и давали објашњења
појава истраживачи могу сматрати корисним излазак излазак из оваквих
група
 Анализа података – укључује анализирање, објашњавањ и тумачење
података
 Писање извештаја
16. Етнографска истраживања

Циљ етнографских истраживања јесте разумети културед других изнутра у њиховим

сопственим терминима. Етнографија представља врсту теренског истраживања која
укључује дуготрајни ангажман у природном окружењу. Уобичајено се фокусира на
специфичну групу људи или случајева који укључују културно значајне праксе.
Специфична друштвена група анализира се унутар природног сетинга што укључује
посматрање са учествовањем у природном окружењу. Понекад се овај метод изједначава
са посматрањем управо због тога. Трајање теренског рада је јако важно. Истраживач јако
дуг период проводи на терену живећи са онима које анализира. На тај начин детаљно
упознаје културу и живљење људи и културе коју анализира.

Етнографски метод је јако флексибилан. Посебно је погодан када се изучава нешто

непознато или када је истраживач заинтересован за одређене специфичности нек културе.

17. Проблеми етнографских и натуралистичких приступа

Постоје тешкоће које могу утицати на ваљаост и поузданост ових истраживања. Те

тешкоће су:

 Дефиниција ситуације – од учесника се тражи да да своју дефиницију одређене

ситуације, односно да је он дефинише. Учесници могу бити лажно свесни о некој
одређеној ситуацији, такође могу намерно мењати (искривити) оно што
дефинишуи, а могу бити и селективни.
 Реактивност – до тога долази када је посматрач присутан а испитаници то знају.
Тада се они могу понашати другачије од онога како би се понашали иначе, односно
могу се понашати онако како би се од њих очекивало што није њихово природно
понашање.
 Занемаривање друштвених контекста
 Генерализација – неке ситуације су јединствене само за тај случаили ситуацију
баш, тако да се не могу генерлизовати резултати истраживања
 Природа истраживања – истражују се ситуације и групе људи у њиховим
природим окружењима и понашању па проблем може бити резултат јер не знамо
колико је то заправо њихово природно понашање