Бранко Ћопић

ПРОЛОМ
РОМАН

БЕОГРАД 1975.
Роман ПРОЛОМ објављен је први пут 1952. године
Издање Просвета, Београд

Издавачи
ПРОСВЕТА − БЕОГРАД
СВЈЕТЛОСТ − САРАЈЕВО
ВЕСЕЛИН МАСЛЕША − САРАЈЕВО
 ПРВИ ДИО
I
Разбарушен и бунован, старац изиђе пред кућу, зимогрожљиво се
премјести с ноге на ногу на хладном углачаном камењу, дрпну се за
изгужване гаће од груба конопљана платна и слатко зијевну:
− Ај-хај, биће лијеп дан. Ора за копање кукуруза.
Још увијек несигуран на ногама, старац открива до ниског свињца,
одакле се већ чуло добродушно роктање, и отвори вратанца. Мршава
крмача, повијена и назубљена хрбата, искочи напоље праћена
буљуком бијелих прасића.
Послије крмаче старац пусти кокоши које се, раколећи се, просуше
по дворишту марљиво кљуцајући по прашини.
− Врућине ће бити − опет прожвака старац, па се примаче уз
авлијску ограду и, држећи се за проштаце, загледа се у сјајно
плаветнило изнад искрзаног руба блиске шуме. Отуда су већ, кроз
густо зеленило крошања, просијавали први зраци сунца на изласку,
разбијајући се пред старчевим прижмиреним очима на сплетове
разнобојних ватрених искара. Било је нечег ведрог и животворног у
тој немирној игри првих сунчевих зрака, познатој старој игри коју
старац прати већ преко педесет година. Обновљена и увијек драга, она
подсјећа човјека на то како је жилав и неуморан овај топли живот на
земљи. Спусте се кише, завију сњегови и бура по сву ноћ злокобно
хуји по шуми, а једног дана, ипак, све то прође и иза тамног руба
шуме поново се јави старо вољено сунце, нимало слабије него
прошлог прољећа. Хе-хе, ипак се даде живјети!
Из шуме се чула живахна граја и цвркут птица, али старац то није
примјећивао. Тек средином љета, кад жито стане да сазријева и
конопље се осјемене, он ће чути једине птице које њега интересују −
врапце. Откуда ли се само намноже толики проклетници, не помаже
више ни страшило ни чегртаљке! С прољећа, понекад, чује старац и
врану, мрску пилићарку, љути се на свраку-јајопију, а љети, у
зажарене илињске дане, ослушкује високо под небом пијукање
разбојника јастреба. Биће, значи, кише, док онај лопов шестари и
пијуче.
Забринуго шмркућући, старац се примаче до штагља и куцну
прутом у горња, полуотворена врата.
− Тодоре, устај. Устај, душо, свануло је.
На вратима се појави зловољан и подбуо чупоглавац с много сламе
у враној замршеној коси.
− Шта је, свануло? − набурено приупита он жмиркајући од прејаке
свјетлости, па се неспретно спусти низ уске љестве и људски се
протегну.
− Не чује се ништа?
− Не чује. А рано им је још − невесело одврати стари.
− Хм, знају усташе и поранити кад им треба − прогунђа момак
вадећи сламке иза врата. − Кнеза су неки дан одвели у саму зору.
− Неће зар? − утјешно упита старац.
Момче му на то ништа не одговори, већ стаде пословно да истреса
обућу, чарапе и опутњаше о сиво авлијско прошће. Старац кихну и
обриса нос.
− Лакше, дијете, издераћеш то сиротиње.
Тодор је био темељито момче од једно двадесет и три године.
Падало је у очи његово црнпурасто циганско лице, испупчених
јагодица и јаких сраслих обрва испод којих су неповјерљиво
свјетлуцале пажљиве и строге очи. Нарочито при сусрету с туђим и
непознатим људима те су очи постајале туробне и мрачне; а обрве су
се мрштиле и као да су постајале још гушће и косматије.
 − Не вјерујем ти, брате − говорио је тај поглед. − Ко си ти и зашто
си дошао?
Откад се момак вратио из војске, послије кратког и несрећног рата,
постао је још више мучаљив и подозрив. Послије кратког поратног
затишја почеле су у околна српска села да се залијећу усташе.
Најприје су тражиле оружје и сакривену војничку робу, батинајући
осумњичене сељаке, а онда убрзо показаше своје право лице: започе
отворена пљачка, премлаћивање и одвођење људи. Плануше већ и
понеке куће и појате; то су усташе кажњавале бјегунце који су се
крили по шумама.
Кућа Тодоровог оца Обрада Бокана била је на склониту мјесту, на
пространој пољани усред велике букове шуме. Уклањајући се некад
испред турских очију ту је склепао колибу и запалио ватру један од
Обрадових давних предака. Читава пољана била је власништво
Боканових, ту су им биле њиве и добра ливада кошаница. Даље, изван
овога пропланка, нису имали никаква имања, па нису ни осјећали
нарочите потребе да залазе у село и мијешају се с осталим свијетом.
Сви су се касно женили, глуво и заборављено живјели и нечујно
боловали и умирали ником на сметњи. Испроваљиван локвама, већи
дио године блатњав, пут од села Јаруга до њихове куће био је сав
испријечан жилама дрвећа и тако лош и непогодан, да се у селу
говорило за некога ко се и одвише забави на какву послу:
− Нема га баш као да је отишао у Бокане.
Кад настадоше усташки дани, пуни стријепње, злослутна
ишчекивања и рђавих вијести, свак поче завиђати заклоњеним
Боканима и пожели, у ова вучија времена, да му је кућа изгубљена и
скрита без стазе и богазе, богу за леђима и обрасла гором до неба.
Сваки друм, нарочито онај широк и раван, постао је право
проклетство и невоља. Од зоре до мркла мрака могла се уза њ
појавити мрка и закрвављена напаст − усташе.
Отац и син, полијевајући један другом и штедећи воду, пљуснуше
се два-три пута из потамњеле јасенове букаре, па пођоше да још прије
доручка ураде понешто у тијесној баштици поред куће.
Двојица радника још се честито и не сагнуше за послом, кад се
однекле створи нови сеоски кнез Пепо. Прихватајући се за колац у
огради, он плашљиво кашљуцну, поздрави се с Боканима, па опет
ућута, опрезно и тужно разгледајући башту. У његовој мало погуреној
прилици, у искривљеним уснама које нису смогле снаге да се
осмијехну на комшије и у оној уочљивој и непријатној паузи послије
поздрава − у свему томе слутила се велика потиштеност човјека коме
су на леђа натоварили претешко бреме испод кога се не види излаза
ни спаса.
Видећи га тако с оном сажаљивом гримасом око усана, као да жали
и себе и друге, стари Обрад закорачи према огради не бирајући уз пут
гдје ће стати.
− Шта је, побогу?
− Зову на кулук − глуво и тешко одвали кнез као да збацује терет.
Старац клонуло и лагано опусти руке. Између отврдлих прстију
исклизну држаље мотике и меко лупну у леју с луком. То је било први
пут у његову животу да му мотика испадне из шака.
− Зову?… − старац за тренутак пажљиво погледа сневесељеног
кнеза, а онда сврати очи на сина.
Као да је заборавио куд је пошао, момак се неодлучно укочи
између леја. Оно „зову на кулук“ као да није рекао кнез, тај дотучени
и јадан педесетогодишњак, него неко отуд иза шуме, непознат и
страшан. У тој једној јединој, обичној и свакодневној реченици, сад се
било сабило све оно гараво и убиствено што се крило испод ријечи
„усташе“.
− Зар се баш мора? − приупита старац с муком изговарајући ријечи
и чисто се чудећи како је, тако одједанпут, постао толико слаб,
клецавих кољена и уска грла. Остарило се, онемоћало − вријеме
мријети.
− Мора, брате, знаш како је. Зачас човјеку, не дај боже, може кућа
изгорети.
− Остарио сам, видиш и сам − снуждено уздахну Обрад.
− За те није толико ни запело − промрси кнез несмјело − али дјечак
ће морати.
− Морати! − слеђено помисли Тодор трнући од главе до пете и
осјећајући под собом трошну земљу леје. Читава башта дође му туђа и
непозната. Како је бујан овај бијели лук озимац! И гдје ли је већ
једном видио овај расцвјетани перваз око леја − жуте и црвенкасте
ђулове измијешане с босиоком?
− Па, синко, шта се може друго… − окрену се отац Тодору. − Узми
трнокоп, па молећи бога…
Син је ћутао и гледао у земљу, натуштен и мрк.
− Мора се, мој синко, кад нареди власт и држава. Зар бих ја тебе…
− Мора, брате, мора − забрза кнез хватајући се за ту посљедњу
старчеву мисао. − Држави се мора њезино одрадити.
Да су му казали какав други разлог, Тодор би се, сигурно, бунио и
нећкао тражећи излаза, али кад му поменуше државу, он се осјети
одузет и затворен са свих страна. Покорност према држави била је
чврсто увријежена у читаве генерације прије њега. Њој се без
поговора покорава свак кога је он познавао. Шта се може против
државе и њезине наредбе? И зар има неко ко не би послушао, одмах и
без поговора, као што се мора мријети?
Више и не мислећи на какво извлачење и отпор, Тодор крену према
колници да узме трнокоп. Дотле је стари, да разагна страх и бригу,
савијао цигарету и нудио кнеза, иако је знао да овај не пуши.
− Ајд, ајд, макар два дима од пусте муке, док се дјечак опреми.
Лакше ће вам бити у друштву да пођете.
− Не марим, брате − мртво је одмахивао кнез, обузет богзна каквим
црним мислима.
Кад усташе одведоше старога кнеза, већ сјутрадан свратише
Пепиној кући жандарми или, како су их сад називали, оружници, и
наредише му да се хитно јави у срез код новог предстојника.
Премирући од страха и бриге зашто ли га то зову, Пепо отпутова у
варош. Код предстојника се задржао више од једног сата слушајући
строге прописе и наредбе међу које се сваки час уплитала ријеч
стријељање и пријеки суд у Бањој Луци. Кад је, коначно, изишао
напоље, био је за десет година старији, осјећао је слабост у ногама, и
први пут му се открило како је овај живот узак, запетљан и мучан,
испуњен прописима и наредбама као препонама. Гдје да се човјек
сакрије и завуче? Благо вуку у планини!
Полазећи, Тодор, заузгред, удари три-четири пута ушицама
трнокопа у разљуљан дирек на авлијским вратницама, утврди га и
чврсто затвори авлију баш као да одлази на далек пут, па је ред да иза
себе остави све на своме мјесту. Плашећи се од мужа, мати му је
ћутке плакала мијесећи хљеб и кријући очи у полумрачном буџаку с
наћвама. Сестра му је, наоко равнодушно, успремала по соби, али кад
вратнице гласно лупише, она се жустро трже и баци груб покривач, па
се прилијепи уз прозор. Видик пред њом замути се, расплину и
затрепери, слана суза окваси јој усне и дјевојка осјети како јој тешка
туга испуњава и шири срце, туга за тим грубим и ћутљивим братом
који јој никад не рече лијепу ријеч.
Скамењена и стегнута лица, с немирним грчем око вилица, Обрад
испрати погледом сина. Да се бар окрену момак или да застаде у
ходу! Јок! Оде погнут, немарно и не журећи се. А ко би га таквог
прежалио?
У путу, кад зађоше у прастари буквик где још није допирала
ниједна зрака тек изишлог сунца, Тодор упита забринутог кнеза:
− Неће нас на кулуку дирати усташе?
Пепо плахо зирну лијево и десно, па рече сниженим гласом,
тјешећи помало и сам себе:
− Неће, неће, не бој се.
− Ако зађу низ пут, па нас, онако све на окупу, олако похватају и −
готово − нема нас?
Кнез га пажљиво погледа, оћута, а затим рече, нешто увјерљивије:
− Како то, брате? Та кад је још држава тукла свој народ, своје
живитеље?
Овај одговор мало смири сумњичавог момка. Толико је вјеровао
држави − неће, ваљда, из чиста мира окренути да убија људе.
На државној цести која је вијугала преко висоравни подно планине
већ су се увелико искупљали кулучари. Двојица цестара и још неки
људи из општине распоређивали су их на рад по дионицама.
− Да ме хоће ближе ономе гају! − и нехотице помисли Тодор
огледајући се испод ока на оближњи буков гај поред цесте који је,
навише, у стрмини брда, прелазио у неједнаку шикару, прошарану
орасима и грабовима. Повише те шикаре већ се дизала гора.
Баш као за инат одредише га далеко од шуме, на зараван посијану
вртачама и густо обраслу у папрат. Тек овдје-ондје треперила је
понека усамљена бреза, тањушна и бијела као окречена.
Док се људи мало не размрдаше, посао је ишао мртво и аљкаво, али
кад их се искупи већи број, они млађи живнуше и загријаше се, скоро
готови да запјевају. Оправка пута брзо је одмицала. Земља није била
баш толико тврда, потребног камена било је доста у околини, а људи
су ипак, на крају крајева, волили овај посао, разумљив и користан. Та
коме данас није потребан добар пут?
Усташа још није било нит се чуло да ће овамо долазити, па је и то
смиривало и радовало људе. Прошли су само жандарми, немарни и
ћутљиви, тек толико да виде јесу ли кулучари стигли у довољном
броју.
Читав дан виле су се изнад работника невидљиве шеве, птице
сваком знане још из безбрижних чобанских дана. За вријеме одмора,
лежећи полеђушке и лагано испуштајући кроз нос пепељасту струју
дима, Тодор се трудио да у неодређеној дубини неба сагледа
неуморног пјевача. Али тек што би му пошло за руком да спази
трепераву и несигурну тачку која лебди у плаветнилу од кога се сјене
очи, бљештави азур већ би се згуснуо и птица је тонула у њ као у
дубок вир.
− Шеврљуга бога моли,
да нобане куга мори,
да у поље не салазе,
да јој гнијезда не налазе…
Та стара чобанска пјесмица са наивном и једноставном мелодијом
наметљиво је зујала у Тодорову сјећању, одвајајући га за тренутак од
работе, од људи око њега и од ових несрећних и страшних дана који
су, попут проклетства, легли, чини се, на читав свијет. Тек би га
пренуо нељубазан и отуђен глас Ибре цестара, човјека који је себи
увртио у главу да је ово сад дошла његова држава:
− Еј, ви, доста је излежавања. Не мере се у нашој држави џабе крув
јести.
− Нијесам га џабе јео ни у својој − зловољно је гунђао Стојан
Кекић, средовјечан окошт сељак, црн као Циганин. − Бројала се тобож
моја држава, а ђаво је од ње користи видио.
− Она прошла скидала је с човјека кожу, а ова нова, бој се, скинуће
и главу − додавао је његов комшија Дане, жут ископнио сељак, који је
сваког прољећа падао на самртнички одар, да се, у прве љетње дане,
опет поврати и попут сјенке пође кроз њиву с веселим расперјаним
кукурузом.
Тако је пролазио дуг дан од једне до друге танке цигарете, увијек на
крају пропраћене с понеком државотворном изреком Ибре цестара,
дојучерашњег џамбаса из циганске махале у вароши.
Подсмјешљиво намигујући озбиљном Тодору, Кекић је шаљиво
уздисао:
− Аја, боме, нема среће: западе Циганина царство. Сад ће најприје
на грану његов отац, па онда сви ми редом.
Говорио је то наоко безбрижно и немарно, али се иза тих његових
прорицања, казаних намјерно у тако лакој и шаљивој форми, крила
тешка забринутост и мрачне слутње које су непрестано с њим живјеле
и упорно тражиле одушке. Сам себи изгледао је као осуђеник с којим
се, ево, из непознатих разлога, још увијек играју и једнако одуговлаче
тренутак кад ће се та претвориа игра, одједном и без видљива повода,
претворити у страшну збиљу која сијече главу.
Касно по подне, кад се већ однекле јављао предвечерњи вјетар,
пријатан и млак, и брезе почеле уплашено да трепере и шушкетају,
иза гаја се зачу зврјање точкова и друмом се појавише двоја кола пуна
људи. Једна од њих зауставише се одмах поред саме шуме, док друга,
дижући прашину, продужише журно даље између онијемилих
кулучара.
Низ друм се ширио леден шапат:
− Ево усташа.
Као по невидљивој команди, руке с алатом падале су за који часак
немоћно к земљи и уз претрнуло тијело, под кошуљом, ледила се
знојна роса.
− Шта ли ће сад бити?
Прејуривши неколико стотина корака, кола успорише, а усташе,
један по један, у краћим размацима, почеше искакати из њих и
остајати дуж пута пењући се изнад његове горње, стрмије ивице, тако
да имају кулучаре пред собом, на оку.
− Неће ваљати! − шапатом рече Стојан Кекић испод ока гледајући
Тодора, па се јако смрачи.
Ускоро се од гаја зачу појачано звецкање алата. Тамо су сељаци
због нечег остављали посао и збијали се у групе које се стадоше
слијевати у запрашену и неуредну поворку.
− Ето их, сви остављају посао и крећу овамо − рече онај изболовани
сељак ослањајући се на лопату. − Шта ли би то могло бити?
− Шта! Гоне у варош, у затвор! − срдито и скоро гласно просикта
Кекић.
Усташа који је стајао у њиховој близини узнемири се, поче се
премјештати с ноге на ногу и обзирати на свог друга, педесет метара
даље од њега уз друм. Тодор га премјери испод ока: било је то некакво
прилично мршуљаво и усукано муслиманско момче из чаршије,
гладног лица и непријатних зелених очију којима је гледао некако
искоса − или је презирао ове људе око себе или се трудио да се
начини важан.
− Их, е јест ми усташа! − с потцјењивањем помисли Тодор, љут што
не може отворено показати своје ниподаштавање према овој варошкој
гладници. Чак се и зачуди свом досадашњем великом страху од
усташа. − Баш се човјек има кога бојати!
Отуд, од гаја, зачу се некаква граја и оштри повици:
− Стој, стој!
Реско прасну карабин. Кулучари око Тодора стадоше се стрчавати
у гомилу и вратове истезати према гају. Тамо се видјела само сељачка
поворка, узмувана и застала у ходу. Од ње, укосо према гају, трчала су
преко утрине двојица усташа с пушкама у рукама.
− Као на маневрима − помисли Тодор и с нелагодном тремом сјети
се Марибора, вјежбалишта у Тезну и опоре чисте дивљине
словеначких шума.
У гају један за другим, сложише се још два пуцња. Неко поред
Тодора прошапута са страхом:
− Пуцају за неким.
Онај мршави усташа, унезвијерен и поблиједио, био је скинуо
пушку с рамена и сад је стајао тако с њом, неодлучно и цептећи, не
знајући право ни шта се доље код гаја ради ни шта би он у овоме
тренутку требало да предузме.
− Ево их, опет су кренули − разочарано прогунђа Кекић намрштено
гледајући гомилу, отегнуту друмом, која је сад много живље ишла у
танком облачку сиве прашине.
Убрзо гомила прими и њих и тако се ознојена и заплашена поворка
од сто педесет кулучара упути према вароши, опкољена десеторицом
усташа. Уз пут, сашаптавајући се, сви сазнадоше да су оно доље, код
гаја, усташе пуцале за Гојком Ћупурдијом, дрским и веселим
седамнаестогодишњим момком, који је изненада бацио свој алат и
клиснуо с пута у шуму.
− Он је добио своје, ено га, лежи у долини! − злобно је рекао
кулучарима гарави усташица Харбаш, окретан и вртљив као ченгија,
али му нико није повјеровао. Да су га убили, усташе не би биле кивне
и зловољне, а − осим тога − у гају, нигдје у близини, није било неке
долине.
− Ех, колико нас је, да скочимо, рукама би задавили ово усташа −
прогунђа Стојан Кекић.
− Ћути, ћути, побогу, не сијеци нам глава! − престрашено
прошапта гојазни Пајо Мрдаљ, отхукујући, обриса ознојено лице
сивом провлаженом марамом.
− Ионако је већ одсјечена − кисело смрси Стојан и не гледајући
више Пају, него некуд себи пред ноге.
Изгубљен у гомили, Тодор није нарочито ни размишљао о ономе
што их чека доље у вароши: што буде толиким људима, то ће и њему,
па у реду. Тек за понеки кратак тренутак, он би се осјетио издвојен и
сам, и тешка леденица страха ожегла би га у грудима: то њега воде и
њега лично чека доље у граду богзна каква незнана невоља.
Срећом, страх би брзо ишчилио, Тодор би чуо око себе неуједначен
бат многих ногу, осјетио се и сам дијелом те масе у покрету и скоро
радосно помислио:
− Иду људи, има нас доста.
Све надомак вароши усташе су пратиле гомилу озбиљни и
забринути, али кад кроз узак просјек између два брежуљка сину
збијен грозд окречених кућа и бљесну ријека вечерњим руменилом,
крезуби Але Тороман, најкрупнији између усташа, бивши аустријски
„цуугсфирер“, љутито повика:
− Дедер, Власи, брже мало! Није вам ово краљ Петар, па да вас
милује.
Што ближе граду, усташе су постајале све осионије и гњевније.
Сваки час кундаци пушака спуштали су се на плећа и на рамена оних
који би заостали или некако испали из поворке.
− Српску ли ти мајку, зар се тако иде!
 − У суру, сељачино влашка!
− Види га, види крмка!
Људи су се, попут биједног стада, збијали у гомилу и ћутке
подносили ударце. Кад би неко покушао да се заштити и рукама
одбрани од удараца, то би усташе још више разбјеснило. Онда би
усташи нападачу брзо долазио упомоћ његов друг као да се ради о
богзна каквој опасности.
− Који је, који? Аха, тај ли је!… Хоћеш ли се бранити, хоћеш ли се
бранити, је ли?!
Тако су се над смркнутим Тодором двапут укрстили кундаци
усташких пушака, јер им је он, онако гарав и мрк, нарочито падао у
очи.
− Овога, овога! Види вука! Види мрког вука!
Окрвављен по лицу, изгубивши у гужви и под ударцима капу, он је
сад већ био забиљежен и издвојен од осталих и више се није могао
сакрити. Заливен крвљу, разбарушене косе, он је корачао право и
сигурно, јер је осјећао да је сад откривен са свију страна и да се више
не вриједи ни сагињати ни бјежати у средину. Право, па шта буде!
Осјећајући кукавичко олакшање и задовољство што је сва пажња и
вика скренута на неког другог, дебели Пајо успио је, неопазице, да се
одмакне подалеко од Тодора и да се ту закукуљи између двојице
безличних сељака. Погурен и замукао, он је постао слијеп и глув за
Тодорову судбину: није чуо ударце, није видио како га туку и
ниједном, па макар и кришом, није погледао на ону страну гдје је
момак био.
На самом улазу у чаршију усташе се још више разјуначише пред
очима доконих бакала и кафеџија. Сад су сељаци скоро трчали,
заљуљана љеса тешких загријаних тијела. Чак се и онај мршуљави
усташа осмјели, па невјешто узмахну и удари Стојана Кекића. Кундак
незгодно склизну и болно одера сељаково раме. Испод подерана
рукава указа се поднадула тамноцрвена масница.
− Хајде-де, јуначи се! Мало ли сам таквих нахранио у својој кући! −
сажаљиво и с мирном горчином рече Стојан гледајући у овога
дојучерашњег дјечака.
 II
Бацивши кратак туп крамп, Гојко Ћупурдија стушти се бјежати
кроз прохладан буквик осјећајући како се сва његова дотадашња
немирна и обијесна снага развезала и напела у овоме луђачкоме трку.
− Бјежим! Побјећи ћу! − кликтала је у њему узбудљива оштра
мисао, и он је већ сад, овако у јурњави, осјећао како је ипак паметно
било што се тако брзо и напречац одлучио на овај дрзак и смјео
подвиг.
Подалеко иза њега тресну оштар и снажан пуцањ. Момка закратко
сјекну у грудима леден грч и језа га, попут шибе, удари по
цјеваницама.
− Мене гађају!
У неуредној журби мимо њ су промицала обла и чиста букова
стабла, ћутљиви драги заштитници, који су иза њега стварали све
гушћу брану, одвајајући га од прогониоца. Све удаљеније,
повећавајући му наду на спас, чула се вика усташа. Слабећи са
сваким секундом његова бјежања, она га је подсјећала на то како је
свака власт и сила, па макар како изгледала јака, ипак од земаљског
тијеста, има своју танку нит и може да буде и надмудрена и
надјачана.
Кад се шумом разлегоше два нова пуцња, Гојко се послије њих
чисто разведри:
− Пуцају онако, утутањ! Хоће да престраше.
И то сазнање да му они тамо не могу више ништа озбиљно да
нашкоде и да им је остала само гласна и празна пуцњава, доводили су
обијесног момка дотле да изазивачки подврисне. Да би потиснуо ту
луцкасту жељу, он још жустрије убрза свој трк. Испод ногу му журно
измаче посљедњи језичац старог буквика, забљесну га вечерње небо,
никада дотле тако мило и румено, а онда га по зажарену лицу узе да
шиба густа и замршена шикара. Већ се био дохватио стрмине, ноге му
стадоше да бриде од умора и прегријаности, а кад чврсто стисну очи
из којих је, чини му се, била јара, опече га врућ и жесток зној. Застаде
и окрену се. Иза њега је био добар комад густиша, а мало даље
буквик, висок и непробојан као зид.
− Добро је! − помисли момак бурно предахнувши и спусти се у
хладну траву под лијеском. Леже наузнак и с уживањем затвори очи,
осјећајући уморну тежину свога, сад и одвише гломазног и дугог,
тијела, чију је сваку ногу и руку осјећао као неки одвојен терет који га
прикива за тло. Испод њега је снажно струјала и расла земља,
одбијајући му у грудима потмулим и јаким ударима.
Тек послије неколико пијаних и бескрајно драгих тренутака, момак
се сјети срећно избјегнуте опасности. Све досад он озбиљно није
узимао ни усташе ни ову њихову нову државу. Гледао је на све то као
на привремену невољу и сувише развикану страхоту. Кад би се
однекле појавиле усташе, пијано подврискујући и пуцајући селом, он
би се, као и остали, склањао с пута, али тек толико што би зашао иза
прве живице или какве ограде, готов да прсне у смијех, колико због
ових дојучерашњих кокошара и нерадника који се тако важно
размећу оружјем и униформом, толико и због његових сељана што с
толико страха деру кроз љескаре и у обући скачу у поток.
− Ама откуда ти толика сигурност? − задивљено су запиткивали
понеки старији људи гледајући га и с нехотичним поштовањем, док је
његов тршави стриц, жмигајући ситним мишјим очицама, злогуко
пророковао:
− Видим ја да се ти нећеш наносити своје главе. Јок, мој синко!
Тек ту се момак помало збуњивао и шарао по људима својим
зачуђеним очима у којима су још увијек трепериле веселе искре.
Зашто му се једни диве и други га сажаљевају, кад ни једном ни
другом нема мјеста? Какво ми је то јунаштво стајати сакривен иза
живице, а шта му опет могу да учине ови распојасани докоњаци!
Па и данас, кад су стали скупљати кулучаре да их гоне у затвор,
Гојко није побјегао од страха. Клиснуо је просто због тога што му се
није ишло у бајбок. Вријеме је лијепо, код куће чека посао, а ту је и
комшиница Мирјана, бјегуница из Бачке, тихо и плаво створење. Због
тога је момак бацио будак и нагнуо у шуму, а тек пошто је праснуо
први хитац, он је схватио да се они тамо не шале и да гађају право у
њ. Ти су, дакле, озбиљно спремни да убијају, и све оно што се прича о
њима − истина је.
Трнући и тријезнећи се од малопређашњег умора и кратка заноса,
Гојко угледа себе у гају, простријељена и крвава, са лицем
загњуреним у плитак покривач од прошлогодишњег шушња. Дакле, и
то се могло десити?
Сад је већ сједио под лијеском, сабран и јако уозбиљен. Тај први
сусрет са смрћу и погибијом нагнао га је да темељитије поразмисли о
усташама. Видиш ли ти: никло је то преко ноћи, узело маха, и ево
посиже и за самим људским животом, а без икаква видљива разлога.
Како да се на земљи мирно и људски живи, кад има и оваквих људи?
− Види ти ђавола!
Момак незадовољно набра смеђе обрве осјећајући како га тај
неразумљиви свијет убојица све више збија и гура некуд у ћошак,
отимајући му и ове лијепе дане, и радост плодних дана проведених на
њиви и, коначно, и ону танану Мирјану због које се сваког јутра буди,
лак и узбуђен, као да очекује необичан и срећан догађај. Или човјек
треба свега тога већ сада да се одрекне или…
− Е, чекај мало, погураћемо се, па ко надјача! Нисам ни ја бабина
жалост! − дрско се трже момче и оштро погледа пут гаја. Био је већ
чврсто одлучан да се не да, да бјежи, измиче се и бије, али никако
њима у покор.
− Нећу, па нећу и бог! Зар се покорити оним џамбасима и
нерадницима, никаквим људима?! И они су од крви и од меса као и ја.
Узбуђен и љутит, не могући се више скрасити на једноме мјесту,
Гојко се подиже и насумице крену навише уз шикару. Откидајући се
од овога кратког одморишта под лијеском, сад је већ знао да је с
онима доље на цести прекинуо коначно и заувијек и да више нема на
земљи те везе која ће их поново спојити. А како ће се против њих
борити и од њих бранити, то још није знао. Има времена,
поразмислиће, а дотле − главно је − да засигурно зна да мира нема и
не може бити.
Донекле већ успокојен као човјек који зна при чему је, Гојко се пео
све више уз ниску шикару која се прорјеђивала и постајала све
кржљавија, откривајући пјесковиту трошну земљу једва покривену
ниском травом. При самом врху бријега шикара се завршавала
ниским изједеним жбуновима који су једва животарили у сувој
каменитој земљи. Уска, благо нагнута пољана, пуна сива пјешчара,
дијелила је шикару од старе букове шуме, која се читавом ивицом
пољане уздизала као непрекидан и нераван бедем.
Тек на тој висини, под самом гором, Гојко се сјети да се поново
окрене. Пред очима му се отвори заталасан предјео у низини са
смањеним брдашцима и оплићалом долином потока, простран крај
разбијен неједнаким гајевима и подијељен бројним живицама.
 − Гдје ли су сад они сиромаси, боже мој?
Послије дужег разгледања по замрзлом пространству, пред самом
ивичном косом према граду, момче угледа тамну мрљу како споро
избија из невидљиве увале и мили према шуми. Сад већ растужен,
гледао је за њима све док не утонуше у зелену ћубу узвишице која је
од њега крила долину с омрзнутом вароши.
− Е-ех, одоше!
Једва откинувши очи од мјеста гдје су ишчезли сељаци, Гојко се
окрену према шуми и загледа се у гола букова стабла. Зашто ли је баш
овамо кренуо?
− Аха, ујак Давид!
Одатле, два сата хода кроз шуму, налазила се у планини пространа
травна пољана Лисичјак, у коју су, љети, сељаци из Марјана,
Пијевчева Дола и Јаруга изгонили овце. Тамо су им биле колибе за
становање и наслани за благо. Ту је проводио читаво љето и његов ујак
Давид Поповић, заједно са својим оцем, веселим и разговорним
старчићем.
Обрадован тиме што се сјетио ујака, Гојко се упути кроз пространу
планину пуну широких долина и мањих брежуљака које је човјек
опажао тек онда кад би већ закорачио узбрдо. Висока гола стабла,
чија је круна почињала сасвим горе у висини, давала су још више
дубине и мирне величанствености овоме свијету стогодишњих
џинова.
Чим закорачи у гору, бјегунца до суза дирнуше познати стари
мириси, запамћени још у дјетињству, док је проводио и раздрагано
дуга и болно кратка љета кол ујака у Лисичјаку.
☆
У његовој петој години, кад му је умрла мајка, добри и осјетљиви
ујак узео је дјечака к себи, бојећи се да ће му и сувише тешко пасти
сиротовање код оштроносе незадовољне стрине, која је сваком у кући
бројала залогаје. Тако је, једног јутра, наштрљен на простран и
заљуљан самар, дјечак први пут у животу ушао у ову исту планину.
Занијемио, полуотворених уста, заборављајући да јаше на парипу,
дјечак је зачараним погледом промјерао сјеновито царство
безбројних стабала, која су се у висини губила у непрегледну мору
грана и неједнако освијетљена зеленила, устрептала на вјетру. Дотад
невиђени свијет дубоке планине водио је дјечакове очи час на једну,
час на другу страну, бескрајан и широк шумор у гранама сасвим му је
заокупио слух и тако је занесено дијете пловило кроз буквик као у
некој полузаборављеној вечерњој бајци. Тек ако би се коњче спотакло
о неку жилу или фркнуло, обрадовано свјежином, сироче би се
сјетило да је живо и да путује. Поново би га запљуснуо вал узбудљиве
радости мамећи му сузе на очи. Његов ујак, мислећи да је посриједи
нешто сасвим друго, у једном тренутку нашао је за потребно да га
утјеши:
− Не плачи, душо, мама ће се опет вратити.
− Мама!
Сад је малишан, истински растужен, оборио главу над чупаву
Доратову гриву. Сјетио се драгог изболованог лица, окруженог
вијенцем тешке вране косе и оних незаборавних очију, непоновљених
и јединих, које се више никад и нигдје не сусретну, како га пажљиво
прате из сталне полутаме у ћошку гдје је био болеснички кревет.
− Гојко, Голе мој, приђи мами.
Побожно, али не са страхом, дјечак је прилазио кревету, пуштао да
га врела и сува рука милује по коси и по лицу, а онда је тихо одлазио
стежући у ручици дар: увелу јабуку, коју шљиву или коцку шећера.
Једног дана кревет је опустио и чудно се измијенио Кад је дјечак
повирио у собу, тамо је, преко нова покривача, лежао црквени барјак,
блистајући лаком, позлатом и свилом. Поред њега, уз прозор, лежало
је на ниским ногарима нешто издужено, покривено бијелом плахтом.
Уза њ је мирно пламињала воштаница; њу је нарочито необично било
видјети у овој свијетлој и почишћеној соби.
Малога су брзо вратили из собе и он је читаво јутро провео у
дворишту, око двојице мајстора, који су рендисали мирисну лепљиву
чамовину. Ту су га сваки час предусретале и миловале познате
уплакане жене, а пред ручак су га одвели код комшинице, гдје је јео
пржена јаја, ријетко и омиљено јело, и спавао све до увече.
Сјутрадан је све код куће било обично и пусто, чак и сувише пусто,
маме није било (говорили су да је некуд отишла) а дјечаку се због
нечег није играло.
Послије неколико дана дошао је ујак с чупавим окатим коњчетом,
које је имало узду окићену црвеном вуницом…
Примајући се уз омању стрмину, коњче дурашно љума између
дрвећа, а растужен дјечак, сјећајући се мајке, све се однекуда
домишља није ли и она, можда, отпутовала некуд кроз оваку исту
планину, тајанствену и пуну хујања у високим крошњама.
Сјећање на мајку минуло је и туга нагло ишчилила, када је, послије
дуга пута, кроз проријеђено дрвеће синуо Лисичјак, пространа угнута
котлина, која је, подно својих стрмих ивица, била окићена истрганим
вијенцем колиба и наслана. Овдје-ондје, у томе низу, просијавао је
понеки нов дрвени кров.
− Е, душо ујакова, ево нас, стижемо.
Ујакова колиба била је смјештена уврх уског језика пољане,
завученог дубоко између два горска хрбата. Мјесто је било присојно,
окренуто истоку и заклоњено од вјетра и сваке друге непогоде.
− Охо, дошо мој унук, дошло дједово рођено! − дочека их још с
прага ујаков отац, окретан просијед старчић, и спретно се вртећи око
коња скиде малишана и пољуби га у оба образа, гребући га брадом.
− Види га како ми је порастао, како је збојит и једар, прави ђед! Е,
е, неће ивер далеко од своје кладе.
Од тога дана, па током читавог љета и већи дио јесени, за дјечака
настаде ведар и слободан, ничим спутан живот. Проводио је читаве
дане по сунчаним падинама лисичјака заједно са својим ђедом и с три
пса која су пазила овце. Неуморно је проналазио крупне брдске
јагоде, вјешто укривене под изрезуцканом зеленом капом, скупљао
кремење за дједа и у друштву с осталом дјецом-чобанчади ишао у
шуму по печурке. Кад би му досадило базање по пашњаку, он би се
враћао дједу Алекси, својој полазној станици, и нудио га јагодама које
су му се већ топиле између прстију.
− Ђеде, ево ти јагода.
Узимајући унуков дар, старац би стао да грицка ситно и брзо као
зец и нагло би се растужио.
− Е, мој Гоја, нема ти ни од овога хасне: грицкаш пола дана, па
опет ништа. Да је сад каква диња, хајде де. Е, диња, диња… − и ту би
стари оставио велико вретено на коме је сукао опуту и сањарски се
загледао у даљину поврх шуме.
Више од сваке посластице на свијету дјед Алекса волио је диње, па
су га надалеко у околним селима познавали по надимку „Дињар“. У
вријеме зорења диња, он је просто био болестан за њима. Обноћ би
сањао пространу њиву поред ријеке, на влас увијек исту, по којој су се
ваљале големе, жуте распукнуте диње, замамно миришући. Будио се
јечећи, с водом у устима, стењао и превртао се на уваљану лежају, све
док не би опазио да му се и син пробудио.
− Аја, синко, више не иде овако: и умријећу жељан диње.
− Па шта ћемо, стари? Узми у недјељу Дората, па сиђи у варош,
потражи.
И заиста, старац је, подмлађен и свечан, ранио зором и под ноћ се
враћао с товаром диња. Од њих је онда, данима, мирисала читава
колиба и свуда су се могле видјети жућкасте љесе дињина сјемена које
је чича сушио „за догодине“, а које ипак никад није стизао или се није
сјетио да их посије код куће, доље у селу.
У младости је, кажу, на чудо и покор читаву селу, служио као чувар
бостаништа и баштован код некаква муслимана поред вароши (у оно
доба у његову крају нешто незамисљиво за српско чељаде, што се
граничило с промјеном вјере), све док га нијесу, из непозната разлога,
отјерали.
Трпко и мученички грицкајући јагоде „китњаче“ и пљуцкајући
зелене листиће, дјед би стао да прича маломе каквих је све диња
видио и јео у животу, гдје их највише сију и како их пазе и његују.
− Запамти, Гоја, света је то воћка.
То су били једини разговори, кад је дјед био озбиљан и замишљен.
Иначе, он би поваздан сукао опуту, правио опанке или шио кожухе,
ведро шкиљећи на околне колибе и обичаја ради навикујући на овце.
Почесто би га унук затекао како пјевуши кроза зубе некакву
неразумљиву пјесмицу.
− Ђеде, ајде пјевај да и ја чујем.
Старац, који је малом радо причао бајке и разне истините згоде о
вуковима, мећави и Турцима, на дјечаково тврдоглаво наваљивање
започео би да кочоперно и утањеним гласом пјевуши стару војничку
пјесму:
− Сједи соко на камену,
држи пушку на рамену,
сви војници пушке у руци,
сјутра ћемо Бањој Луци…
 Или би отегао тако сјетно да је и сам Гојко постајао миран и
ћутљив:
− Синоћ касно киша ромињала…
За врућих подневних сати, кад се стадо склони од жеге у хлад и
тамо дуго мирује, старац је често, водећи са собом унука, кретао у
планину да тражи печурке, гљиве од којих се справља труд или да
скупља смрчеву смолу по сјеверним косама околних висова, тамо гдје
је расла црногорица.
− Ајде, разговоре мој, лијепа ђедова паметна главо!
Уз прегријане камените пропланке мирисала је растопљена смола,
по сумрачним влажним буквицима на трулеж је воњала тврда гљива
коју је дјед одваљивао са старих стабала, а кад би сјели да се одморе
на тамнозеленој простирци од маховине, онда је у ваздуху око дјечака
лебдио свуда присутан мирис дебелих наслага провлажена шушња,
дах прастаре букове шуме.
Трајније од свега Гојко је запамтио те мирисе вољене планине, и
увијек доцније сваки од њих, ма гдје било да је на њ наишао,
подсјетио би га на сунчана љета дјетињства, и пред њим би
затреперио Лисичјак, обасјан, простран и драг попут рођене куће.
У јесен, кад би се сумаглица стала да хвата околних висова,
остајући на њима преко читавог дана, а јутра освитала оштра и с
потуљеним сјајем, тако да се дјечак зимљиво скупљао под кожухом,
ујак се припремао за силазак у село. Ни дјечаку се није тих дана,
особито јутром, излазило напоље, јер су босе ноге зебле од сваког
додира с влажном травом, а нечујан сјеверац пробијао је кроз сваку
одјећу до саме коже. Помагао је једино кожух, и зато је дјед тих дана
често причао о једном кожуху и девет гуњева и о њиховој утакмици с
буром.
Најзад би дошао и дан растанка с планином.
Утонуо у дугачак овчји кожух, малишан марљиво каска за веселим
дједом Дињаром. Пред њима, пробијајући и разређујући маглу, сучу
се овце, збијене и нераздвојене као једно једино покретљиво и
змијолико тијело са безброј прегиба и чланака, које се разлијева и
опет скупља и издужује улијевајући се у тијесне јаруге. Иза леђа
путника остаје сиво и мирно море магле, бришући све љетошње
несташлуке. Лисичјака више нема.
 − Идемо, Голе, идемо. Јеси ли сустао?
Дјечаку се баш и не жури од срца. Чека га доље тијесно, покисло и
узблаћено село, задимљене куће из којих се нема куд побјећи и бројна
дјечурлија са својим чудним играма, друкчијим од оних на Лисичјаку.
Увече касно ђедо Дињар долази пијан од нечијега казана, пјева, виче и
нагони у смијех читаво прело, све док не заспи на простртом кожуху
иза фуруне.
Ипак, брзо се обикне и село. Дјечак, окретан и снажан, постаје
предводник у колу својих вршњака, заборавља планину и Лисичјак и
сјети га се тек у прољеће, кад ђедо стане све чешће да му намигује
испод ока.
− Голе, хоћемо ли брзо?
Тако је минуло седам-осам безбрижних година, а једног дана ујак је
с уздахом сјео поред вижљавог тринаестогодишњака.
− Гојко, душо, вријеме је да кренеш на своју очевину. Већ си се
отео, порастао, учи се тежаклуку.
Очинској кући дјечак је долазио свега једанпут у години, о својој
слави Никољдану. А сад, кад се коначно вратио овој сивој брвнари,
све му се у њој учини смањено, ископњело и сасушено. Стрина се
истопила, истегнула у лицу, па јој нос дошао још оштрији, стриц сав
опљеснивио од некакве прљаве сједине и стањио се као дјечак, па се
чак и добро знана фуруна у соби некуд снизила на висину Гојкова
раста, а некад је малишан једва досизао руком до четвртастог реда
њених зелених глеђосаних петњака пуних прашине.
Навикао на Лисичјаку на слободан и широк живот, момчић је
првих недјеља имао муке и спотицања у новој средини. Нарочито није
могао са стрином, која је вјечито и за сваку ситницу кукала, грдила и
прорицала пропаст. Једном, кад је стрина због неких кромпира дигла
дреку да она више не може овако и да ће се једног дана објесити,
Гојко је одмотао са самара дуг танак конопац и мирно јој га пружио:
− Ево, стрина, објеси се на њ, нов је. Можеш одмах ту пред кућом,
на трешњу.
Изненађена стрина примила је конопац у руку, бојећи се, ваљда, да
не падне у ватру или се на који други начин не упропасти, а тек кад је
чула смијех осталих укућана, схватила је о чему се ради и треснула
конопац у ћошак.
 − Ето ти, давно су рекли: храни сироту за своју срамоту. Ја њему
била као рођена мајка, пазим га, гледам, а он − нуди ми да се објесим.
− Па, стрина, сама си тражила.
Стрина је само љутито дунула на нос и с клетвом стала да разгони
кокоши које су наваљивале кроз отворена врата.
Отада је читава кућа дахнула душом. Јадиковке и клетве
престадоше. Умјесто тога, кад год би јој пало на ум да виче и жали се,
стрина би незадовољно и плашљиво погледала синовца-објешењака и
само уздахнула, као да ће рећи:
− Ето, бог види да пропадам, али дај ти то реци пред овим
бездушницима…
☆
Жури Гојко према Лисичјаку и са сваким кораком као да је ближе
дјетињству и оним незаборавним слободним данима. Чини се, ова
стаза заувијек одводи од усташа, од вароши, затвора и страшне
погибије, кад се за човјеком пуца као за зецом, у месо.
Овдје-ондје прокрао се у шуму зрак сунца и по стаблима и шушњу
појавиле се ватреножуте пеге, знак да је ту вече. Туробна тишина и
влажан дах свјежине такође су најављивали скору ноћ.
− Дај да се пожури − забринуто помисли момак и још више опружи
корак.
Бројни плави цвјетови око пута, којима Гојко није знао имена,
неосјетно су тамњели. У плитким удољицама, гдје се још дубоко у
прољеће задржава снијег, блијештало је нешто као главице
дријемавца, чистог и тужног цвијећа, које је шумар називао
висибабом. Томе раном вјеснику прољећа дјед се највише радовао,
китећи њиме свој шешир од плаве чохе.
− Још од Ђурђевдана нисам видио старине − сјети се бјегунац и већ
се унапријед радовао срдачном сусрету с тим поскочним и неуморно
ведрим чобанином.
Кад загријани момак испаде коначно на чистину, изненади га
озвјездана дубина неба над Лисичјаком. Послије оне помрчине, која
се задњи комад пута стала брзо стињавати и лијепити за очи, ова
устрептала купола над главом и ширина уснулог поља дјеловали су
као дуго чекан предах и ослобођење.
 − Е, сад је добро! − с олакшањем закључи младић осјећајући како
му је с рамена пало и далеко за њим остало све оно што се догодило
тога поподнева: и његови посљедњи напети минути пред бјекство, и
луди трк кроз гај, и усташка пуцњава и, најзад, тешка брига куд би
сада човјек послије свега овога. Ту је Лисичјак, далеко од усташа и од
свију других невоља, засад прво и најпогодније склониште.
Удну уског клина пољане, забијеног у тамну масу шуме, бјеласао се
кров нове ујакове колибе, подигнуте лањске године. Гојко претрну и
разњежи се на домаку тога топлог и гостољубивога гнијезда, чисто не
вјерујући да је већ стигао до њега и да се тако близу једно другог
налазе данашњи друм са својом пуцњавом која носи смрт и ово
ушушкано мирно гнијездо утонуло у мирисе вуне и млијека.
Још издалека путника опазише ујакови пси и сложно залајаше и
појурише му у сусрет, али кад им се он јави, сви, као по договору,
умукоше и стадоше се умиљавати пропињући се уза њ. Стари глуви
Зељов, познат Гојку још из дјетињства, задовољно је цвилио пузећи
око његових ногу.
− Чекајте, чекајте! Станите, лопови једни − раздрагано се бранио
момак од те необуздане и разигране псеће љубави, опкољен сплетом
тупих шапа, влажних њушки и топлих језика.
У пратњи паса, који су га сваки час престизали и поново се враћали
назад, Гојко стиже пред стару колибу и залупа на врата.
− Ваљда и сад овдје спавају.
− Ко је то ноћас? − већ послије првих удараца зачу се изнутра
зловољан ујаков глас. Чудио се коме је у ово доба ноћи пало на ум да
се скита по Лисичјаку, али кад је чуо да су се пси умирили и да с
радосном циком прате придошлицу, осјећао се да ће то бити неко од
познатих.
− Ајд, отварај, своји смо − јави се Гојко. − Зар ме не познајеш,
ујаче?
− А, то си ти − ужурба се обрадован ујак вадећи засун. − Улази,
брате, улази.
Из колибе момка запахну мирис млијека и загријаних кожуха, дах
обитавалишта људи који су тек недавно ушли у овај затворен простор,
пошто су читав дан провели напољу код оваца, на горској промаји и
на сунцу.
 − О, види га, види! − добродушно загунђа дјед дижући се с лежаја,
па сједе и гласно зијевну. − Откуда ти овако касно? Да се није код
куће десила каква слабоћа?
− Није код куће, али јест у селу. Оћераше усташе преко сто педесет
људи у затвор.
− Ајдее! − зачуђено отегну дјед, па устаде и примакну се унуку
устежући кратке окрпљене гаће.
− Како? Кад је то било? − врло озбиљно, не чудећи се, упита ујак
претичући дједа који је управ био заустио да нешто каже.
− Данас на кулуку. Покупише и поћераше, а ја убрусих, па клиснух
у гај. Опалише за мном три-четири пута, али срећа и брзе ноге
спасише ме.
− О, мој Голе, мој Голе! − с љубављу и зебњом помилова га дјед по
рамену. − Могао си главу изгубити.
− Добро је што си овамо окренуо − мирно и сабрано одобри ујак. −
Већ је било разговора о теби, питали су.
− Ко је питао? − прену се момак.
− Видјећеш. Има добрих људи − правећи се тајанствен и важан
одговори ујак с нескривеним поносом
− Хајде де − оборене главе, кријући смијешак, помири се Гојко с
ујаковом уздржљивошћу.
− Већ се ђедо спремао у село, к теби − старачки и лукаво подмигну
чича Дињар, дајући унуку до знања да је и он посвећен у тајне
планове свога сина.
Гојко у сласт покуса здјелу млијека задробљену курузовницом, па
пошто је потанко испричао данашњи догађај с кулука, пружи се у
ћошку поред ђеде. Мислећи о ујаковим загонетним ријечима, он се
сјети нејасних гласова о устанку, који су се посљедњих недеља упорно
проносили по селу. Одакле су потицали и ко их је први донио, није се
знало, али то притајено шапутање будило је у људима смјеле наде и
помагало да се лакше подноси свакодневни опрез, бјежакање и страх
пред усташама.
− Нешто ће бити око тога − закључи момак борећи се са сном, па
навуче покривач преко главе и, заносећи се у заљуљано поље
починка, заспа с радосном слутњом да га сјутра у Лисичјаку чека
некакво ведро и угодно изненађење, које ће пред њим отворити нове
путеве из овога свијета који се почео мрачити.

III
Гонећи сељаке према усташком логору који се налазио у
дојучерашњим просторијама српске читаонице, усташе су већ
унапријед знале како ће их ко уз пут, кроз чаршију, дочекати.
На ћошку, недалеко од сточне пијаце, ваља им најприје ударити
поред радње с мјешовитом робом, дућана Ибре Ћемаловића.
Ћемаловићи су стара трговачка породица, посљедњих година осјетно
бачена у засјенак од стране неколицине трговаца Срба, али још увијек
једнако поштована и на цијени и у вароши и код сељака. Отац и два
старија сина воде радњу, а најмлађи је школарац.
Покрај дућана тога озбиљног старца усташе пролазе брзо и с
нелагодним осјећањем као да иду кроз шибу. Ако су у радњи синови,
они ће мало притворити врата као да им поред куће пролази спровод.
Буде ли тамо и старац, тај ће изићи напоље, на узан и чист цементни
тротоар, и стојећи тамо уз гвоздена зарђала спољна врата дућана,
испратиће очима сваку групу хапшеника ништа не говорећи. Тај
пажљиви нијеми поглед непријатнији је усташама од сваке вике,
псовке и проклињања. На ријечи се даде, како-тако, одговорити
равном мјером, али чим да одврате на ово ћутање? Остаје им само то
да што прије ујагме мимо ту кућу, која их, као будан стражар, увијек
дочекује на улазу у чаршију.
Сљедећа истакнутија тачка је биртија Крсте Вукомановића.
Иако су све српске радње досад углавном затворене и запечаћене,
биртија овога Крсте још увијек ради. Њезин газда био је први међу
варошким Србима који се „покрстио“, тј. прешао у католичку вјеру и
сад се, неприродно весео и упадљиво жустар, врти по својој
пространој хладовитој радњи, истрчава напоље да послужи муштерије
под шареном платненом надстрешницом, шали се и смије с усташама
и људима од нове власти, трудећи се да пред чаршијом изгледа као и
сваки други пуноправни „Хрват“, који је задовољан својом државом.
Истина, касно увече, учећи дјецу католичким молитвама, Крсто се
мршти и гадно зноји као да ради некакве ружне и неприродне ствари
с ђаволом у вези, грозничаву мјешавину из болесничког сна гдје се
наоружано острвљено усташтво мијеша с обријаним подбухлим
фратарским лицима и неразумљивим напјевима из латинског језика.
 Пред Крстином биртијом, под оном испруганом платненом
надстрешницом, од неко доба поваздан се исиђавају и пијанче два
брата Шарчевића, старији и већ просиједи људи. Ови бивши бегови,
које је аграрна реформа раскућила и кренула из једног од оближњих
српских села, били су се склонили у један удаљен и забачен
муслимански џемат и тамо су годинама глуво и невиђено живјели
бавећи се нешто земљорадњом, а нешто ситном трговином. Виђали су
се само по забаченим кафанама оближњих варошица и ријетко по
вашарима и на коњским тркама − „обдуљама“.
Откад се, преко ноћи, испили нова држава и с њом нова „права“,
браћа Шарчевићи оживјеше и појавише се као људи који одавна
чекају Павелићеву „Независну“. Често застајкујући пред плакатима у
којима су Срби називани „Власи“, „бивши Срби“ и гдје је писало „Србе
на врбе!“ и „Бјежте, псине, преко Дрине!“, они су се задовољно
згледали гладећи браде.
− Машала, машала! Српско било и прошло.
− Е, нек сам, валахи, дочекао да Србија пропадне па не жалим
умријети.
Оних првих дана послије капитулације, кад се у варош насука
њемачка моторизација, њих двојица поваздан су чучали пред неком
кафаном и заједно с осталим докоњацима зазјавали у њемачку војску,
гласно се дивећи свему окупаторовом и с усхићењем ловећи цигарете
које су им, у пролазу, добацивали војници.
− Их, ово је рећи цигарета. Оне наше нису им ни слуга.
Истина, кад им је најмлађи Ћемаловић, матурант Ремзија,
поспрдно казао да је то наша „Дрина“ из бањалучке фабрике дувана,
они су се само за тренутак збунили, а онда је неки касапин, с
надмоћним презиром глупака и тешке незналице, одбрусио:
− Ех, и ти си ми посрко велику мудрост у тим твојим школама!
Хајка на Србе скрену пажњу браће Шарчевића на сасвим другу
страну. Сад и они, преконоћ, постадоше жестоки „Хрвати“ и пођоше
по чаршији, озлојеђени и увријеђена изгледа, као да су им Срби,
колико јуче, учинили тешку неправду.
− Вала, платиће неко и за оно наше.
− Доста су се Власи ширили по нашој земљи.
Чекајући тако да им се поврати њихов беглук и кметови, они се
сасвим одбише од посла и одомаћише у чаршији. Луњали су од једног
до другог познаника, налазили се свуда гдје би се вршила каква
реквизиција и отимачина, тражећи по неком праву и свој дио, а
највећи дио времена проводили су код бирташа Крсте. Понашајући се
тако као да им је и Крсто нешто дужан и крив, они су поручивали
пиће и наређивали мезе не говорећи никад о плаћању. Свраћали су и
викали с пута своје познанике зовући их на част, а тешко уплашеном
бирташу, преко воље насмијаном и љубазном, довикивали су с
пријатељским прекором као да овај не види њихову доброту.
− Видиш, болан, каква смо ти ахбаба свратили.
Кад би поред Крстине биртије удариле усташе гонећи какве сељаке,
браћа Шарчевићи остављали су пиће и силазили с уздигнутог
тротоара.
− Аха, водите ли их, водите!
− Е, сељо, сељо, вала је доста било туђе земље и туђег добра.
Почеле би да падају прве ћушке. Сељаци су ћутке брисали
окрвављена лица и сагињали се за капама. Док су се Шарчевићи све
више жестили и црвенили прскајући пљувачком замукле људе, дотле
су усташе-спроводници налазили себи тобож некаква посла и разлога
да се на томе мјесту застане, а кад би Шарчевићи већ претјерали и
свијет се стао искупљати, они би се умијешали да као „заштите“
сељаке.
− Остави, болан, људе, грехота је.
− Бјежи, Осме, не дирај човјека.
Задихани и знојни, још увијек са злим сјајем у очима, Шарчевићи
су се враћали за своје столове и покровитељски храбрили занијемелог
бирташа:
− Ти се, Крсто, не бој ништа. Док је нас, тебе нико не смије ни
дирнути. Хајде, хоћеш једну ракију?
Иза Крстине биртије нижу се низ улицу велике српске радње, мртве
и спуштених ролетни. Туда и усташе и њихови ухапшеници пролазе
као кроз гробље, ћутке и ужурбано, све док не дођу до завијутка и
упадну у прљаву живу улицу близу житне пијаце. Ту се ваздан ређају
кафанице и чести ћепенци с изложеним уларима, конопима, женским
марамама и другом робом. Ту усташе увијек нађу највише својих
познаника, докоњака, радозналаца и мрачних србождера који се
однекле из ћошкова провлаче ближе дотјераној гомили. И ту се,
дјеломично због радознала свијета и гужве, ствара обавезан застој и
отпочиње мување и ударање, али у далеко мањој мјери него пред
Крстином биртијом, јер већина дућанџија и кафеџија, танак и слабије
стојећи свијет, не одобрава овакве испаде и гледа их с ћутљивим
неодобравањем. Чини се, да су се баш због ове нијеме осуде браћа
Шарчевићи и одвојили од овога срца муслиманске чаршије да тамо
напријед врше своју ружну и крвничку работу.
На крајњој тачки овога пута наспрам самог усташког логора,
истиче се велика гвожђарска радња трговца Јозе Орешковића,
логорникове десне руке.
Кад усташе дотјерају људе пред логор и чекају наређење шта ће
даље са њима, Јозо се увијек нађе у послу пред својом радњом или бар
негдје унутра ближе излогу и вратима. Блијед и строг, свјетлуцајући
златним зубима, он је у тим тренуцима особито марљиво заузет
својим послом и све изгледа као да и не примећује кога су то опет
овамо допремили. Без престанка његов је поглед заузет ланцима,
полугама и сјекирама натрпаним свуда по радњи, а кад га, у ријетким
тренуцима, и дигне на ону страну гдје стоји гомила невољника, он
преко њих прелази као преко празна мјеста. Ипак, људи слуте да он
добро, и сувише добро, види све њих, да их проматра, процјењује,
одмјерава и броји. Нешто фратарски мртво и нељудско бије из овога
човјека: као да никад није имао дјеце ни породице, крвне везе с
људима; чини се да му је и само срце студено и безосјећајно као и оне
гвоздене ствари којима је окружен.
− Овај главу сијече! − толико је пута са зебњом помислио неки
несрећник стојећи у гомили пред логором.
Тако и овај пут, очекујући сусрет с тим већ познатим људима и
знајући унапријед како ће их гдје дочекати, усташе потјераше сељаке
кроз чаршију. Сваки се од њих већ одраније у себи радовао колико ће
му у очима познаника и читаве чаршије порасти углед, кад га виде
како гони оволику групу сељака, читаву војску, болан. Свуда ће за
њим ићи задивљен шапат:
− Јах, јес видио нашег Хусе! Бака, бака! Боме ти тај дрма државом.
− Дало му, мој брате, заслужио. Ко кад човјек зна и умије.
Међутим, већ на првом кораку у варош, усташе дочека неугодно
изненађење. Умјесто да радознало истрчавају на врата и јате се
ивицом плочника, занатлије и трговци били су пуни некакве сумњиве
и брижне запослености, па као да им није било до тога да загледају
кога то усташе гоне. Неки су били и одвише пажљиво нагнути над
својим послом, а други су надошлој гомили окретали леђа као да им
је више стало до некакве ситнице ту негдје око прозора или прага. Тек
понеки је тмурно, испод ока, гледао потиштену колону као да му она
доноси некакву неминовну невољу или као да је у гомили познао
некога свога.
− Ајде, ајде! − и без потребе гласно повика крезуби усташа
Тороман, па испод ока погледа по низу дућана да види какво ће
дејство произвести његова вика. Међутим, варошани су вечерас
изгледали као глуви, нико и не подиже главе. Чинило се чак да им је
све то непријатно и да се мрште.
− Шта ли се то ког ђавола десило одјутрос у чаршији кад су ови
овако покисли? − озловољено помисли Тороман обарајући очи.
Још синоћ је све било у реду. Логорник Шкуро, намрштен млад
учитељ, сарајевски ђак, позвао је ројника Торомана и наредио му да
се још прије зоре нађе у селу Марјанима и да гледа да похвата неке
људе који се крију од усташа. Одатле ће прокрстарити још кроз два
села, а предвече има да сврати на бановински пут и да све кулучаре
листом потјера у варош.
− Само строго и не штедите батина. Власима треба затјерати страх
у кости − одрезао је логорник устајући и бодући Алу Торомана
оштрим непријатељским погледом.
− Богами, нешто није у реду − закључи Тороман видећи како и оне
најгрлатије присталице нове државе изгледају брижно и чине се да и
не виде Алије.
Пред Ћемаловића радњом све је било као и обично. Стари је и овај
пут стајао пред вратима ћутке пратећи погледом људе у пролазу, док
су се његови синови спремали да затварају и да крећу горе на спрат, у
кућу.
Пред Крстином биртијом угледаше само газду. У предвечерњој
журби он се нешто мувао око столова и чинио се веома брижан и
заузет.
− Кад ли су се изгубили Шарчевићи? Па ово је баш њихово вријеме
− забрину се Тороман. − Богами, нешто није у реду.
 Тако исто нерадо их дочекаше и у оној улицп код житарнице. Тамо
ни издалека није било оне предвечерње живости, кад је свака кафана
дупком пуна. Већина трговаца била се разишла кућама, а оно гостију
који су сједили пред кафанама, зловољно су омјерали усташе и читаву
ту гомилу као да ће рећи:
− Још нам је само то требало! И баш сте их морали овуда
протјерати.
Кад сељаци стигоше, логорник Никица Шкуро изиђе из
канцеларије и зовну Алу у страну:
− Шта је с поручником? Убијен?
− Нема га. Стигли смо прије зоре, опколили и све претресли, па
ништа. Наредник Винко каже да ће најприје бити негдје на Лисичјаку.
− Хм, тамо га лако нећеш наћи. А од ових − је ли било бјежања?
− Само један, али ни тај неће далеко, добио је своје.
− Да, да. Само је данас поручник опаснији него стотину оваких. Тај
нам официр пошто-пото мора у шаке. Одјутрос је ђаво у торби, више
нема шале.
Тек послије тих ријечи Тороман се поново сјети малопређашњег
чудног држања чаршије и упита нагињући се мало унапријед:
− Шта је овоме свијету у чаршији? Некако је као поплашен. Ми
смо још од поноћи кренули, па… Да нису ови Срби нешто почели?
Логорник испитивачки и мирно погледа у Торомана као да га
припрема за некакав важан чин, а онда изусти мукло и свечано као да
тим ријечима коначно веже Алу и себе у некакво опасно коло.
− Мој Але, почели смо рат с Русијом. Озбиљна ствар.
− С Русијом?!
Тороману отежа и пушка и фишеклије. Осјети у натеченим
стопалама све километре пређене од ноћас и пожели да негдје сједне,
да се распаше и људски предахне.
Логорник се прену из тренутне замишљености.
− Гоните ове у стару школу, па на одмор. Сјутра ће бити опет
посла.
Као на туђим ногама Тороман крену за сељацима. За тренутак му
ишчили сва сласт од ове службе на коју је досад био толико поносан,
дође му криво на учитеља који га је у све ово увукао и наљути се сам
на себе што му би да остави посао код трговца Вуксана и да пође у
усташе. Истина, теглио је тамо вреће соли и цемента, али бар од
ничег није страховао, нит се коме замјерио. А гледај сад! Негдје тамо,
бестрага далеко, ударила Русија, а њему као да је залупало на рођена
врата. Шугава ствар.
Неки од усташа грубо гурну једног сељака који се сагнуо да
поправи спали опанак, опутњаш. Тороман се прену, осјети како га
први сумрак обли непријатном језом и љутито повика:
− Еј, ти тамо, остави људе на миру!
Сељаке нагураше у највећу просторију старе школе, одужу дворану
у којој су се иначе одржавале све веће приредбе у граду. У посљедње
вријеме у њој је коначила војска, па је трошни дрвени под био посут
сламом, неки прозори полупани, а распукнута табла, без ногара, јер
су са њима ложили ватру, била је гурнута у ћошак.
− Шта ли ће с нама бити, једина вјеро? − хукну онај изболовани
сељак смјештајући се у сами ћошак поред табле.
− Неће нас миловати, не бој се! − опоро одсијече Стојан Кекић, љут
на самог себе. − Сви смо се ми правили мудраци, а мали Ћупурдија −
задјену нас за пас. Утече он, боме а ти, Стојане, купи ноћаске турске
буве и моли бога, ако и главу изнесеш.
Дебели Пајо, који је управо почео да тражи мјесто поред њих,
загледа се добро у ћошак и при слабој свјетлости од великих прозора
препознаде у њиховој групи Тодора Бокана, па зловољно одгега чак у
супротан угао, спотичући се и чепајући оне који су били посједали.
Осјећајући нејасан страх и од ове велике собе и од пригушеног
жамора мноштва људи испред себе, Тодор се повуче у сами ћошак и
приби се леђима уза зид, поред саме табле. Тако је бар с те стране био
сигуран, иза њега није било никога.
Овдје, у овој ноћној гужви и стисци, мрко момче, више него икада
досад, пожали за својом пустом пољаном и мирном кућом коју је
шума крила и чувала од осталог свијета, бучног, невјерног и
многоструко опасног. Тамо није било ни жандарма, ни школе, ни
варошких подвала, ни страшног војничког живота и, коначно, ни
овога кулука који се свршава овако ружно, у непознатој школској
згради, уз таблу, која још мирише на креду и подсјећа на прве тешке
детињске дане.
 Још у пространом ходнику школе, кад је угледао камару
наслаганих клупа, искривљену рачунаљку и нахерен глобус на једном
орману, Тодора је поново прожео онај стари страх од школе и свега
што је с њом у вези, велики страх који малишана обузме и стегне од
главе до пете и укљешти га као грч.
Његов први излазак у свијет, међу људе, и прве невоље били су
везани за школу. Тодор је све то одавна поборавио и није о томе
мислио али вечерас, ето, при уласку у ову зграду, пред њим је
изненада синуло његово краткотрајно школовање са сваком својом
ситницом − сваким страхом, сликом и мирисом − далеко јасније и
живље, него минули кулучарски дан окован бригом.

IV
До своје седме године дјечак је ријетко када одлазио у село.
Догађало се то, углавном, само онда кад би његова мати пошла у род,
па повела и њега да не иде сама. Некада би га, опет, узео са собом
његов дјед Ђуро, сад већ одавна покојни, кад би тамо одлазио каквим
послом.
Љети, пратећи дједа који је чувао нешто коза, дјечак је често
избијао на ивицу шуме, у густе љескаре, и одатле, са какве узвишице,
дуго гледао доље у село, опијен и задивљен пространством. Дјед му је
казивао које је у селу школа, куда води који пут и у којим се селима
налазе поједине цркве које су се бијелиле у даљини. Показујући на
супротан крај њихова села, у бреговит предјео под шумом, он је
објашњавао:
− Видиш, оно је планина, права дубока планина.
Тако, уз материну сукњу и поред вољеног дједа, све је у свијету
изгледало лијепо, занимљиво и ново. Прве невоље настадоше тек
онда, кад се дјечак одвојио од тих драгих створења и нашао се сам
изван своје пољане.
Од његове куће до школе било је добар сат хода, половина од тога
кроз буквик и танку грабову шуму. Тамо га је први пут одвео дјед све
до саме школе, а касније га је, три-четири пута, испратио до краја
шуме да се дјечак мало ослободи и упозна пут.
Оставши сам у школском дворишту, пуном развикане дјечурлије,
дјечак се прибио уз ограду и гледао за дједом који је замицао уз пут.
Што је старац даље одмицао, дјечака је све више обузимала туга.
Чинило му се, никад више неће видјети ни њега ни своје куће.
Кад старац сасвим замакну, Тодор се сузних очију окрену. Један
живахан куштравко из трећег разреда застаде у трку пред њим и поче
да се руга:
− Виде, виде, овај мали плаче. Иха, ричи, ричи, воле!
Окружен подругљивом грајом, уплакани малишан сасвим се
изгуби. Видио је насмијану и бучну дјечју гомилу час толико близу да
га је стјешњавала и гушила бодући му очи, а час опет сасвим далеко у
треперавој магли. Заборављао је гдје је и зашто је овамо дошао. По
желио је да умре, па макар колико то било тужно. Онда се не би нико
смијао.
Као да се покорава његовој тајној жељи гомила се, уз притуљен
жагор, смири и утиша, а онда са журбом и гурањем нагрну према
школским вратима. Малишан се нађе очи у очи с необичним женским
створењем у бијелом. Заблијештен њезином хаљином и ухваћен
строгим очима варљива и шарена сјаја које су играле и прелијевале се
у плавичастим тоновима, он је из неодређене даљине чуо оштро
питање (је ли то уопште људски глас?):
− Тукли су те, је ли? А ко је то био?
Изненађен овим неземаљским створом, мали Тодор није схватио
ништа од онога што га је учитељица питала. Чинило му се само да се
све више стеже и тоне у земљу, док је жена у бијелом расла попут
облака. Витка рука додирнула је дјечаково уво и лако га потегнула.
− Дивљак. Не знаш ни одговорити. Марш у разред!
Кад се дјечак појавио на вратима, из разреда се море очију
окренуло према њему, никад их дјечак толико видио није. Неко га је
повукао, смакнуо му капу и смјестио га у трећу клупу, одмах од
улаза.
Чудно створење уздисало је с узвишеног подијума бацајући на сто
зеленкасту плочу, дневник:
− Ох, боже мој, опет почиње мучење. Прљаве руке, уши, мокри
гуњеви, блато…
Неко боцну Тодора у ребра. Слушајући бојажљиво задивљен шапат
свога комшије, он погледа за пруженолруком:
− Види тице! И коња!
 Зид са стране био је окићен великим сликама у боји нешто
потамњелим од старости. Опчињен као да сања, Тодор се од првог
погледа изгуби у томе зачараном и невиђеном богатом свијету птица,
змија, зечева и мноштва других непознатих животиња. Чак и оне
познате биле су овдје много љепше и питомије: во уопште није
покренуо своје опасне рогове, нит је мукнуо, а што је било још
најузбудљивије, зец је, уздигнутих ушију, потпуно мирно чучао
гледајући у дјечака својим крупним очима. Малишан заустави дах.
Мрдне ли само, зец ће побјећи!
− А ти? Еј ти, што ловиш мухе по зиду, како се ти зовеш?
Тодор се врцну. Оне строге очи из дворишта поново се створише
пред њим и сапеше га у тијесној клупи. Уплашени зец клисну бестрага
и богзна куд се изгуби.
− Како се зовеш? Устани.
Читав разред око дјечака оде некуд наниже. Сад је стајао, усамљен
и одузет, слушајући, однекле са стране, свој глас:
− Тодор.
− А како још?
− Никако − понови онај исти одвојени глас.
Кроз разред мину пригушен смијех. Учитељица се љутну.
− Ћуране, чији си?!
− Ђедов! − избаци дјечак јер га је дјед још највише мазио и водио са
собом називајући га својим. Чији ће други, дакле, бити!
Разред се опет за тренутак стресе. Учитељица у очајању подиже очи
пут плафона, а затим чвркну дјечака по глави.
− Магаре једно, како ти је презиме?
Ово је већ била увреда. Томе се дјечак није надао од ове бијеле и
необичне жене. Она сведе обрве и намршти се.
− Молим, госпојице, он се зове Бокан! − гласно се јави неко из
посљедњих клупа.
Учитељица је зачуђено гледала у Тодора.
− Види га, види! Прави вучић! Еј, вучићу, горе главу!
Дјечак је упорно сагињао главу, притискујући наниже намирисану
меку руку учитељице. Неће је дићи, па нека га одмах убију.
− Хајде, изиђи овамо. Изиђи пред разред, нек сви виде како изгледа
вучић.
Тодор се бранио упорно и ћутке ријешен да никако не попусти.
Учитељица најзад пусти његов рукав.
− Хајд сједи, не бој се. Је ли де, дјецо, да је прави вучић!
Рђаво скривајући зловољу, учитељица продужи даље кроз разред, а
мали Тодор, сад већ уочен од свију, осјети да је издвојен и сам у овој
соби и да му се ваља бранити од свију њих. Није ни помишљао да
заплаче, у пусту срцу за то није било мјеста. Па свакако га нико од
ових неће жалити, само ће се ругати као и малоприје у дворишту.
Тај први школски дан донио је толико нових утисака и непријатних
доживљаја да је дјечака потпуно ошамутио и дотукао. По повратку
кући читаву је ноћ бунцао и трзао се иза сна помињући зеца и
причајући разне неразумљиве ствари. Ујутру је оставио недоједен
доручак, тешко се одвојио од свог дједа на изласку из шуме и попут
осуђеника сам се упутио према школи. Сустезао је дах и скраћивао
корак само да што више одгоди непријатан сусрет, али школа се ипак
примицала као неминовна невоља, а граја око ње расла је са сваким
његовим кораком и постајала све разговетнија.
− Иде вучић!
− Ихај! дјецо, ево вучића!
Ђаци га спазише и опколише прије нег је и ушао у школско
двориште. Сва срећа што је учитељица, чујући толику грају, помолила
главу из свога стана, с првог спрата школе, и повикала:
− Шта је то доље?! Еј, Узелац!
Баци се смирише и растурише, али су сад крадом и упола шапатом,
обзирући се на учитељичин прозор, задиркивали дјечака прибијеног
уз ограду:
− Вучићу! Е, вучићу!
Око ручка, повлачећи се пред гомилом напасника, Тодор се заби
иза школе у ћошак између живице и бунара, али га ни ту нису
остављали на миру. Користећи одсуство учитељице, која је била
отишла у село, на ручак, читава гомила ђака из другог разреда опколи
Тодора. Гађали су га пиљцима и поиздаље боцкали дугачким
прутовима, али се нико није усуђивао да приђс ближе, јер је замукли
и намргођени дјечак држао у рукама комад летве, остављене ту кад је
поправљан кров бунара.
− Оди вамо, вуче! Вучић, вучић!
− Еј, одмакни се, разбиће ти главу!
− Вучићу, бацај летву!
Ко би знао докле би тако наивно-бездушна дјеца задиркивала и
кињила малог Тодора, да однекле не испаде четвртошколац Никола
Бурсаћ, незграпна крупна дјечачина, и поче отпасивати дебео каиш
начињен од старе коњске узде.
− Марш одатле, срам вас било! Оставите дјечака на миру!
− Ено њега, држи летву.
− Мора држати, кад сте скочили на њ ко пси.
Дјеца се нерадо почеше растурати, а Никола приђе дјечаку који
још увијек није пуштао летве и узе га за руку.
− Ајде ти, брате, са мном, па се не бој. Нека га само одсада ко
дирне, па ћу се ја с њим старати.
Познат као најјачи дјечак у читавој школи, проводећи школску
годину код своје тетке, јер је био родом из далеког засеока Вргеља,
испод саме планине, Никола је одавна био за осталу дјецу ауторитет
пред кога су изношени међусобни ђачки спорови и тужбе и од њега
тражена заштита. Често би, са сузом у оку, понеко млађе дијете
прилазило Николи који је сав био заузет неком шром.
− Никола, Ниџо, онај ми отео писаљку.
− Који?! Еј ти, врати дјечаку писаљку, јер ћу се ја с тобом старати.
То Николино „старати“ значило је да ће, у случају непослуха,
радити каиш или да ће мали преступник, све уз шалу и смијех, бити
измецан кољенима.
Умирен, али у души још увијек једнако тужан, Тодор послушно
пође за Николом. Пред њима су се ћутке размицала дјеца, већ се
обзирући за новом забавом и новом жртвом.
Већ поодрастао дјечак, Никола је чешће изостајао иза школе, јер га
је тетка задржавала због пољских радова. Уз бербу и орање често га не
би било по три-четири дана узастопце.
 Та Николина одсуства дјеца су користила да се поново окоме на
незаштићеног „вучића“, али сад се већ малишан бодрије бранио и
враћао ударце, осјећајући да ипак има какву-такву заштиту, па макар
она, за тренутак, била и далеко.
Долазећи у школу, Тодор је још издалека пазио види ли се негдје у
дворишту Никола и чује ли се његов глас. Ако га не би угледао, тај дан
био је изгубљен, читаво вријеме ваљало је бити на опрезу.
Једном се тројица дјечака из другог разреда договоре да Тодора
сачекају при повратку кући и да га истуку. Чим се тога дана у школи
завршила настава, они одјуре пречицом и сакрију се у један љескар,
дјечаку на путу, држећи у рукама спремне штапове. Убрзано дишући
и шапућући између себе, они су плашљиво извиривали на путању
којом је Тодор требало да наиђе.
Међутим, на изненађење засједе, „вучић“ се уопште није појавио
путањом, већ испаде пред њих тројицу однекле из најгушћег љескара,
са стране одакле су му се најмање надали. Зачуђеност је била
обострана. Дјечаци уплашено поскакаше као да су они нападнути и
пријетећи подигоше штапове. Јачи од сваког од њих понаособ, Тодор
се и сам препаде, али видећи збуњене дјечаке, већ спремне да
кукавички клисну, он потеже из џепа ножић коричњак с дршком од
рога, мрачно састави обрве и стегну зубе спреман да се брани и да не
узмиче на овоме терену који је више био његов него њихов. У томе
тренутку заиста је био прави вучић коме је изненадна опасност
наметнула борбу.
Најближи дјечак, риђокос и пиргав, видећи нож, уплашено
затрепта округлим очицама, па пусти штап и стушти се низ путању
топоћући босим ногама и не обзирући се на своје друштво. За њим
нададоше и његови пријатељи, што малог бјегунца још више уплаши,
јер је помислио да им је потјера већ за петама.
Подно љескара, на сеоском путу, бјегунци налетише на своју
учитељицу, која је ишла у вечерњу шетњу, огрнута шалом.
− Шта је? − љутито повика она, уплашена од ове гомиле која се
изненада сручи из љескара.
− Молим… молим… молим, госпојице, Тодор Бокан хтио нас
заклати!
− Молим, ћеро нас ножем! − допуни други дјечак.
 − О, господе боже, шта још човјек неће дочекати у овоме селу! −
узвикну запањена учитељица ни за трунку не сумњајући у изјаву
тројице малих разбојника. Како је све ово далеко од чистих
поплочаних улица из њезина дјетињства, од бањалучке алеје
кестенова, посластичара Ћазима и момака по полуосвијетљеним
ћошковима! Тамо је сад шеталиште, пуно предвечерње живахности и
гужве, а овдје се дјечаци кољу ножевима. Пресвета дјевице, колико
још има до ферија!
Сјутрадан је, уз присуство школског послужитеља, једног мирног
старца, извршена преметачина код малог Тодора и нож му одузет.
Држећи га у руци као неко страшно оружје које тешко оптужује,
учитељица је злослутно климала главом:
− Рано си почео, вучићу, да се бавиш разбојништвом. Ножем на
своје другове − лијепо богами! Е, од сада ћеш ти мени сједити овдје у
магарећој клупи. Правићеш друштво Миловану.
„Магарећа клупа“ стајала је са стране, код самих прозора. У њој је,
још од прошле године, спокојно чамио ђак Милован Дреновић,
понављач, већ огуглао на батине, грдње и слабе оцјене. Већ је био
дотјерао дотле да је на свако питање, ма какво оно било, стрпљиво и
упорно ћутао. Због тога је учитељица све рјеђе прозивала, а некад га
по читаве дане заборављала.
Тако су Тодора премјестили са старог мјеста, укривеног међу
дјецом, и отада је он сваког јутра сједао попут осуђеника у ону
обиљежену клупу. И тако га је сваки дан подсјећао на то да је
изопштен од остале дјеце, да је вучић и да са њим нешто није у реду.
И дотада стидљив и збуњен у одговорима, сад је постао још
несигурнији, док је учитељица код првог његовог замуцкивања већ
губила стрпљење и наређивала му да сједне, сматрајући да је на ово
„подмукло“ створење узалудно трошити вријеме и живце.
Понекад би онај Милован, који се већ одомаћио у магарећој клупи,
изненада живнуо и са сасвим новим изразом на лицу обраћао се
Тодору негдје у ћошку дворишта:
− Ја знам све оно што је учитељица данас питала ђаке. Знам и
пјесмицу. Ево, види!
И Милован би наизуст казао читаву пјесмицу која је била задата за
тај дан.
− А зашто је нијеси казао, кад те је она јутрос питала? −
неповјерљиво је питао Тодор.
− Ето… зато − немарно је одваљивао Милован. − А она ме је јуче
звала и рекла ми да припазим добро да ти опет не донесеш какав нож.
Вели, да јој одмах пријавим.
Тодор се непријатно лецну. Значи, нису још заборавили онај нож. А
он је већ заборавио и ону засједу у љескару и данас више не може да
се љути на оне дјечаке.
Тодор сад поче избјегавати и Милована, свог друга по невољи.
Зашто га он тако гледа? И зашто се јуче жалио да нема чим заоштрити
писаљку? И он се вјероватно боји Тодора и пази на његове ножеве.
Тако се мали Тодор осјећао све више издвојен нз гога круга веселе
дјеце; није се упуштао ни у какву игру нит су га остали радо примали,
одбио се чак и од свог заштитника Ниџе, јер већ није долазио у
прилику да га овај брани − дјеца су се „вучића“ прибојавала и
остављала га на миру.
Под саму зиму, кад почеше стезати први мразеви и с ораха се нагло
просу лист, изненада се прекину Тодорово школовање.
Једне ноћи, док је дјечак спавао савијен и прикупљених ногу,
згрчен од зиме у неналоженој соби с проваљеном фуруном, трже га
иза сна некакав узвик у дворишту. Дрхтурећи и ситно цвокоћући
промоли главу испод ријетко тканог покривача. Споља је продирала у
собу оштра и јасна мјесечина каква само може да буде за мразовитих
студених ноћи. Очев кревет био је празан, покривачи на њему
згужвани. Разговор напољу једнако се чуо, искидан и љутит. Дјечака
спопаде вртоглав страх.
− Хајдуци!
Ко би други могао да се усред ноћи појави на љиховој пољани, него
баш ти страшни људи из прича!
Јежећи се, осушена грла, „вучић“ се спусти с кревета и, сустежући
дах, довуче се до ниска прозорчића. Напољу, поред замрзнуте локве у
којој се љети брљају крмци, стајао је отац, бос и гологлав, двојица
жандарма свјетлуцајући металом и угланцаном кожом, а мало подаље
дјечакова мати, рђаво повезана и пресамићена у пасу као да за нешто
моли.
Срце, које је бурно лупало, сметало је дјечаку да добро чује
разговор напољу. Због тога се све чвршће прибијао уз прозорско
стакло, осјећајући у чеоној кости туп бол од студени.
− Обраде, казуј гдје је во, не губи ноћас главе − наваљивао је један
од жандарма.
− Не знам, господине наредниче, тако ми живога бога! − клео се
сељак видећи да га уваљују у велику невољу.
− Тако ми моје дјеце, он се никуд ни мако није од куће има већ
недјељу дана! − плачно је цвилила мати.
− Ти тамо, језик за зубе! − сиктао је наредник. − А гдје вам је
стари?
− Отишо у Марјане да шије некакве кожуне.
− Хе, кожуне! Видјећемо ми већ то. Отишо је он да с вола скида
кожун.
− Није, људи, живота ми!
− Ћут! Мислиш ли ти говорити ил не мислиш, бога ти твога?!
− Не знам, па…
− У локву! У локву, сунце ти жарко, па ћеш ти мени признати кад
си мајку за сису ујео! Улази!
Наредник измахну кундаком, а Обрад полако и опрезно,
уситњеним кораком, пође према локви. Запуцкета танак лед и убоде
дјечака у срце.
− Дубље, дубље! − немилосрдно зарежа наредник.
Мајка започе тихо да кука приносећи устима стиснуте шаке.
Налазећи се у води преко кољена, Обрад је молио и бранио се, али
сад мирније и с више туге:
− Немојте, људи, ноћаске да гријешите душу о права здрава
човјека. Не знам ништа од вола, дјеце ми моје.
− Пустите га, наредниче, прав је, оба ми ока! − плакала је мати
заборављајући на студен.
− Ћути, кујо, јер ћеш сад и ти у локву! − запријети жандарм.
Видећи оца како преклиње и моли беспомоћан као дијете, Тодор од
оштрог бола узе да гризе усне и у очима му се наресише сузе пред
тим увредљивим призором. Ево, већ су и до њихове куће продрли
људи из оног страшног и бездушног свијета изван пољане, свијета који
је дјечака понизио, назвао га вучићем и спратио га у магарећу клупу.
Гутајући рођене сузе, увријеђени дјечак грчио је прсте и клечећи
иза хладног стакла, пред немилим призором, зарицао се сам пред
собом:
− Никад више нећу отићи од куће: ни у школу, ни у род, ни…
Дабогда сви они изгорјели: и жандари, и школа, и учитељица, и
дјечурлија и она клупа!
Кад жандарми промрзлог оца поведоше у кућу да се обује и да пође
с њима, дјечак скочи натраг у кревет и покри се преко главе. Ту је,
бескрајно дуго, дрвенећи се, чекао док се отац опремио и кренуо се са
жандармима.
Сјутрадан Тодор није отишао у школу, а кад се ожалошћена мати
најзад сјети да га пита зашто је остао, малишан одговори намрштено
и одлучно:
− Нећу више да идем!
− И немој, брате, бар док се он не врати − сложи се мати мислећи
на мужа и страхујући да остане сама са својим бригама и тугом поред
петогодишње кћерчице која баш ништа не разумије. Тодор је бар ђак
и мушко је.
Тако је Тодор, не идући у школу, дочекао повратак оца и дједа из
истражног затвора. Већ је била увелико зима и некакво вучарно доба,
па се нијесу ни усуђивали да, до љепших дана, шаљу дијете само кроз
шуму и на толику даљину.
Кад се упрољети и кукуријек се зазелени над мрком
прошлогодишњом травом, Тодор крену за козама не желећи више ни
да чује за школу. Узалуд су стизале опомене и пријетње глобом. Отац
је пред учитељицом ширио руке и скидао са себе одговорност:
− Госпоја, ја му ништа не могу. Чим заплави, он скочи па у шуму
као звијере. Не би друкчије, мањ да би га на спавању везао и тако вам
га довео. Али шта ћу онда? Запалиће ми лопов кућу ил ће кога од вас
убости ножем.
Тодоров дјед, смршао и жут, послије повратка из затвора стално је
побољевао и вукући се за козама, одобравао унуку:
− Имаш и право, синко, шта ће ти школа. Што више школе, више
лоповлука и бездушности. Мене су, мој Тодоре, баш ти школовани
гола држали на мокрој плочи и бубреге ми обноћ одбијали.
 Слушајући га, дјечак је од беспомоћна јада и гњева грчио вилице
жедан освете и с мржњом гледао црвен кров и крајичак бијела зида
своје негдашње школе, која је провиривала иза ниска баира. Још је
тамо она неразумљива миришљава госпојица, срамотна магарећа
клупа, непријатна креда која прска под прстима и огромна црна
плоха табле, немила као смрт. Како ли је само могао да толико тамо
издржи!
Тако се завршило кратко и несрећно школовање малог Тодора,
остављајући му, као лоше зацијељену рану, страх и неповјерење
према читавом томе свијету који живи, креће се и ради изван његове
пољане и у коме се налазе школе, учитељи, жандарми и, вјероватно, и
друге ствари које загорчавају и стежу живот.

V
− Откуда баш у школу да нас затворе? − с неугодном слутњом
питао се Тодор ослушкујући гласове усташа који су се напољу нешто
препирали и дозивали.
Чешће пута у дјетињству, а каснијих година све рјеђе и рјеђе,
обично кад би био нешто болестан, Тодор је сањао да се поново
налази у школи и онда би се дуго мучио и страховао у сну. А вечерас,
ево, како изгледа, тај се сан остварује у нешто измјењеном облику.
Давно минула невоља, попут проклетства, шуља се за човјеком, плаши
га и опомиње, а једног дана, кад се томе и не надаш, она ти се поново
испријечи на путу, већа и дубља него раније.
− Нијесам ја џабе сањао школу и у сну се од ње препадао. Неки ће
се ђаво од овога излећи − празновјерно се забрину момак, намрштено
гледајући у велике прозоре који су сијали мртвом ноћном
свјетлошћу, слабо разбијајући мрак у соби.
Око поноћи стигоше нови затвореници, неки угледнији сељаци из
горњих села и околине вароши, који су се досад спасавали затвора
новцем и разним поклонима. Међу њима је био и бивши кортеш свију
владиних странака, вјечити кандидат за народног посланика, сељак
Саво Љусина, родом из Тодорова села, чувен због свог богатства у
стоци. С њим су се познавали и пословали сви сточарски трговци и
претрглије у срезу.
− Довели и Саву Љусину! − већ су шапутали неки покрај Тодора.
− Боме, кад је и Саво допао буваре, онда од нас осталнх нема
ништа − изгубљено се јави неко из мрака.
− Можда ће нам Саво свима помоћи. Опет је боље с њим нег без
њега − понада се други сељак.
− Тај мисли само на своју кожу као и увијек досада, знам ја њега −
одбрунда Стојан Кекић.
Међутим, кад придошлице, пошто се у мраку некако смјестише,
пронесоше вијест да је заратила Русија, сва школа устрепта и оживи
од жагора и многих питања. Притиснути бригом, страхом и
неизвјесношћу, људи с олакшањем дахнуше као да је талас чистог
ваздуха зап љуснуо читаву собу. Нада се роди у свачијем срцу. Нит су
им се усташе више чиниле толико страшне ни затвор тако непријатан
као малоприје.
− Е, зато се усташе нешто примирише откад уђосмо у чаршију −
досјећао се Стојан Кекић.
− Не чују се нешто, пас им… хм. Забринули се лопови. А прије се
није могло живити од њихова шенлука − причао је један придошлица
с периферије вароши, који је имао прилике да се наслуша усташа и да
се настрахује сваке у бога ноћи.
− Да, мој драги, и Руси су Срби као и ми, неће они нас тако лако
оставити. Боме ће се сад лијепе усташе упитати за ово што су од нас
радили − распредао је неко поред Тодора злурадим и веселим
шапатом.
− Оће, оће, право кажеш.
Јутро затече људе згужване, неиспаване и блиједе, али се већ од
првих разговора у њих враћала живахност и нада на добар исход
ствари. Потражише се по пространој соби познаници и комшије,
задимише цигарете. Неко опази да врата у ходнику уопште нису
закључана, па то још више окуражи људе.
− Видиш, ово и није прави затвор, него тек онако, колико да
ноћимо. Сигурно ће нас мало преслишати, па кући.
− Преслишаће онако као уз пут, кад су нас гонили! − окоси се
Стојан Кекић. − Да има мјеста у правом решету, били би ми већ тамо.
Гомила људи без престанка се тискала око Саве Љусине, који је
стајао, блијед и подбуо, потиштено гризући доњу усну. Нерадо и
набусито одговарао је на бројна питања, заузет сам собом.
 − Ама пустите ме, људи, шта ја знам!
− Како уватише!? Нијесам се ни крио, шта сам ја коме крив!
− То ти питај кога другог, ја немам с Русијом ништа. Моја је држава
независна Хрватска, а није Русија.
Тако би се обрецнуо на брижног сељака, зловољан и неиспаван, љут
на свакога ко би му се обратио, јер му је сметао да мисли о својој
рођеној невољи. Ипак је сваки одговор подешавао тако да може
ваљати и „за оне тамо“, ако им случајно до ушију дође. Шта зна
човјек, ђаво не спава.
Опуштен и спласнуо, Пајо Мрдаљ тискао се око Саве и започињао
све некакве безначајне разговоре као да би да каже осталима како
њега не море њихове бриге и како су, ето, њих двојица сасвим
случајно доспјели ту међу остале сељаке који су, вјероватно, нешто и
криви.
− Неће згорега бити да ме виде заједно са Савом − рачунао је у
себи. − Видеће одмах људи који сам ја.
Убрзо, без оне уобичајене вике и мувања, усташе пустише људе у
школско двориште. Настаде гужва око престарјеле камените чесме.
Стојан Кекић једва се извуче из гомиле с поквашеном прљавом
марамицом и стаде пажљиво да брише трагове крви с Тодоровог лица.
− Ако они пси виде крв, острве се, па си надрљо ко нико твој… Чек,
чек, ух, брате што су ти се косе слијепиле.
У тој гомили, притиснутој страхом и бригом, гдје је сваком било
само до себе, ова очинска пажња грубог и отреситог Стојана дјеловала
је као мелем на мрког момка. Већ је нешто повјерљивије погледао око
себе и први пут од синоћ проговори:
− Стриче Стојане, оће ли нас пустити кућама?
− Богами, дијете, не знам ти ништа рећи. Зачас пси преврну вјером
и кожун изврате.
Пред подне људе опет пустише у двориште. Тамо су већ стизале из
села жене носећи јело и покриваче. По разбијеним гомилицама
настаде плач, запиткивања и брижна домаћинска савјетовања.
Тодорова мати стиже заједно са Стојановом женом Јеком.
Угледавши сина, она још с улаза у двориште узе да брише очи.
− Мој синко, ђе ти је капа?
 − Ту је негдје у школи − натмурено и неодређено одговори момак и
не гледајући матер у очи.
− Како је? Шта се чује, оће ли вас пуштати?
− Ђаво ће га знати.
Кад Стојанова Јека извади сатљик ракије, разговор пође учетворо.
Јека је гласно, ни на ког се не обзирућн, псовала што јој човјека, код
толиког посла, држе у затвору. Кад је неки опоменуше да би је могле
чути усташе, она пркосно одврати:
− Нек чују, шта ми могу! Ја сам се ово свога вијека наживила и
нарадила, није ми жао главе.
Испраћајући матер, тужну и тешко забринуту, Тодор пожали што
јој на растанку не умједе казати какву лијепу и утјешну ријеч, па се
несмјело накашља и рече:
− Ако за дан-два не стигнемо, донеси ми ону нову капу. Ова ми се
негдје загубила. И немојте бринути за ме.
Дуго је гледао за њом, тужан као да му она односи посљедњи дјелић
негдашњег мирног живота из Боканове Пољане.

VI
Још прије десетак-петнаест година, уз велико противљење оца, а
нарочито старијег брата, Милош Радекић из Јаруга кренуо је у
подофицирску школу заједно с још двојицом дјечачина из свог села.
Његов отац, радник „умрлац“, који је сатирао у послу и себе и оба
сина, бунио се што му са земље одлази добар и снажан радник, а
старији брат, опет, осјећао се Милошевим одласком некако
запостављен и јетко је гунђао, пун зависти:
− Да, нијеси мене ћео послати, а био сам бољи ђак од Милоша.
Оћеш да ти Пане рмба и тегли ко во, а други нек иду у господу. К
врагу ти и земља и све, дошло ми је да све пошаљем у ђавола и да
окренем главом преко свијета!
Посљедњих дана пред одлазак Милош скоро није ни говорио с оцем
и братом, а кад је коначно кренуо на пут, једног дана још много прије
зоре, испратила га је једино мајка, крупна, држећа и озбиљна жена.
Она је уз пут, идући с Милошем подалеко иза његових другова, и
корила и оправдавала мужа и свог старијег сина:
− Кукавељи божји, криво им што ћеш тамо у свијету појести бољи
комадић крува. Ево, то ти је кад неко мисли само на се… Шта ћеш,
тешко је и њима, јадницима, поваздан се зноје у оној нашој прљузи.
Па се онда мати нешто сјетила и свог властитог живота и невоља о
којима пред Милошем никад ни ријечи није проговорила:
− И ја сам ти, мој синко, свакако живила, свакако… Тешко је било с
онијем твојијем врлетнијем оцем: никад лијепе ријечи, никад…
напати се чељаде онако глуво, да нико не зна. Шта ћеш, није сва срећа
ни у оној корици крува што је сваки дан имаш.
За то пола сата колико га је мати пратила, Милош је о њезином
правом животу сазнао више него што је читаво вријеме дотада могао
да види или чује од било кога. На растанку га је мирно пољубила у оба
образа и туробно га посавјетовала:
− Па гледај, мој синко, како најбоље знаш, видиш како се тешко
живи. Не би ли макар ти некако…
У ономе хладном сату пред освит, Милош је у њезиним очима
назирао необичан бљесак, нешто као почетак суза, осјетио је и сам
како му се грло стеже и брзо је кренуо да пристигне друштво,
односећи тако у себи, неисплакане, и своје и материне сузе.
Касније, годинама, кад год би сјео да се јави кући, он се сјећао тога
растанка и писао је увијек само мајци, и тек на крају писма, као
заузгред, поздрављао је оца и брата кратком и хладном реченицом.
Од оних Милошевих другова један се временом сасвим престао
јављати кући, па нијесу знали ни како му је, ни гдје је тачно са
службом. Други је доспио у гарду и неколико пута, приликом
одсуства, појавио се у Јаругама у парадној гардијској униформи с
перјаницом на калпаку. Тако су га, једном, затекли жандарми, онако
упарађена, како вози с оцем ђубре на њиву, па су написали тужбу
његовој команди и он је, по казни, премјештен у неки гарнизон у
Србији. Отада је свега двапут навратио у своје село, некако сав
олињао и упола ћелав. Смјешкао се без гласа, ружно кривећи уста,
нерадо говорио о себи и о својој служби, а по селу се причало да је
опет кажњен и да болује од срамне болести „вранце“. Овранцо се,
кажу, негдје у Краљеву или у Ћуприји.
Милош се показао и разборитији и упорнији од својих другова.
Мјесецима и годинама тврдоглаво је учио и бубао, све док није
исполагао потребне испите и унапређен у чин потпоручника. Тако се,
послије много зноја и непроспаваних ноћи, остварио његов највећи
сан: постао је официр.
Међутим, његова радост због овога скупо плаћеног успјеха
показала се краткотрајнија него што је он мислио, и Милош је убрзо
имао прилике да осјети ону другу страну, наличје свога успона.
Подофицири, дојучерашњи његови другови, почеше га избјегавати
и туђити се од њега, иако им Радекић зато није давао разлога.
Штавише, он се при сусрету с њима стидио и своје униформе и свог
садашњег положаја и некако се осјећао крив пред старим колегама
као да их је у нечем издао.
С новим друговима, официрима-академцима, ишло је још горе. На
сваком кораку осјећао се међу њима као незграпан уљез који се
увукао у друштво коме не припада. Млади потпоручници постајали су
пред њим и нехотице закопчани и службени, губили су своју
свакодневну срдачност и природност и нијесу знали о чему да
разговарају с овим дојучерашњим сељаком. Нарочито су га
избјегавали кад су били у друштву жена, бојећи се његових
подофицирских манира и неумјесних упадица. На бучним
официрским пијанкама, међу витким, окретним и говорљивим
колегама, он је сједио тежак, мрк и ћутљив као пањ, губећи и оно
мало сналажљивости којом је располагао.
Годинама тако Милош је усамљено живио без свог правог мјеста и
друштва, изгубљен између два табора, официрског и подофицирског,
од којих га ниједан није сматрао својим човјеком. Још се најбоље
осјећао на вјежбалишту, међу простим војницима, код којих је увијек
важио као строг, али правичаи официр, који без потребе не гони и не
кажњава људе и код кога нема оних не разумљивих мушица и
ћудљивости од којих војници највише искијају. Понекад би само знао
планути на каквог и одвише дрског војника мангупа, изгрдити га и
запријетити му тешком казном, али је већ послије пола сата све
заборављао.
У ратној служби, особито кад у близини није било других официра,
Радекић би око себе окупио читаву гомилу војника, частио их
цигаретама и с покровитељским тоном старијег друга распричао би се
с њима о свему и свачему, срећан што око себе види повјерљиве
погледе и насмијана лица. То му је била једина надокнада за све оне
натегнуте и хладне часове проведене међу својим колегама,
официрима.
Изненадан рат некако је потпуно ошамутио официре и поколебао
све односе међу њима, па дојучерашњи обични другови преконоћ
створише пријатељство везано смртним чвором или се нагло удаљише
и постадоше иемили хладни знанци. Слутећи зло, људи лагано
стадоше показивати своја скривена унутрашња лица, па Милош
Радекић угледа тих дана међу својим друговима и јунаке и кукавице,
отворене поштењаке и мучке подлаце. А све се то изражавало у
некаквом неразвијеном и недовршеном облику, јер за оно мало
времена, у данима наглог распада читаве војске, нит јунак имаде
прилике да у пуној мјери покаже своје херојство, нит је кукавица била
уочљива у мору пометених изгубљених људи. Понеки официр убијао
се или гинуо с очајањем, ломећи се крто попут леденице, плашљивци
су имали безброј начина да се извуку из опасности, а већина је
скрштеиих руку чекала неизвјесну судбину.
У тој свеопштој пометњи показало се да је Радекић ипак од свих
својих другова најближи војницима. Они су се најприје усудили да се
њему обраћају с питањима:
− Господине поручниче, шта ће ово бити с нама? Зашто нам не
издају муницију? Куда идемо?
А Радекић је упоредо с њима мијесио дубоко подравско блато,
гурио се под сусњежицом, тежак и потамнио, и није ни сам знао куд
иду и зашто се људима не дијели муниција. Пролазећи кроз села, у
недоумици је гледао Подравке, њему стран свијет, и чудио се њиховој
сумњивој молби:
− Дечки, само немојте пуцати!
Кад је најзад, послије три недеље свакојаких патњи и понижења,
ипак жив и здрав избио у Јаруге, Радекић се зачудио мирном и наоко
неизмијењеном начину живота у овоме склонитом селу Подгорине,
свог родног краја. Бивши војници већ су углавном сви били стигли
кућама, преобукли се и посакривали војничке ствари, понеко је још
изгледао свога „кукавнога кукавца“, и остали свијет радио је понешто
око кућа и у пољу као да рата уопште није ни било. Једино се по
забринутом и потиштеном изгледу старијег народа, нарочито
домаћина, опажало да их трајно море несвакодневне мисли и зле
слутње.
Брат Пане, обасут ситном дјечицом, гледао је у Милошеву доласку
још један терет и несрећу која се сручила на његову кућу. Куд је
отпала честа новчана помоћ од њега, туд је сад брат стигао и кући,
Пани за врат, јешће а неће радити, може још потегнути и питање око
свог дијела земље, а џаба ти то што данас није добро имати брата
официра.
Милошева мати умрла је пред сам рат, а отац пет година раније.
Луњајући около без посла, он једног дана уврати и на гробље и поред
очева споменика, према братову опису, пронађе и старичин гроб. С
истинском тугом застао је над том слегнутом пјесковитом могилом
кроз коју је пробијала сувењава ријетка трава.
Ту ли се, дакле, смирила она крупна разборита жена, једино
створење које га је у животу искрено волило. А син се, ево, сломио у
свијету, сломио се, у ствари, заједно са читавим тим свијетом у коме
је имао некакво своје наизглед љепше мјесто, а сад га ево назад, у
горем положају него онога дана кад је кретао из роднога краја. Ко ће
га сад пожалити и рећи му лијепу ријеч?
С тешким осјећањем велике усамљеносги растао се Милош од тога
убогог мјеста испуњеног равнодушном тишином и пошао према првој
сеоској кући, жељан разговора са живим људима.
Од нове, Павелићеве власти, у почетку га нико није дирао нит је о
њему, чинило се, водио нарочитог рачуна. Винко Винцетић, командир
„оружничке постаје“ у сусједном селу Марјанима, и раније са
службом у тој истој жандармеријској станици, првих дана поздрављао
се с Милошем помало отуђено, али с поштовањем. У варош га нијесу
позивали, нит се њему тамо ишло послије лошег искуства у оне три
недјеље пробијања до Јаруга.
Једног дана нађе га код куће бивши командир жандармеријске
станице у Марјанима Вуко Ђекић, пореклом Црногорац, и озбиљно
узе да га савјетује:
− Чувајте се, господине поручниче, и не идите на вјеру ни
жандарима ни усташама. Ријешили су да вас првом приликом убију,
то сам чуо својим рођеним ушима. Знате, ми, Црногорци, сад смо с
њима овако мало… спали смо под Италију, па смо заштићени и као
мало и пријатељи.
− Да ме убију? − проциједи Милош ледећи се.
− Чувајте се, ка брату вам кажем. То сам дошао да вам јавим, јер
сјутра крећем кући.
На растанку му Вуко даде на поклон један војнодржавни револвер
и прикрича му:
 − Нипошто не спавајте код куће. Дићи ће вас, кад се најмање
надате.
Два дана послије те Вукине посјете, пред Радекића кућу заиста
стигоше тројица усташа. Тражили су поручника „да нешто потпише“,
а кад им ублијеђен Пане измуца да је Милош отишао код неке тетке
чак у Мрачај, најстарији усташа, гризући црни танак брк, неодлучно
се загледа у притворене кућне прозоре и без ријечи окрену одакле је и
дошао.
За читаво то вријеме Милош је сједио у соби, иза земљане фуруне,
и сав у хладном грчу стезао у џепу откочен револвер, спреман да пуца
чим се отворе врата, Послије одласка усташа, кренуо је напоље као да
га носе туђе ноге и пред кућом се ћутке и у невјерици згледао с
братом као да и један и други нијемо провјеравају је ли све оно од
малоприје заиста била јава. Тек послије неколико тренутака, Пане је,
уз мученички уздах, обрисао чело и смогао прве ријечи:
− Ух, већ сам мислио − оде ми брат!
То и нехотице исказано страховање за брата болно дирну Милоша
и натјера га да добро загледа у лице тога прерано остарјелог сељака.
Ко би се томе од Панета надао? Зар још има неко коме је Милош
Радекић за срце прирастао!?
Од тога дана усташке и жандармеријске патроле учесташе око
Радекића куће. Већ огуглао на њих, Пане је само још више повијао
своја од рада погрбљена плећа као да на њих покорно прима и тај
посљедњи терет и одговарао изгубљено:
− Шта ја, људи, знам гдје је. Сигурно окренуо некуд за Србију.
Саво Љусина, познат газда из Јаруга, гунђао је незадовољно:
− Вала, да није тога поручника Радекића, никад усташе не би ни
завириле у Јаруге и Марјане. Куд га је ђаво овамо и доносио? Ено му
Србије, па нек иде.
Два-три пута, трагајући за Милошем, усташе остадоше код Саве на
ручку. Услужни домаћин није жалио ни ракије ни јагњетине.
Гологлав, ознојен и црвен у лицу, он је сваки час дизао своје гломазно
тијело из ћошка удну дугачка стола, постављена у хладовиту
шљивику, нудио госте и неуморно, засопљено причао као да се боји да
ће га неко прекинути непријатним питањем:
− Шта ту има, људи моји, власт је власт − њој не утече. Кад ли, тад
ли, на примјер, она ће тебе наћи. Е мој луди Радекићу, говорио сам ја
теби… Шта ћеш официрчина; служило ти је то код геџа, код
опанчара… Е, е, аустријски официри, оно су ти, на примјер, били, мој
брате… та ви већ знате, господине ројниче.
Наредник Винко Винцетић натмурено је опомињао Саву:
− Богами, Саво, припази… не нађе ли се Радекић, ни на тебе се
неће лијепо гледати.
− О, брате Винко, зар да човјек, на примјер, због сваке барабе данас
губи главу?
− Ето, то ти је, па ти сад гледај како ћеш.
Отада је Саво ловио разговоре по селу, пропитивао се код људи за
поручника Радекића и чак навраћао његовој кући, под прљугаву голу
плећину, издалека савјетујући узбринутом Панету, да би ипак најбоље
било „да се човјек јави властима, та неће ваљда глава с рамена“.
На сва Савина питања људи су одговарали околишно и неодређено
или би окренули да се жале на тешка времена само да избјегну
одговор. Саво је био познат као срачунат човјек који је у сваку ствар
улазио из неког свог интереса, времена су била опасна и несигурна,
па су се људи бојали неопрезно исказане ријечи која те сусретне и
лупи одакле је не очекујеш и кад јој се најмање надаш.
− Нема га, па нема! − жалио се Саво командиру Винцетићу. − Или
је заиста побјегао у Србију ил је, на примјер, замакао у Лисичјак.
− У Лисичјак?! − мрштио се наредник и опрезно, испитивачки,
бацао поглед на бившег посланика: нема ли ту, можда, некакве
притајене пријетње? Зашто баш Лисичјак?
− А да и ти, Саво, не причаш причу о комитама?
Винково измијењено лице постало је злобно и пуно пријетње. Саво
је само одумирао и блиједио устурујући се на столици.
− Ма, Винко, како ти то? Зар ја, на примјер…
Првих дана послије капитулације по селима су се заиста проносиле
приче о српским комитама који су пресретали људе по планинама,
око забачених млинова и пустих друмова. Неког би, кажу, и убили,
особито војника који је „издао државу“ и усамљен се враћао кући.
Пријетили су, причало се, Хрватима и још више „Турцима“, па су
муслимански џемати, нарочито првих недјеља иза рата, живјели
непрекидно у притајену страху.
− Стани ти само, има браће за сваком буквом − мукло и
тајанствено мрнџао је понеки сељак обзирући се неповјерљиво по
пустој утрини, а његови слушаоци, и сами се огледајући, уздисали су:
− Е, неће ли дати драги бог.
У тој „браћи иза букве“ гледали су још једини спас и наду, боље
рећи чудо, које ће у ово несрећно и пропасно вријеме на некакав
необичан начин извести преокрет и спасити јадне Србе јер − зна се −
ко ће други и страдати кад се губи своја држава, него баш Срби.
У другој половини априла, иза наглог распада војске, заиста се
дешавало да пред уплашеног сељака испадне из шуме група официра
Србијанаца, поцрњелих и обрадатилих, и да га узму за водича до
неког мјеста с друге стране планине. Уз пут је замукли сељак пажљиво
слушао како огорчени официри крваво пријете Хрватима и
„Турцима“, а кад се растајао од њих, обично би му неко попријетио:
− Припази добро, чича: ништа ниси ни чуо ни видио. Зуцнеш ли
нешто, зна се: комита ником не остаје дужан!
Ово су касније користиле и усташе, па су многи људи бивали
премлаћени и главу губили, и све због тобожњих веза с комитама.
Нарочито се много говоркало о томе да неки Лука Лабус из
Пијевчева Дола, сеоца под самом планином, има везе с комитама, па
је и Милош Радекић, послије онога догађаја с усташама, у очајању
био ријешио да некако с њима ухвати везу и крене куд било да било.
Кријући се код неких очевих пријатеља и познаника, пропитао се о
томе Луки, и ријеч по ријеч, из десетак разговора пуних неодређених
и закучастих напомена, савјета и сумњичења, најзад сазнао углавном
ово: тај Лука тешко да ће имати ишта с каквим правим комитама,
његове ти послове мало ко зна, а крајем прошлог рата као мало се
зуцкало да је многи кукавни војник изгубио главу у планини више
његове куће. Оно, право да се каже, за те ствари био је вјештији његов
брат Рожљика, али Рожљика је данас онемоћао и порушен, а Луки
није вјеровати да и овога рата није свукао бар тројицу војника у ономе
склопу више своје куће. Боље се, дакле, с њим не упуштати у ово
несигурно вријеме, особито ако је човјек боље обучен.
Послије оваквих гласова о Луки Лабусу, Милоша поче да хвата
тупо и тихо очајање. Поваздан је чамио у љескару више куће каквог
познаника, досађивао се и спавао, па се онда нагло трзао иза сна као
да је неко у близини викнуо, извијао утрнула леђа и мамурно, тешке
главе, дизао се да протегне ноге. Пред њим се пружао једноличан
видик, стијешњен брежуљцима или чак пред самим носом грубо
затворен каквим гајем и благом ниском косом, па му се све чинило да
је већ богзна откад заточен ту, у томе неугледном пустом дочићу.
Покушавао је да се забави маштањем о женама и о некадашњим
бучним пијанкама, али би се у овоме мртвом и завученом закутку
брзо распала свака замишљена слика и пред њим би се поново указао
риједак грабов гај с кратким стаблима, тијесне њиве нагрижене
запуштеним живицама, и ниски скромни брежуљци. Ово сиромаштво
предјела није давало хране ни машти ни икаквој смјелој мисли, па
чак и страх пред усташама ту је губио од своје болне оштрине и
претварао се у туп и потмуо притисак. Сасвим је друкчије било горе
према Пијевчеву Долу, кад се пред очима изненада укаже моћан
бедем велике планине. Онда су већи и страх и нада, а човјек, изгубљен
пред тим пространством, и сам почиње да расте и постаје готов на
необичан подвиг.
Из те краткотрајне усамљености, обамрлости од све га неколико
дана, Милоша покренуше гласови о устанку, Ко их је проносио и како
су доспијевали све и до оне најудаљеније куће, завучене у какав
невидљив нуглић под бријегом, то, канда, не би знао казати ни онај ко
их је први чуо.
Пане Радекић, блијед од узбуђења, пронађе брата код једне
осамљене куће испод Пијевчева Дола и задихано, без поздрава,
измуца:
− Милошу, тражили су те и синоћ и јутроске!
− Усташе?! − диже се поручник губећи крв у лицу.
Милошу за тренутак мркну пред очима и земља под њим пође да се
њија. С муком је учинио онај корак−два до брата и пограбио га за
раме.
− Шта је… који?… Хајдемо одавде, мути ми се; већ трећу ноћ
спавам ни сам не знам гдје… напољу, на ведрини.
Успут Пане исприча брату да га још од раног јутра чека код куће
њихов кум Давид Поповић и да не би било згорег да Милош одмах
пође с њим у планину, у Лисичјак, а што још има да се казује, то ће му
већ Давид и сам испричати.
Тако је поручник Милош Радекић, на два-три дана прије онога
искупљања људи на кулук, отишао с кумом Давидом у Лисичјак.

VII
Будећи се, Гојко неколико пута дубоко уздахну и протегну се,
осјећајући како му учмала снага оживљава и налијева се све до у
посљедњу жилицу тијела. Још увијек лијен да отвори очи, он је кроз
полусан слушао некакав непрекидан сипкав шум и с поспаном
спорошћу покушавао да се сјети шта ли је то:
− Киша… Да, киша пада. Стан де, гдје сам ја ово?!
Престрашено се врцну читавим тијелом и отвори очи.
Изненади га бљештав прозорчић и сноп сунчане свјетлости који је
укосо падао по уваљану лежају преко пута.
− Аха, Лисичјак, ујак Давид!… Гле, па нема кише − обрадовао се он
и, опомињући се свог јучерашњег срећно завршена доживљаја, узе да
се обзире по добро познатој собици.
Шум напољу и даље се настављао, али то више није било оно
малопређашње, у полусну слушано, потуљено шуморење кише. Сад се
све претворило у пријатан жубор устрептала лишћа и Гојко је, још
увијек лешкарећи, јасно замишљао ту добро знану слику испред
ујакове колибе: по обасјаној падини, налијећући у искиданим
таласима, вјетар немарно лиже море крошања и ћудљиво се пребацује
с једног краја на други. Једино брезе по окрајцима и на чистини
непрестанце поигравају нестабилним лишћем као вјечите, постојане
трепетљике.
− Лисичјак, ех Лисичјак! − помисли момче са срећним смијешком,
па од задовољства зажмири и протегну се. − Хајде баш да видимо како
је.
Још на прагу дјед Алекса дочека га разракољено:
− О, ево ђедовог, ево ђедовог, устало, наспавало се… Погледај де га,
куме Милошу, и ово ми је унук, од оне ћери што је отишла у
Ћупурдије.
Милош Радекић, само у кошуљи, раздрљен и засуканих рукава, сав
маљав, извади цигарлук из уста и мало набра јаке црне обрве, па се
покрену испод обасјана бљештава крова нове колибе.
− А, ти ли си тај с кулука?
 Гојко се уозбиљи и неодлучно застаде жмиркајући под јаким
сунцем, још увијек нерасањен.
− Мој брат Пане није био на кулуку? − с лаком зебњом упита
поручник прилазећи момку.
− Није, није − одврати Гојко помало нелагодно и стидљиво као да је
у школи, пред учитељем. − Он се још некидан сакрио… Сакрило се
пола села.
− А ти изишо на кулук?
− Па ја онако… шта ја знам − узе да се врпољи Гојко, а у очима му
заиграше веселе искре.
Раскорачен пред њим као да је још увијек у чизмама и
униформисан, официр је куцкао кажипрстом по свом цигарлуку и
замишљено понављао:
− Да, да… Добро, добро… А колико су људи отерали?
Послије сваког Ћупурдијина одговора настајала је нелагодна станка
испуњена Милошевим „да, да“ и „добро“. Чинило се да се поручник
мучи око сваке реченице, ненавикао да води разговор на овај начин и
с оваквим људима. Око њих двојице, као да тражи себи посла, набадао
је дјед Алекса својим кривим ногама око којих су на вјетру лепршале
широке платнене гаће. Пратећи га и нехотице очима, њих двојица су
постајали природнији у разговору: поручник мање крут, а Гојко више
отворен.
Однекле иза старе колибе испаде убрзо ујак Давид, укорак с неким
омаленим помлађим човјеком у варошком одијелу. Видјело се одмах
да им је то свима добар знанац и да је од јутрос већ био ту, јер ни
поручник ни дјед Алекса не показаше никакво изненађење. Старац
једино не отрпи, а да се не похвали:
− Урошу, ево то нам је тај. Утече момче, богами.
Незнанац подиже на Гојка озбиљне, понешто тужне очи, осмијехну
се само десном страном лица, и то некако замишљено као да се сјетио
нечег без везе с овим овдје људима, а онда чврсто стеже руку
изненађеном момчету.
− Већ смо ми Гојка спомињали − с одобравањем рече он као да се
обраћа неком трећем, радознало гледајући зарумењена момка.
Помажући дједу у разлијевању млијека, Гојко је од старца-
причалице брзо дознао да је овај Урош син првог јаружанског
учитеља, да се у Јаругама и родио и да га је он толико пута држао на
кољену, а гледај ти сад…
И ту ђедо Дињар прижмири с великим дивљењем, а затим подиже
прст и поучно изусти:
− Сад ти је он главни од ове работе.
− Од чега, ђеде?
− Од устанка! − опрезно прошишта старац и његово округло лице,
упрскано крупним рђастим пјегама, дође завјеренички тајанствено.
Послије доручка, док је одговарао на разна Урошева питања о
јучерашњем догађају, Гојку се све чинило да су и та питања и његови
одговори нешто крупно и судбоносно, скопчано с великим и
необичним стварима које овај мали човјек припрема. И баш због тога
што о свему разговара овако обично, свакодневним ријечима, Урош
му је изгледао још моћнији, постојано увјерен у некакву скривену
снагу која лежи у њему или можда стоји иза њега. Ваљда од узбуђења,
момку су се без престанка сјениле и варале га очи, па је час видио
сваку влас у Урошевој проријеђеној коси, а час, опет, његово се лице
расплињавало и Гојко је осјећао само то како га читавог прожима и
као затрављена држи на мјесту тај странчев поглед, јасан, мио и
тужан.
Преко дана се поручник и Урош некуд изгубише, а Гојко се упути
кроз Лисичјак да обиђе разне знанце и многобројне бјегунце из села.
Послије јучерашњег доживљаја и јутрошњих разговора, велика
пољана чинила му се однекуд сасвим друкчија. Из сунчаног предјела
пред њим, затвореног у тежак оквир шуме, избијао је некакав
радостан и несвакодневан сјај, који је нијемо, облијевајући само срце,
јављао некадашњем чобанину:
− Ехеј, знаш ли, примиче се нешто ново!
У складу с предјелом, чинило се Гојку, била су и лица познаника.
Чак и онај најзабринутији бјегунац нз Јаруга показивао је удну очију
лаган бљесак наде и ведрине.
− Ето, неће ли нешто бити. Канда ће се остати живо, а?
Већ пред ноћ, док су се поручник и Урош одмарали пред колибом,
коју је већ одавна захватила сјенка шуме, учитељев син одједном се
нечег присјети:
 − Гојко, еј, Гојко, дођидер… Чуј, бога ти, је л с вама на кулуку био
онај Тодор Бокан? Црн један.
− Био је, био. Видио сам га одмах ујутру.
− И отјеран, разумије се?
− Сви су отјерани осим мене.
Урош спусти поглед и сневесељено пође очима по трави као да је
баш на томе мјесту још давно нешто изгубио, па још и сад жали за
тим.
− Жао ми момка, много жао. Намучио се у оној мариборској
„кадетници“, у прикоманди. Извини, Милошу, али знаш већ како је
било у нашој војсци: свака се шуша над човјеком истреса, особито ако
се деси онако дивљачан и затворен као тај Тодор.
Њихов разговор нагло се прекиде доласком најмлађег Ћемаловића,
осмошколца Ремзије. Испао је изненада из шуме, ознојен и гологлав,
с овећом ташном у руци. За њим је климао његов сапутник и водич,
неки Илија Лабан са сточне пијаце, ситан и пропао трговчић, који је
спасавао главу од усташа, па се сад сјетио да у Лисичјаку има неког
даљњег рођака коме је у своје вријеме ваљао.
− Откуд сад ти? − непријатно се изненади Уронг − Није требало да
остављаш варош.
Уморан од пута, бриге и страховања, Ремзија је једва дочекао да се
спусти на клупу пред колибом. Тек пошто људски предахну, он
подиже своју лијепу главу са свијетлоплавом косом, изблијеђелом од
сунца, закратко зажмири и уморно се осмијехну, па опет отвори очи.
Погледао је по људима блажено и помало зачуђено као човјек који
просто не вјерује да већ може мирно причати о невјероватним и
вратоломним доживљајима тек претуреним преко главе.
− Не питајте! Ја ноћас једва измакох.
− Од усташа?
− Па да, од њих. Сва срећа што сам им се надао, па лего у задњу
собу… Још да се Илија не нађе код куће, како ли бих погодио у овај
Лисичјак.
И нехотице Ремзија је у причању прескакао оно што је у његовом
доживљају било најстрашније као да ни у сјећању не жели да поново
проживи све оно од прошле ноћи. Његов пратилац Илија, сав некако
спласнуо на клупи поред њега, тупаво је жмиркао држећи на крилу
ранац с преобуком и укориченом књигом дужника, коју није
заборавио ни у оној ноћашњој плашљивој журби.
Тек у неке Ремзија се нешто присјети.
− Ви сте, ваљда, већ чули да је Њемачка јуче ујутру ударила на
Русију?
Истог трена по слушаоцима као да удари некакав мрзли талас и за
часак заледи сва лица у нијемом запрепашћењу. Урош први сможе
мало даха и покрета.
− На Русију? Русија заратила?!
− Да, да, заратила. Ја сам држао да ви већ знате.
Урош пријеђе по слушаоцима блаженим, још увијек тужним
погледом и осмијехну се мило и с напором као дијете послије
болести.
− Милошу, руку ми дај, руку… Сад ћеш видјети како Црвена армија
брише. Ето браће Руса…
Остатак реченице загуши му се у Радекићевом загрљају. У истом
тренутку поред њих звекну испуштен коглић и зачу се женски висок и
пискав узвик дједа Алексе:
− Ихај, живила браћа Руси и козаци!
Сав омамљен од узавреле радости, Гојко је само гутао пљувачку и
гледао редом по свима не знајући сам шта би рекао и започео. Из те
тијесне срећне недоумице избаци га ђедо Дињар који му се изненада
стрпа у загрљај.
− Ихај, Голе, душо ђедова, ђе си ти мени!
Кад мало одумину први вал одушевљења, Урош забринуто погледа
бледуњав крњадак мјесеца на још увијек свијетлом небу и спусти очи
на Милоша и Давида.
− Е, Давиде, како ћемо? Ја још ноћас морам за Бању Луку.

VIII
Неколико дана градић је живио стишано, без оне уобичајене
усташке ларме и разметања, али пун прикривеног немира, узбуђења и
шапата, који су гори и тежи од најгласније пуцњаве. Усташке
присталице и људи којима због посљедњих догађаја савјест није била
чиста, страховали су да Нијемци у Русији не буду лоше среће.
Преостали Срби и нешто поштенијих људи међу осталим вјерама
надали су се да ће „руски ваљак“ смрвити Њемачку можда и прије
него што човјек мисли, а они „неутрални“, све потребит, неук и
забринут свијет, неодлучни и пуни неповјерења, страховали су од
сваке промјене у свијету, па им је и овај, најновији и тако гласан
догађај, донио само још једну бригу више. Голема је, кажу, та Русија,
о њој се одавна чује и свашта прича, због Русије се иде и у затвор, па
дедер ти сад просуди шта је од тога истина. Једни веле овако, други
опет онако, па коме да вјерујеш. Најбоље се поклопити са својом
бригом и својим послом, а Русији ће се и без тебе наћи њезино мјесто.
Тако су се варошани, кријући своја права расположења и наде,
сусретали, солидарно задржавајући на лицу само израз тупе и
безизлазне бриге, код свију једнак:
− Ништа ја, брате, не знам и ничем се не надам, исто као и ти.
Међусобни разговори између људи, нарочито оних из
противничких табора, постадоше мекши и на изглед приснији. Свак
се трудио да буде запамћена његова добра ријеч и да је чује баш онај
од кога човјек највише страхује.
Кад би се тако растао од свог суграђанина из оне друге странке,
забринути варошанин просуђивао је по његовим ријечима, изразу
лица и држању како стоји његова властита ствар.
− Па добро ће бити, ако бог да: спустио је пас дурбин, умекшао се
ко зечји реп. А док није Русија одонуд подбочила, с лоповом се није
дало проговорити.
Тек међу четири зида, у својој кући, човјек би опрезно отхукнуо,
показујући више гестом и погледом колико му је додијала маска коју
је носио напољу. Ту, међу укућанима, најзад би показао своје права
лице.
− Ух, кад ли ће ово једном пукнути, па на коју било страну.
Додијало овако кадити свакој шуши. Ех, јадна мајко, да ми једном бар
пет минута дође оно наше!
Браћа Шарчевићи, мамурни и згужвани, тешко су притискивали
широку клупу пред биртијом, пили полако и без воље и често се
сјећали бирташа Крсте:
 − Ханд, болан, Крсто, сједи овамо да ко људи поразговарамо. Куд
вавијек летиш, нарадићеш се, јадан, све му до мора.
Вјечито држећи мокру крпу у руци, Крста је сједао на ивицу клупе,
увијек спреман да поново устане, забринуто је брисао чист сто и
мучио се да започне какав-такав разговор с овом двојицом.
− Да, да, и ове ће године шљива оманути, слабо ће бити с ракијом.
А до вина је данас тешко.
Увече се све брзо повлачило и лијегало, ријетко палећи свјетлост.
Кроз мрачан и замро град чуо се само бат корака и тих разговор
појачаних усташких патрола.
Једино се, све до касно у ноћ, сијали прозори у оним просторијама
усташког логора на првом спрату читаонице. Логорник Шкуро
одржавао је свако вече дуга савјетовања са својим сарадницима и
повјерљивим људима из вароши.
Ђак сарајевске Учитељске школе, дугогодишњи крижар, родом из
Бугојна, Шкуро је био типични васпитаник Врхбосанског надбискупа
Шарића, отрованог србождера. Код куће строго и скучено одгајан, у
Сарајеву слабо храњен и још горе обучен, презриво гледан, а још
чешће увредљиво незапажан од стране дјевојака, овај куштрави и
бубуљичави учитељац, прљавожуте косе, све своје нагомилано
незадовољство изливао је у јеткој мржњи против Срба и свега што му
се чинило да је српско. Кад би му понекад та мржња, било из ког
узрока, мало ослабила и тако му дала предаха и могућности да се
мало замисли над својом сиротињом и над пустим животом сапетог
ђака из провинције, жељног свега, он је тражио своје истомишљенике
из „Напретковог“ интерната или би се загњурио у „Католички
тједник“ и у илегалне усташке публикације и тако налазио нове хране
и подстрека за своју мржњу. Заборављао је онда сву своју ђачку биједу
и угушене жеље, живот му се чинио света борба испосника, пуна
самоодрицања и горког трња, а његово „хрватовање“, запјењено од
бијеса, изгледало му је као мученички вијенац.
Тако је често, строг и блијед, стојећи у полутами ледене сарајевске
катедрале, слушао надбискупову проповијед и замишљао себе као
неустрашивог божјег бојовника, а сјутрадан би, окружен веселом
ђачком грајом, осјећао како се тупи и слаби његов жртвени ратнички
занос, па би се нагло повлачио у се, бјежао у ћошак и отуд, испод ока,
ћутке, непријатељски мјерио читав бучни разред.
 Већ првих дана Павелићеве „Независне Државе Хрватске“ Шкуру
поставише за логорника у овај забити градић Босанске крајине гдје је
он одраније више пута проводио школске ферије код своје тетке,
материне сестре.
У почетку свог логорниковања Шкуро се још донекле устезао од
крвавих мјера, помало се либећи пред бројним познаницима од све
три вјере. Међутим, при крају мјесеца маја, кад бањалучки стожерник
Виктор Гутић на збору у Санском Мосту, помену „гвоздену метлу“ и
запријети коначним уништењем Срба, Шкуро се прену и отријезни
као да је све дотле читаво вријеме дријемао. Учини се сам себи
мекушцем који заслужује тежак укор и казну, његов дотадашњи рад
испаде му као некакво млако половњаштво без оне свете и „горљиве
ревности“ правог Хрвата и католика, и још се побоја није ли, можда,
противнички табор напипао ту његову слабу страну па је сад увелико
користи.
Сједећи за својим столом, погурен као звијер која скупља снагу за
одлучан скок, он је до бола снажно гладио своју куштраву косу,
црвенио у лицу и упаљених очију понављао као на заклетви:
− Е, неће бити милости, знајте да неће!
Следећих дана он је обилазио градом, омршавио и сјајних очију,
никог не поздрављајући, лично надгледао затварање и печаћење
преосталих српских дућана, а касно увече, с електричном лампом у
руци, упадао је у затвор и ногом ударао уплашене и буновне
затворенике, већином бивше чиновнике, службенике из сеоских
општина и виђеније сељаке.
− Устај, мајку ти српску! Гдје су ти сад комите, гдје су ти четници?!
Коме си дао пушку?!
Па се, не чекајући одговора, окретао пратиоцима и показивао им
на најуплашенијег затвореника.
− А онога ми ноћас изведите и покажите му како се игра српска
пипиревка. А проберите још кога од браће Југовића. Смекшајте им
мало бубреге, доста су они пили нашу крв.
Враћао се затим у своју канцеларију, испијао надушак чашу ракије
и уморно цептећи сједао за сто на коме му је отприје неколико дана,
на видну мјесту, стално лежао број „Хрватске крајине“ од 30. маја, у
коме су црвеном оловком биле дебело подвучене ријечи из Гутићева
говора, уперене против Срба:
 „Држите увијек на уму да су то били наши гробари и уништавајте
их гдје стигнете…“
Шести дан рата против Русије, кад су већ новине донијеле вијест о
сјајним њемачким побједама „на аутоцести према Москви“, усташке
присталице у граду мину прва забуна. Увече, у логорниковој
канцеларији, чекајући да се искупе остали, фра Божо Чавар излагао је
тихо и одмјерено младом учитељу:
− Наша Хрватска може и мора да буде права „Цивитас Деи“, божја
држава, која ће знати узети мач у десницу и борити се за свете идеале
Цркве и хрватства. Ви сте добро казали прије неколико дана: божји
бојовници. А зар често није наша света Црква огњем и мачем кретала
на крижарске војне, у бој против невјерника?!
− Кретала је, а поћи ћемо и ми − љутито је дочекао Шкуро и мало
се усправио на столици − војеваћемо и без милости чистити
гвозденом метлом, и влашко смеће и ово наше, комунистичко. Ово
ми је још мрскије, гризе нас под самим срцем.
− Света божја Кристова војујућа Хрватска − тихо и уморно, као у
пророчанском заносу, изрече фра Божо склапајући за тренутак своје
оборене очи.
− Света божја… − тргао се Шкуро понављајући те ријечи и сјетио се
својих ратничких маштања под сумрачним сводовима катедрале. Ово
је управо одговарало и негдашњим и данашњим његовим
расположењима.
− Позвао сам једну летећу групу усташа емиграната да нам ових
дана дођу у госте − набаци, као заузгред, Шкуро. − Треба мало
разрадити ову нашу момчад.
Показати им како се чисти ово четничко-комунистичко ђубре.
− Да, да… − споро и замишљено понављао је фратар још увијек
затворених очију и оборене главе, па Шкуро никако није могао да
погоди одобрава ли он те његове предузете мјере или иде некуд за
својим властитим мислима, повлађујући сам себи.
Тек кад се на вратима појавише адвокат Јуранић и гвожђарски
трговац Јозо Орешковић, фра Божо подиже главу и окрену према
придошлицама своје блиједо сувоњаво лице с уморним смеђим
очима. Тај поглед, чинило се, изражавао је само некакву фратрову
личну бригу и као да је сваком уочљиво говорио, кријући лако
неспокојство:
− Видиш, драги мој, и ја имам својих рођених невоља, па често и не
мислим на овај покор око себе. А ипак, ево ме овдје међу вама.
Ћутке, с каменим и хладним изразом на лицу, Јозо се спусти у
наслоњачу поред фра Боже, док жустри и жгољави адвокат никако
није могао да се скраси на једном мјесту. Још с врата, подижући уску
кошчату ручицу и уображавајући да личи на Гебелса, он је стао да
сипа:
− Акција, само акција, господо моја, то је наш спас. Баш сам о томе
уз пут мислио. Брзо и оштро реагирати на свако исказивање
симпатија према Русији, па ће и Власи и комунисти одмах савити
шије. Кад бих ја имао одријешене руке, био бих искључивији него
доктор Виктор Гутић.
− Знамо и ми шта треба радити − хладно га прекиде Шкуро
провлачећи прстима кроз косу и не гледајући адвоката.
Јуранић, који се управо био спустио на сголицу поред прозора,
опет скочи на ноге.
− Молим вас лијепо, овај шестодневни застој може се схватити као
наша слабост, страх од Русије…
− Чекајте! − суздржљиво проциједи логорник. − Какав застој? Ми
радимо свој посао, само је у масама наших присташа настало мало
колебање. Ето, на примјер, и ви…
− Шта ја? − трже се адвокат.
− Неколико дана не појављујете се из куће, а раније сте у свако
доба били на улици.
− Али, молим вас…
Логорник Шкуро никако није волио овога брзоплетог адвоката,
који је потајно боловао и гризао се због тога што њега, као домаћег,
нијесу поставили за логорника, него дадоше повјерење овоме странцу.
У свакој прилици он је пред Шкуром истицао своје преимућство у
познавању људи и насеља око вароши и често давао корисне и тачне
податке о њима, али све с појатном намјером да пред људима истакне
себе и своју властиту вриједност.
Видећи како преко ноћи искочише на положаје људи дотле скоро
непознати, особито правници, његова струка, овај ситни провинцијски
адвокат, изједан амбицијом, блиједио је и жив се јео осјећајући се
неправедно запостављен. Да му се бар овај учитељ није испријечио на
путу!
Понекад, вечером, сједећи у свом радном кабинету, он је узимао
новине с листом „прве хрватске државне владе“, именоване „у сриједу
16. травња у 8 сати на вечер“, и по богзна који пут читао имена
министара, иако их је већ одавно знао напамет:
− Е-ех, тако је то, тако: доктор Осман Куленовић, доктор Миро
Пук, доктор Андрија Артуковић, доктор Иван Петрић, доктор Ловро
Сушић, доктор Миле Будак, доктор Јозо Думанџић, доктор… Све
доктори, сами доктори, правници, адвокати… А да је шеснаестог
травња, ето, баш у ово исто доба дана, у осам сати, мене задесила та
срећа… Доктор Ивица Јуранић, министар..
Ту би занесен адвокат мало застао, дајући себи час ово час оно
министарство, и уљуљкујући се у пријатне сањарије, већ је пред
Поглавником држао говор испред љуте Крајине, Хрватске Крајине.
− Ово је наш Гебелс! − већ је слушао око себе задивљен шапат.
Кад би се већ сасвим заборавио и скоро стао да виче, из друге собе
јављала се његова жена:
− Ивице, забога, чуће те на улици.
Адвокат се на то смиривао, сав у хладној живчаној јези, поправљао
косу и појављивао се пред својом крупном руменом женом.
− Молим те, по чему су они одскочили од мене? Ево одакле све то
долази: Глина, Љубушки, Шолта, Мркопоље, Свети Рок, Сењ… Зар је
то одмакло испред мога родног мјеста? Зар се из њега не може
испилити министар?
Па се исто тако нагло сневесељавао и падао у депресију.
− Баш ће ми се родити министар, види, молим те. Овдје ми један
бугојански учитељ значи више него… ех…
− Ивице, па данас бар немаш због чега бити незадовољан. Зар вас
неколико не водите главну ријеч у граду? Главе падају на један твој
миг.
− И још те како ће падати; − запријети мали адвокат задовољан што
је порастао бар у очима своје жене. − Ех, да сам ја у овоме граду
логорник, челична би метла мела, а не гвоздена.
 Тако је и ове вечери, читавим путем до логорникове канцеларије,
нервозно трзајући раменима, понављао у себи све што ће „скресати“
пред Шкуром. Жестећи се све више, мицао је уснама, полугласно
узвикивао и гестикулирао једном руком, док се није сукобио с
Орешковићем.
− Сервус, Јозо. Хоћемо ли тамо?
− Тамо − мукло је одвратио трговац и ћутке пошао поред
Јуранића…
− Молим вас, докторе, само полако − расхлађивао је узнервираног
адвоката намрштени Шкуро. − Већ сјутра-прексјутра стиже летећи
одред. Ваља нам видјети шта ће се тих дана радити.
− Хвала богу, једва једном!… − одахну Јуранић.
− Чекајте. Прије свега да видимо кога ћемо још од грађана
наоружати за предстојећу акцију. Треба да се по улицама виде под
оружјем и виђенији људи. Лако је нама за Шарчевиће.
Окретни адвокат већ је из ташне вадио некакве хартије и брзо их
распоређивао на округлом столу у ћошку собе. Сад, кад је пред собом
имао неки конкретан задатак, он је престао да прича и ужурбано, с
тачношћу старог педанта и мрчикњиге, исписивао дугу листу имена.
− А исто тако треба потанко промозгати ко је први на реду за
ликвидацију − тихо и разговијетно рече логорник и погледа у строго
метално лице гвожђарског трговца. − Јозо, можда ће имати великих
непријатности и неки твоји бивши пријатељи. С тим ћеш морати
рачунати.
Орешковићу само заигра једно око као да му је улетио какав трун и
он одврати тврдим и опорим гласом:
− Најприје пријатеље, а онда остале. Они баш највише сметају и
мотају се око ногу.
Кад је заћутао, између обрва му остадоше двије окомите љутите
боре. Видјело се да тај штеди ријечи као скупу пару, а кад нешто и
каже, то само може да буде кратка и свирепа пресуда, резултат дугог
и хладног размишљања.
− А шта ћемо с вашим покрштењацима, велечасни? − осмијехну се
Шкуро. − И међу њима има тако неки…
Помажући се гестом, учитељ подиже руку и заврти раширеним
прстима.
Фратар подиже очи и одговори са једним неземаљским
спокојством:
− Све је у руци Господиновој. Нека се врши Његова света воља.
− Крсти вука, а вук у гору! − ледено бљесну оком Јозо скрећући
поглед на фра Божу.
− Нека се врши Његова света воља − развлачећи сваку ријеч као да
јој оцењује тежину понови у себи логорник, и тога тренутка би му
јасно да овај фратар, у извесним приликама хладнији и од самог Јозе,
овом својом реченицом препушта покрштењаке њиховој неизвјесној и
страшној судбини. Шта било да било сјутра, он ће, слијеп и глув за
њихов удес, мирно молити круницу у својој ушкопљенички
непријатној и чистој момачкој соби, неосјетљив за све људско и
земаљско.
Неугодан је и на сваку подлост спреман овај жучни и нездраво
амбициозан адвокат, Јозо је крвник, брз, подмукао и леден, тај ће
трговачки марљиво претрести сваког противника, али овај Кристов
бојовник, искључиви и строги ум цркве која ратује, надмашио је њих
обојицу. Он ће до темеља, без простачких и жестоких узбуђења,
збрисати све што није њихово, остаће сам, без такмаца, а ипак ће руке
бити чисте, савјест мирна, и човјек ће моћи, у празничкој тишини
цркве, да се свим срцем узнесе свом Господину, захвалан и горд као
победних.
Тако је, у неколико кратких тренутака, процијенио и осјетио
Шкуро и сад је већ могао да спокојно кује какав год хоћеш план: све
ће бити оправдано и опроштено, црква прећутно даје свој пристанак и
благослов, а ко је виши судија од ње!
Растерећен и мало умирен, Шкуро захвално погледа фра Божу и
осмијехну се једва видљиво. И фратрово лице, такођер, као да се за
секунд смекша и преко њега прелети нешто што би, чини се, могло да
буде осмијех или одобравање.
− А хоџе опет нема? − сјети се логорник и одмахну главом према
прозорима као да показује некуд у ноћ.
− Нема. У тога је зечје срце − дочека Јозо с презривом гримасом
око усана. − Видјели сте га већ: узврпољио се, па само шара и крије
очи.
 Адвокат услужно поднесе два списка, један већи и један мањи:
− Ево, господине логорниче. Овим се људима може раздијелити
оружје, а овај повећи списак, ти су за чишћење. О свакоме од њих
могу дати податке.
− Не треба, имам повјерења у вас − благонаклоно климну
логорник, одобровољен овом тачношћу и брзином. Ђаво с њим, ипак
је овај адвокат од користи. Не треба му само попуштати узде.
Шкуро узе да чита наглас онај већи списак погледајући, послије
сваког имена, на фра Божу и трговца. Кратким климањем главе Јозо
је давао своју сагласност, док је фратар, загледан преда се, само ћутао
као да је био удубљен у некакве своје мисли.
− Ћутање је знак одобравања − паде логорнику на ум стара позната
фраза.
Пред полазак, већ на ногама, фра Божо се нешто досјети и застаде.
− А ови наши младићи? Имамо и ми немирне дјеце.
Фратар помену неколицину старијих гимназијалаца и занатских
калфа, Хрвата, који су, како је изгледало, одраније помало навијали
за „црвене“. Била је то омладина која је велечасном помало измицала
из руку још некако од тридесет пете, кад је у овај градић почео да
навраћа Урош Павловић, студент агрономије с Београдског
универзитета.
− Лако ћемо ми накрај с младићима − са сигурношћу одговори
логорник. − Неки су се већ сасвим поправили, друге ћемо опоменути,
а ко се не опамети, има и за њ лијека. Главно је да нам више разни
Павловићи не муте по вароши.
Адвокат нађе за потребно да се похвали:
− Хвала богу, код мог Рудија никад му није успијевало његово
мућење. Рудијев кућни одгој и наше франковачке традиције…
− И сад Павловић мути горе по селима − озбиљно дочека
Орешковић и незадовољно погледа разметљивог адвоката.
− Како?! Павловић је горе? − зачуђено надиже обрве Јуранић,
лоше скривајући завист, јер му је било криво зашто је баш на
„његовом терену“ трговац открио нешто што је и самом адвокату било
непознато. − Откуд вам, молим вас, и такве претпоставке? Имате ли
тако неких опипљивих…
 − Нема шта да питате, он је горе − зловољно и мрко рече
Орешковић дижући се из фотеље.
− Тако је, знамо ми већ за њ − мирно потврди Шкуро, иако му је
ово био први глас о Урошу Павловићу, кога су узалудно тражиле
усташе из сусједне веће вароши. − Говорио сам ја њиховом логорнику
Хакији да га затвори још у априлу, а он почео да увија: те мајка му
Хрватица, те ујаци угледни културни радници, те поправиће се у овој
новој ситуацији, те… Да, а сад га мени на врат натоварише.
Шкуро се озбиљно намрачи, јер му је велике бриге задавала ова
непријатна вијест. Ко ће се још и с Павловићем вочити! Још само
треба да се тај нађе негдје горе с каквим четницима, а то је већ
сигурно и учинио, па је готов ђаво.
Полазећи кући, он на првом ћошку стеже адвоката за мишицу,
пригну се његовом уву и рече повјерљиво и што је могао
пријатељскије:
− Докторе, ви већ знате, наш вечерашњи разговор остаје у највећој
тајности: и долазак летећег одреда, и списак ових сумњивих и… све
остало.
− Али, молим вас… − изви се Јуранић поласкан његовим срдачним
тоном. − Па ја сам, уосталом, предложио списак. Како бих могао…
Говорио је тако, а већ је горио од нестрпљења да се што прије нађе
у спаваћој соби поред своје жене и да јој, у најстрожем повјерењу и с
много тајанствености, саопшти све о чему се причало. Алај ће та да
зине, кад чује да је он састављао списак!
Заокупљен осјећањем властите моћи и величине, он скрену у своју
улицу гледајући сасвим другим очима и околне замрле куће, и
мрачне баште с црним дрвећем и голу испрану турску калдрму.
Некад је, канда, овуда и пролазио, али је сад заборављао да је икад
био онај ситни опрезни адвокат Ивица, да се и нехотице чинио мањи
пролазећи поред „српских“ жандарма и да се икад неког бојао.
Пролазећи поред широке табле за рекламе, узнемирени и занесени
адвокат сјети се једне плакате за неки талијански филм који се давао
још прије десетак-петнаест година, оживи му у сјећању војсковођа
под шлемом, енергичан и смјео (колико је пута тако замишљао себе
пред бљештавим легионом римских оклопника!) и он прошапута,
трнући од узбуђења и дижући навише строг и прав поглед:
 − Сципион Африканац!
☆
Док су се тако главни представници усташког дијела чаршије
разилазили кућама, варошки хоџа Смаил-ефендија лежао је под
шљивом у својој тијесној башти, лагано удисао оштар мирис одвугла
невена и још никако није могао да заспи.
− Аман, аман, шта се ово уради од народа?! На шта ли ће ово све
испасти?
Тако је с времена на вријеме дубоко отхукивао забринути хоџа, али
ноћ је око њега била мрачна, ниоткуд није било одговора, а ни он сам
није га умио наћи.
Бранећи се од тешких брига и немилих мисли, хоџа је час
помишљао на цигарету, час му је на ум падала кава, али би се, истог
тренутка, с уздахом, одрицао и једне и друге жеље и помицао се на
лежају као да га нешто жуљи. Шта може помоћи дувански дим и врео
филџан, кад се човјек нађе на отворену и вјетрометну мјесту, па нит
може пркосити олуји нит му се иде низ вјетар, а нигдје склонита
мјеста да се ушчува и спаси глава. Ваља главу под џубе, правити се
слијеп и глув, па докле се могне и како на крају испадне.
Препуштајући се тој одлуци и пуком случају, хоџа се закратко
смиривао и налазио варљиву и несигурну унутрашњу равнотежу. Опет
би над главом угледао тамну крошњу шљиве бјелице и свијетле пјеге
вјечита и далека неба, па би убрзо заборавио и воћку и куполу над
главом, и мисао би му одлутала некуд у притајену и глуву чаршију,
пуну бриге и страховања. Ко ли тамо ноћас мирно спава?
− Ех, побогу, куд им сад око замаче за нас муслимане?
Већ одавна, узалудно и без одговора, хоџа себи поставља то питање,
још од оних дана кад су, преко новина и на зборовима, почели
муслимане да називају „цвијетом хрватског народа“.
− Не кити с нама ова држава капу без некаква рачуна − забринуто
је говорио он својим најближим пријатељима. − Звали магарца на
свадбу да им воду вуче.
− Јах, биће ту нешто.
− Опет је боље него у српској кожи бити.
− Нисам ни ја Србима брат, далеко од нас било − мрштио се хоџа −
али нека то усташе свршавају без нас. Што нас упетљавају у ту ружну
работу с туђим главама и туђим иметком?
− Тако је, Смаил-ефендија. Док се стари Ћемаловић уклања од тога
посла и брани својим синовима, зна се колико је сати.
− Нудили су му српску радњу, а он − боже сачувај!
− Да, да, видиш ли.
Опрезни људи, неповјерљиви према свакој промјенп и новотарији,
особито овако искључивој и крвавој, вртили су се беспомоћно у томе
кругу од јадиковки, отхукивања и недоречених сумњи и савјета, чије
је средиште, и нехотице, постајао Смаил хоџа. Увиђајући то, он се
трудио да се некако измакне и буде с краја, непримјетљив и безличан
као и остали, али све је било узалуд − људи су висили о њему као
дављеници.
Логорник и његови сарадници, испипавајући ко би могао најприје
да повуче варошке муслимане у усташки покрет, зауставише се на
Смаил-хоџи као најподеснијем за тај посао. Овај мирни и сређени
човјек, већ у годинама и сваком добро познат, уживао је повјерење
највећег дијела муслиманске чаршије.
Озбиљан и ћутљив, хоџа је одлазио на прве састанке код логорника,
очекујући тамо разборите и паметне разговоре о важним чаршијским
стварима и народним погребама, али кад се све стаде сводити на
прогон Срба, попримајући сваким даном отворенији облик, Смаил-
ефендија се сасвим изгуби, ућута и поче се осјећати сувишан и туђ у
овом друштву. Избјегавао је одређене одговоре, знојио се и
замуцкивао као да је и сам за нешто крив. Нарочито су га збуњивала
кратка и ледена питања и упадице трговца Јозе Орешковића:
− А ти се, Смаил-хоџа, нешто као плашиш да Србима не слети која
влас с главе или, не дај боже, и сама башуна?
− Што ћу се плашити, човјече божји? Нит је то мој посао, нит ја са
Србима имам каква ехбаблука.
− Да, да, само се бојиш да им се не замјериш − хладно га је
посијецао Јозо. − Остави се ти тога посла, драги мој.
Док се водио такав разговор између опорог Орешковића и збуњеног
хоџе, остали су мрко ћутали гледајући преда се или некуд у страну, па
је Смаилу више изгледало да он то сједи на оптуженичкој клупи, а не
на састанку са себи равним, гдје нешто важи и његова ријеч. Једва је
чекао крај састанка и уклањао се журно и неопазице осјећајући
неугодну језу од непријатељских погледа, који су га, вјероватно,
пратили с леђа док је измицао у мрак.
Убрзо послије доласка нове власти, варошки муслимани почеше се
лагано и неосјетно дијелити на три групе. Једино је прва група,
усташка, она која је најприје иступила, претежном већином била
гласна и отворена, док је мањи њезин дио тајно и мучке прилазио
усташтву и кришом храбрио и подстицао неславне пандуре новог
поретка: варошке коцкаре и нераднике, понеке побјешњеле трговчиће
и занатлије, ријетке службенике и некаква тупоумна и гарава лица из
циганске махале. Тој групи већ од првих дана прикључише се и браћа
Шарчевићи, Заим и Мехмед.
Друге двије групе, тихе, потуљене и пуне опреза и неповјерења,
тешко је било међусобно разликовати. У једној од њих, иначе најјачој
у чаршији, налазили су се људи који су заступали мишљење да треба
увући душу у се, не мијешати се у усташке послове, а држави и
властима бити покоран. Што се тиче Срба − грехота је што се ово с
људима ради, али шта се ту може − како им бог драги даде.
Смаил хоџа, и против своје воље, испао је некако као душа овог
дијела чаршије, јер се нико није отимао да ту буде горњи и главни.
Напротив, свак је гледао да ту буде што мањи и непримјетљивији, а
злосрећног хоџу истурила је на чело сама његова ахмедија и
приличан углед међу свијетом на који су, са своје стране, рачунале и
усташе.
Посљедњу, најмалобројнију групу, сачињавали су муслимани
противници усташа и свега онога што је с њима дошло. Поред нешто
омладине, која је и раније била позната по својим слободарским
иступима и означавана као „црвена“ и опозиционарска, било је ту
старијих људи од угледа и образа, који се никако нису могли
помирити с насталим безакоњима и њиховим извршиоцима, већином
људима пропалим и на злу гласу.
− Лоша времена дођоше, исплива свакако ђубре − жалили су се
ријетки пријатељи Ибре Ћемаловића, налазећи се са старцем пред
замрлим дућаном.
− Још ће и гора доћи − озбиљно се јављао мучаљиви дућанџија.
Добронамјернији људи покушаше да утичу код нове власти да се
умање невоље прогоњених Срба и да се опомену разни самовољници
који су, очигледно, радили на своју руку, без икаква закона и
овлашћења, али их логорник Шкуро два-три пута тако оштро дочека и
укори, да се више ником није милило да му с тим послом излази на
очи. Ништа не поможе ни заобилазни пут преко фра Боже и
Орешковића. Фра Божо је само увијао помињући непознате божје
путеве и своју немоћ да ту било што помогне, а Орешковић је
испратио молиоце „три пута горе од логорника“.
Заузети око Срба и њихова имања, усташе из почетка нису ни
обраћале нарочиту пажњу на ову муслиманску опозицију која се све
више мргодила и тек уријетко давала гласа од себе. Стари Ћемаловић
није им био мио, омладину нису баш тако озбиљно ни узимали,
рачунајући да ова сурова времена брзо расхлађују усијане главе, док
су им варошке мудрице и оклијевала изгледали као људи који,
слијепи код очију, још не виде да је на теразијама њемачко-усташки
тас коначно претегнуо.
− Претегнуо, не претегнуо − није на мјесту шта се ово по чаршији
ради, нит је паметно да ми први ухватимо за усташки штап −
размишљали су људи из Смаил-хоџине већине, а кад онога ведрог
јунског јутра пуче глас да је и Русија ушла у рат, они се поготову
утврдише у свом скептичном увјерењу.
− Видиш ли да ђаво не спава. Ко би знао шта ће још на крају
испасти од читаве ове фертутме.
− Хајд ти сад знај ко кога туче и ко ће куд на крају окренути − већ
је у све сумњао хоџин пријатељ бостанџија Реџеп, губећи се у овоме
сплету одвише замршеном и претешком за његову главу, па је бјежао
у своје лозе поред ријеке и тамо се, бар закратко, спасавао од
неразумљивог совјетског сукоба.
Неколико дана пред објаву рата Русији, Смаил хоџа се случајно
сусрете са старим Ћемаловићем, иако је поодавна бјежао од тога да се
нађе насамо с њим.
− Па, како се чује, ти, Смаил-ефендија, оде сасвим тамо? − хладно
започе старац завијајући се у облак дуванског дима и гледајући некуд
мимо хоџу као да њему ништа не говори.
Смаила изненади ово питање, управљено равно као одавна
припреман и промишљен ударац. Збуни се и кашљуцну па, тражећи
потребну ријеч, прихвати се за ограду нечије баште иза које је бујао
густ и висок сијерак.
 − Види, баш ме стјера у крај − тужно помисли он мрвећи прхли
вршак сатрула и просушена проштаца и узалудно се мучећи да нађе
какав било одговор.
− Није тај посао за те, брате Смаиле − сад већ мекше настави
Ћемаловић једнако гледајући не у хоџу, него некуд уз пуст сокак
махале, охладнио и стишан под вечерњом сјеном.
− Видим и ја да није − оте се хоџи као уздах олакшања.
− Па што се не уклањаш злу?
Хоџа дође сам себи као ђаче које је што згријешило. Видиш, па овај
Ибро старији је од њега за неких седам-осам година.
− Вуку ме они сами. Логорник шаље људе, зове да се дође.
− А ти мореш бити болестан, отићи некуд; нико ти неће преметати
куће и гледати јеси ли ту.
Стари Ћемаловић забринуто погледа преда се у прашњав пут, не
нађе тамо изгубљену нит разговора, па лагано издухну сив дим и без
поздрава крену даље. Чинило се као да је посљедњом кретњом нијемо
напоменуо:
− Још ће ваљати да се разговара.
Хоџа, коме се ионако слабо ишло логорнику, провуче по
комшилуку глас да је болестан, па је по читав дан проводио у соби
или у башти иза куће. Нарочито предвече, кад би се надао позиву,
бјежао је под покривач и привлачио себи бочице с непотрошеним
жениним лекаријама, порцуланску шољу и један стари лимун, увео и
смањен за половину. Рачунао је, ако баш неко и потегне до њега, да ће
му те ситнице бити најбољи докази да је заиста болестан.
Вечерњи позив, изненадан и хитан, послије неколико дана
неодређена, мучна и напета затишја, учинио се хоџи нарочито важан
и судбоносан, па чим је чуо за њ, од страха и бриге ухвати га истинска
немоћ. Дуго му је требало док се под оном шљивом, у ноћној тишини,
мало повратио и дошао себи.
Његов син, дјечак од шеснаест година, лак и зечијег сна, веома
привржен оцу, пењао се два-три пута на таван да одозго погледа
свјетле ли се логорникови прозори.
− Свијетли! − кратко је извјештавао ћутљивог оца и нечујно, и сам
наизглед забринут, губио се у тами.
 Од његова посљедњег навраћања у башту минуло је, чини се, више
од сата, па кад је хоџа помислио да се дјечак успавао, из таме се чуло
добро познато кашљуцање. На уској стази бјеласнуше босе ноге.
− Не свијетле више − понешто уморно, с олакшањем, рече дјечак −
сад су утрнули.
− Видиш га, још је дијете, и то се уозбиљило и забринуло ко стари
старац − разњежено и с тугом помисли хоџа гледајући изблиза у сина
који се подавијених ногу спустио поред очева лежаја.
− Не спава ти се, Селиме?
− Не спава, бабо.
− А шта се чује за онога твог… Ремзију Ћемаловића?
− Ништа − одговори дјечак пошто је мало поћутао. − Откад су га
тражиле усташе − нестало га.
− Сакрио се?
− Ваљда − нерадо одговори Селим. − Нисам питао.
− А он ти није ништа, овако… приповиједао?
− Ништа − тихо и тужно рече дјечак, али се видјело да су му мисли
некуд на другој страни и да му овај разговор с сцем никако не иде од
срца.
− Јах, тако ти је то − издуши хоџа посљедњу реченицу замрла
разговора, па се завали наузнак и благо опомену дјечака:
− Хајде, синко, спавај! Ваља сјутра поранити.
Мрак и тишина појели су дјечака као да га није ни било. Умјесто
њега остала је болна празнина у срцу.
− Ето, ту је он, налази се под истим кровом, виде се свако јутро, а
ипак… дијете живи некаквим својим сакривеним тихим животом и
сваки дан се измиче све даље и даље. Хоће ли се сјетити да је отац
стар и сам у ова тешка времена? Хоће ли се обазријети и бар мало
пожалити?
Преко неријешеног питања, гасећи звјезде а остављајући тугу,
навлачио се спор и клонуо сан који не даје одмора… Хоџа се обрео у
непознату крају, а дјечак је, не чујући његово дозивање, одлазио некуд
низ пуст и туђи кланац и све га је теже било разликовати у спрженом
сивом камењару.
 IX
Урош Павловић враћао се из Бања Луке освјежен, чио и пун оне
животворне ведрине која би га увијек запљуснула чим би се нашао у
овоме граду, пространом и свијетлом, без иједног од оних мучних
стегнутих чворова у које су заузлани остали, мањи градови и
варошице Крајине. Често му се један такав тијесни градић чинио ко
један једини мртви чвор који сапиње човјека и не да му да слободно
дише, говори и мисли, али чим би ступио у Бања Луку, у њему се све
развезивало већ на неколико корака испред станице, на ономе
широком булевару, правом као стријела. Ту вечером по шеснаест
младих људи, читав један скојевски актив, шета један уз другог
пространом асфалтном плочом, док напоредо с њима, кроз сумрачну
алеју кестенова са стране, пролазе опијени и нијеми љубавни парови.
И за једне и за друге довољно је мјеста на тој улици-друму гдје је
ослобођена свака ријеч и свака кретња, а придошлица никад никог не
стијесни и не истисне. Чак и уска Господска улица, загушена
излозима, некадашње средиште града, долазила му је као празнички
бучан комшијски сокак гдје ћеш у пролазу познаника стиснути за
мишицу, насмијешити се на њ умјесто поздрава и проћи без ријечи.
У оној напетој атмосфери послије њемачке објаве рата Русији, град
је био пун узнемирених усташа и забринутих Нијемаца, рације и
хапшења били су на дневном реду, па се ваљало чувати и вјечито бити
на опрезу, али ни то Урошу није сметало. Сваки друг с којим се у
Бањој Луци нашао, дочекивао га је завјеренички ведро, са смијешком
у очима. Свака улица, знан ћошак, осамљено мјесто уз Врбас пуно
шума воде и значајан стисак руке од стране познаника одавали су
топлину слободарске душе овога града и подсјећали на студентски
„Клуб академичара“ и радничко друштво „Пелагић“ који су ударили
неизбрисив печат на читаву варош. Усташки стожерник Виктор Гутић,
гласан и запјењен, канда се залуду дерњао на зборовима и преко
плаката и новинских чланака. Урошу је изгледало да се сва та његова
вика одбија о глуве зидове или се бесповратно расплињава негдје у
дубини обасијаних бањалучких улица, наших улица, које говоре
другим и друкчијим језиком и већ су пуне згуснута шапата од кога,
вјероватно, стожерника подилази језа и због тога постаје све гласнији
да би заглушио свој рођени страх.
Једне вечери, послије састанка у Обласном комитету Партије, он из
једне споредне улице угледа добро знано шеталиште пространог
булевара. Полупразном улицом промицали су углавном разни
униформисани људи, али се однекуд осјећало да се та улица није
сродила с њима, нит они с њом. Они су пролазили као насилна
кратковјека најезда, и све се чинило да се с том истом улицом боре
прећутно за сваки свој корак.
„Окупација!“ и нехотице помисли Урош осјећајући тога тренутка
јасно и опипљиво шта је то окупација. Ето, то је, поред осталих
ствари, и та Бањалучанима отета улица по којој, усамљен и одсјечен
од читавога града, привремено гази туђи војник, окружен потмулим и
притајеним непријатељством које дише на њ чак и из околних, наоко
мртвих, зидова.
Као да му је обесвећено и прегажено нешто драго још из
дјетињства, Урош с грчом на лицу окрену главу од вољене улице и
упути се према мрачној периферији. Сад је носио још једну рану
више и оштро, као да му дирају истинску физичку рану, осјећао удну
груди непрекидан бол за свим оним што се звало отаџбина.
− Ето, то је оно… И зар би се поред свега овога могло живјети?
Поставио је то питање неком невидљивом сапутнику, али је већ у
себи имао спремљен и одговор и ријешење:
− Што прије у Подгорину и оружје у руке! Имају наши право, ово
не би био живот.
Послије тога кратког унутрашњег дијалога, у њему се опет све
отвори и разведри. Онај стари слободарски пут, започет још у првој
скојевској групи бањалучке гимназије, сад се, ево, наставља и тече
даље, подигнут на једну чисту жртвену висину кад се од себе даје све,
без остатка. Ето, Урош Павловић заиста иде тим путем!
На Лисичјаку сви се обрадоваше његову повратку као да им је
стигао неко из блиска рода. Измршавјели Радекић пружи му обадвије
руке и, откривајући у осмијеху блиставе здраве зубе, срдачно упиљи у
њ.
− Алал ти вјера, ипак си се вратио! А ја већ мислио…
Ђедо Дињар у свечааом хуку мувао се између старе и нове колибе,
хватао се час овога час онога посла, али ниједан до краја није
довршавао, већ их је све заједно препуштао Гојку и јурио даље сав се
губећи у задуваном старачком каскању. Ремзија се ужарених очију
пропитивао за поједине знанце. Једини је Давид сачувао присебност и
мир брижљива домаћина и с мало ријечи и корисних упута постарао
се свима за вечеру.
Кад Урош, Радекић и Ремзија остадоше сами у мраку нове колибе,
поручник се опет врати на своју стару мисао која га је, изгледа,
прогонила за читаво вријеме Урошева одсуствовања:
− Богами сам ја држао: нема ти овога више натраг. Побјеже,
велим… нешто се предомислио, који ли је ђаво.
Изморен од жеге и пјешачења, Урош му одговори упола кроз сан,
немарно као да се ради о каквој најобичнијој ствари:
− Ма како… Једва сам чекао да се вратим. Куд ћу те остављати
сама у оваквој ситуацији.
− Остављали су мене и у горој − с горчином, гутајући пљувачку,
прогунђа Радекић сјећајући се онога страшног предвечерја негдје на
раскаљаном друму иза Вировитице, кад се колоном први пут пронесе
вијест да Нијемци већ улазе у сусједно село. У гужви и пометњи
нестаде зачас потпуковника који је све дотле каскао на вранцу уздуж
колоне и доброћудно навикивао на војнике. Изгуби се негдје и оштри
капетан Марковић, наизглед веома одлучан и храбар човјек, а кад се
збуњени Радекић окрену око себе да се код неког пропита шта да се
сад ради, пронађе једино, познавши га по гласу, поручника Пајића,
крупна подругљива делију.
− Ма шта је ово? Гдје је капетан?
− А, где је! Побегао!
− Па шта ћемо сад? − промрси Радекић осјећајући како трне и губи
се у овој непознатој подводној равници која се све више мрачи.
− Шта ћемо?! Идемо до ђавола, ето ти шта ћемо? Налево круг.
Уз пут Радекић потиштено упита:
− Ма како то: потпуковник Србин, капетан Србин, Јовановић
Србин, а видиш ли − сви се изгубише?
− Море, какви Срби! − окоси се Пајић љумајући уза њ по блату и
мраку. − Све је то џаб-џабе клопало државни лебац. А сад се ти,
Радекићу, и ти, луди Пајићу, сналазите како знате.
У кишовит освит наиђоше на напуштену тешку артиљерију и
тракторе заглибљене у блато широког сеоског друма. Искаљани Пајић
само што се ухвати за главу, ослони се лактовима на дугу цијев и свом
тежином належе на топ.
 − Ууу-ууу! − поче он да завија некаквим дивљим нељудским
гласом, а кад га најежени Радекић продрма за раме, он га погледа с
неразумијевањем као да га не познаје, пође руком за револвер, а онда
јетко и кратко одмахну.
− А, у мајку божју, да им сад Пајић спасава официрску част, а
други нек беже! Е, баш да им се не убијем! Хајдемо, Радекићу: ја свом
ћалцу тамо под Букуљу, а ти у твоју турску Босну. Право су имали
комунисти, паметни су то људи.
Шта су то комунисти имали право и зашто су паметни, то огорчени
Пајић није објаснио.
Тога истог јутра дошло је и оно чега Радекић ни сада, у овој
колиби, не воли да се сјећа, оно како су их на улазу у прво село
дочекали и разоружали цивили, сељаци…
− Тако ти је то, Урошу: и у горој гужви ја сам ти се нашао сам, па се
не би чудио да си ме и ти оставио.
Умјесто одговора Урош је кроз сан само јекнуо и тако оставио
расањена Радекића насамо с његовим бригама и мислима.
Већ неколико пута у току вечери, у наступу искрености, поручник
је заустио да пред Урошем, насамо, исприча што га је највише мучило
за ово дана Урошева одсуствовања, али сваки је покушај остајао на
оној првобитној реченици:
− Богами сам ја држао: нема више тебе натраг.
Радекић се добро сјећао Урошевог оца, првог јаружанског учитеља,
и његове жене, бледуњаве ситне „шокице“. Сјећа се и онога јутра кад
су њих двоје селили из Јаруга. У првим колима, поред кочијаша,
сједио је овај исти Урош, петогодишњи дјечак, гологлав и у кратким
панталоницама. Чим га је недавно видио у Лисичјаку и чуо ко је то,
Радекић се сјетио онога веселог малишана путника и примио је
Уроша, озбиљна и зрела човјека, исто онако повјерљиво као да су
обојица још увијек она негдашња дјеца из дворишта основне школе:
Милош већ у четвртом разреду, исклипао и престар за школу, а Урош
бијела живахна луткица, изгубљен у гужви босоноге сеоске дјечурлије.
Тек што је Урош отишао у Бању Луку, у Радекићу се породи прва
сумња. Један од старих чобана на Лисичјаку, злогук и неповјерљив
човјек, убаци у разговору као случајно:
− Овај наш дост, Давиде, хр… шокичин син… Да се ту не излеже
какав ђаво! Откуд се баш он догоди код нас, на Лисичјаку? И шта нам
треба тај… тај мали Ћемаловић?
− Ајде! − одмахну Давид као на неозбиљну ствар о којој не вриједи
расправљати, али се у поручника од тога тренутка ипак усели некакав
немир и он у сјећању узе потанко претресати све оно о чему му је
Урош посљедњих дана причао.
Ето, шаље га, каже, Комунистичка странка ради припремања
устанка у Подгорини. Пошао је с њим још један друг Србин, али је тај
настрадао; ухваћен је кад је успостављао неку везу с друге стране
ријеке, с Хрватском. Да, да, Србин страдао, а овај Урош… А шаљу га,
каже… рођен је у овоме крају.
Још у подофицирској школи Радекић је слушао поприлично о
комунистима. Онда су они за њ били некакви неразумљиви људи који
упорно и подмукло поткопавају темеље државе, а враг би га знао због
чега све то раде. Према разним чланцима и карикатурама из новина,
за њ је ријеч комунизам била везана за нешто „чифутско“, извраћено
и нељудско, о чему не треба ни мислити ни разговарати без велике
нужде.
Касније, као потпоручник, Радекић је већ нешто одређеније сазнао
о комунистима. Чуо је нешто о правди и једнакости, а како се и сам
осјећао међу својим друговима запостављен и одбачен по страни, није
му баш било непријатно да чује како има неко у свијету који
поједначује његовог оца и матер из далеке Подгорине с фамилијом
његовог најбјеснијег колеге, родом из Београда.
Из једне официрске „комунистичке афере“ у сусједном гарнизону,
он је случајно познавао једног поручника, озбиљна и необично
једноставна човјека, и послије његова хапшења и осуде, недјељама
није могао да се смири. Бојећи се да се иком повјери, мучио се сам у
себи и разбијао главу око тога шта ли је тога честитог човјека отјерало
у комунисте.
На своје велико изненађење, почетком рата Радекић је сазнао да
комунисти листом крећу у добровољце да бране земљу. Одмах је
посумњао да ту посриједи нијесу чиста посла и постао је опрезан, али
кад издаја дође са сасвим друге, неочекиване стране, он се потпуно
изгуби. Разочарао се у све оно што су му годинама забијали у главу
као највећу светињу, а комунисти су му, опет, били нешто магловито,
слабачко и несигурно, на шта се озбиљан човјек не би смио ослонити,
уколико већ није постао црни очајник попут онога злосрећног Пајића.
 Урош Павловић био је први човјек који му је недавно, послије пола
сата разговора, казао једноставно и мирно:
− Милошу, ја сам ти, брате, комуниста. Партија ме шаље овамо к
вама, у Подгорину.
Овако отворен иступ одмах је придобио Радекића. Радознало се
загледао у овога озбиљног и скромног младића, првог комунисту с
којим разговара у свом животу, и ободрено мислио:
„Видиш ли ти њих… све се изгубило, побјегло и посакривало, а они
− ево их још: не дају се, раде нешто, мичу се. Охо, ипак ти је то… Ма
ђаво га однио, зар сви дигли руке од свега овога, а они… Ама како се и
они не изгубише у овој тоталној пропасти?“
Никако себи није могао да објасни откуд овоме њежном
учитељевом сину таква постојана мирноћа и сигурност која полако и
на њега самог прелази. Од оваке двојице једва би саставио једног
Радекића, а види ти… На шта ли се то Урош ослања, ко ли је то иза
њега? Партија, вели он?!
„Хм, хм, има ту нешто заиста. Ово су ти неки људи, џаба га било.“
Али оне ноћи кад Урош крену за Бања Луку и кад већ пред собом
није имао његов отворен поглед ни слушао охрабрујући миран глас,
Радекић се осјети сам као сироче. Уз то му још дође и она несрећна
примједба о „шокичином сину“ која га сасвим збуни и усколеба.
− Куме Давиде, јеси ли ти сигуран у овога? Нешто ми он маче
напречац.
− Сигуран, куме, сигуран − одговарао је Давид кратко као и увијек
кад би се повела ријеч о Урошу.
Радекић је ипак тих дана био на опрезу, касно је лијегао и рано
устајао, шеткао по околини сам, без Ремзије, који му се чинио
исувише млад за разговор, а као за пакост, сваке је ноћи сањао
некакве усташе у Лисичјаку, бјежанију и засједе и будио се пун мукле
страве, узнемирена срца ослушкујући ријетке ноћне гласове.
Вечерас је слушао само уједначено Урошево дисање које га је
чинило све спокојнијим. Мучан грч око срца брзо је попуштао и
мисли постајале ведрије.
− Ма шта ту, добро ће ипак бити.
 X
Украј брдске ливаде, у краткој сјени тек садјевена пласта сијена,
сједи распасана дјечачина од једно шеснаестак година и радознало
зијева у Гојка Ћупурдију.
− И велиш, баш им утече?
− Утече, вјере ми, ко свјетлица. Не би ме стигло сто карабина.
− Их, славу ти љубим! − одушевљава се дјечачина ударајући Гојка
по рамену, па се чешка по замршеној коси пуној триње од сијена,
врпољи се и жижи у бјегунца сјајним и веселим очицама.
− Па шта ће даље бити, брате мој? Дедер, дедер, приповиједај,
далеко су моји купиоци, неће нас ни чути ни виђети.
− Мој Маркиша, кад ти ја здими низ онај гај, па онда понесох нада
се, уза шикару…
Пријатно мирише просушена и зрела брдска трава, иза хрбата
узвишице мирољубиво жуборка разговор младежи која купи сијено,
па Гојку оно бјежање с кулука сад више не изгледа онако страшно и
вратоломно као што је прекјуче било. Овако у причању све личи више
на какву смјелу опкладу и дрску јурњаву у којој Гојко, зна се већ
унапријед, мора испасти побједилац.
Простодушни Маркиша нестрпљиво се чешка по бедрима, примиче
се још ближе Гојку, а његове велике уши као да све више расту од
пусте радозналости.
− Аха, аха, па онда?! Хоћеш ли утећи?
− Чекај ти само. Кад се ја увалих у онај љескар…
Маркиша слуша упола отворених уста, понекад опрезно прогута
пљувачку, па опет зине у приповједача. Види се, већ му није ни до
сијена ни до купиоца, а кад га неко дијете зовну одозго с гола
покошена баира, он викну на њ без имало љутње:
− Чекај, ето ме сад, што си зинуо!
Кад разговор најзад пријеђе на устанак и скривено оружје,
дјечачина се мало уозбиљи и снизи глас:
− Све ми се чини да и мој стриц Благоје има некакву цјевину.
− Има пушку? − прену се Гојко.
 − Ђаво ће га знати, али нешто он мора имати. Још пред овај рат
начукнуо сам тако од покојног оца, да би он морао још из швапске
војске као донијети…
− Па то ће у њега бити карабин?! − врцну се Гојко, изненађен и
обрадован.
− А, шта ти ја знам, знаш какво је данас вријеме изишло, лако се
глава губи − опрезно је обилазио Маркиша губећи своју
малопређашњу ведрину.
− Па како нијеси могао дознати гдје он то крије?
− Је л стриц Благоје? Их! Не знаш ти, мој брате, њега. Та кад ми
овако продамо нешто из куће, благо ил жито, он мене по сто пута
сјетује: „Кажи“, вели, „да смо дали на вересију, није добро да се зна да
су при нама толике паре“. Све ти је код њега под кључем ил је негдје
зашушкано, турнуто, сакривено. Ено га и сад, чујеш ли?
− Гдје је? − попридиже се Гојко.
− Оно доље у јарузи, у нашој шуми. Чујеш ли сикиру? Мјесто да
сијече ту близу, одакле си ти малоприје изишао, он се свалио доље у
ону думачу: боји се да ко не види шта он то сијече и колико је усјекао.
− Е, баш ћу до њега, да видим шта ће бити. Није шала, карабин је
ту.
− Ајде, ајде, али се све бојим… Па сврати вечерас код мене на
конак, ја ноћивам горе код тора.
У тијесну и сјеновиту шумском склопу, Гојко пронађе Благоја,
старијег темељита сељака, како марљиво креше танак оборен граб.
Кад га спази, сељак се нагло трже и укочено се загледа у придошлицу.
− Работаш ли, Благоје?
Сељак још увијек није одговарао, опрезно наслоњен на сјекиру, као
да се боји да ће га сваки час издати клонуле ноге. На његову ћосавом
подбулом лицу, пуном бора, огледало се нијемо запрепашћење.
− Шта је, стриче Благоје? Та познаш ли ме, болан?
Благоје маче горе-доле јабучицом и с муком упита:
− Гојко, брате, одакле ти сад?
− Одакле? Побјего с кулука! − весело одврати момче.
Сељак с уздахом сједе на оборено дрво. Ова вијест као да га сасвим
дотуче и обистини све његове црне слутње.
− Мој синко, како ћеш то урадити? Сад ћемо с тебе сви страдати.
Ето опет усташа.
Чудећи се његову страху, Гојко се и сам спусти поред скамењена
дрвосјече.
− Не бој се, није сад усташама до нас. Знаш да је Русија заратила?
Благоје се за трен још више упрепасти и очи му стадоше. Укочена
страва која је из њих избијала брзо поче да се топи и разлијева у
некакав размекшан и влажан сјај и читаво лице опусти му се и доби
некакву тужну и разјадану гримасу.
− Заратила, заратила, ево већ трећи дан − потврди Гојко.
Ништа не зборећи, сељак само погну главу и сузе му стадоше
капати између великих искривљених опанака опутњаша, губећи се у
окресану лишћу. Тек кад га Гојко упита шта му је, он одговори не
дижући главе:
− Како, брате, шта ми је? Напатисмо се овако без икога свога,
видиш ти сад… кад имаш неког болећега, макар преко бијела свијета,
он ће кад ли, тад ли…
− Стриче Блажо, нема се кад плакати, него спремај оружје, сад
ћемо и ми на устанак − узе да га соколи Гојко.
− Е, мој синко, да је оружја − сад већ утјешен и смирен рече сељак.
− Има, има, стриче Благоје, немој ти сад.
− А у кога ће бити, јадна нам наша мајка. Покупиле су, вала,
усташе сваку шупљу цијев.
− Та нијесу ваљда и од тебе? − зашкиљи Гојко лукаво се
смјешкајући.
Сељак се правио да не разумије на шта момак циља, па одговори
снуждено и преко мјере хладно:
− У нашој кући није никад тога ни било. Ко ће себи врага за врат
метати.
− Не велим ни ја да је било − окрену Гојко лист − али кад сјутра
плане, ми се уздамо и у те да ћеш нас овеселити.
− Е, овесели нас, боме, свију мајка Русија − уздахну сељак опет се
правећи да не разумије куда смјера момак.
 Гојка зачуди ово упорно сељаково неповјерење, иако је одјутрос
скоро сваки бивши војник за кога је Гојко знао да има пушку
одговарао увијено, да ће се већ „нешто наћи кад дође крај крају“, да и
он, богме, „мора гледати некако“, „тражићемо какву цјевину, бог је не
убио“, „испашће ваљда нешто“ итд.
− Ваљда нема или се гадно препао − закључи момак, па учини
посљедњи покушај и удари равно:
− Стриче Благоје, немаш рашта од мене крити. Ако дође до нечега
ми се уздамо у онај твој карабин.
Кад чу оно „онај твој карабин“, сељаку само одумријеше ноге као
да су пред њим усташе главом. Сад му дође некако непозната и
друкчија и шума око њих, и дрво на коме сједи, и овај момак поред
њега. Чини му се, све је то видио некада давно, у непријатну сну, и
већ је одавна чекао ово с карабином. Гледао је у Гојка изгубљен и
пренеражен као дијете ухваћено у какву забрањену послу. Једва је
смогао ријеч:
− Немој. Немој, брате, то − поче тихо као болесник. − У мене су код
куће ситна дјеца, жена слаба, па мени није до зла. А знаш, Гојко
брате, кад ријеч пође, она не гледа где ће се зауставити.
− Шалим се, болан, шалим, − поче да узмиче Гојко. − Та знаш ти
мене. Знам ја да би ти у свакој незгоди помого чим би се год могло.
Благоје рашири руке и смекшано рече:
− Ко год устане на ову сад напаст, ено му, брате, и моје куће, и
благо, и земље, и мене и… Дао би, вала, све, а камоли не би онога
ђавола да га имам.
У његовим ријечима осјећала се дирљива искреност и тронутост,
али се још увијек чувао и да не изусти погубну ријеч „пушка“.
А кад Гојко већ замаче у шуму, сељак једно два пута кивно удари
ушицама сјекире о дрво на коме је сједио и рече одрешито и
наглашавајући као да забија себи у главу нешто што је био сметнуо с
ума:
− Ето, ето, кажем ли ја теби: пази се, ћути, не казуј ни црној земљи,
јер ти ријеч у часу стекне ноге. Ко би знао гдје сам ја то лануо, гдје
сам бубнуо! Ух, будало!
Љут на самог себе, сељак зграби пуну шаку своје просиједе косе и
добро се продрма, једнако грдећи:
 − Будало стара, да би ли будало, гдје си то споменуо, гдје си тртљо,
а?! Женетино једна, ух!
Да би се мало смирио и поразмислио, откинуо је неколико грабова
листа и стао да жваће, јер никад није пушио, али и поред најбоље
воље није могао да се сјети, да је икад, било коме, говорио о карабину.
− Да није женетина, лед је?… Није. А онај пасоглав Маркиша?
Откуд ће он.. О, о, људи, како се онда чуло?
Већ двадесет и неколико година тај његов манлихеров карабин,
заједно са сто пет затубастих метака, лежи у једном вјешто удешеном
скровишту на тавану, испод самог „ока“ гдје се сипа пшеница. Нико
не зна за њ, па чак ни покојни брат није имао појма гдје га Благоје
крије, иако је знао да га је, осамнаесте, донио из рата. Једном у три-
четири године Благоје је кришом вадио „геверу“ да је прегледа и
подмаже, уздахнуо би који пут над ратним успоменама, а онда би је
поново враћао на старо мјесто и трудио се да што брже заборави и
пушку, и талијанску канонаду на Пијави, и „корскоманданта“
Светозара, племенитог Боројевића.
Неколико пута, за вријеме опаких, вучарских зима, Благоје је
посизао за тим да извади пушку нек му се нађе при руци, али би се
послије дужег сједења на хладном тавану нешто предомислио и
силазио необављена посла, доносећи дјеци понеку јабуку, пожутјелу и
смежурану од лежања у житу. Карабин је и даље остајао на своме
мјесту, а обноћ су вуци изазивачки близу завијали и забрињавали
домаћина, нагонећи га да мисли на сакривено оружје.
Сјећајући се тога, Благоје се поново наједи:
− Ама нека овај Ћупурдијин дјечак испипава колико му драго, нећу
ја с њим ни сјутра на сунце. Никад ђаво не спава.
Па се окрену према уску шумском путељку и стаде неког да
увјерава ширећи руке и говорећи у по гласа.
− Нема брате. Нема, кад ти кажем. Ама одакле, побогу, даде ли се
теби доказати, Србине, брате!
Невидљиви саговорник није му вјеровао, па се Благоје све више
љутио и то сасвим оправдано, јер је у тим тренуцима и сам био
начисто да никакве пушке нема нит је кад имао.
 XI
Остављајући сељака у страху и недоумици, Гојко напипа по
околним гајевима и око љескара још неке људе који су упола чували
стоку, а упола се крили од усташа, проводећи дане на пашњацима, а
ноћу код торова. Како сваки није имао ту срећу да може са стадом
запети у склонити Лисичјак, бјегунци су се и на овај начин лијепо
сналазили: на оку им је свака стаза одакле усташе могу ударити, а ни
кућа није далеко, па човјек сваки час може навирити шта се ради и
навикнути на укућане ако им је он старјешина.
Изненадни Гојков долазак и, заједно с њим, потврђивање још
несигурне вијести да је Русија заратила (о томе се већ нешто и у
Јаругама начуло) узбуђивали су и дизали на ноге сваког бјегунца.
Момак је био засипан с безброј питања и на сваком мјесту заустављен
да исприповиједа још понешто, а кад би поменуо оружје, људи су,
раздрагани добрим вијестима о Русији, постајали повјерљивији и
казивали и оно што у обичним приликама никад не би рекли. Тек
пошто би их минуо први вал радости, сељаци су поново долазили себи
и започињали с низом својих скептичних запиткивања. Забринути за
људе отјеране с кулука у варош, они би најприје започели с
нагађањима о њиховој неизвјесној судбини, па је Гојко, ни сам не
знајући шта да им каже, журио да се што прије измакне. Сељаково
лице, забринуто и натмурено упркос малопређашње ведре вијести о
Русији, полијевало је нечим хладним и самога Гојка и он је, уз пут,
пред собом поново оживљавао темељиту и стаситу фигуру Милоша
Радекића и проницљиве тужне очи незнанца Уроша, па је, охрабрен и
чврст, сусретао нове знанце из села. Једино је опрезно заобилазио
жене и крио се од њих, јер је знао да ће га зачас окружити кукњавом и
сузама, а он у томе већ није умио да се снађе.
На заобљеној капи једног брдашца, окићеног ситним брезама
посијаним по густој бујади, Гојка изненада, сасвим изблиза, забљесну
ниско поцрвењело сунце и прохладан дах предвечерја поли га по
ознојену тјелу. Брезе тихо и опрезно зашапорише о нечем добро
познатом.
− Охо, скоро ће ноћ.
Гојку у сјећању оживи јасно овај дио дана, пред само вече, кад се на
њивама, у посљедњој краткој журби, довршава дневни посао и кад
човјек, освјежен и однекуд поново чио, пожали што ће брзо мрак и
што се мора одвојити од вољене бразде. Ех, то је оно вријеме кад се,
крећући кући, диже алатка на раме, а пјесма сама од себе потече и
даде топлину човјекова гласа околним њивама и брежуљцима.
Момак неодлучно застаде држећи се за ниску грану тањушне и
чисте брезе. Русија, рат, сакривене пушке, усташе − како све то
испада чудно и необично на овоме мјесту и у ово доба. Куд ли је он то
пошао и како се то десило да је оставио свој свакодневни, добро
познат и разумљив посао, и ударио овим путем?
− Хм, видиш ли ти, молим те.
Грана у његовој руци сави се још више као да је Гојко наваљивао на
њу сав свој унутрашњи терет скупљен у забринутом питању: како ли
ће сад ови људи даље у селу оставити своје одвајкадашње бриге и од
малих ногу уходан и навикнут начин живота и узети да мисле о
сасвим новим стварима?
Село је вукло мирном животу, омиљеном послу и знаним
радостима, али се Гојко истог тренутка сјети онога предвечерја кад је
замицао у гору пошто је побјегао од усташа, сјети се пуцњаве иза
својих леђа и далеке колоне сељака која се губи у гајевима, па се
љутито намршти и грана у његовој руци пуче и одломи се.
− Па да, нема друге него ломити. Док је год усташа, нема више…
Машући откинутом граном, Гојко се упути наниже, према свом
засеоку. Са сваким кораком напријед у њему се стишавао
малопређашњи гњев и расло једно ново, радосно осјећање: видјеће
Мирјану!
Поред скровита извора, завученог међу престареле јове под
брежуљком и већ утонулог у сумрачну вечерњу сјену, Гојко застаде
узбуђен и обесхрабрен. Ту је Мирјана свакодневно долазила да
захваћа воду.
− Ух, одакле прије Леденица? − зачуди се он и сједе у траву
опустивши ноге до самог јарка којим је вода отицала.
Почепркао је по плитким џеповима танка капутића, запалио и с
олакшањем се загледао у мирно огледалце извора које се, на доњем
крају, топило и отицало као уска и треперава бисерна струја.
Ето, ту је први пут у животу, прије мјесец и по дана, добро уочио
лијепу и необичну бјегуницу из Бачке.
☆
 Још прије осамнаест година Мирјанин отац Јован Марјановић,
српски добровољац, препустио је свој дио земље брату и заједно са
женом и двогодишњим синчићем одселио у Бачку, на добровољачку
„парцелу“. Првих година послије сеобе још је и навраћао код брата,
обично преко зиме, доносио у торби бијел и необично нарастао хљеб
из своје нове постојбине, хвалио плодну Бачку и зарицао се да више
никад његов бог неће у драгу Босну, па макар ћускије почеле из неба
падати. Кад би пропијанчио недјељу-двије код кумова, пријатеља и по
околним крчмама, Јован би једног јутра, мамуран и подбуо, кретао на
пут. Трескајући се и нагињући тамо-амо у несигурним саоницама,
сваки час у опасности да испадне напоље, он је поднадулим очима
тужно зурио у величанствено мирне шуме притиснуте тешком и
раскошном снијежном китином, испотиха уздисао и промукло се
жалио брату:
− Е, мој Перо, мој Перо, шта ћеш, де: оде се у туђи свијет, остави се
свој народ, своје… Да, тако ти је то.
Временом Јован престане долазити, а онда и писати, па га и рођени
брат заборави и престаде спомињати.
Пролазиле су тако године, наступише и магловити тешки дани
априла четрдесет прве, дани потресани далеком и злослутном
канонадом, а десетак-петнаест дана послије глувог завршетка рата
стиже у Јаруге Јованова жена Мара са седамнаестогодишњом
кћерком Мирјаном, обје измучене и блиједе од претрпљена страха,
жалости и дуга пута. Оне донијеше вијест да су Мађари постријељали
или позатварали све добровољце, Јован је у логору, а син јој Мирко
колико је чула од људи, побјегао у Србију. Њих двије, само са
завежљајима у рукама, протјеране су с огњишта.
− Виђе ли ту своју нову комшиницу, Јованову ћер; каква ти се
чини? − питали су сјутрадан Гојка на њиви неки радознали момци.
− А назрио сам је мало; нешто усукано, танко, основато непоткато
− што би рекле жене.
− Ајде, ајд, гони те коње, а сиротињу остави на миру − укори га
његов снуждени и најежени стриц. − Лако је сваком данас невоље
допасти, а теби је још до комедије.
Минуше тако два-три дана у тешком послу око сјетве кукуруза;
ранећи и каснећи Гојко није имао прилике ни да види младу
„Бачкуљу“, па је сасвим сметнуо с ума. Тек четвртог дана, предвече,
он се нађе с њом, очи у очи, на извору Леденице.
− А ти си та наша Бачкуља − Мирјана? Е, вала, нек сам те и ја
видио.
Осјетљиву дјевојку, измучену страховањем и грубошћу војника и
туђих људи, дирну овај срдачан Гојков наступ, па му се насмијеши
мило и тужно као роду издалека, одавна чекану.
− А ти си онај Гојко близу стричеве куће? Видјела сам те како
стојећке јуриш на коњу.
− Ехе, хе! − насмија се Гојко поласкан. − Ђаво ми не да мира… А
како се теби допада у нашој Босни?
− Тата је увијек причао: Босна, Босна! Па и мени срце… − заусти да
прича дјевојка, па се загледа у ледину повише извора пуну
предвечерњег ужурбаног зујања пчела, нагло ућута и сузе јој се
наресише у лијепим очима.
Тих дана Гојко је себи сваког јутра налазио каква било посла у
воћњаку иза куће само да може, бар за тренутак, видјети Мирјану.
Она је у Марјановића дворишту обављала безброј ситних јутарњих
послова: музла краву, хранила прасад, истресала постељину (бачки
обичај!) а Гојко је, заборављајући посао по ком је пошао, прилазио да
је упита шта било, гутао сваку њезину ријеч и с тугом се растајао од
ње, кад би га стриц викнуо да се иде на њиву.
− К врагу ти сад и њива! Куд је запео раније!
Увече, кад би се завукао у сијено на штагљу, маштао је како
избавља Мирјану из безброј разних опасности. Сироту дјевојку час су
нападали Турци и Мађари, час медвједи и вуци, сад је опет тонула у
ријеци или је упадала у камениту бездан само да би, у посљедњем
тренутку, допао Гојко и спасио је. Измишљајући тако разне страхоте
из којих ће вадити Мирјану, он је у својим комбинацијама једино
заборављао прву и најближу опасност − усташе, који су и њему самом
задавали брига.
Једном, пред само вече, послије кратка и обилна пљуска, у село с
вриском и пуцњавом упадоше усташе. Гојко се управо пењао уз
тијесан долић недалеко од засеока и у по њега застао да ослушне
пушке, кад се на горњој ивици дола изненада појави Мирјана, па кад
угледа Гојка, сјури се низ обронак и као крилата допаде до момка и
пограби га за руку.
 − Бјежи, ево усташа низ пут! Брзо, брзо!
Поводећи се за њом, не извлачећи руку из њезине, Гојко и сам
потрча према љескару куд га је она вукла. Није се баш нарочито
плашио усташа, њима се бар лако уклонити, него се више бојао тога
да се дјевојка не одвоји од њега и побјегне сама, буде ли се он устезао.
Смјестише се, по Мирјаниној жељи, у дубини шикаре, под густом
погнутом лијеском, сапетом у бујну дивљу лозу као у какву зелену
љеску. Ту је било суво и склонито.
− Гојко, брате, ал сам се за те била препала!
Цептећи, дјевојка се приби уз комшију чврсто се држећи за његову
мишицу и стресајући се од сваког новог пуцња.
− Чујеш ли, брате!
Гојко се примири као бубица и скоро зажмири од блаженства.
Осјећао је уздрхталу и топлу дјевојку предано прибијену уз своју
мишицу, по лицу га је шкакљала њезина коса.
Кад се пуцњава сасвим удаљи и утиша, Мирјана се помаче на
мјесту и нагну главу испод лиснатог заклона. Одозго се на њих
окрунише неколике крупне капи, и тек тада обоје осјетише да су им
рамена сасвим мокра.
− Ух, Гојко, да су те ухватили?
− Зар би теби било жао? − оте се момчету и срце му бурно залупа,
јер истог трена осјети да ово више није обично питање, него „оно“.
− Би, како не би било жао − поћутавши мало рече дјевојка мило и
једноставно. − Ти си ми сад некако умјесто брата. Кад одеш у атар,
пусто без тебе.
Она га погледа тако тужно и умиљато, да Гојку умало не наиђоше
сузе. Умјесто тога, савладавши се, он се само осмијехну као у некој
незнани и грозници, па вођен туђом вољом подиже руку и помилова
по коси то толико жељено створење, које се тако одједном, изненада,
нашло поред њега. Дјевојци се само наресише сузе и она, скоро кроз
плач, прошапута гледајући га право у очи:
− Чувај се, Гојко, усташа!
Како су устали и кренули, тога се Гојко не сјећа. Одједном је само,
у ходу, угледао руменкасте сунчане пламичке на проријеђеној страни
љескара, близу ливада, и по њиховом ватреном сјају досјетио се да је
ово већ касно доба и да ће брзо ноћ. То је он, дакле, данас бјежао,
недавно су ту и усташе биле, а како се све то чини несхватљиво далеко
и давно. Онај живот прије љескара и овај сад тако су одвојени и
различити као да припадају двојици разних људи, који су се негдје
сусрели, попричали један с другим и разишли се.
Од тога дана Гојко и Мирјана видјеше се свега три-четири пута,
постајаше мало, неодлучни и збуњени, али им разговор не пође за
руком. Тек пошто би се растали, Гојко би се сјетио о чему је све
ваљало причати, па се љутио сам на се и зарицао се да ће други пут
одријешити језик, па ма колико га гледале те очи које га збуњују и
чине да заборави и најобичније ствари…
☆
Догорјели опушак опрљи Гојку прсте и он се поново нађе поред
извора који се већ увелико мрачио. Негдје у засеоку, промукло
сијекући и губећи глас, рикало је говече, подсјећајући да је вече ту и
одмор близу. Момак скочи на ноге.
− Сад ћу имати шта да јој причам − прогунђа он мислећи на сусрет
с Мирјаном. − Само да ми се опет језик не завеже, ђаво га однио. Е,
неће вала!
Одлучно, као да одбацује сву своју негдашњу скученост и страх, он
крену путељком према засеоку. Тек на пола пута сјети се да ће
најприје ударити на своју рођену кућу и да му ту ваља издржати
кукњаву и јадање своје злогуке стрине и стричево плашљиво уздисање
и опомене, па тек пошто се одатле жив и здрав испетља може се
мислити о Мирјани.
− О, стрина, стрина, пукло у те!

XII
Прође још неколико дана и ноћи у затвору, нешто мало
сношљивијих и обичнијих него они први. Усташе су доводиле мало
коју принову и мало су завиривали у хапшеничку собу, па то још
више умири дотеране сељаке: нек је наступио бар какав-такав ред, па
макар човјек и у бајбоку сједио.
Освану тако и осми дан њихова затворског живота.
Одавна будни, сељаци дочекаше сунце већином на ногама,
окупљени око великих школских прозора. Ћутке су зурили у обасјано
школско двориште оивичено редом танких кестенова с густим
поткресаним ћубама. Има, дакле, још нешто на свијету осим ове туђе
и непријатне собетнне са строшеном војничком сламом, има сунчана
ледина с дрвећем и продуженим јутарњим сјенкама које се неосјетно
смањују и копне. Некад се и туда ходало, по сунцу, по трави,
слободним путем, и за својим послом. Како је све то давно, врло
давно било, а човјек није ни мислио на благодет коју тако мирно и
јевтино ужива!
Био је понедјељак, пазаран дан, па су улицом иза кестенова сваки
час тандркала кола пуна муслиманског свијета, пролазиле гомиле
народа, бјеласале фереџе и промицали појединци и парови бочећи се
са стоком коју су гонили на продају. Све је то напомињало
сневесељеним сељацима да се свакодневни живот неуморно котрља и
одвија даље, а они остају овако по страни, издвојени и укочени као
риба избачена на суво. Ево, све пролази поред њих, а сваки тренутак
протекла времена значи чисти губитак и једну стопу даље од свијета и
живота.
Долазећи из центра вароши, поред самог школског дворишта
заустави се група усташа заједно с неким сељацима, окупише се у
гомилу и узеше нешто живо да расправљају. Како су били упола
сакривени ријетким престарјелим жбуном повијена шипка, затворени
сељаци тек послије дуга загледања шрепознадоше међу њима најприје
ројника Алу Торомана и таравог усташу Харбаша који су се најмање
крили, а онда неко повика да тамо засигурно стоје и жена Саве
Љусине и његов зет, познат свима под надимком „Бикан“.
Крупни и подбули Саво, који је све дотле сједио поред школске
пећи заједно са неким својим људима, нагло поблиједи и скочи на
ноге пробијајући се као слијеп кроз гомилу. Укочена погледа,
љуљајући се читавим тијелом, застаде уз прозор. Око њега се зачас
начеташе његови.
− Саво, брате, неће ли те извадити − скрушено, молитвеним
гласом, промуца Пајо Мрдаљ, сав спласнуо и опуштен као полупразна
мјешина.
− Стани, ћут! − реско и нервозно протисну Саво кроз осушено грло
баш као да му Пајо смета да чује шта се они тамо договарају.
− О, брате, мало би ми било све-свеједно ко да мене пуштају −
улагивачки узбуђено мљео је Пајо.
− Ајд ћути! Пустиће врага! − окоси се Саво исувише узбуђен
изгледом да буде пуштен, а још више уплашен да му се та нада не
изјалови и да је нешто не поквари. Ако ништа друго, могла би му
нашкодити једна овака будала као што је овај тупоуми Пајо, који и
одвећ гласно изговара оно о чему треба шапатом говорити и у
тајности га свршавати.
Пајо умуче као заливен, пратећи, с псећом опрезношћу, сваки
Савин покрет и поглед.
− Ево, ево, Саво, одавде се боље види. Стани овдје.
Саво незадовољно маче лактовима и направи се да није чуо Пајин
савјет, али се ипак премјести уз други прозор. Ови његови пријатељи,
с којима је све до малоприје повјерљиво разговарао о заједничкој
невољи, сад су му дошли као некакви страни и сувишни наметљивци,
који му се вјешају о скуте и сметају му да брине своју бригу. Који ли
их само ђаво гони да се мотају око њега и шта он с њима има!
Тако је стајао уз прозор, укочен и блијед, скраћена даха и није
више ни познавао ни слушао никог око себе. Прену се тек онда кад у
собу провири усташа Харбаш и зовну га напоље:
− Саво, изиђидер на часак!
У пустом школском ходнику Саву дочека необријани Але Тороман,
поткрвављених очију и већ мало при пићу. Меко и покровитељски,
држећи Саву за раме, он узе да му тумачи:
− Знаш, Саво, брате, ево дошли су твоји, разговарали су тамо… Ја
сам их провео и својом им главом гарантовао. Ја и ево овај овдје
младић − и ту показа на Харбаша. − И уредили смо, брате, све смо
лијепо сложили и уредили, да ти сад лијепо пођеш с нама тројицом-
четворицом и да даднеш нешто, колико је право, као, рећемо, прилог
за ову државу. Има тога код тебе.
− Даћу, људи, како не би дао − с олакшањем пристаде Саво. − И ред
је, брате, да се дадне.
− Ред, чоче, ред, је л тако? − и слажући се и у исти мах упитно рече
Але, па се окрену Харбашу као да и од њега тражи да потврди
истинитост његова исказа.
− Па и за вас ће се нешто наћи, људи смо − обећа Саво сав горећи у
оживљеној нади и спреман да ову двојицу дарива и части преко сваке
мјере.
− А, јок, јок, сачувај, драги боже! − узе да се брани Тороман. −
Нећеш, богами, ни зрна. Ми смо са својом сиротињом…
− Ама зар таки ваш труд и заузимање па не дати?… − ширио је Саво
руке чисто спреман да ускликне.
− Ма нек је труд. Ето, скакало се, летило, али ми то теби не
гледамо, Саво, брате − искрено се разњежи Тороман. − Ми смо своји
људи. Подај ти тамо ђе треба, а за нас је лако.
− Мени се свидио онај твој велики амерички саг, видио сам ти га
прошли пут у кући, али ја га ни по живу главу не би заискао − тобож
немарно, гледајући у ћошак, изрече Харбаш, а све једнако мрда
раменима и поцупкује ногом, не држи га мјесто.
− Ето какав си ти човјек! − узе да се љути Саво. − Како не би
заискао, брате мили, зашто? Та ја бих од тебе… их. А, богами, стоји
ми тако докон, не треба ми.
− Знаш ти, болан, Саво, кад се човјеку нешто не да − стаде да
објашњава Тороман. − Та нијесмо ни ми усташе најгори људи.
− Боже сачувај, ко би то и помислио!
− Ето ти видиш. Ајде ти, брате, сад лијепо види се тамо са својом
чељади, ено их на путу, па ћемо онда заједно горе код вас. Имаш ли
што тамо у соби, је л ти остало?
− А, шта ће остати. Торба и пар преобуке. Има и нешто ћебенцета −
с ниподаштавањем наброји Саво ријешен да све то жртвује и дадне
врагу, само да се не мора враћати унутра, на очи Мрдаљу и осталима.
− Ништа ништа, ја ћу му понијети − услужно се понуди Харбаш.
− Оставте људи. Склоните то негдје код себе − великодушно
одмахну Саво. − Шта ћу га, ког ђавола, вући горе.
− Како ти драго, брате Саво, твоја воља − помирљиво пристаде Але
Тороман излазећи за њим у двориште.
Дан-два раније, послије дугих разговора између логорника Шкуре
и трговца Орешковића, ријешено је да се тројица-четворица трговаца
Срба из њихове чаршије пусте за Србију. Трговци су дали добру
откупнину у корист нове државе, а шта је добио Јозо Орешковић,
главни посредник између њих и усташког логора, то се по варошици
само нагађало и шапутало. Најчешће је помињано злато и
драгоцјености. Сам логорник Шкуро нит је шта знао о тој работи нит
се он лично било чим окористио. Он је довољно уживао у томе што се
број „Влаха“ на његову подручју, и у Босни уопште, свакодневно
смањује.
Посљедњи у томе кратком списку био је Саво Љусина из Јаруга.
Кад је чуо његово име, логорник зачуђено погледа трговца.
− Саво Љусина? Па шта мислиш с њим! За Србију?
− Не. Њега ћемо назад, у село.
− У село! Па зашто смо га онда уопће и доводили?
− Нека, нека, добро је то било. Сад је он ухватио страха, па ће бити
мекши од зечјег репа: куд ми оком, он ће скоком. Он ће нам и у
Јаругама и у читавој оној околини ваљати више нег читава оружничка
постаја Винка Винцетића. А осим тога, даће и он кад год устреба и
што устреба.
Шкуро се подбочи на руку и мало се замисли. Покуша да
поразмисли о томе Сави и о његову дјеловању у томе горе забитном
крају, али га преморен мозак није слушао. Пред његовим
унутрашњим погледом смјењивале су се, по својој вољи, нељубазне
црне шуме, сеоске куће дрвењаре, жандармеријске патроле, па опет
шуме и некакви стрми предјели с њивама неједнаке величине,
облика, и боје. Све то треба мећусобно повезати и оживјети, али како?
Одакле да се почне?
− Јозо, ради како најбоље знаш. Уморан сам.
− Добро, ја ћу већ све уредити. Ништа не брините. Кад год нам тај
Саво буде потребан, имаћемо га опет у рукама.
Тако је, у неколико ријечи, ријешена судбина газде Саве Љусине, и
већ послије десетак минута његов бјелобрки зет Бикан, кријући оштре
зелене очи, скрушено је слушао Јозине упуте и заузгредне пријетње,
памтио сваку ријеч и сам се себи чудио како се усудио доћи у овај
усташки осињак и поред свих увјеравања и храбрења од стране
ројника Торомана. Ни у сну се није надао овој строгоћи и овако
отвореној мржњи према Србима. К врагу, ваља, што прије мијењати
вјеру? Ипак је паметан бирташ Вукомановић.
Послије кратка разговора са женом и зетом, Саво Љусина, заједно с
њима и с петорицом усташа крену у своје село. Остављајући омрзнуту
школу, он се трудио да заборави не само све своје пријатеље и
познанике које тамо оставља, него чак и то да је икад и био у тој
немилој просторији. На сва запиткивања и шапат своје радознале
жене, он се само зловољно отресао:
− Остави! Шта ја знам. Ваљда ми је било до тога да гледам ко је све
унутра… Нек се сналази како ко зна, доста је мени и мене самога.
Све док Саво није кренуо и замакао у споредну тијесну улицу, Пајо
Мрдаљ није се мицао с прозора. Све се надао и очекивао да ће се онај
тамо напољу сјетити њега и казати коју добру ријеч. Та они су заједно
радили, обилазили се, а некад су ортачки и с јагањцима трговали.
− Помози, Господе, драги, мили, подсјети га.
Али кад Саво, и не окренувши се на ону страну гдје је школа,
ишчезну иза ћошка, Паји се следише руке и клецнуше кољена.
− Готово је!
Чисто му се учини да се врата овога необичног затвора поново
залупише и закључаше, али сад потпуно и заувијек.
У ћошку собе неуморно подругљиви Стојан Кекић нагну се према
замуклом и потамњелом Тодору:
− Видиш ли, мој Бокане, овај се не обазрије ни на своје најбоље
пријатеље као да их бог ни дао није. Нек сјутра читав наш крај
пропишти у пламену, он то неће ни видјети ни чути као ни ово сад. Е,
мој Тодоре, мој Боканчићу, сад се показује ко је какав. Знам ја добро
свог прика Саву, сестра ми је била удата у његову кућу.
Тодор га је мирно слушао, али тако некуд одсутно као да се ту ради
о неким сасвим туђим људима које он ни познавао није. Ненавикао на
затвор и дуго лежање без посла и покрета, он је све више западао у
некакву полуснену укоченост и мртвило као безнадно болесна
звијерка која тражи мрачно склониште и мирну самоћу. Још једино
што је могао било је то да стрпљиво слуша пријатељско гунђање овога
Кекића, у коме је нагонски осјећао добра човјека и пријатеља, који је
још увијек готов да другог охрабри и помогне заборављајући своју
рођену невољу.
− Размрдај се, болан, Тодоре. Ево да припалимо једну, па да је сто
послова.
И тако је текао дан оживљујући и димећи се од једне до друге
цигарете, прекидан расплаканим женским посјетама, јер се нико од
мушкараца није усуђивао да силази у варош.
Тога истог дана, предвече, Јозо поново, у неуобичајено вријеме,
наврати у логорникову канцеларију. Стигао је баш у онај, за Шкуру
најпријатнији дио дана, кад одумине дневна жега, а посјета скоро и
нема, па се млади логорник сав предаје одмору и случајној игри
мисли. У томе му помажу и мирна соба, обасјана предвечерњим
руменилом, и залепршан јаблан поред отвореног дворишног прозора
и тиморно далеко небо над валовитом линијом планинског ланца.
Загледан у тај комад ведрине који се види кроз крајњи прозор, између
двију високих трговачких кућа, он заборавља на све дневне бриге и
задатке и мисли на једну плаву ћутљиву дјевојку из Бања Луке.
Видјели су се прошлог љета неколико пута у Горњем Шехеру,
бањалучком предграђу, сусрећући се увијек некако поред старе
чесме, с лијеве стране моста. Дјевојка би га сваки пут погледала
пажљиво и с тугом, почела је да одговара на његов нијеми збуњени
поздрав, и њему се на крају учинило да непозната излази у своје
вечерње шетње само због њега. Тако је и прошао његов краткотрајни
боравак у Бања Луци, а он се није усудио да јој приђе.
− Да ли ме је волила?
Тако се сваки пут пита Шкуро, кад се сјети Горњег Шехера и својих
шетњи, и пред очи му поново, као жива, излази непозната дјевојка,
која је досад једина обратила пажњу на њ. И он опет, већ по богзна
који пут, замишља још једну шетњу поред Врбаса у којој се упознаје с
њом, говори јој ријечи које на јави и у стварности није казао ни једној
дјевојци и види себе, лијепа и насмијана, онаквог каквог у мрском
огледалу никад није спазио. Нема више ни бубуљица, ни нездрава
црвенила, ни ружне куштраве косе.
Кад се на вратима појави Орешковић, Шкуро се збуни и поцрвени
као да је затечен у какву незгодну послу. Око њега се опет све стврдну
и стеже и он постаде онај стари Шкуро, логорник, сувопаран, једак и
оштар.
− Ево, опет ја до вас. Додија трка и посао, па се човјек зажели
пријатеља и лијепа разговора. Знам, у ово доба немате нарочита
посла.
Јозо је и говорио и држао се некако лежерно и домаћински ни
налик на онога старог и хладног Орешковића с ноћних сједница.
Шкуро се радознало загледа у њ и осмјехну се.
− Шта је то с тобом?
− Ништа. Завршио сам данас све послове, па је ред да се човјек и
одмори.
− Тако је, имаш право − једва дочека Шкуро као да том тврдњом и
себе сама оправдава за оно малопређашње маштање.
Изненада, без икаква прелаза, Јозо одједном упита:
− Збиља, имате ли ви вјереницу?
Изненађен и збуњен тим питањем које се, у неку руку,
надовезивало на његове малопређашње мисли о плавокосој, чак му
давало и неку потајну наду, Шкуро јако поцрвени и не умједе наћи
одговор, па само у неприлици слеже раменима и одгурну испред себе
некакве хартије.
− Ааа, сад сам вас ухватио; младићу! − објешењачки загракта Јозо.
− Имате, имате, видим ја!
„А зашто не би била баш она!“ кликну у Шкури некакав раздраган
глас и његово поцрвењело бубуљичаво лице стопли се као да је та
умишљена вјеридба готова и сигурна ствар.
− Па, има, има, нашло би се.
− Е, тако, тако, и треба да признате пред пријатељима − још се
више раздрага Јозо, па се маши у џеп и отуд извади дугуљасту црвену
кутијицу. Отвори је и пажљиво постави на сто пред логорника.
− Ево, то је за њу.
Шкуро у недоумици погледа отворену кутију. На црној кадифеној
постави блистао је златан старински брош у облику лептира, с дугим
извијеним крилима по којима су се искрили ситни плави и румени
каменчићи.
− Добро, а од кога је ово? И зашто?
− Зашто питате? Узмите и готово. Сад је ваше.
Шкуро се уозбиљи.
− Не, то не могу.
Мирно и ведро, већ унапријед увјерен да ће бити по његовој вољи,
Јозо спусти руку на сто и с осмијехом рече:
− Узмите, то вам ја дајем, ја лично. Надам се да ме нећете
ожалостити својим одбијањем. Кад ја дајем, онда је ствар у реду.
Задњу реченицу Јозо изрече нешто тврђе и одлучније, гледајући
логорника право у очи. То сасвим поколеба Шкуру.
− Теби, Јозо, заиста не могу ништа одбити.
За вријеме даљег разговора ни један ни други више и не поменуше
Јозин поклон. Шкуро га чак више и не погледа. Заобилазио га је
очима као опасно и непожељно жариште немира. Право се не сјећа
ни како га је, при поласку, ставио у џеп. Тек у кревету, кад је већ
сегнуо да угаси малу стону лампу од јевтина месинга, рука му и
нехотице клизну у џеп од капута пребаченог преко столице. Тамо је
била саблазан која му није давала мира.
Осамљен, сигуран да га нико не види и не посматра, он отвори
кутијицу и загледа се у брош.
„Поклон за вјереницу!“
Сад кад је имао у рукама нешто стварно и опипљиво, његова
безимена бањалучка „вјереница“ постаде му стварност увјерљива и
могућа. Па ту је она, жива и здрава, зна чак и кућу у којој станује.
Треба, дакле, само отићи до ње, отићи ево „с овим“.
Као зачаран, гледао је у искричава златна лептира из кога
тајанствено трепере и бљескају зраци неизвјесне судбине, привлачне
и страшне као понор коме се не зна права дубина.

XIII
Кад се већ добрано одјутри, негдје око девет сати, дојури у
варошицу дугачак луксузни ауто отегнуто завијајући сиреном. Убрзо
за њим дотутња камион дупком пун усташа. Биле су то усташе
емигранти, екипа за чишћење, већ добро позната у околним већим
варошима. Познат је био и онај луксузни ауто усташког натпоручника
Капетановића, од чије су сирене жене у несвијест падале, а
затворенике пробијало смртно бљедило.
Пред високим и стројним Капетановићем, ионако неугледни
Шкуро сасвим се изгуби и смањи. Истакну му се само неуредна,
прљаво жута коса и рапаво лице пуно чибуљица. Поред овога
утегнутог официра у чизмама видно је одударала његова „цивилска“
запуштеност, иако је на себи имао скоро ново сиво одијело и бијелу
кошуљу раскопчане крагне.
За Капетановића се причало да су му побуњеници у Херцеговини
недавно поклали читаву фамилију: мајку, жену и двоје дјеце и да због
тога код њега „нема милости“. Гдје год се појавио и у које било доба,
нарочито у затворима, упадао је као камен, још с прага црвенећи,
упадајући у јаросну ватру, баш као да му је ту, на томе мјесту, неко
нарочито скривио. Свој бијес искаљивао је на првом затворенику који
би му испао пред очи.
− А, ти си ту, је ли?! − дрекнуо би на преплашеног несрећника, који
је брзо скакао с ниске затворске „палаче“. − Како се зовеш, а?
− Ја, молим вас, ја се… зовем се Перо Миљевић.
− А, Миљевић, ти ли си тај, а! А шта ти је онај Миљевић од Санице,
онај што смо га стријељали?
Затвореник би замуцао да он не познаје никаквог Миљевића од
Санице, док му се Капетановић, поцрвенио и сјајних очију, све више
уносио у лице као да добро не чује.
− А, шта кажеш? Не познајеш, је ли? Види му само очију, види
разбојничких очију!
И ту би се Капетановић исправљао у свој својој висини и ударао
изненађеног затвореника ногом право у груди, па се исто тако брзо
окретао према вратима и бучно, излазећи викао стражу:
− Дедер, да ми ови ноћас не спавају. Изводите једног по једног и
пребијајте. Ја ћу њима…
И сами преплашени, стражари су се кочили и салутирали, док је
Капетановић већ упадао у другу просторију, гдје су лежали
муслимани, ситни преступници, Отуда се већ орио његов глас:
− А због чега си ти затворен, а? Шверц, је ли, шверц! Вараш своју
државу, а! Вараш, вараш! − и изнутра би се чули звучни шамари.
Капетановић је код Шкуре овлаш прегледао списак Срба за
ликвидирање, пропитао се за хапшенике и наредио да се постави
појачана стража на све излазе из вароши. Затим је, заједно са
Шкуром, формирао четири екипе за хапшење, састављене пола од
емиграната, а пола од Шкуриних усташа.
− Тако. Нек се ови твоји науче уз емигранте како Влахе треба
притезати. Док се год он српске крви не напије и не олиже крвави
нож, нема од њега правог усташе, то да знаш.
Екипа коју су предводили сам Капетановић и Але Тороман као
домаћи кренула је главном улицом и најприје упала у кућу познатог
трговца Вуксана код кога је Але годинама радио као момак у
магацину соли. Још док су се пели дрвеним степеницама на први
спрат, лупајући бројним поткованим цокулама, читава породица,
окупљена у гостинској соби, ћутке је устала на ноге. Нађоше их
блиједе и без ријечи као да већ одавна чекају ове и оваке госте.
Стари Вуксан, за кратко вријеме посиједио и смршао, стајао је чело
стола обачајући се уздрхталом руком на политирану даску. Десно од
њега, бијела као креч, његова угојена млохава жена. Лијево од оца,
једно уз друго, стајали су његов мршуљави петнаестогодишњи син и
осамнаестогодишња кћерка, висока и витка дјевојка, веома плаве косе
и поцрвењелих очних капака.
− Добар дан − несигурно назва Тороман, али још домаћин и не
заусти да одговори, кад с врата букну Капетановић:
− Шта добар дан, а? Какав добар дан! Зар овим бандитима овдје, а!
Овим, овим…
Рушећи за собом столице Капетановић се проби до старог Вуксана,
пограби га за врат, гурну пред собом и снажним ударцем отпозади
избаци га на отворена врата. У треску и лому на степеницама скоро се
и не чу како се Вуксанова жена сложи поред стола тупо лупивши о
застрвен под.
− Мама, мамице! − врисну дјевојка и паде по безобличној гомили
на поду. За њом се, и несвјесно, поведе и дјечак, али га је страшна
Капетановићева рука већ држала за прса.
− Шта! Куда ти, а! Мамици, а! Мамици, је ли? Ево ти мамице!
Од снажног шамара дјечак долети у ћошак, пресамити се преко
клавира, па се исто тако брзо подиже, омамљен и обневидео, не
знајући више ни гдје је ни шта се ово с њим догађа. Један од
емиграната, претичући Капетановића, пограби окрвављеног дјечака и
вјешто га гурну према излазу тако да се сорљао до дна степеница.
− Ево, тако се то ради, видиш ли − окрену се натпоручник
скамењеном Тороману. − А ово све по кући, што је год вредније,
покупити па у магацин.
Устрептао и острвљен, Але једва дочека да се удну степеница
дочепа старог Вуксана. Ударајући га цокулама у ребра диже га на ноге
и снажно га дохвати кундаком међу плећа.
− Напријед, сунце ти богово! Нема више Србије!
 Окружени усташком гомилом, отац и син, оба крвави и гологлави,
кренуше низ улицу. Отпозади их је, без икакве стварне потребе,
ударцима пожуривао заплашени Тороман. Иза прозора с решеткама и
с полупритворених дућанских врата навиривали су замукли трговци.
Шта ли ће на крају од свега овога изићи и ко може гарантовати
човјеку да и њега једног дана неће снаћи невидовна биједа?
Кад усташка гомила удари поред биртије Крсте Вукомановића,
браћа Шарчевићи загледаше се између себе и неодлучно се дигоше на
ноге. Како су већ од раног јутра сједили у сјеници пред биртијом,
нису били ни чули за долазак екипе за чишћење, па их изненадише
стране усташе и нове упиформе, а нарочито овај високи стасити
официр с новим опасачем и кратким аутоматом преко леђа.
Старији Шарчевић, Заим, окрену се обнијемилом Крсти.
− Крсто, који су ово јутрос?
Грчевито стежући послужавник на коме су грозничаво
позвецкивале чаше, Крсто промрмља нешто неразумљиво,
досјећајући се да ће то бити они емигранти о којим већ поодавно
круже страшне вијести. Боже, хоће ли проћи?
Капетановић прелети погледом преко сјенице и људи у њој, диже
очи на фирму изнад врата и застаде. Крсти се следише ноге.
− Крсто Вукомановић? Србин, а? Њега немате у списку?
Опет као да не чује, натпоручник се пригну и унесе се Тороману у
лице окрећући му десно уво и косимице га сијекући оком као да је
Але лично правио списак, па заборавио унијети Крсту.
− Он је, знате… Тај је промијенио вјеру, покрстио се − замуца
Тороман…
Капетановић само сијевну оком и у два скока нађе се пред
удудученим бирташем. Скоро му је додиривао послужавник
свијетлим опасачем.
− А ти, је ли, покрстио се? Хоћеш да се извучеш, а?
На лицу Капетановића грозничаво су поигравали мишићи. Бирташ
осјети да ће бити зла. Ево, ово је онај тренутак од кога он и у сну
страхује, а не може да побјегне. Укочено гледајући у то лице које се
грчевито трза и поиграва, он уплашено зажмирка и промуца:
− Ја, овај покрштењак… Да, католик, католик. Ево, и они знају,
сваки су дан код мене.
Заим Шарчевић диже обје руке и длановима се заклони од Крсте
као да одбија невидљив напад.
− А, јок, јок, ти нас не мијешај са собом! Даље ти од нас, даље.
Па као да се боји да на њих двојицу ипак не падне бар трачак
сумње, он се брзо окрену натпоручнику:
− Ето га, господине, то ти је онај најгори. Није мого без краља
Петра и српске заставе. Ми га добро знамо, тај би попио ову државу у
капи воде. Ето, тај исти.
Капетановић обори ћутке поглед на послужавник у Крстиним
рукама као да се тамо налази она кап у којој се пије држава, диже га
опет на бирташеву главу пажљиво је загледајући као на војничкој
смотри, замисли се, мирно узе послужавник из Крстиних руку и
положи га на сто. Све је то радио са злослутним и неприродним
миром од кога је гледаоце подилазила језа.
Исто тако мирно, у напетој тишини, он прободе погледом браћу
Шарчевиће и кратким покретом руке показа на Крсту.
− Убијте га!
Браћа се у недоумици загледаше, мрднуше рукама и тако у њих
погледаше као да им оне, тако празне и непотребне, још највише
сметају, па најзад зауставише очи на Капетановићу као да траже да
им се понови неразумљива заповијест.
− Јесте ли ви чули, а?! − букну Капетановић, унесе се Заиму у лице
и звизну му изненада такав шамар од кога се бег поведе и сједе на
клупу.
Млађем Шарчевићу, Мехмеду, брзо и уплашено заиграше очи и он,
гоњен страхом, допаде до Крсте некаквим зечјим скакутавим кораком
и удари га шаком у лице.
− Да због тебе страдамо, је ли!
Жестећи се од свог рођеног ударца, Мехмед обасу Крсту читавом
кишом буботака, највише по глави, затим га дохвати ногом у стомак,
а кад бирташ паде, он поче зблануто звјерати око себе, па кад не нађе
чим би га још ударио, узе га мецати поткованим цокулама.
− Хоћеш туђе земље, влаше, хоћеш туђе земље?
 Капетановић мирно скиде аутомат, затегну га и приђе Заиму који
је још увијек пљувао крв.
− Устај! Пуцај у пса! Ево овако. Ту, ту потегни.
Поводећи се, Заим се усправи с аутоматом у рукама, неспретно га
упери у обореног Крсту, али се овај изненада осови на кољена и
загрца некаквим луђачким гласом, дижући обје руке:
− Не, неее, ја сам католик! Молитве учим дјецу! И цркву, код
попа… Ено фра Боже!
− Пуцај! − кратко одсијече Капетановић.
У Заимовим рукама изненада, као против његове воље, затресе се и
задими аутомат, праскава пуцњава засу околне зидове и тамо се
сломи и разби без одјека. С околних кућа сунуше голубови лупајући и
звиждећи крилима. Крсто се без гласа сложи поред потамњела дирека
сјенице.
− Е, нек ти је са срећом, ово ти је први! − озбиљно и строго рече
Капетановић узимајући аутомат од уздрхталог и збуњеног Заима. − А
сад са мном да примите оружје.
Па се окрену Тороману који је читав тај призор гледао укочен и
опчињен као у сну:
− Који су ова двојица?
− Браћа Шарчевићи, беговска фамилија.
− Е, да им се изда оружје, па заједно с вама. Сад су положили
испит.
Браћа, већ по навици, заустише да се бране као што би се бранили
и отезали с било каквим послом гдје ваља журити, много ићи и сваки
час мијењати мјесто. Али све ово што се малочас догодило било је
тако изненадно, страшно и муњевито, да нису налазили никаквих
ријечи нит је њихова спора мисао стизала да донесе било какав
закључак и одлуку. Па су тако и кренули за усташком колоном,
вођени туђом одлуком и туђом вољом; корачали су као да се све ово
око њих догађа у бунилу, а Крсто, и биртија и хладовита сјеница − све
се то одмакло некуд у несхватљиву даљину пуну магле и шума, од
кога се Заиму врти пред очима.
У току дана погибоше још двојица људи: неки Станко Зец, обућар,
настран и ситан човјечуљак, кога су убили кроз врата, јер није хтио
или није стигао да одмах отвори, и трговачки помоћник Вучковић,
који је убијен у бјекству, поврх стрма газдина шљивика, управ кад се
спремао да прескочи ограду од жице.
Читава чаршија оглуви и затвори се: неко од страха, а неко, опет, да
не буде свједок ружних призора или да не слуша заклињање и плач,
кад већ не може помоћи. Свак је осјећао: није ово више гласна псовка
и кундак Але Торомана, јучерашњег Вуксанова момка. Ово су сад,
потпуно откривени и голи, они који нишане и бију издалека, сигурно
и без милости, а рука им је ево овај успомамљени Капетановић,
прости и груби Тороман и сви остали за њима, све до онога гаравог
циганског ковача негдје у чатрљи накрај вароши.
Похапшене су доводили и затварали у хладан и пуст Вуксанов
магацин, испражњен и опљачкан још за првих дана нове државе. Ту су
се збијали по ћошковима и уза зидове, претучени и устрашени, не
усуђујући се ни да отворено шогледају око себе, а камоли да
разговарају. С обје стране широм отворених врата сједила је на
празним сандуцима стража, по двојица усташа, емигрант и домаћи,
држећи пушке преко крила. Од оне двојице домаћих, већ познатих
батинаша и неваљалаца, није се могло ничему добром надати, а шта
их тек чека ноћас од ових нових, кад су већ по дану, јавно и пред
свијетом, овако почели.
Тако су, скупљени и утрнули на цементном поду, не усуђујући се
ни да легну ни да устану, чекали затвореници; а као једина, слаба и
танка утјеха падао им је долазак неке нове групе. Нека их је бар више,
па како буде. Ваљда тек неће све…
Широки бљештави квадрат отворених врата све је више блиједио,
гаснуо и добијао некакву хладну плавичасту боју. Заједно с тим
неумољивим повлачењем свјетлости, из претучених затвореника
лагано је отицала свака нада и кураж и све више растао свеобухватни
мрзли страх од непознате опасности. Примицала се ноћ…

XIV
И у привременом затвору у школи долазак усташа смиграната
одмах је изазвао промјену.
Посљедњих дана затвореници су сваког јутра пуштани у двориште,
кад раније кад касније, да се умију и да се мало раздрмају. Тако би
често напољу остали и по два сата, док се усташе сјете да их поново
затворе. Није више било оних уобичајених псовки, издирања и
мувања у леђа. Изгледало је да је све усташе притиснула једна иста
брига − Русија.
− Нешто су ми подвили реп − гунђао је Стојан Кекић испод ока
гледајући усташку стражу на капији, која се забављала својим
разговором, не обраћајући пажњу на сељаке. − Подвили, богами, ал
ако им нешто поново дође згода и прилика, тешко свима нама.
Постаће десет пута гори нег прије, тврдо ти велим.
Онога јутра кад учестани и продорни јаук аутомобилске сирене
најави долазак натпоручника Капетановића, свега пола сата касније
допаде пред школу задувана усташка патрола, нешто се сашапта са
стражом на капији и онда сви као згранути навалише на сељаке
растурене по дворишту.
− Унутра, унутра! Брже, бога вам вашег! Брже, брже!
Саме усташе више су изгледале уплашене неголи изненађени
сељаци, који су се непрестано гурали и тискали према вратима бојећи
се удараца. Али ни овај пут не паде ни један буботак нити запријети
измахнут кундак. Пратила их је само љутита пригушена вика, све док
се расушена климава врата не затворише за њима и неподмазана
брава двапут с напором шкрипну и шкљоцну.
Људи се у почетку забринуше.
− Шта је сад ово, ко се богу моли? Што ли су се овако одједанпут
узмували и препали?
− Нешто им јутрос не иде како треба. Да није одакле, бог дао,
провалила Русија? − соколио се неко.
− Е, кад би то драги бог дао!
Забринути и узбуђени људи почеше се губити у нагађањима, и кад
негдје у вароши зарешета аутомат, необичан и стран звук, сви
пренуше ипримирише се.
− Људи, оно је митраљез! − узбуђено рече неко.
− Некакав танак, страњски, богзна чији је − протумачи други.
− Не може бити да су прије Руси. Да нијесу комите, побогу браћо −
побожно уздахну један бркица. − Мој је брат прољетос провео преко
шуме четворицу, сви су у официрској роби, а браде, каже, до паса.
− Комите, комите, они носе лаке митраљезе! − опет је наглашавао
неко као да и сам себе увјерава да су баш то комите и њихови
митраљези.
Згурен у своме ћошку, Тодор се сјети мариборског вјежбалишта
Тезна и митраљеске буке, па га поново подиђе онај необјашњиви,
тешки и дубоки укорјењени страх од кога се стеже утроба, страх од
сваког дјелића митраљеза и његове опреме: цијеви, постоља,
реденика, кутија, гломазних самара, па чак и оних уређених и
подшишаних коњића који су митраљезе носили. Све му се то дубоко
зарезало у душу за вријеме знојних љетњих дана на вјежбалишту,
пуном официрске вике и сецања, и заувијек га испунило одвратношћу
и страхом од тога проклетог метала, премазаног сивомаслинастом
бојом. И, ево, опет се јавља митраљез, и то сасвим близу, ужурбан и
праскав, непријатно стежући утробу, и поново буди оно исто
тјескобно и мучно осјећање, одавно заборављено, ружније и горе од
сваког страха.
С неугодним грчем у стомаку, Тодор је очекивао сљедећи
митраљески рафал, али се пуцњава не понови. Чуше се само, много
касније, три-четири пушке на сасвим другом крају града, али
непријатна напетост није остављала момка. Не разведрише га чак ни
утјешна распредања сељака о пуцњави по вароши у која западе и сам
неповјерљиви и подругљиви Стојан Кекић:
− Па јест, види се да им је нешто пригустило. Не пуца се џабе усред
вароши, остави ти то.
Тога дана не би уобичајених посјета затвореницима. Узалуд су
људи извиривали на прозоре, неће ли се одакле помолити добро
позната бијела марама какве сељанке. Промаче само стара тетка
лимара Војина Штаке, који је такођер лежао у школи, али се ни она
не задржа код капије. Баци само плах и брз поглед на затворене
прозоре и замаче у тијесан сокак.
Пајо Мрдаљ, од јуче читаво вријеме зловољан и ћутљив, само је с
времена на вријеме климао главом и говорио више за себе:
− Да, да, извуче се лијепи Саво, а ми, толики достови и пријатељи…
Е, Саво, Саво…
Тако протече читав љетни дан, пун ишчекивања и мутне
неизвјесности. Поремети се и онај оскудни ред, створен за ово
неколико дана тамновања. Људи не узеше ручати у своје уобичајено
вријеме и сви заједно. Тек кад подне одавна превали, овдје-ондје
понеко развеза торбу, штрпну понешто од охладњеле здрвењене пите
и који колачић, па опет с торбом под главу. Тако би и с вечером.
Једини Стојан Кекић, већ у сам сутон, у сласт изједе комад погаче и
марљиво поструга заструг са скорупом, отресе мрве и пљесну дланом
о длан.
− Молећи бога, ја заврши посао. Сад, што било да било, ја сам
готов, ето ти.
Нуткао је и звао у друштво и Тодора, али се младић бијаше савио у
ћошку као да га нешто боли, одречно је одмахивао главом и само су
му вилични мишићи поигравали. Коса му је бјежала на чело у
непослушним праменовима и то је читавом његовом потамњелу лицу
давало дивљачки и смркнут изглед. Чинило се да га је неко на силу ту
стјерао и да му још увијек пријети и не оставља га на миру.
Кад се већ потпуно смрачи, пред капијом настаде нејасан жагор и
бројне цокуле застругаше по утабану дворишту. Људи се у дворани
узнемирише, зашушта слама. У свачијем срцу, мучно и са стравичном
језом, одјекну шкрипање браве. По људима бљесну и засјени их
свјетлост џепних електричних лампи. Невидљива опасност, шарајући
по дворани блиставим сноповима, продера се из таме са самог прага:
− А, ту ли сте, тичице! Види, види, колико је само разбојника!
Поваљали се, лешкаре. Чекајте само, ја ћу вас већ друкчије поваљати,
нану ли вам бусијашку! На ноге! На ноге устај!
Најјача лампа упаде у саму собу, немирно се узе вртити лијево-
десно и по збуњеним људима стадоше падати тешки ударци ногом од
којих су падали и претурали се и они најприсебнији.
− Лежите, пландујете, а! Е, да знате, код мене се не пландује!
Непознати се прогура у сам ћошак, освијетли Тодора и као да је
знао да ће баш њега ту наћи, повика осветољубиво и злурадо:
− А, и ти ли си ту, тичицо крилатицо! Долијао, а? Е, баш је добро
што и тебе видим.
Он грубо зграби Тодора за косу, силом му подиже главу и загледа
му се у лице.
− Погледај, погледај само ових очију! Види га како мрко гледа. Вук,
прави вук! Е, чекај, буразеру, и ја сам Капетановић!
Натпоручник љутито отрже руку с читавим прамењем косе и
муњевито измахну дугом ногом. Од тупог ударца мукло јекну зид.
 − Ето ти! То ти је за почетак.
И као да је тим снажним ударцем издушио пола свога гњева,
Капетановић се окрену и сад је већ говорио озлојеђено и сниженим
гласом, обраћајући се свом друштву на вратима:
− Проклета сорта бандитска: Ово треба, све ово… Еј ти, Думанџићу,
и ти, Торомане, останидете с једном десетином овдје, па ове мало
припремите за пута. Онако мало, усташки, пребројте им ребра. Брзо
ће и камиони.
Журно, као да га гоне, Капетановић изјури напоље и нестаде га у
мраку, преко дворишта. Тек што се кораци њега и његове пратње
изгубише улицом, у собу упаде Тороман и поче изгонити у мрак оне
најближе ударајући их ногама и кундаком.
− Излази! Ван, мрцино, што си стао!
Напољу, у мраку, започе мукло и глуво премлаћивање истјераних
сељака. Збијали су их у гомилу кундацима и ногама, ударали без реда
и милости куд стигну и насумице, у плећа, по глави, у стомак.
Посрћући и неспретно штитећи главе, људи су тешко и потмуло
узвикивали, јечали као боденици и дављенички, с јауком, хватали и
повраћали дах. Неко се сруши и стаде да повраћа, грчећи се на
земљи. То још више разбјесни усташе. Чуше се пригушени повици:
− Лијежи, лијежи! Доље, на земљу! Овамо леђа! Аха, аха!
Настаде потмуло бубање и гажење по поваљаним људима. У
замуклој дворани оно се једва чуло по кратким загушеним јауцима,
јечању страдалника и гласном дахтању и узвицима усташа, па је то
још више ледило оне у школи, који су чекали да на њих дође ред. Тек
по страшним командама: „Лијежи!“, „Окрени се на трбух!“, „Скини
руке!“, могло се наслутити шта се све напољу с онима ради.
Коначно, као предах, чу се у дворишту вика:
− Устај! Устај! Марш унутра!
Премлаћени људи, с јеком и стењањем, гурани и ударани с леђа,
стадоше упадати унутра рушећи се у сламу с обје стране врата. То
више нису били они малопређашњи сељаци, људи с породицом,
земљом и својим свакодневним бригама и потребама; сад је то била
обневидјела и заглушена хрпа поживинчених страдалника, пуна
јечања, потрпана тамом и откинута од свега разумљивог и људског.
Између њих и осталих зину ледена и непремостива провалија и свак
је с мрзлом оштром језом очекивао и знао да ће и он убрзо тамо,
превали ли само жив оно у дворишту.
Тодора и Кекића изведоше тек у петој групи, кад се већ људи, и
поред све страхоте, донекле навикоше на оно што се већ четврти пут
понављало у дворишту, а свак се ипак жив натраг враћао. Већ су и
усташе посустале, биле попустиле у ревности и брже свршавале
посао, па они из четврте групе, скоро трком упадоше натраг у разред,
срећни што су најзад своје добили и прошли много јевтиније него што
су се надали.
Тек што је испао из ходника, Тодор доби снажан ударац кундаком у
леђа, посрну на неког пред собом и једва се одржа. Ударци који
дођоше затим, све са стране и у повијена леђа, мање га збунише. И
њих и усташку вику примао је као нешто већ познато, али мање
страшно и мање болно нег што је очекивао. Тек туп и јак ударац с
лијеве стране лица избаци му земљу испод ногу и занесе га некуд у
мрак, у празнину пуну топлог зујања од кога момка спопаде мука и
уста му се напунише некаквом одвратном киселом струјом металног
укуса.
Неколико тренутака ошамућени момак, не знајући гдје је, лежао је
у гомили оборених сељака, није осјећао удараца, нити је шта чуо осим
непрестаног зујања у које је тонуо као у врућ понор без дна, од чије га
је запаре мука спопадала. Најзад се то зујање издвоји као самосталан
звук и поче долазити однекле са стране, растући, мијењајући се и све
се више претварајући у снажну буку мотора. Бљештав реп свјетлости
шибну преко дворишта и плину дуж улице, за њим шибну други.
Шкрипећи кочницама, два камиона зауставише се пред школом.
− Тодоре, Тодоре, устај! − шаптао је над момком добро познат глас
и снажне руке обухватише га испод пазуха и подигоше на ноге.
− Јес то ти, стриче Стојане? − једва прожвака момак и сам се
чудећи свом немоћном гласу.
− Ја сам, ја − некако очински утјешно прошапута Стојан Кекић. −
Не дај се, све му љубим. Сад је све прегрмило.
Из разреда се већ чула пригушена вика, звецкање и чести ударци.
Сељаке су изгонили напоље, гурали и постројавали везујући двојици
по двојици руке жицом, Свјетлост џепних лампи немирно је шарала
по гомили и чуло се слабо крцкање клијешта којима је жица сјечена.
− Ајдее, напријед. Мислите, ваљда, да ћемо вас оставити за сјеме −
загуди иза Тодора подругљив глас и читава његова група крену се
према ономе мјесту гдје су људе везивали.
Стојан Кекић чврсто стеже Тодорову мишицу.
− Држи се мене. Ми ћемо заједно.
Некакав неспретан усташа веза им заједнички руке, десну
Тодорову и лијеву Стојанову, и гурну их у дугачак ред већ повезаних
људи. Чим стадоше, заклоњени од усташких лампи, Кекић узе десном,
слободном руком да барата нешто око дебеле жице, заврнуте
клијештима
− Жуљи? − шапатом упита Тодор.
− Ћут! − кратко га опомену Стојан.
Много не псујући и не говорећи, усташе нагураше људе на оба
камиона. Напријед, леђима ослоњени на кабине, окренути повезаним
сељацима, стадоше по двојица усташа са аутоматима на грудима,
држећи спремно за отпонце. Неколико усташа натураше се у
простране кабине.
Стојан и Тодор доспијели су у други камион, негдје око средине.
Стајали су тако све до пред полазак, а онда их све натјераше да
посједају. Људи су се спуштали једни другима на ноге, гурали се,
гњечили и болно кривили лица, јер им се од незгодног сједења жица
урезивала у месо.
Најзад мотори пригушено забрујаше опрезно повисујући глас и
својим дахтањем потресоше необични товар. Кад кренуше, људима
као да мало одлакну.
− Нек се иде ма куда било, само даље одавде.
За камионима, све дотада невидљив, крену луксузни аутомобил,
засјењујући људе својим фаровима. Тек тада се неки усудише да
почну са шаптањем.
− Куд ли ће нас ово, боже мој? Ни торбе нам не дадоше да узмемо.
− Бог драги зна.
− Богами побити! − јави се неко, и његов глас као ледена језа
проструја чак и кроз оне који га нису добро чули.
− Иди, чоче, та гдје ће држава тући свој рођени народ −
неувјерљиво је побијао други злогуког шаптача.
 Прохладан вјетрић залепета људима око ушију. Камиони су
измицали из предграђа на пусту цесту оивичену ријетким орасима.
− Ма куд ће ово с нама, стриче? − пригну се Тодор уза само
Стојаново уво.
Умјесто одговора, Стојан чврсто стегну Тодорову утрнулу шаку
својом слободном руком и утјешно и опрезно прогунђа.
− Добро ће бити. Само ти слушај што ти ја будем говорио.
И лагано скидајући руку с његове поднадуле шаке, Кекић поново
започе да петља око жице својим отврдлим и јаким прстима.

XV
У кући Ћупурдијина стрица чељад се управо била окупила око
софре и почела вечерати, кад Гојко лупи на врата. У сусрет му весело
бљесну велика ватра с добро знаног огњишта. Разиграно је бугињала
увис гутајући суву грабовину. Богат златан бљесак титрао је по
читавој просторији и давао јој ону, још из дјетињства за памћену,
пријатну топлину сигурног и драгог домаћег гнијезда, најопробанијег
склоништа од непогоде, мрака, нежељених ноћних сусрета и свих
осталих непријатности са којима се човјек сукобљавао напољу, далеко
од своје куће. Тај вољени и знани сјај домаће ватре дирну заморено
момче и скоро му натјера сузе на очи. С потресном једноставношћу
свакодневних знаних поздрава зазвуча му његов рођени, једва
малчице измијењен глас:
− Добарвече!
Читава софра занијеми и скамени се. Престаде лупање дрвених
кашика. Тек послије неколико тренутака, јави се пренеражени стриц,
с муком потискујући ријечи:
− Бог ти добро дао.
Као да добро не вјерује својим очима, стриц се подиже на ноге,
оклијевајући приђе синовцу, а онда га нагло загрли, наслони му главу
на раме и заплака.
− О, мој Голе, Голе, изби ли жив?
Никад се стари није надао да би овако заплакао за синовцем, али
кад га је угледао жива и здрава, онда кад му се најмање надао, сјети се
да је овај Гојко сироче, без оца и матере, да му је он ипак најближа
родбина и да је, ево, дјечак опет дошао своме стрицу. Коме ће, ако
неће њему, очеву брату.
Гојку се и самом стеже грло.
− Ето, стриче, жив боме.
Диже се и стрина, још увијек не долазећи себи од изненађења.
− Па кад су вас пустили, мој Гојко?
Момче се тек сад сјети да они не знају ништа о његову бијегу, па га
опет пошкакља његова обијесна веселост.
− Боме, стрина, пустио се ја сам − утеко.
Стрина престрављено пљесну рукама.
− Ајме мени, шта то говориш!
− Богами, утеко, жива живцата истина. Били нас таман поћерали, а
ја ноге пода се, па у један гај.
− Ето ти видиш, мајко − утаче се у разговор Гојков брат стричевић,
танак усукан момчуљак, двије године млађи од Гојка. − Кажем ли ја
вама да је један утеко, а ви не вјерујете. Причале су усташе Савином
зету, а казивале су и жене које су у затвор носиле ручак.
− Ајме, ајмее! − отеже стрина не слушајући више никога. − А ја све
држала да си ти затворен горе код среза… Шта ли ће сад с нама бити!
Љуљала се тамо-амо као у заносу и не гледајући више Гојка.
Снужди се и необријани тршави стриц и дође нешто много ситнији и
старији.
− Па, мој Гојко, мој синко, како ћеш то урадити? − упита га
пријекорно, с мирном тугом, како се пита само онај ко је већ учинио
некакву грешку која се више не да поправити, па је сад касно жестити
се.
− Боме урадио. Нећу ваљда ићи да трунем доље у затвору.
− Ма добро, синко… Ето, затвор и све, знам ја то… али како ћеш ти
бјежати од власти?
− Их, чудне ми власти: Тороман и Харбаш!
− Они, мој синко, дало им.
− Па њима да се покоравам?!
− Њима, боме, мој Гојко. Власт и држава морају се припознавати,
па какви били да били. Зар против државе и њезине наредбе устајати,
јадна нам наша мајка!
− Ајме, ајмее! − опет завреча стрина тражећи нешто Гојку за
вечеру. Какав био да био и шта урадио да урадио, он је вечерас,
послије толиког одсуствовања, био гост у кући и ваљало га је дочекати
као што спада.
Упорни и весели момак још се увијек није дао.
− Ама, стриче, на правди бога поћераше нас у затвор, па ко не би
бјежао. Да сам бар нешто крив, ајде де.
− Мој Гојко, ништа се то не пита. Кад власт и држава то нареде, био
ти крив, био прав…
− Морам се покоравати, а?
− Покоравати, мој синко. Мора се.
За стрица су узалудни били сви докази и Гојкова увјеравања, да он
има право. Кад су у питању била наређења власти, за чичицу су више
престајали да важе појмови „право“ и „криво“. Све што је држава
тражила и наређивала, то је било на мјесту и морало се извршавати,
па макар глава играла. Држава човјека води у рат куд се ником не иде
и гдје се глава губи, а камоли те неће зајмити с кулука у затвор.
А Гојко, опет живећи годинама на Лисичјаку, у слободи, далеко од
жандарма, шумара, кнеза и сваке друге власти, никад није ни имао
прилике да позна шта је то власт и држава. Весео, ничим неспутан, он
је живео слободно као птица, не хајући низашта на свијету. Доцније,
кад се вратио очевој кући, стриц је мучио сву муку с властима, а за те
његове бриге Гојко нити је марио, нит се у њих разумјевао.
Док је момак вечерао, стрина је, по старинском обичају, ћутала и,
сједећи на троношцу, само се некако заборављено њихала и још
увијек, тихо цвилећи, отезала као некакву пјесму без ријечи:
− А… еее… а… еее…
Послије вечере, стриц плашљиво напомену:
− Богами, Гојко, не ноћивај у кући. Могу они пси одакле ударити,
па ето ти несреће.
Затим се окрену својој бројној дјеци и љутито повика:
− А кажете ли само шта у селу за ово, покојни сте! Не требате ми
кући скретати. Упамти, Јовице!
Гојко се насмија стричевом великом страху.
− Не бој се, стриче, болан! Брзо ће се усташе саме о себи забавити.
Видићеш само.
− Е, да то драги бог дадне!
Договорише се да Гојко спава под стогом сијена подно самог
воћара. Мјесто је склонито, а и љескар је близу.
− У реду, стриче − сложи се момак. − А већ по дану ја ћу за својим
послом − напомену он тајанствено, пребаци покривач преко рамена и
намигну Јовици, најстаријем стричевићу, да га прати.
У путу Јовица се узе смијуцкати.
− Хе-хе-хе, боме Мирјана плакала, кад је вас оћерало.
Гојко се врцну и сав успламти.
− Ајде, не лажи!
− Јест, сунца ми! − узе да се куне Јовица. − А кад сам јој казо да си
засигурно утеко, двапут ме загрлила од драгости и гурнула у трње.
Дјечак се несвјесно пипну позади и заврши:
− Их, што је сад весела.
Иако уморан, Гојко се те ноћи неколико пута будио иза сна. Нагло
би се пренуо као да га неко зове, угледао звијезде над главом и,
сналазећи се гдје је, одмах би се сјетио Мирјане. Сазнање да је она
близу и да је већ сјутра може несметано видјети, распињало му је
срце слатким немиром и све му се чинило, с оноликом срећом у
грудима никад неће дана дочекати. Па би поново са смијешком
склопио очи, слушао безбројне ноћне гласове и, опијен свјежином,
поново тонуо у здрав, младићки сан.
А дотле се његов чемерни стриц немирно мешкољио у кревету,
чешкао се, уздисао, и сан му није хтио на очи. Дуго је чекао неће ли
му његова узбринута жена штогод рећи и отпочети разговор, али кад
се она, као упркос, никако не јави, он дубоко отхукну и отпоче:
− Ето, шта би сад човјек знао?
Као да одавна чека његово питање, жена се спремно одазва:
− Шта би знао? Надај се сваки час усташама, ето, то ти је.
 − Ама куд га ђаво напути да бјежи?
− Ето ти, напути, боме.
− Оо − ух! − опет хукну стриц. − Да га сад човјек сам пријави
властима, шта ли? Опет ми га жао, младо, лудо, убиће га.
− Дашта ће нег убити. Греота би било издати своју рођену крв −
смешка се жена. − Нека га овако, па шта буде.

XVI
Бистро сунчано јутро без иједног облачка, с лаким и прозирним
плаветнилом које је испуњавало читав простор над главом, не дајући
небу одређену дубину, спокојно је засијало над селом бришући све
ноћне бриге и страховања. Запљуснут веселим сјајем, Гојков стриц
чисто се постиди своје синоћне малодушности. Погледај само, зар
човјек чека некакво зло у овоме божијем миру и љепоти!
Гојко се већ умивао у воћњаку, пљускајући се бучно и весело.
Поливао му је Јовица и успут нешто неуморно брбљао, срећан што је
поново ту тај његов старији „буразер“, дјечаков недостижни узор и
учитељ у свим објешењаклуцима и необичним подвизима.
Мирјане Марјановић није било од јутрос нигде видјети. Изишао је
њезин стриц с косом на рамену, прошли дјечаци с грабљама, па се чак
показала и трома болешљива стрина с кантом у руци, а Гојко је
једнако вирио сакривен иза плота, али дјевојка се није појављивала.
Ил је болесна ил је некуд поранила − закључио је најзад момак и
кренуо да се умива.
Улијево од њихових кућа, негдје у низини, на потоку, поодавно је
марљиво лупкала пракљача. Гојко у почетку и не обрати пажњу на то,
али касније, што је јутро даље одмицало, а Мирјана се није
показивала, он све чешће стаде бацати поглед на кривудав ред врба
изверуган уздуж тијесне долине под бујним кукурузом.
− Ама, да није тамо, све јој љубим?
Упитао би Јовицу, али му се нешто није дало да се у овоме послу
било коме повјерава. Нема шта, мораће сам да тркне до потока.
Изговарајући се пред Јовицом да иде погледати какви су кукурузи
у њиви поред воде, Гојко као крилат слети чистим сјенокосом поред
оног истог љескара гдје се недавно крио од усташа заједно с
Мирјаном. Успори тек онда кад зађе у висок и густ кукуруз. Срце му
снажно залупа и крв тако зашуми у ушима да неколико тренутака
није могао јасно одредити одакле се тачно чује пракљача. Једва
једном шум у глави мало се стиша и момак се снађе и окуражи.
Лупкање, звонко и учестано, одјекну из једне мање окуке. Тамо је,
Гојку добро познат, лежао поред воде подужи спруд са крупним
испраним шљунком, а иза њега чиста травна ледина по којој су жене
простирале опрано рубље и пружале уске крпе небијељена платна.
− Она је тамо ко бог један! − дошапну нешто Гојку.
Лагано се упути према скривеној окуци. Око њега је опрезно
шуштало дугачко сабљасто перје. Са сваким кораком срце му је све
немирније ударало и храброст му се некуд неповратно губила. Успори
корак, намршти се, па онда сасвим застаде и, рјешавајући се на смјео
и посљедњи подвиг, прекори сам себе:
− Их, баш сам кукавица! Та нијесу тамо усташе.
Попричека мало док се пракљача поново огласи, али како тишина у
окуци потраја позадуго, он се уплаши да она не оде кући, па одлучно
удахну што је више могао ваздуха и крену. Пред њим се, и преко
очекивања брзо, склони посљедње дрвеће окуке и откри познату
ледину. Бљесак прострте рубенине ошину га по срцу као изненадан
ударац који нагло уплаши, кратко заболи и брзо умине.
− Ево је!
Босонога и гологлава, само у кошуљи и црвеној сукњи, Мирјана је
управо скупљала с околних ракита марамице и неку своју свилу из
Бачке. Опрано још за јутра, то је било већ одавна суво. Забављена тако
послом она је нешто тихо пјевушила, а кад скиде с гране посљедњи
комад свиле, велику шарену мараму, случајно јој се оте поглед у
страну.
− Ах!
Пјесма стаде. Дјевојка се трже и за трен укочи као плахо и лако
привиђење које сваки час може да ишчезне остављајући иза себе само
брборење потока и лагамо њихање врбових грана.
− Ево, то је оно! − негдје дубоко у Мирјаниној души оте се, попут
усклика, срећна мисао.
Тај зелен и обасјан предјео пред њом, с Гојком који се изненада
појављује, сад је стајао пред зачуђеном дјевојком као призор одавна
чекан и познат све до најмањих ситница. Учини јој се да је ово управ
онај и онакав сусрет какав она данима чека. То је она њезина потајна
и слутња и жеља: он се изненада појављује пред њом, док она,
осамљена, са свих страна окружена ракитама и кукурузом, послује на
потоку. Да ли је побјегао, отео се из туђих руку, пјешачио ил се
провлачио кроз опасности, о томе дјевојка ништа не зна и не мисли.
Тај тренутак обостране укочености развеза се нагло дјевојчиним
ускликом:
− Гојко, дошао си?!
Закорачила је према њему спремна и да плаче и да се смије у исти
мах. И тек сад, кад се покренуо и проговорио, истинит и жив пред
њом, она зазебе пред опасностима кроз које је он, вјероватно, прошао
и о којима дотад није ни могла ни смјела да мисли.
− Их, једва сам те жива дочекала.
− А ја читаво јутро провирујем иза плота: гдје ли је, гдје ли је.
− Отишла зором овамо. Ко би се теби надао.
Стајали су једно уз друго готови да говоре много и необично, а
ријечи су се откидале споро, шкрте и свакодневне.
− Па − сад остајеш у селу, шта ли?
− Па − тако − и у селу и око села, како се већ могне; само ти више
нећу драгим усташама у шаке − и у Гојковим очима поново бљеснуше
оне његове обијесне и веселе искре.
− Гојко, мили мој, чувај се!
Тај усклик, заједно с бујицом наврелих суза, оте се Мирјани
однекле из самог срца. Она баци на траву згужвану хрпу рубенине,
одлучно забаци плаву косу и блистајући сузним очима, чврсто загрли
изненађеног момка, па се исто тако нагло окрену, сакри лице и
потрча уском утабаном стазом која се губила у бујном кукурузу.
Запањени момак, ништа одређено не видећи пред собом, зурио је у
сплет зањихана кукурузова перја и ослушкивао све даље шуштање и
шибање у дубини њиве. Да потрчи за њом? Али ко би трчао с
оволиком и оваком срећом у грудима?
Још увијек се не сналазећи, Гојко замагљеним погледом премјери
ледину покривену бијелим неједнаким крпама. Ово му је некад било
познато игралиште из дјетињства, а види ти сад… − И предјели, и
људи, и он сам вјечито мијењају лик.
 „Види ти сад, молим те!“ прошапта зачуђен Гојко, тријезнећи се,
остављен и сам на пустој ледини.
С друге стрене потока појави се између густих ракита нечији голем
сив мачак, један од оних који се по читаво љето скитају по житима и
око живица, ловећи све што стигну. Мачор је опрезно цуњао између
наплављених грана и њушкао сваку ситницу пред собом.
Гојкова необуздана радост, све дотле стегнута и непримјетљива,
одједном се сва развеза. Он двапут снажно подврисну, поскочи увис,
па се прући по земљи и опонашајући ратоборно псето стаде да гребе
по пијеску и да лаје на мачка:
− Ав-ав-ав! Вау-вау! Ав-ав!
Мачак престаде њушкати, зачуђено подиже главу и позорно се
загледа у необичног лајача. Старом скитници није се могло лако
подвалити. Одмах је осјетио да је овај гласни галамџија безопасан и
да се поштен ловац нема ради чега узнемиравати. Због тога је поново
додирнуо брком празну пужеву кућицу, заобишао младу врбу и
окренуо натраг у високу замршену траву. За њим је још увијек
неуморно кевтао раздраган Гојко:
− Ав-ав-ав! Вау-вау!

XVII
За претовареним камионом, оба мрки и замукли, возили су се у
малом аутомобилу логорник и Орешковић. Још у први сутон све су
претресли и завршили, заједно с Капетановићем уговорили начин
ликвидације похапшених и сад више није имало о чему да се
разговара.
Наступала је она мучна и тупа засићеност послије узбудљивих и
тешких послова, кад постигнут циљ губи своју дотадашњу
привлачност, а пут до њега чини се исувише скупо плаћен. Ето,
похватали су, похапсили, испуцали се и сад ваља приступити ономе
посљедњем, ономе што је вечерас до танчина расправљено − треба
поубијати читаву ову гомилу.
Тај посао, већ одлучен, стоји ноћас пред њима двојицом као глува и
тешка мора која се ничим не да разбити ни скинути. Сто пута они су
сами пред собом скидали одговорност, пребацивали све скупа на
Капетаковића, тјешили се тиме што ће он и ноћас руководити
читавом ликвидацијом, али све је било узалуд. Чим би човјек у себи
набројао све разлоге за оправдање, опет би читава та његова
творевина пала у таман понор који се не да ничим затрпати, и он би
поново остао притиснуг својом затупљеном, али још увијек немирном
савјешћу која потуљено пече као напола жив угљен на коме човјек
стоји. Увијек оштар и крут, Орешковић је још некако и крио своје
право расположење, али Шкуро се био и преко обичаја смрачио и
замукао не могући ни ријечи да превали преко уста. Сва срећа што се
у ауту не мора разговарати.
Пред ноћ, кад је заједно с Харбашем дошао да обиђе Вуксанов
магацин и да тако и Капетановићу и себи самом докаже да нимало не
зазире од извршеног чишћења, из гомиле затвореника издвоји се
стари Вуксан и сниженим и муцавим гласом узе нешто да га моли.
Иако се старац примакао сасвим близу, Шкуро га у почетку није
ништа разумио, па нагну главу да боље чује. (Исто као Капетановић!
− помисли с лаком језом.) Коначно је разабрао шта Вуксан тражи: он
је молио да буде пуштен за Србију заједно с породицом, а као
протууслугу нудио је властима читаво своје имање и драгоцјености.
− Ево, молим, поведите мене лично или… Ево и писамцета и моја
ће вам ћерка предати све лично у руке… лично вама… Ево, нек она
дође лично вама, ја сам јој написао… Лично, лично вама, у вашу
канцеларију, вашој кући, гдје год хоћете. Она ће мене послушати.
Најзад је из оних безбројних „лично, лично“ Шкуро увидио да му
то стари трговац подводи рођену ћерку, па је, ни сам не зна како,
примио пружено писмо и, сав трнући од неразумљиве језе, окренуо се
Харбашу:
− Идемо!
А кад су већ изишли напоље, пружи му оно писамце.
− Ово носи Вуксановој кћери и тамо причекај. Она ће нам донијети
неки државни новац, спроведи је до мене лично.
Та посљедња ријеч „лично“ опет му натјера крв у лице и подсјети га
на Вуксанову понуду. На шта ли ће се он сам коначно одлучити и
како ће све то скупа изгледати? Једино га је то умиривало: шта урадио
да урадио Капетановић му неће ништа замјерити.
Дјевојка је стигла неочекивано брзо. Као да се искупљује и са себе
скида сваку сумњу, Шкуро је пружио Харбашу тешку закључану
ташну.
 − Ево, иди доље и ово добро причувај, па кад се натпоручник врати
из Горње Махале, то ћеш нам овамо донијети.
Потковане цокуле журно одзвецкаше низ бетонске степенице.
Шкуро остаде у соби сам са дјевојком.
За све што је досад учинио, Шкуро је могао мирне душе да каже да
је радио због државе и за своју усташку државу, за ону „Свету божју
Кристову војујућу Хрватску“ како лијепо рече фра Божо. Једина
неравнина и сумњиво мјесто у читавом његовом послу било је оно с
брошем за вјереницу и…
„И ово сад!“ с лаком језом помисли Шкуро и погледа испод ока у
дјевојку.
Она је сједила на крајичку кожне софе, мирна и блиједа, потпуно
измирена с оним што је чека у овој тихој соби, освијетљеној сунцем
на заласку. Што било да било, све је лакше поднијети од онога јутрос,
кад је ушао Капетановић.
Од јутрос до сада дјевојка је исплакала све сузе, измолила све
познате молитве у које је слабо вјеровала и сто пута, у страсном грчу,
проклињала бога оца и све свеце, а сад је, жртвено предана и блиједа,
сувих очију и без трунка снаге и воље, спремно чекала све што је још
може снаћи. А може ли још шта бити изнад овога?
Више пута досад ова се дјевојка учинила Шкури слична оној плавој
незнанки из Горњег Шехера. Исти стас, коса и ход. Исти озбиљан и
понешто сјетан поглед строго држане дјевојке из старе паланачке
трговачке породице, гдје се још и сад уочи Божића у кућу уноси
слама.
„Па ипак…“
Колико је све ово далеко од оне прошлогодишње идиле на Врбасу.
Зар је икад могао помислити да ће његов први додир с дјевојком, са
женом, испасти овако дрвено, без топлине и присилно.
Ево, он је логорник, све и свја у овој вароши, а ово пред њим
бесправна и незаштићена Влахиња, па видиш ли опет: и ова овдје као
да га не примјећује, не запажа куштравог и неугледног Шкуру као да
га и нема близу ње. Све је опет исто као и некад, кад је безброј њих,
истих оваквих дјевојака, с увредљивом равнодушношћу пролазило
поред пиргавог средњошколца Шкуре.
„Ђубре женско уображено.“
 У Шкури нагло ускипе сва крв. Сад ће му за све искијати ево ова
овдје, која се још увијек прави важна и сматра се нечим вишим од
њега, ова наоко смирена светица, која мисли да је изнад дохвата
његове руке. Није ово више негдашњи презрени „препарандист“ без
љепоте, с тањушним одијелом и сивом учитељском будућношћу. Сад
су дошла времена да му се овакве нуде на продају као робље.
− Устај! Ко ти је рекао да сједнеш?!
Дјевојка се подиже мирно, без и најмање промјене на лицу, као да
стоји негдје високо гдје је не може узбудити и уплашити вика оваквих
као што је овај Шкуро. То још више увриједи и разбјесни логорника.
− Мислиш да си још увијек милостива госпојица, је ли?!
Пуче први шамар, а за њим други, трећи, читав пљусак, брже и
снажније. С кратким јауком дјевојка се сложи на софу, а избезумљени
Шкуро, с неким нарочитим уживањем, паде по тој неуредној хрпи
свиле и косе, готов да до бола кида, гризе и бије то што је остало од
малопређашње недоступне љепотице…
Изубијану, помодрелу и потпуно ошамућену дјевојку Шкуро је
предао у руке Харбашу.
− Ето ти милостиве госпојице, па се позабавите тамо у стражари, а
онда и њу у магацин. Ми ћемо јој показати како се крије злато и
долари!
Пун унутрашњег тутња и ватре, никако се не смирујући, он је
мјерио собу тешким несигурним корацима и помишљајући на то како
ће та крута и поносна плавојка још дуго ноћас бити гажена и
понижавана, још увијек је осјећао злурадо задовољство.
− Аха, видиш ли! Савићеш ти рогове, чекај само!
Тако се у недоглед продужавао његов малопређашњи двобој, његов
лични двобој с недоступном женом, у коме је он, дубоко у себи,
осјећао да губи битку и да се тим путем никад не долази до праве
побједе.
Осјећајући се све нелагодније овако сам, без друштва, он потражи
боцу и, не прекидајући шетање, испи у кратким размацима три
чашице жестоке препеченице. Оно ружно дрхтање у кољенима одмах
престаде. Малопређашњи призор изгуби своју грубу оштрину, одмаче
се од њега, и он је већ могао да га гледа и оцјењује као нешто што се
догодило сасвим другим људима, без везе с њим. Покуша чак и да се
насмије.
− Ипак није заборавила да се намирише. Спремила се милостивица
за мога Харбаша. Аха-ха-ха!
Кад стиже Капетановић, план за ликвидирање похапшених био је
брзо начињен. О томе је, изгледа, натпоручник и уз пут разговарао с
домаћим усташама и од њих дознао да се на седам километара од
вароши, у близини главне цесте, налази у планини дубок понор,
погодно и Капетановићу омиљено мјесто за масовна ликвидирања.
Нит се морају копати простране заједничке гробнице, нити тровати
ријеке, па да вода послије данима избацује љешеве и подсјећа људе на
ружне ствари које нико не воли. Овако је посао чист и брзо завршен а
један једини понор, затурен у планини и мало коме познат, лако се
заборавља.
Брзо, журећи се, сви прихватише Капетановићев план да се
затвореници у партијама пребацују до тога понора и тамо
ликвидирају. Онако као уз пут, Шкуро напомену да су код Вуксанове
кћерке нађене неке драгоцјености и долари, па је и она спроведена у
магацин.
− Нека, нека, и стару је требало довести. Не треба паса штедети.
С тројицом домаћих усташа Капетановић је одјурио аутом до
понора, оцијенио га као прави стручњак, а онда се вратио задовољан,
трљајући руке, и кренуо пред камионима с првом партијом
позатвараних грађана. Шкуро и Орешковић требало је да крену за
њим тек пошто магацин буде испражњен и натоварена прва група
сељака из школе.
Споро и прашећи дрндају пред њима камиони освијетљени
фаровима Шкурина аутомобила. Орешковић упорно ћути, а логорник
се однекуд сјетио своје прошлогодишње бањалучке идиле, па му од
свега тога дошло тако стидно и нелагодно да чак и у устима осјећа
нешто непријатно и горко. Какву ли само будалаштину неће човјек
увртити себи у главу! Плава незнанка, свакодневна маштања,
бескрајне шетње, дрхтање, плашљиви погледи! А ето ти како треба с
тим тајанственим и недохватним плавушама.
− Пхи, баш сам био магарац! Балавац! Брошеве сам спремао!
Шкуро чврсто стеже кољенима обје руке, гадећи се читаве своје
прошлости пуне одрицања, несигурности и страха.
 На благој узбрдици камиони брекћући успорише вожњу. Мала
колона улазила је у планину.
Кад поред њих стадоше промицати гола висока букова стабла,
бијела и скамењена под рефлекторима, у лица људи удари влажна
свјежина велике шуме. Стојан Кекић нагну се Тодору на уво и рече,
први пут забринуто:
− Тодоре, богами не ваља. Побиће нас.
Момка од главе до пете проже студена језа. Сав се стеже и
зимогрожљиво скупи између замуклих људи. Осјећао је само
Стојанове ледене прсте како ужурбано и грозничаво послују око
њихових везаних руку.
− Хоће да развеже жицу! − након толико времена досјети се Тодор
његовој работи. − Значи, још би се могло и побјећи.
Као да га подржава у тој мисли, Стојан му пришапта:
− Пази! Чим развежем и гурнем те, бјежи на једну страну, а ја ћу на
другу… Гадно су заврнули клијештама, бог им.
У дотле равнодушном и потиштеном Тодору одједном букну силна
жеља за животом и слободом. Од пробуђене наде на могућност
бјекства, срце му стаде луђачки бурно ударати нагонећи му ватру у
главу. У очима му се запали нездрава грозница, запловише пред њим
угасити облачићи мутећи му вид.
Још једном пред њим, као посљедња веза с негдашњим мирним
животом, на једној окуци цесте, кад је камион успорио, отвори се за
тренутак непробојна шума и удесно, у низини, указа се овећа чистина
на којој су се, сасвим удну, бијелиле гомиле разбацана камења.
− Баш као какве овце − помисли момак и све опет брзо збриса
шума. Ослепљиви облачићи поново запловише пред очима.
Све што се послије одвијало пред њим личило је на грозничав,
збркан и страшан сан. Дубоко у планини истјераше их из камиона,
постројише двојицу по двојицу како су већ били повезани, опколише
усташама и потјераше једно двадесетак метара удесно од цесте, на
каменит заравњак између ријетких квргавих букава. При крају те
заравни, обасјана аветињском свјетлошћу фарова, видјела се
неугледна мала удољица, обрасла ситним жбуњем и планинском
травом. У томе замршеном сплету траве и бодљикавих грана налазио
се дубок понор, познат свим чобанима, ћумурџијама и ловцима из
околних села. Тамо су већ чекале усташе засуканих рукава, ослоњени
на тешке четвртасте чекиће за лупање камена, насађене на дуге
држалице. Поред њих је, мирно пушећи, стајао високи Капетановић
са аутоматом објешеним о раме.
Двојица усташа емиграната, прописно униформисани и опасани,
одвојише из реда предњи пар сељака и гурајући их бајонетима
потјераше према понору. Кад их изгураше на саму обраслу ивицу, она
двојица засуканих рукава брзо измахнуше чекићима и пуном снагом
звизнуше сељаке по главама. Необичан звук ударца што ломи лубању,
звук који дотад није слушало човјеково уво, потресе и следи све људе
у колони. Двојица ударених ишчезоше у скривеној рупи брзо као
привиђења. У муклој тишини чуло се за њима само суљање и све
слабије лупкање ситног камена.
− Ух, браћо! − самртнички мукло оте се неком у колони.
Примичући се све ближе страшној удољини, дрвена корака и као
по туђој команди, људи су били чисто опчињени невероватним и
језивим призором, који се пред њиховим очима понављао
равномјерно, с мало ријечи или сасвим ћутке, до у ситнице увијек
један исти, а ипак сваки пут нов, ближе човјеку и виђен боље, с мањег
растојања. Укочени и одузети, замрле крви, осуђеници више нису
били у стању да мисле о ма чему било на свијету; све је већ престало
да постоји: и слобода, и кућа, и породица и све зашто се досад
живјело и о чем се мислило. Пред њима је само постојала страшна
ивица, измахнути чекићи и посљедњи грозан звук од кога се мрзне све
у човјеку и с којим се заједно нестаје.
Корак по корак Тодор се споро мицао напријед и не осјећајући да
му је жица одавна спузнула с руке и да га Стојан држи само за врхове
укочених и слеђених прстију. И сам Стојан био је као везан и
ошамућеп. Грозничаво и стреловито одмјеравао је тренутак погодан
да се сукне у ноћ, срце му је одбијало ударе као тврд металан чекић и
он је, сав у једном напетом грчу, стајао на тој оштрој граници између
живота и смрти, очекујући, однекле са стране, да га нека незнатна
ситница одбаци, попут опруге, на ону страну гдје га чека живот. Само
да се нешто деси, нека мала збрка и застој!
Одједном се они напријед нешто узмуваше. Пајо Мрдаљ, који је био
на реду за убијање, изненада се сложи на земљу, вукући за собом
сељака везаног заједно с њим. Прискочише усташе и стадоше их
обојицу ударати ногама, али се Пајо само грчио на земљи и некаквим
дављеничким гласом јечао:
− Аааа, немојте! Ааа, браћо мила! Браћо…
Читава колона оживје и прену се из обамрлости.
Зар је још увијек могуће нешто овако, ово да људи падају, вичу и
неће да устану?!
Вучки звјерајући око себе, Стојан Кекић пограби Тодора за руку и
снажно га трже за собом.
− Бјежи!
С дивљом снагом, и њему самом несхватљивом, Стојан се отрже с
мјеста, с лакоћом обори усташу с десне стране колоне и стушти се у
мрачну шуму.
− Држи! − прасну нечији престрашени глас и одбаци Тодора у
страну за Стојаном. Као слијеп, он право налети на Капетановића,
снажно се судари с њим, отрже се и понесе на другу страну. Дочекан и
отуда, стаде се гушати с једним гологлавим усташом тргајући му
кошуљу, љуљну с њим о земљу и одједном се нађе на ивици удољине.
Према њему се устремише она двојица с бајонетима.
„У понор!“ стреловито га пресијече бритка црна оштрица и он се за
трен ока нађе у ваздуху, слободан и свој, и скупљених ногу полетје
наниже, у таму.
Заустављени на ивици, као пред невидљивим зидом, она двојица
усташа стукнуше назад с леденим трзајем у читаву тијелу.
− Види! − оте се једном од њих.
Узбуњени Стојановим бјекством и Тодоровим очајничким рвањем
које је усташе збунило и спријечило да припуцају за бјегунцем,
преостали сељаци узмуваше се, а неки од њих, онако везани, нагоше
да бјеже посрћући преко неравна камењара. За њима запрашта
Капетановићев аутомат, а онда појединачно и несложно узеше да
трескају карабини заглушујући праскаву натпоручникову решетаљку.
− Удри све с реда, мајку им божију! − љутито просикта
Капетановић и, мијењајући шаржере, осу поново по сељацима. Из
гомиле која се свијала на земљи, оте се нечији болан узвик:
− Јао, дјецо моја!
Острвљен тим призором и сам Шкуро потеже револвер из џепа и
стаде да пуца у леђа оних најближих. Дрхтао је као у грозници и
пригушено псовао:
− Аха, аха! Гадови влашки!
Поред њега је цептао и трзао се Орешковић, шкрипећи зубима и
грчећи лице као да и сам убија.
За неколико минута остатак сељака био је побијен. Капетановић
љутито и јетко прегледа расуту гомилу. Неки парови, побијени у
бјекству, лежали су и по двадесетак метара далеко од понора.
− Торомане, ово све покупити, па у јаму за осталима. Колико је
побјегло? Један?
− Један! − одазва се више гласова, а Тороман додаде као
објашњење:
− Други је и сам скочио.
Капетановић приђе једном од својих емиграната, отшрафи му с
опасача тешку крагујевачку бомбу, кврцну о поткован кундак
аутомата и пажљиво гађајући баци је у понор. Сви су напето
ослушкивали звонцање и цангарање крагујевке, док најзад из дубине
не одјекну потмула детонација, потресајући земљу.
− Е, сад је у реду. И онај доби своје − наоко мирно рече
Капетановић, па се окрену логорнику:
− Не иде више овако: и рискирамо и нешто споро иде. Најбоље ће
бити пушкомитраљезе, па читаву десетину одједном… Еј, Торомане,
брзо по сљедећу партију. Колико их још може бити?
− Моћи ће још у двије туре − стручно оцијени ројник.
− У реду. Само пожурите. И кажи тамо у хотелу да се спреми доста
пића.

XVIII
Кроз густу шикару од младих буквића и грабова Гојко Ћупурдија
водио је Уроша Павловића и поручника Радекића да виде и обиђу
„његову“ борбену десетину, састављену од момчадије из Јаруга.
− Добри су, сигурни, само је све младо. Са старијима ми некако не
иде − правда се он − све ти је то забринуто, плашљиво, па ту су ти
жене, дјеца… А право да вам кажем, не умијем ти ја с њима ни
разговарати како треба, млад сам још за њих.
 − Нека, нека, добро је то што су млади − умиривао га је Урош
задовољан тиме што овај весели и обијесни момак овако озбиљно
води бригу о свом послу. Из искуства је знао да баш весељаци ове
врсте умију бити сигурни и поуздани у раду и, што је још најважније,
да не губе храброст пред тешкоћама.
− Ово ти је као мачка − говорио је он јутрос Радекићу − како га год
бациш, он ће ти се дочекати на ноге. Овакви су ти у нашим селима
ријетки, али је зато сваки суво злато.
Кад је дознао кога ли је све Гојко окупио из Јаруга, њему све
непознат и млад свијет, поручник се уозбиљи и набра обрве.
− Требало би за овај посао и озбиљнији људи. Млади, млади, све је
то лепо, али с тим се не иде далеко.
Са своје стране опет, Урош се пропитивао код Гојка каквог су
имовног стања родитељи његових момака и каквог су држања били за
вријеме прошле државе. Показало се да су, углавном, сви „осредње
стојећи у свачему“, изузев синовца Саве Љусине, Боже, званог
„Бојан“.
− Нешто ми се не допада тај Савин синовац − набирао је обрве
увијек озбиљни Урош. − То ти је кулачко, газдинско дијете, наш
природни непријатељ.
− Их, богами сам ја сигурнији у њ нег у другу двојицу! − с ускликом
је тврдио Гојко не могући навести никакав други ни сигурнији доказ.
− Хајде де, видећемо − нерадо се сложи Урош.
− И мени се чини да момак не изгледа лош − напомену Радекић.
Састанак борбене групе био је заказан на једном заравњеном
платоу повише села Јаруга, званом Отпочиваљка. Читав тај крај био је
густо зарастао у ниске жбунасте буквиће, клење и усукане грабиће
кроз које су вијугали уски путељци сакривени испод густих грана.
Туда су обично преко године пасла сеоска говеда, слабо чувана, јер у
близини није било њива ни какве друге штете. Ако је за благом и био
који сталан чобанин, била је то обично нека старчина која је поваздан
правила опанке опутњаше или се излежавала у хладовини на свом
кожуну.
Откад усташе пођоше по селима, Отпочиваљка се напуни чобанима
од невоље: момчадија је листом бјежала у ту густу шикару без правог
пута, док су се старији људи склањали ближе кућама, око гајева и
љескара на другом крају села, куд је пасла ситнија стока. Тако су и
једни и други били изван опасности, а нијесу једни другима сметали.
На уговорену мјесту Гојко нађе на окупу читаву групу. Сједили су у
плиткој чистој удољини испод ниске крошњате букве јако квргавог
стабла. Кад угледаше Радекића и с њим онога непознатог озбиљног
момка, смијех престаде и сви момци устадоше на ноге.
− Здраво, другови! − срдачно, скоро весело поздрави их Урош и око
очију му заигра лаган смијешак.
− Здраво! − несложно и гласно отпоздравише момци.
− Сједите, сједите! − понуди Урош.
− Нека, насједили смо се − лежерно и слободно одврати Савин
синовац Бојан, радознало мјерећи Уроша испод ока, па сам први
сједе.
Међу окупљеним момцима, којих је било око десетак на броју,
већина од њих били су старији од Гојка. Само су двојица били млађи
од њега у ономе добу око петнаесте-шеснаесте године, кад мушкарца
још увијек не зову момком, него дјечачином. Били су то космати и
простодушни дјечачина Маркиша, који је нетремице зијао у
поручника и Уроша, и Гојков рођак усукани и вижљави Јовица, сав
поједен веома црном косом. Он је толико запристајао за Гојком,
скоро плакао и молио га да и њему „каже оно“, да га је Гојко хоћеш-
нећеш морао повести са собом. Сад је Јовица, стишан и срећан, сав
сијајући унутрашњом ватром, сједио уз свог друга Маркишу и
заборављао на читав остали свијет.
Да би окупљене младиће мало ослободио и развезао им језик, Урош
узе да се пропитује за њихова имена и за разне породичне прилике:
кога имају код куће, како живе, је ли им ко из куће затворен код
усташа. Показа се да је шесторици одведен с кулука неко из
фамилије.
− Не ваља, другови. Све ће то отићи у логоре или богзна куда.
Тешко да се ико врати − с немилосрдном искреношћу рече Урош и
озбиљно погледа по момцима.
− Ето ти! А мој лијепи стриц окренуо циле-миле: па не бојте се,
људи, па сједите с миром, па сви ће они доћи, па ево мене жива… −
реско и подругљиво распали да везе синовац Саве Љусине, обраћајући
се свима редом око себе.
 − А како ти се зове тај стриц? − упита Урош пажљиво загледајући
окошта кривоуста момка, по свој прилици неку јогуницу.
− Та зна га девет села − Саво Љусина, газда човјек − опоро одреза
момче гледајући некуд навише, за облачком дуванског дима из својих
уста.
− А, да, да, ти си из његове куће − замишљено, у малој неприлици,
рече Урош, па се окрену Гојку.
− И његов је стриц био затворен?
Умјесто Гојка, отворени Бојан већ је одговарао, увијек једнако
нељубазан и горко подругљив:
− А, не бој се ти за тога. Док је њега и зета му Бикана, ти ће ти се
прошверцовати и код црног ђавола. Ено га, дође прекјуче, ни ђавола
му. Допрати га пет усташа.
− Изгледа да ви међу собом баш не живите најбоље? − с
интересовањем припита Урош. Овај отворени и нечим огорчен момак
већ му се почео допадати.
Бојан отпљуну у страну, у лепезасто лишће кукуријека.
− Нек ђаволи с њим живе! Док сам био још дијете, остао рано
сироче, тај ти је мене кроз иглене уши прогонио. Он ми је и матер
прије вакта у гроб оћеро. А сад, богами, не дам се ни ја: он једну, а ја
три. Ако ти је, велим, криво, одијели мој дио и готово.
Момак се окрену Гојку као да ово што ће сад рећи казује само
њему:
− А јуче опет окренуо циле-миле: Збиља, Бојане, шта се чује за
онога младог Ћупурдију, да се није, по несрећи, упарадио ђегод с
онијем поручником? Не би, каже, ваљало… С тобом ће се ваљда
упарадити, мислим се нешто у себи.
− А што то он мене задиркује? − непријатно се лецну Радекић и
извади цигарлук из уста. − Можда би волео знати где се кријем.
− И, вели, сједите с миром сви ће они доћи − опет се врати Урош на
почетак Бојанова разговора.
− Управо тако − прогунђа Бојан гледајући упорно и мрко у земљу.
− Немојте, вели, мајка вам жалосна, да вас неко увуче у какав
несретлук. Е, мислим се, ја ћу први, упркос теби, па да је сто
несретлука.
 Бојан жучљиво лупи о земљу кратком тољагом, па се окрену
Урошу:
− А и за вас… и за те је питао. Чује ли се, вели, да је около пролазио
какав онако − у грађанском одијелу? Јест, кажем, питао је за те!
Урош се осмијехну.
− То ти њега добро дочекујеш… Видиш ли, Милошу, већ су начули.
Па се окрену по свима, обухвати их једним погледом и поче мирно
и сабрано:
− Другови, и Гојко вам је већ говорио, у читавој нашој земљи
спрема се устанак. Сад је дошао погодан тренутак: Русија већ ратује;
ваља и нама оружје у руке, сад бар нијесмо сами. Зар је боље гинути
овако ко стока…
− Право кажеш! − набусито прогунђа Бојан.
Говорећи, Урош се све више загријавао, и да је било само мало
више људи пред њим, он би посигурно био и устао. Овако се сваки час
истезао увис и оштро сјекао стиснутом шаком бацајући је напријед и
нагло ширећи прсте као да међу момке баца своју одлучну тешку
ријеч. Понекад би, опет, снизио глас и обраћао се једном из групе као
да само њега увјерава и задобија:
− А мислиш ти, мој драги, да ће слобода пасти онако, с неба? Нема
ништа од такве слободе, упамти, друже…
Кад се тако, у једном тренутку, обратио малом Јовици, дјечак је,
као опчињен гледао нетремице у његове сјајне сиве очи и осјећао како
га тај свемоћни говорник диже од земље и носи некуд у ватреном
узбудљивом лијету. Маркиша је и несвјесно, полуотворених уста,
безгласно мрмољећи, понављао његове ријечи, док је Бојан озбиљно и
мрко потврђивао климањем главе, једнако гледајући у земљу као да
тамо негдје види све оно о чему се говори.
Радекић је само у чуду гледао како се тај мали смирени студент
брзо пали и преображава у огорчена и одлучна човјека који као да је
лично тешко увријеђен, па сад више не може да оћути. И у самом
поручнику он је будио сјећање на сва понижења која је досад
претрпио, па се Радекић сам пред собом чудио како ли је све то могао
да отрпи: и оно у Подравини, и у затвору, и уз пут до куће. Како ли се
само човјек заборави и унизи!
Три-четири пута он и сам заусти да нешто каже, крв му је
наваљивала у лице и песнице се гњевно стезале, али кад најзад ухвати
згодну прилику, све му испаде друкчије него што је мислио. Из уста
му потекоше све некакве давно научене фразе, намијењене
војницима:
− Ви морате да будете часни борци, добри другови. Ви сте данас…
Отаџбина у вама гледа своју узданицу. Ви ћете часно узети оружје и
борити се као лавови. На наше границе…
Прекинуо се исто тако изненада као што је и почео, сав цептећи и
осјећајући с тупим негодовањем да није рекао оно право. Утјеши га
само то што су га сви слушали узбуђено и с поштовањем. Канда су из
његових ријечи ипак чули оно што је главно и што је свима требало.
На крају дође разговор и на оружје. Двојица напоменуше да ће се
код њих већ „наћи некакве старе пушчетине“, преправљене на фишек
за ловачку пушку, један је имао револвер „на коло“, а једини Бојан
одлучно изјави, на велико изненађење осталих:
− Ја сам из рата донио карабин и четрдесет метака. Дошао сам
обноћ, ни бог ми за њ не зна. Ето, то засигурно имамо.
Гојко намигну Маркиши:
− А шта је с онијем од твога стрица?
Маркиша поцрвени све до ушију и збуњено одговори:
− Не би божија мајка нашла. Читаву сам кућу преврнуо. Свега су
ме осови на тавану изуједали. Ђаво га знао…
Кад момци однекле донесоше гостима ручак, пуно решето врућих
кромпира и чанак сира, разговор постаде срдачнији и веселији. Урош
Павловић показа се много добродушнији него што су момци мислили.
Знао је разне чобанске дјечачке игре, загонетке и момачке враголије
са сеоских прела. Исприча им како је у дјетињству чувао благо заједно
са сеоском дјецом, крао с ђацима туђе краставце и волио некакву
Мару Мијатовић, која данас има већ троје дјеце, а најстарији од њих,
син, „мал те није већ дорастао за борбену групу“. Сјети се и својих
раних дјетињских успомена из Јаруга, и уз весео жагор свију исприча
понешто и о дједу Алекси Дињару.
Онај малопређашњи круг бојажљивог и хладног поштовања брзо се
растопи око Уроша. Сад им је свима постао и познат и драг, блискији
и од самог поручника кога су сви добро познавали. Бојан, Савин
синовац, отворено изрече оно што су углавном сви мислили:
 − Богами, кад сам те угледо ја помисли: шта ће нам, к врагу, овај
господин, доста нам је господе било! А сад, вјере ми, као да сам с
тобом сто пута одрастао.
Тога истог тренутка допаде из шикаре Маркиша, који је био пошао
по воду. Трчао је задихан и уплашен. Сви се појмише да устану.
− Еј!… Еј! − поче он, хватајући даха.
− Да нијесу усташе? − прекиде га Миле.
− Није… нијесу… Ево на води Стојана Кекића. Испаде однекле ко
луд, звјера око себе, па… па се сагну пити.
− Ма какав Стојан! Та је л он у затвору! − грубо и набусито дочека
Бојан кријући узбуђење. Стојан му је био једини ујак.
− Сунца ми јест! Та ваљда знам Стојана.
Бојан, Маркиша и Радекић журно замакоше у густиш. Међу
момцима настаде узбуђен жагор.
− Ама, да није и он утеко ко и ти, кад не иде путем, нег овуда, кроз
шуму? − сумњичаво припита једно момче гледајући у Гојка.
− Реци ти то, богами! − увјерљиво добаци неко.
Окружен оном тројицом, Стојан испаде из честара, трже се и нагло
застаде, а кад му поручник нешто тихо рече, он се лагано упути према
гомили момака, учестано жмиркајући. Био је пропао и потамнио у
лицу, упалих очију и несигурна погледа. Трзајући у ходу раменима,
што није био његов обичај, он се примицао удољини још увијек од
нечег презајући и као чисто не вјерујући да се већ налази на
Отпочиваљци, међу својим светом.
− Помаже бог, људи − поздрави он момке озбиљно и сустало.
Сви му отпоздравише и сувише брзо и некако потиштено. Неугодна
тишина испуни долиницу под буквом.
Као да још не може наћи потребну полазну ријеч, Стојан изгубљено
погледа по момцима, забринуто и кратковидо упиљи у ситног Уроша,
па немарно пробра из решета један кромпир, располови га и узе да
једе. Видјело се да му је тај први залогај пробудио притајену глад, јер
он убрзо узе решето на крило. Неко му услужно даде скоро
испражњен чанак са сиром.
Док је Стојан јео мрко и мучке као да од нечег зазире, јео некако
нарочито убетно и ружно како не пристаје присебну човјеку, око њега
се све више ширио круг хладне и неугодне језе. Сви су осјећали: кад
овај најзад проговори, казаће нешто тако страшно што нико досад
није ни чуо ни видио осим њега.
За читаво то вријеме његов нећак Бојан гледао га је са стране
жалосно и сумњичаво, гутајући пљувачку као да га и жали и нешто га
се боји у исти мах. Најзад једва протисну кроз стегнуто грло:
− Ама шта је то с тобом, ујаче? Некако си… нешто си..
Стојан диже очи, погледа по момцима и сажаљиво заклима главом.
− Ее, ее, дјечаци, дјечицо моја, не дао драги бог да видите оно што
је Стојан видио… Шта ти је људски живот − пуцају главе ко
мисираче…
Бјегунац је у почетку причао неповезано и несабрано, а кад
припали цигарету и пусти неколико димова, дође мало до себе, живну
и узе да прича све из почетка, од онога тренутка када су их стали
изводити у двориште и премлаћивати. Читав скуп слушао га је
унезвијерено и без даха.
− Петљам ја око оне жице, петљам, тврда ко ђаво, а сирома Тодор
Бокан, чини ми се, црни се ко земља, само му очи горе… А тамо пред
понором, јадна ти мајка.
Тек пошто Стојан исприча како се развезао и натиснуо да бјежи
кроз помрчину, Урош се усуди да га прекине:
− А шта би с Тодором Боканом? Баш га се нешто ових дана сјетих…
− А бог ти га драги знао − рашири руке Стојан. − Чујем само иза
себе грају, па онда пушке, митраљезе… Утече ли, погибе ли − не знам.
А кад сам већ превалио све оне думаче и избио на Стариковац, на врх
косе, опет отуд почеше митраљези, праште, не престају… Боже
помози, велим, ено још неко утече…
− Ех, сиромах Тодор, и тај се намучио као нико његов − с уздахом
рече Урош и замисли се. − Био сам с њим у војсци у Марибору.
Дивљачно нешто, неповјерљиво.
По завршетку Стојанова причања још је дуго трајала мучна и пуста
тишина. Нико се није усуђивао да пита за кога свог, нит се Стојану то
причало. Тек на Бојаново околишно питање он одговори неодређено:
− А ко ће ту у оној божјој страоти и стисци знати шта је с ким било!
Сјећам се само кад Пајо паде по земљи.
− Ето ти мог стрица Саве: не бојте се, доћи ће, живи су… − пусто и
клонуло, без своје уобичајене заједљивости, рече Бојан и загледа се у
земљу.
− Ех… Саво − уморно одмахну Стојан, па се замишљено загледа
некуд кроз момке, скупи обрве и рече тврдо и с напором:
− Ма, чујете ли… ма знате ли… на овој земљи нема више мјеста и
за нас и за њи, нема! Ил ми ил они, неко се мора мицати, ту друге
није…
− Ето ти, момци, чули сте − окрену се Урош замуклим
слушаоцима.
− Нема, људи − тише настави Стојан − нит ћу ја послије овога икад
више бити онај стари Стојан… Јој, браћо, јој, шта се ради од човјека,
од крштене душе…
И као да му нешто сину кроз главу, он одједном повиси глас:
− Зар ово држава?! Каква држава, људи моји, ово је, ово је нешто…
нема ти другог бога, нег пушку у шаке! Драгу пушку!
Запањен преживљеном страхотом, сељак је већ био досегао ону
посљедњу и најопаснију границу, кад се коначно посумња у све старе
и утврђене ауторитете, кад се покаже ништавило и безвриједност свих
прописа, установа и закона, који су му гарантовали бар то да му је
глава сигурна. Сад је и то бесповратно падало и рушило се,
остављајући човјека да сам, својом снагом и умијећем, брани голи
живот како најбоље зна и како га срећа буде служила.
Бојан је позадуго и с чуђењем гледао свог ујака, а онда се истом
сјети:
− Ујаче Стојане, па ти си тамо напола посиједио. Погледај, све
бијело.

XIX
Одумрлих ногу, ошамућен и сав у леденим трнцима, Тодор је
полетео у понор снажно се ударајући о камене избочине бездани и
пропадајући све дубље и спорије, док су ударци са стране постајали
све учестанији. На једно два мјеста скоро се сасвим заустави за
тренутак-два, па поново изгуби тло под ногама и с болним и
неугодним грчем у табанима и листовима, опет се отисну низ камено
грло покушавајући, и несвјесно, да се рукама задржи. Скврчени прсти
летили су му низ камене неравнине, суљао се и клизио низ некакву
косу стрмен, док му нога поново удари у спасоносан ослонац и прсти
се с утопљеничком снагом закачише за стјеновиту избочину. Тек тада
му попусти онај грч у грудима и као кратак предах сину му у замрлој
свијести:
− Жив!
Високо над њим, као с другог свијета, зарешета аутомат, а за њим,
снажније, учесташе пушке. Тодор се у почетку прену и подиже главу,
али је над њим била само слијепа помрчина и он се опет зачас умири,
помисливши:
− А, то је тамо, код њих.
Па се и сам себи зачуди како се то олако помирио с тим да он више
не припада ономе горе свијету у ком се још бије и гине.
Лагано и цептећи прибрао се и долазио себи. Најприје пажљиво
опипа прстима лијеве ноге подлогу под собом. Била је широка свега
за двије добре стопе. То га мало охрабри, па већ слободније стаде на
ноге и узе опрезно да пипа зидове понора. Све је било неравно,
седрасто и влажно. Кад окрену да истражује десно од себе, рука му
наиђе на празнину. Кружећи по њој, напипа опет горњу ивицу стијене
и водећи по њој руку, дође и до подножја, негдје у висини својих
кољена. Била је то нека рупа са стране понора. Тодор се чисто
обрадова.
− Ајде да пробам тамо.
Сљепачки пипајући, он се полако увуче у ту спасоносну рупу и
пузећи једно два метра покуша да јој напипа крај, али се шупљина
благо пењала некуд навише и он се остави истраживања, срећан што
је, бар привремено, нашао сигурно склониште гдје се може мирно
испружити без бојазни да ће опет некуд пропасти.
Горе на земљи звркнуше још два-три усамљена пуцња па се све
стиша. Чуо се само неразумљив жамор гласова, а онда изненада низ
каменито грло понора задрнда нешто метално, звекну поред Тодорова
склоништа, одскочи и одлупа наниже, испуњавајући момка леденом
језом.
− Ух, гледај де дубине. Да сам се доље отиснуо!…
Заглушна експлозија тресну у дубини испод њега, стресе га и за
тренутак му прекиде сваку мисао. Једва се поврати и прогута оскудну
пљувачку.
− Бомбу су бацили! То је због мене.
Сав претрну и следи се као да га тек сада додирну та друга смрт
коју су послали за њим у дубину понора.
− Видиш ли ти, ни овдје не остављају на миру.
Још увијек ситно и грозничаво дрхтећи, он се згури уза зид своје
рупе и пожели да му је тако вјечито остати ту, у мраку, дубоко под
земљом, далеко од људи, њихових вароши, затвора и камиона. Далеко
и добро сакривен од њих, па макар више никад не видио сунца,
планине ни родну кућу, јер те свуда тамо могу наћи и ухватити.
Низ понор опет нешто тешко и мукло заштропта и сручи се у
дубину поред Тодорова склоништа.
− Човјек! Мртав човјек! − с грозом се стресе момак.
Убрзо за првим сручи се и други, па трећи, четврти…
Сад је Тодор већ разликовао како свако тијело у паду најприје
мукло затутњи низ прилично тијесно грло, онда се клиже и суља низ
некакву косину, па опет убрза и с потмулим ломом руши се у дубину,
док штропот напречац не изумре и леш се негдје доље не заустави.
Кад му се већ учинило да ће га ово мукло и страшно сурвавање
коначно дотући и обезумити, тутањ низ понор најзад престаде. Још
неко вријеме Тодор је напето ослушкивао, али кад тишина потраја
прилично дуго, он се лагано развеза и опусти, дубоко уздахну хладну
влагу подземља и прислони главу уза зид. У ушима су му још варљиво
одјекивали и споро изумирали дуго слушани меки ударци отежалих
тјелеса, па се и то коначно сведе на уједначен шум и потмуле откуцаје
срца.
Примирен тако, момак се завезе у неку врсту тешког, оловног
полудријемежа, затупљен и сморен преживљеним страхотама. Да ли
га је био преварио истински сан и колико је у ствари спавао, то ни сам
не би знао да каже. Врцну се само кад негдје у висини затрешта
пушкомитраљез и низ понор се зачу познати штропот меких и тешких
предмета. Сад је више лешева, један за другим пропадало у дубину.
− Ово су стигли они који су иза нас у школи остали − досјети се
Тодор, али никако није могао да замисли да се ово сад руше у бездан
баш они исти сељаци које је он, још у току минулог дана, гледао живе
и здраве у варошкој основној школи.
Митраљески рафали у одуженим размацима поновише се још
неколико пута. Лешеви опет у гомилама затутњаше поред Тодора. Сад
се већ почеше заустављати у мањој дубини, ближе његову склоништу.
Понор се очигледно био већ прилично напунио или се доље негдје
зачепио лешевима који су се у гомилама сурвавали у јаму.
Горе на земљи опет замрмори нејасан жамор, меко забрујаше
мотори све више се удаљујући, па се опет све утиша. Остаде само
уједначен шум тишине од кога се оглуви.
Тодор се управо спремао да опрезно и побауљке испита своје
случајно склониште, кад однекле испод земље стаде да допире тихо
јечање. Момка обли леден зној и читава му се утроба згрчи од мучне
језе.
− А-а-а-а! − сад већ разговетније допирало је из самог понора
полусвјесно слабо јечање. Тако се само чују тешки болесници у
бунилу или људи у сну.
Тодор напипа ивицу свог склоништа и клечећи нагну се над понор.
Јечање је допирало мале дубине од свега три-четири метра. Онај
доље, јечећи, као да је покушавао да изговори некакву ријеч, нешто
као „јао“ или „мајко“, али није, изгледа, имао довољно снаге ни
свијести и започета ријеч остајала је неуобличена, растварајући се у
немоћном дјечјем цвиљењу.
Нагнут у мраку над невидљивим безданом, чију је дубину
несигурно означавао тај пригњечени људски глас, Тодор се и сам
осјети беспомоћан и слаб као дијете. Шта се може започети и учинити
ту, у помрчини, над непознатом страшном јамом у којој се, испод
гомиле лешева (он је сигурно под читавом гомилом!), чује глас
недотучена човјека? А што је још најгоре, зар сваког тренутка одозго
не може да загрми митраљез, опет строваљујући нове жртве.
− Боже мој, ко ће ово издржати?
Остављен сам самцит у слијепој тмини, заједно с овим
самртничким гласом који слаби али не престаје, Тодор више није
могао ни задријемати, ни смирити се, ни помишљати на властити
спас. Да онај доље бар умукне.
Као да повлађује његовој тајној жељи, јечање је све више
малаксавало и сад је допирало једва чујно, као однекуд кроза сан − и
јест и није − постајући колико-толико подношљиво. Тодор узе да
склапа очи.
И, ево пред очи му опет излази познати тијесни собичак очеве
куће. Он је болестан, тешко болестан, али већ лагано и неосјетно
почиње да прездрављава. Још је толико слаб да нема ни воље ни жеље
да макне руку. Лежи мирно, наузнак, и јечећи потихо, из навике, а не
из стварне потребе, задовољан што сам себе чује, он полуотворених
очију, кроз трепавице гледа киту жутих ђулова, задјевену иза
потамњеле иконе. Булови се равномјерно њишу и плове, а то још
увијек замара као и сваки други покрет.
Уз постељу се прибила његова сестра Гага. Не види је, али је осјећа.
Њој је право име Савка, али су је још у раном дјетињству због тамне
масти и вране косе од мила звали Гарава и Гага, па јој и остаде тај
надимак. Она каткад ћутке махне изнад њега ораховом граном,
тешком и мирисном, па опет остаје на своме мјесту, постојана и
мирна. Нити се даде отјерати од његова кревета, нит је ико може како
треба замијенити на томе мјесту. Нико није тако добар, тих и
умиљато миран. По мицању његових усана и једва примјетљивом
набирању обрва, она погађа кад му треба примакнути лончић с водом,
а кад поправити јастук.
− Никад, никад је више нећу тући! − шапуће у њему некакав добар
глас, и лаке болесничке сузе скупљају му се испод полузатворених
капака. − Добра, мила Гага!…
Тодор с уздахом отвара очи и опет је пред њим непробојан глуви
мрак и нераван камен под заваљеном главом. Низ лице клизе млаке
сузе. Нема овдје ни Гаге, ни орахове гране, ни шареног лончића са
зашећереном водом.
Још увијек разбољен успоменом, Тодор с уздахом склапа очи и сузе
му обилније потеку низ лице. Момак их ћутке гута, јеца без гласа,
подрхтавајући, и то му доноси олакшање. Оно јечање више се не чује,
нити га се он сад боји.
Брујање камиона опет се приближује и замукне. Чују се повици и
некакав звекет. Тодор је опет напет, у нелагодном грчу.
− Ево га, сад ће опет почети!… Сад!
Митраљез почиње да праска оштро и без одјека.
Сад се тјелеса сурвавају и падају негдје сасвим близу испод Тодора.
Сваког тренутка које од њих може се зауставити испод самог његовог
скровишта.
Бескрајно дуго траје то стријељање горе изнад понора. Нарочито су
дуге и убитачне оне мукле паузе између једне и друге групе, кад се у
тишини зачује само понеки узвик или звекет, једини знаци да се то
горе припрема страшни обрачун са људима.
Кад су коначно мотори поново зазврјали најављујући крај свему,
Тодор с олакшањем уздахну и прислони се уза зид.
− Ваљда је већ све готово.
Први пут за читаво ово вријеме откад је у понору осјети сласт
самоће и настале тишине. Само нек су престали и већ једном отишли,
па шта буде даље! Ево, жив је и присебан, а даље − можда ће опет
бити нечег налик на живот, нечег тако… само − никад више онога
негдашњег топлог, разумљивог и једноставног кретања под божјим
сунцем, међу живим људима. Све, све, али само даље од људи, даље од
свега овога − у шуме, у пећине, у глуву самоћу, далеко од људског
лика и гласа.
Као да се руга у тој његовој неодољивој жељи да што даље побјегне
од људи, од жива човјека и његове ријечи, из таме, недалеко од њега,
зачу се нечији уплашен и лаган повик:
− Еј! Еј, људи, има ли кога живог?
Тодор се сав следи. Овај продор жива човјека у ово дубоко глуво
мјесто таме и мртвих уплаши га више од читаве малопређашње
пуцњаве и строваљивања лешева. Притаји се и заустави дах осјећајући
како му читаво остудењело тијело влажи хладни зној.
Онај доље, у јами поред Тодора, гребао је и куцкао по тијесном
гротлу око себе. Ваљда је покушавао да се снађе у свом новом
обитавалишту.
− Еј, људи… људи…
Сад се његов глас учини Тодору већ нешто обичнији и као мало
познат. Није ли то, можда, онај збуњени и згужвани Илија, полусељак-
полуварошанин, однекле с варошке периферије, који је, тамо у
школи, сваком око себе упорно доказивао како је он миран човјек,
како гледа само свој посао и не мијеша се ни у шта? Досађивао је он и
ћутљивом Тодору слијеп и глув за све остало осим за своју муку.
− Ама, видиш ли ти, брате, ове биједе са мном − замуцкивао је и
брзао он, сав скупљен, узнемирен и вјечито знојан. − Ја сам ти ваздан
с оно баштице, с оно краве, с оно кокошију. Не мијешам ти се ја ни у
шта тамо… А они неки дан дођоше предвече у кућу: дижи се!
Двапут му је дошла у посјету његова једра млада жена, доведена
однекле из Славоније. Она га је тјешила матерински мирно као неуко
и лудо дијете:
− Не бој се ти, ја ћу већ уредити с Тороманом.
Послије њезина одласка, Илија је постајао још немирнији и
досаднији.
− Ево, видиш ли, она каже да ће све уредити. Она је, знаш,
Хрватица, права Хрватица, матер јој фратарска куварица… О, мој
драги, пере моја Катица све подове у начелству, и у суду и у…
− Он је, богами, он! − чисто се обрадова Тодор, кад се непознати и
трећи пут огласи. Већ га је замишљао, жустрог и ознојеног, како
неспретно пипа око себе. Дође му чак и да се насмије.
− Ајде, да му се јавим…
Тодор се нагну напријед и тихо зовиу:
− Илија, еј!
Из јаме се зачу плашљиво замуцкивање као да се пеко упорно
труди да проговори.
− Илија, јес ти то? − већ слободније зовну Тодор.
− Ааа… ооо… Ко је то? − замуца човјек из јаме.
− Ја, ја, не бој се…
Тодоров глас био је ведар, скоро весео, па то и онога доље охрабри.
Већ постаде и радознао:
− Ама гдје си био, брате… Их, баш се прст пред оком не види.
− Ево ме горе, у дупљи. Чекај… − и Тодор леже потрбушке, с главом
над самом јамом, испружи руку и довикну:
− Еј, пружи руку увис!
Тодор је лагано кружио руком по тами испод себе. Кад му
раширени прсти додирнуше нечије прсте доље у јами, он трже руку
као да је опечен. Лецну се, изгледа, и онај доље.
− Ох… Охо, јес ти то, брате?!
 − Ја, ја! − поврати се и Тодор и прсти им се опет додирнуше,
уздрхтали и немирни.
Сад се у ономе доље породи нека сумња. Испружена рука одједном
ишчезну.
− Ама, брате, ова… јеси ли ти баш жив човјек?
− Жив, та видиш ли.
− Ама, који си ти?
− Онај црни, Тодор… Знаш, онај без капе…
− Да, да, Тодор… − мрмљао је онај доље као да се нешто домишља.
− Онај из ћошка.
− А ти, који си? Катичин човјек? − сјети се Тодор толико
помињаног имена његове жене.
− Катичин, Катичин, брате рођени − разњежи се Илија сад већ
потпуно сигуран у свог невидљивог саговорника. Зар да не вјерује
неком који познаје његову Катицу?
− О, брате мој, брате − неуморно је причао разракољени човјек. −
И ти си, велиш, скочио у понор? Скочио онако − сам од себе? Па да,
брате, види се, док си жив остао… А ја ни сам не знам како сам доље
пао. Поредаше нас пред јаму, упрли батерије у очи а митраљеза и не
видим. Рррр! ррр! − истом ти се ја скондрља некуд бестрага, лети,
лети, па на нешто мекано.
Одозго свр мене други, па трећи, бубају, брате, ко с неба али ја
ништа, и не опажам. Кад сам се мало снашао, видим: жив сам,
развезан.
− Да нијеси рањен? − присјети се Тодор.
− Богами ти не знам ни сам казати − брижно се одазва Илија. −
Рачунам све да нијесам.
− Требало би виђети − опомену га Тодор и сад му је већ сасвим
сметало што онога доље не види. Малоприје, док су разговарали на то
није мислио. − Како би било да се попнеш амо к мени!
− Хајде де, да се пење − мирно се сложи Илија и чврсто стеже
Тодорове прсте. Стругао је цокулама, стењао и дувао, све док га Тодор
не ухвати и за другу руку и снажно повуче к себи.
− Уф, а гдје смо ово сад?
 − Не знам ти ни ја сам. Кад би се нашла шибица − више за себе
набаци Тодор.
Стењући, Илија се успремета по џеповима. Кресну шибица и
дрхтав несигуран пламичак освијетли камениту дупљу. Тодор се и
нехотице трже испред тога крвавог и разбарушеног човјека који
искочи из таме, очи у очи с њим.
− О па ти си сав крвав − промрмља више зачуђен него уплашен. −
Мора да те ранило.
− Шта му ја, брате, знам − скрушено протепа Илија, изгубљен
попут каква дјетета. − Ето, да је сад Катица…
Далеко од своје снажне и отресите жене, он је губио и оно мало
самопоуздања и сналажљивости којом је располагао и претварао се у
тупоумо и неодлучно створење, које се веома тешко упуштало у било
какав посао изван свог свакодневног уобичајеног круга. Ето, сад је,
вјероватно, и рањен, а шта му треба предузети, то би само Катица
знала и умјела.
Креснуше још двије шибице, али се ни Тодор ни Илија, као по
договору, не усудише да завире у понор. Разгледали су своје необично
склониште које се продужавало у читав подземни канал, благо се
пењући навише и губећи се у тами. Његово неравно тло било је овдје-
ондје посуто ситним камењем и црвеном земљом, а по крајевима
оперважено наносом од јелових и борових иглица и разног смећа.
Одмах се могло познати да је туда текла вода слијевајући се однекле
из шуме. Истина, то ни једном ни другом од њих двојице не паде на
ум, али се Тодор ипак, ни сам не зна због чега, разведри и предложи:
− Ајд да пробамо овамо. Све ми се чини, туда би се некуд могло
избећи.
Четвероношке, вукући се на кољенима, момак узе пузати кроз
тијесан канал. За њим покорно пође Илија, сваки час пипајући опанке
свог предводника.
Вукли су се тако ни сами не знајући колико. На мјестима је канал
био толико тијесан да су се с муком провлачили ударајући се о
камене шиљке и облутке. Тодора већ поче да хвата страх да овоме
провлачењу неће бити краја и да овај подземни ров можда и нема
излаза. Чекао је само да и Катичин муж изрази исту сумњу, али је
Илија, дувајући и стењући, марљиво пузио за њим с пуним
повјерењем у Тодора и његово вођство. Та Илијина безразложна вјера
однекуд је подржавала и момка и храбрила га да истраје на свом
неизвјесном путу.
Најзад, као радостан знак спасења, указа се пред Тодором мрља
свјетлости. Са сваким његовим покретом унапријед она је расла и
мијењала облик, док се коначно, на десетак метара пред њим, не
устали као дугуљаста ниска пукотина кроз коју га запахну животворан
смоласт мирис блиске шуме.
− Илија, брате, ево нас ван!
Ово срећно рјешење и прави, истински излаз неочекиван и повољан
као у каквом најљепшем сну, толико обрадова Тодора да је био
спреман да од срца загрли овога чемерног и мирног Илију, с којим, до
данас, никад није ни ријеч проговорио. Забљеснут и сав изнутра
обасјан овом хладном и мутном ноћном свјетлошћу, он је за тренут
заборавио и усташе и све преживљене страхоте. Само да је изићи горе
на земљу, само на земљу, па даље шта буде!
Испод посљедњег, ниско спуштеног сјеновитог блока, испузише у
плитку камениту јаругу која се у мраку протезала равно пред њима на
око двадесетак метара у даљину, а онда је нагло завијала некуд
улијево, вјероватно према широкој бјеличастој вододерини која се
видјела у стрмини, испод већег зиданог пропуста. Горе је, значи, била
цеста.
Тодор застаде на самој ивици свог малопређашњег скровишта и са
студеним трнцима у читавом тијелу пришапта Илији:
− Мир, мир! Ево нас близу цесте.
Тај голи подзид у стрмом горском склопу, с полукружним
пропустом у средини, везивао је пажњу обојице бјегунаца као
уочљиво и јасно обиљежено мјесто на коме их чека и вреба скривена
опасност. Сва срећа што је ноћ без мјесеца, с ријетким звијездама и
слабо видна, а шума близу, па ће се већ некако ријешити биједе.
Кад се бјегунци успузаше уз благу падину јаруге, пред њима се
отвори мања пољана уријетко посута пањевима и каменитим
громадама неједнаке величине. Такви пропланци често се сусрећу у
овим планинама пуним кречњака. Тодор се лецну.
− Можда су нам поставили засједу.
− Какву засједу, брате мили? − приупита Илија и сједе у траву
жмиркајући учестано.
 − А шта га знаш! Можда траже Стојана Кекића. Он је утеко из моје
групе. Заједно смо били везани.
Илија стаде да пипа косу слијепљену и запечену од крви.
− Ама, овај, брате… како би било да се ми вратимо?
− Куда? − зачуди се момак.
− Па, тамо… шта ја знам − неодређено показа Илија некуд у правцу
понора.
− Зар међу мртваце, побогу брате? Шта је теби! − љутну се Тодор.
− Ама… богами, ако нас увате, бићемо криви − мрмљао је Илија.
− Ајд, ајде, дижи се, ако мислиш − све више се узнемиравао момак
и крену према најближем тамном језику шуме. Илија се покорно
упути за њим.
Било је негдје пред зору и мрак се осјетно згушњавао лијепећи се за
очи. Пред очима бјегунаца запловише некакве сиве сјене наметљиво
се љуљајући тамо-амо и још више замрачујући видик пред њима.
Илија се одједном трже и пресијече Тодора уплашеним шапатом.
− Ено их!
− Кога, кога? Гдје? − следи се момак.
− Усташе! Ено их, тројица!
Неочекивано, као опчињен, Илија подиже руке увис и крену у
страну. Његов глас, измијењен и повишен, још више престрави
Тодора.
− Ми се предајемо, господо усташе! Ми се предајемо!
Тодор напрегну вид толико да га запече у очима.
Улијево од њих, на једно двадесетак метара, заиста су стајале три
нејасне фигуре, наизглед неодлучне као и њих двојица. Они су ћутали
и то још више уплаши бјегунца.
− Дижи руке! Ено их, сад ће пуцати! − шиштао је Илија.
Тодор премрије и диже руке. Биле су то заиста усташе, сад је и сам
добро видио.
− Ми се предајемо, господо усташе! − једнако је понављао Илија,
па им пође у сусрет уздигнутих руку.
 Тодор крену са њим као привезан. Ништа није говорио, рачунајући
да је за обојицу довољно оно што Илија каже. А да бјежи, зато више
није имао ни воље ни снаге. Шта вриједи бјежати, кад се, ево, на крају
свих мука, и поред најсрећнијег завршетка, опет појаве усташе. Свуда
су они, присутни на свакој капији кроз коју би човјек хтио да измакне
од свега овога, и шта ти онда вриједи бјежање. Боље је што прије
завршити, па макар опет натраг у понор.
Она тројица нијесу прекидала своје страшно ћутање. Они су, како
изгледа, имали одавна утврђен и добро смишљен свој подмукли план
и више им није требало никаквих ријечи ни договарања.
− Клаће нас! Поклати мучке и без ријечи − помисли Тодор стежући
се од хладне језе. − Нема друге, порваћу се с првим који приђе.
Мораће, вала, ил да повичу ил да запуцају а онда… онда ће све бити
разумљиво и мање страшно. Само да проговоре, да се чује људски
глас.
Сав напет и предан тој својој одлуци, Тодор је прилазио усташама
једва примјетљиво, скраћујући корак. Нек Илија први стигне, а онда
ће се све разријешити и покренути из мртве укочености. Тодоров је
онај који први проговори. Њему се може побјећи. Може, па макар и у
понор.
− Ми се преда… − Илијин глас нагло се прекину и он стаде
скамењен, упола дигнутих руку, пред оним најближим усташом.
Стаде и Тодор. Осјети одједном читавим тијелом да је ово онај
кратки преломни тренутак у коме се рјешава све. Ил ће се она
тројица јавити и потегнути скривене ножеве ил је ово нешто са самим
ђаволом у вези, изван људске снаге и памети.
Илија се окрену и спуштајући руке промуца некако жалосно и
плачно, али тако као да се не обраћа Тодору, него неком трећем, ко је
позван да их обојицу смири и утјеши.
− Ето, брате… нема нико… Пањеви…
Истог тренутка и пред Тодоровим очима, као да му неко смаче
невидљиву мрену, она тројица усташа претворише се у три повисока,
неједнака пања. Само један од њих био је у висини људског раста, а
око оних других, надвисујући их, пела се и расла замршена купина.
Два бјегунца згледаше се клонуло и потиштено, дуго не долазећи до
ријечи. Овај ненадни спас од умишљене опасности још их више
дотуче, умјесто да их охрабри и развесели. Најзад се јави Тодор,
мукло и туробно:
− Шта је ово? Да ми нијесмо сишли с памети?
Та нејасна сумња, сад гласно изговорена, још га више порази и
уплаши. Од усташа се може некако и побјећи, али куд ћеш од рођеног
лудила?!
Закружио је очима око себе као звијер скољена са свих страна,
спремна да се баци у посљедњи безизлазан скок који не спасава, али
бар прекраћује све. Гледао је, гледао, а онда као да пред њим поче да
свиће и разведрава се.
− Илија, па ми смо се ноћас провезли крај овога мјеста… Ено, ено
видиш тамо оно бијело камење, налик на овце? Ено, а горе је цеста,
окука. Богами смо прошли, добро се сјећам!
Говорио је весело и жустро, као у грозници, чисто се плашећи да
му Илија неће вјеровати, а у исто вријеме радујући се што му, ево, све
ово доказује да је још присебан и разуман. Малопређашња мора брзо
је ишчезавала и пред момком се све разбистравало и добијало јасне,
познате и разумљиве облике.
А на чистини је заиста почињало неосјетно да се разгаљује и
провиђава. Хладна планинска зора једва видљиво забијели руб неба
изнад црне шуме. На челичноплавом небу звијезде ситније
затреперише, смањише се и прориједише. Безгласан вјетрић пође
пољаном и поли бјегунце оштром предјутарњом хладноћом. Тодор се
прену.
− Илија, бјежмо у шуму. Могу нас овдје видјети.

XX
Сад већ живље и сабраније бјегунци су се пробијали кроз буквик
пун оборених и упола иструнулих стабала, распуцалих кречњачких
зуба и плитких вртача. Тодор је по прилици нагађао на којој би страни
могло бити његово село, па је и кренуо у том правцу. Терен пред
њима све се осјетније уздизао, док сасвим не пријеђе у стрму
планинску косу. Замириса на смолу и црногорицу и све чешће
стадоше им у сусрет долазити права стреласта јелова стабла.
− Је л ово пут за варош − брижно се јави задувани Илија.
− Није, не бој се. Ајде ти само за мном.
 − Ама, па куда ћемо тамо? − с дјечјом неодлучношћу узе да затеже
Илија. − Куда ћу од куће?
Сав обузет жељом да само што прије стигне у свој крај, гдје му је
познато свако брдо, јаруга и пут, Тодор га није честито ни слушао.
Одговори му тек онако, и не мислећи, само да га се отресе:
− Па овамо је и град. Ајде ти само.
Покорно и повјерљиво као дијете, Илија настави да се пење
ненавикло закорачујући преко камења и сувих огранака и све чешће
застајкујући да поврати дах.
− У-ух, стани мало, брате мој!
У шуми се брзо раздањивало, баш као да двојица путника улазе у
некакав свјетлији дио планине. Очисти се и продуби сумрачан
простор између гаравих и правих јелових стубова. Зацрвенише се
ријетка рђаста борова стабла и високо у крунама јавише се прве
птице. Каткад би, негдје доље у низини, захујао над шумом вјетар и с
грана би се још дуго просипао успављив тих шум као да сипа киша са
ситних јелових иглица.
На огољеном каменитом хрбату планине забљесну му очи
црвенкасто сунце, тек изишло иза ниске назубљене косе, густо
обрасле копљастим јелама. У низини, на сјеверу, видио се град,
завијен у сумаглицу, кроз коју је овдје-ондје хладно и мутно
пробљескивала ријека. На све стране, подно црних и зелених шума,
свјетлуцале су бијеле и црвене мрље просутих раштрканих села и
смјењивале се жуте површине дозрелих жита с угаситим зеленилом
кукурузних њива.
Тодор уздахну с уживањем, жмирну неколико пута и широко
закружи погледом по заталасаном пространству
− И-их, Илија, видиш ли − слободни смо.
Илија невесело скрену поглед на варош и брижно протепа:
− Па ето − јесмо.
Тодор бодро протрља руке, скупи обрве и погледа у брижног Илију.
− Дедер, куда ћемо сад? Ти рече да у Пијевчеву Долу имаш
синовце?
− Имам, али куд ћу тамо, брате? Доље је моја кућа.
 Илија показа руком у правцу варошице.
Тодор се уозбиљи.
− Куд ћеш доље, шта је теби! Убиће те, чим се по јавиш.
− Ее, да-а − отеже Илија − како ја брате, могу осим своје куће…
Уредиће то некако моја Катица, а и ја сам кад се јавим… опростиће
ми, ваљда…
− Ма шалиш ли се ти, шта ли? − намршти се момак. − Није ти
доста што си већ једном слетио у понор.
− Хм, па нек сам слетио. Власт казнила, па ће власт и опростити.
Боље је да се сам јавим.
− Де ти, де, иди амији на рупу, кад си луд.
Илија је тупоумо и упорно гонио своје. Ту више нијесу помагали
никакви разлози ни наговарања, он се био узјогунио као дијете.
− Ја идем, па ето. Боље је да се ја лијепо сам јавим. Власт је власт.
− Па иди кад си луд. Ја ти нећу бранити.
Илија подиже очи и у тупој недоумици загледа се некако
неповјерљиво у Тодора.
− А ти? Куда ћеш ти?
Тодор баци брз и плах поглед на свог судруга, скрену га у страну и
сумњичаво се загледа у сивозелен жбун смреке.
− Па куда ћу? Зна се… простран је свијет.
Сад кад је његово властито питање већ било ријешено, Илија се
није остављао Тодора и наваљивао је на њ с истом потмулом
упорношћу.
− Еее, знам ја… ти хоћеш да побјегнеш. Даа..
− Шта хоћу! Па већ сам побјегао − мрзовољно се окоси момак.
− Даа, знам ја − прео је Илија са нечим непријатним и претворним
у гласу − хоћеш ти да ја одговарам за те… Дааа, ти побјегао, а ја ћу
одговарати.
− Свак за се одговара − мрко промрмља Тодор. − Бјежи и ти, ако ти
је криво.
Илија се подиже нерадо и оклијевајући, а поглед му је бјежао све
некуд постранце као да се боји да се сукоби с Тодоровим.
− Ее, даа, нећемо тако…
− Ради ти како знаш, а ја ћу… − нељубазно загунђа Тодор гледајући
у плавичасте брегове на хоризонту, кад се Илија изненада, с
неочекиваном брзином баци на њ и обори га на земљу покушавајући
да му савије руке.
− Е, чекај… нећеш, нећеш… ја ћу те одвести… ја… − кркљао је
Илија танко и сипљиво, сав црвен у лицу. − Везан ћеш ти.. чекај.
Оборен изненада и мучке, више у чуду него заплашен, Тодор узе
грчевито да се брани и отима. Зачуди га откуд овоме збуњеном и
покорном човечуљку оволика снага и дрскост. И њега он хоће натраг
у варош, овако испријеварке!
− Е, чекај!
Борећи се и рвући с њим, Тодор се све више љутио и жестио.
Цимну свом снагом, збаци Илију са себе − обори га и душмански га
стеже и притисну му обје руке.
− А, тако ти, је ли! Ја те вадио из јаме, спасавао…
− И-и… не… не… − немој, брате! − промуца Илија укочена погледа.
− Немој, брате мили!…
Тодор хитро скочи на ноге и, одмичући се, стресесе као да збацује
са себе некакав неугодан и љигав терет.
− Пху, срам те било!
Подиже се и нападач, тромо и нерадо, сав згужван и раскопчан,
несмјело погледа ниско око себе као да нешто тражи, па онда упери у
Тодора молећив и гладан поглед.
− Хајде, болан, са мном, лакше ће ми бити да се јавим… Хајде, не
бој се… Ја ћу… Катица ће све… не бој се…
Подигао је уздрхтале руке и примицао се Тодору сав скрушен и
јадан.
− Хајде, Тодоре, Тодоре… Хајде, молим те… Ја ћу бити крив ако
утечеш… ја ћу одговарати…
− Одбиј! Одбиј од мене! − оштро и гадљиво повика Тодор, а како
Илија није одустајао од свог богорађења, он га пограби за рамена,
окрену га и гурајући га пред собом неколико корака, најзад га срдито
и силовито отисну низ пјешчану косу.
− Иди доље, к врагу!
Илија се сасуља поребарке једно десетак метара и заустави се код
првих жбунова смреке. Не дижући се, он се понамјести тек толико да
му буде могуће да се обазре и погледа горе, на Тодора. Гледао је
некако преко рамена, ружно искренут, као да очекује још некакав
напад одозго, па му већ унапријед потура раме да се заштити.
− Ето ти, сад ме зови у варош! − озлојеђено промрси Тодор и чисто
му би криво што онај доље ништа не виче и не протестује.
Док се Илија, нешто мрмљајући, споро дизао и отресао, Тодор још
једном баци на њ брз поглед, па се одлучно окрену и упути се дуж
косе, журно мјерећи пепељавозелену чистину пред собом. У сусрет су
му се примицале ниске и густе тамнозелене јеле с гранама до саме
земље. Тамо је бар мирно и добро, далеко од оваквих који подмукло
нападају, кад им се најмање надаш.
Загазио је у шуму сам, слободан и некако сав чист и препорођен.
Лако се корачало и још лакше дисало, широко, пуним плућима. Нема
више онога спорог и туњавог Илије који га је спутавао као тежак
синџир. Ни њега ни било каквог другог људског створа у близини. И
боље је тако, сигурније. Тако бар више ни од кога не страхујеш. Не
бојиш се ничије самовоље, зле ћуди, ноћних премлаћивања, глувог
убијања и љигаве беспомоћне невјере.
„Пху, кукавице! А шта и би тек било да је нешто јачи?“
Оно Илијино мучко неваљалство, покушано беспомоћно и с мало
памети, чинило му се баш због тога нарочито ружно. Видиш га, гмиже
по земљи, ни самом себи не може помоћи, а ипак покушава да ти се
запетља међу ноге.
− Ето ти какви су људи. И дед им сад вјеруј.
Ту се Тодор за тренутак сјети Стојана Кекића и његове
добродушно-грубе ненаметљиве пажње. Ето, истина је, и такав се
понекад нађе, и таман да му се привијеш као свом рођеном, а он
ишчезне муњевито и без трага, кроз таму и пуцњаву. Пробаш за њим,
па се изгубиш и збуниш, и све се најзад сврши скоком у понор.
− Е, нијесам ја што и Стојан, не могу ја с њим.
Прошле ноћи Тодор је, први пут у животу, поводећи се за Стојаном
покушао да изведе нешто несвакодневно и смјело и, ето − све се
свршило наопако и како не треба. Није он, значи, за те послове. Друго
је Стојан.
Па шта би сад човјек? Како ће да се брани и пробија да сачува ово
голог живота?
Тако је, мрачећи се и заборављајући дивљину око себе, размишљао
забринути момак и све се више утврђивао у увјерењу да се ваља
склонити и забити негдје у глуву шумску пустош, карабин у шаке и не
дати близу живом људском створу. Ником, баш ником! Свак у животу
има свој пут, а Тодоров је ево овај. Ваља се бранити, не дати на се.
Измирен с том одлуком, момак живље крену кроз гору. Од читаве
његове малопређашње унутрашње борбе остадоше му, као траг, само
двије боре међу јаким састављеним обрвама. Испод тих обрва сад су
на читав свијет гледале мрачне неповјерљиве очи, слутећи опасност
иза сваког жбуна.
Карабин, само драги карабин у шаке!
Све дотле Тодор ни пред самим собом није признавао да код њега
има негдје сакривен карабин. Донио га послије расула војске. Обноћ
је стигао, све преко шума, до своје куће и привремено га сакрио у
појату заједно с муницијом. У кући за њ није ником ништа говорио.
Послије је, кришом, једне недјеље пренио карабин у ново скровиште,
у један распуцали камењар подаље од куће. Тамо му се и данас
налази, умотан у масне крпе и пажљиво зазидан ситним
каменчићима.
Ето, сад бар о њему смије сасвим слободно размишљати и то га
испуњава нарочитим задовољством. Кад га једном коначно буде имао
у рукама, а тај се тренутак примиче са сваким његовим кораком, нека
га онда неко покуша кундачити и шамарати, а о понору да се в не
говори.
Заборављајући и глад и умор, Тодор је, све преко шума, журио
према свом селу. Пробијао се далеким околишним путем заобилазећи
читав низ села и потпланинских заселака. Понекад је, огледајући се
плахо као звијере, претрчавао уске травне долове завучене између
брежуљака да се поново, узнемирена срца и скраћена даха, завуче у
густу шикару ил у сјеновит буквик пун свечане тишине.
Негдје око поднева, кроз риједак брезак на ивици једне шуме,
момак угледа, већ прилично близу, познати буквик са жућкастим
неравним путем који се губио у њему, долазећи одоздо из Јаруга. Тај
шумски пут, ни друм ни путања, водио је његовој кући − у Бокане.
Читав његов живот, од малих ногу па све до онога несрећног јутра кад
је кренуо на усташки кулук, био је везан за ту изломљену и неједнаку
траку жуте испрљугане земље. Туда је учинио први корак излазећи у
туђи, хладни и бездушни свијет, у свијет школе, магарећих клупа и
жучљивих учитељица. Ту је, негдје у близини тога пута, налетио на
прву засједу у животу, први пут потегао ножић спреман да се брани и
зато добио надимак „вучић“. Толико је пута излазио на тај излокани
друм, намргођен и стегнута срца, а сваки пут се враћао натраг,
дјетињски узбуђен, у очекивању да поново нађе и осјети топлину и
стишан жубор једноставног и топлог живота у кругу старе Боканове
куће.
Стоји Тодор надомак буквика и знаног старог пута, недостаје му
ваздуха, а од узбуђења устрептало и у исти мах клонуло срце као да
одбија своје посљедње ударе ту, на граници роднога кута. Никако не
може да повјерује да је, послије свега што се десило, ипак стигао пред
рођени праг и да тај праг и оно иза њега још увијек постоји. Ко зна:
можда се умире овдје надомак родитељског гнијезда, пред испуњењем
најдраже жеље.
Између бијелих свјетлуцавих и чистих стабала бреза, као кроз
какву свечану и веселу колонаду, Тодор пролази према буквику. И у
души је исто овако весело, чисто и свијетло. Дјечак се враћа својој
кући.
− А засједа, исто као некад?!
Упоредо са сјећањем на ону прву засједу, сад га пресјече немила
слутња:
− А можда ме они чекају баш овдје, негдје крај пута! Илија је ваљда
већ давно стигао у варош, јавио, а они…
Прену се и охлади од те помисли и сав напет баци плах поглед око
себе. Опет овдје треба бити вук исто као и онда у дјетињству. Можда
опет вребају пред самим прагом гдје човјек постаје најмекши и с
најмање опреза.
Свака весела сребрнкаста бреза сад одједном постаде уочљива и
страшна биљега, видљива издалека, претвори се у ознаку која јасно
обиљежава и казује: ево, овдје је Тодор, гађај равно, правац − бреза!
Паљба плотуном!
И оно мало збрканог и упола заборављеног знања из војне обуке,
сад се окрену против њега и само га застраши. Откуд му само то паде
на ум да су брезе јасни и уочљиви циљеви и добри објекти за
оријентацију!
Зашао је у шуму на сасвим другом крају, далеко од познатог пута.
Тако ће се, с једне стране, лакше сачувати од засједе, а с друге − баш
ће ударити поред онога камењара у коме је сакрио карабин.
Дубоко у буквику, у тијесној јарузи подалеко од њихове пољане,
пред Тодором се најзад указа добро познати камењар. Момак застаде
иза дрвета сав уздрхтао и осмотри га пажљиво и с опрезом као да је
пред њим жив човјек. Све исто као и раније, ништа се није
измијенило. Е, баш је добро.
Попео се уз камењар за висину човјечјег раста и почео нестрпљиво
да чепрка. Низ камениту стрмину шумно се стадоше осипати пиљци.
Узнемирени прсти брзо напипаше предмет замотан у крпе. Ха, ту је!
Не мислећи више ни о кући ни о свом срећном повратку, момак се
забави око свог карабина. Прегледа му сваки дјелић, обриса сувишну
маст и очисти мало потамњело дрво. Све је било очувано и у реду, и
пушка и муниција, јер је остава била сува и на висини, а љето је иначе
било слабо кишовито.
− Ево га, као испод чекића! − задовољно и гласно рече он олако
пребацујући карабин из руке у руку, па се онда мало замисли,
поникну погледом у бујан сплет шумске папрати пред собом и
прошапута сјетно и с осмијехом као да говори некоме, веома драгом,
који се тамо сакрио.
− Тодоре, добро чувај пушку! Пази, ваљаће ти једног дана главе.
То му је у минулом рату послије кратке битке на Мркоњић Граду,
рекао на растанку његов добровољнн заштитник, редов-ђак Урош
Павловић из мариборског ђачког батаљона, у коме је Тодор пет
мјесеци провео у „прикоманди“, премјештен тамо из једне
митраљеске чете.
Ни данас, без неке лаке туге, Тодор не може да се сјети тога
темељитог и озбиљног ђака, свог земљака. То је човјек који му је први
пришао и пријатељски с њим поразговорио још онога првог јутра кад
се замукли и потиштени Тодор, одвојен од своје старе чете, нашао у
огромном хладном ходнику мариборске „кадетнице“.
У тој огромној зградетини, вјечито сумрачној, високих сводова и
пуној промаје и шкрипе старих врата, Тодор се губио као у каквој
леденој пећини. И обично кад би га тако савладала тупа камена туга,
тешка као болест, појавио би се у дну дугачког ходника земљак Урош.
Наилазио је самоувјерен, миран, а ипак толико мио и близак. Од
његова присуства нека нарочита топлина дахнула би засвођеним
ходником. За њ као да нигдје није било тамнице и хладна мјеста које
тишти и притискује сумраком и гломазном камецитом масом.
− Земљачино, како ми живиш? − доброћудно би забрундао он
прилазећи Тодору, а послије тих ријечи у клонулом војнику поново
би оживљавала замрла нада: видјеће опет своју тиху пољану,
поцрњели ниски кров очеве куће и моћан зид буквика који са свих
страна опасује и штити ово мирно склониште Боканових.
Једнак и непромјенљив, пун мирне снаге која охрабрује, такав је
Урош био и онога ведрог јутра, сјутрадан послије борбе на Мркоњићу.
Послије проскитане ноћи, кријући се по шуми, они су осванули негдје
на брдима код Ситнице, близу раскршћа Мркоњић−Кључ−Бања Лука.
Ту је требало да се растану. Урош и један учитељ кретали су се према
Бањој Луци а Тодор преко Кључа за своје село.
− Е, па хајде, Тодоре − пријатељски топло, с призвуком туге,
пружио му је Урош руку − ваљда ћемо се опет негдје састати. Округла
је земља, добри људи увијек имају прилике да се нађу.
А кад су већ кренули свак на своју страну, Урош се још једном
обазрео и прикричао момку оно за пушку.
„Видиш ти, баш је он право имао“, помисли Тодор држећи карабин
у руци и с пријатношћу осјећајући његову солидну тежину. „Ево,
дођоше времена кад пушка ваља главе.“
И чисто му се учини као да негдје ту, у близини, мину иза дрвећа
Урош и обзирући се на њ, с одобравањем се осмијехну.
− Видиш, јесам ли ја теби казао…

XXI
Усташа Мујица Харбаш пробуди се касно, већ негдје иза поднева, и
зачуђено се огледа по туђој непознатој соби, скромно и чисто
намјештеној.
− Гдје ли сам ово доспио, мајку му?
Није могао да се сјети ни гдје је, ни које је доба дана, ни како је и
кад овамо дошао. Глава му је била оловно тешка, стегнута потмулим
болом, језик му је горио и сјећа се да је дуго, као у бунилу, тражио и
сањао воду.
− Ама, чекај де…
Погледао је на своју униформу, лијепо сложену и пребачену преко
столице и с напором стао да се сјећа прошле ноћи.
Најприје, као варљив увод, пун узбуђења, ружичаста свилена
кошуљица Вуксанове ћерке на поду усташке стражарнице и згрчено
голо тијело у мрачном ћошку на „палачама“. Она се још увијек,
упркос мрака, изазивачки бијели у свом куту, а нико се не усуђује нит
зна како би јој пришао и обукао је да иде у магацин. Гоне Харбаша
као најдрскијег и најсмјелијег, али њега, при самој помисли да мора
прихватити то скупљено тијело које више нема ни покрета ни јаука,
оставља сва храброст и умијеће. Диже се и тражи неког погодног од
усташа емиграната, све док не набаса на једног сувоњавог и оштрог
Херцеговца из Љубушког, зелених очију и црвене косе, јетког убојицу
и кољача. Овај спремно пристаје на све, срећан што се нашао некакав
посао кога се сви либе, и журно креће право у стражару, иако му
опрезни Харбаш, колико се сјећа, још није био ни казао гдје је
дјевојка.
„Види га, као ловачки кер!“ и нехотице је помислио Харбаш
гледајући га онако жустра и сувоњава.
Иако се ником није гледало како Љубушак диже и облачи дјевојку,
овај је ипак поучно кевтао из пусте стражаре која се све више
мрачила:
− Ево, овако то иде… Дижи се, дижи, не стиди се ти пред својим
Ивицом… Чек, чек, сад ћемо најприје ово… Дај, дај ручицу… Господо
моја, онда иде ово… Мало је подерано, али не смета − нећемо још
дуго… Тако, тако. Ево, ево, готово. Још само чешаљ да уредимо лијепу
косицу… Тако, так…
Послије је дошло оно ноћно возикање на камиону с похапшеним
грађанима и сељацима. С грађанима је било нарочито мучно, стид га
је било пред бројним познаницима, а много су и мољакали. Лакше је
ишло са сељацима, глувим и покорним стадом, али видиш ли − баш
између њих један утече.
Ону страшну месарску сцену на понору, освијетљену фаровима,
Харбаш је на сваки начин покушао да избрише из сјећања, али узалуд.
Наметљиво и упорно као мора, она му је притискивала мозак и онда
кад је није видио пред собом, а туп ударац чекића који ломи људске
лубање продро му је у саму срж костију изазивајући тамо гадљиво
голицање и језу од које му је постајало мрско и неподношљиво његово
властито тијело.
Ноћас, послије свега онога у шуми, он је покушао да у ракији утопи
и расплине све те непријатне слике и звукове, али све је било узалуд.
Сваки звекет стакла на столу пробијао му се до самих костију и
враћао му у сјећање ломне ударце с понора. И столица под њим
шкрипила је некако нарочито и несвакодневно, нагонећи га да се
сваки час прене и мисли на људске кости. Тешко се опијајући, презао
је тако од сваког звука. Брујање аутомобилских мотора пењало му се у
само грло, стежући га сувим и врелим грчем. Кад би кроз широко
отворен прозор хотела угледао свјетлост фарова како некако
нарочито успорено и пипаво клизи по ниском жбуњу рибизле горе
испод среског расадника, он би, уздрхтао и напет, са стравом
очекивао да тај снажни и свевидећи млаз свјетла одједном открије
мртвачки блиједа лица повезаних људи и бијело замршено жбуње око
невидљива понора. Кад би ауто већ минуо, он би још дуго пред собом
видио некакав поблиједио предјео, окречен и издвојен из ноћи
скривеним фаровима. Мука га је хватала од те јасне и неприродне
слике у чијем се оквиру једино могу одвијати и видјети онакви
призори којих нема ни у сну.
На крају се све смијешало, и звуци и боје, у некакав заљуљан и
вртоглав кошмар. Харбаш је, и сам се љуљајући, молио да се престане
са шкрипом и звекетом, сметао му је бљесак стакларије пред њим, а
онда је одједном, поливен пријатним таласом вјетра, осјетио на лицу
необријан Тороманов образ и чуо његово гласно и разњежено
шапутање:
− Ником ја тебе не дам, знаш ли… Идемо ми код наше Катице.
Тамо ће теби… тамо ћемо ми… ништа се ти не бој…
Посртали су некуд кроз ноћ, па је опет бљеснуло свјетло и пред
Харбашом су се заљуљале некакве полице с плавим и црвеним
шерпама. Сједио је затим на неком кревету и притискивао чело уз
хладну металну шипку, док му је неко с напором скидао тешке и
тијесне чизме. То је било посљедње чега је могао да се сјети од
синоћ…
Харбаш с напором покрену оловну главу и превали набрекле тешке
очи. Да, да, ово ће бити онај синоћни кревет. Ево, ово је та хладна и
глатка шипка, ова што и сад изазива тако пријатну струју у врелим и
сувим прстима.
Удну његових ногу, на бијело офарбаној лименој плочи кревета,
истицао се у овалу насликан минијатурни пејзаж с модрим језером и
зеленим оквиром шуме позади њега. Има ли заиста негдје овако ведар
и тих предјео гдје би човјек могао да сједне на чисту зелену обалу и да
збрише сву ватру и тешки умор са једном прегршти студене воде?
Мамурни момак изгубљено и нујно загледа се некуд кроз идиличну
сличицу и сад је већ пред собом видио њежну паперјасту ресу старих
врба, нагнутих над потоком у тијесној долини подно њихових кућа у
селу Араповцу. Већ пету годину није био тамо. Чак је и за материну
смрт чуо са закашњењем од петнаест дана и преко сваког очекивања
ражалостио се за том жустром и спеченом старицом које се иначе
мјесецима није сјећао
Ето, тамо би сад ваљало отићи, очистити из себе сву прљавштину и
гар чађаве жељезничке станице, одморити се од брзих и напетих
коцкарских операција са свих околних вашара и, коначно, заборавити
ове људе и распојасане усташке дане. Да, све би то требало, али
прошла ноћ са својим неподношљивим теретом лежи као глува
громада између њега и читавог његовог минулог живота. Натраг се не
може, а напријед − већ му се омакао први, пресудан и суновратан
корак, изгубио је равнотежу и претегао на ту страну, па сад мора
даље, ако му се и неће.
− Нек иде све у ђавола! Најбоље је ништа не мислити, а излаз ће се
већ наћи као што се и раније налазио. Ко ће се још ту унапријед
сикирати!
Тако је, коцкарски и напречац, као и увијек досад у рискантним
подухватима, одлучио Харбаш и већ му је мало лакнуло. На такав
начин прекидао је он своја размишљања и страховања пред неку
дрску крађу у кругу станице, кретао сваког пазарног дана у своје
коцкарске авантуре „с три карте“, па је тако и у сваком другом послу
навикао на ту лакомислену, брзу и смјелу хазардерску срећу у којој се
све расплиће муњевито и вјешто, без тешких мисли и крупних брига.
У сусједној просторији зачуше се нечији тешки и троми кораци и
на вратима се појави Але Тороман, сав подбуо, црвен и отеклих очних
капака. У замршеној коси још су му блистале капљице воде, тек се био
умио.
 − Ехеј, дижи се, момче − мамурно забрунда он онако погнут и
тежак, не одлучујући се да закорачи унутра.
− Код кога смо ми ово? − и нехотице се оте Харбашу.
− Код Катице, болан… Илијине Катице − с тупим осмијехом
прожвака Але, па накриви главу на лијеву страну и подиже десну
обрву трудећи се да свом лицу даде објешењачки и весео израз.
Харбаш устаде и узе да се облачи поводећи се и сваки час губећи
равнотежу. Онај оловни терет у глави претезао му је час на једну, час
на другу сљепоочницу вукући га земљи. Отежали очни капци
склапали су се сами од себе, сан га још увијек није остављао. Кад је
стао пред огледало, из жућкастог дрвеног оквира гледало је у њ нечије
пажљиво, уморно и добро познато лице.
Из кухиње запјевуцка мазан женски гласић:
− Еј, младићу, кафица је готова. Устааај!
По кухињи се неуморно вртила чиста спретна женица, јаких
препланулих листова и великих груди, сва округла. Без престанка је
нешто гукала, пјевуцкала и зујала, крилећи око себе завитланом
кратком сукњом која је сваки час откривала изнад кољена чврсте
бијеле ноге. Чинило се да се то једро, немирно тијело подустрепталом
сукњом опија и заноси сваким својим покретом, изражавајући у њему
своју разиграну снагу, којој је стало само до тога да се негдје испољи и
пробије, па ма гдје то било и на који начин било. Главно је само то да
се некуд лети, пропиње, окреће и врти, док свака облина не покаже
своју скривену драж и сваки се мишић не затегне у слатком грчу под
којим се замире и трепти као напета струна.
− Их… брате… − мумлао је Але сагнут над кајганом, испод ока
пратећи Катицу. − Их… овој се ништа не море… никад јој доста…
− А човјека не жали, као да га ни било није − прогунђа Харбаш, док
му је поглед још увијек био на отвореним вратима кроз која је
малочас одлепршала Катица.
− Она, болан, и не зна. Рекли смо јој да је отјеран у Госпић, на рад
− промумла Але. − Зато се и весели: жив је, а не смета.
− Аха, аха − тихо прогунђа Харбаш и упаде у некакве своје мисли
које су га чиниле глувим и слијепим за све око њега…
☆
 Са овом Катицом, четрнаест година млађом од њега, Илија се
упознао на раду у Славонији. Градили су у шуми, на падини ниска
бријега, неки војни објекат и ту им је, скоро сваки дан, а празником
редовно, долазила код њихове кантине кћерка жупникове куварице,
ова иста Катица, румен и весео дјевојчурак од петнаестак година.
Читаво вријеме грицкала је јевтине црвене бонбоне, жустра и плаха
као звјерчица, мјерила испод ока све и сваког и без разлога праскала у
смијех вјешто промичући између радника и подофицира. Спремно је
упадала у коло и окретно се вртила мијењајући сваки час мјесто и
бирајући боље играче. Чим би само чула хармонику, њу је, нешто
неодољиво вукло из њезине мирне кућице, сакривене у шљивик, и
мамило је у гужву код кантине. Постајала је чисто пијана од пјесме,
кола и поцикивања.
С мушкарцима се Катица није упуштала или се бар није знало за
њезине љубавне подвиге, иако се по селу причало о њезиним
необичним авантурама отприје двије-три године, док је још била
дјевојчица и залуђивала чак и старије, одавна жењене људе.
− Омудрила Катица, посветила се − говорило се о њој са скривеном
завишћу − али чекај само док ти једног дана развије барјак. Одавна та
зна и на чем небо стоји.
Катица се мијењала и постајала питома и добра само онда кад би се
на радилишту десила каква несрећа. Одмах би се ужурбала, грабила
ручну апотеку и с пословном брижљивошћу брзо проналазила
рањеника, превијала га и наређивала шта се има с њим радити и куд
га ваља пренијети. Тада су је покорно слушали сви радници, од
најстаријег до најмлађег. Опуштених руку, туробни и ћутљиви,
стајали су око ње као велика дјеца, а она им је наређивала исто као
дјеци:
− Црни, тркнидер по млаку воду. Брзо!
− Стари, дајде тај твој ножић.
С повјерењем, пуним поштовања и оданости, гледали су је како
послује око ране, и у тим тренуцима заборављали су све ружне приче
о њој и све оно што су и сами рекли и помислили. Ово више није била
она свакодневна Катица, немирна и дрска, од које се свашта може
очекивати.
− Добра ова мала − говорили су послије свршена посла старији
радници и, као да слуте нешто незгодно и рђаво, обична би додали:
 − Штета за њу.
Илија је стигао на радилиште баш оних дана кад је Катица била
„заслијепила“ за неким Богданом, веселом и безбрижном барабом и
френтером, који је познавао читаву Славонију и Сријем уздуж и
попријеко, често мијењао радилишта, лијепо пјевао, пио и веселио се
без мјере. Умио је врло вјешто опонашати рзање коња, мукање телади,
магарце, псе, живину и птице. Гдје год се лармало, пјевало и смијало,
ту је увијек из гомиле вирила његова гргурава црна ћуба.
Богдан у почетку није ни обраћао пажњу на Катицу и на њезину
уочљиву збуњеност, кад би јој се он обратио с каквом шалом једнако
као и сваком другом. Али кад му неки момци провукоше кроз уши да
се дјевојка озбиљно у њ загледала, весели френтер поче је гледати
сасвим другим очима, узе је пресретати на путу и жалити јој се како
је сироче и сам на свијету још од малих ногу. Видећи његову оборену
главу и поникнут поглед, Катица се и сама растуживала спремна да
заплаче. Тако је једне вечери и пристала да се послије неке недјељне
забаве састане с њим у шљивику њезине матере. Кад је наваљивао на
њу да се нађу још те исте ноћи, „јер послије ће све бити касно и
његово ће одзвонити“, био је мало при пићу, имао сузе у очима и
изгледао на све спреман, па је Катица с уздахом пристала, готова да
му и рођену душу жртвује само да га обрадује и врати му некадашњу
обијесну веселост.
− Добро, Бодо, чекаћу те. Буди само разуман, немој починити
какву глупост. Та видиш да те ја…
Сјутрадан је Богдан, разметљиво се протежући и прсећи, причао
радницима како је „смотао малу“. Описивао је све до танчина како јој
је „фарбао“ да ће се убити, како су се састали и шта му је све
загрцнута дјевојка шапутала, нудила и обећавала. Причао је вјешто и
сликовито, истичући и преувеличавајући узбудљиве и смијешне
тренутке, тако да су се слушаоци немирно врпољили, цоктали језиком
и нехотице задивљено узвикивали:
− Их, брате, богме си ти…
− Јој, мајка ти јадна!
− Аха, аха, тако ти њу! А, велиш, није ни била дјевојка!
− Оно је поп давно удесио, ћаћа га ранио.
Тога истог поподнева један поднаредник, црн, кривоног и разрок,
сусрете Катицу на друму испод шуме, укоси на њу очи и некако се
ружно насмија, и то не на њу, него као да се церека на бијел огуљен
стуб поред пута.
− Ехеј, цура, како је било ноћас?
Дјевојка сва претрну. Какве су ово очи и шта значи овај поглед и
овако питање? Иза свега тога крије се нешто преко сваке мјере
неприродно и ружно.
Цинички отворен, поднаредник понови њезине ноћашње ријечи:
− Бодо, премили, умирем…
Пред Катицом потамни и смрачи се читав свијет. Нешто љигаво и
гадно удари је и запљусну преко самог лица и опусти јој читаву душу
остављајући само неизбрисив и мучан утисак од тога ударца.
− Зар и овога има?!
Сва згрчена под тим питањем тешким као јаук који се никако не
откида из груди, она је трчала пречацем према својој кући, упола
слијепа и глува за све око себе. Кад је допала до онога травног и
склонитог мјеста удну шљивика, до њиховог ноћашњег мјеста, пала је
испод густог сплета престарјеле винове лозе и узела да се свија и
цепти у хладовитој трави гризући своје стегнуте прсте.
− Јој, јоој, јооој!
Слала је у глуву земљу сув и грчевит јаук и јецај у исти мах, али јој
то не измами сузе нит јој донесе олакшање. Требало је дубоко
пропасти, потонути у мрачну земљу гдје нема жива створа, али земља
се није отварала и њезино скупљено тијело остајало је ту на
површини, сваком изложено, видљиво и ничим незаштићено.
− Јооој!, зашто сам жива? Јоој!
Њезине ноћашње ријечи, откинуте од самог срца, сад су срамоћене
и блаћене идући од уста до уста. Није могла ни помислити да тако
гадно и одурно звучи њезина рођена ријеч, избачена као ругање из
туђих уста. И што је још најгоре, сад се ту ништа не да спасити ни
отети. Сву ће је изгазити и запрљати, до самог срца.
Десетак дана Катица је одболовала своју осрамоћену и напречац
прекинуту љубав, а кад је чула да је Богдан оставио и то радилиште и,
као и увијек, отишао некуд бестрага, она се, први пут од онога
доживљаја, сита исплакала и с чуђењем осјети необично и пријатно
олакшање. Учини јој се да је окупана у својим рођеним сузама и сад
полази некуд на нове путеве, тиха и тужна, измијењена и сама себи
непозната.
Још увијек се клонила радилишта све до једне велике љетње забаве
у свом селу, кад је задивила и раднике и сељаке својом неуморном,
бијесном и пркосном игром и на очиглед свију отишла у пратњи
једног младог мајстора с војног радилишта.
Од те вечери Катица је почела да бјесни по селу и код кантине. Због
ње се смртно завадише и омрзоше сеоски момци и радници с
градилишта. Учесташе туче код кантине и по сеоским бирцузима.
Сваки се момак трудио да задобије Катичину наклоност, а кад би му
то једном успјело, стао би да се размеће и хвали, па је од те хвале
живио и надаље, кад би га дјевојка већ одавна напустила и окренула
се ком другом.
Једини које Катица није подносила била су униформисана лица с
радилишта у шуми. С њима се није ни упуштала, ни разговарала, ни
смијала, а кад би је који од њих нешто и упитао, одговарала је кратко,
сувопарно и стварно, тако да онај није имао ни најмање зачкољице за
коју би се ухватио да продужи разговор.
Нарочито је мрзила онога разроког црног поднаредника, али му се
није уклањала и дрско је прилазила баш оној групи у којој би се
налазио он, изазивачки устурујући високе чврсте груди.
Кад је једном близу кантине тај исти поднаредник салети својим
љубавним понудама, помињући у по гласа новац и свилу, она се
пркосно исправи, порумени у лицу и увријеђено просикта, губећи
онај мазни гугутави при звук у свом гласу:
− Чујеш ти, Војине, џабе ти је да имаш милионс! Нећу с тобом ни
жива ни мртва, да знаш!
Па се окрену десно, према радничкој кухињи, и показа оштро
испруженом руком на Илију Радиновића, који је на прагу љуштио
кромпир.
− Ено видиш ли онога тамо човјека, старог момка, ни ријечи досад
није проговорио ни с једном дјевојком, нит зна што је женско − ето, и
његова ћу бити, али твоја никад, упамти.
И остави га тако, ошамућеног и глупо загледаног некуд у оном
правцу куд је показала руком.
 Пркосећи подофициру и његову друштву, Катица све чешће стаде
да се мота око неспретног и ћутљивог Илије, који је само црвенио и
збуњивао се од њезина присуства, губећи и оно мало смјелости и
окретности што је имао. Поче га зивкати и кући, недјељом по подне, и
свуда се истицати као његов бранилац и заштитник. А кад се једног
дана и он сам осмјели и упита је за неки савјет, њу дубоко дирну
његова наивна повјерљивост и она нехотице помисли:
− Ево коме ја требам, овоме који никад неће преварити ни
оставити.
И ту се, само за тренутак, сјети Богдана и груди јој пресијече бол,
брз и кратак попут безгласне тамнемуње.
− Поред Илије бих бар била мирна од овога… овога јада.
Једном, док су заједно сједили на ниској клупи пред њезином
кућом, Катица га изненада упита:
− А кад би се ми узели, па отишли у твој крај, у Босну, далеко
одавде?
Момак одговори преко очекивања мирно, скоро покорно:
− Добро би то било.
Заћуташе. Катица је широко отворених очију гледала своје село,
просуто у низини око цесте, и све јој се сад приказивало у новом
свјетлу.
Ево, оставиће све ово и отићи у нов крај, међу нове људе, далеко од
своје прве срамоте и првог болног разочарења које се не да заглушити
ни колом, ни пјесмом, ни смијелим вечерњим састанцима, кад
узаврела крв помрачи и сагори посљедње зрнце свијести. Прође и
коло, и пјесме, и занос, а бол и горчина и даље потајно жегу као
некакав угљен, који вјечито тиња не гасећи се и не распаљујући.
Заборавиће онда и пријатну чисту жупникову кућу у којој је једне
кишне и вјетровите ноћи, у својој тринаестој години, док јој је мајка
била у бањи, први пут пила ватрен зеленкаст ликер, слушала врео
шапат младог жупника и сва опијена и у огњу клонуло се препустила
мушкарцу. Продужило се то тако, у потаји, пола године, све док
млади жупник није изненада некуд отпутовао, а на његово мјесто
стигао висок сушичав фратар од чијег је присуства читава кућа
охладнила као пећина у којој не станује жив људски створ.
Заборавиће и то и оно своје вртоглаво лудовање послије жупникова
наглог одласка, кад је прерано сазрели дјевојчурак узбунио читаво
село, па се послије годину дана напречац смирио.
− Боље ће тамо бити, је ли де, Илија? − упитала је с потајном надом
да ће јој момак потврдно одговорити.
Без много припрема и причања, на опште изненађење, Катица је
једног дана отпутовала из села заједно с Илијом. Било је рано јутро и
тешка роса лежала је по презрелој трави поред пута, а она се, сједећи
у колима, зимогрожљиво прибијала уз Илију и није смјела да се
окрене иза себе, тамо гдје је испод раскопана бријега остајало њезино
село, родна кућа, мајка, брат и читаво њезино бурно, несређено
дјетињство и ране године дјевовања.
У Пијевчевом Долу, селу тијесном и сиромашном, завученом под
саму гору, Катица никако није могла да се навикне. Сваког јутра
будила се с потајном надом да ће се наћи у пространу богату мјесту с
отвореним видиком, а чим би отворила врата дочекала би је, као зид,
на педесет метара испред куће, стрма замршена шикара, изукрштана
једва видљивим козјим стазама.
− О, мајко мила, да се човјек угуши.
Па и сам Илија осјећао се нелагодно пред познатим људима
имајући поред себе тако бујну и лијепу жену. У туђем свијету гдје га
нико није знао, то се некако и подносило, али овдје, у његовом
Пијевчеву Долу, гдје су све жене мршаве, окоште и брзо прецвјетају,
ова његова бјелолика и раскошна Славонка дјеловала је као јавна
саблазан. Осим тога у село се стадоше све чешће навраћати
жандарми, застајкујући пред његовом кућом да запале и да се напију
воде, и то озловољи сељаке. Жандарм ти се увијек за нешто закачи:
или је пашче одвезано, ил се нађе балван из државне шуме, ил неко
улови зеца, па ето невоље. Није добро да се у селу налази нешто што
примамљује жандармерију ил какву другу господу.
На Катичино заузимање и уз помоћ неког њезиног кума, геометра,
Илија доби послужитељско мјесто у срезу и њих се двоје преселише у
варош. Од продате очевине Илија купи лијепу кућицу од неког
пропалог трговчића, родом из Пијевчева Дола, лијепу баштицу и
комад ливаде поред саме ријеке.
Катица се брзо сналазила у вароши. Лако је налазила посао у срезу,
у жандармерији, по школама и приватним кућама, и окретно
уклањала све препреке и сметње које би се нашле пред њезиним
Илијом. Из године у годину све се више расцвјетавала и постајала све
раскошнија, изазивајући помаму код мушкараца и завист варошких
жена. Због ње је многа жена оплакала, а муж је правио лом по кући,
плашио дјецу и одлазио да пије и бекрија по читаве ноћи. Не стидећи
се чаршије, многи је пратио Катицу све до њезине куће на крају
махале, чисто поносан на сва оговарања која ће из тога произићи.
− Овој би требало, као некад, за бир-земана, свезати кошуљу наврх
главе, па проћерати роспију из наше вароши! − једиле су се скопане
варошке бабе, али им нико од мушких није одобравао, па су чак и
старци суздржљиво кашљуцали.
− Да је она права и поштена женска, она би досад имала бар двоје-
троје дјеце, а не би се обадала овако ко јалова јуница − завидљиво су
уњкале њезине прве комшинице, прерано остарјеле, исцијеђене
честим рађањима.
А Катица је дотле, опијена сама собом, вјечито пјевушећи и
гугућући свршавала безброј послова код куће и у вароши, вртећи се
као чигра и сва треперећи од немирне снаге. Кад би се касно увече
враћала кући и чула иза себе ужурбан корак неког мушкарца, она би
обамирала од познате пријатне језе, готова да падне негдје у
прехладну траву и да у снажном загрљају заборави читав свијет са
свим његовим обзирима и забранама, а у исто вријеме трнула је од
страха да ће је пристићи њезин непознати пратилац. Распињана тако
између два различита осјећања, она је и брзала и скраћивала корак у
исти мах, док јој је крв заглушно шумила у ушима, а срце све бурније
лупало, као да кораци гониоца одјекују и туку негдје дубоко у њој
самој. Кад би је ноћник већ сасвим пристигао, она се нагло окретала и
као да чека ударац, с лаким узвиком прислонила руке устима:
− Ах… Па то си ти!… Што ме уплаши… Ох!
Њезин Илија нит је видио нит је марио за оно што Катица около
ради. Под њезином свемоћном заштитом, он је мирно и марљиво
обављао свој посао, задовољан што има неко који за њ брине све
крупне бриге овога свијета и оставља га да на миру зарађује свој
комад хљеба.
Послије слома Југославије, кад наступи усташка држава, Илија
изгуби своје мјесто у срезу, али Катица, користећи се тиме што је
била Хрватица, остаде и даље да обавља разне повремене и пригодне
послове по државним установама и још заштити Илију од затвора и
разних прогона. Ослобођени од многих дотадашњих конкурената,
осјећајући се потпуно господари у вароши, усташе стадоше слободно
и јавно да залазе код Катице, у „хрватску кућу“. Отпочеше код ње и
тајне вечерње пијанке, далеко од логорникових очију, док је за то
вријеме Илија спокојно и мирно спавао на малом штагљу иза куће,
будећи се само онда кад би се крава испод њега штогод узнемирила.
Пред сам њемачки напад на Русију, Илију притворише заједно с
неким грађанима, а његовој жени рекоше да је то само због
свједочења у вези с неком благајном из среза, опљачканом за вријеме
минулог рата.
Кад муњевита Капетановићева рација прошиба кроз престрављену
варош, Катица се уплаши и забрину више него што је икад очекивала,
па се растрча по граду за својим усташким познаницима. Покасно
увече, задихана и уморна, налети на Алу Торомана и овај јој спремно
обећа да ће се заузети колико год могне и да ће, чим прије стигне,
тркнути до ње да јој исприча како ствар стоји.
− Не бој се ти, драга, све ће добро бити кад теби твој Але каже.
Те исте ноћи, већ пред зору, стиже Але заједно с Харбашом, оба
пијани, и исприча јој, с некаквом ужурбаном и лажном веселошћу, да
је ствар у реду и да је Илија отпремљен у Госпић, на рад и да ће се
отуд, по свој прилици, брзо вратити. Катица се обрадова и смири, јер
ни она, нити ико у граду, осим усташа, није ни слутио шта се те ноћи
одиграло на понору у планини…
☆
Из мамурних спорих мисли Харбаша прену Катица. Упаде у кућу с
пуним кантама хладне воде, упрскана по једрим листовима, насу
лавор и мокром руком попрска младог усташу.
− Устај, умивај се, ево је, сад с чесме.
Кад се Харбаш испљуска хладном водом и мало живну, Але
предложи протежући се:
− Ајдемо доље у Катичину ливаду, под врбе, лијепо је спавати крај
воде.
И додаде тише, обзирући се за Катицом која је ушла у собу:
− Данас ми с понора имамо фрај… И заслужили смо, брате.
Намигнуо је, трудећи се да све то каже весело и безбрижно, али му
је у гласу звучало нешто неувјерљиво и шупље, па се и он сам на крају
нелагодно окрену у страну и брзо се диже.
− Ајдемо… Като, ми ћемо мало доље к води, у ладовину. Нађидер
нам нешто за ручак.
− Добро, добро − весело одгугута млада жена.
Негдје пред ручак, док је Катица, сва црвена, пословала око врела
штедњака, на кући опрезно шкринуше врата. Не прекидајући посла,
жена се јави и не окренувши се:
− Е, поранио си, Але, нема још ручка.
Онај с врата ништа не одговори. Катица претрну и нагло се окрену.
На вратима је стајао њезин Илија, необријан, уморан и запрашен.
Катица премрије и осјети како јој сва снага одлази из утрнулих
ногу. Пред очима јој стаде да се мрачи, па јој се Илија учини као
какво привиђење.
− Ти?… Откуда?
− Ето, стигао − промуца узбуђен Илија.
Катица му се несигурно примаче, опрезно га додирну, а онда га
чврсто загрли и заплака. Јецала је тако неколико тренутака, па га
малко одмаче од себе и загледа му се у лице, чисто не вјерујући да је
то заиста он. Очи су јој блистале, пуне предане материнске њежности.
− Ићо мој, зар си ми побјего?
− Побјего − механички понови Илија, јер сад, изморен и гладан,
није више осјећао потребу ни да мисли, нит било од чега да страхује.
− Па како… шта… како им се измаче? − заплете се Катица не
знајући шта прије да га упита. − Ето, и крвав си.
− Не знам ни ја сам како. Испало тако некако…
Као да се одједном присјети, Катица се замаја по кући да му нађе
шољу млијека, а дотле се Илија несмјело огледа око себе као да се
први пут налази у овој просторији, приђе старој излизаној столици,
лагано је помилова и сједе, једнако се огледајући око себе као да још
нешто тражи.
Док је Илија споро и на прекиде гутао хладно млијеко, на врата,
лежерно и гегајући се, уђе распасан Але Тороман, а у стопу за њим
Харбаш, сав подбунуо, с траговима од траве на поцрвењелом лицу.
Кад спазише Илију, обојица се изненађено тргоше и застадоше. Але
некако у невјерици набра обрве као да, долазећи споља, добро не види
ко је то пред њим, док Харбаш нагло поблиједе и за тренутак му се узе
дах од страшне слутње:
− Ево их, устају!
Да му је у томе моменту неко рекао да су сви гињеници с понора
устали и размилили се по читавом граду, испуњавајући сваки скровит
кутак, он би му сигурно био повјеровао.
И бјегунац се скамени на својој столици. Онако са шољом на
кољену и с капљицама млијека на уснама, личио је више на неко
дијете које су у невријеме изненадили строги учитељи.
Мучну напетост прекину Катица, и сама донекле у неприлици:
− Сједите, сједите, што се чудите! Ево, овај се мој зажелио жене, па
дошао. Ко не би због овакве женице побјегао, па макар из ваших руку,
а?
− Ехе-хе, тако је, тако! − збуњено се ужурба Але. − Нека, Илија,
нека, сједи ти само. Нек си ти дошо.
Здрвењени Харбаш полако се спусти на столицу не зборећи ни
ријечи, па је само каткад искоса погледао у обрадатилог Илију.
Однекуд је у њему сврдлала непријатна мисао да су сви они који се
дижу из земље исти оваки, с тршавом и неједнаком брадом на упалом
потамњелом лицу. Стресао се, сав у знојној грозници, која га је
подмукло подилазила и милила му уз најежену кожу. К врагу, баш је
гадно, а никако да се отресеш!
Послије ручка, испуњеног нелагодним ћутањем, Але зовну Илију,
па се затворише у собу и тамо су позадуго нешто тихо причали. Кад су
изишли, Алу још увијек није остављало његово усиљено ведро
расположење.
− Ништа, Като, не треба се ништа секирати. Илија је покоран
човјек, он је лијепо дошо да се пријави код власти… Ништа ти немој…
све ћемо ми то лијепо уредити.
Кад Але и Харбаш замакоше низ махалу, Катица се ужурба око
Илије.
− Шта те је питао? Причај шта сте разговарали.
Илија исприча, од почетка до краја, све што се догодило минуле
ноћи на понору. А Катица само у страви пљесну рукама и загледа се у
њ као да га сад први пут види и као да још увијек не вјерује да су све
опасности преброђене.
− Црни Илија, шта ти то причаш! Зар све с реда у провалију?! Та
јеси ли ти при себи?
− Јесам − ђачки скромно потврди Илија чудећи се женином
узбуђењу. Никад је није видио оваку.
− Јао, јао, па шта је ово, људи божји?! − пренеражено завапи
Катица и упитно погледа у Илију. То је било први пут да се она,
беспомоћно и тражећи одговор, обраћа на њ, она, која је досад без по
муке бринула и своје и његове брше.
Илија само клону и потиштено замуче, видећи Катицу овако
изгубљену. Кад и она губи главу и не налази правог излаза, онда су
заиста дошла посљедња времена. Поколебана је једина заштита, нема
више свемоћне мудре Катице и шта онда вриједи читав овај живот.
Без ње и њезине руке све се претвара у сплет разноврсних замки, а
гдје је њему та снага и умијеће да све то из дана у дан размршава?
− Па, мој Ићо, како би било да се за који дан гдјегод склониш, да
им ниси на очима? Дотле би се већ нешто видјело, смислило.
Како би било? Нит су ово негдашње Катичине ријечи, нит је ово
више она стара Катица. Никад она не пита „како би било“. Она сама
зна како је најбоље и како треба, па тако и одлучује. А што је још
најгоре, из њезиних ријечи потврђује се оно Тодорово, да није ни
требало силазити у варош.
− Па ја, Катице, мислим да је најбоље овако. Лијепо се пријавиш,
па ће власт… Ја нијесам крив, нијесам бјежо. − И Але вели да се
ништа не бојим, отишо је Капетановић.
− Па добро. Ваљда ће Але већ нешто уредити, причекаћемо… Ево,
иди ти, па се пресвуци.
Вијест о Илијином доласку узбудила је логорника Шкуру далеко
више него се то Але надао. Он је управо био испратио Капетановића и
његове емигранте, па се спремао да се мало среди и предахне, а кад
му Але исприча шта је видео код Катице и чуо од самог Илије, он
само поблиједи и загледа се у Торомана укочено и мученички као да
га нијемо, без ријечи, моли да га бар мало поштеди. Послије неколико
мучних и дављеничких тренутака, једва је смогао да проговори:
− И он побјегао? Двојица, велиш?
 − Двојица! Илија и неки Тодор, црн момак, из Јаруга.
− Двојица − више сам за себе понови логорник − а онај трећи,
сувоњави, клиснуо је на моје очи. Богзна колико их још може изићи!
Ето ти Капетановића и његове рације.
− Илија каже да је све остало мртво − неодлучно поче Тороман,
зурећи кроз прозор брижно набраних обрва.
− Да, да мртво, а видиш ли: ничу све један по један.
Ту се логорник, сједећи, навали грудима на сто и обрати се
Тороману повјерљиво и жалећи се као да у њему гледа саучесника и
тражи савезника:
− Е, мој Але, мој Але, Капетановић закува и закрви, па оде, а сад
ми ту остадосмо да смирујемо и да се сналазимо како најбоље
знамо… Ето ти, шта би сад човјек знао с тим Илијом? Пустимо ли га
овако, разгласиће, узбуниће…
− Разгласиће, хм… Куд су отишли толики, нек иде и он. Мислиш,
ваљда, да ће Катица због њега нешто… − набусито дочека Але као да
га неко дирну у осјетљиво мјесто. − Већ ми ћемо се за њ постарати.
− Само пожури, још вечерас.
− Добро. Узећу Харбаша, па ћемо већ некако уредити − обећа Але
нерадо крећући према вратима.
Кад се смркло, Але и Мујица Харбаш опремише се и кренуше
Катичиној кући. Уз пут се договорише да кажу како им је наређено да
Илију одведу логорнику на саслушање, а послије ће већ рећи да је
отјеран на рад у Њемачку. Буде ли Катица около много причала,
запријетиће јој да држи језик за зубима, па ако и то не помогне, зна се
шта је чека.
− Уф, штета би било онакве женске − мрмљао је Але, док је Мујица,
некуд одсутан, механички потврђивао:
− Штета, штета.
− А неће она њега, ја држим, ни жалити, − гунђао је Тороман,
тјешећи се и чекајући потврдан одговор од Харбаша. − Откуд је оно,
онако туњаво, за њу, онаку ждребицу.
− Одкуд за њу − као измијењен одјек слагао се Мујица.
Илију затекоше код самих авлијских вратница. Управо се враћао с
извора с пуном кантом воде, па кад угледа усташе, он застаде
неодлучно и спусти суд на земљу. Тороман му приђе и тихо рече:
− Илија, ти ћеш с нама. Зове те логорник.
Илија упитно и тужно погледа у ономе правцу одакле се негдје иза
куће, од штагља, чуо Катичин глас (умиривала је краву) па посегну за
својом кантом, али га Тороман мрзовољно опомену:
− Остави то, идемо. Логорник се жури на пут, нема кад чекати.
Илија баци брижан и плашљив поглед према кући, па се покорно
упути пред усташама, а кад стигоше до уска сокака, који је од главног
пута скретао између ниских ограда некуд према ливадама, Тороман
га ухвати за рукав.
− Чекај, овуда ћемо.
− Ку… куда, зашто? − трже се и узјогуни Илија и ледена страва
прође га од пете до главе. Ноге му малаксало клецнуше.
− Хајде, хајде, полази. Шта ми ту… − сурово се окоси Тороман. −
Ми ваљда знамо куд нам је наређено. Тамо је и логорник, нашли су
горе узводно некакво оружје. Мораћеш свједочити.
Иако није имао појма о каквом је оружју ријеч и шта би он ту имао
да свједочи, Илија се ипак донекле смири и крену тијесним сокаком.
За њим су ћутке, један за другим, корачали Тороман и Харбаш.
Иза блиске шумовите косе показа се тањушан мјесечев срп.
Изгледало је као да лебди у плавичастој празнини изнад самог
бријега. При његовој слабачкој несигурној свијетлости указа се читава
збрка од плотова, живица и безобличних врзина, а иза њих пуче
чистина равних ливада. Удесно, између престарјелих и осакаћених
врба, мутно бљесну ријека.
Харбаш се сјети полузаборављене слике из дјетињства, нехотице
уздахну и помисли:
− Сад је лијепо спавати напољу, код коња.
Да, али ово сад није више мирна сеоска летња ноћ ни негдашња
дјетињаста невина времена. Овдје ваља убити човјека, добро позната,
а сам ђаво зна због чега. Из чиста мира.
Изиђоше из ограда и живица. Пред њима се отворише бујне ливаде,
још непокошене. Усљед немирних времена косидба је ове године била
закаснила.
 Харбаш се упути за Тороманом, узаним путељком, скоро
сакривеним у презрелу оборену траву. Заклоњен Алиним широким
леђима, Илија се није ни видио и тек би се на махове показали његови
лактови у покрету.
− Ево, сад ће оно! − с нелагодном тремом помисли Харбаш, кад се
Тороман узе прокашљавати и успоравати корак. − Ех, да је бар још
који тренутак мирно ићи кроз ову ливаду!
Але одједном скиде пушку, гурну Илију у леђа и љутито повика:
− Хајде, хајде, потрчи мало! Потрчи, шта звјераш у ме!
Илија сплетено потрча неколико корака, пушка силовито груну и
тркач се, у залету, пружи по земљи. Кад су му пришли, лежао је
ничице, сакривши лице у траву, и једва се могло опазити како трза
раменима.
Харбаш раскопча блузу тражећи ваздуха. Неугодан зној милио му
је по врату и слијепим очима.
− Шта мислиш, је ли мртав? − мукло упита Тороман.
− Па дашта је! Видиш да јест − нерадо проциједи млади усташа као
да не одобрава ни Тороманов поступак ни ово што се, ево, и сам
нашао на овоме незгодноме мјесту.
Тороман се још једном добро нагну над убијеним и пажљиво
ослушну, али од навале крви и потмулог лупања срца ништа није чуо,
па само зловољно кашљуцну и сину беоњачама.
− Хајдемо!
− А… овај? − оте се Мујици.
− Зовнућемо Цигане, Жмигала и Хрустана, па нека га одвуку негдје
подаље и закопају. Они су близу.
Одмицали су с ливаде журно као да бјеже, а кад ударише крај низа
циганских кућерака, Але залупа на једна врата.
− Еј, Жмигало, изиђидер!
Циганин Хусо „Жмигало“, назван тако због тога што је у разговору
с људима без престанка учестано жмиркао, видио је Торомана и
Харбаша још кад су прошли према Илијиној кући, чуо је и пушку и
просудио да је пукла негдје код првих ливада, па још увијек није био
заспао, сашаптавајући се са својом женом. Кад зачу лупу на вратима
и познаде Тороманов глас, он ђипи као зец.
− Ево, ево!
Побожно гутајући пљувачку, ситни чворави Жмигало саслуша
непријатан задатак и узе се жалити да нема ни крампа ни лопате, али
му Тороман одмах нађе излаз.
− Хајде с нама, ми ћемо ти наћи.
Харбаш се опет неугодно лецну. Сјети се да под једном стрехом иза
њихове стражарнице има мноштво крампова и лопата. Био је то алат
оне групе кулучара, најближе вароши, коју су прву дотјерали у затвор.
Због тога никад није волио да залази иза стражарнице.
− Хоћу, брате, хоћу, зашто не би − гунђао је Жмигало идући за
усташама, иако га нико ништа није питао. − Само ко ће пробудити
Хрустана и ван га извући. Тежак ти је он.
− Извуци ти! − кратко одсјече Тороман, дајући му до знања да ту
нема шта да се расправља и прича.
Док су они одмицали према усташком логору, оним истим
тијесним сокаком јурила је према ливадама босонога и плаха Катица.
Чим је чула пушку, она је испала из штале и устрчала се по пустој
кући не усуђујући се да зовне. У њој је клонуло одјекивало, стежући
јој срце у студен оклоп:
− Прекасно! Прекасно!
Код тамних авлијских вратница, кад се управ одлучивала да зовне,
опази канту с водом и груди јој пресјече муњевита хладна сабља.
− Ево… одвели!
Заборавила је неподмирену краву и откључану кућу и онако
босонога појурила према ливадама. Отуд је, чини јој се, пукло. Бар ће
их затећи или срести, упитати − шта било, јер на овоме се не може
остати.
Прошибала је познатим сокаком као омамљена, скоро ништа не
видећи, а кад испаде на пусте простране ливаде, она у страху и лудој
треми рашири очи. Нигдје никога, пусто!
− Можда тамо, у јошику.
Ноге је саме понесоше напријед, према тамној групи јова далеко
удну ливаде. Тамо је био сакривен студен глибовит извор.
 Скоро је натрчала на Илију, изгубљеног у густој високој трави и
познала га за трен ока. Ту је одмах и клонула. Шта више да се тражи и
куда да се лети?
„Готово је…“
Чини јој се, није ни вриснула ни пала по гињенику. Да, да, она се
само спустила, сасвим тихо и опрезно спустила као да ту у трави лежи
непослушно и несрећно дијете.
− Да, да, ето тако ти то…
Заборављено је миловала мртву охладњелу руку сједећи у трави, и
студен јој се разливала по замрлој души, прелазећи одатле на читав
свијет и немило га пустошећи. О коме ће се сад бринути? Због кога ће
трчати по читавој вароши? Нема више Илије, збуњеног и тихог
човјека кога је она водила и отварала му пут.
Око ње су се стерале пусте туђе ливаде, тамо негдје чекала је на њу
празна и ледена кућа, туђа кућа, а само још ово овдје остало је од
негдашњег живота и негдашњег Илије.
Упртила је гињеника на леђа и, поводећи се под незгодним
теретом, кренула кући. Имала је бар ту тужну радост и задовољство да
се, ево, због њега посљедњи пут мучи, посрће, и зноји. Нека само, све
је то због Илије и она ће издржати, издржати, па макар умрла на
самом прагу.
Дотле је Циганин Хусо „Жмигало“ још увијек водио мучне и
узалудне преговоре са својим пријатељем и комшијом Хрустаном.
Најприје га је дуго звао и лупао, али се овај, познавши му глас никако
није јављао. Чим њега Жмигало зове у ово касно доба и у ова
несигурна времена, ту је по свој прилици неки неугодан посао, па је
боље не јавити се. Огласила се најзад Хрустановица и почела да псује
што ни у својој рођеној кући нема мира, а „Хрустан је ђаво га знао куд
отишао, џабе га тражи“. Али кад је Жмигало и даље упорно продужио
да лупа као да није ни чуо њезин одговор, најзад се љутито продерао
сам Хрустан:
− Ама, јеси ли ти чуо, нема ме, па нема и готово! Јеси ли ти луд,
шта ли је?!
− Устај, Тороман те зове.
Хрустан оћута, процјењујући би л ово могло бити подвала, па упита
мирније, али још увијек набусито:
 − А гдје си ти видио Торомана?
− Прошо је малоприје и наредио да тамо крај воде закопамо
једнога. Чуо си, ваљда, пушку? Ево, и алат су дали.
У потврду својих ријечи, Циганин звецну алатом.
− То је он тебе самог послао − неувјерљиво поче Хрустан.
− Ето ти сад! Видиш ли да су ово два крампа, видиш ли?
− Шта видим! Не видим ништа, ја сам болестан.
− Хајд, хајд, устај! − сад већ пословно и мирно поче Жмигало,
коначно увјерен да је Хрустана дотјерао до дувара, док се овај хвата
посљедње лажи, болести.
− Па баш се мора у ово доба, а? − пропитивао се Хрустан.
− Мора ко умријети.
− Хм, а би л се то некако дало… тамо преда дан? − отезао је
Хрустан дижући се.
− Сачувај, боже! Никако. Већ је требало тамо бити.
Док су два Циганина гунђајући, туцала кроз мрак, Катица је у
башти, под кржљавом дуњом копала раку за свог Илију. Радила је час
лопатом, час обичном излизаном мотиком, донесеном још из
Пијевчева Дола. Није осјећала ни замор ни тежину посла. Радила је за
свог Илију.
Пред саму зору Катица пробуди своју комшиницу Есму, старију
удовицу, сестру Ибре Ћемаловића. Сувопарно и без суза исприча јој
читав свој удес и замоли је да је неко вријеме прими код себе, јер јој
се не остаје у пустој кући. Рачунала је да ће ту бити мирна од усташа,
јер је тешко било повјеровати да би се неко усудио да удари на кућу
једне угледне муслиманске удовице и то још Ћемаловићке, која има
толику браћу и родбину.
Удовица Есма, дебела, кривонога и црна жена, навикла да се са
своје троје дјеце отресито и мушки пробија кроз живот, узела је
Катицу за руку као мало дијете и посадила је на широк миндерлук
подно ниска прозора.
− Пас им траг, и усташама, нек се само неки усуди на мој праг,
одмах ћу га сикиром!
Катица превуче своје ствари код удовице, увече пренесе код ње и
кокоши и преведе краву, па закључа кућу и крену утабаним путељком
преко баште, жалосна као да Илију по други пут сахрањује. Једва је
мало развеселише Есмина бучна и немирна дјеца.
Иако је код Есме имала посла, а и сама се трудила да га пронађе,
Катици се ипак чинило да на овоме свијету живи пусто и непотребно,
ником од користи. Често би застала усред каквог посла, немоћно
опустила руке и, заборављајући и гдје је и шта ради, сва би клонула од
горке помисли:
− Нема Илије.
Узалуд је сјало постојано и жарко јулско сунце и блиставо
плаветнило испијало и сјенило очи, узалуд се удну баште бијелила
њезина добро знана кућица, увијек једнака и непромијенљива − Илије
опет није било. Па ипак је усамљена удовица често сједила уз ниске
Есмине прозоре и одозго са спрата, свисока, упорно и с очекивањем
гледала на жућкаст и запрашен крајичак улице, која се ту губила иза
ћошка прве куће, окрећући према средишту вароши. С блиједим
трачком наде изгледала је да се иза угла појави ниска прилика у сиву
капутићу − њезин Илија. Знала је већ како ће с првим кораком иза
ћошка бацити помало забринут поглед на кућу, опрезно пријећи на
други крај улице и лагано продужити све поред саме ограде. И сваки
пут, када већ уђе у своју кућу, њему треба скоро четврт сата да се у
њој одомаћи и да га потпуно остави она стална плашљива напетост из
сумрачног предсобља у суду. То тијесно осјећање сталне угрожености
и непријатне зависности од сваког узвика тамо у канцеларијама,
најбоље разбија Катица својим смјелим кретњама и ведрим гугутавим
гласом. Поред ње се слободно може развезати и отворити.
Кад јој већ утрне рука на коју се ослања, Катица се с лаким уздахом
одваја од прозора. Нема га, никог нема.
− Боже мој, зашто ли сам жива на овој земљи?
Двапут је преко дана навраћао Тороман, несмјело покуцао и
провирио у прозоре, па отишао и не пропитујући се код комшија.
Осјећао се крив и несигуран у читавој овој ствари с Илијом, па је све
зазирао да га неко нешто о томе не упита. По свој прилици да је
навраћао понекад и увече, кад Катица није могла да га види.
Јединог Харбаша није било видјети да навраћа или бар да прође
махалом. Он је без престанка пио у полупразном хотелу, сакривен иза
наранџасте завјесе и сваки час бацао потајан и плах поглед кроз уску
пукотину између завјесе и прозорског оквира. Очекивао је да ће се
сваког тренутка напољу, низ улицу, појавити неко од чијег ће изгледа
и лика он заувијек онијемити и престати да буде ово што је сад.
Можда ће то бити покорни тихи Илија, а како ће онда Харбаш моћи
да погледа у оно снуждено невино лице? А можда ће наићи она
дјевојка, бијела и онијемила од ужаса, и упутити се равно вратима
хотела. Куд ће се онда побјећи и зар се од тога може утећи?
Тако стријепи и гори узнемирен Харбаш и салијева у се чашу за
чашом, али блажени заборав пијанства никако неће да дође. Осјећа
само како му отежавају и дрвене се ноге, гостију у хотелу све је мање,
чак се и келнер све чешће некуд губи и дуго задржава, а страх се све
ближе примиче и стеже круг око Харбаша. Већ му је неко стао иза
леђа и упорно му зури за врат, уз кичму му миле неугодни хладни
трнци и он, као још једини спас, очекује да се од врата зачују тешки
Тороманови кораци и његов крупан промукао глас, који још једини
може да разбије мртвачку страву која облијева исцрпљеног Харбаша.

XXII
Кад се већ добро нагледа карабина и провјери му сваки дјелић,
Тодор се поново сјети блиске куће.
− Шта ли сад они тамо раде?
Замишљао је до најситнијих појединости читаву кућу, двориште са
споредним зградама, чељад која се мува тамо-амо за послом.
Узбуђивала га је свака ситница које би се сјетио: жућкаста закрпа на
кољену очевих чакшира, изглодан кућни праг с потковицом
прибијеном са стране, разбијена зелена боца натакнута на висок штап
у средини конопља. Све је то драго и његово, све до оне тијесне
кутијице у прозору у којој сестра чува разнобојне пршуље конца, игле
и седефну дугмад.
− Ех, само да провирим, онако издалека.
Напунио је магацин, шести метак ставио у цијев и пушку оставио
откочену, па је опрезно кренуо према кући држећи оружје у руци.
Кад би наишао на неко и сувише познато мјесто, мален пропланак,
престарело дрво или окуку, узбуђен би застао за који тренутак,
прибирао се и сувих уста кретао даље. Чудило га је откуд уз пут
оволико драгих и познатих ствари и како га овако дирају, кад је некад
толико пута мимо њих прошао једва их примјећујући.
 Кад се између дрвећа указа стрм и потамњео кров његове куће,
Тодор је морао на часак да сједне. Дакле, ипак, послије свега онога
што се догодило у граду и на понору још увијек у свијету, на ивици
шуме, добро познат кров мирна очева дома. Стоји још увијек, али…
можда само дотле, док оно отуд од вароши, оно страшно, усташко, не
продре и у овај далек, склоњен и забит кут.
Тодора нешто неугодно стресе и он се тек тада сјети карабина у
својој руци, откочена карабина. Да се подмукла и невидљива опасност
не примиче овоме мирном и топлом људском куту, зар би он ту стајао
с пушком у руци, зар би се овако опрезно примицао? Ко зна, можда
већ у дворишту сједе добро познати наоружани људи из вароши.
Док је он тако, пун страха и неповјерења, провиривао иза
посљедњих букава, на задња кућна врата изиђе његов отац и упути се
кроз риједак шљивик. Корачао је мало нахерен, повијен и толико
свакодневан да Тодор истог тренутка схвати да у кући једнако све
тече по старом и да се никаква опасност не крије у близини. Срце му
тако бурно и снажно залупа, да му се учинило да ће га отац сигурно
чути и зачас открити иза оне букве као да је она једина на свијету,
истурена напријед и видљиво обиљежена.
Чекао је тако неколико тренутака лежећи потрбушке и тукући
земљу под собом потмулим и честим ударцима, али онај тамо у
шљивику сасвим је мирно скинуо косу с једног дрвета, прекорачио
ограду и упутио се према плиткој вртачи на пола пута између
шљивика и руба шуме.
„Иде да накоси траве за краву“, сјети се Тодор и срце му се напуни
некаквом тешком и чудном тугом. Ето, отац можда држи да је он већ
погинуо доље у вароши, али се и даље мора и може живјети и
свакодневни послови настављају се без прекида. Коси се трава,
влажан и тежак нарамак за недавно отељену краву. Гага и даље свако
јутро музе краву, а мајка − па и она мора за својим послом. А Тодора
нема, мртав је, сви га потајно жале, али нико ни ријечи не проговара
и живот се наставља, нахеро и споро, с мало видљивим спољним
промјенама.
Замишљајући као да је већ мртав, жалио је и себе и оне код куће
што остадоше сами. Тешке сузе, једва се откидајући, почеше капати
преда њ, у траву, споро му доносећи олакшање. Ето, ипак се живи и
све се даде поправити.
Отац се спусти путељком кроз високу бјеличасту раж и поче да
коси у већ начетој стрмини вртаче. Почињао је откос одоздо, од
модрикастог купуса на заравњеном дну, па је милио навише,
размахан и погрбљен као некаква голема стара буба. И кад би он
застао уврх стрмине и исправио се да наоштри косу, Тодор би се
уплашено приљубио уза земљу.
− Ево, сад ће ме угледати!
Кад стари отпоче четврти кратки откос, Тодор се изненада и без
размишљања одлијепи од земље и као да њим управља нечија туђа
воља, брзо се упути преко чистине, чврсто стежући карабин по
средини. За тренут му се све око њега учини однекуд познато и једном
поновљено, али сад ипак друкчије и необично: и његов жустри корак и
предјео око њега, и човјек према коме се упутио. Гдје се све ово
догађа и није ли једном, још давно, исто овако журио према
погуреном косцу?
Кад се момак томе најмање надао, његов отац, као слутећи нешто,
споро се окрену и занијеми на мјесту. Тодор једва истисну, не
познајући свој рођени глас:
− Е… Косиш?
Сад се изненађен косац још више здрвени не одвраћајући на узвик
и гледајући тако укочено и потресено као да ни по чем не препознаје
чуднога госта. Тодор се чисто препаде.
− Стари, зар ме не познајеш?
Мрко косиште тупо лупи о земљу, а старац, као да се обраћа неком
трећем, у невјерици промрси:
− Мој… ма је л ово мој Тодор, ако ти за бога знадеш?!
− Ја сам, стари, не бој се. Жив, здрав, зар не видиш?
Још једнако дубећи у мјесту старац је кроз навреле сузе разгледао
изненада враћена сина, а кад му Тодор пружи руку, он клону
просиједом главом на његово раме и зајеца суздржано и сав се
тресући.
− Дијете моје рођено… жив си ми… дочекао сам да те видим…
Никад Тодор није видио старог да плаче, нит је од њега чуо овакве
ријечи. Ко би се надао да га стари овако воли и оволико за њим тугује!
Сједоше један уз другог на откос: некад скоро равни и у послу и у
свему другом, а сад само отац и син. Стар, забринут и много напаћен
отац, и син који се вратио у своје нејаке дјетињске године.
− Мој синко, мој синко, већ смо те оплакали, прежалили. Она стара
кукавица по сву ноћ ока не склапа, а обдан се сакрије у појату, па
бугари… А ја… шта ћу, не дам се, вичем на њу… А и Гага… нађем је
често у ћошку баште, међу ђуловима… прави се да нешто ради…
Стари Обрад сневесељено поникну главом и тек тада као да се сјети
карабина, па потиштено упита:
− Мој синко, а шта ти је ово?
− Ето видиш и сам: пушка, карабин.
Слутећи зло, стари занијека главом.
− Бацај, Тодоре, то из руку, не сијеци главе и себи и нама.
Тодор се смрачи и плану ни сам се томе не надајући:
− Стари, то ми више не говори, јер си ми одмах црн пред очима.
Знаш ли ти да су мене извели на кланицу, ко вола, и чекићем…
Сипао је озлојеђено, кроз стиснуте зубе, а као да се од своје
властите приче све више распаљивао и упадао у мрачан гњев,
заборављајући све око себе. Пред њим је сад био само понор и усташе
које су потегле да му насилно и против сваког закона, и људског и
божјег, одузму живот. Е, неће ли га више мајци нико…
Пренеражен оним што је чуо, отац је само изгубљено и у чуду
мрмљао:
− О, мој синко, мој синко, ко би се томе… Ко би се тога… Држава,
па тако…
− Држава?! Људи, пси… − сиктао је момак тргајући реченице,
изражавајући се више искривљеним и стегнутим устима и смркнутим
погледом који је немирно шарао и скакао тамо-амо по она три откоса.
− Ух, ух, нек ми више жив човјек на очи не излази. Ником ја више
данас не вјерујем, ником живом… Ух, је л он само човјек…
И ту Тодор, изобличен од потмула гњева, узе карабин преко крила
и пљесну по њему руком.
− Ево, стари, још само овоме вјерујем. То ми је и брат, и друг, и…
Момак се бурно и задихано светио за све оно ћутање и прогутане
увреде из посљедњих дана, сваљујући, на крају, сву горчину на овога
доброг и погруженог старца, свог оца, који му је препоручивао да
баци карабин.
− А ти, стари тако: бацај пушку! Ти, мој родитељ! Хоћеш ли да
поново идем под сикиру, на понор?
Стари се само погружено скупљао под тим незаслуженим
пријекорима, и на крају само подиже главу и, једва задржавајући
сузе, упита са свим поштењем и отвореношћу једног старог напаћеног
оца, који је свог дјечака толики низ година волио ћутке и без икакве
потребе да то некад на ријечима покаже.
− Е, моје лудо дијете, зар сам ти ја душманин? Ово дана што год
радим, чега се год ватим, а ја… а ја…
И ту Обрад узе да јеца ситно и ненавикло, оборивши главу,
пуштајући да му сузе капљу у риједак откос.
Тодор набурено, с осјећањем кривца, погну главу.
− Па шта си, брате, одмах… бацај пушку! Та видиш и сам како је.
Кад се обојица мало примирише стари зовну Тодора:
− Ајдемо у кућу. Гладан си, жедан, видим по теби.
Тодор испод ока баци опрезан и брз поглед у правцу шљивика.
− Боље ће бити да ти мени овамо донесеш.
− Ма не бој се, болан. Откуд ће усташе овамо, у ову пустињу.
− Немој. Ту су мајка и Гага. Најбоље би било да и не знају да сам се
вратио. Шта ја знам, могу ком рећи, одати…
− Ама, зар се и не виђети с матером?
Тодор се, оклевајући, мрштио.
− Па видјећемо се, има кад. Кажи им тамо: жив сам, здрав, па ето.
− Ама, шта си ти то, синко, наумио, ко се богу моли − уозбиљи се
Обрад и загледа се у карабин. − У ајдуке, шта ли?
Момак тужно и клонуло погну главу.
− Драги отац, данас друге нема: баш у ајдуке. Ил то ил под усташку
сикиру. А ја…
И ту момак подиже главу, показа стегнуто лице пуно оштрих бора
и заврши одлучно и веома тихо:
− А ја се, драги отац, не дам клати. Ја више нећу на понор. Ето ти,
то да знаш.
Обрад му на то ништа не одговори. Био је и сувише стар, немоћан и
застрашен свим и свачим у животу, да би могао да даде савјета у
овако крупним и страшним одлукама. Једино што је још могао да
дода од своје стране било је да га поново позове у кућу:
− Сврати мало да презалогајимо. Оне двије нијесу код куће,
вратиће се из села тек предвече.
Ненавикао да се мијеша у женске послове, стари је, стењући, дуго
претраживао по разним оставама, обарао суђе и пљускао млијеко, док
је како-тако поставио ручак за себе и за сина.
− Ама како ли му оно стара излијева млијеко из овога суда? −
домишљао се он, знојећи се од неугодна и пипава посла. − Ето,
тридесет је година гледам, па опет не могу да се сјетим. Видиш −
проли се.
Послије ручка отац и син премјестише се у авлију, под орах, одакле
су могли на вријеме да опазе ако неко незван удари друмом из шуме.
Ту саставише план како ће се Тодор убудуће крити и како ће му се
дотурати јело. Момак је одлучио да се сад засад крије негдје у шуми, у
близини куће, а да му се храна износи и оставља под једном великом
буквом на ивици једне чистине, подалеко од сваке шумске стазе којом
би могао да удари какав случајан путник намјерник. Јело ће доносити
отац, било с вечера, било рано ујутру.
− Ја ћу себи пронаћи логу како најбоље знам и умијем, а ти… немој
ме, брате, питати ни гдје се кријем ни како се… Боље је да ни ти не
знаш за ме, јер знаш како је. Ако усташе зграбе и притегну, шта ја
знам шта се може догодити.
Тодор је то говорио помало у неприлици, кријући очи и мрштећи
се. Стари се сневесели.
− Мој синко, зар ти мислиш да би ја тебе…
− Не велим ја то, стари, ал ипак − боље је тако. Ти лијепо мени
донесеш ручак, па кад има што ново, очекни да ми кажеш а кад нема,
ајде натраг.
− Могла би ти каткад и матер… − усуди се Обрад.
− Немој, немој! − намршти се Тодор. − Знаш ти њу: ту су ти сузе,
овооно… Боље је да ти…
 − А кад би Гага? Брза је, хитра…
− А, то никако! − одлучно се успротиви момак, јер га је Гага још
највише подсјећала на негдашње безбрижне дјетињске дане, кад се
није требало на њиховој пољани ни од кога крити, и ни од чега
страховати. Шта ће му данас те успомене? Та то само тешко пада и
непотребно оптерећује душу.
Отац се на крају и сам сложи с тим да у ове ствари не треба
мијешати женску чељад, и тако је, на концу, тај мали потајни савез
између оца и сина био успостављен. Тодор узе из кукурузане свој
покривач, упрти торбицу с хљебом и сиром и, полазећи, рече
мргодно, и не гледајући право оца:
− Па ето, ја сад идем, а ти − тако… И реци старој…
Отишао је, намрштен и нељубазан, без правог поздрава, као да му
није жао што се, ево, на неки начин ипак растаје од оца и одлази на
горак хајдучки хљеб. Обрад је старачки тужно и клонуло гледао за
њим и све му се чинило да се одједном раздвојио и да му пола снаге и
живота оде с тим његовим тмурним и драгим дјечаком. Осјети
необичну слабост у ногама и терет многих година у повијеним
леђима, па се и нехотице прихвати за сув ољуштен колац у огради.
− Мој синко, јадан ти сам те и дочеко и испратио. На какав ли ми
пут одлазиш, како ли мене остављаш − као овај суви колац − без
плода, без сока.
А Тодор је, не осврћући се, брзо одмицао преко чистине,
заборављајући љетњу жегу и добро знајући какве га очи сад прате.
Осјећао је на својим леђима очев поглед и, сав напет и стегнут у себи,
бјежао је од њега као да се измиче и спасава од своје рођене грке
жалости која га отуд, од шљивика, немилосрдно коси и сијече преко
незаштићених плећа. Шуму пред собом дочекао је као спас и велико
олакшање и тек у првој хладовитој удољини осјетио је да су му очи
пуне ситних пецкавих суза.
„Е, шта ћеш… некако се мора живјети!“
Погледао је око себе, по мирној сјеновитој буковој шуми, и лагано
убрисао сузе. Да му у рукама није био карабин и о пасу тешке
фишеклије, све би било исто као некад, за минулих чобанских дана, а
овако − негдје иза ове тихе шуме још увијек постоје страшне нељудске
усташе, пренатрпани камиони и мрачан понор скривен у оштрој
трави и ситну жбуњу. И баш се мора у хајдуке, искинути из себе
негдашњи миран једноличан живот, отргнути га с болом као рођену
утробу, па и без њега покушати живјети. Живјети, а како? Хоће ли
икад овај карабин, садашњи једини друг и узданица, постати онако
мио и знан као његов остављени плуг, мотика или лак срп уз кога се
мили запјевати? Како ли ће ићи пуст и дуг живот без посла?
Из даљине, од вароши, чуше се три-четири пушке. Тодор се лецну и
сав у леду и трнцима окрену се на ону страну. Отуд је између дрвећа
пролазила и све више расла подмукла хладна страва, претварајући
читаву знану шуму у некакав опасан и немио предјео, који се са свих
страна стезао и пријетио бјегунцу. Тек послије неколико тренутака
осјети карабин у скамењеној руци и шкљоцну затварачем да провјери
је ли му метак у цијеви. Добро је!
Предахнуо је и осјетио како обруч тјескобе око њега попусти и
размаче се. Са злобним уживањем пљесну по мрку дрвету тешке
пушке и просикта осветољубиво:
− Е, станите!…

XXIII
У воћњаку поред жандармеријске касарне, у старој потамњелој
сјеници сједили су осамљени командир Винко Винцетић и његов
познаник и пријатељ још из патролне школе, отпуштени жандарм
Тривун Дракулић. Водио се натегнут и мучан разговор, прекидан
честим паузама непријатне тишине.
Тривун је био родом из села Мрачаја, десетак километара удаљеног
од Винкове касарне. Седам-осам година службовао је негдје у
Подравини, па кад је успостављена Бановина Хрватска, пребачен је
код Босанске Градишке и ту га је затекао и рат. „Слободна Независна
Држава Хрватска“ одмах га је отпустила из службе, одлежао је у
затвору десетак-петнаест дана, а онда је, након кратког и површног
саслушања, пуштен кући. На његова увјеравања да ће вјерно и
поштено служити и „новој држави“, умијесто да га похвали, котарски
предстојник само се издерао на њ и запријетио:
− Послаћу ја тебе пред логорника, па ће ти он брзо показати у
какву се службу Власи примају! Губи се, док ти је глава још на
раменима.
Кад је доперјао у своје село, Тривун је, застрашен у Градишци,
читав мјесец дана само ћутао не мичући се од куће. Свратио је само
два-три пута у оближњу жандармеријску станицу, у чијем је рејону
било и његово село, и покушао да ухвати какву било везу са својим
бившим друговима. Тамо су с њим разговарали суздржано и опрезно,
али никад непријатељски, јер се још увијек није баш најсигурније
знало како ће стати ствар с овом новом државом, насталом преко
ноћи, па су се жандарми, претежно муслимани, држали неутрално и
резервисано, мјерећи ријечи. Једино је командир станице, славонски
Хрват, пролазио поред њега као да га и не види и преко воље је
одговарао на његов поздрав. Од њих је Тривун и сазнао да је у
жандармеријској станици у Марјанима постао командир његов
познаник Винко Винцетић.
Видећи да га сад засад нико не дира, Тривун се мало-помало
осмјели и развеза језик. Залазио је по селу од једног до другог
познаника и разговором кратио дуге љетње дане. Обично је почињао
од Хрвата:
− Е, Хрвати, Хрвати, кад ми неко њих спомене! Двапут су они мене
кренули с мјеста: једном кад су добили бановину и сад кад основаше
државу. Е, да је Тривун знао оно што зна данас… ух, јадна мајко!
Сјећајући се Градишке, затвора и успутних неприлика до свог села,
Тривун је само гризао горњу усну, стезао зубе и жалио се, мрачно
гледајући некуд мимо саговорника као да сам са собом разговара:
− Одбијао би ја њима бубреге ко што су други буразери радили, а
не би више онако… Их, што је са мном био неки Кеча, Личанин − кад
ти тај дохвати каквог бунџију, мачековца, не бој се − смекша му ребра
цокулама.
Па би се одједном осмијехнуо, још увијек загледан мимо
саговорника, и злурадо наставио:
− А, вала, и Тривун је своје неколико пута провео. Једном нам,
обноћ, паде шака један њихов студент; одавно смо га меркали. Јадан
ти бог!… нит ко види да смо га укебали, нит ко зна. Заведемо га у
врбик, па дедер… их! А послије за ноге и за руке, па с њим у Драву −
збогом, дико!
Тако се Тривун сладио и разведравао с тим својим причама,
заборављајући на свој садашњи неизвјестан положај. А његови
слушаоци, већ према својој памети, ћуди или ранијим искуствима,
благосиљали су му „драгу српску руку“ и осветољубиво сијевали
очима, забринуто уздисали као да је на њих пало да враћају
Тривунове подравске дугове или су га слушали радознало и
полуотворених уста као што би слушали сваку другу причу о људима
и догађајима, који су далеко од њих и ничим не могу утицати на
њихове властите судбине.
− Их, бог те живио и помого, брате Србине! Тако, тако!
− Е, е, ух, гадна времена дођоше.
− О, брате, јес видио: скочи вам из руку?!
Сад је Тривун сједио у сјеници наспрам Винка, врпољио се на
преуској клупи и, онако висок и незграпан, трудио се да се начини
што мањи и скрушенији.
− Ти мене, Винко, знаш добро, та бар смо ми лијепо живили.
− Знам, знам − ужурбано га прекиде Винко, сав уштогљен и крут
као да се боји да овај овдје преко пута, сад изгубљен и безначајан
цивил, не исприча нешто што би га довело у било какву ближу везу с
њим, командиром оружничке постаје.
− Ето ти видиш − наставља Тривун као да је добио богзна какав
пријатељски одговор − а сад ти мени шаљу питање зашто нијесам био
на кулуку. Винко, брате, па зар и мене ту…
Командир се опет боји опасна завршетка реченице и прекида га:
− Па, знаш и сам да се наређења власти морају извршавати.
Тривун се нагиње према уску храстову столу, приноси руку
грудима и потресним гласом објашњава:
− Винко, брате мој мили, зар сам ја и помислио да се нешто
противим, али ти знаш и сам шта се ради доље у вароши. Толике људе
дигоше с кулука…
− Ради се! Шта се ради у вароши?! Приче се причају, ето шта се
ради.
Командир пооштрава глас и некако мртво и укочено диже поглед
на бившег жандарма. По тим непријатним плавим очима Тривун
препознаје и добро види да га више нема, да је његово било и прошло.
Ево, пред њим сједи неки потпуно непознат, неосјетљив и хладан
човјек (Тривуну се чини да га сада први пут види) и пред њим треба
добро пазити да ти се језик не залети.
− Ништа ја не причам, боже ти сачувај, него, брате, знаш како је…
 − Како је! Некад сте ви нас притезали и лук нам на глави туцали, а
сад − и наше дође. Ето како је.
Сад већ командир отворено и строго гледа Тривуну право у очи.
Бивши жандарм запрепашћено жмирка.
− Ма ко је туцо и притезо, брате мили; шта ја имам с тим?! Зар
обојица нијесмо били жандарми, колеге? Та сјећаш се школе у
Каменици и онога нашег?… Ја притезо, ех!
Винко окреће у страну мрк поглед као да никад није чуо нит жели
чути за жандармеријску школу у Каменици и за тамошња познанства,
али му се у одговору ипак поткрада нешто по чему се види да је
малчице дирнут и он, па први пут у току разговора ословљава
негдашњег друга по имену:
− Знаш ли шта је, Тривуне, да ја теби отворено кажем: и ти си,
богами, свашта радио, зна се то.
И гледајући му у очи са некаквом нарочитом искреношћу, Винко
коначно отвори карте:
− Одсада, драги колега, нити ти мени долази, нит од мене тражи
заштите. Ја чувам свој крух и своје мјесто, а ти добро знаш: ко данас
брани Србе, тај ти је своје − мани! Ја те нећу ни гонити нити ком
тужити, а то ти је од мене доста. И, молим те, иди ти својим путем и
сналази се како сам знаш, а ја ту…
Тривун је само с муком гутао пљувачку и гледао Винка сметено и у
невјерици. Час му се чинило да командир гледа и говори однекле из
велике даљине, тако да му се једва чуо глас и распознавао лик, а час
опет непријатно јасно и близу сијале су се његове свијетлоплаве
туђинске очи (као код неког католичког свеца из какве подравске
цркве), и глатко избријано чисто лице заклањало је Тривуну читави
видик.
− Готово је! Ево, то се види по овоме човјеку коме више ништа не
можеш ухватити ни одредити: ни ко је, ни какав је, ни колико је
далеко, ни како се ово од њега створи.
Као да гази туђим ногама и по несигурној земљи, Тривун пође
испод ниских младих јабука и нађе се на отвореној цести, на сунцу.
Сад кад је изишао из хладовине сганичног воћњака, осјети како се
изнад њега расплину и посљедња варљива заштита и остави га сама и
голорука под голим небом, сваком на оку. Са свих страна отворен је
поглед непријатељском оку, одасвуд може запуцати, а он је једина
мета, крупна и видљива одакле год хоћеш.
Док је Винко још једнако стајао уз ограду воћњака и нервозно
кресао шибицу, дубоко погнут као да се од неког крије, Тривун је
пружио корак само да се што прије иза њега изгуби касарна, јабуке, а
нарочито она потамњела сјеница у којој је заувијек нестало његовог
старог друга Винка Винцетића. Журио је и не видећи честито куда
иде, и тек пошто зађе у грабов шумарак и спотакну се о некакав
камен, он прогледа, дође себи и опсова:
− Е, пас ти матер, ако ли икад наша буде горња, вала ћеш ово
платити!
Што је даље одмицао кроз грабик, у њему је све више расла мржња
на Винка бришући малопређашњн страх и зебљиво осјећање
несигурности. У мирној и тијесној шумској удољини, окруженој
свијетлим клењем, он се чак наљути на самог себе:
− Ух, што га нијесам треснуо по губици, па да види све звијезде на
небесима! Баш сам и ја…
Па је замишљао како се поново налази с Винком у оној истој
сјеници и започиње да води с њим сасвим друкчији разговор,
искаљујући у њему сав свој осветољубиви гњев. Најзад га је, у
мислима, грабио за прса, дизао са сједишта и снажним ударцем у
лице обарао на земљу.
− Ево ти, курво!
Заборављајући куд иде, размахивао је рукама и љутито мрмљао,
док му је гараво циганско лице јаких вилица још више тамњело и
мијењало се од прилива крви у главу. Сад му је, овако омамљену, с
потмулом буром у грудима, сваки пут био кратак и лако проходан.
Гурао је наслијепо као да жури у неминован сукоб од кога га више
нико не може одвратити, нит га зауставити било каквом препреком.
− Вала ће чути за наредника Дракулића, кадли-тадли!
Удну грабика, на утабаној сеоској путини зараслој с обје стране у
неуредну високу живицу, бујну лозу и ријетке лијеске, Тривун скоро
налети на некаква човјека у кожној капи и престрашено одскочи у
страну. Трже се и онај, стукну према живици и нехотице узвикну:
− Ехе!
Два случајна намјерника згледаше се плахо и муњевито као људи
којима савјест није чиста и који не иду по свом свакодневном послу.
Онај капоња, бијелих обрва и жутих бркова, неколико тренутака
уплашено поигра зеленим очима а онда му читаво лице доби
притајено-подмукао израз, једва осјенчен подругљивим осмијехом.
− Наредниче, одакле то ти?
Тривуну се очас учини да овај овдје зна за читаву његову
малопређашњу бруку горе код касарне, баш као да је однекле
прислушкивао овако подмукао и лисичаст, па се сад само надмоћно
смјешка. Збуни се и једва испетља:
− А ето ти видиш, идем… ту, одозго… Ма јес то ти… ти…
− Јест, ја сам, Бикан, зет Саве Љусине. Виђавали смо се ми, пили
заједно. Сјећаш се кад си некад код Саве долазио?
− Откуд ти овдје? − припита Тривун сад већ потпуно умирен.
− Ето тако, затеко се послом. Хајде да запалимо.
Сместише се под крушку дивљаку, подаље од пута, и ту су, пушећи,
један другог дуго испитивали неодређено се жалећи на тешка
времена, све док Тривун не исприча своју невољу и свој данашњи
неуспјех.
− Код Винка си био, аха? Богами се ја био препао да ти долазиш
некаквим другим путем − опрезно поче Бикан шарајући очима по
околним кукурузима и свијетлим њивама с презрелим житима.
Наредник начуљи уши.
− Каквим ћу путем долазити? Нећу, ваљда, из комита?
− Има ти свашта данас, свакаквих људи.
− Каквих ће бити! − одмахну Тривун. − Видиш да је све пошло под
нож.
− Има, има! − потврди Бикан скупљајући своје густе бијеле обрве. −
И тако ће нам баш главу одсјећи. Добро би било да и ти на то
припазиш, био си жандар.
− Имам кад пазити кад и мени глава игра! Како ћу пазити? − и
Тривун, с трачком наде, уприје поглед у загонетног Бикана.
− Остави ти што Винко каже, има и старијих од њега. Пођи ти
лијепо код Саве да се ми поразговарамо. Видјећемо онда да ли ће те
усташе дирнути. Ти знаш онога нашег поручника Радекића? Да, да,
њега. Ено, оно му је кућа, под оним гајем. Да нам је њега некако… И
још једнога овамо, причаћу ти.
− Е, е, отуда ти мени дођи − уозбиљи се Тривун и оштро се загледа
преда се, напето размишљајући. − Дало би се ту, дало…
Требало је само мало почепркати, па да у предузимљивом Тривуну
проговори његова жандармска ловачка крв. Причајући с Биканом, он
брзо заборави своју рођену муку и страховање и одмах узе ствар у
своје руке. Сад је већ Бикан веома пажљиво слушао његово стручно
разлагање губећи сву своју надмоћност и тајанственост. С
поштовањем је гледао у високог кошчатог наредника, који се, откад га
он зна, никад није осмијехнуо. Чак ако би се негдје у крчми људи око
њега стали грохотом смијати, он би се само још више уозбиљио и
напео пажњу као да иза тога њиховог смијеха очекује нешто
увредљиво и кажњиво.
− Богами, наредниче, логорник је према теби право дијете. Био сам
ја код њега, слушао… Јок! Није то ово твоје. Џабе ти је ту… − и Бикан
још једном осмотри понешто запуштеног поцрњелог жандарма као да
би хтио да га боље запамти.
− Ето видиш; а ја ипак излети из службе. Болан, Бикане, ваљао бих
ја њима − их! − Шта да ти причам.
− Ваљао, ваљао… Дођи ти само код Саве и то што прије. Могао би
већ сјутра навече, шта велиш, а?
− Доћи ћу − сложи се Тривун пословно и озбиљно, па пошто
пријеђе још комад пута заједно с Биканом, растадоше се с тврдим
стиском руке, али један другог у очи не погледа.
И опет је Тривун мјерио пут заборављајући куд иде и сав утонуо у
своје најновије планове, у којима више није било командира Винка и
његове проклете сјенице. Сад је пред његовим уоштреним погледом
промицао и шибао плећати поручник Радекић, истински одметник од
власти, прокрадале се усташке засједе (Тривун их води и размјешта) и
логорник је срдачно и покајнички стезао руку бившег жандарма.
− Хвала вам, наредниче, велика хвала! Да не би вас, никад не бисмо
изишли накрај ни с Радекићем, ни с осталима. Опростите, били смо
неправедни према вама, пренаглили. Ви сте нам заиста пријеко
потребан човјек.
Тако је Тривун по неколико пута замишљао ту сцену с логорником
и додавао јој понеки детаљ. Најзад је у канцеларији био присутан и
неки виши усташки официр, с одобравањем гледао Тривуна, који је
војнички прав стајао пред логорниковим столом, а онда се тај исти
официр окретао Винку, заборављеном негдје у ћошку, и строго га
корио:
− Срамота, командиру, нисте познавали способности свог најбољег
друга. Нисте ви, драги мој, за командира станице, и још данас да сте
предали дужност ево овоме овдје, нареднику Тривуну Дракулићу.
Уживајући у тој слици, Тривун је усташама опраштао сва
дотадашња понижења која је морао да поднесе и преживи.
− Па чујеш, може се и с њима, нијесу то баш лоши…
Ипак, још увијек није могао да до краја свари и отворено каже ту
реченицу, јер би га жацнула помисао на покољ у варошици о коме се
све отвореније шапутало у Мрачају, иако још нико није знао сигурних
и тачних појединости о свему. Остаде му једино да покуша оправдати
усташе:
− Покољ?! Ама, више је ту приче него… Ко ће ти знати шта је то
било! Има ти, брате, власт своје послове, а свјетина одмах…
Код планинског потока, дубока разривена корита, кад већ пред
Тривуном засвјетлуцаше прве куће Мрачаја прибијене у страни, под
самом шумом, показа се пред њим из високе папрати просиједа
неочешљана жена, накривљене мараме, и узе престрашено да маше
рукама, шиштећи као гуска:
− Бјежи, бјежи, бјежи!
Тривун застаде и следи се. Више је погађао него што је чуо шта му
то комшиница довикује.
− Шта је?! − припита он упола шапатом.
− Бјежи, бјежи! − без престанка је понављала жена као да је
заборавила све остале ријечи.
Тривун јој се примаче ближе и, обзирући се око себе, упита
нестрпљиво и љутито:
− Ама шта је?! Рашта ћу бјежати?
− Бјежи, црна и жалосна кукавицо, ено те усташе чекају код куће.
Тривуну почеше трнути ноге. Зађе у папрат, сједе до сељанке и,
губећи дах, сува грла, стаде да се пропитује:
− Кад су дошли?
− Још пред ручак. Ја таман изишла пред кућу да унесем дрва, а они
посукнуше одозго из шуме одакле им се нико није надао. Носе пушке
ево све овако.
И ту сељанка неспретно, женском кретњом, показа како усташе
носе пушке „на готовс“, па продужи:
− Моја сестро, слетише ти се они око ваше куће ко вуци: жагоре,
премећу, улазе, излазе, а ја тркнем у шталу па ћу ти отуд провирити.
Чујем, питају за те.
− За ме? − понови Тривун гутајући оскудну пљувачку.
− За те, јадна ми мајка моја. Ајде, зар онаког човјека, мислим се,
онаког сокола да одведу! Вирим, вирим, кад ето их: гоне пред собом
старог Јована, твог оца.
Тривуна нешто нагло пограби за груди, стеже их, а онда се у њему
све опусти, отежа, и знојна грозничава немоћ прилијепи га за земљу.
Више помисли него ли прошапута:
− Одведоше га?
− Одагнаше га низ пут, а он све, онако стар, иде, оборио главу, капи
крви у образима нема. Ајме ти је мени! Обазре се ја по штали, Зекуља
ми се јуче отелила, лежи овако крај мене. Јој, Зекуља, сестро, шта ће
ово бити од нас, куд ли смо пристали?!
Потиштени Тривун више није знао ни шта би упитао комшиницу,
док је она и без питања неуморно причала, срећна што јој се пружа
прилика да набаса на пажљива и заинтересована слушаоца.
− Стани ти, моја сес…, мој брате, шта ће даље бити. Изиђем ја и
провирим иза кукурузане, кад ли тамо: тројица усташа сједе под
орасом у авлији, а четврти на ледини више куће. Господа ми бога
чекају Тривуна! А ја ти онда, јадна и жалосна, комадић крува и груду
сира у торбицу, па све преко плотова и кроз воћаре − право у њиве.
Ево, велим, Ђоко, па ручај и данас не окрећи кући, така је и така
ствар. А он ће ти мени: лети брже на поток и чекај код моста, Тривун
је некуд тамо јутрос отишао. Спасавај човјека…
Тривун је само клонуло ћутао, слушао жену и заборављеном
кретњом једнако брисао десну страну чела. Нит му се више маштало,
нит куд ишло, ни било шта предузимало. Ево овдје, поред овога
потока, коначно је увидио да је закаснио: и с Винком, и са Савом
Љусином, и с великим плановима. Шта ће ту поред њега овај уски
мостић? На другу страну нема се због чега прелазити, старог су
одвели.
„Одвели старог!“
Никада Тривун не би помислио да ће му овако бити жао оца. Тамо
у свијету, за вријеме службовања, ријетко му је кад и падао на ум тај
неугледни црни старац, погурен, тужан и одавна заћутао. Ако је некад
и писао сину, било је то туђом руком и туђим ријечима; из тих редова
није се видио стари Јован. Кад би ипак једном проговорио, он би
Тривуну сигурно казао нешто сасвим друго: било би ту много
потуљене туге, ношене годинама, поменут сваки комадић мучно
добијена хљеба, сваки тежак дан и брижан вечерњи сат.
Кад би се враћао с одсуства у своје мјесто службовања, Тривуна је
увијек отац испраћао добар комад пута. Ишли би пјешке, за колима,
један уз другог, и Тривуну се све чинило: сад ће отац почети да
говори, казаће коначно оно своје право. Али је стари упорно ћутао
корачајући поред сина и тек на растанку, пружајући му руку, кратко
би казао:
− Ето, тако ти је то, мој синко.
Чинило се, да том реченицом стари Јован завршава некакав свој
унутрашњи разговор са сином, вођен за вријеме читавог пута од куће
до места растанка.
− Сирома стари.
Негдје дубоко у грудима откидоше се Тривуну невидљиве сузе за
тим његовим несрећним и мучаљивим оцем. Као да га види пред
собом; иде стари пред усташама ћутљив и оборене главе, мјери
кратки комад свог посљедњег пута који му неумољиво измиче, бјежи
и скраћује се, а још није казао своју посљедњу ријеч, нити ће Тривун
више икад имати прилике да је чује. Убиће старога.
− Е, Винко, Винко.
Иако његов невјерни пријатељ и бивши колега није имао никакве
непосредне везе с овим хапшењем, Тривун ипак највише зажали на њ.
Други нису ни дужни да га пожале и заштите, али Винко… А он то
данас не би и неће да учини и џабе би било ноћас трчати касарни у
Марјане.
Не знајући сам ни куд би ни шта би, Тривун оборене главе покорно
пође за плашљивом женом, док су му мисли непокретне и без икакве
унутрашње снаге још увијек остајале пред уклетим трагом Винкове
сјенице, у коју одсад без пушке и ножа не може и неће бити пута.

XXIV
Чим се прочуло за бјекство Стојана Кекића и за његов доживљај на
понору, ко год је имао неког свог у затвору пожури његовој кући да се
пропитује. Жене су предњачиле. Остављале би започет или упола
довршен посао, па било да се ради о дјеци, о мужи стоке или о
замијешеној погачи, и у ходу се забрађујући, брзале су пречацем
према Стојановој кући. Кад би на заравњеној узвисини више потока
угледале збијен чопорак зградица и поред њих висок и танак јаблан,
свакој би за трен клонуло срце и ноге отказале послушност.
„Ено, оно је!“
Онај усамљен јаблан, ријетко и необично дрво у читавом овоме
крају, стајао је ту, чинило се женама, као издвојен и уочљив
злослутни знак да их баш код те куће чека црн глас.
− Ајме, ајме мени, црној и жалосној!
Већ на томе мјесту почињао би увод у јадиковку, тијесан и мучан
увод без суза и без гласа јаука, да се развеже и груне тек онда кад би
стигла већ до пред саму кућу и угледала Стојана на дрвљанику у
авлији. Откад је стигао с понора, ту је он скоро од јутра до мрака
проводио у разговору с понеким из села, с једне стране да му се дјеца
не узбуђују и не плаше због плача и кукњаве којом је непрекидно био
окружен, а с друге стране, чим се нађе у кући, затворен и без видика,
чинило му се да ће сваки час однекле испасти усташе и поклопити га
ту као миша. Због тога се осјећао сигуран и с пуним дахом само онда
кад је око себе имао чист и надалеко отворен видик, а над главом
безопасно небо, пуно мирне свјетлости.
Од Стојанове куће, као од некаквог злокобног средишта, запјевка и
бугарања разлијевала се и ширила све до најудаљенијих кућа,
завучених у невидљиве долове и усклонита мјеста подно брегова.
Сваки заселак имао је по неколико покојника, невидљивих покојника
који ће још недјељама и мјесецима остати чврсто везани уз своје куће
и бити присутни у њима, јер нит им је ко запалио свијеће, нит им
начинио сандук, нит су их однијели на гробље. Нису их чак позобала
ни она страшна туђинска мјеста добро запамћена из прошлог рата,
Арад, Пијава, Фијума, Галиција, мјеста чија вам сама имена већ не
слуте на добро и унапријед казују да се ту гине и умире незнано и
далеко од сваког свога. Сад је њихова мирна варошица преко ноћи
подивљала и донијела пропаст и смрт пред свачији праг. Каква ли су
ово времена и на шта ли све изиђе, људи моји?
И док су тако жене из гласа кукале и бугариле, неприступачне за
сваку утјеху и паметан разлог, људи су, и сами смућени, уплашени и
забринути, викали на њих и без разлога се осионо издирали, чак и они
најмирнији, само да у себи заглуше властиту страву и сакрију пред
женама и нејачи своје несналажење и тешку пометњу. Кад би видио у
себе несмјело упрте погледе својих укућана, сваком би домаћину
прокрвавило срце и он би, немоћан да било кога заштити, давао само
слабо утјешне савјете, а сам је у себи мислио:
− Камо пусте среће да сам и ја отишао на понор!
У читавој тој мучној тмуши од жалости, страха и безизлазности као
танак зрачак свјетлости провлачила се кроз села још увијек несигурна
вијест да је однекле стигао Урош Павловић, да има са собом још
друштва и − да се спрема устанак.
Они исти који су у својој беспомоћности прижељкивали понор и
брз конац свих мука, сад су уздисали с надом и помало у невјерици:
− Камо лијепе среће да је он одавно стигао и забунио!
Једини човјек у Јаругама, издвојен од осталог свијета и у жалости и
у надањима, био је нови кнез Пепо. Покорно и марљиво, не слутећи
никаква зла, он је прије неколико дана сазивао људе на кулук, а кад је
чуо за Кекићево бјекство и за покољ на понору, он само утрну и
занијеми као да су њему лично прочитали смртну осуду. За вечером с
муком прогута један једини залогај, остави кашику и, убијено, са
смртном тугом, погледа своје троје дјеце као да су већ сирочад.
− Једите ви само, једите, ја сам нешто… јео сам у селу.
Као да га неко гони и отима му из руку сваки посао, он је збуњено
ходао по дворишту, прихваћао сад ово, сад оно, али се ни на чем није
заустављао и брзо је испуштао сваки предмет, заборављајући шта је с
њим намјеравао започети. Тек у огради, иза стаје, исправљајући
рачвастим подупорњем нагнут стог овогодишњег сијена, он клону
главом у збијен миришљав пласт и глуво јекну:
 − Јој, мајко мила, оде ми село!
Не желећи да више види ни бијела дана, ни људе, ни омрзнуте
вароши, он је све очајније дубио главом у сијено, у јаловој нади да ће
се некако тако сакрити и утонути у какав глуви и дубок бездан из кога
га ничији позив ни наредбе неће извући. Ронио је, слијеп и омамљен,
гоњен рођеним јауком:
− Јој, јаој, људи!
Рано сјутрадан, туђ и сам себи и прохладном пустом јутру, Пепо
крену кући Стојана Кекића. Ишао је као какав дојучерашњи болесник,
без снаге, лоше прездравио, који још увијек не вјерује да он то лично
хода по земљи и некуд путује. Све око њега било му је некуд отуђено,
одавна невиђено; тугом су га испуњавали познати предјели, њиве и
путељци, као да се заувијек с њима опрашта и кида посљедњу људску
нит. Осјећао се сам самцит у читаву селу, сам и откинут поред толико
народа.
− Оо-ах! − то је још било једино што му је остало од синоћњег
оштрог и болног јаука. Ето, и то је издушило и он је остао пуст као
какво урушено згариште из кога више не може да се пропне и лизне
пламен.
Уз малу странчицу према Стојановој кући, Пепи сасвим понестаде
снаге и он је једва вукао ногу за ногом, очекујући да га горе пред
кућом, код посљедњег корака, неко сасвим дотуче.
Стојан га дочека пред кућом већ одавна будан, обријан, некако
строго чист и видно омршавио у лицу. Као да му се одавно надао, он
показа Пепи мјесто на дрвљанику и, спуштајући се и сам поред њега,
сажаљиво отхукну:
− Е, мој Пепо, мој Пепо, на шта ти нас дозва и окупи, јадниче мој!
Јадна ти, брате, и чемерна твоја кнежија и твоје…
Стојан сад није био, као што му је обичај, набусит и отресит у
разговору, већ се обраћао кнезу као неком кукавном злосрећнику
који је, и против своје воље, увалио људе у непоправљиву биједу, па га
сад треба жалити више од његовкхх жртава. Што је било − било је, већ
се ту ништа не да поправити, али сад овај Пепо: куд би сад човјек с
њим и како да пожали и спаси живу људску душу?
− Џабе ти је сад, мој Пепо, све је отишло, све… Не помаже ти више
ту ни пропитивање, ни… Макар им ти више немој на очи и макар ти
гледај некако…
Стојан је збуњено тражио праву ријеч и чврст ослонац. Овоме
утученом и сплашеном кнезу, осјећао је, не вриједи препоручивати
ни пушку, ни буну, нити било какав други активан отпор, то би њега
још више притукло и устравило. Једино што му се још може казати то
је да се склања напасти с очију.
Осјећајући да га овај забринути и сурови Стојан јутрос истински
жали, Пепо појми руком за сузним очима.
− Макар ја?… Шта вриједи, Стојане, да се ја сам спасавам, кад
одоше толики људи, толике моје комшије, кумови… Стојане рођени,
ја сам ту кнез, глава села, а видиш ли ти…
Гледајући га како одмиче низ пут онако смањчао, погурен и сив,
Стојан с тугом помисли:
− Аја, богме, мој кнеже, ти ни своје главе нећеш умјети склонити
ни ушчувати, а камоли читаво село.
И у исти мах сјети се Уроша Павловића и забринуто занијека
главом:
− Урошу, Урошу, брате мој слатки, крв ћете ви пропљувати с овим
нашим јадом и чемером. Ово је научило слушати и теменати откад је
својим очима прогледало. Видиш ли га само, јадника…
А Пепо је, као да је са свих страна опкољен замкама и невидљивим
опасностима, задихано журио својој кући старајући се да уз пут буде
слијеп и глув, па да не види жива човјека, нит чује људскога гласа.
Чинило му се: на првом лицу које види прочитаће нијем прекор, а
први глас који чује, биће запјевка за покојником.
Тако је, сав у јези, упао најзад у своје двориште и пожурио у кућу
као да му је за петама невидљив прогонилац.
Отада за кнеза пођоше мучни дани, а још горе ноћи. С једне стране
уклањао се сваком живом у селу стријепећи од госта, комшије и
каквог случајног намјерника, а с друге стране страховао је од упада
усташа и од жандармског позива. Нит је имао одлучности да се крије
од усташа, нит снаге да их сачека у самој кући, па је поваздан сједио
испод свог воћњака, на ивици плитке јаруге зарасле у лијеске, и тако,
у неку руку, није био ни код куће ни у бјекству. И сам је осјећао да
лебди негдје између свог садашњег живота, унакаженог страхотама, и
нечег другог, неиспитаног и пуног неизвјесности, што почиње с овом
замршеном јаругом, а наставља се богзна како и гдје, далеко од своје
куће и свога комадића земље, у некаквом сплету и густишу у који се
он не усуђује с ово своје мало снаге, а још мање памети и смјелости.
Чим би горе пред кућом чуо какве непознате гласове, Пепо би у
грудима осјетио мучан потрес и руке би почеле да му трну и да се
одузимају. Узнемирено срце ширило се и дизало до под само грло
заптивајући дах.
„Ево их! Усташе!“
Слеђен и одузет, није имао снаге ни одлучности да бјежи низ
јаругу, нити да честито провири на кућу, али је добро знао, зовне ли
га власт, па било то усташе, било жандарми, он ће устати и покорно
им поћи у сусрет.
Чекао је тако смањујући се и суспрежући дах, а кад би разговор
пред кућом већ одавна умукао, он би издалека, у полукругу,
заобилазио око куће да с прочеља види не чека ли га ко пред прагом.
То би му одузело толико снаге и живаца, да је на јело једва отварао
уста, мученички гледајући у софру и дјецу око ње. Једва је чекао вече
и бар кратак одмор и предах од напета дана, али ноћ је доносила само
нове невоље и друге облике страха и презања.
Обноћ, кад се сви људски односи, обзири и страховања мијењају и
добијају такве облике и размјере о каквим тријезан човјек по дану
никад не мисли нит их прима, Пепо је још увијек остајао распет
између два супротна свијета. Једно је била она блиска и страшна
свакодневна стварност, опипљива и тврда, с усташама,
жандармеријом, позивима и другим чекањима у предстојникову
предсобљу, кад човјеку кољена клецају, а живот спада на некакво
јадно зазирање од сваког шушња у суседној соби. А други свијет? Он
се само нејасно назире и чује кроз свакодневна шапутања о Урошу и
поручнику и њиховој тајној работи под окриљем шуме, мрака и
ноћних договора. Буна! Та стара ријеч чудно подиже и узбуђује душу
и човјек већ види пожаре у тами, кремењаче и кубуре оковане жутим
лимом и ко шмар од узбуњене раје.
− Буна?!
Лежећи у огради, под сијеном, Пепо шапатом и упитно изговори ту
ријеч као да се обраћа невидљиву саговорнику, можда баш неком из
Урошева друштва. па се ослони на лакат и пажљиво ослушну.
− Буна! О, пас им нану, богме ће их бити свукуда!
 И већ пред собом види како се усташе безглаво ломе и бјеже преко
плотова и низ долине, а пушка грми ко што бог хоће и брда снажно
одјекују испуњавајући душу новим и чврстим самопоуздањем.
Ех, зашто га сад неко не позове; кренуо би, вала, куд хоћеш, и у
гору и у воду. Зажмирио би на оба ока, оставио и кућу и… па куд
пукло да пукло.
Али ноћ одмиче пуна безначајног шуштања и далеког трепета
звијезда, Пепин се занос полако хлади и пада и он све упорније мисли
о томе како се освит неумољиво примиче. Прва јутарња свијетлосг,
зна он то добро, оголиће сва ноћашња маштања, свијет ће се поново
повратити и стврднути у старе добро познате облике, па ће Пепо јасно
видјети да има жену и дјецу, кућу и нешто земље, да је празнорук и
убог, а како ћеш онда посегнути руком на државу! Родиће јутро и
безброј других питања: како ћеш, чим ћеш против толике државе и
силе? Гдје је спрема и оружје? Ко ће сложити толики свијет? Шта ће
се, ако удари војска и плине по шуми, гдје ћеш се онда сакрити?… Сва
су та питања тешка и за Пепину памет нерјешљива, а усташе су тако
близу, жандарми још ближе, путеви на све стране отворени и, ето ти
га − невоља ти зачас може осванути пред прагом. Шта ће ти онда
помоћи Урош и све његове приче?
− О, боже, боже, куда ли ће се?
Тако раздрт између ноћних нада и маштања и тешких питања која
је доносио дан, бришући све планове сковане у мраку, Пепо је све
чешће, и обноћ и по дану, сањарио о томе да му је негдје у близини
куће ископати дубок и добро сакривен трап, па се склонити у њ, у
мирну таму у којој се растапа и неосјетно изједначује све: и
прошлост, и будућност, и страшни табор из вароши и овај горе што
ниче око шума, спасоносна тама у којој се властита кривица
заборавља, а туђа жалост не види.
Шврљао је тамо-амо око куће, највише по јарузи, још увијек
неодлучан да започне с копањем, а још мање да га се коначно окане.
Тражио је и процијењивао склонита мјеста завлачећи се у љесков
густиш и спуштајући се у тијесне удољине над којима стоји само
сужен комад свијетла неба, са свих страна искрзан и затворен гранама
дрвећа. Каква су времена настала, и то му је небо превише. Најбоље
би било у мрачан трап и тамо се ућутати и чекати, чекати упорно и
стрпљиво, и најзад ће се свако зло издурати. Како су за прошлог рата,
за Швабе, издурали толики војни бјегунци, међу њима и његов отац,
покојни Јовеља! Све се издржи и на концу прође, а жива глава опет
остане.
− То, то − дурање!
У доконим лутањима око куће та је одлука у њему све више
сазријевала и он је осјећао како је сваки дан ближе томе преломном
тренутку кад ће се откинути од свега свијета, од сваке власти, села, па
и од рођене дјеце, закопати се негдје у какву јаругу и тврдокорно,
упорно чекати да опасност и невоља од себе прођу, без његова напора
и мијешања у те ствари.
− Све пролази, па ће и то − као мелем блажила га је та увјерљива
нада. − Прође на крају и живот и чељаде се заувијек смири и
отпочине. Ето, сад човјеку не би било жао ни умријети, а камоли… Па
шта ми је то − просједети у каквом трапу једно… Издураће се!
Пепина жена Мика, висока, танка и бљедуњава, али још увијек с
траговима негдашње љепоте, почињала би понекад да се жали:
− Куну те жене по селу, стра божји слушати. Искупи нам, вели,
људе на кулук, дође им главе, а он остаде. Знао је он, вели, за све
ово…
Пепо би спуштао кашику и с напором почињао да гута пљувачку,
осјећајући се као да је од неког изненада затечен и ухваћен. А жена је
продужавала тихо, равним гласом, као да прича о неком другом или
као да се и сама с тим слаже:
− Лако је, вели, за његову дјецу, а нама остадоше сироте.
Нато би и Пепина дјеца дизала главе уозбиљена и рано сазрела,
пажљиво пратећи разговор. То је кнезу нарочито тешко падало, сјећао
би се толике друге дјеце по селу уцвијељене и без оца, и само је с
муком набирао и стезао вилице као да савлађује потајан физички бол.
Једва би, с напором, суздржано простењао:
− Мико, наредба је наредба. Шта ја ту, брате, могу?
У тим тренуцима рођена кућа постајала му је тешка и немила,
погледи дјеце испуњавали би га немоћним јадом, а као једино
олакшање у њему би се, као уздах, откинула спасоносна помисао:
− Издураће се! Све пролази, па ће и ово.
И као да тражи потврду за своје надање, невјешто би посегао руком
да помилује које од своје дјеце, ал и то је испадало дрвењасто и
некако на пола срца. Човјек је постајао туђин и у својој рођеној кући.
Каква ли су ово времена, кад, ево, ниси ни жив ни мртав, него негдје
на средини: одгоријеваш од правог живота, а смрт се не жури да дође.
Умјесто смрти, једног дана на авлијским вратницама појави се
Савин зет Бикан. Створи се изненада на томе једином излазу из
дворишта, стаде као да некоме затвара пут и зовну прстом уплашеног
Пепу:
− Дођиде, кнеже.
Сједоше недалеко од куће, заклоњени од пута неуредном живицом
(Бикан се увијек мотао и појављивао иза којекаквих живица) па док је
Пепо мученички гутао пљувачку, Бикан је дуго ђутао и лупкао
штапићем по својој тврдој цокули. Најзад се трже из мисли, додирну
оним штапићем Пепину руку и злослутно сину зеленим очима.
− Јеси ли ти кнез у овоме селу, шта ли си?
Пепо се трже као опечен, али се не усуди да помакне руку. Лежала
му је на кољену као да је одузета.
− Па ја… Јесам. Закнежили су ме они доље.
Одговарао је несигурно као да ни сам не вјерује да је он заиста тај
кнез. Бикан поново, искоса, показа своје подмукле непријатне очи.
− Нијеси ти, Пепо, никакав кнез. Овдје ти је кнез и поручник
Радекић, и онај, како се зове… и наш Стојан Кекић, и мали Ћупурдија,
и… сваки други коме падне на ум. Знаш ли ти то, Пепо?
Пепи почеше да трну руке. Ето ти га, сад је џабе бјежати. Оно, оно
страшно, само је дошло по њ.
− Брате Бикане, шта ја знам од тога. Ја ти ту… Шта ја ту могу?
Бикан зловољно шмикну и одиже кожни штит капе, откривајући
горњи дио чела, блијед и с проријеђеном косом.
− Јест, не можеш ништа! И ти си, канда, почео да се кријеш. Неки
тамо кнез, власт у селу, а овамо ти под носом вршља не знам ти ја ко.
Знаш ли ти, кнеже, да се за то одговара?
Изговарајући посљедње ријечи, Бикан испод својих густих
бјеличастих обрва убоде погледом Пепу у само срце, а оно његово
„одговара“ пресијече кнеза преко паса као леден муњевит нож.
Искочи му пред очи сумрачно топло предстојниково предсобље с
великим ормаром у ћошку, иза кога неуморно струже сакривен миш
и још више брка мисли ионако пометена и устрављена човјека. Опет
предстојник и оно убиствено чекање које испија и посљедњу трунку
куражи!
− Па, Бикане брате, шта би сад ту човјек знао? Шта…
− Знао би, знао, не бој се. Немој ти мислити, ако су се сад усташе
доље мало прићутале, да неће опет брзо амо. Да, да. А онда ће ти
бити: гдје је Кекић, гдје је Ћупурдија, код кога свраћа поручник, ко
је…
− Па ко ће то знати?
− Знаћеш ти − поучно и мирно рече Бикан. − Прођи се по селу,
мајка му стара, види, пропитај. Скочи горе и до Боканове Пољане,
нађи кога да привири у Лисичјак, размрдај се мало. Па наврати чешће
и до нас, до Саве, баш је пропитивао за те.
Бикан је сасвим изгубио малопређашњу оштрину и подозријевање
и сад је разговарао с Пепом пријатељски, савјетовао га шта да ради и
на шта у селу да пази. Иако је био за коју годину млађи од кнеза, он се
држао некако покровитељски, као старији и много искуснији човјек.
Дирнут његовом добротом и присним разговором, Пепо се стопли и
омекша, већ готово да загрли овога душевног човјека који га је и
укорио и пропријетио му, па је најзад нашао за њ и лијепу ријеч и
добар савјет. Ето видиш, кад је најгоре и кад пред очима све зацрни,
опет се нађе неко, узме те за руку и покаже ти пут.
− Хвала ти, брате Бикане. Шта ћеш, да не би тебе, никад ја… ето
ти… − испраћајући госта узбуђено је муцао Пепо и збуњено ширио
руке осјећајући се и дужан и помало крив.
У наступу првог олакшања, увелико растерећен од непрекидног
страховања и брига, кнез није у почетку ни размишљао о свему ономе
што му је Бикан савјетовао. Враћао се преко ледине и одвише узбуђен
да би могао трезвено и хладно да процијени све Биканове предлоге. У
њему се споро ослобађала прикривена радост што ће, ево, ипак
остати жив, поштеђен и чак под нечијом заштитом. Ту је Бикан, па
Саво, па, видиш, каже, и они доље у вароши. Добро је, добро,
разгаљује се…
С голог заравањка недалеко од куће пред њим се отвори видик на
један дио села, стишан и као изумро под појачаним сјајем сунца на
заласку. Ех, колико је данас тамо жалости и суза! Ено, види се и мало
накривљена вршика Стојанова јаблана.
 − Стојан?
Пепо се, као нечим ожежен, сјети задатка који му је повјерио
Бикан и у њему се зачас побркаше и заплетоше сва његова пријатна
маштања.
− Па јесте, ето, живо ће се остати… Остаће се… Аа, да…
Покушао је да се сабере и до краја доведе охрабрујућу мисао, али у
грудима му се стезао и мукло га тиштао некакав мучан чвор, вежући
му и гасећи сваку радост. Учини му се да га однекле изнутра почиње
да нагриза и по њему се шири и пустоши га мртвачка, ружна и
неподношљива губа, па с муком окрену главу да не види ни села ни
јаблана.
− О, боже мој, куд ли би човјек са својом главом?!

XXV
По селима, у присојним њивама, већ је капала презрела пшеница,
али свијет је слабо и нерадо жео. Очекујући нове усташке походе,
момчадија и одрасли људи крили су се и којекуда склањали да нијесу
на оку. Већина жена ил је трајно страховала или жалила гињенике,
запуштајући сваки озбиљан посао, па је за рад у пољу преостајало тек
нешто дјевојака, пометених и снуждених, и понека врлетна ћудљива
старчина, која је излазила на њиву успркос опоменама.
− К врагу, нек убију, ја сам се наживио. Већа је штета онаке
шенице, божјег берићета.
Јадан је и то посао био. Без пјесме, весела разговора и момака у
близини, дјевојке су радиле глуво и с пола срца, а мисли су им биле
свуда, само не код жита. А старац, опет, најеђен и љут на своје
укућане што се „све дигло и окренуло куд бог не помаже“, полазио је
на њиву ријешен да сам самцит све пожање, повеже и садјене, али…
Распухана старчина ужела би десетак-дванаест снопова, угазила
стрњиште широким опанцима и расула колико ти драго класја, па би
је онда забољела леђа, ноге, руке или што друго и чича је хватао прву
хладовину, стерао свој кожух и на њему јечао и јадао се као тешки
болесник, на велико чудо свог унучета које је више њега стајало с
охладњелим ручком у завежљају.
− Јаој, боме, мој Ђурица, носи ти то натраг, кући, нема од твог ђеда
више ништа… О-јо-јој, кукуу!… Ух, мајко моја, гдје ћу умријети без
свијеће…
 Овдје-ондје, по ријетким сарађеним њивама, указаше се
накривљени стогови и раскокане крстине жита, дјело невјештих и
нејаких руку, па су прави тежаци и честити посленици само жалосно
климали главама.
− Е-ех, људи, дођоше времена да се више кућа не кући. Аја, боме,
док ђевојке стогове деђу, није добро.
Чак и таквом сељаку који се одвајкада, без одмора, сатирао на
послу и кога су називали тежак-умрлац, сваки је темељит рад
обнемилио и лако му испадао из руку. Људи су се прихваћали каквог
било споредног послића далеко од куће, тек толико да запетљају дан
за дан и да се не рачунају докони и празних шака. Забацивали су
ограду у некој даљној запуштеној њиви, оправљали млинске јаже или
чували говеда, иако су се говедарења одавна манули. Страх од
усташког упада у село, а још више ишчекивање нечег новог и
необичног, испуњавали су људе трајним немиром и одбијали их од
сваког посла при коме се мора пажљиво удубљавати и дуго остајати
на једноме мјесту.
− Ушао некакав памрав у људе, неће се ово с миром свршити −
пророковали су стари људи, непријатељи сваке промјене, немира и
ремећења утврђеног тока живота.
Иако је по тајним састанцима читан и од руке до руке кружио
летак с позивом Партије на устанак, а Урош и поручник Радекић
ткали кроза села и омркњавали и освитали гдје би им се човјек
најмање надао, у главама дубоко узнемирених људи буна је још увијек
била нешто што се само од себе тићи и расте негдје у мраку и тешкој
тајности, све док једном не букне, неминовна и неотклоњива као
поплава, болештина, неразумљив рат или какво друго чудо,
независно, чини се, од њихове воље. То да је устанак њихова ствар и
да од њих зависи, због нечег је расхлађивало и плашило већину
сељака, непоузданих у се, а навиклих да се, и против своје воље и
свјесне одлуке, стихијски крену и отисну у сваки масовни покрет.
Шта у таквим стварима има неко од њих да пита? Ту ил се наређује ил
све само од себе пође.
Млађарија, увијек спремна на изванредне, несвакодневне и нове
подвиге и понеки отресит старији сељак отворено су повлађивали
Урошу и Радекићу.
− Ехе, драги моји, не иде то тако с неба − с подругљивом оштрином
одсијецао је Стојан Кекић обраћајући се покуњеним и скептичним
домаћинима. − Ваља изнијети гаће на решето, па слободу стећи. Да,
да, у се и у своје кљусе! Док ти дочекаш браћу Русе, одоше главе.
− Ма лако ти је овој младежи: ни жене, ни дјеца − вајкале су се
бркоње. − Њима је море до кољена.
− Богами, кад те натисне Капетановић, газићеш ти њега да је таман
преко главе.
− Газићу, јашта него газити − гунђао је сељак некако судбински и
без воље, помирен и с том невидовном невољом да ће једном, кад
виле очима дођу, ваљати и море газити.
Ни у вароши ствар није ништа боље стајала.
Послије Капетановићева наглог одласка, домаћа усташка власт као
да за кратко вријеме клону и осјетно попусти. Чинило се да их је све
ошамутио и збунио покољ, па се сад питају: шта му ово би и какво ли
ово чудо замијеси Капетановић, па се, ево, некуд изгуби? Шта ће сад?
Логорник Шкуро ријетко се преко дана појављивао у граду, међу
свијетом. Поваздан је сједио у канцеларији, безвољно обављао ситан
свакодневни посао, или би се заборавио па оставио све и сатима јетко
трљао слабо обријане образе, не долазећи у поремећеним мислима ни
до чега одређеног и колико-толико сношљивог. Ту мучну тмушу у
његовој рођеној души закратко би разбијао својим доласком увијек
отресити Орешковић.
− Логорниче, дај да прошетамо кроз варош. Нек види свијет да
усташка власт ни од кога не зазире. Шта ту има…
И Шкуро је, опор и накостријешен, газио поред Орешковића упола
замрлим улицама као да читавом својом појавом и држањем и
несвјесно даје отпор нијемим протестима који га скривено прате иза
сваке завјесе.
− Ево ме, ту сам, па шта…
На нејасне гласове о устанку, Јозо Орешковић је само поспрдно и
љутито примјећивао:
− Устанак?! Ко, зар ови горе − сељаци? Пљуни ти мени у брк, ако
сви они не онереде гаће, док виде само једну једину оружничку
патролу. Само се ти, логорниче, прићути и нек усташе буду спремне,
па неће ли их драги бог навести на тако шта…
Као да се и сам тјеши и увјерава у то, адвокат Јуранић пратио је
његово излагање бојажљивим смијешком, док је фра Божо, не дајући
своје мишљење о свему томе, опомињући лупкао прстима по столу.
− Ваља вам наћи Уроша Павловића. Он горе није никако пожељан,
никако…
Тих неколико дана затишја, ограничених само на краћа
патролирања и преметачине у најближој околини вароши, већина
усташа налазила се у стању некакве тупе нелагодности и мучног
презања од сваког јачег узвика или пуцња. Чинило им се да се сваки
час може поново кренути и наставити оно Капетановићево, у чему су,
канда, и они учествовали, иако би ипак најбоље било да се све то
заборави и некуд потоне без сјаја знака и видљивих посљедица.
Понеки је кришом, још увијек у лакој невјерици, загледао златан
прстен или сат, смотан приликом преметачине. Још му никако није
ишло у главу да је то баш сасвим његово и да је тако олако добијено.
Хоће ли још дуго потрајати ово грозничаво и невјероватно доба, кад
злато и пара, без муке и без одговорности, једноставно допадају
човјеку у руке или ће се, можда, све убрзо расплинути као неки и
одвише лијеп сан?
− Ето ти, јеси ли видио − прстен, чисто злато.
Такви су били спремни, с правом ловачком страшћу, да поново
крену у какав било поход, слутећи у сваком тајном кутку туђе куће
плашљиву златну дивљач. При томе су све више заборављали цијену
коју ће због тога платити дојучерашњи власник и, пуни сталног
немира, без престанка су ткали по вароши и ближој околини
увлачећи, и против своје воље, све нове људе у тај посао.
Утегнути у нове униформе, браћа Шарчевићи, достојанствени и
важни, стекоше одједном господску одмјереност старих аустријских
„цугсфирера“ и почеше се међу усташама понашати као неки
претпостављени и, „шарже“. Сваком су досађивали својим причама о
негдашњем господству и лаком животу, будећи завист и мржњу своје
голаћке сабраће.
− Оставте ви то, Мехмеде, сад смо ми сви поједначени − зловољно
је одмахивао мамурни Тороман − пушка мени, пушка теби, ја
униформу, ти униформу, јакако.
А кад би Заим, вјечито полупијан, стао да заплиће језиком и да
брани брата, Тороман се раздражено усправљао:
− Слушај ти, Заим-беже, ја сам данас твој ројник и твој бог и ти
имаш да слушаш. А сјутра… макар ти сјутра добио земљу и кметове, а
ја вукао вреће ко што сам и радио… Знаш, имаш ти да слушаш, јеси
ли чуо?!
Остављао их је тако заћутале и одлазио даље, мрзовољан и
погружен, а браћа су се брзо купила у хотел, на ракију, скидајући се с
врата свом неприкладном друштву и тражећи нове сабесједнике у
Мујици Харбашу и његовим, од посљедњих дана сталним пајдашима у
пићу, усташи Јосипу Прањићу, дојучерашњем ћумурџији и Мухи
Крушкићу, пропалом трговчићу. Ова тројица људи, различитих
занимања и разног доба старости, нису били ни комшије ни стари
знанци нит су се сад, на новом послу, нарочито разумијевали и
волили. Случајно здружени посљедњим догађајима, у истој униформи
и с једнаком и сталном навиком да до касних ноћних сати проводе
вријеме у хотелу, над чокањима ракије, они се убрзо стадоше
окупљати око једног, увијек истог стола, пијући сваки за свој грош и
из свог посебног разлога. Мујица је у ракији утапао луђачку страву од
ноћних грозота с понора, Мухо Крушкић настављао је своје даљње
неминовно срозавање, започето прије седам-осам година, а сад
потпомогнуто новом службом и лако зарађеним новцем, а чупави
ћумурџија, задивљао и поткрвављених очију, славећи долазак „своје
државе“, у врућој ракијској омами уздизао је своју улогу у свему
овоме до неслућених висина и гласно се разметао својом крвавом
работом:
− Још прије доласка овамо, шесторицу сам православаца ево овом
својом руком прекло. Ево видиш, овако му забијем нож, ево овдје, па
га само закренем. Ево, овако…
Чврстом кратком руком показивао је на свом рођеном врату како
је то клао и закретао ножем, док се Мујица једва видљиво мрштио и
гледао у страну, у жуте завјесе, а Мухо кратко и једносложно
одговарао, па се није знало одобрава ли или потврђује да је све
разумио: − Јах, јах. Види ти.
Разговор међу њима никад није истински оживљавао нит их
зближавао, причао је углавном само Јосип, а кад би им се
придружили још и Шарчевићи или Тороман, ћумурџија се мало
стишавао и причање је окретало на други колосјек ил би се
претварало у зловољну препирку између ројника и увијек због нечег
увријеђених бегова.
Иза поноћи, у ситне сате, кад већ лак и прохладан вјетрић
најављује скору зору, пијанци би се изваљали на улицу и кретали
према касарни. Чујући већ издалека њихов жагор и лупу цокула по
грбавој турској калдрми, усташке патроле мирно су их пропуштале да
прођу. Ћумурџија Јосип једини се заустављао, палио код патролџија
угашену мокру цигарету и дерњао се, раздрљен, гарав и страшан,
луђачки ваљајући очима:
− Кога год укебате, само га мени у шаке! Јој, овако га само, па му
закренем главу!… Ево, ево, ту му нож, ту… Еј, друштво, чекајте!…
Варошани, у већини потиштени и забринути као да слуте неку
несрећу, трудили су се да се што ређе виђају изван кућа, на улици.
Чак су и трговци држали радње увијек некако полуотворене, не
излажући робу, тако да у случају потребе зачас могу повући ролетне и
залупити гвоздена врата.
Разговор на улици и по кафанама сводио се, углавном, на озбиљне
мукле поздраве и кратке свакодневне разговоре, исувише свакодневне
и пословно просте, да се одмах могло видјети како човјек иза њих
крије своју бригу и муку због много важнијих ствари.
− Како си, Мехо? Добро? А како дјеца? Дјеци вавијек добро, па да.
− Тако је, брате. Него, ево ме нешто ципела жуљи.
− Безбели, нова, па жуљи. Тако и ове моје, кад су биле нове…
Стари Ћемаловић ћутао је и каменио се пред својим дућаном као
нечија вјечито присутна зла савјест, док су му синови, мрки и
озбиљни, поваздан пословали у пустој радњи. Смаил хоџа, као и
увијек у тешким ситуацијама, „боловао“ је у својој чистој мирној
соби, натмурено гледао бочице с лекаријама и овда-онда пропитивао
за сина, који се тих дана жив није чуо у кући. Муслиманске жене
проносиле су од куће до куће причу како се око школе гдје су
тамновали побијени сељаци обноћ нешто привиђа, па су и по дану
далеко заобилазиле ту запуштену кућетину полупаних прозора.
Једино је удовица Есма, откривена лица пркосно шибала средином
чаршије, свршавала своје послове и нељубазно се отресала на доконе
усташе:
− Шта си се ту испријечио с том твојом пуцаљком! Е, јеси ми, вала,
момче и по, џаба га било. Боље би ти било да гледаш оно своје куће.
Испод свију тих наоко мирних и обичних чаршијских разговора
ширио се, као хладна струја од које трну ноге, плашљив шапат о
устанку. Како је глас о њему продро у чаршију и ко га је први пронио,
то нико не би умио казати, али свак је почео да страхује, био прав био
крив, због онога што се догодило на понору.
− Кад ђаво по своје дође; неће оно тебе питати гдје си био и шта си
радио − гунђали су сневесељено они умјерени, присталице чекања,
ћутања и мирног покоравања свакој власти. − Кад си ту, под истим
кровом с Тороманом, онда ти не гине оно исто што и њему.
− Па да је ту, брате, некако казати да грађанство није за то, рећи
властима да не ваља ово што се ради. У другим варошима било је
људи, па су се бунили, бранили…
− Било је! Ама хајде га ти код нас нађи који ће ти изићи на очи
Шкури и Јози. Хоћеш, ваљда, послати Ћемаловића, а рођени му син…
враг зна гдје је већ стиго.
− А Смаил хоџа?
− Ни за њ се ништа не зна. Видиш га да је жив умро.
Тако су се неодлучни и тешко покретљиви људи, све по двојица, по
тројица, договарали, скањивали и један другог увјеравали да би нешто
ваљало урадити, али све се завршавало на празним разговорима,
јадањима и забринутом отхукивању. Остајала је само та варљива
утјеха да се ипак нешто покушало, али ето − „кад свијет неће“.
Овдје-онде говоркало се и то како неко подбуњује младиће да не
иду у усташе и како се, ево, заиста најбољи момци још нијесу
„обукли“. Оно, истина, оних првих дана нико такве није ни тражио,
купили су само разне убојице, кокошаре и нерадне људе сумњива
занимања, а сад је, вели, и сам логорник увидио да се нашао у слабу
друштву.
− Кажу да сад логорник тражи за усташе добру и праву момчад, а
ове штокакве, ове што су правили зло, веле да ће разоружати −
напоменуо је бостанџија Реџеп старом Ибри Ћемаловићу
покушавајући да испита шта овај о томе мисли, али га је старац
сажаљиво погледао и тешко отхукнуо:
− Мој Реџепе, ничим се ово не да поправити. Да су њима требали
прави људи, нашли би се они и дошли још први дан, не би их нико
морао искупљати и тражити.
Да забуна и брига буду још веће, однекуд се пронесе вијест да је у
Србији, а канда и у Херцеговини, већ одавна „запуцало“.
 − Србијанци, стари бусијаши! − једном у сумрак, гласно и љутито
опсовао је Орешковић пролазећи поред кафане пред којом су џоњали
потиштени трговчићи и неколико занатлија. − Кажем ли ја теби да ће
они први почети. Ама је ли он само Србин…
Гости пред кафаном само су се нијемо и упитно згледали, али нико
ништа није упитао. Напета и неугодна тишина потраја тако неколико
тренутака, а онда се први диже бостанџија Реџеп, а за њим, као по
прећутној команди, и сви остали.
− Е, људи, да се иде кући, вакат је.

XXVI
Сумњичави Благоје Кртинић, Маркишин стриц, чијем подозривом
оку није у посљедње вријеме ништа могло да промакне, сваки се час
неповјерљиво огледао за веселом и распјеваном дјечачином.
− Ма шта ли се овај мој синовац у задње вријеме нешто мува,
нешто…
Опажао је како је разбарушени Маркиша преко ноћи постао некако
чвршћи, отреситији, губећи ону своју млаку добродушност дјечака
који је још увијек чврсто везан само за своју кућу и још се не упушта у
село, међу одраслије момке. Сад је момчић гледао веселије,
одговарао слободније и као да није запажао својих млађих стричевића
с којима се све до јуче играо и шалио као да им је вршњак.
− Замомчио се дјечак, оставља се дјетињсгва и беспослица −
домишљао се и тјешио плашљиви Благоје. − Неће ваљда бити да је ту
неки други ђаво посриједи.
А Маркиша је сваки посао, нарочито онај споредни, око куће,
обављао све поигравајући с ноге на ногу и без потребе се ачећи и
ребрећи као да нијесу озбиљна времена и као да усташа није бог ни
дао.
− Ма који ли је ђаво овоме маломе? Дај боже, да је то због неке
цурице, али све се бојим…
Запристајући за синовцем, Благоје га једном затече у стаји и поче,
збуњено кашљуцајући:
− Ти се, Маркиша, нешто усходо по селу?
Дјечак још марљивије належе на рогуље којима је кидао љесе
жђубрене сламе и одврати шалом:
 − Окренуо твојим путем. Ти поваздан у шуму, нема те ни на ручак.
− Па, мој синко, друго сам ја. Да, не дај боже, ударе одакле усташе,
готово − нема ме. А ти − ко ће у те дирати?
Маркиша се изговарао да иде сад овим, сад оним послом, а стриц
Благоје, забринут и поникнутих очију, као да га није истински ни
слушао. Чинило се, да му читав овај разговор с Маркишом служи
само зато да се може неопажено удубити у некакве своје тајне и
брижне мисли. Најзад он подиже на дјечака плах и тужан поглед.
− Немој ти, Маркиша, душо, да би зашао у какве друге послове.
Маркиша развуче своја велика уста у лукаво-наиван смијешак.
− Не крадем ја више, стриче, туђе краставце. Лаже то свијет.
Благоје се пажљиво обазрије на стајска врата.
− Није то, мој синко, него ти немој заћи у какав тамо несретлук.
Видиш ти како се данас народ узмутио… свашта има. Млад си ти, луд,
па ће те, бојим се, неко увући у какву слабоћу… Лако се данас глава
губи.
Маркиша се правио да не разумије на шта циља стриц и почео је да
се шали и бенави, јер је у њему све киптало од необична задовољства:
пази, стриц је озбиљан, одрастао човјек, па ништа не зна, а Маркиша
је већ трипут видио Радекића и онога другога, стражарио је да усташе
не ударе одакле друмом, код његова тора ноћива Гојко…
− Иха-хај, држ, не дај!
Маркиша се стрпа на привезано теле и чврсто га загрли, а
престрашена животиња ђипи на ноге и лупи заједно с њим о дрвену
преграду. Стриц Благоје, већ у дворишту, прену се и стаде.
− Који му је сад враг! Никад не мирује.
Дјечак је опажао како му стриц, још од онога састанка на
Отпочиваљци, подозриво прати сваки корак и околишно се распитује
куд ли је он то ишао, чим би се Маркиша одакле вратио. Благојева
претјерана опрезност била је већ од раније позната и предмет шала у
селу, па је то сад и Маркишу почело забављати. Враћајући се кући,
већ унапријед се радовао замишљајући како ће га стриц срести и шта
ће га питати.
− Пази се ти, мудар је твој стрикан − поучавао га је Гојко
Ћупурдија кад би свратио тору, Маркиши на конак − умјесто да ти
испиташ гдје он крије карабин, он ће тебе испитати.
− Не бој се − увјеравао је дјечак − да он што и дозна, крио би он то
боље него ја и још би мени, по десет пута на дан, прикричао да ћутим.
Жив би се појео да ја што не одам.
Маркиша је поред Гојка стицао и од њега попримао оно дрско и
ведро увјерење да ниједна напаст на свијету, па ни ове сад усташе,
није толико страшна, постојана и вјечита, а да јој се не може
доскочити и једног јој дана видјети леђа. Још мање од Гојка он је
мислио о тешкоћама, препрекама и неугодним стварима у вези с
усташама и устанком. Видио је само ону другу страну, узбудљиву и
романтичну, која испуњава и понесе младу душу и, попут Гојка,
вјеровао је да су све невоље на свијету само привремене и пролазне
ствари и да се најзад све завршава весело и с пјесмом, кад се човјек
може безбрижно извалити негдје на мек откос, разбацити ноге и бити
слободан и срећан, с чистом ведрином изнад себе.
Једном предвече, кад већ није било опасности да ће усташе овако
касно ударити кроз село, Благоје стиже однекле из шикаре, обазрије
се по дворишту, опрезно кашљуцну и пође у кућу. Маркиша, који је
иза ограде, у башти, читао неки летак, брзо скочи на ноге.
− Аха, нешто је стриц наумио, док се овако обзире.
Стрина је с дјецом била негдје на перилу, па Маркиша слободно
клисну преко пуста дворишта и прилијепи се уз кључаоницу на
вратима. У почетку, вирећи кроз рупу, није ништа могао да разазна у
кући, само је чуо лупкање и тешку шкрипу љестава: Благоје се пењао
на таван.
− Аха, тамо ли ћеш ти.
Бојећи се шкрипе врата, дјечак се не усуди да се ушуња у кућу, него
се помаче више удесно, за стричевим корацима, приби се уза зид и
узе да ослушкује шта се ради на тавану. Стриц је горе нешто стругао,
куцкао, шкрипну најзад и нека даска, а онда се задуже вријеме све
утиша.
− Богами, карабин! − закључи дјечак тешко дишући и ослушкујући
своје рођено срце како снажно и потмуло удара.
Зачу се опет стругање и суздржано лупкање, а затим стричеви
кораци и шкрипа дасака. Маркиша брзо остави своје мјесто и
прескочи у башту, за ограду.
 Благоје изиђе из куће, застаде пред прагом, жмиркајући, црвен од
вечерњег руменила, поправи капу и зовну:
− О Маркиша! Маркиша!
„Вала ме нијеси дозвао!“ помисли у себи дјечак збијајући се у
миришљав коњски босиљак. „Видјећемо ми шта ти кријеш по тавану.“
Сјутрадан, чим је Благоје отишао да се крије по шикари, а стрина
кренула да скупља осушено рубље, Маркиша се ушуња на таван и
плахо попут звјерчице стаде да прекапа и тражи тамо-амо по
штокавој старудији. Иако је десетак пута дотада преврнуо све те
сандуке, кошеве и старе алатке, ипак је и сад, с истим узбуђењем,
ришкао по томе чађавом кршу, непрестано у опасности да не запне за
које од осињих гнијезда прилијепљених испод крова.
− О, ђаво га, гдје ли му је то?…
Најзад је стао да загледа празна окна за жито. С дебеле даске
„цоларице“, која је затварала једну страну великог окна за пшеницу,
била је овдје-ондје брисана прашина. Ту је стриц, очито, нешто
пословао.
− Ма… ђаво га… − узе да мрмља дјечак сагињући се и стењући.
Тешко се било домислити лукавству опрезног и плашљивог сељака
коме је читав живот био усмијерен на то да све своје, па било то
имање, какав посао или чак и најмера, склања и укрива од злог ока и
невидовне напасти која одасвуд подмукло вреба на човјека сиромаха.
Дуго се Маркиша мучио да одгонетне стричеву тајну, гледао тамо-амо
уз даску, пробао стоји ли довољно чврсто, док му најзад око не запе за
једну уску подницу у самом окну, тијесно припијену уз ту велику
оквирну даску.
− Чекај да видим − рече он полугласно, обраћајући се самом себи,
па дохвати из старудије некакву излизану брадву, углави је у саставке
између двију подница и повуче снажно у страну. Уска даска уз лако
шкрипање пође навише. У шупљини испод ње указаше се некакве
крпе. Маркиша брзо сегну руком унутра, опипа и свега га подиђе језа.
− Ево га. Карабин!
Извукао је из скровишта тежак дуг замотак и опрезно га развио.
Заиста, остварио се дјечаков најмилији сан: пред њим је била права
правцата пушка, војничка пушка, она што се шапатом назива
карабином.
 − Карабин! Ево га, то је карабин! − сам себи шапутао је Маркиша,
зачаран и опчињен, као да више не живи у овоме свакодневном,
обичном свијету. Узео га је на руке и лагано му одмјеравао тежину.
Заиста карабин. Видиш како је тежак, масан и како необично мирише.
Нигдје нема оваквог мириса и овакве тежине која дјечака чини
моћним и сигурним какав дотад никад био није.
− Карабин!
Враћајући поново у скровиште пушку и необично тешку кесу с
муницијом, дјечак је неколико пута поновио ту ријеч као да сам себе
увјерава да све то није био сан. Тек што је све уредио и повратио на
старо мјесто, сјети се стрица и нешто нелагодно поче да га тишти у
грудима. Дође му некако тако као да је ово сад у нечем издао и
покрао тога свог напаћеног и страшљивог стрица. Открио је тешку,
мученичку тајну коју тај чемерни сељак већ преко двадесет година
упорно крије, над њом страхује и, вјероватно, не може понекад обноћ
да спава кад се само сјети да у својој рођеној кући чува „ђавола“.
На прстима, попут кривца, Маркиша остави таван и спусти се у
кућу, али чим се помоли на врата, забљеснут сјајем жарка љетњег
сунца, он заборави и стрица и своју усколебану савјест, па трком
испаде у двориште, поскочи и удари се петама у стражњицу,
подврискујући:
− Иха! Ихај!
Завртио се неколико пута око себе ширећи руке, затим потрча у
круг баш као да врше, покуша да узјаше на крмачу, па се претури,
сједе и забленуто се загледа преда се, мрмљајући:
− Карабин, карабин… Ихај, браћо моја!
Никад веселије као тога јутра није Маркиша пошао на састанак с
Гојком Ћупурдијом. Сад ће бар имати о чему да му прича.
Задихан, румен у лицу, Маркиша стиже на мјесто састанка у чист
храстов гајић, нађе тамо Гојка и Уроша Павловића, па им брзо, на
предах, исприповиједа читав свој доживљај с карабином.
− Ово је већ пети само у нашем селу − обрадова се Гојко и
објешењачки накриви капу.
− Ваља то што прије склањати с тога тавана − окрену се Урош и
упитно погледа Гојка. − Тај Благоје је, велиш, страшљив човјек?
− Плашљив до бога, живу Србину не вјерује − допуни га момак.
 − Е, друже мој, премјештај ти тај карабин и то што прије − озбиљно
посавјетова Урош Маркишу. − Најбоље ће још бити да га донесеш до
свог тора, па ћемо већ видјети.
− Хоћу, хоћу, гледаћу ја то.
Тако озбиљан разговор с тим странцем, учитељевим сином,
разговор који приличи неком бркоњи, тако је узбудљиво и
охрабрујуће дјеловао на Маркишу да је сад био спреман да отперја
куд ти год драго, чак у девето село, само нек му ево овај овдје даде
задатак. Ништа га није брига ни шта ће рећи стриц, ни шта би ноћас
било с овцама остаје ли тор сам.
Са стране, кришом од Уроша, Гојко је жижио веселим очима у
Маркишу и одобравајући махао главом као да ће рећи:
− Ево, ваља ти то, нема шта. Богме да овдје није Уроша тако бих те
од радости изваљао, нашкакљао, капу ти на дрво бацио…
А Маркиша, опет, сав блажен и сјајан, само се срећно смјешкао:
− Ево ти видиш; јесам ли ја казао да ћу наћи.

XXVII
Прошле вечери, на једном састанку у селу, Бојан Љусина испричао
је Урошу како је од свог стрица и његовог зета Бикана дознао да би
међу бјегунцима с понора морао, по свој прилици, да буде и Тодор
Бокан. Тако се, вели, причало по граду, па су се Бикан и Саво
околишно пропитивали не зна ли се нешто о томе и у селу.
То је био већ други глас о Тодору и његову бјекству, и то озбиљан
глас, па Урош још исте вечери закључи да што прије провијери ту
вијест и да са неким оде лично до Тодорове куће. За ту прилику
одлучише да му вођа буде Маркиша. Једини се Бојан Љусина
успротиви.
− Куда ћеш са самим Маркишом, с дјететом? Боље је да пођем ја.
Не дао бог, да се нешто деси, куд би ми од срамоте.
Умирише га да је пут сигуран, далеко од сваке цесте што је и он сам
знао, и прикачише му да је боље да он ових дана добро пази на стрица
Саву и његово друштво. Јогунасти момак само је гунђао:
− Има ту пола сата кроз онолику шуметину и пустош, а ви: нек иде
Маркиша. Дјечачину шаљете… Алај селамет!
 Кад Гојко рече Маркиши зашто га је звао на састанак и кад му
прикрича да ником не казује куд је водио Уроша, дјечак срећно
усвијетли очима.
− Не бој се, их! Казаћу стрицу Благоји да сам од некаквије људи
помислио да су усташе, па сам се ваздан крио у шуми.
− Гледај ти мудрице!
Док су стигли надомак велике шуме у којој се налазила Боканова
Пољана, морали су дуго да се пробијају околним путељцима кроз
шикаре и честе љескаре, увијек у опасности да се не сусретну с
каквим бјегунцем. Уз пут је Урош, заборављајући на свога калауза и
не обраћајући пажњу на предјеле око себе, утонуо био у размишљање
о Тодору Бокану и, размекшан успоменама, чудио се сам себи како
већ одраније није пошао да потражи свог ратног друга.
На универзитету, а још и раније, док је био гимназијалац, Урош је
био познат као сређен, одмјерен и чак помало хладан човјек. У свим
дискусијама и споровима наступао је мирно и објективно као
непристрасан судија, па кад је он говорио, обје противничке странке
пажљиво су га слушале и осјетно попуштале у својој оштрини. О њему
су углавном сви имали једно исто, доста шкрто мишљење:
− Добар друг, објективан.
Једино кад би говорио на каквом студентском збору, Урош је
отворено показивао свој прави темпераменат: неосјетно би почео да
диже глас, из његових ријечи све је снажније пробијала суздржана
ватра и читав аудиторијум постепено се палио и распламсавао. Није
то била она кратковјека сламната ватра коју већ од првих ријечи
запали лак и јевтин говорник и која се исто тако брзо гаси чим он
сиђе с естраде и помијеша се с публиком. Осјећало се да Урош чврсто
држи дизгине у својим рукама, да сам себе обуздава и да у њему од
унутрашње снаге и огња све тутњи и подрхтава као у каквој усијаној
пећи, али бљештав пламен ријетко се пробије и пропне у висину. И
кад би се већ спустио с говорнице, он још дуго није могао да се изгуби
у публици нити да ухвати контакт с појединцима. Стајао је међу
људима помало одсутан и некако издвојен, поигравајући мишићима
на лицу као да се још увијек савлађује од своје малопређашње
захукталости. Па кад су се већ студенти као хучна бујица излијевали
из саме сале на улицу, Урош је, и с леђа, био по нечем уочљив и
познат.
 − Ено га, видиш.
Кад би се његове ријечи већ заборавиле, код слушаоца је у души
још увијек остајала она атмосфера коју је Урош својим говором
створио: осјећање нечег постојаног, увјерљивог и стабилног, што је
човјека сваки пут нагонило да помисли:
− Тако је, има он право.
У обичном додиру с људима Урош није био ни затворен, а ни
нарочито повјерљив и близак било с ким. Мирна одмјереност с којом
је наступао ипак је привлачила сваког човјека, не дајући никад места
каквом подозрењу.
− Ево, ово сам ти ја, па ти како хоћеш − ненаметљиво и једноставно
говорила је читава његова појава.
Мало је ко знао да и Урош има своју „слабу страну“ и да се на
универзитету увијек нађе неки студент према коме он има посебно
држање и друкчији наступ, сасвим различит од његовог свакодневног
става према друговима.
Био је то најчешће какав студент − млади пјесник, неспретан,
повучен и ћудљив, или неки Урошев земљак-планинац, дивљачан и
несналажљив, који у аулу факултета улази мрк попут вука. У бурној
студентској гомили таквога је Урош сигурно и брзо откривао и по
некој својој болећивој линији постајао његов незваничан заштитник и
помагач.
Негдје у некој забаченој улици или у каквој споредној алеји
Калемегдана иде тако Урош, очински забринут, поред свог
штићеника, космате и кракате дугајлије набурена лица и благо га
кори и савјетује:
− Мајка му стара, како ћеш ти одбити да наступиш на нашем
књижевном вечеру? Шта је то с тобом?
Дугајлија гунђа мрко, али с нечим дјетињски увријеђеним у гласу:
− А што они ту мени имају пребацивати за малограђанску
сентименталност? Кад сам ја био… шта ту…
− Чекај, брате − смирује га Урош. − Ми тебе цијенимо, много од
тебе очекујемо, а ти запео ко… Промисли мало о ствари, немој одмах
испадати ко неки тамо… као да ниси наш.
Млади пјесник све слабије гунђа и већ се види да попушта пред
мирним Урошевим наступом али на ријечима се још увијек јогуни и
дури.
− Проћи ће и то − са сигурношћу закључује Урош и у њему почиње
да расте и прожима га пријатно, ведро расположење. Радује се што
још један човјек излази на добар и прави пут, и то баш један од ове
врсте коме је, због његове незгодне ћуди, неспретности и
затворености, ипак теже него осталим студентима.
Иако је читав дан био заузет општим студентским питањима,
политичким радом и својим студијама, Урош је ипак налазио
слободног времена и за те своје ријетке штићенике. Помагао им је у
проналажењу станова, узгредних зарада, око потребних уџбеника
итд., због њих водио преговоре и чак се љутио што је, иначе, код њега
било врло риједак случај. Бринући се тако за њих, најнепосредније је
осјећао оно топло и дубоко људско задовољство које се рађа у души
као посљедица бриге о човјеку. Послије једног таквог успјешно
обављена посла, он се мирно враћао кући, пуна срца и чисте савјести.
− Ено, онај се твој већ припитомио, ради − с призвуком
добродушне подругљивости обавјештавао га је његов нераздвојни друг
и земљак Цвико, увијек срдачна и на шалу готова делија, добро
упознат с Урошевом „слабом страном“.
Посљедњи Урошев штићеник био је баш овај Тодор Бокан,
закопчан, мрк и тмуран војник из мариборске кадетнице. Користећи
оно мало слободног времена између часова, вјежби и облигатних
војничких дужности, Урош је по сумрачним ходницима касарне
тражио свог ћутљивог земљака да му бар са ријеч-двије помогне и
охрабри га у овоме, за Тодора туђем и хладном, свијету. А кад би се
момак, у разговору с њим, бар малчице разведрио, Урош је осјећао
ону исту негдашњу наивну дјечју радост као и оних давних дана кад
би, као учитељев син, успио да први пут насмије неког дивљачног и
плашљивог сеоског дјечачића, који је тек пошао у први разред.
− Видиш како је то лијепо. Радује ме кад се тако пазиш са својим
друговима − увијек му је говорио његов отац, прави учитељ-небојша,
који је вјечито ратовао са среским начелницима и сељакао се од једне
до друге школе по читавој Врбаској бановини…
Кад Урош и Маркиша стигоше надомак буквика у који увире рђав
сеоски пут водећи према Бокановој кући, из високе папрати поред
једног дрвета изниче нагло Бојан Љусина. Маркиша стукну и
поблиједи, а Урош и нехотице суну руком у џеп.
 − Не бојте се, ја сам.
Помало необичан у новој кошуљи и чакширама од жута сомота,
обучен као за сеоски сабор, Бојан се смјешкао на Уроша некако
несмјело, као кривац.
− Ти стрица ипак оставио? − упитно га погледа студент.
− Ах, однио га је јутрос ђаво у госте код сестре, недјеља је.
− Па зато си се ти данас тако обукао… Недјеља, недјеља, да, да…
Пред Урошем, за тренутак, бљесну свечано празнично јутро из
његова дјетињства, сјети се мајке у бијелом и своје нејасне слутње да
га тога дана негдје у селу чека радосно изненађење, па саучеснички, с
разумијевањем, погледа опорог Бојана, који је сад изгледао некако
упитомљен.
− Хајдемо, кад си већ ту.
Поред свечано обученог Бојана, преко чије су бијеле кошуље журно
летјеле сјенке упрскане сунчаним пикњама, читав овај пут кроз шуму
имао је у себи нешто празничко и лагано, па се и Урош разведри и узе
да задиркује Маркишу:
− Дедер, збиља, момчино, како ти оно ниси хтео да спаваш с
Ремзијом?
− Тијесно било у колиби, а нас тројица, па ја изишо да спавам вани,
под сијеном − забрза Маркиша и сав поцрвени.
− Хоће ли бити баш тако, а? Вели Гојко да сте ви све лијепо
разговарали и легли, али, каже, кад је Маркиша чуо како Ремзија
прича о свом оцу Ибри и кад се досјетио да је то уза њ муслиман, он
ти само скочи па на врата: љепше ми је, вели, под сијеном.
− Их, их, нијесам ја ни чуо шта они говоре, одмах сам изишо.
− А како си ујутру све испријека мјерио Ремзију и послије се
пропитивао код Гојка: „Ајме, је ли ово Турчин?“
− Их, их, Гојка, лажљивца! − замуца Маркиша постиђен и црвен до
суза. − Баш је мене брига што је он Турчин! Их!…
Видећи га тако збуњена, Урош га срдачно загрли.
− Хајд, хајд, ништа сад, добар си ти дјечак. Сјећаш се ти, ваљда,
добро шта сам ја вама говорио: нас непријатељ завађа, то је његова
политика. Је л тако, Бојане?
 − А ђаво га… Знам да је тако, али − боже ме прости − ја ти помало
ко Маркиша: све сједим уз Ремзију, а нешто ми… као да је ту неко
туђи па све зазирем.
− Ее, Бојане, од тога се ми морамо темељито лијечити, иначе,
ништа од нашег посла, ништа. Туцам ја то у главу и нашем
поручнику.
− Хајде ти то докажи нашем свијету, кад читаво село кука: поклаше
нас, вели, Турци.
− Мораш доказати, није ту друге − брижно прогунђа Урош, па се
уозбиљи, заћута. Подуже је тако замишљено корачао, док се опет
гласно не насмија и лупи Маркишу по рамену.
− А ти ноге пода се, па из колибе: бјежи, велиш, заклаће ме ово
Туре! Е, Маркиша, Маркиша…
− Их, лаже Гојко, мрцина. Нијесам, богами, бјежо, нег полако
изишо.
Код Боканове куће затекоше старог Обрада и кнеза Пепу. Оба
сељака поблиједише и устадоше кад угледаше странца у грађанском
одијелу.
− Ето ти, како несрећа зачас нађе човјека, па макар се он у сто
шума сакрио − потиштено помисли Пепо нетремице гледајући
Уроша.
− Не бојте се, људи, своји смо − мирно их ослови Урош, али су и
Обрад и Пепо тешко долазили себи. Гутали су с напором танку
пљувачку и на питања одговарали мукло и спетљано, као да над њима
врше истрагу. Пепо на једвите јаде пристаде да на неколико тренутака
сједне, па се опет брзо подиже, ушепртља се као кривац и једва
напипа у ћошку свој штап.
− Ја, људи… ја сам ти кнез, морам за послом.
Брзо се изгубио из дворишта све страхујући да га неко не зовне и не
врати натраг, док је Обрад, и не примјећујући Пепин одлазак, с
пипавом сљепачком журбом тражио гостима троношце,
покушавајући, поред свега свог страха, да још увијек игра улогу
пристојна домаћина.
− Ајде, Бојане, сједај… Дедер, Маркиша, брате…
Ово се Маркиши први пут у животу догађало да га одрастао човјек
нуди услужно, као старијег, па је у чуду помислио:
− Ма шта је ово: јутрос нашао карабин, онда ми дали да водим
Уроша, сад нуде столац… Па да, ја сам већ момак.
И сасвим озбиљно, трудећи се да се држи као и Бојан, дјечак сједе и
прокашља се дебело и неприродно.
− Обраде, ево ово ти је Тодоров ратни друг, заједно су војску
служили − поче да објашњава Бојан, а старац на то само учестано и
плашљиво зажмирка па онда сневесељено хукну:
− Е, мој Тодор, грдна моја рана, душмани га оћераше.
Бојан га испитивачки погледа испод ока.
− Ма немој, стриче Обраде, чуло се већ да је он побјегао. Тражимо
ми њега за његово добро, не треба да се бојиш.
− Ма знам, брате, − узе да се брани Обрад. − Како ја теби не би
казао! Ево, мени кнез донесе глас да је, кажу, побјего, али га, боме,
нема на овај крај. Богзна куд је оно погодило, устравило се.
У кратким застанцима, док се Бојан домишљао како да припитоми
неповјерљива комшију, а Урош због нечег уозбиљено ћутао, брижни
Обрад грабио је да се с оно своје неокретне памети досјети због чега
ли Тодора траже ови необични гости. И на шта ли му то личи:
пропитивати за тако важне и опасне ствари пред једним дјечаком? Е,
није ту нешто у реду. Најприје дошао туњави Пепо, а сад и они по
истој работи. Ваља ћутати.
Однекле иза куће изненада се појави на широм отвореним вратима
Обрадова кћер Савка, трже се и стаде на самом прагу мјерећи госте
крупним уплашеним очима. Да некако сакрије наглу збуњеност, она
се несигурно насмијеши на дјечака.
− О, види Маркише.
− Ево нас, а гдје је твој буразер, дедер га покажи − добродушно
грубо дочека је Бојан кријући иза тога тона нелагодну збуњеност.
Дјевојка га премјери оштро и мрко.
− Ајд, па питај усташе, не носим га ја у њедрима.
Окренула је главу и љутито гледала некуд иза довратка.
Посматрајући је, Урош се живо сјети Тодорова лика и нешто топло
заигра му у гласу.
 − Немој тако, ђевојко. Да нам Тодор није драг, не би ми овамо ни
долазили.
Савка га погледа пажљиво, скоро радосно, и тај поглед великих
црних очију продрије му, чини му се, до самог срца.
− Ех, како ли га само воли − помисли он дирнут и обрадован као да
је дио те дјевојчине предане љубави и нехотице упућен њему.
Кад је Бојан ту исту Урошеву мисао поновио и Обраду, Савка се
опет намрачи.
− А шта опет ти имаш с мојим братом?
Још од прошле године она се на сеоским зборовима испод ока и
кришом гледала с Бојаном, осјећајући и несвјесно да се и он око ње
навија, али је ипак увијек бјежала од било каква додира с њим.
Одговарала му је грубо и кратко, љутито окретала главу, а послије би
га, однекле из прикрајка, устрајно пратила погледом. И сад је била
нерасположена због његова доласка, мање из страха за Тодора, за чије
је бјекство већ била чула од матере, а више због тога што је тај дрски
момак, баш он, морао амо долазити. Врага је он зато дошао!
− Хм, ђаволи га одерали! − прогунђала је у себи с немирном језом
угрожена дивљег створења.
Већ касно иза поднева, враћајући се необављена посла, читава је
група невесело ћутала напуштајући Боканову Пољану. Тек у шуми
Бојан стаде зловољно да мрси:
− Знају обадвоје, кажем ти. Врага би се она цура онако на нас
отресла. Дивљачни су Боканови, знам ја њих. Не би ти ријеч од њих
ишчупао да богујеш…
Причао је набусито као да се инати са Савком, док је Урош
сневесељено корачао поред њега задубљен у своје мисли. Иза њих је,
добро изгладнио, клипсао Маркиша, и већ му није било ни до каквих
авантура. Једва је чекао да угледа кров своје куће.

XXVIII
Два дана Тодор је лутао по шуми тражећи за се погодно склониште.
Обишао је најзавученије јаруге и тијесне камените вртаче обрасле у
густу травуљину и купину, али му се нигдје није допало. Нека мјеста
била су одвећ далеко од његове куће, друга су му се чинила слабо
укривена, а од сваке вртаче зазирао је и бјежао, јер га је подсјећала на
онај понор и убијање.
Трећег дана, неиспаван и зловољан, врати се да поново прегледа
онај камењар у јарузи гдје му је карабин био сакривен. То му се
мјесто чинило ипак најпогодније, ни близу ни сувише далеко од очеве
куће, а добро склоњено и завучено, по страни од сваке стазе. Пентрао
се уза њ одоздо и са стране хватајући се за кржљаво шикарје израсло у
пукотинама стијене, све док у половини стрмине не откри ниску суру
пећину сакривену читавом брешом ситних квргавих грабова и јасења,
који су испред ње расли.
− Ха, ево је! − дахну он радосно као да је читаво ово вријеме
тражио баш ту пећину, па пометну карабин поред себе и сагну се
испод моћне камените греде пажљиво разгледајући унутрашњост
стјеновите дупље.
Била је то плитка рупа под кречњачком стијеном, свега до два
метра у дубину, нигдје више од два метра, а протезала се четири-пет
метара уздуж између два каменита слоја, нагло се сужавајући на оба
своја краја. По крњатку некаква земљаног лонца видјело се да је ту
некад залазио и скривао се човјек, па Тодора чисто обрадова та
ситница.
− Ево, како је он, тако ћу и ја.
Паде му на ум стара прича о хајдуку Јошану и његовом
нераздвојном другу, лукавом Гагељи Ђаку, и у то пусто замрло
скровиште као да дахну чар старе вечерње дједове приче. Пред
Јошаном и Гагељом били су отворени сви пути, срећно су избјегли
безброј потјера и… Па даће се, ваљда, остати живо и данас, зашто не
би. Можда су се Јошан и Гагеља негда баш овдје склањали, има ту
мјеста за двојицу.
Брзо се спустио укосо низ распуцале обрасле стијене, донио из
јаруге свој покривач и скоро весело испружио се по њему у хладовини
каменита склоништа. Шикарје испред отвора потпуно је заклањало
видик пред њим и није било бојазни да ће га ту ма ко открити. Близу
му је и вода, јер низ дубоку јаругу и за вријеме највећих љетњих
врућина мрмори танка струја воде слијевајући се низ препреке од
камења, грања и трула шушња и правећи овдје-ондје црне ледене
локве.
− Само још какве бујади за простирку, па лијепо − скромно
процијени момак, задовољан што се ипак нашло једно мирно
одмориште, далеко од људи.
Ту ноћ прву послије понора, Тодор је проспавао мирно, без
презања и мучних снова али ујутру се ипак пробудио нујан и због
нечег пуста срца.
− Ма шта ли му је ово? − узе он да се досјећа, буљећи у јарко
освјетљено шикарје пред улазом. − Нешто сам као заборавио,
изгубио, шта ли? Да није јуче нешто?…
Домишљао се и лупао главу, док му некако само од себе, као да му
је ко дошапнуо, не паде на ум:
− Па да, нашао сам склониште и… и шта би сад?
То, да више нема пред собом никаква посла ни одређена задатка,
испуњавало му је душу мртвом пустошном тугом. Могао би једино да
пође по јело, до онога уговореног мјеста под буквом. Можда ће тамо и
оца затећи, ако већ раније није отишао.
Спусти се из скровишта и крену кроз буквик презајући од сваког
шушња, иако је добро знао да у овај крај шуме човјек, особито стран,
скоро никад није ни залазио. Карабин је једнако носио у руци
напуњен, закочен и пажљиво провјерен при поласку.
У жбуњу иза велике букве већ га је чекало јело, завијено у чист
мали столњак какав се обично носи радницима, за ручак на њиви. Уз
платно су милили ситни жути мрави.
− Ово је мајка својом руком замотала − с тугом се досјети момак
склањајући се за жбуње на ивици чистине, али кад на дну завежљаја
нађе и једну јабуку, њему се обрве незадовољно састазише.
− Ма да нијесу и оној будали Гаги нешто казали? − зловољно смрси
он мислећи на сестру. − Још би таман то требало!
Већ трећи дан Тодор није видио оца, јер је увијек прекасно стизао
на мјесто гдје му је остављано јело, а стари се, опет држао уговора, па
би само турио завежљај у жбуње, огледао се око себе и одмах се
враћао. Ти дани, проведени у необичну послу каквим се нико Тодоров
није бавио нит о њему мислио, дани прошли у тражењу хајдучког
склоништа, толико су одвојили момка од рођеног оца, од куће и
читаве фамилије, да му се све чинило као да је у овој шуми осамљен
већ годину дана. Будећи се ујутру није више мислио ни о марви ни о
пољском раду, па му је у души било исто тако хладно и пусто као и за
оних првих мариборских дана, у војсци, кад је из основа ваљало
мијењати читав живот. Само − мариборском војничком тамновању
видио се бар крај, а овоме овдје? Једина је срећа и олакшица то што је
ипак у родном крају, близу својих. Близу је, а у исти мах тако далеко
да му свака помисао на родну кућу и послове у њој пада на душу као
жив угљен: никад више натраг!
Полако савијајући мали столњак оперважен црвеним везом, ту
добро знану крпу коју је толико пута гледао разастрту пред собом, на
њиви, Тодор се сјети читавог свог мирног и радног живота на
Бокановој Пољани, паде му на ум презрела пшеница и тешко
поваљано снопље, па се онако на сједећке сави до саме земље, као да
му љут непознат бол сијече читаву утробу, и глуво затули шкрипећи
зубима:
− Уу-ух, браћо моја, шта би, куда би?!
Нит је више могао остати на мјесту, нит му се ишло назад, у
склониште, а некуд се ипак морало кренути.
Жустро и силовито, као да се од неког отима или од нечег бјежи, он
скочи на ноге, стегну карабин и опучи кроза шуму, обилазећи у
великом луку Боканову Пољану. Још му је било нејасно по каквом
послу у ствари иде. Знао је само то да што прије мора видјети ону
њиву под пшеницом, на другом крају пољане, насупрот кући. Доћи ће,
мало погледати, па… па ваљда ће бити бар мало лакше.
Све се више смиривао прилазећи циљу, а кад већ кроз дрвеће
угледа прве бјеличасте мрље своје њиве, онај грч удну груди сасвим
попусти и као да се разли по читавом тијелу, испуњавајући га
клонулом тужном срећом.
− Ево је, ту је!
Све је, дакле, било на мјесту, драго, разумљиво и познато, одишући
нечим спокојним и мирним као да на овоме свијету никад није било
ни усташа, ни понора, ни пећине у којој се човјек сакрива као звијере.
Кад је већ био код посљедњих букава пред пољаном, Тодор сасвим
удну њиве опази своју сестру Савку. Жела је уједначено и лагано, без
оне ватрене живахности коју свака млада жетелица покаже кад се
нађе у повећем друштву посленика, па је подстиче и дражи сваки
покрет око ње. Овако сама и ћутљива на повеликој њиви, она је
дјеловала беспомоћно и тужно као да за собом, умјесто неповезана
снопља, оставља ниске гробне хумке.
 − Пази, па она добро ради, ни клас иза ње не остаје − с
одобравањем помисли Тодор сјећајући се како је увијек задиркивао
сестру:
− Ехеј, Гаго, остављаш барјаке иза себе, сватове купиш.
Понекад би се дјевојка исправила и, с пословним изразом на лицу,
брисала судланицом зној па се опет брзо спуштала у жито. Тек кад се
примакла мало ближе, присиљавајући Тодора да се погури и најзад
сједне иза дрвета, он опази да то дјевојка не брише зној него сузе.
Жањући, она је читаво вријеме ћутке плакала и жалила, пратећи
тиме, као пјесмом, свој невесели посао.
− Хм, цмоли ми ту! − зловољно промрси момак трљајући нос, али
му туга, и против његове воље, ипак стеже срце.
− Она мисли да сам погинуо.
За тренутак је пожелио да се покаже сестри, па да и сам узме срп и
пође испред ње као заштита осамљеној дјевојци, али кад му поглед
паде на карабин и тешке фишеклије о пасу, он још уморније клону
земљи као да га притискује и вуче властито оружје.
− Аа, нема више тога, готово је.
Полако, попут кривца, отшуљао се натраг у шуму, начупао дивље
папрати и уредио у својој пећини лежај, а обноћ се ипак вратио на
њиву и крадом, по мјесечини, садјео жито у крстине, жалећи што
дјевојка није више ужела. Имао би бар до пола ноћи посла. Забављен
тим радом који му је бар закратко одвраћао мисли од његовог
садашњег необичног положаја, он се није ни сјећао да ће се Савка
сјутрадан у чуду питати ко је садјео жито и тако, хоћеш-нећеш,
дознати најзад да се Тодор крије негдје у близини. То му је пало на ум
тек ујутру, кад се пробудио. Забринуто се почешао и замислио, иако
му није било баш нарочито криво. Шта ће јадна дјевојка, боље је да не
тугује.
Овако далеко од ње, он се с посебном топлином сјећао те своје
отресите и јогунасте сестре, много отвореније него што је био он, али
чим би је видио, зна то Тодор добро, одмах би се нарогушио као да му
је дјевојка нешто скривила и већ не би за њу нашао лијепе ријечи.
− Ко ли ће од ње жив остати − помислио је и нехотичним
смијешком. − Кадра је та запети посред сриједе шуме, само… На
главу ће ми се попети, богами.
 Тодорово страховање убрзо се обистинило. Кад је пошао да узме
јело, тамо под буквом, украј пољанка, чекала га је Савка. Сједила је
уза само стабло и немирно се обзирала. На глави је имала нову
жућкасту мараму.
− Види је, обукла се као да ће у госте… Е, нећеш, вала, џабе ти је! −
с љутитим јогунством промрља Тодор и сједе у папрат. − Чекај, цура,
надураваћемо се, па макар до поноћи.
Борио се да сам пред собом не призна да му је жао сестре и да га
тишти њезино узалудно чекање, кратио је вријеме бројећи метке и
ноктом гребући зеленкасту рђу с чаура, али кад би год подигао очи,
затекао би сестру како сједи у истом положају и поново би се једио:
− Чекај, чекај! Е, нећеш, вала…
Од дуга времена Савка је чупкала траву око себе, бркала нешто по
завежљају и обзирала се, а најзад се примири и поче да плете. Тодор
нестрпљиво стругну цокулама.
− Готово је, сад ће она овако до ноћи.
Најеђен, он љутито скочи и одлучним кораком, држећи се шуме,
крену према Савки. Испао је преда њу изненада, са стране, и прво што
му је налетило на језик, било је срдито питање:
− Шта је, што си ту дошла?!
Дјевојка се трже, спусти плетиво и сва сину, али кад спази његов
мрк поглед и чу поновљено питање, она сва ублиједи, потамни и
брада поче да јој подрхтава. У очима јој се полако накупише и
заискрише сузе и она разочарано, с болним пријекором, стаде да га
грди:
− Срам те било, магарче, зар се тако дочекује рођена сестра?
− А ко те звао? Шта ту…
− Ко ме звао? Ко је звао рођену, једину сестру?! Да би ли те срам
било, кад тако говориш!
− Јест, да ми главе дођеш својим долажењем.
Заједно с дјевојчиним ријечима врцале су разјадано ситне сузе:
− Главе? Мрцино једна безобразна, да би ли! Очи сам своје
исплакала док нијесам чула да си жив. Смраде један!
Дјевојка ућута шмрцајући и тресући се. Тодор се тек сад збуни. Док
је било грдњи и пријекора, он је још и налазио нељубазне и опоре
одговоре, али сад… Шта се може почети с расплаканом сестром?
− Је л ти ледено гдје спаваш? − поче Савка мирније, бришући сузе.
− Донијела сам ти још онај мој танки покривач.
− Није ледено − дрвено одвали Тодор закрећући поглед у страну.
Дјевојка диже велике уплакане очи и жељно се загледа у брата као
да га годинама није видјела.
− Сједи, што си се ту укипио! Тако, брате… Е, е, срам те било.
− Да је с тобом било оно што је са мном, друкчије би ти пјевала.
− А пјевала, а занијемила − свеједно − од свог брата не би главе
закретала.
− А ја, ваљда, закрећем од тебе? Циганко! − прогунђа Тодор бурећи
се, али већ на силу, из јогунства.
Надимак Циганка, познат још из дјетињства, сасвим разњежи
Савку. Примаче се брату, смаче му капу и добро га продрма за косу.
− Ко је Циганка, је ли, ко? Ти си… ти си − поп. Види му браде
колика је… Ко је, ко је, а?… Бритву сам ти донијела, бритву и сапун, и
огледало, ти − гриво ждребећа. Ја ћу теби…
Џабе је било бранити се, кад се Савка овако надовеже на човјека.
Тодору не преостаде ништа друго, него да се и сам шкрто насмије, па
је гурну у ребра и прогунђа:
− Ајде, бјежи. Гледо сам те јуче како сама жањеш, па ми некако
било… ех. Ајд, рекох, да макар снопље повежем.
Савка поново обори очи.
− Баш си ти прави вучић, право су ти у школи говорили. И вук је
питомији од тебе, бар се од свога не крије.
− Е, моја Гаго, вук на вука неће, а човјек… − започе Тодор мрачећи
се, па баци око себе неповјерљив поглед и с уздахом се маши
завежљаја. − Бјежи од човека сто конака, то ти ја кажем.
Растао се с Гагом пријатељски, добро расположен, али кад му
неколико дана касније отац, врло забринут, исприча како су га у један
исти дан тражили и кнез и Богдан Љусина са својим друштвом, он
само посиви.
− Гага ме одала. Распричала по селу и − ето ти.
 − Немој, синко, тако. Није се никуд ни макла од куће.
− Макла, не макла − заинтачи се Тодор − док то Бојан зна, она је
рекла и нико други!
Ни он сам, у ствари, није много вјеровао у то своје тврђење, али то
му је објашњење ипак било најлакше и он га је примио олако и за
прву потребу, само да не би морао тражити друго, можда много
непријатније. У страху и бризи није му ни пало на ум да би онај
странац могао да буде Урош. Обрад му се нешто сјећао имена, а по
површном опису Тодору се чинило да ће то најприје бити неки Фрањо
Параћ, поштански чиновник из вароши, који је заједно с њим провео
неколико мјесеци у истој митраљеској чети.
− Морамо мијењати мјесто састанка и одсад ћеш само ти за њ знати
− одлучно одреза Тодор и погледа оца хладно и мрко. − А најбоље ће
бити да и ти долазиш једном у недјељи. Остави лијепо што имаш, па
натраг. А гдје сам ја, како сам, не брини.
Стари је само ћутао и гладио своје панталоне некаквим лагашним
дјечјим покретима, и то само врховима прстију, као да се боји да и
нехотице не додирне осјетљиву рану. У тој скврченој грубој руци,
ненавиклој на миловања, огледала се сва његова љубав и беспомоћна
туга.

XXIX
Тривун Дракулић појави се у Савиној кући изненада, задивљао и
необријан. Улазећи, он застаде неодлучно на прагу, премјери укућане
ћутке и неповјерљиво, испод натуштених обрва, па некаквим
отуђеним гласом назва добар дан и упита за Саву. Кад га упутише у
велику собу, Тривун се најприје обазрије на ниско сунце, поћута, па
нерадо спусти руку с довратка и пође за разгеганом домаћицом.
− О, здраво наредниче − љубазно га дочека Саво као да му се већ
одавна нада, а Бикан само исподмукла сјекну зеленим очима и лукаво
сакри злурад смијешак. Осјећао је да је данас ипак већи и сигурнији
од овога негдашњег службеника и то га је веселило. Некад је
жандармеријски наредник Тривун био − охо-хо − ни да људски
погледа Бикана, а сад…
− Омршавио, боме, господин наредник. Ехе, није то више…
− Како је, Тривуне, како је; шта се ради? − пробао је да га размрда
Саво, задржавајући у саобраћају с људима још увијек онај
добродушно-пријатељски и неприродно гласан тон старог политичког
кортеша. − Па гдје си ти, мајка му стара, не видиш се, не чујеш?…
− Други се данас виде и чују − одврати Тривун с лаком горчином и
мрко погледа у под.
− Ма стани, брате, остави друге! Дај ти да ми видимо како смо ми −
још увијек је подржавао Саво свој лажно раздраган начин говора.
− А чим ћу ти се пофалити? Сваки час ме траже, код куће не
ноћивам, гледам глави мјесто, ето ти.
Овај одрасли човјек, навикао да заповиједа и наређује под
заштитом закона, а сад одједном испао изтога оквира, показивао је
некакво дјечје несналажење и увријеђеност. Како то, зашто су то њега
тако? Гдје је правда?
− Нема те, брате, да дођеш па да видимо нешто. Даде се опет
штошта урадити. Није то баш тако − храбрио га је Саво. − Није, ваљда,
ни ова нова власт, не знам ти ни ја…
− Није, није! А ко онда купи и гони све и старе људе који путем не
могу ићи!? − мрко се искоси Тривун. − Шта им је био крив мој отац?
Тај мрава у животу није згазио.
Нареднику заиграше вилични мишићи, лице му још више потамње,
а глас постаде мукао и пригушен. Бикан се опрезно утиша и нешто
као сјенка људског сажаљења мину му преко лица и за тренутак
заигра на обореним свијетлим трепавицама. Саво се нелагодно
прокашља, изгуби своју малопређашњу добродушност и поче
забринуто:
− Мој Тривуне, мој брате, не сијеку нама главу усташе, него ови
наши, ови што не сједе с миром, него бушкарају и буне против
државе. Гдје си ти још видио да држава пушта штокакве скитнице и
комунисте да по њој раде што је њима воља?
На ријеч „комунисте“ жандарм диже главу и позорно погледа у
домаћина. То је већ било нешто што је, спонтано, будило његову
пажњу и чинило да у њему поново проговори чувар поретка.
Сад и Бикан уоштри поглед и подиже штит своје кожне капе.
− Има тога, Тривуне, има, не говори теби Саво у вјетар.
Наредник помркну погледом и позадуго је, ћутећи, добовао
прстима по трбуху, по ономе мјесту куд га је некад стезао опасач. То
је била његова стара жандармска навика кад би се изненада нашао
пред каквим новим обртом у ситуацији. Чинило се да и сад, с напором
и против своје воље, ревидира читав свој план који је уз пут
припремио.
− Зато сам ја тебе звао, наредниче − јави се Саво. − Морамо ми
Срби нешто гледати, некако се спасавати. Ти си човјек државни,
школован. Ако ти нећеш, ко ће други, де?
Тривун се прену из мисли и отворено, упитно, погледа у своје
сабесједнике. Овако раширених очију, с тамним подочњацима, он им
је изгледао много мршавији и намученији.
− Па, Саво, молим те, ја сам зато први био, али видиш, џабе је. И
код Винка сам одлазио, и у град поручивао и… ништа. Нико ме и не
слуша као да сам ја неки прости сељак. Ето ти сад. Како ћеш онда,
куда ћеш? Усташе све с реда купе.
− Велим ли ти ја због чега купе! Брани се, брате, држава од ових
бунитеља, па ето…
− Ма кад сам ја био бунитељ? Ја сам гледао само своју службу.
− Е, мој наредниче − службу. Тешко они данас икоме повјерују.
Докле год се нама по селима вуцају и агитују ови штокакви балавци, и
ми ћемо с њих главе губити и страдати. Због онога истог Уроша,
учитељева сина, ни нама се добро не пише.
− Па шта ја могу њему и вашем поручнику? Нијесам ја више
никаква власт, ето им сад − с горчином одмахну Тривун. − Да се ја
данас нешто питам, не би мени нико зуцнуо у селу.
− Питаш, још како питаш − дочека Саво падајући у ватру. − Чим
теби онаки један привири у село, а ти, брате, трк, па у касарну. Да, да,
у касарну, немој ти ту ништа да се… Ја сам већ разговарао ђе треба.
Саво се свом тежином навали на наслон столице и увријеђено
набури лице.
− Зар ја да губим главу тамо због штокаквих бескућника? Јок,
богами, наредниче. Пријавићу ја њега, па да ми је таман рођени
брат… Узмувало се туда по селу, буни, бушкара, хоће да нам поскида
и ово глава што је још остало. Срећа наша што су се ово дана усташе
нешто примириле.
− О, брате, само ми усташе не помињи − намршти се Тривун као да
му дирнуше у болестан зуб.
 − А ваљда их ја волим, нану им турску! Шта ћеш, мора се овако сад
засад, главе чувати, а послије…
Бикан сину бјелочницима и мукло зарежа.
− Боме кад им савезници потпраше табане, упитаћемо Турке и
Хрвате за лијепо здравље. Плитки ће им бити понори и бездани, ја ти
кажем. Неће им помоћи ни поручник ни онај други… Како се оно
ваби?…
− Па шта има поручник с њима? − зловољно упита Тривун.
− Шта има! − оте Саво Бикану ријеч. − Ено се и некаква Турадија
вуца с њим горе по шуми. Дошли да ишћерају правду за Србе.
− Е, онда му ја више ништа не знам од тога посла − искрено се
зачуди Тривун и слеже раменима.
− Знао, не знао, богами ће он свима нама главе доћи, будемо ли га
пуштали да вршља овуда око нас. Тако ти је то, наредниче, па ти сад −
како ти драго, гледај како ћеш. Мени се, вјере ми, не иде на понор.
Забринуг и збуњен, Тривун крену с првим мраком у своје село.
Кад је оно први пут разговарао с Биканом, лаковјерно се понадао
да ће се опет некако докопати државне службе и већ је почео правити
план како ће начинити клопку Урошу и поручнику Радекићу, али га у
томе нагло пресијече хапшење његова оца. Потресен том вијешћу
далеко више него што је и сам очекивао, он је читаву ноћ провео у
мучној тјескоби, савијен у високој планинској папрати, не знајући ни
куд би ни шта би. Да некуд пође, да тражи спаса за оца? Куда ће,
коме? Кад би се неко и нашао, већ је прекасно − стари је сигурно већ
готов.
− О, људи, људи!
Склупчан у тами, на махове је суздржано јечао само да себи
колико-толико олакша, али мучни грч у грудима није попуштао.
Сапињао му је и мисли и вољу, прибијајући га читавог уз ово тијесно
и тврдо мјесто у мраку. Никуд се више не може на овоме свијету.
Ваља чекати дан као још једини расплет и рјешење.
Ујутру је сазнао да му је отац убијен још на путу, подно самог села,
у једном јарку ниже гробља. Убили су га кољем, глуво, да не узбуњују
свијета, јер се и сами, изгледа, нијесу осјећали најсигурније овако
подалеко од вароши, а с покољем на души.
 − Ајме мени, црној и жалосној, кољем као пашче! Куку, Јоване,
домаћине мој! − из гласа је бугарила његова жена, дотад увијек
нечујна и снуждена бакица, преклопљена у пасу, тако да су је синови
морали на силу затворити у кућу да не би за њима ишла.
− Носи те ђаво, мајко, сједи тамо! − грубо се издерао на њу старији
Тривунов брат затварајући врата.
− Још ћеш нам кога навући на врат својом кукњавом.
У плитком јарку подно разваљене гробљанске ограде, Тривун је
застао над погинулим оцем, студен и миран као да врши увиђај.
− Убијен тупим предметом, лобања разбијена − и несвјесно је
понављао у себи као да је заборавио шта даље треба радити, па га је
брат морао опомињати и упућивати га као мало дијете.
Послије очеве сахране, Тривун је неколико дана провео миран и
сабран, без туге и без страха, као да је сав испражњен. Тиштала га је
само та унутрашња пустош као напола заборављена рана послије
извађена зуба. Нит је мислио на Винка, нит су га више нарочито
занимале усташе. Оне су обавиле оно што су имале и шта ту сад има…
Тек пошто је чуо да се жандарми поново за њ пропитују и шаљу
његовој кући сеоског кнеза, Тривун се узнемири и сјети се Саве
Љусине и свог разговора с Биканом.
− Хајде, да се пође. Ваља и даље живјети…
Сад се, ево, враћа од Саве некако раздрт и незадовољан као да је
засновао и почео важан посао, па му се одједном сви планови
показали погрешни, а рачуни нетачни. Ваља окретати друкчије, и то
много друкчије, онако како човјек није мислио и како му се баш не би
ни хтјело.
Нарочито немио и наопак закључак који му је у разговору
наметнуо Сава био је тај да се ваља везати с Павелићевим властима, с
усташама, и да је то једини пут да се глава сачува.
− Ако је глава само по ту цијену, камо пусте среће да сам је онда
већ давно изгубио − размишљао је уз пут бивши наредник и живот му
дође некако немио, без цијене и привлачности, као да су му доље код
Саве украли сву радост и сад га послали овако без душе, празна срца,
да некуд иде и нешто ради. Куд се може ићи и шта ти се мили радити,
кад ваља пружити руку онима истима који су старога убили?
− Е, јадни стари, благо данас њему, смирио се. Посветио би се ко би
и мене убио.

XXX
Крајем недјеље, у једној од најгорњих кућа Мрачаја, Урош
Павловић заједно са Стојаном Кекићем држао је вечерњи састанак с
групом отреситијих људи, претежно млађих и неожењених. С
омладином је у томе затуреном селу ишло нарочито тешко, јер по
старом освештеном обичају, момче је за сваку ситницу питало оца
или кућног старјешину и без његове приволе и знања није никуд
одлазило, па чак ни на прело. То би се продужавало и даље, кад би се
младић већ оженио, и отац је све до своје смрти висио свима у
задрузи изнад главе као сабља. Чак и с болесничког кревета он је
командовао читавој кући, моћан и свакоме страшан као да је
најздравији.
Урош, Гојко Ћупурдија и још неки младићи из околних села,
пролазећи кроз мрачајске пашњаке, имали су муке са стидљивим,
неокретним и дивљачним момцима из Мрачаја, који су једва знали за
пропаст државе и празновјерно се бојали усташа и свега у вези с
њима. Чули су тек толико да се десио „преврат“, а како то и због чега,
то им је увелико било нејасно. Знали су одређено само то, по причању
старијих, да је дошла „турска права“ и да су сад, богме, Срби страдали
и без икакве заштите, а то је тако и природно, кад су већ изгубили
„своју праву“.
На све разговоре о устанку, они су само неодређено и снебивљиво
слијегали раменима и гдедали у земљу изговарајући се на старјешине:
− Ето, како ћаћа каже. Ја се ту не питам.
− Шта ми знамо шта ће код куће рећи! Ми ни од чега нијесмо
старјешине.
Чак и они који су одслужили војни рок, нешто отреситији од
осталих, подлијегали су томе општем закону. Један се сасвим искрено
пожалио Урошу.
− Шта ћеш, брате; дошао ја, донио пушку, а ћаћа на ме као згранут:
„Носи, носи, носи ми то из куће! Нећу ја да мени због тога читава
кућа страда“. И шта ћеш, предао сам је одмах сјутрадан жандарима.
Ето ти.
На састанак су, по Урошевој препоруци, позвали и Тривуна
Дракулића. Издвојен од осталих, он је стајао уз довратак, мрк и
мучаљив, као да му ту, међу Мрачајцима, није његово право мјесто и
као да је сасвим случајно запао у ово необично друштво.
− Сједи, болан, друже. Некако си ту као да ћеш сваки час изићи −
нуткао га је Урош заклањајући лице од ватре с огњишта да боље види
наредника.
− Нека. Навикао сам ја на свашта − нерадо одврати Тривун и опет
заћута.
Мрачајци су већ некако у самом почетку заређали с читавим низом
забринутих и скептичних питања о устанку, да је Урош имао муке да
колико-толико разбије њихове представе о свемоћи усташа и њихове
државе. Они су се све више надали да ће „држава престати с овијем“,
мислећи при томе на покољ, и тражили су било какву рупу и макар
најтјешњи излаз само да не морају оружја у руке и у отворену борбу.
У томе околишном пипкању и надмудривању с њима, главну ријеч
мало-помало преузе отресит Стојан Кекић. Он је добро познавао
скривене бриге и неизречена надања ових закукуљених људи, својих
комшија, и неподношљиво су га љутила њихова колебљива
изврдавања и дјетињасти покушаји да се извуку и остану по страни од
учешћа у било чему изван њихових свакодневних послова.
− Ма неће ли се то некако преломити осим нас, некако, брате,
тако… Нијесмо ми вични томе послу − благоглагољиво је торокао
некакав чакараст кожунлија, велике, округле главе. Он се, изгледа,
спасавао у својој властитој слаткоријечивости само да не би морао
пристати на нешто одређеније и тврђе што би могао предложити овај
упорни и сталожени младић кога је Кекић довео.
− Видидер, а ти би, буразере, да те све неко други спашава од
усташког ножа − окрену се Стојан кожунлији. − Нијесмо ми вични, а?
− Много чему човјек није вичан, па га невоља научи. Да си ти био са
мном на понору…
− Е, не велим ја − растезао је кожунлија сав црвен и сјајан − али
неће нас, ваљда, окренути клати све редом. Неко ће, ваљда, и остати.
− Остаћеш ти, не бој се − зловољно добаци неко из ћошка.
Кожунлија пребаци у страну своју рунасту овнујску главу и одблеја
смјешкајући се блесаво:
− Па не велим ја баш за себе… Ја онако, остаће неко, велим.
Од те тупе овнујске мудрости Стојана чисто подиђе мука, мрко
погледа момка који је организовао састанак и оштро одсијече:
− Друшкане мој, будеш ли ти тако мудрово и чекао, ти ћеш једног
дана дочекати да те усташе на твом рођеном прагу повале и закољу
као каквог овна. Нек овнови чекају нож, а људи, богами, неће. Уздајте
се само ви у милост усташа. Има њих таквих, не бој се, који намигују
на некакав дослук с онима у вароши. Баш је њих брига за толике
мртве главе, а за толико… Гледају људи свој интерес, као тамо онај
наш Саво…
Тривун се стресе као да су њега лично поменули. Устури се чвршће
уз довратак и грубо прекиде говорника, гледајући негдје поврх Уроша.
− Докле год ви будете бунили овуда по селима, нема нама мира од
усташа. Све ви ово правите!
Читав скуп шумно се окрену према вратима и замуче, помало
запрепашћен наредниковим испадом. Тривун је узбуђено дисао и
стезао прстима довратак иза себе.
Стојан Кекић, нимало изненађен, сажаљиво заклима главом.
− Да, да, имаш ти право, драги мој Тривуне. Ми смо оне јаднике
опремили с кулука у понор, ми смо јадног старог Јована, твог оца,
убили и оставили у јарку, ми смо…
Па се окрену читавом скупу, успламтио и увријеђен:
− Ето видите, људи, ја вас кољем, Урош вас коље, а можда ће боље
бити да с Тривуном пођете у варош, на поклоњење логорнику Шкури.
Он ће вас нечем бољем научити…
Око огњишта се подиже жамор незадовољства. Тривун ступи корак
напријед и плану:
− Немам ја с Турцима и Хрватима споразума као ти и твоје
друштво. То ти трпиш са собом разне Ћемаловиће и штокакве друге,
ђаво ће их знати.
− Дедер, кога су Ћемаловићи заклали, коме су нажао учинили?
− А кога нијесу? Сви су они једнаки, Турчин ко Турчин.
− Једиаки су, а?! Ево, и нас двојица смо Срби, па нијесмо једнаки:
ја идем против усташа, а ти би, чини ми се, с њима. Мали Ћемаловић
бјежи испод усташког ножа исто као и Србин и бориће се боље од
Србина, то да знаш.
 − Баш му треба вјеровати! − мрко смрси Тривун.
− Кад му вјерујем ја који сам био на понору… − закидао се Стојан.
− Ја ћу платити усташу кога он убије − насмија се кожунлија, а два-
три гласа поновише за њим:
− Хоћу, вала, и ја.
− Дошо да шпијунира, пас.
− Дашта је, нег дошо.
У општој збрци љутитих и загријаних повика, из ћошка се јави
један миран и озбиљан глас:
− Немојте, људи, тако. Кад сам се ја враћо с фронта, мене је стари
Ћемаловић сакрио у својој рођеној кући да ме усташе не опреме у
ропство, у Њемачку. Ено, баш ме је онај његов најмлађи, онај жути,
обноћ извео из вароши.
− Јес видио, аха! − оте се неком. − Богами, поштено.
Настаде кратка тишина као да се читав скуп одједном постидио
своје малопређашње ларме. Истом ће неко несмјело:
− Би л те сад сакрио, а?
− Би, вала, и сад − увјерљиво и мирно дочека онај исти глас − и
Ћемаловић и још три-четири које само ја знам. Било би, брате,
непоштено и греота ићи сад ту лагати и шта ти ја знам…
Као да је са својим малопређашњим испадом коначно избацио из
себе оно што га је највише тиштало. Тривун се за тренутак осјети
мало мирније и лагодније се намјести уз довратак, али то несигурно
смирење кратко потраја. Брзо се показа да је његова заједљива
примједба само привидно, опрљила Стојана и усколебала људе, али
већ у сљедећим тренуцима код Стојана се отворено испољи још већа
сигурност и у гласу и у покрету, да Тривун с лаком зебњом помисли:
− Ђаво га однио, ипак је тај… некако сигуран, отворен, а ја…
И ту се сјети свога колебања и прије и послије са станка са Савом
Љусином, и оно осјећање нечег раздртог поново набуја у њему и одузе
му сваку жељу да се било с ким инати и препире. Доста му је било и
њега самог.
Осјећајући се одједном непотребан и туђ на овоме састанку, он
искористи општу гунгулу, па се неопазице извуче напоље у мрак.
 Мјесечина, тишина и мир докле око допире. Тривун за тренутак
оглуви и поче се стишавати као да је заронио у фантастичан подводни
свијет у коме умире сваки звук, а покрети постају извијени и
лелујави. Тијесан хоризонт расплињавао се у магличастој прашини
мјесечине, намећући још јасније утисак као да је ово завучено
потпланинско село заиста потопљено.
− Дед, куда ћеш сад испливати, мајчин сине? − помисли у себи
бивши жандарм обзирући се и шарајући погледом по замрлој долини,
па онако насумце, као да га гурну неко стран, окрену кнежевој кући.
Кнез још није био легао. Пословао је нешто око дрвљаника, у сјени
ораха, и разговарао с прасадима.
− Забадај ти само њушку, забадај, па кад те дрво притисне, биће
онда јој-леле. Биће ти ко оној твојој сестри кад је пошла у купус.
− Ето ти га, на: онај горе о устанку, о… а овај ту с крмачом
еглендише. И дедер ти сад сложи овај народ… Е, мој младићу, мој
младићу, ушта ли си ти зашао, с ким ли си пошао? Зар ти мислиш ово
да кренеш?
Учини му се да је тек сад видио колико је узалудно и бесплодно све
оно што тај момак горе под шумом прича. Дође му га донекле чак и
жао.
− Будала. Сам себи главу сијече… Ако ти је већ пригустило, бјежи у
шуму, спасавај се сам како знаш, а ово… тхе… Ех, штудент, штудент!
Уплашени кнез узмува се кад угледа овако каснога госта, заборави
шта је радио и с ким је разговарао, па остави сјекиру и приђе огради.
− Овај, кнеже, све сам нешто мислио, кад би ти имао времена да
тркнеш мало тамо до касарне… − неодлучно поче Тривун.
Кнез осјети у наредникову гласу нешто колебљиво и несигурно, па
се и сам сумњичаво узврда:
− Ма знате, Тривуне, и сами како ти је то данас: ноћ, далеко је, а
свашта ти сад избије на пут. Кад би ујутру…
− Бојим се, Коста, касно ће бити.
− Ма даде се ту и поранити кад треба − већ повјерљивије поче
лукави сељак нагињући се преко ограде и показавши на мјесечини
своје ушиљено лисичје лиде. − Зором ћу ја, знате… А шта би се као
имало?…
 Тривун је још од првог дана зазирао од овога старог југословенског,
а данас и усташког, кнеза, који је са сваким човјеком у селу увијек
имао некаквих тајни и сашаптавања по ћошковима а ипак ником није
вјеровао нит је њему ко у селу вјеровао. Послије Тривунова доласка у
село, кнез се и уза њ прилијепио и чинио му ситне услуге доносећи му
из вароши цигарете и шећер и причајући му шта је ново чуо. Он му је
први и препоручио да се склања од усташа „да не испадне каква
слабоћа“ и показивао му гдје се човјек најлакше може сакрити, али
нареднику је и то било прилично сумњиво. Све се чинило да кнез,
иако привремено склања Тривуна, у ствари га крије и на сигурно
мјесто оставља само због себе самог, да га једног дана, кад крај крају
дође, увијек има у руци као посљедњу резерву за поткосуривање
каквог непредвиђеног рачуна.
− Овај ми се лијепи за сваку моју стопу − зловољно се жалио
Тривун свом старијем брату, и никад се није крио тамо гдје му је кнез
препоручио, али је ипак са њим одржавао сталну везу, која се
састојала у некој врсти узајамног испитивања.
И овај Тривунов касни ноћни долазак натјерао је и једног и другог
да добро начуље уши и да буду на опрезу. Већ послије првих реченица
Тривун се покајао што је кнезу исувише брзоплето открио да би имао
нешто да дојави жандармима, а кнезу је, опет, било криво што је
одмах показао претјерану радозналост.
Сад су се и један и други повлачили. Први је стукнуо наредник:
− Није ту баш никакве журбе. Мислио сам тек онако… Кажу да се
по селима појављују штокакви људи бунџије, па да мало припазе,
знаш… Ето, баш кажу да је Саво Љусина причао да тога и код њега
има. Сва срећа што смо ми од тога мирни.
− Срећа, срећа − потврди кнез. − Боље је зато такве ствари и не
провлачити кроз уши жандармима, јер онда, знаш како је, никад их с
врата скинути.
Тривуну послије Костиних ријечи као да нешто лакну на души. К
врагу, што баш он мора да потказује Уроша?! Какав-такав, опет је наш
човјек. Није ти то ни Винко, ни онај Шкуро, ни…
− Е, камо пусте среће да сам отишао у Србију. Проклета, брате, ова
земља и све ово око нас! Нема ти овдје живота.
Осјећајући да се све више запетљава у невидљиву мрежу, Тривун се
напречац и смушено растаде с кнезом и крену низ пут. Сметала му је
и мјесечина и ова млијечна видна ноћ. Пожелио је одједном дубоку
мрклу таму у коју би могао бесповратно да пропадне са читавим
својим непријатним теретом и да се тако коначно ослободи и усташа,
и Саве, и Уроша и најзад − и себе самог.
Кнез Коста, све се више уозбиљујући и губећи свој сладуњав
лисичји израз, пратио је погледом малко погурена Тривуна и лагано
климао главом као да сам пред собом нешто потврђује.
„Ја, мој драги, јес ти видио“, размишљао је он забринуто, „и овај ти
зна да је вечерас у селу некакав састанак. Зна, али се ни њему не иде
до касарне, иако је и сам жандар. Видиш ли да сам ја паметан што у
то не мећем своје прсте и правим се да ништа не знам“.
Кнез присједе на букову кладу и прижмири на једно око као да се
нечег с напором досјећа.
„Ја, ја, па тако ти је то; ти кажеш долазио један овамо у село, а
усташе у Мрачај: гдје је био, с ким се састао, ко је још ту био? Писка,
плач, кукњава. Ко је проказао? Кнез Коста! Аха, Коста! Оде ти мој
Коста једне лијепе ноћи као да га никад ни било није. Комите су то,
мој драги.“
Лукави кнез дуго је остао на дрвљанику, мудрујући, онако у
тишини, како би се човјек провукао са сваким лијепо, гледајући себе
и своју корист, али никако по цијену туђе пропасти и мртвих глава.
Работа накрупно, с тешким посљедицама по било кога, никад му се
није свиђала, нит се било кад у то упуштао. То му је досад све лијепо
за руком полазило, али откад усташе дођоше и на силу га поново
закнежише, читав његов живот као да се од тога дана закочи и скрену
с онога заравњена пута, пуног пријатних окука, иза који чекају угодна
изненађења, окука које је он само по својој вољи правио и по њима
веругао. Сад се ударало неиспитаним беспућем, нико није знао шта га
чека на сљедећем кораку, и баш је ту, као за несрећу, Коста био
најистуренији у селу, кнез.
„А буду ли ми усташе сјутра опет избиле пред кућу, чиме ћу их сад
замотати, а? Побјећи још за времена, нема друге, или…“
И ту је кнез Коста застао у мислима јер ни пред самим собом није
хтио отворено признати да ће тада, кад крај крају дође, навести
усташе на Тривунов траг. Одавно му то стоји као посљедњи адут у
рукама, али он се никад није с тим коначно помирио и потајно је
веровао и надао се да до тога ипак неће доћи.
 XXXI
У ономе кратком затишју послије покоља, и варошани и сељаци, а
усташе посебно, с нескривеним страхом и бригом очекивали су шта
ли ће доћи послије свега онога што се посљедњих дана одиграло
онако напречац и како нико није предвиђао. Свак је у покољу осјећао
онај преломни догађај који из основа мијења живот и појединца, и
вароши и читавог краја. Послије њега није се више могло на стари
начин ни спавати, ни јести, ни обављати свакодневне послове. Свако
јутро, на изглед обично и свакодневно као и свако љетње јутро дотада,
сад се људима чинило као кратко и привремено затишје иза кога ће се
изненада сручити нешто што ће узбуркати и преврнути читав овај
стари срећни живот, да га више сјутра нико препознати неће.
Поред свега страха пред оним непознатим што се већ осјећало у
ваздуху, омладина је већ унапријед узнемирено треперила од чудне
језе, слутећи да јој сјутрашњи дан отвара некакав нов свијет, с
друкчијим доживљајима и осјећањима. Заковитлаће се нешто
необично, па момак, узбуђен и окрилатио, неће више сам себе
познавати и живјеће омамљен као да без престанка сања.
Варошки момци и дјевојке, преконоћ стишани, али зато пуни
прикривена трепета, одгарали су од свега онога што им је раније
чинило главну разоноду и задовољство: одумрије пјесма, престадоше
ашиклуци и вечерње шетње, изгуби чар пијанчење. Сваки је већ знао
да је Ремзија Ћемаловић, весео гимназијалац, побјегао некуд у брда.
Из околних градова такођер су јављали о бјекству или хапшењу
бројних познаника и рођака. Бања Лука, одувијек позната као
немирна, и овај пут је предњачила. Летак Партије, богзна на какав
начин, нађе се и у рукама оних који никад нису имали посла ни са
каквом партијом, нит су читали било какав летак.
Тај свеопшти немир, који је најављивао некакав крупан преокрет у
читавом дотадашњем животу, није поштедио чак ни чобане с високих
и затурених мрачајских пашњака. На сваки јачи узвик или потмуо
пуцањ из даљине, осамљен пастир пренуо би и замро напето
ослушкујући: можда је то знак да долази „оно“. А шта му је „оно“, то
момче није одређено знало, али је слутило да с њим долазе чете,
барјаци, пјесме и друкчија времена, кад ће ваљати оставити стада и
торове. Биће то нешто много узбудљивије и љепше од онога што
прича Гојко Ћупурдија, нешто што се понекад осјети само за зимских
вечери, кад се слуша пјесма о Србији.
 Послије вишедневне збуњености, Шкуро се једне вечери отријезни
и чисто се зачуди како је читаво ово вријеме, још од покоља, живио
некако ошамућен, у недоумици, као да од неког са стране чека
уговорени знак.
− Јозо, доста је више овога. Шта ми ту још чекамо?
− Па канда смо се нешто препали − подругљиво одврати трговац. −
Чекамо устанак, чекамо сељаке да нам ту дођу са својим кожунима.
− Мислиш, да им је мало овога било? − опрезно и тихо упита
логорник и пажљиво сјекну оком на Орешковића.
− Мало. Није мало док њих једног тече − тврдо и ледено дочека
трговац. − Треба Србе дотле дотјерати да их свију на Божић можеш
једним пијевцем нахранити. А, вала, и ова Турадија… хм.
На ту примједбу о „Турадији“, Шкуро обори поглед. Било му је
прилично нелагодно да му се ма с које стране нешто замјери
Тороману или Мујици, његовим најсигурнијим људима, пред којима
се он увијек осјећао као поштован старјешина чија ће се наређења без
поговора и тачно извршити.
Јозо се једио на Смаил-хоџу, на Ћемаловиће, на читаву чаршију, па
најзад, с највише горчине, на саму усташку власт која је насјела
неодлучној „турској чаршији“, непокретној и пуној склијевања.
− Будеш ли ти слушао ове ту, ове… збогом, дико! Никад ништа
створити. Усмрдићемо се горе нег они, ове балије!
− А Тороман, а Мујица? Дедер, макни ми без њих? − помало
увријеђено дочека Шкуро љутећи се на овога домороца који као да
издалека замјера њему, логорнику, човјеку из друге вароши. Шта ту
ко има њега да учи? Није ово више онај неугледни бубуљичасти
препарандист Шкуро, нек то свак добро упамти.
Растали су се раније него обично, обојица незадовољни и смркнути.
Орешковићу се логорник учинио одједном и сувише попустљив и
својеглав, и као да му не бијаше више стало до Јозине помоћи и
савјета. Са своје стране Шкуро је опет мислио:
− Држи он да сам ја још увијек балавац. Е, стани, ти… Не купује се
Шкуро за твоје брошеве.

XXXII
Те исте вечери, док се Шкуро, не савјетујући се с Орешковићем,
одлучивао да иступи оштро и самостално, у кући удовице Есме држан
је састанак малобројне групе скојеваца. Њихов руководилац Анте, син
једног седлара, још несвршен гимназијалац, управо се вратио од
Уроша Павловића и сад је, поред све своје озбиљности и скромна
изгледа, био окружен ореолом тајанствености и херојства. Није шала,
отићи у брда, разговарати с чувеним Павловићем и сад се опет
вратити натраг у варош и правити се, што је још најтеже, да нигдје
није био и да нема никаквих тајни.
Још од јутрос, кад им је јављено за састанак и за секретарев
повратак, младићи су и нехотице измијенили своје држање према
околини. У читавој вароши није више постојало ништа што би било
достојно тога да их обрадује, ожалости, наљути или било на који
начин узбуди. Прозаичан, мален и достојан сажаљења чинио им се
сваки онај који не зна велику тајну о вези с Павловићем и о
вечерашњем важном састанку. Није више било ни тога посла ни
добитка који би их могао спустити на земљу, међу обичне људе.
Ено, ваља кафеџија преко улице некакво буре. Јадни слијеп човјек,
чиме ли се само бави! Ваља буре, сав забављен око њега, а овамо… Ех,
да он зна!
Опчаран младић, пун трепета, ни у сну слутио није да би запослени
кафеџија, таман да чује за почетак свјетске револуције, ипак најприје
уваљао буре у оставу, а тек онда почео да пропитује за тај велики
свјетски преокрет.
У читавој тој полетној омладинској групи ипак је најреалнији и
најсувљи био баш њихов секретар Анте Јурић. Навикао на тврд живот
поред оца седлара, бавећи се преко ферија очевим занатом, он је у
сваком послу био навикао на темељитост и видљиве, опипљиве
резултате. На скојевским састанцима, приликом подношења
појединачних извештаја о раду, увијек се мрштио на опште фразе и
књишка дотјеривања, слутећи иза њих нешто магловито и шупље, без
истинске садржине.
− Простије ти то, брате, простије − нестрпљиво је прекидао
распричана говорника, па би низом потпитања разорио читаву
грађевину гимназијалчеве лијепе самообмане и открио стваран,
огољен резултат, увијек далеко скромнији и мањи него што се то у
почетку чинило.
− Ех, овај ти је Анте без идеала, без маште − незадовољно је
примјећивао нервозни и амбициозни гимназијалац Наил Наилхоџић,
начитан младић, велики љубитељ филозофских дискусија, а на то би
му Ремзија Ћемаловић одвраћао са смијешком:
− Богами у његовим очима тешко ти је испасти и херој и паметан
човјек. Тај ти је читав на земљи.
Кад је на састанку те вечери Анте испричао да се код Павловића
видио с Ремзијом, бљедуњави Наил прогунђа себи у њедра:
− Е, хоће да испадне херој. Могао сам ја изићи горе још прије њега.
Врло важно.
Хоџин син Селим, најмлађи и најповученији у читавој групи, тачан
и марљив на сваком задатку, ћутао је на састанцима као заливен. Кад
би га нешто и упитали, он би се збунио, поцрвенио и одговарао
замуцкујући као кривац. Послије тога читаве вечери не би могао да се
смири, и сам се пред собом осјећао нелагодно као да је учинио какав
неопростив пропуст и грешку.
− Их, их, што ти вавијек онако… ко какав туђи? − корио га је његов
најближи комшија Абдулах Агић, ковачки калфа, истјеран још из
другог разреда гимназије због слабих оцјена. − Болан да је мене онако
питао, их! Ја бих њему…
Абдулах се иначе, онако крупан и неспретан, често и непитан
јављао са својим питањима и упадицама, изазивајући сваки пут
смијех и весело мешкољење.
− Шта је, па зар није тако? − простосрдачно се чудио он обраћајући
се смијачима. − Богами, то не би научио ни жандар под пушком.
Ствар се, наравно, тицала неког питања из области теоретске
изградње, а од тога је Абдулах бјежао као ђаво од крста и већ се
унапријед знојио и бринуо кад би чуо да ће бити теоретски састанак.
− Их, брате − теорија! − Кад би некако комуна без тога могла!
Секретар Анте суво и стварно пренио је основне Павловићеве
директиве: упорна агитација против одласка омладине у усташе,
стварање борбених група у самом граду и прибављање оружја и
муниције. Слушаоци су били помало разочарани. И несвјесно су
очекивали нешто веће, крилатије, оно узбудљиво што се налази у
многим књигама, а овамо… Сад су их везали за нешто скучено,
опипљиво, од чега ни корак не можеш макнути. Ваља ти запети споро
и пажљиво, стопу по стопу.
Од говорника се, као што је било и очекивати, први јавио Наил.
 − Под условима оваквог терора овде је, конкретно, немогуће да се
ишта озбиљније подузме. Већ на првом кораку ми ћемо бити
онемогућени и откривени, а да ли је паметно да читава организација
падне због неке ситнице. Врло важно што ће тамо неки месар обући
усташку униформу. Горе, у шуми, услови су сасвим друкчији, горе се
већ може радити. Здрав разум налаже нам…
Привидно разборито и логично, користећи се чак и цитатима и
примјерима из прочитаног, он је „анализирао конкретну ситуацију“ и,
лоше сакривајући свој властити кукавичлук, извукао коначно некакав
опрезан и неодређен закључак да је рад у граду од „секундарног
значаја“ и да се треба „оријентисати“ на рад напољу, у шуми.
− А шта ми ту, брате, цифраш? Кажи, бојиш се и готово − кратко
пресуди Анте гледајући му право у очи.
− Друже Анте, за мене је директива Партије светиња − увријеђено
се исправи Наил. − Ја сам самостално почео да радим и читам кад
још овдје нико није знао ни…
− Читај и сад, ко ти брани, али нама треба пушака − прекиде га
Абдулах. − Чуо си ваљда што се тражи.
Још неколико пута у току састанка Наил је покушао да се оправда
осјећајући да губи тло под ногама. Најзад је, видећи да се нико од
присутних не колеба, одржао читав мали говор о значају датих
директива. Анте га је слушао стрпљиво, по дужности, хоџин син
тужно и забринуто, остали с досадом, а у Абдулахову главу као да
уопште није улазила читава та говоранција. Само се чешкао, гледао у
застрт прозор и гласно зијевао.
− Их, брате, свашта наприча онај Наил − на концу примијети он
растајући се од хоџина сина у тијесну и мрачну сокаку. − Џабе му је
опет, ништа му Анте није одобрио… Их, теорија!…
☆
Слободна и предузимљива Есма, која је добро осјећала и
процјењивала људе, лако с њима долазила у додир и брзо се
повјеравала добру човјеку, отпрве је вагнула Катицу и донијела о њој
кратак суд:
− Добра жена, душевна.
Удовица није много давала на чаршијска причања о Катици; њој је
важно било оно што је она сама осјетила за цигло једно вече
проведено с расплаканом младом женом.
− Једна права и добра жена, душевна.
Сваки нови дан утврђивао је Есму у њезином првобитном суду о
Катици и само га још више употпуњавао. Није зато ни чудо што је већ
приликом првог скојевског састанка у главним цртама повјерила
Катици читаву ствар и послала је накрај своје баште, до самог пута, да
пази ако би се усташе појавиле од центра вароши.
− Хајде, сестро, и отвори четворо очи − казала би јој меко,
матерински, пуштајући из руку њезина округла топла рамена и
пратећи је брижним погледом како нечујно одмиче између шљивових
стабала.
Катица се попут осамљене птице гнијездила у бујним врежама
бијеле бундеве, у самом ћошку баште, и ту би се смирила са очима
упртим у бјеличаст пут пред собом. Мало, мало, па би јој се очи
напуниле сузама које су се с првим уздахом већ незадрживо котрљале
низ лице.
− Е, мој Илија, јадна ти сам ја без тебе.
Отплакала би тако, па би јој одмах лакнуло и она би пажљиво
убрисала сузе и поново се загледала низ пут. Сад је имала бар ту
скромну утјеху да ипак, ево, чува и штити некога као што је толико
година бдила над својим Илијом. Зелени су то младићи, кажу − скоро
дјечаци, Катичина улога у свему овоме послу је незнатна, малена, а
опет: има се зашто живјети. Ваља пазити ове дјечаке, а то је довољно
да се може подносити властита туга.
Тако се, лагано и с муком, млада жена враћала животу и хватала се
за њ првим тањушним нитима.

XXXIII
Послије онога киселог разговора с Јозом Орешковићем, кад му је
поиздалека пребачено да се уплашио од покоља, логорник Шкуро
мрштио се и јео у себи, јер му се све чинило да у трговчевим ријечима
ипак има зрнце истине. Заиста, усташе су данима ћутале и чачкале
само у околини вароши као да више и немају посла или… све се
чинило, као да зазиру од тога да се залете у подаља планинска села.
Онај плакат, с потписом потпуковника Марка, да се сви бјегунци
имају у року од четрдесет осам сати вратити из шума, као да више
нико није озбиљно узимао. Саво Љусина и остали доушници из села
јављали су да одметници подбуњују народ, причају о устанку, а људи
дижу руке од посла и бјежакају по шуми, ријешени да више код куће
не чекају усташа.
− Не ваља.
Шкуро је стењао и превртао се по кревету, осјећајући да му се
нешто измиче из руку. Ето не поштује се прво наређење, измичу људи
у шуму, а томе на неки начин треба стати на крај. Како?
− Палити! Палити све с реда, читава села! − сјети се он Јозиних
ријечи (опет Јозо има право) и нешто га за тренутак зазебе, кад се
нађе пред том изузетном и крајњом одлуком. Заиста, ништа друго не
преостаје него палити, а ипак… Или ту нешто није у реду или Шкуро
још увијек није онај одлучни прави усташа Капетановићевог кова,
онај фанатични војник свете Кристове војујуће Хрватске.
− Тек је три дана што се нисам видио с фра Божом, а већ сам
клонуо, успавао се. Ех, и ја сам ти… Млакоња божји!
Заспао је тек пред саму зору, чврсто ријешен да већ од сјутрашњег
дана предузме крупне походе баш у она удаљена села под планином
од којих су усташе највише зазирале. Удариће одлучно и крваво, не
штедећи ни влашког дјетета у колијевци.
− Чек, да видимо ком ће онда пасти на ум устанак. Осјетиће
влашке гњиде што је усташка Хрватска! Право каже фра Божо: треба
бити практичан Хрват.
Пробудио се нагло, с престрашеним трзајем, као човјек који је
заспао пун рђавих слутњи. Заблијешти пред њим соба пуна сунца и
бјелине.
„Успавао сам се“ − помисли он зловољно и поче да се облачи, али
га још увијек није остављало оно непријатно осјећање, праћено језом,
које га је потресло у тренутку кад се онако изненада тргао иза сна.
− Пхи, у вражју матер, какав ми је ово одмор!
Његова газдарица Пехаровица, стара побожна удовица, чујући
шкрипу намјештаја већ је долазила с готовом кафом и с ракијом у
зеленкастој бочици, украшеној насликаним вишњама.
− Здраво ми поранили, господине. Изволте се послужити.
Овај долазак старе жене, која сваки пут улази мирно и без куцања,
на Шкуру је увијек дјеловало као мучно изненађење и пријекор. У ова
времена, с оваквим послом и бригама за вратом, тешко је било сваког
у бога јутра дочекивати ову тиху и брижљиву жену, која одвлачи
мисли на минуле дане, кад је све текло спокојно, по старом,
утврђеном и добро знаном реду. То би сваки пут подсјетило
логорника на то да је из некадашњег устаљеног, обичног живота
улетио у нешто несигурно и завитлано, гдје олако падају главе и гдје,
према томе, ни његова властита није никад сигурна. Због тога је
журио да се што прије изгуби из овога завученог ушушканог гнијезда
гдје се и без куцања, сасвим спокојно, може ући у туђу собу.
Тороман, подбуо и јако уозбиљен, и Мујица, блијед и стиснутих
усана, брзо повратише Шкуру у стварност покоља, страха и пријеких
мјера. Само један трен, и он је опет био усташки логорник, леден и
неумољив, истребитељ омрзнутих Влаха. Нема више старовременске
неизмјенљиве бабе с њезиним домаћинским поздравом, с бочицама и
вишњама. Ово, ова двојица с опасачима, револверима и тврдим
војничким цокулама, то је Шкурина права, опипљива стварност. Из
ове канцеларије влада се и мора се владати читавим срезом.
− Па, Торомане, хоћемо ли мало у госте Јаругама и Марјанима?
Нешто се одавно нисмо горе навраћали.
− Како год наредите, господине логорниче.
− А ти, Мујице? Нешто си ми потамнио?
− Тц, засједио се у вароши − одврати усташа с бледуњавим
осмијехом у коме се за тренутак опет показа нешто од онога старог
дрског Мујице, брзог и смјелог „мајстора“ с бучних вашара.
И Але и Мујица дигнути су малоприје из прилично бучног друштва
у хотелу, које је тога јутра, као и увијек пазарним даном, било
нарочито живо и празнички расположено. Сад су обојица, ненавикли
на фотеље, опрезно сједили на самој ивици и у неприлици кришом се
огледали по добро познатој канцеларији која им се тога јутра чинила
нарочито свијетла и чиста због принове у намјештају донесеном из
неке српске трговачке куће.
Разгледајући раскошно наборане завјесе, спуштене до самог пода и
предугачке за ове прозоре, Тороман се сјети како је недавно преносио
у магацин ствари свог бившег газде Вуксана.
− Вала, мого сам ја и више тога себи препртљати. И онако ће све
ђаво однијети.
 Кроз отворен средњи прозор, варајући слух као да се час примиче,
а час удаљава, зачу се некакво неодређено зузукање које убрзо ојача и
претвори се у јасно брујање авионског мотора. Чинило се да од њега
трепери и сребрно звучи читав плаветни простор над градом.
− Авион! − с присјенком нечег празновјерно-плашљивог, упола
шапатом, рече Тороман окрећући уво земљи као да отуд продире тај
необичан звук.
Логорник приђе прозору и погледа навише. Мала сребрна
крилатица журно је одмицала према блиском вијенцу планине. Негдје
дубоко у Шкури затрепери лака туга као да та бљештава брза птица
заувијек одлази незнано куд, остављајући њега лично, немарно
заборављена, у овој забитој вароши, међу мрким и тешким људима.
− Као да у њему и не сједе људи − помисли он тјешећи се бар тиме
што није могао ни да представи себи какви ли изгледају ти који лете.
С неугодно јасним циликом зазврја на столу телефон. Шкуро
немарно диже слушалицу.
− Спреман!
Већ послије неколико тренутака његово лице поприми престрашен
израз и он се пови по столу снажно притискујући слушалицу на уво.
− Како, како? Молим гласније!… Добро… Добро. добро…
Кад се поново исправио, лице му је подрхтавало, измијењено и
бескрвно. Тек послије неколико тренутака као да се сјети да није сам
у соби, пажљиво загледа ону двојицу и клонуло проциједи:
− Устанак!… Јуче је Дрвар пао… Ти… ти, Мујица, зовни ми брзо
Јозу Орешковића. А ти, Алија, све усташе одмах у касарну, под
оружје.
 ДРУГИ ДИО
I
Велики успјех устаника у Дрвару, који су за два дана ослободили
град од усташа и домобрана и задобили велику спрему и оружје,
силно је осоколио све устанике читаве дрварске котлине. Ова нова
држава, иако под њемачком заштитом, учини им се слабија него што
су и сами очекивали. Живнуше чак и старији сељаци из околних села
који су иначе посљедњих мјесеци сумњичаво и с резервом примали
све оно што су им говорили дрварски и њихови комунисти и остали
бјегунци из Дрвара. Сад ти они постадоше много грлатији и
куражнији и од самих радника из пилане и целулозе. Свакодневно су
у гомилама ткали кроз варош, пропитивали се шта ће бити с
магацинима и гледали да придигну какву ствар без господара.
Устаничка команда, која је журно формирала нове јединице и
камионима их слала на положаје спремајући одбрану града, имала је
сталне муке с овим досадним докоњацима.
Из побуњеног Дрвара с његових шест хиљада радника, сигурног
устаничког језгра, пламен буне узе нагло да се шири на све стране.
Српска села, нека већ припремљена за то, а нека тек у јези немирног
ишчекивања, почеше се палити једно од другога. Заређаше узбудљиве
и невјероватне гласине. Неко је чуо да је ослобођен Дрвар, други су
причали да је стигла нека савезничка војска, трећи да је авионима
добачено силно оружје и да се дијели народу. Чуло се и за чете
Црногораца које долазе све преко шума, носећи митраљезе.
Жандарме по сеоским станицама захвати силан страх и паника.
Једни су се спремали за одбрану, док су се други обноћ тајно
пробијали према најближим варошима. Многе су уз пут похватали и
немилосрдно побили побуњени сељани.
Овај нагли устанички талас изненадио је и самог Павловића. Он је
управо, заједно с Радекићем, код једног тора повише Јаруга спремао
неко писмо за Бања Луку, кад путем од Марјана трком допаде Гојко
Ћупурдија и поче задихано и узбуђено:
− Устанак почео! Ено одоше на касарну читави Марјани. Иде и
наша група из Јаруга. Питају за вас, траже вас.
И Урош и Радекић дигоше се као по команди. У ово касно мирно
послијеподне све су могли очекивати, само не оваки глас. Радекић
чак мало и поблиједи и чело му се ороси знојем.
− Е, Урошу, сад треба…
Павловић, и одвише хладно, кријући узбуђење, стави недовршено
писмо у џеп, мукло кашљуцну и позва:
− Хајдемо. Дајдер Маркишин карабин.
Винко Винцетић, командир жандармеријске станице, није ни
помишљао на повлачење у варош, јер у његову жандармеријску главу
никако није ишло то да би се сељаци смели јавно побунити и ударити
на власт, а поготову да могу постати опасни онако голоруки. Ипак је
промислио о свему и спремио план за одбрану касарне. Њих
деветорица, чинило му се, могли су без по муке запосјести и бранити
двориште касарне у случају изненадног ноћног напада, а ујутру, зна
се − свјетина ће с првим сунчевим зраком прснути на све стране
испред девет наперених пушака.
Прву вијест о непосредној опасности донијела је у касарну једна
старија дјевојка из села, лугарушина кћерка, која је међу жандармима
имала вјереника. Долетјела је, лоше нарумењена, с тршавом косом
изгорјелом од „бреновања“, тупаво се узмувала око зелених авлијских
вратница и потражила свога Ивана.
− Ено, наши се купе на вас. Вели мама да се чувате.
На глас о тако блиској опасности Винку толико онемоћаше ноге да
је поново морао да сједне на клупу у сјеници. Сељаци из Марјана,
њему добро познати, сад му се однекуд учинише као мрка страшна
маса која се ваља пуна подмукле пријетње. Како ће ударити, чиме ће,
то је оно најстрашније. И ко ли међу њима има од „оних“, од
комуниста?
У сјеници одједном постаде нелагодно и тјескобно. Блиски
планински вијенац дуну на жандарма непријатељском пустопшом
хладноћом. Чак и у шумарцима и златастим њивама подно касарне
показа се нешто туђе и одбојно. Наредник се осјети угрожен и сам,
издвојен са шачицом својих људи од читава свијета. У безнадној
стисци чак се и бога сјети.
− Можда би користило да се човјек и помоли?
Кад Урош и поручник стигоше надомак саме касарне, около је већ
све врвило од узбуњених сељачких гомила, наоружаних гвозденим
рогуљама, сјекирама и кољем. Крили су се подаље од касарне, иза
живица, од ивица усјечена пута и по запуштеним рупама одакле се
некад вадила пржина за зидање. По њиховим узрујаним групама већ
су се стварале, спонтано, некакве прећутно признате старјешине које
су остали прилично добро слушали и обраћали им се за савјет. У
понекој гомили такав заповједник био је старији брко, отресит сељак,
домаћин, који је често гостио баш ове исте жандарме; у другој, опет,
заповиједало је више љутито него строго момче, кога су све до јуче
озбиљне кућне старјешине сматрале за својеглава делију на кога се не
треба угледати.
Урошев и Радекићев долазак изазвао је живахност и радостан
жамор у свакој групи. Са свију страна упутише се према њима као
нека мала изасланства, састављена од двојице-тројице сељака, међу
њима, наравно, и онај новопечени „командир“. Тражили су савјета
шта да се ради.
За ово кратко вријеме откад је почела као нека опсада касарне, већ
су се међу побуњеним сељацима могле уочити двије струје. Прва,
састављена од бркоња и озбиљних домаћина, била је за то да се
жандарми пусте да с миром иду за варош и да доље кажу како је све
ово скочило само због „ових усташа који се скитају по селима и
нападају народ“. Друга група, искључива и одлучна, наваљивала је да
се касарна заузме и жандарми разоружају, а послије, видјеће се већ
шта ће се радити.
Група „умјерењака“ већ је покушала да довикивањем и бијелим
рупчићима успостави везу с опкољеним жандармима, али им је иза
зелене авлијске ограде, уз шкљоцање пушчаног затварача, одговорено
кратко и пријетећи:
− Одбиј!
У искиданом сељачком обручу око касарне осјећала се узбудљива
напетост пуна ишчекивања, колебљивости и невјерице. Сваки је
слутио да ће први пуцањ, ма с које стране, бити оно главно и
преломно, а што ће иза тога доћи, то је било оно неизвјесно што је
највише плашило. Док не пукне прва, све се још некако и може
вратити натраг, у старо корито, али послије пуцња…
Из гомиле Јаружана која се окупљала око Уроша и поручника зачу
се нечији бојажљиви приједлог:
− Како би било, браћо, да се оставимо овога зла? Ко ће на државу,
људи моји?
Гојко Ћупурдија поцрвене и баци испод ока плах поглед на Уроша.
− Није тебе, стриче, нико ни звао. Иди кући, кад се бојиш.
− Иди! Лако је то рећи, мој синко − бранио се стриц − али куд ћу ја
осим свога друштва?
− Сједи код куће ко и мој стриц Саво. Ено га, сједи с Биканом и
само кука као да се тиче његове коже: „Зло, људи, зло, не ваља!“ −
набусито га укори Бојан Љусина који тек бијаше пристигао, ознојен и
љут.
− Лако је Сави, он је газда − потиштено прогунђа Гојков стриц
гледећи дршку својих рогуља. − Он може како му драго, а ја морам са
свијетом.
− Шта чекамо? − набурено и мрко упита Бојан обраћајући се
Радекићу.
− Чекај, овако смо се малоприје договорили. Држати жандаре на
оку до ноћи, а кад се смрачи, привући се и онда нападати. Имамо пет
карабина и седам-осам дуплица, штуцова и шта ти ја знам. Наћи ће се
и која бомба.
− Најприје ћемо звати на предају − озбиљно додаде Урош − па буду
ли се заинатили, зна им се.
− Богами, не запуца ли се прије ноћи, оде ти пола овога натраг −
заинтачи Бојан и сумњичаво се огледа по гомилама људи расутих по
заклонима. − Ево, ја бих сад окинуо у онај прозор, па да се мало
окуражимо.
Урош се осмијехну само крајичком усана.
− Имаш ти право. Дедер, па ћу и ја испробати овај манлихер.
Бојан се понамјести уз обрушену ивицу пјешчаног мајдана и
положи карабин по спрженој сувој трави. Читава гомила занијеми
гледајући у њ. Од оштра пуцња и не чуше кад на касарни цикну
прозор.
− Ено га, сасу се! − скоро са жаљењем рече Гојков стриц.
Од касарне, један за другим треснуше у одговор два пуцња. Негдје
иза шљивара, гласнији од свију, груну нечији штуц, а за њим цвркну
нешто као дуплица.
 − Ура, напријед! − подврисну неко иза живице, а за њим се осу,
несложно и гласно, са свих страна око касарне:
− Урааа!
− Ахаа, држ, не дај!
− Почело је! − оживи Радекић и узбуђено се згледа с Урошем.
С ниска гола брежуљка који је једини надвисивао касарну неко је
грлато викао:
− Предај се, џандармеријо!
− Предај се! − попут одјека дочека више гласова.
− На сриједу, Винко!
Умјесто одговора, однекле испред касарне изненада затрешта
пушкомитраљез: да-да-да-да!
Читава гомила сељака натисну с пута низ плећину. Бојан Љусина
скочи из рупе и потрча им у претек.
− Еј, натраг, натраг. Куда ви тамо?
Сељаци нерадо застадоше у плиткој удољини испод прве њиве.
− Ама, видиш ли ти митраљез! Све покоси, побогу брате! −
устрављено завапи некакав дугачак брко, црн као Циганин.
− Кога покоси, јеси ли ти луд? Видиш да пуца горе, на онај
брдељак.
− Ето ти, Мићане! − разочарано дочека један од бјегунаца
обраћајући се брки − видиш да не пуца на нас. А ти запео ту…
Онај с брдељка, као да га осоколи митраљез, поче још грлатије да се
дере и да подврискује:
− Ју-јууу-ух! Предај се, џандармеријо, нема више Павелића!
Урош и Радекић искупљали су познате и поуздане људе из
појединих села и заселака и правили план за напад на касарну.
Одлучили су да сачекају ноћ, па да се онда они с пушкама привуку
што ближе касарни и да им знак за паљбу буде бомба коју ће неко
бацити на митраљесца.
− То ви мени дајте. Ено њега, углавио се међу кладе на дрвљанику −
ужурбано дочека Бојан Љусина као да се неко већ спремио да му из
руку отме тај посао.
 − Па могао бих баш и ја − са смијешком предложи поручник. − Ти
ћеш, Бојане, бојим се пренаглити.
− Па добро − нерадо се сложи момак и учестано зажмирка
гледајући сунце на заласку.
Кад „пушкари“ отворе ватру на жандарме остали су имали задатак
да с великом грајом јуришају према касарни и да тако што више збуне
опкољене. Ту се, за ту работу, у сваком засеоку нашао понеки грлат
сељак, познат из хајки на бијесне псе, који се тако застрашујући
дерњао да га је самог спопадала непријатна језа. Јаружани су имали
чувеног Малету Буља, грлата црквењака, који је око црквених годова
редовно лицитирао иконе и барјаке, а на свадбама приказивао дарове.
Сутон је трајао и одвише дуго гасећи боје, све док пред устаницима
нијесу остале само бијеле плохе касарнских зидова и пепељаво небо
над тамним шљивиком. Од планине се осјети струја прохладна вјетра,
опрезно зашопори лишће. Урош пријеђе погледом по људима
полеглим иза њега.
− Е, хоћемо ли? Само полако и хватај растојање.
Пузили су баш према челу касарне одакле су им се жандарми
најмање надали, јер су очекивали неки сељачки подмукао напад иза
леђа или с бока. Радекић се привлачио четвороношке на самом
лијевом крилу, према дрвљанику. У заклону испод пута, окупљени око
Стојана Кекића, лармали су Јаружани да би на себе свратили пажњу
жандармерије. Мало по страни забринуто се прокашљавао црквењак
Малета Буљ спремајући се за свој посао.
Уз кратак бљесак и громовити потрес, у дворишту груну бомба, а за
њим несложно запрашташе пушке.
− Уррраа! Јуриш, браћо! − прогули се Малета Буљ навијајући се
земљи.
Први скочи и потрча Стојан Кекић, спотаче се у жестини на самом
путу и у скоку суну даље, прштећи иза себе пијеском. За њим се
нададе читава гомила осокољена бројношћу и властитом виком. Све је
надвисивао глас Малете Буља:
− Аха, држи га! Ето га бијесна!
Изненађени и ошамућени оном бомбом која је ућуткала
митраљесца, жандарми без иједног избачена метка трком јурнуше у
саму касарну. Кроз прасак пушака, у тијесну ходнику чуло се само
љутито сиктање:
− Затварај, затварај брзо, сви су ушли!
− Аух, божију ти… остаде пушкомитраљезац!
− Држи свак свој прозор! − викао је поднаредник Иван. − Хеј, на
ове предње по двојица!
Иван је већ двапут приликом државних избора издржао опсаду
побуњених сељака, наслушао се вике и пуцња ловачких пушака, а у
посљедњој опсади добио је чак и сноп „зечије“ сачме у бедро, па је
једини он колико-толико сачувао присебност и био способан да
командује. Истина, овдје су радиле и бомбе и војничке пушке, али
поднаредник је добро знао шта значи ма какво било оружје у рукама
недисциплиноване сељачке руље која се брзо упали, али још брже
деморалише и прсне на све стране.
− Само два сложна плотуна право у месо и ја ти гарантујем главом
да ће прснути ко врапци! − рекао је он још прије недјељу дана, кад се
пред Винком повела ријеч о устанку.
Испуњен и мржњом и презиром према тој неуредној гомили која је
уз врисак и пуцњаву ломила ограду око дворишта, Иван је брзом
паљбом стао да шаље метак за метком у ноћ испуњавајући собу
заглушним треском. Око њега су праскала и с циком се сасипала
прозорска стакла, можда од погодака споља, а можда и од
жандармске паљбе.
− Предај се, не гини! − извикивао је нечији снажан глас већ код
самог дрвљаника, а као у потврду њему из таме се проламао
многољудан сливен узвик:
− Уррраа!
Ту и тамо из мрака сијевали су кратки пламени језичци пушчане
паљбе. Једна бомба груну под самим прозором касарне. Читава зграда
као да поскочи у мјесту, сипајући малтер и стакло по браниоцима.
Залупаше цокуле ошамућених жандарма. Неко суздржано врисну:
− Јаој, мај… ух!
− Баш озбиљно нападају! − помисли загријан Иван и соба око њега
нагло се стијесни и поче да га гуши. За очи га уједе дим или је то био,
можда, љут зној.
− Гдје ли је само командир? Не чује се.
 С дрвљаника изненада запрашта пушкомитраљез. Иван, изненађен,
чисто поскочи у мјесту, али га у истом тренутку неочекиван ударац
одбаци назад и састави с тврдим подом. Оловно непокретан и тежак,
пун тутња, он посљедњи пут, широко отворених уста, покуша да
ухвати ваздуха, али читава мрачна соба, сабијена на његове груди и
уста, није више имала ни простора, ни зрака…
Из ћошка велике собе, кроз прасак рафала, с дављеничком снагом
проби се нечији узвик:
− Предајемо се! Не пуцај!
− Предајемо се! Еј, предајемо! − завапи други глас из командирове
канцеларије.
Шесторица жандарма, избезумљених од страха и паљбе, уздигнутих
руку изиђоше у двориште гурајући се и збијајући у гомилу пред
напереним цијевима Урошевих „пушкара“.
− У јаму с њима! − мрачно се јави из гомиле нечији глас.
− Ехеј, а гдје им је Винко? Дедер, на сриједу, господине наредниче!
− Да га упитамо како се пуца у народ.
Сину једна па друга електрична лампа. Људи се растрчаше около
по дворишту. Неки опет навалише у касарну.
− О, ево Ивана! Готов је, нема више − чуо се из собе Стојан Кекић.
− Охо, гледајде му карабина, још врућ.
Поред онога у соби и већ раније нађеног митраљесца, међу
жандармима није више било гињеника.
− Еј, ви, а где вам је, бре, командир? − примаче се Радекић
заробљеницима.
Жандарми су у недоумици слијегали раменима. Био је ту с њима
све до почетка напада, а послије… нико се не сјећа да га је чуо у самој
касарни.
− Ама, стани ти, да ми још преберемо около − прогунђа Стојан
Кекић и пође према сјеници у шљивику.
У жандармској спаваоници зачу се некаква лупа и дрека:
− Предај се! Руке увис! Држи га!
− Еј, пуштајте, шта вам је! Јесте ли луди!
 − Ма, јес ти то, Малета?!
− Ја сам, људи, шта вам је!
− Ама одакле се прије обуче, гром те убио? − већ мирније упита
онај што је тражио предају.
Закопчавајући се и гунђајући, из касарне се прогура Малета Буљ у
жандармској капи и шињелу.
− Ето ти, умало ме не убише ове будале. Мислили да сам џандар.
Док су се Урош и Радекић бавили око заробљеника и смиривали
оне који су наваљивали да их одмах побију, сељаци су се неуморно
мували и превртали по касарни, развлачећи постељину, суђе и разне
друге жандармске ствари. Натоварени упљачканом робом, они су
гледали да неопазице клизну у ноћ, својим кућама. Тек понеки је,
међу њима и Стојан Кекић, ружио грабљивце:
− Хајде, болан, зар ти је сада до тога? И онога твога код куће може
ти претећи.
Око заплијењеног оружја било је највише препирке. Њу је морао да
докрајчи сам Радекић.
− Ко прими пушку, зна му се: мобилисан је. Тај иде с нама, нема
му више кући. Јесте ли, бре, чули ви тамо?
− Охо, види ти! Нема више старе југословенске дисциплине −
подругљиво дочека стари „френтер“ Миле Чугаљ, опасан кавгаџија и
накомица, кога је рат дотјерао однекле из свијета у Пијевчев До. − Ја
сам овај карабин задобио и нема ту нико да ми се мијеша…
− А шта ти мислиш да с њим радиш, дедер нам онако као реци? − с
подругљивом мирноћом рече поручник и прекрсти руке на грудима.
− То ја знам − дрско одврати Чугаљ лупкајући по карабину. − Што
ми буде драго, то ћу и радити.
− Море, џукело једна, нема ту што је теби драго и мени драго, ово
је рат и свјетска револуција, а ми ту нећемо трпети ничије самовоље −
са суздржаном љутином одреза Радекић и окрену се Бојану. − Дедер,
узми тај карабин, па ћеш га дати малом Ћупурдији.
Мрки Чугаљ баци плах поглед лијево-десно око себе, али је
нељубазни, опрезни Бојан већ хватао за цијев његове пушке.
− Дај, дај, џабе ти се обзирати. Знамо се ми добро још из Земуна.
Није ти ово више Тошин Бунар, па да ти извољеваш…
Мрко и одвише мирно, жрвнајући вилицама, Чугаљ пусти карабин,
пажљиво премјери погледом читаву Радекићеву дружину, па се поче
постранце извлачити гунђајући:
− Добро, добро, поручниче, видјећемо се ми још. Нећеш ти мени
заповиједати како ти хоћеш.
Кад се Чугаљ изгуби у мраку, Бојан, још увијек огорчен, одбрунда:
− Е, баш му га је требало одузети. Ово ти је онај, знаш онај, штоно
веле, прави лумп. Одавде до Земуна нема радничког квартира гдје
њега не знају и гдје ти тај није засмрдио.
На истоку, поврх тамног руба шуме, већ се одсијецала и пузала уз
небо зеленкаста зора. Урош чвршће стегну карабин и забринуто
погледа у заробљене жандарме који су при првој слабој сјетлости
изгледали веома измучено и јадно.
− Да, сад им ваља судити − помисли он невесело, осјећајући како
му се, заједно с даном који долази, наваљује на леђа ново и тешко
бреме. Другови су далеко, расути на све стране, везе још увијек слабе,
он овдје скоро сам, а, ево, сви у њ гледају. Да, он се ту једини не смије
колебати, он је ту представник…
И не свршивши у себи до краја ту мисао, он се усправи као да га
посматрају сви његови знанци и вољени другови, па се окрену
посивјелом Бојану:
− Искупи све наше, а ове − у подрум. Око подне ће бити суђење.
Сазваћемо народ, па пред њим, јавно…

II
Винко Винцетић, командир жандармеријске станице, држао се
присебно све до првог пуцња. Све се надао да ће се ова сељачка узбуна
ипак некако олако завршити, без крви и крупних посљедица. Гдје ти
сељак смије укабулити, па загазити баш у… Остави!
− Сви на своја мјеста и ни метка не окидај без команде! Не бојте се,
свршиће се ово боље нег што мислимо.
Али кад отуд од пржине прасну први пуцањ, оштар и сув, Винка као
да нешто лупи по самом срцу. Два метка које опкољени жандарми,
чисто и нехотице, опалише у одговор, још га више забунише и
престрашише.
 − Стој тамо, не пуцај! − поче да шишти он одижући се из свог
заклона, али му у одговор љутито просикта поднаредник Иван:
− Шта не пуцај?! − Зар да нам она стока отуд на главу!…
А кад већ с дрвљаника зарешета и пушкомитраљез, Винко се
сасвим изгуби и ошамути. Са сваким откуцајем срца и са сваким
новим пуцњем у њему је растао луди страх.
− Готови смо, џабе је!
Воћњак, живице, околне рупе и усјеци пута све је то неуједначено
праскало, викало и подврискивало, мијењајући лик читавог краја
пред Винковим очима. Ко би рекао да је он још од синоћ сасвим
спокојно пролазио поред ових истих живица!
Заједно са спорим сутоном, из удољина је према нареднику пузио
модрикаст, леден и немилосрдан страх. Сапет, кратка даха, он је већ
заборављао колико све ово траје и кад је у ствари почело. Сабрао би се
закратко тек онда кад би к њему допао поднаредник Иван и опомињао
га да добро пази на тијесну удољину позади касарне.
− Четворе очи отвори! Може гад одоздо навалити.
С изгубљеног Винка команда је прећутно прешла и утврдила се на
поднареднику Ивану. Дојучерашњи команднр остао је на ћошку
касарне, над удољином, неважан и затурен као један од споредних
пиона одбране.
Послије сумњива и кратка затишја, негдје око дрвљаника, Винку за
леђима, груну бомба и чисто га одбаци од земље. У њему за трен
бљесну, захвати га и повуче једна једина мисао:
− Бјежати!
Неко стран и непознат као да га пребаци преко ниске ограде и
повуче низ голу низбрдицу. Скотрља се све до у корито пресахла
извора који је спрољећа и ујесен по читаве ноћи дивљао и пљускао
низ ту удољину утврђујући жандармима сан. Ту прилеже и слијепи се
уз тијесан жлијеб бијући камен под собом глувим ударима срца.
Горе око касарне паљба је све више јачала. Винко опрезно подиже
главу. По удољини око њега све је било пусто.
− Даље бјежати, само што даље од овога!
Без пушке, гологлав, сјурио се низ корито обрасло у ријетке лијеске
и високу травуљину, скренуо лијево, у грабов гај, и губећи дах
наставио да се ломи кроз мрачну шуму. За леђима му је, све даље,
остајала пуцњава. Чуо је и другу бомбу, потмулу и, чини му се,
страшнију од оне прве.
− Ух!
Тај уздах олакшања и нехотице му се оте из груди, кад је одјек
експлозије замро у тијесну шумском склопу.
Губио се и лутао кроз шумске стрмени, уз влажне јаруге и преко
голети и каменитих хрбата хватајући, отприлике, правац према
вароши. Грло му се сушило, дах постајао шиштав, а на спеченом
језику још је увијек осјећао онај одвратан металан укус који му је
послије онога првог пуцња испред касарне прострујао кроз читава
уста.
Већ се кроз крошње дрвећа почело понешто и провиђавати, кад је
из једног млада грабика избио на некакав друм. Повише њега, кроз
ријетко храшће, бјеласну нечија кућа. Жандарма подиђоше жмарци.
„Не овамо!“
Скоро трком он скрену с друма наниже, али и ту га убрзо дочека
проријеђена шума и велика друмска окука. Испод ње се црнио дуг и
дубок шумски склоп.
„Ваља ми ујагмити преко друма, доље у јаругу!“ помисли Винко
заставши, па онда одлучно пружи корак. Већ је био на три-четири
корака од пута, кад га пресијече оштар повик:
− Стој!
Иза широке букве преда њ искочише двојица људи с рогуљама у
рукама.
− Стој! Руке увис!
Наредник већ упола диже руке и сјекну постранце оком, па и опет,
као и код касарне, одбачен туђом снагом, нагло одскочи у страну и
натисну низбрдице, прескочи друм и сручи се низ тамну стрмину. За
њим настаде вика:
− Аха, држи га! Ено га доље!
„Мене! То мене лично, Винка Винцетића!“ сину му у глави пуној
тутња, и док се још увијек, не заустављајући се, рушио низ јаругу пуну
шушња и грања, око њега је већ, уз прасак и буку, ницало и збијало се
мноштво људи, грабећи га за руке, за прса, за… а онда га нешто тешко
тупо лупи по тјемену и све се око њега љуљну и преврну падајући у
бучну таму…
Ни сам не зна колико је прошло времена, кад је напокон почео да
разабире око себе неке сјенке и чуо жамор гласова. Покрену тешку
главу, маче утрнулим тијелом и најзад опази да сједи на некаквој
клади придржаван од неких људи. Још му се увијек мучило и глава га
вукла наниже. На корак-два пред њим познат глас питао је:
− А познајеш ли ме сад, колега Винко?
Ко је то? Гдје ли је већ чуо тај глас?… Да, да, то је… то је…
Винко с муком подиже главу: да, зна он добро тога! То је тај… то
је…
− Аха, нијеси се ни надао, господине наредниче, да ћеш тако брзо
видјети колегу Тривуна Дракулића?! Ево га, ево, остао је жив и здрав
и без твоје помоћи.
Обучен у комплетну жандармеријску униформу, прописно опасан
и закопчан, с револвером о боку, Тривун је, с рукама на леђима,
стајао пред Винком и нервозно поцупкивао лијевом ногом ослоњеном
само на прсте.
− Ево Тривуна, Винко, ево, − погледај га добро − наслађивао се
бивши жандарм − опет се Триво дочепао униформе и оружја. Дада…
Дале му његове бивше колеге, оне тамо, видиш. Кажу: нама униформе
више неће требати…
Гомилу окупљену око Тривуна потресе крт смијех од кога Винко
сасвим дође себи. У модрикасту хладну освиту који се тешко увлачи у
шуму видио је пред собом тамну гомилу свачим наоружаних сељака.
Било је ван сваке сумње да им командује баш овај који стоји најближе
њему, Тривун. Али одакле му само униформа?
− Погледај, Винко, погледај − ено ти колега. Можеш им назвати
добро јутро.
Уз понован смијех сељака, Винко погледа у правцу куд му је
показивао Тривун. Тамо је лежала безоблична бјеличаста гомила.
Послије неколико тренутака тупог зурења, Винко поче разазнавати у
тој набацаној хрпи ноге, руке, главе, и с леденом језом најзад схвати
да су све то људи, мртви, побијени људи.
− Тривуне, брате мој…
 − Аха, је ли де − брате! − весело дочека бивши жандарм. − Ехе, то је
Тривун желио да дочека, то да чује: да дође таки земан, па да њега
Винко моли и братими. А, Винко, сјећаш ли се ти оног у сјеници пред
касарном, а? Диже ти онда руке од свог Тривуна.
− Ма Тривуне, ја…
− Јест, јест, Тривуне, па да! Тако ти мени сад… − церио се бивши
наредник. − Тривуне, спасавај! − је ли де? Ехе, не бој се ти, тицо моја,
спасиће Тривун тебе исто онако као и ви његовог старог оца. Онако, −
тупим предметом… Дедер, Васо, помогни господину да скине
униформу.
Витак окретан момак у војничким чакширама прискочи Винку,
подиже га и поче спретно да га раскопчава. Као да се све то догађа у
сну, Винко је мирно пуштао да га свлаче и тек би понекад,
беспомоћним дјечјим гласом, упитао:
− Тривуне шта је ово?
− Не бој се ти, брате, ништа, ту је твој колега Тривун, твој стари
друг − и Тривун удобровољено потапша Винка по ледену образу.
Винко најзад остаде само у гаћама и кошуљи и још се више изгуби
и збуни. Шта ће ово с њим? Убијати?!
− Јој, Тривуне, брате мили! Тривуне, не дај!
− Аха, „Тривуне не дај!“ То, то хоћу да чујем! Не бој се ти, колега,
не бој!
И Тривун опет пријатељски потапша Винка по плећима и окрену се
удесно.
− Кркане, дајдер тај кочић.
Из гомиле се лагано изгега онај чакарасти кожунлија овнујске
главе с дебелим коцем у руци.
− Оћу ли сад и њега, а? − заблеја он весело развлачећи уста.
− Чекај, не дам ја свога колеге. Тривун ће њега онако лијепо,
колегијално; а, Винко? Дедер, приведите га овамо, осталим колегама.
Кркан и онај окретни момак поведоше Винка према гомили
мртваца. Тек тада наредник се освијести и стаде да се отима:
− Тривуне, Тривуне, не, немој! Тривуне!
− Само ти полако, колега. Само полако… Тако.
 С лаким уздахом Тривун измахну тешким коцом и отпозади,
између оне двојице, спусти га Винку право на тјеме. Пратиоци
изненађени одскочише. Винко се некако ружно и неприродно сложи
на гомилу.
− Ето ти, оде господин наредник! − с некаквим блесавим
задовољством извали Кркан бришући упрскано лице.
− Вала ја осветих оца! − отхукну Тривун и баци колац. − Ајдемо
сад, људи даље; ово је готово.
Кад су већ излазили из јаруге на друм, Кркан се окрену иза себе и
рече с оклијевањем.
− Овај… хм… како би било поскидати и оне кошуље са жандара?
Штета да пропадну.
− Ради шта знаш − уморно одврати Тривун још увијек упаљених и
сјајних очију као да је пијан…
☆
У оној општој устаничкој узбуни послије ослобођења Дрвара дигли
су се и заселци око мрачајске касарне и опколили је оно исто
послијеподне кад је нападнута и Винкова станица. Изненађени
жандарми, неспремни за одбрану, брзо су се предали побуњеницима.
Чекајући Тривуна, који се није био ту затекао, сељаци притворише
жандарме у подрум и узеше с великом грајом вијећати шта да раде од
заробљеника.
− Побити псе, ето ти шта! Колико су они само људи отјерали у
варош, па дедер − гдје су?
− Нек врате наше људе које су отјерали и ето им − могу куд им
драго.
− Вратиће их, не бој се.
Тривун стиже наоружан и униформисан од главе до пете као
жандарм; нису недостајале чак ни сребрне наредничке звјездице.
− Охо, погледај нашег Тривуна! − удивљено зажагорише сељаци
пропињући се на прсте. − Одакле се прије обуче?
Тај исти дан, баш негдје око подне, Тривун и још двојица бјегунаца
сукобили су се у шуми с једном престрављеном патролом мрачајске
жандармеријске станице, која је још ујутру била отишла на терен, а
сад се журно враћала све странпутицом, заплашено нејасним
гласовима и уочљивим немиром по селима.
Чим је спазио Тривуна, вођа патроле скинуо је пушку:
− Наредниче, ево теби се на вјеру предајемо!
И Тривун и његови пратиоци скаменише се кад угледаше жандарме
гдје су им се најмање надали. Али кад вођа патроле понови оно о
предаји и узе да отпасује фишеклије, Тривун се досјети шта би могло
бити посриједи.
− Добро, положите оружје.
Док је Тривун озбиљно и забринуто разговарао с распасаним
жандармима, кроз шуму допаде његов најстарији синовац.
− Стриче, гдје си? Тражим те већ два сата. Поручили су да одмах
идеш кнежевој кући − почела буна.
− Буна!
− Све се, кажу, забунило. Црногорци заузели Дрвар и Петровац.
Иде нам војска упомоћ. Хајде, стриче!
Жандарми само поблиједише и замукоше, па се изгубљено
загледаше. Дођоше за трен беспомоћни као дјеца. Та промјена не
измаче Тривуну. Он само кратко и значајно погледа сељака који је
држао другу пушку, шкљоцну затварачем и оштро подвикну
жандармима.
− Дедер вас двојица, устај и скидај униформу!
Слутећи зло, посивјели жандарми се ужурбано свукоше. Тривун
поново погледа свог наоружаног друга и откомандова:
− Налево круг! Три корака напред!
Тривунов карабин прасну прије него се ико надао. Тек тада се онај
сељак ушепртљи и поче репетирати.
− Пуцај, божију ти!…
Тај узвик као да одбаци онога другога жандарма од земље и он се
стушти бјежати укосо кроз буквик лепршајући бијелом кошуљом.
− Пуцај, пуцај, утече!
Прасну један, па други пуцањ, али жандарм је и даље стреловито
шибао кроза шуму као да га зрно не бије. Послије четвртог пуцња,
читава гомила натисну се у потјеру, али је босоноги жандарм тако
брзо одмицао, да је убрзо постало узалудно свако прогоњење.
− Гони га к врагу, нек иде! − одмахну Тривун ознојен и љут
враћајући се униформама.
Кад побуњеници из касарне дознадоше шта се десило с оном
патролом, сви се сложише у једноме:
− Треба псе побити.
− Е, ови ми неће побјећи, мајчини синови! − зарицао се Тривун, па
су под његовом командом изводили све једног по једног жандарма,
свлачили га и везали му жицом руке на леђа. Најзад их све вратише
натраг у подрум и по нечијој препоруци почеше унутра пуштати на
смјену групу по групу сељака са штаповима и тољагама. Из касарне
одјекну јаук, вика и стењање:
− Јаооој, мајко!
− А-а-а, људи!
− А-ха, нека, нека! Тако, тако! − наслађивали су се и жестили они
који су чекали напољу, око врата.
− Знали сте усташе на село наводити!
Тривунов стари стриц, расплакан и обневидео од суза, згрануто
упаде у подрум и развуче штапом првог жандарма по глави.
− Не тако, куме Дако! − озбиљно га укори његов кум Ђоко, онизак
црн сељак, сјаних очију, црквени тутор. − Та хоћеш ли убити човјека!
Овако њега треба, овако накомице, под ребра! Та знам ја, тукле су
мене усташе.
Вриједни кум Ђоко узе вршком поткована штапа да удара
жандарма у слабине и под ребра а све се поучно обраћа старом Даки:
− Видиш, куме Дако: овако ти њега, у мекач и под ребра, па нек до
јутра помодри ко чивит. Ево, ево, ту!…
Тек негдје око поноћи жандарми су, измрцварени и крвави,
одведени у шуму, у дубоку јаругу испод самог пута, и ту их је, под
Тривуновим надзором, тупоуми Кркан побио тешким храстовим
коцом.
На ту исту јаругу налетио је и Винко Винцетић бјежећи испред
страже коју је Тривун оставио више пута.
− Ето ти видиш: кадли-тадли надође оно што треба − смирено је
размишљао Тривун једва владајући отежалим очним капцима. −
Надође, богме, и Винко. Сједио тамо у сјеници, правио се важан,
пријетио, кад овамо − дође колега сам пред страшни суд.

III
Читав крај подно планине − долинама, кланцима и јаругама
испресијецана висораван, благо нагнута према вароши и кориту
велике ријеке − преко ноћи се узбунио и плануо. Било је далеких и
завучених заселака гдје чак ни усташе нису допрле, али је глас о
устанку, буни, и тамо брзо допро и створио необичну узбуну. Људи су
дограбили ко рогуље, ко сјекиру, ко најобичнији колац и веома
узнемирени искупљали се код кнежеве куће или на ком другом
уобичајеном мјесту и чекали шта ће даље бити.
Није поштеђен остао ни мали заселак Вргељ, чопорак старих,
солидно грађених дрвених кућа, прилијепљених уз саму падину
најстрмије планинске косе. Завучен у плитку удољину добро
заклоњену од вјетрова, одвојен од путева и осталих села брдовитим
вијенцем пуним распуцалих камењара и трња, Вргељ је одувијек
живео одвојено од осталог свијета, са својим посебним бригама и
пословима. Како су живјели углавном од стоке, свака кућа имала је
доста ситног блага, оваца и коза, чељад је чак и љети носила добре и
дебеле кожухе, вунене „маје“ и прслуке и дебеле чарапе од необојене
вуне, а читав тијесни заселак мирисао је на вунену сјеру, млијеко и
овчије ђубре.
За сва доња села, удаљенија од планине, Вргељчани су били главни
добављачи јелова прошћа за торове и авлијске ограде, шимле за
кровове и остале ситније дрвене грађе. Кад се сараде главнији пољски
послови у доњим крајевима, сељаци су обноћ, крадом, путовали у
Вргељ с товарима жита, а враћали се одозго с гломазним теретом
бијеле мирисаве шимле. Шумари су добро знали чиме се то баве
Вргељчани, али су за љубав руна вуне и кога јагњета жмирили на оба
ока и правили се невјешти, јер им ни онако ништа не би помогло.
Осим тога, знало се из прилично блиске прошлости за неке и одвише
ревносне шумаре који су се без трага из губили у планини, па је и то
имало утицаја на њихово држање према Вргељу.
Зими, по дубоком снијегу и скоро непроходној планиини,
Вргељчани су на неки свој особени начин ловили куне и подапињали
гвожђа за лисице и вукове. Било је преко године сусрета и с
медвједима, па су зимске вечери биле испуњене узбудљивим причама
о доживљајима познатих старих ловаца.
Већ сјутрадан послије напада на касарне, вргељачке космате
кожунлије слегоше се пред кућу познатог ловца Ђурекана Кукрике,
званог „Мечкар“. Он им је иначе и одраније у сваком послу био
главни савјетник.
− Шта је ово, Ђурекане, ко се богу моли? Куд се ми ово јутроске
подигосмо?
− А шта му ја знам, људи − брундао је зловољно збијени тешки
Ђурекан, повијен у плећима, шарајући ситним живим очима по
окупљеном свијету.
− Како нећеш знати? − чудили су се људи.
− А како и да знам? Јесам ли ја шумар, жандар, шта ли сам?
− Ма оно… ето и нијеси, ама опет… Веле да је почела буна?
− Можда и јест, ђаво ће га знати.
− Па, овај… шта би ми сад? Да чекамо какав позив, шта ли?
Ђурекан брижно потражи лулу и узе натенане да је набија. По
његовом прсту, који је споро и пажљиво притискивао зеленичав дуван
сађеник, Вргељчани видјеше да се ради о врло озбиљној ствари.
− Ђурекане, кажу да се иде на Турке и на усташе?
Мечкар повуче три-четири кратка дима док распали лулу, па тек
онда диже очи.
− Ја, људи као велим, да ми гледамо свог посла као и досад. К врагу
им Турци, ко ће још њих тражити…
− Тако је, вјере ми.
− Лијепо ћемо ми потпрашити ово пушака што имамо, па удари ли
ко на нас, онда му се зна − бранићемо се. Ако ли нико не дође, добро
и јест, живјећемо ко и досад. Ја не знам шта мислите ви остали?
− Тако ко што ти велиш, Ђурекане.
− А нареди ли неко да се иде − плашљиво се јави некакав огуљен
висок чобанин.
− Онда ће се, боме, ићи − закључи Ђурекан.
− Наредба је наредба, па то ти је. Само овај, данас и наредбе…
 − Ех, ко ће још нас тражити! − утјешно рече неко.
− Кажу да то краљ позива − нагађао је други.
− Ко био да био, ми ћемо се сад засад прићутати − мирно је
просуђивао Мечкар. − Буде ли ко баш озбиљно звао, наћи ће он већ
нас.
− Да нас, по божјој срећи, опет не забораве као и овога прошлог
рата? − скрушено рече огуљени чобанин Мићан.
− Кажу да онај рат још није ни свршен, само се био мало утајио −
утаче се у разговор други кожунлија.
− Реци ти и то, богами. Видиш ли ти…
Ђурекан Мечкар подуже је смркнуто ћутао, па се на крају тек
развеза:
− Људи моји, јер видите ли ви, наприлику, ово: био прошли рат, а
нас није звало. Послије усташе тражиле оружје, а од нас опет нико ни
мукајет. Леже; драги мој, и то. Звале нас онда усташе на кулук, а од
нас, опет, на срећу нашу, нико не оде. Изгибоше доље у вароши
толики људи, а на нас никаква питања зашто нијесмо дошли, је ли де?
− Тако је! − потврђивале су кожунлије још се не досјећајући на шта
ли ће му, на крају, испасти читав овај Мечкарев говор.
− Е, видите ли… покварила се и власт, отанчала. Ако је што драге
воље послушаш, добро и јест, ако не послушаш ником ништа − ујео
вук магаре.
− Па шта би онда ми као?… − приупита неко.
− Шта би! − поисправи се Мечкар, и надиже обрве. − Видите ли да
је ђаво узео шалу! Док је год овога чуда и безакоња, дајте да се и ми не
дамо. Ево нам шуме за леђима, косовица у њој суди, па… варакаћемо
се, бранити се. Рекосте ли и сами да је буна?
− Буна, Ђурекане. Кажу да су доље побили сву џандармерију. Ево,
Миле ноћас чуо у млину.
− Аха, видиш ли. Косовица суди, велим ли ја вама.
− Ти нам, Ђурекане, буди старјешина па што год ти кажеш, нек
онако буде.
Док су се тако Вргељчани ротили и договарали да се од невидовне
напасти бране како најбоље знају и умију, у низу српских села,
разбацаних по доловима, падинама и побрђима подно планине, врило
је као у неком огромном котлу. Одраслији мушкарци искупљали су се
по висовима изнад села одакле је прегледан видик према вароши, и ту
су се, с много жагора, недоумице и вајкања, договарали како да бране
иметак и чељад, ако усташе ударе од вароши. Од једног села другоме
ткали су изасланици и сазивали отреситије људе на заједнички
договор. Посебно су тражени поручник Радекић и Урош.
По селима је замро сваки пољски посао. Окрајцима око друмова
луњала су говеда без чобана. Престрављене жене склањале су из кућа
постељину, преобуку и мрс, да им у случају паљевине бар то остане.
Увече је стока сјављивана у стаје, куће закључаване, а жене и нејач
одлазиле на конак у најближи кукуруз. У свакој њиви с кукурузом,
ближој кућама, чуло се како жубори тих разговор, плачно
зановијетају дјеца и суздржљиво кашљуцају старци. Чак су се и пси
прићутали, па би само уријетко залајали и то на какву удаљену лупу.
Увече, трећег дана послије напада иа касарне, по селима и
привременим логорима пронесе се вијест да се сјутра зором креће на
варош. Забринути људи одједном живнуше.
− Е, тамо, тамо! Најприје то треба спепелити. Толики наши људи
доље главе изгубише.
Одакле је потекла та вијест и ко је наређивао општи напад на
варош, то нико знао није, али све се узбунило и скочило на ту вијест
као да су је већ одавна чекали и прижељкивали. Однекуд се створише
и сељачке патроле и заређаше од куће до куће, од склоништа до
склоништа, обавјештавајући оне који још нису били на окупу:
− Еј, Маркане, Маркоо, дођиде часком.
Под командом наредника Тривуна, Мрачајци су дан раније
провалили у мали рудник боксита, недалеко од њихова села,
полупали нешто машина и опљачкали руднички магацин. Између
осталих ствари тамо су пронашли неколико сандука динамита.
Читаву ову ноћ уочи напада на варош, отуд с висоравни, од завученог
Мрачаја грувале су и одлијегале моћне експлозије.
− Топови, господа ми бога! Наши топови! − нагађали су људи по
селима.
− Аха, боме ће сјутра по вароши бити трке од Турака!
То непрестано думбарање с мрачајске стране соколило је и онога
најплашљивијег и вукло га у сеоски логор, међу окупљене људе.
Вијест о сјутрашњем нападу на варош затекла је Уроша пред
усташким упориштем Велики Дуб. Његове ударне омладинске групе,
састављене у чету, припремале су се за напад на овај збијени
муслимански џемат, истурен седам-осам километара испред вароши,
и однедавна посједнут једним одјељењем од петнаестак усташа, од
којих су половина били домаћи људи из Великог Дуба.
Иза омладинске чете, коју је поручник распоређивао за напад,
збијала се у густој грабовој шикари огромна гомила сељака из Јаруга,
Марјана, Пијевчева Дола. Њих је, као надопуну и резерву ударној
јединици, распоређивао и тумачио им задатак строги Бојан Љусина.
Нарочито им је притврђивао то да не убијају цивила и да не пале.
− Их, брате, неће то ићи без паљидбе − сумњичаво су гунђале
забринуте бркоње наоружане рогуљама. − Не би згорега било да мало
посвијетлимо Турком.
− Ху-ху, а шта ли су они само од нас радили. Пола Турака из
Великог Дуба обукло се у усташе.
− Ајд, ајд, оставите сад то − љутио се Бојан ни сам не налазећи
какав увјерљивији разлог против њихова тврђења.
− Е, Турчин, Турчин − мљео је у једној одвојеној групи тамни
изболовани Милош Кликавац из Јаруга − он ти је, брате, ко вјетар.
Чим се покаже неко јачи, он ти одмах приложи уза њ.
− Право кажеш, ко вјетар.
Оно грување од Мрачаја и њих је узбуђивало и нагонило у нагађања
о топовима, али се опрезни Урош, ни сам не знајући шта је, чувао
преурањених закључака
− Видјећемо шта је. Можда су заиста топови.
Из недалеког већег села поручник је довео као појачање двојицу
младића с пушкама. Дочекали су их с веселим жагором.
− Охо-хо, ево још друштва. Добро је.
− Чујеш ли ти, све се узбунило, хоће зором на варош − повјерљиво
поче Радекић одвлачећи Уроша на страну. − Шта да радимо?
Искупљају се читава села, хиљаде… иде ко варница. − Чујеш ли само
Мрачајце: дигли из рудника динамит, па само лагумају.
Урош само слеже раменима.
 − Ту ти сад нема друге: ваља ићи, па шта буде.
− Ко ће владати с оволиком масом, има ти тога… Дигла се листом
читава Подгорина.
− Па… колико се могне сад засад. Ево, ми већ стварамо чврсто
језгро. − И Урош показа на мали пољанак на коме се у сутону црнила
омладинска чета.
− О, брате, видјећеш ти сјутра гужве, знам ја овај народ. Запалиће
то варош са све четири стране, ту ти нема другог бога − хукну
Радекић уморан од пјешачења.
− Па… пробаћемо да уразумимо. Не иде то све одједном.
− Море, остави, нек пале. Нек се народ издовољи.
− Е, е, опет ми ти − пријекорно надиже Урош обрве. − Јесмо ли већ
казали…
− Добро, добро − сложи се Радекић смјешкајући се
− Некако ће већ ићи…
− Ко би се надао да ће све ово овако преко ноћи планути! − забрину
се Урош.
− Ама да ти видиш уз пут: проћи ми не дају. Запосело чуке,
раскршћа, гајеве. Дигло се све и баба ромица, па ти сад гледај како
ћеш.
− Гледај, богме − озбиљно потврди Урош. − Сад смо узели овај
народ на душу, штоно рече Стојан Кекић…
☆
Те немирне вечери у кући Благоја Кртинића нико није спавао. Сва
рубенина и мрс били су већ склоњени у јаругу повише потока, а
узбринута чељад, сва на окупу, сједела је у авлији пред кућом. Имали
су и једнога госта конакџију, просјака с дрвеном ногом, Станка
Веселицу. Просјак је једини био безбрижан и весео и без престанка је
причао и храбрио укућане:
− Их, нек је само бог дао да се Србин диго на оружље, па сад више
не жалим умријети! Ма болан, да ми је каква пушчетина ил
сабљетина, ја бих сад овако с дрвеном ногом кренуо сјутра на варош.
Бих, господарца ми бога и оне моје кобиле!
И Веселица је широким покретом показивао на своју рагасту црну
кобилу, везану за ограду.
− О, мој Станко, мој Станко, па хоће ли ишта испасти од овога
нашег посла? − скрушено се пропитивао домаћин Благоје, сматрајући
да је у овоме тренутку и Станко паметнији од њега.
− Шта, је л ово?! − громко је питао Станко кружећи око себе
уокругљеним очима. − Богами, Благоје, крећем и ја зором у бој.
Појашићу оно кобилетине, па ко Краљевић Марко!
− Ох, брате, ама да још ноћас не дође до какве слабоће? Да не
ударе одакле Турци?
− Ама какви Турци, какве Туркеснице! − лармао је Веселица. − Ја
ћу ти платити све и циглог који дође. Ево, ево, ја ћу ноћаске сербез
скинути ову своју ногу и спавати мирно ко дудук, ни буве се не бојим!
Разракољени просјак ужурбано скида своју дрвену ногу, и
Благојина дјеца примичу се ближе и гледају како он то ради.
− Па ми се и овај синовац, овај мој Маркиша, још од јуче некуд
изгуби − вајкао се Благоје.
− Нека га, брате, нек иде дјечак за својом срећом − тјешио га је
Веселица. − Онаки ти данас може више користити нег нас двојица.
− Е, мој Станко, да је макар каква оружја.
− Биће и оружља − увјерава просјак. − Јуче је у Самарића Гају
раздијељен читави вагон пушака.
− Ма не реци ти то! − живну Благоје. − Одакле је дошло?
− Ехеее, одакле! − весело запјевуцка Станко − има одакле, не бој се.
Зашто ти је ту Рус, па… па…
И Станко тако ихну да је одскочио с троношца:
− Их, у Руса ти има тридесет милијуна хиљада самог козака што
сабљом сијече! Ево, ово је мене у Карпатима њиов козак посјеко.
Гледај, ко бритвом.
Још пред зору Станко се пробудио, намјестио дрвену ногу и
одјездио на својој кобили и не чекајући домаћина. Убрзо послије
његова одласка друмом испод куће зачу се жагор. Неко викну одоздо
и одвише јасно и разговјетно:
− Благоје, о Благоје, полази.
− Ето, ето сад! − одазва се Благоје улазећи у авлију из кукуруза у
којима је ноћас спавао.
Ушао је у празну кућу, застао под љествама које воде на таван,
забринуто се почешкао иза врата и онда почео да се пење. Код онога
окна гдје му је лежао сакривен карабин опет је неодлучно застао с
брадвом у руци, намрштио се, а онда закратко сјео и дао се у мисли.
Ето, да узме карабин, па да пође с осталима. Добро би то било
имати уза се пушку, сигурно оружје. Дедер, нек ти онда приђе усташа
ил неки тамо… ее, цврц! Карабин је ту, један ти бог!
Већ посегну руком за ону даску под којом је било оружје али је
исто тако брзо трже и преко лица му мину злослутна сјенка.
− Ехе, али ако дође хрватска војска, па се потјера истрага ко је
имао пушку, ко је пуцао? Аха, ко је? Благоје Кртинић, зна се. Овамо
де, Благоје Кртинићу!
Благоје подиже главу и веома оштро загледа се у свијетло-сиве
осињаке који су висили испод крова.
− А зашто да ја њу показујем. Чим свјетина за њу дозна, то ти је
исто као да је више нема. „Дај, Благоје, узајми, појављује се вук, дај,
треба за сватове, дај…“ Е, боље да ја пушку чувам; могу још гора
времена, па ће мени она још како затребати.
Благоје заклима главом као да сам себи одобрава и устаде.
− Да, да, ваља њу чувати. Ако ли дођу, не дај ти боже, каква гора и
црња времена…
Иако је и сам видио да је дошло стани-пани и да сад свачија глава
игра, сумњичави и неповјерљиви Благоје ипак је претпостављао да ово
још није оно најгоре, да могу доћи и црњи дани и да зато треба чувати
пушку. Његова вјечита, помало празновјерна, сељачка бојазан и овај
пут га је гонила да буде опрезан и да се до краја не открива.
У ћошку штале Благоје пронађе пободене рогуље, изабра оне
старије, с једним одломљеним парошком, забаци их на раме, па
окрену низ друм не обзирући се много на јадиковке којима га је
пратила забринута жена.

IV
У великом неправилном луку од петнаестак и више километара
непрекидан стрељачки строј сељака издалека је, с истока, обухватио
варош ослањајући се на ријеку и с горње и с доње стране града. Тај
живи немирни полукруг све се више стезао и збијао према свом
центру, тијесној долини, у којој је свјетлуцала притајена варош.
Крећући од свог села, свака гомила устаника развлачила се у
стрељачки строј, везивала се с онима из других села, и тако се преко
брда и долина спајало и протезало живо људско уже пуно жагора,
довикивања, гласних команди и свјетлуцања гвоздених рогуља. Иза
њих се, негдје око средине тога строја, димило упола изгорјело село
Велики Дуб, заузето ноћас на јуриш. У центру села, пред спаљеном
кућом зиданицом, лежало је десетак лешева: седам усташа и три-
четири цивила. Остали су се ноћас пробили према вароши, а за њима
је грунуо шарен осук цивила муслимана. Павловић је имао грдне
муке спречавајући острвљене сељаке да се прођу потјере за
бјегунцима. Тек их уразуми оштра и љутита Радекићева команда:
− Стојте, џукеле једне! Марш назад, у строј!
На варош је кренуло све мушко је ли само могло гмизати и рогуље
носити. За бучним стрељачким стројем запристајала су чак и
дјечурлија, па су морали на њих викати и тјерати их камењем. Слабо
је и то користило. Дјеца би мало застала, па би послије крадом и
назорице пратила устанике кријући се иза жбунова и по густим
бујадарама.
У тој узнемиреној и гласној поплави сасвим се утопила Урошева и
Радекићева четица. Видећи да се с оволиком грдном масом
побуњеника никако не може командовати, и да се све то снагом
необуздане стихије руши на варош, Урош је настојао да бар своју
групу држи на окупу и под руком. У томе му је много помогла
ноћашња успјела акција на Великом Дубу, која је повезала и
сјединила младиће из неколико села. То је учинило да се борци већ
осјећају међусобно као своји и да се и у овој прилици држе на окупу.
А сељани њихових села, опет, гледали су да се нађу ближе овој
прилично наоружаној групи која је већ однијела тако видну побједу и
коју воде прави правцати официри и онај други, од „комуне“, кога су
већ многи познавали са вечерњих састанака.
Густи ланац устаника претресао је уз пут сваки љескар, вртачу и
жбун. Рогуљама би прочаркали чак и понеки риједак стог жита.
− Чек, чек, да се овдје није деково какав Турко.
Испред ревносних устаника кретало се и бјежало све живо: пси
скитнице, мачке и узнемирене птице. Кад би одакле из љескара или
из жита клиснуо какав зец, гомила би надала веселу вику:
− Аха, држи га, држи га!
− Тодоре, не дај, ето га теби!
Грлати Малета Буљ помијешао се однекуд међу устанике из веома
сиромашног пространог села Глибајца, па да би се ваљда и пред њима
показао, дерњао се колико га грло носи:
− Пета чета, митраљез на десно крило! Ураа!
− Ураа! − прихваћали су сложни Глибајчани.
Испред тијесних вртача, обраслих у шибље и високу аптовину,
Малета је вадио из торбака већ припремљене „ћикове“ динамита,
палио шибицом кратку корду и бацао их у густиш на дно вртаче.
− Пази, бомба! − командовао је оштро онима око себе, па би се
колико је дуг, пружио у бујад. Грмљавина експлозива, праћена
потресом и облаком дима, још више је распаљивала и јуначила
рогуљаше.
− Ихаај! Напријед, Црногорци!
− Заломи десно крило! − рикао је Малета црвен и набреклих жила.
На све стране, и близу и у великој даљини, грувале су динамитне
експлозије. Мрачајци су још синоћ раздијелили по околним селима
читаве торбе динамита, па се причало да је то и стигло однекуд.
Бацио, кажу, авион.
Иза Глибајчана, бирајући равнији терен, јашио је на својој
кобилетини просјак Станко Веселица витлајући правим правцатим
јатаганом, који су ујутру неки људи нашли у Великом Дубу, па њега
наоружали.
− Напријед Србадијо! Живио црни Ђорђе! − крештао је Веселица,
сав сјајан и свечан, сјећајући се, ваљда, оне старе пјесме о бившем
престолонаследнику Ђорђу:
Краљу Петре, живио ти Ђорђе,
пусти војску нек кроз Босну прође.
− Живио бригадни ђенерал Станко Веселица! − прогули се
изненада црквењак Малета Буљ, а гомилаоко њега раздрагано дочека:
− Живио!
 − Ију-ју, сипај не варај! − кокодакао је Станко.
Испред муслиманског села Јасенка, устанике још из далека дочека
паљба с прозора основне школе која се бијеласала на бујадари пред
самим џематом. Сељаци се усколебаше.
− Лези! − цикну Радекић и пружи се у ријетку бјеличасту зоб.
Десно од њега, иза гомиле камења зарасле у коров, Бојан полеже с
пушкомитраљезом ипусти рафал у правцу школе.
− Ехеј, браћо, не пуцајте на просвјетну установу! − повика иза
једног трна црквењак Малета и завитла руком.
− Ајд к врагу, каква установа! − окоси се на њ Стојан Кекић. −
Чујеш ли како из ње гаре карабини?
Паљба од школе брзо умуче. Урош и Радекић кренуше напријед
своју групу у прописном стрељачком строју. За њима, опрезно и
поиздаље, запристадоше остали.
Село нађоше потпуно опустјело. По џемату су само лутале нечије
остављене овце, а испред кућа су мирно кљуцале кокоши.
Урош зовну Стојана Кекића и Гојка Ћупурдију.
− Дедер напомените онима тамо да не би ко што запалио. Ми
одосмо напријед.
Чим се сељаци насукаше у опустјели џемат, по кућама настаде лом
и преметачина. Узалуд је Стојан викао и смиривао их. Провалише
најприје у један дућан код џамије и ту настаде гурање и отимачина
око паклића дувана. Зачас разјагмише разне дућанске ситнице: неке
четке, цикорију, дугмад, муволовке и лимене пјевчиће. Започе опште
кукурикање и дување. Чак и сплашени Ћупурдијин стриц гурну под
оборене бркове пјевчића-пиштаљку и неколико пута дуну и насмија
се:
− Ђаволе, бог те убио!
Уз дућанска врата неки су се засипали ситним шећером подижући
главе увис као да пију. Неко се брижљиво пропитивао:
− Ама гдје ли му је ракија? Било је тога код Бећуре.
Ревносни Глибајчани, преврћући по неком пласту сламе иза
дућана, ископаше отуд огромно буре од преко петсто литара.
− Ракија, свете ми Петке! − повика први Малета Буљ.
 Око бурета се за трен ока створи чврст обруч сељака. Малета је већ
измахивао некаквом сјекиром и разбијао горње дно.
− Охо, пази, не прскај!
− Ехеј, пролићеш!
У рукама сељака однекуд се зачас створише шоље, лончићи и разни
други судићи. Стари Ћупурдија донесе из живице пробијен ноћни суд,
зачепи прстом рупу и узе да се гура према бурету.
− Прика Малета, налиј де ми, вјере ти.
У стисци и гурању сељаци су се упињали да преко рамена оних
пред собом заграбе у буре. Неко гурну у ракију капу с главе:
− Еј ти, не погани ракије!
− Шта погани! Ракија се не може опоганити, па таман да се у њу…
− Ћути, ђаво те!…
− Малета, брате, заграби!
Врело јулско сунце жарило се на ознојеним лицима исполиваних и
раздрљених пијаница. Бурету су пристизали све нове муштерије, док
однекле иза џамије не докаса и сам Станко Веселица, све јојкајући:
− Јој, јој, јој, па ви без мене на ракију!
− Ехеј, људи, овамо ракију за бригадног ђенерала Станка Веселицу!
− Гдје је Станко, дај га!
Станко се узалуд трудио да наћера кобилу што ближе бурету, јер би
га сваки пут неко одгурнуо трпајући се испред кобилине главе. Најзад
једна повећа група нахрупи са стране, притијесну и гурну кобилу, она
се поведе, посрну и клецну, а Станко, колико је дуг, сручи се на људе
пред собом, изокрену се и љосну на буре.
− Држи га, упаде у ракију!
− Е, враг ти ногу… Изби ми очи!
Угрувана и добро мокра, Станка скидоше с бурета. Жалио се и
јаукао и преко потребе гласно:
− Јој, браћо, дајте ракије, умире се! Ајме мени, мајко моја!
− Дајте кукавцу ракије, та видите ли да црче!
− Нек нациједи из чакшира. Видиш да му је сав тур мокар.
 Око бурета је трајала стиска и вика све док и посљедња суза ракије
није била попијена. Послије тога пијанци, већ помало тетурајући,
наставише даље да премећу и траже по пустим кућама. У једној
свијетлој уредној соби са мрком изрезбареном таваницом црквењак
Малета, пијано свијетлећи и поводећи очима, блажено ускликну
вадећи некакву голему револверчину:
− Их, браћо, ове љепоте што данас освојисмо!
Окренут у таваницу револвер заглушно тресну, а одмах затим
одозго поче неуједначено да цури и пљуска ракија. Малета се најприје
поизмаче, помириса мокру руку, а онда брже-боље састави оба длана
у обилату прегршт и подметну под млаз.
− Видите ли, браћо, кад бог хоће, ова мученица и с тавана потече.
Тијесна собица у часу се напуни пијанцима. Подметали су под
ракијски млаз дланове, шоље, капе, све док се горе на тавану не зачу
некаква лупа и тешки кораци, ракија одједном пресахну.
− Еј, ко је то горе? Силазите, Бранковићи!
Из удољине од вароши већ су праштале прве пушке. Они трезнији
већ су викали по џемату:
− Еј, људи, идемо, ено се наши већ боре!
− Ајде, остављај то, биће доље и ракије и свега
Пуцњава као да малчице отријезни људе, па у групама поврвише
низ џемат. Само су они најпијанији заврзивали и нису се дали
покренути.
− Остави, к врагу ти варош, оно је већ готово!
− Какав Павелић, какво… нема њега, пропао!..
− Ма куда, куда ћеш? Никуд ја нећу, и фертиг! Шта ти мене ту,
нијесам ја твоја жена!
Пуцњава из долине учеста, јасна и застрашујућа Однекле из саме
вароши запрашта митраљез. Долину испуни многољудно и отегнуто: −
Ураа!
Негдје поврх горњег краја вароши, тамо гдје су нападали Мрачајци,
изви се сив тумбас дима и узе да расте у огромним колутовима. За
њим се брзо подиже други, па трећи стуб.
− Ај-хај, ура, гори! − повикаше сељаци рушећи се у трку низ
плећину подно џемата Јасенка.
На горњем крају вароши учесташе гласне динамитне експлозије
помијешане с много дубљим и потмулијим детонацијама.
− Бомбе! − кратко рече Радекић пробијајући се заједно с Бојаном
кроз високи кукуруз у низини пред првим варошким кућама.
Из крајњих варошких кућа дрвењара усташе се повукоше већ
послије првих пуцњева с побуњеничке стране. Сад су се
концентрисали на малој узвишици код старе варошке џамије, у самом
гробљу, кријући се иза потамњелих нишана и камене ограде. Одатле
поче да ради и њихов пушкомитраљез, тукући насумце шикаре и
кукурузишта испред вароши. Тек нешто касније, кад се митраљезац
прибра и смири, он поче прецизније да гађа групе побуњеника које су
ишле кроз кукурузе или се прокрадале дуж неуређених живица…
Док су тако устанички центар и лијево крило већ дотицали саму
варош, десно крило заошијало се и сјурило низ ниске брежуљке на
саму железничку пругу и преплавило малу постају Туљак. За трен ока
полупали су телефонске уређаје, поразбијали прозоре и разбацали
списе. У исти мах планула је станична зграда и „вактарница“
(стражарска кућа) стотињак метара више уз пругу.
Док је маса ћускијама и крамповима разваљивала пругу и сјекла
телефонске стубове, из запаљене вактарнице искочи гологлав
опремљен жандарм. Истог тренутка пред њим се створи Миле
Плећаш, разбарушен крупан човјек, бивши радник из фабрике
„Вистад“, подиже рогуље „на готовс“ и раздера се некаквим страшним
гласом:
− У име Комунистичке партије Треће интернационале, руке увис!
Чемерни жандарм само клецну и подиже уздрхтале руке. Овај
узвик коначно га пресијече и увјери да је дошао крај свему: и држави,
и животу и бијелом дану који се јутрос овако изненада завио у дим и
пламен.
Стари чувар пруге Рагиб Карахасановић, окружен устаничком
гужвом и жагором, судбински предано гледао је како мравињак од
људи диже читаве љесе шина и прагова и сваљује их у блиску ријеку.
Он им је и сам помогао и показао како се рашарафљују шине, а сад је
мирно и потиштено гледао шта се све ради кад хоће бог и његова
сила.
 − Ах, ах, људи, јес ти само видио… Радило се, ишло, возило, па опет
ништа… А шта сам сад ја ту крив, де?

V
Већ послије напада на жандармеријске касарне варош је
грозничаво почела да се спрема за одбрану. Код логорника заређаше
дуга савјетовања и планирања. Дијељено је оружје повјерљивим
грађанима и од виших власти тражена војна помоћ. Око вароши, по
самој периферији, фиксирани су главни одбранбени положаји које су
по ноћи посједале усташе и оно преосталих жандарма и бјегунаца из
муслиманских села. Бјегунци су нарочито били огорчени и спремни
за обрачун. Поваздан су ткали кроз варош наоружани ловачким
дуплицама и којекаквим застарјелим пушкама и сиктали блиједи од
бриге, неспавања и претрпљена страха:
− Вала, платиће Власи овај наш мухаџирлук! Зар код оноликог свог
добра и свог рахатлука, да ми данас… ух!
Мујица Харбаш сасвим се оставио ракије. Смршао и позеленио,
поваздан је био на извидници на минарету старе џамије, гризао
погашену цигарету и нерадо примао долазак смјене. Увече је дуго
сједио у гробљу поред намргођеног и зловољног Але Торомана, па су
све до у неко доба пушили, разговарали кратко и на прекиде и
заједнички, раме уз раме, обилазили страже. Немила им је била ова
мирна звјездана љетња ноћ без вјетра и свјежине, потресана из
даљине потмулим думбарањем као из каква подземља.
− Шта мислиш, Мујо, хоће ли оно бити топови, шта ли је?
− Нек буде, вала, шта му год драго.
Браћа Шарчевићи напречац замукоше и примирише се. Обојица,
као по договору, почеше се жалити: један на реуму, а други на жигање
у крстима, али на то као да нико није свраћао пажњу. Као и остале,
редовно су их слали на неугодно ноћно стражарчење и поступали с
њима с увредљивом немарношћу као према сваком осталом усташи,
можда дојучерашњем кокошару.
− Ево ти сад, па служи − задовољно је гунђао Заим полазећи увече
према старој џамији. − Данас ти је Мујица исто што и ја.
Прво устаничко пушкарање на прилазима вароши бацило је у стару
и грозничаву трку читаву варош. Жене су с вриском и лелеком купиле
по улици дјецу, закључавале капије и гласно клеле и усташе, и
Павелића, и сваки рат на овој земљи. Уз лупу цокула улицама су
протрчавале усташе и задахтани цивили. Овдје-ондје грмиле су
металне ролетне. Према горњем крају града журно је промакао
логорник у пуној усташкој униформи. Пратио га је један усташа и
трговац Орешковић, погнут и ублиједио, с карабином у руци.
На ријетке куће Горње Махале, просуте у стрмини најприје се
сјурио талас мрачајских устаника под командом Тривуна Дракулића.
Изненађени браниоци, нешто усташа и читава гомила цивила,
попустила је пред првим налетом и у нереду се повлачила према
старој школи и општинском расаднику. Управо у томе тренутку
стигао је логорник Шкуро и повикао на ројника Матачића који се
крио и звјерао иза неке распуцале подзиди:
− Матачић, ни корака натраг! Заустави момчад!
Видећи логорника, неколико усташа, сагињући се, стрчаше се иза
онога ниског зида и отворише брзу паљбу. Придужи им се и сам
Шкуро заједно с Орешковићем. Устаничка гомила, која је већ увелико
палила горње куће, усколеба се и престаде с грајом. Чули су се само
појединачни узвици:
− Јуриш! Држи га жива!
− Ај-хај, распали рођо!
Са супротне стране града, од старе џамије, гласно затрешта
митраљез. Усташе око логорника ударише у вриску:
− Ихи-ју-ау, нагари, Торомане!
− Обарај, Бајро!…
Урошева група већ је била доспјела до првих кућа подно гробља и
ту се распоређивала за напад, заклоњена од рафала одозго. Гомиле
рогуљаша, расуте по шикари и кукурузима иза њих, скакале су у
поток и криле се по увалама спасавајући се од митраљеске ватре.
Једни су већ шибали натраг низ густе кукурузе.
С пушкомитраљезом у рукама, у пратњи Радекића и Стојана
Кекића, Бојан Љусина пењао се уз један запуштен сокак излокан
водом и зарастао у купину. Тражио је положај да отвори ватру на
браниоце гробља. За њим се успињало скоро пола чете.
Уврх сокака Бојан се одједном сагну и сав ишчезну у густој купини.
Послије кратког затишја ужурбано зарешета његов митраљез. За њим
се осуше несложни пуцњи пушака. Паљба с гробља нагло умуче.
 − Напријед, другови! − узбуђено се окрену Урош младићима око
себе и погнут, скоро четвороношке, пожури уз стрму падину на којој
се простирало гробље. Кад је стигао на узвишицу, до проваљене
камене ограде, паљба се поново распламсавала. Из тврдо зидане
зграде у којој је била апотека меци су шибали гробље и тијесан
заравњак пред старом џамијом. Зрна су сваки час чвркала у
потамњеле нишане иза којих су се већ крили Урошеви борци. На пола
пута између гробља и апотеке лежао је крупан усташа с лицем
заривеним у растурену гомилу жућкаста пијеска. Био је то Мехмед
Шарчевић, закачен у повлачењу Бојановим рафалом.
− Ух, види, ено крај њега пушке − шапатом рече један момак из
Марјана, наоружан двоцијевком, па узбуђено поче да се врпољи
зурећи као зачаран у карабин поред самог гињеника.
Овај први успјех у бици за варош охрабрио је и Уроша и поручника
и читаву њихову дружину. Прасак пушака из апотеке сад им се више
није чинио ни издалека онако страшан као они први пуцњи из
периферијских кућа. Ово пуца неко ко се боји и повлачи. Сад се само
ваља чувати зрна и опрезно се привлачити апотеци. И одатле ће они
побјећи.
Да би се неопажено примакло згради апотеке ваљало је
заобилазити улијево, око читавога гробља, па испасти у тијесну
споредну уличицу, бочно од прочеља зграде. Туда је окретни Ремзија,
добар познавалац терена, провео Радекића и читав Бојанов вод и
појавио се наспрам заклоњеног дворишта зграде у коме је неколико
усташа и цивила правило барикаду од цјепаница и метерњача
− Удри, ено Торомана! − повика Ремзија.
Бојан пусти рафал, али превисоко и сасу два упоредна уска
прозорчића на читава два метра изнад земље. Градитељи барикаде за
трен ока ишчезоше иза наслагане грађе.
− Их, божју ти!… опсова Бојан и превуче рукавом преко упаљена
лица. − Нећеш га сад ишчепркати да си…
− Само храбро, јуначе! − потапша га Радекић осјећајући колико му
је драг овај савјесни митраљезац.
Изнад Бојанова вода стадоше сиктати невидљиве љутите осе. Под
заштитом бочне ватре иза барикаде, усташе су се извлачиле из
апотеке, јер им је већ и Урош подилазио с друге стране, поред
запуштених барака с цементом.
 − Пази, пази, ено их поред шупе! Пази, Бојане, ено се провлаче
према среском начелству!
Ремзија је нестрпљиво виркао тамо-амо између бокора високе боце
којом је била обрасла запуштена падина изнад улице и сваки час
лупкао Бојана по руци чврсто припијеној уз пушкомитраљез.
Од Горње Махале, њима с лијевог бока, без престанка је кокала
неуједначена пуцњава, прекидана овда-онда моћним обимним
експлозијама које су хучним одјеком испуњавале читаву долину око
града.
− Пази, богати, па тамо све гори! − изненади се Ремзија. − Оде
читава махала.
− Нек је ђаво носи! − прогунђа у себи Радекић, − Гле како Туре
ипак жали своје.
− Шта ли само тај баја ради! Оно ти је сигурно Тривун Дракулић −
зачуђено хукну Стојан Кекић гледајући како се над падином Горње
Махале диже и мота читав облак прљаво-сива дима, испод кога су се
овдје−ондје пропињали бљедуњави језици пламена.
Кад је пуцњава из апотеке већ сасвим престала, од некуд из једне
споредне уличице испаде група гологлавих младића који бучно
повикаше јурећи према Бојанову воду:
− Ремзија, Ремзија, па гдје сте?!
− Пази га сад?! − упитно се намршти поручник.
Младићи стигоше до запрашена ознојена Ремзије и почеше га
напретек грлити и љубити. Бојан и остали зачуђено се загледаше.
− Па гдје је тај Урош, гдје је тај ваш официр? Ту су?
− Ту, ту!… Ево, друже поручниче, то су вам они наши. Наша
скојевска група.
Ремзија пред својим друговима први пут с поносом изрече и
нагласи оно „друже поручниче“. Радекић, одједном и сам свјестан
своје важности, благонаклоно премјери дошљаке.
− Лепо, момци, лепо. Нека сте дошли.
Већ сљедећи тренутак, скрећући поглед према пустој апотеци, он
помисли с нелагодном зловољом:
− К врагу и та Урошева политика! Куд ћеш сад с оволиком
Турадијом?
− Имате ли метака? − пропитивао се незграпни Абдулах Агић, ногу
оклопљених у тешке кожне жандармске камашне. − Ено, носимо вам
пуне двије торбице.
− Охо-хо, да сте ми живи и здрави! − обрадова се Стојан Кекић и,
савлађујући некакав мучан отпор у себи, пријатељски потапша
Абдулаха по широком рамену.
У групи су били Анте Јурић, Абдулах, хоџин син Селим и још два
омладинца.
− А гдје вам је наш филозоф, Наил? − насмија се Ремзија.
− Ђаво ће га знати! Још синоћ смо се рекли наћи на малој појати,
па га не би − дочека глагољиви Абдулах.
− Затајио момак. Па то се одавна могло слутити − суво додаде
Анте.
− Скојевци! − у себи прошапута Бојан и погледа пажљиво и
замишљено групу срчаних младића. Он је о Скоју тек нешто мало
слушао од Уроша, али и то је било довољно да с особитим
поштовањем прими ове непознате момке.
− Их, брате, штета што су Турци − помисли у себи, осјећајући се
веома необично међу „Турцима“ на које не мора да пуца нити да их се
боји.
− Имамо и два револвера, и седам-осам бомби − с веселим
шапатом нагну се Абдулах Ремзији. − Аха, јеси ли видио што ради
Скојаба!
Код опустјеле и полупане апотеке Бојан и скојевци састадоше се с
Урошем и почеше се договарати за напад на блок зграда око среског
начелства. То је, по свим изгледима, била чворна тачка усташке
одбране. Послије њеног пада, усташама је једино преостало
повлачење преко моста, ка жељезничкој станици која се налазила с
друге стране ријеке.
− Пази само како ли ови турски момчуљци зијају у Павловића ко у
бога − с нелагодном завишћу помисли поручник. − Хм, чим га
угледаше, мене више као да и нема. Знају да је упола Хрват, па да.
 VI
Сав обледенио од луђачке страве, Мујица Харбаш пребацивао се и
повлачио с варошке периферије остављајући иза себе један по један
објекат, разлупан, опустио и напречац замро. Пуцњава, из сата у сат
све жешћа и опаснија, стварала је у његовој глави чудну пијану збрку:
није ли све ово дуготрајан страшан сан у коме се јављају и свом
снагом продиру на површину све оне стријепње, језе и зле слутње које
га прате још од онога покоља на понору и сваке га ноћи жацају, оштре
као рез бритве.
Сваки пуцањ, час ближи, час даљи, потресно је одјекивао у самом
његовом срцу, па му се све чинило да му се срце разбија и цијепа на
све стране, ширећи се и скупљајући, већ према даљини пуцња.
Ево, дошло је и проговорило оно страшно и укривено што се сваке
ноћи као мрзли обруч стезало око њега и надвијало му се иза леђа као
вјечито присутна опасност. Ево, тако се оглашава и отворено
појављује тај непознат непријатељ пун пријетње: иде са свих страна,
узаврео, бројан и гласан, бије иза сваке ограде, звижди поврх главе и
открива се у блиским шумариима по једва видљивом диму од
пушчане паљбе.
− Да, али сад се макар с њим можеш тући − помишља Мујица, и то
му је једино олакшање у читавој овој гужви пуној треска.
И он се заиста тукао и борио што је могао боље и приљежније.
Посљедњи је напуштао зграду из које су се повлачили, задовољан што
је баш он, својом храброшћу и присебношћу, колико-толико
зауставио ову опасну поплаву, а у исто вријеме жалостећи се што с
његовим одласком та успомамљена напаст из шума продире још
стотињак-двјеста метара напријед.
Најтежи су му били они тренуци кад би заузео нов положај, неки
прозор, камениту ограду или какав балван и напето стао да очекује
први пуцањ од стране непријатеља који напредује. Све док се
непријатељ не открије и паљбом не покаже гдје је, Мујица га је
очекивао са свих страна, слутио га је чак и за својим леђима, па му се
срце нелагодно стезало. Али чим би се од напуштених кућа пред њим
јавио први пуцањ, он би дахнуо и неиздржљива напетост нагло је
попуштала.
− А, ту ли сте!
Тривун Дракулић најзад је са својим Мрачајцима провалио низ
Горњу Махалу у саму варош, и сад је његова ордија плинула по густо
збијеним кућама с урликом ломећи капије, прозоре и закључана
врата. Предвођени разбарушеним и промуклим Тривуном, сељаци су
без милости убијали све одрасле мушкарце муслимане, мували
престрављене раскукане жене и гурали скамењену дјецу. Тај први,
најактивнији талас избезумљених и подивљалих људи, острвљених од
првих жртава у Горњој Махали слијепо се пробијао напријед не
марећи ни за какво благо ни пљачку. Као да их је опијала крв и
паљевина, они су неуморно, с грозничавим огњем у очима, тражили
нове жртве и подметали нове пожаре.
− Аха, ту ли си, Мујо, ту ли си се завукао, српски крвниче! −
озлојеђено је режао гарав закрвављен сељак извлачећи из ћошка
каквог чаршилију обамрлог од страха. − Дедер, полажи рачун, бога ти
крвавог, како се наша браћа кољу на понору!
То га је сељак питао тако бијесно и запањено као да баш њега
ваздан по вароши тражи и баш као да је тај муслиман, лично главни
кривац за понор и покоље. Кукавну одбрану ухваћеног нити је чуо,
нити је за њ марио.
− Доста, доста, ти си своје већ испричао − нестрпљиво је говорио
гурајући га на чистину, онако спетљана и мртвачки блиједа. − Сад
ћеш ти свом Алаху на истину, па тамо причај.
Иза оваквих је наступала многобројна шарена сељачка варица,
више жељна пљачке неголи освете. Од таквих је међу Мрачајцима
предњачио тупавац зјакало Кркан.
Како су с десног мрачајског крила стизале све нове гомиле сељака,
логорник се морао лагано повлачити према блоку зграда око среског
начелства. Био га је већ минуо први страх. Видио је да се тако лако не
гине упркос толике пуцњаве и граје, па је све чвршће хватао команду
над браниоцима у своје руке.
На десетак метара од зграде начелства логорникову групу дохвати
бочна ватра Бојановог вода који је већ са своје стране затворио обруч
око бранилаца вароши. Ублиједио, отегнута лица, Јозо Орешковић
само што нешто мукло узвикну као да га изненада престрашише, па
се занесе и немоћно клону земљи подсјечен муњевитом невидљивом
косом. Срозао се некако млитаво на своју рођену пушку, да Шкуро и
нехотице помисли, бацајући се подно упрскана зида:
− Као да нема костију… ух!
 Под утиском те љигаве ружне смрти, сав прожет одвратном језом
од које су му попуштали зглобови, Шкуро упаде у начелство пуно
пуцњаве, лупе цокула и пригушених узвика. Најгрлатији је био Але
Тороман, који је својом виком и неким добродушно-фамилијарним
начином храбрења у ствари растјеравао свој властити страх:
− Аха, тако, дјецо, тако! Нека, нека, само ви удрите, има муниције,
има стрељива! Аха, само ви шишајте!…
Мујица је клечао уз широк приземни прозор и тек само изријетка
пуцао. У гађању су му сметале ниске гране једне јабуке у дворишту.
Кроз њих је једва назирао плавичасту башту с купусом с друге стране
ограде. Тамо негдје позади, у обраслом ивичном јендеку, били су они.
Устаничка паљба све је више расла и згушњавала се око групе
зграда гдје се налазило начелство. Тек у неко доба Мујица јасно
разабра да се пуцњава појачава и оживљује с оба бока, лијевог и
десног, помичући се све више у његово залеђе.
− Опкољавају − помисли он ужаснуто, сав се ледећи и трнући у
хладну зноју. − Затворе ли нас још од моста, готово је!
Освоји га за трен тако паничан и безглав страх да је ужурбано стао
претресати некакве фантастичне планове како би се закопао и сакрио
негдје дубоко под земљу, у глуву тмину, или пак − можда и то − да му
је ишчезнути негдје високо поврх кућа, некуд као на крилима…
Негдје, једним малим дјелићем свијести, повјеровао је закратко да
човјек може учинити оно исто што и птица и кртица и… али онда се
стварност око њега тврдокорно стегла и поклопила га, па је, сав у
ватри, скоро обневидео, осјетио да је све готово, да нема спаса и да се
више ништа не да учинити ни људском нити каквом другом снагом.
− Пуцати сам у себе, то је још једини спас од њих!
Већ је пипкао око паса гдје му је револвер, кадли га напречац
освијести глас Але Торомана:
− Мујица, ето нам авиона! Чујеш ли га?

VII
Док се по свим крајевима вароши с неједнаком снагом разгарала
битка помичући се све више према мосту и станици, низ околне
падине, из гајева и љескара пристизале су све нове гомиле сељака и
увирале у град. Најзад се, овдје-ондје, забјеласа у гомили и понеко
женско.
− Пожурите, браћо, док свијет није све разграбио и развукао!
− Дашта ће нег развући, безобразан је свијет. Никад му доста.
За гомилом су ступали и хрипутали бангави старци и жустро
џакале језичаве бабе. Преко њива и кроз живице ишла су криомице
узбуђена дјеца, зазирући од одрасла свијета.
Све напретек, помичући се за ватреном линијом, свијетина је
проваљивала и упадала у поједине куће грабећи наслијепо и одока
прво што би јој пало под руку. Нарочито су се окомљавали на одећу и
обућу, вјечито жељни добре и цијеле робе.
Од потребитих и по сиромаштву одувијек познатих Глибајчана,
први се у вароши обрео космати Јовандека Бабић, главата и држећа
старчина, која је негда за опкладу јела пун варићак шљива. Тешко
сопћући, румен у лицу, он се појавио на варошкој калдрми с наџаком
у руци и с пространом млинарском торбом на леђима.
− Браћо, има ли иђе каква саламета? − задихано је упитао прве
познанике и већ се с гомилом гурао у најближу кућу.
Из треће-четврте куће Јовандека је већ изишао с дебелим зимским
капутом на леђима и с црним полуцилиндром на глави. Испод капута
се ширила и пресијавала свилена женска кућна хаљина.
− Охо, прика-Јоване, кад си се ти прије премондурио? Једва те
познадох − разракољено га дочека висок црн старац, покучаста носа и
оштрих јастребовских очију, Тодорина Мајкић-Ићановић из Јаруга.
− Виђај де прика-Тодора! Одакле ти такве гојзерице, побогу си
брат? − завидљиво зину Јовандека.
− Ехе, јес видио, праве крањске!
− Ајме мени, јадан ти сам, ја ћу данас начисто остати бос! − хукну
Јовандека гледајући своја огромна распљескана стопала. − Нема за ме
броја. Тревиле мп се некакве големе ноге.
У даљњи поход кренуше два прикана заједнички, упадајући, тако у
друштву, с много више слободе у поједине куће. Ако би се унутра
затекао неко од домаће чељади, онако застрављен и онијемио,
Јовандека га је добродушно храбрио:
− Ништа се ти не бој, дјетићу, само ти сједи, ми ћемо се и сами
послужити.
 Прикани су се заиста обилато „служили“ преврћући огромне
ковчеге и друге оставе и трпајући у торбе све што им се чинило од
неке вриједности. Ако би се укућанин коначно освијестио и закукао
да га поштеде, Тодор га је строго корио:
− Види га, срам те било! Моли бога што ти је глава читава остала.
Зар не видиш како се гине?
Кад би у кућу навалила нова група пљачкаша, Јовандека их је
очински одбијао натраг:
− Ајде, ајде, дјетићи, нема овдје за вас ништа. Видите ли да је све
ово сиротиња и вукарештина.
− Еј, куд си навалио, има још кућа! − додавао је Тодорина.
У једној нешто богатијој кући Јовандеки се допадоше некаква
одијела, па побаца из торбе разну женску одјећу и стаде у њу да збија
капуте и панталоне. Тодорина се узвијери у њ својим оштрим очима.
− Шта је то, прика? Богами си ти паметан.
− Јадна ми памет. Све се бојим опет ће остати нешто боље.
Тако су, из куће у кућу, Јовандека и Тодорина не колико пута
истрпавали своје торбе и набијали их бољом робом, све док не
догураше до негдашње најпрометније варошке улице у којој су се
сељаци пазарним даном снабдијевали својим најглавнијим
потрепштинама. Ту тек Јовандека чисто закука:
− Ајме мени, прика, око чега смо се ми горе бактали, све око прња
и старежи, а видиш ли ти овдје блага божјег.
Уз читаву улицу звечали су око врата и ролетни цапини, крампови
и сјекире, а у проваљене радње гурала се и свом снагом тискала
свијетина, губећи капе, мараме и обућу. Око труба с платном и
басмом пламтјела је права туча. Туце округлих сита за брашно, добро
увезано жицом, шкрипало је и пуцало између десетак жена. Ситна
зајапурена снашица, смакнуте мараме, упорно се гурала кроз народ
као да се спасава од пожара.
− Еј, сестро, гдје си то нашла? − ужурбано је сколи Јовандека.
− Ух, пусти, мили брате, не знам ни сама… Ено, ено тамо… Ајме,
јадна ти сам, нећу жива изаћи одавде!
Неко у гомили, оставши ваљда кратких рукава, огорчено је
протестовао:
 − Све би ово бутум требало запалити, па нек изгори!
− Охо, шта ти ту… Оволико добро запалити?!
− Та нијесмо ни ми бенасти Мрачајци. Погледај де само шта раде,
запалише пола чаршије.
− Нек пале, све су оно турске куће.
− Боме се један тако заузимао да се не пали турска кућа, па ено га
код расадника − уплејали га Мрачајци ко пашче.
− Нека, нека, и треба му. Ко год брани Турке, гори је нег они.
Из даљине, све гласнија и разговетнија, ближила се хука мотора.
Неко се у гомили укочи и накриви главу
− Станите, људи, шта је оно?!
Свјетину ошину леден талас страве.
− Шта је?! Гдје је?!
− Чујдете, тенкови!
− Ајме, браћо, бјежимо! Спасавај се!
− Тенкови! − отегну неко високим гласом. − Бјежи, народе! Овамо,
Васо, за мном!
Читаву улицу скопа и заковитла дивљачка гужва и кркљанац.
Згруваше се све у једну заљуљану љесу: торбе, џакови, рамена и главе,
стијесни се и зачепи и онако уска улица. Вриснуше оборене и
погажене жене. Исколачених очију људи су сртали напријед, ка
излазу из вароши тргајући упрте, губећи торбе и рушећи око себе све
што је слабије.
− Ајме, чујеш ли, већ кољу! − соптали су они понајодмаклији
чујући вриску далеко иза себе.
Оно брујање мотора нарасте у праву грмљавину. Ниско изнад кућа,
чисто поводећи људе за собом, силовито прогрми двокрилни авион
као да најављује смак свијета.
− Ајме мени, изгибосмо! − цикну нека постарија жена, зелена од
страха.
Авион поново прогрми у супротном правцу, остављајући иза себе
заглушно зврјање и некакав отегнут писак. Убрзо затим поврх Горње
Махале моћно грунуше авионске бомбе.
 − Аха, то нама и треба! − некаквим утањеним осветничким гласом
кврекну стари Јовандека обарајући се сокаком према периферији. −
Оћемо ми да ратујемо, даа!
− Ух, бјежи, прика, ништа не говори! − дахтао је Тодор Мајкић
журећи напоредо с њим. − Ништа!… Ја сам и торбу изгубио!
На десетак минута послије авиона вароши је стигла помоћ:
Дванаеста вражја сатнија, личке усташе, под командом усташе-
емигранта Николе Орешковића. Ова јединица досад је вршила само
крвава чишћења и ликвидације Срба, па је и сад камионима дојурила
овамо да научи тај ушљиви влашки олош, бога му боговског
православног, како се пуца на усташе и буни против државе.
Прашећи, уз непрекидно завијање сирена, камиони су дојурили до
самога моста. Расушене храстове даске заклопараше под корацима
усташа који су у трку јурили на другу страну.
− Нагари, Јуре! Нагари, Ибро!
− Ихи-ју-ју − завришташе из кућа браниоци вароши видећи да им
долази помоћ.
− Фатај га жива − драо се неустрашиви дугајлија Орешковић и већ
је ловачки оштро звјерао око себе живахним зеленим очима. Његово
је посебно уживање било да се малчице поразговори и забави око тих
бјегунаца и бунтовника које би његови људи живе похватали.
Већ усколебани гласином о тенковима која је и до њих допрла,
устаници око начелства стадоше се нагло повлачити раздвојени у
омање групе. Најприје у нереду прснуше Тривунови Мрачајци. Њих
су испратили оштром пушчаном паљбом, јер би узалудно било
прогонити ове брзе кожунлије који су, попут јараца, окретно
прескакали сваку препреку. Послије тога читав контранапад
опкољених усмјери се на ону страну са које се чуо устанички
пушкомитраљез.
− Натраг, Јуре! Фатај митраљесца жива!
И поред Урошеве наредбе да одмах одступи, јогунасти Бојан
хладнокрвно је дочекао први талас усташа који се просуо из укривена
дворишта начелства и сручио на њ скоро читав шаржер. Срезани
овако изненада, нападачи су нагло стукнули и попадали у заклоне ко
је гдје прије стигао: уза зидове, по јарковима и око плотова.
− Их, нећаче, посветила ти се драга рука! − усхићено је благосиљао
Стојан Кекић провлачећи се за Бојаном кроз проваљену ограду поред
апотеке.
Други усташки талас, предвођен окураженим Харбашем, кренуо је
много опрезније, подно баште с купусом, ударио једним споредним
сокаком и нагло избио на гробље поред старе џамије. Њихова
изненадна појава на томе мјесту и оштра паљба коју су отворили на
изненађене гомиле бјегунаца, још више појача забуну устаника и
њихову општу бјежанију. Остаци Урошеве чете, растурене у
повлачењу, одговорише на усташку паљбу са свега неколико метака,
па и они журно наставише одступање уз некакву густу грабову
шикару. Поред многих осталих. у повлачењу се био негдје одвојио и
загубио поручник Радекић заједно са Гојком Ћупурдијом.
− Јеси ли ти њих сигурно видио кад су одступили? − поново је
пропитивао забринути Урош Ремзију Ћемаловића, који је тврдио да је
и поручника и Гојка видио како се с групом сељака повлаче сокаком у
правцу Есмине куће.
− Они, сигурно они − невесело је потврђивао Ремзија, потиштен и
напречац омршавио. Њему је ово непредвиђено повлачење најтеже
пало, јер није успио ни да се види с оцем, нит је ишта знао о његовој
данашњој судбини.
Правац усташког контранапада својим главним ударцем усмјерио
се према муслиманском џемату Јасенку. Можда га је тамо спонтано
навуксла струја усташа и наоружаних цивила родом из Јасенка, или је
пресудно било то што је на ту страну кренула главна струја бјежаније,
читав осук избезумљеие и задихане сељачке варнце.
И главни пут и све околне стазе, заравањци и јаркови били су
посути баченим торбама, трубама платна, капутима и којекаквом
половном робом упљачканом у вароши. Уз један продор на живици
свјетлуцала је чак и једна Хитлерова слика под стаклом и у танку
позлаћену раму.
− Шта ли му је само ово требало? − зачуђено прогунђа Але
Тороман и пажљиво заобиђе вођу Рајха који је, и овако деградиран,
ипак строго гледао из свога оквира као да чува овај продор на
запуштеној сељачкој живици.
По шумарцима и врзинама око пута усташе су све чешће сустизали
закашњеле бјегунце и убијали их одмах, на лицу мјеста.
− А, ту ли си, тицо? Пошо на варош, а? − промукло је питао Але
Тороман и пословно, навикнутом кретњом, дизао пушку на
обезнањеног сељака који је још увијек, сједећи на земљи, придржавао
уза се дењак с опљачканим стварима.
Једини је Заим Шарчевић, заостајући иза свога друштва, с
уживањем и натенане мрцварио своје жртве.
− Охо, нађосмо ли се нас двојица, нађосмо − почео би он
подругљиво и ледена лица од чега би ухваћени сељак одмах клонуо. −
Сједи, сједи, болан, неће тебе твој Заим… Добар је твој Заим, добар,
болан, ко крух − продужавао је он вадећи кратак, од употребе излизан
аустријски нож „штурмесер“. − Овамо де, овамо ближе, неће тебе твој
Заим, неће, болан, ко ни ви његова брата…
По свршену послу, турајући несигурном руком нож у корице, Заим
је журио да пристигне остале и уз пут пригушено псовао с посљедњим
заостацима већ издушена гњева:
− Пас ти нану, да би ли? Мислио си утећи, а? Е? нема тога, мој
драги, сад је дошло Заимово царство…
Усташе стигоше у Јасенак баш у вријеме највећег метежа и узбуне
коју су међу пијаницама начинили они ријетки бјегунци из вароши
који су случајно туда ударили. Већина је у бјежанији обилазила џемат
бојећи се „турског села“ макар је и било пусто.
− Бјежте, јадна вам мајка, ето Турчина пљева и мрав, има га на
милијуне! − дахтали су засопљени бјегунци и већ звјерали куд ће даље
кроз сумњиво тијесне џематске сокаке.
Неке су се пијанице брже-боље дизале и престрашено звјерале око
себе мутним подбулим очима, други су, онако иза сна, сједећи на
земљи, питали шта је то и који је сад ђаво, док су они најпијанији и
најврлетнији неразумљиво псовали и поново падали у хладовину.
Станко Веселица и Малета Буљ спавали су у једном воћњаку у
хладовитој трави, кад сокаком поред њих настаде вика и ужурбана
трка. Први се прену Малета и брзо скочи као човјек коме савјест није
чиста.
− Еј, људи, шта је? Од чега бјежите?
− Брже, дјетићу, ето Турака! − довикну му Јовандека Бабић, сав
узнојен и задахтан под замашном торбом и у оној дебелој капутини.
Малета пограби Станка за његову дрвену ногу и продрма га.
 − Станко, Станко, устај!
Веселица се трзну читавим тијелом, па кад над собом угледа велике
уплашене Малетине очи, он се брзо подиже и сједе.
− Шта је? Ко је?
− Војска, бог те твој! Турци!
Чујући ту страшну ријеч „војска“, Станко се престрашено обазрије
за својом кобилом, али утом низ сокак у трку налети нова група
бјегунаца и повуче за собом и Малету Буља. Станко се још више
препаде.
− Малета, еј Малета, чекај!
Малета се, онако с плота, још једном уплашено окрену као да га и
Станко прогони, па се стушти у трк поред џамије. Веселица остаде
сам у воћару, збуњено се обазрије око себе и кроз читаво му тијело
проструја ледена језа од пустоши и тишине која се са свих страна
склопи око њега.
− Готово је, сад сам пропао! Куд ли ми се само ђеде кобила?
Штулајући и заносећи дрвеном ногом, Веселица забрза према
доњој страни воћара до сплетене и замршене врзине од купине, трња,
дивље лозе и кржљавих лијесака. Ту још једном застаде, плахо се
обазрије, па добро натуче своју плетену капу и поче да се завлачи у
бодљив сљесан густиш. Једва се прогура кроз безбројне повијуше и
ситно трње и нађе се под густим сводом лозе у сумрачну тјешњаку, с
голом земљом под кољенима и длановима. Привлачећи уза се дрвену
ногу, он забринуто погледа на ријетке зечије брабоњке око себе и
уздахну:
− Ех, ето ти сад, бригадни ђенерале, дошо си гдје те спада…
Низ џемат се ближила вика и пуцњава. Већ се чуло како јаучу
похватане пијанице које су муслимани цивили кундачили и тукли
кољем. Престрављени Веселица, сав у јези, узе да се крсти и шапуће:
− Војма оца и сина и светога дука! Драги боже, спаси и помилуј,
заштити од душмана!… Мили боже и данашњи свети Илија…
Једног старијег сељака, убљувана и трештена пијана, извукоше из
проваљена дућанчића. Гуран и ударан са свих страна, он се само
тешко љуљао и живински тупо буљио око себе испод замршена руна
просиједе косе.
 − Брзо, момци, овамоде ту сламу да отријезнимо нашег комшију! −
викао је Але Тороман вадећи из пијанчеве торбе дуг нов ланац,
упљачкан вјероватно ту, у самом дућану.
Тројица-четворица цивила склепташе се око сељака, везаше му
ланцем ноге, па га подигоше и везаше о појаку орахову грану уврх
воћњака. Кад га пустише, човјек остаде висећи стрмоглавце, с главом
на педаљ од земље с прслуком посувраћеним до саме траве.
− Вамо сламу да кадимо буразера!
Испод објешеника настријеше хрпу сламе и потпалише. Сељак
само јекну, закашља се, па онда загушено и дављенички урликну
некаквим раздртим животињским криком, док му је пламен брзо
захватио прслук и кошуљу и бугиљао све више уз тијело, претварајући
га у живу буктињу. Гомила окупљена око њега подивља, злурада и
осветничка:
− Аха, буразеру, хоћеш ракије!
− Би л у дућан, куме?
Слеђен оним нељудским урликом, Веселица наби главу у земљу,
чврсто затвори очи и стегну зубе да му се и самом не би отео узвик
страве која је већ прерастала сву његову снагу и разум, гонећи га горе
у воћар, право у крило ватри и мучитељима.

VIII
Онога јутра кад су побуњена села кретала на варош, Чугаљева
браћа стричевићи позваше и Милу да иде с њима.
− А, мој бог не иде тамо. Ено вам господина поручника, па нек он
заузима варош, кад већ знаде отимати људима оружје из руку. Шта
ми је вриједило што сам први јуришо на касарну − добио сам ногу у
тур, па ето…
Мало стишано огорчење због отете пушке поново је прокључало у
самовољном френтеру-назлији. Сједећи у ниској претрпаној собици,
на уску кревету, он је зловољно гледао у своје босе ноге, напразно
жрвњао јаким вилицама и чекао да браћа оду.
− Боме, Миле, како знаш, ми одосмо.
Кад се око куће и горе на путу све утиша, Миле Чугаљ поново се
опружи на кревету и узе нестрпљиво да миче ножним палцима.
 Ово четверомјесечно беспосличење у забаченом и одвише мирном
Пијевчевом Долу већ му се било попело наврх главе. Већ десетак и
више година он је провео по разним радилиштима и радничким
квартирима дуж читаве Славоније и Сријема, све доље до Земуна.
Понекад је, у невољи, нешто и радио, али је, иначе, највећи дио
времена проводио у коцки и скитњи, у сумњивим пословима с
предузимачима, штрајк-брехерским подвизима и разним другим
работама са сумњивом позадином. Међу радницима је био познат по
својим честим кавгама, позајмицама које није враћао и по разним
обећањима и ујдурмама које су се све кретале на грубе преваре и
лоповлуке. Захваљујући њему, многи млади неискусни печалбар
остајао је за трен ока без своје чемерне зараде и још увијек, не
вјерујући да је преварен, пропитивао се по баракама и касарнама за
Милу Чугаља.
− Е, мој несрећниче, је л и тебе стигао опељешати? − сажаљевали
су младића старији радници.
− Ма није, брате. Отишао је да ми извади нека увјерења за
подофицирску школу − бранио га је младић.
− Какву школу, црна кукавицо! Дао си му паре? Па да. Преварио
те, знао сам ја то.
Одвојен тако од једноставне патријархалне средине свог завичаја и
њених освештаних обичаја, Чугаљ је упао у један клизав, несигуран и
немиран свијет у коме је пара била све и свја и ту се повезао по
једном путу на коме је постепено губио и посљедње људске обзире и
претварао се у типичног примитивног пробисвјета, барабу, који не
зазире ни од каквог подухвата који му може донијети какве било
користи. Стари добри сељачки назори о комшијској солидарности,
заједничкој испомоћи и „гајрету“ који се касније, у свијету, код
дојучерашњег сеоског момка развију и прерасту у чврсте везе
радничког другарства и колективног јединства, код овога су момка
сасвим закржљали и одумрли. Он је временом постао дрзак и
предузимљив бараба, спреман увијек на рискантан и смјео подвиг,
никад не водећи рачуна о томе какве ће невоље и штете тај подухват
донијети другим људима, макар то били и његови дојучерашњи
пајдаши, који су га хранили од своје скромне и често никакве зараде.
Најзад је доспио и дотле, да се почео упуштати и у омање разбојничке
нападе, суботом увече, кад се ћефлаисани радници, касно у ноћи,
враћају у своје квартире.
 − Е, вала, ако Миле Чугаљ за пет година не постане други Јово
Чаруга нек ми читава Славонија пљуне у брк! − маштао је он послије
свог успјелог подухвата. − Чугаљ, Чаруга, то му је баш некако слично.
Па би онда задовољно, уз цигарету, почињао да пјевуши стихове из
неке популарне књижице о славонском разбојнику Јови Чаруги:
− А на један од обадва чавла,
објесиће џелат Прпић Павла,
а на други његовога друга,
ту ће бити објешен Чаруга…
Послије капитулације државе, у оној опасној гунгули, Чугаљ је
некако успио да се жив и здрав измигољи из Славоније и стигне у свој
крај. Ту се пришљамчи уз своју браћу стричевиће, али како се био
сасвим одбио од посла, нарочито од пољског, а у селу није било какве
разоноде, њему убрзо постаде дозлабога досадно. У варош није смио
бојећи се усташа, а да се лудира и окреће око какве сеоске дјевојке,
ни то му није ишло за руком. С годинама је већ био мало поодмакао,
нарочито за сеоска схватања и прилике, а осим тога дјевојке су га
пажљиво избјегавале, јер се чуло да је боловао од срамних болести и
да је често залазио „у оне тамо куће“.
Тако је Миле проводио вријеме ландарајући око куће и сваки час
трчкарајући до једине трговине у селу, дућанчића с мјешовитом
робом, који је још од рата зврјао празан. Једино би се, с времена на
вријеме, нашло доље нешто ракије коју је газда и куповао и продавао
испод руке. Доље се Миле једно два-три пута видио и с усташама и
као један светски човјек с њима се поразговарао и с киселом
мрзовољом изгрдио село и сељаке.
Из пусте досаде Миле се најзад почео вртити око жене најмлађег
стричевића, једне тупоуме дунде пиргавих образа и бијелих
трепавица. На његова наваљивања, она се само збијала у сумрачан
ћошак штале, крила рукама груди и клонуло гукала:
− Немој, очију ти, видјеће ко!
За она све чешћа шаптања о устанку Миле није много марио нити
се у њих поуздао. Што се десило да десило, мислио је он, ја макнем у
шуму, па ћу се већ некако снаћи. Ако би га неко из села о томе
штогод и упитао, он би само одмахнуо руком.
− Бјежи, какав устанак! Ко ће још то… мани.
 Приликом напада на жандармеријску станицу, кад је већ чуо
пуцњаву и видио да је ствар озбиљна, Миле се у сутон и сам прикључи
устаницима. Прије свега, рачунао је на то да у ова наопака времена не
би згорега било имати уза се какву пушку. Кад се власт распада,
господар је онај ко је наоружан, знао је он то добро још из априлских
дана у Славонији.
− Ух, Радекић − лецну се Чугаљ и скочи с кревета. Сад, кад се
поново сјетио онога непријатног освита кад су га разоружали, није му
се више ни лежало ни ма о чему маштало.
Онако у кошуљи, разбарушен и раздрљен, он провири у почађалу
кухињу. Тамо је пословала млада снаха Ћана сагнута над огњиштем.
− Ћано, одидер мало.
Покорна у свему као и увијек, Ћана лаганом кретњом руке поправи
своју глатку ланену косу и уђе у собицу.
− Нема никог код куће?
− Нема, брацо. Сви су горе на коси. Отишли да слушају пушке.
Ћана је већ прикупљала к себи руке у неодређеној нелагодној
трњавици, а кад је Миле снажно обухвати око ниска струка, она се
само малчице изви и неосјетно попуштајући и клизећи наниже,
протепа:
− О, па немој… сазнаће се…
− О, брате, гушчице − размишљао је Миле кад је збуњена снашица
већ одавно била изишла. − Никад је каже, њезин муж није пољубио.
Маштајући тако о разним женама и њиховом миловању, он се сјети
тршаве нарумењене жандаруше Милке, вјеренице поднаредника
Ивана. Свраћао је понекад, из дуга времена, код њезине куће,
претресао новости које је Милка чула од жандарма и гледао је како
пегла Иванове кошуље и чисти од прашине његово зеленкасто
цивилно одијело.
− Хм, хм, сад је то одијело остало код ње − паде му нешто на ум. −
Да, да, код ње. Па и кошуље… Јест, јест, код ње…
Послије једно два сата излежавања, Чугаљ се диже и, бирајући
пречаце и хладовину, упути се Милкиној кући. Она је живјела
недалеко од сеоске цркве, у модро офарбаној кућици, заједно с
мајком, лугаревом удовицом.
 Стара лугарица била је отишла заједно с осталима на брежуљак
повише цркве да слуша паљбу од вароши, а уцвијељена вјереница
тврдоглаво је изјавила да неће да чује „ни за њих ни за њихове пушке“
и остала је код куће да уздише и успрема собу. То успремање било јој
је главни посао откад се вјерила за поднаредника.
− Охо, нијесам луда да идем на њиву. Не чека ме код мог Ивана
плуг и мотика, него пајалица и шпорет.
Чугаљ се изненади кад угледа Милку. За ова два-три дана откад је
Иван погинуо, она се била некако сва усукала и постарела. Ушкорана
тршава коса, изгорјела од претјерана „бреновања“ и простачко
руменило, невјешто размазано по уску лицу, још су више на њој
појачавали утисак повенуле и поодмакле младости. Нешто
усиђелички злобно и јогунасто избијало је из њезине безнадне
јадиковке:
„Онаквог човјека убити, онаквог… Дабогда их гром спржио, и њих
и њихов устанак!.. Онаки красан службеник…“
Чугаљ, који и одраније није био у стању да се уживи у туђу невољу
и да с ким било саучествује, чекао је само да се за тренутак прекине
њезина набрајалица, па изнебуха упаде:
− Код тебе су остале неке његове ствари. То треба да се преда.
Ожалошћена вјереница ђипи, најеђена и крута.
− Шта преда, коме?! А зашто сам ја њега и прала, и пеглала, и
крпила и… Колико је само пута ручо у нашој кући, колико је пилића
појео! Па татин сребрни сат што смо му дали. Неко га је скинуо с њега
мртва, дабогда му се обје осушиле!
− Дај, дај, Милка, немам ја ту кад…
Вјереници стадоше очи на ово поновно тражење.
Сад се већ њезина јалова озлојеђеност усмјери на самог Чугаља:
− И баш си ти имао срца да ми то дођеш отимати? Кукавицо, да би
ли кукавицо! Колико си само пута код нас просједио, колико си кава у
овој кући попио! Стрини сам твојој дала нову новцикату…
− Ствари овамо, божју ти куварицу, чујеш ли ти! − продера се
Чугаљ и кврге на вилицама нагло му одскочише. Изненађена Милка
прекиде бујицу ријечи и женски плашљиво и покорно укочи се поред
стола с рукама прикупљеним уз слабине.
 − Имам ја тебе кад слушати ту, мислиш!
Тихо, без ријечи, Милка приђе орману од јасена-џевера и плачући
поче да вади Иванове ствари: цивилно одијело, плитке ципеле, нешто
веша и осталих ситница.
− Ево, то је све − бришући сузе изрече она као да том једноставном
тврдњом докрајчава сву своју тужну вјереничку историју.
Чугаљ потрпа све ствари у зелен лугарски руксак и на поласку
мрачно попријети:
− А чује ли ко за ово, да знаш, Милка, нема те! Зуцни само једну
ријеч…
Чугаљ је био већ одавно замакао у шумарак иза цркве, а Милка је
још увијек стајала на прагу своје чисте кућице и гледала у правцу куд
је он ишчезао. Сад је већ била само једна стара дјевојка без наде и
будућности, преварена сеоска цура која је кренула да се извуче из
сеоског јада и потребе, па остала на пола пута, ни тамо, ни амо…
Негдје иза поднева паљба од вароши појача се и узе да се ближи.
По Пијевчеву Долу настаде трка и пометња. Наврат-нанос народ се
поче спремати да с оно нејачи бјежи у шуму. Послије два-три сата,
сва срећа, пуцњава ујења и ускоро сасвим престаде. Само су у небо
расли тумбаси дима од попаљених кућа и споро се развлачили у
блиједом плаветнилу.
Касно увече Милка дознаде да је Урош Павловић са својом групом
стигао у Пијевчев До, па сјутрадан, порано ујутру, пође да му се
пожали на Чугаља. Читавим се путем колебала и страховала
уплашена Ивановим причама о Урошу, али кад јој у пространом
дворишту Кртинића куће показаше ониска „грађанског“ момка с
нагорелим пешом од капута, она му већ сасвим слободно приђе.
Павловић је погледа уморно и забринуто и то дјевојку одједном до
дна срца растужи. Плачући, она исприча своју невољу.
− Кажем ли ја да ће тај скот и овдје убрзо засмрдити! − домаћински
забринуто рече Гојков ујак Давид и лице му дође кисело као да је
јутроске, сабајле, и сам доживио нешто неугодно. − Ето ти видиш,
Урошу.
На његов узвик примаче се и Бојан Љусина, смркнуто омјери
дјевојку и прогунђа:
− Да, сад си дошла нама да се жалиш. Жандаруша…
 Урош је забринуто гризао доњу усну, али кад чу Бојаново
нељубазно натресање, он га испод ока пријекорно погледа.
− Па ком ће се жалити него нама, а? И шта јој, болан, пребацујеш
да је жандаруша? Шта ће она, јадна! Гледала дјевојка некако да се
усрећи, да се извуче из ове сиротиње, из овога… Па ви сте бар, Бојане,
људи сељаци, разумијете…
У Павловићу поново оживи његова стара склоност: потреба да буде
заштитник и ослонац једном оваквом увријеђеном и слабом чељадету
без икога свога, несналажљивом људском створу који некако стоји по
страни од осталог свијета и тешко налази пута да се уклопи и пође
заједно с осталима.
− Бојане, узми са собом Гојка Ћупурдију и да сте одмах довели тога
Чугаља и донијели ствари.
− Треба одмах стрељати џукелу. То ли је онај што је против
дисциплине − сад се умијеша и поручник Радекић који се све дотле
петљао око некакве официрске блузе коју му је тога јутра послао на
поклон онај Лука Лабус из Пијевчева Дола, за кога се причало да је
имао везу с комитама.
На дрвљанику поред Уроша Милка је плакала неуздржано, из пуна
срца. Од Иванове несрећне погибије нико је, осим њезине рођене
мајке, није овако пожалио и казао јој лијепу људску ријеч. Има још
људи и правде на овоме свијету.
Послије пола сата Бојан се врати са стварима, али без Чугаља.
Дрски бараба, видећи патролу, клиснуо је на вријеме и изгубио се у
шуми немајући када ни да сакрије ранац. Тупава Ћана, јако уплашена
од наоружаних људи, замуцкујући исприча да је „Брацо“ јуче некуд
одлазио и донио „ево ову зелену торбу“.
− Ево, Милка, што је твоје, па кад год ти нешто устреба, ти само
потражи мене или Кекића, а можеш се јавити и нашем Бојану. Није
он тако лош као што се чини. А, Бојане?
Бојан погледа Уроша мрко и мало постиђено па прогунђа
попустљиво:
− Не велим ја њој ништа, свака част.

IX
Склањајући се од Павловићеве потјере, Миле Чугаљ спусти се у
Јаруге до неке своје тетке, материне сестре, која га је одувијек лијепо
пазила и волила упркос многобројним причама о његовим
неваљалствима.
− Ајде јадан, оставите дјечака на миру. Шта ће он, сирома.
У Јаругама се већ било чуло за његов лоповлук. Народ је одобравао
Павловићу:
− Нека, нека, и треба такве притегнути. Куд је нашао јадну цуру,
удовичку ћер…
Бикан, Савин зет, пролазећи некуд у поље, вирну код старе Јеке,
спази Чугаља и лукаво се насмијеши.
− Добро је, момче, што ти маче испред онога католика. Знам ја
њега, стријељао би те ко ништа.
Чугаљ се непријатно стресе на те Биканове ријечи и већ му постаде
неугодно у овој домаћински топлој старој брвнари. Шта га знаш, и
овдје човјека могу зачас сколити и ухватити.
Ујутру се пронесе вијест да је Павловић с неколико људи сишао у
Јаруге. Чугаљ само претрну, ублиједе и зовну тетку:
− Тетка, дај што било у торбицу, па да се бјежи.
− Ајде, ајде, душо, склони се за који дан горе у Ћулумачу док ово
прође. Остављаћу ти свако вече понешто код нашег тора, у колибици.
Могао би тамо и спавати, нико се неће осјетити гдје си.
Добра тетка Јека испрати га с толико милоште као да је то најбољи
момак на свијету. У исто вријеме она је налазила добру ријеч и за
његове гониоце.
− А шта ће људи, морају гонити онога ко је крив. Тако ти је то.
Лутајући по Ћулумачи Чугаљ изненада набаса на Тодора Бокана. У
првом тренутку оба се препадоше и стукнуше, иако је Чугаљ већ био
начуо од тетке да се у Ћулумачи крије син Обрада Бокана.
− Ехеј, Тодоре, не бој се, своји смо!
Иако је Чугаља понешто знао још из оних дана када је као
осамнаестогодишњи момак једне јесени радио у Славонији, мрком и
неповјерљивом Тодору ипак непријатно паде овај сусрет. Већ су били
сјели и запалили, али разговор још никако да отпочне, све док Тодор
не упита:
 − Шта се то ради код вас по селима?
− Требало је да дођеш, па да видиш − умјесто одговора рече Чугаљ.
− Оружје ето имаш, па шта те брига.
Тодор набра обрве и погледом поникну у подножје натрула пања,
осутог ситним „зечјим купусом“.
− Тхе… ко би га знао… Чујем, пуца се, тутњи…
− Имаш ти право, младићу, потпуно право − одобравајући рече
Чугаљ стављајући му руку на кољено. − Не иди с њима ни у гору, ни у
воду, све ти је то голи разбојник. Некидан мени отеше пушку само
зато што сам убио жандара, а јуче… јуче ме умало не стријељаше.
Дирнуо си, веле, жандарску вјереницу.
Чугаљ одмахну руком и маши се кутије.
− Ма шта да ти дуљим: све ти је то голи усташа, па ето ти! Дигли
тобож устанак, па овамо им командују све сами Турци, исти они што
су и тебе одвели над јаму. И јуче су из вароши довели десетак Турака,
све голи Мујо − кољач.
− Па… па шта ћемо онда? − промуца Тодор хладећи се.
− Шта? Срећа твоја, Тодоре, што се нијеси показао из шуме, иначе
− оде ти први − звизну Чугал, узимајући Тодоров карабин, и обрћући
затварач. − Најбоље ти је данас: нек се чува и спасава како ко најбоље
зна. Ником данас не вјеруј.
− Хм, то сам и ја сам већ видио.
Чугаљ одједанпут нагло одскочи у страну, напери карабин у Тодора
и дрекну:
− Не мрдај!
Забезекнути момак сав протрну и појми да устане, али Чугаљ још
оштрије подвикну:
− Не мрдај, пуцаћу! Скидај фишеклије!
Као да се туђим рукама раскопчава, Тодор отпаса фишеклије и
спусти преда се.
− Устани! − командова Чугаљ. − Одступи десет корака! Тако, добро
је.
Пажљиво држећи Тодора на оку, Чугаљ узе опасач с фишеклијама,
опаса се, затегну капут и насмија се:
 − Рекох ли ја теби, Тодоре, не вјеруј живу човјеку, па ни мени
самом. Ето, сад си видио што су људи: мудри живе, а будалама како
буде.

X
Контранапад из вароши који се развијао у два правца досегао је
према Мрачају прву зараван повише Горње Махале, плато прошаран
ријетким храстовима, љескарима и вртачама, и ту се завршио
пушкарањем на које разбијени устаници нису уопште одговарали.
Они који су ударали према Јасенку очистили су читаво село од
побуњеника и продрли на прве баире иза села, ал и ту су били
приморани да се често пруже у ниску зоб, јер су с устаничке стране
још увијек праскали појединачни пуцњи.
Да даље прогоне устанике усташе нису имале ни довољно снага,
нит су зато били припремљени. Осим тога, нико није знао с коликим
снагама располажу побуњеници и какво им је наоружање, па је и то
био разлог зашто се чак ни небојша Орешковић није усуђивао да се
много удаљује од града и да продире дубље у несигурну устаничку
територију пуну гајева, шикаре, долина и свакојаких других замки.
Нико од њих није ни слутио да разбијени устаници, изузев Урошеву
групу, у гомилама безобзирце бјеже сваки према свом селу. Хватали
су пречац и укривене стазе, дахтали у бијегу и често се обзирали, док
им се сваки узвик отпозади чинио као поклич побједоносног
непријатеља.
− Ајме, Стево, брже, ето их!
Страшили су тако једни друге и убрзавали бијег, да се најзад
зауставе у каквој шикари или трњаку повише својих кућа. Ту им се
некако чинило најсигурније. Знали су сваки путељак, стазицу и
пролаз у околини одакле би их могла изненадити невидовна напаст.
Одвојен од својих Јаружана, Тодорина Мајкић-Ићановић бјежао је,
све кроз гајеве и шумарке, у правцу села Глибајца заједно с групом од
седам-осам престрашених Глибајчана. Иза њега је тутњала некаква
крупна кратка дјечачина позвецкујући нечим у пространој торби.
− Ма чиме то звечиш, гром те?… Бацај то! − сиктао је Тодорина
обзирући се.
− Прапорци, брате! Коњски прапорци! − на предах је избацивала
дјечачина.
 − Бацај, гром те… бацај! Чуће нас Турци по томе звеку, па све
поватати!
− Не бој се, брате, не бој! Мислиће они да је коњ! − увјеравала је
дјечачина спретно прекорачујући плотове и каскајући једнако
Тодорини за петама, па му се на крају заиста почело чинити као да то
за њим бакти устрајан и вјеран парип.
Послије дуготрајне трке и лома, сав у зноју, стиже Тодорина у
Глибајац, до плитке долине у којој се налазила кућа Јовандеке
Бабића, заклоњена са сјеверне стране омањим храстовим гајићем.
Јовандека је већ био стигао из бјежаније. Лежао је потрбушке у
широку кревету и суздржано отхукивао.
− Уу-ух, ко се богу моли − баш гадно!
− Шта је, прика, изиђе ли жив? − упита Тодорина заморно падајући
на троножац.
− Јадно ми моје излажење и мој помози бог! − отхукну Јовандека. −
Ево ми је, да простиш, стражњица сва као решето. Згодили ме из
ловачке пушке, имам најмање двадесет зечијака у туру.
− Охо, видидер! − поскочи Тодорина чисто срећан што се њему
није нешто тако десило. − Камо де, прика, дај да погледнем.
Тодорина скиде мокру крпу с Јовандекине стражњице и надиже
обрве.
− Богами, прика… Ама како ти се то деси, кад си још на Јасенку
протркао крај нас?
− Протрко, ал са зечијацима у стрини! Ух, још да ми не би оне
капутине, горе би било нег да ме подухвати машингевера.
Рањени Јовандека читаву је ноћ хукао и шкрипао креветом, а
ујутру продрма старог Тодора, склупчана у слами на поду.
− Прика, еј прика, устај!
− Аааа, шта је?! − прену се уплашени Тодорина и сједе.
− Ајде прика, да вадимо сачму, не иде више овако. Ти то знаш, био
си у војсци болничар.
У башти поред пута Јовандека се пружи потрбушке између два
ретка кромпира, а Тодорина узе да му ишчепркава сачму малим
шиљатим ножићем.
 − Боли ли, прика? Па и не боли, велиш… Бијела ти ова твоја, да
простиш, ко да се сваки дан купаш.
− Ух, мој прика, није мени до тих беспослица; окупам се око
Ђурђевдана, онако ради обичаја и готово.
− Па да, прика, и сам сам ти тај човјек.
Путем поред баште наиђе косооки Јовандекин кум Јово, звани
„Јапан“, вирну преко плота и упита:
− Шта то радиш, Тодорина, у туђој башти? Копаш кромпир?
− Копа он, боме, овамо нешто друго − попридиже Јовандека главу.
− Јес ти то, кумићу?
− Ја сам, куме Јоване. Ма шта ти је то с тобом?
− Ух, шта је! − хукну Јовандека. − Пошо човјек светити Косово, па
добио по старки! Изрешеташе ме Турци сачмом ко зеца.
− Ама немој! А ја већ мислио да си ти на положају.
− Какав је сад опет положај? − узнемири се Јовандека. − Зар
поново стрину на решето?
− Тако ти је, прика. Ено се читаво село искупило на Превији, код
онога великог љескара. Ту нам је сад логор и туда држимо фронт.
− А Турци? − начуљи Тодорина уши.
− Ништа се одјутрос не чује. Канда су стали у Јасенку.
− Ето среће, да је тако! − уздахну Јовандека.

XI
На самом тјемену Превије, одакле је пуцао прегледан видик према
Јасенку и друму који води из вароши, Глибајчани су се били искупили
и улогорили око великог љескара који им је био баш добродошао за
многе ствари: ту су имали приличну хладовину, склониште од авиона,
а дубина љескара могла је човјеку добро доћи и за друге послове.
На самој ивици љескара, с ону страну до вароши, дизала се велика,
до под саму вршику поткресана буква, која је Глибајчанима служила
за осматрачницу. Горе на врху, у ћубастом остатку крошње, сједио је
највећи дио дана косооки Јово „Јапан“ и осматрао друм, шикаре и
њиве испред Јасенка. Одатле су се понајприје надали нападу.
У близини букве-осматрачнице вјечито се врзмао забринути и
плашљиви Цвјетко „Прасац“, старији дебељко, и почесто се
пропитивао:
− Јово, има ли шта?
− Па засад, колико је за виђети, нема ништа.
− Немој ти заспати, црна кукавицо.
− Не бој се. Ево жуљам корицу крува и тако ми пролази цајт.
Поред необичне плашљивости која му није дала да сједи с миром,
Цвјетко Прасац имао је и ту дужност да пази на Јапана да овај не би
заспао горе на дрвету. Тако су њих двојица поваздан понешто
разговарали, препирали се, па чак су покушали да уприличе и неки
пазар:
Прасац је имао одрасла јунца, а Јапан је одавна меркао да нађе
прикладан пар своме волићку.
Јово је био човјек бујне маште, па му се сваки час привиђало да се
од Јасенка виде некакви људи. Тако је већ неколико пута начинио
узбуну и дигао људе на ноге.
− Ено их, вјере ми, иду некакви! Пази, пази, кроз онај брезик!
Људи би поскакали и узвијерили се у показаном правцу, али тамо
су била или говеда или козе, па би стали да руже Јапана што без
потребе диже узбуну и страши свијет.
Глибајчани су имали свега два карабина и три-чегири старинске
пушчетине још из босанске буне. Остало оружје биле су им рогуље,
понека сјекира, наџак или остве за ловљење риба. Са таквом спремом,
уз помоћ убојне вике и халакања они су се надали да ће одбити
непријатеља од свог села. Како ће проћи остала села, о томе нису ни
мислили. Нека се данас брине свак за се и брани како зна и умије.
Лијево и десно од логора, све до граница сусједних села,
Глибајчани су држали свој дио „фронта“. То је била линија коју су, у
случају непријатељског напада, имали запосјести и бранити. Преко
дана је на тој линији стајало само неколико стража и обилазиле их
патроле, а обноћ је фронт, за сваки случај, запосједан читавом
глибајчанском „војном силом“. Тако су, у стрељачком строју,
склупчан сваки под својим гуњем или кожуном, спавали под ведрим
небом често се будећи око смјене стража. У логору је остављена само
мања резерва.
 С Глибајчанима се везала линија фронта осталих села, тако да је на
западној страни Подгорине, према вароши, стајао читав један,
километрима дуг, ланац побуњеника, нека врста одбрамбене линије
без ровова или каквих других утврђења. Слично је било и на истоку
Подгорине, према низу католичких села, док су на југу, према
жељезничкој прузи, били запосједнути само врхови ниских
брежуљака одакле се имао прегледан видик на пругу и цесту које су
ишле долином ријеке. Сјеверна страна била је заштићена великом
планином.
Јело су Глибајчанима слали они од куће, а у малој удољини иза
љескара још су се сваки дан пекле заплијењене „турске“ овце. Јово
Јапан почесто се на букви окретао баш на ту страну и опомињао
Цвјетка Прасца:
− Дедер им, вјере ти, прикричи да ми оставе једну главушу.
Од дуга времена, поизваљивани у хладовини, сељаци су почињали
да „бистре политику“. Најприје се све кретало око усташа, око пораза
у вароши и у нагађању о предстојећем усташком нападу, а онда се
прешло на друге ствари.
− Јунаци моји, да хоће доћи Нијемац ил Талијан, па да ово умири и
постави ред.
− Е, е, или макар државна војска, па ми лијепо кажемо, да ми,
брате, нијесмо против државе, него против овога… ових усташа, што
праве безакоње.
− То, то. Само, бој се, могла би нас војска каштиговати за ово што
смо досад урадили.
− Е, шта ћеш му. Нек зато одговарају наше вође. Шта ми од тога
знамо!
− Па ко ти је ту вођа! Ваљда наш Лазија.
− Богме и Лазија. У Глибајцу Лазија, а тамо даље поручник
Радекић, па онај његов камарат Урош, па Тривун, па, драги мој…
− Кад крај крају дође, најбоље би било све на поручника, па нек он
одговара, а ово друго да бар остане мирно.
− Е, кад би нас неко питао!
Глибајачки првак и у неку руку командант био је угледан и отресит
сељак Лазија-Мазија (у Глибајцу је сваки други сељак имао неки
надимак). Био је то бучан и подругљив човјек од једно четрдесетак
година, велики псовач и добар домаћин. Мијешао се у свачији посао у
селу, јавно хвалио или грдио поједине домаћине, корио језичаве жене
и пријетио дјеци. Његова се ријеч у свакој прилици цијенила и
уважавала.
− Та је ли ти и Лазија казао да се оставиш тога посла, а ти опет
запео…
Другог јутра послије пораза на вароши, на позив Саве Љусине,
Лазија-Мазија отишао је к њему на договор. Нашао га је код Биканове
куће заједно са пет-шест кнезова, двојицом општинских биљежника и
са још неколико угледнијих људи из околних села.
− Не ваља ово, људи, никако не ваља − поче Саво. − Због неколико
будала и букача који су све ово започели, сви ћемо ми главе изгубити.
− Дашта ћемо него погубити − смрси Бикан.
− Нема друге, људи, него да ми обавијестимо логорника и
предстојника да ми нијесмо за ову работу и да нама треба мир.
Казаћемо лијепо у писму да су ово закувале скитнице из бијела
свијета, комунци: Павловић, поручник и остали, а да смо ми против
свега тога. Шта да ја губим главу тамо због неког… остави ти то.
− Богами се ја, Саво, бојим да ће све то џабе бити − гласно се утаче
у ријеч Лазија-Мазија. − Ми смо ти сад загазили и нема друге, него
гиљати напријед, па докле-дотле.
− Ма како? − оте се једном кнезу.
− Како?! Лијепо! − викну Лазија. − Ма вјеру ти гребем твоју, шта да
ту савијам главу пред оним шугавим усташицом са Јасенка и да му
врат за клање подносим?! Ма, не дам се, мајчин сине, него пушка ми,
пушка ти, па ком бог одволи! Боље да ме убије на скоку, него онако −
као овна.
Саво га је слушао врло намрачен, па истом диже главу и поче
одмјерено и ледено.
− Нема ти, на примјер, данас ништа од јунаштва. Давно су прошла
та времена. Ваља нама гледати како ћемо главе сачувати.
− То, то − опет се оте ономе кнезу.
Саво настави наглашавајући скора заповједнички:
− Лијепо ћемо ми логорнику срочити, на примјер, овако писмо:
народ није ни за какву буну ни неред, а све су ово замутили странци.
Да, да; странци: Павловићева банда, онај Турчинац из вароши, а од
наших само двије-три будале и лармаџије. Е, да. Рећи ћемо:
господине логорниче, ми смо, на примјер, мирни људи, нијесмо за тај
посао, а буде ли требало, и сами ћемо помоћи да се та банда повата и
очисти.
− Ја ти у ту работу нећу, одмах да ти кажем! − плану Лазија-Мазија
и снажно се лупи по кољену.
− Хоћемо ми остали − дочека Бикан. − Није нама до будалаштина и
силе.
− Па хајде, идите, срећан вам пут! − подругљиво додаде Лазија. −
Хвала богу, у Србина се увијек нађе покоји Бранковић.
На ту Лазијину упадицу нико не нађе одговора. Настаде непријатна
тишина. Још од раног дјетињства свакоме од њих име Бранковић било
је дубоко омрзнуто и никад се ничим није могло бранити. Тек послије
неколико тренутака Саво нађе потребно оправдање:
− Ето ти, ми се договарамо, на примјер, како ћемо спасити и
заштитити овај народ, а он − пук! − Бранковић! Бранковић је онај ко
нас у ово уваљује, онај ко купи Турке око себе.
− Да, да, тако ће бити − мрко потврди Бикан.
Најеђени Лазија, коме никако није ишла у главу оваква Савина и
Биканова мудрост, баци на леђа своју ловачку пушку, поправи
мркоцрвен брк и остави друштво у пола посла.
− Будала сам био и што сам долазио − зловољно пребаци он самом
себи олако прескачући ограде и врзине. − Најбоље ми је било − одмах
код поручника. Официр је, знаће ваљда неког ђавола.
Нагло мијењајући правац, Лазија се одлучно запути према
Јаругама. На заобљеном брдашцу повише малог укривеног села
Вреоца, у ријетком храстику, затече гомилу Вреочана забављених око
нечег.
− Да нијесу укебали каквог усташу, кад онолико лармају? −
повесели се Лазија и пожури преко бујадаре.
Вреочане затече у необичну послу: тукли су свога кнеза, шепавог
Ђукана.
− Ма шта вам је скривио, људи? − зачуди се Лазија и сједе на пањ,
насупрот кнеза који је лежао потрбушке, поднимљен на руку, док га је
једно момче воштило љесковцем.
− Шта је скривио, не питај! − огорчено рече један од млађих
сељака. − Надарио се прољетос овако шепав кроза село и није се
остављао док нас све и једног није наговорио да предамо усташама
оружје. Пет смо карабина имали, а он… Дедер га, Миле, брате, још
побоље обијели том прутином.
− Нека, брате, добро је и овако − мирно рече кнез као да то њега и
не туку. − Лијепо туче дјечак.
Па као да није наишао на разумијевање код својих сељака, кнез се
обратио Лазији:
− Ето, брате, Лазија, јес видио како ја допадох слабоће. Све до
малоприје лијепо сједили, разговарали, а онда − га-бу, га-бу! − и ето
ти, сад туку.
− Ћут, срам те било! − тоном старијега укори га оно момче
равномјерно га воштећи.
− Ма бројите ли ви то? − пропита Лазија.
− Богами, брате, чини ми се да не броје − тужно рече кнез
жмиркајући иза сваког ударца.
Кад се батинање заврши, кнез отпухну као гусак, опрезно сједе и
потражи кутију. Понудио је дуваном Лазију, а онда и онога момка
који га је батинао:
− Дедер, Миле, брате, припали.
− Ма зар и њега? − подругну се неко. − Та је л те сад тукао?
− Нека, нека, нек дјечак обавља своју дужност − помирљиво рече
кнез. − Удри ти само кад се нареди. О, брате, имаш тешку руку, алал
ти вјера! Ваљано момче.
− Па како ћеш наговарати људе да предају оружје, а, кукавче? −
упита Лазија.
− Како ћеш, брате; знаш ли ти што је наредба. Оно наредило, а ја
поступио. Плинуле туда кроз бујадаре усташе, има их милион…
− Наредба! А да су ти наредили да скочиш у воду?
− Богами… скакало би се, брате, да што би друго… Наредба.
− О, људи, свакаква свијета… И дед ти сад с овим ратуј − чудио се
Лазија журећи према Јаругама. − Богами, Павловићу, у гадно смо се
коло ухватили…
На Превију се Лазија вратио већ пред саму ноћ. Одмах га салетише
са свих страна.
− Шта је, хоће ли бити какве умирбе?
− Јок! Био сам код онога најглавнијег, код Уроша Павловића. Нема,
боме мира с Павелићем, готово је. Докле год не разбуцамо читаву
његову државу…
− Па шта ми имамо с државом? Ми смо само против усташа.
− Е, нема тога, буразере − дочека Лазија чисто злобно. − Чим си ти
опалио метак на једног усташу, ти си одмах заратио и с Павелићем, и
с његовом војском, и с државом, и…
− Ајде, шта ти то говориш?! − издрељи се неко.
− Ух, брате, не ваља…
− Неће ли бог дати, да одакле избију Талијани, па да ово умире! −
скрушено уздахну један старији сељак.
Лазија само звизну:
− Фии, џабе је − ми смо заратили и с Талијаном!
− Каквим Талијаном?! Ајде, шта ти то говориш! − упрепастише се
људи.
Богме, тако ти је. И Талијани су усташе као и ови, само то они зову
фашисти. Нема ти ту, сад су и они против нас. Ехе, све је то мени
протумачио онај Урош.
− А Нијемци? − плашљиво упита неко.
− Исти ђаво. Они су ти још најгори. Ми смо ти сад са свима
заратили. Урош каже…
− О, људи, шта ти то нама велиш! − забезекнуше се слушаоци.
− Ама, ко нас на ово навуче и наговори, мајку му његову?! − тешко
хукну један сељак. − Видиш ти, гдје ћемо ми своје главе погубити.
− Богами, нема друге, него поватати и предати властима ове који су
најприје забунили и увалили нас у овај несретлук − са злокобном
разборитошћу рече неко из гомиле. − Онда ће, можда, осталима и
опростити.
 − Е, опростиће! − огорчено и злурадо подругну се други. − Најприје
ће побити коловође, онда ће тражити онога ко је имао пушку, па оне с
рогуљама, па онога ко је ударао на варош, па… лијепо ће нас
покупити све до посљедњег.
− Дашта ће, добро ти кажеш.
− Е, моји драги, нема нам сада друге: ми смо загазили у нечист, па
је сад ред гиљати докле се год могне.
− Богами, тако је.
− Нема нам друге − увјерљиво поче Лазија − кренули смо и сад је
ред гурати. Нијесмо ми сами, не бојте се, гори читава земља. Ено ти
Дрвара, па Козаре… Знате ли да Козару води доктор Младен
Стојановић?
− Ма немој! Младен у Козари?! − живнуше људи и весео жагор
зачас проструја гомилом. − Ма може ли то бити?!
− Ено, људи кажу − поручник. И код њих је горе читаво весеље.
− Па што нам то одмах не рече? − прекорно и с олакшањем гукну
неко из гомиле. − Е, кад је ту Младен…
Доктора Младена Стојановића, љекара из Приједора, знало је и
старо и младо у читавој Подгорини. Особито је био познат и омиљен
код жена. Подјесен, кад се саради љетина, искупе се све болеснице из
једног села, по десетак-петнаест жена, па предвођене каквим
отреситијим мушкарцем, крећу у Приједор, Младену. Оне
сиромашније обично тамо ништа и не плате за преглед и још поврх
свега буду гледане и на „цакло“ (рендген), чему су оне нарочито
вјеровале. Послије жене данима причају до у најмање ситнице како
их је Младен прегледао и шта им је рекао, а онај њихов вођа
недјељом, у биртији, суче брке, хвали се како га је Младен частио
цигаретама и руга се женама како су га у самој приједорској чаршији,
натјеране неком својом потребом, питале:
− Мићане, брате, гдје се овдје може, да простиш, свратити у шуму?
− Е, Младен, Младен… Богами, добро је. Кад је већ и таки човјек
убрусио и отишо у Козару, онда ће, ваљда, од ове наше работе ипак
нешто испасти − тјешили су се окуражени Глибајчани.
− Дашта ће нег испасти, мрцине једне! − добродушно их укори
Лазија-Мазија коме се опет враћало његово добро псовачко
расположење. − Слушајте ви само мене, а немојте одмах за готово да
примате што вам каже тамо свака баба у селу. Гребем ти божју бабу!
− Објесим ти ја оваку државу! − привуче се однекле Јово Јапан. −
Да она што ваља и да има снаге, не би она ни трена трпила ово што ми
радимо: побили жандаре, слупали град, а она − ништа. Ако од исте
ове државе буде икаква саламета, пљуните ви мени лијепо у брк.
− Е, имаш га, вала, и ти бркове.

XII
Негдје око поноћи Благоја Кртинића пробуди снажно лупање на
кућним вратима. Устављајући дах, он одиже главу с јастука, ослушну,
а кад се лупање понови, он се јави измијењеним гласом:
− Ко је божји?!
− Отварај, своји смо.
− Ма који своји, у ово доба?
− Војска, комите! − одговори споља непознат глас.
− Ајме мени, шта је сад?! − уплашено зашишта Благојева жена. −
Благоје, не отварај!
Благоје у мраку напипа и обуче чакшире, па се примаче вратима и
неодлучно стаде и почеша се иза врата.
− Ма, људи божји, у ово се доба не отвара.
− Ајде, ајде, изиђидер на часак − нестрпљиво су га пожуривали они
споља. − Имамо један разговор.
Благоје тек сад претрну. Ово позивање напоље, на неки разговор,
никако му није слутило на добро. Нису ту чиста посла. Он дршћући
повуче засун дрвене браве скакавице и одшкрину врата. Пред прагом
су стајала два наоружана човјека.
− Ајд, ајд, Благоје, изиђи − нуткајући га и слободећи рече онај
крупнији човјек. Тек тада Благоје препознаде у њему Луку Лабуса,
сељака из Пијевчева Дола, који је често пратио трговачке џелепе
волова с босанских пазара у Далмацију и, откад се за њ зна, живио од
шверца и сумњиве трговине.
− Јес ти то, Лука? − обрадова се он.
− Ја сам, брате, ја. Излази, не бој се.
Благоје изиђе у прилично видну звјездану ноћ и забринуто
кашљуцну загледајући онога другог, непознатог ноћника, нешто
млађег од Луке.
− Ајдемо овамо, на арман − рече Лука и пође према свијетлу
утабану гувну. Зауставише се код самог стожера.
− Благоје, овај, ти знаш како ово сад постоји? − озбиљно поче Лука.
− Знам, брате, знам − плашљиво утањи сељак гледајући нетремице
у необријаног џелебију. − Ово ти је више као једно страданије
српства, па се људи дигли да се глава спаси.
− Хе-хм, тако је, овај − прокашља се Лука малчице збуњено − јест,
брате, страданије, нема шта, него…
− Стра, брате, велики стра показо се у народу − замуцкује Благоје.
− А како ли је онда тек нама, који се с пушком у руци, голи и боси,
ломимо овако по сву ноћ и од гада вас турског чувамо! − живну Лука.
− Богами, брате, на вама је највећи терет.
− Да, да, терет, а ви остали мирно спавате. Ми ти, сиромаси,
деремо ту и своју одјећу, и обућу, и… Па да нам се макар од тога што
призна.
− Признаће се, браћо, како не би признало − с потресном,
страшљивом мекоћом рече Благоје. − Та од вас човјек не би требало
да жали ни… Ех, ви сте више као једни српски мученици.
− Да, да, мученици − сложи се Лука погледајући у свог компањона,
Милу Чугаља, који се већ нестрпљиво вртио и шмрцао. − Ето видиш,
знали смо ми да ти увиђаш у каквом смо ти ми састојању, па смо до
тебе и навратили. Ко велимо: ако нас Благоја неће помоћи, ко би
други.
− Па овај… па да… треба, браћо, да се помажемо − ушепртљи
Благоје жмиркајући. − Још да није притисла ова проклета сиротиња.
Ето, ја сам синоћ послао на Отпочиваљку, горе за наше, овцу
јаловицу, а од све своје сиротиње и потребе.
− Нека, нека, Благоје − потапша га џелебија по рамену − наћи ће се
код тебе још, имаш ти тога… Чуваран је наш Благоје, знам ја, болан,
то − окрену се он Чугаљу.
− Јадна ми чуварност. Да се што има, лако би се било чуварно. Та
читаво село зна…
 − Добро, добро, Благоје − прекиде га Лука. − Нећемо ми од тебе
богзна шта тражити. Ето, дај нам оне крањске ципеле што си прошле
јесени купио, два пара преобуке и једно двије хиљадарке у зајам. Што
је то теби!
− У, Лука, брате, шта је теби! − запрепашћено хукну сељак. − Кад
сам ја и кад оне ципеле, ух!… Ево ме, читаве године бос. Па то за
паре! Откуд паре на овај земан? Три-четири стотине још би се и
нашло, али толико…
− Де, де, Благоје, немој да нас двојица долазимо до ријечи −
опорије поче Лука. − Нађи, брате, што ти се тражи, па мирна Босна.
− Ма, Лука, шта ти… како ти то? Откуд мени то што се тражи?
− Благојее!… немој, Благоје! − оклијевајући затеже џелебџија. − Ти
знаш да данас нема ни суда, ни власти − зачас човек главу изгуби…
Ево, то ти је данас читава власт! − и он се лупи по карабину.
− Ма, добро, нек ђаво носи и те ципелетине и преобуку, али одакле
ћу ја паре створити? − завапи Благоје.
Сад се Чугаљ покрену и срдито скиде пушку.
− Шта ти ту нама мељеш, божију ти куварицу, а?! Знамо ми мало и
подрукчије. Дедер, три корака назад! Сад ћу ја тебе.
Чугаљ репетира пушку и поче да нишани. Престрављени Благоје
сав се укочи и упола обезнани. Нешто му у цријевима стаде да се
миче и попушта, и чудна слабост рашрафи му кољена. Једва је успио
да промуца:
− Лука, не дај ме, брате!
− Еј, еј, пусти, немој! Немој, колега, даће он све. Остави, молим те.
− Нема ту више остављања, божију му!… − отимао се Чугаљ. − Сад
ћу му ја судити.
− Колега, мени за љубав! − навали Лука хватајући га за пушку. −
Добар је ово човјек, даће он.
− Даћу, људи! − некаквим туђим гласом јекну Благоје.
Пратећи Благоја у кућу, по ствари, Лука му повјерљиво пришапта:
− Вади, несрећниче, све што се тражи, не знаш ти још какав је ово
катил. Моли бога да се ја ту задеси, иначе − оде ти ко под лед. Ово ти
је, ух−прави Чаруга!
 Благоје се подуже забави у кући сашаптавајући се са женом. Хтио
је да им изнесе један пар половне преобуке, али она га грчевито
пограби за руку и мукло затули:
− Не, не, не, дај што је најбоље, само да глава остане! Само глава!
Видиш, на шта је све ово пошло.
Праштајући се од Благоја, Лука му озбиљно рече:
− Немој ти, Благоје, брате, да би што на нас… Ми ћемо теби ово
пара све лијепо и у реду вратити, ништа ти не брини. И за ову робу ми
ћемо се покусурати.
− Ма, бјежи, болан, лако је за то − бранио се Благоје тобож
немарно. − Шта ту… Нека, нек иде…
− Не, не, нећемо… Све ћемо ми ово теби… − наваљивао је Лука
држећи га за мишицу.
Полазећи, Чугаљ се нагло врати и унесе се сељаку у лице.
− Чујеш ли ти, рођо, ако ико жив сазна за ово вечерас, мој си, нема
ти другог бога! Неће те од мене спасити ни свети Илија.
− Ма како… Ајде… Не бој се, брате…
Благоје пође у кућу, клонуло застаде на прагу, па онда крену према
кукурузани, повири унутра и тихо зовну:
− Маркиша!
− Е, шта је? − одазва се сасвим расањено дјечак са свог лежаја.
− Зар ти не спаваш?
− Не спавам. Слушо сам шта хоће она двојица.
− Ћут бог те… Ако иком зуцнеш за ово ноћас, пропали смо.
− Знам ја онога мршавог, Чугаља. Њега штаб већ тражи што је
опљачко лугареву Милку − похвали се Маркиша.

XIII
Неколико дана узастопце Урош и Радекић проведоше по
састанцима у Јаругама, Марјанима и Пијевчеву Долу. Искупљали су
добровољце и наоружане људе, уврштавали их у своју борбену групу и
тако мало-помало стварали чету.
Прва два-три дана, бојећи се усташког продора из вароши, сељаци
су радо прилазили овој добро наоружаној групи или су се бар врзмали
у њезиној близини да им је увијек на оку. Међутим, кад видјеше да од
вароши још увијек нема никаква напада, они који и јесу и нису били
уз чету, већином старији људи, почеше се непримјетно извлачити
својим кућама. Нарочито су зазирали од поручникове одлучне и
строге изјаве:
− Ко једном уђе у чету, готово је, тај ти је војник и има да се
покорава команди.
− Ама добро, људи, кад крај крају дође сви смо ми уз ово и сви
ћемо главе заложити − врпољили су се домаћини. − Али, брате, шта ту
одмах треба она негдашња дисциплина и строгоћа?
− Вала, и ти официри и то… доста је и тога било.
− Ћутите, црне кукавице − корио их је Стојан Кекић. − Ето нам
наше среће што се уза нас нађоше разумни и паметни људи, па да нас
поведу. Шта би ми овако сами, де?
Лука Лабус из Пијевчева Дола, који је у почетку највише лармао
против „господе официра и штудијаната“, преконоћ се преломи и
донесе Радекићу на поклон блузу официра артиљерца с еполетама и
капетанским звјездицама. Дан касније нађе му и чизме и официрске
чакшире. Сад му је недостајала само шапка и опасач, па да униформа
буде комплетна.
И то некако попунише војничким опасачем и модром новом
шајкачом, па кад се једног јутра Радекић појави пред четом,
униформисан и утегнут, младићи синуше од радости.
− Погледај, прави правцати официр − задивљено шану Гојко
Ћупурдија другу до себе и нетремице се загледа у снажног стаситог
поручника.
Урош је забринуто загледао у Радекићеве еполете и најзад
примијети у недоумици:
− Некако ми те еполете… Можда би боље било без тога? Шта ти
велиш?
И самом поручнику као да је била помало смијешна и неприкладна
читава ова униформа, али он ипак добродушно махну руком.
− Пусти, море. Без овога ти не иде с овим ту… сељацима.
Лука Лабус, у војничким чакширама и жандармеријској блузи,
важно је корачао иза Радекића као неки самозвани посилни и
нељубазно гунђао послије Урошеве примједбе:
− Држите се ви само еполета, господине поручниче. Шта се ту
мијеша овај штудијант. Нек он гледа свог посла.
Кад је чета од шездесет људи, пјевајући, први пут промарширала
цестом кроз Марјане, пола села слетило се око пута. Жене су,
наравно, одмах удариле у плач.
− Грдна моја рано, гледајте нашег старјешине, гледајде му војске,
половина дјечаци.
− О, брате, наочита официра − одобравали су мушкарци. − Вала,
сад не жали човјек умријети, кад је ово дочеко усташама под носом.
− Шта ће му само она три Турчинца у чети? Ух, ко да ми неко вади
зубе.
− Ех, то ти онај учитељев син прави политику: као тобож, друго су
усташе, а друго мирни, поштени Турци.
− Једнаки су, вала, сви Турци колико их је год црни враг дао на ову
земљу.
− Гледајте Стојана Кекића. Вјере ми, ко какав младић.
− Јест, само да се није упарадио упоредо с оним Турком. Види му
само оније дебелије турскије ногу − ко стапови.
Још чета није била честито ни формирана, а већ по селима настаде
препирка гдје ће бити њезин логор и положаји. Свако село вукло је на
своју страну.
− Е, не би они знали: чету у Марјане, а нас по Јаругама нека кољу
Турци.
− А шта онда мислите за Пијевчев До? Нас ће ваљда бранити мој
покојни ћаћа.
− Част богу, ми смо из свог села дали осам пушака, па дође ли крај
крају − нама наше пушке, па ћемо се и сами бранити.
− Јест, даће ти поручник да разваљујеш чету.
Радекић је заиста показао да не да разбијати чету.
Кад у Пијевчев До, пред привремени логор чете, дођоше неки
Марјанчани и стадоше с великом лармом тражити своје људе и своје
пушке, поручник напречац поцрвени и букну:
 − Је ли, бре, џукеле једне ви тамо, ко вам је дозволио да се мешате
у војне ствари?! Мислите ли ви да је ово башибозлук, шта ли?! Ко ће
овде командовати војском, ви или ја?! Све ћу вас, бре, пострељати
због буне! Војску разбијате, је ли?!
Пред расрђеним Радекићем сељаци мраморком заћуташе као да
тек тога тренутка увидјеше на шта су пошли и колико су забраздили.
Војску разбијати! Чак се и Урош, изненађено, с нехотичним
поштовањем загледа у одрешитог официра пуног ватре и гњева.
Заборави чак и то да би он ту, можда, могао нешто да дода. Чинило се
сасвим на мјесту и оволико колико је казао Радекић.
А поручник се већ окретао својим борцима који су се искупљали у
разграђеној авлији:
− Ево, момци, погледајте ваше глупе очеве: мисле да су паметнији
од овога тамо комунисте кога нам шаље врховни штаб оружане силе
устанка. Хоћемо ли слушати њега или бабе по селу?
− Њега, њега! − несложно зажаморише борци.
− Ето ти − окрену се Радекић Урошу као да му подноси коначан
извјештај о свему − цивили дошли да се мешају! Вуците се, море,
кући, џуке… Како вас није срамота, ви, домаћини, озбиљни људи?
Капу, бре, човек да вам скине, у руку да вас пољуби!
Овај изненадан, добродушно прекоран завршетак разговора од
стране већ одљућеног Радекића још више постиди и збуни злосрећну
сељачку делегацију. Одоше лагано и у групи, не усуђујући се још дуго
уз пут да проговоре. Само су отхукивали, уздисали и згледали се
ћутке, личећи на какве велике бубе које се нијемо споразумијевају
дугим осјетљивим пипцима. Тек на првом раскршћу неко се осмјели:
− Вала нас изрезили. И треба нам тако.
− Ма јесам ли ја рекао… За свети колац, па по нама.
− Формирасмо, богами, прву чету − задовољно рече уморни Урош
кад на његов приједлог борци изабраше командира Бојана Љусину, а
Радекић би означен као будући командант читаве Подгорине. Нову и
необичну дужност политичког комесара прими Ремзија Ћемаловић.
Послије гласања о његову избору толико је поцрвенио и узбудио се да
су му скоро сузе удариле.
− Браво, браво! − благонаклоно му честита Радекић, који се већ
помало уживљавао у крупну улогу команданта Подгорине.
 − У-ух, Милошу, сад нам тек треба запети, кад кренемо даље. Јадан
ти бог, јес ти видио онога кркљанца на вароши?
Шетајући поред Радекића кроз прохладан потпланински сумрак,
Урош је, отхукујући, набрајао имена села у која се треба ускоро
запутити, а пред очима му је једнако била она збуњена сељачка бујица
која се руши на варош без плана и команде. Ко ли ће то савладати и
довести у ред?
− Ипак, ипак, Милошу, наћи ћемо ми већ начина да све то
урегуламо.
У ово два и по мјесеца Урош се већ био прилично привикао на овај
напоран и несталан живот партијског радника-устаника. Већ му је
постао пријатан и знан мирис млијека и вуне, просушена сијена и
крупних жутих ђулова који су красили крајичак сваке сеоске баште.
Сједао је за софру с оним истим свечаним изразом на лицу као што то
чини читава Подгорина, пуна поштовања према хљебу насушном, и
бочио се с дугим и стрменитим путевима без оне негдашње варошке
жустрине и ужурбаности, која увијек изда и затаји у овим пространим
предјелима гдје се тражи дуг дах. Постепено, али темељито, он се
срођавао с овим крајем и његовим људима, престајао је да одудара и
стрши по свему ономе спољашњем што људе одбија, али је у сваки
свој посао уносио упорну живу устрајност која не трпи одгађања ни
случајности. Такав његов наступ водио га је од првог дана у
неминован и сталан сукоб с вјековним устаљеним појимањима
сељака, који су, зависни од природе и њених ћуди, били навикли на
стрпљиво чекање да свему дође његово одређено вријеме, погодан
тренутак или срећан случај.
Тек је чета формирана, а он је већ тражио мјесто за њезино
логоровање, организовао прехрану и свакодневно истурао патроле
према вароши и према селу Јасенку, гдје се већ смјестила и
одомаћила овећа посада од усташа и наоружаних мјештана. Од ове
његове свакодневне активности сељаци су помало губили дах и тешко
се сналазили.
− О, брате, овај запео, па гура ли гура. Још једно није ни завршио, а
већ се лаћа другога.
Изнебуха, кад се томе нико није надао, нова чета једне ноћи удари
на сам Јасенак, разби неспремну посаду и заплијени десетак пушака.
Кад је свануло, село је већ било пусто, а Урош је смјештао рањенике у
стару Винкову касарну. Из села су поново допремани натраг
жандармски гвоздени кревети и мадраци. Сељаци нису доспјевали да
се честито повеселе и напричају поводом пада Јасенка, а већ се
морало радити и мислити о нечем новом: о привременој болници.
− О, ђаволе, свуда ли стигне овај Урош, јес ти видио!
Нађено је и прво особље за болницу: Катица, Илијина удовица, која
се повукла из вароши заједно с устаницима, и некакав Раде
Цвјетићанин, доброћудан и спор дугајлија, бивши дугогодишњи
болничар из Бања Луке. Док је Катица мирно и спретно пословала око
рањеника као да тај посао већ мјесецима обавља, Цвјетићанин је
сређивао нешто оскудне жандармске апотеке коју су пронашли у
селу, домишљао се шта ли још од љекова има код његове куће и без
престанка пјевушио једну исту пјесму:
− Зелени се зимзелен,
Удаћу се најесен…
Кад једном почне, он је на мелодију те исте пјесме водио сваки
разговор, боље речено пјевушио га:
− Дај, Катице, крј-крпу,
да обришем руј-руке…
Послије поновног заузимања Јасенка, усташе у вароши сасвим се
примирише и престадоше са својим испадима у околину. Застрашени
минулим нападом, сад су се журно утврђивали на свим прилазима и у
старом гробљу. По селима је већ кружила злурада прича:
− Аха, препали се, устравили, па ни носа не помаљају… Ех, да ли
нешто имају снаге, богме би нас било свакаквих.
☆
Испред сваког села, на оној страни до вароши, на првој згодној
узвисини бучао је немирни устанички логор. Три-четири „пушкара“
важно су се башкарила наврх самог брежуљка одакле се отварао
најпрегледнији видик према вароши, док су, мало пониже од њих,
жагориле гомиле „рогуљаша“ просуте по хладовини. У заклоњеној
ували крчкао је голем казан с ручком. Око њега су се без престанка
врзмали докони рогуљаши и рјечкали се са куваром.
− Еј, кад ће тај твој ручак? Спаваш ли, шта ли?!
− Чекај, најприје има да ручају пушкари, па онда ви остали −
бранио се кувар.
 − А што ти то нас остале промећеш назад? Зар и ми нијесмо
војска?
− Их, војска! − мјерио их је кувар без мало поштовања. − Не дај
боже да одакле пукне, сви би прснули ко зецови.
− Би, ти знаш, тако кривоног.
Ријетки сеоски ковачи латише се чудна посла: ковали су копља
разних облика, насађивали на дуга држаља старе аустријске бајонете
и „штурмесере“, исправљали половне косе и рогуље. Ковач из
Глибајца исковао је неку врсту „елебарде“, с куком и шиљком, и
похвалио се Јовандеки Бабићу:
− Погледајдер: овом куком само привучеш Турчина, па га онда
шиљком ждрокнеш!
− Боме ти га ја мајци не привлачио. Да ми се не нађоше добре ноге,
остадох ја на вароши без себе.
Како су пољски послови били у највећем јеку, из логора би нестао
сад овај, сад онај сељак, већ како је коме била нужда, па кад то
бјежакање учеста и прошири се, међу онима најпостојанијим настаде
незадовољство. Међу ове су, обично, спадали и пушкари.
− Како је сад то: ми овдје дреждимо сваки у бога дан, гледамо глави
мјеста, а други нама иза леђа сарађују љетину и гледају свог посла?
Охо, и ми би кућу кућили, да нам бити може.
Оној невољи први нађоше лијека довитљиви Глибајчани, уведоше
такозвану „смјенашку војску“: осам дана ишли су у логор једни, а
осам дана други људи из села. То се необично допаде и устаницима из
околних села и убрзо сви, као по договору, створише смјенашку
војску.
Читав посао по тим смјенашким логорима сводио се углавном на
краћа патролирања и извиђања да их усташе одакле не би изненадиле.
Они понајближе вароши још су били најбуднији, па су се понекад и
пушкарали с непријатељем који је посједао утврђене положаје на
прилазима у град. Ти устаници, најближи граду, имали су обично у
својој смјенашкој гомили једно мање језгро од најсигурнијих бораца-
пушкара. То им је, у ствари, била једина истинска одбрана, јер се у
разуларене и несигурне смјенаше није могло поуздати.
Иако је Јасенак био очишћен од усташа и посвема опустио,
Глибајчани су од њега ипак увијек били на опрезу.
 − А, јок, не вјеруј ти њему, је ли оно само турско село, ја ти кажем,
дјетићу! − опомињао је стари Јовандека Бабић свакодневно се
смуцајући кроз логор.
− Тако је, Јоване, тако је, Обилићу мој! − потврђивао је просјак
Станко Веселица. Он је тек сјутрадан послије битке на вароши успио
да се некако докопа логора на Превији. Причао је страшне ствари о
Јасенку, описивао печење људи и вађење очију, отхукивао и крстио се,
кукао за изгубљеном кобилом, па се послије два дана опет развеселио
и разраколио као да ништа ни било није. Лармао је и викао
командира:
− Лазија, пиши и мене у војску без смјене и урлапа све док не
форикујемо до Косова!
− Дедер, Лазо, урабоши бригадног ђенерала Станка Веселицу.
Из дана у дан Лазија се показивао као све озбиљнији и строжи
командир. Гледао је на логор као на неко велико, њему повјерено
домаћинство и грдио је људе за најмању аљкавост. Није му из ока
измицао чањ ни Јова Јапан, горе у крошњи букве, па је и на њ често
навикивао:
− Еј ти горе, мрцино једна, ил је теби важније извиђање ил разговор
с Цвјетком Прасцом?! Богме ћу вам ја дати разговор и трговање. Баш
сте нашли мјесто.
Једино нешто више попустљивости Лазија је показивао према
групи дјечака од једно петнаест-шеснаест година који су се
добровољно пришљамчили уз његов логор. Били су то окретни и
обијесни момчуљци баш у ономе добу узраста кад почињу да показују
први отпор и непослух кућном старјешини, пропуше се и ударе у
ноћне скитње и прела. Такве су у селу звали дјечачинама, док их је
Лазија називао „боћулини“ и одувијек је према њима био слаб и
попустљив, можда због тога што сам није имао дјеце и што је вјечито
прижељкивао сина-насљедника.
− Ајдете, боћулини, дедер, Ђоко, Богданчићу, Бране, скокните доље
у њиве под Јасенком, па доћерајте за ручак једно турско теле.
На ту пријатељску наредбу, изречену скоро у шали, дјечаци су
спремно скакали и ломили се низ Превију подврискујући као да ће у
сватове. Јурњава кроз јасеначке кукурузе, за теоцима, била је за њих
обијесна и пријатна игра којој су се радовали исто толико као ручку,
пјесми или пушкарању од вароши. Свака новост и промјена, па макар
праћена пуцњавом и паљевином, код њих је изазивала немирно и
радосно треперење.
− Аха, ево опет нечега! Биће повуци-потегни!
У смирај сунца дјечачине су се крадом извлачиле из логора и
кретале у Јасенак да пљачкају мед. Била је то занимљива и шкакљива
работа скопчана с прилично опасности. Нико од њих није био ни
умјешан ни довољно стрпљив да из кошнице истјера пчеле димом или
да их погуши у води, па су медоње увијек скупо плаћале своје ноћне
подвиге. Враћали су се у логор отеклих лица, често обневидјели на
једно око да су их једва препознавали.
− Ама, који ли је оно? Све ми се чини нешто као познат −
пропитивао се ујутру Јово Јапан спремајући се на букву и загледајући
искоса свога комшију Ђоку. − Заклео бих се да сам га негдје видио.
На пљачкање кошница дјечаке је први натентао стари Јовандека
Бабић. Једном, предвече, затекли су га заједно с Тодорином како
запаљеном сламом „кади“ једну кошницу и одмах су се досјетили
јаду:
− Пази, па ови ће вадити мед!
Одмах су се и они дали на тај посао, чим су се увече пчеле мало
примириле, али су, онако неспретни, оборили једну кошницу и
узбунили пчеле, па су морали трком побјећи у кукурузе и тамо се
позадуго прићутати.
Преко дана, по сунцу и припеци, медоње нису могли живи остати
од мува, пчела и осова који су наваљивали на њихова одијела умазана
медом. Због тога су се завлачили дубоко у љескар или гдјегод у високу
папрат и тамо предањивали. Једини Јовандека није марио за те
ситнице, па пошто би ујутру прошврљао кроз логор, кришом је кретао
у Јасенак да пљачка. То су му били најсрећнији тренуци у животу, кад
је могао слободно, без ичијег надзора, да иде од једне до друге куће у
џемату и да је натенане претреса од подрума до тавана. Сваки пут је
налазио нешто ново и корисно и с пуном торбом враћао се кроз
шумарке и кукурузе у свој Глибајац.
Да устраше Јовандеку, Лазијини „боћулини“ вратише се једног
предвечерја са извиђања и старцу испричаше како су у самом Јасенку
опазили једну усташку патролу. Јовандека се уозбиљи.
− Да не начине какву засједу, мајку им лоповску?
 − Богами се ти то надај. Не долазе они џабе.
Тих дана, заједно с Јовандеком, око логора се читаво вријеме
врзмао и Тодорина Мајкић-Ићановић, из Јаруга. Изговарао се на то
да се завадио с братом Глишом код кога је, као инокосан, живио кад
би се вратио одакле из свијета, с рада. У ствари, он је прешао код свог
прике Јована због близине Јасенка и пљачке која је тамо била у
изгледу.
Те вечери, док су и они сами „добровољно“ лежали на фронту, у
ријетком стрељачком строју испред јасеначких кукуруза, Јовандека
прикрича Тодорини и Веселици:
− Ваља се ноћаске припазити. Кажу дјечаци да су усташе свраћале
у Јасенак.
− Аа, прика, онда мој бог ноћас не иде тамо! − гракну Тодорина.
− Богами, онда ни овдје није сигурно − забрину се Веселица. −
Нијесам ја ни требао ту да омркнем. Лако је за вас двојицу, ногати
сте…
Веселица још честито и не заврши, кад се у кукурузима зачу
некакво шуштање и опрезно кршкање. Тодорина се брзо попридиже.
− Чујде! Ево их, господарца ми бога!… Чуј, чуј! Бјежмо, браћо!
Препаде се и стражар који је стајао у близини, па насумце опали из
двоцијевке у мрак и здими за Тодорином и Јовандеком. Узбуњени
сељаци, ошамућени од сна, видећи да се већ бјежи, натискоше и сами
куд који, неки у село, неки у шуму или према логору. Фронт
Глибајчана зачас прсну и осу се на читавој дужини према Јасенку.
Они који су окренули према логору пробудише Лазију.
− Лазија, ево усташа!
Подуго је требало док је Лазија окупио око себе усколебану резерву
и још десетак бјегунаца и опрезно кренуо према Јасенку. Нигдје се
није чуо ни пуцањ ни људски глас, па Лазија поче да сумња:
− Ма, чујете ли ви… богзна од чега сте се ви препали, мрцине једне.
Ко је видио усташе?
− Шта ми знамо! Викнули су тако и одмах је почела бјежанија.
Убрзо је откривен узрок узбуне. Из кукуруза, са саме линије
фронта, јави се Веселица:
 − Ехеј, овамо јунаци, овамо… Ево, Станко је уватио усташу!
Некако напшшше Станка у кукурузима и почеше се у чуду
надвиривати над његовим заробљеником.
− Па то је теле, бог те видио!
− Теле, теле! Од њега су браћа ноћас клиснула − потврђивао је
Станко, мудро прећуткујући да се и сам од страха био завукао у
љесков жбун, а кад је теле већ стигло до њега, зграбио га је за врат и
дуго се с њим бочио и напрезао, док му је везао каиш око врата.
Сјутрадан је Лазија сазвао на збор све своје „јунаке“. Поред њега је
стајао Веселица држећи везано теле.
− Ево, мрцине једне, срам вас било овога Станка и овога телета које
вам је пробило фронт…
Није минула ни недјеља дана од битке на вароши, а већ су се
бројни логори по Подгорини били улежали и запарложили
претварајући се у мјеста погодна за дембелисање. И оно нешто
отреситијих људи, противних левентовању и беспослици, били су
мало-помало захваћени поспаном непокретношћу масе и читав
њихов протест почео се сводити на забринуто и зловољно гунђање.
Учесташе потајна извлачења и бјежакања из логора, а по пустом
Јасенку намножише се пљачкаши. Јовандека Бабић већ је отуд
извозио чак и „турски“ ђубар. Људи су се све дубље уљуљкивали
несигурном и варљивом надом да усташе немају снаге и да уопште
неће ударати на села. Од куће до куће луњао је Савин зет Бикан а
почесто и сам Саво, па су људима провлачили кроз уши како је
устанак само једна будалаштина и пропаст и како се треба што прије
мирити с властима. Препричавали су и писмо које је преко
јаружанског кнеза логорник упутио Сави Љусини (Савино писмо
логорнику није спомињано) и у коме Шкуро позива све на ред, мир и
послушност. Кривице и казне у томе писму нису поменуте баш као да
се ништа није ни догодило, па је то било сумњиво и за бригу и самом
Сави, али је он вјешто заобилазио сваки разговор о томе.
− Лако ће се за то, људи, само да се ово једном умири. Претјерали
они, па претјерали и ми и − ето ти.
Једног јутра, обилазећи свој логор на Превији Лазија се зачуди
запуштености својих сељака. Нешто поспано и дембеланско избијало
је из свега: из начина како су се протезали, устајали, чистили се од
папрати и преметали по својим торбама. Потпиривао је спаран
вјетрић и наносио из љескара непријатан задах. Лазија се намршти и
пљуну.
− Пху, мрцине доконе, живи сте се усмрдили!
XIV
Неколико дана послије заузећа Јасенка, кад су већ мало средили
привремену болницу у касарни, Урош и Радекић кренуше да обилазе
поједине сеоске логоре. Пратио их је Гојко Ћупурдија са још двојицом
бораца.
По свим селима Подгорине већ се било прочуло за поновно
освајање Јасенка и за Бојанову чету па су поједини сеоски командири
указивали на његов примјер и корили своју ордију:
− Стидите се Јаруга и Марјана. Кад су они били испред нас − никад,
а видиш ли сад!
Урош и Радекић одлучише да најприје обиђу глибајачки логор на
Превији, јер су се већ познавали и разговарали с Лазијом. Тамо их
дочекаше веома пријатељски и с поштовањем. Узбуни се и на ноге
скочи читав логор. Чак и Јапан заборави свој осматрачки посао и
заблеја се одозго с букве у наоружане госте.
− Устај Ђурекане, ево дошо официр и онај његов… знаш.
Окупљена гомила гледала је Радекића весело и с љубављу, а Уроша
испитивачки и озбиљно. Али већ на прве поручникове ријечи да треба
увести сталну војску, људи се узеше рогушити.
− Охо, да неко сједи код куће, уза жену, а ја да му ратујем!
Кад се помену дисциплина и захтјев да сви устаници у читавој
Подгорини имају једну јединствену команду, граја се још више
појача.
− Нећемо старе југословенске дисциплине!
− Доста смо и досада другог слушали, хоћемо сами да
заповиједамо!
− Нећемо више господе за вратом, сад суди гуњ и кожун. Капут се
више не пита.
− Каква команда! Не треба нама ничије команде, Доста нам је и
Лазије!
 − Хоћемо команду! Хоћемо Радекића! − повикаше одједном
Лазијини „боћулини“, окупљени у једној групи око Гојка Ћупурдије и
малко издвојени од осталих
− Ћутите ви, балавци, тамо, ко вас пита!
− Питамо се! Зашто се и ми не би питали?! − пркосно и подругљиво
дочека боћулин Бране.
Урош наочиглед равнодушно слеже раменима и погледом пријеђе
по гомили пред собом.
− Добро, људи; ето, нећемо јединствене команде, али ако
непријатељ из вароши удари с јачом снагом преко Јасенка па право
на вас, што ћемо онда? Од кога ћете онда помоћ тражити, ко ће
наредити да вам се та помоћ упути?
Гомила заћута оборених глава. На то изненадно питање нико није
имао спремљена одговора.
− Ето видите. Не тражимо ми јединствену команду ни због мене ни
због друга Милоша. Вама је она потребна, вама.
− Хоћемо команду! Хоћемо Уроша и Радекића! − поново повикаше
дјечачине, али им сад нико није противрјечио.
Одједном се с букве јави Јово Јапан:
− Еј, људи, дајте да и ова бена једну каже… Богами, и ја сам за ту
команду. Сам Глибајац не може ратовати, то вам ја кажем.
Дуго је требало док су се умириле присталице смјенашке војске и
тврдоглави противници реда и дисциплине, а кад Радекић коначно
предложи да се од устаника из Глибајца, Вреоца и Јапаге створи једна
чета, опет се подиже граја.
− Е, а чије ћемо село онда бранити? Свак ће себи вући.
− Боље је да смо у чети све своји, без туђе умјесе.
− Ја се не мичем испред Глибајца, па бог! − викао је неки старији
човјек огорчено сијевајући ситним очицама.
− Будеш ли ти сједио и чекао само пред Глибајцем, пред својом
кућом, остаде ти и без куће и без главе − изненада се јави Урош. −
Свали се ти усташама доље на пругу, тргај им шине, тако се брани
Глибајац.
Као по команди сељаци се примирише слушајући странца. Ово што
је он сад рекао о прузи, било је нешто ново и необично, вриједно да се
о њему размисли. Па да, право каже овај младић, ако нећеш да ти
дође војска, руши пругу. А осим тога, и ту поручник има право, од
људи из три села саставиће се чета с прилично оружја, па ће отпасти
они бројни рогуљаши који су само на сметњи.
− Вала, на моју су ми се главу попели ови рогуљаши − гракну из
ћошка глибајачки кувар Јово, познати сеоски колар. − Ништа под
милим богом не раде, а појели би ноге испод себе.
− Е, гукни ми ти…
− Еј, Лазија, пиши и нас у ту чету − јави се нз гомиле дјечачина
један глас.
− Баш му требају такви − опет се јави онај огорчени сељак који је
говорио да неће никуд испред Глибајца.
− Бољи смо нег ти, брко! − дрско му одговори један дјечак.
− Па, Лазија, примај дјечаке, кад се већ драге воље јављају − сложи
се Урош.
− Хоће он, хоће − умјесто њега гракнуше осокољени боћулини и
узеше да се мешкоље и подмигују с Гојком Ћупурдијом.
Мртвила у логору напречац нестаде. Оживјеше препирке,
договарања и разноразна нагађања. Једна по једна групица сељака
хватала је час Радекића, час Ћупурдију, сад се опет јатила око Уроша,
вукла их на страну и детаљно, до ситница, претресала оно што је
малоприје већ чула. Са старом сељачком неповјерљивошћу обртана је
и провјеравана свака малопређашња одлука, са несвјесном тежњом да
се што више задржи од онога старог, већ познатог, на шта су људи
одраније навикли. Покушали су чак да прошверцују понешто и од
својих планова о мирењу с „државом“, али Урош одлучно одби сваку
помисао на ту работу:
− Ништа од тога, људи: или ми или они, трећег излаза нема.
− Па тако смо нешто и ми сами рачунали − сневесељено су гунђали
сељаци губећи, за тренутак, даљњу нит разговора.
За ручком, окружен гомилом сељака, Урош се мало-помало
развеза, ишчупа се из своје хладне уозбиљености и стаде да разговара
живље и веселије, шалећи се и смијући. Ту, на трави, у зеленилу,
окружен са свих страна сунчаним видиком, плаветнилом и слободним
просторима, с људима око себе, он се јасно сјећао свог дјетињства и
сеоских зборова на које је одлазио заједно са својим оцем, учитељем.
Овако исто као и он данас, његов отац сједио је на трави за сеоском
софром, окружен људима пуним поштовања и пријатељске
предусретљивости, а мали се Урош прибијао уз његову подвијену ногу
и осјећао како и на њега самог пада одсјај тога сељачког уважења
пуног љубави. Њега су нарочито пазиле сеоске жене, мајке, и он се и
данас, чим се нађе у сеоској кући, подсјећао на оне негдашње
преплануле окоште руке жена које су преда њ постављале комаде
погаче и здјеле с млијеком.
Онај негдашњи, вјечито озбиљан, сређен и хладан активиста с
универзитета, сад је овдје, у селу, поново почео да просијава
дјетињском ведрином из оних безбрижних година проведених на селу.
Сјећао се негдашњих шала и доскочица, вечерњих прела уз бербу
кукуруза и набијања конопаља, зимских посијела кад у фуруни
бугиња ватра, а међава пурњави око ниских расцвокотаних прозора.
Као вољене птице враћале су се поново старе, упола заборављене
ријечи које су самим својим звуком отварале пред очима читав један
минули свијет, мио и знан, с његовим људима и сунцем преливеним
предјелима из којих као да провијава негдашња дјечакова радост и
туга. Урош је опет откривао у себи дјечака са свом његовом топлином
и непосредношћу, која му је данас толико потребна за успостављање
оне праве срдачне везе с људима овога краја.
„Ништа није теже и досадније од невеселе памети“ − још давно је
Урош прочитао негдје код једног руског писца и сад му се, овдје на
селу, јасно објелоданила сва истинитост тих ријечи. Кад год је
покушао разборито и објективно да објасни неку ствар, сељаци би га
слушали позорно, с невеселим уважењем, али душе су остајале хладне
пред читавом том његовом мудрошћу. Ваљало је до њиховог срца
дођи некаквим другим путем, оним једноставним начином на који
Стојан Кекић преко обичне шале отвори и загрије сваког слушаоца.
− Иде, већ иде, сналазим се − радосно је помишљао Урош сједећи
међу Глибајчанима и шалећи се с Веселицом који се добро познавао с
Урошевим оцем. Урош у сјећању ишчепрка чак и неку прилично
папрену пјесмицу коју је од Веселице у дјетињству научио:
„Ој ђевојко ти не буди луда…“
Читав логор насмија се и пјесмици и Веселици и већ Уроша узеше
гледати веселије и повјерљивије. Чак се и Јапан, привучен толиким
смијехом, спуза са своје букве и пође да прислушкује, жмигајући
заврнутим бјељугавим трепавицама, а на букву, за осматрање,
поћераше Цвјетка Прасца.
− Ајд, срамото своја, смијени друга, улежао си се ту ко прави
правцати прасац − укори га Лазија-Мазија.
☆
Састанак у Вреоцу пође боље него је ико очекивао. Завучени у
дубок и тијесан пролом на саставцима два брега, с пута људима и
далеко од сваке помоћи и савјета, Вреочани једва дочекаше да им
дође „неко паметан“ и да им проговори коју ријеч. Долазак Уроша и
Радекића они претворише у праву свечаност, испекоше овцу јаловицу
и у селу поручише читав товар пита и другог јела, а кад Урош поче да
говори, сви су стали да га слушају с правим дјечијим љубопитством,
заборављено се смјешкајући. Кад је најзад завршио, уздах жаљења
проструја гомилом.
− Ех, да је још макар мало говорио!… Слушао би га човјек васдукти
дан.
За ову свечану прилику чак су и старом кнезу заборавили све
његове гријехе, и за ручком га, као старијега, поставили уза саме
госте да се и од њега чује која паметна.
− Дедер ти, Ђукане, сједи ту крај људи; ти си више као један
свјетски човјек, па умијеш еглендисати. Шта ћемо ми овако бенасти и
незаглављени!
Сви Вреочани скупа чинили су се као једна једина породица. Пуни
дјечје простосрдачности и међусобне трпељивости, они никад нису
упадали у крупне свађе и размирице, свикли да живе у тијесну и
упућени искључиво на помоћ између себе. Имали су свога ковача,
свог колара, штројитеља волова и прашчића, бабицу и врачару, па чак
и заједничког старца-потукача, долуталог однекле из Лике, о коме су
се заједнички бринули да не буде го и сувотан. Читаво село настало је,
канда, од свега двије или три породице, јер се већина њих презивало
Миљевићи и Бараћи, а да би се некако међусобно разликовали, уз
главно презиме долазило је још једно споредно: Миљевићи-Гранићи,
Миљевићи-Пувале, Миљевићи-Кокоти, Бараћи, Пушибрци итд.
Кад је било заједно с осталим устаницима кретати на варош,
Вреочани су и то сложно одлучили на заједничком збору, а тако су
исто ријешили да избатинају свога кнеза Ђукана, онако фамилијарно
и без много вике, као што се ради са сваким чланом породице кад
нешто скриви.
Једина слаба страна код Вреочана било је то што нису имали
командира, него су о свим пословима рјешавала четворица
најотреситијих људи из села, износећи сваку крупнију ствар на општи
сеоски збор. Зачуђеном Урошу паде у очи да се међу том четворицом
налази и један прилично млад момак, усукан, строг и црн,
преозбиљан за своје године. Послије му рекоше да је то млади
вреочански ковач, веома вјешт и довитљив у своме послу, који је
наставио занат свог покојног оца и већ четврту годину ковао на опште
задовољство својих сељака.
− Одавна је нас требало у једну појачу чету признаде млади ковач,
мрштећи се и црвенећи − и Глибајчане, и нас и читаво Јапаге.
Сковати једну честиту чету, па нас макнути подаље од наших села, јер
докле год ти он одозго из логора вири у своје двориште, нема ти од
њега војника.
Завршивши, ковач се накостријешено окрену око себе као да све
своје Вреочане укоријева тим говором, па онда се обрати Урошу
лично:
− Да знаш, урадићемо како нам год боље кажете и научите нас. Ето,
зна нас мали Ћупурдија: мало нас је, али… једна смо кућа.
Урош и Радекић код Вреочана се и оконачише, осјећајући се
читаво вријеме свечано и у гостима, а сјутрадан зором кренуше у
логор села Јапаге.
☆
Село Јапаге је било једно од највећих у Подгорини и стерало се у
дугачкој долини између два бријега. Средином села текла је рјечица
Јапага, а с њене лијеве и десне стране, уздуж једне и друге косе,
отезао се низ сеоских кућа. Куће су биле раштркане и по падинама
оба брега, по малим увалама и заравнима, укривене међу воћњаке. С
горње стране долина је била затворена ниским плећатим брдом,
испод кога је, из неколико мањих врела, извирала Јапага. Око њих се
савијао читави вијенац од начичканих кућа, чинећи посебан и одвојен
заселак Јапага, Заваље. Више њега, код најгорњих заваљских кућа
налазио се логор села Јапага, јер се с те стране најприје очекивао
непријатељ, ако ли крене од вароши.
Јапажане затекоше у великој свађи и препирци. Радекић једва
разабра да се кавже око неког затвореника, једног сељака из самог
Заваља, који се бунио и одбио да плати „разрез“.
− Кажем ли ја јутрос теби, да ће с њима бити повуци-потегни −
пришапта Радекић Урошу. − Све ти је ово дрвени адвокат.
Јапажани су у читавој Подгорини били познати као тврдоглави и
закренути људи с којима је муке имао и срески начелник, и
порезници, и жандарми, и поп, и учитељ. Обично су се дијелили у три
табора, према дијеловима села: „Лијеву Честицу“ чинио је дио села са
лијеве стране рјечице Јапаге, они с друге стране припадали су „Десној
Честици“, а само Заваље чинило је трећи табор. Ти су се табори због
сваке ситнице бескрајно натезали, препирали и тужакали, тако да су
се њихови „предмети“ годинама повлачили по судовима без изгледа
на икакво рјешење. Најзад су толико дојадили и срезу и суду да су их,
приликом сваке тужбе, одмах глобили, и тужену и тужитељску страну,
због „довођења власти у заблуду“, и тако се Јапажани једва окануше
тога да своје спорове износе пред власт. То им, ипак, није сметало да
се и даље у селу између себе кавже и ратују.
Овим инаџијама најразличитије ситнице служиле су као повод за
распру и препирку: некад је то била свађа око каквог поредовничког
млинчића, други пут око неке утрине или шикаре која је служила као
заједничка испаша за овце и козе, једне године, опет, покарабасили су
се око поправке црквеног крова, а за кратко вријеме хватали су се за
вратове око тога коме припада храст на раскршћу.
Ако је распра започела само између двојице људи, у почетку би
дошло и до споразума, али су се онда у ствар мијешали познати
сеоски „адвокати“, особито ако су спорне странке биле из различитих
табора, и ствар би била убрзо покварена. Спор оне двојице претворио
би се у спор између два одавна завађена табора и већ му се није
видјело краја ни конца.
Било је право чудо како су се Јапажани, послије неуспјелог јуриша
на варош, сложили у томе да им заједнички логор буде баш на бријегу
изнад Заваља. Они би, можда, били створили и три логора, сваки
табор више свог дијела села, али их је здружила заједничка опасност
која је селу пријетила баш с те стране, а нешто је превагнуло и то што
су сами Заваљчани имали четири карабина.
Да би било сваком право, више Лијеве и Десне Честице постављене
су мале страже од четири-пет људи да могу упозорити село на какву
непредвиђену опасност с тих страна. Осим тога, бојећи се какве
подвале и неправде, они већ првих дана почеше правити разне
прописе и уредбе, сад за ово, сад за оно: уредбу о смјенашкој војсци, о
томе колико ће војника дати јаче домаћинство, а колико слабије,
пропис о исхрани војске, о одсуству за пољске радове итд. Сваки дан
се јављала потреба за новим правилом и уредбом, тако да се ствари
брзо заплетоше, а донесена правила и прописи служили су само као
згодан повод за разноразне распре.
Састављач тих правила, бивши жандармеријски поднаредник
Стојан Долинар, висок, лијеп и сређен човјек, често би усред највеће
свађе одмахнуо рукама.
− Богами, људи, ова наша правила само су начинила забуну међу
људима. Кажем ја вама, боље би било без њих… Ето, ви сте ме
натјерали да их састављам, али брате… ниш посла.
− Аа, немој ти тако, нећемо тако, драги мој… − упадао му је у ријеч
онизак, збијен и црн сељак, заваљски газда Никола Бундева, звани
„Мачак“. − Хоћемо ми пропис и правило како кога спада и сљедује и,
драги мој…
Овај Мачак, веома тврдоглаво и закренуто створење, био је мајстор
у томе да и најпростију ствар тако изокрене и заплете да је више нико
жив не може разријешити и ухватити јој крај. Никад не слушајући
свог саговорника, не узимајући у обзир туђе примједбе, он је причао и
везао глатко и без икаква застоја, већ према ономе што је себи увртио
у главу. Ма како га пажљиво слушао, из читаве те говоранције човјек
никад није могао да извуче сигуран закључак: има ли овај човјек
право или не. На први поглед чинило се да он једну ствар напада с
разлогом и оправдано, али већ послије неколико тренутака слушалац
би стао да се мршти: јок, није ти ту нешто на мјесту. Није, али шта?
− Остави, брате Никола, мене од твоје придике увијек заболи глава
− бранио се Стојан Долинар, командир Јапажана, и бјежао је за
својим послом, док је Мачак и даље низао своју литанију пред неким
другим слушаоцем.
Свађа на коју су наишли Урош и Радекић потекла је опет од Николе
Бундеве. Он се бунио због једног свог Заваљчанина, неког Луке Каљка,
који је одбио да плати разрез за исхрану војске, и још уз то опсовао и
војску, и Долинара, и онога ко је све то први започео. Због тога га је
јапажански „војни суд“, и то су имали, осудио на петнаест дана
затвора и на силу му реквирирао разрезано јагње, а Каљкова жена и
сама је обећала донијети тражени хљеб.
 Сад је Каљак лежао у логорском „војном затвору“, једном ниском
празном обору за говеда, и ту се играо „козаљке“, с другим
затвореником, неким Петраком Ђурићем коме је неки иконописац-
скитница још давно дао надимак „Петрарка“, по имену славног
талијанског пјесника, па му тај придјевак и остао. Петрарка, затворен
због туче са женом и због „избегавања војне обавезе“, весело је
подносио своје заточење, док је Лука Каљак сваки час остављао
козаљку, виркао кроз рупу на вратима и зивкао поједине људе:
− Триво, брате, избављајте ме одавде, ако знаш за невољу. Кажи
Долинару да ме пусти да само сарадим љетину, па ето мене најесен,
да одлежим што ме спада.
− Ајде, остави, болан, шта нам и овдје фали: сити, пијани − корио
га је непоправљиво ведри Петрарка.
Врата њихова затвора била су, у недостатку браве, замандаљена
једним дрвеним клином и још за сваку сигурност подупрта јаким
храстовим дирјеком. Тек увече је постављан стражар, један исти и за
њих и за читав логор, а преко дана, кад би им што устребало,
хапсеници су лупали у врата и викали вирећи кроз ону рупу.
− Ћаћа вас од шуге мазо, камо ручак за сужње-невољнике? − весело
је крекетао Петрарка промаљајући нос на ону рупу, док је мрзовољни
Лука злогуко прорицао:
− А, нема друге, видим ја да ћемо ми овдје кости оставити.
− Хоћемо − кости од ручка! − досјетљиво је одговарао Петрарка.
Још прије него су Урош и поручник честито предахнули, Никола
Мачак потеже своју причу о Луки Каљку, али га сталожени и људевни
Долинар прекиде у самом почетку:
− Остави, Никола, та нијесмо Цигани. Мислиш, ваљда, да су ови
људи дошли због наше… Чекај, нек се одморе мало.
− Па ја, овај, нијесам… − постиди се Мачак и узе да тражи лулу.
Чим су угледали госте, Јапажани се стадоше журно и с грајом
искупљати око зграде у којој је била Долинарева „канцеларија“. По
њихову жагору могло се видјети да међу њима нема слоге и да се сад
оштре да сваки брани своје увјерење. Сваки час би понеко вирнуо
кроз отворен прозор на наоружано Урошево друштво насупрот кога је
сједио Никола Мачак, жмарећи лулу и врпољећи се у очекивању кад
ли ће већ једном почети озбиљан разговор.
 − Охо, у овога сваког пушка! − чудили су се радозналци брзо се
повлачећи од прозора.
− Ехе, лако је онда било заузети Јасенак − одмахивали су неки
завидљивци трудећи се да умање побједу Бојанове чете. − Дај ти и
мени онолико пушака, па ћу ти и ја освојити три Јасенка.
− Хоћеш баш ти са својом Лијевом Честицом!
− Хоћу прије нег твоје Заваље! Да је сјећи туђе орасе, не велим да
би вас престигао.
Зачас би плануле старе зађевице и боцкања, потегли се рачуни још
отприје десет година, па би се брзо заборавило због чега је управо и
започела свађа и људи су се инатили и натезали око некаквих
орахових дрвета за које већина од њих и не зна гдје су посјечени и ко
је главни кривац за ту работу.
Већ код првог Радекићева приједлога, да се створи стална војска,
најприје је настала необична тишина, а онда Мачак изненада диже
своју лулу и ужурбано зажмирка.
− Господине поручниче, не може то тако… не може. Зашто да ја ил
мој синовац дреждимо у војсци, а онај тамо Тополић ил Завишић да
сједе уз женине краке и да, драги мој… А, не може то, част и теби и
томе страњскоме младићу крај тебе.
− Какав страњски?! − љутну се Радекић. − Ово је наш друг и
организатор устанка, послан од врховног…
− Шта ја знам ко је − прогунђа Мачак онима око себе. − Видим
само да се нешто сашаптавате.
Долинар сачека крај Мачкова говора са некаквом напрегнутом и
мучном пажњом, па се лагано подиже с кладе на којој је сједио и нађе
се тако усред збијене масе, висок и лијеп, утегнут у жандармеријску
униформу. Већина га је гледала с нескривеним задовољством и
дивљењем.
− Људи, да и ја неку кажем. Видите и сами да су овдје у питању и
главе и иметак, а о слободи да се и не говори. Богзна шта нам доље у
граду спремају у ово неколико дана затишја. Нама нема друге, право
каже овај човјек: ил створити праву војску или пропасти по темељу.
Људи, није данас до шале.
Кроз гомилу проструја лаган жамор одобравања, а онда се опет
утаче неуморни Мачак:
 − Све је то лијепо, али мој бог не оставља овога овдје положаја. Кад
се ми кренемо богзна куд с Лазијом и црним врагом, а Турадија
провали до нашег села…
− Не бој се ти да ће провалити − пресијече га Урош. − Кад ти имаш
добру и покретљиву чету…
− Јест, чету! Знам ја, драги мој, да се ти не бојиш Турадије, кад је
имаш усред своје чете. Нећемо ми те политике.
− Не заборави, прикане, да је та моја Турадија прва јуришала на
Јасенак и да сам у њу сигурнији нег у многог нашег.
− Знамо, знамо − мљео је Мачак једва га слушајући. − Ти данас
вјерујеш више и Турчину и сваком другом странцу, нег својој рођеној
браћи. А ко ти је, драги мој, пречи од твог брата Србина?
− Дај, Никола, молим те, остави то − несгрпљиво одмахну Стојан
Долинар. − Нијесмо се овдје састали да се надмудрујемо, него да
гледамо паметнијег посла.
Осјећајући иза себе подршку онога колебљивијег и скептичног
дијела сељака, нарочито међу онима од Заваља, Мачак је упорно и
смушено плео језиком и бранио смјенашку војску, неопходност
логора баш ту, на томе брду повише села, тврдоглаво бубњао и вукао
на своју страну, а све се, на концу, сводило на то да се остане у
завјетрини, што ближе својој кући, не испуштајући ни тренутак из
вида добро знан кров, њиве за срце прирасле, пашњаке у стрмини и
све оно што човјек има и зашто живи.
На крају се, на позив Стојана Долинара, морало приступити првом
гласању. Читава Десна Честица и добра већина Лијеве била је за
Стојана и за стварање заједничке чете с Глибајчанима и Вреочанима.
Послије дужег колебања тој већини придружи се и лијеп број млађих
Заваљчана. Она преостала мањина, зловољна и гунђава, оборених
глава шарала је очима не усуђујући се да отворено погледа ни
Радекића, ни свога командира Долинара.
Осјећало се да ће ти узврети тек вечерас, у мраку, кад се негдје
окупе и даду маха свом незадовољству.
Поткрај читаве те гужве упадоше у гомилу Петрарка и Лука Каљак.
Чујући жагор окупљених сељака, радознали Петрарка није дуље могао
издржати у затвору, него је провалио врата и повукао са собом
незадовољног Луку.
 − Стојане, пиши мене одмах у ту твоју чету! − повика Петрарка,
који се већ био обавијестио о чему се ради. − Мој бог више не иде
кући, Стеванији на очи.
− Аха, скривио си, а? Затекла те код удовице? − заграјаше око њега
знајући Петраркину слабу страну
− Сад што му би − би. Пиши ме, Стојане!
− А ти, Лука? Ето, Петрарка је стари војни бјегунац, па опет оде у
добровољце.
Лука незадовољно шмркну и одговори гледајући у страну:
− Није мени до тога. Ја сам ти човјек сиромах. Та ви… Немам ја
кад…
Он је још увијек на устанак гледао као на неку докону и залудну
ствар која се њега не тиче, и с тупавом упорношћу настојао да се од
свега тога извуче некуд на страну. Вјеровао је да све то скупа може
проћи мимо њ и мимо његову кућу, тор и хамбар. К врагу ти и
устанак и… Није му доста његовог трошка и убокчије, него још
товарити на врат и те сеоске беспослице. Једва је дочекао да враг
однесе и ту проклету државу и њезине порезе и кулуке, а сад ево нове
невоље за врат. Ех, кад ће једном доћи вријеме, па да…
Брижна мисао Луке Каљка ту се зауставља на ивици некаквог
необичног свијета у коме човјек сељак живи слободно и неспутано,
без државе, без жандармерије, финанса, шумара, учитеља, па
најпослије − ког ће му врага и поп, бог да прости − и без њега се
може…
− Мучна работа ово Јапаге − упола за себе рече Урош кад мало
поодмакоше од логора који је једнако врио и жагорио. − Сад ти се оно
неће до поноћи смирити.
Радекић скиде шајкачу, протресе мало косу и као да тим покретом
распршује посљедње остатке оне запарне и бучне атмосфере логора,
рече с олакшањем:
− Ух, бре, онај Никола Мачак… и сад ми бубња по мозгу. Како ли
само онако меље, никад краја!
− Шта ћеш, с тим ти се ваља упорније борити, него с оним доље у
граду − замишљено рече Урош. − Усташе су већ показале ко су и шта
су, за њих је лако, али оваки као тај Мачак − то ће ти се заплести међу
ноге, чини ми се, и послије десет година.
 − Хм, а и ови твоји муслимани… Некако ми не стају под капу, па
бог − искрено признаде Радекић обзирући се да ли га не чују
пратиоци.

XV
Послије напада на варош, иза све оне пуцњаве и лома, тијесне
улице притисну необична тишина. Као да је какав нагао вјетар
прохујао између збијених кућа, па почистио и развијао све, чак и оне
свакодневне шапате по сјеновитим ћошковима, тако је сад одасвуд
вирила пустош својим прозирним смиреним очима. Згаришта Горње
Махале још су више појачавала тај утисак пустоши, тишине и некакве
тешке испражњености. Чинило се, као да нигдје није остао ни глас
који ће викнути или запјевати, а камоли какав други знак снаге и
пуног, правог живота.
Стара Пехаровица, логорникова газдарица, изгуби онај свој
свакодневни устаљени мир, а уобичајени ред њезиних послова и
навика сасвим се поремети. Сад је све чешће бесциљно лутала по
малом дворишту позади куће, вукући изгажене папуче од филца,
заборављала је устаљене послове које је годинама у одређено вријеме
редовно обављала, и с потајном бригом осјећала је како јој слаби
снага. Узнемирени пилићи подсјећали су је на то да их треба
нахранити, из свињца је гроктало заборављено прасе, бијели и црни
зечеви њушкали су запрљану жичану ограду мрдајући њушкицама. И
по кући и по дворишту поче се јављати неред. Сваки час понека ствар
нашла би се ондје гдје јој није мјесто и гдје сигурно није доспјела у
посљедњих двадесет година откад је умро стари надшумар,
Пехаровичин муж.
− О, боже мој, откуд сад сланик у предсобљу?
Луњајући по кући, стара би застала пред свјетлуцавом витрином
насупрот прозора и забринуто се загледала у пробушено стакло и
скрњену своју омиљену зеленкасту бочицу с насликаним црвеним
вишњама. Ето, то је успомена на недавни напад. Устаничка кугла
прошишала је стакло остављајући на њему расцвјетану искричаву
звијезду, одбила огрљак бочице и пробила даску ормара.
− Да… ето, то је, видиш…
Веома замишљена, у недоумици, баба би заклимала главом. Заиста,
у свијету се нешто измијенило. Појавила се некаква пукотина и сад
више нема ни некадашњег живота, ни онога старог мира и спокојства.
Узалуд човјек покушава да ништа не види и не чује, да се од свега
огради и сакрије у ова четири зида. Сад ни то не спасава. Ево, кугле
саме улијећу кроз прозор не штедећи чак ни ове старе бочице. Шта се
онда ту даље може?
До касно у ноћ са стријепњом је очекивала логорников долазак и не
би ока склопила, све док не би чула да је онај тамо иза зида напокон
легао. Исто тако ујутру, не појављујући се више пред њим са својом
облигатном ракијом, она је једва чекала да Шкуро крене у
канцеларију. Тек онда би одахнула као да јој из куће одлази нешто
страно и опасно што са собом доноси немир и тешке мисли.
По начину како сад логорник долази и како се ујутру опрема и
креће на посао, она је осјећала да се код тога, наоко хладног и
неосјетљивог човјека, десила нека промјена.
Иако је од фра Боже већ у више прилика, онако као заузгред, чуо
да практичног католика данас у светој Кристовој војујућој Хрватској
чекају многа искушења, Шкуру је овај напад на варош ипак потресао
више него је он икад очекивао. Први пут је видио како се гине и по
улицама гледао мртваце у оној страшној и равнодушној
непомичности, усред просута малтера и коњског ђубрета. Први пут је,
чисто физички, по оној хладној трњавици по површини коже, јасно
осјетио како је мали, сасвим мали и незнатан размак између њега,
ознојена, задихана и напета, и ових овдје гињеника које он уз пут,
одступајући, прескаче.
Нарочито му је тешко падао губитак Јозе Орешковића. Онако
предузимљив, хладан и наизглед несаломљив и чврст, он је ипак
збрисан олако и напречац као и сваки други. Е, то је баш оно што
брине и застрашује. Ништа на свијету, ни положај, ни лична снага и
чврстина, ни… ништа не спасава од те изненадне и глупе смрти, те
слијепе и непредвиђене муње која за трен ока сажеже и онога кога се
најмање надаш.
С Јозиним нестанком сад је читаво бреме послова и одговорности
пало на сама Шкурина леђа. У кога би се иначе могао поуздати у овој
проклетој вароши? Поред све наклоности за усташки покрет, фра
Божо је троструко закопчан и затворен као да само упола присуствује
и живи у овоме свијету, адвокат је кукавица, ситан шпекулант и
опрезан лакташ, предстојник, аустроугарска музејска фигура која се
не види и не чује, а остали да се и не помињу. Још су му
најпоузданији баш онај припрости Але Тороман, Мујица Харбаш и
још пар усташа.
Ипак је баш фра Божо Чавар био тај који је логорнику први пружио
праву и сигурну подршку.
Једног дана поручио је фра Божо по Тороману да ће навратити до
логорника и појавио се код њега у своје неуобичајено вријеме, опо пет
сати послије подне, кад је дневна жега тек неосјетно почела да јењава.
Није се спустио на своје старо скромно мјесто, у фотељу поред врата,
него је сјео на средину, насупрот логорникова писаћа стола, и
необично живо ударио руком по меком наслону своје фотеље.
− Шкуро, синко, како ћемо сад? Ваља даље радити.
Логорник изненађено упери у њ своје уморне, дубоко упале очи и
мало се исправи за столом.
− Тешка времена, велечасни.
− Казао сам ја теби да долазе искушења, је ли де? Сад се треба
показати. Баш у оваква времена треба да се осјети наша чврста рука.
− Па то и ја мислим − некако тмурно и неувјерљиво потврди
Шкуро.
− Чврста рука, момче, чврста рука, то је једини спас. Треба поново
претрести читаву варош, покупити све сумњиве и несигурне, па кад
једном овдје будеш имао чисту ситуацију, онда ти је лако даље. Да, да,
посљедњи дани показали су да ми у самом граду имамо свега и
свачега. Мој драги Шкуро, нема више миловања. Добро нам је свима
рекао Виктор Гутић: гвоздена метла!
Фратар је говорио живо и заинтересовано као да је све то сад његов
посао и као да је дошао на мјесто погинулог Орешковића. Шкури
чисто лакну и он поново осјети да није сам и да је ту поред њега
помоћ јача и сигурнија од Јозине, помоћ Цркве, и то не прећутна и
укривена као што је то досад изгледало.
Кад је почео разговор о хапшењу, показало се да је фра Божо или
обавјештенији или проницљивији и од самог логорника. Он је
предложио за хапшење чак и хоџина сина, онога мирног и ћутљивог
дјечака, препоручио је да се удовици Есми попријети да скрати језик,
а кад су поменули Наила Наилхоџића, одговорио је просто, на
Шкурино изненађење:
− Позови га и препоручи му да се обуче!
 − У усташе?!
− Да, да, усташе. Не вриједи много, али ће дјеловати својим
примјером.
На крају, уређујући пред полазак своју одјећу, фра Божо је
препоручио, онако као заузгред:
− И мало ти оштрије, момче, нек виде да се ми не плашимо.
Попусти узде и Прањићу и осталима. Покрени и ове мухаџире да ти
не лармају џабе овуда по вароши.
− Е, то, то, већ су ми се попели на главу својом кукњавом и
зановијетањем.
Одмах послије напада на жандармеријске касарне, у ову варош,
као и у све остале вароши и паланке по Босанској крајини, почеле су
да пристижу престрашене групе избјеглица (мухаџира) пунећи варош
плачем, псовкама и свакојаким гласинама од којих су варошке жене
губиле и оно мало разборитости и памети што им је остало послије
свега што су преживјеле од почетка рата. Огорчени на устанике који
су их раскућили, а исто тако на варошане који су их нерадо примали
под свој кров, мухаџирски домаћини ткали су поваздан кроз улице,
кивни на сав свијет, сваком досађивали својом јадиковком и
шкрипећи зубима, пријетили својим комшијама Србима:
− Вала, чекај ти само, неће им остати ни миш у дувару.
На велико чуђење збуњених грађана, по вароши су поново почели
велики претреси и хапшења, праћени виком, батинама, па чак и
пуцњавом. Отворено, усред бијела дана, проведен је кроз сред
чаршије стари Ћемаловић и његов најстарији син, обојица везани и
крвави. Усташа Прањић, сав задивљао, чупав и очито при пићу,
ударао је старца у леђа и љутито викао:
− Видећеш ти ноћас шта је крвава ћумурџијска рука!
Десетак лаковјерних сељака из околних села, који су били
намамљени у варош да „потпишу предају и покорност држави“, били
су постријељани на самоме мосту и бачени у ријеку.
− Ето, па нек се сад насјетује свак ко их види доље низ воду − мрко
је казао Але Тороман журно напуштајући окрвављени мост.
У тој поновној усташкој хајци пуким случајем заглавио је и кнез
Пепо из Јаруга.
 Тога дана он се био спустио у варош носећи логорнику писмо од
Саве Љусине. Усташка стража повише вароши пропустила га је с
миром, али кад се враћао натраг, поред старог гробља пресрете га
Прањићева патрола.
− Стан де, побратиме. Куда?
− У Јаруге.
− Аа, у Јаруге? − злослутно отегну Прањић као да је то признање
већ довољно, па да човјек изгуби главу. − Ти си Србин, а?
− Па, ја… јест. Био сам код господина логорника, послом…
− Аха, послом! Тражио брат Србин себи посла, јесте ли чули,
момци? − окрену се Прањић оној тројици усташа иза себе. − Дедер,
момчадијо, да ми нашег брата Србина прописно запослимо.
− Да га пошаљемо на рад у Њемачку? Аха-ха-ха!
Досјетка Личанина Николе Орешковића: „послати на рад у
Њемачку“, значила је убити некога, и усташе нису пропуштале да је
употријебе у свакој погодној прилици.
− Е, комшија, хајде, па ћемо у Њемачку, на рад. Ми смо ти та
комисија која шаље тамо.
− Ово ти је предсједник, господин Прањић, стари стручњак.
Пола вјерујући, а пола сумњајући, збуњени Пепо сметну с ума и
оно мало ријечи оправдања које је имао у глави, па покорно пође
према запуштеним баракама за цемент, опкољен усташама. Тек
пошто га заведоше иза прве бараке, у занечишћен простор између
зида и кржљаве живице, он као да наслути зло и слеђено се загледа у
Прањића који је нешто веома споро пипкао око велике каме за
појасом.
− Шта гледаш, а? Не бој се, Прањић је стари стручњак за клање.
Изговорио је то мукло и лагано као да га и самог подилази језа, а
онда приђе скамењеном сељаку, одрешито га пограби за косу и
дрекну:
− Лијежи, божију ти мајку влашку!
Тако је, пуким случајем, прекинута једина веза између логорника и
Саве Љусине, и отада више ни један ни други нису покушавали да је
успоставе нит су вјеровали да би то више било могуће.
 − Пишманио се пас, па и он окренуо с бандом − кивно се гризао
Шкуро мислећи на Саву Љусину, док је, опет, Саво гунђао савјетујући
се с лукавим Биканом:
− Јеси ли га видио: маче јадног Пепу, а теби се, каже, Саво, зна то
исто. Е, шокац, шокац!
☆
Кад се нашао пред логорником, блијед, без капи крви у образу,
Наил Наилхоџић саслушао је његов приједлог да се „обуче“, лако
климнуо главом да пристаје и једва прошапутао:
− Добро. Ја, овај…
Очекивао је хапшење, батине и непозната страшна ноћна мучења, а
сад, кад је све то одједном отпало, он се враћао кући, обнемогао,
клецав и сав као самљевен. Ето, све до малоприје над њим су висиле
страхоте од којих се леди крв и кочи разум, а сад је, ево, све то
скинуто с врата. Ваља се само обући.
Сам је себе храбрио како је, ево, свему крај, све се свршило добро и
преко очекивања, али упркос свега, онај малопређашњи страх још је
остао у њему, наливен у све жиле и ту као залеђен. Могло је свашта
бити, могли су га, умјесто свега овога, попасти у шаке, изгазити га и
пребити, а онда га убацити у мркли мрак, у нељудска мучења, која
њега сваке ноћи прогоне и не силазе му с памети још од онога великог
покоља.
− Па још и Капетановић! И тај би могао изненада упасти овамо, а
зна се добро како тај мрзи „црвене“ муслимане и Хрвате.
И за читаво вријеме, док се као на туђим ногама вукао кући, њему
и не паде на ум да је својим данашњим пристанком у ствари издао и
Ској и Партију о којој је онако рјечито умио да говори на излетима
својим млађим друговима.
Тек пошто се сјутрадан нађе у униформи и обучен тако први пут
крочи на улицу, Наил се сјети својих скојеваца и свих осталих
познаника који ће се зачудити овој промјени код њега, па пође низ
чаршију плашљиво као да га иза сваког ћошка вреба засједа.
Униформа му је била преширока, цокуле за читав број веће, а капа
предубока, па и то је код њега стварало мучан утисак да је заиста упао
тамо гдје му није мјесто и да је сад обиљежен и свачијем оку изложен.
Досад, у цивилу, човјек се могао чинити и овакав и онакав, већ како
му треба, али сад је готово с игром: ваља одговарати за кожу у којој се
налази.
Покушавао је да заобиђе улице и куће гдје би га могли сусрести
познаници, али, као за пакост, они су испадали баш оданде одакле им
се он понајмање надао, не остављајући му времена да се како-тако
припреми за тај сусрет. Није досад ни слутио да има оволико знанаца
у вароши, толико људи од којих му ваља зазирати и стидити се. И куд
су баш јутрос нашли да излазе и да се скитају по вароши?!
Читавог тога дана није сусрео ниједног од својих скојеваца, и већ с
првим сутоном повукао се у привремену усташку касарну као да се
иза њезиних зидова склања од опасна непријатеља.
Узалуд је покушавао да заспи. Узнемирена савјест није му дала да
сведе ока. Сам пред собом тражио је оправдање за овај свој поступак,
али га баш никако није могао да ишчепрка и нађе. Шта ли му тек
преостаје, кад пред осталим свијетом покуша да се опере?
− Добро, али ако Њемачка добије рат, шта онда? Зар онда нисам
имао право што сам се обукао?
Избацио би то као посљедњи и најјачи адут, али је и он испадао
јадан и несигуран. То га је могло оправдати пред неким тамо
кафеџијом или пред ситним чиновником из среза, пред људима које и
сам Наил не цијени нит му је до њихова мишљења стало, али шта ће
му казати Урош Павловић, шта ће рећи онај строги и једноставни
Анте Јурић?
− Ух, шта би?…
Па таман да Урош и Анте погину, да нестане свију људи њихова
кова, ипак је издаја и срамота ту, вјечито присутна као сјенка која се
јасно покаже и оцрта чим се нађеш на сунцу.
Та његова потајна мука која га је, с промјенљивом јачином, гризла
и обноћ и обдан, учинила га је затвореним и ћутљивим, а то је остале
усташе навело на помисао да их тај жутокљунац презире и гледа с
висока.
− Чекај ти, док ја њему само подмакнем двојицу-тројицу да их
постријеља, видјећемо онда како ће се држати тај господичић − са
зловољом пуном презира промрнђао је Але Тороман. − Позелениће
ко Мујагин зец.
Једном, у сам сутон, док је потамњео периферијскн сокак мео
хладњикав повјетарац луталица, стварајући овдје-ондје кратковјеке
вртлоге од перја и праппше, Наил се изненада сукоби с Антоном
Јурићем. Тијесан сокак, затворен с обје стране високим тарабама
муслиманских авлија, није им дозвољавао да се мимоиђу баш тако
као да се нијесу ни видјели.
− Анте − мукло се јави Наил стајући преда њ и губећи сву своју
негдашњу рјечитост − овај, знаш… не треба да се бојите, никога ја
нећу издати. Ја могу и да вас заштитим, да обавијестим у случају
какве рације, претреса…
Као утопљеник за сламку, он се сад хватао за ту „услугу“ која му је
тога тренутка пала на ум, али Анте, као да га то нимало не дирну,
само подиже на њ леден и строг поглед и мрко одсијече:
− Од издајника не примамо услуге.
И као да се ту ни са ким није ни сусрео ни разговарао, он продужи
даље својим обичним и мирним кораком, остављајући Наила,
ошамућена и сама, у тјескобну и пусту сокаку који се све више
мрачио.

XVI
Оно десетак-дванаест муслиманских села, расутих, углавном,
ивицом Подгорине, ближе вароши, цестама и равници, опустјело је
већ први дан устанка. Ко је стигао, потјерао је пред собом краву или
коју овчицу, а већина је, у паници, остављала све, пртила дјецу и
голом душом спасавала се у прву варошицу. Иза њих су остајали
замрли џемати без људског гласа и дима с огњишта, отворени обори и
пуштена стока која је проваљивала ограде и пустошила баште и
несарађене њиве.
Кунући и Павелића и Хитлера и свакога онога ко је ово „измислио
и започео“, људи су одлазили на горки пут избјеглиштва, у свакојаке
невоље и страдања, гдје су их, користећи њихову биједу, олако
врбовали у усташе, муслиманску милицију и у пригодне кољачко-
пљачкашке гомиле, тзв. „дивље усташе“. Она мржња на виновнике
њихова страдања вјешто је коришћена и претворена у мржњу на Србе
и на сваког онога ко Србе брани. Усколебаше се чак и стари „душевни
Турци“, којих је било у сваком селу и који су, у свакој прилици,
препоручивали трпељивост и слогу с комшијама друге вјере.
Група католичких села, збијена подно густих шума на источној
страни Подгорине, доживјела је другу судбину. Они су одувијек
живјели мирно и притајено, окупљени око својих жупника и цркава,
са својим српским комшијама нит су се много мијешали ни свађали,
нијесу имали „ни лијепе ни ружне“, али чим дође усташка држава,
они показаше сасвим друго лице. Добро наоружани, изненада
провалише у српска села, покупише угледније људе, опљачкаше
дућане, цркве и богатије куће и у једној дубокој јарузи у шуми
начинише праву кланицу. Послије тога натјераше обезглављени народ
читавих села да се „прекрштава“ у католичку вјеру и да о празницима
похађа њихове цркве и код жупника се поучава у молитвама и
основама нове вјере. Није их изненадио ни општи устанак у српским
селима. Како се велики број међу њима бавио паљењем ћумура, они
су у својој околини познавали сваки шумски путељак и стазу, па кад је
неуређена устаничка гомила кренула кроз шуму према њиховим
селима, они је дочекаше у тијесним склоповима и тако разбише, да су
послије још читава два дана ловили по шуми залутале бјегунце, живе
их пекли објешене о дрвеће, разапињали по храстовима око раскршћа
и давили у плитким црним шумским локвама.
У томе првом покушају с устаницима нарочито се истакао бивши
авијатичарски наредник Јаго Чавар, синовац фра Боже Чавара, висок,
мрк и необично храбар човјек. Он се чак усудио да преузме поход на
околна српска села, спали тамо неколико десетина кућа и двије цркве
и врати се натраг тјерајући пред собом читав џелеп говеда и велико
крдо оваца. То га изнесе на глас као јунака и он преко ноћи постаде
командант на брзу руку створене милиције свих католичких села и
општи љубимац католичког свијета читавог тога краја. У околним
српским селима са страхом почеше помињати његово име.
Од муслиманских села на Подгорини једино је у изузетном
положају било сеоце Демирово, истурено на исток од вароши и
завучено подубоко у српска села на једном голом заобљеном брду,
откуд је надалеко пуцао чист видик. Тридесетак-четрдесетак
муслиманских кућа збило се ту у чопорак на малој висоравни око
дрвене џамије, окружен одасвуд, ивицом падине, кржљавим
шљивицима који су рађали слабо и на прескок. По благо нагнутим
странама брда жито је такође слабо рађало и једино су увијек бујне и
зелене биле ливаде око малог потока који је са запада опточавао
брежуљак сав у вијенцу од јова и поткресаних врба.
Демировљани су надалеко били чувени као вјешти лончари, јер их
је мала и слаба земља гонила на то да се прихвате још кога посла да
би прехранили бројне породице које су сваке године добијале понеку
принову. Нарочито под јесен, из Демирова би се на све стране широм
Подгорине просули брадати и штркљасти муслимани у лаким
опанцима, гонећи пред собом дурашне кобилетине натоварене дугим
врећама с лонцима. Та роба, увијек потребна сеоским
домаћинствима, продавана је искључиво за жито. Цијена је била већ
одавна утврђена и уобичајена: већи лонац коштао је онолико колико
је пшенице у њ могло да стане, а мали лонац нешто више од те мјере.
Колико су сиромашни Демировљани полагали у те своје лонце и
како су их чували, најбоље свједочи она прича о лончару Смаји
Бабачи који је једном, нападнут каменицама од неких чобана и
погођен у главу, весело повикао:
− Добро је, само нек није у лонац!
Између свију муслиманских села Демировљани су се још
понајвише мијешали с околним српским свијетом. По читаво љето
радили су у надницу, зидали подруме и земљане фуруне, претресали
и оправљали старе самаре и коњима вадили памраве вјештије од
икаквих Цигана. Муслимански дјечаци играли су се по утринама
заједно са српском дјецом и, по неком старом освештаном правилу,
никад се нијесу између себе тукли.
− Немојте, не ваља се то − упућивали су их старији.
Та неуобичајена слога и прећутно поштовање између Демировљана
и њихових комшија потицала је још одавна, из дана неке старе буне,
кад су Демировљани спасили читав овај крај од пљачке и покоља.
Околна села вратила су им то истом мјером деветсто осамнаесте, кад
је једна група српских добровољаца била навалила да пали и расељава
Демирово. Сви околни сељаци листом, чак и жене, устали су да бране
Демирово и да смирују распаљене добровољце. Муслиманске жене и
дјеца данима су остајали скривени по српским кућама бојећи се
поновног напада.
Пред сам рат посљедњи срески начелник у варошици, родом
однекле с Дрине, поче кривим оком гледати на ову српско-
муслиманску слогу. Пазарним даном ткао је поваздан кроз чаршију,
кроз гомиле сељака; хватао поједине познате људе из околине
Демирова и корио их упола шапатом.
− Ама шта је оно код вас… какво је оно шуровање с Турцима? Све
ви нешто лале-миле, братимите се, браните једни друге. Какви сте ми
ви Срби! Још мало, па ћете и у џамију, да клањате.
 − Бог с вама, господине! − чудио се сељак. − Та ми се само пазимо
онако, као комшије, а вјера је друго.
Кроз Демирово учесташе жандармеријске патроле и почеше
пљуштати глобе и казне: сад за одријешено псето, сад за неокречену
воћку, сјутра, опет, за нешто друго. Почеше им сметати и у њиховом
лончарском занату и у трговини, па се Демировљани озбиљно
забринуше:
− Шта је сад ово, људи? Нешто се власт на нас испизмила.
Кажњавајући Демировљане, срески начелник набусито их је грдио:
− Скитнице лончарске, додијали сте и богу и врагу. Бре, сви се
ваши суседи жале и кукају на вас. Мислите ли ви да је ово ваш
пашалук, шта ли?
У старим пријатељским везама између Демирова и околних села
почеше се јављати прве пукотине. Охладње стари дослух и
прориједише се срдачнији сусрети. Почеше једни другима затварати и
сакатити марву, ухваћену у штети. Послије неког времена на
Демирово стаде криво гледати чак и онај коме с те стране није никад
криво учињено: осјећао се некако преварен. Чак се и дјеца почеше
одвојено играти и гледати се попријеко.
Коначан прекид настаде посљедње јесени пред рат, кад неке
Демировљане обиједише за крађу коња у селу Јапаги. Сумња је пала
на познатог џамбаса Ђулагу Ђуга и на још двојицу Демировљана.
Притворише их код касарне и ту су их, у леденом каменом подруму,
неколико дана наизмјенице тукли и тражили да признају „дјело“, све
док се, сасвим случајно, крадени коњи не стигоше на вашару у
Карловцу. Препознао их је баш њихов газда главом, који је био
потегао чак у Хрватску, знајући да се краден крајишки коњ зна често
наћи на карловачком сајмишту.
Ђулагу Ђуга и његове другове пустише кући, омршавиле, блиједе и
некако на нарочит начин ћутљиве као да су се зарекли да пред сваким
не отварају уста. Они који су против њих највише викали, мало се
посрамише чинећи се невјешти, само је Никола Мачак и даље
лармао:
− Ако нијесу данас, они ће сјутра. Знам ја Демирово.
Послије окупације земље, усташе олако заврбоваше у Демирову
десет-петнаест људи у усташе. Звали су и Ђулагу Ђуга, али он
мрзовољно одби.
− Оставите ви мене, гдје сам, ту сам. Не идем ја никуд с Демирова,
па да ћу таман постати не знам ти ни ја сам шта.
Сједиште бивше општине убрзо премјестише из Јапаге на
Демирово и при њој формираше усташки „табор“, састављен све од
домаћих усташа. Они се, по нечијем наговору, нарочито окомише на
Јапаге, претресајући куће и односећи и војничку спрему и разне
цивилне ствари. Упорно су тражили бившег жандарма Стојана
Долинара, батинајући, по читаву ноћ, уз ракију, поједине сељаке и
тражећи од њих да даду сакривено оружје и да одају гдје се крије
Долинар.
Чим је пао Дрвар, демировачке усташе хитно позваше у варош, али
се онда изненада испријечи Ђулага Ђуг:
− Идете, а коме остављате ово жена и нејачи? Зар да нас Власи
сјутра кољу ко јањце, а?!
Стајао је пред њима онако висок, босоног и раздрљен, забачена
ћулаха и сјајна бакарног чела, непријазан и љутит баш као да се са
неким на вашару жустро препире. Такав је увијек био кад је каквој
демировској удовици требало на пијаци купити појевтино добру
краву.
− Хајдете, хајдете, јунаци, али, вјера и бог, нећете се имати гдје
повратити.
Усташама, домаћим људима, није требало много агитовати.
Осјећајући све већи немир по селима, они су већ одавна зебли за свој
џемат, а сад га је, ево, ваљало оставити без одбране.
− Богами, људи, Ђулага има право. Што да ми доље бранимо
Шкурин тур, а овамо да нам рођене куће горе. Нећемо, па готово.
Ником се није остављало ово збијено обасјано сеоце кроз које и за
највећих врућина потпирује повјетарац, а видик пуца на све стране и
не дозвољава никаквој опасности да се неопажено привуче. Овдје је
знан сваки сокак, свако дрво и сив надгробни нишан, драг је сваки
завијутак пута и сјеновита увала пуна хладне траве. Ко би онда све
ово препустио неизвјесној тамној судбини и отишао доље у варош, у
ону тјескобну рупу, да сједи у њој као у мишоловци!
Кад устаничка гомила запуца око жандармеријских касарни, три-
четири села, међу њима и Јапаге, кренуше на Демирово; ал их добро
наоружане усташе, предвођене Ђулагом, дочекаше тако сложном и
оштром паљбом, да безобзирно прснуше на све стране, остављајући
око Демирова своје мртве и рањене. То устанике тако застраши да се
окануше поновног напада, села се међусобно стадоше оптуживати и
једни на друге пребацивати кривицу за пораз, а Јапажани поново
упадоше у једну од својих бескрајних препирки.
Иако су побиједили у првом окршају, Демировљани се забринуше и
препадоше. Неки почеше предлагати да се још исте ноћи, под
заштитом усташа, пртља и бјежи у варош.
− Шта у варош, у какву варош?! − скакао је Ђулага Ђуг као
помаман. − Зар њима оставити своју бобовину и своје огњиште?! Ово
је наша земља и ми ћемо је бранити, док једне тече на раменима, па
куд пукло да пукло! Неће мене с мога прага кренути Никола Мачак са
својим рогуљама, па да је таман…
Смрачен и потамнио, Ђулага је сијевао око себе дубоко упалим
очима, псовао кукавице и с некаквом мученичком пажњом слушао
своје ријетке истомишљенике. Не часећи ни часа, истјерао је читав
џемат, старо и младо, да на три мјеста око села копају ровове.
− Тако − мрко је казао стојећи сјутрадан на грудобрану првог
довршеног рбва. − Нек ми сад Никола Мачак донесе свој гуњ под
наше Демирово.
Послије битке на вароши сам је, лично, отпрашио обноћ у град,
водећи са собом коњче, и сљедеће се ноћи повратио натраг с товаром
војничких пушака. Издао му их је, кришом, Але Тороман из једног
старог југословенског складишта у коме нова власт још није стигла да
уведе реда и да створи какав било инвентар и попис материјала.
Послије тога свог ноћног подвига, Ђулага постаде, прећутно, прави
господар Демирова и главни заповиједник његове усташке посаде,
попуњене цивилима. И обдан и обноћ, у које било доба, он је
неуморно ткао кроз тијесне сокаке џемата, обилазио ровове,
контролисао ноћне страже и осматрао околину надносећи руку над
очи. Нико се није појављивао на путевима и пречацима у близини
Демирова, јер су, још од онога устаничког напада на џемат,
Демировљани припуцавали на свакога ко би се појавио у близини
њихова брда. Бојали су се устаничких извиђача и шпијуна. Није био
риједак случај да су демировљански стријелци-мераклије
припуцавали на кола и на појединце који су пролазили друмом
удаљеним скоро два километра од њихова села. Тако су прекраћивали
дуг летњи дан пун устрепталих видика, испуњен неуморном
једноличном пјесмом невидљивих шева, од које су се, послије дужег
слушања, склапале очи и најбуднијем браниоцу села.
☆
Враћајући се из Јапага, Урош Павловић по први пут наиђе друмом
који је пролазио недалеко од самог Демирова. Иако је сунце било већ
на заласку и ударало онима на брду право у очи, ипак Демировљани
припуцаше на пролазнике.
− Пази Ђулаге! − насмија се Радекић машући у ходу капом. −
Никога ти тај не оставља на миру.
Урош се загледа у чопорак згрудваних кућа чији су прозорчићи
румено одсијевали кроз ријетке воћњаке, па рече озбиљно и с
уздахом:
− Све ми се чини да с њима неће лако ићи. Видје ли ти онај
посљедњи Ђулагин одговор на Ремзијино писмо.
− Видио сам − још увијек са смијешком одговори Радекић. −
Богами, тај има пароле под којима се бори.
− То је оно. Сматрају људи да их канимо прогнати с њихова
огњишта, па се бране. И како ћеш ти то сад разбити, де?
Послије свог изласка из вароши, Ремзија Ћемаловић написао је
Ђулаги Ђугу, као старом познанику свога оца, два-три писма. У
посљедњем, које су, поред њега, потписали Абдулах Агић и још
тројица муслимана, омладинаца, Ремзија је позивао Ђулагу да се, као
поштен муслиман, прикључи борцима за слободу, објашњавао му шта
хоће Павелић и Нијемци и зашто су се дигли устаници у борбу. На то
писмо Ђулага је одговорио кратко и увјерљиво, крупним и нечитким
рукописом:
− … „Ти који си ово писо био ти Ремзија ил Радекић, да ти ја
кажем: одбиј се од наше куће и нашег прага. Није вам ово Горња
Махала коју сте попалили и побили, ни страшљиви Јасенак који је
избјего, а вама оставио на чување мед и теоце. Ово је старо Демирово,
Демирград, све сами Ђугови, и Натићи, и Махмутовићи, и Дедићи, и
ово је наша земља, да знате, и ми је не дамо докле год на Демирову
буде мушка, па макар и у колијевци. А сад ти максуз-селам шаље
заповједник Демирграда Ђулага Ђуг и поручује ти: себи руке, јер ће
бити крвавих гаћа.“
 Послије чишћења Јасенка, Урош и Радекић спремали су се на
Демирово, али кад прочиташе Ђулагино писмо, Урош се усхода по
кући.
− А, неће ићи лако с тим Демировом; видиш ли ти ово писмо. Руга
се човјек за Махалу, за Јасенак. Има и право. И ми би се бранили да
смо на његову мјесту*
− Бранили, бранили! Море, казао сам ја теби да од тих писама нема
ништа. Ту ти је угарак једини адут. Млаки сте ми нешто ви из Партије
− прогунђа Радекић.
− Милошу, молим те, не пренагљуј. Рекао си да ћемо се слушати.
Оно припуцавање с Демирова понова подсјети Уроша на то како им
овај џемат, налазећи се подубоко међу српским селима, разбија
јединство слободне устаничке територије и како приликом сваког
напада на Подгорину може непријатељу послужити као сигурна
прихватна база. Мрштећи се и гризући усне, рекао је Радекићу:
− Ипак ћемо ускоро морати на Демирово, па макар то и незгодно
одјекнуло. Замисли да ти онаки положај преузме и утврди каква јача
посада.
Опет написаше Ђулаги подугачко писмо које потписаше и Радекић
и Ремзија. У њему објаснише да муслимане нико не гони с њихова
огњишта и да они који су већ побјегли могу у свако доба слободно да
се врате својим кућама. Њега су позивали да дође на преговоре кад
год он хоће и на мјесто које он лично одреди.
Док је чекан Ђулагин одговор, на Подгорини се деси један догађај
који онемогући сваку Ђулагину везу с устаницима и заувијек разби
његову вјеру у устанике и у све оно што они пишу, нуде и обећавају.
Кад је напад на варош разбијен, Тривун Дракулић повуче се у свој
Мрачај жалећи што приликом напада није још више палио и убијао.
− Требало је с реда, све с реда, а ја… све држим: варош је наша, па
нек нам остане која боља кућа.
Очекивао је да ће Радекић попалити сва испражњена муслиманска
села на Подгорини, а кад се то мало отегну и још се пронесе глас да
он и с Ђулагом мисли на лијеп начин, Тривун плану:
− Е, једва смо чекали да нам се Турци с врата скину, а види ти сад
њега… Нек још зовне Ђулагу да командује.
 Чуло се и то да је избјеглим муслиманским породицама поручивао
да се слободно врате у своја села, па Тривун само зачуђено диже руке:
− О, свакакве будалаштине, ко се богу моли! Па што смо се онда
џабе дизали?… Е, вала, тога на Подгорини неће бити док је мене жива
и док се ја пишем Србин, а кад мене нестане, ето им…
Љутито пиштећи, он сакупи своју чету, једно педесет прилично
дисциплинованих и послушних људи, крену с првим мраком у походе
и до зоре спали до темеља четири муслиманска села, међу њима и
Јасенак. Што се тиче Демирова, задовољише се само тиме да у
пролазу поред њега жестоко и несложно запуцају. С брда им, у
неколико кратка рафала, одговори пушкомитраљез.
− Ожежи, Ђулага! − подврисну неко од Мрачајаца.
Видећи да непријатељ нема намјеру да озбиљно напада, браниоци
Демирова испалише још двије-три ракете и кад је њихова
краткотрајна свјетлост треперила и гаснула над сарађеним пољима, с
брда се, у одговор Мрачајцима, зачу помамно подврискивање, а онда
одјекну пјесма:
− Подгорани као мрки вуци,
ал још гори Демировци Турци!
Пјесма је била тако изазивачка, обијесна и слободна да чак и
Тривун прогунђа с нехотичним одобравањем:
− Пази ти банде!
Кад је Урош сјутрадан сазнао за Тривунов подвиг, он се само укочи
на мјесту и у невјерици баци поглед према побрђу иза кога се
налазило Демирово:
− Ето ти, и сад ти замјери Ђулаги.

XVII
Послије читав мјесец дана проведених у даноноћној трци, у сталној
вези с командом из Дрвара (с Бањом Луком била је скоро сасвим
прекинута), Павловић и Радекић успијели су, колико-толико, да среде
побуњена села Подгорине и да формирају осам мањих чета и ставе их
под јединствену команду „Подгоринског штаба одреда“. У понеким
селима силом су морали разоружавати самовољне групице и
појединце који нису хтјели ни под какву команду, него су, онако
наоружани, луњали наоколо досађујући и својој сеоској четици и
читавом селу. За такве „осмице и накомице“ главни је мајстор био
Бојан Љусина. Кратко, без много причања, он их је разоружавао пред
читавим сеоским логором, ловио их обноћ на легалу и догонио их,
блиједе и замукле, пред њихову сеоску чету.
− Ево момака који не признају устаничке команде. Мисле да је ово
циркус и комедија.
Посрамљене и разоружане, те су делије, послије своје краткотрајне
славе и шепурења, брзо падале у заборав, никад се нарочито не
истичући у борби. Двојица-тројица најопрезнијих успјели су да се
сакрију од Бојана, али им је нагло спласнула њихова разметљивост и
кочоперење од првих дана. Сад су се, докони и зловољни, крили
којекуда по завученим склоништима, на терету својим рођацима и
пријатељима, увиђајући да је њихово коначно прошло и да се овако
неће дуго моћи.
Завучени и дивљачни Вргељ упокорио се лакше него што се то и
очекивало. К њима су, заједно с Радекићем, послали њиховог старог
познаника Стојана Кекића. Чим се појавио у засеоку, пред окупљеним
сељацима, Стојан је, прије сваког осталог разговора, повикао на свог
„побру“ Ђурекана Кукрику, Мечкара:
− А је ли, побро, прасицо једна, камо мени она грађа? Тако ли ти
свога побру уреди, а?
− Ма бјежи, побро, ком је данас до грађе! − одмахну Ђурекан
сијевајући лукавим очицама. − Чекај, док се све ово заврши.
− Е, док се заврши! Ма ја сам зато и дошао да ми видимо како ћемо
ми ово што прије, па да се опет ради и људује.
Од таквог срдачног почетка прешло се и на озбиљан разговор и све
се, на концу, завршило домаћински темељито: Вргељ је пристао „под
команду“.
− Ајде де, куд сва браћа, туд и мој ћаћа.
Једино се с Тривуном Дракулићем завршило некако „наеро“.
Истина, он се већ био ријешио и рогуљаша и смјенашке војске, чета
му је била дисциплинована и прилично наоружана, извршио је и два
успјела препада на усташка извиђачка одјељења испред вароши, али
је нерадо примио вијест о штабу одреда, јединственој команди над
свима устаницима Подгорине, а нарочито није му мило било да
његова чета има политичког комесара.
 − Ма добро, ајде де, јединствена команда − није нико против ње,
треба то, али политички комесар? Шта ће мени то у чети? Једна раја,
а два господара.
Кад му пребацише за паљење муслиманских села, он се само
намршти као да је дирнут у нарочито осјетљиво мјесто и нерадо
одговори:
− Оставите то! Да их нијесам опепелио, имали би у њима друго
Демирово! − и тмурно се насмијеши на Радекића.
− Сад ћеш их имати пет пута више − озбиљно му предочи Урош. −
Гдје год се чује за ову твоју работу, нит ће ко више вјеровати у наше
добре намјере, нит ће нам жив муслиман прићи. Ево, види, шта пише
Ђулага.
− Ех, Ђулага! Шта ће нам прилазити, и не требају нам! Против њих
смо и устали.
Он је читаво вријеме пажљиво слушао узнемиреног Уроша и
Радекића, шкртог на ријечи, али од свог није одступао. А кад би га
упорни Урош увјерљивим доказима стјерао у сам ћошак, заћутао би,
мрк и зловољан, али никад му није признавао да има право.
Сељаци Мрачаја већ су међу собом дијелили земљу избјеглих
муслимана из оближњег села, али и на тај приговор Тривун само
одмахну руком и кисело прогунђа:
− А шта им ја ту могу, нек дијеле. Да је друкчије окренуло, данас би
они дијелили ово мрачајске сиротиње.
Иако је био прописно утегнут у жандармеријску униформу са
сребрним звијездицама на раменима, из њега је ипак, у свакој ријечи
и покрету, избијао тврдокоран, скучен и задрт мрачајски сељак, који
нит може нит хоће да погледа много даље од свога села. Чак му је и
лице, огрубило и поцрњело, добило типичан изглед лица каквог
забринутог мрачајског домаћина који се изненада нашао у необичну
руху и на још необичнијем послу.
Пред сам крај разговора Тривун ухвати Радекића насамо и,
показујући му покретом главе на ону страну гдје је био Урош,
прогунђа с мучном гримасом око усана:
− Дај, вјере ти, капетане, реци овоме свом да се окане те некакве
турске политике. Смркне ми се, брате, пред очима…
Новопечени „капетан“ и сам с муком дуну кроз нос.
 − Море… гледај ти свог посла. Попустиће и он мало кад види шта
су Турци. Знаш, мајку му, треба мало и политике.
Враћајући се из његова логора, и Урош и Радекић били су
уозбиљени и ћутљиви осјећајући да су предвиђени посао тек упола
завршили. Тривун је пристао под заједничку команду, послао је своје
рањенике у заједничку болницу, хоће у заједничку акцију кад год га
позову, али ипак… много је тога прећутао.
− Нема друге, ваља га постепено ломити − изненада се огласи
Урош. − Штета би било изгубити онако доброг војника. Јес ти видио
њега, усуђује ти се тај у засједу на прагу саме вароши.
− Проклети жаца! − промрмља Радекић, који је и сам био збуњен
разговором с овим тврдоглавим и мрачним наредником.
Требало је времена док се у четама, а нарочито у позадини, међу
народом, одомаћило ново и необично име партизан. Побуњени
сељаци међу собом су се у почетку називали комитама и четницима
(ово посљедње име пред устанак су све чешће слушали од самих
усташа), послије се почеше звати герилцима или просто комунцима, а
на концу, под утицајем Дрвара и самог штаба, све више стаде да
преовлађује назив партизани.
− Партизани, патлиџани, на шта ли му сад то личи? − чудили су се
старији људи тешко се мирећи с новим именом.
Улазећи у акције и постепено се осамостаљујући, чете одреда
почеше се јасно одјељивати у три групе. Три чете дјеловале су према
вароши, друге три оријентисале су се према жељезничкој прузи, а
посљедња група од свега двије чете без престанка се чаркала и
прегонила с милицијом Јаге Чавара, с „ћумурашима“. Осјећала се
потреба да се тако згруписане чете, некако чвршће повежу и ставе под
заједничку команду. Тако су, непун мјесец дана послије формирања
чета, опет по препоруци из Дрвара, на територији Подгорине
формирана три мања батаљона. Командант батаљона који је од стране
Подгорине блокирао варош и држао на оку Демирово, постао је
Стојан Долинар. Држало се да ће он, као бивши жандарм и одмјерен
човјек, моћи најбоље излазити на крај с тврдоглавим Тривуном
Дракулићем. За команданта батаљона оријентисаног према прузи
послаше отреситог Бојана Љусину, док је пред ћумураше послат
подругљиви и ведри Лазија-Мазија да мало осоколи заплашене сељаке
из Јагина комшилука.
 − Знам ја, болан, ћумураше из Црне Воде − лармао је он. − То ти је
подмукло чем краја нема. Ујешће те потајно, одакле из ћошка, а да ти
онако мушки изиђе на средину, тога нема. Мрцине су ти то, оца ли им
гаравог…
− Шокци, Шокци, Орвати! − зарежа мукло Никола Мачак који се
однекле ту задеси и који је сваку новину у војсци и у устанку уопште
пратио с нескривеном зловољом и тумачио је на свој начин. − Да смо
ми и њих први дан попалили онако као Турке, не би они нама данас
на врату сједили. Е, Орвати, Шокци, ко њих не зна!… Видјели би и они
своје добро јутро, само да се Дрвар не мијеша у послове нашег
капетана.

XVIII
Кад се усташе дигоше иза стола и жагорећи кренуше према прузи,
домаћин куће Марко Скобла, прерано порушен педесетогодишњак,
кришом одахну, погледа сунце на заласку и сам, лично, узе да
распрема велики сто постављен у авлији под орахом.
− О, господе, слава ти буди и дика, кад ли ће се све ово једном
свршити? Нек превлада, па − боже ме прости − ко био да био, само да
се човјек већ једном смири.
Откад је почео устанак и борбе око пруге, Марко Скобла налази се
у ствари, на „ничијој земљи“ или, боље речено, између двије крваво
завађене силе: с једне стране усташке, а с друге герилске,
партизанске, како ли се све не зову ови одозго, наши.
Маркова кућа, удаљена око пола километра од пруге, налази се у
питомој ували, под ниском косом обраслом у љескову шикару,
прошарану ријетким орасима. Десетак метара далеко од куће, из црне
стјеновите пукотине у стрмини, избија јако студено врело, бистар
поточић опточава ограђену авлију, нагло скреће улијево и, сав
зарастао у ниску ракиту, тече даље преко ливада према прузи и
невидљивој ријеци, скривеној иза насипа. Испред куће се гранају и
шире стари ораси, нешто због њих, а нешто и због ледена извора и
обиља чисте текуће воде пред самим прагом, овај кутак одавна је
познат као „теферичли мјесто“, гдје се за летњих врућина може
дахнути душом и у сласт пијуцкати расхлађена ракија. Ту су, током
читавог љета, свраћали чиновници с оближње жељезничке станице,
понеки познат путник с воза, а недјељом чак и ситни трговчићи и
занатлије из оближње муслиманске паланчице.
 Домаћин Марко Скобла увијек је у кући имао коју чашу ракије за
намјернике мераклије, а некад су се код њега, све до дубоко у ноћ,
знали „заракијати“ какви добро расположени гости. Због тога су га
околни бирташи попријеко гледали и често тужакали да точи пиће без
дозволе, али Марко се бранио да је то његов „домаћи производ“ и на
томе би ствар легла.
Послије окупације земље код Марка заређаше чигаве усташке
теревенке. Пило се без паре и динара. Домаћин је ћутао и само
износио боцу по боцу, срећан што је глава на рамену у ово наопако
доба кад Србину нема нигдје живота ни станка.
− Кад је ђаво све понио, нек носи и ово − говорно је он жени
одмахујући рукама и чистећи иза гостију.
Кад почеше први напади на пругу, недалеко од станице, код самог
жељезничког моста, војска подиже овећи бункер од цигле, а у саму
станицу смјести се усташка посада. Отада опет Марко почешће поче
добијати госте, само су сад пили умјереније и с мање ларме и
углавном редовно плаћали, ако већ нису имали прилике да домаћина
због чега окриве и казне.
То је, на жалост, био све чешћи случај.
Тако, скоро послије сваког пушкарања око пруге, ето ти ујутру
усташа право пред Маркову кућу.
− Газда-Марко, они твоји опет су ноћас овдје свраћали.
− Који моји, побогу?
− Знаш ти добро који − банда.
− Нијесу они моји, далеко им лијепа кућа. Свраћали су, што јест,
јест.
− Аха, тако, дакле.
− А шта им ја могу, људи божји? Дођу кад хоће, оду кад хоће, ко
војсци шта може!
− Гле, каква су ми они војска. Теби је банда војска.
− Шта ја знам − зловољно мрси Марко. − Док имају пушке, мени су
одмах војска и команда.
− А знаш ли ти, Марко, да се за то одговара? − озбиљно га питају
усташе, његови стари познаници. − Како ћеш ти пуштати банду у
своју кућу?
− Ама, брате, шта им ја ту могу? − љути се Марко. − Ето вас, џаба
вам кућа и све, па чувајте.
− Е, није то наша дужност, ми чувамо мост − извлаче се усташе, па
понекад нареде Марку да пође с њима, уз пут га још испитују и
преслишавају, па се истом уставе негдје насред пута, одмахну као да
коначно ломе какву тешку ствар и одлучују:
− Знаш ли ти шта је, Марко: испеци ти лијепо данас једно јагње и
расхлади ракије, па да ми ту ствар пошаљемо к врагу. Ето нас око
подне, а ти − ћуткац. Глава се зато губи, да знаш.
Марко се онда враћа исто онако мрзовољан и потиштен као што је
пошао, бира најмршавије јагње и отхукује:
− Кад ли ће већ једном ово пукнути, па куд било да било!
Временом се Марко извјештио и снашао у новим приликама, па
чим јутро, а он у соби вјеша Павелићеву слику, спреми боцу ракије и
креће за својим послом, налазећи се увијек у близини куће. Навије ли
се која усташка патрола, он је већ у авлији, брижан и озбиљан,
дочекује госте и чисти сто под орахом.
− Ајде, људи, сједајте.
Чим се сунце склони западу и додирне храстове на супротном
бријегу, с друге стране ријеке, Марко скида с дувара Павелићеву
слику и тура је под орман, мућне боцу је л још остало ракије, и, наоко
спокојан, полази да спрема конак.
− Е, ајдемо, Марко, сад настаје друга права.
Све до иза поноћи Марко спава као зец, па зачују ли се око куће
бројни кораци, тих жагор, он већ на први ударац у врата скаче на ноге
и жури се да отвори
− Ево, ево, сад!
Већ он зна унапријед: кућу су опколили герилци, иза ораха вире
уперене цијеви, а онај поред врата, и сам на опрезу, пита:
− Немаш тамо никога?
− Никога − каже Марко чешући се и постојано очекује шта ће даље
бити.
Герилци су понекад љути и накрај срца, па узму да га испитују
коме је јуче давао ручак. Марко одговара као преко воље:
− Усташама, коме ћу другом. Довуко се ту, па де ти сад…
− Аха, усташама! − А да смо ми затражили?…
− Дао би и вама драге воље. Камо среће да сте ви оно јагње појели!
− Е, е! − неповјерљиво отежу герилци. − Банду храниш, а овамо
нама тобож… Требало би тебе…
− Ама, људи − почиње да се љути Марко. − Шта ја могу војсци?
Што науме, оно и раде.
− Немој ти, знамо ми тебе − неповјерљиво гунђају герилци, а
Марко се узалуд упиње да им докаже да њему није друге и да он мора
тако. Војска као војска, ни једној ти војсци не можеш објаснити своју
муку, па таман да богујеш. Пошло је то у рат, прегорјело и кућу, и
породицу, и рођену главу, и за њих ти сад више нема ништа немогуће.
Говорио, не говорио, на једно ти испада: крив си.
И тако Марко баца крају сву своју одбрану, нуди герилу ракијом,
прича куд су усташе преко дана пролазиле и шта су радили, а понекад
му, послије борбе око пруге, довуку и рањенике, па се Маркова жена
и обје кћери устрче по кући, грију воду и праве завоје, а послије
Марко у рано јутро поново претражује у кући и по дворишту није ли
остало трагова крви.
Кад стигне порука одозго из села, од одборника, Марко шаље
„нашој војсци“ свој прилог и, све до зоре будан, чека сина кога је
послао горе, до одбора.
− Шта веле, је ли мало?
− Добро је, није − одговара уморан дјечак. − Веле да си се и овај
пут опоштенио.
− Ех, шта ћеш! − мрмља сељак и умјесто да га то обрадује, он се још
више сажали, савија се под ормар и тражи Павелића.
− Ајде, Анте, не било те, сад је твоја смјена!
Живећи тако у вјечитом страху и неизвјесности, Марко је за кратко
вријеме посрнуо здрављем и нагло постарио. Видећи га тако погурена
и осиједила, жена му је све чешће говорила:
− Дај, Марко, да манемо све, па да се бјежи горе, у села, даље од
овога зла.
 Марко би само одмахнуо:
− Остави, женска главо, лако је рећи. Те твоје двије поигравалице
мисле да је горе сваки дан коло и пјесма.
− Ајд, јадан, шта дјеца од тога знају.
− Знају, знају, ишле су оне горе на приредбу, кад сам ја возио
усташе у варош…
И овога дана усташе су изеле читаво јагње и прилично потегле
ракије, па се Марко уморио послужујући и једва је чекао да се спусти
на клупу. Покупи зато брзо посуђе и остатке погаче и унесе у кућу, а
кости са стола баци пред пса.
− Ето, Лисо, па и ти види вајде од своје браће.
Жена га затече за столом погружена, поднимљеног на руке.
− Шта је, сустао си?
− Е, е, сустао?… Ма, знаш, да ми је дошло да на ово наше кућетине
ударим таблу од три метара и да на њој напшием: „Ја, Марко Скобла,
покоравам се свакој оружаној сили“.
− Па шта ћеш, додијало је и мени!
− Е, додијало! Дођу усташе − дај ово, дај оно; избију наши − оваки
си, онаки, издајник… Још ми је кривље на њих, него на усташе.
Жена таман заусти да му нешто одговори, кад се иза ораха, с ону
страну од шикаре, зачу нечији глас:
− Еј, домаћине!
Марко скочи на ноге.
− Ехеј, ко зове?
− Наши смо, наши. Је л код тебе све чисто?
− Чисто, чисто, не бој се.
Тројица партизана изиђоше иза дрвећа, поздравише се с Марком и
пропиташе каква је „ситуација“, па двојица остадоше у хладовини с
ону страну поточића, а трећи се врати у шикару.
− Одакле сад ови раније? − прогунђа Марко, па уђе у већ смрачену
кућу и скиде са зида слику.
− Ајдемо, Анте, данас ти је раније дошо „фајронт“.
 У сам сутон стиже пред Маркову кућу читава партизанска чета,
било их је преко педесет. Међу њима је био и командант батаљона
Бојан Љусина.
Нељубазан и мрк, Бојан викну на Маркова пса, гурну ципелом
гомилу костију и, сједајући за сто, упита подругљиво:
− Гостио си усташе, а?
− А шта им ја могу? − умјесто одговора пожали се Марко.
− Шта им можеш! Можеш све, ако хоћеш.
Ружио га је као што се ружи велики кривац, бездушник и саможив
човјек који мисли само о себи и својој користи, а бацио је под ноге и
образ, и вјеру, и сваку људевност.
− Ето ти, и ти си ми неки Србин! − избаци на крају Бојан као
посљедњу и највећу поругу.
На те посљедње командантове ријечи Марку само заигра јабучица.
Најеђен и преморен од оне данашње трке са усташама, питајући се по
сто пута у току дана докле ће ово, овај никакав живот и распињање
између два табора, он је једва чекао да ухвати предах и кратак
тренутак одмора, па да се пожали макар својој жени, кад нема другом
коме. И, ево, баш као за пакост испаде овај герилски командир, шта
ли је, и сасу на њ ватру, умјесто да га бар мало помогне и разговори.
„Е, мој друже, мој друже!“
Као да сажаљева и самог себе и овога командира који га на правди
бога оптужује, Марко се још више погури и тужно заклима главом, па
онда отпоче, једнако стојећи:
− Какав сам Србин, велиш, какав ли?… Лако је србовати горе у
Подгорини, међу толиким друштвом, али овдје, пред усташким
бункером… По дану газде они, а по ноћи ви; свак једе моју муку и
свак виче: „Марко, крив си, Марко, лопов си!“ Већ ни сам не знам ни
ко сам, ни шта сам. Пораним тако понекад…
Бојан, изненађен том наглом ријечитошћу, заусти да нешто каже,
али Марко подиже руку и брзо га пресијече:
− Чекај, макар ти си дужан да ме саслушаш. Чуо сам ја, ви сте они
политички, од Партије, и ви морате разумјети свачију муку… Е, е, ти
и не знаш, а не знају ни моја рођена дјеца, да ја сваку сриједу и петак
постим само због вас, за вашу срећу и напредак… Оно, истина је,
вјеру сам промијенио, прекрстио се у католика, али сваке у бога
вечери ја по читав сат одстојим, окренут истоку, и помолим се по
нашем закону, поменем и роба у тавници, и хајдука у гори, и путника
на путу, помолим се да бог душмане обезуми, а нашој војсци отвори
све путе.
− Стани, човјече, па ја…
− Не стани, друже, чекај да све чујеш и видиш! − чисто
заповједнички узвикну Марко па одјури у кућу и брзо се врати с двије
везене дјевојачке кошуље од којих је остао само „стан“ (горњи дио, од
појаса, с њедрима и рукавима).
− Ево, видиш ли ти, шта је остало од ђевојачких кошуља?! Све је
остало издерано нашим за завоје, све… Што сам имао у кући бјелика
и танка платна…
Марко је дуго говорио и жалио се, развезујући читаву душу овако у
сутону, а онда нагло престаде као да се одједном испразни, па сједе за
сто, преко пута Бојана, и подними се на руке.
Командант се нађе у неприлици. Да је требало неког изрезилити
због какве погрешке ил коме у очи креснути опору и голу истину, то
би њему ишло од руке, али ово… Гдје ли му је само тај његов комесар
да он каже коју?
И од свега што би ваљало рећи оваком човјеку, Бојан само сможе и
умједе, устајући, да му каже:
− Ајде, болан, уредиће се све, не бој се!
Негдје пред поноћ, послије проласка путничког воза, Бојанов
батаљон напао је жељезничку станицу и бункер поред моста. Као да
их неко нагло трже из дубока сна, у мраку затрешташе митраљези.
Марко пограби за раме већ пробуђену жену:
− Јањо, боме се сјутра усташе не чекају! Устај, спремај се.
− Куда?
− У Подгорину, зна се куда. Код кума Стојана Долинара.
С другог кревета весело цикнуше дјевојке:
− Тата, идемо ли?! Тата!
− Идемо, идемо, шта ћеш, де − потврди Марко тако некако
смирено и предано да се и сам зачуди. Одједном се осети лак и
блажен, без оне своје свакодневне убитачне горчине, као да се
ријешио свију својих досадашњих мука и недоумица. Зар се тако лако
оставља кућа? Чудна времена!

XIX
Из Бојановог батаљона Радекић је стигао у свој штаб у Марјанима
послије поноћц, завукао се у појату да не би будио Уроша и, упола
распремљен, одмах потонуо у дубок сан преморена човјека. Кад се
пробудио већ је било вријеме ручку. Испред појате је шеткао његов
пратилац Лука Лабус, пипкао своје танке ушиљене бркове и као да је
нешто нестрпљиво очекивао.
− Ти већ устао? Охо, и јутрос пригријало − протегну се Радекић
излазећи напоље. − Шта је, шта има ново?
− А, има… Опет стигао курир из Дрвара − зловољно смрси Лука и
пређе очима по високој живици поред појате.
− Код Уроша је?
− Сједи тамо већ читав сат. Срео га ја још доље на цести и хоћу да
га свратим овамо код тебе, а он ти поче шарати: има, вели, пошту
лично за комесара. Ех за комесара!
Радекић се мало намргоди и узе ћутке да се опасује. Лука је кисело
зурио у његове чизме.
− Друже капетане, зашто ти све то не разјуриш из Подгорине: и
Дрварчане, и Уроша, и ту Турадију? Шта ће нам туђа умјеса? Боље је
да ми сами гледамо своје послове.
Официр се лецну и оштро погледа свог пратиоца.
− Ма шта је, бре, теби јутрос? Ниси се испавао?
− Испавао сам се ја добро. Него − видим − одгоријевају нешто људи
од нас откад си ти пустио ове.. Ко ти све ту није газда у Подгорини: и
Урош, и Дрварчани, и Турадија се туда мота, и жито за Дрвар иде.
Шта ту има: ти си командант Подгорине, а сви ови странци, нека се
они, брате, уклоне. Право нам је реко Саво Љусина…
− Остави ти Савине приче − опоро се отрже Радекић, љут што му је
овај Лука погодио његове најтајније мисли. − Ја сам најбоље знам кога
ту држим и с ким радим. Не бојте се ви да ће ту мени неко капу
кројити.
 Кад му некако и нехотице излети та посљедња реченица, Радекићу
одједном као да постаде сасвим јасно да се ту заиста њему капа кроји,
потајно и против његове воље, па непријатељски одмјери Луку као да
је он ту нешто крив и рече помирљивије:
− Гледај ти, јуначе, свој посао, а за команданта се ништа не брини.
Упутио се према штабу, зловољан и сам себи немио. Тиштало га је
то што је већ и његов пратилац увидио да је овдје, у Подгорини,
командант Радекић у ствари у подређеном положају, а да је стварна
команда у рукама Уроша, Дрварчана и ђаво ти га зна кога још. Ни он
сам некако не зна ко је иза свега тога, ко је ту главни. О Партији се
говори, Партија, кажу, води, али све то некако иде испод жита, мимо
Радекића и њему иза леђа, а овамо − војска на Подгорини још увијек
највише у њега гледа. Истина, политички комесари и неки командири
као да су нешто и мимо њ почели шарати. Чак се и с Бојаном јуче
мало преријечио.
Ушао је у канцеларију штаба, једну ниску пространу собу,
хладовиту и сумрачну, и засјењеним очима потражио Уроша:
− Чујем да је стигао курир из Дрвара? − упитао је послије кратког
оклијевања спуштајући се на потамњелу столицу насупрот Урошу.
Павловић и нехотице примаче ближе себи неке списе, расуте по
столу, и над њима сложи руке.
− Да, јутрос је стигао.
− Хм, хм − узе Радекић с оклијевањем да добује прстима по столу −
па шта има новога?
− Па, ништа, све по старом − поче да затеже Урош, а све забринуто,
испотаје, баца поглед на Радекића. Види се, имао би нешто неугодно
да каже.
Радекић диже главу и погледа га право у очи.
− Ма како то, бре, мајку му, као да се овде увек нешто од мене
крије? Добијаш ту неку пошту, нешто ми покажеш, нешто кријеш −
није тога било у почетку.
Урошу мучно паде та примједба и он за тренутак ни сам не зна шта
да му одговори.
− Па то су ти, тако… неке ствари лично за мене.
Радекић обори главу и опет задобова по столу. Урош је с напором
тражио ријечи:
− Уосталом, и теби се понешто замјера… Шта ће ти, на примјер, те
проклете еполете. Врага, ко још данас то носи?
Радекић се трже као да му нешто опржи рамена.
− Ма шта опет моје еполете сметају Дрварчанима и команданту
Љуби Бабићу? Ево, ако хоће, ако се нешто боји, њему ћу их послати.
− Ко се боји, човјече! Него − шта ће ти ту ознака једне пропале
војске? Та зар још ти ту…
− Јесам ли можда ја крив што је та војска пропала? − с горчином се
побуни поручник.
Урошу одједном дође жао тога човјека, његовог првог ратног друга,
и он се нагло устури на столици.
− Драги мој Милошу, они који су криви за нашу пропаст сад су
далеко одавде, а ти си ево ту, дијелиш с нама и добро и зло. Теби се
нема шта замјерити.
− Па шта ме онда ту…?
− Шта? Скини, болан, то њихово… Није ово више краљевска војска;
ти сад ствараш нову војску.
Радекић се ућута мрко одбијајући димове. Пред очи му поново
изиђе оно несрећно вече у подводној Подравини кад га старјешине
оставише на цједилу, сјети се колеге Пајића и срамотног
разоружавања, па само шумно издахну дим.
− Мислиш да је мени лако било гледати онај наш јад и бруку?
Море… и данас кад се сјетим… остави, бре.
− Ето ти видиш − пожури Урош са својом упадицом, али Радекић се
већ био потпуно отворио и сад га више није било могуће ни
прекинути ни зауставити.
− Море, на мене су официри-академци гледали као на неку
геачину, сељачког џукца. Све су нешто иза мене и тајно од мене −
шућ-мућ! − а кад је дошло стани-пани, побегоше, бре, сви као кучке, а
ја остадох с војницима. Куд ћу, шта ћу… А тако ти и данас може
испасти.
− Како, како данас? − узнемири се Урош и пажљиво се загледа у
здраво, опаљено поручниково лице.
 − Лепо, богами, Павловићу. Све ви нешто мени иза леђа, све
кријете своје планове. А нека ти сјутра нешто загусти, Дрвар ће се
забавити само о себи, муслимани ће извући репове и вратити се у
своје турско стадо, а ви комунисти − нек ђаво зна куд ћете опет ви
клиснути. Опет Радекић остаде сам са сељацима. Он ти нема куд
бјежати.
− Чујеш, Милошу, шта је теби данас?! Откуда ти паде на ум да ће
комунисти бјежати? Зар ћу ја, побогу…
− Откуд ми паде, ех! Зар је теби прирасло срце за ово наше
сиротиње, за ова брда, овај камен (лебац му и камену!) за све ово?
− Прирасло, Милошу, прирасло − мирно дочека Урош. − Ово је све
моја отаџбина… Отаџбина, да, да, што се мрштиш.
− Слушао сам ја многе који су тако говорили: „отаџбина,
отаџбина“, а кад овамо… ех! − горко се осмијехну поручник.
− Ето, Милошу, живи били, па видјели. Ти, уосталом, имаш право
да сумњаш − одобри му Урош и с лаком зловољом сам пред собом
признаде да овај човјек има разлога да се помало љути. Заиста, многе
ствари иду мимо њега, али шта ћеш − није члан Партије, нити је за њу
дорастао. Краљев официр, великосрбин, класно несвјестан иако је
поријеклом сељак − шта ти све при њему нема… А ипак, ђаво да га
носи, жао га дође човјеку.
Сјутрадан се Радекић појави пред штабом без еполета. Изненађени
Лука Лабус тако се зачуђено заблену у њ да не умиједе ни поздравити
нит шта било проговорити.
− Шта зеваш, бре, ту, а коњ ти − види га какав је! − букну поручник
и окрену натраг у кућу. Лука се само згледа с неким борцима из
курирске собе, од махну руком и звизну:
− Фии! Лијепо смо богами почели − одоше еполете! Тако ти је то,
кад ти други суди.
Послије те промјене код Радекића, Урош му не рече ни ријечи и
учини се као да ништа није видио, али од тога тренутка у њихове
међусобне односе усели се некакво натегнуто и хладно поштовање
пуно обазривости и опрезности. Почеше пазити на сваку ријеч и
сваки гест, све у страху да супротна страна не схвати ствар погрешно
и не увриједи се. А нарочито се и један и други чувао да у разговору
не помене еполете.
 Озбиљан и невесео, Радекић је тих дана обилазио положаје и
логоре по читавој Подгорини, изазивајући код свих бораца нијемо
чуђење због своје униформе без еполета. Док су га тако гледали
забринуто и с љубављу, он се држао не више као поручник или
капетан коме су скинули еполете, него као једини и прави командант
Подгорине, увријеђен и сам, без чина и без ознака као и његови
борци. С прикривеним тужним задовољством слушао је како га борци
ословљавају са „друже команданте“ и с горчином је мислио:
„Ето, нек види та Партија да мени није до еполета и да ћу се и без
њих борити. Чекај да видимо шта ће од њих бити кад загусти, а ја знам
да нећу побећи и да ћу остати с овим људима.“
Желио је да што прије дође тај дан кад ће се видјети „ко је ко“, па
макар из првог окршаја њега изнијели мртва, без еполета и без икаква
знака почасти.
Лука Лабус ишао је у стопу за њим и сам као нешто увријеђен, а
гдје год је стигао, гунђао је као да диже руке од свега:
− Остави, болан; шта ту има да се каже: је ли он само наш човјек,
њему не дају напријед. Одмах ти се ту нађу разни странци, Турци,
браћа из Дрвара, па дедер макни. Тобож им сметају еполете. Остави
ти то, знамо и ми нешто.
− Ух, брате гадно видјети официра без еполета − сневесељено су
гунђали старији борци, особито они који су војску служили.
На сеоској скупштини у Јапагу, приликом избора првог
народноослободилачког одбора, дође до отвореног протеста у корист
Радекића.
На неколико дана раније било је објављено да ће се у Јапагу бирати
народна власт, па су вјечито завађени Јапажани, као и у свакој другој
прилици, и овај пут узбунили и дигли на ноге читаво село. У недјељу,
на дан избора, школско двориште било је дупком пуно свијета
Стојан Долинар тек је био отворио скупштину и дао ријеч Урошу,
кад удно дворишта запрашта ограда, зачу се некаква граја и гомила
наоружаних људи провали пз високих кукуруза у двориште. Народ се
узбуни.
− Шта је, људи, да не иду усташе?
− Ајме мени, шта је ово?
Они људи под оружјем, њих десетак на броју, били су партизани из
Јапага, сви од засеока Заваља. Гњевни и ћутљиви они су се пробијали
према говорници. У стопу за њима журио је Никола Бундева-Мачак и
осветољубиво режао на питања познаника:
− Не бојте се ви усташа од вароши. Најприје треба покупити ове
усташе између нас.
Придошлице застадоше на неколико метара од говорнице и
примирише се, мјерећи Уроша мрко и непријатељски као да му важу
сваку ријеч и покрет. Кад он помену народну власт, један борац
прекиде га свадљиво и најеђено:
− Нећемо ми овдје никакве власти! Доста је тога било!
− Тако је, тако! − дочека неколико гласова.
− Доста нам је било власти за вријеме Југославије. кожу нам је
нашу гулила. Нећемо никакве власти! − узбуни се шкорави Лука
Каљак, онај који је први лежао у устаничком затвору заједно с
Петраком Бурићем − Петрарком.
− Имамо ми своју власт: капетана Радекића, па сте ви њему лијепо
скинули еполете! − кивно се закидао онај исти борац, десетар.
− Нама су Турци и Дрварчани власт! − галамио је Никола Бундева
обраћајући се окупљеном народу. − Што они кажу, тако ти је.
Поред говорнице се исправи командир Долинар. Ларма одмах поче
да се стишава.
− Станите, људи, није ово она негдашња власт − отпоче Урош, али
га прекиде онај исти Лука Каљак, који је одједном постао и паметан и
говорљив и отресит:
− Другоме ти то причај, господине, знамо ми добро шта је то власт.
Памтимо ми и начелнике, и судије, и докторе, и порезнике, и
жандаре, и лугаре и… Нема од тога више збора ни говора. Ми ћемо
сви прије изгинути, нег што ћемо пустити да нам поново дође власт.
Ено нашег Радекића, њему част нек војску води, а остало…
− Е, мој драги, зато они Радекића и скидају што више не допушта
да над сиротињом јаше власт и ови што-какви! − злурадо је викао
Мачак.
Стојан Долинар скочи на говорницу поред Уроша и удари шаком о
сто.
− Стојте ви тамо! Нико не скида Радекића. Он је био и остаје наш
командант.
− Па добро: шта ће нам онда власт, кад већ имамо команду? −
истаче се Лука Каљак баш као да га је неко поставио за адвоката
испред читавог села.
Умјесто одговора, Урош се гласно обрати ономе нарогушеном
десетару:
− Стиже ли вама уредно храна на положај?
− Ах, како кад − одмахну десетар. − Наше ти је село завађено, па
мораш патролом изгонити сваки комад крува.
− А какав крув шаљу из села?
− Има га, богами, упљеснивио се ко… ко… − упаде један од бораца
и попријеко погледа у жене поред себе.
Урош оживи и разведри се.
− Ето видите, људи, овај одбор, ова народна власт, бира се у првом
реду зато да би имао ко у име села да се брине о нашој војсци, о
рањеницима. Одбор ће се бринути о томе да свак подноси терет борбе
према својој могућности, да свак… То ће бити власт коју ћете ви
бирати и обарати по својој вољи.
− Ух, то ће ти бити власт: мени да суди мој комшија, сељак и гољо
као што сам и ја сам − поспрдно викну Лука Каљак.
− Ујдурма из Дрвара! То су они исти што скидају еполете − узјогуни
се Никола Мачак. − Шта ће ту нама одбор због војске. Ено ти кнеза,
па нек зађе по селу…
− Да ти то не навијаш воду на свој млин? − дочека десетар сад већ
добро расположен. − Нека, нека одбора. Боље ће судити четири
човјека него један. Знам ја наше Јапаге.
− Не би нама право било, па да смо таман сви у томе одбору −
кисело дочека Лука Каљак.
− Е, вала, кнеза нећемо, па нек буде што ће бити!
− А ко то нашем команданту скину еполете? Нек се за то нама
овдје положи рачун − упорно је настојао Мачак.
Стојан Долинар плану:
− Ма шта ти ту бушкараш?! Војска пред цивилима никад не полаже
рачуна. Скинули, па готово. Нећемо ни старе ознаке, ни старо…
ништа.
− Камо среће, брате!
− Јест, кад би неко нас питао.
− Па пита вас, људи божји! − надвиси Урошев глас општу грају. −
Ето, ви ћете слободно бирати свој одбор и кога ви хоћете, нико га не
може скинути. Да цар дође, ви се опет више питате у свом селу. Еј, ви
сте виши од сваке власти.
− Охо, да то не буде превише. Навалисте на нас част као на Шарова
коље.
− Не треба сељаку никакво господство, то ви себи оставите −
одмахивао је Мачак, незадовољно прелазећи погледом по народу.
− Нема ту никаква господства. Право човјек вели: хоћемо да смо
ми газде у своме селу. То ти је све − чуло се из гомиле.
− Мене у ту работу не петљајте − срдито отпухну Мачак и поизмаче
се уз ограду дворишта. Отуд је узнемирено гледао по својим
Заваљчанима, рачунајући који ли ће све посигурио за њ гласати.
Нешто су као слабо окретали главе на његову страну. Чак и она
десетина коју је он довео с блокаде Демирова нешто га је била
заборавила.
Кад започе предлагање за одбор, многе се главе окренуше на ону
страну гдје је Никола стајао, али како је он ћутао и набурено гледао
некуд низ ограду као да га се све то скупа у дворишту ништа не тиче,
избор паде на првог Заваљчанина кога неко помену. Тек тада се
неодлучно јави Лука Каљак:
− Добро, људи, а наш Никола?
− Јок, јок, мене у то не стављајте! − трже се Никола као да је стао
на врео угљен. − Ја ти ту… Нијесмо се ми зато дигли да опет за врат
мећемо власт и господу. Ја хоћу да будем само прост сељак, а нек на
власт иде ком драго…
Потегнут за језик, он је настављао да прича све огорченије и у све
ужем кругу, док му најзад једини слушалац не остаде огуљени Лука
коме је тешка брига опет погасила сву малопређашњу разборитост и
рјечитост. Он је сад опет био изгубљен и тужан сељак, утуцан
свакаквим невољама, који је и овај пут увидио да се из коже у којој се
налази не може никуд побјећи и да се поново враћају времена власти,
запта и господе као што је, ево, овај Урош и сви они који, невидљиви,
стоје иза њега.
− Е, мој Никола, имаш ти право: радили ми што радили, опет
господа са својом политиком и фишкалијом испадну горња. Тек си
рачунао да си дануо душом и скинуо све са себе, а они ти опет власт и
уредбу за врат. Видим ја да ће све ово изићи на стари план.

XX
На велику радост Гојковог ујака Давида и још већу дједа Алексе
Дињара, одредска болница премјештена је у Лисичјак, у велику
бараку која је на брзину слупана баш поред нове Давидове колибе,
која је, такођер, узета за потребе болнице.
− Охо, временом ће наш Лисичјак испасти као нека варош −
раколио се стари Дињар. − Ево се и у шуми прави магацин.
У жандармеријску касарну у Марјанима смјештен је омладински
војно-политички курс, којим је руководио Ремзија Ћемаловић. Он је
повучен из Бојановог батаљона и сад је на курсу држао политичка
предавања, док је обуку у руковању пушком, марширање и остало
изводио неки Столе Бањац, вижљав и окретан момак, резервни каплар
старе југословенске војске.
Око касарне и омладинског курса одмах се прибише стара
лугаруша и њезина прецвјетала ћерка, „жандаруша“ Милка.
Осјећајући у Урошу свог заштитника, Милка га и сама замоли да ради
код курсиста, на што он врло радо пристаде.
− Добро, Милка, то сам и ја мислио да те замолим. Твоја мајка
свакако добро кува.
Док је лугаруша пословала око кухиње, Милка је омладинцима
прала и крпила преобуку, уносећи у тај свој посао сву педантерију
чисмене старе дјевојке. Поваздан је сједила у старом
жандармеријском хладњаку с хрпом преобуке на столу, наизмјенице
шила и плакала, никад не дижући главе, све док се однекле не би
појавио кицош Столе и ословио је увијек једном истом реченицом:
− О, Миљано, миље моје, да су мени очи твоје.
Спустила би онда руке на крило, исправљала укочена леђа и с
мирним сјајем у поцрвенелим очима чекала да он отпочне разговор.
− Е, Милка, Милка, мислиш ли ти, вјере ти, икада на овога човјека
сиромака?
 Дјевојка би се само осмијехнула и скренула поглед у страну, на
мрке испуцале дирјеке хладњака. Читаво вријеме док је радила, он јој
уопште није падао на ум, мориле су је све некакве невеселе мисли, а
ево сад: чини јој се да је заиста чешће помишљала на њ и чекала
његов долазак.
Лако и весело Столе прича како је он „више као један усамљен
човјек, без икога свога“, иако свак, па и сама Милка, добро зна да он
код куће има и оца и матер и доста млађе браће и сестара. Везе он
благоглагољиво и све му некако лијепо стоји и добро сједа, па чак и
очигледне лагарије. Види се, здрав је и срећан, без брига, у доброј
слози и миру са самим собом и са свима око себе.
Слушајући га, Милка се и сама смирује и чуди се како је до
малоприје могла да се бави онако тужним стварима. Ево, па зар све
на свијету није просто и једноставно? Даде се живјети.
Омладинци, учесници курса, сви су тако пажљиви и радознали да
Ремзија не може довољно да се начуди како су за вријеме предавања
онако мирни и сконцентрисани ови иначе толико живи и обијесни
момчуљци. Сваку нову ствар коју од предавача чују, они примају као
неку велику тајну, која се, ево, пред њима тако лако и једноставно
открива и одмах постаје блиска и драга.
Кад се чуло да ће курс прорадити, по свим селима настало је међу
омладинцима право надметање и трка ко ће прије на курс. Отпочеше
свађе с родитељима и права бјежања од куће.
− Ено ти га на! − чудио се понеки отац. − Кад сам онога свога пред
рат слао у школу, морао сам да га ћерам, тучем, кумим и молим, и
опет се више крио по гају, нег што је у школу ишао. А види ти сад:
прекопа ми петне жиле да иде на тај некакав… горе код касарне.
Лазија-Мазија сјети се својих „боћулина“ који су послије
формирања чете отпали и били враћени кућама, па једног дана стиже
из свог батаљона, покупи их по селу, њих седморицу на броју, и
доведе у касарну.
− Ево их, друже, сваки ти ваља Цариграда.
Полазећи, он им још попријети с врата:
− Пазите, да ми се владате као што спада, јер… мајке ми Јање,
чујем ли што слабо за вас, оставићу и батаљон и онога тамо Јагу
Чавара и ето ме џиле овамо, а онда се држите.
 Дјечачина Маркиша, Благојев синовац, чим је чуо за курс, допао је
зором у штаб одреда и стао да се умиљава око Гојка Ћупурдије:
− Еј, Гојкићу, Голе, ајде реци политичком нек ме прими на курс.
Мени се не да радити с омладином у селу. Ајде Голе, Голица.
Једном или двапут недјељно долазио је Урош Павловић, политком
одреда, да одржи курсистима предавање. Чим би се он појавио,
настала би у учионици свечана тишина. Пуни некаквог празничког
узбуђења, курсисти би притајили дах и смирили се као бубице, па је
то узбуђење прелазило и на самог Уроша и он је, стојећи пред њима,
смекшан и дирнут, помишљао:
„Видиш, још дјеца, а већ сјутра…“
И већ је замишљао чупоглавог Маркишу и другог и трећег како по
мраку и смртној тишини пузе према усташком рову с одшрафљеним
бомбама у руци. Ето, баш ови, који с тако свечаним и чистим
узбуђењем примају и уче све ново.
Изненада и увијек у различито доба дана допадао је до касарне
командант Радекић. Ко га први опази, одмах диже вику, а за њим
скаче и удара у грају читав курс. Било предавање, било војна обука,
одмах се све прекида.
− Ихај, ево друга команданта! Живио друг Радекић!
Радекић долази чврстим кораком, снажан, сунцем опаљен и увијек
добре воље и спреман за шалу. У тим дјечацима он види читаво своје
дјетињство с безброј малих радости, невоља које се брзо забораве и
незамјенљивих чобанских вратоломија, па сад, све и да хоће, не може
се према момчуљцима показати строг.
− Како је, момчадијо?
− Добро, друже команданте − у хору одговара курсистичка братија.
− Ђокане, јеси ли се зажелио Бијелог Потока?
Ђокан се стидљиво смјешка и црвени, а остали праскају у гласан
смијех, иако је Бијели Поток село као и остала, само… ето, смијешно
је што се командант баш тога сјетио.
Лазија-Мазнја свратио је до касарне само један пут, кад је пролазио
на неку конференцију у штаб одреда. Приупитао је како се учи,
одобравајући климнуо главом гледајући редове гологлавих младића,
а онда је попријетио својим боћулинима који су нетремице, с неким
стидљивим поносом, пиљили у њ:
− А вас, да знате… као јарце; одерем и квит!
Од Лазије је курсистима двапут стигао курир, онај објешењак и
вјетропир Петрарка из Јапага, с даровима за курсисте: једном је то
био товар крушака, а други пут неке заплијењене домобранске блузе.
Без куцања, с лаганом шкрипом, Петрарка би опрезно отворио
врата, искосице увукао главу у разред и кашљуцнуо:
− Е-кхе, може ли се у ову вашу академију?
Кад већ једном стигне, ма у које доба дана било, он се обавезно и
оконачи код касарне и до касних ноћних сати прича о животу у
батаљону. Судећи по његову причању, тамо ти је све једна пуста
комедија и циркус: поваздан се довикују с бандом, псују једни
другима све и миша у дувару, а кад у засједи дочекају домобране, ови
се од страха „онереде све до плећа“.
Са Ремзијом који је једва нешто старији од њих, омладинци су се
брзо спријатељили. По завршетку часа, они га обично увијек тијесно
опкољавају и пропитују се:
− Друже Ремзија, шта је то „приближно“?
− А шта значи ријеч „непосредно“?
Они често не знају шта значи нека, на први поглед најобичнија
ријеч, па то Ремзију подсјећа на једну његову рођаку са села, која на
његово питање како се зове рјечица поред њезине куће, одговара:
− Вода. Како ће се друкчије звати?
Са Столом Бањцем курсисти се такоће добро слажу. И бодре их и
увесељавају његове гласне и наизглед веома строге команде. Особито
кад је Милка негдје у близини, Столе тако реско сијече својим
командама и примједбама да се посљедњи слог одбија од блиског
бријега и враћа се натраг као поновљена команда:
− … марш!
Недјељом је код касарне прави збор. Искупе се и дођу дјевојке из
околине, па чак и неке из удаљенијих села које имају на курсу некога
свог, и онда све до касних поподневних сати на ледини поред касарне
тресе разиграно коло и ори се пјесма. Нарочито је омиљено коло које
се пјева уз једну пркосну и подругљиву пјесму, донесену из Лазијина
батаљона:
 − Павелићу, ал ми лијепо стоји
униформа домобрана твоји!
Павелићу, ал ми лијепо паше
и карабин твојега усташе!..
Дјевојке су се у почетку либиле да се у колу ухвате до Ремзије,
муслимана, али то курсисти схватише као личну увреду, па би све по
двојица-тројица ухватили јогунасту дјевојку, звали је у ћошак и
ружили:
− Срамота, другарице! Па ово је један наш бирани друг, партизан, а
ти тако несвјесна. Ко би се то од тебе надао!
Оно „несвјесна“ дјевојка је сматрала за некакву велику ману, па је
журила натраг у коло, хватала се до Ремзије и црвенећи цупкала и
поигравала, док су јој се прсти у младићевој руци знојили као да има
грозницу. Послије би, хватајући предах, поносна на свој подвиг,
гледала испод ока у његову плаву косу и с олакшањем мислила:
− Па ето, ништа ми није било.
Једина Мирјана Марјановићева није се никад устезала да се ухвати
до Ремзије. Одрасла у Војводини, далеко од Босне, очеве домовине,
она није у дјетињству примила оне предрасуде о муслиманима и
гледала је на њих пријатељскије него на своје дојучерашње комшије,
Швабе и Мађаре. За њу је муслиман био чак нешто помало
тајанствено и несвакодневно, па је одмах, од првог виђења, ступила с
њим у разговор, чудећи се послије како се овај уредни и свијетли
дјечак скоро ни по чему не разликује од кога било Србина. Чак се, по
нечем питомом у држању, више приближује њеним Војвођанима,
него, рецимо, њезини опори Јаружани, изузев, наравно, Гојка
Ћупурдије.
Кћерка Николе Бундеве-Мачка, покрупна роава дјевојка, коњске
главе (потајно су је звали „Коњоглава“) једина је упорно избјегавала
да игра до „Турчина“ и одмах се пуштала из кола, чим би се он до ње
ухватио. На све пријекоре одвраћала је увијек једнако, с тупавом
упорношћу:
− Реко ми је ћаћа да се не ватам до њега.
А сам Никола Мачак већ два-три пута је пролазио поред касарне,
све некако постранце и зазирући, а о празницима је долазио да види
коло, па је сатима, жмарећи поцрњелу лулу, ћутке пратио игру и
мукло се прокашљавао.
Још од онога дана кад је први пут видио кроз отворен прозор
касарне како Ремзија предаје курсистима, Мачак се распричао по
селу:
− Ето ти види, молим ја тебе, сад те њихове памети и изума:
наручили из вароши Туре да подучава наше дјечаке. Да, да, право
правцато Туре, син старог Ћемаловића. Кажем ли ја вама, код њих све
ово иде са зла на горе: најприје команданту скинули еполете, па онда
ваздигли омладину да она суди по селу и да се она прва пита, а на
крају узбунили и ове бенасте женетине да и оне као нешто… Пху,
женска памет!
− Богами, право ти велиш − потврђивали су старији људи којима
није ишла у главу никаква новотарија која је и мало одступала од
утврђеног и одавна навикнутог реда ствари.
− Ено, отидите сами, па погледајте своју рођену бруку: Турчин се у
коло вата до наших ђевојака. Лијепо пробира: ову оћу, ову нећу.
Слатке му, бивакарце, Влахиње, младе па једре, џанум!.. А дедер, нек
он пусти своју булицу да са својим димијама поигра до Србина!
− Пустиће ђавола црног, остави, болан! − отресали су се најеђени
људи срдито дувајући и црвенећи.
− Дошо је он да шпијунира, пас, то ти је, Никола, а ми му још
подмичемо своје цуре.
− Богами, ја своју не подмичем, нит би свом сину дао да иде
Турчину на науку, а ви како вам драго − одмахује Мачак лулом.
− Неће, вјере ми, више ни моја ћер у коло код касарне, све ћу јој
кике почупати!
− Е, нек ми сјутра неко дође да тражи крува за турски курс, па ћу
му ја очитати шта знам! − грозио се други.
− Људи моји, треба дигнути народ на ноге, па све оно горе код
касарне разјурити кући, а ономе Турчинцу показати како се игра око
Српкиња.
− То, то, право ти велиш! Кад смо могли жандаре уредити, моћи
ћемо, вала, и тога бега. Нема ти ту ништа, док се народ опет не дигне.
− Тако ти је то, опет ћемо ми буну, па да онда видимо хоће ли нам
поново судити Турци. А и овој нашој омладини треба притегнути узде
и све у божју матер! − одбруси Мачак и крвнички стаде вући из упола
угашене луле. − Овај наш крепани одбор још ће на крају пустити да
му се омладина на главу нареди.
Подбуњујући људе против „турског курса“, Мачак је луњао по
околним селима од једног до другог познаника, па је неколико пута
увратио и код Саве Љусине и његова зета Бикана.
− Не могу од муке издурати, а да се и вама не пожалим.
Док је Мачак причао, Бикан је овда-онда убацивао покоју заједљиву
примједбу само да још више подјари приповједача, док је крупни и
здебљани Саво пажљиво слушао, незадовољно и увријеђено отхукивао
и мрко, потврђујући, климао главом да се у свему слаже с њим. Тек на
поласку, онако као заузгред, Саво би забринуто убацио неколико
својих примједби као, на примјер, да се и он боји турске подвале и
шпијунаже, да „Турчин воли наше женско“ и да зато ваља припазити
на цурице које одлазе горе касарни.
− Немам ја ништа ни против Павловића ни против војске, нит мене
неко за нешто пита, али, ипак… ето вас, па сами пазите да вас не
заскочи какав несретлук. Ако нам још неко макне поручника…
− То, то, Саво. Треба нашем команданту лијепо казати да он одавле
проћера и у вражју матер пошаље и тога комесара Уроша, и његове
Турке, и Дрвар и комуну, па нек све узме у своје шаке. Не бој се, сви
ћемо листом уза њ бити. Гдје су били ти наши добри Ћемаловићи кад
је нас клало?
Знајући добро да је Никола Бундева галамџија и засукан зјакота
који не зна шта треба рећи, а шта сакрити, Саво се добро чувао да
пред њим отворено не иступи против Уроша и Дрварчана. Држао се
више као добронамјеран и забринут неутралац, а и оно што је казао
било је добро одмјерено и срачунато на то да ће Мачак сваку ствар
преиначити и на свој начин испричати, онако како ће то сељаци
најлакше повјеровати и примити као истинито. Из своје дугогодишње
политичке праксе он је добро знао како сељаци често веома
неповјерљиво примају неку чисту и јасну истину, без сјенке и
закучасте позадине, слутећи негдје иза ње тајну и дубоку опасност,
док су какву очигледну и крупну будалаштину објеручке прихваћали
тумачећи је на свој начин. А баш овај незаглављени Никола Бундева
био је као створен за то да све исприча и представи онако како ће
најлакше узбунити и подићи ионако узнемирен свијет.
 ☆
Оно што је дошло неколико дана послије посљедњег Савиног
састанка с Мачком, нарасло је и провалило одједном, као преко ноћи,
без икаквог изразитијег претходног знака. Све до тога јутра свијет је,
као и обично, гунђао против курса и против Ремзије, па је одлазио за
својим свакодневним пословима и, чини се, заборављао све остало. А
тога дана, у недјељу ујутру, гомила која се била искупила пред црквом
у Јапагу, одједном је стала да се комеша и бучи.
− Нећемо Турчина да квари наше дјечаке!
− И да дрпа наше цуре!
− Нећемо тога!
У гомили је било све више запаљених лица и усколутаних очију.
Чак и они који су тренутак-два раније били потпуно мирни и
прибрани, почели би узнемирено да се обзиру и, све више обузимани
језом сливали су се у бујицу узавреле масе.
− Нећемо!
− Идемо, браћо, нема више чекања! Напријед, на касарну!
То се само чекало да неко повиче и дадне правац, па да читава
гомила осуком навали уз пут који је водио касарни.
− Да ми видимо тога Турчина! − засопљено је прео широки збијени
Мачак, црвен и запаљених очију, стежући у рукама ловачку
двоцијевку која му се, богзна откуд, нашла у рукама. − Да га упитамо
чему он учи нашу омладину.
По свим околним чопорцима кућа брзо се ширила вијест да се иде
на касарну, разгонити „турски курс“. Пречацима и преко плотова
почеше пристизати старији сељаци и придруживати се гомили. Нико
није питао ни ко је повео све ово, ни је ли на мјесту то што се ради,
него се и сам палио, чим би упао у гомилу.
− Не дамо нашије цура Турчину! Доста је тога било.
Придошлица је викао оно што би му прво пало на ум у вези с
курсом, а маса око њега прихваћала је то као готову истину и убојну
паролу:
− Не дамо! Тако је!
На концу им се, негдје на самом репу гомиле, прикључи и Миле
Чугаљ. Опрезно се пропита због чега је то свијет устао, а кад му
казаше шта је у ствари, он забаци карабин на раме и стегнутих зуба
злобно проциједи:
− Аха, горе у госте Милки жандаруши. Добро би било да је и ја
припитам за наше рачуне.
Једини хладан и сабран у читавој овој гомили, он је ишао у
посљедњим редовима, већ унапријед се сладећи како ће се Милка
устравити кад га види овако наоружана. Она је једина крива за сву ову
његову бјежанију и даноноћно страховање. Није га се тицао ни курс,
ни оно што о њему свијет мисли и говори, али се ипак радовао овој
буни. Нека, нек се онај Радекић и његови позабаве овим послом, а
њега нек оставе на миру.
С уска сеоског пута гомила се напокон сручи на тврду и широку
државну цесту. Појачано залупаше цокуле, па се чинило да се број
побуњеника одједном подвостручио. Свак се окуражи и овај његов
јутрашњи посао дође му некако важнији и озбиљнији.
− Е, шта мисли Туре… доста је његовог било.
− Дуго ми то већ трпимо.
Тога јутра Мирјана Марјановићева кренула је нешто раније у
касарну носећи пун сепетак јаја, добровољни прилог из свог засеока.
Управо је пристизала цести, кад испред ње прогалами неуредна и
бројна гомила и замаче иза окуке, у правцу касарне. Дјевојка се
лецну.
„Куд ли ће ови?“
Пред малом кућицом уз саму цесту Мирјана затече једну млађу
сплашену жену.
− Куд одоше ови људи?
− А шта ја знам, сестро − промуца жена дршћући и заплакујући се
од страха. − Кажу да одоше касарни, тући некакве Турке. Ајме мени,
јадна ти сам, шта ће ово бити? Моја је кућа ту близу, па…
Мирјана се у часу сјети свих прича које су о курсу и о Ремзији
кружиле по селу, па нагло проблиједи.
− Готово је, оде Ремзија!
Неколико тренутака колебала се у недоумици шта да почне, а онда
се сјети да је прије четврт сата видјела једну партизанску колону
подно Голубове Главице, на граници Марјана и Јаруга. Управо је
скретала пречацем, преко поља, некуд у правцу далеке Црне Воде.
− „За њима!“
Дјевојка спусти сепетак пред кућни праг, још се једном обазрије
око себе, па јурну преко голе ледине у правцу далеких ниских шума,
гдје се, по причању, налазила та злогласна ћумурашка Црна Вода.
Рачунала је да ће, овдје негдје на висоравни, пресјећи пут колони
којој треба прилично времена док се испод Голубове Главице попне
на огољене заравни повише Јапага.
Док је Мирјана, виорећи лаком црвеном сукњом, шибала преко
чистих брдских кошаница у правцу Црне Воде, распомамљена гомила
проваљивала је у тијесно пометено двориште касарне.
Ремзија је с курсистима управо држао час у бившој
жандармеријској трпезарији, јер је само недјеља по подне била дата
за одмор. Чувши буку у дворишту, омладинци се узнемирише и
стадоше истезати вратове према прозорима.
− Ко је то? Шта је?
Гомила с буком провали у учионицу. Први њени редови мало се
усколебаше видећи Ремзију за столом. Све ово око њих: разред са
столовима, клупама.
Мачак још јаче поцрвени, пропе се на прсте и викну набреклих
вратних жила:
− Људи, везати га, па му судити!
Као слијеп, он узе да се гура према Ремзији, али у истом тренутку
међу омладинцима настаде комешање, с треском се сруши тешка
клупа и боћулини, један за лругим, поскакаше у празан простор
између Ремзије и ормара у ћошку. Боћулини Богданчић и Бране
докопаше однекле иза ормара два карабина и уперише их у Мачка.
− Стој, пуцаћемо!
Мачак се скамени, пренеражен и уздрхтао, као да се каје што је
оволико испао напријед, зажмирка као да добро не види шта се то
пред њим ради, па стукну натраг притискујући широким леђима оне
иза себе.
− Шта је то, људи, зар на своје?!
Оно његово „људи“ као да боћулинима отвори очи и даде им праву
представу о важности онога што су сад предузели. Бране обруси мрко
као што говори раван с равним:
− Одбиј од стола!
− Ма шта је то, дјечаци, зар ви…
Сад се читав курс ускомеша, осоколи и загалами:
− Шта ви хоћете ту?!
− Ви да неком судите!
− Еј, еј, лакше, дјецо − помирљиво, али још увијек с подругљивим
нагласком, кријући страх, поче Мачак. − Шта ви још знате! Завртио
вам памет овај усташа.
Бране плану.
− Ти ми знаш ко је усташа, ти − усташка мељдус!
− Ко је, ко је био мељдус?! − свадљиво прасну Мачак непријатно
дирнут.
− Био си ти! − отворено му откреса момче. − Ко је усташе водио
кроз Јапаге, ко их је гостио, ко је казиво за оружје?!
Као да су заборавили рашта су овдје дошли, људи су
заинтересовано пратили ову препирку. Чак се, у жагору, чуше и
ријечи одобравања:
− Дашта је нег био мељдус, та знаш.
Мачак се несигурно обазрије око себе, погледа у наперене
карабине, па опет баци поглед на врата и, заборављајући двоцијевку у
својој руци, обрати се неком иза себе:
− Еј, гдје је тај Чугаљ. Зовнидер га.
А Чугаљ је дотле стајао у жандармеријској сјеници пред
престрављеном и занијемелом Милком, прибијеном у ћошак,
шамарао је лагано и натенане и питао:
− А ти тако, тужила команди, а? Павловићу тужила, је ли?
Црвенећи од удараца, дјевојка је само ћутала као да већ унапријед
зна да никакав одговор неће користити ни задовољити и да јој још
једино преостаје то да мирно издржи све ударце и понижења.
− А сад си Турчина нашла, а? Турчина, је ли?
Пљуштао је опет нов талас шамара већ мање болан неголи онај
први, а Милка је, кроз шум крви у глави, омамљено хватала и
везивала искидану мисао:
„Ево, и то је дошло.. − слутила је тако нешто, бојала се… Бију
незаштићену сироту исто као… као што је у сну доживљавала… И кад
ли ће се све ово завршити и опет доћи спасоносно буђење са знојном
кошуљом око врата и првим бљеском избавитељске свјетлости?..
− Чугаљ је твој бог и судија, да знаш! Од њега се нигдје не можеш
сакрити, упамти…
Мирјана је стигла колону већ иза првих гајева, на неравним
брдским сјенокосима. Био је то полубатаљон с пруге, двије чете, које
је водио лично командант батаљона Бојан Љусина. Мирјана га
познаде још издалека и трком се упути њему.
− Друже Бојане, напали курс!
− Штааа?! Ко напао?… Колона, стој!
− Напали… сељаци неки, има их преко стотину. Видјела сам пушке.
− Ма кад? Кад си…
− Сад сам их видјела! Иду да убију Ремзију!
− Аха, то ли је! Е, чекајте, мајчини синови!
Бојан одвоји из колоне прву чету и скоро трком кренуше према
касарни. Кад избише на голи брдељак више првих гајева одакле се
само видио црвен кров касарне, Бојан се забрину да не стигне
прекасно и да „банда“ дотле не сврши посао, па викну митраљесца:
− Милоња, дедер два рафала преко касарне!
Побуњени сељаци управ су викали Чугаља тражећи га по дворишту
касарне, кад иза гаја оштро и разговјетно запрашта митраљез.
− Станде! Чујеш ли?
− Митраљези, господа ми бога!
Гомила из касарне навали у двориште. Унезверених лица људи су
питали оне који су се затекли напољу:
− Што је то? Одакле пуца?
− Ено тамо, иза гаја.
− Ајме, а мени се чинило да је одмах ту, иза живица.
 Нарочито је уплашен и збуњен био Никола Мачак. Сав посивио, он
се изгубљено обзирао час десно, час лијево.
− Браћо, ко би оно могао бити? Да нијесу усташе одакле
провалиле?
− Немају одакле отуд. Можда су наши.
− Али зашто онда пуцају?
− Па нек су, вала, и наши, али ти ћеш, харамбашо, платити за ово!
− заједљиво проциједи боћулин Бране примичући се сасвим близу
Мачку и криво гризући усне.
Мачак само тешко отхукну и одмахну руком.
− Остави сад, момче, те беспослице, видиш ти да се глава губи.
Боље вам је, скочите вас три-четири с то пушака па видите шта је.
У воћњаку запуца плот. Неки од сељака, погуривши се, трчали су
покрај сјенице и прескакали високу ограду. То као да освијести и
самог Мачка.
− Ајдемо, људи, овај… боље се мало приклонити. Двориште касарне
очисти се зачас од сељака. Ремзија погледа своје курсисте и зовну
Брану:
− Ајдемо нас двојица да извидимо шта је то. Дајдер, Богданчићу, тај
карабин.
− Оба су празни, друже Ремзија. Сва је муниција код Столета, а
њега нигдје нема.
− Ништа не мари, ево код мене пет метака.
Ремзија и Бране убрзо се изгубише кроз продор на првој живици, а
остали омладинци, збијајући се у гомилу, забринуто су жагорили,
нагађајући ко ли је то пуцао иза гаја. Истом се неко сјети:
− Ма гдје ли је наш Столе? Одјутрос га нијесам видио.
− Ваљда је негдје код Милке.
− Врага. Ено ње плаче у сјеници. Туко је Чугаљ. Не прође ни
десетак минута од одласка патроле, кад се преко ледине, у трку, указа
Бране.
− Наши! Наши! − викао је још издалека.
У гомили омладинаца неко одушевљено подврисну, за њим други,
па трећи. Полетјеше увис капе. Појединци весело заџакаше између
себе као да се сад први пут виде.
− Јеси ли чуо? Наши!
− Ихааај!
На ту њихову вику, иза плитког корита пресахла извора подно
касарне показа се чупава глава Столе Бањца. Он опрезно провири иза
зеленог зида од папрати, пажљиво ослушну и прогунђа с великим
олакшањем:
− Наши вриште. Шта ли је то сад?
Најприје је поумио да се пришуља уза стрмину до под саму касарну
и да извиди шта се то горе ради, али се онда предомисли и, јако
погурен, скоро четвороношке, окрену низ уско каменито корито,
укривено у папрат.
− Идем у шикару, па ћу заћи испријека, путем. Казаћу да сам ишао
код тетке… О, људи, људи, што се ја јутроске намријех пуста стра,
џаба га било. И гдје ли ми је само капа, ђаво је… Аха, ту је, у руци…

XXI
Кад му оно Чугаљ на превару измаче карабин и отперја кроза шуму
безбрижно пјевуцкајући, Тодор Бокан остаде уз једну букву сав
клонуо, празан и сам у себе урушен као да је остао без душе. Зар и
овако, дакле, човјека варају, олако и на брзину, и још пјевајући одлазе
као да ништа ружно на свијету учинили нијесу?
Чугаљ је био већ далеко одмакао, али Тодору се једнако чинило да
чује оно његово зузукаво отезање кроз нос. Оде ти тај као бесловесна
пчела, мислио је момак у себи, а и не пада му на ум да је овамо остао
усамљен и незаштићен човјек, сам у пустој шуми. Баш нико у свијету
нема срца, нико до ли његовог чемерног оца и… ону својеглаву Гагу
није лако с њим упоредити, а мати − о њој је, опет, ма и за кратак
тренутак, тешко мислити; њезина је туга ноћна, глува и недјељива, и
она Тодору пада на срце као камен.
И као једина утјешна слика, дјетињаста и помало тужна, пред
Тодором сину и оживи негдашње школско двориште с крупним
незграпним дјечаком Николетином, који га је некад свесрдно бранио
не прекидајући своје свакодневне игре. Ко ли ће му сад пружити руке,
ко ће га бранити? Зашто се сад не појави негдашњи дјечак-заштитник,
да види како је малом „Вучићу“ тешко самом у шуми?
Тодор се спусти, спузну низ оно буквино стабло на земљу и узе да
плаче тако дјетињски размекшано као што није, чини му се, плакао
ни за оним својим добрим дједом чобанином. Плакао је ни сам не зна
колико и сав се умусио од суза, а кад се најзад мало примири поглед
му паде на онај полутрули пањ и зечји купус подно њега, освијетљен
подневним сунцем. Он уздахну као да коначно завршава с плакањем и
малопређашњом тугом, па се примаче пању и поче да чупка и једе
једну по једну стабљичицу купуса.
− Ето ти, као зец! − и нехотице помисли он и овако разоружан и
голорук заиста дође сам себи као та безопасна и плашљива дивљач
коју свак прогони и од које су сви јачи.
Све до малоприје, онако наоружану, њему се шума, поред све
дивљине, чинила као најсигурнији заштитник, а ево сад, за непуних
пола сата, све се измјенило и дошло наопако. Иза сваког стабла, из
сваке удољине и сјеновита пролаза, шума је пријетила непознатом и
подмуклом опасношћу. Сваког тренутка могао је однекле избити не
вук или медвјед − за њих је лако! − могли су избити људи, човјек, а
како се данас може пред њих без пушке у рукама!
Тога дана Тодор се није усудио ни да оде на уговорено мјесто по
јело, него је још зарана отишао у своју пећину. Уз пут се сваки час
обазирао и презао као да први пут пролази тим дијелом шуме.
Сметали су му чак и они тамни и троми шумски лептири који су
безгласно лепетали у сјенци као неке живе ознаке и свједоци куда је
он прошао у јаловом настојању да ни од кога не буде опажен. Шта му
га опет знадеш шта мисли овај мртвачки лептир и како се зло чак и од
њега може излећи!
Од тога дана Тодору ни сан није доносио одмора ни заборава.
Дотад је, бар понеки пут, сањао понешто из минулих мирних дана,
кад још није било овог чуда, па се будио колико-толико разведрен, с
лаком надом да ће све ово једног дана ипак проћи и стари се живот
вратити неизмјењен и још више драг. Али од састанка с Чугаљем,
шума, бјежанија и разноразне друге страхоте потпуно овладаше и
његовим сновима, па се будио изломљен и потиштен, не знајући ни
сам пада ли му теже јава или сан, јер је и овдје и тамо био без оружја,
једнако угрожен и немоћан. Онај, некада толико драг, шум јутарњег
вјетра кога је код очеве куће, за љетњих буђења, слушао кроз густе
љесе кукурузане и који је најављивао лијеп радни дан, сад му је
лепетао и шумио као тајна опомена да се добро припази: свануо је
дан, све је видно и јасно, а богзна чије га очи пазе и вребају.
Видно и већ увелико почео је да се запушта. Одјећа му се дерала и
висила у прљавим крпама, данима је пропуштао да се умије, а од
бријања је сасвим дигао руке. И поред све његове љутње и опрезности,
жустра и окретна сестра Гага успјела је да се с њим састане и згрануто
је пљеснула рукама.
− Ајме мени, какав си то, као сужањ! Гледај чакшира, као да су те
рисови дерали.
Из њезина причања дознао је да је Гага већ два-три пута одлазила у
село. Казивала му је да се омладина скоро свако вече састаје у школи,
а једном је сасвим озбиљно напоменула:
− Ајде, болан, излази већ једном из те шуметине. − Неће ти више
нико ништа. Могао би, вала, и у чету, има тамо доста познатих.
Тодор се сав укрути и састави густе обрве.
− Чујеш ти, немој ми више с тијем долазити. Живом човјеку ја
више не вјерујем. Да одем тамо гдје има Турака?
− Ма Тодоре…
− Да ме једне ноћи на спавању закољу. Е, е, луда женска главо!
− К врагу ти Турци, ваљда их ја марим! Али зашто не покољу друге
људе?
− Имаће кад, не бој се − увјерљиво додаде Тодор.
Ипак се послије њених свакодневних причања почео помало
навијати око своје куће, чак се и с матером видио, све док се једном
предвече скоро не сукоби с групом од петорице људи који су долазили
кући његова оца. Међу њима је познао Чугаља, Николу Мачка и једног
старијег сељака из Јапага који је на раменима носио јагње.
− „Шта је сад ово?“ − претрну момак и брзо се згури иза прве
букве. „Да мене не траже?“
По начину како су се уз пут договарали, Тодор није могао да
одреди заповиједа ли том групом Чугаљ или Мачак. Једино су њих
двојица говорили, док су остали гледали час у једног, час у другог и
као да нијесу могли да се одлуче уз кога да пристану. Чини се да су
ипак више били склони Мачку који се дружини обраћао мирно,
потмулим гласом у коме је треперила притајена зловоља. Чугаљ је,
међутим, давао своје приједлоге некако немарно и олако, скоро
лакомислено, као да има у глави сасвим друге мисли, а ово говори тек
онако − како му налети на језик. Сељаке је канда највише одбијало то
што овај скитница, ионако сумњив, не показује баш никакву
забринутост због изузетног положаја у коме се њихова група налази.
„Види, мој карабин!“ с горчином помисли Тодор загледајући пушку
на Чугаљевом рамену и нека тешка жалост сјезери му се и леже удну
груди. Познавао је на томе оружју сваки дјелић, памтио пријатан
додир глатка дрвета, сјећао се како клизи подмазан затварач. Ено, сад
то исто оружје носи други, који му не зна душу, не осјећа цијену и
није му за срце прирасло.
Уз непрестано гунђање и препирку између Мачка и Чугаља,
необична група замаче у шуму, остављајући Тодора у великој бризи и
недоумици.
− Па да, мене траже, ништа друго. Онај ме Миле најприје напао,
измакао ми пушку, а сад − кренули да ме жива улове.
Нарочито га је бринуло присуство Николе Мачка у овој групи. Тај
ти зна Ћулумачу с краја на крај; причало се како је по њој крио
шверцоване волове за вријеме прошлог рата, а сад га сигурно воде да
им у овој замршеној шуми буде калауз.
Страхујући од сваког човјека који би се појавио у „његовој“ шуми,
нарочито од онога који је наоружан, Тодор се није ни упитао зашто то
њега гоне и због чега је спремљена читава та хајка. Читавог живота
њега су без разлога гонили и некако издвајали од осталих као да је
нечим обиљежен. Ето, почело је то још од основне школе, од оне
магареће клупе и надимка „Вучић“, па онда све даље и даље, до
страшног дана на кулуку, кад су га усташе уочиле и откриле у гомили
од стотину људи. А шта тек сад да каже, кад је, ево, коначно издвојен
од људи, сам у шуми? Каква ли му се хајка сад спрема, какво ли га
страшно и безразложно прогоњење сад чека?
„Е, не дам се, не дам да ме убију ко зеца, па макар се зубима с
њима клао!“ зарече се он стежући обје шаке и шкрипећи зубима, па
баци подивљао и гњеван поглед у ономе правцу куд је ишчезао Чугаљ
с друштвом.
Увече му отац, и сам нешто збуњен, збркано исприповиједа како је,
веле, Радекић „приложио уз Турке“, а Никола Бундева неће тога
посла и зато је, кажу, пошао да сам ствара и окупља своју чету. Зове,
каже, и Тодора да им се прикључи, нек се, вели, ништа не боји.
Све док отац у причању не дође до оног „нек се ништа не боји“,
Тодор га је мирно слушао, али онда се трже и незадовољно намршти.
− Да се не бојим?… Ако тај Никола Мачак поштено мисли, зашто
ми онда поручује да се не бојим? Не лови се више Тодор на ту удицу.
Купио сам ја памет још на понору, а и Чугаљ ми је дао поскупу
лекцију.
− Па шта да ти кажем, синко… − у недоумици рашири отац руке и
слеже раменима некако тужно и беспомоћно. − Ја нити те више знам
насјетовати, нити… И оно што сам некад знао, сад не знам, нит се у њ
поуздам. Ето, тебе једног имамо, па смо се и ја и стара већ
испаметили и обезумили од жалости, и од бриге, и од… Најбоље је
синко, бјежи и склањај се од сваког живог… така су ти данас времена;
јер уз кога год приложиш, окривиће те она друга странка и ето ти −
оде глава, па макар ти био прав као дијете у колијевци.

XXII
Кад му рекоше у штабу да може у Јаруге, на приредбу, Гојко за
трен сину и оживи, весело поздрави и клисну на врата. Пред кућом
налети на шепавог кувара Тополића, здупи га око паса и одиже од
земље, па одјури према широм отвореним вратима појате у којој су
спавали штапски курири.
− Ихај, сипај, не варај! Брзо, ко ће ми позајмити упртач и једно
двије бомбе? Ехеј, иде побро на приредбу!
− Ево ти и моје батерије, па објеси на прси. Их, кад цуре виде…
− Извуци мало косе испод капе… Тако, тако, мало на уво.
На травном чистом заравањку, подно једног проријеђена храстова
гаја у близини јаружанске школе, из нечијих кукуруза пред Гојка
изненада испаде дјечачина Маркиша Кртинић, уплашено се трже и
стукну, а кад познаде друга, обрадовано развуче своја велика уста.
− Оооо… не би те познао. Машала, машала!
Гојко метну руке на леђа, па се узе ребрити и колутати очима.
− Ехе, мој младићу, још ти не знаш с ким разговараш. Још ти не
знаш ко је овај човјек.
Маркиша застаде на десетак метара од њега, накриви своју чупаву
главу под црном плетеном капом, па дјетињски лукаво завреча:
− А не знаш ни ти ко је ова људина.
− Охо, чудне ми људине!
− Људина, боме, људина. Мислиш ти да сам ја увијек онај стари
Маркиша.
− Ехе, а ти опет мислиш: „видере Гојкићу Ћупурдије!“ − отресао је
Гојко главом примичући се корак по корак, мало погурен као да се
спрема да скочи на дјечака.
И Маркиша се раздрагано ребрио развлачећи уста од ува до ува,
спреман да се понесе с Гојком.
− Не знаш ти, Гојкела, шта је сад ова људина. Аха, дедер погоди!
− Шта си, шта си, клемпо један?
− Скојевац! − реско викну дјечачина и рашири руке готов да се рве.
− А ја члан Партије! − спремно дочека Гојко, па и сам баци руке у
страну и јурну на Маркишу. − Е, сад се држи!
− Држи се ти, репоња!
Момак и дјечачина зграбише се у коштац и стадоше се носити по
заравањку већ до поткрај захваћеном вечерњом сјеном. Дахтали су,
наваљивали, узмицали и тртили се, док не падоше на земљу и узеше
се ваљати и превртати по ниској трави. Најзад, као по договору,
обојица сједоше, гологлави, разбарушени и задувани.
− Уф! А кад си ти то, Маркиша, примљен?
− Аха, јес видио! А ти?
Опет се узеше смијати и подгуркивати, обојица срећни и
задовољни, све док их блиско блејање оваца које су се враћале с паше
не опомену да је ноћ на прагу и да им се ваља журити.
Послије завршетка курса, Маркиша је одређен у јединицу код
Лазије-Мазије, заједно с групом боћулина. Ово му је сад било кратко
одсуство од три дана да се код куће види са својима и спреми за чету.
Још много прије почетка приредбе око школе се почела искупљати
младеж и докона дјечурлија. Већ поиздалека се могло чути
равномјерно трупкање у колу и пјесма:
− Ми имамо сивог тића,
 команданта Радекића…
То је била она иста мелодија, једноставна и силовита, уз коју су
некад обијесни момци, мотајући колом, пјевали:
− Тресни, тресни, нијеси жена,
под тобом је црна земља…
С омладином из Јаруга већ мјесец дана радила је млада учитељица
Лека, једно тањушно и живахно дјевојче, кратке, мушки подсјечене
косе. Послије завршетка школе провела је на учитељској дужности
тек нешто око годину дана, па почетком рата оставила службу,
провела петнаест дана у затвору у Бањој Луци и отуд, три дана
послије пуштања, пребачена је преко везе у Подгорину.
На први поглед Лека је личила на петнаестогодишњу протегљасту
дјевојчицу, једну од оних са које је тек почела спадати шипаричка
„рђа“ и која се већ спрема да се потпуно отме и преко ноћи се
заокругли и попуни као права зрела дјевојка. Првих дана по њезину
доласку, сеоске жене, са њима својственом нетактичношћу, питале су
је сажаљиво:
− Јеси ли ти, сестро, нешто болесна, кад си тако слабушна?
А кад се показа да се мала учитељка не жали чак ни на главобољу и
да јуначки подноси даноноћно штрапацирање кроза село, увијек
готова на шалу и разговор, жене се раскравише и почеше је
дочекивати као неку своју заједничку родбину.
Лека се није устезала да пита сеоске жене за сваку ситницу из
њиховог посла, за сваки обичај и њој нејасан и неразумљив поступак.
Пропитивала се како оне живе са својим људима, а како свака жена на
селу има да прича стотину својих тајних невоља, то му мала учитељка
убрзо постаде као неки саучесник у тајнама сваке жене у Јаругама и
околини. И она је њима причала о свом вјеренику који се налази у
партизанима негдје у Бањалучкој Врховини, облачила „зар“
муслиманских жена и показивала како се у њему прокрадала кроз
чаршију. Понекад би, опет, салетила какву бабу која се бавила
бајањем и толико се мазила око ње, шапутала јој у само уво и клела
се, све док јој бака не би упола гласа стала да казује своје басме и
молитве.
− Охо, нећеш ти нама из Јаруга отићи тако глођава и мршава.
Ухранићемо ми тебе, па ћеш бити округла и дебела, да простиш, као
крмачица − обећавале су жене не могући се никако помирити с тим
да им Лека до краја остане онако танка и мршава.
Жена Стојана Кекића, предсједника сеоског
народноослободилачког одбора, примила је учитељицу код себе на
стан и почела се о њој бринути као о свом рођеном дјетету. Обилазећи
обноћ дјецу јесу ли добро покривена јер су већ настајале хладније
ноћи, она је улазила и у Лекин собичак и пипала је по ногама.
− Моја ћерце, па у тебе ноге увијек као леденице
За прву приредбу у селу, поред неколико рецитација, Лека је
спремила Кочићевог „Јазавца пред судом“ И преко њезиног
очекивања брзо, сеоски глумци, двојица омладинаца и пропали
трговчић Грујица као Давид, научили су напамет своје улоге, а
умјесто јазавца, ухватили су у селу једног старог мачка, подмукло,
лукаво и крадљиво створење, и донијели га у школу завезаног у дебелу
сукнену врећу, толико дебелу да је и празна могла стајати одусправке.
Гојко Ћупурдија стигао је с Маркишом још с вечера, кад и остала
омладина, али је Мирјану успио да види тек пред саму представу, јер
је читаво вријеме била забављена око припремања позорнице. Кад је
изненада испала преда њ и не слутећи да ће га ту срести, Мирјана се
збунила и нагло застала као пред неочекиваном препреком, а Гојко је
зачас заборавио своје каише, упртаче и бомбе, на које је толико био
поносан, и за тренутак премро као да је преда њ искрсла
непредвиђена опасност.
− Еј… би л ми помогао да унесем овај сто? − брзо се снађе дјевојка.
Срећан што јој може у нечем помоћи, Гојко и без ње сам попаде
сто и унесе га на позорницу. Док су га заједнички намјештали,
Мирјана као уз пут исприча:
− Кад си оно прије седам-осам дана отишао према Црној Води, ја
негдје пред зору чујем пушке, па се сва следим: ух, велим… Па могао
си отуд баш и крај нас навратити. Знаш да се овамо брину…
Слушајући то њезино причање из кога је избијала нескривена брига
за њ, Гојко се сјећао онога пушкарања поврх Црне Воде, и оно му сад,
гледано одавде, с ове лоше освијетљене позорнице, дође некако
узбудљиво и драго и он усвијетли очима пун несавладљива трепета од
кога се срце отима и бјежи некуд увис. Их, да опет хоће онако да
запуца, па макар и овдје, негдје повише школе, алај би јурнуо,
отворено и не заклањајући се, само да она стријепи над њим!
 − Ама што тебе, Миро, не заробе, па да на читаву чету сам самцит
ударим!
Отело му се то и нехотице, из раздрагана срца. Опет је из њега
проговорио онај обијесни, ведри Гојко Ћупурдија, али Мирјана као да
га није ни чула, мирно му поправи заврнут упртач на грудима и
поравна му дланом горње џепове на блузи.
− Трчи сад, хватај мјесто у разреду, па ћемо послије поиграти у
дворишту. Добро је што си дошао.
Гојко се угура у ћошак разреда, до Бојана Љусине који је тих дана
по Подгорини гонио банду Николе Бундеве, па свратио на приредбу.
Недалеко од њих стајала је уза зид Гага Боканова. Она и Бојан
сијевали су очима једно на друго, али некако дивље и непријатељски
као стари тврдокорни душмани.
− Боме, Бојане, стријеља те нешто ова Боканова цура…
− Ух, Гојко, брате, гони је од мене сто корака! − отхукну Бојан као
да једва дочека да неком искаже своју муку. − Питам је ја гдје јој је
сад брат, а кад ти она одсијече, јадна ти мајка!… А очи јој ев оволике,
ко у најцрњег катила.
Као што је раније био ред на Светог Саву, декламације су и сад
саслушане побожно и у тишини, као што се слуша проповијед у
цркви. Иако су мало што разумјеле, старије жене ипак су тихо
плакале, а на крају су, шапатом ћућорећи, хвалиле рецитаторе:
− Их, ко из књиге! Не можеш од љепоте слушати..
Међутим, кад се завјеса дигла и комад отпочео, међу окупљеним
сељацима-слушаоцима настала је мала забуна и неко мешкољење, јер
у овој школи око Светог Саве никад није одигран какав комад, нит су
људи имали прилике да га виде на неком другом мјесту.
− Пазите га, који је оно са врећом? Некако ми познат глас.
− Ма Грујица, брате. Њему је увијек до комедије.
Користећи запосленост и трему учитељице Леке, Стојан Кекић и
сам се увукао на позорницу и смјестио се на поду, уза сам задњи зид,
сматрајући да му је као предсједнику одбора, баш ту мјесто, одакле
има добар преглед над окупљеним свијетом.
Чим би коментари у публици постали гласнији, Стојан је подизао
свој штап и шиштао:
 − Пст!
У својој улози „Давида“, Грујица је постао исувише ватрен, па је
сасвим озбиљно стао да млати некаквом брезовом граном по оној
дебелој врећетини у којој му је био „јазавац“. У томе му поможе и
Стојан Кекић.
− Дедер, куме Грујо, да га и ја једночке обијелим овијем штапом.
Од вржњевита Стојановог штапа задими се брашњава врећа, а
сироти мачак продорно јаукну као да су му стали на реп. У
гледалишту настаде смијех.
− Ехе, каква је то мјаукљавина од тога твог јазавца?!
− Био би јазавац, да није мачак прика-Глише Ићановића!
− Ћутите тамо, ђаво вас!…
Тодорина Мајкић-Ићановић, који је већ поодавно доперјао из
логора на Превији и станио се код брата Глише, узе да се буни:
− Еј, вас двојица горе, немојдете ми патити мачка!
Комад је оживио и раздрагао читаву дворану. Журећи напоље, у
коло, дјевојке су се подгуркивале и пригушено вриштале:
− Ајме мени, ако нас ноћаске сретне онај луди с јазавцом!
− Будале женске, оно је наш Грујица.
− Одлази ти, одакле Грујици бркови?
Као што се и очекивало, Гојко Ћупурдија први је повео коло,
поносно звецкајући бомбама наређаним по опасачу. Сав предан игри,
он је заборављао све опасности и невоље устанка. Ово око њега,
пјесма, ритмичан топот ногу и шаролико заљуљано коло на
мјесечини, то је било оно право, истински вољени живот који тече и
остаје, а битке, крв и тешки ноћни маршеви − све је то пролазна
невоља и напор који ваља савладати и опет се пробити до новог кола и
нове пјесме. То његово унутрашње чврсто увјерење, потхрањивано
немирном и бујном младошћу, није га остављало ни онда кад би се, са
штапском поштом у торбаку, пробијао обноћ кроз шуме и замршене
шикаре у правцу слабо познатих положаја на којима се Лазија борио с
лукавим и подмуклим ћумурашима. Као животворан подстрек у њему
би изненада бљеснула нада:
„Биће опет игре и кола! А ово − све ће проћи као сан “
 И он би, освјежен и поново лак, настављао да гура даље кроз ноћ,
радујући се и блиском сусрету с Лазијом и свему ономе што ће доћи
послије, иза битака и дугих путовања.
Чим би се у колу ухватила до Гојка, ово његово бодро расположење
брзо је прелазило и на Мирјану, и она се сама себи чудила како је
могла толико ноћи онако безразложно страховати и бринути се. Ево,
опет се живи и пјева, а Гојкова рука чврсто је држи и стеже. Нема
више разлога за клонулост и тугу.
− Имам браћу, руже двије…
Урош Павловић стигао је у Јаруге већ поткрај приредбе и већ се
два-три пута окренуо у колу, а сад је стајао по страни, окружен
старијим људима. Иако више није играо, ритам пјесме и кола
треперио му је у свакој жилици, дизао га од земље и неодољиво носио
са собом. Нешто слично као и Ћупурдију, и њега је прожимало
оптимистичко расположење.
− Не, ово се не да уништити. Остаће и људи и пјесма.
И скоро дирнут до суза, сјећао се својих чета, ра сутих ивицом
простране Подгорине.
„Ево, ово је у њима, ова ведрина и ова животност. Не дају се људи,
баш не дају.“
Само је Бојан Љусина остајао једнако мрк и озбиљан. Већ у првој
игри ухватио се у колу до Гаге Боканове. Дјевојка се у почетку тргла
муњевито и плахо као звијере ријешена да се одмах пусти, али како су
је Бојанови прсти снажно стезали, она је само малко погнула главу,
љутито загризла усну и продужила да игра. Чинило се да ће, онако
дивља и одлучна, читаву ноћ проиграти, а да не рекне ријечи и не
погледа онога до себе.
− Вала, кад си ти така, и не чудим се што ти је брат враг би га знао
у шта окренуо − прогунђа Бојан кад коло стаде.
Дјевојка одврати осорно и не гледајући га:
− Имаш ти посла и осим мога брата! Боље ти је да тражиш Николу
Мачка, па да га питаш како се купе сиротињски јањци.
Пецнут на осјетљиво мјесто, Бојан увријеђено просикта:
− Аха, јањци, па да! А што те сад не брани брат?
− Отели су му пушку таки ко и ти! − мрко смрси Гага.
 − Чекај, чекај, који то? − сасвим другим гласом дочека Бојан и
ухвати је за руку.
Кад је саслушао кратко и љутито цурино причање, Бојан се уозбиљи
и за тренутак заборави да је пред њим пркосна и несавитљива дјевојка
са којом он одавна има муке и непречишћених рачуна.
− Знао сам ја да ће Чугаљ, кадли-тадли, задати нама посла.
Гледао је некуд у страну, у ниску ограду дворишта, одлучан и
строго набраних обрва, забављен некаквом својом бригом. Видећи га
први пут с таквим изразом на лицу, дјевојци се учини да јој је Бојан
опростио све њезино јогунство због некакве много важније ствари, па
јој одједном дође нешто жао и тешко и она с тугом погледа уозбиљена
смршала команданта.
„Ех, па и он има својих невоља.“
Као да је наслутио некакву промјену код Гаге, Бојан се нагло
окрену и погледа је право у очи, па чисто задрхта, изненађен и
дирнут. Због њега ли је, дакле, ова туга у очима?!
Дјевојка брзо поникну погледом и намршти се, али је осјећала да је
већ прекасно: Бојан је све видио. Сад је знала да је готово с њезином
дивљом упорношћу и да више никад неће моћи осорно и пркосно
разговарати с овим необичним и мрким момком.
Растали су се озбиљно и некако преко очекивања тужно. На
поласку јој Бојан још једном прикрича да „види оно с братом“. Било је
то и нехотице речено родбински и с бригом, па то и једно и друго
осјетише и брзо се разиђоше да не би морали да се још једном
сусретну погледима.
На путу према штабу, и Урош и Бојан са спокојним миром слушали
су причање Гојка Ћупурдије и обојици је било угодно што поред себе
имају разговорно и весело чељаде уз које се човјек без сметње може
препустити својим размишљањима.
− Видиш ли ти, ослободио се мали − на крају се нешто присјети
Урош и с родбинском топлином у души погледа у Гојка који је кроз
бујицу ријечи олакшавао срцу и свакој ствари о којој је причао давао
изузетан сјај и неку нову и привлачну вриједност која се не види
обичним хладним оком.
 XXIII
Послије неуспјела напада на омладински курс, дружина Николе
Мачка прснула је на све стране и сваки је хватао најсигурнији пут до
своје куће, па макар био и мало дужи и околишнији. Заплашени с она
два-три митраљеска рафала, сви су мислили да су то усташе изненада
продрле у средиште слободне територије и да ће тек сад настати
невоља и неслућене страхоте.
С групом људи из засеока Завала Мачак се пробијао кроз густу
грабову шикару и сав усијан и црвен дахтао:
− Ето ти, хоћемо ми војну академију, официре.., Да, да… Не да,
боме, драги Анте Павелић, аја… Ето ти сад: отићи ће нам због те
Урошеве школе и главе и све наше стање… Да, да… зна добро Ремзија
шта ради. Све је он то њима оцртао и дојавио. Кажем ли ја вама −
шпијунажа!
И ту се кратконоги Мачак за часак заустављао и пророчански дизао
прст увис:
− Шпијунажа, драги мој! Дојавило Туре.
Кад бјегунци стигоше кућама, узбунише читаво Јапаге и околне
засеоке и све нагну да се склања у оближње шуме, зарасле јаруге и у
љескаре по стрминама. Тек предвече се пронесе глас да од каквих
усташа нема ни трага и да је оно код касарне пуцала једна чета Бојана
Љусине.
− Е, бог му судио! − стењали су старци, сасвим измијењени од
страха и бриге, извлачећи се из трњака и влажних јаруга. − Куд га
ђаво носи да пуца по селу! Нек иде на фронт, па нек тамо ради шта
му драго.
Најстарији људи у селу, који нијесу учествовали ни у једном рату,
нит су служили ичију војску, држали су да је фронт некакво тамо
мјесто, бестрага далеко, одређено да се на њему ратује, и зато су, још
од самог почетка устанка, грдили побуњенике:
− Лопови гребени, да би ли лопови, што пуцате овуда око села и
страшите јадни свијет? Ако вам је до боја, идите на фронт, па пуцајте
до миле воље.
Долазак Бојанове чете касарни забринуо је Николу Мачка више
него да су усташе одакле провалиле до курса. Усташки продор значио
би опасност за сва села и сви би били изједначени и једнако угрожени,
а овако: само је шака људи стављена у нарочит положај, а између
свију највише је изложен и уочен баш он.
Још исте вечери покушао је да се посавјетује с неким људима из
свог засеока, али они се збуњено стадоше извлачити и шарати као да и
нијесу били заједно с њим на курсу и као да их се та ствар ништа не
тиче.
− Чекај, брате, да видимо шта ћемо, како ћемо − наваљивао је
Мачак на домаћина коме се, тобож, нешто журило око конака, али је
сељак, у неприлици, само шарао несталним погледом и обилазио
прави одговор:
− Шта ти ја знам, комшија, ти си од тога посла мајстор, а ја сам ти,
брате… тхе − немам ти ја кад водити бриге ни о курсу ни о томе
твоме, како му је име − Ремзији.
Видећи како га домаћин чак ни именом неће да ослови, а прави се
као да не зна ни како се право Ремзија зове, Мачак осјети да његова
ствар лоше стоји и да га ови „Бранковићи“ остављају на цједилу, па
поче поиздалека да пријети:
− Е, рођо драги, немој ти ту сад: и ти си ишао с нама.
− Ишао? Шта ја знам на шта сте ви окренули и ко се надао да ти
идеш на зло! Видим, ударио онај осук људи уза село, па и ја пошао;
заузело ме, брате, па ето ти!
На тај израз „заузело ме“ бранила се већина учесника Мачкова
похода, баш као да су сви били некакве мртве ствари, без разума и
своје воље, које је бујица заузела и повукла са собом. Свега
неколицина њих озбиљно се забринула и ријешила да не ноћива код
куће, док се не види шта ће бити.
Већ сјутрадан, за јутра, стигао је Бојан у Јапаге с читавом четом
бораца, али су се коловође похода биле већ посакривале, а остали
учесници, користећи то, бацали су сву кривицу на њих, клели их и
грдили на пасја кола:
− Ето ти, у шта нас лопови увалише, па сад клиснуше у шуму а ми
да плаћамо њихове лоповлуке. Дабогда, брате, никад своје дјеце не
видјели.
Престарјели Мачков дјед Триво, који је памтио још стару босанску
буну и бој на Црним Потоцима, чувао је тога дана кућу, док су остала
чељад била на њиви, али он нит умједе да каже Бојану гдје му је унук,
нит се икако сналазио у читавој овој гужви. Он је још за оних кишних
априлских дана као нешто начуо да је почео рат са Швабом, али кад
изби устанак и њега, онако стара и слабо покретљива, почеше обноћ,
заједно с дјецом, крити по шикари и кукурузима, он уврти себи у
главу да је све то онај исти прољетошњи рат, само сад однекуд оживио
и примакао се близу. Дрхтурио је под новим вуненим покривачем,
отежалим и здрвењеним од ноћне влаге, прибијао уза се своје
прапраунуче и желио само то да му се још једном честито загријати
на топлом илињском сунцу, па макар одмах послије тога умро.
− Па добро, стари, је ли Никола ишта рекао куд иде и кад ће се
вратити? − наваљивао је Бојан.
− А шта ми, брате, знамо од тога посла − одговарао је Триво и у
име себе и свог петогодишњег прапраунука који му је сједио удну
ногу. Обојица су се намјестили пред прагом, на сунцу, и подједнако
дјетињски и с неразумијевањем, помало заплашено, буљили у толику
групу туђих људи.
− А је ли имао уза се какву пушку, пушку? − упита Бојан
понављајући, за сваку сигурност, двапут оно „пушку“.
У старчевим угаслим очима као да се запали нешто ватре. Он диже
главу, поглади се по сребрним иликама на прслуку од плаве изједене
старинске чохе и живахну.
− Е, мој синко, шта су ти данашње пушке и данашњи бојеви −
ништа! Да сте ви били уз ону буну на Бабину Куку, виђели би шта је
бој… Идемо ти ми, брате си га мој драгосни, уз Бабин Кук, идемо,
идемо, кад ли груну пушка. Јадна ти мајка не била, не би напунио ни
лулу дувана, састави друга − отвори се битка… Е, мој синко, ко није
био на Бабину Куку не зна се богу молити…
У старцу као да се покренуо и прорадио некакав закашњели точкић
који иде без везе са читавом дотрајалом машинеријом, а и са оним ко
га је додирнуо, па Бојан само махну руком и крену према друму.
− Ајдемо, нема од овога старог вајде.
Партизани су већ замакли низ друм, а Триво је једнако причао као
да се ништа није измијенило и као да га богзна ко слуша:
− Покојни Голуб Бабић, бог му души простио, стоји овако за једном
буквом, а један бег, овако као сад ти, за другом. Брате си га мој
драгосни…
 Помрли људи и минули догађаји још су увијек живјели у овој
руини од човјека, а малишан пред њим, заигран каменчићима и
тријешћем, градио је и пред собом гледао чаробни обасјан свијет
маште, и тако су га два различита свијета живјела један поред другога
не додирујући се и не сметајући један другоме. А дотле је онај
најреалнији свијет и живот, опор, суров и тврд, гонио Николу Бундеву
Мачка да се, ваздан гладан, ломи и крије по шуми и бескрајно
преклапа и договара се са својеглавим Чугаљем који је и са самим
собом лоше ишао у корак, а да се и не говори о коме другом. Једва је
сачекао ноћ која се бестрага оклијевајући дошуњала из дубине шуме,
растао се од Чугаља који је окренуо својој тетки, на вечеру, и пожурио
до Саве Љусине.
Саву је затекао још будна. Сједио је, заједно с Биканом, удну
воћњака, на завучену и добро укривену мјесту, тамо гдје је кроз
густиш од јабукових грана једва допирала понека пјега мјесечине.
− Аха, и он се боји! − помисли Мачак са злурадим олакшањем.
Саво је заиста био зловољан и тешко забринут. Пушио је и преко
обичаја много, а кад му Мачак помену курс и Бојанов долазак у село,
он баци опушак на земљу, шумно га растрља невидљивом ногом и
љутито захрипа:
− А шта сад мене ту питаш? Узбунио си тамо, на примјер, село,
отишао и ништа нијеси створио. Што нијеси пазио шта радиш и с ким
идеш? Нашао си ти тамо Чугаља, на примјер, свјетску пропалицу. Ко
ће ти данас окренути с Чугаљем, де?
Саво је био с једне стране љут због Мачкове неспретности и
неуспјеха, а с друге стране бринуло га је то да и њега некако не доведу
у везу с читавом том работом, јер је Мачак причао по селу да је и
Саво против курса и „Турака“. Због тога је вечерас и звао Бикана на
савјетовање, да виде шта ће се радити послије гунгуле коју је
направила „она будала“.
− Сам си замијешао, па се сад сам и вади. Шта ти ја ту могу
помоћи, кад се војска умијешала?… Чугаља си повео, хм…
Машући распаљеном лулом, Мачак се бранио да Чугаља нико није
ни звао и да је он сам запристао с друштвом, жалио се на своје сељане
да су Бранковићи и страшљивице и грдио сам себе што је уопште
ишта и започињао с овако невјерним народом. Саво га је зловољно
прекидао тврдећи често супротно од онога што је домалоприје
говорио:
− Бранковићи! Па дашта су него Бранковићи! Било ти тражити
поузданије људе. Ево, на примјер, нијеси се ни сјетио Чугаља, а право
да ти кажем, он ти је опет за те послове сигурнији, него не знам ти
који други. Баш је њега брига, нит му старо кашље, нит нејако плаче.
Бикан је мало говорио, није пушио и једва се и видио у дубокој
сјени поред стабла. По његовим кратким напоменама видјело се да
држи Мачкову страну, али да је јако забринут за његову судбину.
− Чувај се, Никола, добро његовог синовца, онога Бојана. То ће
теби, болан, за очи скочити, знам ја њега.
Од неко доба Бикан се био нешто примирио и као да је сасвим
вагнуо и приложио уз партизанску страну, па је Мачак са нарочитим
опрезом чекао и пратио сваку његову ријеч и све је стријепио неће ли
Бикан у једном тренутку отворити карте и показати сасвим друго
лице.
На растанку с Мачком, Саво се још једном оградио од читаве те
работе с курсом и Мачку зловољно посавјетовао да се вади сам, како
год зна, а да њега у те ствари не мијеша. Ипак му је, опрезно, набацио
један излаз из читаве те незгоде.
− Бјежати и крити се, сад вам нема друге, само… оружја би вам
требало, оружја. А кад вам баш и догусти, ја бих, да сам на твоме
мјесту, запео једном с читавим својим друштвом па у Мрачај,
Тривуну Дракулићу: „Така и така ствар, Тривуне, ево због Турака
погубисмо главе“. Неће вас, ваљда, човјек онако пустити, склониће
вас негдје.
− Ма да је мени некако до Радекића, лако би ја за све остале, ал док
ти до њега дођеш, оде глава. А и он сирома… Богами ће се најзад и
њему главом уметнути.
− Свашта још може бити − неодређено натукну Саво.
Бикан је испратио Мачка све до наврх брдашца поврх Савине куће
и на растанку му напоменуо:
− Никола, болан, овај Саво тебе воли ко брата, само, знаш како ти
је, четвере су очи они уперили у њ, па га само пазе, неће ли га
уловити у каквој фалинги. Није ни њему лако… Да, да, само се ти не
дај, има још доста браће која су против Уроша и ове његове комуне…
Пошто је у Јапагу одржан збор на коме је говорио и Урош, а
неколико похапшених сељака, постиђених пред читавим народом,
пуштено кућама, Бојан се управо спремао да крене на положај, кад
му стиже глас да је један његов курир нападнут и разоружан у неком
љескару подно Ћулумаче. Момак је међу нападачима препознао
Мачка и Чугаља који му је лично скинуо оружје.
− Е, вала, док им не станем у крај, не идем одавле, па макар усташе
провалиле усред сриједе мојих Јаруга! − плану он и остави упола
доједен ручак. − Чекај ти, познајем и ја Ћулумачу, па макар и мање од
шверцера Николе Мачка!
Мачак је око себе био окупио већ осморицу људи, већином нешто
старијих, који су се бојали да Бојана сачекају код својих кућа.
Углавном, ниједном од њих није било нарочито стало до ове неугодне
хајдучије, па су зловољно гунђали против Мачка и читаве његове
работе, али су ипак послушно ишли за њим. Миле Чугаљ, који и јест и
није спадао у њихово друштво, сваки час је предлагао нешто ново и
узбуњивао људе, па је убрзо читавој групи постао тежак и непријатан.
Час је предлагао да иду на вечеру негдје дубоко у које оближње село,
час је био за то да се „попритегне“ који богатији домаћин или да се,
сред бијела дана, ухвати и пече јагње из нечијег стада. Несталан,
дрзак и лакомислен, он је покушавао да читаву дружину искористи за
своје плитке подухвате. Сељаци, опет, осјећајући да је овај пробисвјет
само њихов случајан и несигуран сапутник, мрзовољно су слушали
његове приједлоге и држали се Мачка који је, какав-такав, ипак био
њихов и у истој невољи као и они. Да се отворено буне против Чугаља
није им изгледало паметно, јер је имао карабин, а оваки као што је он,
брзо су и без размишљања готови на све.
Чак и онај напад на Бојанова курира био је Чугаљево масло, и то је
био једини његов приједлог на који су остали, с мало колебања, сви
пристали, али су од тога подвига ствари за Чугаља кренуле осјетно
нагоре. Сад кад су сељаци, поред Мачкове двоцијевке, имали још и
један карабин, почеше се према бараби држати одлучније и с
неприкривеном зловољом. У једној мало оштријој препирци, кад
Чугаљ стаде да се поиграва карабином, неки Ђуро Крлика, гарав,
подмукао и ћутљив сељак, мукло зарежа:
− Оставиде се тн те пуцаљке, имамо и ми геверу.
Послије те пријетње, још исте вечери, Чугаљ мало заостаде иза
дружине везујући ципелу и некуд се без трага изгуби.
− Нека га ђаво носи осим нас − прогунђа Мачак пошто се Чугаљ све
до ујутру не врати. − Ајдемо у Булумачу, ево дана.
☆
Обавијештен од Гаге да је Мачак већ двапут навраћао до њезиних и
однио двоје јагањаца, Бојан тајно, усред ноћи, пребаци чету на ивицу
Боканове Пољане и постави неколико засједа. Вребали су узалудно
читаву ноћ, јер се ништа сумњиво није појавило. Тек негдје у саму
зору, зачу се из шуме, на оној страни до Боканова сјенокоса, нечији
суздржани кашаљ и лако пуцкетање сува грања. Један од омладинаца
из засједе повика брзоплето и плашљиво:
− Стој! Ко иде?
За трен оживи и узбуни се читава засједа. За незнанцем који се
надао у бијег прасну пушка. Убрзо за њом друга, па трећа. Неко
повика:
− Држи га! Један је!
Читава чета, неуредно и хрпимице, даде се у потјеру. Тек послије
пола сата трке и трагања, кад су већ изгубили сваку наду да ће
бјегунца ухватити, пронађоше на самој ивици једне мање чистине, у
ниску густу жбуњу, необријаног и подераног Тодора Бокана. Кад
навалише да га извлаче, бранио се подивљало, без ријечи, јечећи и
шкрипећи зубима. Тек на чистини, на ојачалој мрени освита,
угледаше му крваву ногавицу. Био је рањен у десно бедро.
− Е, тицо моја, не бјежи се тако лако од нас! − раздражено су
викали омладинци видећи крв. Сви су га гледали сурово,
непријатељски, док је он, тешко дишући, подмукло и вучки зурио у
њихове ноге које су се пред његовим очима све више множиле и
сплитале у мучну гужву од које му се мутило у глави.
− Да га превијемо. Видиш ли крви! − нелагодно се јави неко из
гомиле.
− Нека је! Још ћемо ту бандита… Види му само очију!
− Ехе, би л утеко, а? − злобно се искревељи један од момака и
гурну га цокулом у ребра.
Како је читава чета била састављена од бораца из једног села над
самом пругом, нико међу њима није познавао Тодора. Неки, према
причању, посумњаше да је то Чугаљ главом.
− Дедер, људино, како се оно нападају курири? − подругљиво
запита један од бораца, такођер курир, и повуче Тодора за неуредну
црну косу.
− Пушку овамо! Гдје си сакрио пушку?! − трудећи се да изгледа
врло строг повика један од младића.
Тодор је само тврдокорно ћутао као да је онијемио. За читаво
вријеме откад је ухваћен, он није ни ријеч проговорио. Већ измирен
са судбином, претуривши први страх и желећи да се све ово што прије
сврши, он је размишљао потиштено и с тупом озлојеђеношћу:
„Ето ти, опет ухватише. Спасио се усташа, понора, толико се
напатио, па ипак… Зар је свака људска патња узалудна и зар се на
концу све завршава наопако, баш све?…“
Та му је мисао наметљиво зујала у глави и нагонила га да се сјећа
свих својих досадашњих напора, узалудно прокоцканих за циглих
неколико неопрезних тренутака овога јутра. Како ли је несигурно све
што човјек с толико муке и довијања спрема! И зар онда вриједи
живјети?
− Ма зашто не пуцају, да се ово већ једном сврши?!
Али умјесто да се, са злослутном спорошћу, почне да диже нечија
пушчана цијев, његови гониоци са жагором се размакоше и међу
овим туђим људима одједном се указа добро познато лице − Бојан
Љусина. Униформисан, у чизмама, он се Тодору учини много виши
него раније.
Бојан одмах препознаде Тодора. У томе јако тамном лицу и веома
црној коси, а нарочито у одбојном и мрком погледу, било је нечег
толико сличног Тодоровој сестри Гаги да команданта подиђе лака
језа. Тога тренутка, чини му се, живот би дао за тога необријаног и
запуштеног рањеника.
− Е, мој Тодоре, мој Тодоре…
Уздахнуо је гласно, с истинским сажаљењем, па не знајући шта би
се даље казало, повика болничара:
− Кресојица, гдје си ти? Овамо де, ђаво те…
Док су га превијали, опрезно, пипаво и све уз шапат, Тодор се сав
изгуби и ошамути, па је сад око себе гледао расијано и у невјерици
као да му се све ово дешава у сну. Престали су пријетити, псовати,
око њега је чудна тишина и − ено − сунце се помаља и блијешти кроз
густе крошње широких букава. Заиста, ово се сања.
 Кад је већ био превијен, рањеник угледа о боку болничара војничку
чутуру, облизну сасушене усне и тада му први пут чуше глас:
− Имате ли мало воде?
XXIV
Мачак и његово друштво, уплашени оном јутарњом пуцњавом код
Боканове Пољане, наврат-нанос побјегоше из Ћулумаче и зауставише
се тек у стећој, великој планини, све уз пут страшећи један другог
нагађањима о узроцима оне пуцњаве. Кад су се најзад издували и
мало дошли к себи, охрабрени дубоком тишином планине, они се
почеше договарати.
− Е, Никола?
− Е? А шта да вам кажем? Право је рекао Саво: најбоље је запети
Тривуну Дракулићу, па шта бог да.
− Ух, побогу, зар под старе дане остављати кућу и кућиште? − јави
се неко од сељака.
− Ако ти је кућа милија од главе, а ти ајде Бојану Љусини − мукло
се јави смркнути Ђуро Крлика и узе да истреса и кврцка лулу о
углачан кундак свога карабина.
Неколико дана послије тога догађаја у Булумачи, Бојану дојавише
да су Чугаља једне вечери опазили како се шуња око малена шумарка
у близини своје куће. Чим је то чуо, Бојан још исте ноћи опколи и
кућу и шумарак и по свим околним раскршћима и друмским окукама
постави страже. Било је некакво вјетровито и облачно вријеме, сву
ноћ је шумило и сипало се просушено лишће, па су се страже и
засједе читаво вријеме варале и грабећи оружје устављале дах, јер им
се чинило да се неко шуња кроз непријатну стинуту таму.
− Ено га опет, чујеш ли!
Пред зору се облаци истањише и развукоше и нагло захладње, а у
сам освит, кад су се томе најмање надали, дуго варани борци
угледаше на ивици гаја непозната човјека с карабином. Жив живцат и
одистински човјек, толико уочљив и наоко миран, да се већ и то
чинило као нека нарочито лукава и вјешта удешена варка. Од великог
изненађења водник чак заборави да га прописно заустави, него се
само промукло јави као да провјерава оно што види:
− Еј, ти!
 Непознати баци плах поглед према обраслом јарку у коме је
лежала засједа и окретно, попут звјерке, скочи за оближњи буквић, па
се тамо притаји. Изгледа да се никако није надао засједи, већ је
мислио да је то неки случајан пролазник из села, па је, за сваки
случај, зашао иза дрвета, док не види ко би то могао бити.
Сад се водник истински узнемири, шапатом позва своје борце и
викну измијењеним гласом:
− Стој тамо! Ко је то?!
Незнанац тек на тај повик нагну да бјежи, а кад за њим несложно
запрашташе пушке и засједа скочи да га прогони, он и сам узе да пуца
измичући и скачући од једног до другог дрвета.
− Заоколи! Држи га! − одјекну са свих страна око шумарка.
На самој ивици шуме, код ниских жбунова обилно посутих
лишћем, паде први борац, мршуљав, пиргав дјечак и стаде гласно да
јауче. У исти мах зачу се узбуђена вика:
− Пао је, пао! Ено, у оној долиници!
То се односило на бјегунца, који је престао пуцати и, као да се о
нешто спотакао, срушио се између правих свијетлих букових стабала.
− Ено га, не миче се! Ајдемо, што се бојиш!
Кад су опрезно пришли, с пушкама на готовс, бјегунац је већ био
мртав. Лежао је у плиткој малој удољини, ружно искренут наузнак и
некако засукана тијела. Пушка му је била одбачена за читава три
корака у страну, а капа изврнута поред саме главе. Сви се без ријечи
окупише у великом кругу око њега. Нелагодну тишину прекиде Бојан
Љусина:
− Па да, то је − Чугаљ!
И заједно с његовим предахом, читава чета као да одахну и смири
се. Хвала богу, нек није само неко други.
Чугаља сахранише на истоме мјесту гдје је и погинуо. Нико га није
нарочито жалио, па чак ни рођена браћа. Једино је његова тетка, не
пребацујући ништа онима који су га убили, честито оплакала
„кукавног и несрећног дјечака“ који је, по њезину мишљењу, био
добар и предобар, али, ето, заузе га некакав несретлук, па прав-здрав
изгуби главу.
И још је неко, потајно и од свих искреније, жалио погинулог
барабу. Била је то жена онога његовог најмлађег брата, Чугаљева
снаха Ћана.
Како јој је муж тих дана био у Лисичјаку, на градњи неких барака,
Ћана се, друге ноћи по Чугаљевој погибији, искраде обноћ кроз
прозор своје собице и пође у гај, на дјеверов гроб. Са собом је
понијела танку воштану свјећицу да је припали за гињеникову душу.
− Помози, драги боже, заклони и заштити − мрмљала је уз пут
снашица плашљиво се шуљајући кроз мрачан шумарак. Од страха су
јој одумирале ноге и ледени мрави милили уз озебле мишице, али она
је ипак устрајно ишла напријед. Понекад би, од страве пред каквом
нејасном тамном приликом, за тренутак затварала очи и ужурбано се
крстила, па опет охрабрена настављала пут. Хвала богу, био је то само
сатруо пањ.
Ћана је већ одавна била у другом стању. У посљедње вријеме
почела је нагло да жути и поружњава у лицу. Дошла је некако мања и
у њезиним голубијим очима појавио се и остао израз некаквог
беспомоћног дјечјег страха. Стресла се на одјек далеких топова и
губећи присебност уплашено се обзирала око себе као да се нијемо
пита:
− Па, жене драге, куда бих ја?
И онако ћутљив и дрвен, муж је у посљедње вријеме почео све више
да је занемарује. Сад је спавао на штагљу, у сијену, избјегавао је
њезин поглед и данима није с њом ни ријечи проговорио. Ако би га
Ћана нешто и упитала, он би, без потребе, закретао главу и тмурно
гунђао:
− Остави ме! Шта ја знам!
Оних првих устаничких дана, док јој је муж за једно с осталима био
на положају, Чугаљ је неколико пута обноћ увраћао код Ћане и
остајао с њом све до зоре. Послије, кад учесташе потјере, он се некуд
изгуби, али је узнемирена снашица и надаље задржала лак сан и,
често се будећи преко ноћи, са стријепњом је ослушкивала кад ће се
зачути познато куцање у прозорско стакло. Чекала је, обамирући од
жеље, да чује лијепу ријеч, прошаптану тако близу уз уво, да је
осјећала топлину шаптачева даха и лако голицање на ушној шкољци.
Чекала је и чекала, разјадана и сама, али све је било узалудно.
Најприје би се у стаји зачуло учестано звецкање говеђе меденице,
онда би се кокоши на дуду узнемириле, овдје-ондје чуо би се озебао
птичји глас и небо изнад хамбара хладно је почињало да се прозире и
свијетли − долазио је дан и заједно с њим прва њезина тешка суза.
Сједећи поред Чугаљева гроба, Ћана је дланом заклањала свијећу
усађену између крупна бусења и с напором покушавала да се сјети
какве било молитве. Горе, у вршикама букава, без престанка је
шуморио вјетар као да читава шума, постојано и шапатом, за нечим
жали, и све је то снашине мисли одводило некуд на тужне путеве.
Мислила је и о дјеверу, и о свом животу, и о свему овоме што се данас
око ње дешава. Ето каква времена настадоше. Долази обноћ драг
човјек, грли је и шапуће, а онда једног јутра започне страшна пуцњава
у шумарку близу куће, и готово − њега више нема и можда више
никад неће ни доћи. Никад?! Је ли он заиста овдје, под овом хладном
и ћутљивом земљом, он са оним својим рукама и топлим шапатом?
Разбојник је, веле, бандит. Чудно.
− Боже драги, заклони ме и насјетуј.
С оно своје слабе и неразвијене памети Ћана покушава да размрси
и схвати како то да дођоше овака неразумљива и страшна времена, па
људи остављају кућу и своје свакодневне послове, одлазе богзна куд и
у које село, и тамо се бију, прогоне једни друге и гину. Зашто онај
њезин гради бараку тамо негдје у шуми? И то ће изићи на некакво
зло. И како то… Ето, одувијек је, откад она памти, било мирно свуд
унаоколо, а сад топови из даљине стресају земљу и одјекују у срцу
јадне престрашене жене, одасвуд се примиче и све више стеже нешто
страшно и непознато, и тако… Ко би јој умио казати откуд и зашто све
то и како ће она сјутра, посред свега овога, родити дијете? Па откуда
и те усташе?…
О, боже, боже…
Ћана поново покушава да се сјети каквих утјешних молитвених
ријечи, али, ето, ни то не иде. Неука је, не зна, а друге жене, можда…
Она се зна само сакрити гдје је нико не види, и плакати, плакати, док
се год може…
Осамљена женица обара главу поред свјећице која већ догорјева,
шмрца и рони сузе над гробом ето тога који је био и јачи и паметнији
од ње, а ипак је, у ова неразумљива и бездушна времена, залутао,
изгубио пут и настрадао. Јадни човјек и јадна она…
 XXV
Десетак дана послије завршетка војно-политичког курса и доласка
боћулина на положаје код Црне Воде, Лазија, у договору с Урошем и
Радекићем, основа омладинску ударну десетину. У њој се, наравно,
нађоше сви боћулини, а за десетара им поставише Гојка Ћупурдију.
− Ето, Гојко, вјечито си се бунио што си повучен за курира. Дедер
сада да те видимо − испрати га Урош, а те његове срдачне ријечи
звучале су као мирна и увјерљива потврда да се штаб поуздаје у њега.
Правац у коме су нападале Лазијине чете пружао је највише
могућности за маневрисање, засједе и пребацивање непријатељу за
леђа, док је правац према прузи био затворен ријеком, а ономе
трећем, опет, сметала је и варош и ријека. Зато су се у штабу и
одлучили да с ударним групама почну најприје код Лазије и да мало
оживе његов учмали батаљон.
За Гојков одлазак на Црну Воду најприје је дознала мала учитељица
Лека и пожурила се да честита Мирјани.
− Мирјана, честитам! Оде ти момак на Црну Воду да прими ударну
десетину… Е, е, немој се сад жалостити, није то далеко. Та гдје ли је
само онај мој, па ја опет…
Послије Гојкова одласка, Мирјана и Лека још се више
спријатељише и прибише једна уз другу. Све чешће, чим би окаснила
негдје у селу, Лека је свраћала Мирјаниној кући, па би се обје завукле
у ниску споредну зградицу да им нико не смета у разговору, стрпале
се у простран кревет и онда је настајало незаменљиво блаженство
исповиједања и причања.
Најприје би се пошло од свакодневних догађаја из рада с
омладином, а затим би настала краткотрајна тишина као предах.
Чинило се да су обје дјевојке или заспале или ослушкују шуморење
вјетра напољу, ријетке гласове однекле из поља и далеке пуцње.
Истом би се мала учитељица промешкољила у кревету, пребацила
мршаву руку преко Мирјане и с уздахом се прибила уза њу.
− Шта ћемо нас двије, моја Миро?
У томе питању пригушено би затреперила сва чежња и скривена
туга дјевојке која се већ одавно помирила с тим да данас мора бити
осамљена и мирно подносити сваку тугу. Једино у овом кратком
затишју могло се за тренутак отворити срце.
 − Ех, да ти њега само знаш, Миро!
Лека би и нехотице запловила у своје успомене, а Мирјана је
слушала њезино причање о шетњама поред Врбаса, о излетима,
кратким и болним препиркама и свађама, слатким и ненадним
мирењима и дугим писмима. Слушала је, а увијек је некако, умјесто
Лекина момка, видјела Гојка Ћупурдију, па се она лично с њим
препирала и онда плакала, сусретала га на ријеци, поред плитка газа,
дрхтала од среће, дурила се и најзад мирила. На концу, читаво
Лекино причање испадало јој је као њезин властити доживљај и она је,
бришући сузе, била час тужна, час замишљена, а час, опет, срећна и
пуна ведрих сања.
О Гојку и о себи помало се стидила да чак и у мраку прича, а кад би
већ и заустила да нешто рече, осјећала је да ту нема ништа нарочито
да се каже, да се није ни догодило нешто вриједно за причање, а и оно
што је било међу њима то се губи, исклизне између ријечи као живи
пијесак између прстију. Како, на примјер, да се искаже све оно, кад су
њих двоје као двије сироте сједили у шумарку, под мокром лијеском,
а у селу се чула пуцњава и вриска усташа? Како да Леки наслика оно
предвечерје послије кише, смирено и пуно бљеска и руменила,
предвечерје које је било изузетно и само једно и никад се више неће
поновити?
Понекад би Мирјана, тонући у своје успомене и маштања, стигла
до онога сунчаног љетњег дана кад се Гојко, послије бјекства с кулука,
изненада појавио пред њом из кукуруза пред перилом. Да ли га је она
онда заиста загрлила и побјегла или је то био само некакав сан? Кад
мисли о Гојку, тако јој тешко одвојити сан од јаве.
И дјевојка, уз лак дрхтај у приљубљеним бедрима, поново замишља
читави онај доживљај поред ријеке. Скупља се и напиње сваки мишић
пред своје умишљено бјекство послије загрљаја и, заносећи се, с
немирним поигравањем у грудима, очекује да је, заслијепљену и
срећну, поново почне да шиба кукурузово перје, будећи јој у бедрима
и мишицама све нову и нову снагу.
Ујутру, чим би поскакале из кревета, дјевојке би заборавиле све
своје синоћне приче и туговања, пљускале се и кикотале на дрвљанику
пред кућом и кретале на посао, ведре, освјежене и срећне. Уз пут, из
сваког њиховог покрета и ријечи, осјећала се ненаметљива и
једноставна присност младих и здравих створења која немају једно
пред другим шта да крију.
 Већ неколико посљедњих дана Лека и Мирјана ишле су од засеока
до засеока по Јаругама, Марјанима, Вреоцу и Пијевчеву Долу и на
малим скуповима жена агитовале да се скупљају прилози за болницу
у Лисичјаку. Већ је захлађивало, примицали су се ледени кишовити
дани, па је требало и покривача и чаршава, а да се и не говори о јелу,
завојима и осталим свакодневним потребама.
У посљедње вријеме број рањеника прилично се повећао.
Свакодневне омање чарке испред вароши и око Црне Воде као да су
биле опрезно испитивање и увод у један од већих напада на
Подгорину, па је ваљало бити на опрезу и болницу припремити да без
већих тешкоћа прими нове рањенике. Осим тога, један од недавних
неуспјелих напада на Демирово донио је партизанима шесторицу
мртвих и око дванаест што лакше што теже рањених.
Тако су, једне недјеље, по подне, Лека и Мирјана стигле и на скуп
жена у Ћанином засеоку.
Ћанин муж, туњав и мрзовољан младић, нерадо је пуштао жену по
састанцима, нарочито оним вечерњим, али како је била недјеља, није
имао ништа нарочито против да и његова жена пође са својим
јетрвама у бившу касарну.
− Ајде, ајде, као да то и без тебе не би могло.
Сваки овакав састанак, а Ћана их је дотад посјетила свега три,
чинио се малој женици као некакав свечан празнички скуп на коме се
ваља побожно и скрушено збити у шарено женско стадо које мирише
на босиљак и улежану рубенину. Тако се она, у великој соби касарне,
у побожном страху смјестила у најгушћи буљук жена и, помало
омамљена од оволике гомиле свијета, нетремице се упила погледом у
тањушну живахну Леку. Мала учитељица говорила је течно и ватрено
о рањеницима, њиховим страдањима и проливеној крви, да је већ
много жена, одмах спочетка, почело да сузи и да гласно уздише:
− Ех, јадна мајко!
Занесеној Ћани, која је од узбуђења и побожног страха једва смјела
да дише, чинило се да се говорница највише баш њој обраћа и у њу
гледа, па је све више црвенила и горјела, и предмети испред ње
несигурно су се помјерали и губили чврстину облика баш као да
зарањају у маглу.
− Нек свака од вас каже, другарице: „Даћу од свог срца нешто за
нашег борца, за нашег рањеног браниоца!“
 Лека је већ била изишла из оне фазе говора кад се смишљено и
систематички излажу мисли и сад је, истински загријана, лако сипала
ријечи које су навирале бујицом, без икаква њезиног напора. Сад је
већ свак у соби видио рањеника и оно што је најљепше на њему, што
га издваја и чини већим од сваког обичног човјека. И свака је жена
себи самој пребацивала, како то да она раније није опазила да живи у
близини таквих људи којима смо сви ми толико дужни.
По завршетку говора, свјежа, порумењела и помало збуњена као да
се тек сад пробудила, Лека се помијеша међу жене и међу првима
загрли малу Ћану.
− Е, другарице, па хоћемо ли се постарати за наше рањенике?
Јадна младица сва се изгуби од среће и узбуђења у загрљају тога
лаког и ваздушастог, за Ћану помало неземаљског створења које је и
својим кретњама, и мирисом, и шуштањем хаљине ширило око себе
дах некаквог другог, необичног свијета, у коме је све питомије, без
свакодневне грубости и оштрине.
− Хоћемо! − протепа Ћана на Лекино питање и у томе њезином
кратком и тихом одговору била је сва њезина душа, устрептала и
захвална за лијепу ријеч и срдачан загрљај.
Од тога дана, кад год би се сусреле, па ма гдје то било, Лека и Ћана
већ издалека би се насмијешиле једна на другу и пожуриле да се
поздраве као прећутни и тврди завјереници.
− А ти се то нешто као спајдашила с малом учитељком? −
припиткивао је њезин муж, али му подругљив тон никако није
полазио за руком, јер му је и самом било веома мило што му се жена
тако пази с овако познатим чељадетом, цијењеним у штабу.
− Знаш ли ти, болан, да сам Павловић скаче на ноге кад чује да она
долази у штаб? − питао је муж као да помало прекоријева Ћану што
не зна с ким има посла.
Отада је према њој постао много бољи, одмјењивао је у сваком
тежем послу и сам је нуткао на сваку конференцију:
− Ајде, ајде, нађи се међу свијетом.
А Ћана је, идући за овцама, спокојно и свечано пребирала сјајним
дугим иглама, плела је прслук за рањеника. Тихо и свијетло било је у
њезиној до јуче смућеној души. Ратују наши, бране нас од проклетог
душманина, а она, ево, прибрано и мирно плете, ради за свог
рањеника који лежи тамо иза зеленог бедема планине, у њој
непознатом и далеком Лисичјаку. Прслук ће за који дан бити готов,
њезин рањеник обући ће га и оздравити, а она ће спокојно,
заштићена, једног дана родити дијете. Ето, ипак има среће.
Понекад би се, надомак онога шумарка, сјетила несрећног дјевера
Милета и своје минуле жалости, па би се мало растужила и
замислила, али и то би брзо прошло. Ко зна, можда би и с њим
окренуло друкчије, само да се сусрео са неким оваким као што је
њезина Лека?
Тако би се, само закратко, Ћана забавила и том претпоставком, па
би је опет брзо сметнула с ума, јер је била и сувише испуњена и
обузета својом властитом тихом срећом.

XXVI
Намучен тегобним путовањем кроз планину, Тодор се најзад нађе у
Лисичјаку, у потпуно новој бараци од јеловине која је снажно и
пријатно мирисала на смолу. Смјестили су га у већу заједничку собу у
којој су се већ налазила четворица рањеника из борбе на Демирову,
један с пруге и двојица с положаја према Црној Води. Сви су, као за
инат, били Тодору непознати, из удаљенијих села, па момку овако
бројно туђе друштво паде још теже него његова досадашња глува
самоћа у пустој Ћулумачи.
Разумије се, Тодоровим новим сусједима прво је било да га упитају
из које је чете и кад је рањен, али му ту, на срећу, прискочи у помоћ
главни болничар Цвјетићанин, који одговори лежерно и
покровитељски:
− А, он је, човјек, био више као ти самосталан, крио се у Ћулумачи.
− Нема он с Мачком ништа − бранио га је Цвјетићанин
добродушно и немарно. − Он је, човјек, побјего с понора,
Капетановићу из шака, па клиснуо у шуму и тако − остао све досад.
Устравио се момак, па за свој грош гледао што ће и како ће.
− Анархиста, брате, ето ти шта је он! − јави се одједном из ћошка
рањеник Миле Плећаш који је читаво вријеме потихо јечао гледајући
своју завијену руку, високо дигнуту и везану за једну шпагу која је
висила с таванице.
Остали рањеници прекидоше разговор и још се радозналије
загледаше у Тодора. Анархиста! То је звучало необично и помало
страшно.
Овај Плећаш, дугогодишњи радник из ваљевске фабрике „Вистад“,
необично је волио да се служи страним изразима и већ је и у овој
соби, за кратко вријеме, стекао глас учена човјека. Некад би страну
ријеч употријебио у њезином правом значењу, а некад, опет, одапео
би онако отприлике, како му на језик налети. Све је то чинио
природно и мирно, без икакве жеље за разметањем, што је његовим
ријечима давало посебну увјерљивост.
− Анархиста, анархиста, то ти је. Они ти не признају никакву
дисциплину − понови Плећаш и настави даље да стење и да се мршти,
а на то Цвјетићанин само поправи јастук под Тодоровом главом и
прогунђа мирно, више за себе:
− Чини ти се, није он тај. Не зна он од тога ништа као ни ја.
Плећашево објашњење ипак је на рањенике учинило утисак. Већ
отпрве код њих се према Тодору створи неко неодређено неповјерење
и стална опрезност. Ни за шта га нијесу пропитивали, нит су му се
обраћали у својим разговорима, а кад би видјели да му нешто треба,
то су му ћутке доносили и исто тако ћутке помагали му да се дигне с
кревета. А кад су још од неких курира сазнали читаву Тодорову
историју, сви се још више утврдише у увјерењу да овај мрки и
ћутљиви момак заиста мора бити тако некакав − анархиста, што би
рекао Миле Плећаш.
Већ неколико пута, чим би отворио отежале капке, Тодор би
опазио како га понеки од рањеника пажљиво и радознало посматра са
свога кревета, и у њему би нагло порасло осјећање отуђености од свих
ових људи. Шта мисле о њему и зашто га тако гледају?
Његова сестра Гага, која га је видјела још истог јутра кад је био
рањен, дојурила му је у посјету већ трећег дана по његову доласку у
болницу. Кад је угледао њезино црнпурасто лице и узнемирен поглед
пун зебње, у Тодору до врхунца порасте тешко и болно осјећање
издвојености и осамљености усред ове препуне собе. Намршти се и
стегну зубе само да не би заплакао: сестра долази, једино створење
које га воли!
− Толе мој, како си ми? Је ли ти ишта лакше!
Не кријући своју сестринску љубав и велику забринутост, она га је
то упитала гласно, с половине собе. Тодор је само задрхтао и због
нечег се јако застидио. Зашто то говори тако да и остали чују? То
припада само њему и то се не смије никуд расипати ни даље чути.
Да су били сами у соби, Тодор би се можда бар малчице разњежио
и више се распричао, али овако… шта се ових туђих људи тиче оно
што припада само њима двома! Због тога је на сва сестрина питања
одговарао кратко, преко мјере шкрто и сувопарно, стријепећи у себи
од сваког њезиног гласнијег питања у коме би се показао и трунак
топлине.
Гага и сама осјети то његово сустезање пред осталима, па наоко
немарно прелети погледом околне кревете и пригну се још више над
његовим узглављем
− Шта ћемо де, Толе − притрпи се.
Сједили су једно уз друго као какви угрожени завјереници и,
снижена гласа, скоро шапатом, настављали разговор. Гага је причала
да су послије његовог рањавања партизани још двапут долазили
њиховој кући, пропитивали се гдје је у шуми било Тодорово
склониште и да ли је Никола Мачак за њ знао.
− Мисле, дакле, да сам се и ја с Мачком дружио и крио га по
шуми? − узнемирено упита Тодор.
− Не знам… Не вјерујем − несигурно одврати дјевојка.
Ово издалека набачено сумњичење за везу с Мачком узнемири
Тодора далеко више него је и сам очекивао. Пробуди се нагло, усред
ноћи, и сав се следи пред страшним питањем:
− Али ако заиста сумњају, па само чекају да мало прездравим?!
Соба му одједном постаде тијесна, пуна напете и притајене
пријетње, баш као и онај разред у варошкој школи у коме је провео
неколико исто овако наоко безопасних и мирних ноћи пуних
стријепњи, па се на концу показало да су страхоте које су дошле
превазишле сваку и свачију бојазан. А зар га и овдје не чека нешто
слично? Анархиста! Како ће доказати да он заиста није тај, кад се у
ова времена гине и прав-здрав, без икакве оптужбе?
Болничар Цвјетићанин превијао га је с посебном пажњом, а тиха и
лијепа Катица стварала се крај његова кревета баш онда кад му је
била највише потребна. Откуд и зашто оволика пажња?
Никада нико, изузев блиске родбине и онога друга у Марибору,
није Тодору указао ма и најмању пажњу, а сад − обилазе га, дворе и
запиткују као да им је род најрођенији.
 − Јок, нијесу ово чиста посла − тмурно је размишљао и гризао се
рањеник. − Нешто се крије иза овога глађења и ових лијепих ријечи.
Ко сам ја њима, шта сам, да они овако… Не, не, нешто је ту…
Да му добра желе, мислио је Тодор, могли су га лијепо превити и
оставити код његове куће. Па да. А они с њим овдје, насигурно, међу
шест-седам људи, да им случајно не побјегне. Зашто се обноћ стража
шета баш испод његова прозора? Зна се, чувају га.
Његове сумње још се више појачаше када му, заредом три дана,
сваког јутра дође у посјету политички комесар болнице и поче га
пропитивати којешта о његовом животу, о убијању на понору, о
недавном бављењу у шуми итд. Био је то миран Словенац, ријетке
кестења сте косе и тужних очију, радник с пилане, који је рањен у
првим борбама на прузи остао трајно шепав. Мијешајући у говору
словеначке ријечи, он се с бескрајним стрпљењем трудио да се што
боље споразумије с рањеником, а то се Тодору све скупа чинило као
смишљен и тврдоглав напор да се нешто од њега прокљуви и сазна,
нешто што они читаво вријеме упорно траже.
− Ама да они не држе да сам ја неки шпијун и да су ме усташе
пустиле с понора само зато да им штошта дојављујем! − сину му једне
ноћи у глави. − Рећи ће: удесили су да и Стојан Кекић тобож с тобом
побјегне, али видиш ли ти − Стојан је одмах пришао својој кући, а ти,
шта ти радиш около по шуми? Поврх свију осталих сумњи сад је
дошла и та, необична и на махове и њему самом невјероватна, али
ипак није давала мира.
− Друже комесару, шта је то анархиста − једног јутра изненада
упита један од рањеника из Тодорове собе. − Миле вели…
Тодор се прену и сав напе као да се спрема да одбије ударац, а
Словенац, сједећи на његову кревету, мирно и нашироко исприча сву
историју и учење анархиста, па затим пријатељски притисну Тодорову
руку.
− Но, јеси ли разумио? То су ти анархисти.
Умјесто другарског и простосрдачног обраћања, Тодор је у тим
његовим ријечима видио само притајену пријетњу као да је комесар
само хтио да каже:
− Ето ти, зликовче, то си ти!
Као још очигледнија потврда тој његовој сумњи, послије
комесарева одласка зачу се с једног кревета весео и, како се Тодору
учинило, подругљив глас:
− Ха-ха, наш ти је Тодор тај Бакуњин!
− Да, да, само онај наш дивљи, сељачки − Бакуњин из Подгорине!
− О, славу, му! Јес чуо, Тодоре?
На те праскаве узвике и шале којима су се рањеници бранили од
својих властитих патњи и болова, Тодор само потамње и смрачи се.
Готово је, сад је издвојен и обиљежен исто онако као и онога дана кад
је, гологлав и крвав, ишао у сељачкој колони, уочљив сваком усташи.
Ето ти, свуд њега зачас открију и обиљеже, свуда, почевши од првог
разреда основне школе и магареће клупе, па све до ове непријатељске
болничке собе и тога несрећног анархисте Бакуњина.
− Гледај ти само: гладе ме и залагују док ми рана мало не зарасте, а
онда − зна се − домишљао се Тодор сјећајући се прича о томе како
чак и осуђеника на смрт, ако је рањен или болестан, најприје
излијече, па тек онда вјешају.
Да су према њему били отворено груби и непријатељски
расположени, то би Тодор много лакше савладао и подносио, али
овако… Чим би ујутру угледао Цвјетићанина или Катицу како са
шољом врућег млијека прилазе његову кревету, Тодор би, савлађујући
се, задрхтао као да му прилазе с отровом или с каквим другим
потајним убиственим средством. Одмах би се подсјетио на свој
изузетан и опасан положај у овој партизанској болници у којој се око
њега води подмукла игра.
„Тодоре, пази се!“
Иза сваке пријатељске ријечи и геста он је већ слутио срачунату и
вјешто смишљену подвалу. Како ли се само играју с осуђеним на
смрт, како ли га варају, а једног јутра само… чуће се изненада у
ходнику галама и лупа цокула, с треском ће се отворити врата и у
собу ће упасти три-четири наоружана партизана, али не више
добродушни и благи као што су се досад чинили. Биће то сурова и
страшна лица од којих он понекад у сну узалудно бјежи и сакрива се.
− Ко је ту Тодор Бокан − гласно ће питати вођа те страшне патроле,
па ће га, прије него и добије одговор, препознати у кревету, пограбити
га и боса пред собом потјерати, а онда… онда је Тодор замишљао
нешто слично понору или можда још; горег од њега.
 Јасније од свега осталог он је видио себе како, незалијечен и само
упола обучен, набада босим одвикнутим ногама кроз крш сува грања
и залази све дубље у шуму. За петама му промукло и подругљиво
гунђају његови пратиоци: „Дедер, побјегни и сад, мајчин сине! Ехе,
није ти ово понор“.
− А како да им и побјегнем с оваком ногом − тужно је размишљао
Тодор. − Нема ти од тога ништа. Ту нешто друго ваља…
Момак све озбиљније поче сновати како да побјегне из болнице. С
видљивим напором, обачајући се на два обична штапа, почео је прије
времена да излази напоље из собе. Сјео би пред својом бараком на
буков трупац и одатле је пажљиво посматрао шта се ради око
болнице, гдје се кува, гдје спава заштитница болнице, каква је
околина и куд би човјек, у случају бјекства најлакше макао и склонио
се с очију.
Једне ноћи Тодора пробуди лупа и разговор код најдоње, треће
болничке бараке коју су тих дана управо завршавали и уметали јој
прозоре. Били су, изгледа, однекле стигли нови рањеници.
− Ајде, вјере ти, Бакуњине, извири ко је то дошао; ти си још
најздравији − јави се из свог ћошка увијек будни Плећаш. − Упитај
одакле су.
Тодор пригрну капут, назу ципелу и напипа своје штапове, па се
опрезно провуче између кревета и изиђе у тијесан ходник. Спољна
врата била су отворена и он већ с прага угледа пред новом бараком,
тридесетак метара ниже од њихове, гужве људи и носила
освијетљених с два фењера, који су се час губили у бараци палећи на
њој ниске прозоре, а час опет испадали напоље ширећи око себи
заљуљан круг свјетлости.
− Ко је то стиго − упита он борца из болничке заштитнице који је
пролазио с котлићем у руци.
− Рањеници с Црне Воде. Ударна десетина тукла се с Јагом −
одговори овај журећи се.
Тодор полако прекорачи праг, али тек што је ступио напоље трже
се и застаде. Поред њега, уз довратак, стајао је нечији карабин.
Како је око смјештаја нових рањеника у још нераскрченој бараци
било доста посла, то је и болнички стражар, онако по партизански,
прислонио пушку уз врата и пожурио се да помогне.
 − Пушка! − безгласно прошапута Тодор и додирну хладну челичну
цијев. Заиста права правцата пушка, карабин.
Рањеник се тако узбуди и смете, као да је неко ту подметнуо његов
рођени карабин. Ту је била та, толико вољена ствар, близу и надохват
као у најљетпем сну. Ево!
Тодор подиже карабин и поново, као послије онога бјекства с
понора, осјети пријатну тежину тога сигурног оружја.
Не, ово се више не оставља, не испушта из руку! − помисли он сав
цептећи, објеси пушку о раме и заокрену удесно иза бараке, према
блиском бедему црне шуме. Тек пошто остави иза себе права дебела
букова стабла и неколико пута удахну влажан мирис планине, он се
сјети да он ово већ бјежи, бјежи нагонски, без мучне и преломне
одлуке око које се толико петљао у својим немирним ноћним
маштањима. Како ли то све испаде тако лако и једноставно!
Заборављајући на рану, он је журио све дубље у мрачну прохладну
јесењу шуму, не мислећи куд му сад ваља окренути. Главно је било да
само што даље измакне од болнице и Лисичјака, од тога подмуклог
мјеста гдје сваки смијешак и лијепа ријеч најављују да се човјеку
спрема зло и непознат, страшан крај. Са сваким новим кораком
осјећао је како све више кида везу са тим тамо остављеним свијетом,
а продорно и гласно кукуријекање пијетлова с Лисичјака подсјећало
га је на то да још није довољно измакао и да му ваља и даље бјежати.

XXVII
Послије три-четири омање, добро успјеле акције на терену Црне
Воде, Ћупурдијина ударна десетина, пробијајући се у непријатељску
позадину, налети усред ноћи, у једној тијесној јарузи, на
непријатељску засједу и остаде прикована за испрљугану земљу,
између ријетких танких јова и бујицом наваљена камења. Засипали су
је немилице свијетлећим зрнима и бомбама које су експлодирале у
шикари по падинама јаруге. Натраг се није могло, јер је баш више
улаза у јаругу био намјештен митраљез који је немилице штеповао по
пожњевеном кукурузишту на проширеном грлу јаруге.
Пометен изненадном паљбом и заглушеним експлозијама
офанзивних бомби, Гојко се у почетку препаде и сасвим збуни, па
само прилеже иза првог камена, осјећајући како му се грло суши а
језик трне од некакве киселе струје што му је опрљила читаву усну
шупљину.
 − Надрљали смо!
За трен ока читаво му се тијело скупи, зазебе под танким оклопом
ледена зноја, за леђа му се прилијепи мокра кошуља, а љут зној
запече га око очију. И одмах, истог часа, сјети се да је он десетар, па
се одиже на руке, погледа око себе и пригушено викну:
− Заклон!… Штедите муницију!
Нов талас још јачег страха захвати га кад се с чука повише јаруге
зачу вриска Јагине милиције:
− Држи га жива! Кољи га, мајку му влашку!
Да би колико-толико осоколио и себе и своје, Гојко пузећи обиђе
читаву десетину и узе да храбри омладинце:
− Само ладнокрвно, момци. Ми ћемо се већ некако извући. А ни
наши нијесу далеко.
Обруч око јаруге поче све више да се стеже. Бомбе су већ
експлодирале сасвим близу и омладинци су, у немогућности да се
повуку, морали да одговарају све жешћом ватром, кад се десно од
улаза у јаругу изненада јави пушкомитраљез. Пустио је два кратка
рафала као да испробава глас, а онда, као да га у стопу прате, с истог
мјеста запрашташе пушке.
− Наши, наши! Лазија! − радосно заграјаше опкољени омладинци и
један за другим почеше се извлачити према грлу јаруге. Ту поново
упадоше у кркљанац паљбе, под ватру онога Јагиног митраљеза код
самог улаза у тјеснац, али кад партизанска ватра сдесна ојача и
примаче се, милиционарски митраљез нагло заћута. Гојко поче
искупљати и тражити своје борце:
− Еј, Ђоко, Ђоко! Бране! Ко је то тамо малоприје јаукао?!
У помоћ ударној десетини стигла је читава једна чета. У мраку су
једва пронашли омладинце. Тројица су била рањена, међу њима и сам
десетар Ћупурдија, окрзнут зрном више чела.
У повратку према логору, и сама чета налетила је на нову, јаку
засједу, и с муком се пробила на ослобођену теригорију.
− Ма кад прије стигоше?! − чудио се командир чете Николетина
Бурсаћ. − Малоприје је све било чисто.
− Нешто се Јаго гадно узврпољио − прогунђа његов замјеник
пипајући одеран лакат.
 Још сви рањеници нијесу били честито ни превијени, кад у саму
зору, с тамних брда испред логора, запрашташе пушке. Задуван и
узбуђен курир затече Николетину већ опасана и спремна за полазак.
− Друже командиру, нападнут наш први вод! Милиција заобилази
Оканову Букву!
− Пху, сунце им Оканово, шта је ово ноћаске?! Не дају тренути.
Командир Николетина, крупна и врлетна момчина, дошао је у чету
из засеока Вргеља и већ првих дана истакао се у борби. Од незграпне
дивљачне кожунлије нагло се испилио предузимљив, окретан и
постојано храбар борац који је у најтежим тренуцима показивао своју
праву вриједност и толико потребну сналажљивост и хладнокрвност.
Држао се као да је у каквој од оних вргељских потјера на куне, кад
ваља показати сву марљивост и упорност, па да се окретна звјерчица
опколи и натјера тамо одакле јој нема излаза. Након мјесец и по дана
већ је био командир чете.
Овај пут, као што је Николетина узалуд очекивао, милиција није
одступила нит је попустила у свом нападу. Пушкарали су се и упорно
помицали напријед у току читавог дана, а у сам смирај сунца
партизански положај на Окановој Букви, истурено средиште читаве
одбране, засуше мине из бацача. Бијели димови брзо су ницали и
расли по сиво-зеленој кошници између ријетких престарјелих
трешања и потамњелих стогова сијена.
− Велим ли ја, стигла је редовна војска, домобрани − опсова
Николетина сав ужарен и ознојен. − Шта ту мени Лазија прича…
Јагини упорни напади од Црне Воде били су само увод у једну већу
усташку офанзиву на Подгорину. Два дана послије његовог првог
испада код Оканове Букве, покренуо се и попуњени усташко-
домобрански гарнизон из вароши. Рачунали су да је главнина
партизанских снага пребачена на Црну Воду, пред Јагу, и да сад пут у
центар Подгорине бране само слабе заштитнице.

XXVIII
Текли су над Подгорином топли и мирни дани, посљедњи лијепи
дани јесени. У стишаном ваздуху, ту и тамо, стварали су се
кратковјеки обијесни вртлози вихора, ковитлали уокруг пресушено
шуштаво лишће, кокошје перје по двориштима и немирне тромпете
прашине по друмовима. Грајале су вране у брдским орашјима, а по
огољелим живицама све је врило од свадљивих врабаца. По пустим
кукурузиштима издалека су се видјеле златножуте бундеве, посљедњи
риједак украс сарађених њива. Читав подгорски крај као да је хватао
кратак предах пред тешке јесење радове.
Свијет се већ био увелико навикао на рат и узимао га у своје
свакодневне рачуне. Поред орања и сјече дрва, ваљало је возити жито
за војску, превлачити рањенике и муницију, одредити шта ће се од
стоке предати партизанским интендантима и кад ће који млин радити
за војску. На погибију, пропаст и било какав облик неке капитулације
није се у народу уопште мислило. Шта ћеш, ратује се, бори, па − боже
мој − не може се ту без патње и мртвих глава, али ипак… ваља
издурати, а да ће наше на концу бити горње, о томе ни у сну не треба
сумњати. Дашта ће него бити, објесим ти га ја у ћаћи његову!
Појачана пуцњава око Подгорине прилично је узнемирила и
забринула људе, али свак се некако уздао у досадашњу партизанску
срећу. Неће она, ваљда, ни овај пут изневјерити. Радекић је ту, па
Урош, па…
Лијево крило блокаде према вароши држао је Тривун Дракулић, а
на десном је био Стојан Долинар. Иако су обојица били бивши
жандарми, Тривун је ипак највише подозрења имао према овоме свом
некадашњем колеги и вјечито је сумњао да му он код штаба подмеће
ногу и гура га у засјенак. Особито откад код Тривуна пребјегоше и
склонише се Мачак и његова дружина, наредник се још више поче
туђити од Стојана и људи из штаба.
− Врага, док су они, за љубав Турадије, дигли хајку на Николу
Бундеву, шта ли онда тек мене чека, мене који сам спепелио толико
села и још читаву Горњу Махалу! Данас-сјутра ето ти Бојана Љусине и
мени у госте… Ма давно сам ја рекао да ће се Турци, кадли-тадли, и
мојом главом уметнути.
Тривунов политички комесар, некакав добродушан, али млад и
неодлучан богослов, убијен сиротињом и танким благодејањима, није
имао никаква утицаја на тврдокорног и суровог жандарма. Навикао
вјечито да слуша, моли и од нечег страхује, он се либио да нешто
нареди чак и свом куриру, а Тривуну је тек само понекад, кад би овај
већ и сувише загрдио и предалеко отишао, давао опрезне и плашљиве
савјете који су овога још више распаљивали и утврђивали у његовим
одлукама.
− Па јест, Марко, то би ми таман требало да турске жене пуштам да
с миром тресу орасе по Звечају, па да нам извиде положај. Ама, чим
ти видиш њезине бијеле гаће отуд од вароши, пуцај одмах, мајчин
сине, па да ће ти душа таман… ех!
Сиромах Марко само би потиштено заћутао као какав кривац. Тога
истог тренутка оно што је Тривун говорио, чинило му се много
трезвеније и паметније од свега онога што је он сам предлагао.
Напад од вароши започео је најприје бомбардовањем положаја које
је већ мјесецима, непромијењено, држала Тривунова чета. Доље на
малом заравањку иза првих варошких кућа, поред самог српског
гробља, усташе су поставиле хаубицу, и кад год би се спремале да
опале, одоздо се дерњао некакав грлат делија:
− Ооо, Јоване, ето ти нешто једро!
Већ послије неколико секунди фијучући је долазила тешка граната,
и по неплодној висоравни поврх Горње Махале бацала увис мрке
димљиве лепезе камена и земље.
Тривунови Мрачајци већ послије првих граната стадоше да бјеже
према ниској коси, обраслој у густу и тврду грабову шикару. Тамо још
није досизала ватра артиљерије. Тривун је на њих викао и корио их,
али се у души ипак обрадовао њиховој бјежанији, тако је и сам за
њима морао да пође.
− Еј, људи, доста је тога, станите! Видите да овамо не добацује.
Уплашене кожунлије заустављале су се око вртача зараслих у
жбуње и травуљину и с празновјерним страхом звјерале у своје бивше
положаје као да се тамо појавио сам нечастиви.
− Хоће сељо да ратује с државом! Ето ти нам сада рата! − ту и тамо
већ су злогуко гунђали старији људи. − Дедер, гдје је сад Урош
Павловић и његова пропаганда?!
− Гдје је?! У црном врагу, ето ти гдје је! Утекао некуд.
Комесар Марко, збуњен и уплашен, сад се још више изгубио и,
блијед као крпа, дрвено ћутао међу узбуњеним људима, држећи у
рукама пушку некако неспретно, као сувишну и непотребну ствар.
Осјећао је да је сад ред да и он нешто каже и започне, али шта?
Спутавао га је и снагу му одузимао мучан страх, а у исто вријеме га је
негдје дубоко тјескобно тиштало болно и стидно осјећање да у овоме
тешком тренутку не врши своју дужност како треба. А кад га већ
одумину први вал страха, он се још више застиди свог кукавичког
изгубљеног држања, обриса устрепталом руком чело и окрену се
Тривуну.
− Тривуне, како би било тркнути на онај тамо брдељак више окуке?
Отуд се види све до вароши. Можда је већ одоздо кренула пешадија.
Све се очи изненађено уперише на ћутљивог и скоро
непримјетљивог комесара. Охо, види ти, и он ти нешто…
Та пажња осоколи младића. Он мирно предложи:
− Ето, пошао бих ја и…
Окрену се око себе да види кога би још предложио али је већ из
натмурене пажљиве гомиле излазио неугледан чупав момак, мало
крива врата, глув на једно уво.
− Ево, мого бих баш и ја.
Срећан због своје куражне одлуке, Марко се скоро радосно отисну
низ благу падину у правцу ћубастог брдељка повише цесте, поред кога
су се још увијек, у једнаким размацима, дизали стубови експлозија и
расплињавали се у прљаво сив дим. Иза њега је марљиво каскао
наглуви Милан.
− Ето ти, ово је оно право − дужност − с олакшањем је мислио он
губећи се домеђу осамљених жбунова кржљаве лијеске, који су,
гледани одозго, с полазног положаја, изгледали као слијепљени са
земљом. Читав овај пут, који је, посматран испод шикаре, изгледао
доста кратак, сад се све више отезао. Пред њих су сваки час испадале
плитке непримјетљиве увале и мале узбрдице око којих је ваљало
колити.
− О, брате, ал је ово било кратко, кад смо отуд бјежали − и
нехотице се оте Милану − а гледај ти сад. Чисто некакав други пут.
− И некако пуст − додаде за себе Марко и нелагодно се обазрије по
замрлим увалама и ријетким жбуновима.
С врха онога брдељка пред њима сину десни крајичак вароши и
забијели се ивицом падине државна цеста, сва у окукама, некако
стравично стишана и злокобно чиста.
− Ено их! − тихо узвикну Милан и показа руком на црну гомилу
људи који су избијали из једног шумарка сасвим у низини и лагано
милили цестом.
− То ће им бити претходница − објасни Марко и сам се зачуди свом
измијењеном и прозуклом гласу.
− Да, да! − потврди момак мало кривећи врат, али се видјело да
није баш најбоље чуо. − Пази, пази, ено патроле!
− Ама гдје је?
− Ма ено је већ близу, више онога орашја.
Цестом, на једно триста метара далеко од њих, пела се укосо уз
падину патрола од тројице људи, распоређена по правилима ратне
службе: напријед, средином цесте, један с пушком у спуштеној руци,
а мало позади, с једне и друге стране пута, остала двојица.
„Као на маневрима. Види се да ни они не знају шта је рат“,
охрабрено помисли Марко и предложи:
− Дедер, Милане, да опалимо по један метак!
Кад пуцњи разбише напету тишину која је послије топовске паљбе
тешко притисла читав крај, патролци брзо поскакаше испод цесте и
тамо се ућуташе.
− Е, Милане, сад можемо назад, задатак је извршен − с великим
олакшањем рече комесар и окрену поглед на ону косу одакле су
малоприје дошли. Она му се одавде учини домаћински гостољубива и
питома.
Враћао се уморан и знојан, али сав као преображен. Оно мутно
осјећање нечег спутаног и несмјелог у њему самом, сад је било сасвим
ишчилило и нестало. Па и овај Милан, иако је био у истој опасности
као и он, гледао га је некако друкчије него досад, с поштовањем.
Десетак минута послије њихова повратка у чету, артиљерија се
поново јави. Сад је тукла онај брдељак повише цесте.
− Е, сад вам је касно − гласно и мирно рече Марко и бодро погледа
борце око себе.

XXIX
Првог дана офанзиве непријатељ заузе положај који је дотле
држала Тривунова чета, на њему се распореди и преноћи, а сјутрадан,
с првим освитом, хаубица поче да туче косе које су држале остале
двије чете варошке блокаде под командом Стојана Долинара.
Подухваћен тако с бока, Стојан је на брзину прегруписавао
поједине своје водове и сам, лично, одређивао митраљеска гнијезда,
неуморно мјерећи тијесне њиве с поцрњелим стрњиштима и упорно
се пробијајући кроз љескаре и замршене врзине оплетене
спарушеном дивљом лозом. Над њим је ћутало јесење небо,
непокретно и мутно, с часа на час оживљавано фијуком гранате.
− Ево је опет! Оде иза првог вода.
Тога јутра Стојан је био некако нарочито, свечано, миран и
прибран као да је у току ноћи довео у ред све своје личне рачуне,
војнички кратко прежалио све што се имало жалити и сад креће даље
на посао, готов и потпуно спреман да дочека све оно што га у току
борбе буде снашло. Једино је био нешто бљеђи него обично и умјесто
доручка само је попио пола шоље хладне изворске воде.
„Као да се причешћујем“ − помислио је с присјенком лаке туге
враћајући босоногој забринутој дјевојци олупан црвен судић.
Неколико дана раније долазио је Урош Павловић, одржао састанке
у обје његове чете, било је, изгледа и нових примања у Партију, а
Стојан је све до иза поноћи узалуд чекао у штабу прве чете да и њега
позову. Немирно је шеткао по тијесној сељачкој соби, пушио и
излазио пред кућу чим би напољу чуо кораке и разговор, али баш
нико није навраћао, чак ни обичним послом. Те ноћи као да је био
некако нарочито изолован и овај штаб и у њему он, командант
варошке групе.
„Шта ћеш, жандар, па жандар!“ више ожалошћено него увријеђено
помишљао је он, осјећајући се усамљен и одбачен, па је тако, у тој
горкој атмосфери, и заспао. Пробудио се тек негдје у свитање, за
столом, прописно опасан и закопчан као да је спреман за пут. Мало је
размрдао тијело утрнуло од каиша и тврда одморишта, погледао кроз
прозорчић у празан освит и с тугом се присјетио да је сад све касно и
да су сви састанци већ одавна завршени. Било му је као да је својом
рођеном кривицом преспавао некакав судбоносан догађај због кога ће
вјечито бити у заостатку.
„Шта ћемо де, ваља на посао… Па да, жандар…“
Кренуо је тога јутра на истурене положаје као некакав сасвим
други човјек који је, незнано како и гдје, изгубио нешто веома драго.
Послије првих непријатељских граната, кад је већ било јасно да је
Тривун Дракулић коначно напустио своје положаје, Стојан Долинар, с
косе изнад штаба, невесело је разгледао пусту висораван испред
Мрачаја, напуштену без борбе, с горким осмијехом сјетио се да је и
Тривун жандарм исто као и он и при души му је било нелагодно као
да је и он дијелом крив за то Тривуново олако повлачење.
„Па јест − жандарми, ненародна багра “
Савлађујући се да остане миран, обратио се командиру прве чете
Стојану Џамоњи и напоменуо, онако као заузгред.
− Имењаче, пази у случају чега, послије мене ти преузимаш
команду. Обрати само пажњу на Демирово; чим овамо загусти, ето ти
с леђа Ђулаге. Зато − повлачи се више десно, ближе Бојану.
Стојан Џамоња, простосрдачан човјек и прави јунак, бивши радник
у Француској, скиде с главе своју лаку капу, откри високо, блиједо
чело и, набраних обрва, загледа се у Долинара:
− Зашто слутиш зло? Нико се није зарекао да неће гинути, али
ипак… нешто си ми јутрос…
И овдје на положају, под гранатама, Џамоња је у кретњама,
разговору, у читавом свом држању уопште, задржао нешто од онога
племенитог туђег свијета у коме је живио и гдје се слободно и
лежерно креће, говори и мисли. Чак и његова плава кошуља и
панталоне исте боје видно су одавали човјека који је видио уљуђенији
и бољи свијет од овога нашег.
− Тако, тако, мој имењаче, постарај се. И видио си више од мене, и
знаш више. Шта се може и очекивати од једног жандара!
У Долинаревим посљедњим ријечима Џамоња осјети лак прекор
неком упућен, али коме? Никада досад није он говорио о свом
ранијем занимању.
− Остави шалу, Стојане, шта је теби јутрос. Знаш ти добро да у тебе
имају сви пуно повјерење.
− Па, не бих баш рекао − невесело промрмља бивши жандарм.
Кад хаубица ућута, по тијесним гајевима, посним њивама пјескуше
и око истрганих и неједнаких живица оживи и загусти пушкарање.
Тамо гдје је одвајкада, па све до јуче, спорим кораком пролазио сељак
за плугом, долигали и дозивали се чобани и кроз љескаре се обадала
говеда, сад су оштро праштали карабини, потресале земљу ријетке
бомбе и чула се вика:
− Нагари, Мујага!
− Роди годино, родила ти шеница!
 Сељаци-бјегунци с муком су се откидали од својих њива
претворених у бојиште и с породицом и стоком бјежали једни према
планини, а други у дубину слободне територије. Све до посљедњег
тренутка њима није ишло у главу да ће с њихових рођених њива
дунути на њих оштар и студен дах грозе и зазвиждати меци. Али када
удну поља, с ону страну цесте, угледаше преко пашњака црне
фигурице у изломљеном стрељачком строју, њихова властита земља
нагло им се поче мијењати у непријатељски туђи крај који је пријетио
сваком својом вртачом, живицом и усамљеним дрветом. За трен ока
то је сваком од њих опустило душу и они су сад одступали као живи
мртваци. Спасавали су само голи живот, а живота, у ствари, није више
ни било.
На челу једног вода прве чете Стојан Долинар ударио је у десни бок
непријатеља, спречавајући га да се развије кроз ријетке храстике на
висоравни. Изненађеие усташе престадоше с вриском и циком и
повукоше се иза једне ниске косе, у распуцао камењар, прошаран
кржљавим жбуњем и бокорима презрела кукуријека. Ту се опет
прибраше и осоколише потпомогнути једним пушкомитраљезом.
− Нагари, Мујица!
− Друже Стојане, ено, оно је Харбаш и његови! − скоро весело
викну крупни Абдулах Агић, ознојен од борбе и трчања. Ни сад, у току
боја, с његова лица није се губио онај израз нечег дјетињски отвореног
и повјерљивог. Ова гломазна момчина, ногу оклопљених у огромне
камашне, назирала је, чини се, у сваком свом другу нешто од предане
доброте своје матере, па му се тако и обраћала. За њега, срећног
човјека, овај наш партизански свијет био је испуњен само добрим
људима и због тога у њему није било мјеста мржњи, подозрењу и тузи.
Поред нечије замрле куће, кад митраљески сноп лупи у неокречен
зид, Стојан Долинар пружи се у сувоњаву хладну траву на ивици
воћњака, под самом оградом од јелова прошћа. Ту, у полеглим
љесама траве, овлажене, али без свјежине, мирисала је сеоска јесен на
измаку, мирна и сјетна подгорска јесен. Провлачећи пушку кроз
ограду, Стојан осјети варљив несигуран мирис невена, и од тога лаког,
али добро познатог мириса њега за трен ока запљусну узбудљива
атмосфера његовог дјетињства.
− А, то је оно, оно давно, познато − помисли он сав прожет скоро
заборављеним утиском из дјетињства и пред очи му, опипљив и жив,
изиђе онај дан кад се растајао с родним крајем.
 Кад је Стојан завршио основну школу, родитељи ријешише да га
пошаљу у Бању Луку код његова дједа, очева стрица, пензионисаног
аустријског „фељбабе“. Ту је требало да заврши једно два разреда
гимназије, да послужи и припази дједа, а после би, уз старчеву помоћ
и протекцију, у жандарме.
− Има да дођеш до свог лијепог крува и саламета, зато пази старог
− савјетовао га је отац.
Читаво љето дјечак се радовао великој вароши и животу у њој, а
уочи самог поласка једва је чекао кад ће већ једном та ноћ пасти и
проћи, па да сване толико жељени дан поласка. Али ујутру, кад у кући
угледа ону неку особиту, потуљену и брижну журбу, чу разговор у по
гласа и још опази како њему нико ништа не заповиједа, него га сви
окружују изузетном и опрезном пажњом, њему се срце одједном
болно стеже. Читавим својим бићем осјети напет и грчевит час
растанка, растанка с дјетињством, с родитељским домом, с читавим
родним крајем, све до оне посљедње лијеске у стрмини, од усамљене
рибице која свјетлуца и трепери у завученом виру Јапаге. Стегнута
грла, скоро без даха, дјечак је бацио кашику из руку и јурнуо на задња
кућна врата у тијесан и хладовит шљивик. Тамо се потрбушке бацио у
прохладну траву под крајњим дрветом, уза саму ограду, и тек тада му
дјетињски бујно грунуше сузе. Плакао је с лицем у густој трави,
смртно тужан и пуст, осјећајући све јаче снажан и добро познат
мирис невена. Од читава живота и свијета, истискујући све друго,
остало му је најзад само његово растужено срце, овлажена трава на
лицу и онај оштар мирис који је потапао и стезао срце неизљечивом
смртном тугом.
И код свог дједа у Бањој Луци, и касније, у жандармерији, кад год
би осјетио мирис невена, Стојан се сјећао своје Јапаге, сјећао се сваке
њиве, шумарка, живице, тијесних пролаза испод густих лијесака,
млинских јажа и немирне воде у којој се ломе и бљескају ситне
рибице. Постајао би тада необично стишан и тужан и бјежао гдјегод у
самоћу, далеко од сваког друштва. Осјећао је како тешко жали родни
крај и како га, у ствари, никад прежалити неће. Пошао је за својим
љебом, за лакшим животом, а то, ево, ипак није срцу доста. Оно
понекад оставља све то и погружено се шћућури негдје под првом
нагнутом лијеском у далеком Јапагу…
Док је лежао за оградом шљивика, с очима на оној каменитој коси,
Стојан је пожудно тражио и удисао онај слабачки мирис, и срце му се
све више пунило оном његовом старом, наоко безразложном тугом.
Чинило му се да му она тихо дошаптава како је дошао тренутак да
треба умирати, умирати мирно, без страха и жаљења ма за чим било.
− Па заиста, не би ми било жао − помисли Стојан сјећајући се да се
опет налази у својим пољима и гајевима, на драгу, познату и сигурну
мјесту. Није му сад било жао ни на Уроша што га оне вечери није
позвао. Опростио је сваком, и кривом и правом, као да је коначно
свео и ријешио све своје рачуне са животом и с људима. Остаје само
непречишћен рачун с онима пријеко, на коси, онима који су
ријешили да га изагнају из рођена гнијезда.
По јелову прошћу опет запрашта. Поново се јави митраљез, а за
њим оживи читава коса. Пушкарање загусти и удесно, на сектору прве
чете.
− Е, богами, ето нам ускоро и Ђулаге − забрину се Долинар.
Ђулага се заиста убрзо крену с Демирова чујући блиску и све јачу
паљбу, али његове делије, с веселом вриском и поцикивањем,
запуцаше чим су се оборили низа стрмину испод села и тако
опоменуше партизане да им се из позадине, с лијевог крила, примиче
очекивани непријатељ. Фронт бранилаца нагло се засука удесно,
праћен све оштријом паљбом осокољених нападача. Најистуренији,
бочни вод лијевог партизанског крила у коме је био Стојан Долинар,
упаде на концу под унакрсну ватру оних од вароши и од
Демировљана. Сабијен у густу храстову шикару по којој су са свих
страна праштали дум-дум куршуми, он се очајно бранио од потпуног
уништења. Једини пут за повлачење прекинули су му Демировљани, и
сад је као посљедња могућност спаса остало само то да се некако
одрже до ноћи и да онда покушају пробој. Али до ноћи је било још
далеко, а муниција се немилосрдном брзином ближила крају.
− Их, брже залази, бог ти помого! − с некаквом очајном веселошћу
стењао је презнојени Абдулах обзирући се на сунце које се једва
назирало кроз мирне облаке високо изнад хоризонта. Ово се први пут
дешавало доброћудној момчини да га издаје једна овако добра ствар
као што је сунце.
У најкритичнијем тренутку, кад су усташе од вароши већ пузале уз
голу падину према шикари, а браниоци одшрафљивали бомбе, стиже
на положај командант Радекић са свега једним водом бораца из
жељезничке групе Бојана Љусине. С том новом, одморном јединицом,
он удари у десни бок Демировљана и већ послије првих пуцњева
изазва код њих колебање и пометњу. Да су били на Демирову и
бранили своје куће, њих не би уплашила ни десет пута већа сила, али
овако, на туђем прагу, сваки се од њих осјећао несигуран и уљез кога
већ прва пушка гласно опомиње да није на своме мјесту и за својим
правим послом.
− Еј, Ђулага, враћај нас натраг да главе џабе не губимо!
− Чујеш ли ти, болан, остаде читаво Демирово на десет пушака!
Ни самом Ђулаги није се остајало ту гдје га напада пристигло
појачање, нит му се Демирово остављало на свега једној десетини
заштите, па стаде да се повлачи хватајући шумарке и живице око
путева. Његово одступање збуни и нападаче од вароши, па се и они
утишаше као да ослушкују све удаљенију и рјеђу паљбу Ђулагиних
делија.
Потамњели, згужвани и замазани прљавим знојем, насмрт
изморени борци опкољеног вода извукоше се из обруча, али на лицу
ниједнога од њих не показа се видљива радост због срећног
избављења. Гледали су све око себе озбиљно и мученички као да су
тога дана завирили у очи некаквој страхоти због које ће им у читавом
животу, трајно, свака радост и смијех бити дјетињасти и
беспредметни. Са собом су носили двојицу тешких рањеника; један од
њих био је Стојан Долинар.
На једној заобљеној чуки, одакле је пуцао широк видик на брдељке,
гајеве и поља Подгорине, Долинара спустише под окресан храст и по
његовој жељи главу му намјестише мало више да може видјети читав
крај испред себе. Био се сасвим измијенио, смртно блијел, упалих
очију, ни познати онога лијепог команданта. Слабим гласом тражио је
воде, а кад му поднесоше чутуру, он само мало окваси усне и упита за
Радекића.
− Ево га, друже команданте − потиштено, као кривац рече један од
бораца и одмаче се у страну.
Кад угледа крупну прилику свога команданта, рањеник се први пут
осмијехну, и на питање како му је прошапута једва чујно:
− Добро је… друже команданте.
Тај сусрет двојице њихових омиљених људи у оваквом тренутку кад
се смрт осјећа у близини као да још више ожалости борце. Невесело
су обарали главе, одмицали се даље од храста, шапутали и суздржано
се прокашљавали. И сам Долинар као да осјети ту атмосферу опште
потиштености, па мирно рече:
− Ето ти, Милошу, и ја своје заврших.
− Хајде, болан, та шта је теби! Још ћеш ти нама… − узе да га соколи
Радекић и прстима му зачешља оштру косу. − Немој се ту одмах
препадати. Та зар да се Стојан Долинар нечег плаши?
− Стојан Долинар − замишљено понови рањеник. − Вјеруј ти мени,
друже команданте, да је мени све ово наше лежало на срцу исто као
и… као и сваком комунисти. Нијесмо ни ми жандари сви једнаки.
Радекић се досјети да Долинарги њега држи за комунисту, па га
пресијече дубок потмуо бол. Опомену се Урошева неповјерења према
њему и сав у ватри стида одлучи се да лаже, да лаже за љубав овога
самртника који је исто тако увријеђен и гурнут по страни као и он.
Говориће му дакле, као да је заиста комуниста:
− Вјеруј ми, Стојане, ти си за мене био комуниста још од онога
првог дана кад сам те видио на Заваљу… Наш си ти, Стојане, наш, то
ти ја и сад кажем. Ми, комунисти, држали смо до тебе…
Не знајући шта би даље казао, он чврсто стегну Стојанове ледене
прсте и обори главу, разјадан и пуст, као да остаје сам на свијету.
Умјесто каква одговора, рањеник се само захвално осмијехну и
његове очи, мирне и свијетле, остадоше да почивају на пространом
предјелу пред њим. Као да се налази сам, очи у очи са својим родним
крајем, он је с тихим и смиреним задовољством посматрао гајеве,
њиве и шумарке на којима је провео незаборавно дјетињство. Облаци
су се били развукли и сад је све било преливено руменкастим сјајем
ниска сунца, можда љепше него и у које друго доба дана…
Долинар је умро негдје с првим мраком, тихо и неопазице, кад су
већ сви држали да му је лакше и да се мало примирио. Чак ни
Радекић није повјеровао у тако наглу и прерану смрт, и тек пошто је
додирнуо хладну командирову руку, срце му стеже оштра туга и он се
брзо склони у мрак, иза убоге кућице дрвењаре, жмиркајући од
ситних пецкавих суза и осјећајући се више него икада дотад одбачен и
од Уроша и од свију оних који стоје иза њега.

XXX
Баба Микача Којића, у читавоме Мрачају добро позната и вољена
старица, стајала је наврх брдељка, под крушком дивљаком, и пажљиво
буљила у дивљину под собом. Тамо доље, на удаљеној цести, гмизала
је непријатељска колона једва видљива од живица и плотова.
Усташама који су продирали на слободну партизанску територију
стизало је појачање.
− О, виђај ти само колико је тога гада! − гласно се чудила баба. − А
како ли се само вуку, ко пребијени. Их, кад сам ја била млађа, јадна
мајко!
Старица се, све наизмјенице, свађала, хвалила и клела, иако, осим
њезине старе кује, никог није било у близини ко би је могао чути.
Грдила је своје Мрачајце што су дигли узбуну чим се чуло за
непријатељску колону, љутила се на Тривуна Дракулића што је неки
дан онако брзо одступио испред вароши, псовала усташе, па најзад и
себе саму зашто докончи ту на бријегу и гледа за ђаволом, кад код
куће има посла преко главе.
− Па да, чим се неко помоли цестом: „Лети, Микача, сестро,
извиђај шта је, куд ће лопови окренути!“ О, гребем ти красну Микачу!
Јесам ли ја овђе командант, шта ли? Ено вам Тривуна, питајте њега…
Ех, Тривуна! И ја би вам сјутра могла бити онаки командант ко
Тривун. Није ни запуцало, а он магла под планину!
Микача је, поред осталог, била позната као веома сигурна и срчана
стара жена, па кад би се у селу десила каква незгода, било да неког
убоде говече, да се ко гадно посијече или што слично, одмах шаљи по
Микачу. Ево ти ње, вјечито гласне и разговорне, изгрди најприје
пострадалог, онда његовог старјешину, па редом све укућане, док не
дође ред и на њу саму. Све се то она изгалами онако као заузгред,
спретно обављајући свој посао. Чак и кад купа мртваца, онда га
изружи и помене му све његове мане.
И јутрос, чим се чуло да од вароши иде војска, жене су потрчале
Микачиној кући.
− Ајде, мајко и сестро, лети види куда ће окренути! Пођу ли овамо,
дај да се ово нејачи прти и носи у планину.
Микача је на пасја кола испсовала и жене и дјецу, и читаво село,
рекла да ње није низашта брига, чак ни за њезиног старца, божијег
туњезгала, и за то се вријеме опремила и зовнула са собом стару
мирну кују, немарно објешене репине:
− Ајдемо, Биза. Гребем ти и Мрачај, и Тривуна, и Турке!
 Одлучним и дурашним кораком баба је кренула уз бријег одакле је
имала прегледан видик. За њом је марљиво пребирала послушна
тужна куја.
− Ајде, Биза, ајде, видиш да је ђаво узео шалу…
Непријатељска колона стиже до раскршћа гдје се од цесте одвајају
путеви: десни за Мрачај, а лијеви у правцу Глибајца и осталих села у
дубини слободне територије. Ту као да се мало усколеба, па онда црна
змија узе да веруга лијево према ћубастом вису Превији.
Микача дахну с олакшањем и окрену се својој куји.
− Добро је, Биза, одоше на Глибајац!
Постојала је још неко вријеме под оном крушком, све док се реп
колоне сасвим не извуче лијево, а онда викну кују:
− Ајдемо, Биза. Ваља нам ручак спремати.
Кад стара стиже надомак своје куће, из авлије се с грајом подигоше
њезине комшинице.
− Шта је, мајко рођена, казуј?
− Муштулук, жене, одоше пси на Глибајац! − весело их обавијести
старица и одмах пође за својим свакодневним послом.
− Фала богу, нек само нијесу овамо! − радосно одмахнуше жене,
заборављајући да је и у Глибајцу народ исто као и код њих и да ће и
тамо бити страдања.
Та уска саможивост канда је превладавала и у читавој Тривуновој
чети. Положај им је био на оној истој Бараћевој Коси под коју су
одступили још првог дана офанзиве. Одатле су, из густе грабове
шикаре, могли да виде како се непријатељ с цесте развија у стријелце
и креће у напад против оних двију чета под командом Стојана
Долинара. Поваздан су слушали паљбу која се све више удаљавала
према средишту слободне територије, а кад би неко и напоменуо како
би ваљало тамо помоћи људе у невољи, против њега би одмах устајало
десетак незадовољних гласова:
− Шта − да оставимо своје рођено село да га пале, а?! Та јеси ли ти
полудео? Видиш да је дошло да сад свак своје брани.
− Куд ћемо, к врагу, да сами себи правимо посла. Кад већ они
мирују у нас, можемо и ми у њих.
 − Да Урош стално не чачка око пруге и штокуд около, никад не би
до овога ни дошло. Не да му ђаво мира, па ето ти што се направи.
Држава је то, мој драги.
− Јест, јест, − Урош! Да се наш Радекић пита, не би ти он то дао.
Сад је већ и Мачак почео јавно да се показује. С групом својих
људи прикрпио се мање-више уз Тривунову чету, јер ту им је бар
храна била осигурана, па је поваздан гунђао љешкарећи уз
намргођеног Тривуна:
− Давно сам ја њима говорио: оставите се ви Турака и њихова
мијешања у наше послове. Аја, ни опепелити. Умало мени глава не
одлети… Ето ти, а видиш ли сад. Прошпијунирала Турадија, доказала
све како постоји код нас, па да… Ма није се Никола, болан, јутроске
родио, па да не зна лијепе Турке и ове штокакве бескућнике као што
су овај Урош и ти његови. Лако је њима, ни куће ни кућишта, ни
кучета ни мачета, баш их брига што ми страдамо и горимо.
Тривун му је слабо и нерадо одговарао. Ма колико да није трпио ни
Долинара, ни Уроша, ни остале „комуне“, ово његово ћутање на
положајима пред Мрачајем изгледало му је као затајивање на
дужности и кукавичлук, истоветан и раван с издајом. Шта ли ће му
само Радекић казати?
− Их, ђаво га!… − опсовао би у себи не знајући ни сам да ли због
шугавог положаја у коме се налази или због овога смушеног Мачка
који с упорношћу закренута и ограничена човјека вјечито јаши и дуби
на једној истој ствари. Глава човјека да заболи од те његове мељаве.
Тривун се диже и љутито прође кроз дремљиву гомилу просуту по
шикари. К врагу, зар је ово некаква војска и некаква… Ево, сви они
добро чују паљбу иза Превије, знају шта се тамо ради, а ипак… из
сваког ока вири оно тупо и саможиво помирење с тим да се читава
Подгорина, изузев њихова завучена Мрачаја, препусти својој судбини,
па како јој буде. Главно је да њих одавде не дигну, да се сачувају они и
оно иза њих: њихове куће, стока, жито и сијена подјевена по
кошаницама испод планине.
На кога год од својих бораца Тривун баци поглед, тај лоповски
крије очи и шара некуд испред себе. Чини се као да је тек тога
тренутка чуо паљбу од Глибајца и постао свјестан и онога тамо што се
догађа и свог властитог срамотног положаја. Пренуо се, па опет −
хтио би некако да сакрије да слуша пуцњаву, а да се ипак не креће с
мјеста, нит ишта предузима да се тамо људима помогне:
− Овај би се на мртву ћаћу најео! − сјети се Тривун омиљене изреке
свог покојног оца, кад би се повела ријеч о каквом сеоском
саможивцу.
Једино тамо негдје по страни, издвојен и тих као и обично, сједи
онај неугледни глуви Милан и дочекује командира тужним погледом
као да од сваког његовог наиласка нешто очекује. Тривун се не сјећа
да је за читаво ово вријеме од њега чуо било гунђање, било ријеч
одобравања. Тај послушни кржљави момчуљак, удовичко дијете, први
пут се показао и по својој властитој иницијативи иступио неки дан,
кад је с комесаром ваљало поћи у извидницу.
− Шта је, Милане?
− Ништа, друже командире − скромно одговара момак и стидљиво
се одиже на једно кољено.
− Слушаш паљбу?
− Слушам, друже коман… − послушно признаје Милан и на крају
се загрцне као да је и одвише узбуђен разговором са овако важним
лицем.
Тривун се онда спусти неколико корака ниже са хрбата косе, па и
сам ослушкује непрекидно кокање пушака из даљине, а из главе му
никако не излази оно из косовске пјесме како је Вук Бранковић
оклопника завео за Голеч и није се упуштао у битку.
− Е, брате, проклет био и овога и онога свијета! − говорио је
Тривунов отац кад год би чуо ту пјесму.
− К врагу му и пјесма и све! − гунђа кисело Тривун и чуди се,
откуда му сад то, кад је човјеку нечиста савјест, да се против њега
окреће чак и стара, већ скоро заборављена пјесма.
Поткрај трећег дана офанзиве, Тривун ипак не отрпи, већ потражи
свога комесара.
− Марко, имаш ти право, не иде више овако. И ми морамо нешто
предузети. Видиш, забили смо се у овај буџак…
Марко је за ова три дана био толико опао и промијенио се у лицу
као да на њему лежи читав терет офанзиве.
Поваздан се крио и договарао се са оно четири-пет скојеваца из
чете, неодлучних као и он сам, али никако да дођу до било какве
одређене и чврсте одлуке. И њих је, као и читаву чету, била захватила
она малодушна сељачка готовост да све препусте току догађаја и да,
колико могу, чувају само своје рођено село. Тривуново забринуто
обраћање на њега поможе и самоме Марку да се покрене с мртве
тачке.
− Па хајде да видимо шта би.
Оба се сложише на неком половичном рјешењу да пошаљу
Радекићу писмо и да траже упуте за даљну акцију. Навели су да су
одсјечени од осталих чета варошке блокаде, да држе положаје испред
самог Мрачаја, патролирају итд. Из овога извјештаја њима се и самим
учини да они овдје заиста обављају некакав користан и важан ратни
посао, па им чисто лакну на души.
Кад се поведе ријеч о куриру који има да се пробије до команданта,
обојица се, као по договору, сјетише наглувог Милана.
− Да узмемо онога малог Милана?
− И ја баш мислим, комесару. Онога глувог?
Милан прими задатак веома мирно, пажљиво саслуша куд му се
ноћас ваља пробијати и, кривећи врат, упита само толико треба ли да
се јави и Стојану Долинару.
− Не треба. Тражи лично поручника Радекића − одговори Тривун
мрштећи се.
Очекивали су да ће се момак забринуто пропитивати за препреке и
опасности кроз које му се ваља пробијати и да ће изразити бојазан да
ли се уопште може проћи до команданта, али од свега тога не би
ништа. Он је све узео једноставно као и сваки други дневни посао, и
то наведе и командира и комесара на помисао да су они већ одавна
могли предузети све ово, кад је већ ствар овако проста и лако
изводљива.
Испратише га с првим сутоном и несвјесно желећи да тај његов
пробој до Радекића буде што тежи и с више опасности. Тако ће, у неку
руку, и са њих спасти одговорност зашто раније ништа нијесу
предузели.

XXXI
Четвртог дана офанзиве, пошто му је стигло појачање, непријатељ
провали у сам Глибајац и отпоче да пали. Сад је његово напредовање
могло да се прати по раштрканим димовима који су се дизали изнад
поцрњелих воћњака и пели се, ширећи се, под облачно тешко небо.
Гледано из даљине, с околних висова, село се чинило изумрло и
сасвим пусто, без жива људског створа, и зато су ти усамљени димови
изгледали још страшнији, као да се уклето село само од себе пали.
Стари Јовандека Бабић и просјак-инвалид Станко Веселица сједили
су наврх стрма бријега Узловаче, међу ријетким жбуњем, и
потиштено гледали у пространу котлину под собом по којој се стерао
њихов раштркани Глибајац.
− Ено, ено га − још један дим! − оживљавао је Веселица чим би се
нов тумбас извио изнад мрке мрље воћњака.
− Их, грдна рано, оно је кума Јапанова појата − тумачи Јовандека, а
све некако искоса гледа кроз оборене сиједе обрве. − Е, мој дјетићу,
да је сад овдје наш Лазија, не би нас ово задесило. Говорио сам ја
њему: „Лазија, црна кукавицо, шта ћеш ти на Црној Води? Чувај своје
село“.
− Ето ти видиш − скрушено уздише Веселица.
− Па да, мој дјетићу. А ти се опет раскокото на Превији: те Рус је с
нама, те триест милијуна козака, те сабље… Е, мој кукавче. Гдје су ти
сад ти твоји толики… да. Ништа ту нема, нит ми иког уза се имамо, то
ти ја кажем.
− Ма немој ни ти опет − буни се Веселица. − Сјећаш ли се шта си и
сам говорио кад је Бојан Љусина запалио станицу, па кад смо ми,
опет…
− Шта ви, који ви?! − наједи се Јовандека. − Ништа ви нијесте
створили ни постигли! Начинили сте само то да се ја, ево, под
старост, код толико свог добра и стања, пребијам овуда по брдима и
остајем брез себе.
− Па сила притисла, брате. Знаш како веле наши стари: „Куд упре
сила, прди памет!“
Јовандека само хукну и озлојеђено се окоми на Веселицу као да је у
њему оличено вођство читавог устанка:
− Аха, сила, је ли де! А што сте ударили на силу, кад нијесте били
кадри издурати?! Нијесте требали ни започињати, ехе, мој драги!
− Шта ћеш му, сад смо загазили, па нема друге − помирљиво рече
Веселица жалостиво жваћући горку влат некакве тврде траве.
 Како су се димови умножавали и примицали, онако је Јовандека
све узнемиреније отхукивао и врпољио се.
− Ух, ух, шта ли ће ово бити од нас, побогу брате? Ено, још један.
Негдје на ниским баирама око средине села невидљиви браниоци
отворише ватру и долина зачас оживи и сва се испуни пуцњавом.
Јовандека скочи на ноге.
− Аха, чујеш ли − наши! Оће, оће, још се браћа не дају! Е, да,
кажем ли ја теби − не да се партизан!
Паљба је неуједначено трештала нешто више од пола сата, па се
онда разби у мјестимична пушкарања и коначно се угаси у ријетким
усамљеним пуцњевима. Послије тога забубњаше још два дуга и
радосна непријатељска рафала, па читава долина оглуви као да нагло
опусти. Само се димови одједном умножише и стадоше брже расти,
већи и страшнији него раније.
Заборављајући друга поред себе, Јовандека је сад напето пиљио у
правцу шумовита брдашца испод кога се налазила његова кућа. Споро
и несмиљено димови су се примицали баш томе мјесту.
− Ух, браћо моја!
Одједном се, баш испод самог брдашца, показа риједак облачак
дима, па се убрзо згусну и немарно стаде да расте и развија се у сиву
перјаницу. Јовандека, онако како је стајао, само пође наниже као да
му се ноге нагло размекшаше, клону и сав се некако слијепи са
земљом.
− Ено, оде и моја кућа… Готово је − пропаде устанак!
Веселица заусти да га тјеши, али само остаде упола отворених уста
гледајући свог пријатеља. Није ту сад вриједело некакво тјешење.
Јовандека је упола лежао, сав посивио, и потихо јечао као тежак
рањеник и не гледајући више тамо пут села, него некуд неодређено,
преко својих великих босих стопала. Можда више ништа није ни
видио од овога свијета, нит би помагало да га сад било ко зове и
тјеши.
− Еј, мој Јоване, мој Јоване − прогунђа Веселица сам за себе као да
је ријеч о покојнику.
☆
Тога истог дана, у први мрак, стигао је од пруге Бојан Љусина са
двије чете бораца, и већ пред саму поноћ, кад се непријатељ томе
најмање надао, у долини Глибајца започела је права битка.
Изненађени, не познавајући терена, усташе и домобрани почеше
нагло да одступају. Нарочито их је уплашио и поколебао снажан
бочни напад који је вршио Бојан. У њега је, из посљедње акције на
једну железничку станицу, било и одвише муниције, па је с те стране
непрекидно праштала жестока пушчана ватра.
Читавим партизанским контранападом руководио је лично сам
Радекић. У јези борбе, сав треперећи, он је заборављао све увреде и
подозрења, осјећао је да терет битке лежи на њему и од њега зависи
њезин исход, па је широка срца, и сам се томе чудећи, праштао и
Урошу, и Бојану, и Партији. Нека, пусти то, нико њега није увриједио,
нико ожалостио. Било па прошло!
С десног крила, од Уроша, стизали су узбуђени курири с кратким
извјештајима и питањима, и то је Радекића још више учвршћивало у
радосном увјерењу да га комесар заиста цијени и да се јаз између њих
смањује и превлачи танком скрамом као рана која зарашћује.
− Ево, момче, лично комесару у руке. Севај! − добродушно и
отресито испраћао је једног свог курира за кога је знао да је скојевац.
Годило му је што га је момче гледало с повјерењем. Тако, бре, мајку
му, нек и Партија најзад увиди да се и с Радекићем даде радити!
С околних брегова народ је у радосној дрхтавици слушао паљбу и
нејасну разливену грају: то су, јуришајући, викали партизани. У
почетку напада под небо су летјеле и расцвјетавале се непријатељске
ракете, избацујући за тренутак из помрчине ниске шумовите главице
и голе њиве, али убрзо и оне престадоше, па читава битка доби
некакав нарочито подмукао и опасан вид као да се људи туку
наслијепо, обневидјели од мржње.
− Видиш ли, нема више ракета. Одступа непријатељ, то ти је
сигурно, ко бог један − тумачио је Веселица, стари Швабин војник,
замуклом Јовандеки, али старац је и на ту примједбу мраморком
ћутао, згурен под својим кожухом. Сад се чинио некакав сасвим
друкчији човјек, стран и непознат, нимало сличан ономе некадашњем
предузимљивом и разговорном Јовандеки, који није зазирао чак ни од
тога да се међу првима нађе на прузи кад је требало евакуисати
материјал из минираног воза, око кога се једном двије ноћи и један
дан водила права битка.
Све до дана непријатељ је, под слабом борбом, одступао према
вароши, а ујутру га, на самој цести, изненада нападе чета Тривуна
Дракулића и ту, уз помоћ пристиглог Бојана, одсјекоше и заробише
четрдесет и седам домобрана и петорицу усташа. Усташе, све домаће
људе, одмах издвојише и повезаше да им се јавно суди на збору, пред
народом, а око домобрана се између Тривуна и Бојана започе оштра
препирка.
− Све ово треба помлатити, све до једног! − с мрачном злобом
сиктао је Тривун. − И ово ти је све голи усташа.
− Усташа је онај који тако говори! − мрко му је одвраћао Бојан. −
Зар ове јадне Загорце, насилно мобилисане, па да их ту… Нећемо ми
тога посла, да знаш Тривуне.
− Од воље ти − преко мртва срца одговори Тривун сјећајући се да
се и он сам није баш најбоље понио у офанзиви и да му је зато боље да
ћути. − Можеш и у католичку вјеру пријећи, ја ти не браним.
Партизани с домобрана поскидаше оно нешто боље униформе и
дадоше им своје прње, па их под пратњом, све преко села, упутише
према прузи. Ту је требало, на домак прве станице, да их пусте нек
иду куд ко хоће. Ако их врате у варош, бојали су се да ће их доље
одмах поново наоружати, а овако − ко ће их покупити, кад се већ
једном разиђу свак на своју страну.
Само је један домобран, неки плав подофицир, у цивилу столарски
радник, одбио да иде кући.
− Остаћу. Ја сам ионако одавна желио да се нађем с вама.
Кад разоружани домобрани стигоше у напола попаљен Глибајац,
пред школу, око њих се сјати радознао народ.
− Аха, ви ли сте ти! Погледајте по селу шта сте урадили.
− Оставите људе на миру, није то њихово масло. Оне који су
палили, видјећете у недјељу на збору − објасни им водник из пратње.
− Ехе, нијесу ни они свеци. Видидер само овога зубатог.
− Будале сте ви што их пуштате. Ето њих сјутра опет.
Кад је народ чуо да ће у недјељу видјети праве паликуће, мало се
ипак одобровољи према домобранима, страњским људима из тога
далекога Загорја.
− Богме, да је који међу вама из нашег комшилука, слабо би се
провео, па макар и домобран био.
 Чак се чуше и шале.
− Марија, могла би ти себи уставити овога једног помлађег, ено,
онога гароњу. Удовица си, ваљало би то теби.
− Их, гром вас, дабогда! Богами, то не би било на одмет.
− Не би тај био докон на овако дугачкој ноћи јесенској.
− Нек се погоди с њим у акорд. Ехе-хе-хе!
− Пху, срам вас било! У акорд?! да је мени неко да ми помогне
узорати, а за ону ствар…
− Орао би он и обдан и обноћ! Охо-хо-хо, Марија…
Стиже однекле и Јовандека, упалих очију и ужутио у лицу. Неко
вријеме ћутке је проматрао гомилу домобрана, јадну, шарену и
згужвану, па онда приђе једном постаријем, необријаном.
− Вала, друже домобране, мого би ти мени оставити ту своју
капутину. Шта ће то теби, свакако ћеш сад кући, у цивил. Ево, брате,
ја бих теби дао овај свој прслук.
Домобран покорно свуче простран копоран масне јаке и узе
Јовандекин веома стар сомотски прслук.
− Ето ти видиш, дјетићу, сад си одмах друкчији. Камо де, да ми
није нешто у џеповима остало.
Од неког другог домобрана Јовандека задоби дотрајале војничке
цокуле, навуче их на босе ноге, и два-три пута трупну о земљу.
− Ајде де, ваљаће за неког врага… Богме се по овим цокулама види
да им држава баш неће бити дуговјека.

XXXII
На свечану сахрану партизана, изгинулих у контранападу на
Глибајцу, стигао је народ из свију околних села. Разграђено
глибајачко гробље, пуно престарјелих трешања и дивљих крушака,
било је препуно свијета. Над заједничком раком, испред два реда
простих чамових сандука, говорио је дуго и тужно комесар Урош, а за
њим, војнички кратко, командант Радекић. За читаво то вријеме жене
су плакале и шумно се усекњивале, мушка родбина изгинулих
потиштено је ћутала, а поред самих сандука, пословно подбочени на
лопате и тужно из пристојности, стајали су Јово Јапан и Цвјетко
Прасац, спремни да отпочну са затрпавањем.
 Јовандека Бабић стајао је близу Јапана и, не обзирући се много на
говорнике, полугласно се пропитивао код неке своје куме:
− Кума-Стако, да ти нијесу они лопови оћерали које бравче?
Сасвим напријед стајала је уредна и лијепо обучена група Вреочана
на челу с бившим кнезом, шепавим Ђуканом. Он се, још од села,
озбиљно и потихо о свему с њима договарао: којим ће путем до цркве,
гдје ће стајати, како ће се држати итд. Кад отпоче спуштање сандука у
раку, он се снуждено окрену својима:
− Па, браћо, оћемо ли заплакати?
Сви, као на команду, одистински почеше сузити, шмрцати и
усекњивати се, а онда, све по реду, бацише по шаку земље на
партизанске сандуке.
− Па, браћо, да сад идемо кући, а?
Дан касније, исто тако у групи, Вреочани пођоше штабу одреда да
чују и виде суђење похватаним усташама.
На пространој ледини близу штаба врило је као у котлу. Поред
мале говорнице, набрзину склепане, стајале су повезане усташе,
опкољене јаком партизанском стражом. На три-четири метра испод
њих гурали су се први редови сељака. Отпозади из гомиле чула се
нестрпљива вика:
− Овамо их дај, па ћемо ми њима брзо пресудити!
− Ваљда су они наше на суд водили, јадна мајко!
− Нану ли им турску, сад су дошли гдје треба!
Једног по једног усташу изводили су пред говорницу, и Урош је
онда гласно обавјештавао:
− Народе, пред вама је усташа Мустафа Бобић! Шта ко зна о
његовим злочинствима?
Сад, кад је овако пред собом имао појединачног усташу, живог и
опипљивог, народ је на њему концентрисао сав свој гњев. У почетку је
тешко било ишта разабрати од узвика и женске цике.
− Ајој, то ли је он, куку мени?!
− А гдје је наш Перо, казуј, црни Бобићу?!
− Овце наше гдје су?! Памтиш ли, курво, како си их јавио низ
долове?!
 Народ се љуљао као љеса, и стража је имала муке да одбије
огорчене жене и људе од позељенелог и скамењеног усташе. На концу
би се једва споразумјели ко ће говорити и набрајати усташина
злодјела. Жене су нарочито биле ријечите, и, уносећи се усташи у
саме очи, ређале су све што знају о њему.
− Сјећаш ли се, Мустапа, непоштени комшијо, како си мог ђевера
резао у авлији под јабуком, а он те молио ко бога: „Пусти ме, вели,
Бобићу, тако ти…“ Па кад си проћеро Стевкина говеда, седморо
одједном?!… Јадна мајко, бројим ја…
Потамњели Јовандека Бабић, чучећи сасвим напријед уз ограђен
калем некакве воћке, кратко је додавао за сваког усташу, машући
угашеном лулом:
− Лопов, па да, знам ја њега! У поток псину, па кочином по њему!
За свједочење против посљедњег усташе истаче се изненада шепави
кнез Ђукан. Он се, с читавом гомилом својих Вреочана прогура у прве
редове, ту их заустави, па сам иступи пред нездраво подбухла
просиједа усташу, бившег сеоског трговчића мјешовитом робом
Фехима Чиркића.
− Векиме, душо, сјећаш ли се ти кад ти оћера с њиве нашег Марка
и Ђуру? А, јабуко моја?
− Ништа ја, брате Ђукане, од Марка… − замуца усташа знојећи се,
а Ђукан одједном повиси глас, плачно завреча обзирући се на своје
Вреочане и развуче штапом по Фехиму:
− Векиме, а гдје је сад наш Ђуро, гдје је наш Марко, Краљевић
Марко, цара ли ти Сулејмана твога?!
И Урош и Радекић повикаше на кнеза да не бије заробљеника, на то
Ђукан као да се смекша, па извади марамицу, убриса најприје своје
сузе, па се примаче Фехиму.
− Ево, обрисаће теби твој Ђукан крв с чела, није Ђукан лош човјек.
Није Ђукан, јабуко моја…
Па опет као да се нешто досјети, плачно повиси глас, обазре се на
своје и поново клепну Фехима штапом.
− А гдје је мој пашеног Стојан с Врепчевине, Јанковић Стојан,
гребем ти султана Мурата?!
Кнеза је стража најзад морала да одгурне међу његове Вреочане,
јер је све наизмјенице тукао Фехима и тепао му, а умјесто њега један
разборит старији сељак исприча сва насиља острвљеног и
побјешњелог трговчића.
− На смрт! На смрт! − једнодушно је пресуђивала узрујана маса.
− У поток псину, па кочином! Знам ја њега − потврди Јовандека
исправљајући утрнула леђа.
Осуђене усташе потјераше у велики буквик иза штаба, пун
престарјела дрвећа, камењара, пушњем засутих јарака и тијесних
вртача. За њима осуком навали народ. Многи су у трку претицали
колону осуђеника и грабили да се што прије дохвате шуме.
− Ех, потеците, тамо се дијеле медењаци! − завидљиво повика
Јовандека журећи и сам за осталима.
Осуђенике зауставише близу једне тијесне вртаче, дубоко у
буквику, и ријешише да једног по једног доводе над ивицу вртаче и ту
стријељају.
Кад првог усташу двојица партизана поведоше кроз двострук
шпалир узбуђена и радознала свијета, некаква крупна жена кивно се
продера дижући увис подебео буков окресак:
− Станте, браћо, да га једноч обијелим! Овај ми је брата одвео.
− И мог је ујака! − пискавим гласом додаде један дјечак гурајући се
напријед с каменом у руци.
− Мој синко, свак свога жали! − поучно нагласи крупна жена,
старајући се да још једном дохвати онога усташу.
Примјер оне жене заразно је дјеловао на остале. Као да су само
чекали на тај миг, сви навалише ко каменом, ко штапом, ко граном, и
усташе зачас нестаде под пљуском удараца разјарене гомиле.
− Аха, тако га, тако!
− Дајде га мало Перкану!
− Би л сад јањетине, а?!
Уз љутит узвик, партизан-спроводник и сам се ухвати за главу.
− Ух! Бога вам вашег, у шта гледате, главу ми разбисте!
Другог осуђеника дочекаше исто тако. Обзирући се за каквом
повећом тољагом, шепави Ђукан мигну на своје Вреочане:
 − Хоћемо ли, браћо?
Око побијених усташа народ се још дуго јатио и загледао. Некакав
поскочан необријан старчић, очију сјајних као да је пијан, носећи у
руци сикирицу, сагињао се од једног до другог усташе и чвркао их
ушицама у главу.
− Чек, чек, можда се претвара лопов! Аха, и овај мртав! Нека, нека,
боље је да њих чика Ђуро добро пребере… да пребере, јакако!

XXXIII
Послије слома усташке офанзиве народ се из шума поврати кућама
и прихвати се пољских послова. Све наоко пође по старом, а као
једини траг преживљених невоља остаде код људи некаква свечана
озбиљност на лицу, особито кад би се повела ријеч о војсци. Минули
непријатељски напад усади у свачију главу увјерење да је ово њихов
озбиљан посао, гдје се губе главе и пуцају прави правцати топови.
− Е, вала, дјетићу, да сам јуче умро, не бих вјеровао да ће оно на
нас топове вући. На малог Бојана Љусину и на мог комшију Лазију, па
топове! − ишчуђавао се стари Јовандека шепурећи се у пространој
домобранској блузи.
Око препуне болнице у Лисичјаку сваки дан врило је од жена. Село
за селом, у свечаној поворци, слало је дарове рањеницима. Шарена
колона дјевојака, долазећи у посјету, пјевала је уз пут кроз читаву
планину, а тек пошто би се кроз проријеђено дрвеће указале нове
свијетле бараке болнице, дјевојке би заћутале и узмувале се.
Иако је из Баније у болницу стигао „прави доктор“, један висок,
млад и лијеп медицинар, прави домаћин у Лисичјаку још је увијек
био болничар Цвјетићанин. Он је, с правом домаћинском бригом и
пословношћу, дочекивао групе посјетилаца, примао дарове и будно
мотрио на читав живот у кругу болнице. Од велике презапослености
чак је тих дана заборавио да пјевуши своју омиљену:
Зелени се зимзелен,
удаћу се најесен…
За њим је неуморно касао стари Алекса „Дињар“, постојано срећан
и добре воље откад је дошао у прилику да се бави овако важним
„свјетским“ послом. Овце је препустио другим чобанима и на њих
тако темељито заборавио као да пастир никад ни био није.
 Кад је у болницу стигао Гојко Ћупурдија, Дињар је сав почео да
блиста од изузетне важности и сваком је причао, шепурећи се
поносито:
− Јес чуо: стиго у болницу и мој унук, друг Гојко Ћупурдија,
командант ударне десетине. Куцнуо се негдје с Јагом Чаваром, па га
ранило у главу. Ма говорио сам ја њему: „Немој, дијете бити тако
жесток. У теби десетина, а иза Јаге читава држава“.
☆
Кад је из болнице побјегао Тодор Бокан и однио са собом
стражареву пушку, сјутрадан је настала мала узбуна и трагање по
шуми, али без икаква успјеха. Сљедећих дана већ заборавише тај
догађај у забринутој гужви уз офанзиву, кад су сваки час пристизали
нови рањеници, превијени рђаво и на брзину. Тек пошто се све смири
и топ од вароши утихну, опет се сјетише Бокана.
− Кукавељ кукавни, како ли ће му бити у пустој планини сад, у ове
ледене ноћи? − жалио га је стари Дињар. − Има да испропада ко нико
његов. Ма говорио сам ја њему: „Тодоре, брате, ти си овдје ко у својој
рођеној фамилији“.
Тек послије пуних десет дана један мајстор дрводеља, који је дошао
на градњу барака, одаде се да је прије три-четири дана, кад је долазио
овамо, у шуми био нападнут од наоружана човјека. Отео му је, вели,
тај буразер колач крува и нешто присмоке, а остало, вели, није ни
барнуо.
− Па како ти то нећеш раније казати, бог те видио? − корио га је
командир заштитнице.
− Бојао сам се, људи, да ме бандит једне ноћи не убије или ми
стање не запали. У мене кућа на осами, под самом шумом, а у њега
пушка. Ђаво се ту вара, да га иде тужити.
По сељакову опису, у болници закључише да ће то по свој прилици
бити главом Тодор Бокан.
− Није друге, ваља га на силу довући назад, па макар се бранио −
одлучише у болници на партијском састанку и тај задатак повјерише
четворици отреситих бораца из заштитнице. С њима је, као водич,
узет и онај мајстор.
− Људи, ја не идем без пушке, па ви радите шта знате. Чим он мене
види и позна, одмах ће се сјетити ко га је проказао, и ето ти − на мене
ће првог пуцати.
Већ пред полазак, њиховој групи допаде Гојко Ћупурдија, обучен и
опасан, са завојем око главе.
− Идем и ја другови; Тодор ми је добар познаник. Ма наговорићу ја
њега на лијеп начин, па макар… Дивљачно је оно, знам ја њега.
Још далеко прије онога мјеста гдје је био нападнут, сељак стаде да
звјера и да затеже у ходу. Гојко се насмија и прође испред њега.
− Хајде, ја ћу напријед, а ти само казуј куд треба.
Кад се у шуми, између високих чистих букових стабала, указа
малено узвишење поред кога је водила утабана стаза, онај сељак
застаде и рече шапатом:
− Еј, ено оно је! Ја управ идем оним путићем, а он одозго:
„Остављај што имаш од јела!“
Опрезно и зазирући, борци претражише читаву околину, али нигдје
никаква трага да је ту, бар и закратко, боравио човјек.
− Да ту нема нека пећина у близини? − приупита један партизан.
Сељак узе замишљено да трља нос.
− Неће бити. Тако што није се показивало.
− А какве колибе, каква?…
− Е, канда ни тога нема − замисли се мајстор гњурајући лице у
шаке све до очију. − Донекле ће бити само некакве, тако, угљарске
колибице, али то је већ забатаљено.
− Ајде, води нас тамо.
Пола километра даље од тога мјеста, на једној склонитој заравни,
пред партизанима се указаше двије ниске запуштене угљарске
колибице, испред којих је читаво земљиште било опрљено, пуно
угарака и слегнутих гомила црвенкасте земље.
− А, то ли ће бити? Дедер да видимо.
Још Гојко честито није ни закорачио на заравањак, а из тамне рупе
на првој колибици зачу се одбојан прозукао глас:
− Стој, пуцаћу!
Момак изненађено застаде. Остали поскакаше иза дрвећа.
 − Гојко, Гојко, склони се!
− Ма чекајте! − нервозно се отресе Гојко. − Еј, ко је то тамо?
Не дође никакав одговор. Момак се онда у недоумици обазрије на
своје друштво и премјести се с ноге на ногу.
− Еј, Тодоре, јеси ли то ти?
Опет ћутање.
Гојко се помаче још корак-два напријед, тако да буде сасвим
наспрам отвора на колиби, и поново зовну:
− Еј, Тодоре, излази, болан, не бој се ништа.
Тек тада се из колибе зачу онај исти хладни глас:
− Одбиј, пуцаћу!
На отвору се заиста мицала цијев карабина. Неко иза Гојкових леђа
довикну:
− Он је, он! То је Бакуњинов глас!
− Није га с наоружаним људима требало тражити − зловољно
помисли Гојко и љутито повика на своје друштво:
− Еј, ви тамо, шта сте ког врага поскакали за дрвеће! Па видите ли
да је то Тодор Бокан, бог вас ваш! Ајд, излази и седите туђ док ја с
човјеком поразговорим.
И не пазећи више шта ради, Гојко изиђе насред заравни и поче да
виче:
− Тодоре, еј Тодоре, та познаш ли бар мене, мајка му стара? Видиш
ти њега! Еј, излази, чујеш ли ти!
Онај у колиби ћутао је као да се нешто премишља.
Сад се Гојко већ сасвим развика:
− Еј, чујеш ли ти тамо, срам те било, мрцино једна! Зар ти мислиш
да сам ја пошао овако рањен да ти главу скидам, је ли? Ма жао ми те,
бог те убио, што ћеш тако пропасти ко нико твој… О, људи, људи,
овога човјека!
Гојко љутито стаде да се отпасује.
− Ево, види, мрцино проклета, да никаква оружја немам и да не
идем на зло. Ево, ево! И блузу ћу скинути.
 Срдито баци блузу на земљу, раздрљи кошуљу и крену према
колиби.
− Ево, Тодоре, пуцај ако мислиш да ти зло желим! Пуцај на свога
комшију, рањена и голорука, хајде! Удри ти, кад ме усташе нијесу
дотукле!
Сви су без даха напето пратили Гојка који је, једнако псујући,
стигао до колибе и тамо одједном заћутао и спустио се поред отвора.
Поцрнио, сав у бради, Тодор је потрбушке лежао на улазу у колибу
и, још увијек стежући карабин, гледао некако мученички и дивље у
Гојка као да се и сам чуди откуда се сад овај поред њега створио.
Момку се сажали.
− Е, мој Тодоре, мој Тодоре, до чега ли си дошао, у чем ли си
живио! Шта те наћера да то од себе радиш?
И колиба и човјек у њој били су прожети оним немилим задахом
провлажена мртва угљена и труле бујади који ујесен испуњава
опустјела привремена људска склоништа по планинама. Све је било
хладно и погашено као да у овој угљарској рупи не лежи жив човјек,
него некакво упола дотучено самотно звијере, посљедње од свог рода,
које се ту завукло да сконча невиђено и у тишини.
− Можеш ли устати, Тодоре?
Бјегунац једва видљиво занијека главом. По њему, онако измучену
и нијему, нико не би могао закључити да је ово онај исти човјек који
је малоприје онако немилосрдно пријетио да ће пуцати.
Склепаше на брзину нешто као носила, а кад су га стављали на њих,
рањеник јекну потуљено, кроз стегнуте зубе. То је био први глас који
је од себе пустио. Иначе се на сва остала питања само мрштио и
закрегао главу као да су око њега све сама привићења.
Пред самим болничким баракама, кад носила спустише на земљу,
живахни „доктор“ Казимир, онај медицинар с Баније, нагну се над
необичног рањеника-бјегунца и упита пријатељски, радознало дижући
обрве:
− Е, шта је, драги мој?… Охо, температура! Имаћемо ми ту још
какво запаљење плућа ил неко тровање… Хајдемо, дајте га овамо! Еј,
другарице Катице…
 XXXIV
На слободну територију Подгорине све чешће стали су да пристижу
нови и непознати људи. Већина њих, претежно они млађи, родом из
вароши, околних касаба и неослобођених села, одмах је ступала у
партизанске чете и тамо се брзо стапала с борачком масом
Подгорана. Кратко вријеме одударао је тек понеки ђак или отреситији
радник, али би и они ускоро попримили навике и начин живота
осталих партизана, а ови би, опет, у рјечнику или у чем другом, узели
нешто од придошлице, и тако је убрзо наступала равнотежа и
уједначеност. Чета се тако неупадљиво и постепено мијењала, а да то
нико у њој није видљиво запажао.
Мало друкчије ишло је с људима који су се, спасавајући голи
живот, склањали код своје родбине и познаника из Подгорине.
Сељаци су брзо налазили своје мјесто и прихваћали се
свакодневних пољских послова, заједно с домаћином код кога су
одсјели. Они нит су имали времена, нит су осјећали нарочиту потребу
да се јадају и жале на свој изванредан положај. Шта ћеш, морало се
бјежати, па се и побјегло, а сад се, богме, ради, а док је руку и
лијепога здравља, увијек ће се спечалити корица хљеба. Данас ти
ништа друго и не треба. Главно је да је жива глава, а остало ће се већ
временом створити.
Сад на страну то што понекад обноћ на сељака бјегунца навале
бриге и опхрва га туга, па му се разбије сан и срце му се цијепа од
сваког кукуријека пијетлова. Жао је, брате, свог утрнута огњишта, и
своје њиве и сваког коца у огради жао до бога, па човјеку није ни
замјерити што се онако сам и у тишини натугује и нажали свог добра.
Избјеглице варошани били су већ сасвим друкчији. Гласно су се
жалили на сељачку заосталост и оскудицу у свему, а ту су нарочито
безобзирне биле жене, тако да се њихов домаћин сељак често у
неприлици окретао и правио се да не чује. Жалећи за отетим и
опљачканим добром многи од њих у ствари су се разметљиво хвалили
оним што су некад имали. Једино они, истински ожалошћени за
неким својим, ћутали су мраморком, али су и на тај начин, својом
убиственом и постојаном тугом, одударали од сељачке масе.
Ови варошани, ситан малограђански свијет, били су не само на
терет човјеку код кога су одсјели, него су помало били напаст за
читаву околину. Док су се сељаци, стрпљиви и предани судбини,
мирили с ратним невољама и примали их све више као нешто
нормално и свакодневно, ови незгодни гости из вароши својом
вјечитом кукњавом без престанка су подсјећали људе на то да се сад
сви налазе у изузетним и опасним временима и да се ваља надати
свему што је горе и црње. Изагнан из своје средине и одвојен од свог
посла, овај бродоломни свијет сваком је одмах падао у очи и већ
самом својом појавом подсјећао је сељаке на рат и на то да човјек
данас може зачас остати без игдје ичега и пасти на врат бог те пита
коме.
Оних, још увијек немирних дана, послије слома непријатељског
напада на Подгорину, на слободној партизанској територији појавило
се ново лице, друг Милан. За кратко вријеме, неупадљиво и без буке,
он је обишао читаву Подгорину, посјетио све војне јединице и сеоске
одборе и преко ноћи постао свуда познат и радо виђен.
У оној журби око кола и рањеника, необријан, љут и поваздан на
ногама, Стојан Кекић стиже једном касно у ноћ својој кући и доведе
непозната госта. Чујући незнанчев глас, Стојанова жена пође да
устане из кревета, али је с прага заустави миран глас човјека који се,
канда, већ од првог корака осјећа домаћински и угодно у новој
средини:
− Хајде ти само лези. Стојан и ја већ смо се договорили како ћемо.
Сјутрадан се пред Стојановом Јеком појави из мале споредне
зградице онизак смеђ човјек тридесетих година, у војничким
чакширама и с кожним капутом набаченим на рамена. Он јој се
обрати као старом знанцу.
− О, ти већ устала! Ми те ноћас пробудисмо, а?
Вижљива Лека као без душе испаде из свог собичка и у дворишту се
баци око врата новом госту, још мокром од умивања.
− Стигао си најзад! Уу, откад те чекамо… Јао што смо се плашили
да уз пут не страдаш… Стрина Јеко, ево, ово је… ово је друг Милан…
Уу, баш нек си дошао, сад ми је отпало пола брига.
− Де, де, лакше ти, мала. Сад би тек и могла имати посла −
доброћудно прогунђа гост лупкајући је по уским плећима.
Не чујући како треба ни њега ни остале, Лека се вртила по читавој
кући, хватала се час овога час онога посла, остављала све упола
довршено и опет се враћала Милану.
 − А Реља? Изишао и он! А како Фадил? А Џевахира?
Јека за тренутак ухвати свог Стојана насамо, пред кућом, и
зашишта му на уво:
− Еј, ово је онај њезин, је ли?
− Ајде! − прекорно изви обрвама смршали поцрњели Стојан. −
Какав овај! Нема ти код њега тије ствари. Ово ти је − еј-хеј! − то
нијесу ствари за причу.
„Друг Милан“ био је у ствари један бањалучки муслиман, мајстор
из фабрике, искусан и познат раднички борац, кога је Партија из
једне чете у Централној Босни пребацила у Подгорину да тамо
формира окружни комитет и преузме руковођење младом партијском
организацијом Подгорине, око које се дотад мучио сам Урош са
својим невјештим и малобројним кадром.
Већ послије првог сусрета и неколико измијењених ријечи, друг
Милан се сваком сељаку чинио већ одраније негдје виђен и однекуд
познат. У звуку тога гласа, час раздрагано веселог, час подругљиво
прекорног или забринуто озбиљног, треперило је нешто пријатељско и
присно што је човјека наводило на мисао да друг Милан зна добро
баш њега лично и његову рођену муку и да је о томе с њим и раније
негдје разговарао. Долазећи на неку конференцију или састанак, он је
с првог погледа погађао кога треба охрабрити осмијехом, разведрити
доскочицом или придобити добродушним ударцем по рамену. Из
читаве појаве овога човјека зрачило је нешто широко и ведро и, чини
се, није било жива створа у читавој Подгорини за кога код Милана не
би било мјеста.
Већ код првог састанка у Марјанима, корећи неког и одвише
упорног сељака, он показа руком на малу Ћану, већ увелико
измењену и отежалу од трудноће:
− Ево, то би наша Ћана, онако малена, зачас покупила и пребацила,
а ти, болан… Е, немој тако; ми се од тебе, вала, више надамо нег од
многог другог, па ти сад…
Мала Ћана, срећна и постиђена, поникну својим голубијим очима
осјећајући на себи пријатељске погледе читавог скупа. Учини јој се да
је одавна чекала баш овога човјека и надала се овим истим ријечима,
па јој није нимало чудно било то откуд он зна њезино име.
И укорени сељак осјећао се више некако као почашћен, а у исти
мах крив што је донекле разочарао овог доброг човјека који од њега
толико много очекује. Почешао је необријан образ и збуњено
промрнђао:
− Шта ја ту… кад ми нијесу право ни казали.
Далеко од градова, добрих путева и жива промета, Подгорани су од
вајкада зазирали и туђили се од сваког странца, а устанак им је тога
набацао и преко главе. Неког су трпјели од невоље, неког од милости,
понеко се с њима лагано срођавао, и само ријетки и одабрани
сматрани су као корисни и Подгорини потребни људи. Међу њих је
одмах упао и друг Милан.
Упола војник, а упола цивил, он је и код партизана и међу
сељацима био код своје куће и осјећао се потребан и на мјесту. Кад би
стигао на какву конференцију, он је дјеловао као какав изасланик
испред војске, па су се људи с поштовањем и очитим задовољством
помицали да му направе мјеста. У чети, опет, међу борцима, с
његовим доласком као да је међу партизане дахнуло нешто од оне
топлине коју крије остављено село, шћућурено и притајено тамо
негдје у позадини, у вјечитој бризи за своје на положају. Тако је друг
Милан за кратко вријеме постао као неки ратни домаћин Подгорине
који је помало бринуо свачију бригу, па није био риједак случај да га
какав забринут старији сељак заустави негдје у пролазу, код своје
њиве, и озбиљно упита:
− Шта велиш, друже Милане, је л ово вакат за орање?
Стојанова Јека била је уобичајила да га сваке вечери чека неће ли
избити на конак, а кад га до касно у ноћ не би било, она је с
оклијевањем претала ватру и склањала лончић с млијеком.
− Опет негдје омрко. Боже мој, од чега ли су му ноге… Шта ћеш,
свак има своју бригу!
Ако би га још за дана угледала како иде уз пут, она би празнички
оживјела и усходала се око куће, већ унапријед се веселећи лијепој
ријечи коју ће од њега чути и понуди коју ће му пружити.
На састанцима комитета, док су Милан, Лека и њезин Стојан
сатима остајали затворени у тијесној соби мале споредне зграде, Јека
је узнемирено пословала све нешто испред куће, огледала се низ пут и
уријетко бацала очи на полуотворени прозорчић зграде из кога је
текла лака плавичаста струја дима. И што се састанак више отезао,
она је постајала све забринутија, па ако би се ту затекла и Мирјана,
Јека би почела и њу да увлачи у круг својих стријепњи:
− Миро, душо, да опет не буде какве слабоће? Нешто се ови наши
тамо забавише.
Живећи од једног до другог виђења с Гојком Ћупурдијом, утањена,
свијетла у лицу и с неким нарочитим блијеском у крупним очима,
Мирјана као да је непрестано била заокупљена некаквом својом
омиљеном тајном, па јој није остајало времена ни за какве бриге и
страховања. Одвраћала је зато Јеки мирно, без размишљања, као да
већ одавна има спремљен одговор за све овакве прилике:
− Добро је, стрина-Јеко, ништа се ти не бој.
А кад би се већ у зградици зачуо појачан жагор и шкрипа врата,
Јека је журила у кућу, и отуд, из полумрачне собе, кроз прозор
проматрала оне који су излазили са састанка. Најприје би се појавио
друг Милан, увијек једнако срдачан и добре воље, сав у широким
покретима, и то би одмах примирило и расположило Јеку. Иза њега је
излазила живахна Лека, тањушна као притка, па двојица празнички
свечаних младића, један од пруге, а други од Црне Воде, и најзад сам
Стојан, црн, натуштен и ћутљив као да је са собом покупио бриге
читавог комитета.
Кад би коначно остали сами у кући, Јека је упитно и забринуто
ловила Стојанов поглед, али се домаћин само мрштио и, правећи се
невјешт, лаћао се првог посла који би му пао под руку. Тек пошто би
легли и сасвим се примирили као да су обоје заспали, Стојан би
поменуо какву ствар са састанка:
− Замјера вам друг Милан што слабо радите са женама у Мрачају.
Мораће Лека и Мирјана да се тамо мало позабаве.
Све руководиоце, чак и команданта Радекића, народ је једноставно
звао по имену или презимену, Уроша су понекад називали
комесаром, а једино је Милан за читаву Подгорину био „друг Милан“.
Презиме му нико није знао и као по неком прећутном договору нико
није нарочито за њ ни питао. Оно његово „друг“ стајало му је боље од
икаква презимена и у исти мах стављало га изнад свију осталих,
окружена изузетним поштовањем. По селима се понешто зуцкало да
је по занимању инжењер и да се зове Мајкић, па је стари Тодорина
Мајкић-Ићановић већ почињао да се шепури и у разговору да га
назива рођом.
− Богами ће мој рођо ово дотјерати у ред, па ће све ићи цакум-
пакум − ко подмазано.
Између Уроша и друга Милана већ од првог дана сусрети су били
пословни, некако штури, па су се и један и други чудили како се
њихово старо и присно бањалучко пријатељство изметну сад, у новој
средини, у некакав озбиљан пословни однос без топлине и негдашње
срдачности. Као да је бреме задатака и одговорности притискивало и
једног и другог и није им дозвољавало да се ни за тренутак врате у
атмосферу минулих шетњи и дугих разговора из мирне сјеновите
Врбас-алеје. Тек понекад, већ на растанку, из друга Милана синула би
која стара искра:
− Е, мој Урошу, лакше нам је било дискутовати код Назима и
носити се с полицијом, нег по овој нашој Подгорини ковати оружано
братство и носити се с Ђулагом. Хајде ти, мајчин сине, учини Ђулагу
класно свјесним, па ти ево… Охо-хо-хо!
С Радекићем, човјеком по свему различитим, друг Милан се канда
далеко више зближио. Чинило се као да је Радекић, полако хладнећи
и удаљујући се од Уроша, свог првог сарадника, једва чекао да нађе
неког према коме ће моћи бити отворен и повјерљивији.
По читаве сате он и Милан знали су шетати, корак у корак, друмом
испред штаба, водећи миран сталожен разговор у коме никад није
било ни шапата ни подигнута тона, као да се прича о најобичнијим
стварима. Тек овда-онда и један и други безгласно би се насмијали
као људи којима уз озбиљну ријеч непредвиђено налети понешто
шаљиво, сувишно за ова тмурна времена и послове о којима се
говори.
− Ово је, бре, неки добар човек, шта велиш, Урошу? − већ послије
првог састанка с Миланом похвалио га је Радекић обраћајући се
послије толико времена одобровољено и присно свом комесару.
− Добар, добар, тек ћеш ти видјети какав је то друг − душа.
Обојица су истог тренутка осјетили како се смекшава она крута
отуђеност између њих и како их овај придошлица, у свему широк и
отворен, поново везује и враћа у оне прве дане заједничког
познанства, кад су у свему били неопходни један другом.
Тривун је друга Милана дочекао наоко лијепо. Мирно и пажљиво
слушао је његово излагање, али кад је Милан почео да говори на
четној конференцији о братству с муслиманима, он се тмурно и
потиштено загледа некуд преда се, избјегавајући да се сусретне с
очима својих људи. Да је то говорио Урош или чак и сам Радекић, он
би му због те приче о муслиманима сигурно био упао у ријеч, али
овоме човјеку… ту му нешто није дало да отвори уста.
− Ма шта је ово са мном? − с нескривеном горчином једио се он
због тога свог ћутања, а ипак… уста му се никако нису отварала и он
је као омађијан и узет слушао овога чудног човјека који се назива
другом Миланом. Чак се и Стојан Џамоња, командант батаљона, који
је допратио Милана, чудио овој Тривуновој пасивности и у себи
мислио:
− Ко ће га знати, ваљда је и он промијенио памет!
Тек што се друг Милан опростио од сневесељеног Тривуна и
одјахао преко сиве голети, бивши жандарм чврсто се прихвати рукама
за свој опасач, намршти се и нешто одречно занијека главом. Стојан
Џамоња гурну га у раме.
− Је ли де, командиру, добар овај друг Милан?
− Био би друг Милан да није друг Миралем − мрко промрси Тривун
и, као да му одједном сину пред очима, додаде хладно и увјерљиво и
сам се томе чудећи:
− Па да, он је муслиман, Турчин! А ја се све данас чудим…
И тек му тога тренутка постаде сасвим разумљиво зашто му се није
дало отворено ударити у очи томе „Милану“, док је овај говорио о
братству с муслиманима.
Чудан случај или сам ђаво као да су још истог тога дана помогли
Тривуну да окаје и поправи ту своју слабост према „Турцима“.
Предвече једна мрачајска патрола доведе пред Тривуна Смаил-
хоџиног сина Селима. Момак је успио да се поврх Горње Махале
провуче кроз лабав обруч варошке одбране на партизанску
територију. Сад је тражио да га воде команди одреда или другу
Милану. Носи, каже, важне вијести.
− Важне вијести за друга Милана, аха! − замишљено рече Тривун
гледајући преда се. − Већ сте, дакле, обавијештени да је он ту? Па да,
то му заиста некако на то излази… веза, велиш? Добро, имаћете везу
ви из вароши, ништа не брини.
Мрк и задубен у некакве тешке мисли, Тривун се диже, поправи
опасач и олако додирну Селимово раме.
 − Хајдемо, ја ћу те повести. Хајдемо, брате… муслимане.
Окренуше некуд наниже преко голих поља подно штаба. Уз пут, док
је момче причало најновије вијести о Талијанима, Тривун је понављао
замишљено и одсутно:
− У Дрвар продрли, велиш? да, да… Знам, знам, није то ни вама
доље мило… Јест, јест, треба јавити одмах другу Милану, имаш право.
Да, да, другу Милану. Гадни су Талијани, каже то и друг Милан.
Оно „друг Милан“ Тривун је изговарао наглашено, с прнкривеним
ругањем, и што је сутон више освајао, он је постајао све живљи и
говорљивији. Младић се узнемири и скоро сасвим ућута с нелагодном
зебњом у срцу. Овај човјек поред њега или је пијан или… или не
смјера ништа добро. И куд ли га ово само води? Некуд у јаруге и
склопове гдје се не би рекло да има каквих штабова и људских насеља.
Када, све беспутицом, стигоше надомак неке долине заглушене
мраком и шикаром, Селим с језом осмотри ријетке поткресане
храстове који су се дизали изнад глувог ноћног поводња, па му се и
нехотице оте питање пуно зле слутње:
− Ма куд ми ово идемо?
На то питање, као на гласан ударац бичем, Тривун се нагло окрену
и пограби момка за руку.
− Хоћеш да знаш куда ћемо, а?! Код Милана, код твог друга
Миралема, неђељу ти младу, и теби и њему! Мислите нас за нос да
вучете, је ли?!
Док је, сав одузет и скамењен, гледао како Тривун брзоплето
откопчава футролу и вади револвер, с оштрим стреловитим болом
дјечак у трену схвати зашто су га онако с тугом вјечито пратиле очи
његова оца Смаил-хоџе. Слутио је, значи, бабо ову ноћ поред уклете
долине и ову… ово…
Враћајући се натраг у штаб, опуштен и тешка корака, Тривун
никако није могао да заборави ону мршаву и тањушну руку, праву
дјечју ручицу која се малоприје онако изненада нађе у његовој шаци.
Никад не би ни помислио да тај дјечак има тако слабашне и танке
прсте.
Још увијек осјећајући на длану хладноћу те сићушне туђе руке,
Тривун је трљао лијеву шаку о дебео жандармски штоф и с осјећањем
некакве мучне гадљивости питао се: откуда томе другу Милану власт
и снага да у ову мрачну закрвављену дивљину довуче и ове, ове тихе и
безопасне, с нејаким дјечјим рукама?
 ТРЕЋИ ДИО
I
Дрвар, први ослобођени град Босне, након два мјесеца слободна
живота пао је поново у непријатељске руке, овај пут у талијанске.
Окупатору је било пријеко стало до тога да овлада овим важним
центром дрварске индустрије, од које је живјела читава дрварска
котлина и њена околина, да прошири производњу и веже уза се
хиљаде радника, али умјесто свега тога талијанске колоне у чуду
застадоше пред разбукталим морем пламена. Уредни мали градић са
свим фабричким постројењима целулозе и пилане, бројним
стовариштима и радничком колонијом горио је потпаљен са све
четири стране. Стегнута срца, радници Дрвара предали су огњу све
оно од чега су живјели и што су, до посљедње опеке и закивка, својим
рукама подигли.
Окупацију Дрвара Подгорина је примила с некаквом забринутом
недоумицом. Талијани у Дрвару? Па боље, брате, и то нег усташе.
Оно, истина, политички комесари и разни теренски агитатори говоре
да су нам Талијани и Нијемци исто такви непријатељи као и усташе,
ал, ипак… јес ти чуо што се прича о Талијанима?
Још прије пада Дрвара кроз Подгорину су пролазили разни
шверцери и сточарски трговци из Лике, тражили жито и уз пут
причали како је Талијан миран и не дира те, само ти не дирај у њ.
Некакав Ђукан Кеча, крупан и црвен Личанин, плавих бркова и
зелених очију, добро познат Подгоранима са сточних сајмова у
вароши, појавио се опет у Подгорини. Као да и нема рата и устанка,
он се опет пропитивао за кукуруз и за угојене волове и причао по
селима:
− Богами, ти код нас можеш лијепо с пушком проћи крај Талијана,
неће ти ништа, само у њих не баркај. Само ти њима кажи да си Србо
четник и да ћеш усташу „мацаре“, одмах ти они вичу „Србо боно,
Кроато мацаре!“ Не воле ти они Хрвата.
− А Турке?
− А ни Турке, никако. Видјећете, срећа ваша, ако они дођу доље у
варош. Неће Турчин смети ни репом. Само, овај… − снизивао је глас
Ђукан − они ти никако не воле ове комунце и ове њихове петокраке.
То − код њих не важи. Одмах се љуте и неће ти ништа дати.
Увече, код старих познаника, при чашици ракије, Ђукан је
повјерљиво причао, ширећи руке и свијетлећи очима:
− Их, јадна ти мајка не била, што смо се по Кулен Вакупу наклали
Турака! Нећете ми, људи, вјеровати, руке су ми до лаката биле крваве.
Закла сам их, брат брату, преко педесет, све ка јањце.
− Их, их, посветила ти се драга рука!
− Не би ја њега ни овђе, код вас, пушта да он мени ода по селу и
још у чети пушку носи − дрељио се Ђукан црвен у лицу као варен рак.
− Шта ћеш, брате Ђукане, кад ти је у нас − дирнеш Турчина, оде ти
глава!
− Богами, њих Тривун Дракулић поткупља онако тајно, по ноћи. Је
л само Турчин омрка на његову терену, не бој се, неће осванути. Нађе
њему Тривун бездану.
− Ех, шта ћеш, овај наш комесар Урош напола је Хрват, па ти он
увијек вуче тамо. Знаш ти већ то: они и Турци увијек се против нас
сложе.
− Е, Србине, отац те твој, кад ли ћеш памет стећи!
С оваким својим причама Ђукан Кеча нарочито је у Јапагу
наилазио на одобравање. У кући Николе Бундеве и Ђуре Крлике
дочекиван је као род и најближи пријатељ, особито откад Мачак и
Ђуро побјегоше пред Бојаном из села.
Недјељу дана послије слома офанзиве, Ђукан поново стиже у
Подгорину и једне вечери оконачи код Саве Љусине.
Сједили су сами, у собичку одређеном за госта, Саво за малим
столом, а Ђукан на кревету, без ципела, у бијелим вуненим чарапама
и сивим поткољеницама навученим преко сомотских чакшира.
Између њих је, у филџану, поигравао дуг димљив пламичак
„Павелићеве лампе“.
− Ђукане, право ми кажи, сад смо, на примјер, сами − отпоче Саво
и належе грудима на сто − је л истина то што ти вечерас исприча пред
људима? Зар Талијани баш тако: не дирају чак ни наоружана Србина?
− Само ако није комуниста. Већ сам ти прича: само су комунисти
нешто мало припуцали и запалили град, а сва остала војска с миром
је пустила Талијане да прођу за Дрвар.
 − О, брате, јес ти видио?
− И сад ти је тамо према Лици гужва божија, кркљанац − наставља
Ђукан кривећи лице и дижући увис кратке дебеле руке. − Већина неће
против Талијана; оснивају четничке чете, мећу грбове, кокарде. Браде
ев оволике, брате мој. Пријете овим комунцима, партизанима: ако,
вели, запуцате на Талијане, ми ћемо одма на вас. И још ти је
најважније то: нема ти у четничкој чети какве смјесе и гада: ни
шокца, ни Турчина, ни комесара. Све сам Србин, ватра жива. Има
правих официра, попова, људи трговаца…
Саво још више належе на сто и натмурено се загледа у храпаву
даску.
− Лако је вама тамо, има вас доста. А овдје? Немаш честита човјека
да с њим проговориш. Све ти је то голаћ, комунац, антидржавни.
− А зашто ти, брате мој, сједиш докон? Ту се у кућу завука па…
Има ту људи, нашло би се. Ено ти првог Тривуна на Мрачају. Зашто до
њега не навратиш?
− Шта ми користи кад и њему глава игра због онога несретника
Мачка. Ови су већ прокљувили да су Јапажани тамо побјегли.
− Да си ти мени жив и здрав, ја сам њих још прексиноћ опремио за
Лику.
Саво изненађено диже главу.
− Ајдее! За Лику?
− Да, да, нек се људи сад засад приклоне, имаће се кад и вратити.
Саво клону и подними се на руке.
− И мени је вала дошло да идем, па куд ти драго. Овако сам ти ни
на небу ни на земљи: с овима нашим не могу, па да је таман глава, а с
усташама − знаш већ и сам.
− Остани ти, остани − поче да га стишава Ђукан.
− И о теби се већ води рачуна тамо гдје треба. Имаћеш ти у
Подгорини посла и преко главе, видјећеш. Не заборавља се тако лако
Саво Љусина.
− Дај боже.
Од тога вечерњег разговора Саво живну и поче се чешће виђати по
селу и међу људима. Чак се стаде срдачније поздрављати и са
Стојаном Кекићем од кога се раније прилично склањао.
− Како је, прика-Столе, има ли се посла?
− Бјежи, не питај, горе нег на фронту. Дан и ноћ на ногама −
кратко је одговарао Стојан и већ је био за неким новим послом.
Свуда по селима осјећала се притајена узнемиреност и некакво
напето и забринуто ишчекивање. Прича како Талијани штите Србе
ширила се све више по народу и рађала међу сељацима наду да ће с
њиховим доласком бити крај свим ратним невољама.
− Само нек они зауздају усташе и ово умире, па би се све друго
лакше претрпило. Главно је да остане жива глава.
− А гдје су вам ти ваши Талијани кад је нас клало на понору? −
љутио се Стојан Кекић. − Виде они да се Павелић заљуљо, па су се
потекли да њега спасавају, а овамо, тобож, Србе штите.
− Ма нек они нас одбране, па како било да било − скрушено се
јављао Благоје Кртинић. − Нек ово умире, па онда…
− Умире, умире! Нема ти мира, мој Благоје, док се год не
ослободимо, а што се тиче одбране, ми смо се и досад и сами
бранили.
− Ех, јадно ти ово наше − сумњичаво је уздисао сељак. − Видиш ли
да неки дан умало не превладаше душмани.
Кад су осјетили да постоји и најмања нада да дође до каква било
мира и да се више не мора ратовати, сељаци су се јогунасто хватали за
ту могућност и постајали су слијепи и глуви за све остало. Чак се
усколебаше и Јаруге, „мала Москва“, како су је многи Јаружани с
поносом називали. На једној од бројних вечерњих конференција у
школи неко помену Талијане и њихову лукаву политику, а на то се из
посљедњих редова узрујано јави Глиша Мајкић, добро стојећи,
задружан сељак у педесетим годинама. Говорио је љутито, црвенећи и
тешко дишући, као да је њему лично нанесена тешка неправда:
− Нек мене Талијан само остави с миром овдје, на мом кућишту, па
је л му давати порез − јест, је л кулучити − јест, па кад крај крају дође
пристаће човјек да прими и ту католичку вјеру, само да жива глава
остане. Лако се бенавити ономе младићу који нема ни жене ни дјеце.
− Остало се живо и под Турчином, вјеру му његову − додавао је
неки добродушан домаћин − а о Шваби да се већ и не говори. Па шта
ће нам онда бити и под тим Талијаном? Нек он само не коље, па џаба
га било, пустићемо га с миром.
− А вала да га и не пустимо! − закидао се Стојан Кекић киван
добога на ту сељачку малодушност. − Онака наша војска, онаки
дјечаци, па да пред мачкарима положе оружје?! Шта Талијан има
посла у нашој кући.
− Ајд, па га питај − забобоњи неко.
− Хоће да притисне ово сиротиње − одговарао је Стојан сам на
своје питање. − Кад, вели, није мого Павелић, ја ћу. Продаћу им се
као пријатељ, па кад једном уватим узде…
− О, проклети Србине, отац те твој и кад си постао, увијек ли се
нађе неко да те узјаше! − јекну неко из гомиле.
− Узјаше, ама увијек некако на вражњовито ко и сад Павелић!
То шапутање о Талијанима увукло се у партизанске чете и почело
изазивати онај потајни разорни немир који војску растроји још прије
нег се непријатељ појави. Сашаптавају се људи, уздишу и злослутно
климају главама, а онда се ућуте, свак претаче своје мисли и прави
свој план кријући га од осталих, а кад већ до тога дође − ствар је
углавном свршена: више не постоји војна јединица као једна чврста
цјелина, него само гомила појединаца, од којих сваки, у случају какве
опасности, има свој план за бјежање.
Урош Павловић и сам је опазио ту потуљену забринутост по
четама, а кад је још прочитао посљедњи извјештај који је преко
курира добио од Дрвара, уозбиљено је протрљао чело, уздахнуо и
дигао се да потражи Радекића. Нашао га је пред штабом с неким
пиргавим дјечаком одузете лијеве руке, који је дошао из села да
покаже нов модел бомбе са „ударним упаљачем“.
− Погледај, Урошу, што ти раја ствара. Ни „крагујевачка“ јој ништа
није утекла. Што ти је, бре, наш човек − видра.
Урош је мирно саслушао његово одушевљено причање и похвалио
дјечаков изум, а кад остадоше сами, он озбиљно поче:
− Милошу, из Дрвара јављају да ће Талијани кроз који дан стићи
доље у варош. Мане Роквић одбио је да пуца на њих, одбили још неки.
И ми ћемо се брзо наћи пред сличним проблемом.
Радекић обори очи и загледа се строго и намрштено у земљу.
− Биће, богами, свашта. Куд их, бре, ђаво овамо носи?
 − Зна се куд: у помоћ Павелићу.
Радекић поче жучљиво да гризе усне.
− Не ваља, никако не ваља… Ето, неки већ причају као да су они
мирни, као да не дирају у наше… Ко ће му сад…
− Већ сам ја теби говорио да је то оно најопасније, а ти некако
преко свега олако прелазиш.
− Ко би се, бре, томе надао да ће они тако брзо и овамо стићи!
Талијанска војска, хм… Па шта веле… шта каже, овај… друг Милан?
− Шта Партија вели? Партија, Милошу, тражи одлучну борбу. Ко
су данас Талијани, то је бар јасно.
− Па шта ту има, тако је − сложи се Радекић и преко очекивања
брзо. − Бре, оца им жабарског како су пожурили. Ко ће сад ове наше
сељаке окренути и уразумити?
− Ваља нам запети, сад је скуп сваки минут.
− Само да ово не почне пушке бацати. Знаш ти њих: ко ће против
Талијана, еј?!
− Ко ће?! Богами ми. Ево, сјутра ће друг Милан стићи с пруге, па
ћемо разговарати! Даиас ћемо имати посла с Талијаном, сјутра с
Нијемцем, то нам се зна.
Урош се загледа у Радекића оштро и хладно као да завршава какву
строгу лекцију коју ваља добро запамтити.
− Па не мислиш, ваљда, да ћу их ја миловати! − скоро увријеђено
дочека Радекић. − Ако сам и био официр, та нисам ни ја, мајку му…
Нек не мисле ти твоји да ће Радекић ту нешто…
− Милошу, молим те, та ко ти шта вели?
− Знам ја шта ми тамо неки иза леђа мисле: официр је, несигуран
је, уз Талијане ће приложити, ето шта се говори.
Урош се тужно осмијехну и погледа га равно у очи.
− Нек прича ко шта хоће, ми имамо повјерења у друга Милоша
Радекића.
Тај прост и једноставан Урошев одговор напречац умири наглог
Милоша. Он се прокашља мало збуњено, помилова бомбу коју је још
увијек држао у рукама и рече сасвим смирено:
 − Ако нам се сад ико из руку измакне, то ће најприје бити Тривун.
Он ми већ одавна нешто гунђа и мути. Тежак неки човјек.
− Имаш право. Најприје ваља њега обићи.
II
Тривун је дочекао Уроша с некаквим хладним и мучним
поштовањем као што се дочекује неко ко носи непријатне вијести, а
сам је такав човјек да му се нема шта приговорити. На глас о томе да
би ускоро могли да избију Талијани није ни трепнуо, као да му је све
то одавна познато. Али кад се почело о томе да с новим непријатељем
треба повести борбу, он је стао упорно да нијече косматом главом.
− Не знам, комесару, не знам! Гадна работа. Неки дан умало не
изгоресмо од усташа, а кад ти дође талијанска сила… Ух, остави. О
Нијемцу већ и да не говорим. Ено ти га у Бањој Луци.
Из њега, онако црна, опаљена и тешко забринута, као да је говорио
читав онај сумњичави и несигурни Мрачај, вјечито уплашен од
напасти невидовне и спреман да се покори пред силом која обећава
милост.
− Не знам, не знам… Немој, брате, без потребе да нас уваљујеш у
још веће зло.
Тривунов политички комесар, богослов Марко, за вријеме читавог
њихова разговора знојио се и црвенио као ђак чији се задатак јавно
претреса. У грлу га је стезала и шкакљила спремљена реченица, али
никако да дође у прилику да је изговори. Тек пошто га Урош директно
упита шта се међу борцима говори о Талијанима, он се збуни као
кривац и замуца:
− Па борци… сви су некако, тако − забринути су − ћуте. Међу њима
се мало о томе и говори.
− Ма шта ту!… Ни цигли ти није за ту борбу, да ти поштено кажем;
ето, то ти је! − додаде Тривун одрешит и стваран одговор.
Марко се још више увуче у тијесан богословски капутић и
мученички погледа око себе као да тражи излаз из свега овога посла
који надилази његове снаге. Сјети се свога дјетињства и пригушених
ноћних свађа између оца и матере. Болешљив и увијек лак на сну, он
се будио већ код прве очеве реченице, па је чврсто стискао очне
капке, запушавао уши до бола их притискујући прстима и гњурао се
дубоко у јастук желећи да ништа не види и не чује и да заувијек
потоне и побјегне некуд гдје нема свађа и болних трзања иза сна.
− Ех, ево га опет!
Узалуд је било обзирати се по овој тијесној соби. Он је сад одрастао
човјек, ноћне муке из дјетињства ево су изишле на бијели дан, напољу
се ратује, а овдје се поред њега носе и боре ова двојица и он ту мора
казати и своју ријеч. Од ове се свађе не може побјећи.
И Марко је, као какав осуђеник, мирно остајао на свом мјесту,
чекајући кад ће поново на њега доћи ред.
Ни самом Тривуну није било лако. Да је овдје пред њим био Милош
Радекић, он би већ с њим умио да се препире и да брани свој став.
Њега је лакше савити и доказати му што је могуће, а шта није.
Поменеш му силу, топове, попаљена села и нашу голоруку војску и −
готово. Али овај озбиљни и сталожени студент, сјутрашњи инжењер,
како се прича… Е! Нијесу њега узалуд толико тражили они из вароши.
Ваља с њим друкчије разговарати. Тај ипак зна нешто повише од њих
свију. Друкчије мисли и с другим доказима иступа, па пред њим
Тривун осјећа да је још увијек изгубљен и неук мрачајски сељак.
Па ипак − с Италијом заратити, с великом државом и то не на
ријечима као досад (ратујемо с фашистима!) него баш од све збиље,
ту близу, на првим чукама изнад вароши?!
Као да пред њим закратко бљесну најстварнија јава, Тривун пред
собом јасно угледа талијанску војску, тенкове и артиљерију, видје и
себе као њиховог недораслог противника и језа му пође уз ноге.
− Ама, комесару, зар ти то не видиш, побогу брате − пред нама је
читава Италија, држава, спрема, а ми?! Чим ћемо ми против ње, а?
Куд ћу ја, кад ми од вароши груне сила право на Мрачај?
Урош осјети како овај црни наредник, заслијепљен страхом од
непосредне опасности пред својим селом, заборавља на читав остали
свијет, па не види чак ни своје најближе комшије, остале чете
Подгорине.
− Стани, Тривуне, нијеси ти сам насупрот Италији. Ту су ти Русија,
Енглеска, Америка. Има Италија с њима да се носи.
− Ехеј, гдје ли су…
− Чекај! Па ту ти је побуњена Црна Гора, па Далмација, па Лика,
па…
 − Неће ни Личани да пуцају на Талијане! − оте се Тривуну.
− Слабо су те обавијестили, Тривуне − с хладном горчином дочека
Урош. − И они су се колебали као и ти, па су ипак почели. Увидјели су
брзо да Талијани нијесу баш такви пријатељи Србима као што су се у
почетку продавали. Сви су фашисти, уосталом, једнаки…
На Тривунову малодушност и опортунизам Урош је почео да се
распламсава, и већ је заустио да му очита лекцију о талијанском
фашизму и о његовој империјалистичкој политици, али се, с тешким
напором, пресијече већ у самом почетку. Није ово, на жалост, славна
„физичка сала“ Београдског универзитета, ни она једнодушна
студентска омладина коју говорник повуче за собом сву, као једног
човјека. Овдје се мора говорити друкчије, поћи од нечега што се тиче
властите коже баш овога истог Тривуна Дракулића и оне гомиле људи
око њега.
− Пази се ти, Тривуне, да те не преваре, лукави су Талијани. Све ће
они око тебе: „Србо боно, Србо“… док те истом одједном не предају
право у шаке усташама. На то они нас хоће да навуку.
Тривун се намрачи и обори очи.
− Па ти баш мислиш да ја њима вјерујем? Врага? Мучно ће они
мене навући у ступицу. Не пушта Тривун лако пушке из руку.
На ту Тривунову изјаву комесар Марко живну и осмјехну се као да
ће рећи:
− Ето видиш, није све пропало.
Забринут и ћутљив, Урош је продужио до сљедеће чете на варошкој
блокади; испратио га све до цесте комесар Марко. На растанку,
опажајући у комесарову молбеном погледу дјетињску жељу да чује
бар лијепу ријеч, он му пријатељски стеже руку и рече забринуто:
− Шта ћемо, Марко, знам да ти је с њим тешко. Притрпи се и
поради колико се може, а за који дан − гледаћемо већ нешто, питаћу
друга Милана.
Отишао је тужан као да је Марка препустио да га потопи бујица
која све више расте. Жао му је било овога тањушног несналажљивог
момчета, знао је како му је тешко живјети међу онима у мрачајској
чети и он поново осјети ону своју стару самилосну жељу: треба
човјека заштитити. И ово је један од оних.
− Негдје ћу га већ премјестити, наћи посао који је за њ. А Тривуну
− њему треба… Има право Милош, мучна работа.

III
Марко Скобла никако није могао да се скраси у Јапагу, код кумове
куће. Све га је нешто вукло прузи и остављеном дому, па се највећи
дио времена налазио око Бојанових чета служећи им као добављач и
обавјештајац. Преко муслимана из долине, својих пријатеља,
набављао је из вароши и околних џемата дуван, љекове, новине и
понешто муниције и пропитивао се о кретању војске и усташа. Тај
користан посао, скопчан с много ходања и ризика, одвлачио му је
мисли од његова опустјела кућишта и помагао му да сам себе увјери
како је имао зашто да га остави.
Уз пут, идући за послом, Марко је све гледао да га пут нанесе поред
његове остављене куће. Чудио се како све брзо стари и пропада као да
је кућа богзна кад напуштена. Прозори су мртво одсијевали под
тањушном навлаком прашине, уз прошће се пела мрка трулеж и
хладна маховина, а овдје-ондје, уз темеље споредних зграда, голе
греде већ су се осипале ситним печуркама. Чак је и поточић поред
авлије некако тише мрморио с обалама потамњелим од опала лишћа.
Марково пажљиво домаћинско око сваки пут открива понеку нову
штету у кругу свог домаћинства. Ево, откинут је и у блато бачен
проштац из ограде, неко је чупао и расипао сијено, врата кукурузане
зијају упола отворена.
− Е, руке му отпале дабогда!
Чуварни сељак љути се и псује непозната штеточину, поправља
набрзину оно што је кадар и сваки пут му је мило што је нешто
корисно урадио, а онда креће даље за оним што није његов прави
посао, него само дужност, ратни задатак. Срце му је остало тамо код
куће, а ово што он ипак, и поред свега тога, иде напријед и бригу
брине, то је због тога − ето тако… Бојан је казао да ноћас на уговорену
мјесту треба код ријеке дочекати хрватског курира, а Марко већ
унапријед зна: чим чује опрезан пљесак весла, сав ће се напети и
заборавити и кућу и фамилију. Од читава човјека остаће само Бојанов
обавјештајац, лукав, пажљив и вјечито с главом у торби.
Марко има доста познаника и добрих пријатеља и с ову и с ону
страну ријеке, али су му за његове послове нарочито добро дошли,
муслимани из околних села, па чак и они из вароши са којима је
такођер ухватио везу. На њих се нигдје не подозријева, имају свуда
приступа, па свашта чују и виде.
Најсигурније податке увијек му даје Мехага Шаиновић, паметан,
понешто мрзовољан педесетогодишњи сељак из мале касабе на самој
ријеци. Он је до рата, за родних година, трговао воћем и тако се
упознао и спријатељио с великим бројем људи из свију околних села.
Говорио је мало, само кад је потребно и кад се имало шта рећи. Испод
његова невесело оборена брка споро су бобињале туробне потмуле
ријечи. Чинило се да је вјечито нешто жалостан или ненаспаван. За
зарадом није трчао, нит се жалио на губитак, али је сваки сељак добро
знао да Мехага, ако и неће преплатити, посигурно никад неће
преварити неупућена човјека. Зато су чак и по школској дјеци слали у
његову кућу (дућана није имао) торбице с орасима и упућивали их:
− Носи ово Мехагиној кући и добро чувај паре што ти он даде.
По доласку усташа, а и послије, кад је почео устанак, Мехага се,
наоко, није ништа измијенио. Пролазио је кроз касабу равнодушно
као да је у њој све још увијек по старом. Правио се да не види ни нове
униформе, ни људе који су преко ноћи испливали и одједном постали
све и свја, неумјерени, дрски и насилни у сваком свом поступку. На
усташке гласне приче о муслиманима као цвијету хрватског народа
такођер се чинио глув, али у себи је био веома забринут.
− Не ваља, никако не ваља − пред једним пријатељем одао је он
своје страховање. − Никако мени није мило ово уздизање и фаљење
муслимана. Прогласи те, развиче, па кад једном дође да се плаћа,
испашћемо и ти и ја исти кољачи као и Але Тороман. Почуј само што
ти кажем: ове наше будале све у шенлук и вриску, а кад сјутра дође да
се одговара…
Мехага није нашао за потребно да помене пријатељу, а тих дана
баш се тога често сјећао, оних разуларених и овако исто гласних дана
деветсто осамнаесте, кад су пијане гомиле српских добровољаца, на
повратку из вароши, обноћ широм закриљавале опустјеле сокаке
њихове касабе, изазивачки подврискивале и пјевале безобразне
пјесме. Мјесецима муслимани нијесу смјели пазарним даном у
варош, а кад би се нашли заједно у каквом већем скупу, Срби и
„Турци“ зачас би се потукли па је жандармерија послије тога
безобзирно преметала и прекопавала по муслиманским кућама
тражећи, тобож, оружје. Многи угледнији муслиман био је тих дана
премлаћен од стране непознатих људи (или се бар правио да их не
познаје), а говорило се као да су неки и паре давали, само су о томе
сви ћутали, нарочито онај оштећени.
Читаву ту хајку предводила је српска чаршија. Она је чашћавала
добровољце и подјаривала их причама о шуцкорима и њиховој сили.
Појавио се и некакав „Мита комита“, брадат, разрок и као малчице
„ударен“ човјек, обучен у србијанско народно одијело. Поваздан је
пијанчио у једином варошком хотелу с камом удареном у сто, а кад
би се у сали појавиле варошке газде, он би се узнемирио као да се
присјећа улоге коју треба да игра, дизао се од стола и спорим кораком
прилазио каквом гологлавом занатлији који је у ћошку мирно испијао
свој чокањ.
− А је ли, да ти нијеси Турчин? − питао је у пијаној недоумици.
У та несигурна времена ни Мехагу нијесу остављали на миру.
Околишним путем, све преко трећег, добио је неколико увијених
пријетњи и порука које су нешто напомињале о новцу, па се склонио у
село, код Марка Скобле. Тај Марко и сам је радо чашћавао
представнике нове власти, али кад би се, у пићу, повела ријеч о
„Турцима“, он је добродушно корио и смиривао своје госте:
− Ајд, ајд, шта ти је сад за тијем. Остави људе на миру. Комшија је
то, затребаће он човјеку кад ти драго. Пусти ти онога Миту комиту,
нек ларма, а ти си човјек од образа, домаћин, шта ће теби то!
Пијанци би се одмах смиривали, а Марко би ухватио малчице
времена да скокне у малу таванску собицу гдје је крио Мехагу и да га
разговори са двије-трије ријечи:
− А шта ћеш, пију људи па се свашта бубне; није им ни замјерити.
Само ти сједи; док је теби Марка, ништа се ти не бој.
Неколико дана послије слома државе, Мехага у касаби угледа прве
усташе. Били су без униформи, али баш због тога су још више упадали
у очи својим оружјем, виком и надутим држањем. Заповиједао им је
неки Салкан Крушка, ни лимар ни бравар, с периферије вароши.
Раније га је Мехага толико пута виђао како подавијених ногу сједи уз
широм отворена врата своје радњице и оборене главе вечито нешто
струже, куцка и турпија. Не сјећа се да му је више од два пута спазио
брзе разроке очи, које би кратко и муњевито ошинуле пролазника и
поново побјегле и зауставиле се на ситном лимену предмету пред
њим. А сад…
Као да је први пут слободно погледао у овај дубок и простран
свијет, Салкан се одједном сав исправио, забацио главу и постао још
разрокији. Чинило се као да се још увијек чуди и не сналази пред
оволиком ширином која се отворила пред њим. Из сваког његовог
покрета, узвика или било какве радње избијало је нешто смушено,
неприродно и претјерано као да је тај човјек некаквом преваром
доспио на то мјесто, па се сад труди да то сакрије и пред собом и пред
осталим свијетом.
Чим га је видио, Мехага се одмах сјетио деветсто-осамнаесте и
онога сулудог Мите комите. Ево, опет се однекле извлаче и постају
главни ови некакви… ови који својом појавом и садашњом улогом у
држави и друштву најречитије говоре да су дошла нездрава времена,
кад поштен човјек има да се уклања с пута и да се попут пужа увуче у
своју кућицу. Другог излаза нема. Ућутати се и стрпљиво чекати да
прогрми ова фертутма и да са собом отплави оваке као што је Салкан,
или да их, ако су боље среће, поново врати над њихове лименке и
кавене млинове, гдје им је било право мјесто.
Устанак је најприје уплашио, а послије збунио Мехагу. Првих дана,
док су оно са свих страна пристизале муслиманске избјеглице, више
устрављене него ли огорчене, он је само потиштено отхукивао:
− Ето ти шта се уради! Знао сам ја да Тороман и Салко Крушка
неће ни до чега бољег довести. Хајде ти сад неком докажи да ниси као
и они!
Касније, кад се Мехага све чешће стао сусретати с муслиманима
који су били у Бојановим рукама па се вратили живи и здрави, он се
повратио од ранијег страха и тешке забринутости и збуњено стао да се
пита:
− На шта ли се сад ово изокрену?
Начуо је нешто о Комунистичкој партији, до руку му је дошао и
некакав летак, причало се поименце о муслиманима који се налазе
горе код Срба, али све је то још њему било нејасно и несигурно. Знао
је само толико да све оно горе не личи на Миту комиту и да ту има
неки други ђаво.
− Хм, није Салканова странка, није Митина, него нешто треће…
Треће? За правду, кажу? Али због чега су се то Срби одрекли онога
свога, Митиног, па сад окренули овако? Шта ли се ту крије?
Кад је дошло до првог састанка између њега и Марка Скобле,
Мехага се најприје обрадовао старом пријатељу, пропитао га о кући и
фамилији, а онда је почео забринуто:
 − Марко, своји смо људи, комшије… Хајде ти мени право кажи, шта
је то горе код вас?
Како је најбоље знао и умио, Марко му је испричао све о устанку и
о партизанима. Кад је он завршио, Мехага је мало поћутао,
поразмислио, па опет упитао:
− А дође ли ваше, шта ће бити с овим доље нашим свијетом?
− Шта ће бити? Свијет ће остати на миру, а они, као Салкан, зна се,
има да одговарају.
− Хм, баш тако?
− Па како ћеш друкчије? Што си ти, на прилику, крив за оно што
Салкан ради, је ли?
Мехага се опет натмурио и оборио главу као да размишља шта ли је
он, к врагу, заиста крив у читавој тој ствари. Најзад се преломио:
− Чујеш ти, Марко, волио бих ја виђети неког од те ваше команде.
Неколико дана послије тога разговора Мехага се, заједно с
Марком, појавио у логору прве „жељезничке“ чете. Омладинци,
дојучерашње Мехагине муштерије, слетише се око њега као да им
доноси дио онога безбрижног дјетињства, кад су босоноги трчали кроз
касабу са сепетићем ораха у рукама.
− Мехага! Ђе си, Мехага?!
− Камо тебе к нама? Ко је налаго, ко је напетљо?
Два-три сата Мехага је сједио с Бојаном и Ремзијом Ћемаловићем
под једним брестом близу штаба, причали су и много пушили, а кад је
поново стао сам с Марком на стрмом шумском путу, већ упола
претвореном у корито потока времењака, прве су му ријечи биле:
− Поштено… сасвим поштено, комшијски… Дај боже да тако
остане.
И тек удну стране, надомак првих кућа у долини, сјетио се да
поново проговори:
− Нарасли они ваши дјечаци… Добре ће то комшије бити.
Вијест о скором доласку Талијана у варош у почетку је чак и
обрадовала Мехагу, јер се надао да ће доћи до каква-таква смирења,
али кад је начуо да партизани хоће и с њима да се бију, он се
узнемири:
 − Марко, брате, па шта то мисле ти наши горе? Ђе ће они накрај с
Талијанима? Уздају се, велиш, у Руса, Инглеза? Далеко је све то, мој
Марко… Е, док ти они дођу…
Ни самоме Марку није ишло у главу зашто се треба и с Талијаном
кавжити, па је само у недоумици дигао руке и увукао главу међу
рамена.
− Шта ја знам! Ено њих горе, па нек раде како их бог учи.
− Тако је, тако − забринуто потврди Мехага. − А зна ли се шта од
тога куд ће Турска окренути? Питају људи.

IV
− И баш, велиш, долазе Талијани? − послије дуже станке поново
приупита Бојан згуреног необријаног Марка Скоблу, који се тога дана
изненада појавио у штабу потиштенији него икада дотад.
− Долазе, долазе − потврди Марко и подиже старачки уморне очи.
− Каже Мехага да су већ у вароши били неки њихови официри и
спремали квартир. Усташе, кажу, објесили носеве.
− Објесили носеве? Хм, види ти посла.
Сједили су на трешњевој клади, стотинак метара испред куће у
којој је био штаб једне чете Бојанова батаљона. Ту се управо
завршавала валовита висораван на којој се простирало сеоце. Испод
њих, подно стрме падине обрасле у шикару прошарану ријетким
орашјем, видео се комадић ријечне долине с пругом и невеселим
огледалом воде иза ње.
− Збиља, друже Бојане, хоће ли се наши тући с Талијаном? − једва
се оте Марку одавна спремано питање.
− Тући, тући! И с њим, и са Швабом, и са… когод овамо тур донесе.
− Па како… чим ћете ви на толику талијанску спрему и војску?
− Ништа се ти не брини! − механички, као неку заузгредну ствар,
избаци Бојан и узе да се мршти и зури преда се очито заузет неком
другом, далеко важнијом бригом.
− Е, неће ти се ово, богме, лако смирити, видим ја − невесело је
размишљао Марко полазећи натраг у штаб чете. − Дижи руке опет и
од куће и од свега. Пропало, па пропало, шта ћеш…
Бојан остаде сам на клади. Сад, кад више није било Марка поред
њега, он као да се развеза и даде маха свом прикривеном јаду.
Искриви лице и пресави се у пасу као да га трбух боли и мукло зајеча:
− Е, стриче Саво, стриче Саво, сад ћеш ти опет почети своје.
Талијани долазе, па да!
Већ је замишљао како Саво окретно устаје упркос својој дебљини,
весело трља руке и смјешка се:
− Аха, Талијани! Де сад да видимо шта ће ова наша гамад, овај мој
синовац?
Добро је познавао и заувијек замрзио сваку од стричевих кретњи и
гримаса. Стриц! То је за њ још у дјетињству био, у ствари, само скуп
тих страшних и мрских покрета руку, лица и читаве гломазне
тјелесине, срачунатих, како се чинило, само на то да се с лица земље
шчисти тај усукани јогунасти дјечак, његов синовац.
Временом, како је дјечак јачао и све више израстао у правог
момка, страх је ишчезао али се зато мржња утврђивала и постајала
саставни дио сваког додира и мисли у вези са стрицем.
Да му није било ујака Стојана Кекића и његове сигурне подршке,
Бојан би још као дјечак давно побјегао од куће, али ујак је без
престанка подјаривао у њему пркос и јогунаст отпор.
− Не дај се ти, мали, оно је и твоја кућа исто колико и Савина. Знам
ја, рад би он тебе у бијели свијет, у туђину. Ево му на, да простиш! Не
иди ти никуд са свога.
Тако је Бојан, чини му се, живио и одржавао се пркосом више него
ичим другим. Његов непријатељ имао је и углед и богатство и везу са
свим људима од власти, а синовац је изоштравао упорност и пркос као
своје једино оружје.
− Е, џабе ти је, нећеш макнути одавле!
Пажљиво, с нескривеним једом, Бојан је пратио како се његов
стриц довија и хвата везу с новом, усташком влашћу.
− Гдје ли само нађе оне ријечи, како ли начини онако лице? −
чудио се он гледајући Саву у разговору с усташама.
Томе досљедном отпору према стрицу Бојан је имао да захвали и то
што није, по његову савјету, пристао да оде на кулук онога дана кад су
усташе купиле људе. То му је била прва видна корист од његове
опозиције према стрицу.
 „Опет ће он почети своје“, једио се Бојан сједећи једнако на оној
клади и мрштећи се до те мјере да је пред њим од читава видика
остајала само устрептала мрља разнобојне свјетлости. „Пробургијаће
тај, наћи начина…“
Већ је унапријед мрзио сваку ријеч и сваку кретњу и осмијех које
ће стриц Саво подесити за ове нове, за Талијане. Чуо је већ понешто
од људи што је Саво причао о Талијанима и о узалудности борбе
против њих, па му је и то, поред осталих стричевих планова, испадало
као још један из низа његових покушаја да Бојана коначно збрише и
уклони са свог пута.
„Е, чекај, стриче, нећемо тако. Још ћемо се нас двојица погледати
брк у брк. С Талијанима мислиш ла пландујеш по Подгорини, а нас −
фију! Е, чекај мало, стрикане!…
Распаљен тим замишљеним обрачуном, Бојан стеже шаке и скочи
на ноге. На њему зашкрипа ремење и бомбе о појасу кврцнуше једна о
другу. То га подсјети на то да је наоружан и слободан човјек, а не
више дјечак, сироче, на коме се може свак истресати.
„Ти и твоји Талијани, пху!“
Стајао је, испршен и поносит, као да чика и пркоси сваком ономе
ко се усуђује да однекле из бијела свијета, из црна врага, дође овамо
да на његовој рођеној земљи њему заповиједа.
„Талијани! Баш ће наћи добра калауза за Подгорину − Саву
Љусину!“
Предвече, на четној конференцији, кад је Урош Павловић повео
ријеч о Талијанима, Бојан је први букнуо као да говори испред читаве
чете:
− Борићемо се, дашта ћемо друго! Ту ће ми се неко из бијела
свијета ширити по Подгорини код нас живих. Шта ће нам онда
оружје, де? Пустићемо, ваљда, ко стрине да нас ту Талијани…
Док је он то говорио, омладинци су, црвенећи од узбуђења,
нетремице и строго гледали у њ збијени један уз другог уз ољуштен
плот шљивика. Изукрштане пушке и мишице тијесно прибијене једна
уз другу давале су читавој тој људској маси осјећање чврсте
здружености и свијест о властитој снази, па је чак и онај
најповученији међу њима постајао одлучан и отвореи. Испред њих се
већ, под лаким прахом сутона, мрачила заталасана разбијена
Подгорина, мила и драга Подгорина, колијевка њихова дјетињства.
Тога тренутка сваки од њих осјећао је да је од данас једини бранилац
тога вољеног краја, сметао је с ума и снагу и право име непријатеља и
знао је само једно и најважније: сви из Подгорине у њ гледају и на њ
се ослањају.
Кроз рупе на плоту провлачиле су главе овце и чупкале омладинце
за шињеле, лизале им каише и шкакљале их и дувале им за врат. И
оне као да су их подсјећале да је ту, свуда око њих, њихова
Подгорина.
− Их, брате, чујеш ли га! Па де ти сад жали главу!
− Остави, каква глава! Станде да чујем!
− Ма шта Талијан! И њега ћемо ми.
− Дашта ћемо друго. Ено, и Нијемца наши туку. Читао си радио-
вијести.
Међу старијим борцима владало је мрко и забринуто ћутање. Неки
је упорно зурио у лубове својих ципела, други нешто чепркао око
пушчаног затварача, трећи, опет, с муком ваљао очима по гомили
омладинаца као да се у исто вријеме и згража и чуди зашто су ти
дјечаци тако весели и пуни жагора, кад за то нема никаква паметна
разлога. Нико није ни ријечи прозборио, нити је што прогунђао, иако
се видјело да је многи у себи затомљавао питање пуно бриге и бојазни.
− А шта ви мислите, другови? − обрати се Урош баш старијима.
− А шта ми… Како буде наређено, тако ће и бити.
− Ево вас, па како речете.
− То ти питај омладинце, они све боље знају − прогунђа један
подругљиво и помало увријеђено. − Друг Милан и по селу само с
њима разговара.
Већина је тако околишним путем изражавала своју забринутост,
зловољу и страховање пред сукобом с новим непријатељем. Кад их је
већ Урош повукао за језик, неки почеше још отвореније да иступају:
− Ког ћемо врага загризивати у Талијане и себи посла правити, кад
већ они у нас не дирају!
− Зима се примиче, људи, а код кућа остала највише нејач и
штокакви стари багрљавци − тужно напомену један старији ћосав
борац, познат као највећи сиромах у свом селу. Чак и овдје у чети,
упола униформисан, он је на себи још увијек носио скраму сиротиње
и плашљиве биједе.
− Ех, ови наши омладинци мисле да се једе све што лети −
зловољно смрси неко иза шљиве, упола окренут леђима од Уроша и
Бојана као да већ тиме изражава своје неслагање с оним што они
предлажу.
Тек ту и тамо јавио би се понеко одлучнији:
− Па шта, и Талијани су људи ко и ми, туче и њега зрно.
− Ратовати, па ратовати. Није лако било ни на усташу, и то с голим
шакама…
− Ето ти види што су ти наши људи: учинило му се да ће Талијан
оставити голи живот и већ је готов да се враћа кући − огорчено је
гунђао Бојан, кад је конференција већ била завршена, а он и Урош,
ногу пред ногу, одшетали далеко у пуста поља, потопљена влажним и
тешким јесењим мраком.
− Шта ћеш, мораш га разумјети, јадника − невесело одврати Урош.
− Не вјерује у своју рођену снагу, колеба се, утукло га свим и свачим.
Не будеш ли га сваки дан одржавао и дизао… е…
− Благо теби, кад си тако стрпљив, а ја… ух! Ето, ја бих онога мога
стрица Саву још ноћас макао, па нека говори ко шта хоће. Он је први
бацио овај упљувак о Талијанима и њиховој доброти.
− Чекај, човјече − мирно га прекиде Урош. − То бих, можда, учинио
и ја, али шта ће нам сјутра рећи народ? Убили, казаће, човјека ни
крива ни дужна.
− Добро, па шта ћемо онда, де? − наједи се Бојан. − Да га гладимо
низ длаку?
− Низ длаку?! Зар ми је то низ длаку што сваки дан отимамо људе
испод његова утицаја? Не рјешава се, Бојане, све револвером. Убиј ти
њега политички, одузми му масе из руку…
− Ех, политички! Немам ти ја, брате, зато стрпљења, па ме убиј. Са
Савом, политички, оним лукавим петљанцем?! Благо теби и ономе
другу Милану кад имате такве живце.
− Морам имати, па све да ми се и неће − са сјенком жаљења
признаде Урош, а Бојану тог тренутка први пут би жао овога малог
тужног комесара на чија је плећа пала читава ова узбуњена и сурова
Подгорина са свакаквим у бога људима. Куд све, па му се утрпа ево и
овај Бојанов стриц, а тај ти је сам довољан па да човјеку буде пуна
капа.
„За овога би човјек погинуо“ с топлином помисли Бојан осјећајући
у исто вријеме грижу савјести што је на комесарева и Миланова плећа
пребацио у неку руку и своје властито бреме, стрица Саву Љусину.

V
Кроз јединице које су држале положаје према вароши однекуд је
брзо прострујао глас да ускоро у град стижу Талијани.
Није се то отворено чуло ни од Стојана Џамоње који је послије
Долинарове смрти преузео команду над батаљоном, нит се о томе
јавно говорило у штабовима чета, па чак ни водници нису опазили да
се у јединици много прича о Талијанима, али су ипак сви осјећали да
партизани баш о томе највише мисле, а најмање говоре.
У четама се опажала некаква сумњива клонулост и затишје као да
је сваки борац био у некој тешкој недоумици која му није остављала
ни времена ни расположења за пјесму, шалу и ведре разговоре. Прича
о Талијанима као заштитницима Срба дјеловала је тако као да су већ
негдје почели преговори о миру, па се сад само чека њихов повољан
завршетак. Људи су се увелико понадали повратку у миран живот, па
су зато са зебњом и зловољом гледали на своје командире, комесаре,
агитаторе и све оне који су били за борбу против Талијана, а самим
тим и против смирења које је, како се чини, већ било на помолу.
Тих дана, као за пакост, и усташе из варошке одбране биле су се
примириле, па је и то затишје, без иједног пуцња у полукругу вароши,
стварало утисак као да коначно долази крај ратовању, непрекидном
опрезу и даноноћним страховањима. Старији, фамилијарни
партизани, уздисали су пуни наде и бојазни у исти мах:
− О, дај ти, драги боже, да се ово већ једном окрене!
На партијским састанцима по четама испред вароши друг Милан
одмах је уочио да је неодлучност и помирљиво расположење према
Талијанима увелико узело маха међу људима, можда баш због тога
што су те јединице биле прве на ударцу новом непријатељу.
Сматрајући, као и сва остала Подгорина, друга Милана као неку врсту
свог домаћина и савјетника, партијци су га на састанку више питали
за савјет и његово мишљење, него што су износили свој став. У сваком
њиховом питању и примједби осјећало се тешко колебање младог
сељака-партијца између јасног и одлучног става Партије према
непријатељу и оне слијепе и глуве тежње кратковидог и судбини
преданог сељаштва да се све покорно препусти току ствари, доброј
вољи Талијана и неизвјесним изгледима на скоро смирење. Неће ни
под Талијаном баш лако бити, главно је само да он човјеку остави
главу, а бог је дао дурање које је надживјело и савладало и веће
невоље, па ће и Талијане.
С лаком горчином човјека који и воли и жали заблудјеле људе, друг
Милан би озбиљно укорио младе комунисте и нашироко им објаснио
лукавство талијанске политике, и они би се враћали натраг у чету да
муку муче са својим усколебаним друговима и да живе даноноћно
распети између оштре и тврде Миланове ријечи и онога туњавог и
сумњичавог сељачког шапата који се с хиљаду нити хвата човјеку за
ноге и за руке, лијепи се за душу и неосјетно спутава и везује сваку
снагу и отпор.
На подужем састанку Милан и Урош ријешише да ваља што прије
формирати једну ударну омладинску чету и пребацити је на положај
према вароши, и то баш на саму цесту, најосјетљивије мјесто у
случају да Талијани, по доласку у град, крену на слободну територију.
Језгро чете требало је да чини Ћупурдијина ударна десетина, један
вод из Бојанова батаљона и нешто одабраних курсиста.
С таквим приједлогом иступили су пред Радекића.
Команданту баш није било право што се такви приједлози праве
негдје на другоме мјесту, а не у штабу и у заједници с њим, па се већ у
самом почетку разговора намрштио и повукао се у некакву
увријеђену озбиљност. Милан је то одмах осјетио и пожурио да га
питањима одобровољи и привуче.
− Шта мислиш, Милошу, кога би за командира? Говорили смо
нешто о Николетини Бурсаћу, ако ти будеш за њ.
Радекић је оборених очију крунио пепео с цигарете и ни сам није
знао какву би примједбу дао на тај приједлог. Кад год се досад сусрео
с Николетином, та незграпна кошчата момчина показала је према
њему голико стидљивог поштовања и предане љубави, да је из њега
осјећао душу читаве Подгорине и био спреман да с таквим људима
иде до краја дијелећи и добро и зло.
− Па може Николетина, може, воле њега људи. А кога сте мислили
за политичког?
− Е, видиш, нашли смо одличног друга за ту дужност − истаче се
друг Милан. − То ти је онај Алил Пирго који нам је недавно стигао из
Козаре у Бојанов батаљон. Чуо си већ за њ? Сад је моментално
скокнуо у Хрватску по неком послу.
Крупни Радекић лако се трже и заусти да упадне Милану у ријеч,
али се ипак суздржа, саслуша га до краја и мирно примијети:
− Боље би било да је неки наш човјек. Гунђаће људи.
− Па он је баш одатле, одрастао је доље у вароши, зато га и враћају
с Козаре овамо.
Радекић видје да га нијесу разумјели или се праве да не знају на
шта он циља, па зловољно загризе усну и заћута. Био је у себи
ријешио да прогута, вала, и тога „Турчина“ па шта буде. Нек та
њихова Партија види да је Милош Радекић пространији него што се
то тамо кол њих мисли.
☆
Омладинска ударна чета формирана је без много буке, скоро у
тајности, али чим је Николетина с Ћупурдијином десетином кренуо с
Црне Воде у састав нове чете, на положају код Оканове Букве истог
тренутка пуче глас:
− Оде Николетина на Талијане!
С неком посебном тугом и узбуђењем сви су борци посматрали с
чука малу колону која је одмицала раздртом сеоском путином, губећи
се сваки час између запуштених живица да се опет појави на чистини
још удаљенија и мања као да се осипа. Нешто до суза тужно
подилазило је људе од погледа на ту малобројну колону Подгорана,
њихових дојучерашњих другова, која, ето, оде, ни мање ни више, него
да се туче с Талијаном.
− Оде Николетина на Талијане!
Тога дана борци с Оканове Букве појели су свој ручак у свечаној
тишини и све до ноћи није се чуло да се ико од њих с чука довикује и
псује с Јагином милицијом…
На новом положају, пред варошком долином потопљеном у тмурну
сумаглицу, Николетина је љутито осматрао пролом уз који је,
засјечена у падину, ишла државна цеста. Чинило се, као да му је неко
одоздо одавна за нешто крив, па сад очекује да га бар овако из даљине
још једном види и макар у њедра прогунђа одавна спремљену псовку.
С времена на вријеме, у великим размацима, из магле од
невидљиве вароши одјекнуо би потмуо топовски пуцањ и убрзо би се
зачуло шиштање гранате која је долазила према партизанским
положајима. Непријатељ је, углавном отприлике и наслијепо, већ
десетак дана из једне хаубице тукао чете на блокади вароши,
преносећи паљбу с једног на други крај великог полукруга којим су
брда затварала варош.
− Боме, другови, видјећете: поваздан од вароши громињају турски
топови! − још уз пут су омладинску ударну чету обавјештавали
забринути сељаци.
Док Пирго не стигне из Хрватске, Николетини је дато у задатак да
међу својим борцима посвети нарочиту пажњу развијању братства
према муслиманима. Речено му је да је нови комесар и сам муслиман
и да му треба припремити што бољи терен за рад у чети.
− Ма, брате мој, зар то не може баш никако осим мене? −
отпухивао је Николетина кријући очи од Уроша. − Нијесам ти ја за ту
работу.
− Мора се, Ниџо, мора − судбински хладно и мирно потврђивао је
мали комесар, док је Николетина дувао као да товари кладе:
− У-ух, господа ми бога, сад бих волио на усташки бункер нег пред
четом говор држати! Чим зинем, све ми дође некако обратно и
друкчије.
− Хајд, хајд, хајде, Ниџо, није то ништа.
− О, људи, божију му срнову, штоно реко Лазија!
Мучећи се и борећи сам са собом, Николетина је зурио према
вароши све у некој тајној нади неће ли одоздо ударити каква војска и
спријечити држање „говора“, али како је доље, упркос његовим
жељама, све остајало мирно, он уздахну из дубине и пође да окупља
чету у једној широкој вртачи иза самог положаја.
Жагорећи, млади, здрави и безбрижни, борци су се смјештали по
некошеној бујади ивицом вртаче, док је забринути Николетина,
потајно им завидећи, шеткао тамо-амо поред њих и крадом их
посматрао.
− Види, који сад ђаво умијеша у чету и онога Петрака Ђурића-
Петрарку. Таман ми још треба и тај спадало, богу ће се насмејати.
Кад се већ сви понамјешташе по оној бујади, Николетина се
раскопча испред њих, прокашља се и мрко их премјери, па онда
започе, гледајући више некуд у страну неголи у борце:
− Хх, овај… мрцине једне, да би ли мрцине, докле ће вама човјек
диванити! Џабе је вама, а говорио вам, а спаво…
Борци стадоше знатижељно истезати вратове чудећи се шта ли је то
тако озловољило њиховог командира. Николетина их само кратко
премјери погледом као да провјерава јесу ли још ту, па опет побјеже
очима у страну.
− Колико је само пута вама говорено и викано: Тур… овај,
муслимани нијесу никакви Турци, него наша браћа по крви и језику, а
ви ту опет… Усташе су лопови, ми се против њих боримо…
Намргођен и љутит, он се ознојио и као да се све више једи на ту
своју шашаву чету, а онда узе да пријети:
− Нека добро знате и немојте рећи да вам нијесам казао… пази
добро и ти, Петрарка… нека ми се још неко из чете усуди да нашу
браћу муслимане назове Турцима, па ћу се ја с њим старати!…
Тек што он заврши реченицу, кад једна граната, коју чуше тек у
посљедњем тренутку, тресну и експлодира поврх саме вртаче.
Николетина се муњевито пружи по земљи, а онда поново скочи, баци
љутит поглел на задимљену ивицу вртаче и опсова:
− Пази Турака, мајку им лоповску!

VI
По доласку у болницу, још исте вечери, Тодор паде у бунило. Прије
тога дуго се борио да у свијести задржи јединствену и разумљиву
слику онога што види пред собом: малу собицу болнице у Лисичјаку
претрпану рањеницима. То му је успијевало све до пред саму ноћ, али
кад сутон поче да мрља и растапа предмете по тијесној просторији,
њему поче мучно падати та тјескоба која се све више згушњавала у
тамну масу без облика и наваљивала му се на груди. Под тим
притиском, од кога га је подилазио страх, он се узнемири и поче да
јечи и бунца:
− Ааа, одмакните, одмакните све… Скините то!
Миле Плећаш, коме је рана већ пошла набоље, ходао је по соби и
услуживао теже рањенике, па кад чу Тодора, приђе му, поправи му
покривач и стави длан на чело.
− Ух, ко ватра. Има најмање четрдесет гради.
Тодор је сву ноћ био немиран и будио остале. Разабра се тек ујутру
кад га, по Казимирову савјету, замоташе у мокар ланен чаршав. Као
да се коначно испетљао из дуга мучна сна, зачуђено је гледао Катицу
која је сједила на његову кревету и чекала да он попије чај. Поглед на
то чисто, лијепо, понешто тужно створење, све га је више смиривао.
Сад му је постало сасвим подношљиво у тој свијетлој соби у коју кроз
отворене прозоре струји мирис црногорице и бије хладњикав дах
влажне јесени.
Послије подне, сав у ватри, опет је упао у мучан свијет изаткан од
јаве и сна. Падао је и тонуо, упола загушен на дно тијесна понора
пуног убијених људи и с вриском се отимао од страхоте, све док над
особом не би угледао добро познат лик Миле Плећаша који га је
савлађивао и задржавао у кревету оном здравом руком. Онда би се
опет убрзо нашао у својој пустој пећини усред Ћулумаче и скраћена
врела даха пузао према укривену поточићу подно камењара. Најзад,
кад би се загњурио у спасоносну црну воду, пред њим би се изненада
нашла Катица, сестрински мило створење, гладила му косу и,
умирујући га, шапутала му:
− Мир, само мир, сад је све добро; ставили смо ти хладан облог.
Кад се чуло да је поново пронађен „Бакуњин“, необични бјегунац, у
његову собу стадоше долазити лакши рањеници и пропитивати се за
„анархисту“, али их је Миле Плећаш шапатом и пријекором враћао
натраг опрезно их гурајући у леђа.
− Ајде, ајде, нема ништа. Какав Бакуњин, брате! Пусти јадног
момка, доста му је и његове муке.
Дуга ноћ с мјешавином неиздржљивих врелих привиђења сваки пут
је изнуравала и мрвила Тодора и он је већ неколико пута посегао да
побјегне кроз прозор некуд у хладну шуму до какве мрзле воде. И
увијек би га задржао и мало примирио опрезни Миле Плећаш, који се
будио на сваки јачи шум у соби и дизао се да помогне коме треба.
− Ајде, ајде, лези, Тодоре! Сад ће дан, сад ће дан, брате.
Послије кратка сна у саму зору, Тодор се будио освјежен и
прибран, кад је већ соба била пуна свјетлости и напољу се чуо жагор
послуге и заштитнице. Жељно као дијете очекивао је кад ће се
појавити смирено мило Катичино лице, живахни црни „доктор“
Казимир, коврџав као јаре, или бар дугачки Цвјетићанин, домаћински
гунђав и добродушан. Свако од њих као да је собом доносио нешто од
онога здравог живота напољу, далеко од ноћних привиђања и
неразумљивих мука.
Катица никад није прошла мимо његова кревета, а да бар неколико
тренутака не посједи поред њега и не подржи му на челу своју меку,
хладну руку. Чим би је видио на вратима, он се већ унапријед радовао
томе тренутку кад ће она прићи и, нагнута над самим његовим лицем,
упитати:
− Је л боље јутрос, еј?
Кад је најзад претурио кризу и први пут, уз Плећашеву помоћ,
оставио кревет и дошао до врата, зачудио се како су му ноге
рашрафљене, тешке и несигурне као туђе. Рана га је и даље
непрекидно и мукло тиштала, па је нерадо напуштао постељу и свој
мирни кутак у самом ћошку, гдје се једина Катица дуже задржи као
да јој је то некакво пролазно одмориште у тој соби.
Чим је Тодору постало мало лакше, већ се уз његов кревет нашао
Миле Плећаш и гласом старијега, уз повјерљив шапат, узео да га
кори:
− Срамото своја, како ћеш ти утећи од нас, а? Мислиш да ти је
овдје неко душманин, је ли? Ја се само мало нашалио оно с
анархистима и Бакуњином, а ти одмах − магла из болнице. Знаш да
три ноћи нијесам могао да тренем кад сам видио да те нема. Комесар
нас је на пасија кола изружио због тебе.
Измршавио, дубоко упалих очију, Тодор га је слушао смирено и
ћутке као да се све то скупа тиче неког трећег, па се зато у исти мах
може и слушати и бавити се својим невеселим размишљањима.
Одлучи се да отвори уста тек онда кад Плећаш помену Гојка
Ћупурдију.
− А гдје је он?
− Ехеј, мој драги, има већ седам дана како ти је тај одмаглио на
варош с овом новом ударном четом. Одвео их Николетина Бурсаћ
пред Талијане… Јадан ти бог, кад ли се још с њима куцнемо!
− Талијани! − Тодор је сад први пут чуо за тога новог непријатеља и
никако му није ишло у главу откуд се сад он изненада појавио. Учини
му се да се отада све на свијету измијенило и постало већ до
неразумљивости друкчије. Ево, држе га у овој соби као неко своје
миљенче, љуте се на њ што је бјежао, а тамо напољу − шта ли се тек
тамо догађа! Ћупурдија, онај вижљави Гојкић Ћупурдија, отишао на
Талијане!
Неколико пута заустио је да упита Плећаша за Талијане, али
дубоко усађено неповјерење у њему дошаптавало му је да је много
боље да ћути и прави се да све зна и разумије или да ништа не зна
нити се за било шта интересује. Ђаво никад не спава и богзна шта ти
све људи не могу исплести од једног јединог питања!
Једног јутра у болницу изненада стиже Урош Павловић. По свим
собама настаде мување и узбуђен свечан шапат:
− Дошо друг Урош, комесар одреда!
Кад се пред вратима њихове собе зачу њему добро познат глас,
Тодору од изненадна потреса стаде дах. Стани, па то је!… Пред очи му
истог трена искрсну сумрачан ходник мариборске кадетнице пун
промаје и сасвим удну мала фигура редова-ђака Павловића.
− Зар он да дође?!
Та необична претпоставка, прије неколико минута тако
невјероватна, сад му дође толико увјерљива и могућа у овој болници у
којој се дешавају тако чудне ствари, да се и нехотице одиже на
лактове да боље види онога који долази.
„Заиста, то је он!“
Урош се појавио исти онакав као и некад, само нешто мало више
преплануо у лицу и живљи у кретњама. Прешао је погледом по
читавој соби, а онда зашао од кревета до кревета обраћајући се
сваком рањенику понаособ. За њим је опрезно, на прстима, корачао
политком болнице и дугачки Цвјетићанин, миран и лежеран као да је
у својој кући.
Пред Тодоровим креветом Урош застаде у лакој недоумици, набра
обрве као да се нечег досјећа, па се лагано, врло лагано спусти на
ивицу постеље и нагну се над болесника.
− Тодоре, јесмо ли се ми то опет срели?
Тодор га само погледа укочено, не трепћући, а кад му комесар
пријатељски стеже руку, он склопи очи, заигра јабучицом и сузе му
линуше испод спуштених капака.
− Тодоре, шта ти је, болан? Не веселиш се старом другу?
Политком болнице нагну се да му нешто пришапће, али Урош само
махну руком.
− Већ сам чуо. Идите ви, сад ћу ја.
И сам узбуђен, он је без престанка држао руку тога мрког
неповјерљивог момка и чекао га да се смири и да престане плакати.
− Хајде, Тодоре, доста је! Видиш да смо се опет нашли.
Кад је коначно отворио очи и убрисао мокро лице, Тодор се
насмијеши с олакшањем, стидљиво и још увијек тужно.
− Па ти си тај комесар Урош?… Е, да сам знао!
И он се невесело загледа некуд поврх гвоздене ивице кревета, а
лице му дође још измученије и мршавије.

VII
Чим је у забачени Вргељ стигла вијест да је Николетина отишао на
Талијане, његова матер Марија, уздишући, поче да се спрема сину у
походе.
Била је то неугледна, ситна и мршуљава старија жена, рано остала
удовица с двоје ситне дјеце за вратом: старијим Николом и млађом
Јелком. Тако јој прођоше најљепше године подижући дјецу и бочећи
се сваком незгодом каква само може да се навали на удовичку кућу.
Откад зна за се, Марија се, онако маловрсна и слабуњава, дурашно
и без престанка са нечим борила. Још док је била дјевојка, годинама
је пратила и подизала братову осиротјелу дјецу, и тако од своје
четрнаесте године више била брижна мати, него весела дјевојка. А
опет, кад се удаде, брзо остаде удовица, па је морала да буде и отац, и
мајка, и кућни домаћин, ослањајући се само на се и на своје слабе
снаге.
У прољеће, чим би излегла пилиће, већ је морала, заједно с
квочком, да их пази и чува од насртљиве вране. Тако је постајала
заштитник и мати тим паперјастим слабачким створењима и
продужила да их брани и штити и даље, кад би од њих нарасле већ
велике кокоши.
У буквику више Маријине куће налазио се велики распуцао
камењар, право легло лисица. Одатле би дрско, у по бијела дана,
знала да се искраде лисица и да упадне у Маријино двориште. Чим би
чула квреку кокошију, удовица је испадала пред кућу с машицама у
руци.
− Ама, мајка те твоја, безобразнице једна, зар си опет дошла на ово
моје сиротиње!
Причало се по селу како се лисица зна толико осмјелити, да она
вуче кокош на једну страну, а Марија на другу, и још је увјерава:
− Срам те било, та јеси ли јуче једну однијела, ова је сад моја!
Уријетко, обично за неродних година, силазили су из планине
медвједи и пустошили по Вргељу њиве с кукурузом. Тада би Марија
увече закључавала дјецу, узимала с дрвљаника сјекиру и кретала у
њиву. Наложила би украј кукурузишта ватру и, згурена под великим
сукненим гуњем, пуна брига, корила је медвједа:
− Срам те и стид било куд си и ти ударио на удовичко! Дођи само
овамо, мрцино, па ћу ти ја показати.
Сеоске жене чудиле су се њезиној сигурности:
− Ајме, сестро, како смијеш обноћ чекати ону напаст?
− Шта ћеш, мора се кад нема ко други! − просто је одговарала
удовица.
Такав исти рат морао се водити с наглим љетњим непогодама,
бескрајном јесењом кишом и тврдокорним зимским цичама. Ваљало
је спасавати непокупљено сијено од олује, касни кукуруз од кишовита
времена, а слабо затрапљен кромпир од мраза. А све је то падало на
Маријина нејачка леђа.
Николетина је растао незграпан, врлетан и вјечито гунђав.
Одговарао је матери набусито и нељубазно, као с крушке, али би је, на
концу, увијек послушао. Према сестри, тањушној, шкрофулозној и
блиједој дјевојци, био је много боље расположен и штитио је од тешка
посла, па је Марија бар с те стране била мирна.
− Ето, моје жене, барем сад могу рећи да сам сербезна и без бриге:
да сјутра заклопим очи, мој ће се Ниџа простарати о Јелки као да је
његово рођено дијете.
Кад Николетина оде „у чету“, Марији се учини као да је он опет
постао некадашње лудо и неуко дијете, па узе даноноћно да страхује
над њим. Држала је да је он најнеупутнији у читавој партизанској
војсци, па чим би чула какву појачу борбу отуд од Црне Воде, не би
могла с миром да обастане код куће, већ би узимала торбицу и
кретала на пут.
− Јелка, душо, припази ти кућу, идем ја да обиђем онога нашег
сретника.
Знала је да пронађе Николетину на самом положају, у јеку борбе.
Загријани момак само би се згрануо кад би иза својих леђа зачуо
опрезно дозивање:
− Ниџо, о, Ниџо!
− Ама откуд ти, мајко, враг с тобом?!
Старица је тужно и забринуто провиривала иза каквог жбуна и
одговарала:
− Ето, дошла да видим шта је с тобом… Пази се, мој синко, да те не
ошине каква кугла. Чујеш ли како пуца?
− Носте ђаво, мајко, нек пуца! Па мора неког и кугла звекнути, рат
је.
− Е, моје дијете, немој на зло слутити: може још и рата бити како је
окренуло, пази се ти.
Николетина је имао муке да стару крене с положаја. Морао је
најприје да прими милошту коју је она донијела „од Јелке“ и да обећа
да ће пазити на себе, и тек онда би се мати склонила да крене кући.
Али ако би уз пут чула бацаче или бомбе с Николетинина положаја,
опет би се враћала натраг и кришом, да он не опази, провиривала гдје
јој се налази син.
На изненадну вијест да Николетина иде према вароши, на
Талијане, стара жена узбрину се као никада дотад.
− Мој синко, шта он зна од Талијана. Нит их је кад чуо нит видио,
лудост… Е, морам ја тамо отићи да га насјетујем, пропашће ми
дјечак.
Забринута старица није ни помишљала на то да ни она никад није
видјела Талијане, нит о њима што зна. Чинило јој се да ће без ње и
њезине помоћи и савјета Николетина посигурно лоше проћи у сукобу
с том новом и непознатом невољом.
На цести испред вароши, тражећи сина, Марија најприје набаса на
Алила Пиргу, Николиног политичког комесара, који је баш дан раније
стигао с пута из Хрватске.
Тај Пирго, весело и живахно момче, дрских мачјих очију,
црвенкасте косе и пиргава лица, био је по занимању обућарски калфа.
У њему се, изгледа, неисцрпно, за читав живот, нагомилало
необуздана објешењаклука и обијести довољне да читаву једну махалу
нагони у смијех и доводи у чудо. Већ у својој дванаестој није се могао
скрасити у скученој средини своје родне вароши, него је одмаглио у
један град на граници Босне и Хрватске, у коме је било више ширине,
мјешавине и могућности да се наће отреситије и слободније друштво.
Радио је код једног старијег мајстора, мирна и врло ћутљива човјека,
који је стрпљиво подносио младићеве свакодневне шеретлуке и тако
се био навикао на Пиргу, да му је без њега радионица изгледала
изумрла и пуста. Ту се Пирго убрзо упознао с радницима фабрике
гипса и преко њих дошао у додир са СКОЈ-ем и Партијом.
Већ првих дана устанка Пирго се пребацио на Козару и тамо се
истакао нарочито оних дана када су попуцали устанички фронтови
испред градова и усколебане сељачке масе почеле да се осипају и
бјеже кућама. Чудила га је толика паника пред усташама, јер он сам,
добро их познавајући, далеко их је више презирао, него што их се
бојао. Сасвим хладнокрвно пребацивао се далеко у непријатељску
позадину, свршавао постављен задатак, и није било случаја да се
враћао натраг необављена посла. Чинило се да тај дрски момак може
све и да му се ништа на овоме свијету неће отети.
Кад је одређен да иде за Подгорину, ближе својој родној вароши, он
је и то примио сасвим весело.
− У здрављу, ахбаби! Није враг да се опет нећемо видјети и чути.
И у новој средини, у Подгорини, код бораца се брзо утврдило
увјерење да је Пирго истински јунак, па су преко ноћи престали да
зазиру од тога што је он муслиман. Чак су и сељаци стали с
одобравањем да гунђају:
− Добар овај Пирго не хвалећи му вјере…
Кад је на цести опазио Николину забринуту матер, Пирго се одмах
досјетио да ће то бити једна од оних старица које долазе у посјету
сину.
− Еј, стара, јеси ли ти пошла да обиђеш онога свога?
 Марија се зачуди откуда то овај пиргави зна куд је она кренула, па
обрадовано одговори:
− Јесам, синко. Баш њега тражим. Би л ти знао гдје ту буде друг
Никола Бурсаћ?
Кад је угледао матер гдје долааи заједно с Пиргом, Николетина се
нељубазно накостријеши:
− Одакле ти прије и овамо стиже? Е, баш човјек од тебе не може
никуд макнути.
Мати га је само гледала предано и с љубављу, не опажајући његову
набуреност, срећна што га види жива и здрава. Није имала ријечи
нити су јој оне тога тренутка биле потребне.
− Шта је, што си се издрељила у ме?!
− Па, мој синко, макар ме пусти да те се нагледам. Већ је петнаест
дана како те нијесам видјела.
− Хм, видјела. Што ћеш ме ког ђавола гледати?!
− Ето ти, мој синко, још се ту бројиш некакав управник и господар,
а говориш ко мало дијете. Ко још може матери забранити…
− Де ти, мајко, дођи ти кад год хоћеш и остани колико те воља,
ништа се ти њега не бој − дочека изненада Пирго који се све дотад
правио да не чује њихов разговор. − Како ти тако можеш на матер
викати?
− Е, сад јој и ти дођи у прилог! − прогунђа Николетина. − Још ти њу
не знаш. Стигла би ти та у Беч.
− Па зашто и не би, мој синко! Није матери ни Беч далеко.
− Само ти дођи − охрабри је Пирго. − А данас читав дан ти си гост
наше чете. Лијепо ћеш код нас и ноћити а сјутра…
− Де ти, де, комесару. Кад ти се та навади…
У чети, на заједничком ручку, Пирго је објавио да имају госта, па су
се борци осјетили некако свечано и домаћински, трудећи се да се што
боље покажу пред старом. Једини је Николетина намрштено зурио у
своју порцију и правио се да и не види матер.
Сјутрадан Пирго је лично отпратио стару далеко низ пут и од тога
дана борци у чети почеше га гледати с нескривеном љубављу. А кад
још ускоро, у једном дрском ноћном препаду на истурене усташке
положаје испред вароши, Пирго заплијени исправан пушкомитраљез,
сви већ сметнуше с ума да је он „Турчин“ и стадоше се учвршћивати у
увјерењу да ће тај знати и с Талијанима изићи на крај…

VIII
Већ дуже времена, чим се пробуди, Катицу увек и нехотице
подузима пријатна слутња да ће јој се и тога дана догодити нешто
радосно.
− Ма због чега ли је то? − пита се она још сва топла и румена од
сна, па се истом осмијехне као затрављена:
− Аха, Тодор, па да!
Тај момак, дивљачан, ћутљив и сам, већ одавна је почео да је
привлачи мимо све остале рањенике. Остали су имали своје чете и
своје другове, признати су сви њихови подвизи и њихове ране, а овај
гарави Бокан по свему се одваја од њих и стоји по страни: побјегао је с
понора и сам, за свој грош, лутао по шуми, ранили су га нек сам враг
зна како, побјегао је рањен из ове исте болнице одакле нико не бјежи,
а ево га и сад − ћути и богзна о чему размишља и како сам себе тјеши.
Сироти момак.
Још од Илијине смрти она осјећа празнину и сталну жељу да има
неког око кога би се матерински брижно савила, неког изгубљеног и
самог коме заиста треба много пажње, помоћи и љубави. Ту своју
чежњу у великој мјери затомљавала је свакодневном бригом око
рањеника, али је увијек у њој остајала жеља за једним, оним који би
био само њезин, а не у исто вријеме и Казимиров, Цвјетићанинов и
Дињарев.
Сад јој се учинило да је баш Тодор тај човјек. Ћутљиви момак као
да већ почиње слутити да га је Катица одабрала за свог миљеника, па
чим она уђе у собу, он је испотаје прати очима и она, ма куд се
окренула, осјећа на себи тај нијеми поглед. Остали рањеници
слободно с њом разговарају, смјешкају се на њу и отворено показују
шта мисле и желе, али овај чудни бјегунац с понора канда се осјећа
срећан чим она само сједне на ивицу његова кревета.
Боже, како ли је необичан тај који је видио смрт својим очима, па
онда лутао сам по шуми, па био рањен, бјежао из болнице и сад га ево
поново ту, мрка и ћутљива, али… ипак се помало крави та његова
дивљина, кад она уђе у собу! Смекшава се опори момак.
 Кад је већ могао сам, о штапу, да изиђе напољс, Тодор је најволио
да сједне на стабло једне оборене букве, на једно седам-осам корака
подно бараке, и ту би наставио са својим туробним ћутањем загледан
у голе пољане Лисичјака. Ту би га обично изненадила Катица.
− Шта је, Тодоре, нешто нам ћутиш?
Момак би дигао поглед и у његовим очима планула би таква
предана тиха радост, да би од тога Катици нешто чудно заиграло удно
груди и она се није могла уздржати а да га, сва смекшана, не помилује
по замршеној коси.
− У-ух, ти, дивљаче босански!
Једном их тако, заједно на клади, затече Тодорова сестра Гага и
љубоморно се намршти на ту лијепу уредну болничарку која се, ево,
нешто маје око њезина брата.
− Која ти је ово? − упита она намргођено гледајући за Катицом која
се враћала у бараку.
− А, то… то је ту, једна наша − збуњено прогунђа Тодор, осјећајући
сад по први пут да има овдје нешто да крије пред сестром и да се
између њега и болничарке заиста плете нешто о чему би нерадо било
пред ким говорити.
− Аха, зато си ти постао некако, шта ти ја знам.. Канда и не волиш
да ти ја дођем − пријекорно и тужно рече Гага и учестано зажмирка
гледајући у своју шарену торбицу.
− Ето ти је сад! − набури се Тодор. − Не смије човјек ни прословити
с народом.
− Их, народом! Нагиздала се ко каква лутка! − завидљиво дочека
Гага. − Заборавио си крај ње и… ех!
− Де ти, де, дошла си ту само да се свађаш.
Те вечери Тодор се на силу трудио да не обраћа пажњу на Катичин
долазак у собу. Окренуо се упола зиду и зловољно се намрштио, а кад
она приђе кревету, он затвори очи и начини се да спава.
− Тодоре, еј Тодоре − тихо зовну она.
Момак отвори очи и још се више намршти само да сакрије радост
што га је она ипак зовнула.
− Шта ти је вечерас, еј?
 − Није ништа.
− Нешто си невесео. Јел ти оно данас била дјевојка?
− Јок, сестра.
Тек тада Катица се с лаким уздахом спусти до њега на кревет.
− Ти се нешто дуриш на ме, је ли, Тодоре?
Узбуђен овим присним тужним питањем, Тодор и нехотице избаци
чудећи се сам себи.
− Ех, дурим се. Да није тебе, ја бих одавна одавде побјего.
Катица се само трже, порумени и, сва у лаком грчу, стеже
Тодорову руку, па нагло устаде и крену напоље.
Сјутрадан су и једно и друго са страхом очекивали понован сусрет.
Катица је устала раније него обично, али је ипак за читаво пола сата
закаснила у Тодорову собу. Поред његова кревета нашла се одједном,
као у неком сну, и пригушено прошапутала једва чујући сама себе:
− Изиђи послије ручка да посједимо испод бараке.
Долазећи на заказано мјесто, она је треперила исто као и некад, на
оним давним дјевојачким састанцима, и није знала шта би да каже
Тодору. Најзад, на сву њихову срећу, разговор поче о свакодневним
стварима из круга болнице, док се Катица на крају не откри:
− Жао ми те, Тодоре. Сам си некако овдје међу нама, ћутиш…
Хајде, помијешај се мало међу остале, разговори се, волимо ми тебе.
И с тим посљедњим ријечима она га пријатељски потапша по
рукама спуштеним у крило, па тако њезина мала бијела рука и остаде
положена на његову широку мрку судланицу.
− Кад бих бар имала једног брата као ти! А овако − сама сам на
свијету… сама у Босни.
Осјећајући њезину руку на својој, Тодор није смио да се макне, чак
је и дах суспрезао, бојећи се да та лака ручица одједном не ишчезне и
не остави болне печате од свог додира. Страховала је и треперила и
Катица.
Сљедећих дана Тодор је видљиво и напречац живнуо и почео се
радије упуштати у разговор с људима око себе. Највише повјерења
имао је у Плећаша.
Збили се њих двојица напољу, уза зид бараке, пуше и ћуте, док се
истом не јави Тодор као да наставља јучерашњи разговор:
− А збиља, Миле, зашто ви међу се примате Турке?
− Како зашто. Па и они се боре заједно с нама.
− Боре се? Зашто ће се борити кад њих није клало?
− Па клало је нас.
− А шта је њима стало до нас?
− Како неће стати, човјече божји! Устали људи против неправде.
− Тхе, неправда је прављена нама, а није њима.
− О, брате Тодоре, ко би теби доказо… Ама, човјече, има људи који
не трпе неправду, па ком чињена да чињена. Тако ти је то.
Тодор замишљено обара главу и гунђа:
− Па то би му онда били више као једни свети људи.
− Свети људи, Тодоре, јашта ти мислиш, прави комунисти.
− Дај боже да се и такви појаве, па макар и међу Турцима.
Мрштећи се, Плећаш нешто пипа око своје рањене руке и као
заузгред одговара му:
− Па ето ти, прве наше Катице. Зашто је она пошла овамо, у ову
пустоловину, да нас пази и превија, кад је могла лијепо да сједи у
граду ко каква госпоја, нико је не би дирао.
− И то што велиш.
Други пут, опет, распитује се Тодор о Чугаљу и Николи Бундеви, па
кад му Плећаш натенане објасни у чему је ствар, он још једном, упола
мрмљајући, понови у себи Плећашево тумачење као да се спрема да
одговара неку лекцију.
− Па јест, баш је тако. Мени је Чугаљ отео карабин.
Два-три пута дошла му је у походе матер, исплакала се и отишла, а
Катица је испратила, док је стари Обрад само једанпут дошао да види
сина. Сумњичаво и тужно разгледао је читаву бараку и на поласку
мирно казао:
− Видиш, мој синко, са добрим си људима, хвала богу.
Та очева успутна примједба учинила је да момак одагна и
посљедњу сјенку сумње у партизане и да се међу њима почне осјећати
лагодно и добро као у рођеној кући.

IX
Кад се прочуло да је Николина ударна чета дошла пред варош само
због Талијана, по околним селима узаври гунђање и поче да се
претвара у отворен протест против ових придошлица.
− Нећемо ми да наше куће горе због Николетине и онога Турчина
Пирга. Зна се, они ће запуцати, па у планину, а Талијани ће угарак
под наше стаје.
− Нек само запуцају на Талијане, а ми ћемо њима у леђа, па да су
по сто пута наши! − пријетили су из Тривунове чете.
Околни сељаци почеше избјегавати и попријеко гледати и Пирга и
Николетину. Пирго као да није ни видио то, а Николетина се потајно
јео и гунђао:
− Е, вала, костријешите се ви колико вам драго, Никола ће
запуцати па таман да ће његова прва са рамена.
Једне вечери, на недјељу дана по Николину доласку, дође из
вароши вијест да су стигли Италијани. Николетина се узруја и
препаде како никад није ни мислио, па пожури да нађе Пирга. Једва
га напипа на једној пољани иза цесте како се надмеће с чобанима у
скакању.
− Гдје си ти, бога ти створца, тражим те већ пола сата?!
− Ево ме, шта је новога?
− Како шта је, три ти… Дошли Талијани!
− Ех! Нек иду у неку ствар! − одбруси Пирго не прекидајући игру. −
Ходидер ти да видиш како ове људине скачу.
− Уф, божије ти људине! Ма чујеш ли ти шта ја теби кажем?
Пирго скочи из мјеста, паде на леђа и, сав црвен, онако на сједећке,
окоси се на Николетину:
− Хајд, бјежи, молим те, не страши ове дјечаке; видиш како су се
већ уозбиљили.
Чобани су заиста престали да се играју, па су сад забринуто и с
надом гледали у Пирга. То посрами Николетину и он се намршти,
љутито дуну кроз нос и опсова:
 − Објесим ти га ја, шта има да се страше! Е, јесу ми опет и Талијани
некаква војска.
Та гласна примједба на рачун Талијана смири и њега самог. Сад се
сам себи чудио због чега се био мало прије онако изгубио и устравио.
Прођоше тако два-три дана, а од вароши се ни пушка не чу.
Борци се већ почеше помало привикавати на то да пред собом у
вароши имају Талијане, а како тај нови непријатељ није одоздо
правио никаква покрета, није им се сад засад ни чинио нарочито
страшан, нит су могли да замисле какав он уопште у борби изгледа.
− Богами, кажу стари људи да је Талијан страшив ко зец.
− Па дашта је нег страшив! Мој ћаћа био је на Талији, Пијави.
Ипак, поред свију тих прича, партизани испред вароши били су на
нарочит начин забринути као да се сад пред њима све измијенило: и
непријатељ, и оружје којим он ратује, па се чак чинило да се у њима
самим нешто измијенило и да тек има да се види чим ће то они моћи
да дочекају новог нападача.
У логору Тривуна Дракулића и у самоме Мрачају трајала је тих
дана непрекидна узбуна. Сељаци су сваки час долазили у логор чете и
тражили од Тривуна да одмах иде на цесту, Николетини, и да му
запријети да се окане кавге с Талијанима.
− Носи вас црни ђаво, та јесам ли већ казао да ћу отићи! − дерао се
узнервирани Тривун не знајућини сам шта би сад започео.
Узнемирено је шеткао по логору, излазио с пратиоцима на опустјелу
косу удесно од Горње Махале и смркнуто зурио у млијечно језеро
магле под којом је била потопљена варош.
− Кад ли ће тај Ђукан из Лике, гром га убио?!
Ђукан изби кад су му се најмање надали, у једну касну магловиту
вечер, по ситној киши. Довео је са собом читаву групу Николе Мачка,
све под оружјем, и једног официра у шубари с кићанком.
− Ево ти га, Тривуне, лично из Србије, од Врховне команде.
Кроз логор је зачас прошибала вијест да је стигао официр из
Врховне команде, па су се око Тривунове канцеларије узмували
његови борци и упркос ојачалој киши у групама се збијали напољу
испод прозора. Унутра је, насупрот свечано уозбиљеном Тривуну и
поцрвењелом Ђукану, сједио раскопчан гологлав официр, мршав,
црнпураст и кратко ошишан, сличан каквом Арнауту. Поред њих,
одмакнут мало по страни, попут кривца изгубљено се гурио комесар
Марко као да је доведен на какав непријатан испит.
− Ехе-хе, сад ће браћа у друкчије дипле ударити! − злурадо се
раколио Никола Мачак који је већ био постао нека врста официрова
тјелохранитеља. − Сад ће њима капетан Рајић показати како се
Турадији праше димије. Нема више Урошевог и Бојановог лале-миле.
Ово ти је прави правцати четник, српски комита.
С врата појате, уз тих шумор кише у ораховој крошњи, Мачкова
дружина несложно је пјевушила пјесму донесену из Лике:
− Спремте се, спремте, четници,
силна ће борба да буде…
Дотле је у соби капетан Рајић, хладно гледајући право у комесара
Марка, одрешито и заповједнички низао:
− Нема данас никакве комуне и никакве политике, ово је рат, јесте
ли разумели? Политика је нас довде и довела, па смо државу предали
у руке Турцима и Хрватима. Нек се господа комунисти мичу одавде,
није ово њихов посао. Ми признајемо само његово величанство краља
и Врховну команду војске у отаџбини. Је ли вам сад јасно,
наредниче?!
− Јасно је, дру… господине капетане. То ја управ и чекам.
Разузурен, црвен у лицу, покрај њих се пушио покисли Ђукан и
сваки час задовољно и с одобравањем намигивао Тривуну, док је
комесар Марко, као да је већ осуђен изгубљено ћутао на своме мјесту,
с рукама заборављеним у крилу. Тражио је у себи било какву ријеч
оправдања, али пред овим мршавим оштрим официром већ унапријед
се топио сваки његов разлог и свако могуће оправдање.
Већ сјутрадан капетан Рајић тражио је састанак с командантом
Милошем Радекићем, „лично с поручником, без икаквих тамо
саветника и политичара“.
Нашли су се послије два дана у штабу омладинске ударне чете.
Видећи тога утегнутог мршавог официра који у пролазу није на њих
ни обратио пажњу, Пирго само поспрдно, љут као ватра, намигну
Николетини:
− Видиш ли ти, овоме канда још није јасно да је одзвонило његовом
старом официрском господству… О, нану ли ти… како ли он само
иде!
На Радекићеву понуду да сједне, капетан Рајић само кратко
занијека главом, приђе столу, куцну у даску и, обазријевши се по
чистом собичку који је сав мирисао на дуње, оштро се обрати
Радекићу:
− А ви, поручниче, тако, а? Заборавили краља, погазили заклетву и
сад се ту спетљали с неким комунистима, пробисветима. Мислим да
се тако баш не чува официрска част.
У Радекићу напречац све узаври. Годинама потцјењиван и гледан с
висока баш од оваквих, ових из канцеларије, који му, ево, и сад говоре
о некаквој части, он више није могао да отрпи, а да им не каже своје.
− Капетане, избијте ви то из главе да мени више можете читати
лекције! Прошло је то. И откуд ви да ми говорите о части, ви који сте
потајно и кукавички бежали, а ја… ја сам остао с војницима… И
комунисти су остали ако баш хоћете да знате.
− Охо-хо! Чек да видимо шта ћемо ми то још чути! − иронично и
хладно дочека капетан и забаци руке на леђа.
− Ето ти, чуо си, а чућеш још. Јесам ли ја погазио заклетву или
моји претпостављени који су ме оставили без игде ичега на мађарској
граници? И где ти је најпосле данас и краљ, ако ћемо поштено да
говоримо?!
Капетаново лице нагло поцрвење и очи му се злобно сузише. Он
учини један корак према Радекићу и прихвати се за опасач.
− Поручниче, не заборавите, ја сам овде представник Врховне
команде, а ви сте официр! Је л јасно?! Ухапсићу вас за велеиздају. На
то имам права.
Пред узбуњеним Радекићем потамње и стијесни се соба. Капетан
му заигра пред очима нестваран као да га види у сну.
− А ко си ти, чачкалицо академска, да хапсиш мене, команданта
Подгорине?! Хоћеш да хапсиш, је ли?!
Радекић узрујано дограби кваку и широм отвори врата.
− Николетина, еј! Пирго! Дођидерте да видите господина капетана
који је дошао да хапси и суди по нашој Подгорини.
Николетина и Пирго, који су већ били начуљили уши чујући вику у
соби, спремно допадоше до врата.
 − Ево га, дошао господин да хапси у име краља! Каже да смо
издајници.
Погнут у вратима, Николетина се само зачуђено заблену у њих
двојицу, а Пирго се поребарке провуче поред њега, ухвати капетана за
руку и тихо, с напетом страшном мирноћом, проциједи кроз стиснуте
зубе:
− Чујеш ли ти, губи се што прије одакле си и дошао. Видио сам ја
такве кад су предавали читаве чете без иједног испаљеног метка…
Иди, буразере, и моли бога што си овако јефтино прошао.
Док је ошамућени капетан жустрим кораком одмицао према
Мрачају, једва сустизан од тројице пратилаца, Пирго је, пун једа,
гледао за њим још увијек режећи кроза зубе, док је Николетина, сав
сијајући, с дивљењем гледао у стаситог Радекића и веома задовољно
брундао:
− Друже команданте, вала га баш лијепо испратисте. А и ти,
Пирго… е, ћаћа те твој, јеси прзница.

X
Још увијек се у себи препирући с уображеним капетаном, Радекић
се, јашући кораком, враћао у свој штаб. Иза њега је, на ватреном
вранчићу, затежући сваки час узде, јахао његов пратилац Лука Лабус.
Видећи да му командант није добре воље, он се једва усуди да га
припита:
− Друже команданте, нешто вас, изгледа, не може овај капетан?
− Море, гони га до ђавола! Заборавља господин да више нема онога
старога − нерадо одговори Радекић и заћута.
− Ето ти де.
Овоме Лабусу канда је било жао што се командант заквачио с
капетаном, па то још више озловољи Радекића. Одавна њему нешто
смета овај његов подмукли и подозриви пратилац, још од онога дана
кад је једном, у путу, изненада предложио Радекићу да макну
комесара Уроша.
− Само ти кажи једну, друже команданте, наћи ће се браће који ће
њега… Шта ту нама треба турски заштитник. Ено му Ђулаге и
Демирова.
Радекић је онда оћутао и није му ништа одговорио, јер и сам је
понекад имао сличних мисли. Тако се то и заборавило, али сад −
Радекић се одједном сјетио свега и застидео се сам пред собом.
− Зар онога Уроша који ми никад ни ружну ријеч не рече?!
Поче му одједном сметати овај његов пратилац који, ево, без
престанка запристаје за њим као његова рђава савјест, и он помисли и
с нехотичном љутином:
„Отераћу га у чету. Шта ту…“
У бујадарама поред самог штаба он опази друга Милана како
изјахује на цесту, па се истински обрадова и ободе коња да га
пристигне.
− Ехеј, команданте, стиже ли и ти? Како би код тога твог колеге?
− Нема више повратка на старо! − избаци Радекић омиљену
Миланову фразу на коју се досад толико пута доброћудно смјешкао
не придајући јој нарочите важности, али сад му се она учини
најпогоднија да изрази оно што је мислио. − Не можемо више нас
двојица у исту врећу, па да бог отац каже. То ти је, брате − шта да ти
кажем − ко да другим језиком говори.
Друг Милан од срца се насмија, па притјера коња сасвим уз
Радекића и потапша га по плећима.
− Нека, нека, Милошу, добро је што си то одмах видио: други језик,
разумије се.
− Бре, дошло ми је да га умлатим ко неку џукелу! − сад већ сасвим
расположено додаде Радекић, па се и сам насмија. − Готово је, ја
видим да сам већ с вама куван и печен, нема ми пута на другу страну.
− Аха, јес видио. Кажем ли ја теби.
Радекић се незадовољно обазрије на свог пратиоца који се бијаше
притајио као да и није жив, па рече нешто сниженим гласом:
− Хтео би господин капетан да се ми сви сврстамо у четнике као и
они од Грахова и Срба. Не свиђа му се ни то што се рогушимо на
Талијане.
− Па наравно, томе смо се и надали.
− Море, најбоље би било послати Бојана да све оно по Мрачају
разјури и разоружа. То ти је већ све Рајићево.
Друг Милан уозбиљи се, заћута, и најзад одречно замаха главом.
 − А, не, не. Треба најприје видјети како ће се даље држати. Нек се
он само бори против непријатеља, па макар и вражји био.
Радекић се обрадова кад и Уроша затече у штабу. Сад му се штаб
учини као његова рођена кућа, топла и драга, у коју се враћа послије
кратког излета у хладан туђи свијет који је преда њ иступио у лику
капетана Рајића. Добро је што је видио тога укрућеног официра који
га је подсјетио на негдашњи мрски живот, кад је годинама усамљен
пролазио између немилих камених људи. Није тамо било човјека који
би га прихватио једноставно и ненаметљиво као некад Урош, нит
икога који улази у душу ширимице, и насмијано као овај
незамјенљиви друг Милан.
Те вечери стигла је у штаб и мала учитељица Лека, устрептала,
танка и свијетла као бреза. Провела је читава два дана у завученом
Вргељу, скоро у самој планини, и није могла довољно да се нахвали
чупоглавих, необријаних кожунлија, угљара и медвједоловаца, који су
је дочекали срдачно и с помало плашљивом пажњом као и сувише
крхко чељаденце, праву птичицу, која неуморно цвркуће и прича тако
мило да је човјек од велике драгости ништа не разумије, него је само
гледа и гледа, нетремице, као затрављен.
Лекино уско лице чинило се још ситније, изгубљено под бујном
кестењастом косом која јој је падала на сама рамена, па се овако, у
полумраку собе, при слабом свијетлу петролејке, чинило као да
човјек пред собом има какво мило створење из давних прича.
− Као каква Равијојла − помисли друг Милан кришом је
посматрајући.
Те вечери сви су били нешто нарочито расположени као да су
команданта Радекића коначно отели из туђих, непријатељских руку.
Чак се и Лека загрија и рече отворено, с нескривеном симпатијом:
− Мислио тај Рајић отети нашег Радекића, је ли? Е, не дамо ми
тако лако свог команданта, па да дође сто Рајића.
И дјевојка погледа снажног разбарушеног Милоша тако мило и с
толико топлине да јој и самој удари крв у лице, а Радекић осјети како
му тај поглед продрије до самог срца и пред њим за трен мркну соба и
нестаде читаво друштво. Остадоше само те свеобухватне драге очи
које му испунише и стоплише читав свијет. Заустио је да и сам нешто
рече, али се спотаче код првог слога и остаде тако занијемио, с
осмијехом збуњена кривца.
 Откривени тако једно пред другим, Лека и Радекић читаво су се
вече трудили да једно друго не гледају, али као за инат, непослушне
очи зачас би се вратиле с неког предмета у соби и кратко, крадом,
сјекнуле по лицу милог створења баш онда кад је и оно за тренутак
подлегло истом искушењу. Тако су се варакали и муњевито укрштали
очи као да су вечерас први пут открили једно друго и тако пронашли
узбудљив тајни свијет који је само њима познат и њима припада.
Урош није ништа опажао од свега тога, али друг Милан… он је
уочио Лекину необичну устрепталост и добро видио куд се залијећу
њезине немирне очи. Читаво је вријеме разговарао и смијао се
гласније него обично, али је дубоко у себи био потиштен и с лаком
тугом спремао се на још једну жртву и ново прегарање.
− Па нека… може и тако… Главно је ипак да је она ту, пред очима.
Лека није ни слутила да друг Милан, тај општи домаћин
Подгорине, коме као да ништа на овоме свијету није било потребно,
кришом гледа за њом кад год би она кретала на терен. Из своје собе у
Стојановој зградици он је ослушкивао како дјевојка рано ујутру, пред
полазак, разговара гласно с домаћицом и пропитује се за најкраћи пут
до неког засеока, а кад би је већ чуо да је кренула, он је одмицао
крајичак завјесе на малом прозору и крадом је пратио како се спушта
низ сокак подно куће. Одлазила је лако потркујући низа стрмину, и
што је више одмицала, Милан је постајао све тужнији.
− Оде!
Изговарао је то нехотице и шапатом, чудећи се колико је тужна и
како болно звучи та једна једина, проста и кратка ријеч.
− Оде!
Сви путеви Подгорине одједном би му изишли пред очи и на
сваком од њих била је Лека, тањушно живахно дјевојче. Чак и она
огољена, кишом испрана каменита стаза према Вргељу, оживљавала
је од њезиног присуства и постајала мила и позната као да води према
родном прагу.
Никад и ничим он се није одао пред Леком. У ова времена кад се
ратује и гине, њему се чинило неприлично да гласно и помене ријеч
љубав, а камоли… Чинило му се да би, послије такве једне слабости,
заувијек престао да буде оно што је сад и више не би могао да буде
онај постојани чврсти домаћин Подгорине, у кога је данас упрто
свачије око.
 Зато је вечерас, гледајући Леку и Радекића, с мирном тугом
прегарао своју неизречену тајну љубав и чак се, негдје дубоко у себи,
радовао што има толико снаге да се одрекне вољене дјевојке за љубав
једне много важније ствари… Остаће и даље само секретар ОК
побуњене Подгорине, човјек без обичних људских слабости, који је
потребан сваком у Подгорини, а коме, опет, ништа не треба. Да, ипак
је тако најбоље, друже Милане.
Тако је он, сакривен, чак и без свог правог имена, мирно
савлађивао и ту своју потајну људску слабост, и то добровољно
прегарање давало му је снаге да се читаве те вечери смије, прича и да
буде душа читавог тог малог скупа у штабу.

XI
Што се устанак дуже отезао, по изгледу вароши и људи у њој све
јасније се опажало да су у земљи настали тешки поремећаји који су
бацили сјенку на свачији живот. Улице су биле све прљавије и
запуштеније као да људи, заузети својим бригама, немају више
времена да мисле још и на опште ствари. Цијене су свакодневно
скакале и оскудица била све већа, па се више говорило о храни него и
о чему другом. Нарочито је тешко било за многобројне „мухаџире“
(избјеглице), који су сваком у вароши сметали и били на терету, а
којима се, опет, чинило да је свак понешто крив за њихову невољу.
− Ви варошани покласте толики свијет, па ето ти: сад ми сељаци
због вас главе губимо! − озлојеђено су гунђале избјеглице ткајући
кроз варош за килограмом брашна или кромпира.
Устаничка команда поручивала је избјеглицама да се сваки онај
који није клао може слободно вратити на своје кућиште, али су
неповјерљиви и огорчени људи и то увријеђено одбијали:
− Види ти сад те памети, запалише нам куће, па сад, хајде да се
вратите!
Понека очајна удовица, оптерећена ситном дјецом, стављала је
главу у торбу и, заборављајући на сваки страх, одлазила с дјецом у
свој спепељени џемат и отуда се враћала вукући кући тежак земљав
кромпир и тврде модрикасте главице купуса.
Хасо Бабановић, сулуд чобанин из Великог Дуба, одлазио је
такођер у своје село, бавио се тамо који дан и доносио у џеповима
нагрижену репу, црвљиве јабуке и коју шљиву. Једног дана тако га и
нестаде горе у брдима, па то усташама добро дође да застраше
избјеглице.
− Идите ви само горе, идите, па ће вам бити ко лудом Хаси: жива су
га испекли, сиромаха.
Између варошана и усташа стварао се све већи јаз. Узалуд су биле
пријетње и хапшења, свијет је усташе гледао као некакве шугаве и
обиљежене људе и скоро их јавно кривио и за устанак и за све остале
невоље у вези с њим. Онај ко је некад сматрао за особиту част да
прође кроз варош заједно с Тороманом и Мујицом, сад их је
избјегавао и правио се да их никад ни познавао није. Пред оним
простијим усташама, склоним пијанству и скитњи, дућанџије су
једноставно затварале врата и гониле их с прага.
− Хајд, хајд, Заиме, гледај свог посла, немам ја ту кад…
Логорник Шкуро био је смршао и усукао се као да је устао иза
тешке болести. Његово нечисто лице с нејасним разливеним мрљама
наводило је на мисао да тај човјек слабо спава и једе и да га изнутра
нешто без престанка подгриза и пече.
− Зна маца да је појела туђе месо, па јој сад за бригу како ће
плаћати − гунђао је за њим најстарији Ћемаловићев син, чврсто
увјерен да ће то плаћање кадли-тадли доћи и зато је логорника већ
унапријед гледао као тешког осуђеника, издвојеног од осталих људи у
чаршији.
Понекад увече, зазирући да остане сам у канцеларији, Шкуро је
позивао Наила Наилхоџића да му помогне у каквом послу. Однекуд је
био начуо да је тај Наил некад био скојевац и сад је с некаквим
мутним задовољством из прикрајка посматрао тога младића који је
данас био у још горем положају од њега самог. Они горе у брдима бар
су логорнику одувијек били непријатељи и далеко од срца, али како је
Наилу, некадашњем њиховом човјеку, кад с брда око града чује
њихове пушке…
Пажљиво је ловио погледом сваки трзај на младићеву лицу кад би
далеко у ноћи запраштали устанички карабини, и сам се у себи питао
како ли се тек овај осјећа кад остане сам у соби, изгубљен између два
свијета који се боре и носе до истраге.
Фра Божо Чавар навраћао је све рјеђе код логорника, а кад би се
некад и сусрео са Шкуром, држао се мирно и некако безлично као да
стоји изнад свих ствари овога свијета и као да ништа не зна ни о
устанку ни о све већим усташким невољама. Вјешто је одвраћао
разговор од тих ствари и хватао се свакодневних ситница као да му се
пред прагом не налази побуњена Подгорина, готова на богзна какве
страхоте.
Она његова ранија ревност у покрштавању и поучавању преосталих
Срба, већином жена и дјеце, била је видно попустила. Већ недјељама
није им одржавао часове из основа католичке вјере и при сусрету са
својим новим вјерницима правио се као да се и не сјећа тога свог
пропуста.
− Повлачи се фра Божо, повлачи − узнемирено је понављао адвокат
Јуранић шеткајући се вечером испред своје крупне жене, која је
мирно плела. − Видјећеш ти, на крају ће испасти да смо ми сви криви,
а он једини прав… О, боже, да је већ једном некуд отићи из ове
проклете вароши!
− Куд ћеш отићи? Хвала богу што си Рудија смјестио у Загребу,
доста нам је и то. Па ето, и Талијани ће нам доћи, шта ћеш више!
Од читаве Шкурине дружине највише се био измијенио Мујица
Харбаш. Кад је оно љетос, код првог устаничког налета на варош, био
онако ђаволски притијешњен испред самога моста, он се ту коначно
сломио и изгубио сваку вјеру у своју стару коцкарску срећу. Осјетио
је на својим рођеним леђима да су ови послови у које је сад запао
сасвим различити од његових некадашњих дрских подвига с вашара и
да у њима ваља на други начин запети и тражити друкчији излаз него
што је то брза и пријеварна срећа вашарског варалице.
Већ сјутрадан је пожелео да к врагу даде и униформу и оружје и да
остави читаву ову усташку гунгулу која се од онога првобитног
примамљивог сјаја и лаких успјеха изметну у нешто овако погибељно
и озбиљно, па да се поново врати свом старом, немирном и
занимљивом послу, у коме глава и живот ријетко долазе у питање.
Али тек што је помислио на то, пред очи му изиђе онај понор у
планини, камион и повезани људи, и поставише се преда њ као
препрека преко које се не може пријећи.
− Ето ти га сад! − зачуђено и с глувом горчином гунђао је он
видећи да је сад већ заувијек свршено с Мујицом коцкаром и да је он
одсад, хтио не хтио, истакнути усташа Мујица Харбаш, добро познат и
запажен из љетошњих покоља и хајки.
Увече, чим се само мало осами, преда њ је као наметљива мора
излазило оно убијање на понору, а ријетке пушке које су се јављале из
таме око вароши нису га враћале у свакодневну стварност, него су још
увјерљивије потврђивале да се оно на понору заиста догодило и да сад
неко, упорно и сваке ноћи, тражи да се за то положе рачуни.
Дан који је наступао ослобађао је Мујицу од мучних привиђења
недавне прошлости, али је зато још тврђе и стварније остајало оно
друго: устаничка блокада од стране Подгорине, а шта они траже и
кога траже, то се добро зна.
Није било друге, него је опет ваљало у друштво тешког Але
Торомана, пијаног ћумурџије Прањића из Црне Воде и зловољног
зановијетала бега Шарчевића, да у њима свакодневно гледа свој
злочин, али сад утростручен, оличен у три мрачне настране фигуре од
којих свака носи своју пропаст у самој себи, а они одозго, од
Подгорине, потребни су само да све то још убрзају и докрајче.
У оној офанзиви на Подгорину, средином јесени, кад је попаљен
Глибајац, и Мујица је, одступајући, упао на цести у засједу и једва се
пробио натраг у варош. Тога догађаја он се увијек сјећао с оштром
језом, али чак и то је било подношљивије од овога непрестаног
даноноћног очекивања кад ће се она притајена бујица с околних брда,
сад ојачана, поново сручити на варош и негдје га, као миша,
притијеснити уз непробојне тврде зидове. Горе, у брдима, било је
несравњено лакше: могао се пробити кроз свако жбуње, живицу и
густиш, па макар налетио и на пушчану цијев, али зидови, зидови
овдје у овој варошкој клопци − то је било оно чега се панично бојао
послије онога страшног љетошњег доживљаја испред моста, кад је био
сабијен између четири ледена дувара, жив закопан у каменитој дупљи
из које излаза није било нит га је могао прибавити ни снагом, ни
смјелошћу нит икаквом дрскошћу.
Временом, он се почео бојати сваког затвореног простора, а кад би
се нашао у каквој новој, дотле непознатој соби, с олакшањем је
премјерао и бројио њезине свијетле прозоре, и, што их је више било,
њему је постајало све подношљивије да се ту подуже задржава.
Подруме, конобе и трапове толико је мрзио и од њих зазирао да их је
увијек сањао, и то у најстрашнијим сновима, када је, опкољен од
партизана, узалуд насртао на хладан влажан зид некаквог склоништа
без прозора.
Онима горе из Подгорине највише је завидио баш нд томе што се
налазе на отворену терену кад је на све стране слободан пут и проста
џада, па се увијек може одабрати једна од хиљаду могућности да се
човјек спаси или да бар, у најгорем случају, у трку погине с очима на
спасоносном излазу.
Тако, чезнући за излазом из погубних зидова опкољене тијесне
вароши, он је све чешће, с неутјешном тугом, почео да се сјећа свог
родног села Араповца, његових врбика, подводних ливада и гргуравих
пустих шикара.
„Ех, тамо, тамо… Да се некако тамо створити!“
Од избјеглица из свог села сазнао је да се двојица његових рођака,
браћа Струјићи, налазе у партизанима, па је испотаје, свим силама,
запео да с њима ухвати везу. Однекуд је начукнуо да би се то могло
уредити преко Мехаге Шаиновића, па чим га је првог пазарног дана
видио у вароши, одвуче га у један ћошак подаље од пијачне гунгуле.
− Мехага, ако си дост и Турчин, да ово добациш браћи Струјићима
и да их лијепо од мене поздравиш.
Пружио му је замотуљак с двадесет пушчаних метака, али
пренеражени Мехага устукну назад и сакри руке за леђа:
− Побогу, Мујица, немој ме ложити на ватру: какви Струјићи!
− Хајд, хајде, не бој се, не треба ти то крити од мене. И ја сам ти тај.
Мехага је с муком тражио ријеч:
− Ма, чоче… ма шта је теби? Откуда сад…
Мујица му силом угура метке у џеп и шапатом навали.
− Ћут, ћут и тако ко што сам ти казао: обојицу поздрави.
Неповјерљиви Мехага још се увијек није дао:
− Како хоћеш, Мујица, али ја ћу ово бацити у воду, чим наступим
на ћуприју. Ко ће се данас шалити с главом!
− Само ти тако ко што сам ти рекао и ништа се не бој, а кад опет
овамо свратиш, јави се.
− Еј, не сијеци ми главе, дина ти! Ја сам већ стари човјек.
− Па то баш јест оно, нико на те не сумња.
Послије тога Мујица подуже времена није видио Мехагу, а кад га
једном предвече сусрете код самог моста, он га салети узбуђено као
да тражи спаса:
 − Гдје си ти, побогу? Је л оно у реду?
− Е, Мујица, брате, знаш ли шта је… нијесу то моји послови.
− Хајд, болан, знам да нијесу, него… је л оно њима стигло?
− Ма чоче, шта је ту… кад си послао, ваљда је и стигло. Немам ти ја
кад још и то гледати.
Мујица се напречац разведри слутећи да је ствар на добро кренула
и дође му воља да се с овим добрим Мехагом повјерљиво и
пријатељски изразговара како већ одавна ни са ким говорио није.
Повуче га на низак заштитни зид поред моста и потегну тешку
сребрну дуванску кутију.
− Хајд, запали, куд се журиш!
Мехага прими кутију, обрну је рукама и вадећи цигарету помисли с
некаквим непријатним осјећањем:
„Одакле њему ово? Безбели, опљачкано, туђа мука.“
Искрено желећи да с Мехагом буде што отворенији и приснији,
Мујица одједном упита:
− Мехага, хајд ми право кажи: или су бољи они горе у брдима или
ови наши ту… овај чемер око Шкуре?
Мехага дубоко слеже раменима као да се неком покорно предаје, у
недоумици рашири руке и веома брижно одврати:
− Најбоље је, брате, кад је човјек здрав. То ти је живу инсану
најпрече.
Више од овога није се из Мехаге дало извући. Али сама та
чињеница да овај сређени старији човјек није пред њима изричито, па
макар и неискрено, потврдио да су усташе боље од оних горе, јасно је
говорила Мујици да ствар није у реду. Док овај Шаиновић, човјек
муслиман, тако заобилази… не ваља, ништа не ваља. Хвала богу што
тај Талијан долази да им бар мало бриге скине с врата.

XII
Не прође ни два дана од доласка Талијана у варош, а у штаб одреда
стиже вод партизана из Дрвара и донесе поклон: топовску цијев тешку
сто кила, заплијењену у једној борби с Талијанима. Уза њу донесоше и
десетак-дванаест граната.
 − Ево, заплијенили смо овакве двије, па Славко Родић једну вама
шаље.
− А кочница, лафет? − питали су Подгорани, бивши артиљерци.
− Утекле нам оне мазге које су то носиле.
− Шта му сад можеш, ваљда ће се и овако моћи, затварач је
исправан.
Подгорани су загледали цијев, чешкали се.
− Како ћеш без кочнице, без…? Нишанске нам справе и не требају,
нишанићемо кроз цијев.
− Поставите га на саонице и добро учврстите, сад ће свакако снијег,
па кад опали, он ће се цугнути назад ко да има најбољу кочницу. Тако
смо и ми наумили.
− Хајде, де, да окушамо срећу.
Вијесг о доласку, Дрварчана с талијанским топом, сељаци
Подгорине, нарочито они који су граничили с вароши, примише с
бригом и великом стријепњом.
− Џаба њима њиов топ, нек иду они с њим куд им драго. Знамо ми
на шта ће то испасти.
− Дрварчани своју кућу запалили, па сад хоће и наше!
− Не треба нама туђина. Нек се они са својим топом враћају одакле
су и дошли.
− Право кажете, нек они своју кућу раскућавају онако како су
започели − слагао се са сељацима Саво Љусина мрко буљећи преда се.
− Нико их није звао да овамо долазе.
− Шта га знаш, мој Саво, можда је и звао.
− Право кажеш, богами. Има неко ко се игра и нашим главама и
нашим иметком.
Талијански топ дат је у партизанску ковачницу у Марјанима, а вод
Дрварчана распоређен је на лијевом крилу Николине чете,
додирујући се с Тривуновим Мрачајцима. Тако је између сасвим
усколебаних Мрачајаца и осталих чета на блокади вароши
постављена брана од прекаљених дрварских радника који су се већ
огледали у борби против Талијана.
Већ сјутрадан послије њихова доласка, своје нове комшије обишао
је командир Тривун Дракулић. Звао је са собом и капетана Рајића,
али је овај одбио с гадљивом љутином:
− Не, не, иди ти сам и уради онако како смо говорили… Чим ја
видим тамну радничку кошуљу, мене спопадне нервоза. Не подносим
те набеђене политичаре, комунистичка преклапала.
Тривуна изненадише отресити, живахни и добро расположени
Дрварчани. Он их и нехотице упореди са својим ћутљивим,
забринутим и туњавим Мрачајцима, па се осјети некако постиђен и
дође му криво и неугодно зашто је међу њих дошао овако с
наредничким звјездицама на раменима. Видио је како га већ
подсмјешљиво и зачуђено прате очима.
Водник Дрварчана, гарав момак, црних брчића, дугих „солуфа“,
кицошки зачешљан и подбријана врата, пријатељски дочека Тривуна
и понуди га да сједне, гледајући га отворено као човјек који нема шта
да крије нит чега да се боји.
− Па како је, водниче? Како ваши горе у Дрвару?
− Ратујемо, друже командире, само с крувом не стојимо богзна
како. Ево, сад смо нешто од вас добили.
Дрварчанин закратко обори поглед као да се сјетио своје рођене
куће којој такођер пријети глад, па се убрзо трже и настави разговор,
али му у изразу лица остаде нешто мукотрпно и затегнуто.
− Одоше ваши, богами, далеко: с Талијанима се завадише − јави се
Тривун гледајући у под.
Водник пажљиво диже очи, задржа их на тренутак на Тривуновим
звјездицама, па одврати:
− Не бој се ти за нас. Него да ви, друже, не одете далеко и не
заборавите као што су то урадили неки наши.
− Како то мислиш? − прену се Тривун.
− Добро ја мислим, само не знам како ти то… Канда ти није мило
што смо ми спремни да запуцамо на Талијане?
− Пуцајте ви тамо на свом терену, не браним, али овдје код нас − е,
то, богами, неће ићи.
− Гле, гле, а зашто то − узви водник обрвама и углови усана
развукоше му се у осмијех. − Ко ће нам то забранити?
 − Забранићемо ми… ми чије ће куће сјутра планути буде ли се
одавде пуцало на Талијане! Лако је вама, ви сте себе већ удесили, сад
вам немају шта запалити.
Наредник најеђено обриса усне и загледа се испријека у прозор у
који је почела да куцка ситна киша. Водник се широко завали на
наслон столице и лупи се дланом по бедрима.
− Знаш ли шта је, друже: да сам на Радекићеву мјесту, ја бих ти
овога трена скинуо оружје и − хајд! − напоље из чете… Зар с
Талијанима… четничку политику?…
− Нека, нека, само ви пробајте да пуцате − тврдо је мљео Тривун
опасујући се и не гледајући у водника, увријеђен и збуњен његовим
отвореним иступом.
− Запуцаћемо, запу-цаће-мо! − отегну и нагласи водник пркосно и
весело. − То нек ти је јасно.
− Е, онда ћемо и ми вама запуцати у леђа! − кивно дочека Тривун и
угризе се за усну.
− Запуцај, људино, и на то смо спремни! − простосрдачно, с
присјенком туге, одврати Дрварчанин, а Тривуну од тога
неочекиваног, нимало љутитог тона, дође некако нелагодно и стидно
као да је учинио некакву ружну ствар због које му се широкогрудо
прашта. Пријеђе пространо двориште пред штабом као да иде кроз
шибу и, стегнутих вилица, пожури да се што прије уклони од погледа
дрварских бораца као да сваки од њих већ зна за његову
малопређашњу пријетњу.

XIII
У Ћупурдијину воду боћулини су од јутра до мрака неуморно
поучавали своје неписмене другове. Чим би се вратили с извиђања
или из патроле, већ би брисали влажне руке, грабили с полице
раскупусане букваре, остатке разних школских књига, „Сан матере
божје“, књижицу о светом Сисоју и хватали неписмењаковиће којима
су били „задужени“.
− Хајде, Лако, хајде, соколе, овамо ћемо под стреју да нам нико не
смета.
Петрак Ђурић-Петрарка, већ проглушен од тога непрекидног
учења, идући с кантом на воду гласно је отезао између покислих
живица:
− Ш мало, ш велико. Шабан, Шемса. Што ко чини, себи чини.
Штедња ваља колико и радња…
А доље на извору, спремајући се да захваћа воду из дубока
трешњева стубла, низао је реченице запамћене из „преподобног
Сисоја Великог“:
− Тада свети Сисоје ухвати ђавола клијештима за уши а удицом за
језик…
Послије доласка Талијана у варош поремети се читав живот у воду,
па малакса и ревност младих учитеља. Сад су борци највећи дио дана
били заузети извиђањем и патролирањем, нарочито око цесте, па су
се враћали уморни, блатњави и покисли, једва чекајући да се распашу
и ноге испруже. Осим тога међу људима завлада одједном необична и
неочекивана потиштеност, чак се и боћулини мало утишаше. Нови
непријатељ канда је све био бацио у бригу.
Само се још Гојко Ћупурдија није дао. Он се појављивао међу
борцима наизглед још безбрижнији него раније, или се то можда
људима само тако чинило, а на нечије питање да ли ће се заиста
усудити да први опали на Талијане, одговорио је брзо и весело:
− Дашта ћу нег опалити. Први сам усташама из шака побјегао кад
се још нико није усуђивао да бјежи, па сам добро прошао.
Страшљивац опет најгоре прође.
По доласку Талијана он је још с већом дрскошћу водио патроле до
пред сама усташка утврђења испред града, користећи се честом
сумаглицом и кишовитим временом. У повратку је корио забринуте
људе:
− Шта је, што сте покисли? Та зар не видите како се усташама
смучило од доласка њихових савезника? Ваља им сад пљачку
дијелити, па им никако не иде у рачун. Дедер, гдје им је сад она
вриска и пуцњава из ровова? Нико се и не чини жив.
Једног мирног магловитог јутра дојури Гојку један узбуђен борац из
патроле која је извиђала низ цесту и промуца:
− Друже водниче, ево Турака у Микачином Гају!
− Какви Турци? Војска?
− Јест, јест, војска! Ваљда су домобрани, сви у фесовима. Има их
десетак-петнаест.
− Ма како се усудише − чудио се Гојко, јер је тај Микачин Гај,
лијеп и чист буквик, био најмање пола километра испред
најсигурнијег усташког положаја, поред саме државне цесте.
Гојко у трку поведе читави вод низ цесту. Већ иза посљедње окуке
пред гајем, гдје су застали да се распореде, могли су сасвим
разговјетно да чују бројне ударце сјекира.
− Сијеку дрва, друже водниче − обавјештавао је воћа патроле.
Кроз маглу која се од варошке долине вукла уз цесту, Гојко је, на
неколико десетина метара испред себе, једва назирао тамне нејасне
прилике које су промицале ивицом буквика. Да се још више примакне
гају било му нешто сумњиво, бојао се каква изненађења, а и смијешно
му је било да отвара ватру из толике близине.
− О, види ти Турака како су се обезобразили − шиштао је
поблијеђели Петрарка уз само Гојково уво.
Несложни партизански плотун изазвао је на оној страни, у гају,
само јаук и врисак. Не чу се ниједна пушка.
− Предај се, Турадијо! − престрашено се прокриви Петрарка.
Боћулини су се пребацивали према гају осокољени забуном код
непријатеља. Већ се из магле чуло како неког хватају:
− Руке увис! Увис руке!
Гојко је с тројицом бораца био отрчао једно тридесетак метара низ
цесту, до краја окуке, да их ко не изненади од стране вароши, кад га у
трку стиже дугачки Петрарка. Од узбуђења је једва избацивао ријечи:
− Друже водниче… а-а-а… пропали смо!
− Шта је!? − исправи се Гојко па и сам поблиједи.
− А-а-а, оно нијесу били Турци!
− Па ко је, говори, шта ти је?!
− Талијани! − избаци Петрарка као да спушта маљ. − Талијанска
војска! Четворицу смо заробили.
Некаква чудна и дотле непозната струја пође Гојку уз ноге, попе се
у главу и сву је испуни пијаним шумом. Било је ту и поносне радости
због тога што се он, ето, први сукобио с Талијанима, и узаврелог
изненађења које га за тренутак сасвим ошамути, и нечег свечаног што
човјек осјети само у додиру с туђим и далеким свијетом из прича.
− Гдје су, гдје су, воде ли их? − упитао је сувих уста.
Четворица талијанских војника била су заробљена, два убијена, а на
ивици шумарка партизани скупише четрнаест кратких талијанских
пушака, гомилу опасача с фишеклијама и десетак сјекира и пила.
− Распасала се браћа да раде, па им и остало.
Партизани су се ћутке гурали око црномањастих ниских Талијана с
великим фесовима и зачуђено, без ријечи, буљили у њих.
− Помози ти, боже, исти Цигани! − најзад се прекрсти Петрарка. −
Ајде, Боко, реци им да иду, док није стигла каква поћера… Пази
фесова, ко у Турака.
Натоварени заплијењеним оружјем, партизани су ћутке грабили уз
цесту. Тек на заравњеном платоу, изнад мирног језера магле,
застадоше да се издувају.
− Шта ћемо сад, водниче? − хукну Петрарка. − Ти нас јутроске
завади с Италијом.
− Завади, богме… Тући се, није друге.
− Уф, побогу ко ће се тући с толиком силом?!
− Чудне ми силе! − насмија се Гојко. − Прснули куд који од једног
нашег плотуна… Погледај само колико су пушака оставили − брука
једна.
− О, ђаволе, ђаволе, ти си, Гојко, срећнији нег ико! − ишчуђавао се
Петрарка вјерујући однекуд да је ово могло поћи за руком само овако
дрском и безбрижном створењу као што је Гојко. − Да сам знао јутрос
да су ово Талијани, убио ме бог ако бих од зорта и знао пушку
опалити, а види ти сад… тек су ти ово праве страшивице.
И остали из вода, гонећи пред собом заробљенике, некако су се
осјећали као да у сну иду и тјерају Талијане. Оно што се онако
напречац десило доље у магли, личило је заиста на сан. Још да само
није ових немуштих туђих војника и њихова оружја…
Кад заробљеници стигоше у штаб чете, читав заселак слети се у
двориште. Неке жене узеше се престрављено пљескати.
− Ајме мени, ајме мени, шта ли ће сад бити с нама?
− Ајд, ћутите! − љутио се Ђоко боћулин. − Та они су страшљиви ко
зецови. Пукнеш, а они само…
− Ајме, ајме, видећете ви, боме, још… оде наше село!
− Гром их побио, кажу да они једу мачке и жабе и сваку другу
поган − гадљиво се мрштио четни кувар Драго Сантрач, огарављен и
црн као ћумурџија.
− Кажу, кажу. Скокни де, мали, па донеси нашег мачка, да видимо
шта ће урадити кад га спазе.
− Их, шта ће! Дражи је њима мачак, него нама печено јање.
Уплашен као да ће на какву смотру, Николетина се узе опасивати
прије нег ће се појавити пред Талијанима, а све пожурује комесара
Пиргу:
− Ајд, Алиле, излази први, ти си свјетски човјек… Е, куд их ђаво
баш к нама донесе.
Кад је већ подне превалило и заробљеници одавна били
отпремљени у штаб одреда, осматрачи дојавише Николетини да се од
Мрачаја приближује колона од тридесетак наоружаних људи.
Најприје су мислили да је некаква непријатељска војска, а онда су
препознали Тривуна Дракулића и његове Мрачајце.
− Сигурно долази због Талијана − живо дочека Пирго. − Дедер, да
се спремимо за дочек. Еј, Ћупурдија, овамо митраљесце!
Тривун остави борце на друму пред штабом, уђе у двориште и,
пошто се хладно поздрави с Николетином и Пиргом, који му изиђоше
у сусрет, упитно се обазрије по пустој авлији и протисну храпаво, с
муклом зловољом:
− А што ви то радите доље по цести?
− Шта радимо? − уозбиљи се Николетина.
− Талијане дирате! − повиси Тривун глас. − Мислите, ваљда, да
ћемо ми пристати да страдамо због ваших лудорија. Иди ти у свој
Вргељ, па тамо дочекуј Талијане.
Као да их је неко обавијестио о чему се ради, из оближњих заселака
стадоше у гомилама да пристижу људи и жене. Збијали су се уз плот
око авлије, и што се Тривун у препирци више жестио, с њихове стране
чуле су се све чешће упадице.
− Испред читавог народа тражим да се пусте заробљени Талијани!
− викао је Тривун обзирући се на људе наређане уз плот, а отуд, као за
потврду, узаври граја:
− Да се пусте, да се пусте!
− Нећемо за врат још и талијанску војску!
− Доста нам је и усташа било!
Не обзирући се много на вику гомиле, Пирго се унесе Тривуну
право у лице.
− А испред кога ти то тражиш да се Талијани пусте? Гдје ти је то тај
твој „читави народ“? Је л они тамо?
− И они и сви остали! Сви ми тражимо да се Талијани пусте овога
истог часа! − окрену се Тривун људима уз плот дижући глас да га што
боље чују.
− Е, нећемо пустити, да знаш! − уоштри се Пирго, − И сваког
Талијана који наступи на нашу територију сравнићемо с црном
земљом! То ти је наш одговор!
Тривун се окрену према друму и оштро викну:
− Дмитре, овамо први вод! Други вод, хватај заклон!
Још Тривун до краја и не изусти команду, а Пирго одскочи за два
корака уназад и повика према горњим вратима штагља:
− Митраљесци, на своја мјеста!
На вратима штагља показа се љевкаста цијев пушкомитраљеза,
друга се показа испријека, од гумна, из рупе за креч, а од рушевине
појате, иза леђа Мрачајцима, јави се подругљиво боћулин Бране:
− Ту смо, спремни за паљбу!
− Нико да не мрдне с мјеста! − окрену се Пирго Мрачајцима. − Све
ћемо с реда покосити!
− Зар и ти, Никола, по својој браћи? − огорчено простења Тривун.
− И ја, вала! Треба вас побити ко најгоре Тур… усташе! На кога сте
само ви пошли, мрцине!
Као да Тривуна и нема поред њега, Пирго се окрену и пође огради
иза које су, као скамењени, стајали Мрачајци и престрављени,
занијемили сељаци.
− Да знате сви ви добро, Талијан је наш непријатељ исто као и
усташа и још гори, јер је лукавији. Нема с њим дослука ни ахбаблука,
то да вам је једном заувијек јасно…
− Тако је, брате мој! − удворнички упаде један од сељака.
На крају се Пирго обрати самом Тривуну:
− Хајде, води ове своје одакле си и дошао. А ви − ту се окрену
сељацима − крампове у шаке, па с Ћупурдијом прекопавати цесту, ако
не мислите да вам сјутра Талијани дођу у госте. Ајде, ајде, живо!
Све до поноћи, у хладној и влажној магли, сељаци су прекопавали
цесту и рушили подзид тамо гдје је подно пута била највећа стрмина.
Начинили су три темељита прекопа, све се уз пут вајкајући и
отхукујући:
− Јој, мајко јадна, гдје ћемо главе погубити! Ко ће с толиком
државом на крај изићи!
− Објесим ти красног Талијана, куд га ђаво донесе на ово наше
сиротиње.
− Е, вала, нек ми пљуне у брк, ако овуда пријеђе. Копај, Маркићу,
што се вртиш туда ко јаре на лупатку!

XIV
Те ноћи, послије сукоба с Талијанима, у подгорским селима
најближим вароши нико није мирно спавао.
− Ето ти зором талијанске војске. Погоресмо ко видиш ли, боже! −
отхукивали су домаћини.
− Е, луде наше памети! Кад нама Николетина Бурсаћ и Гојко
Ћупурдија капу кроје.
− Дај, народе, да се склања ово сиротиње − договарале су се
најближе комшије, па су сву ноћ извлачили из кућа ковчеге с робом,
мрс и жито и, на брзину склањали у запуштене врзине по ћошковима
башта, по међама, оближњим љескарима и старим јамама за креч.
− Нек макар ово остане, кад ђаво дође по своје… Е, кад би се
Тривун питао…
Ново јутро свитало је облачно, стишано и пуно магле у свакој
удољини. У огољелим орашјима гласно су грактале вране као да слуте
на зло. Са сјевера, отуд од пруге, чули су се ријетки топови и
пригушено куцкање митраљеза.
 − Охо, поранио Бојан Љусина!
На цести, код најдоњег прекопа, већ од зоре су били у засједи
Николина чета и вод Дрварчана. Дрварчани су са собом носили
десетак четвртастих тешких цементних бомби, прављених у Дрвару.
− Пођу ли одоздо жабари с тенковима, смјестиће њима браћа ову
једну глувару, па ће бити што ми радиш!
Вртећи главом, Пирго је радознало разгледао гломазну бомбу с
кратким црним фитиљем, одмјерао јој на длану тежину и напречац се
одлучио:
− Дајте ми још једну. Лећи ћу овдје испод пута да опробам срећу.
− Преблизу је. Сасјеће те митраљезом.
− Не може, у мртвом сам углу. Већ сам ја то испробао у Хрватској.
Кад се већ било добро одјутрило, осматрач повика с једног ораха у
стрмини више цесте:
− Ево их! Један, два, три, четири камиона. Пред њима иде мали
тенк. Ено још једног тенка позади!
Зашишташе оштре команде. Николетина се сав ознојио западајући
за мрк распуцао камењар из кога је расло кржљаво јасеново шибље.
Десно од њега, чисто не дишући, смјештао се дјечачина Маркиша,
обзирући се на окуку цесте иза које се скривао Гојко Ћупурдија с
митраљезом.
− Пази, не пуцај без команде!
Пирго се сасуља низа стрмину повише цесте, упаде у прекоп и за
трен ока ишчезну у густој тамној кукриковини подно пута.
− Ја сигурна човјека, браћо моја! − оте се Николетини уздах
дивљења и он с великим олакшањем погледа око себе и зовну
Маркишу:
− Ти, момчино, не пуцај прије мене. Стрпи се.
Хука мотора постајала је све јача, испуњавајући долину необичним
брујањем које је све више расло, а онда одједном, надвишавајући је,
затутња и заструга танкета испадајући иза блиске окуке. Николетина
рашири очи.
− Сва срећа што смо цесту прекопали, иначе − враг ме однио ако
би се ико усудио запуцати.
 Гутајући пљувачку Маркиша је искоса погледао на скамењеног
Николетину и чекао команду за отварање ватре, а све је молио бога да
до ње не дође и да он остане овако скупљен и укривен у својој логи.
− Помози ти, драги боже! Помози…
Успоравајући, танкета стиже до самог прекопа и, баш кад је за
тренутак застала неодлучно окрећући цијев митраљеза, из
кукриковине, упола исправљен, Пирго муњевито измахну руком и
поново ишчезну у црном шибљу.
− Сад! − шапатом избаци Николетина и приби се уз камен трудећи
се да буде слијеп и глув. Чекао је тако неколико бескрајних тренутака,
док земља под њим одједном кратко поскочи и стресе се, а одјек
блиске експлозије испуни долину и нарасте у моћан хук који као да је
пред собом брисао све препреке и отварао нове пролазе међу глувим
брдима.
− Аха! добио је! − радосно задрхта Николетина видећи како
задимљена танкета, и даље тутњећи, покушава да се окрене и умакне.
− Оп, ено га опет!
Нова експлозија тресну и задими између самих гусјеница танкета,
а тек тада, скрећући Николину пажњу на ту страну, зачу се из
шумарка с друге стране цесте:
− Брза паљба!
Вод Дрварчана, скривен у шумарку, отворио је ватру на Талијане
који су скакали из камиона и насумице се расипали по шикари око
цесте. Тек тада се Николетина сјети да је требало да и сам командује
отварање ватре, па се прогули из петних жила радујући се свом
снажном гласу:
− Брза паљба!
Под заштитом друге танкете три камиона повукоше се натраг
према вароши, док је четврти, с изрешетаним мотором, остао на путу.
За камионима брзо крену и танкета димећи се као да гори.
− Аха, утекоше! Удриии!
Пуцајући за бјегунцима, Дрварчани први допадоше до напуштеног
камиона и навалише да му сијеку гуме.
− Одакле прије нађоше сикиру? − зачуди се Николетина
испадајући из камењара на цесту.
 − Богме ће бити опанака гумењаша! − повика практични Петрарка
Ђурић и стушти се низ пут према камиону.
Не вјерујући својим очима, Николини борци купили су се око
замукле танкете и чудили се:
− Ја, браћо моја, грдосије! Е, јест овај Пирго сигурнији од свега на
свијету.
Један од боћулина скинуо је ципеле с погинулог Талијана,
извученог из танкете, и чудио се:
− Погледај ципеле, ко у дјетета.
− Е, баш су нашли кога ће послати на Подгорину!
Враћали су се уз цесту весели, с великом грајом.
За њима, у испраћај, груну из вароши топ и граната с фијуком
долетје и експлодира у мочварној ували подно косе којом је вијугала
цеста.
− Ихај, сипај, не варај!
− Та ти у село, друга у чело!
− Погоди ко прстом у неко мјесто!
Друга граната тресну много ближе цести, али далеко позади
колоне, трећа се оштро расцијепи у стрмини повише задњих редова,
засу људе земљом и камењем и натјера читаву колону да убрза корак.
− Бјежте ноге…
− Мрцине! Само џабе троше муницију! − опсова Николетина и
живље опружи ноге.

XV
Кроз Подгорину се невјероватном брзином ширила вијест како је
Николетина, заједно с Дрварчанима, стумбао талијански тенк и
попалио камионе.
− Аха, јесте ли чули шта раде наши момци! − пријекорно је викао
Стојан Кекић користећи и ту прилику да изгрди сумњалице и
млакоње. − А има их овамо који причају да ће Талијани за два дана
очистити читаву Подгорину. Дедер, гдје су вам ти ваши Талијани?!
Ребрећи се и јежећи као бодљив јунац, Бикан је неповјерљиво, са
злобним смијешком, слушао незадовољно гунђање Саве Љусине:
 − Видиш ти те памети: низашто-никрошто запуцати на Талијане! А
шта мисли, мајка му јадна, кад Талијан привуче силу? Куд ће онда, је
ли?
Бикан је подругљиво шкиљио испод бјеличасте обрве:
− Куд ће? Биће му боље, нег нама двојици.
− Шалиш ли се ти? Да је паметно с Талијаном се инатити, капетан
Рајић први би запуцао.
− Сви су они једнаки − с хладном злобом смрси Бикан.
− Ето ти га сад. С тобом се од неко доба не може разговарати.
Чујући радосну вијест, Лазија се, први пут послије Николина
одласка, развесели и повика:
− Охо-хо, јеси ли ти видио: гурају наши. − Не дају се, боме, моји
боћулини; зна Лазија зашто је оно пазио и хранио!
Истина, све дотад он је премирао од страха очекујући поразне
вијести отуд од вароши, али сад га је глас о Николиној побједи тако
осоколио да је заборавио све своје сумње и страховања.
Ипак је глас о партизанској побједи испред вароши више забринуо
него што је обрадовао Подгорину. Од Талијана су се људи ипак надали
некој вајди и помоћи, а види ти сад!… Умјесто да око њих лијепо,
наши се с њима завадише и тако сад натоварише још једну напаст за
врат. И опет остадосмо сами, о свом руву и круву.
− Еј, омладино, још је рано да пјевате и коло водите. Богзна шта
нас чека за који дан.
− Ајд, стриче, богати, што кукаш! Не пјевај данас, не пјевај сутра,
онда је најбоље конопац око врата!
Благоје Кртинић, Маркишин стриц, као и увијек на сваку вијест о
нашој побједи, само је уплашено зажмиркао и, ништа даље не
пропитујући, кренуо својој кући. Он је сваки глас о побједи примао с
великом бригом, вјерујући однекуда да су побједе само нешто
привремено и пријеварно, иза чега долазе невоље и тешки дани. Због
тога је сам себи бранио да се радује било каквом добром гласу,
празноверно се плашећи да би то још више убрзало долазак несреће
која иза сваког доброг догађаја иде неумитно као његова сјенка.
− Ма шта се то чује: наши, каже, побили силне Талијане −
пропитивала је његова жена, а Благоје на то само плашљиво замаха
рукама као да ће их чути неко непозват.
− Ћути, ћути, ћути, ко ти је то казао! Ништа није било, нико никога
није побио. То да се не чује из наше куће.
Једини Вргељчани, увјерени да је свака опасност од њих далеко и
да до њихова сеоца никад неће допријети ни Талијан ни црни ђаво,
истински се обрадоваше подвигу свога комшије Николетине.
− Аха, хоће Николетина, богами; није оно џабе у Вргељу расло.
− Муштулук, Марија, син ти уредио Талијане! Камо та ракија?
Сирота Марија забрину се и остави сав посао. Ето ти, опет Никола
нешто тамо запетљо! Свак мирује, а он… од њега се увијек нешто чује.
− Јелка, душо, припази ово куће, ја опет морам до онога нашег
сретника. Кажу да је − шта ти ја знам − с Талијаном се тамо нешто…
О, боже мој, докле ћу ја њега сјетовати.
− Добро је он урадио − мама; по селу причају − узе га у заштиту
сестра Јелка и њезино дугуљасто бљедуњаво лице оживи лаким
руменилом. − Немој ти њега тамо корити, греота је.
− Ех, моја душо, добро урадио! Ко би се надао да ће се он тако
испизмити. Шта су му сад Талијани криви, јадна мајко?
Видећи кроз прозор своју матер, ситну и збрчкану, изгубљену у
плавом мушком капуту, Николетина осјети како му грч горке
жалости за тренутак стеже срце. До бога му је било жао те драге
напаћене старице која, ево, и данас, за љубав сину, долази са својом
празничком торбом да помогне колико се даде и колико она умије,
разумије и може у ова чудна и спетљана времена.
− Командиру, ево ти матере.
Николетина се намршти, шикну љутито као гусак и закорачи
напоље. Као да га ту одавна чека, мати га загрли на самом прагу и сва
сијајући од тихе среће једва протепа озеблим помодрелим уснама.
− Фала богу нек сам те нашла… Дај, душо, да најприје огријем руке,
па ћемо онда… Опет сам чула да си нешто закуво.
Говорила је тако мирно и домаћински брижљиво као да је ријеч о
некаквим кућевним пословима које им ваља заједнички претрести.
Од онога чим се Николетина бавио ништа није било толико далеко и
недокучиво а да она не би осјетила потребу да се и ту умијеша и
помогне колико је кадра.
 Послије пола сата, порумењела од гријања, Марија је слушала
Николино зловољно звоцање:
− Зашто их дирамо, велиш? А зашто су они навалили на ово наше
сиротиње? Ено им њиове земље. А они… ко онај твој међед, мајко.
− Е, међед, међед! − заврти старица главом. − Ово је трећа година
како га нема, а баш ми се био на главу попео.
− Ето ти видиш. Тако би и Талијан, само да га пустимо.
− Па не дајте, мој синко − забринуто напомену Марија гледајући
час Николу час подругљивог Пиргу.
На повратку кући Марија је свратила у штаб да види заробљене
Талијане. Тамо јој командант Радекић сасвим озбиљно понуди:
− Хајде, Марија, узми са собом овога једног Талијана нек ти
помогне код куће. Шта ћеш, ти си сама, неће се Никола љутити.
Старица пажљиво одмјери гаравог ониског војника тужних очију.
Није јој се учинио лош.
− Ма да ми не буде правио штету, бог ти га не убиће?
− Неће, не бој се. И он је земљорадник.
Натуцајући понешто талијански и помажући се француским, Урош
објасни Талијану куд му ваља ићи. Војник озбиљно, у знак пристанка,
потврди главом и оде да се поздрави са својим друговима.
Уз пут је Марија, прекидајући неугодну шетњу и смећући с ума да
је Талијан не разумије, стала да прича:
− Ајде, мој синко, боље ће ти код мене бити него горе у штабу.
Тамо те нема ко ни окрпити, ни опрати, ни… Знаш и сам како је кад
нема женске главе… А и мени ће бити разговорније с тобом. Шта
ћемо саме нас двије кукавице!
На све њезине ријечи Талијан је само потврдно климао главом и
нешто кратко одговарао на свом језику.
Кад јој мати рече да је довела Талијана да им помаже у послу,
тањушна Јелка само се забезекну и укочено се загледа у
црномањастог странца, не успијевајући никако да од њега одвоји очи.
Да су однекле довели мечку, она би се далеко мање изненадила, него
сад кад је пред собом угледала жива живцата Талијана, једног од оних
с којима се тамо негдје испред вароши бије њезин брат.
 − Ајде, душо моја, спремај човјеку ручак, што си се загледала у њ!
− Па, па… па, мајко, шта ћу му дати? Ко би знао шта он једе?
− Једе што и остали свијет. Па и он је крштена душа, питала сам ја
команданта.
− Ајме мени, спремај ти, ја не смијем.
За трен ока кроз Вргељ се пронесе вијест да је стара Марија
Бурсаћева довела заробљеног Талијана. Све је кума трчала куми, а
прија прији и јављала:
− Сестро моја, не питај чуда: дошла Марија од Николетине и
довела Талијана. Кажу, црн ко Арап, страшиво и погледати.
− Ајде, слатка, да га видимо. Ја не смијем сама.
− Па могле би. Звала сам Савку, ал њој не да свекрва: жена тек што
се није породила, па се боји какве несреће.
Долазећи надомак Маријине куће, жене су викале из сокака:
− О, Јелка, изиђиде.
Јелка је истрчавала у тијесан пролаз између мокрих плотова и
свакој групи напосе спремно објашњавала:
− Богами, ко и остали свијет, ја се већ на њ обикла. Ено га, једе
крув и кајгану, све се дави… Улазите, не бојте се.
Жене су у почетку, онијемеле и као зачаране, нетремице буљиле у
туђинског војника, а кад би се у кући затекао који мушкарац, оне су га
молиле:
− Дедер му нешто реци да видимо шта ће.
− Џабе ти је њему говорити, ништа он не разумије.
− Како неће разумјети, та није луд?
− Ама, жене, он говори друкчијим језиком него ми.
− Како друкчијим? Та чује ли кад му нешто кажеш?
− Чује, ал не разумије. Ти му, на прилику, кажеш „кућа“, а то ти је
код њега нешто сасвим обратно − лонац или тако што.
− Ајме, помози ти боже, бенаста народа: од куће мисли да је лонац!
− Па да, таки му је језик, што се чудиш!
Група старијих жена, Маријиних вршњакиња, невесело је загледала
Талијана, па кад видјеше да је сасвим младо момче, можда још
нежењено, узеше га сажаљевати:
− Еј, чемерни војник, јадна му његова мајка за њим!
− Сигурно сад јадница поваздан плаче за њим ко и ја за мојим
Пером.
− Ех, како и неће кукавна мајка, видиш како је ово наочит момак.
− Какав био да био, он је, боме, својој матери и лијеп и наочит.
Једна од жена која је имала два сина партизана поче да шмрца и
брише очи, за њом заплака друга, па трећа − све војничке мајке.
Видећи то, млади Талијан искриви и стеже усне, обори сасвим ниско
главу и сви спазише како му крупне сузе, блистајући, почеше капати
на под. Биће, ваљда, да се сјетио своје далеке матере гледајући ове
старе расплакане жене.
− Ех, грдна рано, види га − плаче!
− Шта ћеш, нашао се човјек у туђем свијету, далеко од своје куће.
Убрзо се сазнало да се Маријин Талијан зове Дино, али како је то
име било посве необично и тешко се памтило, сељаци га једноставно
прозваше Дане. И сам заробљеник лако се привикну на то име. Канда
му је било и мило што се по имену не издваја од осталих сељана, па се
радо одзивао на узвик сваког дјетета у засеоку, док је с Јелком
пролазио куда на посао.
− Дане, о Дане!
− Аха!
− Куд идеш, Дане?
− Аха!
− Куд идеш, болан?
− Аха!… Добро, добро!
И тако би то ишло до у бескрај да се увијек не нађе неко од
старијих који викне на дјецу да се оставе страњског човјека.

XVI
Опрезни Талијани брзо нањушкаше какво је расположење Тривуна
Дракулића, па убрзо с њим ухватише везу. У томе је видну улогу
одиграо капетан Рајић, који је и сам знао понешто талијански и био
као створен за преговоре те врсте.
У друштву Рајића и Дракулића, група талијанских официра,
заједно са неким цивилима, инжењерима, обиће оштећен и
запарложен рудник боксита и од тога дана по Мрачају пуче глас да ће
се рудник поново отворити, а сваком ко у њему буде радио, Талијани
ће давати брашно, пиринач, шећер и макароне.
− Америка ће бити, па ето ти! − викао је Тривунов џелат Кркан
разметљиво узмахујући својом овнујском главом.
Десетак дана послије првог пораза на цести, Талијани поново
покушаше да из вароши продру на подгорску висораван. Овај пут су
кренули без икакве моторизације, потпомогнути жестоком ватром
артиљерије која је без престанка тукла чуке повише вароши, укривен
заселак у коме се налазио Николин штаб и групу истурених кућа на
једном брешку гдје је био логор Стојана Џамоње. Народ је у паници
нагнуо у бјежанију, сијући уз пут страх и ширећи глас да се ближи
пропаст устанку и читавој Подгорини.
− Ајме, мајко јадна, ето их из вароши пљева и мрав! Има их на
милијуне!
Борба се отворила у рану зору, а већ око подне на положају су били
и Радекић, и Урош, и сам Бојан с једном од својих најбољих чета.
Талијани су били продрли скоро у пола косе уз коју је ишла цеста, али
ту их је Николина чета чврсто прибила уза земљу ријешена да их даље
не пусти. Црвен и ознојен, пун пискавих псовки, Пирго је лично био
за пушкомитраљезом.
− Тако, момци, ако, божју вам!… Зар да нас Бојан вади из шкрипца!
− сиктао је он чујући паљбу пристиглих „бојановаца“.
Пред саму ноћ Талијани се изненада повукоше, а сјутрадан се
напад не обнови као што су то партизани очекивали. Умјесто тога,
негдје иза бљештаве прошарице облака на истоку, зачу се необично
зврјање које је све више расло, док најзад не испуни читаво небо над
партизанским положајима. Изненада, далеко ближи и крупније него
што се ико надао, појавише се три талијанска авиона. Блијештећи као
да су од сребра, они начинише два-три круга изнад засеока у коме је
логоровала омладинска чета, а онда отуд почеше трести земљом
тешке детонације и дизати се гарави клобуци дима.
− Пази, бомбардују! − пригушено рече Радекић склањајући се
заједно с Николетином под једну нагнуту лијеску недалеко од
најдоњег прекопа на цести.
− Богами… па ово је прави рат, друже команданте! − чисто радосно
узвикну Николетина затежући на себи кус домобрански шињел. −
Видиш ли ти, довукло је то и авијацију на нас.
Талијански авиони избомбардоваше још неколико села ближе
вароши, проштеповаше из митраљеза околне чуке и косе, па се
вратише одакле су и дошли. Од читавог њиховог тутња и треске биле
су оштећене свега три-четири куће и убијено једно говече, али је зато
остала по селима грдна страва од њиховог поновног доласка.
− О, мајку му лоповску, куд је сад ижињало да се одозго баца! −
чудио се Јовандека Бабић обилазећи љевкасте рупе око глибајачке
школе. − А, јок, нећеш из овога рата изнијети живу главу таман да си
цицвара!
Тек у неко доба тога дана Николетина се присјети да Мрачај није
ни бомбардован ни тучен артиљеријом, иако је сасвим близу вароши.
− Аха, чујеш ли ти то, комесару? − прену се Радекић.
− Кажем ли ти, да Дрварчани имају право. Талијани и четници
међу собом нешто шурују! − живо прихвати Урош.
− О, људи, људи, ко би се томе надао!
По селима испред вароши, пуним страха од поновног
бомбардовања, топовске паљбе и талијанског продора, шапатом пође
вијест да партизанска команда, под утицајем Дрвара, завађа народ с
Талијанима и уваљује га у зло. Није доста било усташа, него нам дај
још и Талијане за врат.
У дуге јесење вечери, окупљени око разгореле ватре на огњишту,
људи су пажљиво и забринуто слушали задриглог Ђукана Кечу:
− Де ви, само ви тако, пуштајте да вам Дрварчани и онај Турчин
Пирго раде под носом шта им драго. Лијепо ћете се онда провести.
Имаћете и дан и ноћ авијацију за вратом.
− Па шта да се ради, Ђукане, брате?
− Их, шта! Гоните гада испред своје куће, буните се! Јесте ли сад
видјели Мрачајце? Сједе људи лијепо на миру код своје куће, нит се
боје топова, нит авијације, а усташе − да знате − ни под реп им не
смију погледати, не дају Талијани. Ето, то је памет и политика.
− Већ ми одавна видимо, мој Ђукане, да је Тривун Дракулић
окренуо како је за народ боље.
− Тако је, брате мој. И Тривун и капетан Рајић штите и бране
народ, спасавају српство од пропасти. Није њима до лудорије као овој
комуни.
− Збиља, Ђукане, што се прича да Талијани за једног комесара дају
једног усташу?
− Жива истина, својим сам очима видио. Ти им даднеш овог једног
са звијездом на челу, а они теби усташу. Тако се у Лици радило.
− Хм, опет је греота свог човјека издати туђину.
− Ех, греота! А зашто он мене на живу ватру ложи и пред мојим
прагом загриза у Талијана?!
− И то што велиш, нек он пред својом кућом прави оно што не
ваља.
То шапутање подривало је и онако црвоточну борбеност сељака
испред вароши и они почеше све мрскије, отворено непријатељски,
гледати Николетину и Пирга, а нарочито Дрварчане. Дрске и језичаве
жене у очи су говориле Дрварчанима:
− Боље би било да сте пазили своју кућу, него што се овуда вуцате.
Једне вечери из Џамоњине чете побјегоше три борца. Изаслана
патрола не нађе их код њихових кућа, а послије три дана прочу се да
се сва тројица налазе у чети Тривуна Дракулића. То и осталим
колебљивцима послужи као сигнал, и за десетак дана преко двадесет
бораца пребјеже Тривуну. Било их је из свију чета изузев Дрварчане и
удаљени Лазијин батаљон.
− Не ваља, Милошу, никако не ваља − натушти се Урош кад у штабу
прочита извјештај о посљедњим бјегунцима. − Ваља с Тривуном
коначно пречистити рачуне.
− Пречишћавај их како знаш. Ето тебе, ето друга Милана. Ја не
идем у Мрачај, док је год Рајић тамо, јер… неће добро бити или за ме
ил за њ.
Радекић се, војнички оштро, окрену малом прозору и погнуте главе
загледа се ћутке некуд напоље.
Истог дана, предвече, Радекићу јавише да га у авлији пред штабом
чека неки сељак који се никако није дао склонити да уђе унутра.
 − Море шта ми се ту измотава! − нељубазно промрси он и, кријући
немир, упути се напоље ошинут некаквом непријатном слутњом.
Над селом се згушњавала хладна сјена спорог предзимског сутона,
дуг, неодређен и пуст прелаз из дана у ноћ, кад се чини да је вријеме
застало и стишало се на тој невеселој граници између свјетлости која
се безвољно гаси и мрака који нерадо наступа. Радекић се још с прага
намршти и тешка корака упути се према човјеку који је стајао уз
ограду, крај самих авлијских вратница, као да је готов да сваког
тренутка изиђе.
− Ти си ме тражио?
Сељак се више стресе него што се покрену. Било је у њему нешто од
озебле нашушурене птице.
− Јесам, друже команданте.
− Па шта је, шта ти треба?
По читавом сељаковом најеженом изгледу, по ушиљеном лисичјем
лицу, а нарочито по лоповски немирном и несигурном погледу, могло
се одмах погодити да му савјест није чиста и да је пошао по некаквом
послу који му се ни самом не чини на мјесту. Сегнуо је руком у џеп од
гуња и дрхтурећи извадио дебео коверат.
− Друже команданту, ово ти шаљу…
Радекић се и нехотице трже уназад ошинут језом.
− Ко шаље, ко?! Одакле? Одакле, говори? Је ли, ти?
Засипајући непозната гласоношу узрујаним питањима, командант
залупи вратнице авлије и заклони их леђима као да се боји да му овај
не побјегне.
− Ко ти је ово дао, говори, бре, џукело једна?!
Тресао је сељаку под носом раскинут коверат с дебелим смотуљком
новчаница и све се више узбуђивао као да му се однекле неминовно и
брзо ближи опасност.
− Овај, овај… шта ја знам… то је одоздо… Они ми дали, ма они ми
дали… послали! − сметено и престрашено замуца сељак не надајући
се оваквом обрту.
− Који они, бре, лебац ти твој сељачки?!
− Ма они, молим вас, они доље у вароши! Шта ја знам шта је ту!
Носи, вели, Коста…
− Носи, Коста, је ли?! Па онда лепо мене извлачиш из штаба и
овако у ћошак, а?! Не знаш ти, ти не знаш…
Радекић се све ближе примицао сељаку и уносио му се у лице, док
овај најзад, сатјеран у шкрипац, зблануто не избаци:
− Богами, друже команданте, ја ништа не знам! Шта ја знам да ћете
се ви тако на те паре наљутити!
− Паре! На паре, је ли?! − чисто јекну Радекић и као да свом
силином вади нож који му се болно заби у груди, он истрже револвер
из футроле.
− Ево ти за твоје паре!
На изненадан пуцањ слети се у авлију читава заштитница и особље
штаба. Узрујани Радекић, као обневидјео, гурао се према Урошу и
муцао пружајући му подеран пакетић:
− Ево, то су они мени нудили, то! Команданта Подгорине да купе за
лире, за смрдљиве паре!
Нагнут над погинулим, неко из штапске заштитнице већ је
разочарано отезао:
− Ихај, па ово је мрачајски кнез Коста!

XVII
Забринут све отворенијим Тривуновим отпадништвом, Урош с
двојицом курира крену за Мрачај да учини још посљедњи миран
покушај како би бившег наредника одвратио од шуровања с
Талијанима. Прије поласка дуго се савјетовао с другом Миланом и
кренуо на пут већ касно послије подне. Добар комад пута пратио га је
командант Радекић, разигравајући чила вранца и озбиљно
напомињући:
− Чувај се капетана Рајића. Море, то ти је џукела на кубус. Кладим
се да је оно с писмом и парама његово масло.
Ближило се вече. С изведрена неба, као да надолази у таласима,
путнике је полијевала оштра студен. Мали чупави коњићи дурашно су
касали цестом. На мјесту гдје се од цесте одваја пут за Мрачај, Урош
сусрете једну Николину патролу.
− Шта је новога, момци?
 − Ништа, друже политички. И јутрос Талијани излазили у Мрачај,
њих око тридесет. Иза подне су се вратили.
− А ви, нисте пуцали?
− Нисмо, друже политички. Била је само наша патрола, а Талијани
далеко.
Забринут овом новошћу, Урош скрену на сеоски пут. Под коњским
копитама зацвили упола смрзнуто блато.
− Ето зиме − помисли он с нехотичном језом и одједном га обузе
сумња да од овога посла и разговора с Тривуном неће ништа испасти.
Као што се Урош и надао, Тривун га дочека хладно, непријатно
изненађен као да му је гост пао у врло незгодно вријеме. Због нечег
веома збуњен, он се једва сјети да Урошу понуди да уђе у кућу.
Наређујући за лампу и тражећи чаше стаде да се извињава:
− Посао некакав и све, шта ти ја знам − не зна човјек ни куда би
прије… Хајде да вечерамо, па ћемо сјутра, кад се одмориш, да мало
поразговарамо.
− Добро би било да ми то урадимо још вечерас. Гдје ти је тај твој
капетан? Гдје је Марко?
− Сваки за својим послом, а ја ти без њих − знаш и сам…
Из читавог Тривуновог држања избијало је нешто несамостално,
скучено и неодлучно, да ни по чему није личио на онога
дојучерашњег отреситог и грубог наредника. Одмах се видјело да је
узде узео у своје руке неко чвршћи и јачи од Тривуна, па се сад бивши
жандарм без много отпора покорио старијем и изгубио напречац сву
своју дотадашњу предузимљивост, окретност и смјелост.
− Шта је то, Тривуне, ти као да ниси газда у својој рођеној кући, а?
− Остави, богати! − намршти се Тривун одговарајући сниженим
гласом као да се тиче неке непријатне ствари о којој му није мило
говорити.
Узалудно је било све Урошево наваљивање да се поведе озбиљан
разговор о приликама у Мрачајској чети. Тривун је само одмахивао
рукама и мрштио се.
− Остави… чекај, брате, док он дође.
Тако се „он“, по имену и не поменути Рајић, поставио као
невидљив бедем између Тривуна и Уроша. Осјећало се да тај мекша и
савија Тривуна и до оне мјере докле наредник никад није ни
помишљао да иде.
Један од бораца, и то баш онај глуви Милан који се у офанзиви
пробијао до Радекића, одведе Уроша и његове пратиоце на конак у
кућу старе Микаче Којића. Разговорна баба дочека их још с прага
виком и добродушним пријекорима:
− А, то ли је тај Урош, ђеда му његова, да би ли?! Тај ли је наредио
кавгу с Талијанима, а?! Ајд ајд, улази, сједи, да те баба боље види… О,
о, нема га педаљ висок, а види ти. Мала печа, велик скок. Ђаволе, не
јаши кобиле, нек сам и тога Уроша својим очима видјела.
Послије је баба с пријекором неосјетно прешла на похвале:
− Е, вала, нек сте Талијану дали по репу, баш ми је мило. Нек виде
да и у Подгорини мајка рађа људе, а не овнове… Ех, синак, сита сам
се наслушала топова кад сте се оно ономадне тукли… Пролазили су
тада пси заједно са оним нашим капетаном, а ја свог мачка сакрила у
сандук с осјевинама. Јест, вјере ми, дјецо.
Гледајући Уроша како опрезно сркуће врело млијеко стара се
разњежи.
− Мој синак, некако си ми питом ко каква цурица. А гледам онога
Тривунова капетана… ја му донијела букару с водом, а он само
принесе нос, па ми враћа: опери то, вели, боље, стара… Мајку ли му
његову, ко да је читавог вијека пио из златне букаре.
Микача смјести Уроша и курире у једну од споредних зградица, у
тијесну и врло чисту собицу у којој је све мирисало на стари босиљак
и конопљано сјеме. Заспали су одмах уз цијук мишева, преморени од
пута и омамљени устајалим тешким мирисима.
У неко доба ноћи Уроша пробуди снажно лупање у врата. У сну је
подуго слушао то бубњање, све док оно не нарасте у сасвим блиску и
јасну лупу и најтера га да уз лак трзај отвори очи. Пред њим се
забјеласа мутан квадрат прозора и у истом тренутку рука му грчевито
поче да пипа и тражи опасач с револвером.
− Гдје сам ја ово? − сину му у буновној глави.
На поду, уза свој кревет, чуо је звецкање и пригушен шапат једног
од пратилаца:
− Јоване, Јоване, устај, неко лупа!
 Тек тада се Урош сјети гдје је и вадећи револвер викну:
− Ко је то?!
− Марко, Марко комесар! − чу се узбуђен одговор и лупање
престаде.
− Шта је, Марко? сасвим се разабра Урош и пун слутње откључа
врата. У собичак нагло провали талас хладног ваздуха који је оштро
мирисао на мраз.
− Друже комесару, брзо устајте, капетан се спрема да вас ухвати и
преда Талијанима! − без предаха забрза Марко. − Ја сам га прије пола
сата чуо како се препире с командиром Тривуном. Капетан одабира
борце који ће поћи на те, а Тривун каже да је боље да те убију из
засједе. Гадно је, вели, жива га предавати.
− Гадно је жива га предавати − понови у себи Урош ту реченицу
излазећи у мрачно двориште и стресе се више од тога грубог вучјег
Тривунова милосрђа него од зиме.
− Куда ћемо, Марко? Ја се овдје слабо сналазим.
− Ето, туда, тим путељком иза баште. Тамо су иза оних стогова
наши.
− Који наши, Марко?
− Скојевци. Шесторица су пошла са мном. Нама више нема
повратка у чету. Капетан ме прекјуче узео преда се, па дедер: имаш
ли у чети чланова Партије, ко су ти све скојевци, шта се у вас чита?
Једва ме Тривун ријеши биједе.
− Значи − бјежите.
− Шта ћеш друго, друже комесару, кад се тамо искупља сва банда
што је има у Подгорини. Јуче ујутру стигао је и онај Саво Љусина.
− Дакле, и Саво је отворио карте − чисто као да се обрадова Урош
на ту новост, па престаде да даље кори Марка. Хтио не хтио, видио је
да је момак још најбоље учинио што се с омладинцима повукао из
тога осињака.
Из баште, код стогова сијена, чекали су наоружани скојевци. С
њима је био и онај мирни глуви Милан који је Марку ноћас и казао
гдје је смјестио Уроша. Стајао је подаље од осталих, скроман и тих као
и увијек.
 − Ти се, Милане, нијеси вратио? − изненади се Марко.
− И ја ћу с вама, дру…− озебло протисну момак и покрену се испод
стога.
− Нећеш натраг Тривуну?
− Нећу − просто одврати Милан притискујућн, по војнички, лијеву
руку уз шав на чакширама.
Мала колона, предвођена Миланом, најближим пречацем изби на
државну цесту и тек ту се прекину хладни мук. Момци се сврсташе
све по двојица и уз притуљено жуборење потече жив младићки
разговор. У оштром хладном расвиту Урош баци поглед на близе,
добро видљиве врхове планине па избаци дјетињски обрадовано:
− Пази − снијег!
− Снијег, снијег, друже комесару! Како ли ћемо сад ратовати?

XVIII
Са падањем ноћи непокретни ваздух као да се све више пунио
боцканим иглицама невидљива мраза. Оштра хладноћа постајала је
чисто опипљива и од њезина додира бридили су образи као опрљени.
Стари људи, осјећајући сваку кошчицу у охладњелу тијелу, бјежали су
ближе огњишту, шмрцали и прорицали:
− Мирише на снијег. Ето бјелана, освануће сјутра.
По опустјелим двориштима луњале су старе крмаче и забринуто
роктале носећи у зубима прљаву сламу помијешану с перјем. Као
сива лопта на ивицу Кекићева купусишта доскакутао је зец. Стојанова
жена видјела га је с дрвљаника, али јој се нешто сажалило, па није
викнула пса. Подигла је накупљено тријешће, бацила поглед на село
замрљано сутоном и с материнском брижљивошћу помислила:
− Смрзнуће ми се Лека ноћас у селу. Морам јој угријати циглу, па у
кревет.
Негдје иза поноћи, враћајући се с неке конференције, Стојан
Кекић осјети паперјасте пахуљице како му се залијећу у трепавице и,
топећи се, влаже му очи.
− Охо, богами снијег! − обрадова се сељак и пред очи му изиђоше,
запамћени још у дјетињству, сви пријатни доживљаји у вези с првим
снијегом: гар од спаљене сламе и заклано крмче, ухрањено за посјек,
јабуке извађене из окна са житом, топла фуруна и соба пуна веселих
прелаца. Први снијег давао је ватри њезину праву топлину и сјај,
остављеним јабукама мирис минуле јесени, дјечјим играма изузетну
чар, а заћуталим даљинама узбудљиву љепоту старе приче. С
тишинама које доноси први снијег, увијек је у Стојану оживљавала и
нејасна нада да ће му доћи у походе некаква нова и чиста радост.
Откуд и како − о томе није размишљао. Можда је свему била крива
дјевичанска бјелина добро познатог родног краја и смирен сјај и
љепота шљивових грана, преконоћ окићених и процвјеталих.
Ујутру је заиста освануо снијег до глежња висок. Читав крај био је
испуњен тешким сјајем од кога су се сјениле очи, па се губила
гранчица између обасјана снијега, снијежне свјетлости и распршених
облака. Истински, прави живот збио се у сеоска дворишта гдје су се
пред стајама пушила ђубришта, тамо-амо пролазила тамна чељад,
мотале се и гурликале свиње, лајали пси и у напрашеним гранама
озебло грајали врапци.
− Охо, видиш ли ти снијега, домаћине? − умјесто поздрава јави се
Стојану с прага зградице још увијек бунован друг Милан и туробно се
загледа у њему необичан сеоски пејзаж потопљен снијежном
тишином. Тога истог тренутка с болном оштрином сјетио се
бањалучког Краљевог друма и његових кестенова напрашених првим
снијегом. Туда је свако јутро пролазио у своју фабрику и дешавало се,
баш првог снијежног дана, да он буде први који по нетакнутој плохи
снијега остави своје стопе.
И сад је, закорачивши с прага зградице, оставио први траг у чистом
прхком снијегу и због нечег се обрадовао обазријевши се на своје
стопе.
„Ето, живи се, гази се први снијег, па макар и далеко од Бање
Луке“.
Сад се због нечег сјети и мале Леке. Веома живо замишљао је како
се тањушна крхка дјевојка на овој студени зимогрожљиво скупља под
покривачем и привлачи уз браду витке ноге. Зашто је тако недокучиво
и далеко то мило створење које му је скоро сваки дан пред очима и
надохват руке?
Па се и то питање, болно као муњевит рез, без одговора рушило
некуд у дубину, јер су већ преда њ, од прве реченице измијењене са
Стојаном, излазили свакодневни проблеми устаничке Подгорине,
бацајући у засјенак сваку личну муку и невољу.
 А у то исто вријеме, мала Лека, скупљена у кревету, отвори за
тренутак очи, угледа кроз прозор бљештав шљивик под снијегом, па
прије него је и појмила шта би то било, поново спусти трепавице и
завезе се у још дубљи, здрав јутарњи сан. Сањала је снијег, мек, сјајан
и чист, некакве њиве с оградама и Радекића, опоро снажна,
препланула и висока, чврсто утегнута у тврде каише без сјаја…
Пред подне се вријеме мало разгали и облаци побјегоше некуд
навише. Свјетлост закратко ојача и видик се продуби, а онда се исто
тако нагло смрачи, сива тмуша стијесни видик и привуче небо над
брда. Поче да снијежи изријетка и у крупним пахуљама, па убрзо
загусти као да се растресит паперјаст облак осипа и круни на земљу.
Снијежило је тако и сипало над читавом Подгорином, наводећи
људе на прве зимске бриге: како ће нахранити стоку, привући дрва и
самљети жито. А напоредо с тим свакодневним и још из дјетињства
знаним бригама сад су долазиле и нове, исто тако важне и чврсто
везане уз њих и њихов живот и опстанак: ваљало је водити бригу о
војсци − за војску мљети и пећи, превозити храну, муницију и
рањенике, плести борцима чарапе и водити сваку другу бригу. За
војску, као за своје чељаде, човјек је остављао дио и у хамбару, и у
смочници, и на тавану, и у обору и у оскудном предиву. У свачијој
кући, невидљив а вјечито присутан, живио је још по један члан
породице − партизанска војска.
Некако баш тих дана, беспућем, козјим стазама и првим, плитким
пртинама, стиже у Подгорину неколико примјерака партијског листа
„Борба“, штампаних чак у Србији, у Ужицу. Из њих Подгорина
сазнаде о великим борбама у Србији, о тамошњој слободној
територији, освојеним градовима, партизанској артиљерији, о устанку
у осталим крајевима Југославије. Сазнаде се, најзад, сасвим сигурно и
јавно, да се врховни командант читаве партизанске војске зове Тито.
То необично име партизанима је звучало чудно и некако туђе, а
свијет по селу стаде се забринуто пропитивати:
− Тито се зове, кажете? То, канда, неће бити Србин, а?
− Бој се, богами, да неће. Да није шокац, све му до мора?
− Вјере ми, кажу, да је то краљев брат Ђорђе, онај што су га
прогласили за луда, па сад утекао и диго устанак.
− Реци ти то, рођо. Не води свака шуша војску.
 − Какав краљев брат! Баш ће ти он доћи међу нас, простаке! Прије
ће то бити неки онако − кога су змије клале.
Кроз Подгорину наиђоше два-три партизана родом из Лике,
Кордуна и Баније, који су се борили у Србији па су се сад пребацивали
за свој завичај. Од њих Подгорина сазнаде прве вијести о четничкој
издаји и о њиховом шуровању с Нијемцима. У памћење људи зареза
се име четничког вође Драгољуба-Драже Михаиловића.
− Нешто му и овај наш Тривун нагиње на ту форму, ашикује с
Талијанима − почеше сељаци вртити главама.
− Не дирај ти Тривуна, зна тај шта ради. Све он с Талијаном лале-
миле, а овамо: штити своје село и спасава народ од душманске руке.
− Ех, спасава он, ђавола! Мрцини се не ратује, па гледа како ће
извући главу. Баш Талијана боли за нас нека ствар.
− Де ти, де, јуначи се.
Више тајно него јавно, промуваше се кроз Подгорину, на путу за
Лику и Банију, неки људи из Србије с необичним шубарама
„накривачама“, с црном кићанком са стране. Иако су били опрезни
видећи да су у партизанском крају, ипак се брзо прокљувило да су то
четнички изасланици и агитатори. Не питајући никог ништа, нит
коме подносећи извјештај, Бојан је доље, надомак пруге, заустављао
све те шубараше и без много испитивања опремао их ноћу у дубок
јарак подно штаба − „на рад у Њемачку“.
− И ноћаске смо једног краљевог курира спровели доље у „Бојанов
јарак“ − подмигивали су се с познаницима Бојанови пратиоци,
кријући од свог команданта да су томе јарку дали његово име.
Тако, тих првих зимских дана, читава Подгорина као да се
препороди, живну и дахну другом душом. Сад се већ сигурно знало да
устанак није ограничен само на њихову Крајину, дио Лике, Банију,
далеког команданта Шолају и неки неодређен терен преко Врбаса.
Сад је ту била и Србија − ехеј, Србија, мајка мила! − па Црна Гора,
па… И све то води једна команда и држи једна рука. Није више
Подгорина усамљена.
− О, људи, јес ти видио, ја мислио да је ово што се почело у
Подгорини све наша сељачка будалаштина, а гледај ти сад − устала
читава држава, војска се створила, команда… онај, како се зове… О, о!
− чудио се стари Јовандека Бабић врпољећи се у задњим редовима на
свакој конференцији у Глибајцу.
Активизирао се чак и стари Тодорина Мајкић-Ићановић, па се
посвађао с братом Глишом и отишао у штаб одреда да помаже у
кухињи. Тамо је, љуштећи кромпир и страшно колутајући прецрним
разбојничким очима, јадиковао што није млађи, па да пође сјећи
Турке.
− Ауф, пустекију му његову, да ли га ђегођ пристигнем!
Кувар је узалудно покушавао да му агитује о братству. Старчина
просто није имала ува за те ствари и као да није ни чула што се
говори.
− Причај ти то, дијете, тамо ком другом а ја имам свој појам.
Док се још Подгорина радовала и поигравала слушајући вијести о
Србији, стиже изненада штабу у госте кошчат, црн и строг човјек у
шубари, тамној блузи и чизмама, жив као варница и наизглед
свевидећ и свезнајућ. Још околина штаба није стигла ни да чује ко је
то, а он је већ изгрдио коњушара што расипа сијено, скопао курире
због неких радио-вијести и пред запањеним куварем извукао испод
ниске клупе замотак с овчијим бубрезима и повикао:
− А за кога је ово остављено, а?!
Сјутрадан, пуни зорта, борци штапске заштитнице пронесоше кроз
село вијест да је у штаб стигао главом сам „командант Босне и
Херцеговине“ и да се зове друг Стари.
За неколико дана Стари је прошибао уздуж и попријеко кроз
читаву Подгорину, обишао логоре, положаје и сеоске одборе и свуда
је давао оштре замјерке и одрешите савјете. Неког је изгрдио јавно и
гласно, пред свијетом, другог је повукао у ћошак и напола гласа,
рођачки добродушно, уружио га због какве грешке, а трећег је за трен
ока испрескакао с десетак подругљивих питања и примједби и, не
дајући му да се снађе и смисли одговор, посијецао га кратким опорим
закључком:
− А, драги мој, све је то лук и вода!
Баш кад се спремао да крене у Мрачај, Тривуну, Стари је добио
хитан позив некуд на другу страну. Опремајући се ујутру на пут, он
пријатељски потапша по рамену глувог Милана с којим је у посљедња
три дана пројахао читав сектор изнад пруге и тада га борци
заштитнице први пут видјеше да се смије широко, пуним гласом и
читавим лицем.
− Милане, мајка му стара, размрдај се мало, ти си момче,
младожења!
Одјахао је живим касом не обзирући се, главе мало накривљене
удесно, па све се чинило као да то, помало се кицошећи, јаше у госте
какав старији Подгоранин. Испред штаба су ћутке за њим гледали, и
сад је сваком било жао што тај наоко суров човјек одлази из њихова
краја. Ето, био је свега неколико дана, а ипак као да то из куће одлази
сам домаћин главом.
− Их, што је тај знао коња потковати, док оком тренеш! − с
истинским дивљењем јави се Малета Буљ који је тога јутра дотјерао у
штаб неке овце.
Од тога дана грлати Малета, главни извикивач парола у свом селу,
унио је у своју скромну збирку још једну паролу и на сваком збору
извикивао је с истинским одушевљењем:
− Живио друг Стари!
И том приликом увијек би се сјетио ковачке вјештине друга Старог
и с дивљењем завртио главом.

XIX
Чим би се Тодор помолио из бараке, чупави чича Дињар весело га
је дочекивао:
− Бокане, Боканчићу, уранио, зору преварио, а? Ајде амо да
запалимо по једну ко прави људи.
Тај Дињарев јутарњи поздрав као да је бацио ведар лак одсјај на
читав тај дан: старчева срдачност звучала је у гласу Миле Плећаша,
поигравала у црним немирним очима доктора Казимира, огледала се
у држању бораца заштитнице који су се постројавали на заравњаку и
намигивали кришом Тодору. Смирен и постојано сигуран као никада
дотад, Тодор се осјећао као да је у гостима, код блиска рода. Свијет
око њега добио је оно одавно прижељкивано лице: био је испуњен
отвореним, добродушним и срдачним људима и ниоткуд човјека није
вребала засједа, ноћни препад и страшна привиђења некаква понора,
виђена, вјероватно, у мучну сну.
− Партизани!
У тој новој и необичној ријечи огледало се и треперило све оно што
је Тодор око себе гледао и доживљавао. Са новим, друкчијим свијетом
родила се и ријеч која га је означавала.
− Партизани!
Тодор је до најдубљег, скривеног кутка у себи био увјерен да поред
њих више нема мјеста ни оним хладним бијелим учитељицама из
његова дјетињства, ни бездушној жандармској самовољи, ни леденој
каменитој мори мариборске „кадетнице“, ни… читавом низу немилих
ствари, догађаја и муклих јада, све до онога сабласног ноћног
доживљаја на понору. Она топла људска искра коју је некад видио да
трепери у очима редова-ђака Уроша Павловића, сад се проширила на
безброј људи, запалила читав његов крај и − сад су то партизани.
За Тодора то више није био само рат, даноноћно пушкарање и
рањеници, него нешто друго, много важније: ослобођење од
негдашњег вучјег свијета у коме је ваљало бити вук па се одржати.
Сваки нов човјек који би се појавио у кругу болнице није више у
Тодору изазивао подозрење, немир и мутан страх од некакве нејасне
опасности. Сад је то само био човјек новајлија, још неиспитан и
вјероватно на свој начин занимљив и души близак.
Све око себе Тодор је почео да гледа и мирним скривеним
смијешком, али још увијек се није до краја ослобађао, па је тако
личио на изболовано дијете које лагано прездравља и сједећи у ћошку
прати само очима игру остале дјеце, али се не усуђује да се и само
умијеша.
Те насмијешене очи, још увијек с одсјајем претрпљених мука у
њиховој мирној дубини, плијениле су до краја Катичино самилосно
срце, и њој се све више чинило да живи, дише и по овој земљи ходи
само зато што се ту, у кругу њихове болнице, налази тај Тодор Бокан,
тај мили мирни момак… А да није њега − како би се живјело?!
Често би је, попут ледене шибе, ошинула слутња да Тодора више
нема, да је ишчезао напречац попут Илије, па су јој у мрзлој јези
одумирале ноге и она је устајала и тражила било какав разлог да види
мрког ћутљивог момка.
− Спавај, спавај, мали мој! − протепала би у себи додирујући јастук
на коме је почивала његова глава.
А Тодор се без престанка сјећао оног Катичиног „сама у Босни“,
памтио је онај први предани додир меке руке и чим би у близини чуо
њезин глас, осјетио би лаку омаглицу у глави и читав болнички круг
око њега добио би сасвим друкчији изглед. Иза сваког ћошка могла се
зањихати Катичина сива хаљина, крај сваког прозора указати се
њезин мио и познат лик − у свему около био је дјелић ње, драг и
незабораван.
− Једном, обноћ, у вјетровитој зимљивој тами, кад је настала узбуна
око једне запаљене болничке бараке, Катица је у мраку налетјела на
Тодора, цикнула и престрашено одскочила, а кад му је познала глас, с
хитрином крадљивца прибила се уза њ, чврсто га обујмила око врата и
с гладним пијаним заносом упила се жедно у његове усне,
заборављајући и ноћ, и вјетар и пожар у близини.
Сјутрадан је Тодор, још увијек омамљен синоћним доживљајем,
главињао тамо-амо у кругу болнице и враћао се у своју собу с
блаженим смијешком заборављеним на уснама. Загледајући га
пажљиво, Миле Плећаш упита остале:
− Видите ли ви, људи, како се наш Тодор нешто прољепшо? О,
ђаволе, ђаволе, бог те не убиће, ко слика.
Као да је заслијепљена, Катица више ни пред ким није крила
колико јој је Тодор био драг. Упадала је у његову собу, зарумењена и
жива, као препорођена, уз пут би се сваком рањенику насмијешила
као рођаку или старом знанцу, али се јасно видјело да јој сви они
служе само као кратак шпалир кроз који се долази до Тодора.
− Ехеј, Тодоре, шта ли ће то бити, молим те: ова наша Катица ока
не скида с тебе! − шеретски се јављао Плећаш из свог ћошка.
Тодор би се пренуо као иза сна и збуњено жмирнуо.
− Не знам ја од тога ништа. То ти онако…
Првог снијежног дана стиже у болницу Гојко Ћупурдија и још од
најдоње бараке повика Тодора, који је стајао пред прагом и радосно
зурио у оснијежену шуму:
− Еј, Тодоре, пакуј се! Рекао си да ћеш само у моју чету.
− Добро, само с тобом.
− Ено те Николетина чека испред вароши. Причо нам је прексиноћ
како те бранио док сте били у школи.
Гојко је до ручка обавио посао и заједно с Тодором кренуо на пут.
Катица их је испратила подубоко у шуму, све док јој с видика није
ишчезао и посљедњи кров болничке бараке. Онда се тихо накашљала,
зимогрожљиво се обазрела по замуклој оснијеженој шуми и журно
смакла с рамена предугачак војнички шињел којим је била огрнута.
− Тодоре, обуци ово, хладно је тамо на брдима… Узми, узми, имам
ја цивилни капут.
Остала је иза њих у гори, тамна и некако сва огољела. Кад се Тодор
посљедњи пут обазрео на њу, стајала је још увијек на истом мјесту,
али не више као она која испраћа, него као жена која некога чека из
бијелих завијаних даљина.
− Мој Тодоре, овако Мирјана Марјановића сваки пут остане уз
ограду кад ја кренем из Јаруга − замишљено се јави Гојко.
Тодор му ништа не одговори. Катичин шињел носио је преко
рамена, не усуђујући се да га обуче. Чинило му се да још увијек груба
војничка тканина дише топлином и драшка му ноздрве оним
јединственим незаборавним мирисом жене коју је први пут осјетио у
оној вјетровитој ноћи, кад се Катица, чинило му се, упијала у његову
душу чврсто га стежући у загрљај.

XX
Првих зимских дана био је некако оспособљен и онај топ што су га
Подгорани добили од Дрварчана. Ковачи су га поставили на гломазне
тешке саонице и утврдили га са безброј гвоздених клампи, затега и
полуга, тако да је прије личио на свашта друго него на топ.
− Ево га ко из фабрике! − пљеснуо је по изукрштаној гвожђарији
ковач Миле Будимир, стари особењак. − Главом гарантирам да ни
цигла клампа неће попустити. Можете с њим ако ћете на Берлин.
На пробно гађање топ је довучен на положај Николине чете и
постављен у једном шљивику на висоравни, одакле се видио дио
вароши с главном џамијом, узвишењем на коме је било старо гробље
и мало удесно црвен кров апотеке.
Од бораца који су служили у артиљерији пронађоше у чети јединог
Петрарку.
− Друже команданте, ево овога, али… ко ће њему повјерити тако
важан задатак? − узе да се чешка Николетина прилазећи Радекићу, па
се кисело огледа на Петрарку. − Он ти је сав од комедије. Опалиће из
топа бог те пита куд.
 − Друже команданте, можете ви у мени имати пуно повјеравање! −
забрза Петрарка сијајући очима као мачак. − Ма милије би мени било
опалити једночке доље на варош, нег се посветити.
Саонице с топом, ради веће сигурности, привезаше за једну
старију, кржљаву и упола осушену шљиву, па Петрак узе нишанити
кроз цијев. Врдао је тамо-амо и окретно се вртио око топа, а кад
убацише гранату у цијев, он шкљоцну затварачем и повика:
− У заклон, другови!
Скочио је и сам у плитак ров ископан за нишанџију и помоћу дуга
конопца повукао за обарач. Од моћна пуцња читав облак распршена
сува снијега сунуо је с воћака. Она шљива за коју је топ био везан,
пукла је од трзаја као леденица и сложила се поред саоница.
− Ето ти га, враже, прекину шљиву!
Наврат-нанос читава група потрча да види гдје је граната
експлодирала, јер се јасно чуо тутањ експлозије из долине.
− Ено га… чек, чек… код саме станице, с друге стране ријеке! −
Пирго први опази облачић дима.
− Побогу, далеко пребаци! − хукну Николетина.
− Ма како пребаци? − задовбљно се испрси Петрарка. − Станица је
важнији објекат од апотеке и џамије.
Кад се стадоше спремати за другу гранату, примаче им се
кривоврат сељак крупних забринутих очију, власник шљивика, искоса
омјери топ и штету која је била начињена, па исто тако укоси очи на
Николетину.
− Командиру, будете ли ви овако до ноћи лубардали и пуцали, оде
мени читав шљивик. Та ова би слогија прекинула читаву букву.
− Не бој се, рођо, нећемо га више везати − утјеши га Петрак
врцкајући се као млада.
Послије треће гранате, која је експлодирала у самој чаршији, с
невидљива положаја јави се талијанска артиљерија. Прва граната
прозуја ниско изнад шљивика и експлодира у стрмим шикарама
далеко позади.
− Маглу, братијо! Ови до ноћи неће престати − повика Петрарка. −
Дај да се склања топ.
 Топ одвукоше у плитку увалу и смјестише иза појате онога сељака.
Кривоврати домаћин осмотри намрштено чудновату справу и
неповјерљиво зирну на Петрарку.
− Да ово мени појату не запали? Зар га нијеси имао гдје на друго
мјесто дековати?
Вунасти зимски сутон брзо је развлачио у сумаглицу све предмете
и, тек пошто је сасвим избрисао и попунио варошку долину, паљба
талијанске артиљерије коначно се прекину.
− Ух, људи, страшива ствар ови топови! − тек тада се јави
кривоврати домаћин који је заједно с Радекићем, Николетином и
осталима сједио у мраку прегријане собе, не усуђујући се да пали
свјетлост.
− Е, кад би свако зрно погађало! − више за себе додаде Николетина
и, заклањајући очи, високо издиже запаљену шибицу да би домаћица
могла пронаћи „Павелићеву лампу“ − филџан с лојем и фитиљем.

XXI
Двојица курира штаба одреда, послати за Дрвар, дочекани су у
планини од једне Тривунове засједе и, кад нису пристали да баце
оружје, на њих је отворена ватра. Један је погинуо на мјесту, а други,
у кога је била пошта, умакао је низ планину рушећи се низ снијегом
завијане камењаре и преко затрпаних клада. Тек у поноћ избио је у
штаб одреда, поцијепан, крвав и унезвијерен.
− И велиш, дакле, Тривунови те људи напали? − поново приупита
командант Радекић пошто га прође прва запањеност.
− Они, друже команданте.
− И познао си мога пратиоца.
− Како нећу, друже команданте. Он је први скочио иза дрвета и
викнуо да бацимо пушке. Зовну нас по имену.
Радекић некако мукотрпно погледа у забринутог Уроша и рече:
− Видиш ти да сам ја имао право што сам џукелу отеро у чету. Оно
је требало убити ко свињу.
Није поменуо да му се његов бивши пратилац негда нудио да
смакне Уроша, и та скривена тајна без престанка га је тиштала и
чинила да се пред Урошем осјећа несигуран и крив.
 − Веруј ми, Урошу, Тривун је ту само играчка, а главни махер је
онај капетан. Тај ти је замешао и ово и оно с Талијанима.
Хитно је послано по друга Милана и по Бојана Љусину, који је био
нека врста Радекићева замјеника, и већ сљедеће вечери у штабу је
одржан састанак на коме је ријешено да се Тривунова чета у
најкраћем року разоружа.
− Уосталом, томе је већ крајње време. То нам је и Стари одмах
препоручио − закључио је на крају друг Милан.
За разоружавање Тривунове чете одређен је Бојан Љусина с двије
чете: Николином и једном својом. Дрварчани, иако најпогоднији за
тај посао, изузети су из те акције да се послије не би причало како
Дрварчани разоружавају Подгоране.
− У случају најмањег отпора, ја пуцам! − одлучно је изјавио Бојан
синувши очима. − Има тамо доста банде која неће драге воље
положити оружје.
− Мој бивши пратилац први неће − увјерљиво рече Радекић. − А,
богами, и ови бјегунци из других чета…
− Њих стражарно спровести штабу, то не заборави, Бојане −
подсјети га Урош. − И твог стрица такођер.
− Пресудићу ја њему и сам! − смрси Бојан себи у њедра.
Пред обје чете, постројене у једној завјетрини крај Николина
логора, Бојан је објаснио циљ предстојеће акције. Поменуо је
Тривуново шуровање с Талијанима, убиство штапског курира,
краљевског официра Рајића. На концу је додао подигнутим гласом:
− Треба једном за свагда очистити то гнијездо у које се склањају
сви наши бјегунци, издајници и кукавице! Морамо бити спремни и да
пуцамо, па нек су они и по сто пута Срби.
Чујући оно да ваља пуцати на Мрачајце, Тодор Бокан само упитно
погледа у Гојка Ћупурдију који је стајао у врсти за четири човјека
даље. Једва је чекао кад ће ухватити прилику да с њим поразговори.
Он је, полазећи у чету, очекивао борбу против усташа, можда и
Талијана, а види ти сад! Зар баш на Србе код толико гада доље у
вароши?
Десетак дана раније, на приједлог капетана Рајића, Тривунова чета
претворена је у четнички батаљон „Милош Обилић“. Почеле су се, од
алуминијума и олова, лити прве кокарде, а свастика мрачајског попа,
још у мају протјераног у Србију заједно с осталим поповима из
Подгорине, већ је увелико везла четничку заставу и по сву ноћ сањала
укрштене бијеле кости са свога веза.
Омладинци из Ћупурдијина вода први су почели збијати шалу на
рачун Тривунова батаљона који је ваљало разоружати.
− О, људи, кад би наш Лазија-Мазија знао да ми одосмо
разоружавати Милоша Обилића, од чуда би зинуо ко пеш! − викао је
боћулин Бране, најхрабрији из своје дружине.
− Кад их разоружамо, даћемо им име „Батаљон Вука Бранковића“!
− Таман тако, то би им најљепше пристајало.
Једини се Тодор није смијао шалама својих другова. Да је бар
једном досад водио борбу против усташа, па да су га онда кренули на
Мрачај, хајде де, друкчије би се осјећао. Али баш у првој борби поћи
против својих, против Срба, то га је бацало у некакву нелагодну
забуну као да прави какав сумњив рачун с онима доље, с усташама.
Тако је и рекао Гојку Ћупурдији.
− Па ово као да помажемо усташама, а? Опет све на јадног Србина.
− Ма какви Срби, Тодоре! Сад ћу ја теби казати какви су то Срби.
Гојко му исприча Тривуново извлачење у оној првој усташкој
офанзиви на Подгорину, шуровање с Талијанима, наброја му ко се све
од бјегунаца крије у Мрачају, укључивши ту и Тодорова познаника
Николу Мачка.
− Кажи сад по души, треба ли све то разоружати?
− Треба − искрено се сложи Тодор. − Али убијатн − опет ја не бих у
то залазио.
Уочи онога дана кад ће кретати на Мрачај, пред саму ноћ стиже у
Николин логор Тодорова сестра Гага. Била је пошла за болницу, али је
уз пут, на самој цести, чула да јој је брат отишао у Ниџину чету, па је
и она окренула тамо.
На пртини крај самог логора, под ниско обореним гранама шљива
отежалих под снијежном китином, задихана Гага скоро се судари с
Бојаном Љусином који испаде изненада из једне авлије.
− Ехе, стани! − трже се он налијећући на умотану дјевојку. −
Женска главо, што си… Ма, јеси ти то, Гаго?!
 И онако румена од напорна хода по снијегу, дивља дјевојка сад сва
плану, ошину Бојана оштрим погледом, па се смаче с пртине и
мученички се осмијехну.
− Откуд ти овдје? Зар нијеси на прузи?
− А откуд ти, Гаго? Мене, видиш, нанесе луда срећа да тебе
сретнем.
− Ја до брата. Он је сад у чети Николе Бурсаћа − одврати дјевојка с
мирним поносом и погледа у Бојана с лаким пријекором.
− Ето ти види. Знао сам ја да ће од њега испасти прави партизан.
− Е, знао си… Али он се, боме, намучи − и опет горки пријекор
заигра око дјевојчиних усана, али очи су, још увијек само тужне,
мирно и предано почивале на Бојану. − Држали сте да је бандит.
− Што си, болан, тако опора ко јабука дивљакиња? Зар сам ти
нешто нажао учинио?
Гага шумно уздахну, жмирну, а замагљен поглед склизну јој мимо
Бојана, па се изгуби и распрши некуд по вечерњем руменилу западног
неба. Међу очима јој задрхта мученичка бора.
− Бар ти ме немаш рашта корити. Теже ми је кад од пруге један топ
чујем, нег с другог краја десет.
Бојана изненада потресе необуздан чудан смијех.
− О, луда цуро, па што се онда дуриш?! Ја једва дочекао да те
видим, а ти ту… е-ех, Гаго − он широким и срдачним покретом
привуче на груди умотану главу дивље и непокорне дјевојке.
Да се она бунила и отимала ил да је пријетила опасност да то неко
види − свеједно − ништа њега не би одвратило од његова наума.
Командант Бојан Љусина, одлучан, муњевит и смјео, није зазирао ни
од чега на свијету и зато је Гага, без љутње и отпора, притиснула
успламтјело лице уз хладно чупаво сукно шињела…

XXII
Крећући се у двије колоне, партизани су обухваћали уздигнут
заравањак с десног краја Мрачаја. Ту се налазила нова зграда основне
школе и чопорак сеоских кућа. У тој школи логоровао је четнички
батаљон „Милош Обилић“.
Био је облачан миран дан с промјенљивим сјајем на варљиву небу.
Зачас би се разгалило, непријатна свјетлост заблијештала би одозго, и
с оснијежених поља, па се чинило сад ће и сунце просинути, а онда би
се изненада стуштило и стало би да снијежи у ријетким пахуљицама.
− О, бога му, никог да извири из куће! − чудио се Гојко пролазећи с
колоном крај првих сеоских кућа.
− Нијесу ти ово, буразеру, наша села − одмахивао је безбрижни
Бране. − Ово ти нас мрзи ко Турке. Боје се да их не посвађамо с
Талијанима.
Кад колона Николине чете изби изнад подводна јошика у низини и
прими се уз благу плећину с лијеве стране школе, одозго са заравни
оштро зарешета митраљез.
− Заклон! − љутито дрекну Николетина.
Тодор се пружи у плитак снијег иза некаква разваљена плота.
Ниско над њим, као фијук косе у трави, швигну митраљески рафал:
жви!
„Ето ти Срба и Тривуна“! помисли он с хладном језом у читавом
тијелу. „Још ћу овдје и погинути!“
Послије десетак минута паљбе, Бојанова чета у трку се појави из
храстова гаја, с десне стране школе. Њезина појава као да у почетку
збуни четнике, па за тренутак обуставише паљбу, а онда, још
ужурбаније и живље, прорадише два митраљеза. Један од њих тукао је
бојановце. Пушчана паљба разгарала се с обадвије стране.
Николетина је имао у строју већ једног мртвог и тројицу рањених,
кад од Бојана стиже наређење да се наступа на саму школу и да се
будно води рачуна о томе да се непријатељ не пробије у планину.
Из густе шикаре гдје су били бојановци, а одмах затим и с
Николине стране, одјекну гласно и разливено:
− Урааа!
Послије онога напада на Радекићева курира, Тривун и капетан
Рајић надали су се некаквој партизанској интервенцији и већ су
расправљали о томе шта да се ради у случају да на њих ударе јаче
партизанске снаге.
− Повући ћемо се у правцу вароши. Тамо нас чека попуна у
муницији и заштита талијанског гарнизона − предлагао је капетан
Рајић. − Ја сам већ с Талијанима разговарао о тој евентуалности.
 − А, јој, јок, неће ти ова наша братија на то пристати! − бунио се
Тривун. − Воли се он повући у планину и горе се смрзавати, само да
може, бар из даљине, видјети своју кућу.
− Глупости! − љутио се капетан. − Кад ти партизани заузму село,
горе заиста има да се смрзнеш, то ти је једина перспектива.
− Тако је! − слагао се Саво Љусина који је био постао као неки
политички савјетник при Тривунову штабу.
Из штаба се та препирка на неки начин пренијела и у сам батаљон
и ту изазвала дуге и забринуте разговоре. Већина је била зато да се, у
случају опасности, повлаче у планину.
− Шта ћемо ког ђавола у вароши, није то за нас. Кад једном доље
заглавиш, враг те више не извуче.
− Ваљда да се доље с усташама за здравље питамо.
− Ил да нас Талијан разоружа. Ко ће њему вјеровати.
Група Николе Бундеве и разне пребјеглице из партизанских чета,
осјећајући се искоријењени и без упоришта, радије су били за варош,
јер ту су бар имали сигурну талијанску заштиту.
Они којима је било до мира по сваку цијену, а тих је, у ствари, што
јавних што тајних, било највише у батаљону, предлагали су да се на
неки начин мире с партизанима.
− Дај да се некако помиримо, па њима њихово, нама наше − и
мирна Босна.
− Кад крај крају дође, нек и нас пишу у партизане. То ти је један
исти ђаво. Главно само да је мир.
− Овај проклети капетан ували нас у ово, нико други. Док њега није
било, све је ишло како треба.
Капетан је убрзо сазнао за ове гласове и најистакнутије бунџије
биле су разоружане и јавно батинане. Главати Кркан, клиберећи се
без престанка, воштио је кривце љесковцем по стражњици, веома се
веселећи томе свом новом занимању.
− Аха-ха, кога ја узмем лијечити, упали му се старка као да си уза
њу прицврљио врућ сач! Ено се Маркела и јутрос пипа по својој
красници.
Правац из кога је напредовала Николина чета затворио је
Мрачајцима пут према планини и више им није остало друге него да
се повлаче према вароши. Крвава срца људи су, под борбом,
остављали заравањак око школе, одакле су се видјеле њихове куће,
њиве и добро знани шумарци и брда. Одступали су у групама преко
оснијежене голети с вртачама и ријетким дрвећем. Повлачили су се
тешка срца и пусте душе, док је по њиховим црним гомилицама већ
решетао партизански митраљез постављен на прозор у приземљу
школе.
На коси повише Горње Махале, Мрачајци пружише посљедњи
утопљенички отпор. Осјећајући за леђима Талијане, они се
окуражише и средише, па чак почеше да псују и пријете.
− Види, па они сад бране варош! − сину Тодору у глави и он, први
пут тога дана, узе да пуца без икакве гриже савјести.
Видећи да су се Мрачајци заинатили, да се не повлаче с положаја
изнад Горње Махале, Бојан врати своје борце у мрачајску школу. За
њим је, бијући насумце, тукла талијанска артиљерија, дижући по
снијежној голети задимљене мрке водоскоке.
Од тога дана Николина чета посједе онај заравањак са школом у
средини, а насупрот њему, на крају пусте завијане висоравни, над
самом Горњом Махалом, почеше се утврђивати Тривунови четници.
Поред њихових плитких ровова, Талијани подигоше своја три
бункера, малена као какве играчке.
− Видиш ли ти, мој Маркела, да нама одавде нема лако повратка у
наше село. Гледај, већ и бодљикаву жицу плетемо између нас и
Мрачаја… Е, капетане, капетане…
И давно необријан сељак, Тривунов четник, с гладном дивљом
тугом гледао је у вршак школског крова на ивици свога села.

XXIII
Са Демирова је одавно престала она вриска, дозивање и шенлучење
од првих устаничких дана. Више се није пуцало на сваког ко би се
појавио у околини, на дохват пушке. Тврдички се штедила муниција,
јер се видјело да је овај устанак озбиљна ствар којој се не види краја, а
нова држава, опет, и сувише слаба да би сломила побуњенике.
Преостајало је само то да се свак спасава и бори како сам зна и умије.
И раније, за мирних година, Демировљани су тешко везали крај с
крајем, а сад, без икакве помоћи и опкољени са свих страна, они се на
свом Демирову завезаше у смртни чвор, заборављајући да су икад
текли и трошили, бјежећи од мисли на сјутрашњи дан и помирени с
оним што ће им судбина додијелити кад испуцају и посљедњи метак.
Голи и боси, они су по сву ноћ дрхтурили у рововима око свог џемата
надајући се партизанском нападу. Мучила их је нарочито несташица
дувана, па су већ одавна пушили орахов лист, дјетелину, стругали
шљивову кору и на ситне комадиће сјецкали испушене луле и
цигарлуке.
Кроз џемат је неуморно ткао Ђулага, „заповједник Демирова“,
испоснички сув и оштар, сјајних очију и некако издужен и окракатио
као да иде на штулама. Он је био и командант војсци, и судија
завађенима и заштитник удовица и нејачи. Све до првих киша шибао
је кроз сокаке у војничком копорану и турајли гаћама, с кондурама на
босе ноге, а онда се обрете у жућкастој кабаници од цираде, оједених
и потамњелих шавова. Није трпио докона човјека и кад год би на
сокаку угледао каква мушкарца да беспослен зијева, обарао се на њ
попут јастреба:
− Блејиш ту, а?! А што тамо ровови пропадају и зарушавају се, то
није твоја брига, је ли?! То је посо лудог Ђулаге, тако реци!
Кад се сасвим окиша и над Подгорину легоше помрчине густе као
тијесто, један сув стари лончар, у друштву још једног усташе, трезвена
и храбра момка, провуче се обноћ до вароши, а сљедеће ноћи
вратише се на Демирово с двије торбице метака и с неколико кутија
овлажених цигарета. Дочекаше их с таквом буком и весељем какво се
одавна не памти.
− Стигоше живи, а?
− Живи и здрави. Могли смо, вала, провести читаво Демирово.
− Шта је, како је? Је л жив Тороман? Пита за нас, а?
Кад се питања радозналаца мало прориједише, лончар објави
необичну вијест:
− Доље ти је трка, бјежи, не питај! Сјутра долазе Талијани.
− Ама, зар је истина што се прича?
− Истина, истина.
− Па како ће бити сад: горе или боље? Да неће Талијани приложити
уз ове влашке псе?
 − Тешко да хоће. Доље то нико не спомиње.
Ђулага, који је читаво вријеме забринуто ћутао, одједном љутито
сину очима и усправи се. На њему зашушта укрућена кабаница.
− Оставите, нема хасне од туђина, па ко то био да био. Памтим ја
то откад знам за се. Баш кад ти је најгоре, туђин ће тебе оставити и
отићи за својим послом, а ти се пеци како знаш. Овај наш Влах, ако и
јест пас, кадли-тадли наћи ће ти се на руци, а тај…
− И ти га, Ђулага, вала, прекардаши.
− Е, добро, добро, видићеш!… Дедер, ко ти је тај Талијан, ко га је
овамо звао, зашто је дошо?! Знаш ли му шта говори, како му је код
куће; шта му раде чељад?! Ништа ти од њега под милим богом не
знаш.
− Вала, Ђулага, баш је тако.
− И сад ми је он ту дошо! − озлојеђено је сипао Ђулага. − Бива,
хоће да помогне. Нека он лијепо остави нас да се ми сами кусурамо, а
он нек иде одакле је и дошо.
Ђулага се усхода по празној појати у којој се гријала посада
највећег рова. Поигравајући, његова огромна сјенка ломила се по
зидовима запуштене просторије и заједно с пламеном јачала и
пропињала се као да жели да се отме и побјегне негдје горе, у таму
поткровља.
Ипак, пошто је чуо паљбу талијанске артиљерије по партизанским
положајима, Ђулага се мало одобровољи и живну, али је још увијек
био неповјерљив.
− Е, не прича нама Талијан шта кани кад уреди ове наше комшије.
Да не дође откуда ред на нас?
Осокољени доласком Талијана, Демировљани су испадали из свог
џемата и залијетали се у околне засеоке отимајући стоку и све остало
што би им пало шака. У околним гајевима свукоше до гола тројицу
дванаестогодишњих дјечака и убише једног старог чобанина. Тек
приликом четвртог-петог испада дочека их изненада малобројна
партизанска засједа с једним пушкомитраљезом и Демировљани се,
зачас разбијени, у нереду повукоше, остављајући двојицу тешко
рањених на узблаћеним размекшалим ораницама.
У магловите кишне дане позне јесени, у Демирово, оскудно добром
пијаћом водом, удари срдобоља и у мјесту отпоче помор дјеце. По
једно, по двоје сахрањивани су сваки дан замотани у храпав „креп-
папир“ којег се однекуд нашла читава гомила код џематског трговца
Бегице.
У размаку од осам дана Ђулаги умријеше два синчића, један од пет,
други од три године. Ђулага се изван куће ником не пожали, не рече
ни ријечи, али га борци у великој појати почеше увече примати
пажљиво, с тужним поштовањем. Онај усукани лончар стиже једне
ноћи покисао и преморен под теретом ствари, извади из џепа велику
кутију цигарета и пружи је Ђулаги:
− Држи, то ти шаље Але Тороман. Поздрави, вели, Ђулагу, нек се
добро држи. Видјећемо се, каже, скоро, буде ли среће.
Тако је Ђулага даноноћно пролазио кроз џемат кријући иза
појачане строгоће своју сваком знану, а ником не казану тугу.
Избјегавао је и нерадо посјећивао мали ров, ископан око педесет
метара иза гробља. А кад паде први снијег и читав крај око Демирова
измијени се, заравни, и у даљини се расплину под сталном
сумаглицом, и сам Ђулага поче да се мијења. Исправи се и очврсну,
лице му дође живље и свјетлије, а корак одрешитији, прави војнички.
Обилазећи своје борце, поразмјештане увече по кућама најближим
рововима, он им је бодро говорио, трљајући поред фуруне озебле
руке.
− Е, нек сад ударе, мајчини синови, кад се и обдан и обноћ на
пушкомет види све и зец. Нека, нека, и њих је зима ућерала у кућу ко
и нас. Измирила студен пса и мачку.

XXIV
Послије повлачења у варош, за избјегле Мрачајце настадоше тешки
и суморни дани.
Смјестише их у стару зградетину оне исте школе у коју су били
затворени сељаци побијени у љетошњем покољу. Како је од оних дана
зграда чешће мијењала своје станаре (биле су у њој муслиманске
избјеглице, па домобрани, па неки талијански коњи и фураж) пола
прозора на њој било је полупано, врата изваљена, а сва дрвенарија из
околине, и она унутра до које се могло, била је положена. Зграда је
заударала на коњско ђубре, мокраћу и трулу сламу, у великој
разредној соби димила се гломазна пећ, једва некако скрпљена из
дијелова бачених у шупу, а ту су били и лежаји од сијена и нешто
тањушне ћебади, добијене од Талијана.
 Мрачајци су држали да им је ово само привремено, краткотрајно
боравиште, и да сваки час могу кренути натраг, у своје село, па се
нису ни трудили да бар колико-толико уљуде и дотјерају своје
пребивалиште. Од првог дана та зграда, прва станица у њихову
избјеглиштву, била им је одурна и немила. С леденим јадом
зарезивали су у сјећање, чини им се за читави живот, високу и још
увијек бијелу таваницу разреда, велике прозоре које од собе праве
отворену пољану и трагове зелене фарбе на престарјелим јеловим
вратима.
Све је то било туђе, туђе и несхватљиво далеко од њихових кућа и
њихова начина живота.
Капетан Рајић, Тривун и Саво Љусина добили су квартир негдје у
вароши и то је већ првих дана изазвало завист и незадовољство међу
простим борцима.
− Е, нијесмо тако уговарали љетос, око Илињдана, кад смо дизали
устанак. Онда се причало: те неће бити господе, те сваком ће бити
једнако, те ово, те оно…
− Јест, причао ти је Урош и његова комуна, а Тривун ти никад ни
ријечи није зуцнуо о томе. А тек овај Рајић?! Кажу да је његов отац
својим псима мето златне зубе.
− Ето ти де.
− Код Уроша је, богами, и сад једнакост: како њему, тако и његову
куриру.
− Ехе, да ми је виђети шта једе Радекић, а шта његов сеиз? Шта ти
ту мени причаш!
− Шта једе? Ево ти Луке Лабуса, његова пратиоца, па га питај.
Окретни Лука, који се овдје у граду некако довио, па постао
посилни и главни повјереник Рајићев, јављао се мрзовољно и
презриво.
− Шта имаш да ме питаш! Какав ми је Радекић официр? Сељачина
ко и ја, простак. Да је он прави официр и господин, зар би он јео
заједно са мном?!
− Богме ти је Урош Павловић повећи господин и од тога твог
капетана, инжињер, мој бато, па се опет не прави важан.
− А ти иди к њему.
 − Е, да сам ја био код њега, друге би мени тице пјевале.
Огорчени људи свашта су говорили, кривећи Тривуна и Рајића и за
савез с Талијанима, и за повлачење из села и за све остале своје
невоље. Сад су им се Радекић и Урош чинили разборите, паметне и
праведне вође који пазе своје људе, а њима осталима како буде.
− Имају они право. Требали су нас, бутум све, у топ ставити.
Обавијештен од Луке Лабуса о расположењу бораца, Рајић је
предлагао да се они најбунтовнији јавно батинају али је Тривун опоро
и зловољно одбио.
− Остави, човјече, није сад томе вријеме.
Кад би се примјетио какав сумњив покрет на партизанској страни,
мрачајски четници су по читаву ноћ или поваздан чечали у
прихватној бараци поред ровова, па и у самим рововима, зурећи
упорно у завијан плато испред себе. Тамо на крају висоравни, иза
косе збрисане зимском сумаглицом, налазило се њихово село. Сад се
по њему грију, башкаре и у дјевојке пиље Радекићеви мрски
партизани.
− Ех, па не би му се, вели, човјек напио крви, иако је брат Србин!
Јој, мајко јадна! Би слађе нег икакву Турчину!
Шести дан избјеглиштва побјегоше обноћ с Горње Махале три
младића, неки тихи и неугледни момци за које се није у „батаљону“
ни знало да су живи. По искричаву измрзнуту цјелцу плитак траг
водио је у правцу Мрачаја.
− Охо, људи, шта ће ово бити? − узеше Мрачајци вртити главама с
прикривеном завишћу мјерећи трагове бјегунаца.
− Како их не опазише ови Талијани из бункера, све му љубим?
− Талијани по сву ноћ хрчу ко заклани. Што не би, кад има будала
које држе стражу!
Послије два дана макоше за Мрачај и двојица старијих. У батаљону
након тога завлада прикривен немир, потиштеност и некакво
неповјерљиво загледање. Никола Бундева-Мачак псовао је огорчено и
увријеђено:
− Кукавице, да би ли кукавице! Бранковићи! Отишли на подворење
ономе Бојану, ономе Муји… Поклаће их онај ко пилиће. Та није џабе
његов рођени стриц отуд утеко.
 Једног ведрог дана, пуног оштрог ослепљивог блијеска зрнаста
снијега, над Мрачајом почеше да круже два авиона. Гологлави и
распасани четници стадоше испадати из бараке и прижмирено зурити
у небо прожето сјајем, испод кога су шестариле крилатице личећи час
на тамне птице, час на металне љуске пуне ватрена одсјаја, а час,
опет, губећи се у плаветнилу.
− Пазиде, шта је оно?! Ено их над школу.
Из висина, у дугим рафалима, задобова митраљез умекшано и без
одјека, огласи се убрзо и други, па мукло, сустижући се, одјекнуше
експлозије бомби. Из снијежне гомиле кућа и дрвећа око школе поче
да расте чађав тумбас дима.
− Погоди школу, свете ми неђеље!
− Није школу, видиш ли крова да још стоји. Оно је код Маркелине
свастике.
− Гдје било да било, боме сад партизани играју!
− И де се ти сад врати тамо! Не би за милионе!
Авиони окружише још неколико пута, бацајући бомбе, и потонуше
негдје у обасјаној даљини остављајући иза себе задимљен заравањак
са школом. Посматрачи предахнуше чисто с неким жаљењем.
− Одоше. Боже мој, јесу ли из Бање Луке?
− Ето њих опет сјутра, видјећеш.
Послије тога бомбардовања, дезертерство из Тривунова батаљона
нагло се прекиде. Сад се четници почеше више интересовати за
варош. Зазирући од усташа, они су у групама од по четири-пет људи
кланцали кроз улице неочишћене од снијега, испод ока загледали у
прозоре кавана и радњи, али су ријетко гдје свраћали, јер скоро нико
није био при новцу. Говорило се, истина, да ће Талијани, поред хране,
давати и неке плате, али од тога још није било вајде.
За свега неколико дана Тривунови људи толико се осмјелише,
уздајући се у талијанску заштиту, да се почеше изазивачки
прокашљавати на усташе, запињати за муслиманске жене и
пролазницима добацивати пријетње. Једни се домогоше и некаква
новца, па се у хотелу изопијаше и заметнуше читаву кавгу с
присутним усташама. Да се не умијеша Саво Љусина и једног по
једног не изгура пијане људе, хтједе доћи и до пуцњаве.
 Талијанска команда отада забрани четницима да се увече скитају
по граду и залазе у хотел и по кафанама. Одредише за њих само неку
потијесну крчму близу школе, смјештену у приземљу рабатне
муслиманске куће. Ту се некад, за пазарних дана, кувао гулаш, точило
пиће и пекла кава, а сад је сипљиви газда Јосо, „скрозиран“ вјечитом
промајом, кувао накиселу цикорију, крчмио још киселију ракију,
кисело и нерадо говорио, док је у лименој пећи без престанка
пиштало кисело храстово дрво. Све је у тој крчми било сипутљиво,
кисело и у свему половично, изузев Јосиног добровољног потркуше,
званог „Фушер“. Правог му имена нико није знао. Знало се само
толико да је муслиман.
Фушер, поскочио чакарасто и мало „ударено“ момче, увијек добро
обријан, у јаким пумп-хлачама, с џеповима сприједа, чим би
испратио на станици који воз, обиграо би уз пут хотел и све кафане,
послужио гдје што треба и најзад се заустављао у Јосиној крчми. То
му је била полазна и крајња станица.
− Бихаћ, Покој, Грмуша, Острожац, Босанска Крупа, Отока,
Србљани, Видорија!… − викао је он отегнутим кондуктерским гласом
улазећи у крчму, тако весео као да је тога јутра богзна шта ушићарио.
− Ај-хај, ово ти је рећи срећан човјек! − јављао се иза стола који
Мрачајац, обрадован доласком безбрижне скитнице.
Упадајући вечером у задимљену крчму, понеки четник у шали би
хватао Фушера за врат.
− Чекај, Турко репати, сад те кољем!
− Ехеј, шкакљав сам ја, болан! − брани се Фушер и шара око себе
чакарастим очима. − Ено вам Јосе.
− Види му гојзерице, праве крањске. Хајде, кажи прво с кога си то
Србина скинуо?
− А, није то мене запало од других: од Але, од Мујице, од
логорника… Не може сиротиња барабар с њима.
− А ти распали горе код мог Радекића. Они су ти све поједначили −
подругљиво је предлагао бивши Радекићев курир Лука Лабус.
− Ни то мене не може запасти од газдинских синова! − одмахивао
је Фушер и очи су му с присјенком туге бјежале у кут. − Ено, отишо је
мали Ћемаловић, онај школарац.
− Па шта ћемо онда с тобом? За коју си ти странку?
 − Ја? Ко и мој даиџа Реџеп: помози, боже, онога који бјежи, а и
онога који гони.
− Богами, та ти је паметна. Никад човјек не зна кад ће бјежати, а
кад ће гонити.
Тако, у тој крчми с неравним танким зидовима офарбаним
зеленкастом земљом, пролазило је мрачајским четницима читаво
слободно вријеме. Сва срећа што је ту још био весели Фушер, па се
човјек могао бар мало размрдати и заборавити на све бриге.
А кад би се увече попели уз мртве завијене сокаке спаљене Горње
Махале и на смјену почели да стражаре код својих ровова, сваког би
бјегунца притиснула тешка мора. Како су и шта ли раде његови код
куће?
Ко им сад иде у млин, имају ли дрва? Није ли се она старија
крмача већ опрасила?
Задубен тако у те горке мисли, четник би се одједном пренуо,
мрским погледом омјерио ровове и талијанске бункере и упитао се,
разочаран и празна срца:
− Па шта ја овдје браним? Варош, усташе, Талијане? Штитим
српство?
Иако су већ сви знали да партизани нису палили Мрачај нит су
кога тамо убили, ипак је капетан Рајић знао да убаци болну жаоку у
душе сељака, растављених од својих кућа.
− Стрпите се, браћо, ускоро ћемо и ми напред. Знам да вам није
лако. Оне барабе оставише у Мрачају баш омладинску чету, све бесно
и задригло, а како се они држе према женском свету, то се већ зна…
Е, е, треба им то крваво вратити. Нек запамте кад су се излежавали по
вашим креветима.
Те упадице чиниле су да озлојеђени и кивни људи забораве и Алу, и
Мујицу и најкрвавије усташе из вароши и да, жедни освете,
замишљају како им пада шака некакав тамо црвендаћ из Јаруга или
Вреоца, онај што се сашаптавао и пипао с њиховим женама, док су
они…
− Ух, знаш ли шта је, Маркела, заклао би га слађе нег икаква
Турчина! Јој… сунце му жарено!
 XXV
Још једно дан-два послије бомбардовања мрачајске школе било је
ведро, па се поново навукоше ниски облаци и поче да снијежи. Логор
у школи за трен оживје.
− Охо-хо, ево снијега, ево снијега! Нек сад авион дође, мајчин син!
Свакодневно мирно снијежење без вјетра уносило је у партизански
логор некакву дремљиву лагодну обамрлост. Прозоре на школи,
већином полупане од бомбардовања, партизани су заковали даскама,
па је унутра, у разреду, вјечито био полумрак. Одсјај пламена из
велике плехнате пећи поигравао је по слами расутој по поду.
Мирисало је на влажну ћебад, пушчану маст и овчији лој. Кроз
ријетка неполупана окна видјело се како без престанка сипају сиве
пахуљице, па се због свега тога чинило као да и нема никаквог рата ни
устанка. Тек хладно свјетлуцање оружја прислоњеног уза зид и
ријетка пуцњава од вароши будили су у души некакву зебљичаву
трему и напомињали људима да се још увијек ратује.
Да би људе мало размрдао, Николетина је свакодневно слао
патроле према вароши, али од мрачајских четника нигдје трага. Тек
дрски Пирго, који се привлачио до саме Горње Махале, успијевао је
да их једним јединим пуцњем изазове, па је по њему праштала
бјесомучна пушчана ватра и чуле се псовке, али нико није излазио из
ровова. Бојали су се засједе или каквог другог партизанског лукавства.
Тодор Бокан, болујући за Катицом далеко више неголи се томе
надао, сав се прибијао уз Гојка Ћупурдију као да му је то неко од
блиска рода. Весели водник увијек је за њ имао лијепу ријеч, па иако
је Тодор био од њих старији, он га је сврстао међу своје боћулине и у
свему га с њима изједначио.
Тако је Тодор, који није имао ни правог дјетињства ни праве
младости, међу овим обијесним дјечацима са закашњењем
доживљавао и једно и друго. С пријатним изненађењем боћулини
увидјеше да овај, наоко мрк и ћутљив момак, знаде безброј лукавих
смицалица и шала и да у њима ужива пуном душом, без оне резерве и
снисходљива смијешка са којим увијек старији прилазе дјечачким
играма и заврзламијама.
У патролу Гојко је најрадије полазио с Тодором. Знао је да ће га
том приликом Тодор питати за све оно што га тишти и што му се чини
необично и неразумљиво. Разговор се најчешће вртио око Мрачајаца.
 − Па шта они сад мисле, а Гојко? Не могу довијека остати у
вароши?
− Мисле ти исто што и усташе, можда још и горе. Ето их сјутра
заједно с усташама.
− Та ваљда неће?
− Видјећеш, Тодоре. Онај капетан Рајић (добро сам ја њега
процијенио још кад је долазио код Николе!), тај ти нас, болан, мрзи
ко… ко не знам ти шта. Сељаци, комуна! Смрди то њему, видио сам ја.
− О, људи, људи! Броје се, тобож, неки Срби, неки… Их, како се не
сјете онога убијања доље у вароши, онога…
Тодор је с непријатном грозом остављао недовршену реченицу и,
загледан у рој пахуља пред собом, стијешњена видика, од срца
пожелио да је све оно с Мрачајцима варка, да изнад Горње Махале
нема никаквих четника и да се, према томе, човјек нема због чега
секирати и главу разбијати. Како би све било просто и разумљиво да
су тамо у рововима само усташе!
Кад би се вратио у логор, у загријану собу, окружен бучним и
безбрижним дјечацима свога вода, Тодор је заборављао све своје
бриге и нелагодне сумње. Осјећао је како га лијечи тај гласан
момачки смијех, и ведри погледи, то… Годинама накупљена горчина,
неповјерење и страх од људи неосјетно су вјетрили из његове душе и
он је сваки пут, на повратку из патроле, једва чекао да се види са
својим боћулинима. Чинило му се да на свијету нема ништа драже и
боље од ових момака, од ових младих делија. Па чак и… И ту би се, с
лаким кајањем, сетио Плећаша, Цвјетићанина, старог Дињара и
осталих из болнице. Како то, па он их је већ почео заборављати? Зар
се уопште могу заборавити тако драги и добри људи?
Замишљен, са смијешком око очију, Тодор се сјећао свог друштва
из Лисичјака и осјећао је да се то, то што је тамо доживио, никад неће
и не може заборавити. Како су га само пазили као да је сваком тамо
био рођени брат или син. Ко би некад и у сну веровао да има таквих
људи!
Тодор је све јасније видио да се оно с понора могло пребољети и
добрим дијелом одстранити из душе само зато што је ту био Лисичјак,
људи који су га, рањена, жалили и тражили по шуми (ево, овај исти
Гојко!), па његов Урош (најприје његов!), па Стојан Кекић, па…
сасвим на крају те поворке, осамљена и укривена, стајала је Катица.
 Од Катице је добио кратко писамце које га је до бола узбудило,
толико да је потисло сваку радост. Бојећи се да га ко од боћулина не
опази, он га је сакрио на дну фишеклије, испод шаржера с мецима. И
кад год би га, негдје у осами, извадио да поново прочита, увијек би
осјетио оштар ударац у груди од кога би му за тренутак стао дах.
Без престанка је мислио на то како да јој одговори, али нит је имао
хартије, нит је икад писао слична писма. Смогао је само толико да је
преко једног курира, збуњено и намрштено, поздрави и поручи јој да
је „оно примио и да јој захваљује“.
Ноћ је дочекивао нестрпљиво, с радосном тремом. То је било
вријеме када је, одвојен од осталог свијета танким ћебетом, остајао
насамо са својим болно-слатким сањаријама, с Катицом. Али ни сад,
док овако само машта да је она поред њега, он нема храбрости да се
нађе с њом очи у очи, на свјетлости дана. Због тога увијек замишља
сусрет у ноћи, баш као и онога дана кад је горјела барака: налијеће
она изненада на њ, узвикне, препознаје га, и већ су јој руке, оне
њезине меке и топле руке, око Тодорова врата. Он је и сам привлачи у
загрљај, у тој доброј мрачној ноћи у којој није потребно ни слободно
гледати, ни течно говорити, а човјек је ипак храбар и уста су му пуна
неисказаних ријечи.
Тако је он сваке ноћи, и на јави и у сну, без уочљива прелаза, био
поред своје Катице, и у томе његовом зачараном, другом свијету,
ништа му нијесу сметале талијанске и четничке пушке које су се овда-
онда чуле из разливене сумаглице вароши.

XXVI
Већ данима у вароши је владала сумњива ужурбаност. Стизали су
талијански камиони покривени здрвењеним зеленим цирадама, са
станице је војска без престанка превлачила некакав материјал, па чак
се и обноћ чуло брујање мотора, шкрипа саоница и суздржано
навикавање кочијаша. Биле су то ноћи кад онај потајни стални немир,
војнички немир пун лупе цокула, шкрипе гвожђа, рзања и команди,
поступно продре и у куће цивила и испуни људе непрекидним
ослушкивањем, трзањем, нагађањима и рђавим слутњама.
− О, људи, шта ли му се сад ово спрема?
Капетан Рајић, Тривун и Саво Љусина неколико су пута били
позвани код талијанског команданта, а послије тога нађоше се и код
логорника Шкуре. Између њих и логорника углави се нека врста
усменог споразума по коме и један и други обећаше сарађивати у
уништењу комуниста, свог заједничког непријатеља.
На тим заједничким састанцима, четничке вође и усташки прваци
гледали су се наоко хладно, надмено и отуђено, али у ствари с
прикривеном радозналошћу и потајном мржњом. Мирило их је и
суздржавало само то што им је заједнички непријатељ био јак и
одвише близу, а пред заједничким покровитељем, Талијаном, ваљало
се показати ревносним и послушним.
У преговорима главну ријеч водили су логорник Шкуро и капетан
Рајић. И један и други држали су се напето као да се читаво вријеме
упорно и задахтано рву и носе на невидљиву бојишту и пажљиво
прате један другом скривене маневре. Рајић је био у официрској
униформи, сав утегнут и сјајан, и по томе, на први поглед, одскакао
далеко испред неугледног цивила Шкуре, али је зато овај, мало
погурен за столом, до миле воље могао да крије очи, да се прави
замишљен, одсутан и растрешен, како би заварао свог противника.
Осјећало се, у ствари, да је логорник, иза своје провидне маске
нехатности, сав концентрисан као звијер у засједи, а није се могло
скрити ни то колико мрзи оног надменог супериорног „српског“
официра и његову униформу.
Из вароши је, преко везе, одмах јављено у штаб одреда да се
непријатељ на нешто спрема. Бојан Љусина, замјеник команданта
одреда, обишао је све јединице концентрисане на блокади вароши и
нарочито се задржао код мрачајске школе, у Николиној чети.
Прибојавао се да ће се борци колебати дође ли до борбе с мрачајским
четницима.
− Ништа се ти не бој! Омладинска ударна запуцаће ако ћеш и на
светог Петра − увјеравао је Николетина. − Није ми само мило што
нам је за леђима њихово село.
− Да се не бојиш снаша? − смијао се Пирго крешући својим
немирним очима.
Браћи Струјићима, борцима Бојанова батаљона, једне вечери
донесе Мехага пакетић метака, кутију дувана и писамце од Мујице,
сад већ ројника. Јављао је да ће ускоро, за свега који дан, почети
велики напад на партизане.
„Јавите то вашим старјешинама. Реците да сам вам то ја
дохаберио“ − стајало је на крају писма.
 Поново прегледајући то писамце у штабу одреда, друг Милан
иронично заврти главом.
− Док се нама умиљавају овакви крвници као што је Мујица, слабо
нешто иде усташама… Спасава Мујица своју главу, то је јасно. Није
њему нарочито стало до нас, гледај посла.
− Слути скору њемачку пропаст, ето то ти је − додаде Урош.
Марко Скобла, партизански обавјештајац, доносио је с пруге све
неповољније новости: тамо су сваки дан пролазили војни возови,
страже код мостова и пропуста биле су појачане, а најзад је стигао и
оклопни воз и почео да патролира пругом.
− Прича се да Талијан шаље на нас некакве Арапе − нујно је причао
Марко сав посивио од брига, неспавања и нестална живота.
Једног дана, у рану зору, пред самим Николиним логором у
Мрачају тресну пуцањ, а одмах за њим, са свих страна око школе,
запрашта пушчана ватра. Борци престрашени, поскакаше иза сна и
грабећи оружје јурнуше напријед у студен освит. Кроз узаврелу
паљбу, од првих кућа чули су се повици:
− Предајте се! Опкољени сте!
− Баш си погодио ко ће ти се предати! − псовао је Пирго разгрћући
уз ограду измрзлу сипкаву снијежну прпу. − Никола, дођидер овамо!
Лежећи уз плот, на брзину се споразумијеше да се ваља пробијати
заједно удесно, кроз шикару, према цести и логору Дрварчана, јер им
је већ пуцало иза леђа, из самог села, а с чела су непрестано бубњале
талијанске „бреде“.
− Чујеш ли: Талијани заједно с Тривуном! − сиктао је Пирго
пребацујући се заједно с Николом с десне стране школе, према
шикари.
Под унакрсном ватром од укривених вртача и из самог села,
Николетина се пробио у густу храстову шикару и на њезиној другој
ивици набасао на патролу Дрварчана која је пошла да извиди шта се
то дешава у Мрачају.
− Кажи своме воднику да су нам дошли у госте Талијани и
Мрачајци! − повика Николетина заглушен паљбом и већ је журио уз
голу чуку крилећи око себе раскопчаним кратким шињелом.
Било је већ свануло. На истоку, у руменој магли, дизао се поврх
шума расплинут сунчев котур. Из вароши је почела да грува
талијанска артиљерија и експлозије граната моћно су одлијегале с
побрђа на којима су држале положаје остале двије чете Џамоњина
батаљона. Кроз тутањ те недалеке паљбе, Николетина је с врха голе
чуке ослушкивао још једну, много удаљенију канонаду, одоздо од
жељезничке пруге.
− Чујеш ли, Пирго, туку и Бојана. Ово је, богами, нешто озбиљно. А,
шта ти мислиш?
− Кажем ли ти ја да је Јурић добро јавио… Пази, ево су и по нама
почели да шишају из топова!
Фијук гранате за секунд умуче, и лијево од чуке, из шикаре, полети
увис лепеза од грања и земље и прасак блиске експлозије с неугодном
силином ошину и потресе чуку.
− Ето ти га, ђаволе! Алај прашти, небо јој њезино!… Јес видио,
Тодоре, нијесмо ли ми мале рђе: не могу нам ништа без топова.
Око подне, повлачећи се на нов положај, Николетина се споји с
Дрварчанима, који су такођер били потиснути с првих чука над
варошком долином. Ово збијање снага развесели и једне и друге.
− Стани, сад нас неће тако лако гурати назад!
Заједно с Дрварчанима стиже и Николин „тобџија“ Петрак Ђурић-
Петрарка. Приликом напада на Мрачај, он је са својим топом остао
код дрварског вода. Јутрос, чим је почела паљба талијанске
артиљерије, он је избацио оне три-четири гранате које су му још
преостале, али како је непријатељска пјешадија већ подилазила под
партизански положај, он није имао ни кад ни чиме да евакуише топ,
него га је отиснуо низ неки долић и затрпао га љесковим грањем и
старим плотом.
− Неће га, вала, наћи, па таман да га траже шпијунажом! −
разметао се он држећи капу наеро као да иде из сватова.
Сјутрадан, већ зором, непријатељ је почео да туче положај
Николине чете из минобацача, тако да су митраљесци морали сваки
час мијењати мјеста да не би били откривени и уништени.
− Охо, ови почели сасвим озбиљно! − зачуђено отегну Пирго
отресајући са себе земљу од експлозије мине. − Није ово више
Тороманово чаркање.
Ипак су све до подне држали положај по ниским брежуљцима, у
ријеткој грабовој шуми, ухватили везу с другом четом свог батаљона
која је била с друге стране цесте и од Џамоње добили упутство да се
држе уздуж цесте коју су дан и ноћ прекопавале групе омладине из
околних села.
По подне је на положаје Џамоњина батаљона стигао командант
Радекић. Видећи га међу собом, у друштву смиреног Џамоње, борци
живнуше.
− Погледај га само, командант и по! Оно је дика видјети у нашем
крају.
− Да сте га малоприје гледали за митраљезом: ућутко је Талијана за
пет секунди.
Иза поноћи извршен је контранапад на једну косу више цесте.
Малобројна талијанска посада заробљена је у плитким рововима на
коси (међу њима и два Мрачајца); остатак, смјештен у засеоку под
косом, побјегао је наврат-нанос, углавном без оружја. У руке
партизана пале су, поред осталог, и двије потпуно исправне „бреде“.
У освит, непријатељски минобацачи засуше минама и косу и
заселак подно ње. Већ од четврте мине која је пала у заселак,
командант Радекић рањен је у лијеву руку.

XXVII
Уочи онога дана када ће Радекић бити рањен, дрски Пирго први се
сјетио да му предложи да се још у току те исте ноћи изврши
противнапад на ону косу више цесте с које су партизани предвече
били збачени.
− Лако им је било да нас крену, кад имају онолике минобацаче, али
да их видимо ноћас, мајчин сине, кад се нађемо прса у прса. Неће им
онда мине користити.
Радекић се и нехотице осмијехну гледајући у Пиргине жуте мачје
очи и заврти главом. Свиђало му се ово момче-небојша.
− Ма шта ти то треба ког ђавола? Та је коса безначајан положај.
− Како да не треба! Хоћу да се ови наши Подгорани на своје очи
увјере како је Талијан слаб ратник. Досад смо их само у засједи
чекали, бранили се, а сад их треба напасти, разбити их на положају.
− Хм, имаш ти заиста право. Али шта ће бити ако не успеш, ђаво те
однео?
 − Ништа се ти не бој. Ми и ово Дрварчана слупаћемо их за по сата.
И Николетина се, без много разговора, сложио с Пиргиним
планом.
− Хајде да ти то опробамо, свакако је ђаво узео шалу.
Одмах с вечера партијци и скојевци из Николине чете и дрварског
вода скупише се на кратак састанак да поразговоре о предстојећој
акцији. Између њих је требало одабрати бомбаше који ће први поћи
на непријатељске положаје на коси. Рачунало се да се Талијани горе
већ укопавају.
− Чујете ли ви, момци… Гојко, Бране, Боко… узмицања нема ни по
коју цијену. Ви морате бити примјер осталима.
Тога истог тренутка на вратима се појави командир Николетина.
Он је управо долазио из куће у којој су били Радекић и Џамоња, па је
у пролазу познао Пиргин глас и навратио унутра чудећи се откуд
његов комесар у овоме кућерку.
− О… откуд ти, Никола?
Пирго збуњено погледа најприје Николетину, па онда остало
друштво, а затим своју властиту забуну брзо пресијече одрешитим
позивом:
− Хајд, Никола, уђи, уђи.
Црвен у лицу, Николетина само нешто неодређено смрси и нагло
се повуче. Неугодну тишину у соби тек послије неколико тренутака
прекиде водник Дрварчана.
− Ја мислим да је овај Николетина већ дорастао за Партију.
− Дашта је нег дорастао! − зловољно се окоси Пирго. − Говорим ја
то и Урошу и другу Милану, а они ти ту… има, каже, још времена −
својеглав је, дивљи, набусит.
Пред поноћ, кад је чета већ кретала на полазни положај,
Николетина познаде у мраку Гојка Ћупурдију, чврсто га ухвати испод
руке и повуче у страну.
− А је ли ти, Ћупурдица, богу ли ти твога, какво је то састајање
штокуд около, а?
− Па шта… ништа. Онако, с комесаром − збуни се Гојко.
− С комесаром, а? − забрунда Николетина. − Знам ја, болан, одавно
шта се то ради и који су то све људи, немој ти мени ту… Богу ли вам
вашега, бољи је Никола Бурсаћ од пола тих ваших партијаша. Хм,
сунце ли вам…
− Ма немој, Ниџо… та ти знаш…
− Знам ја, знам… А је ли ти, уштво једна јаружанска, води ли то вас
Пирго у свом тефтеру? − подругљиво, али већ срдачније настави
Николетина.
− Шта да води? Нема ту тефтера.
− Нема? А је ли наш командант Радекић у тој вашој компанији?
Нешто сам као чуо…
− Шта ја знам. Није ваљда.
− Па да, ви ништа не знате. Таки је ваш правац да се ништа не
казује… Е, Гојко, Гојко, има нас још…
У шумарку испред талијанског положаја чета се заустави.
Непријатељска ракета суну под небо с недалеке косе и неколико
тренутака сва је шума треперила обасјана кратковјеким чудним
даном под којим се пијано љуљала свака сјенка.
− Другови, ко се ноћас добровољно јавља у бомбаше?
Још Пирго и не заврши реченицу, а већ га сустигоше два гласа:
− Ја! Ја!
− И ја! − изненада одјекну прозукла гласина командира
Николетине.
На тај узвик трже се читава чета. Зачуди се и Пирго:
− Шта ти је?! Та нећеш ти у бомбаше?!
− Само ти биљежи… Ил памти ако нећеш тефтера.
− Ма шта ти је, Никола?! Није нам сад ту до шале.
− Кажем ти, комесару − и мене рачунај. Ништа ја нијесам гори
него остали! − с магарећом упорношћу заинтачи Николетина.
− И мен, друже комесару!
− И мене!
− И нас двојицу!
Заграја и упали се читава чета. Свак се отимао да не остане иза
командира. Пирго се љутито лупи по футроли револвера.
− Е, чекај сад, идем и ја! Гојко, преузми чету!… Да видимо баш: кад
може командир, може и комесар. Такмичићемо се.
Сложно и брзо као никад дотад чета је извршила задатак, а ујутру,
послије оне минобацачке ватре, док су рањеног Радекића опремали за
болницу, Николетина приђе Гојку, који је био одређен за пратњу и
осигурање, и глуво му запријети:
− Чујеш ли ти, ноћна тицо: да ми команданта пазиш ко очи у глави,
јер ћу ти шију заврнути, па да си таман… Неће ти помоћи да се водиш
у сто комесарских тефтера! Видио си ноћас да нешто знамо и ми, ови
прости.
Тек негдје пред ноћ, кад се чета одлијепила од непријатеља који је
сад споро наступао и зарана се заустављао, Пирго ухвати времена да
се поразговара с Николетином.
− Је ли ти, а, који теби ђаво би ноћас?
− Није ништа. Шта ће ми бити?
− Хајд, хајд, што ме гледаш тако попријеко? Погађам ја, отприлике,
шта је посриједи.
− Шта, шта погађаш? − забрза Николетина осјећајући се угрожен и
откривен. − Је л ти криво што сам се ноћас јавио и помијешо се међу
те твоје?!
Николетина се набури и окрену главу у страну, али свевидећи
Пирго ипак опази да су се у очима тог великог дјечака наресиле сузе.
За трен ока и сам разњежен, он га другарски снажно загрли.
− Хајд, хајд, немој се дурити. Ваљаш ти мени, болан, за три
комунисте.
− Да ваљам, не би се ви ту…
− Остави, Ниџо, болан… Ево, баш смо синоћ разговарали о теби.
Спремај се вечерас на састанак, нема више чекања… Ааа, види га,
види, како се смије! Је л ти мило?!.. Вади брзо ту твоју кутијетину да
частиш друга. Шта је увијек сакриваш? Пази, комуниста не смије
бити тврдица.

XXVIII
Већ послије првих талијанских граната, разби се над Подгорином
сањива зимска тишина, прште као тањушно крхко стакло и
престрављени људи, спремајући се за бјежанију, осјетише сваким
дјелићем свог тијела како је зима оштра и немилосрдна: сјеверац је
облијевао ледом читаву кожу; сипкав, оштар и сув снијег боцкао је
мрзлим иглицама, падало је на главе пусто хладно небо, наваљујући
човјеку горко бескућништво без ватре и крова. Чинило се као да је
први топовски пуцањ отворио широм прозоре и врата свачије куће и
задахнуо људе студеном снијежном промајом.
Друг Милан, Лека, Стојан Кекић и још читава гомила теренских
радника и одборника јурила је кроза села и организовала евакуацију
народа у мање угрожена села под планином или у саму планину. Онај
ко је имао колибу у Лисичјаку склањао се тамо с фамилијом и
ближом родбином. Код кућа су обично остајали кркељави и
омутавили старци и бабе који су мало шта знали и о устанку, а већ их
нико жив није могао спутити у то шта је то офанзива и каква опасност
од ње пријети. Од њих је, ипак, било бар те користи што ће чувати
остављене куће и појити и хранити стоку, па ако им буде суђено да
погину, они ће и погинути, кад војска провали у село.
− Који вам је ђаво, што сте побјеснили и надигли се некуд од кућа?!
− викала је на чељад каква врлетна и пргава старчина, чудећи се
данашњем лудом времену и неразумним људима који не гледају свог
посла и своје куће.
Триво, престарјели дјед Николе Мачка, болестан још од првог
снијега, лежао је иза велике фуруне у соби, док се сва чељад опремала
да се склони бар у Ћулумачу, док не протутњи први талас офанзиве и
њихов Никола не стигне од вароши.
Видећи ту журбу и неред по кући, старац је јечао из свог ћошка:
− Ма куда сте се то надигли? Да нећете цркви? А куд је, велите,
отишо Никола?
Покушали су да објасне старцу да је од вароши почео напад и да
долазе усташе и Талијани, али од тога није било никакве користи.
Подјетињели болесник није знао ни ко су Талијани, ни ко усташе, ни
зашто треба бјежати, па је до часа опет почињао заврзивати и питати.
Онога јутра кад је требало кретати за Ћулумачу и кад је већ
минобацачка ватра и пушчана паљба са застрашујућом јачином
одјекивала низ долину Јапаге, стари Триво изненада узе да се
распитује за покров и свијећу.
 − Снашо, о снашо, спремите ми покров и дајте амо свијећу, оћу да
вам умрем.
− Каква свијећа, ђедо? Хајде ти устани, па да те метнемо на кола.
Треба ићи.
− Куда ћемо? Куд сте се надигли, кад је покојник у кући?
− Ето Талијана, ђедо, ето усташа! Чујеш ли топове?
− Е, мој синко, баш си ти луда − жалосно је жвакао стогодишњак. −
Свијећу ти запали и амо дај, умире се, душо.
Одједном један од старчевих праунука, вижљав црн дјечак од једно
шеснаест година, прискочи свом прадједу, клече на кољена и снажно
му викну у само уво:
− Ђедо, бјежи, ето Турака! Ето Турака!
Са некаквим тупим узвиком, самртник се појми с јастука, сједе на
своју простирку и с очима пуним неисказане страве загледа се по
испретураној огољеној соби. У његовој свијести поново оживјеше
давне бјежаније пред Турцима још из босанске буне, из његова
дјетињства. Сјети се Црних Потока, устаничке погибије и самртне
страве по српским селима.
Гле, опет дошло оно исто: пуста испревртана кућа, вриска и плач
жена и блиско турско пушкарање.
− Ђедо, ето Турака, бјежи!
С неочекиваном снагом старац скочи на ноге, попаде на раме свој
покривач и, само онако у гаћама и кошуљи, с дебелим вуненим
чарапама на ногама јурну на отворена врата и обневидјео од страха и
снијежне бјелине, окрену пртином према првом шумарку.
− Ђедо, ђедо! − оте се нечији плашљив узвик, али се нико не маче с
мјеста. Читава породица, забезекнута и као опчињена, гледала је
скамењено за тим високим мршавим самртником са шареницом на
леђима, који је потркивао уском пртином нагињући се напријед као
да ће сваки час пасти у снијег. Тек на првој, благој узбрдици, старац
посрну, клече и ничице се загњури у пртину.
− Ех, греота у бога!
Кад су дошли до њега, Триво се већ праштао са животом. С
посљедњим траговима разума, у грчевитој страви, сав одузет, он је
луђачким погледом укочено зурио у своје укућане, држећи,
вјероватно, да су га то Турци докопали у шаке. Тек пошто му у
здрвењену прозирну руку турише воштаницу, старац се озарено
загледа у блијед, једва видљив пламен и прошапута: − Е, сад ме више
не уватише − одо ја…
XXIX
Необичном брзином кроз Подгорину се ширила вијест да је
командант Радекић рањен „из топа“. Овај припрости свијет, који је
сваку невољу и несрећу примао судбински помирљиво и покорно, а
туђу најчешће равнодушно, сад је истински био дирнут и ожалошћен
командантовим удесом. Ако су га досад неки и гледали отуђено као
бившег официра и „господина“, сад је његова рана и проливена крв
учинила да је он одједном постао свима близак и род. На вијест о
његовој рани, људи би се натуштено уозбиљили, заборављајући на
тренутак бјежанију и остале своје невоље, док би жене удариле у
пљескање и гласан плач.
− Ћутите, жене, бог вас видио!
− Како ћутите, ајме мени! Јес видио што урадише од нашег сокола!
Партизане још више потресе глас о Радекићевој рани. Сад он
сваком борцу постаде драг и близак друг, изложен свим невољама и
опасностима као и сваки од њих. С тугом и неким тајним поносом као
да је ријеч о његовом властитом подвигу и рани, борац је
обавјештавао борца:
− Јеси ли чуо − рањен командант!
Команду над одредом преузе Бојан Љусина и сад су га сваки час
могли видјети на положају, спечена и одрешитијег него икада дотад. У
његову присуству и најстрашивији партизан осјећао је како опасност
ни издалека није тако велика нит непријатељ спреман онако како се
њему чинило. Долазило му је коначно до свијести да су и они пријеко
исто тако људи као и он, подложни страху, студени и умору као сваки
други човјек.
− Еј, ето друга замјеника!
С нехотичним поносом сваки је партизан изговарао ту ријеч
пратећи заљубљеним погледом командантова замјеника, свог човјека,
комшију и сељака који сам командује читавом Подгорином, храброг,
отреситог и поузданог као да је завршио не знам какву академију.
 Војно-политички курс, већ пред завршетком, био је прекинут. Од
курсиста је формирана посебна чета и под командом Ремзије
Ћемаловића бачена у борбу на положајима код цесте.
− Пазите добро да се не обрукамо, сад полажемо практични испит!
− зачикавао је Ремзија своје омладинце.
Млади Ћемаловић показа се способан командир, храбар и смјео
преко свачијег очекивања. Већ четврти дан борбе, он се проби у
непријатељску позадину и уништи, до посљедњег човјека, једно
усташко минобацачко одјељење и у току ноћи пребаци до
партизанских положаја исправан бацач и десетак мина.
Послије овако видног и великог успјеха, дрски „курсари“, како су
их прозвали остали борци, почеше свакодневно оперисати у позадини
непријатељског фронта, осјећајући се тамо исто тако добро као да су
у саставу читаве остале подгорске војске. Осмјели се чак и страшљиви
„војни инструктор“ Столе Бањац, па је у непријатељску позадину
кретао као да одлази некуд у завјетрину, на сигурно мјесто, гдје га
чекају узбудљива и пријатна изненађења.
Лугарева Милка, послана заједно с матером у састав болнице,
слушала је од рањеника за све необичне Ремзијине подвиге и овако
издалека продужила да му се диви исто онолико, а можда и више, као
и тамо на курсу, када је, крпећи преобуку омладинаца, мирно
слушала Бањчево причање и чекала тренутак кад ће се из учионице
показати плавокоси момак, љепши и много друкчији од свију осталих.
Кроз Подгорину су се проносиле вијести да батаљон Дрварчана
долази у помоћ. Причало се и то да Дрварчани с појачаном снагом
нападају талијанске гарнизоне и везе на свом подручју само да би
растеретили фронт на Подгорини, али упркос томе свему, шести дан
од почетка напада, истргани партизански фронт повуче се већ на
ивицу Јаруга и Јапага.
− Готово је: одоше Јаруге, оде „мала Москва“! − злурадо су
прорицали сељаци-бјегунци, закрчујући све више путеве који су
водили према завијеној планини.
Николетина је одступао кроз мале засеоке уздуж цесте, као да иду
кроз некакву срамну шибу. Скоро пред сваком кућом његову чету
дочекивала је кукњава и плач жена.
− Ајме, дјецо, куд идете, ком ли нас остављате?!
 − Аха, ујели сте Талијане за стражњицу, па сад бјежите а нама како
буде! Е, знала сам ја да то нас чека.
− Остави, женска главо, доста је људима њихове муке.
Под ријетким храстовим гајићем, више саме цесте, изађе из једне
наоко пусте куће погурен старац водећи бјелокосо дијете од четири-
пет година и ћутке се загледа у отегнуту четну колону. Кад наиђе
Николетина, старац тек тад жалосно и пријекорно затресе главом.
− Бјежите, момци, бјежите! Дика вас је виђети како стружете, а нас
остављате.
Па као да га више не занимају ти бјегунци, он узе да милује дијете
по свиленкастој коси.
− Не бој се ти, лијепо ђедово, тебе ће твој ђед бранити, а они нек
иду.
Николетина га само пресијече крвавим злим погледом, па се врати
за неколико корака, сачека Пиргу који је ишао на зачељу и, хватајући
се обема рукама за косу, простења у очајању:
− Ја више не могу да одступам, па ме одмах убиј, ето ти!
− Како ти драго, Ниџо − дочека Пирго мирно, с разумијевањем, и у
жутим очима заискри му пркосан пламичак, много опаснији него код
Гојка Ћупурдије. − Хајде да посједнемо ову косу више гаја. Ни мени
се баш не иде даље.
У сваком засеоку испадао је пред чету по који момчић и молио да
га приме. Николетина их је само зловољно мјерио и слао на зачеље,
гунђајући:
− Пошо сад, кад је пригустило. Јест, печена пилад једу се код нас.
Гунђао је, а ипак са задовољством бацао поглед на све дужи ред
„цивила“ на зачељу колоне. Прилазе дјечаци, расте војска.
Јапажани, уздајући се у заштиту Николе Мачка и Ђуре Крлике,
својих „четника“ (тај назив дадоше им некако почетком офанзиве!)
бјежали су, углавном, у недалеку Ћулумачу која је, овако у зими,
представљала доста сигурно склониште. Јаружани, напротив, листом
су гурали у планину, остављајући код кућа само понеког од старчади
или какву тврдоглаву закренуту жену којој није ишло у главу да због
некакве тамо офанзиве мора остављати кућу и кућиште и попут
вилена чељадета ићи да се пребија по шуми.
 Благоје Кртинић никако се није поуздавао у то да ће му бити боље
да иде у планину с толиком свјетином, па је одлучио да се сакрије у
шуму подно свог сјенокоса, у дубоке изукрштане јараче, гдје га ни
ђаво неће тражити. У шумском склопу, заклоњеном од вјетра,
начинио је од грања нешто колибе и потрпао у њу чељад и ствари, а
сам је највећи дио времена чучао на једном баиру одакле се видјела
његова кућа. Ту се, повише пута, одлучивао да с тавана извади и
донесе карабин, али чим би начинио десетак корака, већ би се покајао
и зауставио.
− Хм, ако ме ухвате с пушком, зна ми се, а овако… боље је да је она
на сигурном мјесту, а ја ћу се и без ње некако пробавити… Ко зна
каква још времена могу настати, па пушка може злата ваљати.
Са своје осматрачнице, Благоје једног јутра опази уврх бијелих,
завијених сјенокоса некакву тамну спору колону, па само клону и
приби се уз танко жилаво стабло граба.
− Ено их! Ама откуд с оне стране?!
Послије неколико скамењених тренутака, Благојево напето уво
ухвати мелодију познате пјесме. Час јача, час опет слабија, она је
допирала баш отуд од колоне.
− Наши, господа ми бога! Цуре! − оте му се гласан узвик и он скочи
на ноге као да је чуо богзна какву радосну вијест.
Била је то колона дјевојака које је Мирјана Марјановићева
искупила по селима и водила да помогну при ношењу рањеника.

XXX
Чим прве усташке патроле стигоше на Демирово, у малом џамету
настаде читав шенлук. Пуцало се, подврискивало, пјевало и плакало.
Алу Торомана дочекаше као правог побједиоца. Једва се пробијао
сокаком окружен буљуком народа. Размакоше се и престадоше
жагорити тек онда, кад однекле испаде заповједник Демирова Ђулага
Ђуг, измучен, мршав и необријан. Пред појавом тога човјека замрије
сваки осмијех и сви осјетише да је то онај прави, онај који је издурао
и изборио се, а Тороман − то је тек весео гост кога није било онда кад
је било најгушће.
− Па камо вас, Але, мајка му стара?
На необријаном Ђулагином лицу заиграше мишићи. Чинило се као
да ће сваки час отргнути да плаче, али то потраја свега неколико
тренутака, па се његово лице поново скамени.
− Ух, погледај какви су наши? − и нехотице се оте једном
Демировљанину.
Заиста, кад су дошле усташе из вароши, тек тада се могло видјети
колико су домаћи браниоци запуштени, измршавили, подерани и
прегладњела изгледа. Сваки је личио на болесника који се још увијек
упорно отима да остане на ногама.
Ђулага и Тороман имали су прилично мучан разговор. Тороман је
захтијевао, према логорниковом наређењу, да се Демировљани
прикључе његовој јединици, док се Ђулага није дао ни опепелити.
− Јок, Алија, од тога брашна нема погаче! Гдје сте ви били кад смо
ми сами самцати дочекивали толики влашки гад?
− Ђулага, брате, таква је наредба.
− Да сам ја слушао наредбу, данас ти на Демирову ниједно
огњиште не би димило… Јест, да с вама пођем, па кад вас Радекић
цурикне назад, да и ми бјежимо, а ово кућерака и наше сиротиње нек
носи ђаво. Нећу тако, Алија, па бог!
− Па како ћеш онда, де?
− Пустите ви нас да ми мало прочешљамо овуда око Демирова и по
Јапагу и да доренемо себи које говече, мало брашна и који покривач,
па опет по старом: да бранимо ово села и ово образа што је остало.
− А шта ћу логорнику рећи?
Ђулаги као да прекипе од толиког помињања омрзнутог
логорникова имена.
− Е, знаш ли шта је: пас му матер шокачку и томе логорнику, нек
он свој тур донесе овамо на Демирово, па нек ту проба да ми суди!
Нисам се ја дао онако Радекићу на кога ви вучете толику ордију,
топове и Талијане, а камоли ћу пустити да се шугави Шкуро нада
мном натреса.
− Вала, међу нама буди речено, баш је тако.
Док су они тако, без престанка пушећи, разговарали и постајали
све помирљивији један према другом, низ падину подно Демирова
јурио је, у правцу првог српског засеока, читав осук људи, жена и
дјеце. С њима је била и добра половина Ђулагиних бораца.
 − Ехеј, Ђулага, одоше наши у пљачку!
− Нека их, нека иду. Можеш и ти с њима.
Онај што је обавјештавао Ђулагу, некакво субенасто весело момче,
скоро босо, подврисну што игда може, скочи, удари се петама у
стражњицу и здими низ џемат, за осталима.

XXXI
Рањеног Радекића отпратио је у болницу читав Ћупурдијин вод
кога су тамо слали ради појачања малобројне заштитнице и ради
помоћи око смјештаја рањеника. Ту су команданта превили и, пошто
је у болници била велика тјескоба, заједно с једном болничарком
послали га у заселак Вргељ, добро укривен под планином и у ово
зимско доба тешко приступачан. Ту је требало да полежи који дан,
док му рана пође набоље. Уз њ је, као осигурање, пошла из
Ћупурдијина вода десетина боћулина Бране.
Кад се нађе у чистој и пространој соби са ниским стропом јаких
греда, Радекић зачуђено погледа на висок кревет у ћошку.
− Па нећу, ваљда, ја сам лежати у оволикој соби?
− Ништа не смета, друже команданте − помало стидљиво дочека
домаћин куће, широки збијен Ђурекан Кукрика-Мечкар. − То је због
свијета који ће долазити.
− Каквог свијета?
Мечкар који се био толико натронтао кожусима и разном сукненом
робом да је личио на буре, покренуо се неспретно као медвјед и
неодређено показа руком.
− Та зар овај свијет неће доћи да обиђе свога команданта! Спрема
се то, болан, још од јуче.
Заиста, већ од ручка заређаше посјете. Празнички одјевени људи и
жене стизали су с торбама, уносећи са собом у собу оштар дах
планинске зиме и мирис вуне, млијека и улежане одјеће.
− Па како је, друже команданте, како је?
Старе дрвосјече и ловци поздрављали су се бучно да охрабре
рањеника, док су жене, руменећи, плахо пружале Радекићу озебле
поцрвењеле прсте и скромно се повлачиле у кут, усекњујући се у
везене марамице.
 Пространа соба замириса на стару ракију, ону скупу, добро чувану
ракију, која више није обично пиће, него лијек и ствар од образа, која
се чува само за укоп, пријеку нужду и великог госта. Њу домаћин тако
добро чува и пази да му она, ни најтруднијем, неће пасти на ум као да
је и нема у кући.
− Дедер, друже команданте.
Сад је та жућкаста ракија побожно треперила у испруженој
сељачкој руци и то је, с дирљивом топлином, подсећало Радекића на
некакве давно заборављене празничке дане из његова дјетињства.
− Е, па уздрављу, друже наш, команданте наш! − већ послије треће
чаше почињао је да везе разњежен сељак. − Дао бог да нам што прије
оздравиш, ране да нам преболиш и да срећно завршиш овај посао што
смо започели.
− Амин, брате, чуо те бог! − дочекивао је од врата домаћин Мечкар,
па је и сам прихваћао понуђену чашу и благосиљао.
− Помози нас, боже, и обезуми душмане наше!
Кад се већ упалила лампа, Радекић је, у пријатној ракијској магли,
заборављао и гдје се тачно налази и шта се ово са њим догађа. Сјећао
се само да је посриједи некаква велика свечаност, необичан празник.
Домаћин Мечкар, трудећи се да не изгледа пијан, укрућено је
пролазио преко дворишта намирујући благо. Од њега се надалеко
ширио јак мирис просушеног планинског сијена. Блажен и добре
воље, он је читаво вријеме нешто разговарао с говедима и коњима и
најзад захркао на изгаженој слами у прегради за теоце.
Сјутрадан је поворка посјетилаца била још бројнија. Уз домаћи
свијет почеше пристизати и бјегунци из доњих села који су се испред
непријатеља склањали у Вргељ, код познаника и пријатеља. Разговор у
соби често је прекидало думбарање мина негдје доље око Јаруга и
Јапага.
− Уух, јес видио! − стресао се Мечкар. − Лијепо ракија у боци
заигра, кад оно доље груне.
Један од посљедњих и најскромнијих командантових посјетилаца
била је мала Ћана Чугаљева.
На десетак-петнаест дана пред офанзиву она је родила мушко
дијете и од тада се мала туњава снашица сасвим преобрази. Озарена и
свијетла у лицу, с блаженим сјајем у очима као да зна некакву
радосну тајну, недоступну другим људима, она је поваздан мирно
обављала лакше кућевне послове, навирујући с времена на вријеме у
лагану јасенову колијевку у којој је у сну цмоктао мали Милан. То
име дала му је из велике љубави и привржености према другу
Милану.
Кад народ из села поче да се повлачи у планинске збјегове, Ћанин
дјевер потовари у кола мрс, покриваче и разне друге ствари, крену
читаву фамилију, а Ћани препоручи да остане и да чува кућу и храни
стоку.
− Ено ти Кантареве бабе, па код ње спавај, ако се бојиш обноћ
остати сама.
Три дана касније, друг Милан удари једног јутра крај Чугаљеве
куће и зачуди се кад у авлији смотри Ћану.
− Еј, зар ти још ниси отишла?
− Рекли су ми наши да чувам кућу. Куд ћеш, вели, с малим
дјететом у шуму!
− Гле, с малим дјететом!… Чујеш ли ти шта ја теби кажем: одмах
узми дијете и иди равно у Вргељ, код матере командира Николе
Бурсаћа. Кажи да сам те ја послао. Ваљда ће се наћи толико мјеста.
Да је друг Милан рекао Ћани да крене у сусрет непријатељу, тамо
одакле се чула најжешћа паљба, она би га без предомишљања
послушала, јер је толико повјерења имала у тог доброг и душевног
странца.
− Добро, друже Милане, идем.
С колијевком на леђима, Ћана је лаганим ходом прошла кроз онај
гај у коме је био сахрањен њезин злосрећни дјевер Миле. Увијек
дотада, кад би наишла близу тога мјеста, она се сјећала оне ноћи кад
је на гињеникову гробу палила свијећу, сјећала се своје изгубљености
и неразумљивих страхота које су се тако изненада сручиле на свијет.
Али тога јутра ништа јој од свега тога не паде на ум. Истина, жалила
је Милета што тако лудо пропаде, али сви облаци над њом били су се
одавно растурили. Друг Милан рекао је да треба поћи у Вргељ и она,
ево, иде и носи свога сина. Њезин муж отишао је по тешке рањенике,
али и он ће се ваљда вратити. Све ће на крају добро и лијепо испасти.
Николина матер дочека уморну Ћану као неког из свога најближег
рода. Обрадова се чак и Талијан Дино-Дане видјевши тако малено
дјетешце, па пуцну прстима, показа сјајне зубе и нешто протепа на
свом језику.
− Ето ти, бог ти га не убиће, и њему су драга дјеца! − зачуди се
једна присутна комшиница и сузних очију загледа се за Талијаном.
Видећи како људи и жене сваки дан промичу Мечкаревој кући, у
посјету команданту, мала Ћана забринуто се обрати старој Марији:
− Мајко, мораћу и ја до команданта. Срамота би било да не одем.
Ћана је дотад команданта једва и видјела, а о њему је знала само
толико да је родом из Јаруга, да је био у свијету некакав важан
господин, па се вратио у свој крај и сад води читаву устаничку војску.
Знала је још и то да командант нема ни матере ни жене, па је и то у
њезином болећивом женском срцу пробудило самилост за тога
усамљеног рањеника.
Радекића на особит начин дирну та мала посјетитељка и њезин
скроман дар, двије јабуке и танка погачица, малена као длан. Ћана је
дошла већ у сам сутон, касни посјетилац који крије своју сиротињу и
своју убогу милошту. Питала је команданта да ли му је лакше и може
ли шта потрошити, а Радекићу се од тих ријечи у болном грчу стеже
грло и сузе га запекоше у очима. Ево, најзад је ту, крај његова кревета,
и она посљедња, тешка сиротиња Подгорине која га такођер сматра
својим: својим командантом и заштитником.
Гледајући Ћану, Радекић се сјети свога дјетињства и своје тетке,
очеве сестре Мике. У прољеће, кад понестане жита, она се спуштала с
неплодних падина повише Глибајца и с празном торбом долазила
кући Милошева оца. Исто овако малена и скромна као Ћана,
стрпљиво је чекала кад ће је брат упитати што је дошла и шта јој
треба. Полазећи, она је, оправдавајући се, жалостиво гунђала
гледајући у страну:
− Куд ћу ја, мој брате, него код тебе! Ти си мени једина заштита и
поуздање.
Команданту се све више чинило да ће ова мала касна посјетитељка,
крећући кући, упутити њему те исте ријечи.
Кад је лампа запаљена и читава се соба испунила мирном
свјетлошћу, мале Ћане више није било унутра. Једино је, као сјећање
на њу, на самом ћошку стола остала погачица с двјема јабукама, а у
Радекићевој души, не смирујући се, тињала постојана мушка туга.
 Читаве ноћи командант се није смиривао. Сад је читаву Подгорину
осјећао као своје лично бреме, од кога га нико не може разријешити
као што се ничим не може разријешити отац од његових дужности
према рођеној дјеци. Узалуд му је отимати се и тражити паметне
разлоге. Треба само да испружи руку, па ће на столу напипати Ћанин
сиротињски поклон, а онда је готово са сваким паметовањем.
Смирио се тек негдје пред зору и утонуо у чврст сан, а кад се
коначно пренуо, заблијешти га јака дневна свијетлост. Згуснут
снијежни сјај, налегао на прозор, једва је допуштао да се види како
напољу мирно снијежи. Из даљине су се чули митраљези.
− Ђурекане!
Радекић зовну домаћина отегнуто и опомињући, али тога истог
тренутка с друге стране његовог кревета, њему иза леђа, зачу се лак
шум и уздах:
− Ех, јеси ли се најзад пробудио?
Над њим се нагињала учитељица Лека, још ведрија и тања него
иначе. У њезиним крупним очима Радекић угледа толико брижног
саучешћа и предане љубавне топлине, да од среће за тренутак
зажмири само да би, макар закратко, остао насамо са својим
препуним срцем које више није подносило никакав други утисак.
Лека му је поправила покривач, уздигла јастуке и донијела свјеже
воде, а Радекић је само напето и кришом ловио поглед њезиних
прекрупних очију и сваки пут би с олакшањем зажмирио и у себи
обновио њезин осмијех и поглед. Гледајући је како се, онако тањушна,
извија и ломи послујући по соби, он се у чуду питао не вјерујући
рођеним очима:
− Зар ипак постоји овако нешто на свијету?! Какав је ово стас и ове
кретње које изазивају тјескобу и бол у срцу? И како је све то далеко од
његових досадашњих искустава са женама, од оних…
И први пут дотада у животу, Радекић се постиди својих
краткотрајних подофицирских љубавних веза и пожели искрено да их
никад ни имао није.

XXXII
Кад је с Ћупурдијиним водом стигао у болницу, Тодору се чинило
као да је с далека пута дошао поново у стари жељени крај гдје је
провео незаборавне године. Стари Дињар, Цвјетићанин и многи
други, дочекаше га обрадовано и бучно као најрођенији род. Тодору
се од узбуђења замаглише очи.
− Охо, постао партизан! Машала, машала! − викао је Цвјетићанин
излазећи из бараке.
Загледали су га и одмјеравали са свих страна веома задовољни
тиме што се момак, за оно кратко вријеме проведено у чети, толико
измијенио. Прољепшао се, постао отресит, ведар и много
разговорнији. Оне строге мрачне боре између састављених обрва биле
су ишчезле и тек се сад видјело како овај црнпурасти момак има
лијепе очи и отворен бистар поглед.
− Ако бих те познао, бог ме убио! − зачуђено је шкиљио пиргави
ђедо Дињар учестано трепћући, забљеснут сјајем снијега.
Катица, која је раније према Тодору наступала заштитнички, сада
се, при првом сусрету с њим, збуни и јако поцрвени. Ни у сну није
очекивала да ће се онај негдашњи Тодор, онај њезин Тодор о коме је
ових дана толико мислила, тако нагло измијенити и развезати као да
су му скинули невидљиве окове.
− Заборавиће ме, оставити! − опече је болна сумња, јер је осјећала
да више нема оне негдашње материнске власти над овим лијепим
отреситим ратником.
Међутим, увече, док су издвојени од осталих сједили крај лимене
пећи у старој Дињаревој колиби, Катица осјети да је Тодор поново
њезин, да је још увијек онај стидљиви, лажно строг рањеник, који с
прикривеним нестрпљењем очекује њезине кораке код свог кревета.
− Тодоре, како ти је било у чети?
Причвршћивала је лимену дугмад на његову шињелу, гризла конац
јаким здравим зубима и, овако покрај топле пећи, у једноставној
улози домаћице, она је уживала у томе да га пропитује о његовом
ратничком животу и разним невољама, као да му је рођена жена. Са
сваким таквим питањем све се присније везивала с њим, постајала све
више његова.
Већ неколико ноћи, откад пристижу рањеници из посљедњих
борби, она је углавном проводила на ногама, а вечерас, кад је
смјештена новоприспјела група, ђедо Дињар сажалио се на изморену
жену и предложио јој:
 − Иди ти у моју колибу, па мало продријемај, а буде ли ко стигао
ноћас, пробудићемо те.
И тако сад Катица, омамљена умором од непроспаваних ноћи,
пијана од овога изненадног сусрета и ошамућена јаром из пећи, држи
на кољенима влажан отежао шињел, гледа свог Тодора и све јој се
чини да је и ово једна од оних њених врелих поноћних сањарија, кад
је у бунилу срца и крви осјећала крај себе Тодора, а ипак га била
луђачки жедна.
− Тодоре, могао би свући кошуљу да ти је проперем, а ти лези ту
крај пећи.
Из пристојности је окренула главу да га не гледа како се свлачи,
али је дрхтала од сваког шушња и звецкања његове војничке опреме.
Кад је коначно легао, покрила га је шињелом поврх губера и
ушушкала га као мало дијете.
− Само ти спавај… Умори овај пут, снијег…
Касно у ноћи, Катица објеси опрану кошуљу на греду близу пећи,
набаца дрва у згорену ватру и угаси устрептао пламичак „Павелићеве
лампе“, која је већ цврчала и пуцкетала, јер јој бијаше понестало лоја.
Соба се нагло смрачи и некако смањи, пуна разиграних одблијесака
из мале пећи.
− Тодор… Тодор… − прошапта уморна Катица у топлој омаглици
од које се сва заносила. Већ је заборавила шта значи та ријеч и зашто
је она изговара, али од њезина звука осјећала је потајни немир који
најављује долазак нечега одавна жељеног и још увијек недостигнутог.
Пипајући као слијепа, она једним крајем подиже с Тодора вунен
губер, осјети топлоту упола голог спавача и, заборављајући на читав
остали свијет, сва се загњури у то тијело, ту косу, то лице, обузета
разбукталом шумном ватром без имена и граница…

XXXIII
Освану јутро магловито и врло тмурно. Већ на десетак метара
даљине пред човјеком су се предмети завијали у пепељаву сумаглицу
која је као сиво прамење висила између дрвећа. Тутњава топова
потмуло је одлијегала као да допире однекле испод земље.
Пред сам ручак стиже у болницу поворка дјевојака носећи
рањенике. Биле су преморене и озебле, с поткрвављеним жуљевима
на раменима. Водила их је Мирјана Марјановићева, витка и окретна,
издвајајући се стасом и покретима од умотаних, дундастих и чврстих
Подгоранки.
− Здраво Јаружанке! − већ издалека им довикну Гојко Ћупурдија,
силазећи од најгорњих барака и кочоперећи се у новој талијанској
униформи.
Мирјана му приђе сасвим слободно и отворено, не зазирући од
својих другарица. Ова најновија опасност као да је бијаше сасвим
смекшала. Говорила је тихо, не кријући сјетну радост која обично
закратко бљесне послије каквих великих брига.
− Откуда ти овдје? Јуче стигао? А ја већ данима мислим шта ли је с
тобом, кад од вароши онако тутњи.
− Нек тутњи, баш се ја бојим! − наоко немарно одговори Гојко и
тога истог тренутка учини се сам себи заиста неустрашив и пожали
што у близини нема такве опасности да се, пред очима ове дјевојке, с
њом огледа.
Тодор Бокан поможе при уношењу рањеника, једно двапут у
пролазу погледа се с Катицом (то је сад било сасвим друго,
преображено створење од чијег је погледа Тодора хватала омаглица)
па узе двије канте и пође по воду.
Извор се налазио око сто педесет метара удаљен од старе Дињареве
колибе, у једној удољини на граници пољане и шуме. Јако врело које
никад не пресушује избијало је испод нагнуте мрке стијене и послије
двадесетак метара увирало у каменит понор, уједначено пљускајући и
пунећи сталним шумом плитку дољу око себе.
Тек што Тодор захвати воду, кад од болнице запрашта пушчана
паљба и подиже га на ноге. За трен ока створио се на ивици замагљене
пољане. Око невидљивих болничких зграда пуцњава се све више
разгарала и расла. Најзад с гребена повише болнице затрешта
митраљез.
− Није наш! − с леденом језом закључи Тодор и потрча уз уску
пртину, жалећи што са собом није понио пушку.
− Кад год загусти, ја без оружја! − сину му у глави малодушна
празновјерна мисао.
Тек што је стигао надомак Дињареве старе колибе, кад се из једне
бараке откиде гологлава разбарушена жена и појури укосо преко
чистине. Прасак пушака појача се као да је сваки метак њој
намијењен.
− Катице, Катице! − повика Тодор пун страве, препознавши
бјегуницу.
На тај глас жена се стреловито окрену, испружи руке и задављено
повика:
Тодоре, бјежи! Бјежи! Тодоре, бјежи!
На дуг рафал митраљеза који се изненада јави негдје поврх барака,
Катица се муњевито окрену навише, рашири руке као да се разапиње,
и с тим жртвеним покретом, чинећи још једино што је могла за
Тодора. штитећи га својим тијелом, она још једном повика:
− Бјежи, Тодоре!..
Бацајући се у страну, ошинут фијуком митраљеског снопа изнад
саме главе, Тодор је још једино доспио да смотри како Катица,
увијајући се, побочке клону у снијег.
− Готово је! − помисли он обливен леденим млазом и несвјесно се
пребацујући у ономе правцу одакле почеше да кокају кратки рафали
партизанског митраљеза.
До краја се освијести тек пошто чу да га неко виче. С недалеког
баира повише њега, иза дебеле букве, звао га је Гојко:
− Тодоре, Тодоре, брзо у Вргељ по наше! Кажи: напао Тривун
болницу! Брзо, нек Бране одмах дође!
С главом пуном тутња, Тодор се отисну пртином која је водила у
Вргељ. Трчао је осјећајући како се у њему са сваким скоком шири
хладна пустош. А кад та пустошна студен додирну и само срце, попе
се у грло и повуче му из мишица сву снагу, он тек тада схвати шта се
догодило:
Катица погибе!…
Трчао је без предаха као да се жури да неком дојави ту кобну
вијест, да је само гласно искаже, а послије… послије ће се, можда,
догодити чудо и све ће се ово разбити као страшан сан: опет ће ту
бити исте мирне бараке, рањеници и његова Катица, недокучиво
срећна, блага и свечана као јутрос, у зору…
 XXXIV
На приједлог капетана Рајића, у сагласности с талијанским
командантом, Тривунова чета упутила се у Лисичјак да у изненадном
нападу ликвидира партизаиску болницу. Рајић и Тривун надали су се
да ће том приликом ухватити и рањеног команданта Радекића, али о
томе нису ништа помињали Талијанима да им ови не би преотели
славу и плијен или то препустили мрским усташама. Нису им казали
чак ни то да је командант рањен, а ономе сељаку који им је то у
повјерењу саопштио, запријетили су да о томе не смије ни ријечи
зуцнути ни Талијанима ни усташама.
− Пази, наредниче, сад нам се пружила колосална прилика да
постигнемо крупан успех. Није шала: Радекића добити у руке. Онда је
читава Подгорина убрзо наша, четничка.
− И ја мислим, брате капетане. Примиће нас народ објеручке.
− Тек у планини, на сат хода од болнице, Мрачајцима је речено куд
иду и зашто иду.
− Турке и Хрвате побићемо, а остали нек иду куд им драго. Не
треба нам српске крви као комесару Урошу… Радекића − пазите −
само жива у руке!
Рајић је био узнемирен, сав устрептао. Сваки час лаћао се
цигарете, обртао је међу уздрхталим прстима, па је одједном негдје
губио и убрзо се лаћао друге.
− До ђавола, шта је ово!
По причању сељака знали су да болница има сталну заштитницу, од
једно десетак људи и надали су се да ће се та шака људи, изненађена,
предати без борбе.
Мрачајце је први опазио један стражар из Ћупурдијина вода који је
стајао изнад најгорње бараке и, држећи, у оној сумаглици, да су то
усташе или Талијани, бацио се иза првог обореног дрвета и отворио
ватру. У исти тренутак, без ичије команде, четници су поскакали иза
букава и такођер припуцали. Изненађени Рајић плануо је и почео да
псује:
− Не пуцај, бре! Напред, напред!
Међутим, први тренутак био је пропуштен. Док су Тривун и Рајић
успјели да крену Мрачајце напријед, Ћупурдијини борци већ су се
расипали иза барака и ухватили заклоне. Њихова ватра, иако
неуједначена, примора нападаче да поново западну иза дрвећа. Из
једне удољице чуо се снажан раздрт глас Николе Мачка:
− Не пуцајте, браћо Срби, своји смо! Ехеј, овдје Никола Бундева из
Јапаге!
Кад четнички митраљез ошину дугим рафалом по баракама и по
браниоцима, Гојко се најежи, баци лијево-десно плах поглед, па се
истом сјети Мирјане, која је с другарицама остала у њиховој бараци, и
с приливом неке луде радости помисли:
− Остаћу жив!
Никако није могао повјеровати да се ту, десетак метара од
Мирјане, може погинути. Добијао је жељу да зачикава смрт, да јој се
руга гласно, из пуних груди.
− Ђоко, митраљез овамо!
А кад је још отпремио Тодора у Вргељ и видио га како у трку
замиче низ оснијежену шуму, дође му чисто да запјева. Ко му шта
може надомак Мирјане и оних њених голубијих очију!
− Ихај, роди годино, родила ти шеница!… Напријед, капетане, не
буди курва!
Гојково бодро расположење прелазило је и на заштитницу.
Смотрио је како му се иза сусједне букве с повјерењем осмјехује тихи
скромни Јовица, његов брат стричевић, најмилији партизанчић у
чети. То га још више осоколи и он подвикну као што чине сељаци у
хајци на бијесно пашче:
− Аха, држи га, ето га бијесна!
Већ послије пола сата борбе, Рајић је оцијенио да је његов препад
углавном пропао и да ће Мрачајце врло тешко кренути на јуриш. Није
ни слутио да је пред њим, поред сталне заштитнице, још и половина
најбољег вода Николине чете.
Бранина десетина стигла је у помоћ баш кад је најгорња болничка
барака почела да гори и међу браниоцима било настало мало
комешање. Видећи их како с гласним узвицима трче уз буквик, Гојко
међу њима познаде команданта са завојем на руци, па сузних очију и
сам подврисну:
− Ихај, партизанијо, ево нашег команданта! Напријед!
 Изненађени пристиглим партизанским појачањем, нападачи у
паници натискоше да бјеже кроз шуму. Већ послије стотињак метара
бацише један пушкомитраљез и тешку торбицу с оквирима за
муницију. Узалуд је Рајић пријетио, псовао и враћао људе натраг
витлајући револвером. Од страха обневидјели Кркан само исколачи
на њ очи као да се чуди ко је сад то и шумно прошишта:
− Бјежи − ето их! Какво враћање!
Хватајући пречац, Никола Мачак и Ђуро Крлика одвојише се од
главне масе и свалише се у некакву пространу вртачу пуну одавна
оборена, већ трула и поломљена дрвећа. Јашући преко завијених
клада, они су до паса упадали у подмукле шкрапе и јаме, покривене
снијегом и сатрулим лишћем. Изубијани, пуни тупих жигова, они се
једва испетљаше на супротну страну вртаче, до чистијег земљишта,
кад им подсијече ноге подругљив глас одозго испод првих букава:
− Еј, војводе, руке увис!
Извели су их, замукле и смркнуте, из вртаче и потјерали према
болници. За самим њиховим петама ишао је лично десетар Бране.
− Брже, брже, господо талијански савезници!
Бране се добро сјећао и Мачка и Крлике још из онога напада на
омладински курс и сад се у њему подгријевао и дизао стари јед против
ових газда који му још из дјетињства нису дали да проговори и у ма
чему да има право.
Код болнице, пред командантом, Ђуро Крлика поче да се брани
сплетено и невјешто, док је Мачак огорчено ћутао и само изријетка
бацао око себе подмукло злобне погледе. Чинило се као да су га на
смрт огорчили и увриједили и ови људи око њега, и шума, и бараке.
− Бре, џукеле једне, пошли сте на рањенике и још имате образа да
ту нешто причате! − праскао је Радекић. − Море, води их тамо − куд
знаш.
Бране ослушну топовску канонаду подно планине, погледа
заробљенике, па плану у лицу и љутито одреза:
− Њих да водим некуд? Пху! Чујеш ли им доље савезника како
лагумају по нашој сиротињи!
Бране се брзо измаче два корака изнад и прије него се ико сјети
шта је наумио, он подиже пушку. Од реска пуцња Мачак се стресе,
престрављено повуче очима по људима пред собом и немарно, као да
клизи, пође наниже. Од сљедећег пуцња Ђуро Крлика се трже, исцери
се у болном грчу и пође раменима навише као да се отима из нечијих
руку, па се сруши на земљу нагло као покошен. Један од бораца, и сам
уплашен, пренеражено погледа у измијењеног Брану.
− Ух, бог те видио, умало мене не уби!
Жваћући некакав мучан залогај, замукли Бране без ријечи, не
гледајући побијене, прође мимо бараке, сусрете се с потамњелим
Тодором и чврсто, пријатељски, положи му руку на раме и осмијехну
се горко и тврдо, ратнички.
− Јес видио, онако њима треба. Гори је свој гад него стотину туђих,
пху!… Хајде да запалимо по једну.

XXXV
Главна струја бјегунаца из угрожених подгорских села текла је
преко Марјана и Пијевчева Дола старим дрварским путем, увирала у
планину и зустављала се високо у јелику, у пространој укривеној
долини званој Стојанова Увала. Тек понеко се усуђивао да окрене у
Вргељ, код познаника, рачунајући да непријатељ ваљда неће и тамо
провалити.
Стојанова Увала била је по страни од свих познатих пролаза кроз
планину. До ње су стизали само лугари, ћумурџије, ловокрадице и
сеоске дрводјеље које су крале јелову грађу или крстариле кроз
планину тражећи ријетки јавор-џевер. Ту се увијек налазила понека
упола срушена ћумурџијска колибица, остаци дрвеног угља, гомиле
тријешћа и погашена црна огњишта. Људе који су ту радили и
коначили обноћ је често узнемиравао медвјед.
Бојећи се да иду у Лисичјак, већ познат и провикан због болнице, и
Јаружани радије окренуше у Стојанову Увалу. Саонице су се с муком
пробијале врлетном дрварском путином, настављале снијежним
беспућем кривећи се сад на једну сад на другу страну, да се коначно
свале у мирну сумрачну долину коју су безбројна стабла јела, права
као стубови, чинили још пространијом и тајанственијом.
За дан-два никоше по Ували многобројне ниске колибе покривене
тамнозеленом четином. Плануше пред колибама веселе ватре,
снажно запраска јеловина. На све стране летјеле су крупне искре,
падале људима на одјећу, упорно тињале и правиле велике
прогоретине. Читава шума мирисала је на смрчеву смолу и на гар.
 Многи су у Стојанову Увалу дојавили овце и козе, дотјерали говеда
и коње, па је то још више појачавало општи метеж, гужву и ларму.
Око задимљених ватара, пуних праске и свјетлица, мотале су се жене
и викале на дјецу. Овце су у гомилама сукале по збијегу, збијале се
око саоница и провлачиле се између везаних коња. Око колиба су
бескућно луњала и сваком досађивала гладна говеда. Гледана
поиздаље, с ивице долине. читава увала личила је на некакво бучна
вашариште.
Одраслија дјеца у збјегу су брзо заборавила све патње и страву
бјежаније, па су се, опијена опором и оштром дивљином дубоке
планине, јурила по шуми сјекирама, ложила ватре и радила још многе
друге ствари које су им код куће, у селу, биле забрањеке. Ту
несвакодневну слободу користили су и пси који су у планину дошли
са својим укућанима видећи да домови остају пусти. Узбуђено су
штектали у јелику у потјери за некаквом уображеном звијерком,
скитали се од колибе до колибе, купили бачене кости и са скиком
бјежали праћени запаљеним угарцима.
Стојан Кекић, командант општине, није се ни овдје дао збунити,
иако му је живот у збјегу наметао сасвим нове и друкчије задатке.
Његова општина, развучена и сва разбијена, која га је коштала ногу и
времена, сад је постала смијешно малена и добро прегледна. Са
сваког узвишења изнад Стојанове Увале, он је могао да обухвати
погледом ту своју задимљену општиницу, пуну ватара, саоница и
ларме. И увијек би се горко и подругљиво насмијао и у чуду замахао
главом.
− Цигани, па Цигани, ништа друго! И де ти сад, шта ћеш с њима?
Лако је било у селу.
Отишао је да се посавјетује с командантом сусједне општине која је
била у једном збјегу недалеко од њих, али ни тај није знао ништа више
од њега. Остало му је само да се испомогне с оно неколико упута
друга Милана и да с одборницима и шачицом партијаца како-тако
одржава и смирује разваљен људски мравињак своје општине.
Неки усколебани одборници били су склони да пошаљу до врага
своју досадашњу дужност и да се позабаве искључиво својом
породицом, али их будни Стојан није остављао на миру. Извукао би
таквог ошамућеног човјека из његове колибе, одвео га гдјегод у крај и
тамо узео да га ружи, показујући сваки час на збјег испред њих:
− Болан, како те није срамота пред овом дјечицом, пред овом
старчади, пред овим збенављеним јадним женама? Коме ће се они
обратити, ако неће теби и мени, а? Па, брате мој, хоћемо ли, ваљда, с
положаја звати партизанске команданте да нам збјегове држе?
Одборник је смушено покушавао да се извуче најразличитијим
разлозима, али се ништа од тога није лијепило за непоколебљивог
Стојана. Он је и надаље чврсто држао свој правац.
− Шта ћеш онда рећи оној жени, оној кукавној снашици кад си ти
таки? Размрдај се мало, мајка му стара, осоколи ово нејачи.
Остављајући нагло збуњеног одборника да му не би дао времена за
посљедњи изговор, Стојан се одлучним кораком кретао кроз
ускомешани збјег, добацујући лијево и десно бодре примједбе. Преда
њ су испадале узбринуте жене и тражиле свакојаке савјете.
− Стојане, шта би ја с овом својом колибом, бог ти је не убиће?
Навадиле се нечије козе, па ми се пењу на кров, развукоше сву
четину.
− Одиде, Стојане, здравља ти, навалио ђед Милија да се враћа у
село.
− Стојане, има ли шта ново, брате?
По збјегу се налазило много огорчена свијета који је једва чекао да
види Стојана, па да на њему искали све своје незадовољство.
− Е, мој Стојане, боме нас уреди твоје „смрт фашизму“.
− Ето ти ваше борбе и вашег… Кажем ли ја вама: не можете ви с
државом. Гдје ће се шут с рогатим бости!
Највише му је додијавала Мика Ћупурдијина, Гојкова стрина. Кад
год би га угледала, она га је пресретала упола бугарећи:
− Јој-јоој, мој Стојане, мој Стојане, дођи да видиш на шта сам ја
спала код оноликог мог добра, код онаке моје куће.
− Знам, болан, Мико, сви смо тако.
Шкорави ситни Гојков стриц, помирен с невољом и предано
покоран свему што га снађе, излази из колибе и мири жену:
− Ајде у кућу, женска главо, што џабе кукаш! Избјегло се, па шта
ћеш ти томе.
− Како шта ћеш, црна кукавицо! Зар оставити онаку своју кућу,
онако своје… Оој, Стојане драги, јесам ли ја теби говорила, јесам ли
ја… Гдје ћете ви на власт, мајка вам јадна!
Њезин муж, слијепи поклоник сваке државе и власти, сад већ није
знао шта да одговори жени. Јест, оно је раније заиста била власт, али
је њу чичица већ као мало и заборавио и навикао се на ове наше, а и
ово је ипак власт: наређује, заповиједа, кажњава, шаље цедуље! Шта
да сад човјек ради између те двије власти, коју ли ваља слушати? Дај
се држи наших, убише они отуда, дај сад пробај…
И тако је чичица дубио у снијегу, изгубљен као никад у животу, не
знајући сам шта да ради ни за кога да се одлучи.
Савин зет Бикан ништа није питао нит се коме жалио, само је
исподмукла сијевао својим зеленим очима пратећи погледом Стојана
Кекића и сам се у себи гризао што заједно са Савом није макао тамо у
Мрачај. Овако га, хоћеш-нећеш, чека богзна какво страдање, а можда
и ружна смрт заједно с овим Кекићима и овим разним… Ух, гадан
посао.
Јовандека Бабић, чија је кућа изгорјела још у прошлом нападу, није
више много хајао за оно што ће непријатељ урадити у селу, али се
бојао његовог продора у планину.
− Стојане, брате, да се Туркеснице овамо не увале?
− Какве Туркеснице?! − отресао се Стојан. − Фашисти!… Неће, не
бој се.
− Е, вашисти! Крсти ти њега како ти драго, он је опет лијепи репати
Турко! − гунђао је главати старац, па пошто би прикричао баби да
припази колибу, кретао је да проњушка гдје се у близини пије ракија.
Иако се чинило да у селима Подгорине има ракије само за лијека,
ипак се у збјегу показаше читава буренца, ардовићи, плоске и боце
пуне ракије. Одасвуд су домаћини широке руке зивкали Стојана на
чашицу мученице, комшија је частио комшију, кума куму, а понегдје
је пред колибом, уз ватру, куњала припита баба с боцом у крилу, и
тако, бар закратко, заборављала и офанзиву и планину и своју
обескућену тужну старост.
Плавичаст хладан сутон растао је неосјетно у јелику и човјек би се
тек одједном, напречац, тргао из каква разговора и с чуђењем опазио
да је шума већ измијењена, стијешњена, пуна модрог мрачка, ватре
сјајније, а гласови људи потмули и присни као с вечера, кад се у
сложној породици спрема конак.
 С падањем ноћи, на утишани логор наваљивала се, попут море,
моћна и подмукла напаст − студен.
Преко дана се на хладноћу није нарочито ни мислило, али увече,
кад се човјек примири и зима ојача, свемоћна студен са свих страна
стезала се око њега. Она се лоповски шуњала уз леђа и дрвенила
цјеванице, проналазила сваку рупу на одјећи, сваку мокру чарапу и
тајни пролаз испод покривача. Слабо је ту помагала и најбоља ватра,
јер је студен устрајно наваљивала с леђа, па се немоћни човјек у исто
вријеме прљио од ватре и јежио од зиме, посађен између два зла као
какав мученик.
У колиби, под покривачима, било је још горе. Испод тврде
простирке од јелове четине тијело је у леден оклоп окивао мрзли дах
неосјетљиве гвоздене земље, одозго је притискивао биљац, укрућен и
хладан као да је лимен, за очи је штипао мраз. Склупчан тако у тами,
сав од несавладиве цвокотавице, човјек је остајао сам, опкољен и
завијен са свих страна невидљивим струјама студени, и више није
знао како од ње да се брани, ни чиме да се помогне.
− О, мајко мила, шта ће се! − дјетињски немоћно, већ на граници
суза, уздисао је клонули пометеник већ савладан зимом.
Од студена се није могло побјећи ни у спасоносни сан који човјека
заштити од многих брига и невоља. Она је чак и тамо продирала и
мијешала се у страхоте избјегличких сновиђења, па је за човјека
право ослобођење било то кад би кроз улаз у колибу опазио
модрикаст сјај освита.
С првим знацима дана оживљавала је и борба у селима под
планином. На митраљеску и пушчану ватру избјеглице су већ биле
прилично огуглале, али кад би се огласили топови и негдје близу
испод шуме, око Марјана и Пијевчева Дола, одјекнуо лом граната као
да се брда руше, по збјегу би настало уплашено мување и женска
кукњава.
− Ајме, мени, чујеш ли, кумо!
− Куку, људи, шта ће сад бити?!
Пуцњава је обично престајала с првим сутоном и ноћ је била мирна
све док непријатељ не стиже до Марјана и с цесте опази обноћ
разливен магличаст одсјај повисоко у склоповима оснијежене
планине. Био је то одбљесак избјегличких ватара из Стојанове Увале.
 Те исте ноћи, док су по Стојановој Ували бугињале и праскале
веселе ватре и људи се гријали још се не одлучујући на спавање,
испод планине се зачу потмуо пуцањ као да неко удари у бубањ, а
одмах загим, нагло се ближећи и све снажније завијајући, досвира
невидљива граната и загрми негдје у шуми повише збјега. Читав се
логор стресе и за трен ока поскака на ноге. Из мрака се зачу оштар
женски врисак и запомагање:
− Ајме мени до бога мооог!
Бубањ испод планине поново думну. Граната, оштро зујећи, груну
негдје с лијеве стране, иако се чинило да ће треснути посред збијега.
По дрвећу зазвонцаше гелери.
− Јој, куку, туче нашу колибу? Бјежи, Тодоре!
− Ајој, мајко моја, шта ћемо?!
− Ајме, ено га јопет! Дјецо, вамо к мени!
У сулудој трци, кроз вриску жена, све је надвишавао Стојанов глас:
− Ватру трни! Трни ватру!
Гоњени стравом, људи се бацише на ватре. Угарци полетјеше на све
стране цврчећи у снијегу. Увала зачас упаде у таму пуну
свјетломрцања с растурених огњишта и појачаног мириса смолава
дима.
− Не бјежи, народе, неће у долину!
Поред све Стојанове вике, пола збјега прснуло је штокуд по шуми,
а ни оно што је остало није се могло смирити. Многе жене мијењале
су сваки час колибу мислећи да топ туче баш ону у којој се оне
тренутно налазе. Једино је Јовандекина баба мирно сједила крај своје
растурене ватре, слушала хуку и тресак граната и, не вјерујући да се
од тога може погинути, кликтала послије сваке експлозије:
− Ај-хај! Пукни у неку ствар, ћаћу ти турског!… О, ђаволе, ђе ли се
ово завуче мој стари? Страшљив ли је овај народ, ко се богу моли.

XXXVI
Продирући од вароши на слободну територију Подгорине,
непријатељ је опљачкао а дијелом и спалио читав низ села. Од Јапага
је захватио само заселак Заваље, очешао се о саме Јаруге водећи
тешку борбу на Отпочиваљци, више првих сеоских кућа, а онда је
преко Марјана и Пијевчева Дола грунуо право према планини. Ту, у
камењару и жилаву шикарју, на ниским косама испред самог
планинског ланца, био је заустављен неочекивано упорном одбраном
партизана.
Међу усташама и Талијанима ширили су се преувеличани гласови
о партизанским базама у планини: о бројним магацинима жита и
свакојаке друге хране, слагалиштима муниције, зимовницима и
болницама. Због тога се тренутно и мануше осталих села, јер им је
много важније било да униште те базе. Жилав отпор партизана још их
је више учврстио у увјерењу да су на правом путу. Непријатељски
команданти нису ни слутили да су партизани тако тврдоглаво засјели
на посљедњим косама пред планином због тога што се иза њихових
леђа налазе збјегови крцати женама, дјецом и старим људима.
− На шуму се не обзирите момци, тамо више нема пута! − рекао је
борцима Бојан Љусина. − Горе је наша нејач, а борцима је задњи
положај на овим чукама.
Поучен успјесима Ремзијиних курсиста, Бојан пребаци у позадину
непријатеља читаву Николину чету. Прикључише им и Ћупурдијин
вод, а у заштиту болнице пребацише двије десетине Вргељчана и
Марјанчана, вичних планини.
Тешка срца Тодор се раставио од болнице и Лисичјака. Иза њега,
под старим буквама утонулим у снијежни мир, остао је Катичин гроб,
изгубљен и мален у дубокој гори, па је баш то, више од ичега,
испуњавало оштрим болом Тодорову душу.
− Зар она, то добро, широко срце, па тако! Изгубила се и смирила
под неугледном хладном гомилицом земље у пространој планини.
Празна срца, он се пробијао с четом кроз опустошена замрла села
и преко многих нових црних згаришта још незавијаних снијегом.
Нигдје ни пјесме, ни кола, ни домаћински мирног дима изнад кућног
крова. Читава Подгорина, притиснута маглама и облачним небом, као
да је туговала заједно с Тодором, па се момак осјећао повезан бар с
њом и не више толико усамљен као горе у планини.
Озлојеђен и нагао, Николетина се као дивљи вепар бацао тамо-амо
на непријатељске колоне и кидао их и растурао по утринама, гајевима
и њивама Подгорине. Веза између вароши и непријатељских јединица
скоро сасвим се прекиде. Код непријатеља се поче осјећати оскудица
у муницији. По јединицама се ширио шапат о партизанским четама у
позадини фронта, а упоредо с тим стаде хватати корјена некаква
општа несигурност, па се нико није усуђивао да се ни закратко удаљи
од своје јединице бојећи се да га не пограбе невидљиве руке.
Предузимљиви Анте Јурић, секретар скојевског актива у вароши,
сазнао је тачно дан и сат кад ће непријатељска комора, под јаком
усташком пратњом, кренути из вароши на положај и о томе је
обавијестио Ремзијину летећу јединицу. Одређеног дана комору су на
самој цести, седам километара од вароши, дочекали Николетина и
Ремзија и за врло кратко вријеме потпуно је разбили и растурили.
Вођа усташке заштитнице, Але Тороман, погинуо је од првог
партизанског плотуна, а Бранина десетина, на велико Ремзијино
изненађење, међу малобројним заробљеницима доведе и Мујицу
Харбаша и Наила Наилхоџића.
Видећи познанике, Ремзија поблиједи.
− Откуд вам сад ови?
− Случајно се нашли! − са јетком злобом промрси Пирго и
закорачи према цести. − Ето, Ремзија, поразговори с комшијама.
− Ја сам се драге воље предао − започе Мујица несигурним гласом,
трудећи се да буде хладнокрван, али му то никако није полазило за
руком. Био је сив у лицу, а очи су му немирно играле по партизанима.
− Ено, питајте браћу Струјиће, с њима имам везу. Јавио сам и за овај
напад.
− Добро, добро! − суво га прекиде Ремзија, јер му је било мучно да
и даље слуша ову навалу ријечи гурану страхом. − А шта ти имаш да
кажеш, драги колега Наиле.
У Ремзијину гласу ту зазвуча једна опора и горка нота, иако се
трудио да буде подругљив и пун презира.
− Ја… да искрено признам − крив сам, клонуо сам и… и више не
заслужујем милост својих дојучерашњих другова… Издао сам
праведну ствар…
Чак и сад, у овоме озбиљном тренутку, у ријетком грабовом гају
недалеко од цесте, међу озеблим људима, Наил је говорио лажно и
књишки, сјећајући се прочитаних фраза. Све је то звучало тако
биједно и непотребно, да Ремзија, окрећући се за Николетином,
помисли с гађењем:
− Пих, и ово ћеш морати да стријељаш… Гадан посао…
 Кад их потјераше низ гај, према јарузи, Мујица побијели као креч,
изгубљено погледа у Ремзију, па кад му не ухвати очију, на уснама му
се заледи сажаљив просјачки смијешак. Поред њега, круто и
механички, закорачи Наил. Тупо, са смртним умором, он је гледао
жилава стабла пред собом и није могао да се сјети да се игдје, и у
једној књизи, овако огољено и прозаично ишло у смрт, без великих
ријечи и узвишених мисли.

XXXVII
Тих дана ни Лазија-Мазија није остао поштеђен од Јагиних
„ћумураша“. Гурнуше га изненада с дуго држаних положаја код
Оканове Букве, али кад га истјераше у голе њиве и бујадере, ту
малакса и њихова ударна снага, јер су се на чистини, изван шуме,
држали као риба на суву и нису се усуђивали да се одмакну далеко од
својих мрачних шуметина.
Већ мјесецима, од свог првог доласка на Црну Воду, Лазија се није
много залијетао напријед, на Јагину територију, нит је допуштао да га
ћумураши одбаце далеко и на дуже вријеме с његових првобитних
положаја. Док су с њим били његови „боћулини“ и врлетни
Николетина Бурсаћ, још је и било препада и мањих акција, али
послије њихова одласка Лазијин малобројни батаљон постаде типична
теренска јединица, улежана и непокретна. Сасвим се одомаћише на
положајима које су бранили, средише кухињу и просторије за
спавање, навукоше доста дрва и спремише се да на миру зимују.
У простору око Оканове Букве Лазијини борци знали су свачију
кућу и чељад у њој, а свијет је, опет, познавао њих, особито оне млађе
и окретније, добре пјеваче и шаљивџије. Партизани су упознали сваки
извор, стазу, гај и ливаду, и што су се више саживљавали с новим
обитавалиштем, све им је теже падало да се било куда из њега
покрену.
Већ с јесени, кад се ноћи одужише, Лазијини борци уобичајише да
се обноћ, кријући, извлаче и одлазе на прела у околне ближе куће.
Мало-помало ти се ноћни походи прећутно сасвим легализоваше, па
се и сам Лазија правио као да вјерује да ти борци иду у патролу. Чак
није био с раскида да и сам посједи у најближем комшилуку. Тако је
то ишло недјељама, све док једна група прелаца не упаде у Јагину
засједу. Једног партизана ранише и живог ухватише. (Нашли су га
послије неколико дана у шуми, разапета на јавор и страшно
изнакажена.) Од тога дана одласци на прела сасвим престадоше.
 Лазија је и сам видио како их успављује ова слаба покретљивост, па
се у њему, с времена на вријеме, будила његова стара жустра
предузимљивост. Кретао би обадвије своје мале чете у какву мршаву
ноћну акцију и уз пут их свадљиво пожуривао:
− Брже, брже! Е, јесте се на Црној Води разбашкарили ко зетови
код пуница.
Кад се тутањ битке, који се од вароши примицао Црној Води, поче
помјерати удесно, према планини, Лазијини борци забринуше се и
оборише главе. Цијенећи по удаљености борбе, нечије село већ је
било прегажено, око нечијег се управо борило, и читава варица
избјеглица, како су јавили курири, гаљвала је према планини. Неко је
ту имао родитеље, неко жену и дјецу, неко…
− Шта ћемо, Лазија? Тамо се боре, чујеш ли, а нас овдје одсјекоше,
оставише с краја. Сад морамо држати патроле и напријед и за леђима.
− Аха, нека, нека, чмавалице божје, нек и нама једном потпраше
под табане! − злурадо је викао Лазија, највише љут због тога што ни
сам не налази излаза из читаве те гужве. Никако му ни самом није
било пријатно кад је видио да ће му веза са штабом одреда ускоро,
можда, бити прекинута.
Једног јутра стигоше му у штаб три курира од Николетине и један
од Бојана: мали Маркиша Кртинић. Док се пробио од штаба одреда
све заобилазним путем до Оканове Букве, дјечак је с висова
посматрао пожаре села и сад је стајао пред Лазијом ублиједио,
стиснутих усана и чисто напречац остарио. И он и Николини курири
носили су исто наређење од штаба: ваљало је, још исте ноћи, да се
Лазија прикључи Николиној чети и да с леђа удари на усташко-
талијанске јединице које су већ усколебане, држале положаје према
планини.
Кроз редове бораца убрзо је прострујала радосна вијест,
обликована нешто од свезнајућих курира, а нешто и од самих оних
који су је слушали и даље ширили:
− Идемо да вадимо наше из планине. Талијан затворио у шуму и
штаб, и војску, и толики народ, па Бојан и Радекић бране збјегове, а
нама поручују да с Николом и Ремзијом навалимо с леђа.
− Кажу да су Дрварчани негдје гадно намлатили Талијане, па се сад
и они код нас узврпољили. У Марјанима, кажу, не смије Талијан
обноћ из куће ни због оне работе.
 − Нека, нека, не било му долазити овамо!
Кроз прву предвечерњу сумаглицу подно Оканове Букве отегну се
дуга колона. У логору остаде свега један вод, пратећи забринутим
погледом тамну змију колоне која се увијала око невидљивих ограда,
баира и раскршћа, све више изједена маглом и раним сутоном.
− Е-ех, нек им је са срећом!

XXXVIII
Положаји непријатеља на приступима планини били су нападнути
с леђа на два сата пред зору. Не надајући се некаквом препаду у ово
доба и с ове стране, Талијани су били потпуно изненађени, па су у
гомилама гинули и предавали се испадајући из тијесних сељачких
кућерака. Усташе су биле већ нешто опрезније, па су искакале из кућа
већ на први пуцањ и упорно се бориле, и у групама и појединачно
довикујући се и међусобно хватајући везу. Домобрани су безглаво
бјежали куд би их прије ноге нанијеле, или су остајали, гологлави и
распасани, по сељачким кућама чекајући да буду заробљени.
Партизанска зрна долијетала су чак у заклоњени Вргељ, зврцала у
стрме дрвене кровове и без престанка певуцкала поврх људи који су
по двориштима ослушкивали гласну и оштру паљбу која се
разгоријевала, ширила и преносила уздуж невидљивог фронта испод
Пијевчева Дола, Марјана и Јежеве Главице.
Командант Радекић, кога су прије два дана силом вратили с
положаја у Вргељ јер му је рана пошла нагоре, већ послије првих
пушака изашао је напоље огрнут шињелом и стао да ослушкује. На
неколико корака по страни стајала су у гомили четворица партизана,
једино што је имао од заштитнице, док је домаћин Ђурекан Мечкар,
разбарушен, црн и страшан, дрхтурио погурен уз само командантово
раме и, шапатом отхукујући, питао:
− Шта ли је сад ово, једини боже?
Мечкарева женска чељад, двије старије жене, двије дјевојке и баба,
изненада избуђене и уплашене, збијале су се поред самог прага и
расплитале косе да се, према неком старом вјеровању, војсци не
заплету пути и да је у боју срећа прати.
− Света Петко, света Неђељо, заклони јадног војника!
Талијани и домобрани створише на положајима такву панику да ни
усташама није преостало ништа друго него да се журно, под борбом,
пробијају цестом према вароши. Тривунови четници, који су
логоровали негдје при крају Пијевчева Дола, брзо увидјеше да је ствар
озбиљна и да усташко-талијански фронт попушта, па ријешише да је
најпаметније и не упуштати се у борбу. Уз гунђање лако рањеног
Рајића, они пријеким путем ударише према Мрачају, ријешени да се
тамо задрже код школе, док се ујутру не види како ће ствар даље
кренути.
Тривун је тешко газио скоро на самом челу колоне и суздржано се
мрштио као да савлађује какву стару бољку која му се с времена на
вријеме појача и узнемирује га. Откад је морао да се из Мрачаја
повуче у варош, осјећао је да је све пошло наопако и да се неће добро
завршити. Он никако није могао мирно пролазити крај усташа, као
што то, бар наоко, чини капетан Рајић; Талијани су му били туђи и
далеки, па је читав тај живот у вароши за њ био права мука. Пролазио
је као отровом омрзнутим улицама и с тјескобном тугом прилазио
старој школи у којој су били његови људи. Жао му је било
обескућених Мрачајаца и, хоћеш-нећеш, осјећао се због нечега пред
њима крив. Ено, како су Радекић и она његова комесарска банда, она
мрска Турадија, ипак успјели да се одрже горе у селима, а он, тврди
Србин, мора свакодневно да гледа жвалавог Торомана и нечисто лице
логорника Шкуре, који исподмукла шиба погледом читаву улицу кроз
коју пролази. Како је само доспио дотле и како су се сви његови
планови изокренули као у каквом ружном сну!
Док је тако газио уз брежуљак шкрипутавом изверуганом пртином
као да још увијек, можда у недоглед, продужује тај свој мучан сан, на
положајима иза његових леђа борба се брзо разбијала на растурена
групна пушкарања. Фронт, постављен испред збјегова. нагло се
распадао.
☆
У сам освит Николетина је ликвидирао посљедње митраљеско
гњездо на Јежевој Главици, најистуренијем положају на лијевом
непријатељском крилу. Усташка посада борила се тако упорно, без
престанка псујући партизане, Тита и краља Петра, да су морали да је
ликвидирају најискуснији Николини бомбаши. Док су они, кроз густе
трњаке, пузили према непријатељском рову, Петрарка Ђурић,
сакривен иза једног каменитог хрбата, бираним псовкама неуморно је
частио усташе да им одврати пажњу од бомбаша. То му је заиста и
пошло за руком, па кад су грунуле прве бомбе, из усташког рова, кроз
вриску и јауке, зачуо се нечији љутит узвик:
− Издајицо, мајку ти твоју, зар с бомбом.
Усташки псовач истински је био огорчен на свог партизанског
противника који се тобож сасвим озбиљно надмеће с њим у псовкама,
а овамо, у потаји, шуња се с бомбама према рову.
Мали Маркиша Кртинић, који је од недавна постао курир при
штабу одреда, добровољно се јавио да пође с Николиним бомбашима,
својим старим друговима. Погинуо је на неколико метара испред
усташког рова. Кад изненада наиђе на њ, Гојко Ћупурдија једва га
препознаде у хладној свјетлости зимског свитања. Изгубљен у ниску
трњаку, он се грчио у снијегу, сав некако смањен, сив у лицу и чудно
склупчан као да се дуго смјештао у тој неподесној ложници.
− Ко би рекао да је ово наш Маркиша! − помисли Гојко спечен
оштром тугом и јасно се сјети онога јулског дана на сјенокосима и
простодушне распасане дјечачине с којим је водио први разговор о
устанку и оружју. Све око њега напречац му дође још зимљивије и
тужније. Нема више љетњег дана, мириса прегријаних откоса, ни
негдашњег безазлена радознала дјечака. Зима је, шири се Подгорином
дах паљевине, а ту, у снијегу, пред њим лежи недорастао дјечак,
стармали, утегнут војничким опасачем, с лицем намучена зрела
човјека. Рат.
− Ех, греота једна − још дијете! − оте се једном старијем борцу, а то
људско, очинско сажаљење над погинулим куриром смекша Гојка и
њему грунуше сузе. Плакао је, чини му се, и за љетом, и за сунцем, и
за устрепталим бистрим даном у коме више никад неће разговарати
један Гојко Ћупурдија и један Маркиша Кртинић. Никад!…
Док су његови борци претресали трњаке и безбројне плитке логе по
Главици тражећи разбјегле усташе, Николетини се и нехотице оте
поглед на исток, према његовом селу. Подалеко тамо, изнад бијеле
шуме, једва се примјећивао низак развучен застор плавичаста дима.
Тамо под њим, смјештен попут гнијезда у скривеној ували, налазио се
његов родни Вргељ.
− Их, шта ли сад ради Јелка?
Прије матере, прије сваког осталог, сјетио се те своје слабачке
добродушне сестре, тихог дјевојчета које га је волило предано и од
срца не тражећи да јој се то било чиме врати. Та јадна тањушна
дјевојка и ноћас је сигурно читаво вријеме стријепила слушајући
пуцњаву, дрхтала од сваке јаче експлозије, а ипак ће послије свега
тога још дан-два, па можда и три, стрпљиво и покорно чекати да чује
шта јој се десило с братом. Она може и мора чекати, јадна трпељива
сестра, док његова мајка…
Спуштајући се на уску пртину која је везивала ријетке куће подно
Јежеве Главице, Николетина се неповјерљиво огледа на нечију појату
с улегнутим сламним кровом, заклоњену групом храстова. Отуд би,
чини му се, могла да се појави… да се појави…
Као да пружа потврдан одговор на ту његову још неуобличену
сумњу, иза појате се показа тамна женска прилика и он зачу добро
познат, забринут материн глас:
− Ниџо, јабуко моја, јеси ли ми жив?
− Ето ти га, ђавола − опет стара! Кад прије стиже?

XXXIX
Измрзли, неиспавани и напола гладни, партизани, послије онога
ноћног контранапада, тако живнуше да су читав сљедећи дан у стопу
гонили непријатеља осјећајући се чили као да су богзна како
испавани и одморни. Добро знана побрђа, села, засеоци, гајеви и
долине кроз које су пролазили гонећи непријатеље сад су им били још
дражи него икад у дјетињству, кад су туда чували стоку, журили у
школу или се, докони, играли клиса и „крмаче“.
− Гледајде, Тодоре, наше школе − прогунђа Николетина, с
нехотичном топлином у гласу, кад чета изби на падине Отпочиваљке
и пред њом сину заталасана долина села Јаруга. − Сјећаш ли се како
сам те бранио од оне дјечурлије?
Као да су стигли однекле из далека свијета, њих двојица су
разњежено гледали у црне прозоре у долини, све док их блиско
припуцавање непријатељске заштитнице не примора да потрче за
осталима.
− Пази, још им није доста! Сагни се, Тодоре, виде нас.
Усташе и Талијани одступили су према вароши и не покушавајући
да се негдје дуже задрже. Једини Ђулага, не зарезујући ни пријетње ни
наређења, повуче се са својим људима на Демирово, крцато
свакојаком пљачком.
− Нек иду они куд им драго, нама је овдје и живјети и умријети.
 Осокољени партизани, читава једна Џамоњина чета, удари на
Демирово рачунајући да ће се у овој гужви Демировљани поколебати
и одступити, али их из ровова пред џематом дочека тако снажна и
оштра ватра да их зачас приби за земљу, на пустој чистини без икаква
заклона.
− Ехеј, мајку вам вашу, нису вам ово Талијани! − викали су из
ровова.
− Одбиј од наше куће, биће крвавих гаћа!
− Оди овамо да те закољем!
− Ију-ју, живила Мала Азија!
Већ под поноћ, кад су се партизани стали сасвим да повлаче
послије узалудног пушкарања, из ровова на Демирову одјекну
изазивачка пјесма:
− Ој, Русијо, све ће твоје бити,
ал ћеш лако Србе пребројити.
Стојан Џамоња застаде у ходу, ослушну пјесму и са жаљењем
уздахну:
− Ех, што има грло онај први − штета онаквог пјевача!
Чак и по оним усколебаним засеоцима ближе Мрачају, одакле су
већ ишле неке делегације Тривуну да их „заштити“, партизани су били
дочекани с уздахом олакшања.
− Нека, брате, код вас се бар зна некакав ред, па је човјек миран у
својој кући. А ови, ови… оне вике, отимачине, безобразлук − не
смијеш да бекнеш.
На седам километара од вароши, баш у оним гајевима гдје су
Николетина и Ремзија разбили непријатељску комору, отета је од
усташа потпуно исправна хаубица од сто пет милиметара, са
запрегом од шест коња и с тридесет граната.
Кад су видјели шта им је пало у руке, партизани се оставише даљег
прогоњења непријатеља и сви се слетише око топа. Загледали су му и
пипали сваки дјелић, домишљали се да ли му штогод мањка и
раздрагано пљескали по дугој зеленкастој цијеви.
− Пази мајкана колики је! − дјетињски одушевљено чудио се
простосрдачни Абдулах Агић загледајући оруђе са свих страна. −
Људи, ја ћу ићи уза њ, па је л глава − јест! Еј, гдје је командир? Не
идем од топа, црне ми земље, па да ће одмах глава с рамена.
Сваког новог придошлицу Абдулах је дочекивао с неисцрпним
узвицима дивљења:
− Аха, јеси ли видио! Шта велиш, буразере?!
Одмах је послат курир по Петрака Ђурића-Петрарку да дође
преузети топ. Други је опремљен по неког „Црног Милу“, недоученог
механичара. Њих двојица се убрзо састадоше код хаубице па иако се
нису познавали ни дотад видјели, међу њима ипак од првог тренутка
отпоче неко потмуло ривалство.
Док је Петрарка облијетао око топа, муниције и коња прегледајући
све на брзину и у крупним потезима, Црни Миле мицао се све стопу
по стопу, чачкајући око сваког завртња, а све је испод ока мјерио
растрчаног Петрарку и гунђао пола за се, пола за слушаоце:
− Шта он зна о топу − коњоводац!
Петрак је, опет, намигивао на борце, показујући главом на Црног
Милу.
− Види мурдара! Мисли да је ово његов камени млин.
Послије су, кисело и тобож немарно, испипкавали један другог гдје
је који служио код артиљерије и какву дужност имао. Видјело се да је
и код једног и код другог овај јавни испит пред осталим партизанима
срачунат на то да се противнику напипа слаба тачка и да буде
приказан као незналица ког треба одстранити од хаубице.
Партизани су ударали у комбинације што би сад најприје требало
започети с топом. Једни су били за то да се одмах бомбардује варош,
други су предлагали да се с њим иде на Демирово, док су они
најскромнији, међу њима и Абдулах, били задовољни са тим да бар
једанпут виде и чују изблиза како то „мајкан“ пуца.
Читаву ту гужву докрајчио је командант Бојан, који изненада стиже
у гај, смршао, необријан и упаљених очију, па кад угледа хаубицу,
његово строго лице развуче се у смијешак пун изненађења.
− Охо! Исправна?
− Исправна, друже команданте! − брзо рапортира Петрарка Бурић
иступајући за корак напријед.
− Колико ја као механичар видим, све је засад на мјесту − промуца
Црни Миле не мичући се од топа. − Мораћу још темељитије да
прегледам.
Под командом десетара Бранета хаубица је привремено послата у
оближње село, док се не искупи потребна послуга. Уз пут Петрарка и
Миле почели отворено да се препиру и да реже један на другога, али
их Бране, тоном старијега, одмах пресијече:
− Еј, доста ви јер ћемо иначе тражити артиљерце из Лазијина
батаљона.
− Охо, нек они себи заплијене топ! − побуни се Петрарка.
− Нема џабалука! − сложи се с њим Црни Миле, и обојица
продужише даље, већ измирени и сложни пред заједничком
опасношћу која им је пријетила од Лазијиних артиљераца.
Док су стигли до сеоског одбора, и топ, и тобџија и коњи били су
искићени пешкирима, марамицама и сувим босиљком. Тек пристигле
из разних збјегова и околних скровишта, дјевојке су трком испадале
пред велики топ који су достојанствено вукла три пара тешких коња, и
даривале га понечим из своје удадбене спреме. Све су носиле
расплетену косу, чарајући срећан завршетак борбе, јер се паљба још
увијек чула од брда испред саме вароши.
− Као да идемо у сватове − весело се јављао Петрарка, свечано се
трескајући на свом сједишту.
Док су новопечене партизанске тобџије испрезале коње у
опустошеном одборском дворишту, од Мрачаја поче да одлијеже
топовска грмљавина, пунећи моћном хуком околне просјелине,
кланце и брда. Окупљене жене узнемирише се и уплашено погледаше
у партизане. Абдулах Агић добродушно-шеретски надиже обрве и
хвалисаво пљесну по накићеној цијеви хаубице.
− Ништа се ви не бојте, док је нама овога мајкана. Видећете кад он
рикне доље на варош − биће ласања, а!… Морам и ја једну опалити, па
макар црко.
− Убићеш свог ћаћу, бог те не видио! − јави се Петрарка, мајући се
нешто између окупљених жена.
Топовска канонада од Мрачаја није престајала све до мрака.
Талијани су упорно тукли висораван испред ровова више Горње
Махале. Туда су се у току пријеподнева повлачили Тривунови
четници. С горчином, кунући и патризане, и Талијане и капетана
Рајића, они су пуцали пут мрачајске школе, одакле су наступали
партизани. Повлачећи се од вртаче до вртаче, све су се више
удаљавали од свог села и сваким кораком били ближи омрзнутим
рововима над Горњом Махалом, смрдљивој школи и Јосиној крчми
гдје их чека промаја, кисела ракијетина и вјечито сити Фушер.
− У-ух, капетане, све си ти ово закуво!
Рајић је опажао како га крваво пријечају очима ови мрки
необријани сељаци и све се више осјећао осамљен и туђин у овоме
вучјем чопору пуном подмукла режања. Читаво вријеме повлачења,
од Мрачаја до ровова изнад вароши, био је опрезан и напет, бојећи се
метка. А кад се коначно нађе код талијанских барака, под звучним
сводом невидљивих граната које су му фијукале изнад главе, он само
гадљиво хукну и опусти се као да издахну посљедњу трунку снаге.
− Господе, кад ћу се једном решити ове прљаве стоке, ове… ове…
Требало је да Шкуро и ово почисти, па до ђавола нек иде све…

XL
Командант Радекић пробудио се освјежен и добре воље, сјетио се
јучерашњег Урошевог извјештаја о потпуном разбијању непријатеља и
о запљени хаубице, па бодро викну домаћина:
− Ехеј, Ђуркане, устај!
Као да већ одавна чека на позив, широки Мечкар ували се у собу
наџекан својим бројним кожусима и мајама. У руци је већ носио
спремљену боцу и ракијску чашу.
− Како рука, друже команданте?
− Одлично, Ђуро. Камо тај прибор за бријање?
Радекић се осјећао свечано, празнички, па је желио да то јутро буде
обријан и чист. Намјести се на ниску троношцу према прозору, док је
око њега неспретно тапао тешки Мечкар у чијим се рукама губио
ситан прибор за бријање.
− Иде ли то, Ђуро?
− Иде, иде − стењао је Мечкар мјерећи поређане стварчице
мирним сјајним очицама, па прије нег се прихватио посла, свуче са
себе козји кожух и једну мају.
− Држи се, друже команданте, иде ованзива!
 Кад се сасвим одјутрило, у собу изненада бануше друг Милан и
комесар Урош. Обојица су били смршали и опрљени мразом, али
ведри и некако свечано лагани и покретљиви. Друг Милан повика још
с врата:
− Еј рањениче, гдје си ти, има ли те жива?!
Потече тако срдачан и жив разговор као да се ни један ни други
нису богзна откад видјели с Радекићем. Укратко је претресана читава
офанзива и контраофанзива, паљевине, пљачка и рањеници, а онда
одједном настаде необична станка. Изненада ишчили веселост
двојице гостију, спласну бујица ријечи, и Урош и друг Милан,
напречац уозбиљени, збуњено се погледаше у насталој тишини.
− Шта ли му сад ово значи? − прену се Радекић.
Осјећао је да је читав досадашњи разговор само једна споредна
ствар, неопходан предах и увод у нешто много важније због чега су
дошли њих двојица.
− Хоћете ли још по чашицу ракије? − упита он тек тако, да
прикрије немир.
− А, не, не треба… Знаш… − и ту друг Милан, мучећи се да некако
почне, погледа јесу ли притворена врата, па се онда, у лакој
неприлици, окрену комесару Урошу који се, оборене главе, сав озарен
смијешио као да је читав заокупљен некаквом срећном мишљу. −…
Ево, и Урош је ту…
То мало несналажење, несвојствено другу Милану, потраја само за
тренутак, па као да ничег таквог није ни било, он брзо, без икаква
прелаза, диже на Радекића насмијане очи. Тај отворен и поштен
поглед, пун присне топлине, као и увијек досад, одмах је освојио
читавог Радекића. Његове неодређене зебње зачас нестаде.
− Милошу, ми смо о теби доста разговарали ових дана − поче друг
Милан с неком свечаном топлином. − Видимо да си заиста срастао с
овим народом, с његовом борбом и патњама. Да знаш, осјећа то
читава Подгорина, воле те људи. Ево, баш ових дана, свак пита за те
гдје си, како твоја рана. У сваком збјегу чујеш шта је с Радекићем, шта
је…
Узбуђен, командант жмирну осјећајући како му се грло стеже и већ
га пецкају сузе. Постиди се те своје тренутне слабости и помисли,
мрштећи се:
 − Гле, како сам се размекшао болујући.
Друг Милан говорио је кратко, а кад на крају дође оно најважније,
њему се учини неприлично да то каже сједећи овако на ниску
троношцу, па се диже и заврши:
− Друже Милошу, због свега овога Партија је одлучила да те прими
у своје редове. Од данашњег дана ти си члан Комунистичке партије.
Честитам!
Он чврсто стеже Радекићеву руку, трудећи се да сакрије своје
узбуђење и правећи се да не види његово. Иза њега допаде мали
комесар, с нарочитом топлином загрли свога команданта и пољуби га
у оба образа.
− Нек ти је са срећом, ратни друже.
Послије прве радости, неочекиван бол снажно запљусну Радекића,
стеже му грло и за трен га свег укочи да није смогао ни цигле ријечи,
ни једног покрета. Као муњом избачен из помрчине, преда њ скочи
читав његов живот, суров, тужан и без топлине. Сјети се у трену своје
мајке и њезине горке исповијести у онај хладни сат, пред зору, кад га
је некада испраћала у свијет. Зазебе га успомена на касарну и његове
надмене ледене другове официре, паде му на ум огорчени колега
Пајић и онај безнадежан кишовит сутон у Подравини… Како је живио
изгубљено и тужно, без иког свога, носећи, скривено у себи, само оно
осјећање на материну неисплакану сузу! Па онда − и опет бол оштар
као сабља! − сјећање на погибију Стојана Долинара и на онај тежак
сутонски тренутак кад је додирнуо ледену Стојанову руку и осјетио се
сам на свијету, одгурнут од комуниста као… као… И сад је, ево, крај
читавом томе животу. Отворили су људи и прочитали сурову
закукуљену душу напаћена човјека. Да ли је заиста дошао тај срећни
тренутак који до краја исцрпљује, без остатка?
Мученички стегнутих вилица, он се грчевито борио с навалом суза,
али кад опази лице свога комесара, обасјано срећним смијешком, и у
њему сасвим шумно нарасте и окрилати радост.
− Мбре, вас двојица… скоро ме натерасте да плачем.
Читав тај дан шеткао је по соби некуд одсутан као да му мисли
богзна куд лутају. На домаћинова питања одговарао је шта би му прво
пало на памет и никако се није могао усталити у какву било
разговору, тако да је Мечкар на крају само одмахнуо рукама и
отишао да овцама полаже сијено.
 − Алај саламет, с њим се данас баш не може људски ни прословити.
Шта ли су му само она двојица долазила, једина вјеро? Нешто му је
канда мило: гледа у ме, а смијући се као да је, не дај боже, шенуо.

XLI
На велики збор у Јаругама слегло се пола Подгорине. Неко је ишао
да слави побједу и да се наигра кола, неко да с кумом ил пријатељем
подијели тугу због погинула сина ил спаљене куће. Један је ишао да
види војску, а други да од говорника на збору чује паметну ријеч не
би ли мало до себе дошао и смирио душу грдно поколебану
офанзивом. Николина матер чула је да ће на збору бити омладинска
чета, па је дошла да види сина и да му прикричи да се чува
Демировљана, Ћупурдијина стрина дошла је да се с пријама накука и
наприча о пропасти која је, ево, стигла на Подгорину, а стари
Јовандека Бабић пропртио је с Глибајца заједно с косооким Јовом
Јапаном да се пропитају неће ли опет бити „какве ситуације“. (Под
ситуацијом они су подразумијевали све облике нередовног стања:
офанзиву, бјежанију, изненадну опасност итд.) С Јовандеком је хтјела
и његова баба, али је имала слабе опанке, а осим тога њезин стари
одлучно и подругљиво изјави да он ни божје трунке не припознаје
никакву женску „праву“ о којој прича другарица Лека.
− Е, кад ми неко спомене женско! − брондао је Јовандека. − Ма,
болан, куме Јово, чујеш ли ти да сад ова моја бенаста бабетина каже:
ено тамо под гајем печена јањета и милион динара, ја не бих хтио
отићи да узмем. Нећу њу да слушам и бог отац!
Чак и на збору, док је с говорнице слушао пискав Лекин глас,
Јовандека се зубоболно мрштио и отресао главом као да се брани од
мува.
Свак је на збору нашао мало предаха и одушке осим Стојана
Кекића и његових одборника. Они су читаво вријеме ткали кроз
народ, хватали овога због кола за болницу, онога за жито, трећег због
чарапа за борце ил да га наговоре да у своју кућу прими неког
погорелца. Стојан је постао опор и заповједнички сув већ у сваком
разговору, па се једнако обраћао и знаним и незнаним, куму и
пријатељу, старом другу, дјечаку и старцу. Постао је већ сав безличан,
и од негдашњег Стојана остала је само оштрина у гласу и опора
искреност.
− Вала, нећаче, лакше би ми било да сваки дан јуришам на
Демирово, нег да будем командант општине! − пришапну он у
пролазу Бојану Љусини и на лицу му сину нешто од оне подругљиве
ведрине негдашњег Стојана Кекића.
По утабаном снијегу у школском дворишту трупкало је коло,
весело и неуморно. Разиграна Подгорина славила је побједу.
− Ми имамо сивог тића,
команданта Радекића…
Поскочна и планинска ојкава мелодија одјекивала је потресно у
Радекићу и он је с руком у бијелу пешкиру пролазио кроз окупљен
народ, сав некако измијењен и сам себи непознат. Осјећао је како
некуд неповратно тоне онај негдашњи Милош Радекић, бивши
официр, удаљује се као тужан знанац из минулих дана, а ово сад, овај
који га смјењује − то је командант Подгорине, то је онај командант
Радекић из пјесме:
− Ми имамо сивог тића…
Као да његово рођено срце бије тамо у колу с ритмом игре и
пјесме, он је, сав понесен, пролазио кроз окупљену гомилу, која се с
поштовањем размицала пред њим и пред другом Миланом, али, осим
стална свијетла погледа, није више смогао да иком ишта даде: ни
пружене руке, ни гласна поздрава ни лаког климања главом. Умјесто
њега друг Милан јављао се час овоме час ономе од старијих људи,
који су на лицу носили видне трагове минуле бјежаније.
− Стеване, остаде ли жив?
− Богами, једва, друже Милане.
− А ти, Јеко? Види наше Јеке!
Мала Ћана, сва очарана, нетремице је пратила погледом њих
двојицу и у њој је све кликтало од радости, па више није могла
издржати а да не пришапне својој комшиници:
− Драги боже, како могу бити онако наочити, ко двије јабуке?
Тодор Бокан стајао је на малом узвишењу више разграђеног
школског дворишта, одакле је могао да разгледа читав збор. Сестра
Гага вукла га је за рукав и звала у коло, али како се он и сувише
нећкао, нестрпљива дјевојка одјурила је сама и ухватила се до Бојана.
Тодоров отац и мати били су се запричали с неким познаницима, па је
тако момак могао за који тренутак да остане сам и да се бар мало
издвоји из опште граје збора.
Овдје, са својом старом школом пред очима, он се с неком
посебном, дјетињском тугом опраштао од онога давног, дивљачког
Бокановог „Вучића“. Нема више негдашњег затвореног дјечака, нема
ни мрког неповјерљмвог момка. Ево, сад се из свега тога ишчаурио
борац омладинске ударне чете, кога зна и воли политички комесар
одреда, кога…
Сјећање на Катицу опет узбуркава ону смирену постојану тугу која
се за ово неколико посљедњих дана била у њему сјезерала и утишала.
Оштар бол учини да му је читав збор за тренутак изгледао непотребан
и глуп, пун бесмислена шаренила које никог не може развеселити.
− Зашто све то? − кратко му сину у глави, па се пред њим опет све
разведри, и у поново смиреном огледалу његове туге дође му чистија
и љепша и школа и шарени метеж дјевојака око ње, па и он сам,
партизан из Николине омладинске чете.
Ником досад није поменуо своју тугу за Катицом, чак ни свом
пријатељу Гојку Ћупурдији, веселом Гојку, који свакако још
понајбоље разумије те ствари, јер га је Тодор својим очима видио како
се код болнице од радости ваљао по снијегу, кад га је Мирјана послије
борбе изненада загрлила и пољубила.
− Како да се неком кажу те ствари? − питао се он идући обноћ у
колони кроз глуву непријатељску позадину. − Све оно из дана његова
боловања не да се ухватити у ријечи. Откуд се може испричати како је
шкрипао патос под Катичиним кораком, како су гледале оне очи
испуњавајући читав свијет пред Тодором, како су њезине невидљиве
руке из помрчине пале око његова врата и за трен ока претвориле
читаву ноћ у нешто… нешто… Не, то се не може испричати, то ваља
боловати и одболовати сам у себи.
Тако је Тодор, само се на махове враћајући сам себи, заокупљен
даноноћним чаркањима, препадима и борбама, прогурао оно
неколико дана од Катичине погибије до слома непријатељске
офанзиве. А онога дана кад је Николина чета избила на једну косу
испред вароши и кад се пред његовим очима указала патуљаста
гомила кућа, жалосно изгубљена у снијежној долини, Тодор
изненађено стаде као да га нешто лупи по челу. Одједном око себе
осјети тишину, нигдје се пушка није чула, схвати да се на овој коси
мора стати и да је ту крај бјежању од самог себе. Хтио не хтио, овдје
се мора окренути и наћи се лицем у лице пред пустошном голом
истином: Катица је погинула!
Стајао је тако на вјетрометној коси надомак вароши, ваљао по грлу
мучну грудву бола и као једину утјеху осјећао само то што поред себе
има и види грубог честитог Николетину, веселог Ћупурдију и остало
друштво, које и не слути с каквом се муком он бочи.
Данас, овдје пред својом старом школом, издвојен закратко из
бучне гомиле свијета, Тодор с некаквим тужним задовољством осјећа
да више заиста нема онога негдашњег усамљеног „Вучића“. Ишчаурио
се, израстао некакав други Тодор, банда је томе Тодору убила његову
Катицу, мило и једино створење, па ипак − остаће се опет живо,
свладаће се једном и та туга. Ево, ту је његова чета, ту је… није ипак
човјек сам на свијету.
Као да га утврђује у тим његовим утјешним размишљањима, преда
њ из гомиле испаде комесар Урош и другарски му продрма руку, и
сам обрадован овим изненадним сусретом:
− Гдје си, Бокане, Боканчићу мој! Ее − чуо сам од нашег
Николетине − добро си положио испит у овој офанзиви, добро,
богами.
Збуњен похвалом, Тодор није знао шта би да прослови, али га из
неприлике извуче сам Урош помињући му Марибор и њихово
заједничко војничко живовање:
− Па сјетиш ли се некад наше кадетнице, је ли? Какви смо онда
војници били, а какви смо сад! Е, мој драги!
Погледаше један другог и као по неком прећутном споразуму
почеше да се смију. Смијали су се грохотом, од срца, као да чисто не
вјерују да је и оно тамо била некаква војска и да су некад у њој били и
они, браниоци слободне Подгорине.
Видећи Тодора и малог комесара како се смију, околни свијет, и
сам се смијешећи, поче да их загледа и да се навија ближе. Било је ту
још недораслих дјечака који су их гледали с радозналим повјерењем,
старих жена, напаћених по збјеговима, брижљивих домаћина и
старчина на своју руку као што су били Јовандека Бабић и црни
Тодорина. Сви су они малоприје, задржавајући дах, слушали Уроша с
говорнице, а сад им је мило било што га виде у овако веселом
разговору с Тодором, њиховим подгорским момчетом. Комесар им се
сад чинио много ближи, а Тодор… ех, нек су и то дочекали да њихово
дијете овако слободно разговара с главним другом.
 − Ама, како само онако лијепо везе и дивани, људи, браћо? − чудио
се Јовандека гледајући час Уроша, час окупљени народ. − Од велике
драгости ја га ништа нијесам ни разумио, само сам блено у њ ко теле
у шарена врата.
Док се око њих окупљало све више свијета, Тодор је, затомљавајући
своју рођену тугу, осјећао како му се стопљава срце пред толиким
погледима пуним повјерења и љубави, час тужне, час озбиљне, час
дјечачки несташне. Схваћао је да то Подгорина свом душом прираста
уз своје браниоце, и у њему се дизао дотле непознат понос што
свачије око у њему гледа свога ратника-заштитника.
− Опет ће добро бити с људима, сасвим добро! − охрабрено је
мислио он, тјешећи се већ унапријед пред тугом која га и сјутра и
прекосјутра изненада може спопасти и савити му се на срце. − Неће
више човјек бити сам: неко ће рећи лијепу ријеч, неко ће се
насмијати, неко с брижљивом топлином дочекати свог партизана…
И то осјећање да није сам, да више није вучић, уносило је и у
његову тугу за Катицом једну топлу људску црту. Кадли-тадли, већ сад
је знао то, он ће некоме од људи, кољено уз кољено, испричати и ову
своју тајну тугу, и тада − Катичин корак, ријеч и поглед оживјеће и
такнути и туђе срце.
 РЕЧНИК
Алај селамет − узвик чуђења (тур.) Назлија − човек готов на зло
Аптовина − врста биљке Накомица − напрасит човек, кавгаџија
Ардовић − мало буре Наслан − ниска колиба за овце и козе
Арман − гувно Натентати − навести, подговорити
Ахбаб − пријатељ, друг Одвугнути − овлажити
Ахмедија − бели омотач око феса који Омсица − в. накомица
носе хоџе
Баир − узвишење Ордија − хорда, нередовна војска
Бајбок − апсана Оружник − жандарм
Башуна − глава Осук − неуредно кретање масе,
осипање
Бирцуз − механа, крчма Пикња − тачка
„бреда“ − митраљез нарочите Пршуља − клупче, гужва (конца)
италијанске марке
Бутум − све, листом Рахатлук − задовољство, уживање,
безбрижност
Вакат − време (тур.) Решт − затвор
Варица − овде: тушта и тма Ротити се − заверити се
Вранца − френга, луес Стубао − стублина, шупљи труп дрвета
Гајрет − задужбина, добро дело Ступица − клопка
Гаљваги − ићи кроз блато Тићити се − сазријевати
Гевера − пушка (по немачком) Тумбас − облак дима
Гелер − комадић гранате Ћулах − врста муслиманске капе
Даиџа − ујак Убетно − гадно, страшно
дост− пријатељ Урегулати − уредити
Думана − дубодолина Урлап − одсуство (по нем.)
Дуплица − ловачка пушка, двоцевка Фалинга − грешка, недостатак
Еглендисати − разговарати Фељбаба − подофицирски чин у
некадашњој аустријској војсци
Зјакота − блесавко, зазјавало Фертутма − гужва
Издурати − издржати Фориковати − ићи напред
Илика − пуце (у народној ношњи) Френтер − радник који се скита у
потрази за послом
Инсан − човек, људско биће Цајт − време (нем.)
Калауз − путовођа, водич Цјелац − снег који још није гажен
Катил − крвник, душманин Џевер − врста јавора и јасена
Корда − фитиљ Џелебџија − трговац говедима
Кукрика, кукриковина − врста биљке, Џемат − село (обично ушорено)
ситна грабова шикара
Максуз-селам − нарочит, посебан Џиле − равно, право
поздрав
Мацаре − убити (италијански) Шкрапа − рупчага, пукотина у камену
Мељдус − доушник, агент Штагаљ − шупа
Мисирача − врста бундеве Штуц − врста пушке
 НАПОМЕНА
Лица овога романа и ужа средина у којој се радња одиграва
измишљени су. Свака сличност с појединим живим учесницима из
револуције сасвим је случајна. Изузетак чине само личности и мјеста
поменути под својим правим именом.
Писац
 САБРАНА ДЕЛА БРАНКА ЋОПИЋА
Приредио Живорад Стојковић
Издање поводом шездесетогодишњице живота и
четрдесетогодишњице књижевног рада Бранка Ћопића
Уредници издања
Стеван Раичковић, Мурис Идризовић, Јосип Ости

КЊИГА ЧЕТВРТА
ПРОЛОМ
Технички уредник Боривоје Миладиновић
Коректор Мирјана Шешлија
Издавачи
Издавачко предузеће Просвета Београд, Добрачина 30
Издавачко предузеће Свјетлост Сарајево, Радојке Лакић 7
Издавачко предузеће Веселин Маслеша Сарајево, Симе Милутиновића
4
Штампа
Графичко предузеће Просвета Београд, Ђуре Ђаковића 21
Ово издање представља фототипију књиге из 1975. године. / Издавач:
Издавачко предузеће »Просвета«, Београд, Добрачина 30. / Штампа и
повез: Тискарна Људске правице, Копитарјева 2, Љубљана. / Тираж:
10.000 примерака / 1981.