Апокалипса данас, анализа дела

Гаврило Костић

Увод
Овај текст је мој покушај да идентификујем и истражим главне наративне и концептуалне теме у
филму Апокалипса данас, као и стилске одлуке које се користе да се те теме остваре.
Метода анализе је основана на прегледу театралне и редукс верзије филма и идентификацији
главних и споредних наративних и концептуалних тема, и категоризација сцена из обе верзије
филма по тим темама. Први део анализе ће се бавити заједничким темама у обе верзије филма, док
ће се други бавити разликама и како оне утичу на наратив и гледаоцев доживљај филма. Главни
наративни елементи у овом случају су вијетнамски рат и дивљаштво, док су главни концептуални
елементи људска психа, примитивизам и рат у ширем смислу речи.

Главне теме Апокалипсе данас кроз обе верзије филма

Филм отвара са тамом и дистортованим звуком хеликоптера после пар секунди тишине. Из таме се
полако јавља джунгла. Дим виори слабашно при дну екрана, док не пролети хеликоптер који га
уздигне. “The End” Од Дорса крене да свира, транседентна у извору. Како се джунгла запали креће
рефрен “ово је крај мој прелепи пријатељу”, додатно уздижући апокалиптичност призора. Дупла
експозиција отркива нашег протагонисту, капетана Виларда. Његове очи лутају на све стране,
наизглед дубоко замишљен. Постаје очито да се налазимо у Вилардовом менталном простору.
Дупла експозиција доминира кроз сцену, хеликоптери и запаљена джунгла су све-присутни док
гледамо призоре Вилардове собе. Он лешкари на кревету и делује погубљено. Време протиче
апстрактно, слободно се мења између дана и ноћи у джунгли и реалан проток времена у соби није
јасан. Плафонски вентилатор прогања Виларда, бацајући га назад у раље његових сећања из рата.
Коначно Вилард излази из свог транса. Хеликоптер се чује негде ван његове хотелске собе, у
правом простору. Он гледа кроз прозор, и схвата да се идаље налази у безбедности цивилизације –
Саигон.

“Сваки пут мислим да ћу се пробудити назад у џунгли”

Од самог почетка нас филм убацује у психу протагонсте и даје нам до знања да ће наше путовање
кроз срце таме бити врло субјективно. Вилард је очито истраумиран својим искуствима у
вијетнамском рату, и она га опседају као интрузивне мисли. Вилардова сећања вијетнама су
ментални простор који постоји ван времена и који је сада неотуђиви део њега. Све га подсећа на
рат, у овом случају нај приметније вентилатор који га асоцира на ротор хеликоптера.

“Једва да сам разговарао са женом док нисам пристао на развод. Када сам био овде хтео сам да
будем тамо. Када сам био тамо, све о чему сам могао да размишљам је повратак у джунглу.”

Вилард пали слику своје бивше жене цигаретом, не само одрицајући се ње него и имплицитно
одричући се цивилног живота. Нема чему да се врати више или чему да прижељкује док је у
джунгли.

“Овде сам већ недељу дана. Чекам мисију, и осећам себе како омекшавам.”

Чујемо мушицу. Дупла експозиција нас враћа назад на плафонски вентилатор, после чега открива
виларда како чучи на поду пред чинијама. Кревет и столице су у кадру, што нам даје до знања да је
лични ритуал а не недостатак комфора. У питању је навика коју је стекао док је служио у
вијетнаму, пошто је тамо обичај да се тако ‘седи’ и једе. Приказ је тока да се идентификује са
 својим искуствима у вијетнамском рату и да је попримио елементе домаће културе, више се
поистовећује са тим светом него оним западним ван джунгле.

“Сваки минут који проведем у овој соби све сам слабији, и сваки минут који чарли проведе чамећи
у жбуну он је јачи. Сваки пут када би се осврнуо соба би постала мало теснија.”

Овим Вилард отвара једну споредну концептуалну тему која ће се понављати више пута кроз филм
и контрастираће се са дивљаштвом и примитивизмом. Декаденција американаца чини њихов ратни
успех зависним од ‘луксуза’ западне цивилизације, сам предуслов овог луксуза их чини слабијим
борцима у тренутку када тај луксуз истекне. За Вијетконг овај рат је био рат за опстанак и
ослобођење од колонијализма, за разлику од американаца они нису имали где. Био је избор између
победе и гроба, луксуз се није ни разматрао. Вилард осуђује и одбацује тај луксуз, и поистовећује
се са вијетконгом. Како се кадар приводи кадар и нови се открива путем дупле експозиције, опет
чујемо гитару и Дорси крећу да свирају, опет транседентни.
Вилард је у гаћама и ради кате поред кревета, крв на поду и кревету нам овде указује да време није
линеарно, пошто се он посече и раскрави тек касније у сцени када поломи огледало ударцем.
Следи кадар где видимо Виларда у крупном плану са доњег ракурса, гледа са ивице кревета и иза
њега се врти вентилатор на плафону. Музика се диже. Он погледа у камеру са предаторским
погледом. Овиме нам даје до знања да је ментално назад у ратној зони, подешен је на ратовање,
што и потврђују кадрови њега како гледа пламен напалма и вуче се кроз блато који следе.
Вилард наставља да ради кате у соби док се музика диже, он онда поломи огледало ударцем. Ово
се може читати као нагон ка аутодеструкцији, и у смислу што не мари што је посекао руку и зато
што удара своју рефлексију. Такође указује да идаље постоји унутрашњи сукоб и подељеност у
њему. Утрљава крв са ране у своје лице и алкохолише се, коначно достижући катарзу када се
расплаче на поду док музика трешти.
Повратак у ратни менталитет се поистовећује са примитивизмом, пошто Вилард постаје више звер
него човек. Постоји наговештај овог примитивизма раније у филму када се појави камени идол
током иницијалне секвенце, пре него што је устао из кревета. И камени идол и кадар Виларда како
се вуче кроз блато ће бити битни после.

“Свако добија све што пожели. Ја сам желео да добијем мисију, и за моје грехове су ми је донели
као хотелска послуга.”

Два војника посете капетана Виларда следећег дана и обавесте га да мора да путује хеликоптером
до На Транга, где га чека мисија од ЦОМСЕЦ обавештајне службе. Он их погубљено пита које су
оптужбе против њега, на шта војници збуњено одговарају да нема оптужбе и да га чека задатак.

У овом контексту, Вилардов грех је то што прижељкује да ратује. Мисија је за њега истовремено
његова жеља и његова казна, зато што део њега идаље жели цивилни живот. (“Када сам био овде
хтео сам да будем тамо”)