АКАДЕМИЈА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА - ОДСЕК ЗАПАДНА СРБИЈА

СЕМИНАРСКИ РАД
из предмета

Методологија истраживања и научне комуникације

на тему:

ПОСТУПАК ИСТРАЖИВАЊА

Ментор: Весна Васовић Кандидат: Кристина Милојевић

Бр. досијеа: МИ 17/21

Ужице, 2022. године

 САДРЖАЈ:

Увод .............................................................................................................................................................. 3
1. Наука и научно сазнање .................................................................................................................... 4
1.1. Садржај науке и обележја науке................................................................................................ 4
2. Појам поступка истраживања ........................................................................................................... 8
2.1. КOНЦЕПТУАЛИЗАЦИЈА ................................................................................................................ 8
2.2. КОНКРЕТИЗАЦИЈА........................................................................................................................ 9
3. Фазе у поступку истраживања ........................................................................................................ 10
3.1. ПРВА ФАЗА ..................................................................................................................................... 10
3.2. ДРУГА ФАЗА.................................................................................................................................... 11
3.3. ТРЕЋА ФАЗА..................................................................................................................................... 12
3.4. ЧЕТВРТА ФАЗА ..................................................................................................................................... 13
4. Улога хипотезе .................................................................................................................................. 16
4.1. Подела хипотезе........................................................................................................................ 17
5. Закључак ............................................................................................................................................ 19
6. Литература......................................................................................................................................... 20
Увод

Поступак истраживања представља особен начин стицања истинитог сазнања. Он

обухвата логичке принципе и критеријуме, радње и инструменте који гарантују релативну
истинитост сазнања. Поступак истраживања обухвата три велике фазе које се међусобно
разликују.

У овом раду приказаћемо поступак истраживања кроз целине и то: наука и научно
сазнање, појам поступка истраживања, фазе у поступку истраживања, као и улога
хипотезе. Такође опширније разматрамо прву фазу одређивања теме истраживања, другу
фазу хипотезе, трећу фазу – концептуализацију и четврту фазу, научно објашњење.
У завршном делу рада дотаћемо се теме мултиваријантна анализа као и три њене форме.

Методологија стручног истраживања, као научна теорија која се бави путевима и

начинима стручних истраживања, представља научну основу за реализовање стручних
истраживања. Она, као таква, указује на то како треба третирати стручно истраживање да
ви његови сазнајни резултати били валидни.

Наука је скуп методски стеченог знања који је систематски сређен са циљем да се

стваралачки објасне појаве из тог подручја, предвиде њихове промене у будућности или
да се створе услови у којима се деловањем на проучаване појаве могу остварити одређени
феномени. Постоји више подела: теоријска, емпиријска, феудаментална и примењена,
експлоаритивна и усмерена проверавања хипотеза.

Научно истраживање је систематско, планско и објективно испитивање неког проблема,

према одређеним методолошким правилима, чија је сврха да се пружи поуздан и прецизан
одговор на унапред постављено питање.

3
 1. Наука и научно сазнање

Две су стране једне исте медаље које представљају суштинску одлику научног
сазнања; а) њен особен садржај и б) метод

1.1. Садржај науке и обележја науке

Наука је делатност која тежи сазнању објективне истине и располаже поступком за

стицање таквог сазнања, критеријумима да ли је један став истинит или не. Истина је,
сазнање које је релативно адекватно објективној стварности. Проф. Лукић одређује науку
као: “најегзактнију духовну творевину, којом се открива стварност онаква каква јесте".

Научно сазнање представља подударност између субјекта који спознаје и објективне

стварности која је дата независно од њега. Управо ово схватање предмет је великог спора
између присталица субјективне и објективне теорије истине. Прве сматрају да истина
постоји у објективној стварности независно од човека. На пример, став који изражава
закон гравитације је био истинит и пре него што га је Њутн формулисао. Међутим, ово
гледиште критиковано је следећим противаргументима:

- Материјалне ствари и процеси могу да постоје независно од нечије свести О њима.

Међутим, да би нешто важило као истинито треба да буде дата нека свест за коју та
истина важи.
- Могуће је да у једном истом историјском тренутку постоје две супротне теорије о
истом предмету и да свака буде потврђена неким чињеницама нпр. Коперникова и
Птоломејева теорија о кретањима небеских тела. Такве ситуације често настају у
науци и оне се не могу адекватно објаснити полазећи од објективистичке
концепције истине као нечег апсоутног, "по себи” дaтoг.
- Људи у једном тренутку верују да су неки ставови истинити: међутим, каснија
искуства, чињенице које откривамо, често покажу да су ти ставови били само
парцијално истинити или лажни. Међутим, ако је истина независна од нашег
сазнања, то не би било могуће - оно што је истинито било би дато једном за свагда.1

1
М. Печујлић и В. Милић, Методологија друштвених наука, ДБ Графика, Београд, 1995. стр. 5.

4
 Садржај науке - истинито сазнање - јавља се у особеном виду као искази о
чињеницама, научне теорије и научни закони.

1. Научна спознаја чврсто је утемељена у искуственим чињеницама које се могу

искуствено проверавати, чулно, дакле, она се бави оним што јесте, што постоји
2. Научни закони, утемељени на чињеницама, сежу изнад пукоr описа чињеница;
они теже утврђивању веза између појава, које имају следеће одлике:

Правилност - везе између појава нису спорадичне или случајне, оне се понављају са
изразитом правилношћу; тело које се баци у ваздух увек пада на земљу. Или прелаз из тзв.
секундарних у терцијарне делатности у којима ради већина запослених, јавља се у свим
земљама када достигну одређени ниво економског и технолошког развитка;
Општост – везе које научни закони откривају важе за све или за већину појава једне врсте;
Предвидљивост - захваљујући томе што откривају везе између појава које су опште,
сталне и суштинске, научни закони пружају могућност предвићања.
Везе - које научни закони утврђују представљају суштинске, битне одлике појава
Знање - које научни закони пружају одговара на пресудно питање живота: зашто настају
појаве које су предмет нашег интересовања и истраживања.

3. Научне теорије обухватају више научних закона који пружају тумачење једног
ужег илиширег подручја природе или друштва.
4. Изразиту одлику научних исказа - која битно доприноси њиховој истинитости -
представља њихова проверљивост, тачност и прецизност.2

2
Исто, стр. 6.

5
1) Општост

Општост научног знања омогућује да се унесе неки поредак у свет ствари, те да се

установе правилности везане за структуру појава или њихов развој. Општост научног
знања има две димензије, од којих прву чини свет стварности - знање се односи на многе
случајеве или мноштво појава. Другу димензију чини свеобухватност која упућује на то да
се општи ставови повезују у релативно шире или уже зависне склопове који имају опет
карактер општости.

2) Проверљивост

Проверљивост научног знања се не односи само на интерперсоналу могућност већ и на

саме чињенице, садржај искуства. Свакако да је чулни опажај битан за проверу, ништа се
не може прихватити здраво за готово, што није истовремено подложно ригорозној
контроли. Проверљивост научног знања заснива се на два својства: интерсубјективној
комуникацији доказаности знања од стране већег броја научника и логичко-теоријској
контроли.

3) Објективност

Објективност научног знања се не односи на удео особина научничке личности, већ на

отклањање намерне субјективности која може да буде свесна, али може да укључује и
подсвесне жеље и мотиве. Под објективношћу научног знања подразумева се одсуство
пристрасности али и напор да се стварност утврди онаквом каква она реално јесте.

4) Прецизност

Прецизност научног сазнања се, пре свега, односи на чињенице које садржи научно
знање. Прецизност у груписању и сређивању података превасходно подразумева стварање
хомогених скупина података које се разврставају и служе објашњењу појава и њихових
веза. Прецизност научног знања, такође, има своја два вида: састоји се у јасности појмовне
апаратуре, што доприноси тачности, а други у исцрпности и сређености података о
стварности.3

3
Исто, стр. 7-10.

6
5) Организованост

Организованост научног знања подразумева и дефинисан однос према људској пракси,

односно примену знања у оквиру тежње за побољшањем живота. Организовано знање
подразумева организовано спровођење.

Организованост научног знања као његова одлика односи се на два момента: први
моменат је у вези са добијањем сазнања што је врло сложен посао и захтева промишљено
организовање свих фаза истраживања од екипирања до конкретног истраживања, а други
је повезан са организованом применом стеченог знања да би оно било плодоносно.

6) Систематичност

Систематичност је важна одлика научног знања која се ретко среће код других облика
сазнања. Систематичност знања се односи на стандардизацију и самих података и процеса
прикупљања, јер то олакшава ширење знања, а и комуникацију науке са праксом.

Најизраженији облик систематског научног сазнања је формирање теоријских система

који обухватају шире делове стварности. Систематичност научног знања се открива у два
облика: први облик , се односи на ригорозно трагање за подацима у погледу систематских
процедура, садржинске потпуности и стандардизације научног знања; други облик
означава сакупљање знања у уређене ставове, теорије и системе знања.

7) Научно знање и његова структура

Суштину научног знања не чине само опште особине, већ и и структура. Одлике научног
знања представљају више садржинску - науке, аструктура научног знања њен облик.

Мада постоје различита схватања структуре научног знања, ипак она представља одређену
целину целокупног достигнућа науке која је подељена према ужим сегментима и радном
учинку у сазнајном процесу. Сви делови структуре су у узајамној вези тако да омогућују
један другог а истовремено и делатност науке. “Зграда” знања може се поделити на
следеће делове: језик (терминологија), појмовни апарат, законе, теорије и научне системе. 4

4
Исто, стр. 10-12.

7
 2. Појам поступка истраживања

2.1. КOНЦЕПТУАЛИЗАЦИЈА

Концептуализација истраживања је сложени, фазни и етапни процес којим започињу

делатности истраживања и који се завршава презентацијом закључака истраживања.
Суштина концептуализације је што она пружа цео ток истраживања.

Прву фазу представља Концептуализација истраживања и обухвата:

1. Одређивање – дефинисање предмета и циља истраживања које може бити

двоструко:
а) теоријско (апстрактно) и
б) операционално (радно) дефинисање предмета;
Теоријско дефинисање је логичка операција којом се помоћу апстрактних појмова
одређује суштина појаве.
Операционално (радно) дефинисање се састоји у одређивању индикатора
(показатеља) који се могу искуствено испитивати и проверавати и представљају
спољашње манифестације апстрактног концепта.
2. Формулисање Хипотеза о везама међу појавама које истражујемо и чинилаца које
је условљавају. 5

Фаза концептуализације је првенствено интелектуална операција и обухвата мисаоне

радње којима пројектујемо, успостављамо успешне темеље истраживања. Резултати које
добијамо у високом степену зависе од степена интелектуалног стваралаштва, теоријског
познавања и искуства. Одговори које ћемо добити директно зависе од тога каква су
питања која постављамо.

Другу велику операцију представља фаза прикупљања емпиријских, искуствених

чињеница, посредством техничких метода попут посматрања, анкете, интервјуа,
експеримента, анализе садржаја итд.

5
М. Печујлић, Методологија друштвених наука, треће издање, Савремена администрација, Београд, 1980,
стр. 45.

8
 Полазећи од изворног значења грч. речи емпириа (искуство), емпиријски метод је могуће
одредити као општи систем експликације неког научног проблема путем непосредног
ангажовања истраживача у прикупљању оригиналних (тзв. сирових) података. Његовом
применом, дакле, долази се до искуствених чињеница, најчешће исказаних
квантитативним (нумеричким) вредностима. Пластичније илуструјући, може се рећи да
приликом његове реализације истраживач са својим сарадницима излази „на терен“, са
одговарајућим мерним инструментима и врши непосредно (искуствено) прикупљања
егзактних података.

Емпиријска метода се некада означава и као експериментална што указује на њену

доминантну примену у истраживању експерименталног карактера. Овакво одређење
сужава појам емпиријске методе, будући да искуствено прикупљање чињеница не мора
увек бити везано за експериментални третман, тј. не мора се увек односити на каузалну
анализу дејства неког експерименталног третмана на поједине варијабле.

2.2. КОНКРЕТИЗАЦИЈА

Са аспекта марксистичке методологије фаза тзв. операционализације тј. претварања

теоријске дефиниције у скуп индикатора није ништа друго него конкретизација
истраживања – од апстрактне теоријске концепције до конкретних показатеља.
Конкретизација је заснована на процедури супротној апстраховању. У том поступку,
важна су два потеза у којима преовладава позитивистички техницизам. Прво, ни један
показатељ узет сам за себе не показује целокупан општи концепт то се по правилу јавља
велики број потенцијално могућих показатеља од којих истраживач узима само мањи број.
Тиме се јавља велика дилема: које показатеље узети, на основу каквих мерила извршити
тај избор. Ако постоји велики број показатеља тада је свеједно која ће се група изабрати.
Међутим, та теза је погрешна јер сви показатељи не рефлектују на унутрашњу суштину,
нису подједнако значајни. 6

6
Д. Маринковић, Увод у социологију: основни приступи и теме, Медитерран публисхинг, Нови Сад, 2014,
стр. 26.

9
 3. Фазе у поступку истраживања

3.1. ПРВА ФАЗА

Циљ истраживања је шири од непосредног предмета јер он обухвата и сврхе којима

истраживање треба да служи и које поред научних могу да буду и практичне.

Теоријска дефиниција само је први корак у истраживању, она је веома апстрактна и мора
да буде преведена на што конкретнији језик, како би се појава коју одређује могла
истраживати емпиријски тј. чулно посматрати. Овај поступак конкретизације називамо
операционалном, радном дефиницијом и он се састоји из две операције: а) претварање
теоријске дефиниције у варијабле, б) затим у индикаторе (показатеље).

a) Варијабле

Варијабле представљају уже и конкретније делове појма. Варијабли има више врста:
независне, зависне, антецедне, интерпретативне и хипотетичке.

б) Индикатори (показатељи)

Индикатори представљају спољашње манифестације унутрашње суштине која је

скривена. Индикатори су најконкретнији састојци једне појаве, они који се могу чулима
посматрати, чињенички описати. Врсте индикатора су: квалитативни, квантативни,
објективни субјективни, експресивни, предикативни структурални и развојни
индикатори.7

7
Исто, стр. 74-78.

10
3.2. ДРУГА ФАЗА

1) Појам научне хипотезе

Назив хипотеза долази од грчке речи hydro ‘thesis што значи подлога, основа. У општем
значењу хипотеза је синоним за претпоставку, односно поставку, тврдњу о стању ствари,
вези између појава или начину одвијања процеса. Хипотеза укључује научне чињенице,
али се не односи непосредно на њих, већ на везе које ове поткрепљују.

2) Функција хипотезе

Улога хипотезе у целокупном истраживању је таква, како истичу М. Коен и Е. Негел, да

се не може направити ниједан корак ако се не започне са ставом који сугерише решење
проблема. Хипотеза помаже уформулисању циљева и задатака испитивања.

3) Структура хипотезе

Свака хипотеза посједује своју структуру елемената која се може раздвојити на: језичку
структуру, теоретску, логичку и искуствену.

- Језичка структура хипотезе означава термине и појмове који припадају одређеној

научној области и предмету који се проучава.

- Логичка структура хипотезе подразумева да је она подређена правилима мишљења.

- Теоријска структура хипотезе обележава везу с уопштеним научним знањем.

- Искуствена структура хипотезе се односи на круг чињеница које нужно морају бити
узете у обзир да би се она поставила. 8

8
Исто, стр. 79-82.

11
3.3. ТРЕЋА ФАЗА

1) Класификација

Предворје научног објашњења представља увођење реда у масу чињеница, њихово

разврставање у групе које ће открити извесне правилности, односе између појава, дубље
основе тог реда. Правила класификовања су:

1. Класификација треба да је доследна; све групе на свим степенима стварају на основу

истог критеријума деобе, који се назива фундаментум или принципиум дивисионис.

2. Други захтев је да класификација буде потпуна, да збир свих група врста или поткласа
на које се рашчлањава обим појма, који је у класификацији њихов род или класа, треба да
се поклапа са обимом појма рода, односно класе.

3. Трећи захтев је да класификација буде што исцрпнија, тј. да се у овом рашчлањавању

што мање употребљава тзв. резидуалне групе (гостали“) чији је смисао недовољно
одређен јер су оне обично мешавина разнородних делова.

4. Четврти захтев је да се све класификације групишу на истом степену "морају међусобно

искључивати. 9

9
Исто, стр. 89 и 91.

12
 3.4. ЧЕТВРТА ФАЗА

Науно објашњење јавља се у више разлиитих форми. Дрво сазнања, научно објашњење
садржи три велике гране, а то су:

1. Типови научног објашњења

а) Разумевање мотива, циљева

Друштвене појаве – за разлику од природних – карактеришу се једном темељном

особеношћу, оне настају делатноћу, интеракцијама личности које су обдарене свешћу и
вољом.

б) Функционална анализа

Други тип научног сазнања јесте функционална анализа. Тежи се откривању улоге коју
поједини делови система врше у друштвеној целини, улогу која је допринос одржавању,
репродукцији датог система.

ц) Од корелација до узрочних веза

Откривање веза веома је сложена операција која подлеже сложеном поступку

проверавања

Корелације – То су везе између две појаве, при чему пораст једне изазива пораст друге,
или пак опадање друге појаве. Проверавање доводи или до откривања везе као привидне
или се пак утврђује да је веза између две појаве стварна: нпр.

Међуутицај – Ако се покаже да су корелације стварне, тада се везе јављају у два облика.
Један облик представља „међусобни утицај“ – две појаве утичу једна на другу: обе су
истовремено и узрок и последица.

Узрочне везе – Најдубљу спознају освајамо тада када откријемо други облик тј. узрочну
везу: нужне и довољне услове који доводе до стварања последице. 10

10
Исто, стр. 92-95.

13
2. Мултиваријантна анализа

Више је видова мултиваријантне анализе, али се издвајају четири њене форме:

А) Увођење трећег фактора и уклањање привидне везe; Б) Интерпретација;

В)Спецификација ; Г) Анализа узрочних низова

Методологије научног и стручног истраживања су по својим конституцијама сличне,

али између њих постоје разлике унутар њихових елемената, тј. метода, пратећих техника и
предмета истраживања. Зато ове њихове елементе треба појмовно дефинисати.

Путеве или начине које методе представљају и које истражују одређене појаве.
Основни фактор обе посматране методологије, тј. методологије и научних, и стручних
истраживања. Разлика је само у структури тих метода јер методе научног истраживања
одговарају захтевима тражења нових научних сазнања, а методе стручног истраживања су
израз потребе стручног истраживања у коме се трага за новим стручним сазнањима.

Пратеће технике истраживања суштински су по форми сличне у посматраним

методологијама пошто се у обема прикупљају релевантни подаци о истраживаној појави
који након обраде омогућавају интерпретирање резултата истраживања. Међутим, између
њих постоји и одређена разлика, и то у структурама и начинима прикупљања
истраживачких података.

Између методологије научног и стручног истраживања предмете истраживања везује

заједничка нит по којој се предмети желе истраживати, с тим што се у предметима
обухваћеним научним истраживањима траже нова научна, а у стручним истраживањима
нова стручна сазнања.

Термин истраживање, који у оба случаја подразумјева објективно и систематизовано

трагање за новим научним и стручним сазнањима. Ово трагање се веома разликује од
других истражних поступака, како по форми, тако и по третману сакупљених
истраживачких података. Проистиче се и појмовно дефинисање научног и стручног
истраживања. Методологијом научног истраживања обухвата се теорија систематског
истраживачког рада, у којој централно место заузимају научне методе и процеси.11

11
Т.Радовановић и Љ.Стојмировић, Методологија стручног истраживања, Завод за уџбенике, Београд, 2015.
стр. 26.

14
 Реализација истраживања је процес систематског практиковања научне замисли у
реалности, наручито дела који називамо начином истраживања, с циљем прикупљања,
обраде и коришћења података. То подредставља примену предвиђених метода, техника,
поступака и инструмената с циљем стицања научног сазнања о предмету истраживања.

Реализација истраживања има своје фазе: планирање истраживања, организовање и

извођење истраживања.

Планирање истраживања је сложен и одговоран посао којим се повезује научна

замисао са практичним делатностима у истраживању. Састоји се од процена и прогноза на
основу претходонг научног и практичног искуственог сазнања. Рад на планирању може се
квалификовати као научно-креативни и стручно-рутински, при чему њихово учешће није
увек подједнако. У хеуристичким истраживањима чији је предмет обиман и сложен,
методе и технике истраживања многобројне, креативни рад нужно претеже стога што нема
унапред утврђених и сигурних, проверених норми које би се директно могле применити,
па је неопходно вршити многобројне процене и изводити конструкције апликацијом и
прилагођавањем постојећих стандарда.

Такође исти је случај и са методолошким истраживањима, која су, иначе веома ретка
и, уз то, предмет њиховог истраживања су управо норме и правила истраживања, њихова
ипотребљивост и ефикасност. У вертификаторним истраживањима ствар стоји нешто
другачије. Тамо је стручно-рутинског знатно више, а у неким случајевима чак стручно-
рутинског знатно више, а у неким случајевима чак стручно-рутинско претеже.

Истраживања политичких појава је сложеније и осетљивије од планирања других

истраживања у друштвеним наукама. Осим проблема изложених у поглављу о
специфичностима пројектовања истраживања политичких појава, треба нагласити
динамичност, вишеслојност, вишедимензионалност и вишезначност политичких појава, с
једне стране, осетљивост и не ретко затвореност и одбојност субјеката политичких
процеса, с друге стране, и, најзад, нестабилности и неконзистентности испољеног
политичког понашања многих субјеката политичког процеса.12

12
С. Милосављевић, Истраживање политичких појава, ДБ графика, Београд, 1980. стр. 121.

15
 4. Улога хипотезе

Употреба хипотезе је један од најосновнијих методских поступака научног

истраживања а отуд је хипотеза и један од најопштијих и најважнијих облика научног
сазнања у његовом настанку и развоју.

У методологији је с разлогом обраћена пуна пажња теорији научне хипотезе . Од веома

сложене и обимне проблематике ове теорије ми ћемо у овом течају обрадити следећа
основна питања : ( 1 ) појам и формулацију хипотезе , ( 2 ) порекло хипотеза ,
( 3 ) постављање и извођење хипотеза.

Наведена су питања међусобно вишеструко повезана ипак свако од тих питања , због
свог значаја ,заслужује посебно разматрање.

У савременим методологијама налазимо разноврсне, одредбе хипотезе, наручито с

обзиром на сазнајну улогу хипотеза. Тако се тврди: „Хипотеза поставља оно што
предвиђамо“, „Хипотеза гледа унапред“, „Хипотеза је питање тако постављено да се на
њега може на одређени начин дати одређени одговор, Хипотеза је став који се може
подврћи тесту да ви се одредила његова ваљаност“.

Одређујући појам хипотезе можемо рећи да су хипотезе мисаоне претпоставке о

предметима који се истражују, о њиховим својствима, структури, функцији, стању, о
односима с другим предметима итд. Логички облик хипотезе јесте став, тј. Исказ
одређеног предметног значења и претпостављене сазнајне вредности коју тек треба
проверити. У сазнајно-истраживачком процесу, постављање хипотеза се јавља као
теоријско-мисаони корак који следи непосредно после утврђивања одређених чињеница, у
правцу објашњења тих чињеница или проширења и продубљења сазнања о тим
чињеницама. Хипотезa представља мисаоно-теоријске допуне извесних празнина у
познавању одређене појаве или читаве области појава чије извесне моменте, делове или
аспекте већ познајемо. Наручито су односи и везе појава, тј. Функционалне и узрочите
зависности, чест предмет хипотеза.13

13
Б. Шешић, Основи методологије друштвених наука, Институт за политичке студије, Београд, 1974. стр. 207.

16
 Хипотеза је основни облик преласка са старог на нова сазнања, хиотеза је основни
мисаони-теоријски корак од старог знања до нових сазнања. Као таква, хипотеза игра
улогу у вођењу идеје у научном и истраживачком процесу. Хипотеза је један од главних
фактора у научно-истраживачком процесу који посебно у области емпиријских наука,
уопште не би био без употребе хипотезе, али ако хипотезе играју тако важну улогу у
научним истраживањима.

У научном истраживању, пореклу хипотеза и њихове употребе у научном

истраживању, крију се разноврсне и многобројне биолошке и друштвене људске потребе
које није могуће задовољити без проширивања и продубљивања научног сазнања у разним
14
областима људског живота и људксе друштвене делатности.

4.1.Подела хипотезе

На основна питања теорије хипотеза говорили смо о разним врстама, хипотеза по

њиховом пореклу, по сазнајној вредности итд. У систематској теорији врста хипотеза,
међутим, можемо разликовати хипотезе по следећим критеријумима: (1) по њиховом
предмету (2) по њиховој логичкој природи (3) по њиховој општости (4) по њиховој
сазнајној улози.

Разликујемо две основне врсте хипотеза и то: (1)теоријске хипотезе, какве су логичке
и математичке хипотезе, и (2) реалне односно емпиријске практичне хипотезе. Предмет
теоријских хипотеза су теоријски предмети.

Према предмету се, могу разликовати хипотезе о посебним својствима теоријских и

реалних предмета, а то су квантитети, квалитети, релације и стања. Међутим, ово
разликовање нема битну важност у употреби хипотеза па се и у теорији не развија. 15

14
Исто, стр. 208.
15
Исто, стр. 236.

17
 Треба истаћи да је разлика између реалних и теоријских односно практичних
хипотеза релативна, јер ни математичке и логичке хипотезе нису чисто теоријски ставови,
као што ни хипотезе реалних наука нису чисто емпиријске, тј. лишене свих теоријских
елемената. Све су хипотезе више или мање теоријско-практичне, с различитим степеном
теоретичности односно практичности.

Од теоријских и реалних хипотеза могу се разликовати и тзв. фиктивне хипотезе као

оне хипотезе које се током провере показују као теоријски неосноване и као нереалне, тј.
као ставови који немају реалног предмета. Пример таквих хипотеза су претпоставке о
постојању флогистона, као нарочите ватрене материје«, или антипода, као људи који
ходају главом наниже и сл.

По општости хипотезе се могу поделити на генералне или опште, разних облика и

разних степена општости, затим посебне хипотезе и, најзад, појединачне хипотезе.
Општост хипотеза се разликује према степену општости односно према квантитету судова
којима се истраживања одређена хипотеза: ако је квантитет става хипотезе генералан и
сама хипотеза је генерална; ако је став хипотезе посебан, хипотеза је посебна; ако је став
или суд хипотезе појединачан и хипотеза је појединачна.

Генерална хипотеза је она хипотеза чији десигнат је одређени општи предмет

односно општа појава; посебна хипотеза је она чији десигнат је неки посебан предмет или
посебна предметна одлика, најзад, индивидуална хипотеза је она чији предмет је
индивидуалан, тј. појединачна појава или појединачна одређена особина индивидуалне
појаве.

У савременој методологији се разликују разни облици хипотеза према општости и

апстрактности ставова хипотеза. Ови облици хипотеза називају се и типови хипотеза по
нивоу општости односно по апстрактности.16

16
Исто, стр. 237.

18
 5. Закључак

Ово дело објашњава поступак истраживања, улогу хипотезе, и научно сазнање.

Хипотеза је један од најопштијих и најважнијих облика научног сазнања у његовом
настанку и развоју. У савременој методологији се разликују разни облици хипотеза
према општости и апстрактности ставова хипотеза.

Поступак истраживања има јавни карактер. Научно истраживање подразумева

експлицитне, кодификоване и у јавности признате методе за сакупљање и анализу
података како би се могла сагледати поузданост добијених резултата. Уколико
истраживач логику и метод сакупљања података и извођења закључака остави
недореченим академска заједница је лишена могућности да процени валидност његовог
рада. Такав рад, онда, не представља јавни документ. Иначе, све методе, било
експлицитно или не, имају одређене недостатке.

Моје мишљење је да поступак истраживања на неки начин представља посебан начин

стицања истинитог сазнања. Предност отвореног изношења чињеница о коришћеном
методу је лакше разумевање његових недостатака, и, ако је то могуће, превазилажење
истих. Ова јавност научног истраживања, заснована на експлицитним тврдњама о методу,
омогућава истраживачима несметано поређење сопствених резултата са налазима других
аутора о истом или сличном истраживачком питању.

Хипотеза је основни облик преласка са старог на нова сазнања, хиотеза је основни

мисаони-теоријски корак од старог знања до нових сазнања. Као таква, хипотеза игра
улогу у вођењу идеје у научном и истраживачком процесу. Хипотеза је један од главних
фактора у научно-истраживачком процесу који посебно у области емпиријских наука,
уопште не би био без употребе хипотезе, али ако хипотезе играју тако важну улогу у
научним истраживањима.

19
6. Литература

1. М. Печујлић и В. Милић, Методологија друштвених наука, ДБ Графика, Београд,

1995.

2. М. Печујлић, Методологија друштвених наука, треће издање, Савремена

администрација, Београд, 1980.

3. Д. Маринковић, Увод у социологију: основни приступи и теме, Медитерран

публисхинг, Нови Сад, 2014.

4. Т.Радовановић и Љ.Стојмировић, Методологија стручног истраживања, Завод за

уџбенике, Београд, 2015.

5. С. Милосављевић, Истраживање политичких појава, ДБ графика, Београд, 1980.

6. Б. Шешић, Основи методологије друштвених наука, Институт за политичке

студије, Београд, 1974.

20