на коме имам слободу да сачувам све што желим (теоретски бесконачно много), а да то не

буде очигледно било ком посматрачу. Тиме је почело моје сакупљање информација у виду
текстова, слика, музике и филмова на компјутеру. Многе од тих колекција и даље су у мом
поседу, али неке од њих су, током личног и професионалног сазревања, добиле и уметничку
вредност и нису више само производ дубоко закопане трауме.

Имам све што сам фотографисао дигиталним фотоапаратом - сређено и сачувано, на неколико
хард дискова. Бројни покушаји каталогизације свега што чувам - нису били успешни, а начини
које сам примењивао се нису показали довољно ефикасним. Захваљујући све опремљенијим
претраживачима локалних хард дискова, лакше долазим до одређених фотографија и датотека
и проналазим све боље начине да их поредим по годинама, за потребе мултимедијалног
упоредног дневника. Недавно сам почео да бацам ствари које су, из садашње перспективе,
испуниле своју сврху и које ми више неће затребати. Године саветовања од стране родитеља,
сестре, пријатеља, и сада - жене, код мене су формирале искрену (унутрашњу) потребу да
неке ствари одбацим. Можда је и дух времена такав, и чини да сви осећамо да даље можемо
понети само најпотребније, а свакако се код мене формира(о) баш такав осећај. Неколико
селидаба и смрт бабе, 2016. године, заиста су пореметиле лични редослед приоритета, мада
се и данас често запитам „Како би изгледало да сам заиста успео све да сачувам“.137

137 У најмрачнијим мислима долазим до закључка да већ живим у времену после смрти. Моја соба, стан, радови
и начин живљења... Сви ови моји пројекти имају заједничку одлику: представљају колекције као и неке делове мене,
белешке у времену. Аутопортрете...

101