Минералне силе човек опажа помоћу својих телесних чула; а може да уочи само оно за шта

има таква чула. Без ока нема перцепције светлости, без уха нема перцепције звука. Најнижи
организми имају само једно од чула које припада човеку: неку врсту чула додира. Такви
организми не могу ништа да перципирају на начин на који перципира људско биће, осим оних
минералних сила које се откривају путем чула додира. У сразмери са развојем осталих чула у
вишим животињама, њихов околни свет, који човек такође опажа, постаје богатији и
разноврснији. Од органа бића зависи, дакле, да ли оно што постоји у спољашњем свету постоји
и за само биће, као опажање, као осећај. Оно што је у ваздуху присутно као одређено кретање
постаје у човеку чуло слуха. Човек не опажа манифестације животне силе обичним чулима. Он
види боје биљака; он мирише њихов мирис; животна сила остаје скривена од овог облика
посматрања. Али обична чула имају исто толико мало права да поричу да постоји животна
сила као и човек који је рођен слеп, нема права да негира постојање боја. Боје су и даље ту ако
слепац некад прогледа; на исти начин, предмети, разне врсте биљака и животиња које је
створила животна сила (не само појединачне биљке и животиње) присутни су човеку као
објекти опажања чим се у њему развије неопходни орган. Кроз откривање овог органа човеку
се отвара потпуно нови свет. Он сада опажа, не само боје, мирисе, итд., живих бића, већ и сам
живот ових бића. У свакој биљци, у свакој животињи, он опажа, поред физичког облика,
животом испуњен облик духа. Да бисмо добили име за овај облик духа, нека се назове етарско
тело, или животно тело.

Истраживачу духовног живота ова ствар се представља на следећи начин. Етарско тело за њега
није само производ материјала и сила физичког тела, већ прави независни ентитет који први
призива ове физичке материјале и силе у живот. У складу са духовном науком можемо рећи:
чисто физичко тело, кристал на пример, има свој облик кроз деловање физичких формативних
сила урођених у оном што је беживотно. Живо тело има свој облик не дејством ових сила, јер
оног тренутка када се живот удаљи од њега и преда се само физичким силама, оно се распада.
Етарско тело је организам који сваког тренутка током живота чува физичко тело од распадања.
Да бисмо видели ово тело, да бисмо га уочили у другом бићу, потребно је да пробудимо
„духовно око“. Без тога, његово постојање се може прихватити као чињеница на логичким
основама; али човек то може видети духовним оком као што види боју физичким оком. Не
треба се вређати изразом „етарско тело“. „Етар“ овде означава нешто другачије од
хипотетичког етра физичара. Треба га посматрати једноставно као назив за оно што је овде
описано. И као што је физичко тело човека у својој конструкцији нека врста одраза његове
намене, тако је то случај и са човековим етеричним телом. Штавише, може се разумети само
када се посматра у односу на мисаони дух. Етерично тело човека разликује се од тела биљака
и животиња по томе што је организовано да служи сврхама духа који размишља. Као што
човек преко свог физичког тела припада минералном свету, он преко свог етеричног тела
припада животном свету. Након смрти, физичко тело се раствара у минералном свету, етарско
тело у животном свету. Речју „тело“ означава се оно што даје било којој врсти бића „облик“
или „форму“. Израз „тело“ се не сме мешати са телесним обликом који је приметан физичким
чулима. Употребљен у смислу који се подразумева у овој књизи, термин „тело“ се такође може
применити на облике које душа и дух могу да претпоставе.