https://www.epsihijatar.

net/kako-muzika-utice-na-psihu-i-
psiholosko-stanje-ljudi/

Kako muzika utiče na psihu i psihološko stanje ljudi

Posted on 5. марта 2019. by Dr Milan Popović
Umetnost je najsuptilniji oblik ljudske prakse, čiji je cilj stimulisanje ljudskih čula,
ljudskog uma i duha. Uobičajena je podela umetnosti na 7 vrsta: arhitektura, vajarstvo,
slikarstvo, muzika, književnost, pozorište i film. Iako su sve one u velikoj meri
zastupljene, muzika odudara od svih ljudskih delatnosti, kako zbog svoje sveprisutnosti,
tako i zbog svoje drevnosti. Nijedna poznata ljudska kultura, ni danas niti bilo kad u do
sada zabeleženoj istoriji, nije bila bez muzike. Stari narodi su muzici pridavali izuzetan
značaj. Prema starim Kinezima, muzika, odražava harmoniju između neba i zemlje.
Heleni su bili duboko uvereni da muzika utiče na slušaočevu dušu moralno i vaspitno,
dok se u Palestini i na području Mesopotamije, muzika smatrala sredstvom za dobijanje
božje naklonosti. O muzici starih naroda saznajemo sa reljefa na zidovima palata,
grobnica i hramova. U ovo doba se javljaju prve teorije muzike, ali nije bilo notacije, pa
su se melodije prenosile usmeno s kolena na koleno. Tek u hrišćanskom periodu
muzika dobija uže značenje kao čisto tonska umetnost. Ona zvucima izražava
osećanje, raspoloženje, stavove i predstave o događajima. Dopire u našu svest pomoću
čula sluha. Sam pojam muzike potiče iz Stare Grčke (mousike – grčka reč). Kako su u
staro-grčkoj mitologiji muze bile boginje i zaštitnice umetnosti i lepih veština, pojam
muzika obuhvatao je sve one umetnosti koje su uticale na obrazovanje duha i srca.

Šta je muzika? Odakle potiče? Zašto nas neki nizovi zvukova toliko pokreću, dok drugi
kao što je lavež psa ili škripanje kočnica- u mnogima izazivaju neprijatna osećanja?
Kako muzika nekom lako ide od ruke dok drugima ne ide? Odakle potiče kreativnost?
Zašto nas neke pesme toliko pokreću, a druge nas i ne dotiču? A kakva je u svemu
tome uloga percepcije? Razumevanje zbog čega volimo muziku i šta nas to u muzici
privlači jeste prozor u suštinu ljudske prirode. Svako novo pitanje otvara vidike i um ka
razumevanju složenosti muzike, sveta, iskustava i doživljaja. Kao što je filozof Pol
Čerčland primetio, ljudi oduvek teže da spoznaju svet, kroz čitavu poznatu istoriju. Naša
znatiželja je otkrila mnogo toga što je priroda skrivala od nas: dimenzije prostora i
vremena, strukturu materije, mnoštvo oblika energije, poreklo svemira, prirodu samog
života zahvaljujući otkriću DNK. Ipak jedna misterija nije otkrivena – to je misterija
ljudskog mozga i njegovog stvaranja misli i osećanja, nada i želja, ljubavi i doživljaja
lepote, plesa, likovne umetnosti, književnosti i muzike. Psihologija je nauka koja ima
odgovore na neka od tih pitanja – o muzici, percepciji, ličnosti, kreativnosti i o
jedinstvenom instrumentu koji pokreće sve to: ljudskom mozgu.

MUZIKOTERAPIJA
Očigledno je da muzika utiče na nas hteli mi to ili ne. Kako objasniti ovako snažan uticaj
muzike na čoveka? Istraživanjem uticaja koji muzika ima na ljudsko telo najviše se bavi
grana medicine pod imenom muzikoterapija čije su osnove postavljenje sredinom 20.
veka u SAD-u. Još 1944. godine u Vašingtonu je osnovana ustanova Music Research
Foundation sa ciljem da istražuje i razvija nove metode kontrole ljudskog ponašanja i
emocija. Ovaj projekat je pokrenula američka vlada zbog potrebe za novim metodama
psihijatrijskog tretmana veterana iz Drugog svetskog rata. Tokom istraživanja naučnici
su brzo došli do zaključka da muziku registruje onaj deo mozga zadužen za osećanja i
čulne doživljaje. Zapravo, muzika zaobilazi moždane centre upravnog dela mozga,
odgovornih za razum i inteligenciju i ulazi preko hipotalamusa, raskrsnice emocija i
čulnih doživljaja. Istraživači opisuju: “Kad draž stigne do hipotalamusa, upravni deo
mozga automatski je osvojen.” Dakle, čovek koji sluša muziku izložen je uticaju čak i
ako to ne želi. Zato lekari smatraju da je muzika izvanredan put do uma retardiranih i
duševno bolesnih. Čak i autistična deca reaguju na nju, jer ne moraju voljno da
odlučuju – muzika jednostavnim slušanjem dopire do uma. Reči možda deci ne znače
ništa, ali je senzorni nivo otvoren za melodiju, omogućavajući tako pristup svesti.

Najnovija istraživanja potvrđuju veliki uticaj muzike i na bebe, i to na upravo

pretkonceptualnom nivou. Značaj muzike u prenatalnom stadijumu veći je od značaja
drugih zvukova. U prošlosti su žene širom sveta pevale uspavanke svojim još
nerođenim bebama, što su moderna istraživanja ocenila kao značajno jer prve lekcije iz
jezika dete dobija još u materici. Glas koji peva obuhvata bogatiji spektar frekvencija
nego glas koji govori i zato vrši snažniji uticaj. Neki elemeti muzike, posebno visina,
boja, intenzitet tona i ritam jesu elementi koji se koriste i pri govoru. Zbog toga muzika
priprema sluh, telo i mozak da sluša, prima i proizvodi zvuke govora, tj. da govori.
Muziku stoga možemo smatrati predlingvističkim jezikom. Četvoromesečni fetus reaguje
na veoma specifičan način na muziku: ako ga izložimo glasnoj muzici njegovo će srce
kucati ubrzano.

Čak i stariji ljudi reaguju pozitivno kad slušaju muziku svoje mladosti, što je fenomen
koji se može korisno upotrebiti u muzikoterapiji za stare ljude. Muzikoterapija ima široko
polje primene zbog toga što podrazumeva korišćenje verbalnih i neverbalnih tehnika.
Muzikoterapija koristi muziku (zvuk) u dijagnostičke, terapijske i profilaktičke svrhe.
Primenjuje se u svim granama medicine i defektologije, kod dece i odraslih, od najranije
dobi do starosti, individualno i u grupi, u bolničkim i vanbolničkim uslovima. Može se
primenjivati kod zdravih osoba u cilju podsticanja rasta i razvoja i u profilaktičke svrhe.
Muzikoterapija je pridružena zdravstvena struka i predstavlja nezavisnu profesiju, a
primenjuje je edukovani terapeut – muzikoterapeut.

Nakon postavljene indikacije, muzikoterapeut primenjuje neku od tehnika muzikotarepije

koje su prihvaćene u svetu, uz prospektivno praćenje i evaluaciju dobijenih rezultata.

Postoje dve velike oblasti muzikoterapije:

–receptivna muzikoterapija– u kojoj subjekat sluša odabrani muzički komad koji mu
pomaže da postigne željeni psihološki efekat i

–aktivna muzikoterapija – gde terapeut i pacijent komuniciraju glasom ili instrumentom

i ostvaruju komunikaciju kada je verbalna komunikacija otežana ili potpuno
onemogućena.

Muzika ima i manipulativnu moć i svakodnevno je slušamo bez naše volje. Zbog toga je
malo TV i radio reklama koje nemaju muzičku pratnju. Cilj većine reklama je da
kupovina postane emocionalna, a ne logična akcija. Često reči i nemaju mnogo smisla,
ali uz odgovarajuću muziku i slike u pozadini, reklama će delovati na emocije slušalaca.
Muzika je najrazgovetniji, najartikulisaniji jezik nesvesnog. Muzički sadržaj je najjači
čulni stimulans za koji se zna. Ona deluje na naše emocionalne sposobnosti jače i brže
nego proizvod bilo koje druge aktivnosti.

MUZIKA I EMOCIJE

Dokazano je da muzika utiče na ljude, i pozitivno i negativno. Ovi uticaji mogu biti
prolazni i dugotrajni. Muzika povezuje sve emocionalne, duhovne i fizičke elemente
univerzuma. Ona može menjati raspoloženje osobe. Utvrđeno je i da izaziva fizičke
reakcije kod mnogih ljudi istovremeno, takođe ima sposobnost da ojača ili oslabi
emocije. Muzika je organizovan zvuk, ali ta organizacija mora da sadrži elemente
neočekivanog – inače je emocionalno prazna i robotizovana.

Svako je nekad u životu iskusio jake telesne doživljaje slušajući muziku. Žmarci niz
kičmu, naježenost, suze, ”treperenje” u stomaku ili smeh. To su samo neke od reakcija
koje se javljaju kad nas muzika duboko dirne, ”uradi” ili ”razbije”. U slučaju muzike koja
se najbolje uklapa u situaciju, pojedinac će verovatno imati najveću predispoziciju da na
nju emocionalno reaguje.

Da li su emocije koje doživljavamo dok slušamo muziku iste one emocije koje
doživljavamo u realnim životnim situacijama? Poznato je da osećanja imaju veliku moć i
da, iako mnoge ljudske aktivnosti deluju kao svesno i razumski pokrenute, zapravo
glavnu snagu crpe iz osećanja. Za svoja najveća dela čovek biva pokrenut osećanjima
koja se u njemu bude. Pitanje je da li i osećanja koja doživljavamo uz muziku imaju istu
takvu pokretačku moć. U psihologiji se osećanja definišu kao specifična ponašanja koja
se javljaju kao odgovor na neke procese oko nas ili u nama samima. Kako su osećanja
zapravo reakcija na nešto, ona su uvek po pravilu orjentisana prema situaciji ili osobi
koja iz nekog razloga značajna i uspeva da ih provocira. Za javljanje osećanja potrebno
je da postoji nešto što će ih pokrenuti, da je pri tom to nešto osobi značajno i da je zbog
toga u tom trenutku osoba kognitivno usmerena na to. Ipak, ova definicija se ne može
primeniti na osećanja izazvana muzikom. Muzika može biti pozadinska i ne mora biti u
centru pažnje slušaoca, ali ipak može uticati na njegovo emotivno stanje. Realna
stimulacija, koja je inače okidač za javljanje emocije, u slučaju muzike takođe izostaje.
Sve ovo dovodi do pitanja da li, ukoliko se način nastanka ovoliko razlikuje, to
neminovno dovodi i do razlike u kvalitetu emocije?

Emocije izazvane muzikom zapravo su samo odbljesak realnih osećanja koji se vraćaju
onda kada nas neka melodija podseti realnih životnih situacija. Mnoge ljude neka
pesma može, kao po pravilu, uvek rastužiti, dok ih druga može oraspoložiti i to sve
samo zbog toga što ih podseća na neke prošle trenutke. Ipak, ne možemo sve
doživljaje koje muzika izaziva u nama objasniti time što nam ona zapravo pomaže u
buđenju nekih uspomena. Ukoliko bi moć muzike zaista bila u tome, onda bi načini na
koje reagujemo na različite pesme bili uslovljeni našim prethodnim iskustvima i u
zavisnosti od toga se i razlikovali. Iako se ovo ponekada dešava, ipak najveći broj ljudi
na istu muziku reaguje na sličan način, najčešće zbog ritma. Samo telo sadrži ritmove,
u radu srca, hodu, disanju itd. Muzika takođe utiče na: brzinu disanja, električni otpor
kože, zenice, krvni pritisak i puls.

Klasična muzika iz baroknog perioda opušta srce i puls, u ritmu muzike. Kad telo
postane opušteno i budno, um se laše skoncentriše. Barokna muzika smanjuje krvni
pritisak i poboljšava sposobnost učenja.

U savremenoj muzici možemo primetiti da se u nekim žanrovima, kao što je tehno,

koristi samo ritam bez melodije i harmonije, dok melodija nema smisla bez ritma. Ritam
najviše deluje na naš organizam. Reakcije na muziku lako se mogu primetiti u ljudskom
telu. Srce u toku jednog minuta obavi između 60 i 90 otkucaja, dok se za vreme
slušanja neke hevi metal pesme puls poveća čak i do tri puta. Međutim, ne menja se
samo puls, već i radna sposobnost. Problem se povećava kada se taj ritam stalno
ponavlja jer to može da ima hipnotički efekat i može da dovede do stanja sličnog
histeriji. Isti je problem i sa muzikom istog ili sličnog žanra, koja u kombinaciji blage i
spore muzike, i u elementu sa depresivnim tekstom, utiče na osobe koje slušaju i time
povećavaju mogućnost pojave nekih depresivnih stanja. To je isto jako opasno, iako
muzika nije agresivnog karaktera. Najbolji primer je pojava novih ”Emo ” pokreta, čiji su
poklonici učestalo skloni samoubistvu.

Slušanje tužnih ljubavnih pesama nesrećno zaljubljene osobe upravo podseća na njen
neuspeh, ponavlja osećaj bola i time ga urezuje u dušu. Čak i ako slušalac trenutno nije
nesrećan u ljubavi, ovakve pesme predodređuju njegovo ponašanje u prvoj takvoj prilici.
Bilo da peva o ljubavnim jadima ili o žudnji za voljenom osobom, pesma poistovećuje
slušaoca sa iskustvom opisanim u pesmi, koje je često izmišljeno ili prekrojeno, ili samo
standardni šablon u muzičkoj industriji. Pa ipak, u povodljivom umu slušalaca, takva
“ljubav” postaje stvarni doživljaj, kao kod elektrostimulacije određenih centara u mozgu,
i ojačava sa svakim novim slušanjem. S druge strane, muzika koja šalje čoveku poruku
ohrabrenja, ljubavi, nade, pobede, može od slabog da napravi jakog, od gubitnika –
pobednika.

Muzika u čoveku stvara ona osećanja i nameće mu one misli koje dotad nisu bile
njegove. Međutim, nije verovatno da će slušanje bilo kakve muzike, samo po sebi,
izazvati agresivnost, ali kod osoba koje već imaju predispoziciju za nasilje i koje su već
usvojile poglede koje izražava dotična muzika, ona može biti podrška za određeno
delovanje. Jedna studija percepcije slušaoca otkrila je da je tek nekoliko njih verovalo
da je muzika stvarno uticala na njihovo ponašanje.

MUZIKA I LIČNOST

Muzički ukus govori o nama više nego što mi mislimo. U istraživanju koje su 2003.
godine sproveli Džejson Rentfrou i Samuel Gosling korišćeni su testovi ličnosti koji nam
daje, ne samo informacije o osobinama ličnosti već i mnogo više od toga. Korišćenjem
testa autori ispituju brojne parametre i njihovu povezanost sa muzičkim ukusom, na
primer koliko su saosećajni, iskreni, kritični, otvoreni za nova iskustva i savesni ljudi koji
slušaju različite muzičke pravce. Tu nije reč samo o ispitivanju osobina ličnosti već i o
tome kakve su naravi, sistema vrednosti, stavova, kao i emocija i motivacije ljudi koji
slušaju određenu vrstu muzike.

Intervjuišući američke tinejdžere o tome koju muziku slušaju, sačinjena je lista od 16

muzičkih žanrova, a zatim su oni svrstani u četiri kategorije:

–refleksivna/kompleksna (bluz, džez, klasična i kantri muzika),

–intenzivna/buntovnička (rok, alternativna i hevi metal muzika),

–optimistična/konvencionalna (religiozna, pop i muzika iz filmova) i

–energična/ritmična (rep, hip-hop, soul, fank, elektronska i dens muzika)

Posle toga je proučavano kako su ove muzičke dimenzije povezane sa dimenzijama

ličnosti. Ispostavilo se da su oni koji slušaju refleksivnu/kompleksnu, kao i
intenzivnu/buntovničku muziku, otvoreniji za nova iskustva u poređenju sa preostale dve
grupe. Dok su oni koji slušaju optimističnu/konvencionalnu muziku najmanje otvoreni za
nova iskustva, ali su zato ekstrovertni i pokazuju visok stepen saradnje i savesnosti. Oni
koji vole energičnu/ritmičnu muziku, su ekstrovertni i spremni na saradnju. U skladu sa
tim, ljudi vole određenu vrstu muzike jer poseduju određene karakteristike ličnosti koje
ta muzika zadovoljava. Ekstroverti najviše vole muziku koja inicira socijalne interakcije,
na primer dens muzika. Osobe koje su veoma otvorene za iskustva vole “teške i
mračne” tipove muzike, recimo hevi-metal. Smireniju muziku radije slušaju osobe koje
su rezervisane, tihe i oprezne. Tipičan introvert strogo kontroliše i pokušava da izbegne
uzbuđenje, promene i većinu socijalnih aktivnosti, pa je laganija muzika njegov logičan
izbor. Sa druge strane, one koji vole bučniju muziku, odlikuje druželjubivost, energičnost
i optimizam, to su pričljive i aktivne osobe, koje vole velike skupove ljudi i uzbuđenja.
Druga važna linija razlikovanja osoba koje vole laganiju od onih koje vole bržu i “težu”
muziku jeste stepen otvorenosti za iskustva. Opšta tendencija je da su oni koji slušaju
smireniju muziku u većem stepenu zatvoreni za nova iskustva, neretko imaju
konvencionalan izgled, ponašanje, stavove, više vole poznato u odnosu na novo, i imaju
umerenije emocionalne reakcije. Nasuprot njima, ljubitelji “težeg” zvuka su otvoreni za
nova iskustva, karakteriše ih intelektualna radoznalost, potreba za promenom i
nezavisnost mišljenja.

Muzički izbor i tip ličnosti u neposrednoj su vezi sa ponašanjem pojedinca. Muzički izbor
se uglavnom stvara u adolescenciji. Adolescencija je životni period kada je izuzetno
važna samostalnost, kritičko preispitivanje stavova odraslih, borba protiv autoriteta i
buntovna orijentacija. Rok muziku sluša tip ličnosti koji voli različitosti, pokazuje otpor,
dovodi u pitanje uobičajena mišljenja i ideje, pokazuje nezavisnost u mišljenju i sklon je
formiranju originalnih stavova. Sa izlaskom iz adolescencije gasi se potreba za otporom
prema autoritetima i nastupa adaptacija na preovlađujući sistem vrednosti.

Nalazi brojnih studija širom sveta svedoče o tome da je povezanost između sklopa
ličnosti i izbora muzike čak fiziološki, tačnije neurološki uslovljena. Za to je zadužena
specifična nervna struktura smeštena u centralnom delu moždanog stabla. Ova
struktura zove se retikularni aktivacioni sistem (RAS) i njegova glavna funkcija je da
održava mozak na optimalnom nivou budnosti. Smatra se da su RAS ekstroverta i
introverta različiti. RAS ekstroverta je hiposenzitivan, nedovoljno osetljiv prilikom
prijema stimulacije koja dolazi iz spoljašnjeg sveta. Zato je ekstrovertima potrebna
dodatna, intenzivna stimulacija da bi RAS bio aktivan. Oni tako imaju potrebu za brzom i
bučnom muzikom, jer bi u suprotnom doživeli efekte dosade i pospanosti. RAS
introvertnih je hipersenzitivan, aktivira se i na veoma blage draži. Sa druge strane,
intenzivnije draži za introverte mogu biti čak i bolne, pa oni biraju mirniju i laganiju
muziku.

Osim što sklop ličnosti diktira našu putanju kroz svet muzike, isto tako je i naše životno
putovanje u velikoj meri moguće predvideti na osnovu muzike koja nas pokreće.

ZAKLJUČAK

Muzika značajno utiče na naše živote, jer ne postoji osoba koja može da prizna da ne
voli muziku i da nema omiljenu pesmu ili omiljenog pevača. Mnogi ljudi žive i dišu kroz
muziku, drugi zarađuju novac od nje, a nekima je ona jedini način da se opuste. Zato se
kaže da je muzika najbolja terapija koja leči bolesti kao i poremećaje sa mozgom. Ono
što osoba sluša oslikava njenu sliku u društvu, uveliko utiče na njenu ličnost i utiče na
njeno raspoloženje, čini osobu hrabrijom, veselijom, a u pojedinim trenucima čak i
tužnom i depresivnom. Ipak, to zavisi od načina na koji se muzika sluša i oseća.

Umetnici imaju sposobnost da žive u stalno otvorenom stanju interpretacije i

reinterpretacije proizvoda svog rada. Za umetnika cilj muzičke kompozicije nije da
prenese istinu doslovce, već da prenese neki aspekt univerzalne istine koji će, ako bude
uspešan nastaviti da pokreće ljude i utiče na njih čak i kada se društvo i kultura
promene. Moć umetnosti je to što nas povezuje jedne s drugima i sa velikim istinama o
tome šta znači biti živ i šta znači biti čovek.

LITERATURA

Andreas Leman i dr. Psihologija za muzičare, Univerzitet umetnosti Beograd, Fakultet

muzičke umetnosti, Psihopolis institut d.o.o, Beograd, 2012.

Vladimir Nešić, Traganje za smislom u muzici, Filozofski fakultet u Nišu, DIGP

”Prosveta”, Niš, 2002.

Danijel DŽ. Levitin, Muzika i mozak, Psihopolis institut d.o.o, Beograd, 2012.

Posted in Psihologija, PsihoterapijaTagged Kako muzika utiče na psihu i psihološko

stanje ljudi