daša&bocca

Diane
Chamberlain

Prevela: Dolores Jovanović

~1~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Mojoj sestri Joann Lopresti Scanlon,

Mojoj inspiraciji i najboljoj prijateljici

~2~
KNJIGOTEKA
daša&bocca

~3~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

2014.

San Diego

Ja sam prvorazredna lažljivica.

Tješim se tom činjenicom dok Aidan i ja sjedimo jedno do drugoga na našoj
kožnatoj kutnoj garnituri, toliko blizu da nam se dodiruju bedra. Pitam se ne sjedimo
li preblizu. Socijalna radnica Patti sjedi na drugom kraju garniture i zapisuje nešto u
svoj notes, a ja se, sa svakim potezom njezine kemijske, pitam hoće li nas njezine
bilješke stajati djeteta. Zamišljam da zapisuje: Čini se da su bolesno ovisni jedno o
drugome. Kao da je primijetio moju nervozu, Aidan uhvati moju ruku i lagano je
stisne svojim toplim dlanom. Kako može biti tako smiren?
»Oboje imate trideset osam, je li tako?«, pita Patti.
Istovremeno kimnemo.
Patti uopće nije onakva kakvu sam zamišljala. U mislima je nazivam »Poletna
Patti«. Očekivala sam neku stariju ženu strožeg izgleda, punu predrasuda. Patti je
izučena socijalna radnica, iako ne može biti starija od dvadeset pet godina. Ima plavu
kosu zavezanu u konjski rep, goleme plave oči i trepavice koje izgledaju kao na
reklamama u Vogueu. Nasmiješena je i pršti od entuzijazma. Ipak, Poletna Patti u
svojim rukama drži našu budućnost, pa je se, usprkos njezinoj mladosti i ljupkosti,
ipak veoma bojim.
Patti podigne pogled sa svojih bilježaka. »Kako ste se vas dvoje upoznali?«, upita.
»Na simpoziju pravnika«, kažem. »2003.«
»Za mene je to bila ljubav na prvi pogled«, kaže Aidan. Znam da to stvarno misli.
Dovoljno puta mi je to rekao. Zbog tvojih pjegica, rekao bi i prstom dodirnuo hrbat
moga nosa. U ovom trenutku osjećam toplinu u njegovu pogledu.
»Odmah smo kliknuli.« Nasmiješim mu se, sjetivši se kad sam ga prvi put
ugledala. Naša radna grupa raspravljala je o zakonu o useljavanju koji je kasnije
postao njegova specijalnost. Zakasnio je, ušao je noseći ruksak prebačen preko
jednog ramena i mašući biciklističkom kacigom u ruci, plava kosa stršila mu je na sve
strane. Bio je zadihan, u sivoj majici natopljenoj znojem. Žena koja je držala
predavanje, žena bez smisla za humor, s crnom kosom ošišanom u strogu bubi-

~4~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

frizuru, bijesno ga je ošinula pogledom, a on joj je udijelio onaj svoj umiljati osmijeh,
u velikim smeđim očima iza naočala jasno se vidjela isprika. Njegov osmijeh je
govorio: Znam da kasnim i ispričavam se zbog toga, ali bit ćete sretni što sam u vašoj
radnoj grupi. Vidjela sam kako se žena smekšava, kako joj se ublažuju crte lica dok je
glavom pokazivala na praznu stolicu u sredini prostorije. U to sam vrijeme bila jako
ranjiva. Dvije godine prije toga, nakon iznenadnog prekida zaruka s dugogodišnjim
dečkom Jordanom, što mi je shrvalo dušu, odrekla sam se muškaraca. No u tom sam
trenutku znala da želim upoznati tog muškarca, Aidana Jamesa, pa sam mu se
predstavila za vrijeme pauze. Bila sam očarana. Aidan je bio zabavan, seksi i
pametan, što je neodoljiva kombinacija. I sada, jedanaest godina kasnije, ne mogu mu
odoljeti.
»Bavite se zakonom o useljavanju, je li tako?« Patti pogleda Aidana.
»Tako je. Trenutno podučavam na sveučilištu u San Diegu.«
»A vi se bavite obiteljskim pravom?« Patti pogleda mene, pa kimnem.
»Koliko ste dugo hodali prije vjenčanja?«, pita.
»Otprilike godinu dana«, odvrati Aidan. Zapravo smo hodali osam mjeseci, ali
znam da misli kako godina dana zvuči mnogo bolje.
»Jeste li odmah htjeli djecu?«
»Nismo«, odvratim. »Najprije smo se htjeli posvetiti svojim karijerama. Nismo
ni znali da ćemo imati problema kad smo napokon odlučili imati djecu.«
»Zašto ne možete imati djecu?«
»Pa, isprva nikako nije mogla zatrudnjeti«, odgovori Aidan. »Pokušavali smo
dvije godine, a zatim smo otišli specijalistu.«
Jako se dobro sjećam tih godina. Plakala sam svaki put kad sam dobila
mjesečnicu. Baš svaki.
»Kad sam napokon zatrudnjela«, kažem, »izgubila sam bebu u dvanaestom
tjednu i tada sam morala na histerektomiju.« Dok izlaze iz mojih usta riječi zvuče
suhoparno, u njima nema ni traga agonije koju sam tada proživljavala. Naša
izgubljena kći Sara. Naši izgubljeni snovi.
»Žao mi je«, kaže Patti.
»Bila je to prava noćna mora«, doda Aidan.
»Kako ste je prevladali?«
»Bezbrojnim razgovorima«, kažem. Aidan još uvijek drži moju ruku, ja još jače
stisnem njegovu. »I više puta smo razgovarali s psihijatrom, ali većinom smo
razgovarali nas dvoje.«
»Tako prevladavamo probleme«, kaže Aidan. »Ne držimo ništa u sebi, ništa ne
potiskujemo, a oboje znamo dobro slušati. Lako je ako se volite.«

~5~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Mislim da malo pretjeruje, ali znam da je uvjeren da govori istinu. Često smo se
divili našem načinu komuniciranja u braku, to nam je obično išlo jako dobro. Doduše,
u ovom trenutku, sa svim mojim lažima koje stoje između nas, pogrbila sam se zbog
njegovih riječi.
»Jeste li osjećali gnjev kad ste izgubili bebu?« Pitanje je uputila meni.
Sjetim se prošle godine. Hitne operacije. Kraja svake nade da ću imati drugo
dijete. Ne sjećam se gnjeva. »Mislim da sam bila previše shrvana da bih osjećala
gnjev«, kažem.
»Sabrali smo se«, kaže Aidan. »Kad smo opet mogli suvislo razmišljati, znali smo
da još uvijek želimo... da još uvijek želimo... obitelj i tada smo počeli proučavati
otvoreno posvajanje.« Zvuči kao da je bilo jako lako donijeti odluku o posvajanju.
Njemu valjda jest.
»Zbog čega baš otvoreno posvajanje?«, upita Patti.
»Zato što svom djetetu ne želimo ništa tajiti«, kažem pomalo neuvjerljivo, iako
to stvarno mislim. Znam ja dobro sve o tajnama i šteti koju mogu nanijeti djetetu.
»Želimo da zna tko su mu ili joj biološki roditelji i zašto je dan ili dana na posvajanje.«
Zvučim odlučno i snažno, a želudac mi je sav u čvoru. Aidan i ja se nismo u potpunosti
sporazumjeli kako će izgledati to naše otvoreno posvajanje.
»Voljni ste biološke roditelje obavještavati o djetetu? Pokazivati im fotografije?
Možda im čak i dopustiti da se viđaju, ukoliko to požele?«
»Svakako«, odvrati Aidan, a ja kimnem. Sada nije vrijeme za razgovor o mojim
sumnjama. Iako već osjećam ljubav prema bezimenim roditeljima bez lica koji će
nam povjeriti svoje dijete, nisam previše sigurna u kolikoj ih mjeri želim u našem
životu.
Patti se promeškolji na sjedalu i pogladi konjski rep. »Kako biste opisali svoj
način života?«, upita, nenadano promijenivši temu. Moram odmahnuti glavom kako
bih se oslobodila slike tih nesebičnih bioloških roditelja. »Kako će se dijete uklopiti
u vaš život?«, dodaje.
»Pa, sada oboje radimo puno radno vrijeme«, odvrati Aidan, »ali Molly može bez
problema raditi pola radnog vremena.«
»I mogu dobiti šest tjedana dopusta ako dobijemo bebu.«
»Kad dobijemo bebu.« Aidan stisne moju ruku. »Budi optimistična.«
Nasmiješim mu se. Da budem iskrena, uopće mi ne bilo žao prestati raditi.
Zasićena sam svim tim silnim razvodima. Što se više bavim pravom, to mi se sve
manje sviđa. No to ćemo ostaviti za neki drugi razgovor.
»Prilično smo fizički aktivni«, kažem Patti. »Planinarimo, kampiramo, vozimo
bicikle. Ljeti provedemo mnogo vremena na plaži. Oboje surfamo.«
»Bit će zabavno sve te stvari raditi s djetetom«, kaže Aidan. Učini mi se da
osjećam uzbuđenje u njegovoj ruci kojom drži moju.
~6~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Patti okrene stranicu svog notesa. »Pričajte mi o svojim obiteljima«, kaže. »Gdje
ste odrasli? Što o vašoj odluci o posvajanju misle vaši roditelji?«
Evo ga, ovdje prestaje normalan razgovor, pomislim. Ovdje počinju moje laži.
Lakne mi kad Aidan prvi progovori.
»Moja obitelj se u potpunosti slaže«, govori. »Odrastao sam upravo ovdje u San
Diegu. Moj tata je također odvjetnik.«
»Čini se da ovdje odvjetnici rastu na drveću«, nasmiješi se Patti.
»Pa, mama je umirovljena učiteljica, a moja sestra Laurie je chef u restoranu«,
kaže Aidan. »Već su počeli kupovati stvari za bebu.« Zvuči kao da je njegova obitelj
savršena. I jest. Obožavam ih - njegova briljantnog oca, brižnu majku, kreativnu
sestru i njezine male blizance. Tijekom ovih godina postali su i moja obitelj.
»Kako biste opisali način odgoja vaših roditelja?«, upita Patti Aidana.
»Kao ležeran«, odgovori Aidan. Učini mi se da mu se tijelo opustilo nakon što je
ovo izrekao. »Podučili su nas pravim vrijednostima i zatim poticali Laurie i mene na
donošenje vlastitih odluka. Oboje smo dobro ispali.«
»Kako su uvodili disciplinu?«
»Uglavnom su nam za kaznu uskraćivali povlastice«, odvrati Aidan. »Nije bilo
tjelesnog kažnjavanja. Ja nikad ne bih udario dijete.«
»Molly, kako se u vašoj obitelji provodila disciplina?«, upita Patti, a ja pomislim:
Bogu hvala, jer je preskočila ono »Pričajte mi o svojoj obitelji«.
»Kod nas se o svemu razgovaralo do iznemoglosti.« Nasmiješim se. »Moj otac je
bio psiholog i kad sam napravila kakvu nepodopštinu, morala sam o tome razglabati
do besvijesti.« Bilo je slučajeva kad bih više voljela da sam dobila batine.
»Je li i vaša majka bila zaposlena?«, pita Patti.
»Bila je ljekarnica«, odvratim. A možda je još uvijek. Nora je sada zašla ili u
srednje ili kasne šezdesete.
»I vaši roditelji žive ovdje?«, upita Patti.
»Ne. Umrli su«, kažem. Moja prva laž u ovom razgovoru. Imam osjećaj da neće
biti i zadnja.
»Oh, žao mi je«, kaže Patti. »Imate li braće i sestara?«
»Nemam«, kažem sva sretna što napokon mogu reći istinu. »Odrasla sam u
Sjevernoj Karolini pa ne viđam često širu obitelj.« Zapravo, ne viđam ih nikad. Jedina
osoba s kojom sam ostala u kontaktu je moja sestrična Dani, ali i ta je komunikacija
veoma rijetka. Osjetim kako se Aidan pokraj mene malo ukočio. Zna da smo zašli na
opasan teritorij, ali ne zna točno u kolikoj je mjeri opasan.
»Porazgovarajmo malo o zdravlju«, kaže Patti. »Molly, koliko su godina imali
vaši roditelji kad su umrli? I od čega su umrli?«

~7~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Oklijevam. »Zbog čega je to važno?« Nastojim zvučati ljubazno. »Mislim reći,

nitko nas to ne bi pitao da imamo svoju vlastitu djecu...«
»Draga«, prekine me Aidan. »Važno je jer...«
»Dakle, zvuči kao da su vam roditelji umrli prilično mladi«, prekine ga Patti
ljubaznim glasom. »Zbog toga vam se neće smanjiti šanse za posvajanje, ali ako se
radi o nekim nasljednim bolestima, biološki roditelji bi to trebali znati.«
Puštam Aidanovu ruku i stavljam vlažan dlan na svoje krilo. »Moj otac je bolovao
od multiple skleroze«, kažem. »A majka od raka dojke.« Voljela bih da ovu laž nikad
nisam izrekla Aidanu. Sada bi nam to moglo predstavljati problem. »Doduše, ja sam
zdrava«, brzo dodajem. »Bila sam na testiranju...« Oklijevam. Kako se ono zove onaj
gen? Da je moja majka stvarno bolovala od raka dojke, ta bi kratica bez problema
kliznula iz mojih usta.
»BRCA«, nadopuni me Patti.
»Tako je.« Nasmiješim se. »Sve je u redu.«
»Nijedno od nas ne pati ni od kakvih kroničnih bolesti«, kaže Aidan.
»Što mislite o cijepljenju?«
»Sve najbolje«, odvrati Aidan, a ja kimnem.
»Ne mogu zamisliti da netko ne želi zaštititi svoje dijete kad ima takvu
mogućnost«, kažem, sva sretna što više nema pitanja o mojoj obitelji.
Preostali dio razgovora protekao je glatko, barem što se mene tiče. Kad je Patti
napokon zatvorila svoj notes, rekla je kako bi voljela pogledati ostali dio naše kuće i
dvorište. Aidan i ja proveli smo cijelo jutro u usisavanju i brisanju prašine, tako da
smo bili spremni. Pokažemo joj sobu koja će biti dječja. Zidovi su još uvijek sterilno
bijeli, a drveni pod gol, ali se uz jedan zid nalazi predivna kolijevka od mahagonija.
Poklonili su nam je Aidanovi roditelji kad sam nosila Saru. Jedini drugi komad
pokućstva u sobi je mala bijela polica koju sam napunila svojim najdražim knjigama
za djecu. U sobi za našu kćer Aidan i ja nismo pripremili ništa drugo i to mi je sada
drago. Nikad ne ulazim unutra. Previše me boli gledati tu kolijevku i prisjećati se
onog užitka koji sam osjećala dok sam birala te knjige. No sada, dok Patti stoji kraj
mene, usuđujem se nadati i točno mogu zamisliti ovu sobu obojenu u nježnu žutu
boju. Zamišljam stolicu za ljuljanje u kutu. Stol za presvlačenje bebe uz prozor. Ruke
mi bride od tjeskobnog iščekivanja.
Nakon što smo joj pokazali spavaće sobe, izađemo van. Živimo u Kensingtonu,
jednoj od starijih četvrti San Diega, u bijeloj dvokatnici izgrađenoj u Španjolskom
stilu. Naše dobro održavano susjedstvo blista na jarkom suncu. Imamo malo
dvorište, ali tu su dva grma naranče, jedan grm limuna i mala ljuljačka - još jedan
preuranjeni poklon Aidanovih roditelja. Dok je pregledavala dvorište, Patti je
najmanje pet puta uzviknula riječ čudesno. Aidan i ja se nasmiješimo jedno drugome.
Ostvarit će se, pomislim. Potvrdit će da smo dobri potencijalni usvojitelji. Neki
~8~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

biološki roditelji odabrat će nas da odgajamo njihovo dijete. Ta me pomisao

istovremeno i uzbuđuje i užasava.
Patti nam mahne kad uđe u svoj automobil na prilaznom putu. Aidan prebaci
ruku preko mog ramena i oboje se smiješimo dok se Patti udaljava. »Mislim da smo
položili test s odličnim uspjehom«, kaže Aidan. Stisne mi rame i poljubi me u obraz.
»Da, i ja to mislim«, složim se. Udahnem kisik duboko u pluća, osjećam se kao da
sam cijelo poslijepodne zadržavala dah. Okrenem se prema njemu i zagrlim ga oko
vrata. »Da ovaj vikend poradimo na mapi o našim životima, može?«, kažem. Bojali
smo se napraviti taj korak, bojali smo se prikupiti sve potrebne fotografije i
informacije o nama, bojali smo se da nekako ne zabrljamo tu domaću zadaću.
»Učinimo to.« Poljubi me u usta, a jedan od naših susjeda zatrubi dok prolazi
automobilom uz nas. Nasmiješimo se, Aidan me opet poljubi.
Sjećam se kako sam se pitala hoće li naša kći imati njegove smeđe ili moje plave
oči. Njegovo sportsko mišićavo tijelo ili moje duge i tanke ruke i noge. Njegovu
ležernost ili moju povremenu ćudljivost. Sada naše dijete neće imati ništa od toga -
barem ne naše karakteristike - i uvjeravam samu sebe kako to uopće nije važno.
Aidan i ja imamo previše ljubavi da bi je dijelile samo dvije osobe. Ponekad mi se čini
da oboje prštimo od ljubavi. Istovremeno se molim Bogu da ću tom ljubavlju moći
obasuti bebu koju nisam nosila u svojoj utrobi. Koju nisam rodila. Zašto imam toliko
sumnji, što to sa mnom nije u redu?

Te je noći Aidan prvi zaspao, a ja sam ležala uz njega i razmišljala o razgovoru s

Patti. Ništa iz tog razgovora me neće opsjedati, uvjeravam samu sebe. Patti neće
tražiti smrtovnicu moje majke. Sigurni smo, nema nikakve opasnosti.
Laži koje sam ispričala Aidanu na našem prvom spoju - o svojoj mrtvoj majci i
njezinu raku dojke, o svojim ravnodušnim rođacima - prihvatio je bez zapitkivanja i
odložene su u stranu. Znao je da uistinu mislim ono što sam rekla, da sam prošlost
ostavila za sobom onoga dana kad sam u osamnaestoj godini otišla iz Sjeverne
Karoline. Nikad više nismo pričali o tim lažima. Nije bilo potrebe, sve do danas.
Nadam se da je s njima konačno i završilo u razgovoru s Patti. Želim krenuti dalje.
Moramo stvoriti svoju zdravu, sretnu i razumnu obitelj punu ljubavi.
Sjetim se naše »otvorene komunikacije«, kako je to Aidan rekao Patti. Našeg
iskrenog odnosa. Ponekad osjećam grižnju savjesti što sam mu zatajila toliko toga iz
svoje prošlosti, ali, istinu govoreći, nisam sasvim sigurna bi li on uopće htio znati
istinu. Zamišljam kako mu govorim: Moja majka je ubila moga oca. Te sam riječi
izrekla samo jedanput i to me skupo koštalo. Nikad ih više neću reći naglas.

~9~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

LJETO 1990.

Morrison Ridge
Swannanoa, Sjeverna Karolina

Tata je sjedio nasuprot meni u svojim kolicima u vikendici, zraka sunca

obasjavala je njegovu gustu tamnu kosu.
»Pogledaj«, rekao je i glavom pokazao na prozor, pa sam se okrenula i na
unutarnjoj strani stakla ugledala vretence. Nalazilo se na sredini jednog neravnog
okna i izgledalo kao da je nacrtano finim tankim kistom.
Ustala sam da ga bolje pogledam. »Obično smaragdno vretence«, rekla sam, iako
nisam bila sigurna. »Jedan sličan bio je sinoć u mojoj sobi«, dodala sam i opet sjela.
»Mislim da je ono ipak bio vilinski konjic.«
Tata se nasmiješio. »Mislim da ti se samo sviđa to ime«, rekao je.
»Istina. Lijepo je, bez obzira što je ono bilo.« Zaboravila sam većinu onoga što
sam naučila prošlog ljeta kad sam imala trinaest godina i bila toliko opsjednuta
kukcima da sam bila uvjerena kako ću, kad odrastem, postati entomologinja. No
ovoga ljeta ništa nije bilo kako treba. Jedan čas sam htjela biciklom juriti kao bez duše
gore-dolje po zemljanim cestama brdovitog Morrison Ridgea, a drugi sam brijala
noge ili čupala obrve. Činilo mi se da je ovog ljeta, u planinama u blizini Swannanoe
u Sjevernoj Karolini gdje smo živjeli, bila zbunjena čak i sama priroda. Lovor je opet
cvjetao iako je bio srpanj, vretenca su letjela posvuda. Jako sam pazila kad sam
stavljala ruke na ogradu trijema, čak i na volan svoga bicikla, jer ih nisam htjela
zgnječiti.
S tanjura ispred sebe uzela sam keks s čokoladnim mrvicama i približila ga
njegovim ustima.
»Koliko imaju kalorija?«, upitao je prije griza.
»Ne znam«, rekla sam. »Osim toga, mršav si.«
»Zato što pazim na kalorije«, rekao je žvačući zalogaj keksa. »Ionako sam već
dovoljno težak Russellu.« Moj otac je bio visok, ili je barem bio visok onda dok je još

~ 10 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

mogao stajati. Bio je vitke građe, što je naslijedio, jednako kao i svijetloplave oči.
Čisto sam sumnjala da je ikada bio debeo.
»Onda, što sada čitaš?«, upitao je progutavši posljednji zalogaj keksa. Slijedila
sam njegov pogled do tankog smeđeg prekrivača na jednom od dva identična
kreveta, gdje sam ostavila knjigu koju sam trenutno čitala.
»Zove se Cvijeće na tavanu«, odvratila sam.
»Ah, da.« Nasmiješio se. »V. C. Andrews. O obitelji Dollanganger, je li tako?«
Činilo mi se da moj tata uvijek o svemu ponešto zna. To mi je znalo ići na živce.
»Pročitao si je?«, upitala sam.
»Nisam, ali ju je pročitala većina djece s kojom sam radio pa mi se čini kao da
sam je i sam pročitao«, rekao je. »Blizanci zatočeni na tavanu, je li tako? Metafora
onih koji su zaglavili u pubertetu?«
»Ti stvarno znaš pokvariti dobru priču«, rekla sam.
»To se zove talent.« Skromno se nasmiješio. »Onda, uživaš li u knjizi?«
»Prije jesam. Sada, kad moram misliti na metaforu i sve to, nisam više sigurna.«
»Oprosti, dušo.«
Nadala sam se da me neće zvati »dušo« kad poslijepodne dođe Stacy. Nisam je
dobro poznavala, ali bila je jedina moja prijateljica koja je ljeti ostajala ovdje i kad je
moja mama predložila da pozovem nekoga da prespava kod mene, sjetila sam se nje.
Obožavala je New Kids on the Block i obećala je da će donijeti svoje časopise Teen
Beat i Sassy, tako da smo imale o mnogočemu razgovarati.
Kao da mi je pročitao misli, tata je glavom pokazao na jedan od tri postera New
Kidsa koje sam zalijepila na kamene zidove. Premjestila sam ih iz svoje spavaće sobe
ovdje u vikendicu. »Pusti mi neku njihovu pjesmu«, rekao je.
Ustala sam i prišla kazetofonu na podu ispod sudopera. U maloj i skučenoj
vikendici nije bilo mnogo mjesta za odlaganje stvari. U kazetofonu je već bila Step by
Step. Pritisnula sam dugme i glazba je ispunila zgradu. Vikendica je dobivala struju
iz agregata, pa smo imali mikrovalnu pećnicu, ali i tekuću vodu dovedenu iz obližnjeg
potoka. Ovo su mjesto za mene sredili tata i stric Trevor kad sam imala šest godina.
Tada je tata još uvijek mogao malo hodati, iako se tek maglovito sjećam da je ikada
bio bez kolica. U ovoj maloj kamenoj kućici provela sam mnoga ljeta, održavajući
čajanke. Više sam puta prespavala ovdje pod nadzorom jednog od roditelja koji je
spavao na drugom krevetu. Zatim sam ovdje provela i nekoliko prošlih ljeta,
opčinjena kukcima i biljnim svijetom u gustoj zelenoj šumi Morrison Ridgea. Na dasci
jednog od dva prozora vikendice još uvijek je stajao moj mikroskop, ali ga ovoga ljeta
nisam ni pipnula, a vjerojatno ni neću. Sada sam sva bila u plesu i glazbi i maštanju o
dečkima koji su je svirali. Oh, da, i o Johnnyu Deppu. Noću bih ležala budna
pokušavajući smisliti način kako bih se mogla upoznati s njim. U toj maštariji imala
sam leće umjesto naočala i nekim čudom prekrasnu kosu umjesto svojih, do ramene
~ 11 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

dugih smeđih kovrča. I imala sam prave grudi. U to vrijeme jedva sam popunjavala
AA košarice grudnjaka. Zaljubili bismo se, vjenčali i imali obitelj. Nisam bila sasvim
sigurna kako bi se to moglo dogoditi, ali to mi je bila najdraža maštarija.
»Toplo je ovdje, zar ne?«, rekao je tata. Nije podnosio vrućinu - od vrućine je
osjećao veliku malaksalost - ali imao je pravo. Usprkos činjenici što smo živjeli u
planinama te kamenim zidovima vikendice debelim trideset centimetara, danas je
ovdje stvarno bilo prevruće.
»Zašto ne otvoriš prozore?«, upitao je.
»Zaglavili su se.«
Pogledao je prozor blizu sudopera kao da će ga otvoriti samim pogledom. »Da ti
kažem kako ćeš ih otvoriti?«
»Dobro.« Ustala sam i prišla prozoru. Stajala sam tamo i njihala se u ritmu glazbe,
čekajući da mi kaže što da radim. Ovih dana stalno sam plesala, čak i dok sam prala
zube.
»Dakle, udari šakom po mjestu gdje se spajaju gornje i donje okno.« Nije podigao
ruke, kao što bi to učinio netko drugi, da mi pokaže kako ću to napraviti. Prije dvije
godine mogao ih je podići, barem malo. Sada su mu nepomično počivale na naslonu
za ruke njegovih kolica. Desna šaka mu se zgrčila sama od sebe, a ja sam znala da ga
to živcira.
»Ovdje?« Pokazala sam mjesto na prozorskom okviru.
»Tako je. Svojski lupni na obje strane.«
Pokušala sam više puta i prozor je napokon popustio, pa sam podigla donje okno.
Začula sam žuborenje obližnjeg potoka, ali čim sam prišla prozoru na drugoj strani
vikendice, nadjačali su ga New Kidsi pjevajući Tonight. Istom tehnikom otvorila sam
i drugi prozor. Tada je u prostoriju s povjetarcem ušao i miris šume.
Tata se nasmiješio kad sam opet sjela. Moja majka je govorila da ima »zarazan«
osmijeh i imala je pravo. I ja sam se njemu nasmiješila.
»Sada je mnogo bolje«, rekao je. »Ti su prozori bili zaglavljeni još dok sam ja bio
klinac.«
Prinijela sam čašu limunade njegovim ustima pa je kroz slamku otpio gutljaj.
»Sviđa mi se kako je u to vrijeme kroz ovu malu kuću tekao potok«, rekla sam. Vidjela
sam stare fotografije kuće. Uz jedan unutarnji zid bio je kanal kojim je protjecao
potok. U ta davna vremena moji preci iz Morrison Ridgea čuvali su u njegovoj hladnoj
vodi mlijeko, sir i druge pokvarljive namirnice.
»Moj otac je to promijenio čim je stavio prozore. Pomogli smo mu tvoj stric
Trevor i ja, pomogli smo koliko smo mogli. Tada smo bili jako mali. Nakon što se
ovdje sve isušilo, ljeti smo gotovo svaki vikend spavali ovdje.«
»Ti i stric Trevor?«

~ 12 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»I tvoja teta Claudia i naši prijatelji - i jedan od naših roditelja, naravno - sve dok
nismo zašli u dob kad se dečki nisu htjeli družiti s curama i obratno. Kasnije smo
ovdje provodili vrijeme samo Trevor i ja. Tada ovdje nije bilo kreveta, spavali smo u
vrećama za spavanje. Vani bismo upalili vatru - dakako, tada nismo imali mikrovalnu.
Ni bilo kakav drugi električni aparat.« Zagledao se u daljinu. Promatrao je nešto iz
svojih uspomena što ja nisam mogla vidjeti. »Bilo je jako zabavno«, rekao je. Tada je
pogledao zid iznad jednog kreveta, lijevo od postera Johnnya Deppa. »Dakle, što sada
skrivaš na tajnom mjestu?«, upitao je. Kad su bili mali, on i stric Trevor skinuli su
jedan kamen sa zida i šupljinu prekrili tankom gipsanom pločicom u obliku kamena.
Ako nekome ne biste rekli, ne bi ni znao da je ispod tog kamena šupljina. Tamo sam
spremila neke školjke i dva mala zuba morskoga psa s jednog od naših izleta na
plažu, zajedno s kutijom cigareta koju je moja sestrična Dani prošle godine ostavila
na našem trijemu. Nisam znala zbog čega sam je sakrila. Tada mi se činilo da je veoma
uzbudljivo skrivati cigarete. A sada mi se to činilo glupim. U tajnom spremištu čuvala
sam i plavu staklenu pticu koju mi je za peti rođendan poklonila majka, kao i buketić
- sada potpuno uvenuo - koji mi je poklonio tata prije vjenčanja sestrične Samanthe.
I još sam tamo spremila ametist. Dao mi ga je tata kad sam imala pet godina i bojala
se ući u školski autobus. Bio je u maloj kutiji za nakit podstavljenoj baršunom. Cijelu
jednu godinu nisam ga vadila iz džepa. Ispričao mi je priču o tom kamenu, kako je
pronađen 1850. kad su u Morrison Ridgeu kopali temelje za veliku kuću u kojoj sada
živi moja baka. Kako je izrezan i izbrušen da stane u dlan, s malenim udubtjenjem za
palac i kako je prelazio s generacije na generaciju. Kako ga je njemu dao njegov otac
i koliko mu je pomogao kad se kao mali dječačić nečega bojao. Mislim da nikad nije
vjerovao da je kamen pronađen baš na našoj zemlji, ali ga je svejedno jako cijenio i
čini se da je istinski vjerovao u njegovu moć smirivanja.
Sada je kamenje nabavljao u pomodnoj trgovini kristala i davao ga djeci s kojom
je radio u svojoj privatnoj praksi - ponekad je te kristale zvao »kamenje za ulijevanje
hrabrosti«.
»Kamen je tamo«, rekla sam.
»Zašto tamo?«, upitao je. »Uvijek si ga nosila sa sobom.«
»Tata, ne nosim ga već godinama«, rekla sam. »Više mi ne treba. No svejedno ga
volim«, uvjeravala sam ga i to je bila istina. »Ozbiljno te pitam, čega se sada bojim?«
»Maločega«, priznao je. »Ti si prilično hrabro dijete.«
»Ako ništa drugo, na tajnom mjestu ne skrivam cugu, kao što ste to radili ti i stric
Trevor.«
Nasmijao se. »Drago mi je što to čujem«, rekao je. »Kad tvoja prijateljica... Stacy
Bateman, je li tako? Kad dolazi?«

~ 13 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»U pet«, odvratila sam. Svojom pričom o tome kako su ovdje znali prespavati,
dao mi je ideju. »Možemo li noćas Stacy i ja prespavati ovdje?« Bila bi fora ostati u
vikendici, daleko od roditelja i Russella.
»Hmm, ne znam«, rekao je. »Jako je daleko od kuće. Daleko od bilo koje kuće.«
»Da, ali upravo si rekao da ste ti i stric...«
»Mi smo tada bili stariji od tebe. Osim toga, kad se sjetim svega što smo ovdje
radili, ne bih htio da ovdje spavate bez nadzora.« Nasmijao se.
»Što, na primjer?«, upitala sam. »Što ste radili?«
»Ne tiče te se.« Namignuo mi je.
»Pa, mi nećemo raditi ništa strašno«, obećala sam. »Samo ćemo slušati glazbu i
razgovarati.«
»I sama znaš koliko je noću ovdje jezivo«, rekao je.
»Oh, molim te, reci da!«
Zamislio se, zatim kimnuo. »Pitat ćemo mamu, ali će ona vjerojatno pristati.
Možeš li mi prije Stacynog dolaska malo pomoći s pisanjem?«
»Naravno«, rekla sam, želeći mu udovoljiti sada kad je dopustio da prespavamo
u vikendici. Osim toga, voljela sam tipkati i to ne zato što mi je za to plaćao pa ću
ubrzo imati dovoljno novca za ljubičaste martensice za kojima sam čeznula. Voljela
sam tipkati za njega jer bih se tada ponosila njime. Ponekad, kad bih prepisivala
njegove bilješke, sviđalo mi se koliko je napredovao sa svojim pacijentima. Umjesto
imena, u bilješke bi upisao brojeve, za slučaj da ne prepoznam kojeg od njegovih
pacijenata, jer su mu klijenti bila i djeca koja su sa mnom išla u školu. No najviše od
svega sam voljela tipkati njegove knjige. Pisao je o terapiji igrom glumljenja ili
pretvaranja. Imao je neki učeni naziv za svoj pristup pacijentima, ali ga nije koristio
kad je razgovarao s nama laicima. »Ukratko«, govorio je kad bi ga netko pitao nešto
o terapiji, »ako se pretvarate da ste onakva osoba kakva biste željeli biti, postupno
ćete postati takva osoba.« Dok sam iz tjedna u tjedan tipkala njegove bilješke, vidjela
sam koliko je taj pristup uspješan. Dosad je napisao dvije knjige o toj terapiji
pretvaranja, jednu za psihijatre i jednu za djecu. Sada je završavao knjigu za odrasle
i znala sam da jedva čeka da je završi. Uskoro će na turneju promocije knjige koju
organizira njegov izdavač knjige za djecu. I ja ću ići s njim, jer sam, rekao je, bila
njegov pokusni kunić za tehnike koje je koristio u liječenju djece i tinejdžera. I,
dakako, Russell će s nama. Tata nije mogao nikamo bez njegove pomoći, no Russell
je u redu. U ove tri godine koliko je s nama, počela sam ga sve više cijeniti. Možda ga
čak i volim kao člana obitelji. On čini život moga oca podnošljivijim.
Ustala sam i isključila kazetofon. »Trebali bismo sada ići ako želiš da tipkam«,
rekla sam. Još samo nekoliko sati i doći će Stacy.
»Dobro«, rekao je. »Za pojasom je moj voki-toki. Pozovi Russella.«
»Ja te mogu odgurati do kuće«, rekla sam, primila ručke kolica i okrenula ga.
~ 14 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Misliš da ćeš savladati Pakleno brdo?«

»Bojiš se?«, zadirkivala sam ga. Glavna cesta kroz Morrison Ridge duga je tri
kilometra i puna je zavoja. Najudaljeniji dio od vikendice sastoji se od niza oštrih
serpentina koje malo olakšavaju spuštanje. No dio ceste najbliži nama je duga i
većinom blaga nizbrdica sve dok naizgled potpuno ne nestaje s lica zemlje. Ovo je
bilo najbolje mjesto na svijetu za sanjkanje, i to je otprilike sve za što je bilo dobro.
Jednom sam na svom biciklu prebrzo vozila po Paklenom brdu i završila sa
slomljenom rukom.
»Da, bojim«, priznao je. »Povrh svega ovoga, ne treba mi još i kakva slomljena
kost.«
»Tata, pretvaraj se da se ne bojiš«, nastavila sam ga zadirkivati.
»Znaš što, ponekad znaš biti prava gnjavaža!«, rekao je, ali se potajno nasmijao.
Osjetila sam kako se tresu drške kolica.
Gurala sam ga niza stazu koja vodi od vikendice do ceste. Staza se gotovo ne vidi
od mnoštva lišća i grančica, ali ja sam točno znala gdje je. Morala sam stati nekoliko
puta da očistim zapetljani korov sa žbica kotača, no svejedno smo brzo stigli do ceste,
pa sam skrenula lijevo. Zemljana cesta okružena zelenim krošnjama bila je dovoljno
široka da se uz veliki oprez mimoiđu dva automobila. To se rijetko događalo - to da
se mimoilaze dva automobila. Danas na površini Morrison Ridgea od sto jutara živi
samo jedanaest ljudi, jer su se, na veliku žalost moje bake, moji stariji rođaci,
Samantha i njezin brat Cal, prošle godine odselili u Colorado. Nona je mislila da
svatko tko se rodi u Morrison Ridgeu mora tamo i umrijeti. Slažem se s njom. Ne
mogu ni zamisliti da bih mogla živjeti negdje drugdje.
Naših pet kuća prilično su udaljene jedne od drugih, iz jedne se ne vidi nijedna
druga. Sve nas spajaju vijugave ceste. I ljubav isto, većinom, jer smo svi u ovakvom
ili onakvom srodstvu. Ali ima tu i gnjeva. To ne mogu zanijekati. Dok sam s tatom
prolazila skretanje prema kući strica Trevora i strine Toni, osjetila sam kako u meni
ključa gnjev.
Tata je pogledao niz stazu prema njihovoj kući, dobro skrivenoj iza drveća.
Pomislila sam da se prisjeća svoje posljednje svađe sa stricem Trevorom koji se
poigravao mišlju kako će razviti svojih dvadeset pet jutara zemlje u Morrison Ridgeu.
Pokušavao je nagovoriti moga oca i tetu Claudiu da mu prodaju dio svojih parcela od
dvadeset pet jutara kako bi mogao pokrenuti velik posao.
No tata uopće nije razmišljao o tome.
»Eno Amalie«, rekao je. Ugledala sam Amaliu kako izlazi iz kuće strica Trevora i
zamiče iza zavoja.
Prepoznala bih je i na kilometru udaljenosti. Imala je sitno tijelo plesačice i
graciozne pokrete na kojima sam joj zavidjela. Odjevena čak i u kratke hlače i običnu
majicu kao što je bila sada, izgledala je kao da lebdi, a ne hoda. Zakočila sam kotače
~ 15 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

kolica i potrčala prema njoj. Nosila je košaru punu sredstava za čišćenje. Odložila ju
je da me zagrli. Njezina duga valovita smeđa kosa poškakljala me po golim rukama.
Uvijek je mirisala na kozokrvinu.
»Kad imam sljedeći sat plesa?«, upitala sam dok smo hodale prema tati. Smiješio
nam se. Znam da nas je volio vidjeti zajedno. Amalia je u jednoj ruci nosila košaru, a
drugom me srdačno zagrlila oko ramena.
»U srijedu?«, predložila je.
»Poslijepodne?«
»Savršeno«, rekla je.
Provođenje vremena s Amaliom bila je moja najsvjetlija točka ljeta. S njom sam
se osjećala slobodno. Nije bilo pravila. Nije bilo zadataka. Čak ni na satu plesa nisam
morala izvoditi točno određene korake ni pokrete. Amalia se zalagala za potpunu
slobodu.
Stigle smo do tate. »Gdje je Russell?«, upitala je.
»Molly me vozi kući«, odvratio je tata.
»Nemoj ga izgubiti na brdu«, upozorila me, ali sam znala da se šali. Nije bila od
onih koji se brinu. Barem je nikad nisam vidjela zabrinutu. »Da vam pomognem pri
spuštanju s brda?«, predložila je.
Tata je odmahnuo glavom. »Onda bi se morala penjati uzbrdo da se vratiš kući«,
rekao je. Amalia je živjela u staroj kolibi za robove u blizini kuće moje bake, na
samom vrhu Morrison Ridgea. Koliba za robove je proširena i modernizirana, dvije
sićušne zgrade spojene su u jedan veliki prostor, sav u drvu i staklu. Amalia je
renoviranu kolibu pretvorila u nešto lijepo i zamamno, ali u Morrison Ridgeu bilo je
onih koji su smatrali da je nastamba za robove u potpunosti prikladna za nju. Moj
tata nije bio jedan od tih.
»Pa, dobro, kako hoćeš«, rekla je, a ja nisam bila sigurna kome je od nas to rekla.
»Bit će sve u redu«, rekao je tata. »Čini se da Molly ovoga ljeta jako uživa u
satovima plesa.«
»Prirodno je nadarena.« Dodirnula je moju ruku. »Usredotočena je i
neustrašiva.«
Upotrijebila je neobičnu riječ za opis mog plesa: neustrašiva. Ali mislim da znam
što je time htjela reći. Kad smo znale plesati oko njezine kuće, činilo mi se da su svi i
sve drugo ostali milijun kilometara daleko.
»Večeras dolazi Mollyina prijateljica«, rekao je tata. »Prespavat će u vikendici.«
»Ako mama pristane«, dodala sam. Čini se da je zaboravio na tu zapreku.
»Da«, rekao je. »Ako Nora pristane.«
»Pustolovina!« Amalii su zasjale zelene oči i ja sam kimnula, ali nije gledala u
mene. Zagledala se u tatu, a mene je obuzeo neki čudan osjećaj, osjećaj da se među
~ 16 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

njima nešto zbiva. Je li u pitanju bila samo moja mašta ili su njih dvoje mogli
komunicirati bez riječi?
Podigla je svoju košaru i objesila je na podlakticu. Primijetila sam kako ispod
krpe za prašinu viri boca bijelog octa. Dani mi je rekla kako nakon Amaliinog čišćenja
cijela njihova kuća danima smrdi na ocat. Amalia je čistila sve kuće u Morrison
Ridgeu. Osim naše.
»Trebali bismo krenuti«, rekao je tata. »Volio bih da smo već prešli ono brdo.«
»Bok, Amalia«, rekla sam.
»Vidimo se u srijedu, draga.« Maknula mi je slobodnom rukom, a ja sam otkočila
tatina kolica i počela ih gurati niz cestu.
»Onda, što ćete večeras ti i Stacy raditi u vikendici?«, upitao je.
Prolazili smo uz jednu od drvenih klupa koje je moj djed postavio uz cestu.
Kladim se da se prije mnogo godina s njih pružao lijep pogled na planine, ali sada
smeta drveće. »Slušati glazbu«, odvratila sam. »Razgovarati.«
»I hihotati se«, rekao je tata. »Volim slušati kad se hihoćeš sa svojim
prijateljicama.«
»Ja se ne hihoćem«, ljutito sam rekla. Ponekad je sa mnom razgovarao kao da još
uvijek imam deset godina.
»Ne?«, rekao je. »Dobro si me zavarala.«
»Evo brda«, rekla sam. Okrenula sam kolica tako da ćemo se spuštati natraške i
zatim sam čvrsto uhvatile drške. Bezbroj puta vidjela sam kako ga Russell spušta niz
padinu. Činilo se veoma jednostavno. »Jesi li spreman?«
»Nikad spremniji«, rekao je.
Da se mogao obgrliti rukama - napeti mišiće i pripremiti se za spuštanje - sigurna
sam da bi to i učinio, ali nije mogao ništa drugo nego nadati se najboljem.
Držeći čvrsto kolica, počela sam se spuštati natraške, zabijajući tenisice u
zemljanu cestu. Moj otac i njegova kolica bili su nevjerojatno teški, mnogo teži negoli
sam očekivala, pa su mi se počeli tresti mišići ruku. Ovo je bila greška, shvatila sam
kad smo ubrzali. Srce mi je odzvanjalo u ušima. Kad smo stigli u podnožje brda bila
sam na rubu plača i sretna što mi je okrenut leđima pa mi ne može vidjeti lice.
»Evo ga!«, rekla sam kao da nije bilo nimalo naporno.
»Svaka čast!«, rekao je, zatim uz smijeh dodao: »Nemojmo to nikad više
ponoviti.«
»U redu«, složila sam se. Impulzivno sam se sagnula i zagrlila ga. Dugo sam ga
vremena čvrsto grlila. Nisam ga htjela nikad pustiti iz zagljaja.

~ 17 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Russellu su oči skoro iskočile iz duplji kad sam tatu dogurala do kuće.
»Sama si ga nosila niz brdo?«, upitao je dok sam ga gurala kroz ulazna vrata u
dnevnu sobu. Znala da ne misli da sam ga doslovno nosila. Russell je imao neke svoje
posebne izraze.
»Naravno«, rekla sam kao da to nije ništa strašno.
»Sljedeći put zvat ćemo tebe«, rekao mu je tata.
»I bolje vam je.« Russell me prijekorno pogledao, ili je barem to htio, ali je imao
one velike oči koker španijela, jednake čokoladne boje kao i kožu, i nikad na njegovu
licu nisam vidjela istinski gnjevan izraz. Ionako sam znala da se ne ljuti. Samo je bio
zabrinut. Volio je moga oca. Pomagao mu je u svemu. Ujutro ga je dizao iz kreveta,
kupao, praznio vrećice s mokraćom, mijenjao kateter, oblačio ga, prao mu zube.
Pretpostavljam da, kad netko ovisi o vama kao što je moj tata ovisio o Russellu, onda
tu osobu ili zavolite ili je počnete mrziti. Mislim da drukčije ni ne može biti.
»Idemo pozdraviti mamu«, rekao je tata. »Zatim ćemo tipkati.«
»Ti ćeš?«, upitao me Russell i ja sam kimnula, a on je otišao u hodnik i zatim u
svoju sobu koja je bila tik uz sobu mojih roditelja. Uvijek je bio u blizini, u slučaju da
ga tata zatreba.
Gurala sam tatu uz velike prozore dnevne sobe kroz koje su se u daljini vidjele
planine. Kad su se moji roditelji zaručili, stric Trevor je pomogao djedu izgraditi našu
kuću. Po mom mišljenju, ovo je bila najljepša kuća u Morrison Ridgeu, s vanjskim
zidovima nebeskoplave boje i desetak prozora s pogledom na šumovite planinske
vrhove i doline koje su se protezale u nedogled. Pogled je jednostavno očaravao.
Ponekad, kad sam bila manja, znala sam sjesti na klupu uz prozor u blagovaonici i
zamišljati kako bi to bilo da poput orla mogu iz naše kuće odletjeti do tih vrhunaca.
To je bilo prije nego što su u moj život ušli New Kids on the Block i Johnny Depp. Tada
su moje maštarije postale malo provokativnije.
Mama je bila u kuhinji, sjeckala je luk na drvenoj dasci. Na sebi je još uvijek imala
bijelu ljekarničku kutu s izvezenim imenom iznad džepa: Nora Arnette, dr. farm. I još
je imala onaj užurbani izraz na licu. Onaj izraz »cijeli sam dan na nogama, a sad još
moram pripremiti večeru za svoju obitelj i gošću i nemam vremena ni skinuti kutu«.
Moja majka je uvijek imala previše toga na umu. Ako nije imala za obaviti milijun
stvari, izmislila bi još nešto što treba napraviti. Ne zna se opustiti. Veoma je lijepa, ali
na nekakav krhki način, osobito kad je bila umorna ih se žurila nešto napraviti, kao
na primjer sada. Ima toliko svijetlu plavu kosu da nitko neće primijetiti kad joj
jednom posijedi. Duga joj je do ramena i gotovo uvijek je zavezana u mali konjski rep
~ 18 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

na zatiljku. Oči su joj blijedoplave boje, koža gotovo prozirno bijela, ali ima pune usne
izrazito crvene boje, tako da se ni ne trudi stavljati ruž. Znam to jer sam joj više puta
kopala po torbici sa šminkom i isprobavala olovku za oči, maškaru i rumenilo,
razočarana što nema ničega čime bih naglasila svoje blijede usne.
»Znaš li, jede li tvoja prijateljica sve?«, upitala me kad sam tatu dogurala u
kuhinju.
Slegnula sam ramenima. »Nemam pojma«, rekla sam. »što imamo za večeru?«
Prišla je tati, sagnula se i poljubila ga u usta, držeći nož sa strane. »Enchilade«,
rekla je i vratila se dasci i sjeckanju.
»Super.« Skljokala sam se na jednu kuhinjsku stolicu. »Stacy i ja ćemo noćas
prespavati u vikendici.« Pogledala sam oca, a on je jedva primjetno pokazao glavom
prema majci. »Ako se ti slažeš«, brzo sam dodala.
Pogledala me, nož u njezinoj ruci zastao je iznad luka. »Oh, Molly, mislim da ne«,
rekla je. »Previše je daleko od kuće. Vikendica je na osami, a osim toga, imaš li ti
uopće pojma koliko će tamo biti mračno usred noći?«
»Imamo svjetlo u vikendici«, istaknula sam.
»Sjećaš li se onog puta kad si htjela kampirati? I to u našem stražnjem...«
Zastala je usred rečenice. Znala sam da joj je tata dao neki znak da prestane.
»Tada sam imala samo dvanaest godina«, rekla sam. »I bila sam sama. Sad će sa
mnom biti Stacy i bit će sve u redu. Tata je pristao.«
Majka se okrenula prema ocu držeći ruku na boku. »Želiš da ja ispadnem
zločesta?« Zvučala je iznervirano.
»Pa, ne moraš biti zločesta«, mirno je rekao tata.
Namrštila se, između obrva pojavile su joj se dvije male bore. »Ti misliš da je
dobra ideja da njih dvije prespavaju tamo?«
»Možda i nije najbriljantnija, ali ne vidim u čemu je problem.« Zezao ju je, a po
boji njezinih obraza znala sam da je na granici između iznerviranosti i gnjeva.
»Grahame, nemoj se šaliti s ovim«, rekla je i naslonila bok na crnu granitnu radnu
ploču. »Ne radi se samo o Molly. Mi čak ni ne poznamo tu drugu djevojčicu.«
»Ona je stvarno dobra«, rekla sam kao da poznam Stacy... i kao da njezina
dobrota ima ikakve veze s noćenjem u vikendici.
Činilo se da me mama nije čula. »Možda bismo o tome trebali razgovarati s
njezinim roditeljima«, rekla je, popustivši malo. »Da dobijemo njihovo dopuštenje.«
»Mama, nemoj od toga raditi veliki problem«, rekla sam.
»Molly«, rekao je tata, »kad roditelji dovezu Stacy, zovi mamu ili mene da
porazgovaramo s njima, u redu?«
»U redu«, rekla sam ustajući. »Jesi li spreman za tipkanje?«
»Mislim da najprije mama i ja moramo otpjevati operu«, rekao je.
~ 19 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Oh, ne«, zastenjala je mama. »Nemam vremena za operu. Ne treba nam. Nisam
više ljuta. Prošlo me.«
»Važnija je od tvoga luka«, rekao je.
»Grahame. Večera će kasniti.«
»Što nas briga?« Pogledao me dok sam stajala na vratima, a ja sam poslušno
kimnula.
»Bit ću u tvojoj radnoj sobi«, rekla sam. Izašla sam u hodnik, ali umjesto da odem
u tatinu radnu sobu, naslonila sam se na zid i čekala. I prisluškivala.
»Onda, o čemu ćemo pjevati?«, upitao je tata mamu.
Ona je rezignirano uzdahnula. »Svejedno mi je. Ti izaberi.«
»Hm«, rekao je. »O perilici posuđa?«
»Kako god hoćeš«, odvratila je.
»Ohhh!«, zapjevao je opernim glasom. »Perilica! Periiilica!«
»Perilicaaa!«, zapjevala je mama, a zatim se nasmijala. Ubrzo su oboje punim
plućima pjevali svoju besmislenu operu od jedne riječi, glasovi su im se dramatično
podizali i spuštali.
Russell je izašao iz svoje sobe i pogledao me. »Svađaju se?«, šapnuo je.
Odmahnula sam glavom. »Samo jedna mala nesuglasica.« Nasmiješila sam se.
Prstima je začepio uši, ali se cerio dok se vraćao u svoju sobu. Ja se nisam ni
pomaknula. Voljela sam ih slušati. Dok sam tako stajala u hodniku i smiješila se,
gotovo sam mogla osjetiti kako nestaje sva zlovolja. Moj tata može promijeniti
raspoloženje u prostoriji, pomislila sam. Može izbrisati tugu, izbrisati strah, raspršiti
gnjev. Ponekad, kao primjerice sada, mislila sam da je čarobnjak.

~ 20 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

San Diego

»Što misliš o ovoj?«, upita Aidan. »Ovo mi je jedna od najdražih.« Okrene svoj
laptop da bih vidjela fotografiju. Na slici sjedimo na plaži na Havajima, u pozadini se
vidi Dijamantna glava, a mi izgledamo preplanuli i jako, jako sretni. Ali ta slika nije
dobra za našu mapu.
»Zaboravio si na pravila«, kažem. »Bez sunčanih naočala. Bez kupaćih kostima.«
»Hmm. Zaboravio sam.« Okreće laptop na svom krilu. Sjedimo jedno uz drugo na
kutnoj garnituri i pregledavamo na stotine fotografija, pokušavajući naći pravu
zbirku za našu mapu. Osim pravila »bez sunčanih naočala i kupaćih kostima«,
upozorili su nas da na našim slikama ne smije bih ni pića. Ni bejzbolskih kapa. Zbog
čega? Nemam pojma, ali i Aidan i ja smo spremni poštivati pravila. Moramo što više
povećati svoje šanse kako bi biološka majka izabrala upravo nas.
Prije dva tjedna napokon smo u agenciji za usvajanje završili s papirologijom.
Sada su imali kopije naše dozvole za sklapanje braka, naših rodnih listova, naših
zdravstvenih kartona, naših povrata poreza i preporuka koje su napisali naši
poslodavci i prijatelji. Prošli smo na provjeri jesmo li prekršajno ili kažnjeno gonjeni
i na provjeri zdravstvenog stanja. Brinula sam se zbog zdravstvenog kartona. Negdje
i nekad sigurno sam popunila kakav liječnički obrazac u kome su pitali je li neki od
roditelja bolovao od raka, a ja sam sigurno upisala ne. Koliko će pomno agencija
provjeravati tu arhivu? Hoće li usporediti taj odgovor s onim koji sam dala Patti o
tobožnjem raku dojke moje majke? Znala sam izludjeti samu sebe brinući o ovakvim
detaljima.
Prošla su tri tjedna od Pattinog posljednjeg dolaska i sad smo morali poraditi na
mapi, što će kulminirati pisanjem pisma »Dragoj trudnoj majci«, čega smo se oboje
užasavali. Raditi na mapi prije nego što dobijemo odobrenje agencije, jednostavno bi
nas koštalo previše živaca. No jučer je stiglo pismo: Čestitamo! Potvrđujemo da
možete usvojiti dijete putem agencije Hope Springs. Sada ste na popisu čekanja
zajedno s devedeset dvije obitelji. Porazio me taj broj. Biološka majka može birati
između devedeset dva druga para. Jesmo li s naših trideset osam godina najstariji od
njih? Kako će na tu ženu utjecati Aidanova proćelavost? Bore od smijeha oko mojih
očiju? Koja će trudnica za odgoj svoga djeteta odabrati par koji je star jednako kao i
njezini roditelji?
~ 21 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Pogledam fotografiju na svom laptopu. Na njoj berem limun u našem stražnjem

dvorištu. Savršeno, pomislim, sve dok se ne sjetim pravila »bez sunčanih naočala«.
Dakako da ih imam. Živiš li u San Diegu, moraš nositi sunčane naočale. Možda bismo
se trebali držati samo fotografija snimljenih u interijerima.
»Kako ćemo postići da se naša mapa ističe među drugima?«, pitam Aidana.
»Mislim da bi trebala izgledati zgodno«, kaže.
»Zgodno?« Nasmijem se. »A kako ćemo to učiniti?«
»Moramo pogledati kako izgledaju časopisi za tinejdžere i oponašati ih«, kaže i
vidim da stvarno misli ozbiljno. »Možda da ubacimo neka upadljiva slova. Kolaž
fotografija, neke snimljene pod neobičnim kutom. Možda jarke boje.«
Okrenem glavu, pogledam ga i nasmiješim se. Divan je. Gospodin Optimist. »Ne
znam«, kažem. »Mislim da bismo ipak trebali napraviti nešto u ozbiljnijem stilu,
iskreno. Ne želim da nas smatraju lakoumnima.«
»Naći ćemo ravnotežu«, uvjerava me. Opet okrene svoj kompjutor prema meni.
»Što kažeš na ovu s blizancima?«, upita.
Na fotografiji smo nas dvoje na vrtuljku, stojimo svaki uz jednog konja i držimo
dvogodišnje blizance njegove sestre, Kaia i Olivera. U agenciji su nam rekli da
svakako stavimo fotografije na kojima smo s djecom, a ova je savršena.
»Da, definitivno!«, kažem.
»Samo što...« Pokaže sunčane naočale na mom licu.
»Zajebi sunčane naočale«, kažem. »Ovo je izvrsna slika.«
Aidan označi sliku koju ćemo staviti u mapu. »Budući da se sada držimo pravila
‘zajebi sunčane naočale’«, rekao je, »mislim da bismo mogli staviti hrpu fotografija
na kojima smo u akciji. Znaš, one na kojima veslamo i skijamo i s planinarenja prošle
jeseni.«
»Ali tako ćemo možda izgledati previše... hedonistički ili pustolovno da bi se
beba uklopila u naš život. Mislim da bismo trebali staviti naše fotografije u kući, tako
da majka može vidjeti gdje će odrastati njezino dijete.«
»A da stavimo malo jednih i malo drugih?«, predloži.
»Mislim da nam treba više ovih s blizancima«, kažem.
Aidan kimne. »Laurie kaže da ih ima hrpu. U nedjelju će ih donijeti kod mame i
tate.«
Klikne na narednu stranicu na laptopu. Ova je puna malih sličica. Znam kojih.
Slike iz njegova djetinjstva. Zoe, socijalna radnica u agenciji, rekla je da stavimo i par
takvih. »Pokažite da ste odrasli u sretnoj obitelji«, predložila je. Aidanu se sviđa ta
ideja. Promatram ga dok pregledava stare slike. On je potpuno orijentiran na obitelj.
Ne samo da je sve obiteljske fotografije skenirao na kompjutor, već ih je i kronološki

~ 22 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

složio. Koji bi drugi muškarac učinio nešto slično? On cijeni svoju prošlost. Gledam
ga kako se smiješi dok promatra slike i osjećam kako me obuzima velika tuga.
Ja nemam nikakvih starih obiteljskih fotografija. Kad sam u osamnaestoj godini
otišla od kuće, uzela sam ih pregršt, ali sam ih bacila jednog dana kad me preplavio
bijes.
Da se barem na tako lak način mogu riješiti i starih uspomena.

~ 23 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Morrison Ridge

»Oh, da, može«, rekla je Stacyina mama mojoj kroz otvoreni prozor svoga
srebrnog kombija. Stacy je već izašla iz kombija i stajala uz mene s krcatim ruksakom
prebačenim preko ramena.
»Onda u redu«, rekla je mama. »Mislila sam da bih trebala razgovarati s vama
prije nego što...«
»Moram požuriti!«, rekla je Stacyina mama pokrenuvši kombi. »Cure, zabavite
se!«, viknula je kroz prozor.
Imala sam osjećaj da je Stacyina mama puno opuštenija od moje. Promatrale
smo dok je odlazila, zatim se moja mama okrenula k Stacy.
»Ja sam Nora«, rekla je i ispružila ruku. Kad sam bila mlađa, moji prijatelji su je
morali zvati »gospođa Nora«, a tatu »gospodin Graham«, ali to se promijenilo prije
otprilike godinu dana. Moja je majka odrasla u Pennsylvaniji i nikad nije prihvatila
onu kulturu Sjeverne Karoline »gospođa ta i ta«, tako da su se svi nazivali samo
krsnim imenima. Ja se još uvijek nisam skroz navikla na to.
»Ja sam Stacy.« Nasmijala se na tu formalnost dok se rukovala s mojom majkom.
Sada mi je izgledala drukčije nego u školi, iako nisam mogla točno odrediti zbog čega.
Još uvijek je imala onu nevjerojatno sjajnu ravnu crnu kosu dugu do ramena i guste
šiške koje su joj gotovo sezale do trepavica. Imala je tijelo s kojega dečki u školi nisu
mogli skinuti pogled, a sada su njezina uska ružičasta majica i bijele kratke hlače sve
otkrivale. Iako sam bila gotovo jednako odjevena - moja majica nije bila ružičasta
nego plava - osjećala sam se... pa ne baš ružno. Ovako mršava, bez grudi i s
naočalama, osjećala sam se neprivlačno. U usporedbi s njezinom kosom, moja je bila
neukrotiva griva i mrzila sam pjegice na svom nosu. Doduše, jedna mi je stvar išla u
prilog: izrazito plave oči obitelji Arnette. Svijetle šarenice s tamnoplavim, gotovo
crnim rubom.Te se oči praktički nisu vidjele zbog mojih naočala, ali imala sam ih.
Doduše, dok sam stajala uz Stacy osjećala sam se mršavo i obično i odjednom sam
poželjela da je nisam pozvala, što je stvarno podlo od mene. Nije mogla utjecati na
svoj izgled kao što ni ja nisam mogla na svoj.
»Voliš li enchilade?«, upitala ju je moja mama dok smo hodale prema kući.
»Obožavam meksičku hranu!«, odvratila je.
»Izvrsno«, rekla je mama. »Vi cure napravite salatu dok ja dovršim rižu.«
~ 24 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Osjećala sam se nelagodno dok smo Stacy i ja rezale rajčice i trgale listove zelene
salate. S drugim svojim prijateljima razgovarala bih bez problema, ali nju nisam
dovoljno dobro poznavala pa nisam znala o čemu bismo mogle razgovarati... osim o
sastavu New Kids on the Block, a o toj temi nisam htjela pričati dok je mama u blizini.
I zato smo šutjele.
Mama je izvadila enchilade iz pećnice i stavila posudu na dva podmetača.
»Russelle!«, zazvala je preko ramena. »Večera je gotova!«
Sve smo odnijele u blagovaonicu. Stacy i ja smo već sjedile kad je Russell dogurao
tatu i smjestio ga za stol. Na Stacyinu licu pojavilo se iznenađenje kad je ugledala tatu
u kolicima. »Ti si sigurno Stacy.« Tata joj se nasmiješio i ona se brzo pribrala.
»Jesam.« Osmjehnula se onim svojim lijepim osmijehom.
»Ja sam Graham«, rekao je. »A ovo je Russell.« Večeras su tata i Russell bili
odjeveni kao da su blizanci - obojica su bila u trapericama i crnoj majici.
Russell me pogledao stojeći iza kolica moga oca. »Idem na večeru kod prijatelja«,
rekao je. »Molly, hoćeš li ti preuzeti dužnost?«
»Naravno«, rekla sam, odgurnula stolicu i ustala. Obično smo mama ili ja navečer
hranile tatu, a Russell mu je davao doručak i ručak. Večera je obiteljski obrok, rekla
je moja majka, i ja sam se s tim slagala. Postala sam prava stručnjakinja u
istovremenom hranjenju tate i sebe. Zaobišla bih stol i sjela do njega, okrenuvši svoju
stolicu tako da je napola okrenuta prema njemu, a napola prema stolu. Dok sam tati
stavljala ubrus oko vrata, osjetila sam na sebi Stacyin pogled.
»Onda, koliko se dugo znate vas dvije?«, upitao je tata.
Stacy i ja smo se pogledale. »Samo otprilike dvije godine«, rekla je. »Prije dvije
godine moja obitelj je doselila ovamo iz Washingtona D.C.«
»Velika promjena«, rekla je mama stavljajući dvije enchilade na tanjur i dodajući
ga Stacy.
»Ogromna promjena.« Stacy je uzela tanjur. »Kao da sam na drugom planetu. Ali
sviđa mi se. Djeca su ljubazna.« Nasmiješila mi se, a ja sam se osjećala jadno jer sam
maloprije zažalila što sam je pozvala.
»Imaš li braće i sestara?«, upitao je tata.
»Dvije sestre i brata«, odgovorila je. »Svi su stariji od mene.«
»Ah«, rekao je tata. »Jesu li te razmazili?«
»Šalite se?« Nasmijala se. »Svi me muče!«
Mama mi je dodala tatin tanjur pa sam za njega bočnom stranom vilice odrezala
zalogaj.
»Na koji način?«, upitao je prije nego što je uzeo zalogaj u usta.

~ 25 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Na primjer, stalno me zezaju i pokušavaju me okriviti za nešto što su oni učinili.
Grozni su.«
»Što su ti najgore učinili?«, upitao je tata nakon što je progutao zalogaj. Bio je
majstor u ispitivanju ljudi, posebno djece. Pravi majstor. To mu je bio posao. Zvučalo
je kao policijsko ispitivanje, ali moram priznati da to Stacy nije nimalo smetalo.
Ispričala je kako je jednom njezin brat rekao dječaku koji joj se sviđao da ona ima
uši, a ja sam sve brže ubacivala hranu u tatina usta, u nastojanju da ga ušutkam.
»Moj tata je psiholog«, objasnila sam Stacy kad je završila svoju priču o ušima.
»I ponekad zaboravi da nije na poslu«, dodala je mama, ali se nasmiješila tati. Bio
je to njezin »volim te« osmijeh. Sada kad je stavila večeru na stol i kad su otpjevali
svoju malu operu, bila je puno opuštenija.
»Oh«, rekla je Stacy. »Nema veze.«
»Što je s tvojim roditeljima?«, upitao je tata. »Kakvim se poslom bave?«
»Pa, moj tata radi nešto s kompjutorima«, rekla je. »On, zapravo, još uvijek živi
u Washingtonu. Rastavljeni su. To je jedini razlog zbog kojeg smo doselili. Moja
obitelj je, ono, u potpunosti disfunkcionalna.«
»Većina je takva.« Tata joj se suosjećajno nasmiješio.
Stacy je vilicom probadala enchiladu. »Sestre i brat ostali su s njim, a ja sam htjela
ostati s mamom, pa sam s njom došla ovamo.«
»Kako je to djelovalo na tebe?«, upitao je tata. »Razvod?«
»Strašno«, rekla je. »Kao da su se preko noći skroz preokrenuli naši životi. Tata
ne plaća redovito alimentaciju za mene i slične stvari. Osim toga, nikad ga ne viđam.
Moja mama radi u ujakovu uredu. Zato smo doselili ovamo. Jer njezin brat živi u Black
Mountainu i pomaže nam.« Oborenog pogleda, nastavila je bockati enchiladu. »Sve je
stvarno zbrčkano«, rekla je.
Sada mi je definitivno bilo drago što sam je pozvala. U trideset minuta pretvorila
se iz nevjerojatno lijepe princeze u djevojčicu kojoj treba prijateljica.
»Žao mi je što si morala prolaziti kroza sve to«, rekao je tata.
»Zašto poslije večere ne povedeš Stacy u razgledanje Morrison Ridgea?«,
predložila je mama.
»Namjeravala sam«, rekla sam. »Može li posuditi tvoj bicikl?«
»Naravno«, rekla je mama, a ja sam joj udijelila onaj »volim te« osmijeh i osjećala
istinsku sreću što imam ovakvu obitelj.

~ 26 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Nakon što smo počistile kuhinju, izvukla sam mamin bicikl iz garaže pa smo
krenule u obilazak Morrison Ridgea. Kad smo stigle do Paklenog brda, sišle smo s
bicikla i gurale ih uzbrdo.
»Nemoguće je popeti se ovamo biciklom«, rekla sam. Zatim sam joj ispričala
kako sam se spuštala nizbrdo i slomila ruku.
Teško dišući stigle smo negdje do polovice padine kad je upitala: »Što nije u redu
s tvojim ocem?«
»Ima multiplu sklerozu«, odvratila sam.
»Može li se uopće micati?«
»Pa, vidjela si da nema nikakvog problema s govorom«, rekla sam, a ona se
nasmijala. »Ali ne, može pomicati samo glavu i vrat, i to je sve. Većina ljudi nije
onesposobljena u tolikoj mjeri i sve mu je sve gore i gore.«
»Ajme«, rekla je. »Stvarno je ljubazan. Šteta što je... takav.«
Slegnula sam ramenima. »Još uvijek radi sve što želi«, rekla sam, iako sam znala
da to nije istina. Samo što se on nikad nije žalio. »On je od one vrste ljudi za koju je
čaša napola puna.«
Jedno vrijeme smo šutjele. Ispred nas je letjelo nekoliko vretenaca, iz šume s
naše lijeve strane čuo se cvrkut ptice. Čula sam kako obje teško dišemo dok smo
nastavljale uspon.
»Sigurno je čudno živjeti s psihićem«, rekla je nakon nekog vremena. »Ono, on
uvijek zna što misliš.«
»On je psiholog, nije psihijatar«, rekla sam.
»Svejedno. Znaš što sam htjela reći.« Zastala je i počešala se po koljenu, zatim je
nastavila gurati bicikl. »Kako može obavljati svoj posao kad je, znaš, hendikepiran?«
»Može slušati i govoriti i razmišljati. To je sve što mu je potrebno za njegov
posao.«
Stigavši na vrh brda, obje smo bile previše zadihane za razgovor, ali smo
svejedno sjele na bicikle i nastavile dalje cestom. Nakon nekog vremena pokazala
sam joj mjesto gdje smo nekoliko sati ranije tata i ja nabasali na Amaliu. »Vidiš«, rekla
sam, »ovaj puteljak vodi do kuće moje strine Toni i strica Trevora.«
»Odavde se čak niti ne vidi kuća«, rekla je gledajući kroz drveće s naše desne
strane. »Nisam se još navikla na svu tu silnu šumu.«
Ja sam šumu smatrala zemljom čudesa i nadala sam se da će je i ona cijeniti, ali
to nisam mogla otkriti po tonu njezina glasa.
~ 27 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Prešle smo kratku udaljenost do gotovo nevidljive staze koja vodi u šumu s
desne strane. »Dolje niz ovu stazu je vikendica u kojoj ćemo noćas prespavati«, rekla
sam.
»Ovako daleko od kuće?« Zvučala je šokirano. »Oho. Baš je fora što su nam to
dopustili tvoji roditelji. Moja mama je vjerojatno mislila da ćemo prespavati, ono, u
vašem stražnjem dvorištu.«
»Bi li pristala da je znala gdje je ovo mjesto?«
»O, da. Nije ju briga što ja radim.«
Nisam znala jesam li samo umislila ogorčenje u njezinim riječima, pa sam
odlučila promijeniti temu. »Tamo imam kazetofon«, rekla sam.
»O, fora! Donijela sam hrpu kaseta i bojala sam se da imaš samo CD-player.«
»Štedim za njega, nemam ga još«, rekla sam. »Ionako vjerojatno imamo iste
kasete.«
»Imaš li Step by Step?«
»Naravno! Kupila sam ga istog dana kad je izašao.« Stigle smo do kratkog uspona
na cesti pa sam se morala uspraviti da bih mogla okretati pedale. »Strašno bih željela
da mogu ovoga ljeta na jedan od njihovih koncerata«, rekla sam nakon što smo stigle
do vrha.
»Čarobna ljetna turneja«, sanjarski je rekla. »Doduše, neće biti ni u jednom gradu
blizu nas, a i moja mama nema toliko novaca za ulaznicu.« Odjednom je zastenjala.
»Zar ova cesta ide samo uzbrdo?«, upitala je.
Nasmijala sam se. Noge su mi gorjele i bila sam sigurna da je i njoj tako. »Još
samo malo«, rekla sam. Iako još nije bilo ni sedam sati, u brdima se, zbog svega onog
silnog drveća, već počeo spuštati lagani sumrak. Vratile smo se natrag, uzele svoje
stvari i uputile se prema vikendici dok još ima dovoljno svjetla da vidimo put.
»Dolje niz cestu su kolibe za robove«, rekla sam i opet na desnoj strani pokazala
stazu koja je među gustim drvećem izgledala mnogo uža, toliko uska da je sličila na
tunel.
»Kolibe za robove!«, rekla je. »Nikad se neću naviknuti na život na jugu.«
»Washington D.C. je na jugu«, istaknula sam.
»Uopće nije.«
»Nema veze, to je ionako bilo davno.« Odjednom sam osjetila potrebu da branim
Morrison Ridge. »Sada tamo živi jedna žena, Amalia. Ona je slikarica i plesačica. Slika
na platnu i staklu i daje mi satove plesa.«
»Misliš, ono, baleta... ili nečeg drugog?«
»Interpretativnog plesa«, rekla sam. »To je kad pokretima izražavaš ono što
osjećaš slušajući glazbu.« Prešle smo zavoj i stigle na čistinu, suton je odjednom
zlatnom bojom obojio cestu. »Tamo na desnoj strani je glavna kuća«, rekla sam.
~ 28 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Tamo živi moja baka.« Zaustavila sam bicikl, Stacy je stala pokraj mene. »To je
jedina kuća od opeke u ovim planinama«, rekla sam osjećajući se kao turistički vodič.
»Stara je sto četrdeset godina. Toliko dugo je ova zemlja u našem vlasništvu.«
»Znači, tvoja obitelj je imala robove?«, upitala je. Nikako da se odlijepi od tih
robova.
»Pa, da, prije sto četrdeset godina, ali samo nekolicinu«, rekla sam kao da bolje
zvuči kad umjesto pedeset robova posjeduješ pet. Sjetila sam se Russella i pitala se
kako se on osjećao kad je netko spominjao kolibe za robove. Možda bismo ih morali
zvati nekako drukčije.
Za razliku od ostale četiri kuće okružene drvećem u Morrison Ridgeu, bakina je
imala kružni prilazni put s jedinim pravim travnjakom u cijelom Ridgeu. Zbog crvene
opeke i bijelih stupova izgledala je nekako otmjeno, dok su ostale kuće definitivno
spadale u planine. U tom času otvorila su se ulazna vrata i na trijem je izašla nona
mašući rukom visoko iznad glave. »Hej, Molly«, zazvala je. Silazila je stubama, u
traper jakni i svijetloplavim tenisicama, sijede kose ošišane u uobičajenu zalizanu
bubi frizuru. »I prijateljica je s tobom?« Krenula je prilaznim putem prema nama.
Žustro je hodala. Iako je nedavno napunila sedamdesetu, nona nikako nije bila stara.
Moja mama je govorila da je »živahna«.
»Ovo je moja prijateljica Stacy«, rekla sam joj kad nam se približila. »A ovo je
moja baka, nona.« Mislim reći, gospođica Bess.« Nona je čistokrvna južnjakinja pa je
užasnuta što sada moji prijatelji moje roditelje zovu samo krsnim imenima.
»Bok, Stacy«, rekla je. »Doći ćeš dvadeset osmoga na našu veliku ivanjsku
zabavu?«
»Ovaj...« Stacy me pogledala.
»Nona, nisam joj još rekla za zabavu«, rekla sam. Moja baka je u cijelosti bila
fiksirana na godišnju ivanjsku zabavu u Morrison Ridgeu. Planirala ju je cijele godine.
Pokazala je prema kući, ali sam znala da zapravo pokazuje iza kuće, na paviljon
gdje će se održati zabava. »Bit će i vatromet!«, rekla je. »Glazba! Ples!«, pljesnula je
rukama. »Mnogo hrane! Moraš doći.«
Stacy me pogledala, a ja sam se nasmiješila.
»Stvarno«, rekla sam. »Moraš doći.«
Nona je ispružila ruku i pljesnula me po ramenu, a ja sam je zapanjeno pogledala.
»Komarac«, rekla je smijući se. »Nisam te htjela prestrašiti.«
Odjednom sam ih osjetila na svojim golim nogama. Uvijek su počinjali napadati
čim si se prestao kretati. »Bolje da se vratimo na bicikle«, rekla sam. »Bok, nona«,
viknula sam dok smo se udaljavale. »Volim te!«
»Ne zaboravi na zabavu!«, viknula je za nama.

~ 29 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Vozile smo dalje, objema nam je laknulo što smo se za promjenu našle na ravnoj
cesti.
»Mislim da je prava fora što ti je u susjedstvu vlastita obitelj«, rekla je Stacy
nakon nekog vremena.
»I jest«, složila sam se. Približavale smo se mojem najomiljenijem mjestu u
cijelom Morrison Ridgeu, pa sam prestala okretati pedale i sišla s bicikla.
»Pogledaj tamo gore«, rekla sam pokazujući našu desnu stranu.
Zaškiljila je u mračno nebo. »Vidim samo drveće«, rekla je.
»Vidiš li one žice gore?«, upitala sam. »To je žičara.«
»Žičara? Ona po kojoj se može voziti?«
»Točno.« Opet sam pokazala. »Dođi ovamo i vidjet ćeš toranj. Žice vode gore od
njega pa sve do jednog mjesta u blizini moje kuće.«
»Sad ga vidim. Kako je visoko! Izgleda kao da prolazi kroz krošnje.«
»Zapravo prolazi iznad njih«, rekla sam. »Barem jedno vrijeme.«
»Fora!«, rekla je. »Možemo li se njome voziti?«
»Ne večeras«, rekla sam. »Za to su potrebne velike pripreme. Sada je sjedalo
dolje i morali bi ga podignuti skroz do tornja, ali, ako želiš, možemo se voziti neki
drugi dan.«
»Super!«
Krenule smo dalje na biciklima. Pokazala sam na desnu stranu. »Tamo je
obiteljsko groblje«, rekla sam.
»Što? Zezaš se?«
»Sad je malo prekasno da ga istražujemo«, rekla sam. »Možda ćemo sutra.«
»Hvala lijepa«, rekla je. »Ježim se groblja.«
Ja sam obožavala groblje. Bilo je malo - obitelji Morison i Arnette nikad nisu bile
velike. Danju sam voljela čitati imena na nadgrobnim spomenicima i zamišljati živote
svojih predaka. Doduše, noću sam tamo bila samo jednom i nisam bila sama. Na Noć
vještica, kad sam imala osam godina, moj rođak Cal dovukao je tamo Dani i mene
želeći nas isprepadati. Upalilo je. Svi iz naše obitelji - ama baš svaka osoba koja je
umrla nakon 1850. i njihovi muževi i žene i, u nekim slučajevima, i njihova djeca -
nalazili su se u toj »posvećenoj zemlji« kako ju je nazivala nona. Ondje su pokopane
tri bebe, jedna koja je umrla istoga dana kad se i rodila. Tamo je pokopana i
nekolicina robova. Iako su njihovi grobovi u jednom kutku groblja imali manje
nadgrobno kamenje, ipak su se nalazili unutar niske željezne ograde kao da su bili
članovi obitelji. Dok bih hodala između tog nadgrobnog kamenja i oznaka, bila bih
ispunjena osjećajem ponosa i znatiželje. Htjela sam znati sve o svojim precima.
Katkada bih o tome zapitkivala nonu, ali sam imala osjećaj da je većinu toga
izmišljala. Poput većine obitelji, i mi smo brzo gubili svoju prošlost.
~ 30 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Približavale smo se kući moje tete Claudie i tetka Jima, kad sam opazila Dani na
kraju njihova prilaznog puta. Izgledala je poput zombija netom izašlog iz šume.
»O, moj Bože.« Stacy je usporila bicikl. »Tko je to, dovraga?«
»To je moja sestrična«, rekla sam i sama usporavajući. Nisam bila potpuno
sigurna želim li razgovarati s Dani. »Izgleda kao da je upravo ustala iz groba, zar ne?«,
tiho sam rekla. »Mislim da je izašla van po poštu.« I zbilja, Dani je pogledala prema
nama, a zatim otvorila poštanski sandučić postavljen na stup na cesti. Kao i obično,
furala se na onu svoju gotiku. Usprkos vrućini, bila je odjevena u crne traperice i crnu
dolčevitu bez rukava. Njezina kosa, koja je bila jednake smeđe boje kao i moja, već je
godinama bila crna kao ugljen. Bila joj je duga do brade i izgledala je kao da je
odrezana tupim nožem. Imala je jednako neobične plave oči kao i svi u našoj obitelji,
jedino što su njezine bile uokvirene razmazanom crnom crtom i zato je izgledala kao
da bi se trebala dobro naspavati. Usne su joj uvijek bile nekakve crvenkasto-crne
boje i imala je piercing na usni, ukrašen malom, crvenookom zmijom.
Izvadila je nekoliko omotnica iz poštanskog sandučića, zatvorila ga i zatim
stajala tamo čekajući na nas, pa stvarno nismo imale drugog izbora nego stati.
Stisnula sam kočnicu. »Bok, Dani«, rekla sam zaustavivši se. Stacy je pokraj mene
sišla s bicikla.
»Tko je to?«, upitala je Dani zureći u Stacy svojim crno uokvirenim očima.
»Moja prijateljica Stacy. Prespavat će kod mene.« Nisam joj htjela reći za našu
namjeru da prespavamo u vikendici. Dobro sam poznavala Danielle. Pozvala bi neke
od svojih uvrnutih prijateljica da nas straše usred noći. Dani je imala sedamnaest
godina i cijeli moj život bila mi je trn u oku. Prije dvije godine teta Claudia i tetak Jim
ispisali su je iz lokalne srednje škole i poslali u internat Dare u High Pointu u Virginii.
Bila sam sretna kad je odlazila. Dakako, sada je ljeto pa se vratila kući. Nisam je baš
dobro poznavala, ali to mi nije smetalo. »Pokazujem Stacy Morrison Ridge i sad
idemo doma«, rekla sam tek toliko da nešto kažem.
»Mrak kosa«, rekla je Dani Stacy. Vidjela sam koliko joj je sviđa Stacyina duga,
ravna, crna i sjajna kosa. Ipak, iznenadila sam se što je jednoj od mojih prijateljica
rekla nešto lijepo. Nikad me nije voljela, jednako kao što ni ja nisam voljela nju.
»Hvala«, rekla je Stacy.
»Idemo«, rekla sam pokrenuvši bicikl. »Vidimo se, Dani.«
»Ajme«, rekla je Stacy čim smo se malo udaljile. »Silna je.«
»Uvrnuta je, eto što je«, rekla sam. »I ona je jedina moja sestrična koja je ostala
u Morrison Ridgeu.«
»Znači, ovdje živi cijela tvoja obitelj, ali ste samo vas dvije klinke?«
»Tako je.«
Uzdahnula je. »Meni to zvuči kao pravi raj«, rekla je. Opet sam imala osjećaj da
je moj život barem jednu mrvicu bolji od njezina.
~ 31 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

San Diego

»Što kažu, koliko se dugo čeka?«, upita Aidanova majka s trosjeda u Jamesovoj
dnevnoj sobi. Na krilu još uvijek drži fotoalbum, iako smo ga već pregledali.
»U prosjeku, četrnaest mjeseci«, odgovori Aidan. Na njegovu krilu je naš nećak
Oliver, trudi se otkopčati Aidanov ručni sat.
»Dugo je to.« Aidanov otac zvuči razočarano.
»Ali vrijedi toliko čekati ako na kraju dobiješ bebu«, kaže Laurie. Ne miče pogled
sa svog sina na Aidanovu krilu i vidim da se dvoumi hoće li mu reći da se prestane
igrati sa satom. Znam da Aidana nije nimalo briga.
Večerali smo i pregledali otprilike stotinu fotografija tražeći one dobre za našu
mapu na kojima smo Aidan i ja s Kaiom i Oliverom. I našli smo ih. Sad se opuštamo
uz kavu i čavrljamo u dnevnoj sobi. Kai je na mom krilu pa se sagnem i poljubim ga
u tjeme. Nisam sigurna gravitiraju li dječaci nama ili mi njima, ali Aidan i ja nekako
uvijek završimo s njima na krilima. Nimalo se ne veselim danu kad se ovi mali dječaci
više neće htjeti maziti. Doduše, dotada ćemo, uz malo sreće, moći maziti našu vlastitu
bebu.
Kai samo što nije zaspao. Volim osjetiti njegovu težinu na svom krilu. Glavu je
naslonio na moja prsa i još uvijek ima onaj miris bebe koji žedno udišem. Prije je
znalo biti trenutaka kad bih jedva mogla podnijeti pogled na Kaia i Olivera, a kamoli
držati ih. Rodili su se tri mjeseca nakon što sam izgubila Saru i prvih nekoliko mjeseci
njihova života morala sam glumiti oduševljenje. U to vrijeme činilo mi se da je svaka
moja prijateljica rodila bebu. Svaki časopis u trgovini mješovitom robom na
naslovnoj stranici sadržavao je članak o trudnoći. I gdje god sam išla, sve su žene
gurale kolica ili rukama gladile svoje velike trbuhe. Dugo sam vremena bila puna
srdžbe, zavisti i gnjeva. Doduše, kad je u pitanju bila Laurie, dala sam sve od sebe da
to sakrijem. Ona je bila moja šurjakinja i za mene jedna od najboljih osoba na svijetu.
Nije zaslužila moj gnjev. S mužem koji je zbog posla stalno bio na putu, trebala je
Aidanovu i moju pomoć više od moga gnjeva i zavisti. Doduše, svaki put kad bih je
vidjela s bebama, osjetila bih fizičku bol. Tada se odjednom u meni sve promijenilo i
nisam se mogla zasititi blizanaca. Kao da su se tada uravnotežili moji hormoni pa
sam opet mogla voljeti. Počela sam sve više obožavati te male dječake, a sada ne
mogu dočekati da im dovedem sestričnu.
~ 32 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Postoji li kakva« - moja šurjakinja oklijeva, zatim se zahihoće - »provjera

kvalitete?«, upita.
»Pa, da se radi o našem vlastitom djetetu, ne bi bilo provjere«, nakesi se Aidan.
»Mama, dali su nam obrazac za ispunjavanje«, kažem. Nikad nisam imala
problema zvati Aidanovu majku »mama«. No teškom sam mukom uspijevala njegova
oca zvati »tata«. Samo je jedan čovjek u mom životu zaslužio tu titulu. »U obrascu
izričito pitaju kakvo bismo dijete bili voljni prihvatili. Primjerice, bismo li prihvatili
mješanca ili dijete s rascijepljenim nepcem, ili cerebralnom paralizom ili ono čija je
majka ovisnica. Znate što mislim reći.« Obrazac je istodobno bio i razborit i porazan.
Nagnao nas je da sagledamo sebe i svoje predrasude. I naša ograničenja. Mi smo
maštali o zdravom, lijepom bijelom djetetu. Obrazac nas je naglo probudio: stvarnost
može biti potpuno drukčija. Danima smo razgovarali o opcijama. Aidan je istaknuo
kako ću najvjerojatnije ja biti ta koja će se najviše brinuti o djetetu, pa bih ja trebala
pomno razmisliti o našem izboru. Mogli bismo se nositi s deformitetom, mislili smo.
Bismo li se mogli nositi i s cerebralnom paralizom? Odlučili smo negativno, ali nas je
ipak nešto priječilo da to i napišemo. Te sam noći sanjala svoga oca. Bio je u kolicima
na vrhu litice, na licu je imao bespomoćan izraz kakav nikad nisam vidjela na njemu.
Ja bih se rado brinula za njega do kraja života. Voljela bih da sam imala tu priliku.
Znam da odrastao čovjek i beba nisu ista stvar, ali ipak, kad sam se probudila, znala
sam što želim upisati u obrazac. Tog jutra za doručkom, rekla sam Aidanu da bismo
se mogli nositi sa svime. »Slažem se«, rekao je, kao da je samo čekao da i sama dođem
do tog zaključka. Ispunili smo obrazac i poslali ga. I sada čekamo.
»Znači, to je kao neka od onih web-stranica na kojima tražiš sebi par, samo što
se tu radi o ženi koja čeka bebu?«, upita njegova majka.
»Otprilike«, kažem. »Oni će napraviti prvi potez i poslati djevojci - ili mladoj ženi
- nekoliko mapa obitelji za koje agencija smatra da bi joj mogle odgovarati. Zatim ona
odabere jedan ili više parova s kojima će stupiti u kontakt. I zatim donosi odluku.«
»U tom trenutku upoznajete tu osobu?«, upita Laurie.
»Ne znamo zasigurno«, odvrati Aidan uzimajući otkopčani sat iz Oliverovih ruku.
»Kontakt se može ostvariti na više načina«, kaže. »Možda će nam najprije poslati e-
mail ili nazvati telefonski i tako ugovoriti osobno upoznavanje. Pričekat ćemo i
vidjeti.«
»To izluđuje«, kaže njegova majka. »Hoćete li nas obavještavati o svakoj fazi?«
Nasmiješim se. Kad sam bila trudna nazivala me skoro svaki dan i pitala kako se
osjećam, što je rekao liječnik, trebam li kakvu pomoć. Kad ju je Aidan nazvao i rekao
da sam izgubila bebu, čula sam je kako plače, iako sam stajala na drugom kraju sobe
i sama plakala.
»Znate da ćemo voljeti tu bebu jednako kao što volimo Kaia i Olivera«, kaže
Aidanov otac. »O tome ne morate brinuti.«

~ 33 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Uopće ne brinem o tome, ali me dirnula njegova želja da nas uvjeri. Dođu trenuci
kad moram i samu sebe uvjeravati da ću i ja osjećati isto to.
»Hvala ti, tata«, kažem. »Znam da hoćete.«
»Svako dijete koje završi kod vas bit će najsretnije dijete na kugli zemaljskoj«,
kaže njegova majka. Zbog toga mi se oči napune suzama.
Kad god sam s Aidanovom obitelji, želim bebu svim srcem, svom dušom i svim
tijelom. Sigurna sam da ću biti dobra majka. Možda čak i izvrsna. Život je toliko
normalan u ovoj kući, u kući u kojoj su odrasli Aidan i Laurie. U ovoj kući, s ovom
obitelji, ne osjećam nikakvih dvojbi koje me progone kasno noću kad ne mogu
zaspati.
Spustim usne na Kaievu svilenkastu kosu. Čini se da spava. Ni on ni Oliver nisu
moja biološka djeca, pa ipak ih veoma volim, mislim da veća ljubav nije moguća.
Sigurna sam da ću isto osjećati i prema našem djetetu.

Čim stignemo kući, Aidan i ja sjednemo u radnu sobu i provjeravamo e-mailove.

Imamo dva identična velika pisaća stola okrenuta jedan prema drugome. On počne
brzo tipkati dok ja na zaslonu otvaram poštu. Samo jedna poruka i to od
DanielleK422. Moje sestrične Dani. Zurim u link, ali ne povlačim preko njega kursor.
Već nekoliko godina nisam razgovarala s Dani, iako sam primila njezinu božićnu
čestitku. Fotografiju nje i njezina muža Seana, njihova dva psa i osamnaestogodišnjeg
sina Evana kojeg su nekako natjerali da se slika s njima. Evanova kosa visi sve do
ramena, razmeće se svojom tetovažom bodljikave žice oko vrata. Na fotografiji Dani
izgleda kao puritanka koja se približava srednjoj dobi i koja proživljava isto ono što
su njezini roditelji proživljavali s njom. Osjećam suosjećanje prema njoj. Barem više
nema razmazanu šminku oko očiju.
Iako smo Aidan i ja za Božić također slali naše fotografije, nikad nijednu nisam
poslala sestrični.
Bojim se da će je pokazati mojim rođacima, a što manje oni znaju o mom životu,
to bolje. Obično za rođendan dobijem i Norinu čestitku. Iako nema moju adresu, šalje
čestitke Dani, a ona ih šalje meni. Uz čestitku je uvijek i pismo, ali nisam pročitala
nijedno. Odmah ih bacim u smeće. Nijednom nisam došla u iskušenje da neko od njih
pročitam. Od svoje osamnaeste nisam se vidjela niti razgovarala ni s kim iz Morrison
Ridgea, osim s Dani. Kliknem na poruku.

Bok, Molly. Mislila sam da bi htjela znati da je Amalia slomila nogu i imala
hrpu operacija. Mama ne zna kako je to učinila - znaš da njih dvije ne
razgovaraju. Zna samo da će Amalia neko vrijeme biti u bolnici i poslije će morati
na rehabilitaciju. Mislila sam da bi to htjela znati. Poljubac, Dani.

~ 34 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Mrštiš se«, kaže Aidan sjedeći za svojim stolom. »Nešto iz agencije Hope
Springs?«
Odmahnem glavom i pokušavam se nasmiješiti. »Nije«, kažem. Zurim u poruku.
Gledam, a ne vidim je. Ne sjećam se da mi je Dani prije u bilo kojem e-mailu
spomenula Amaliu. »Samo poruka od moje sestrične Dani o obiteljskoj prijateljici
koja je slomila nogu.«
»Bila si bliska s njom?«, pita.
Oklijevam, a zatim opet odmahnem glavom. Čini mi se da u sobi osjećam miris
kozokrvine. »Nisam«, kažem. »Ništa važno.« Stavim prste na tipkovnicu i tipkam.

Hvala na poruci, Dani.

Ne potpisujem se. Nema poljubaca i pozdrava. Iako ništa od onoga što se

dogodilo u Morrison Ridgeu nije bila Danina krivnja, mržnja koju osjećam prema
svojoj obitelji proširila se i na nju.
»Volim te, draga«, kaže Aidan ničim izazvan.
Nasmiješim mu se. »I ja tebe volim«, kažem i opet gledam u svoj zaslon, iako ga
uopće ne vidim.
Aidan je zadnja osoba od koje želim nešto skrivati. Jednom nas je jedan prijatelj
pitao u čemu je tajna našeg čvrstog braka, a mi smo oboje istovremeno odgovorili:
»U iskrenosti.« Kad sam to izrekla, ipak se nisam osjećala licemjerno. Uistinu
vjerujem da Aidan i ja imamo iskren odnos. Rekla sam mu da su moji rođaci ludi i
zajedljivi i da moram prekinuti sve veze s njima kako bih imala zdravu budućnost. I
to je bila istina. Da, malo sam uljepšala ono što je trebalo uljepšati: na primjer, rekla
sam da je moja majka mrtva. No većina moje neiskrenosti proizlazi iz prešućivanja.
Ponekad se šali o mojoj obitelji i naziva ih »južnjačkim goranima, potomcima
srodnika.« Nikad se nisam potrudila ispraviti ga. Zar je to važno?
Doduše, zna da sam voljela oca. I zna da mi je život u Morrison Ridgeu postao
nesnosan kad je on umro. A to je svakako bila istina.
Prije sam znala poželjeti da mu ispričam sve, ali sam sada to prevladala.
Preopasno je. Vjerujem mu više nego što sam vjerovala bilo kome koga poznam, no
ipak, ja sam odvjetnica: viđala sam bezbroj dobrih brakova u kojima partneri postaju
ogorčeni, a kad se to dogodi, sve propada. Godinama građeno povjerenje postaje
sprdačina. Nikad mu neću reći što se dogodilo u Morison Ridgeu. Nikad mu neću reći
zašto sam pobjegla od svoje obitelji. To više nema nikakav utjecaj na moj život.
Barem tako uvjeravam samu sebe. No ovaj Danin e-mail zajedno s iščekivanjem
usvojenja me malo uzdrmao. Odjednom se osjećam kao da hodam po veoma tankoj
žici dok me gravitacija uporno vuče dolje.

~ 35 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Veći dio vremena uvjerena sam da sam to prevladala. Odmaknula sam daleko od
svog puberteta i zamijenila bol i gnjev diplomama, karijerom, volonterskim radom,
izvanrednim prijateljima, mužem punim ljubavi. No ne treba mnogo da mi se sve
vrati. Potreban je samo kakav članak u novinama o nekome iz Morrison Ridgea ili
vijestima iz Sjeverne Karoline. Ili, kako sada vidim, kratak Danin e-mail. Da, pomislim
dok slijepo zurim u svoj zaslon. I to je dovoljno da mi se sve vrati.

~ 36 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Morrison Ridge

Sa svake strane Paklenog brda nalazi se jedan niz stuba. Nisam znala tko ih je i
kad sagradio, ali to je sigurno bilo prije mog rođenja. Možda čak i prije tatina. Neke
su bile od velikog neravnog kamenja, druge od drva, treće od škriljevca. Sve su bile
u groznom stanju, ali se ipak bilo lakše penjati njima nego se uspinjati zemljanom
cestom, naročito sada kad smo Stacy i ja bile opterećene ruksacima, kriškama pite u
Tupperwareu, bocama Pepsi cole i hrpom kaseta. Zastale smo na pola puta da dođemo
do daha. Meni nije trebao odmor, ali sam vidjela da ona nije navikla na penjanje po
brdima.
Kad smo stigle do skretanja za vikendicu već se spustio pravi mrak i jedva smo
čule jedna drugu od glasanja zrikavaca.
»Kako znaš da smo na pravom putu?«, upitala je nakon nekoliko minuta hoda.
»Ovdje sve izgleda isto.«
»Sve je u redu«, rekla sam. »Vjeruj mi.« Da je bio dan, sada bismo već vidjele
zidove vikendice, ali sve što sam sada vidjela ispred nas bili su nejasni zelenkastosivi
obrisi drveća.
»Možda ovo i nije bila dobra ideja«, rekla je nervozno se nasmijavši. »Kao da smo
milijun kilometara udaljene od svega.«
»Sve će biti u redu.« Pokazala sam ispred nas. »Vidiš? Tamo je. Čekaj samo da
vidiš unutrašnjost. Stvarno je fora.«
»Zgodna je«, rekla je čim smo se dovoljno približile da je stvarno i vidi. »Tako
majušna.«
Vrata su zaškripala kad sam ih otvorila, Stacy me slijedila u mračnu
unutrašnjost. Uzbuđeno je ciknula kad sam uključila stojeću svjetiljku i kad je
ugledala moj mali dom daleko od doma.
»Vidi postere!«, uzviknula je okrećući se da ih sve pogleda. »Ja sam svoje morala
baciti kad smo preselile ovamo.« Kleknula je na jedan krevet kako bi izbliza
pogledala postere New Kids on the Block i točno sam vidjela kako slini nad Joeyem
McIntyreom. »O, moj Bože, pogledaj mu oči!« Ispružila je ruku i dodirnula mu obraz.
Čini se da je tek tada primijetila ostali dio prostorije - sudoper i mikrovalnu i malu
komodu. Ustala je s kreveta i podbočila se. »Obožavam ovo«, rekla je. »Moj, Bože,

~ 37 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Molly, ti si prava sretnica!« Na licu sam joj opazila čežnju i osjetila krivnju što sam
sve uzimala zdravo za gotovo.
»Ovdje je kazetofon«, rekla sam pokazujući ispod sudopera. Sagnula sam se da
ga uključim i opet je zasvirala pjesma Step by Step. Ta vrpca mi nikad neće dosaditi.
Stacy je počela kimati glavom u ritmu glazbe dok je razgledavala ostale moje postere.
»Stvarno si pošandrcala za Johnnyem Deppom, ha?«, rekla je pokazujući njegove
postere iznad drugog kreveta.
»Gledaš li 21 Jump Street?«, upitala sam.
»Naravno.« Sjela je na rub kreveta. »Ali on je prestar za tebe. Imao, ono, dvadeset
šest. Nikad ga nećeš osvojiti.«
Prekriženih ruku naslonila sam se na sudoper. »A ti stvarno misliš da ćeš osvojiti
Joeya McIntyrea?«, upitala sam.
»On ima samo sedamnaest. Imam bolje šanse nego ti s Johhnyem Deppom.«
»Uostalom, to je samo maštarija«, rekla sam.
Pogledala je prozor. »Te bube su toliko glasne da praktički ne čuješ glazbu«,
rekla je.
»To su zrikavci.« Ostavila sam otvorene prozore kad smo tata i ja prije bili u
vikendici. »Pomozi mi zatvoriti prozore prije nego što navale komarci, u redu?«
Povukla je dolje jedan prozor bez zaštitne mreže, a ja sam zatvorila drugi i tada se
glasna zrika pretvorila u tiho, udaljeno zujanje.
»Tko su ti ljudi?« Podigla je uokvirenu fotografiju s komode. U zadnje vrijeme
nisam ni primjećivala tu fotografiju. Slika muškarca, žene i njihova tri tinejdžera bila
je dio moga života otkako se sjećam.
»Nona i djed Arnette. Umrli su prije mog rođenja.« Stala sam uz nju i pokazala
djeda i baku. »I njihova djeca. Moj tata, teta i stric.«
»Moj Bože, to je tvoj tata? Tako je seksi!«
Pogledala sam sliku pokušavajući je vidjeti njezinim očima. Nema nikakve
sumnje. Moj je tata bio jako zgodan. Tamna kosa, snažna brada, bijeli zubi, ubojit
osmijeh i one neodoljive oči. Kako to dosad nisam primijetila?
Pokazala sam curu. »Ovo je moja teta Claudia. Danina majka. A ovaj drugi dečko
je moj stric Trevor.«
»Tvoj otac je najzgodniji«, rekla je rezimirajući mišljenje o mojoj obitelji i
vraćajući fotografiju na komodu. Zatim se bacila na krevet ispod postera Johnnya
Deppa. To je zapravo bio moj krevet, ali ću joj ga noćas prepustiti. »Bi li učinila ono s
njim?«, upitala je gledajući jedan poster. »S Johnnyem Deppom?«
Sjela sam na drugi krevet. »Naravno«, odvratila sam. Još uvijek nisam skužila
kako se radi »ono«, ali nisam htjela ispasti potpuni idiot. »A ti s Joeyem?«

~ 38 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Još pitaš! Dok kažeš keks.« Pogledala me. »Morale bismo jedna s drugom
uvježbati francuski poljubac, tako da znamo što treba raditi kad dođemo u stvarnu
situaciju.«
»Hm.« Nasmijala sam se. »Ne bih rekla.«
»Jesi li ikad nekoga poljubila?«
»Nisam«, rekla sam posramljeno. »A ti?«
»Bryana Watkinsa«, odvratila je. »Mi ti nešto kao hodamo. Ali smo se samo
jednom francuski poljubili, a nisam sigurna jesam li to izvela kako treba.«
Bila sam šokirana. Bryan Watkins je bio srednjoškolac. »On je srednjoškolac, zar
nije?«, upitala sam.
»Zapravo će sljedeće godine biti maturant.« Najednom je zvučala veoma iskusno.
Čak joj je i glas zvučao drukčije, kao onim ženama koje reklamiraju skupi automobil.
»Poznaš ga?«, upitala je. »Podsjeća me na Joeya.« Pokazala je na drugu stranu sobe
na poster New Kidsa. »Barem mrvicu.«
Što je mislila reći onime da nešto kao hodaju? Odjednom sam shvatila da nas
dvije zbog mnogo više razloga živimo u posve različitim svjetovima. »Kako si ga
uopće upoznala?«, upitala sam.
»Živi u mom susjedstvu.«
»Znači... vas dvoje izlazite?«
»Nitko nema pojma.« Prevrnula se na bok, okrenula prema meni i rukom
podbočila glavu. »Potajno sam se iskradala van da se nađem s njim.«
Htjela sam je pitati što je točno radila s njim, ali to bi zvučalo kao da previše
zabadam nos. Možda će mi na kraju i reći. Uopće nije bila sramežljiva kad mi je
povjeravala svoje mračne tajne. Odjednom mi je izgledala mnogo starija od mene.
Znala sam da sam rođena mjesec dana prije nje, ali ja sam još uvijek maštala o
Johnnyu Deppu dok se ona iskradala van i radila tko zna što s momkom tri godine
starijim od nas.
»Dečko moje sestre obrađuje ju dolje, a ja mislim da je to totalno odvratno«,
rekla je iznebuha. »Možeš li zamisliti?«
Ne, nisam mogla zamisliti jer nisam imala pojma o čemu govori. »Što to znači?«,
upitala sam,
Nabrala je nos. »Jede ju«, odvratila je.
»O čemu ti to pričaš?« Primijetila sam frustraciju u svom glasu. Kao da je govorila
nekim meni nepoznatim jezikom.
»Liže ju... između nogu.«
»Što?« Pred očima mi se pojavila odurna slika. »Zašto bi...? To je nastrano!«
»Znam. Ali ona tako svrši.«
»Svrši... gdje?«
~ 39 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Zagonetno me pogledala, kao da sam postavila nevjerojatno glupo pitanje.

»Molly.« Zvučala je poput umorne stare učiteljice. »Zar uopće ne znaš što je to
svršavanje?«
Odmahnula sam glavom.
»Stvarno si puno toga propustila jer nemaš starije braće i sestara.« Posjela se i
naslonila na kameni zid. »Svršavanje je predivan osjećaj«, rekla je. »Ne može se
usporediti ni s čim drugim. Totalno je fora. I događa se kad se seksaš, iako to možeš
i sama. Dovesti sebe do svršavanja. Ja nisam nikad, ali moja sestra kaže da ona to
stalno radi.«
Nervozno sam se nasmijala. Ovo je bio najčudniji razgovor koji sam vodila u
svom životu.
»Jesi li čitala Zauvijek?«; upitala je. »Knjigu Judy Blume?«
Odmahnula sam glavom.
»Stvarno bi trebala. Iz nje ćeš sve naučiti. Super je. Mogu ti posuditi svoju.«
»Dobro«, rekla sam. Znala sam da ima stvari koje još moram naučiti, ali nisam
imala pojma da ima toliko toga.
Nekoliko smo minuta šutjele obadvije. S kazetofona se začula pjesma Where Do
I Go from Here, a Stacy je opet legla na leđa. »Ah, Joey«, rekla je zureći u strop. Tiho
je pjevušila uz pjesmu.
I ja sam legla. U trenutku kad sam glavom dodirnula jastuk, sjetila sam se nečega.
Jedne večeri prije godinu dana - ili možda dvije - ušla sam u sobu svojih roditelja.
Trebala sam prije pokucati, ali sam žurila pa se nisam sjetila. Soba je bila mračna, ali
sam svejedno nazrela kako tata leži gol na leđima. Učinilo mi se kao da mu moja
majka sjedi na licu držeći koljena uz njegovu glavu. Nagnula se naprijed, jednom je
rukom držala uzglavlje kreveta, a drugom svoje grudi. Mrdala je bokovima i stenjala.
Plava kosa nije joj bila zavezana u konjski rep, bila joj je skroz raskuštrana.
Paralizirana od šoka, stajala sam skamenjeno na ulazu. Zar ga to pokušava ugušiti?
Ubiti ga na neki uvrnuti, perverzan način? A ipak... Znala sam da se ne radi o tome.
Osjećajući mučninu i potresenost, povukla sam se natraške, ali sam ostala ispred
zatvorenih vrata sve dok nisam začula tatin glas i uvjerila se da je još živ. Ne samo da
je bio živ, već se smijao zajedno s njom. Dakle, tako. Tata ju nije mogao dirati rukama.
Je li joj jedino ustima mogao pružiti užitak? Je li to bio jedini način na koji je mogla
svršiti?
»Nemoj reći svojim roditeljima da se viđam s Bryanom.« Stacyn glas vratio me
opet u vikendicu.
Napravila sam grimasu gledajući u strop. »Kao da bih s njima razgovarala o
takvim stvarima«, rekla sam. Posjela sam se i otresla ruke kao da želim prekinuti ovaj
razgovor. »Stavimo drugu kasetu.«

~ 40 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Vidiš li bez naočala?«, upitala je Stacy kad smo pojele posljednje zalogaje pite
od bresaka iz Tupperwarea.
»Vidim ono što je blizu«, odvratila sam. »Ne vidim dobro ono što je daleko.«
»Imaš prekrasne oči. Mogu li ih našminkati?«
»Ovdje nemam nikakve šminke.« A sve što sam imala u svojoj sobi kod kuće bilo
je rumenilo i sjajilo za usne.
»Ja imam brdo šminke u ruksaku«, rekla je. »Daj da te našminkam. Stvarno znam
izvrsno namazati oči. Imam super mirnu ruku.«
»Dobro«, rekla sam, zaželjevši da u vikendici imamo bolje svjetlo. Osim toga,
ovdje je bilo samo jedno malo ogledalo bez okvira, pričvršćeno na zid iznad
sudopera.
Oprale smo posuđe, a zatim sjele jedna nasuprot drugoj na krevet ispod postera
Johhnya Deppa. Stacy je privukla bliže stajaću svjetiljku i namjestila njezino sjenilo.
Nosila sam velike naočale s blijedoružičastim plastičnim okvirom za koji sam se
nadala da će se stopiti s mojim licem i da se neće jako primijetiti, ali nikoga nisam
uspjela zavarati. Naočale su vjerojatno bile prva stvar koju su ljudi zamjećivali na
mom licu. Tata je rekao da mogu nositi leće kad napunim šesnaest, što mi se činilo
kao jako daleka budućnost. Skinula sam naočale i približila joj svoje lice.
»Hmm«, rekla je proučavajući me. »Ne mogu odlučiti hoću li ti pjegice pokriti
tekućim puderom ili ne. Nekako su slatke. Neki se dečki pale na njih, znaš li to?«
»Prekrij ih sve«, rekla sam. Jedva sam čekala da po prvi u životu vidim sebe bez
pjegica.
»Dobro.« Izvadila je pretrpanu torbicu za šminku iz svog ruksaka. Otvorila ju je
i iz nje su na smeđi krevetni prekrivač ispale bočice, tube i puderi. Nikad nisam
vidjela toliko šminke. Čak je i moja majka imala samo djelić Stacyna bogatstva.
»Ajme«, rekla sam.
Uzela je bočicu i počela je tresti. »Obožavam ovaj puder«, rekla je. »Prekriva
prištiće i sve.«
Zagledala sam se u njezinu savršenu kožu. »Imaš ga i sad?«, upitala sam.
»Ne. Stavljam ga samo kad se viđam s Bryanom ili kad mi izbije prištić.«
Odvrnula je čep. »I lijepo miriše.« Gurnula ga je pod moj nos. »Pomiriši.«
I jesam. »Lijepo«, rekla sam, iako zapravo nisam namirisala ništa osim bresaka
u njezinu dahu.
»Čekaj da ga nanesem. Zatvori oči.«
Osjetila sam kako prstima razmazuje tekućinu po mom nosu i obrazima.
»O, ovo je fora!«, rekla je. »Čekaj samo da vidiš. Potpuno je prekrio tvoje pjegice.«
Završila je s tekućim puderom pa sam otvorila oči i vidjela kako s kreveta uzima

~ 41 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

kutijicu ljubičastog sjenila. »Ovo sam ukrala«, rekla je otvarajući kutijicu. Štapićem
sa spužvicom na vrhu prešla je preko ljubičastog praška.
»Od jedne svoje sestre?«, upitala sam.
»Zatvori oči«, rekla je.
Zatvorila sam oči, a ona je počela nanositi sjenilo na moje kapke.
»Ne od sestara, iako su neke od ovih stvari njihove. Ili su barem bile.« Zahihotala
se. »Ne, ovo sam dignula u drogeriji u blizini moje kuće.«
Otvorila sam oči. »Ukrala si ga?«
»Zatvori oči«, naredila je, pa sam ih zatvorila i čekala na odgovor.
»Da«, rekla je. »Ne radim to često, ali ova stvar je tako skupa, a može se bez
problema tutnuti u džep. Ti nikad ništa nisi ukrala u trgovini?«
»Nisam«, rekla sam. Nemam petlje ukrasti nešto. Mene bi uhvatili, sto posto.
»Mogu te naučiti kako se to radi«, rekla je. »Otvori oči.«
Otvorila sam oči, pogledala je u lice i ugledala prekrasnu curu koja je izgledala
mnogo starije od mene. Nisam bila sigurna zavidim li joj ili je se bojim.

Trebalo joj je pola sata da me našminka, ali kad je završila, izgledala sam
predivno. Da bih vidjela njezinih ruku djelo morala sam prići ogledalu pa sam ga na
kraju skinula sa zida i sjedeći na krevetu zurila u svoj odraz. »Uopće ne sličim samoj
sebi«, rekla sam.
»Izgledaš kao da ti je najmanje šesnaest«, rekla je pospremajući svoje bočice i
olovke u neseser.
Imala je pravo. Jako mi se sviđalo kako izgledam bez pjegica. I bez naočala. Baš
šteta što prava ja imam oboje.
Potegnula je patentni zatvarač na neseseru. »Moram pišati«, rekla je ustajući se.
»Gdje je kupaonica?«
»Oh, moraš u vanjski zahod«, rekla sam. »Vani je. I ja moram ići, pa ću ti
pokazati...«
»Moramo ići pišati van?« Toliko je razrogačila oči da su joj trepavice dodirivale
šiške.
»Nije daleko.«
»Da sam to znala, ostale bismo u tvojoj kući.«
»Obuj sandale«, rekla sam zavezujući tenisice. Stavila sam naočale. Vanjski
zahod nisam koristila nekoliko tjedana i sada sam se sjetila koliko je staza do njega
još onda bila zarasla u travu. Sada je sigurno ne bih mogla naći bez naočala, pogotovo
u mraku.

~ 42 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Iz donje ladice komode uzela sam rolu toaletnog papira, a s gornje plohe
ormarića dvije baterijske svjetiljke i dodala joj jednu. »Idemo«, rekla sam. »Samo idi
za mnom.«
Izašle smo van, glasanje zrikavaca zapljusnulo nas je poput zvučnog vala.
Usmjerila sam svjetiljku na tlo i jedva našla put obrastao korovom. Još tjedan dana i
bit će potpuno nezamjetljiv na šumskom tlu. »Dođi«, ponovila sam.
»O, Bože.« Puteljak je bio preuzak da bismo mogle hodati jedna uz drugu, ali me
Stacy, hodajući iza mene, čvrsto držala za ruku. »Ima li ovdje zmija?«, upitala je.
»Nema noću«, odvratila sam.
»Ne zvuči nimalo ohrabrujuće!«
Jedna od prugastih sova Morrison Ridgea izabrala je upravo taj trenutak da
započne jezivo hukati. Stacy je kriknula i skamenila se na mjestu, njezini nokti zabili
su se u moj biceps. »Što je to?«, upitala je.
»Samo sova«, odgovorila sam.
I dalje je skamenjeno stajala. »Mislila sam da se sove glasaju samo s ‘hu, hu’.«
»Glasaju se one svakako.« Usmjerila sam svjetlo baterije iznad nas. »Dođi.«
Nastavila sam dalje i osjetila olakšanje kad je krenula za mnom. Nadam se da će
glasanje sove biti ono najgore što ćemo čuti. Bilo je noći kad sam, osim huke,
kriještanja i prodornog zavijanja, čula takve zvukove da sam bila sigurna kako je
nešto ubijeno u našoj šumi. To je zadnja stvar koja je večeras trebala Stacy.
Nakon minute ili dvije, ugledala sam među drvećem drveni zahod. »Još samo
malo«, rekla sam.
Išla je za mnom gunđajući zbog paučine i buba i prigovarajući što put nije vidljiv.
Tada smo, napokon, stigle do zahoda. Bio je prastar, s toliko iskrivljenim drvenim
vratima, da se nisu mogla ni zatvoriti do kraja. Jedna od krovnih dasaka visjela je na
samo jednom čavlu. Nije zaudarao kao što se moglo očekivati, jer smo ga jako rijetko
koristili. Baterijom sam osvijetlila drvenu dasku s rupom na sredini.
»O, ne«, rekla je. »Nema šanse. Oh, ovo je nešto najgore u mom životu. Što bih
trebala s tim?«
»Samo sjedneš na dasku i pišaš«, rekla sam. »Da ja idem prva?«
»Prva i posljednja. Strpjet ću se, hvala lijepa.«
Ušla sam unutra, obavila svoje i izašla. »Nije to ništa strašno«, rekla sam. »Hajde.
Nećeš valjda trpjeti cijelu noć.«
Čula sam kako cvokoće zubima pa sam znala da se istinski boji. »Pretvaraj se da
se stalno koristiš ovakvim zahodom«, rekla sam.
»O čemu ti to govoriš?«
»Samo se pretvaraj. Ozbiljno ti kažem. Svaki dan koristiš ovaj zahod. Ništa
strašno. Zapravo ti je jako, jako drago što si ovdje i što ćeš ga koristiti.«
~ 43 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Ti su luda.«
»Pokušaj«, rekla sam. »Obožavaš ovaj zahod. Voliš ga jednako kao i Joeya
McIntyrea.«
Nasmijala se. »Stvarno si skroz luda.«
I ja sam se nasmijala. Barem više nije cvokotala zubima. »Molim te«, rekla sam.
»Samo pokušaj. Samo se pretvaraj da ga voliš. Kaži to. Da ga voliš.«
»Volim ga«, rekla je.
»Izvrsno!«
»Obožavam ovaj jebeni zahod!«, viknula je, otvorila vrata i ušla. Bila sam toliko
šokirana što je rekla onu riječ na »j«, da nisam ni opazila kako je već unutra, sjedi na
dasci i piša.
»Treba mi toaletni papir!«, doviknula je.
Otvorila sam malo vrata i dodala joj ga.
Začas je opet bila vani i cvokotala.
»Uspjela si!«, rekla sam.
»I iskreno se nadam da to nikad više neću morati ponoviti.«
Krenule smo natrag prema vikendici. Bila je mnogo smirenija nego kad smo išle
prema zahodu. Dok smo hodale, pričala sam joj o tatinoj terapiji pretvaranja.
»To je skroz ludo«, rekla je.
»Zar kod tebe nije upalilo?«
»Pa, ja ne volim stvarno taj zahod!«
»Voliš što je bio tu kad si ga trebala.«
»On stvarno piše knjige o tom pretvaranju?«
»Ne zove to tako kad razgovara s drugim psiholozima. Tada to zove kognitivna
bihevioristička samointervencija. KBS. No, tu se, zapravo, radi o moći glumljenja.«
»To je skroz ludo«, ponovila je.
Sjetila sam se dvoje psihologa s kojima je tata dijelio svoj ured u Ashevilleu.
Jedan od njih, Peter, isto je mislio da je moj tata lud. Ni tata nije previše cijenio
Peterov pristup terapiji. »Peter misli da je Freud alfa i omega«, znao se žaliti, »ali nas
se dvojica svejedno volimo.« Druga psihologinja iz ureda, Janet, obožavala je moga
tatu... barem prema onome što je govorila moja majka. Janet je najprije bila tatina
stažistica jer je htjela naučiti nešto više o KBS-u, a nakon što je dobila dozvolu, ostala
je raditi s njim i Peterom. Jako sam dobro poznavala Janet i Petera - i njegovu ženu
Helen. Svi su troje bili stvarno jako dragi.
»I ti mu pomažeš pisati knjige?«, upitala je Stacy.
»Ne, ja samo tipkam umjesto njega. Izdiktira mi što želi reći i ja otipkam.«
»Super«, rekla je. »Fora.«

~ 44 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Vratile smo se u vikendicu. U kazetofonu se po četvrti ili peti put vrtjela pjesma
Step by Step. Legle smo na krevete. Stacy se odjednom uspravila i razrogačenih očiju
pokazala ispod mog kreveta. »Netko je tamo!«, tiho je rekla. »Bježimo van!« Prije je
stavila baterijsku svjetiljku uz svoj krevet. Sad ju je zgrabila i potrčala prema vratima.
»Nema nikoga!« Skočila sam i potrčala za njom. Već je otvorila vrata. Čim smo
izašle, zalupila je vratima i naslonila se na njih, tako da nas onaj za koga je mislila da
se skriva ispod kreveta ne može dohvatiti.
»Ozbiljno ti kažem!«, rekla je. »Netko je ispod tvog kreveta!«
»Glupost«, rekla sam. »Nitko ne bi stao ispod tih kreveta. Preniski su.«
Sova je opet započela s hukom, pa je ciknula od straha.
»Molly, vratimo se u tvoju kuću!«, rekla je. »Molim te! Stvarno. Bojim se. I nemoj
mi govoriti da se pretvaram! Netko je unutra. Sigurno je došao dok smo bile u onom
glupom zahodu.«
Ponašala se suludo, ali sam vidjela da me ovaj put neće poslušati. »Tvoj ruksak
je još uvijek unutra«, rekla sam.
»Možemo sutra doći po njega. Ja tamo više ne ulazim.«
»Ja ću ti ga donijeti.« Počela sam iza nje rukom tražiti kvaku, ali me zgrabila za
ruku.
»Ne! Nemoj me ovdje ostavljati samu.«
»Dobro.« Odustala sam. Zamislila sam dugi povratak kući u mraku, niz sve one
zavoje, zatim mučno spuštanje niz Pakleno brdo. No činilo se da nisam imala izbora.
Čvrsto me držala za ruku dok smo stazom hodale u mraku. Stalno je zastajkivala
i osvrtala se, pa sam se više puta skoro spotaknula o njezine noge. Laknulo mi je kad
smo napokon stigle do ceste. Doduše, zaustavila sam se gotovo istoga časa.
Svjetiljkom sam osvijetlila nešto sjajno na cesti ispred nas.
»Što je ono?«, šapnula sam.
»Gdje?« Toliko mi je stiskala ruku da me boljela.
Koraknula sam bliže i shvatila u što gledam: u žbice tatinih kolica. Kolica su
stajala uz klupu koju je napravio moj djed. Tata je sjedio na klupi i zvučao kao da
spava, ali nije bio sam. Do njega je sjedila Amalia i spavala, glave naslonjene na
njegovo rame i držeći ga za ruku koja mu je počivala na bedru.
Stacy je zadržala dah. »Ono nije tvoja majka«, šapnula je.
Kimnula sam. »To je Amalia«, tiho sam rekla. »Gledaj. Sjede ondje i paze na nas.
Žele se uvjeriti da smo na sigurnom.« Nasmiješila sam se, dirnuta što su tata i Amalia
to učinili. »I jesmo na sigurnom«, dodala sam, i zato se vraćamo, u redu? Oni će biti
tu ako ih zatrebamo. Kunem ti se, u vikendici nema nikoga.«
»Ali...« Zapanjila se što me nimalo nije uznemirio prizor ispred nas, što mi je
djelovao utješno. I jest. »Ono nije tvoja majka«, ponovila je, »a sjedi s njim kao da...«
~ 45 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Sve je u redu«, rekla sam. Krenula sam natrag prema vikendici. Bilo mi je drago
kad sam iza sebe čula njezine korake.
Zgrabila me za ruku. »Ali ono nije tvoja majka!«, ponovila je. »Zar nisi nimalo
zabrinuta?«
Stala sam i pogledala je. »Zapravo«, rekla sam, »ona jest moja majka.«

~ 46 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Stacy je ostala stajati ispred otvorenih vrata vikendice dok sam joj pokazivala
kako se nitko ne može sakriti ispod naših kreveta. Podigla sam prašnjavu posteljinu
na jednom krevetu i uperila svjetiljku u drvenu podnicu koja se nalazila samo pet
centimetara od poda.
»Mogla bili se zakleti da sam vidjela kako ispod tvog kreveta izviruju nečiji
prsti«, posramljeno je rekla dok je polako ulazila unutra.
Sjele smo svaka na svoj krevet i naslonile leđa na hladne kamene zidove. Tada
sam joj ispričala o Amalii.
»Ona je moja biološka majka«, rekla sam. »Živi u kolibi za...« Na vrijeme sam se
zaustavila. »Živi u jednoj fora kolibi između ove vikendice i nonine kuće. Ona mi daje
satove plesa.«
»Znači... ti si posvojena?«
»Pa, samo djelomično. Moj tata je moj pravi... moj biološki otac.« Nisam znala je
to pravi termin kad se govori o muškarcu. »Ali moja majka, ona koju si upoznala,
Nora, ona me posvojila. Zato sam valjda napola posvojena.«
»Ovo je čisto ludilo«, rekla je.
»Pa i nije. Meni nije. Mislim reći, moj život je jednostavno takav.« Slegnula sam
ramenima. Ništa strašno. »Amalia živi ovdje cijeli moj život i oduvijek sam znala da
je moja biološka majka, tako da nikad nije bilo nikakvih mračnih tajni ni ničega.«
»Ali... mislim reći... ona je, ono, plazila po tvom ocu!«
»Nije plazila po njemu«, iznervirano sam rekla.
»Naslanjala se na njega i držala ga za ruku. Na njegovu bedru!«
»Prijatelji su«, rekla sam, iako sam morala priznati da još nikad nisam vidjela da
su toliko bliski. Pitala sam se bi li mami smetalo da ih vidi? Nisam htjela reći Stacy
ništa o svojim sumnjama. »Iz buhe radiš slona«, rekla sam.
Naslonila je glavu na zid i zagledala se u stropnu gredu. »Onda, je li tvoj otac bio
oženjen s tvojom majkom kad je ševio Amaliu?«, upitala je.
»Što? Nikako! Naravno da nije!« Je li bio? Kako se to dogodilo? Odjednom sam
shvatila kako ima još mnogo dijelova priče o kojima nisam imala pojma. Mnogo
pitanja koje se nikad nisam sjetila pitati.
»Moj otac je imao ljubavnicu«, tiho je rekla. »Zbog toga su se on i mama razveli.
Bilo mi je odvratno zamišljati ga kako ono radi s tom drugom ženom. Ona je praktički
bila stara kao moja sestra.«

~ 47 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Pokušala sam zamisliti kako moj tata ljubi Amaliu. Leži s njom u krevetu, onda
dok je još bio zdrav. Kako se s njom seksa. Osjetila sam mučninu. Nisam htjela
razmišljati o tome.
»Ne želim više o tome razgovarati«, rekla sam. »Jesi li donijela časopise?«
Na trenutak se prodorno zagledala u mene, zatim je popustila. Iz ruksaka je
izvadila hrpu časopisa Teen Beat i Sassy. Donijela ih je do mog kreveta pa smo sjele
jedna uz drugu, listale ih i proučavale fotografije dečki iz bendova - one slatke,
zgodne dečke o kojima sam maštala da se ljubim s njima, ali i nešto više od toga - i
jako sam se trudila izbrisati te prizore i misli koji su odjednom nahrupili u moju
glavu.

Stacy je zaspala uz prigušenu zriku zrikavaca, a ja sam većinu noći ostala budna.
U glavi mi je tutnjalo. U neko doba, pomislila sam, bilo tijekom noći i rano ujutro,
Russell će doći s kombijem i odvesti tatu kući. Hoće li vidjeti Amaliu ili će ona otići
prije njegova dolaska? Mislim da ga neće ostaviti samog. Tata nije mogao bez nečije
pomoći sjediti tako uspravno. Lako bi se mogao prevrnuti. Je li Russell znao da je ona
s tatom? Je li mama znala? Mene je uznemiravala činjenica što sam ja znala, a nisam
bila sigurna što ću s njom. Je li moguće da je tata prevario mamu s Amaliom? Amalia
je tvoja biološka majka. Nora te posvojila. Ovo sam znala od malih nogu. Tek sam sada
shvatila kako je priča mnogo opširnija. Moram je cijelu saznati.

~ 48 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

10

San Diego

Kako može biti toliko teško napisati jedno pismo?

Naše pismo »Dragoj budućoj majci« je posljednja stvar koju moramo napraviti
kako bi naša prijava bila kompletna. Sve dok to ne napravimo nema šanse da nas
nazovu i kažu da smo odabrani. Ja sam ta koja oteže, a sad mi je već ponestalo izlika.
Sjedimo na terasi. Aidan drži svoj laptop na koljenima, dok pokušavamo sastaviti
pismo koje će nam omogućiti da dobijemo obitelj. Zaslon mu blješti na suncu, pa
stalno stavlja i skida sunčane naočale. Ali, ne žali se. Potpuno je usredotočen na naš
zadatak.
»Mogli bismo probati u šaljivom tonu«, kaže. »S nečim veselim.«
»Mislim da se moramo držati činjenica«, kažem. »Pisati o svom poslu i problemu
zbog kojeg ne možemo imati djecu, o našem načinu života, što možemo ponuditi
djetetu i slično.«
»To je dosadno«, kaže. »Zamisli neku petnaestogodišnjakinju kako se muči dok
čita takvo pismo. Moralo bi biti dopadljivo.«
Gledam u naše dvorište. S mjesta na kojem sjedim imam dobar pogled na mali
komplet za ljuljanje i njihanje koji nam je napravio moj svekar, ali ga zapravo uopće
ne vidim. Vidim prestrašenu tinejdžericu kako kolebljivo čita hrpu pisama »dragoj
budućoj majci«, pokušavajući naći pravu osobu koja će odgojiti njezino dijete. Sada
sam je po prvi put zamislila, prije si to nisam dopuštala. Sirotica, pomislim. Je li
Amalia bila isprepadana kad je otkrila da je trudna?, pitam se.
»Oh, Aidane«, kažem. Moj glas zvuči poput tihog cviljenja.
»Što je, draga?«
»Suosjećam s njom«, kažem. »Bez obzira koja to djevojka - ili žena - bila.«
Tužno se nasmiješi dok se sagiba i prima me za ruku. »Znam«, kaže.
»Ne sviđa mi se ovo. Osjećam se kao da joj se pokušavamo prodati.«
»Nije tako. Radimo na obostrano korisnoj vezi.«
Ne odvratim ništa, još uvijek mi je pred očima slika te prestrašene mlade žene
kako lista devedeset dva pisma.
»Molly, odabrat će nekoga«, kaže Aidan. »I bilo bi dobro da to budemo mi.«

~ 49 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Onda...«, kažem, »znam da misliš kako bismo joj se trebali dopasti, prikazati se
mladolikima i jako modernima, ali mi nismo takvi. Želimo da u pismu vidi prave nas,
zar nije tako? Zar smo toliko smrtno dosadni da nas nitko neće odabrati ako budemo
iskreni?« Ne mogu vjerovati da su te licemjerne riječi upravo izašle iz mojih usta.
Dugo se zagleda u mene. »Imaš pravo«, napokon kaže i otvori novi dokument na
zaslonu. »Idemo ispočetka.«
Pišemo pismo. Pišemo ga cijeli vikend, tek nakratko prekidamo kako bismo
nešto ubacili u usta. Sastoji se od samo dvije stranice s jednostrukim proredom, no
to je priča o svemu što smo prošli kako bismo dobili dijete, o tome koliko volimo
jedno drugo i našoj strasti prema poslu. Pišemo o San Diegu i svemu što taj grad
može pružiti djetetu i na kraju, ali ne i manje važno, o našem uvjerenju da njezinoj
bebi možemo osigurati stabilan dom pun ljubavi. Stavljamo pismo u omotnicu,
zatvorimo je i stavljamo u naš poštanski sandučić. Puštamo da sve ide svojim tokom,
nadajući se najboljem.

~ 50 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

11

Morrison Ridge

Nakon što smo provele noć u vikendici, Stacy i ja smo se narednog jutra vratile
u moju kuću i zatekle kuhinju krcatu ljudi. Teta Claudia i tetak Jim - Danini roditelji -
sjedili su s jedne strane velikog kuhinjskog stola, a strina Toni i stric Trevor s druge.
Na čelu stola sjedila je mama i hranila tatu i svi su se smijali kad smo Stacy i ja ušle,
ali je atmosfera bila nekako čudna, napeta. Ili se barem meni tako činilo. Bojala sam
se da Stacy ne izlane nešto o tati i Amalii. Voljela bih da sam joj rekla neka o tome ne
govori, ali sam bila previše zaokupljena glumljenjem kako to nije ništa strašno, pa
sam pretpostavila da bi se, da sam joj to rekla, ta moja fasada potpuno raspala.
Upoznala sam Stacy sa svima i zatim smo sjele nasuprot mojim roditeljima, gdje
je netko - najvjerojatnije majka - postavila za nas tanjure i čaše. Uzela sam vrč s
narančinim sokom i natočila Stacynu čašu.
»Stacy, kad će tvoja mama doći po tebe?«, upitala je moja majka, držeći šalicu s
kavom da tata malo otpije.
»Između devet i trideset i deset«, odvratila je.
Teta Claudia nam je ponudila košaricu s muffinima. »Friško pečeni muffini s
kupinama, Molly«, rekla je.
»Super«, rekla sam, uzela košaricu i ponudila kolače Stacy.
»Izvrsni su s maslacem«, rekla je strina Toni i gurnula nam tanjur s maslacem.
Strina je imala veoma kratku i veoma tamnu kosu sa sijedim pramenom od
sljepoočnice do uha. Taj pramen me uvijek podsjećao na tvora. Bila je preplanula i u
dobroj formi jer je tijekom cijele godine igrala tenis.
»Teta Claudia stvarno peče izvrsne kolače«, rekla sam Stacy kad smo razmrvile
muffine na našim tanjurima.
»Hvala ti, Molly«, ozarila se teta Claudia. Imala je četrdeset godina, četiri godine
manje od tate, ali, dok je tata bio vitak i tamnokos, ona je bila debeljuškasta i imala
bakreno obojenu kratku kosu, prekratku za svoje okruglo lice. Čak i dok sam bila
dijete njeno lice me podsjećalo na bundevu. Doduše, bila je jako draga. Nikad nisam
uspjela skužiti kako može imati tako iritantnu kćer kao što je Dani.
»Jučer, dok smo vozile bicikle po Morrison Ridgeu, vidjele smo Dani«, rekla sam
joj.

~ 51 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Oh, sirota Dani se dosađuje ovoga ljeta«, rekla je teta Claudia.

»Hitno treba naći posao«, rekao je tetak Jim.
Teta Claudia se nije obazirala na njega. »Otkako je u Virginia Dareu, ovdje nema
puno prijatelja«, rekla je. »Ipak, tamo joj se sviđa. To je tolerantna škola. Tamo ne
pokušavaju ukalupiti djecu.«
Što je dobra stvar, pomislila sam, jer se Dani nikad neće uklopiti u ničiji kalup.
»Čujem da ste vi cure prošlu noć prespavale u staroj vikendici«, zapiskutala je
strina Toni. »Nadam se da niste morale usred noći na zahod.«
»Jesmo«, rekla je Stacy. Pogledala je moga tatu. »Taj vanjski zahod je odvratan i
nisam htjela u njega, ali me vaša luda kći natjerala da se pretvaram da ga volim.«
»Oh, zar stvarno?«, upitao je tata. Učinilo mi se da mu na licu vidim neku vrstu
ponosa. »I, je li upalilo pretvaranje?«
»Pa, bila sam unutra«, priznala je.
»Iz dna duše mrzim taj zahod«, rekla je teta Claudia. »Sjećaš li se onog strašila
koje je bilo tamo jednoga ljeta?«
»Strašila?«, zadrhtala je Stacy.
»Trevor je postavio tu stvar kako bi strašio djevojčice«, rekao je tata Stacy.
»Nemaš se čega bojati.«
»Nisam ga postavio«, rekao je stric Trevor uzimajući vrč s kavom sa stola.
»Zaklet ću se na cijelu hrpu Biblija.« Imao je snažnu mesnatu podlakticu. Promatrala
sam kako mu se ispod preplanule kože miču mišići i tetive dok je nalijevao kavu u
šalicu. Stalno je vježbao u teretani u svojoj kući, a osim toga bio je građevinar, pa je
uvijek bio u izvrsnoj formi, posebno u usporedbi s njegovim bratom - mojim
mršavim ocem koji je stalno brojio kalorije. No od stalnog rada na zraku lice mu je
bilo puno bora. Imao je četrdeset šest, dvije godine više od tate, i uvijek se žalio što
je tata otišao na koledž, a on je morao ostati kod kuće i pomagati djedu u njegovoj
stolariji. Stvarno mi je išao na živce. Kako je mogao pogledati mom tati u oči - tati koji
je jedva mogao pomaknuti samo glavu - i žaliti se da je tata bolje prošao od njega?
Puno je pio i više puta sam ga vidjela pijanog. Bojala sam ga se kad je bio pijan. Ta
kombinacija mišićavosti i cuge činila mi se jako opasnom.
»Što ste cijelu noć radile tamo?«, upitala je teta Claudia Stacy i mene.
Pogledale smo se i nasmiješile. »Razgovarale«, odvratila je Stacy. Neće reći ništa
o Amalii, pomislila sam s olakšanjem. Dosad bi već bila nešto rekla.
»Samo tinejdžerice mogu provesti cijelu noć u razgovoru«, rekla je strina Toni.
»Dakle, Grahame, da se vratimo na naš razgovor«, rekao je stric Trevor. Očito
nije bio nimalo zainteresiran za Stacy i mene. »Pročešljao sam brojke i s jedne i druge
strane i mogu ti reći da ovdje sjedimo na zlatnom rudniku. Suludo je pustiti da trune
zemlja ispod naših nogu.«

~ 52 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Tata se blago osmjehnuo, onako kao što se znao osmjehnuti meni kad sam
iskušavala njegovo strpljenje. »Trev, teško da trune«, rekao je. »A sada nije pravo
vrijeme da o tome razgovaramo.« Glavom je pokazao na Stacy ili možda i prema
meni.
»Trevore, uvijek izvodiš nekakve drame«, rekla je teta Claudia. »Još kao dijete
bio si apsu...«
»Prestani o tome kakav sam bio kao dijete«, obrecnuo se stric Trevor na svoju
sestru. »Ne znam kako vas četvero ne možete vidjeti logiku. Imate djecu koja će
jednom na koledž. Zar ne želite da završe koledž bez da se opterete studentskim
kreditima, kao što su se naši Samantha i Cal?«
Blagi Bože, ovo nije samo dosadno, već i sramotno. Stacy je žvakala svoj muffin i
zurila kroz prozor u daljinu. Čim uhvatimo priliku, pristojno ćemo se ispričati i otići.
»Istina je, Grahame«, rekla je teta Claudia tati. »Danielle neće dobiti nikakvu
stipendiju. A ja ću izgleda dobiti otkaz u tvornici deka. I Jimova pivovara ne stoji baš
najbolje.«
»Još«, rekao je tetak Jim. Znala sam da pokušava prestati s poslom zbrinjavanja
otpada tako što u svom podrumu proizvodi pivo. Moj tata je o tom poduhvatu mislio
da je samo traćenje vremena i novca.
»Točno.« Teta Claudia je potapšala ruku tetka Jima. »Još ne.«
»Molly, jesi li ti to našminkana?«, odjednom je upitala mama.
Zaboravila sam na to. Toga sam jutra oprala zube, ali se nisam ni pogledala u
malom ogledalu iznad sudopera. Vjerojatno mi se sva šminka razmazala.
»Ja sam je sredila«, rekla je Stacy. »Zar joj oči ne izgledaju nevjerojatno?«
»Jako lijepo«, kimnula je mama.
»Stvarno ti se ističu oči«, rekao je tata.
»Ja nisam dopuštala Danielle da se šminka dok ne napuni petnaestu«, rekla je
teta Claudia.
Sto posto znam da se Dani počela šminkati kad je imala dvanaest godina. Čim je
ušla u školski autobus, istoga trena obrubljivala je oči crnom olovkom. Uvjerena sam
da sada, otkako je u internatu, radi što god hoće.
»Oh, ne znam«, rekao je tata. »Mislim da treba dopustiti šminku kojom ističeš
oči, pogotovo ako nosiš naočale.«
»Možda samo malo manje sjenila tijekom tjedna«, dodala je mama.
Pomislila sam na krađu sjenila i pokušala zamisliti kako bih se osjećala da nešto
tutnem u džep i izađem iz trgovine bez da platim.
»Stacy, dobro si to napravila«, rekao je tata. »Imaš umjetničkog dara?«
»Možemo li se vratiti na razgovor o zemlji?«, upitao je stric Trevor.

~ 53 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Oh, Trevore, pusti ih da provedu malo vremena s Molly i njezinom

prijateljicom«, rekla je teta Claudia. Tata mi je jednom rekao kako je, dok su odrastali,
teta Claudia bila mirotvorka u njihovoj obitelji te da ju je to koštalo. Još otada je,
primijetila sam, hodala po tankoj crti između svačijih želja i potreba. Zabolio me
želudac kad sam pomislila da bih ja to morala raditi.
»Pa valjda imam«, rekla je Stacy mom tati. »Volim crtati, ali mislim da nisam
previše dobra u tome ni u bilo čemu drugom.«
»Je li ti Molly rekla da ide sa mnom na turneju predstavljanja knjige?«, upitao ju
je tata.
»Stvarno?« Teta Claudia je uzela drugi muffin.
»Ja sam mu bila pokusni kunić dok je radio na nekim tehnikama«, rekla sam.
»Fora«, rekla je Stacy, a stric Trevor je prekrižio ruke na prsima i nestrpljivo
uzdahnuo.
»Razgovarat će s djecom u knjižarama«, rekao je tata. »Pod pretpostavkom da
budem imao publiku. I bit će mi izvrsno društvo, kao i uvijek.« Pogledao me, a ja sam
osjetila koliko ga neizmjerno volim. Svi su se okrenuli prema meni, pa sam se zapitala
nije li ta ljubav vidljiva, strši li iznad moje glave poput velikog crvenog srca.
»Naučit ću te kako ćeš se našminkati na turneji«, ponudila se Stacy.
Tata je pogledao Trevora. Sigurna sam da mu nije promaknulo stričevo
nestrpljenje. »Trevore«, rekao je, »ovako stoje stvari. Čak i da Claudia, Jim, Nora i ja
želimo prodati dio svoje zemlje - što, ističem, ne želimo - ne možemo to učiniti dok
je mama živa. Ubilo bi je da prodamo i komadić zemlje. Ona bi...«
»Ima tek sedamdeset godina!«, viknuo je stric Trevor.
»Prestani se ponašati kao usijana glava!«, rekla je teta Claudia.
»Mogla bi poživjeti još dvadeset godina«, rekao je Trevor. »Ili trideset! A taj
novac mogli bismo iskoristiti sada!«
»Treba nam za mirovinu, Grahame«, rekla je strina Toni. Nastavila je kako
jednoga dana želi putovati, a ja sam uhvatila Stacyn pogled i glavom pokazala na
dnevnu sobu. Ovo je bilo previše dosadno.

Sjele smo na prednje stube i čekale njezinu majku. »Sviđaju mi se tvoji roditelji«,
rekla je. »Super su i, ono, nakon par sekundi potpuno zaboraviš da je tvoj tata u
kolicima.«
Kimnula sam, jedva je čuvši. Čekala sam da kaže nešto o Amalii, ali kao da je
potpuno zaboravila da ih je sinoć vidjela zajedno. Ja sam bila ta koja nije mogla
izbrisati taj prizor iz glave.
»Stvarno te želim spojiti s jednim od Bryanovih prijatelja«, rekla je.

~ 54 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Super«, rekla sam, iako sam bila sigurna da mi roditelji nikad ne bi dopustili da
izađem sa sedamnaestogodišnjakom. Zapravo, mislim da me ne bi pustili da izađem
ni s kim.
»Evo moje mame!« Skočila je na noge kad se iza zavoja na našoj zemljanoj cesti
pojavio srebrni kombi. Nagnula se i zagrlila me. »Hvala ti!«, rekla je. »Super sam se
provela!«
Promatrala sam je kako ulazi u majčin kombi. Dok su se udaljavale, njezina
mama je zatrubila. Sjedeći tamo, još uvijek sam osjećala njezine ruke na sebi. Nikad
nisam imala prijateljicu s kojom bih se grlila i sada mi je bilo drago što je imam, iako
je bila potpuno drukčija od mene. Voljela sam svoj život, s dva roditelja prepuna
ljubavi, biološkom majkom prepunom ljubavi i svojim nevinim maštarijama o
Johnnyu Deppu, ali sam imala osjećaj da ću ga, sa Stacy Bateman, još više zavoljeti.

~ 55 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

12

Kasno tog poslijepodneva, tata me zamolio da tipkam. Sve sam pripremila prije
nego što ga je Russell dogurao u radnu sobu. To znači da sam uključila kompjutor i
otvorila dokument Terapija pretvaranja za odrasle - to je bio radni naslov tatine
knjige. Godinu dana prije morala sam u kompjutor stavljati disketu, ali sam sada
imala novi i sve je bilo na njegovu hard disku, što je bilo mnogo lakše, iako me tata
natjerao da sve svejedno snimam na diskete. Obožavala sam tipkanje i radila bih to i
da mi nije plaćao. Mama me naučila kad sam imala deset godina i htjela pisati priče.
»Moja kći neće pisati s dva prsta«, rekla je. Sjetila sam se tih riječi skoro svaki put
kad sam tipkala, a tog poslijepodneva stalno sam mislila na riječi moja kći.
Tatina radna soba bila je mala i praktična, s policama za knjige na dva zida. Tata
je obožavao knjige. Iako mu, fizički, samo čitanje više nije bilo lako. U posljednje
vrijeme preslušao je mnoge knjige snimljene na vrpcu i imao je neku stvarno
nespretnu napravu za okretanje stranica koju mu je izradio neki tip na sveučilištu,
ali bi zapela na svakoj trećoj stranici, pa mu je morao pomagati netko od nas, što ga
je jako frustriralo. Svejedno je bio odlučan da nastavi čitati. Nije htio dopustiti da mu
na put stane to što ne može sam okretati stranice.
Njegov ogromni stol zauzimao je pola prostorije. Stol je zapravo bio napravljen
od visokih i širokih vrata koje je zadržao kad je srušena stara staja. Vrata je dao na
renoviranje, a stric Trevor je pričvrstio noge. Znala sam da tata voli nečemu starom
i značajnom iz Ridgea udahnuti novi život i pomislila sam koliko je ironično to što se
sada na tim starim vratima nalaze novi blistavi kompjutor i pisač.
Otvorila sam nekoliko knjiga složenih na jednom kraju stola i podigla dvije
kemijske i jednu olovku koje su se nalazile uz kompjutor. Potražila sam na stolu
oslikanu staklenu kutiju koju je prije nekoliko godina Amalia napravila mom tari. S
ludim plavo-bijelim uzorkom nalik poplunu, bila je veoma uočljiva, ali je nigdje
nisam vidjela, pa sam kemijske i olovku odložila do hrpe knjiga.
»Oprosti što si me morala čekati«, rekao je tata kad ga je Russell dogurao u sobu.
»Ništa zato«, rekla sam.
»Treba li ti još nešto prije nego odem?«, upitao je Russell.
»Možeš li mi samo namjestiti naslon za glavu?«, zamolio je tata.
»Ta stvar te još uvijek ljuti, zar ne«, rekao je Russell dok je prtljao oko ručice s
jedne strane naslona za glavu. Tata je dao da se zamijeni stari naslon za glavu i još se
nije naviknuo na novi. Zbog načina na koji mu je pridržavao glavu, mene je podsjećao
na bejzbolsku rukavicu. »Da ga kasnije danas opet zamijenim starim?«, upitao je
Russell. »Još uvijek ga imam.«
~ 56 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Izvrsna ideja«, rekao je tata. »Ovaj mi ne dopušta da mičem glavu onako kako
želim. Volim micati onaj dio tijela nad kojim još uvijek imam kontrolu.« Nasmiješio
mi se, ali sam mu u glasu uočila razdražljivost.
»Ne mogu naći tvoju kutiju za olovke«, rekla sam mu. »Znaš li gdje je?«
Pogledao je mjesto na stolu na kojem je obično stajala kutija. »Hm«, rekao je.
»Nemam pojma. Znaš li ti, Russelle?«
Russell je odmahnuo glavom. »Potražit ću je«, odvratio je. »Treba li ti još nešto?«
»Mislim da je sve u redu«, odgovorio je tata, pa nas je Russell ostavio same u
sobi.
Promrdala sam prste kao da ih zagrijavam, zatim sam ih stavila na tipkovnicu.
»Gdje smo stali?«, upitao je tata. »Pročitaj mi posljednjih nekoliko odlomaka.«
Znala sam da jedva čeka nastaviti dalje. Htio je završiti knjigu do kraja ljeta.
Pronašla sam posljednju stranicu dokumenta i pročitala mu odlomke. Zatim mi
je počeo diktirati, a ja sam tipkala. Doduše, radila sam više grešaka nego obično jer
sam u mislima stalno formulirala pitanja koja sam mu namjeravala postaviti čim
završimo s radom. Nisam znala kako bih načela temu o Amalii, no on mi je to olakšao.
»Molly, gdje su ti misli?«, upitao je nakon pola sata, kad sam morala prekinuti
njegovo diktiranje da ispravim još jednu svoju grešku. »Svakako nisu u ovoj sobi?«,
rekao je. »Što je?«
Često mi je išlo na živce što me mogao tako lako pročitati, no danas mi je bilo
drago.
Maknula sam ruke s tipkovnice, stavila ih na krilo i okrenula stolicu prema
njemu. »Nešto me stvarno muči«, rekla sam.
»Pričaj«, rekao je.
Duboko sam udahnula. »Jesi li prije mame bio oženjen Amaliom?«, upitala sam.
»Ili si bio oženjen mamom pa si je prevario s Amaliom? Ili... ne znam.« Napravila sam
grimasu, jer mi je bilo neugodno zbog mojih pitanja. »Što se tada stvarno dogodilo?«
Pogledao me uzdignutih obrva kao da nije posve razumio što ga pitam. »Pa«,
napokon je rekao, »pitao sam se kad ćeš me to pitati. Nadao sam se da će to biti
mnogo kasnije. Ili možda nikada.« Zahihotao se, zatim me pogledao na onaj svoj
prodorni način. Da se mogao nagnuti, sada bi se nagnuo. Sve ono što mi drugi
pokazujemo i tijelom, on je morao pokazivati svojim licem. »Dušo, nitko nije nikoga
prevario«, rekao je. »Želiš li čuti priču kako si ti nastala?«
»Da«, rekla sam. »Itekako.«
Kroz prozor se zagledao u šumu, kao da se pokušava prisjetiti. »Ovo možda nije
najsretnija priča na svijetu«, rekao je i pogledao me, »ali ću na njoj zauvijek biti
zahvalan, jer si, zahvaljujući njoj, ti došla na svijet.«

~ 57 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Nasmiješila sam se i malo se opustila te sklopila ruke na krilu, spremna na

slušanje.
»Dakle«, rekao je kimnuvši glavom, »imao sam dvadeset osam godina kad sam
doktorirao na UNC-u1 i vratio se kući u Morrison Ridge. Živio sam u kući od opeke s
roditeljima i Claudiom koja je u to vrijeme još uvijek živjela tamo. Trevor je već bio
u braku s Toni, imali su Samanthu i Cala i živjeli su u svojoj kući. Uglavnom, dobio
sam posao psihologa u bolnici Highland u Ashevilleu. Sada više ne postoji, ali tada je
to bilo pomalo neortodoksno mjesto.«
»Što to znači?«
»Imali su jedinstven pristup liječenju pacijenata«, odvratio je. »Umjesto da ljude
liječe lijekovima, šok-terapijom ili psihoterapijom, u liječenju su koristili umjetnost,
glazbu i prirodu. Meni je takav originalni pristup bio veoma privlačan, kao što
vjerojatno možeš zamisliti.« Urotnički se nasmiješio. »Bilo kako bilo, Molly, evo jedne
stvari koju ne znaš o meni«, nastavio je uz uzdah. »Obožavao sam ples, baš kao i ti.«
»Stvarno?« Jedva ga se sjećam kad je mogao hodati, a kamoli plesati.
»Trevor, Toni, Claudia i ja smo svakog vikenda odlazili na ples«, rekao je. »Zatim
smo počeli odlaziti na obalu. Na plažu Wrightsville, a ponekad na Myrtle. Tamo je
svirala beach-glazba i plesao se Carolina shag, a mi smo stvarno bih jako zagrijani za
to. Taj ples donijeli smo ovamo u planine i pomogli u osnivanju grupe za plesanje
shaga.«
»To je ona grupa kamo u Asheville odlaze teta Claudia i tetak Jim?«
»Da. Claudia je zapravo tamo upoznala Jima i ta grupa još postoji, iako ja, očito,
više nisam njezin član. A Trevor i Toni su s vremenom izgubili zanimanje.«
»Jesi li tamo upoznao mamu?«
Odmahnuo je glavom. »Nisam«, rekao je. »Ni Amaliu.« Pomaknuo je glavnu na
naslonu i vidjela sam koliko ga taj naslon nervira. »Amaliu je zaposlila bolnica
Highland kako bi pacijente podučavala u plesu«, rekao je. »Zapravo, nije ju baš
‘zaposlila’.« Zagledao se u prazno, kao da govori samome sebi. »No, dobro, recimo da
ju je ‘zaposlila’«, rekao je. »Tako je lakše. Dali su joj prostoriju i ploču. Imala je samo
dvadeset godina i već tada je bila izvanredna plesačica«, rekao je. »U njezinu plesu
bilo je toliko prirodnosti i lakoće, da se bez problema povezala s mnogim pacijentima
koji su patili od različitih bolesti. Toliko je bila bez kompleksa.« U mislima je bio na
nekom drugom mjestu, a ja sam strpljivo čekala. Nisam mogla dočekati da dođe na
onaj dio o meni. »Imala je veoma teško djetinjstvo«, rekao je. »Njezini roditelji nisu
živjeli zajedno, a njezina majka nije bila baš dobra niti je marila za nju. No to bi ti
trebala ispričati Amalia, a ne ja.« Polako je odmahnuo glavom. »Uglavnom, rekao sam
joj za plesnu grupu, pa je počela sa mnom odlaziti onamo. Isprva je to bilo samo

1 Sveučilište Sjeverne Karoline

~ 58 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

prijateljstvo, ali je postupno preraslo u... nešto više. Zaljubio sam se u nju, iako smo
bili potpuno drukčiji. Kao prvo, bio sam devet godina stariji od nje. Ona je završila
samo srednju školu, a ja sam doktorirao. Potjecali smo iz potpuno različitih obitelji,
različitog materijalnog stanja. Moji roditelji, Trevor i Claudia otpočetka su bili protiv
naše veze... Ali... pa, znaš kakva je ona.« Nasmiješio mi se. »Znaš da ima neku vrstu...
magnetične osobnosti.«
Kimnula sam. Ovo, slušanje kako govori o ljubavnoj vezi s jednom drugom
ženom, a ne mojom majkom, ovo je bilo strašno čudno. Želudac mi se zgrčio, stiskala
sam ruke na krilu, ali sama sam zatražila priču i sada nisam htjela da je uljepšava
zbog mene, iako mi je bilo jako neugodno.
»Nikad nisam upoznao nikoga sličnog njoj«, rekao je. »Moja obitelj je u
usporedbi s njom bila tako kruta... tako uštogljena. Činilo mi se da sam našao nekoga
s kim se napokon mogu opustiti.«
Znala sam što je htio reći. Činilo se da Amaliu ništa ne može uzdrmati. Uvijek je
mirno prihvaćala ono što bi ju snašlo.
»Uglavnom, dakle, dobro smo se zabavljali zajedno i odlučio sam da naše razlike
nisu nimalo važne. Ali tada su počeli problemi s mojim nogama. Ponekad kad bih
plesao - ili čak i hodao - osjećao bih težinu u njima i morao se svojski potruditi da ih
pomaknem. Ispočetka sam mislio da to samo umišljam. Nisam imao pojma što mi je.
Posjetio sam liječnika - zapravo, više njih - i prošao previše testova da bih im znao
broj i na kraju dobio dijagnozu: MS. Nisam je naročito dobro primio.« Opet se
nasmiješio, a ja sam imala osjećaj da uljepšava ono što se tada dogodilo.
»Pošandrcao si?«, upitala sam.
Kimnuo je. »Moglo bi se reći. Isprva mi je Amalia pružala veliku podršku, a zatim
se - najedanput - povukla. Jednoga dana jednostavno je nestala.«
»Nestala?«
Kimnuo je. »Jedne večeri spakirala je sve stvari iz svoje sobe u bolnici Highland
i otišla ne rekavši nikome ni riječ. Bio sam...« Pogledao je strop. »Tražio sam je, ali
kao da je propala u zemlju, pa sam pretpostavio da se prestrašila moje dijagnoze.
Nije se mogla nositi s njom i nije mi to mogla reći u lice, zato je jednostavno otišla. To
je za nju bilo previše.«
Nisam mogla zamisliti da bi se Amalia ponijela toliko kukavički. »To je bilo
okrutno«, namrštila sam se.
»U tom je trenutku izgledalo okrutno«, složio se. »Uglavnom, nekoliko mjeseci
nakon njezina odlaska, upoznao sam Noru«, rekao je. »Zaposlila se u bolnici kao
ljekarnica i sprijateljili smo se. Njoj nimalo nije smetala moja dijagnoza. Zapravo je
smislila načine na koje mogu prevladati svoja sve veća ograničenja, odlazila je sa
mnom liječnicima i osmislila načine na koje još mogu raditi stvari koje treba ili koje
želim.«
~ 59 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»To baš priliči mami«, nasmiješila sam se.

»Bila je nevjerojatna. Definitivno osoba na koju možeš računati, a upravo takva
mi je trebala. Zaljubio sam se u nju, a i moja obitelj ju je obožavala, dakako. Ona im
se mnogo više sviđala, a osim toga, laknulo im je kad je Amalia otišla.«
»Još uvijek ne mogu vjerovati da te Amalia napustila... Oh!« Odjednom sam
shvatila. »Bila je trudna?«
»Ti si pametno dijete«, rekao je. »Da, bila je. Dakako, ja nisam imao pojma. Sama
zaključi zbog čega je mislila da mora otići. Možda me nije htjela obvezati jer ju moja
obitelj nije voljela ili se jednostavno prestrašila. I tako smo se tvoja mama i ja
vjenčali, a onda se jednoga dana na našem pragu pojavila Amalia s bebom - tobom.
Kao samohrana majka silno se trudila brinuti za tebe, a tvoja mama - Nora - nije
mogla imati djecu... Mislim da to znaš.«
Kimnula sam.
»Iako sam bio jako razočaran što ne možemo imati djecu, mislio sam da je to ipak
dobro, s obzirom na sve veće napredovanje multiple skleroze.« Opet se kroz prozor
zagledao u šumu, zatim je s osmijehom pogledao mene. »A tada si se pojavila ti«,
rekao je, »i to je bilo pravo čudo. Bilo nam je potpuno logično da te usvojimo, a Amalii
je laknulo - iako te veoma voljela. I tako te predala nama. No svi troje smo htjeli da i
dalje održavaš vezu s njom i zbog toga se nastanila u Morrison Ridgeu. Mislili smo da
bi za tebe bilo najbolje da ti bude blizu, a, dakako, i ona je to željela i tako...«
»Ali nitko je drugi nije želio ovdje, zar ne?« Nisam mogla zaboraviti razgovor koji
sam jednom načula između strica i tetka o umjesnosti toga da Amalia živi u kolibi za
robove, budući da je bila njihova čistačica. »Pepeljuga«, tako su je nazvali. »Nisu je
voljeli.«
»Oh, s vremenom su je dovoljno zavoljeli«, rekao je tata. »Jedino tvoja baka nikad
nije odobravala njezinu prisutnost, ali i ona će to jednom prevladati.«
»Prošlo je četrnaest godina«, istaknula sam. »Ako nije dosad, mislim da nikad
niti neće.«
»Zapravo i nije važno, je li tako? Imaš Amaliu u svojoj blizini i samo to je važno.«
»Tako je.« Sjetila sam se svoje majke - Nore - i pokušala zamisliti kako bih se ja
osjećala da bivša cura moga muža živi toliko blizu. »Je li mami to bilo čudno?«, upitala
sam. »Što je Amalia ovdje?«
Uzdahnuo je. »Pa, lagao bih kad bih rekao da njezin odnos s Amaliom nije bio
napet«, rekao je. »Siguran sam da si i sama to primijetila. No ti si najvažnija u Norinu
svijetu, pa zbog tebe ona i Amalia toleriraju jedna drugu.«
Spustila sam pogled na svoje ruke. Pomislila sam s koliko je mnogo rečenica
opisao kako se zaljubio u Amaliu, a koliko ih je malo posvetio mojoj majci.
»Moli, što ti se mota po glavi?«, upitao je.
Pogledala sam ga. »Jesi li još uvijek... zaljubljen u nju?«, upitala sam. »U Amaliu?«
~ 60 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Nasmiješio se. »Draga mi je i uvijek će mi biti, ali ‘zaljubljen’?« Odmahnuo je

glavom. »Nisam. Moja ljubav pripada tvojoj majci, jednoj izvanrednoj ženi. Ne misliš
li i ti tako?«
»Mislim.« Željela sam da mi njegov odgovor donese olakšanje, ali iz mojih misli
nikako nije nestajala slika kako Amalia drži glavu naslonjenu na njegovo rame.
»Tata«, rekla sam zagledavši mu se u oči, »sinoć sam vidjela tebe i Amaliu na klupi.
Oboje ste spavali. Držala te za ruku.«
Prestao se smiješiti. »Žao mi je«, rekao je. »Zar te to toliko uznemirilo?«
»Zapravo, zbunilo.«
»Pitaš se je li mama znala da je tamo sa mnom bila Amalia?«
Kimnula sam.
»Znala je. Među nama nema tajni.«
»Zar nije ljubomorna?«
»Morat ćeš nju pitati kako se osjeća, dušo. Ne mogu govoriti u njezino ime.«
Kimnula sam. S majkom nikad ne bih mogla ovako razgovarati. Bila je sjajna
majka na nebrojeno mnogo načina, ali nije bila od onih osoba kojoj možeš ogoljeti
svoju dušu.
»A sada«, rekao je, »moramo razgovarati o još jednoj stvari, a to je obiteljski
sastanak u srijedu navečer.«
Namrštila sam se. »Obiteljski sastanak?« Nejasno sam se sjećala obiteljskog
sastanka prije tri godine. Održan je radi skupljanja našeg smeća i raznošenja pošte.
Jasno se sjećam da sam zaspala držeći glavu u tatinu krilu.
»Ti ne moraš doći«, rekao je kao da mi čita misli. »Ni nona ne dolazi, pa je
predložila da ćete pozvati u svoju kuću gdje vas dvije možete gledati film. Kako ti to
zvuči?«
»Sastanak je radi planova strica Trevor a koji se odnose na zemlju?«, upitala sam.
»Da, dušo, iako ima još nekoliko problema«, odvratio je. »Bit će dosadno, to ti
mogu garantirati. Bolje da budeš s nonom.«
»Meni paše«, rekla sam.
»Izvrsno.« Pogledao je kompjutorski zaslon. »Pustimo za danas knjigu«, rekao
je. »Snimi je - i snimi je na stick - a zatim me odguraj u kuhinju. Uštedi put Russellu.«
»Može.« Snimila sam sve što sam napisala, a zatim okrenula njegova kolica.
Dogurala sam ga u hodnik, kad je zazvonio telefon. Netko se javio i ubrzo nakon toga
začula sam mamin glas iz kuhinje.
»Molly!«, viknula je. »Stacy te treba.«
»U redu!«, doviknula sam joj. »Dolazim za minutu.« Nastavila sam gurati tatu
prema kuhinji, pitajući se hoću li ikad moći na pravi način razjasniti Stacy odnose u
mojoj obitelji. Nema nikakve potrebe da s njom opet prolazim kroz priču o »Amalii
~ 61 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

na klupi s mojim tatom«, jer je ona izgleda potpuno zaboravila na to... što je dobro,
zaključila sam, jer, bez obzira koliko je ležerno tata odgovarao na moja pitanja,
duboko u sebi nisam sto posto vjerovala u njegove odgovore.

~ 62 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

13

San Diego

U velikoj prostoriji agencije za posvajanje Hope Springs, Aidan i ja pridružili smo

se šesnaestero drugih ljudi. Sjedimo u krugu na sklopivim metalnim stolicama i dok
čekamo na Zoe koja vodi grupu, svi šapuću kao da smo u crkvi. Zapravo ne želim biti
ovdje. Bojim se da će to biti jedna od onih grupa za ogoljivanje duša i da ću isplakati
oči pričajući o bebi koju sam izgubila.
Osjećam očaj u ovoj prostoriji i pitam se koliko tome doprinosimo Aidan i ja.
Kradomice pogledam krug. Nekolicina je starija i nekolicina mlađa od nas. Mi smo po
dobi negdje u sredini i to mi djeluje ohrabrujuće.
Iako imam osjećaj da poznajem Zoe, nakon više od desetak telefonskih
razgovora tijekom postupka prijave, Aidan i ja je nikad nismo osobno upoznali. Iz
glasa, davanja podrške i gotovo majčinskog stava, pretpostavljam da je
pedesetogodišnja gospođa. Zamišljam je s tamnom kosom prošaranom sjedinama i
zato se silno iznenadim kad uđe prekrasna riđokosa žena u vrtoglavo visokim
potpeticama i predstavi se kao Zoe. Aidan i ja razmijenimo poglede.
»Nisam je zamišljao tako«, šapne mi.
»To ne može biti ‘naša’ Zoe«, šapnem mu, ali čim žena otvori usta, prepoznam
njezin utješni glas.
»Potrajat će neko vrijeme«, započne Zoe govoriti dok se okreće i sve nas
obuhvaća pogledom, »ali svi vi u ovoj prostoriji pronaći ćete svoju bebu.«
Neki muškarac zaplješće, pridrži mu se još nekolicina. Aidan i ja razmijenimo
nervozne poglede. Drži ruku na naslonu moje stolice i u znak ohrabrenja stisne mi
rame.
Zoe nas sve zamoli da se predstavimo i ukratko ispričamo svoju »priču«. Ubrzo
shvatim kako smo veoma šarolika skupina potencijalnih roditelja. Osim nekoliko
heteroseksualnih parova koji čekaju na svoje prvo dijete, tu su i dva lezbijska, jedan
gay par, dvije žene bez partnera i dva para koji žele po drugi put posvojiti dijete.
Jedan par je već posvojio troje djece i došli su po četvrto. Osjećam ogorčenje prema
njima. To je jače od mene. Pričekajte da najprije mi ostali dođemo na red, želim im
reći. Prilično sam sigurna da nisam jedina u ovoj prostoriji koja tako osjeća. Priče o
neplodnosti paraju srce. Priče o neuspjeloj umjetnoj oplodnji. O višestrukim
spontanim pobačajima. Jedan lezbijski par priča o svojoj noćnoj mori: odabrala ih je
~ 63 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

biološka majka, ali je mlada žena promijenila mišljenje nakon što je tjedan dana beba
bila kod njih. Svi u prostoriji vidljivo zadrhte dok žene pričaju o agoniji koju su prošle
nakon što im je oduzeta beba s kojom su se povezale i smatrale je svojom. Dok slušam
svaku pojedinu priču, osjećam kako mi naviru suze i donosim odluku da im neću
ispričati o svojoj izgubljenoj bebi. Ne mogu opet to prolaziti. Pričat ću samo o svojoj
neplodnosti i histerektomiji, ali kad dođe red na nas, Aidan izlane: »Izgubili smo našu
kćer kad je Molly bila u dvadesetom tjednu trudnoće.« I eto, sve je javno izrečeno
prije nego što sam to uspjela spriječiti. U prostoriji odjekne žamor suosjećanja. Oči
su mi pune suza, glas mi je zapeo u grlu. Pokušavam se zahvalno nasmiješiti, ali niti
ne pokušavam progovoriti. Puštam Aidana da govori u naše ime.
»Odrastao sam u sretnoj obitelji punoj ljubavi«, kaže, »i želim i ja imati takvu.
Mollyni roditelji su umrli dok je bila mlada, nema braće ni sestara i znam da želi
dobiti šansu da i sama stvori svoju vlastitu obitelj.«
Lakne mi kad Aidan završi s pričom i kad Zoe opet preuzme riječ. Balansirajući
na visokim potpeticama usred prostorije, daje nam informacije koju većina nas već
zna. Govori o zakonskim odredbama koje se odnose na naš odnos sa - zasad
fantomskim - biološkim roditeljima. Govori kako će agencija biološkim majkama
omogućiti savjetovanje, priča o troškovima medicinske skrbi i ostalim mogućim
troškovima koje ćemo mi morati podmiriti. Govori otprilike dvadeset minuta, zatim
iznenada promijeni temu.
»A sada«, kaže, »voljela bih da vi koji ste ovdje s partnerom kažete zbog čega će
vaš partner biti dobar roditelj. Vi koji ste sami, govorit ćete o sebi, dakako.«
Pogleda baš nas, pa vidim da očekuje da mi prvi progovorimo. Sramim se što u
prvom pokušaju povjeravanja nisam mogla govoriti, zato sada započinjem prva.
Govorim o Aidanovoj ugodnoj naravi i tome koliko bi volio imati sina ili kćer da s
njima podijeli svoju strast prema sportu i pustolovini. »On je od onih osoba na koje
uvijek možete računati«, kažem. »Ima čvrsta uvjerenja zbog kojih se i bavi zakonom
o useljenju. Zato će bih izvrstan uzor djetetu.«
Okrenem se prema njemu, a on mi se nasmiješi. »Hvala ti, draga«, kaže. Zatim
pogleda ostale u krugu.
»Molly je najvelikodušnija osoba koju poznam«, kaže. »Ona spada u one osobe
koje vide što drugi trebaju i prije negoli to sami shvate. Tu njezinu osobinu uočio sam
čim smo počeli hodati. Dakako, u to vrijeme je u cijelosti udovoljavala mojim
potrebama.« Dvosmisleno se nasmiješi grupi. »No ono što sam najprije uočio bio je
način na koji se odnosila prema drugim ljudima«, nastavi. »Način na koji je shvaćala
potrebe nemoćnih i pružala pomoć prijateljima u nevolji. Ponudila je svoje besplatne
usluge azilu za žene u središtu grada. Pripremala je posebnu hranu mojoj sestri
nakon što je rodila blizance, iako se to dogodilo samo nekoliko mjeseci nakon što je
Molly izgubila naše dijete. Ne znam kako je to uspjela, ja to ne bih mogao.«
Grlo mi se opet stegne. Ni ja ne znam kako sam to uspjela.
~ 64 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Veoma brine za ljude koje voli«, kaže Aidan. »Bit će fenomenalna majka.«
Okrene se prema ženi s njegove desne strane kako bi joj dao na znanje da je
završio i da je sada red na njoj. Ona počne govoriti, ali ja je ne čujem. Ganuta sam
kako me Aidan opisao. Jesam li stvarno toliko velikodušna i brižna kao što je rekao?
Želim biti. A možda i jesam. U posljednje sam vrijeme toliko obuzeta svojom
neiskrenošću da sam zaboravila na sve ono što je dobro u meni.
»A sada što se tiče otvorenog posvajanja, znate da postoje različiti stupnjevi
otvorenosti«, kaže Zoe nakon što s pričom završe svi u krugu. »Tu ne postoji pravo i
krivo«, kaže, »samo ono što vi i biološki roditelji ugovorite u vašem ‘ugovoru o
kontaktiranju’. Mislila sam kako bi bilo zabavno danas ovamo pozvati cijelu obitelj
kako bi vam ilustrirali otvoreno posvajanje.« Zoe se smiješi i glavom pokazuje vrata
iza mene, zato se okrenem i ugledam dvije žene, muškarca i malu djevojčicu. Prilaze
nam, pa Aidan i ja napravimo mjesta kako bi mogli ući u središte kruga gdje su Zoe i
jedan muškarac postavili tri stolice.
Muškarac i žena sjednu, a druga žena pruži plišanog mačića djevojčici koja je
malo starija od tri godine. Zoe ih predstavi. To su usvojitelji u kasnim tridesetim
godinama sa svojom malom djevojčicom i dvadesetogodišnjom djevojčičinom
biološkom majkom. Započnu pričati o njihovu međusobnom odnosu.
»Posljednji mjesec trudnoće Gracie je živjela s nama«, govori majka usvojiteljica.
»Nije joj bilo najbolje u njezinoj obitelji, a mi smo je već bili zavoljeli, tako da je to
bilo logično.«
»Sad živim sa svojim dečkom«, kaže Gracie.
»Ipak, još uvijek dvije nedjelje mjesečno večeramo zajedno«, dodaje usvojitelj.
»A družimo se i tijekom tjedna«, kaže Gracie. Djevojčica stavi plišanog mačića na
njezino koljeno, pa je Gracie podigne u svoje krilo. Kad bih barem mogla pogledati
Aidana.
Nisam jedina u prostoriji koja izgleda zapanjeno ovim odnosom. Je li to ono što
ja želim? Da do to mjere dijelim svoje dijete? Istoga časa odlučim da ja to ne bih
mogla. Bojim se toga. Bojim se da bih izgubila djetetovu ljubav, jer bi više voljelo
majku. Eto. Pomislila sam to. Zbog toga se osjećam kao slabić, ali to je istina. Ja nisam
onoliko velikodušna osoba kao što je rekao Aidan. Potajno se nadam da još uvijek
postoje ona starinska zatvorena posvajanja, a ako postoje, pronaći ćemo neko.

»Kakve li obitelji!«, kaže Aidan čim uđemo u automobil. »Zar to nije fantastično?«
»Mislim da je ono malo previše«, kažem. »Mislim reći, taj par nije posvojio samo
dijete. Praktički su posvojili i djetetovu majku.«
»Pa, malo pretjeruješ, ali možeš li zamisliti koliko je to dobro za djevojčicu? To
što su održali takvu vezu s njenom biološkom majkom? Šteta što u to nije jednako
uključen i djetetov biološki otac.« Ispostavilo se da je biološki otac »nepoznat«.
~ 65 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Zar stvarno želiš otvoreno posvajanje u tolikoj mjeri?«, upitala sam.

Kimne. »Svakako«, odgovara, zatim se okrene prema meni i namršti. »Mislio sam
da želiš i ti. Rekla si da ne bi trebalo bih mračnih tajni.«
On ne shvaća. Nikad mu nisam dovoljno ispričala o sebi da bi mogao shvatiti.
»Pa, kako Zoe kaže«, velim, »postoje različiti stupnjevi otvorenosti.« Prekrižim
ruke ne krilu. »Ne želim mračne tajne«, kažem, »ali ne želim ni da se biološka majka
useli k nama.«
»Bila je kod njih samo kratko vrijeme«, kaže. »Stvarno si prenapuhala njihovu
situaciju.«
»Ti si otac«, kažem. »Ti to ne može vidjeti iz moje perspektive.«
»Misliš reći... govoriš o suparništvu? To je smiješno.«
»Da?«
»Da.«
»Ta mala djevojčica zna tko joj je majka. I voli obje i, što je još važnije, obje vole
nju. I sam si to rekao, dragi. Koliko je dobro otvoreno posvojenje jer dijete zna da ga
vole svi ti ljudi.«
Jesam li to uistinu rekla? U posljednje vrijeme govorim jedno, a mislim drugo.
Sva sam zbrkana. Okrenem glavu na drugu stranu i zagledam se u tamu izvan
automobila. Sjetim se svoga oca. Da je sada ovdje, za deset sekundi bi razgolitio moje
prave osjećaje. Znao bi da se bojim toga da ne izgubim dijete koje još nisam ni
upoznala.

~ 66 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

14

Morrison Ridge

Da neki stranac dođe u Morrison Ridge i da ga pitaju koja je od pet kuća nekoć
bila koliba za robove, Amaliinu bi odabrao posljednju. Ovaj, otprilike bi bilo tako, jer
se očito vidjelo da je nonina kuća od opeke bila kuća gospodara, ali je Amaliina kućica
bila veoma moderna i super pa nitko nikad ne bi pogodio da su tamo nekoć živjeli
robovi. Amaliinih pola jutara zemlje tehnički je spadalo u noninih dvadeset pet. Ne
znam kako je tati uspjelo, ali nagovorio je nonu da ondje dopusti živjeti Amalii.
Pretpostavljam da će zauvijek ostati ondje.
Začula sam glazbu čim sam na biciklu skrenula s ceste na uski puteljak koji vodi
do njezine kuće, iako sam morala voziti još desetak metara dok nisam razabrala što
svira: Phil Collins pjevao je »I Can Feel It Coming in the Air Tonight«. Obožavala sam
plesati na tu pjesmu, pa sam počela brže okretati pedale.
Amaliina kuća kao da je odjednom izronila iz šume. Trenutak prije nije bila
ondje, a naredni se pojavila niotkuda. Prizemnica je izgledala kao da svojim drvom i
staklom grli zemlju.
Skočila sam s bicikla i naslonila se na jedno stablo u njezinu dvorištu. Vidjela sam
je kroz staklenu stijenu, već je plesala u dugoj dnevnoj sobi. Tamni lik stapao se s
odrazom drveća na staklu. Potrčala sam unutra, a ona me ugledala, nasmiješila se i
ispružila ruku. Prihvatila sam je, pa smo polako zaplesale po drvenom podu od
širokih dasaka na posljednji zarazni refren pjesme. Na sebi je imala crnu potkošulju
od rastezljiva materijala i široku suknju od šifona boje lavande, dugu do koljena i s
razrezom na sredini kako bi mogla visoko dizati noge. Imala je hrpu takvi suknji
različitih boja. Kad bi se okrenula, suknja bi zalepršala u zraku, a njena duga kosa
oko njezinih ramena. Kad je Amalia plesala i vrtjela se, sve se vrtjelo zajedno s njom.
Za razliku od nje, ja sam bila u trapericama s odrezanim nogavicama i uskoj
ružičastoj majici bez rukava, s kosom vezanom u konjski rep. Izula sam sandale tako
da obje budemo bose.
Soba je bila savršena za ples - jedini namještaj bile su dvije ogromne okrugle
papasan stolice na jednom kraju i razbacana hrpa podnih jastuka ispod prozora.
Gornji dio prozora bili su apstraktni vitraji koje je obožavala izrađivati. Činilo mi se
kao da boje plešu zajedno s nama. Hipnotizirano sam gledala kako su mi ruke postale
modre, zatim zlatne, nakon toga crvene. Strašno sam voljela plesati. U školi smo se
~ 67 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

prijatelji i ja turali na electric slide i running man, ali sam zapravo najviše voljela
slobodu Amaliinog interpretativnog plesa, jer sam plesala onako kako sam
doživljavala glazbu. Doduše, danas sam se osjećala potpuno drukčije nego kad sam
zadnji put plesala s njom. Sada sam o njoj znala stvari koje tada nisam.
Pjesma je završila i Amalia je stavila neke gregorijanske korale. Uvijek smo se
zagrijavale uz tu tihu, tajanstvenu glazbu, polako se istežući na njenom glatkom
drvenom podu. Davala mi je upute, iako ih je ona nazivala »prijedlozima«, jer je
stvarno htjela da napravim pokrete koje osjećam, a ne da ih se strogo držim. »Prenesi
težinu na nogu kojom si iskoračila«, rekla bi. »Nagni se naprijed. Zamisli da ti je za
prsnu kost zavezan konopac i da te netko lagano vuče naprijed.« Kad sam bila mlađa,
nestrpljivo sam odrađivala istezanje i jedva čekala da započnemo plesati. No tada me
naučila kako treba obraćati pažnju na disanje i kako moje tijelo osjeća svaki moj mali
pokret te kako se osjećam dok plešem. Usporavala me. Pomagala da se usredotočim.
Doduše, dok sam danas sjedila na podu nasuprot njoj i naginjala se naprijed da
dohvatim nožne prste, nisam mogla prestati razmišljati o tome koliko se Amalia
razlikuje do moje majke. Amalia je sve radila polako, obzirno i promišljeno, a moja
majka brzo, precizno i efikasno. Kako se moj otac mogao zaljubiti u te dvije potpuno
različite žene?
Još od razgovora s tatom u nedjelju, izjedala me neobičnost naše situacije. Ono
što mi se cijeli život činilo potpuno normalnim, sad mi je izgledalo bizarno i, na neki
način koji nisam mogla objasniti čak ni sebi, opasnim. Među nama nema tajni, rekao
je tata o svom odnosu s mojom majkom. Htjela sam da to bude istina, pa ipak... zar
moja majka stvarno ne bi imala ništa protiv Amaliine glave naslonjene na njegovo
rame? Zašto taj prizor nisam mogla izbiti iz glave?
Pogledala sam na drugu stranu sobe gdje je Amalia raširenih ruku i nogu ležala
na podu, zadignute suknje od šifona visoko na bijelim bedrima. Protezala je naprijed
gornji dio tijela dok su joj ruke bile gotovo zalijepljene za pod, a duga, gusta smeđa
kosa rasula se preko njena lica. Sad sam je vidjela u jednom novom svjetlu. Zamislila
sam je kako podučava ples u »neortodoksnoj« bolnici. Zamišljala sam kako je
zaljubljena u moga oca i njihovo vođenje ljubavi iz kojeg sam ja nastala. Kako je bilo
tati kad je iznenada nestala? I kako je bilo mami kad se Amalia pojavila na njihovim
vratima s bebom njezina muža?
Odjednom sam morala nešto reći.
»Tata mi je ispričao kako ste se upoznali i sve to«, rekla sam.
Iznenađeno je podigla glavu, zatim je polako podigla gornji dio tijela s poda.
»Bilo je to jako davno«, ravnodušno je rekla. »Jesi li se dovoljno zagrijala? Želiš li
početi u brzom ili sporom tempu?«
Dakle, dobro, pomislila sam. Očito ne želi razgovarati o sebi i tati.
»Sporom«, odgovorila sam.

~ 68 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Boje s vitraja odražavale su se na njenom tijelu dok je prilazila CD-playeru. Ostala

sam na podu čekajući koju će glazbu pustiti. Glazbenu temu iz Vatrenih kočija. Ustala
sam, zatvorila oči i polako se njihala, čekajući na osjećaj koji će me obuzeti i koji ću
iskazati kroz ples, ali ništa nisam osjećala.
Počela sam se micati, u nadi da će me kretanje nadahnuti. Iako je Amalia plesala,
osjetila sam da me gleda.
»Molly«, rekla je nakon nekog vremena. »Dušo, nemoj toliko razmišljati. Umjesto
toga probaj osjetiti.«
Kako je znala?, pitala sam se. Kako je iz mog kretanja vidjela da me opsjedaju
čudne misli?
»Evo«, rekla je i napravila par koraka prema ormariću ispod CD-playera. Otvorila
ga je i izvukla plastičnu vrećicu. Znala sam što je u njoj. Role krep-papira. One će
pomoći.
»Oh, dobro«, rekla sam. Ispružila sam ruku, a ona je svoju gurnula u vrećicu,
izvukla rolu crvenog krep-papira i dodala je meni. Otparala sam komad i vratila joj
rolu. I ona je otparala dio, pa smo nastavile plesati razmatajući oko sebe krep-trake
i puštajući ih da lebde u zraku.
»Mogu li uzeti malo tog krep-papira da za ivanjsku zabavu ukrasim tatina
kolica?«, upitala sam čim je prestala svirati glazba.
»Naravno.« Pokazala je vrećicu na podu i prišla CD-playeru. »Možeš uzeti cijelu
vrećicu.«
»Hoćeš li mi pomoći u ukrašavanju?«, upitala sam.
»Mislim da neću«, rekla je prekapajući po CD-ima na polici iznad playera. »Znaš
da ja ne idem na zabavu?«, upitala je.
»Šališ se?«
»Nisam pozvana, ali nema veze«, rekla je. »U potpunosti razumijem.«
»Kako to misliš, da nisi pozvana? Svi su pozvani. To se podrazumijeva.«
Stavila je ruke na bokove. »Molly, radi se o tvojoj baki«, rekla je. »Stvarno je
razumijem. Zabava je za obitelj, a...«
»Nije istina!«, rekla sam. »Dolaze mnogi koji nisu obitelj. Za početak, moja
prijateljica Stacy. Nona ju je osobno pozvala. I znam da dolaze i Peter i Helen i Janet,
a oni su samo tatini suradnici. Nemaju nikakve veze s obitelji. Ti si moja majka. Ti si
itekako povezana s mojom obitelji! Ti si moja obitelj.«
»Dušo.« Nasmiješila mi se. »Stvarno se ne ljutim.«
»Pa ne šaljemo ljudima pozivnice ni mailove ni bilo što drugo«, rekla sam. »Svi
znaju za zabavu i jednostavno dođu.«

~ 69 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Ugrizla se za usnu. Vidjela sam kako se dvoumi hoće li mi nešto reći ili ne. Na
kraju je otišla u kuhinju, a kad se vratila dodala mi je poruku. »Ovo sam prošli tjedan
našla na pragu«, rekla je.

Amalia, kao što znaš, za dva tjedna priređujem ivanjsku večernju zabavu.
Draga, mislim da će biti najbolje da se ove godine ne pojaviš. Nora je veoma
velikodušna prema tebi i toliko toga dijeli s tobom. Pusti je da ovaj put ima svoju
obitelj samo za sebe. Srdačan pozdrav, Bess Morrison Arnette

Znala sam da se, kad sam podigla glavu, na mom licu vidjelo koliko sam ljuta na
baku.
»Stvarno mi ne smeta«, brzo je rekla. »To je samo jedna večer u mom životu i
ima pravo. Svakog drugog dana u godini Nora te dijeli sa mnom.«
»Pa, smeta meni.« Sjela sam na jednu papasan stolicu, utonula u njezin velik
okrugli svijetloplavi jastučić, prekrižila ruke na prsima i namrgodila se. »Ne mogu
vjerovati da je toliko podla prema tebi.« Znala sam da nona ne voli Amaliu, ali je
preda mnom uvijek skrivala taj osjećaj. Ali kad sam vidjela koliko je u poruci zlobna
prema njoj, to me stvarno ogorčilo.
»Onda dobro!« Prekrižila je ruke na prsima oponašajući me. »Čini se da ti treba
neka žestoka glazba!« Okrenula se prema polici s CD-ima i prekapala dok sam ja
ključala od bijesa. Baka je strašno pogriješila što ju je isključila. Srdačan pozdrav.
Strašno nepravedno i strašno zlobno.
»Što kažeš na ovo?«, rekla je Amalia ubacivši disk u player. Twisted Sisters
zapjevale su »We’re Not Gonna Take It«.2 Nasmijala sam se, to je bilo jače od mene.
Primila me za ruke, povukla na noge i začas smo skakale, toptale i mahale po zraku.
Nakon završene pjesme, ostala sam bez daha, a Amalia je pustila Rahmanjinov
drugi koncert za klavir, moju omiljenu glazbu za ples, veliku razliku od Twisted
Sisters. Sjela je na stolicu i prekrižila noge ispod duge suknje.
»Molly, pokaži plesom ono što osjećaš«, rekla je.
Čučnula sam, nesigurna što sada osjećam. Bijes je nestao. Znala sam da bi se
mogao vratiti za dvije sekunde, ali nisam ga željela. No s ovom prekrasnom glazbom.
Pomislila sam na ono što mi je tata ispričao o Amaliinu pojavljivanju na njegovim
vratima. Koliko je bio sretan kad je saznao da postojim. Kako me moja majka
prihvatila. Kako sam bila okružena ljubavlju tri osobe. Polako sam ustala,
rastvarajući se poput cvijeta. Potpuno sam raširila ruke kao da grlim cijeli svijet,
zatim sam ih prinijela sebi i osjetila kako me ispunjava radost i mir. Čim sam završila
s plesom pogledala sam Amaliu, a ona se smiješila držeći glavu nagnutu u stranu dok

2 nećemo to podnositi
~ 70 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

se svjetlo s prozora odražavalo u njenim zelenim očima. Izgledala je predivno.

Nasmiješila sam se i ja njoj.
»To je bilo lijepo«, rekla je ustajući. »Osjetila sam tvoju smirenost.«
»Jesi?« Obožavala sam kad sam kroz ples uspjela izraziti ono što osjećam.
»Kristalno jasno«, rekla je. »I mrsko mi je što moram pokvariti to tvoje
raspoloženje našim završnim plesom, ali to nam je ritual. A s ritualom se ne treba
zezati, zar ne?«
»Nema šanse«, složila sam se. Pritisnula je nekoliko dugmeta na playeru. Iz
zvučnika se razlijegao Footloose i istog mi časa izmamio osmijeh. Kad je svirala ta
pjesma, jednostavno nisam mogla stajati na miru. Nije ni ona. Plesale smo po kući,
veselo se njihale i uvijale, pa sam skroz zaboravila na svoje prijašnje osjećaje.
Ali kad sam se kasnije na biciklu vraćala kući, opet sam se sjetila none. Večeras,
dok se u našoj kući bude održavao obiteljski sastanak, bit ću kod nje. Razgovarat ću
s njom. Reći ću joj da želim da na zabavu dođu moje obje majke. Nona mi nikad nije
znala reći ne.

~ 71 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

15

Te sam večeri kasno izašla iz kuće jer sam telefonski razgovarala sa Stacy.
»Bryan ima jednog prijatelja, Chrisa Turnera«, rekla je. »Pokazao mu je tvoju
sliku u školskom godišnjaku i Chris misli da si stvarno slatka i želi te upoznati!«
Moja slika u školskom godišnjaku bila je odvratna. Skinula sam naočale zbog
fotografiranja, ali sam ipak ispala kao da gledam ukriž, s iskrivljenim osmijehom, kao
da je dio mene mislio kako bih se trebala veselo smiješiti, ali drugi dio nije bilo toliko
siguran. Njezine riječi su me ipak uzbudile.
»Roditelji mi neće dopustiti izlazak sa sedamnaestogodišnjakom«, rekla sam.
»Ne moraju znati«, rekla je.
Naježila sam se. Uvijek sam osjećala žmarce kad sam razgovarala s njom. Uvijek
taj neobični osjećaj primamljivosti uz malo ljubomore. Živjela je u potpuno
drukčijem svijetu. U slobodnijem svijetu. I ja sam htjela malo te slobode.
Započela sam: »Ali kako ćemo...«
»Molly!«, zazvala je moja majka. »Pet do sedam. Vrijeme je za polazak.«
»Moram ići«, rekla sam Stacy.
»Kamo?«
»Baki. Ovdje imaju obiteljski sastanak, a ja idem baki.«
»Dobro, ja ću smisliti kako ću te spojiti s Chrisom, u redu?«
Osjetila sam uzbuđenje na pomisao da ću upoznati dečka koji misli da sam slatka.
»Super«, rekla sam.

Kad sam ušla u dnevnu sobu, Russell je premještao tatu iz kolica u fotelju s
pokretnim naslonom, pa sam pretpostavila da će tamo sjediti za vrijeme sastanka.
Kuća je mirisala na majčin čokoladni biskvit s orasima. Osjetila sam slinu u ustima.
Russell je povukao dolje nogavice tatinih hlača koje su ostale iznad čarapa za
vrijeme preseljenja iz kolica. »Mama ima vrpcu za tebe«, pogledao me tata. »To je
samo prvi dio seanse, ali nemoj s time gnjaviti nonu, pa ću ja neki drugi put s tobom
pogledati preostali dio, u redu?«
»U redu«, rekla sam. Znala sam da želi da pogledam jednu pravu njegovu seansu
terapije prije nego što s njim odem na turneju predstavljanja knjige. Mislila sam da
mi to ne treba. Napokon, cijeli život živim s njim, psihologom koji zna sve o terapiji
pretvaranja.

~ 72 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Mama je iz kuhinje provirila u dnevnu sobu. »Molly, idi«, rekla je. »Nona te
očekuje u sedam, a sad je gotovo toliko.«
»Pusa prije odlaska?« Tata me pogledao dok sam stajala pokraj fotelje.
»Pa ne idem na kraj svijeta«, rekla sam, iznenađena zahtjevom, ali sam se
svejedno sagnula, zagrlila ga oko vrata i poljubila u obraz.
»Volim te, dušo.« Nasmiješio mi se kad sam se uspravila.
»I ja tebe«, odvratila sam.
Čula sam glasove u kuhinji, a kad sam ušla unutra kako bih od majke uzela vrpcu,
teta Claudia i tetak Jim stajali su pokraj stražnjih vrata. Razgovarali su s mamom, a
Dani je stajala naslonjena na zid i očito se dosađivala. Iznenadila sam se kad sam je
vidjela. Bila sam ljubomorna što je ona, sa svojih sedamnaest godina, bila dovoljno
stara da sudjeluje u obiteljskom sastanku, a ja sa svojih četrnaest nisam.
Istovremeno sam je žalila što mora otrpjeti dozlaboga dosadne teme.
»Mislila sam da ti nećeš biti ovdje«, rekla mi je Dani. Crvene oči zmije na
piercingu njene usne blistale su na svjetlu lustera.
»I neću«, rekla sam. »Idem kod none.«
»Izvoli!« Mama mi je dala vrpcu.
»Mogu li noni odnijeti malo biskvita?«, upitala sam.
Trenutak je oklijevala, zatim popustila. »Oh, naravno«, rekla je. »Ima ga
dovoljno.«
»Evo, odrezat ću ti komad.« Teta Claudia je prišla velikom stolu na kojem su se
hladila dva lima s biskvitom. Do njih je odložila tanjur s keksima. »Možeš uzeti i malo
mojih keksa s maslacem od kikirikija.« Na njezinu velikom okruglom licu bundeve
pojavio se osmijeh. »Tako ćeš imati sve što imamo i mi.« Majka joj je dodala nož pa
je počela rezati biskvit.
»Zdravo!«
Okrenula sam se i ugledala Amaliu kako ulazi u kuhinju.
Mama je prišla aparatu za kavu i stavljala zrna kave u mlinac na vrhu, ali je
podigla glavu kad je ušla Amalia. »Bok, Amalia«, rekla je.
»Nora, ovdje divno miriše na čokoladu«, rekla je Amalia. Zatim je ugledala mene
i na licu joj se pojavilo iznenađenje. »Molly, mislila sam da nećeš biti ovdje«, rekla je.
»Upravo odlazim«, rekla sam. »Čim dobijem malo biskvita da ga odnesem noni.«
»Mogu li što pomoći?«, upitala je Amalia.
»Možeš pristaviti čaj«, rekla je moja majka nalijevajući vodu u aparat za kavu.
Promatrala sam njihova lica u potrazi za onom napetošću među njima o kojoj mi
je govorio tata. Nisu se baš izgrlile kao sestre koje se dugo nisu vidjele, ali nisam
primijetila ni traga neprijateljstvu. Nikad nisam.

~ 73 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Teta Claudia je stavila biskvit i kekse u malu bijelu papirnatu vrećicu i dodala mi
je. »Zabavi se kod none«, rekla je.
»Russell će u jedanaest doći po tebe«, rekla je mama vadeći šalice iz ormarića
iznad aparata za kavu.
»Dobro«, rekla sam. »Bok!«
Vani je još uvijek bilo svjetlo, zrak je bio blag i miomirisan, zrikavci su započeli s
pjesmom. Dok sam prolazila kroz šumu na našem imanju, na prilazni put je skrenuo
plavi automobil. Nisam ga prepoznala sve dok se nije zaustavio i dok sa stražnjeg
sjedala nije izašla tatina suradnica Janet, a Peter i njegova Helen s prednjeg. Peter i
Helen su izgledali kao svaki drugi par od četrdeset i nešto godina. Bili su otprilike
jednake visine, nosili su kaki hlače i majice - Peter plavu, a Helen zlatnožutu - i oboje
su imali kosu jednake smeđe nijanse. S druge strane, Janet se isticala, kao i uvijek.
Mahnula mi je.
»Hej, Molly!«, zazvala je i počela mi prilaziti. »Kamo ideš?«, upitala je. Nosila je
perike i činilo se da uopće ne mari tko za to zna. Svaki put kad sam je vidjela imala je
drukčiju kosu. Večeras je imala kovrčavu crvenkastu koja joj je dosezala do ramena
i izgledala čudesno uz njezinu tamnu kožu. S tom perikom izgledala je kao Whitney
Houston.
»Baki«, odgovorila sam.
»Ah.« Pogledala je Petera.
»Bess ne dolazi na sastanak?«, upitao me Peter, a ja sam odmahnula glavom.
»Osjećam miris čokolade«, rekla je Helen pa sam otvorila torbu da joj pokažem
biskvit.
»U kući ga ima još«, rekla sam. »A teta Claudia je donijela kekse s maslacem od
kikirikija.«
Peter je glavom pokazao na vrpcu u mojoj ruci. »Ti i Bess ćete večeras gledati
film?«, upitao je.
»Najvjerojatnije, ali ovo je jedna od tatinih seansi.«
»Ah, na kojoj se pretvara da obavlja terapeutski posao?« Izraz na njegovu licu
bio je više sarkastičan nego šaljiv. Helen ga je laktom munula u rebra, a Janet je
zakolutala očima.
»Izgleda da je na površinu izbilo malo profesionalne ljubomore«, rekla mi je. »Ne
obraćaj pažnju na njega.«
Bila sam prilično sigurna što misli reći. I Peter je napisao knjigu, ali je nitko nije
htio izdati.
»Moram ići«, rekla sam. Zakasnit ću dobrih dvadeset minuta.

~ 74 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Mahnuli su mi i ja sam počela hodati prema vijugavoj cesti. Tek kad sam stigla
do Paklenog brda upitala sam se što će Janet, Peter i Helen na našem obiteljskom
sastanku.

~ 75 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

16

San Diego

U mom braku je jedna sićušna pukotina. U ovom trenutku jedva je vidljiva.

Zapravo nisam sigurna zna li Aidan za nju, ali ja znam. Prošla su dva mjeseca od onog
sastanka grupe u Hope Springsu i našeg razgovora u automobilu o otvorenom
posvajanju. Te sam pukotine postala svjesna u narednih par dana nakon tog
razgovora. Vidjela sam je kad god bi Aidan spomenuo sretan život u četvero. Kad sam
to tako nazivala, glas mi je postajao pomalo sarkastičan i to ga je ljutilo, pa sam držala
jezik za zubima, ne želeći se s njim svađati. Preostalo mi je jedino nadati se i moliti
da ćemo naći biološku majku koja neće htjeti toliki stupanj otvorenosti.
Brine me ta pukotina. Ne bih htjela da nas razdvoji naša želja da dobijemo dijete,
to je posljednja stvar koju želim. Sada bismo trebali biti jedinstveni. Više nego ikada,
moramo biti tim.
Poziv koji oboje čekamo stiže dok sam na poslu. Odmah prepoznajem Zoein glas.
»Molly, pogodi što?«, kaže. »Jedna biološka majka zainteresirana je za tebe i Aidana!«
»Već?«, pitam. »Prošla su samo dva mjeseca.«
Na trenutak ušuti i po tome znam da sam krivo reagirala. Imam osjećaj da sam
bila šokirana što se to tako brzo dogodilo.
»Pa, razmišlja i o nekoliko drugih parova«, kaže Zoe, »ali bi veoma voljela
razgovarati s tobom i Aidanom. Rekla je da se zaljubila u vas čitajući vaš profil.«
Zaljubila se u nas. Istoga časa sam je zavoljela, bez obzira tko ona bila. »Aidan je
cijeli ovaj tjedan na konferenciji u drugom gradu.« Trgnem se, zvučim kao da sama
sebi podmećem klipove pod noge. »Ali ja mogu razgovarati s njom«, dodam. »Ja bih
voljela razgovarah s njom. Koliko je...?«
»Tri mjeseca«, odgovara.
»Tri mjeseca je trudna ili...«
»Ne, rodit će za tri mjeseca.«
O, moj Bože. Dobro. Duboko udahni.
»Dakle, ona - zove se Sienna - ima sedamnaest godina. Biološki otac - zove se
Dillon - jednako je toliko star, ali više nisu u vezi i on je voljan odreći se svojih
roditeljskih prava. Sienna je u svojoj školi u posebnom programu za trudnice.
Srednjoškolka je i stvarno želi završiti školovanje. Živi s majkom i mlađim bratom.«
~ 76 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Oklijeva. »Voljela bih da ti ona sama ispriča nešto više o sebi«, kaže. »Možeš li večeras
razgovarati s njom?«
Večeras radim u azilu za žene, ali bojim se navesti još jednu zapreku jer bi Zoe
mogla pomisliti kako nisam ni zahvalna ni uzbuđena. »Mogu«, kažem. »Svakako.
Jedva čekam!«

***
»Šališ se!«, kaže Aidan kad ga nazovem. »Već?« Čujem veselje u njegovu glasu.
»To je zbog onog našeg fenomenalnog pisma ‘dragoj budućoj majci’. Bili smo
čudesni!«
Nasmijem se. U mislima vidim kako se pukotina zatvara. Bit ćemo mi dobro. U
ovakvoj situaciji normalni su trenuci šizenja.
»Hoćeš li da je pitam može li pričekati dok se ne vratiš, pa da telefonski
razgovara s oboje?«, pitam.
»Ne, ne. Ne smijemo joj dati priliku da se ‘zaljubi’ u neki drugi par. Ti razgovaraj
s njom. Ionako si ti bolja od mene u tim stvarima. Dvije žene. Tako je uvijek bolje.«
»Podcjenjuješ se«, kažem. On može neusiljeno razgovarati s bilo kim.
»Kako se zove?«
»Sienna.«
»O, prekrasno ime«, kaže. »Sviđa mi se.« Brzo govori, toliko je uzbuđen. »Kad joj
je termin?«
»Za tri mjeseca«, odvratim.
»Ti bokca!«
»Znam.«
»Samo...«, kaže. »Nemoj je izrešetati, u redu?«
»Naravno da je neću izrešetati!«
»Pa, ponekad u socijalnim slučajevima na površinu ispliva odvjetnica u tebi i...«
»Stvarno?«
»Ponekad«, odgovara. »Tada djeluješ zastrašujuće. A ne želiš je zastrašiti. Budi
ljubazna.«
»Naravno.« Počinje mi ići na živce.
»Dobiva li trudničku njegu?«
»Pa... ovaj, uskoro će porod, pa pretpostavljam da dobiva.«
»Mislim da bi morala za sebe zadržati svoje mišljenje«, kaže. »Mislim reći, o
politici i... sitnicama... kao na primjer kakve filmove voliš i...«
»Aidane«, kažem, »o čemu ti to pričaš?«

~ 77 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Što ako kažeš da voliš Momke s Madisona, a ona ih mrzi? Ne isplati se riskirati i
izgubiti je radi takvih gluposti.«
»Dušo.« Nasmiješim se. Sav je nabrijan i shvaćam kako nisam samo ja nervozna
zbog svega ovoga. Sada se, za promjenu, ja osjećam smireno. »Bit će sve u redu«,
kažem. »I nazvat ću te čim završim telefonski razgovor s njom, u redu?«

Moram je nazvati u sedam i trideset. Čim se vratim kući, pripremim zdjelicu

žitarica za večeru, ali sam previše nervozna da bih jela. Umjesto toga, uđem u hodnik
i otvorim vrata dječje sobe. Nisam bila unutra otkako smo je pokazivali Poletnoj Patti
za vrijeme obilaska našeg doma. Otvorim svjetlo, stojim na ulazu i promatram
praznu kolijevku. Žudnja za djetetom obuzme me toliko silno kako već dugo nije.
Toliko je snažna da zadrhtim i moram se nasloniti na dovratak kako bih mogla
uspravno stajati. Oh, moj Bože, želim to dijete! Ta mi spoznaja donosi olakšanje.
Stvarno, stvarno to želim. Pa ipak, kad pogledam dolje pod, vidim da sam jednom
nogom koraknula unutra, ali drugu nisam maknula iz hodnika.

~ 78 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

17

Morrison Ridge

»Molly«, rekla je nona kad sam ušla u njezinu dnevnu sobu. Zagrlila me kao da
me nije vidjela cijelu jednu godinu, a ne samo par dana. Činilo mi se kao da me ne želi
pustiti, ali je na kraju to ipak učinila. »Tako mi je drago što ćeš provesti večer sa
mnom!« Još uvijek me drži za lijevu ruku. »Dođi«, rekla je. »Htjela bih ti nešto
pokazati.« Svojom hladnom rukom prima moju, ispod mojih prstiju koža joj je
svilenkasto mekana. »Nadala sam se da ćeš doći prije nego što pobjegnu«, rekla je.
»Tko?«, upitala sam i usput odložila vrećicu s biskvitom i keksima na stolić.
»Vidjet ćeš.«
Stigle smo do stražnjeg ulaza i tada mi je pustila ruku te stavila prst na usne dok
je tiho otvarala vrata. Prešle smo natkriveni trijem i ušle u njezin vrt. Nonin stražnji
vrt bilo je more guste trave okruženo velikim, zdravim rododendronima. Na
večernjem svjetlu trava je izgledala tamnozelena, u daljini sam vidjela golemi
paviljon gdje će se za dva tjedna održati ivanjska zabava. S mjesta na kojem smo sada
stajale vidjet će se vatromet.
Primila me za ruku da me zaustavi, zatim pokazala na rododendrone s naše
desne strane. »Tamo«, šapnula je.
Između dva velika grma ugledala sam kako pasu košuta i tri pjegava laneta.
Zadržala sam dah. »Tri su?«, upitala sam.
»Trojke«, rekla je. »Nikad prije nisam vidjela trojke. Čula sam da je to znak
zdravog stada.« Zvučala je ponosno kao da je ona osobno zaslužna za zdravlje više
desetaka jelena koji su tumarali Morrison Ridgeom.
»Tako su slatki«, rekla sam.
»Stavila sam im sol da je mogu lizati. Nemoj reći stricu Trevoru. On bi odmah
donio svoj luk.«
»Neću.«
»Mogla bih cijeli dan promatrati jelene«, rekla je. Zatim je uzdahnula. Večeras mi
je izgledala iscrpljeno.
Opet sam pogledala paviljon i zamislila ga krcatog veselih ljudi, tonama hrane i
glasnom glazbom, toliko udaljenog od susjeda da to nikome neće smetati. Sasvim
jasno sam vidjela taj prizor. Glupo je što ne dopušta Amalii da bude dio toga.
~ 79 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Nona«, rekla sam. »Ja bih stvarno voljela da i Amalia dođe na zabavu.«
Nona je i dalje promatrala jelena, ali je iznenađeno podigla obrve. »Molly, to je
sređeno«, tiho je rekla. Znala sam da ne želi uznemiriti jelena. »Amalia shvaća.«
»Ali ja ne shvaćam.« Teškom sam se mukom suzdržavala da ne povisim glas.
»Znam da misliš kako bi mami moglo biti neugodno ili nešto slično, ali ja sam sto
posto sigurna da ona ne bi od toga radila problem. Amalia je sada u našoj kući«,
dodala sam. »Nemaju ništa jedna protiv druge«, rekla sam. »Uvijek su se slagale.«
Nasmiješila mi se. »Molly, ti si jako mlada.« Odmaknula mi je kosu s lica. »Znam
da ne možeš razumjeti kako se zapravo osjeća tvoja majka.«
»Tata kaže da joj ne smeta Amalia.« Nije baš tako rekao, ali sam nastavila. »I
mama je htjela da Amalia živi ovdje, tako da zbog mene obje budu tu«, rekla sam. »Ja
volim i jednu i drugu.«
Nijemo me pogledala, pa sam iskoristila priliku i dodala: »Mislim da bih i ja
trebala odlučiti tko može doći.«
Opet je uzdahnula, zatim je počela grickati donju usnu. »Da, valjda bi trebala«,
napokon je rekla.
»Stvarno?« Nisam mogla sakriti iznenađenje. Odjednom sam se osjećala moćno.
»Znači, može doći?«
Kimnula je. »Napisat ću joj poruku i reći da sam se predomislila«, rekla je. »Želi
li doći, neka dođe.«
Okrenula sam se i zagrlila je. »Hvala ti!«, rekla sam malo preglasno. Košuta i
njena mladunčad podigli su glave, trgnuli repovima i otrčali u šumu.

Nonina kuća bila je prava zagonetka. Izvana je, sa svojim bijelim stupovima i
crvenom opekom izgledala kao kuća stare bogatašice. Doduše, iznutra je više sličila
lovačkoj kolibi. Okvir kamina bio je od debelih drvenih greda, a na zidu iznad njega
visjela je glava srndaća s deset parožaka kojeg je ustrijelio moj djed. Namještaj je bio
tapeciran kariranom smeđe-zelenom tkaninom, nasloni za ruke teških fotelja bili su
debeli. Nona se totalno uklapala u ovu kuću. Večeras je bila odjevena u traperice i
košulju dugih rukava na kopčanje i imala je svoju uobičajenu sijedu bubi-frizuru.
Jednostavno nije sličila nijednoj drugoj baki koje sam poznavala.
U kuhinji je iz papirnate vrećice izvadila biskvit i kekse i uredno ih složila na
težak kameni pladanj, dok sam nam ja natakala Pepsi u čaše. »Onda«, rekla je
izvlačeći dva ubrusa iz košare na stolu, »koji film želiš gledati večeras?«
»Ti izaberi«, rekla sam, »ali tata želi da najprije odgledam ovu vrpcu na kojoj je
prvi dio njegove seanse, u redu? Stvarno je kratka«, rekla sam. »Zatim ćemo
pogledati jedan od tvojih filmova.« Nona je obožavala filmove. Imala je punu policu
kaseta. Najviše je voljela one stare, poput Afričke kraljice - zapravo, bilo kojeg filma

~ 80 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

u kojem je glumila Katharine Hepburn - ali smo joj kupovali i novije za svaki
rođendan, jednostavno zato što smo ih mi htjeli gledati.
Činilo se da nije čula moje pitanje koji ćemo film gledati. Izgledala je odsutno dok
smo nosile kolu i kolače iz kuhinje, jer je najprije skrenula u dnevnu sobu, a zatim
zastala i skrenula lijevo prema sobi za razonodu i televizoru. Pomislila sam da je
nešto muči i pitala se zna li ona da sada razgovaraju o ideji strica Trevora koja se
ticala zemlje. Možda baš zbog toga nije htjela biti prisutna na večerašnjem sastanku.
»Nona«, rekla sam kad smo odložile čaše i pladanj na stolić. U ovoj sobi bila je
još jedna glava srndaća. Manja je od one u dnevnoj sobi, visjela je na zidu iznad
televizora. »Kako to da nisi na večerašnjem obiteljskom sastanku?«, upitala sam.
»Mislim da će stric Trevor pokušati sve njih okrenuti na svoju stranu u vezi zemlje.
Možda bi trebala biti tamo.«
Odjednom su joj obrazi pocrvenjeli. »Ne znam kako moj vlastiti sin može biti
toliko bešćutan prema obiteljskom nasljeđu«, rekla je sjedajući na kauč. »Odgojila
sam ga bolje od toga. Možeš li zamisliti naše prelijepe zelene padine prekrivene
asfaltom i identičnim kućama u obliku kutija u kojima ljudi žive jedni iznad drugih?
Strance koji ništa ne znaju o Ridgeu i koje nije nimalo briga?« Uzela je komad
biskvita, zatim opet sjela. »Postao je jako pohlepan!« Odmahnula je glavom. »I ta
njegova djeca! Kad su Samantha i Cal pokupili svoje stvari i odselili u Colorado, kao
da su mi zabili nož u srce.« Zagledala se u mene, pa sam kimnula. Da barem nisam
načela tu temu. »A on ih je samo tako pustio. Pa njihova je generacija trebala ostati u
Morrison Ridgeu i nastaviti tradiciju.«
»Znam«, rekla sam više zato da je utješim nego što sam se slagala s njom.
»Danielle je već jednom nogom daleko. I ti to vidiš, je li tako?«, rekla je. »Bojim
se da će sve ostati na tebi. Morat ćeš imati mnogo djece kako bi Morrison Ridge
oživio.«
Nasmijala sam se, ne mogavši zamisliti što ću raditi sutra, a kamoli zamisliti sebe
udanu i s hrpom klinaca. Obrazi su joj još uvijek bili rumeni, pa sam zaželjela da mogu
premotati vrijeme unatrag, dok smo još bile u kuhinji. Ne bih ni zucnula o sastanku.
Ipak mi nije bilo jasno zašto ona nije ondje. Trebala bi im svima reći ono što osjeća,
a ne samo meni, meni koja tu nisam mogla ništa učiniti.
»Uključi tu svoju vrpcu«, odjednom je rekla. »Ne želim više misliti na kuće-
kutije.« Uzela je komad biskvita, izula sandale, udobno se namjestila i ispružila noge
na rub stolića.
Ustala sam da stavim tatinu kasetu u video. Unutra je već bila jedna, pa sam
pritisnula dugme za njezino izbacivanje. »Gledala si film?«, upitala sam.
»Što?« Zvučala je zbunjeno. »Oh, nije film.«

~ 81 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Izvukla sam kasetu i pogledala rukom ispisanu naljepnicu. Graham i Nora,

vjenčani ples. »O, Bože.« Okrenula sam se prema njoj. »Ovo je s mamina i tatina
vjenčanja?«
»Samo njihov prvi ples.« Odjednom je ustala i uzela kasetu iz moje ruke. Sagnula
se i odložila je na nižu policu ispod televizora, »Hajde, stavi svoju«, rekla je.
Stavila sam tatinu kasetu u video i zatim sjela na drugi kraj kauča. Na ekranu
sam prepoznala tatin ured u Ashevilleu. Na jednoj od tri kožnate fotelje sjedila je
djevojčica, ali je nisam dobro vidjela jer se kamera okrenula prema tatinom licu.
Kaseta je sigurno stara više od dvije godine, jer je sjedio na uredskoj stolici i mogao
malo podignuti desnu ruku dok je govorio u kameru. Objašnjavao je da je dobio
dopuštenje pacijentice i njezinih roditelja za snimanje i pokazivanje kasete drugima,
ali će je zvati Dorianna, što nije njezino pravo ime.
»Molly, još uvijek može toliko podignuti ruku, zar ne?«, upitala je.
»Zapravo ne može«, rekla sam, što je zvučalo mnogo bolje nego »nema šanse«.
Ništa nije rekla, a ja sam se ugrizla za usnu. Trebala sam reći da je može pomaknuti
»samo malo«. Nije toliko strašno izreći tu i tamo kakvu dobronamjernu laž.
Kamera je snimala seansu pod kutom, tako da se moj tata vidio u profilu, a
Dorianna en face. Osjetila sam ponos dok sam promatrala kako razgovara s njom.
Ponos i, iskreno govoreći, ljubomoru. Dorianna - ili kako li se već zvala - bila je
nekoliko godina mlađa od mene i nisam mogla, a da ne osjetim zavist zbog načina na
koji je s njom razgovarao. Navikla sam biti jedino važno dijete u njegovu životu.
Točno sam vidjela da se sada i Dorianna osjeća veoma važnom.
Brzo sam shvatila da je njezin problem velika sramežljivost. Poznavala sam
djecu sličnu njoj. Većini ljudi bila su nevidljiva, ali me tata naučio da ih vidim. Da
prema njima budem ljubazna. »Iznenadit će te koliko imaju vrlina«, rekao je.
»Neki od najkreativnijih i najvažnijih ljudi u našoj povijesti bili su veoma
sramežljivi«, govorio je tata djevojčici. »Abraham Lincoln, Elvis Presley, Albert
Einstein, Johnny Depp.«
Nasmijala sam se. »Dodao je Johnnya Deppa radi mene«, rekla sam. Nisam znala
da sam toliko dugo bila zagrijana za Johnnya Deppa.
»Tko je to?«, upitala je nona.
»Reći ću ti kasnije.«
Tata je imao i popise disleksičara, ljudi s problemom kontroliranja gnjeva i
autista, poput lika koji je Dustin Hoffman glumio u Kišnom čovjeku. Imao je popis za
svakoga tko bi ušao u njegov ured.
Dorianna je izgledala ohrabreno tim imenima, a onda je sa suzama u očima
opisala koliko joj je zbog sramežljivosti teško u školi.
»Oh, sad ju je rasplakao«, rekla je nona.

~ 82 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Ponekad je to dobro«, rekla sam. »To znači da se stvarno uključila u seansu. Da

je zainteresirana.«
»Gdje si naučila toliko toga?«
Slegnula sam ramenima. »Tata me naučio nekim sitnicama.«
Nona se tužno nasmiješila. »Oh, Molly«, rekla je.
»Što je?«, upitala sam.
»Ništa«, odvratila je i zatim dodala: »Slama mi se srce kad vidim koliko pari.«
»Dobro je on«, uvjeravala sam je. Nikad nisam čula da se moj otac žali.
Odgledale smo vrpcu do kraja. Tata je Dorianni preporučio vježbe pretvaranja
kojim će prevladati svoju sramežljivost, ali se ekran zacrnio prije nego što smo
uspjele vidjeti rezultate.
»O, ne«, rekla je nona. »To je kraj?«
»Postoji i drugi dio«, rekla sam, »i sigurna sam da je upalilo. Ne bi odabrao tu
kasetu da nije. Ta djevojčica je sada već vjerojatno kraljica u svojoj školi.«
»Tvoj tata može tako brzo promijeniti nekoga?«
Žvakala sam komad biskvita ležeći zavaljena na kauču i s bosim nogama
naslonjenim na stolić, jednako kao i nona. »On ne bi rekao da ih on mijenja. On kaže
da se sami mijenjaju.« Odgrizla sam još jedan zalogaj biskvita. »Znaš Petera?«, upitala
sam.
»Onaj terapeut s kojim radi?«
»Da. On kaže da tata gubi novac jer ih prebrzo izliječi. Kaže da bi tata trebao
otkriti i izliječiti uzrok njezine sramežljivosti, što može trajati mjesecima i godinama,
ali tata misli da uzrok uopće nije važan i da se većina problema može brzo riješiti.«
»Hm.« Nona se zagledala u strop. »Nikad nisam shvatila tu njegovu terapiju
pretvaranja, stvarno.«
»Trebala bi pročitati knjigu koju je napisao za djecu. Stvarno je jednostavna.«
»Ti misliš da sam glupa?« Nasmiješila mi se, a meni je laknulo kad sam vidjela da
joj se popravilo raspoloženje.
»Ni u ludilu«, rekla sam i ustala. Pritisnula sam dugme za izbacivanje kasete.
»Onda, što ćemo sada gledati?«, upitala sam.
Trenutak je oklijevala, zatim je pogled zaustavila na donjoj polici ispod
televizora. »Stavi njihov ples«, rekla je. »Onaj s vjenčanja tvojih roditelja. Voljela bih
da ga vidiš.«
Iznenadila sam se. Prije nekoliko minuta praktički mi je otela tu kasetu iz ruku i
sakrila je. Uzela sam je s donje police.
»Dala sam da se stari film presnimi na kasetu«, rekla je. »Snimka je malo mutna
i traje samo tri ili četiri minute. I nema zvuka. U to vrijeme nije se mogao snimati i
zvuk. No dovoljno je dobra.«
~ 83 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Stavila sam je u video, zatim se vratila i sjela na kauč pokraj nje. Vidjela sam slike
s njihova vjenčanja, naravno. Na komodi u našoj blagovaonici bila je jedna prekrasna
fotografija. Moja majka u dugoj bijeloj vjenčanici. Iza nje stoji tata držeći ruke oko
njezina struka. Oboje se smiješe i izgledaju mnogo mlađe nego danas. No ta me
fotografija nije pripremila na ono što sam ugledala kad se snimka pojavila na ekranu.
Nije me pripremila na to da vidim kako moj tata pleše.
Plesali su na glazbu koju nisam mogla čuti. Nevjerojatno. Promatrajući ih,
osjećala sam se nekako odrvenjeno. U šoku. Snimka je bila prilično mutna pa sam
zamišljala da to uopće nije moj tata. Tko je taj muškarac duge tamne kose do ramena
koji vrti moju majku? Koji je čvrsto privuče uz svoje tijelo, a zatim je vrteći odmakne?
Ustala sam s kauča i sjela na pod ispred televizora kako bih ih bolje vidjela. »Što
svira?«, upitala sam.
»Oh, ne sjećam se«, rekla je nona. »Šteta što nema zvuka.«
Izgledali su kao da su plesali zajedno svakoga dana otkako su prohodali, uigranih
pokreta, zagledani jedno drugome u oči, toliko, toliko iskrenih osmijeha. Bez veze
sam brinula da tata više voli Amaliu od moje majke.
»Bogu hvala što je našao Noru«, rekla je nona. »Tako je pouzdana i čvrsta.
Spustila ga je na zemlju, a ako je tvom ocu trebalo nešto, to je bilo prizemljenje.«
Zahihotala se. »Ipak se, kad je birao ženu, držao utvrđenih obiteljskih vrijednosti.«
Je li to upravo uvrijedila Amaliu? Nisam znala. Toliko toga nisam znala.
Snimka je nenadano završila, a ja sam se okrenula i pogledala nonu.
»Nevjerojatno koliko je brzo obolio«, rekla sam.
»I tada je već bio bolestan, na dan vjenčanja«, rekla je.
»Znam«, odvratila sam. »Rekao mi je. Ali izgleda tako dobro. Tako zdravo.«
»U njemu je ostao još samo taj jedan dobar ples«, rekla je. »Mislim da je toga
dana bio toliko sretan da je njegovo tijelo zaboravilo na bolest.« Zurila je li ekran kao
da još uvijek gleda snimku. »Dakako, Nora je znala, ali nitko od nas nije mislio da će
bolest toliko brzo napredovati i da će biti toliko strašno. Molly, ja gledam tu snimku
i plačem«, rekla je i pogledala me. »Sada mu je život strašno težak i jako je
deprimiran.«
Deprimiran? Pomislila sam na to koliko moj tata voli svoj posao i pisanje knjiga.
Pomislila sam koliko voli mene. »Nona, mislim da nije deprimiran«, rekla sam.
»On zna jako dobro skrivati svoj jad«, rekla je.
»On nije jadan«, usprotivila sam se. »Pitaj ga. Kladim se da bi se nasmijao da te
čuje što govoriš.«
Odmahnula je rukom kao da više ne želi o tome razgovarati. »Oh, valjda govorim
ono što bi rekla svaka majka«, rekla je. »Starica brine za svog odraslog sina.«
»On se nikad ni na što ne žali«, rekla sam.

~ 84 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Čudnim pogledom zagledala se u mene. »Molly, Molly, Molly«, napokon je rekla

i zatim duboko uzdahnula. »Mislim da bismo trebale pogledati film, a ti? Bolje nego
da slušaš moje blebetanje. Izaberi film ili ću ga ja odabrati. Znaš da ćemo onda opet
gledati Kate Hepburn. Što kažeš na Hitchcocka?«
Dok sam ustajala i prilazila polici punoj njezinih filmova, odjednom me
preplavila tuga. Zar se moj tata stvarno osjećao jadno? Jesam li bila toliko obuzeta
svojim životom da nisam primijetila koliko je nesretan?

~ 85 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

18

U jedanaest je po mene došao Russell. Da me »odnese« kući, kako bi on to rekao.

Sjela sam na prednje sjedalo kombija.
»Što ste gledale?«, upitao je kad je u mraku skrenuo na cestu.
»Prozor u dvorište«, odvratila sam. »Jesi li ga ti gledao?«
»Jimmy Stewart, je li tako? Hitchcock?«
»Točno.« Prozor u dvorište je jedan od mojih najomiljenijih filmova, ali večeras
nisam bila nimalo koncentrirana. Stalno sam zamišljala svoje roditelje kako se vrte
na plesnom podiju. Kako je bilo tati kad je malo-pomalo otkazivalo njegovo tijelo?
Još uvijek sam bila uznemirena zbog onoga što je rekla nona, da je deprimiran.
Osjećala sam se kao bešćutno dijete koje nije ni primijetilo koliko je nesretan.
Tanki polumjesec djelomično su prekrivali gusti oblaci, pa je Russell uključio
duga svjetla i polako vozio zemljanom vijugavom cestom. S lijeve strane ugledala
sam skretanje prema Amaliinoj kući.
»Russelle«, rekla sam, »smeta li ti kad Amaliinu kuću zovemo ‘kolibom za
robove’?«
U mračnoj unutrašnjosti kombija jedva sam mu nazirala lice, ali mi se učinilo da
sam vidjela bljesak njegovih bijelih zuba. »Kad već pitaš«, rekao je, »da, smeta mi.
Tvoj tata je nikad tako ne zove, sigurno si primijetila. Ni tvoja mama. Čak ni Amalia.«
»Zašto je onda ja tako zovem?«, upitala sam zbunjeno, jer sam znala da ima
pravo. Ni mama ni tata je nikad nisu tako zvali.
»Ja sigurno nisam.« Nacerio se.
Nona, pomislila sam. Moje tete i stric i rođaci.
»Oprosti«, rekla sam. »Više je neću tako zvati.«
»Cijenim to.« Okrenuo se prema meni i sad sam dobro vidjela njegov osmijeh.
Opet je skrenuo pogled na cestu. »Ja sam se rodio u jednoj takvoj takozvanoj kolibi
za robove«, rekao je.
»Kako to misliš?«
»U lovačkoj kolibi u blizini Hendersonvillea.«
»Tamo je tvoja obitelj.« Prije sam ga znala čuti kako spominje Hendersonville.
»Tako je. U Sjevernoj Karolini nije bilo mnogo robova jer nije bilo mnogo farmi«,
rekao je, »ali je moj praprapradjed bio jedan od šestorice koje je posjedovao jedan
bogataš u Hendersonvilleu. Većinom su radili u kući i staji, a prema njemu su se lijepo
odnosili.« Pogledao me. »Možeš li pogoditi zašto?«

~ 86 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Jer je izvrsno radio svoj posao?«

Nasmijao se. »Mislim da nije zbog toga.« Nekoliko trenutaka se tiho cerekao, a
zatim je rekao: »Priča se«, napokon je rekao, »da je bio gospodarev sin.«
»Gospodarev...? Oh«, rekla sam. »Oho.«
»Naučili su ga čitati i pisati, što je bilo protuzakonito, ali sva sreća za nas, njegove
potomke, jer smo svi shvatili koliko je važno obrazovanje. Kad je moj praprapradjed
oslobođen, gazda mu je poklonio kolibe za robove i trideset jutara zemlje. Tako smo
tamo dobili svoj dom, jednako kao što ga i ti imaš ovdje, samo što je malo manji. Tamo
žive moja mama, sestre, tete i jedan ujak. Ja sam se rodio u jednoj od tih koliba.« Opet
me pogledao. »Doduše, nikad ih nismo zvali ‘kolibe za robove’«, rekao je. »Zovemo ih
domom.«
Pokušala sam zamislih kako Russell odrasta u svom domu sličnom Morrison
Ridgeu. »Tvoj praprapradjed bio je pravi srećković«, rekla sam pitajući se kako su se
odnosili prema drugim robovima.
»Da, bio je«, odvratio je, zatim dodao: »Njegova mama vjerojatno nije bila toliko
sretna.«
Trebalo mi je neko vrijeme da shvahm što misli reći, a kad sam napokon skužila,
nisam znala što bih mogla reći. Stigli smo do Paklenog brda, pa je ubacio u manju
brzinu. Čekala sam dok nismo stigli do podnožja i zatim promijenila temu. Prešla sam
na ono što me stalno mučilo.
»Misliš li da je moj tata sretan?«, upitala sam.
»Sretan?« Zvučao je kao da ga je pitanje iznenadilo. »Zašto me to pitaš?«
»Nona je rekla nešto što me nagnalo na razmišljanje. Rekla je da je deprimiran,
a... ja to nikad nisam primijetila na njemu, pa sam pomislila da to možda skriva od
mene.«
Šutio je, otvarajući i zatvarajući šake na volanu. Nije mi se sviđala njegova šutnja.
Htjela sam da mi kaže kako je moj tata u cijelosti zadovoljan svojim životom. A on
dugo vremena ništa nije govorio.
Htjela sam mu opet postaviti to pitanje, kad je napokon progovorio. »Molly, tvoj
se tata mora nositi s veoma teškom situacijom«, rekao je skrećući na naš prilazni put
i ugasivši motor. »Na nama je samo da učinimo sve što je u našoj moći da mu život
bude podnošljiv.« Zatim me pogledao. »Ti si osoba koja ga najviše usrećuje, Molly«,
rekao je. »Nemoj to zaboraviti.«

Kad smo Russell i ja ušli kroz prednja vrata kuće, sastanak je davno završio. Svi
su već otišli, čula sam tatu kako pjeva u spavaćoj sobi. Često je znao pjevati svakakve
pjesme dok se u kolicima vozio po kući, ali sam shvatila da je prošlo jako dugo
vremena otkako sam ga čula da pjeva. Glasno je pjevao »Take It to the Limit« grupe
Eagles. Pogledala sam Russella, a on se nasmiješio.
~ 87 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Takvih nema mnogo«, rekao je.

Dok sam išla prema njihovoj spavaćoj sobi, čula sam kako mama posprema
kuhinju. Tata je ležao na krevetu, glave naslonjene na dva jastuka i mirna tijela, kao
i uvijek. Čim sam ušla, ušutio je usred pjesme.
»Hej, Moll!«, rekao je. Kimnuo je na usko mjesto između kraja madraca i njegova
tijela, pa sam sjela - jako oprezno. Jednom, prije nekoliko godina, sjela sam na
njegovu vrećicu s mokraćom i napravila veliki nered koji je kasnije Russell morao
počistiti. »Kako ti je bilo kod none?«, upitao je.
»Dobro«, odvratila sam. »Odgledale smo snimku Dorianne i film.« Nisam mu
htjela spominjati snimku plesa s vjenčanja. »Kako je na kraju ispalo s Doriannom?«,
upitala sam.
»Izvrsno«, odvratio je. »Znala se dobro pretvarati. Sramežljiva djeca su često
jako dobra u tome, jer se toliko mnogo vremena bave svojim mislima. Koji ste film
gledale?«
»Prozor u dvorište.«
»Ah, izvrstan film! Oduvijek mi se sviđao jer je u njemu Jimmy Stewart invalid.
Barem privremeno. Pa ipak ga ta invalidnost nije skroz onesposobila.«
»Tako je«, složila sam se.
»Zatim i ono što Hitchcock kaže o braku.« Podigao je obrve. »I, dakako,
feministički aspekt lika koji glumi Grace Kelly.«
Zastenjala sam. »Ti znaš sve toliko raskomadati da pokvariš svu zabavu«, rekla
sam.
»Oh, stvarno?« Nasmijao se. »Tvoja mama malo sliči na nju, ne misliš li i ti tako?«
»Na koga? Grace Kelly?«, upitala sam u nevjerici, ali sam se ipak uspjela suzdržati
da ne prasnem u smijeh. Stacy mi je rekla da je mozak najveća erogena zona. Možda
je to bilo jedino mjesto gdje se sada mogao seksati moj tata - u svom mozgu - i ako je
vidio Grace Kelly kad god je pogledao moju majku, ja mu nisam namjeravala uništiti
tu fantaziju. »Malo«, složila sam se. Sklopila sam ruke na krilu. »Onda, kako je prošao
sastanak?«, upitala sam.
»Bio je... osvježavajući.« Nasmiješio se. I izgledao je svježe.
»Kako to da su na njemu bili Janet, Peter i Helen?«, upitala sam.
»Oh, znaš«, rekao je, »ponekad je dobro kad je prisutan svježi mozak ili dva.«
»Stric Trevor se predomislio o prodaji zemlje?«, upitala sam.
»Pa, Trevor je u biti ostao šupak, ali nemojmo sada pričati o njemu. Legni ovdje
i pjevaj sa mnom, u redu?« Kimnuo je prema maminoj strani kreveta. »Odaberi neku
pjesmu Eaglesa i započni.«

~ 88 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Dugo je prošlo otkako smo zadnji put pjevali zajedno. Dok sam bila mlađa, često
smo to radili. Popela sam se na njega i bacila dolje na maminu stranu kreveta. »‘Lyin’
Eyes’«, rekla sam.
»Zar sav taj silni tekst!«, rekao je. »Kladim se u pet dolara da se nećeš sjetih svih
riječi.« Radio je ovo otkako sam bila klinka - kladio se da neću napraviti nešto za što
sam bila sigurna da mogu. Zbog toga sam se sada osjećala kao da imam osam godina,
ali sam mu večeras htjela udovoljiti, pa sam pristala.
»Može«, rekla sam i započela s prvim stihom. Otpjevali smo svaki stih, a ja sam
mahala rukama po zraku svaki put kad bi započeo pripjev. Više puta pobrkala sam
riječi, ali je i on.
»Dobro obavljeno«, rekao je nakon što smo završili. »Reći ću mami da ti sutra da
pet dolara.«
»Dobro«, rekla sam sretno promatrajući strop iznad nas. Bio je tako dobro
raspoložen i znala sam da se nona nepotrebno brine. Voljela bih da ga je mogla sada
vidjeti. Osjetila bi olakšanje.
»Što misliš o toj ženi u ‘Lyin’ Eyes’?«, upitao je. »Ostavlja muža zbog bivšeg dečka,
ali svejedno nije sretna.«
»Ona je drolja«, jednostavno sam rekla.
»Hm. Prilično grubo rečeno, nije li? Što ju je motiviralo?«
Sjetila sam se teksta. »Udana je za muškarca koji ima ruke hladne kao led«,
odvrahla sam. Zatim sam se okrenula na bok i veselo ga pljesnula po ramenu. »Opet
to radiš! Opet seciraš. To je samo pjesma. Zar ne možeš jednostavno uživati u njoj, u
takvoj kakva je?«
Okrenuo je glavu prema meni. Iznenadio me njegov ozbiljan pogled. »Imaš
pravo, Molly, curo«, rekao je. »Život je prekratak da ga analiziramo. Potrudit ću se.«
»Molly, zar još nisi ohšla na spavanje?«, rekla je mama ušavši u sobu i noseći
hrpu uredno složenih tatinih majica.
»Pjevali smo«, rekla sam.
»Da, čula sam.« Otvorila je gornju ladicu komode i spremila majice. »Ali sada
moraš na spavanje«, rekla je. »Prošla je ponoć.«
»Nora, nakon svih ovih godina napokon sam shvatio na koga me podsjećaš«,
rekao je tata.
Zatvorila je ladicu i okrenula se prema njemu. »Na koga?«, upitala je.
»Na Grace Kelly«, odvratio je.
Nasmijala se. Lagano ga je udarila po nozi, zatim zataknula pramen plave kose
iza uha i tada je odjednom i mene podsjetila na Grace Kelly. Nasmiješila se tati.
Razmijenili su poglede u koje ja nisam bila uključena. Nisam trebala ni vidjeti te
poglede.

~ 89 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Idem na spavanje«, rekla sam, ustala s njezine strane kreveta i krenula prema
vratima.
»Lijepo spavaj«, rekla je. Zvučala je kao da je tisuću kilometara daleko od mene.
»‘Noć, dušo«, rekao je tata, ali nije micao pogled s maminog lica.

~ 90 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

19

San Diego

Na poziv se javi Sienna, a mene istoga časa zaprepasti njezin tenor dok izgovara
»halo«. Ima dubok glas, podsjeća me na glumicu Juliu Stiles i zvuči kao da je starija
od sedamnaest godina. Sjetim se Amalie. Ona je, kad je nosila mene, imala dvadeset
dvije. U mislima telefonski razgovaram s trudnom Amaliom i osjećam iste one
pomiješane osjećaje ljubavi i gnjeva koji me obuzmu kad god se sjetim svoje biološke
majke.
Smiješno, pomislim. Ovo je neznanka. Sedamnaestogodišnja neznanka.
»Moj muž i ja smo jako sretni što želiš razgovarati s nama, Sienna«, kažem.
»Znam da ćeš razgovarati i s drugim obiteljima i...«
»Već sam razgovarala s njima«, kaže. »Nije baš dobro prošlo.«
Moje raspoloženje malo živne. Umirem od znatiželje, želim je pitati zbog čega
razgovor s drugim obiteljima »nije baš dobro prošao« kako ne bih napravila istu
grešku kao i oni, ali uspijem se suzdržati i ne pitam ništa.
»Sigurno je jako stresno razgovarati s ljudima kad je toliko toga nesigurno«,
kažem. »I ja sam malo nervozna zbog ovog razgovora.«
Dugo vremena ne govori ništa. Bojim se da je prekinula. Zatim shvatim da plače.
»Sienna?«, ispipavam. »Jesi li dobro?«
»Jesam«, uspijeva izreći.
»Ovo je stvarno teško, ha?«
»Stvarno.«
»Možeš li mi pričati o tome? O tome kako se osjećaš?« Sjetim se da je Zoe rekla
kako s biološkim majkama treba prvi put veselo razgovarati. O stvarima koje volimo
raditi. O vremenu. Kako ne bismo smjeli odmah započeti o posvajanju. Ali eto nas.
Šmrče. Grizem usnu dok čekam. Glas joj je dubok i zvuči odraslo, ali plače kao
mala djevojčica i zato mi se zbog nje slama srce.
»Samo..,«, započne, »samo se želim uvjeriti da sam našla savršen dom za svoju
bebu. Zeznula sam stvar kad sam ostala trudna i sada joj dugujem osigurati dobar
dom. Savršen dom.«

~ 91 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Njoj. Djevojčica je! Jedva čekam da kažem Aidanu. »Sienna, mislim da savršen
dom ne postoji«, kažem polako. »Ali svakako postoje dobri domovi i mislim da ga
moj muž i ja možemo omogućiti tvojoj bebi. Želiš li znati nešto o nama?«
»Ne. Mislim reći, imam sve informacije u vašoj mapi. Sviđa mi se što već imate
djevojčicu, pa će moja beba imati sestru. I imate psa. Oduvijek sam htjela psa, ali...«
»Sienna?«, prekinula sam je. Srce mi se stegnulo. »Mislim da si pomiješala našu
mapu s nečijom drugom. Mi nemamo djevojčicu. Ni psa. Iako možemo nabaviti psa.«
Nikad nismo o tome razgovarali, ali ću jako rado nabaviti psa ako to znači da ću dobiti
i bebu.
»Šalite se«, kaže. Čujem kako šuška papirima. »Kako se ono zovete?«
»Ja sam Molly«, kažem. »Moj muž je Aidan.«
»Oh, sranje. Sve sam pomiješala.«
Zatvorim oči. Bojim se da ću i ja zaplakati. Odjednom se želim natjecati s tim
parom koji ima malu djevojčicu i psa. Ono što je najbolje za bebu, podsjetim se. »Pa,
svejedno možemo malo porazgovarati. Sigurno si pročitala i našu mapu, pa...«
»Da, dobro, upravo sam našla vašu. I ona mi se sviđa. Sviđaju mi se oni blizanci.«
»Da! To smo mi. Blizanci su naši nećaci. Zar nisu prekrasni?«
»Jesu.« Čujem kako se sada smiješi i to me malo ohrabri. »Izgledaju istinski
sretni. Vi živite u blizini?«
»Samo nekoliko kilometara dalje. Tvoja beba će ih često viđati. Odrast će zajedno
kao pravi sestrična i bratići.«
»Super«, kaže.
Zavlada tišina, a meni je mozak prazan. Još uvijek sam uzdrmana zabunom.
Mučim se, ne znam što reći.
»Kako se osjećaš?«, pitam. »Je li trudnoća teška?«
»Ispočetka sam povraćala, ali sada sam jednostavno... umorna od toga što sam
toliko debela. Samo želim da to čim prije završi.«
»Da, mogu zamisliti«, kažem. Kad sam nosila Saru, nisam stigla do toga da se
osjećam debelo. Voljela bih da jesam. »Mislim da si stvarno hrabra«, kažem.
»Donijela si tešku odluku da ćeš roditi bebu i sada ti je teško odabrati kojoj ćeš je
obitelji dati - obitelji koja će joj omogućiti lijep život.«
Opat taj muk. »Moje prijateljice u školi kažu da strašno griješim.«
»Zbog čega to kažu?«
»Idem u razred s curama koje su trudne ili su već rodile«, kaže. »Samo ću se ja
odreći bebe.«
Drago mi je što je načela temu posvajanja. »Mislim da to nije odricanje«, kažem.
»Ti joj samo želiš pronaći pravi dom. Omogućiti joj stvari koje sada ne možeš priuštiti
ni sebi.«
~ 92 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Da, ali kažu da je sigurno ne volim kad je dajem... na posvajanje. Ali volim je.
Stvarno je volim.«
»Mislim da je voliš i previše kad si donijela tako tešku odluku.«
»Točno.«
Obje ušutimo. Nisam sigurna što bih još mogla reći. Ne sviđa mi se ovo. Ne sviđa
mi se što moram birati prave riječi kako bih joj se svidjela.
»Možeš li mi nešto reći o bebinu ocu?«, pitam.
»On je pravi šupak«, odgovara.
»Oh. Žao mi je. Dugo ste bili zajedno?«
»Ne želim razgovarati o njemu.«
Vrijeme je da ubacim u veću brzinu, pomislim. »Sienna, bi li htjela da se osobno
upoznamo?«, predložim. »U petak se moj muž vraća kući s poslovnog puta. Ako želiš,
možemo se naći na ručku u subotu.«
Oklijeva. Opet čujem šuškanje papira pa brinem da ne provjerava svoj raspored.
Možda će nas ugurati među sastanke s drugim potencijalnim usvojiteljima.
Primjerice, s onim parom koji ima psa. »U redu«, kaže.
»O, izvrsno. Ti si u Leucadii, je li tako? Ima li tamo kakav restoran u kojem se
možemo naći?«
Kaže mi naziv za koji nikad nisam čula. Ja joj dajem svoju e-mail adresu i broj
našeg telefona. »Molim te, pošalji mi e-mail ukoliko imaš kakvih pitanja, a ja ću te
nazvati u petak navečer da potvrdimo dogovor za subotu. U redu?«
»U redu«, odgovara, zatim dodaje: »Upravo sam se nečega sjetila.«
»Čega?«
»Zovete se Molly. Tako se zove moja mačka. Možda je to kakav znak.«
Srce mi poskoči. »Kladim se da jest«, kažem smiješeći se. »Čujemo se u petak.«

~ 93 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

20

Morison Ridge

Naredno jutro provela sam tipkajući za tatu. Išlo mi je malo sporije nego inače
jer nisam dobro spavala. Iako je bio jako dobro raspoložen nakon obiteljskog
sastanka, stalno sam mislila na ono što je rekao Russell: Na nama je da damo sve od
sebe kako bi mu život bio podnošljiviji. Polovicu noći zurila sam u svoj mračni strop i
smišljala načine na koje bih to mogla učiniti. Odgojili su me tako da vjerujem kako
mogu ostvariti sve što želim, zato se nije radilo o tome mogu li učiniti njegov život
podnošljivijim, već kako to učiniti. Ležeći tako, smislila sam par dobrih ideja. Prvo,
podsjetit ću ga kako stalno govori koliko voli svoj posao. Njegove su knjige utjecale
na mnoge živote i svakoga dana pomaže svojim pacijentima. Istaknut ću mu to.
Moram to napraviti diskretno, tako da ne shvati što radim. Drugo, sjetila sam se kako
bih mu mogla ovo ljeto učiniti zabavnijim. Zamolit ću ga da odemo u Carowinds,
tematski park koji sam obožavala, ali sam tada shvatila da bi to meni bilo zabavno, a
ne njemu. Tada sam se sjetila žičare. Na njoj se osjećao slobodno, govorio je. Znala
sam da se već nekoliko godina nije vozio žičarom. Ja ću to promijeniti. Promijenit ću
mnoge stvari. Ovoga ljeta učinit ću sve kako bi bio sretan što je živ.
»Imam ideju«, rekao je tata dok sam otvarala dokument za pretposljednje
poglavlje njegove knjige. Ostvarit će svoj cilj i do kraja ljeta završiti knjigu. »Tvoja
prijateljica Stacy živi na putu do mog ureda, je li tako? Što kažeš na to da te od vežemo
tamo kad me Russell bude vozio na posao u ponedjeljak poslijepodne? Da te
ostavimo nekoliko sati kod Stacy? Naravno, ako njezina mama pristane. Pokupit
ćemo te kad se budemo vraćali kući.«
»Super«, rekla sam. Stacy i ja smo skoro svaki dan telefonski razgovarale, ali je
nisam vidjela cijeli jedan tjedan, otkako smo prespavale u vikendici. Naši su
razgovori bili čudni jer sam ja govorila o New Kidsima, a ona o Bryanu koga je sada
zvala svojim dečkom te o Chrisu, onom dečku s kojim me htjela spojih. Svaki put kad
bi počela govoriti o njima osjećala sam mješavinu uzbuđenja i uznemirenosti. Skoro
sam opet uzela svoj ametist kako bih se smirila. Zapravo sam ga i planirala uzeti iz
tajnog skrovišta kad sljedeći put dođem u vikendicu. »Kasnije ću je nazvati i pitati je
li to u redu«, rekla sam.
»Izvrsno«, rekao je, zatim kimnuo prema kompjutoru. »Spremna za jedanaesto
poglavlje?«, upitao je.

~ 94 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Opet mi je počeo diktirati i ja sam tipkala. Radili smo tako još pola sata, a zatim
je rekao da je dosta za danas. Spremila sam dokument, potom se okrenula prema
njemu.
»Znaš li što bih danas stvarno htjela raditi?«, upitala sam.
»Što to?«
»Otići na žičaru!«, rekla sam.
»Zičaru?«, upitao je. »Odakle ti ta ideja?«
»Ali želim da ideš i ti«, rekla sam. »Stvarno.«
»O, Bože, Molly. Znaš li koliko je to posla za Russella?«
»Neće mu smetati.« Bila sam prilično sigurno da je tako. »A i ja mu mogu
pomoći.«
»Mislim da ne...«
»Ma, daj«, molila sam. »I sam znaš da to želiš.«
Nasmiješio se, zatim pogledao kroz prozor. »Danas je lijep dan«, priznao je.
»Vidjet ćemo ima li Russell vremena. Ali najprije bih želio da mi učiniš jednu uslugu.«
»Naravno«, rekla sam.
»Otvori novi dokument.«
Htjela sam svisnuti. Jutros smo satima radili. No poslušno sam otvorila novi
dokument na kompjutoru. »Spremna sam«, rekla sam držeći ruke na tipkovnici.
»Sada na sredini napiši riječi pretvarajte se da plešete.«
»Što?«, nasmijala sam se.
»Dobro si čula. Pretvarajte se da plešete.«
Natipkala sam rečenicu. »To je za nekog od tvojih pacijenata?«
»Sada to isprintaj«, rekao je, ne obazirući se na moje pitanje.
»Kako hoćeš.« Uključila sam pisač, stranica je polako ulazila u njega.
»Sada uzmi omotnicu.«
Otvorila sam ladicu stola i izvadila omotnicu. »Presavij papir, stavi ga unutra i
zalijepi omotnicu.«
Napravila sam što je tražio. »A sada, na koju glazbu najviše voliš plesati kod
Amalie?«
Malo sam razmišljala. »Rahmanjinov drugi koncert«, odgovorila sam.
»Blagi Bože!«, nasmijao se. »Navukla te da plešeš na glazbu istočnoeuropskih
kompozitora? Na glazbu zbog koje se režu žile. Preteško!«
Nadurila sam se. »Ja mislim da je prekrasna«, rekla sam.
Prestao se smijati, ali teškom mukom. »Imaš pravo. Prekrasna je. Ali nama treba
nešto lakše.«

~ 95 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Na kraju uvijek stavi ‘Footloose’ i tada jednostavno plešemo. To nam je

tradicija.«
»Kenny Loggins?«, upitao je.
»Aha.« Otpjevala sam nekoliko stihova tresući glavom u ritmu pjesme, a on je
kimnuo.
»Savršeno«, rekao je. »Na omotnicu napiši: uz pjesmu ‘Footloose’.«
Zastala sam s rukom iznad omotnice. »Tata, čemu ovo služi?«, upitala sam.
»Samo napiši.«
I jesam.
»Dobro, ostavi omotnicu na stolu. Mama će se pobrinuti za nju.«
Naslonila sam je na pisač i pogledala ga. »Je li ovako dobro?«, upitala sam.
»Savršeno«, odvratio je. »A sada potraži Russella i pitaj ga ima li vremena odvesti
nas do žičare.«

~ 96 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

21

Rusell je bio u kuhinji i spremao u bočice tjednu dozu tatinih tableta. Čekala sam
za stolom dok nije završio. Tableta je bilo mnogo manje nego prije, jer je tata prestao
uzimati neke eksperimentalne lijekove. Od njih mu je bilo samo gore. Mama je htjela
da se uključi u neku drugu studiju, ali nije bio prikladan zbog vrste multiple skleroze
od koje je bolovao.
Russell je stavio poklopac na posljednju bočicu tableta i pogledao me. »Što
smišljaš?«, upitao je.
»Možeš li danas tati i meni pomoći da se malo provozamo žičarom?«
Iznenađeno je podigao obrve, a zatim se nasmiješio. »Pametna ideja, Molly«,
rekao je i spremio bočice u kutiju. »On obožava žičaru.«
»O, izvrsno!«, zapljeskala sam. »Hoćeš li?«
»Hoću, ali će mi trebati pomoć.«
»Možda je stric Trevor kod kuće«, rekla sam. To što će stric Trevor biti s nama
malo će nam pokvariti zabavu, ali bio je mišićav i jak, a baš to nam je trebalo.
Odmahnuo je glavom. »Nakon sinoćnjeg sastanka čisto sumnjam da će Trevor
htjeti pomoći tvom ocu«, rekao je. »Možda Amalia. Ne treba nam sirova snaga. Samo
još jedan par ruku.«
Nazvala sam Amaliu, a ona je rekla da će jako rado pomoći. Rekla sam joj da ćemo
je pokupiti za otprilike sat vremena. Zatim sam iz naše šupe donijela remenje i dvije
kacige i stavila ih u stražnji dio kombija.
Tata je sjedio na svojoj stolici usred drugog reda sjedala, a ja sam sjela naprijed
s Russellom. Motor se nije pokrenuo kad je Russell okrenuo ključ. Začulo se
štektanje, ali nikako da upali. Osjetila sam razočaranje. Sve ovo nizašto? Ipak, upalio
je, pri trećem pokušaju.
»Grahame, morao bih odvesti kombi na popravak«, rekao je pogledavši tatu u
retrovizoru. »Kakav ti je raspored sljedeći tjedan? Možemo li koji dan biti bez
kombija?«
»U utorak«, rekao je tata. »Čini se da je u pitanju baterija.«
Naš kombi je vrijedan gotovo jednako kao i kuća, uvijek je govorio tata. Bio je
posebno napravljen radi njega i njegove stolice i obično je bio pouzdan, ali je
povremeno znao zatajiti. Bez njega tata nije mogao nikamo, a ja sam strahovala da
će nam Russell upropastiti cijelu ovu pustolovinu. Što ako kombi crkne na platformi
pa se ne budemo mogli vratiti kući?

~ 97 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

No on je ubacio u brzinu i napokon smo krenuli. Dok smo se vozili vijugavom

cestom, sinulo mi je da bih usput mogla uzeti svoj ametist.
»Možemo li svratiti do vikendice?«, upitala sam dok smo se približavali stazi koja
vodi prema vikendici. »Moram nešto uzeti.«
»Naravno«, rekao je Russell. Stao je sa strane ceste u blizini staze i pustio motor
da radi, a ja sam iskočila iz kombija i potrčala stazom prekrivenom bršljanom i
lišćem. U vikendici sam se popela na svoj krevet ispod budnih očiju Johnnya Deppa.
Skinula sam lažni kamen sa zida, rukom potražila ametist i spremila ga u džep
kratkih hlača.
Kad sam se vratila u kombi, tata i Russell su razgovarali o bejzbolskom timu
Asheville Tourists, ali su prestali čim sam ušla. Russell je nastavio voziti.
»Uzela si ono što ti treba?«, upitao me tata kao da sve zna.
»Aha.« Sjetila sam da sam mu rekla kako sam ametist spremila u tajno skrovište.
Vjerojatno je mislio da mi treba zbog vožnje na žičari. Neka samo tako misli. Ne mora
znati da mi treba zbog onih »želim te spojiti s tim dečkom« razgovora sa Stacy.
Russell je skrenuo na usku stazu koja vodi do Amaliine kuće. Truckali smo se
neko vrijeme, a kad je stao na čistini ispred njezine kuće, vidjeli smo je kako sjedi
vani na panju koji je netko prije moga rođenja istesao u stolicu.
Otvorila je bočna vrata kombija i ušla te sjela uz tatinu stolicu. Cijeli se kombi
napunio mirisom kozokrvine njezine kose.
»Bok svima«, rekla je. Ispružila je ruku i stisnula mi rame.
»Bok«, rekla sam, a Russell je krenuo prema cesti.
»Kako se osjećaš nakon onoga sinoć?«, čula sam kako pita tatu. Zar je to govorila
o sastanku? To je bio jedini jučerašnji događaj, barem koliko je meni poznato, ali mi
se učinilo čudnim što ga to pita.
»Izvrsno«, odgovorio je tata. »A ti?«
Nije odmah odgovorila ili je možda govorila jako tiho pa je nisam čula. Zatim je
rekla nešto što je zvučalo kao slomljeno srce, a tata je opet rekao nešto što nisam
mogla čuti. Pogledala sam Russella, ali on nije micao pogled s ceste i pretvarao se kao
da ne čuje razgovor iza nas. Pokušala sam učiniti isto što i on.
Prošli smo uz noninu kuću, zatim skrenuli u šumu i s naše desne strane izvirila
je platforma žičare. Iako je prošla godina dana otkako je netko od nas bio ovdje, svi
smo znali što nam je činiti. Russell je spustio rampu na kombiju, a Amalia je niz nju
spustila kolica. Ja sam iz stražnjeg dijela kombija uzela remenje i kacige, dok je
Russell prišao kablovima koji su visjeli s platforme visoko iznad nas.
Amalia je dogurala tatu do podnožja platforme, a ja sam dodala Russellu jedan
komplet remenja i jednu kacigu, a zatim krenula prema stubama koje su vodile na
platformu. »Tata, vidimo se vrhu!«, viknula sam.

~ 98 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Prešla sam sto trideset i dvije stube bez zastajanja da uhvatim dah, ali sam pri
vrhu već stvarno polako hodala. Zaboravila sam koliko je ovdje lijepo. Odložila sam
remenje i kacigu i duboko udahnula čisti planinski zrak. Stojeći do dizalice pogledala
sam preko ograde i vidjela kako se Russell i Amalia muče opasati remenjem tatino
nepokretno tijelo. Nakratko sam osjetila grižnju savjesti što sam uopće predložila
žičaru. Možda sam mu ovime samo pogoršala stanje. Kad god sam morala pomaknuti
neki dio njegova tijela shvaćala sam zbog čega Russell ima one velike i napete mišiće
na rukama. Jednom sam čula kako je stric Trevor rekao da je podizanje tate isto što i
podizanje »mrtvog tijela«, ali ga je Russell prekinuo uputivši mu ubojit pogled.
»Bok, vi dolje!«, viknula sam, nastojeći da mi glas zvuči veselo, većinom radi sebe
same.
Amalia je podigla glavu i mahnula mi. »Kakav je zrak tamo gore?«, doviknula je.
»Čudesan!«, odvrahla sam.
I Russell me pogledao. »Pričvršćen je«, rekao je. »Spremna?«
»Aha. Reci kada.«
»Sada«, odvratio je.
Pokrenula sam dizalicu i promatrala kako kablovi podižu tatu iz kolica. Ovo je
prije više godina osmislio stric Trevor, onda kad se tata više nije mogao uspinjati
stubama. Tata se polako podizao u zrak, a ja sam gledala kako njegova plava kaciga
dolazi sve bliže i bliže meni. Dizalica je toliko gasno zacvilila i zaštropotala da bih se
stvarno zabrinula da nisam znala kako su ti zvuci potpuno normalni. Russella i
Amalie više nije bilo dolje, pa sam znala da se stubama uspinju na platformu. Nadala
sam se da će barem jedno od njih stići na vrh kad tata bude u razini s platformom.
Nikad ga nisam sama povukla na platformu i čisto sam sumnjala da bih to uopće
mogla. Kako se tata sve više približavao, uočila sam koliko mu je tijelo ukočeno. Noge
su mu mlohavo visjele u zraku, ruke ukočene visjele uz bokove. Kao da gledam mrtvo
tijelo. Morala sam odvratiti pogled na šumu, toliko mi se stisnulo grlo.
Čula sam kako se Russell i Amalia približavaju, usporili su korake, disanje im je
ubrzano. Dizalica je za tren podigla tatu na platformu, pa sam je isključila. Visio je
tamo i smiješio mi se.
»Hej, tata«, rekla sam i otvorila vrata sa strane platforme.
»Hej, mala«, rekao je.
»Evo nas, evo nas!«, viknula je Amalia čim su ona i Russell stigli na platformu.
Presavila se da dođe do daha, kosa joj je skoro dodirnula drveni pod.
»Odlično obavljeno, Molly«, rekao je Russell. Jednom rukom držao se za ogradu,
leđni mišići ispod crne majice napeli su mu se dok je drugom pokušavao dohvatiti
konopac i privući tatu na platformu. Ja to nikad ne bih mogla sama. Tata je začas bio
na platformi i tada je Russell maknuo kopče njegova remenja s konopca. Zatim smo

~ 99 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Amalia i ja pridržavale tatu u sjedećem položaju dok Russell nije namjestio kopče
tako da tata bude tridesetak centimetara iznad poda.
»U redu«, rekao je Russell uspravivši se. Dodao mi je jedan voki-toki. »Idem na
drugi kraj i reći ću ti kad ga moraš pustiti.« Žičara je završavala na tlu punom
mekanih borovih iglica. Imala je sustav kočenja koji je usporavao kretanje prije
ulaska u šumu, ali u slučaju moga tate, svejedno je još netko morao biti u blizini da
mu pomogne zaustaviti se.
Tata se stvarno nije šalio kad je rekao koliko Russell ima posla oko žičare,
pomislila sam. Kad je Russell krenuo prema stubama, uhvatila sam ga za ruku, a on
me iznenađeno pogledao.
»Hvala ti.« Pokušala sam to tiho reći, tako da čuje samo on i mislila sam da sam
uspjela.
Nasmiješio mi se. »Nema na čemu, Molly«, rekao je jednako tiho. »Sve je u redu.«
Osluškivala sam kako se spušta stubama, zatim sam se okrenula prema tati. Visio
je otprilike metar iznad platforme, noge su mu dodirivale vrata koja će ga zadržavati
dok mi Russell ne da znak. Sjela sam na platformu pokraj vrata, a Amalia s druge
strane, obje okrenute prema tati. Nakon nekoliko minuta čule smo kako je Russell
pokrenuo motor kombija, pa sam uzdahnula od olakšanja, zahvalna što se pokvarena
baterija izgleda popravila sama od sebe.
Amalia je promatrala tatu. »Neudobno ti je?«, upitala ga je.
»Uopće«, odvratio je. »Čekam.«
Osjećala sam se čudno s tatom i Amaliom. Bila sam potpuno svjesna da sjedim
sa svojim biološkim roditeljima. Ako se ijedno od njih slično osjećalo, to se nije
vidjelo na njihovim licima. Amalia je zabacila glavu i zatvorila oči da osunča lice na
ono malo sunčevih zraka koje su dopirale kroz drveće, a tata je izgledao zadovoljno
što tako visi iznad platforme. Ja sam držala voki-toki na golom koljenu i zurila u njega
kao da ću tako ubrzati Russella.
»Kad si se zadnji put vozila na toj stvari?«, upitao je tata Amaliu.
Spustila je glavu i pogledala ga, odmičući jedan debeli pramen kose s ramena.
»Zapravo, prije nekoliko tjedana«, odvratila je.
»Što?« Razrogačeno sam je pogledala. »Mislila sam da se nitko nije vozio od lani.«
»Ti se nisi vozila od lani«, rekla je. »No Trevor je htio provjeriti smetaju li kakve
nove grane ili nešto drugo što bi moglo nekoga udariti po licu, pa sam se dobrovoljno
javila. Russell nam je pomagao.«
Tata se nasmijao. »I što bi napravila da te neka grana maznula po licu?«
»Pa onda ne bih bila ovdje da vam ovo pričam«, nasmiješila se.
»Molly?« Voki-toki je odjednom oživio od Russellova glasa i smetnji. Uspravila
sam se i prinijela ga ustima. »Spreman si tamo dolje?«, upitala sam.

~ 100 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Spreman«, rekao je kroz statičke smetnje. »U redu!«, rekla sam.

Amalia je ustala i stavila ruku na tatino rame. »Spreman si?«, upitala je.
»Idemo«, rekao je tata.
Nagnula sam se i poljubila ga u obraz. Zatim sam izvukla zasun koji je držao
vrata, a tata je viknuo juhuuu kad se vinuo u zrak s platforme viseći na nekoliko
isprepletenih žica. Skroz sam se iznenadila kad su mi se oči napunile suzama. Osjetila
sam njegovu iznenadnu slobodu. Promatrala sam ga sve dok nije nestao među
krošnjama. Znala sam da će za par trenutaka biti nad najboljim dijelom puta. Zemlja
će biti sve udaljenija i zatim će petstotinjak metara lebdjeti iznad Morrison Ridgea
koji će mu izgledati poput zelenog lisnatog raja. Nadala sam se da će mu ovo uljepšati
dan. Nadala sam se da će poželjeti proživjeti još na tisuće ovakvih dana.
Dodala sam voki-toki Amalii i zatim počela zakopčavati svoje remenje. Bila sam
skoro gotova kad se opet javio Russell.
»Orao je sletio«, rekao je. Zvučao je kao da smije, ali kroz sve te statičke smetnje,
nisam bila sasvim sigurna.
»Da dođem dolje i pomognem ti da ga skineš sa žice?«, upitala je Amalia.
»Ne, ne treba«, odvratio je Russell. Amalia bi trebala prijeći dva kilometra dug
put da bi stigla do kraja žičare. Iako u zraku nisam uopće osjećala remenje i kopče,
dok sam čekala ovdje na platformi, osjećala sam se sputano i neudobno.
»Spremna sam«, rekla sam kad sam zakopčala kopču za žicu.
Amalia je prišla vratima. »Uživaj, dušo!«, rekla je mičući zasun. Preda mnom su
se otvorila vrata i vinula sam se u zrak. Zaboravila sam na zujanje žičare, na vjetar
koji me šibao po licu. Glasno sam se nasmijala kad sam nogama očešala vrhove
krošanja i kad je jato ptica kriješteći odletjelo. A kad sam stigla na mjesto gdje se
ispod mene pružala čistina, raširila sam ruke i lebdjela. Bilo je predivno - ovo je
možda bio moj najbolji let na žičari - ali se nije mogao ni usporediti s osjećajem
slobode i sreće koju sam vidjela gledajući sve to tatinim očima.

~ 101 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

22

San Diego

Aidan me više puta dnevno zove s puta, želi da po stoti put ponovim sve što je
rekla Sienna, što, kad malo bolje razmislim, i nije bogznašto. Uznemirio se kad sam
mu rekla da nas je pomiješala s nekim drugim parom. »Ali to sam riješila«, uvjeravam
ga. »A zatim je govorila o Kaiu i Oliveru. Zvučala je stvarno uzbuđeno što će njezina
beba imati bratiće.«
»Koliki stupanj otvorenost želi?«, pita.
»O tome još nismo razgovarale«, odvratim. »Nije govorila o budućnosti. Obje
smo bile nervozne.« Ja sam još nervozna. Ne mogu vjerovati da se ovo događa. »O
tome možemo razgovarati za ručkom«, kažem, »ali mislim da bi to trebalo biti samo
upoznavanje, bez zadiranja u teške teme. Ne želim je prestrašiti.«
»Slažem se«, kaže.

U petak navečer Aidan je već bio dva sata kod kuće kad sam nazvala Siennu kako
bih potvrdila naš dogovor za sutrašnji ručak. On sjedi na stolcu za kuhinjskim
šankom i promatra me dok okrećem broj. S druge strane linije telefon zvoni i zvoni i
zvoni, pa Aidan i ja razmijenimo poglede.
»Nema je?«, pita.
Prije nego što uspijem bilo što reći, javi se mladi muški glas. »Halo?«, kaže.
»Molim vas, mogu li razgovarati sa Siennom?«, zamolim. Da to nije biološki otac?
Zvuči jako mlado. Sjetim se da Sienna ima mlađeg brata.
»Nema je kod kuće«, kaže dječak, ali bih se mogla zakleti da u pozadini čujem
njezin osebujni glas.
»Možete li mi reći kad je mogu nazvati?«, pitam.
Oklijeva. »Možda sutra?« Zvuči nesigurno. A zatim prekine bez ikakvog
pozdrava.
»Što se događa?«, tjeskobno pita Aidan.
Prekinem vezu i pogledam ga. »Nešto nije u redu«, kažem. Ispričam mu o
razgovoru i kako sam u pozadini čula Siennin glas.
»Nazovi Zoe.« Ustane i počne kopati po džepovima hlača tražeći novčanik i
njezinu posjetnicu.
~ 102 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Sada?«, pitam. »Radno vrijeme je završilo.«

»Nije nam bez veze dala broj svoga mobitela«, kaže i vadi posjetnicu iz
novčanika. Dodaje mi je pa nazovem broj.
»Oh, ne«, kaže Zoe umjesto pozdrava. »Nadala sam se da ću vas dobiti prije nego
što je večeras nazovete.«
»Što se događa?«, pitam, ali već znam: Sienna će dati bebu onom paru sa starijom
sestrom i psom.
»Odlučila je zadržati bebu«, kaže Zoe.
Zapanjena sam. »Stvarno? Meni uopće nije zvučala kao da je spremna na to.«
»Što je?«, pita Aidan, Mota se oko mene, pokušava čuti što Zoe govori. Podignem
ruku da ušuti.
»Pa, možda nije spremna«, kaže Zoe, »ali je pod velikim pritiskom kolegica.
Događa se katkada.«
»Pretpostavljam da je bolje što se predomislila sada nego poslije«, kažem, a
samo želim zaplakati.
»Točno«, odvrati Zoe. »Žao mi je što nije upalilo, ali imat ćete još prilika. Ti i
Aidan ste tek započeli. Držite se!«
Prekinem vezu i pogledam Aidana. »Zadržat će bebu«, kažem.
Zuri u mene. Iza naočala, smeđe oči su mu goleme. »Što si joj rekla preko
telefona?«, pita.
»Što time misliš reći?« Prenerazi me njegov optužujući ton. »Ispričala sam ti
cijeli naš razgovor«, kažem, zatim dodam: »Najmanje pet puta.«
»Ti si je nagovorila da zadrži bebu?«, pita. Jednu ruku drži na šanku kao da se
pridržava. »Da nisi utjecala na nju?«
»Aidane! Ne, naravno da nisam.«
»Možda podsvjesno?«
Spustim se na jednu od stolica za kuhinjskim stolom i pokušavam se sjetiti
mučnog razgovara sa Siennom. Ne mogu se sjetiti ničega što bi je potaknulo da zadrži
bebu. »Ni svjesno ni podsvjesno«, odvratim i osjećam se kao da se branim. »Stvarno,
Aidane, jesam li joj ili nisam rekla nešto, potpuno je nebitno. Želi li zadrzati bebu,
onda je to za nju pravi izbor. To ne ovisi o nekim mojim magičnim riječima.«
Gleda me i odmahuje glavom. Prekriži ruke na prsima i zagleda se kroz prozor.
Vidim odraz ružičastog zalaska sunca na njegovim naočalama.
»Molly«, tiho kaže, okrećući glavu prema meni, »moraš mi reći jesi li za ili
protiv.«
»Što time želiš reći?«
»Mislim da otpočetka nisi na čistu sa svojim osjećajima o posvajanju«, kaže.
»Znam da si željela naše vlastito... naše biološko dijete, ali moramo se suočiti s
~ 103 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

činjenicom da nam to nije suđeno. Jednostavno mislim da nikad nisi istinski

prihvatila ideju o posvajanju.«
Gledam ga u nevjerici. »Kako to možeš reći?«, pitam povišenim glasom.
»Napravila sam sve što se od mene očekivalo. Onu mapu i fotografije i pismo
biološkoj majci. Stvarno sam bila uzbuđena dok sam razgovarala s njom«, dodala
sam braneći se. »Jako sam pazila što ću joj reći.«
»Možeš li mi iskreno reći da si svim srcem za ovo?«
»Mogu.«
»Čuo sam kako su druge žene jako uzbuđene zbog posvajanja i toliko su u svemu
tome da misle samo na to. Ti... ponekad imam osjećaj da ti to istinski ne želiš.«
Osjećam da ću svaki čas brižnu ti u plač. Ne mogu podnijeti to što Aidan nije
zadovoljan sa mnom. Je li u pravu? Jesam li cijelim svojim srcem u ovome?
»Ja to istinski želim«, kažem, »samo što se bojim.« Govorim gotovo šapatom.
Osjećam olakšanje što mu to mogu reći. »To je jače od mene. Takva sam.«
Istog se časa smekša. Ustane, primi me za ruku i povuče sa stolice u svoj zagrljaj.
»Čega se bojiš?«, pita tiho držeći usne na mom uhu, a ja mislim: Ovo je najbolji
muškarac na svijetu. Bit će otac pun razumijevanja. Voljela bih da mu sve ovo mogu
reći. Ali jedno priznanje bi vodilo drugom, zatim trećem, a ja ne želim govoriti o tome.
»Ne znam«, kažem. »Možda toga da neću voljeti to dijete onoliko koliko bih
voljela naše vlastito«, kažem.
»Oh, to ne vjerujem«, kaže i tiho se nasmije. »Pogledaj koliko voliš Kaia i
Olivera.«
»Ali oni su ti rod.«
»Sve će bih u redu«, kaže.
»I nervozna sam zbog tog otvorenog posvajanja«, priznajem. »Znam da ti želiš
otvoreniji odnos s biološkim roditeljima od mene.«
»O svemu tome možemo još razgovarati«, kaže. »Da, ja više naginjem potpuno
otvorenom posvajanju, ali mogu biti fleksibilan. Draga, nemoj se za to zakačiti.
Imamo vremena, sve ćemo se dogovoriti.«
»Dobro.« Naslonim čelo na njegovo rame. »Samo... u svom razgovoru sa Siennom
nisam rekla ništa krivo«, kažem. »Molim te, nemoj me nikad više optužiti za nešto
slično.«
»Oprosti.« Pušta me i odlazi zatvoriti kapke na prozoru koji gleda prema našim
susjedima. Zatim me ljubi. »Oprosti«, opet šapne. Ruke su mu ispod moje bluze,
poseže iza i otkopčava moj grudnjak. Završimo u našoj spavaćoj sobi i vodimo ljubav.
Dobro je kao i svaki put, ali moje srce je samo dijelom prisutno. Nakon toga ležim u
njegovu naručju. Smeta mi moja prošlost, mislim. Djeluje mi kao fizička zapreka, kao
ulična barikada, koči me, ne da mi naprijed.

~ 104 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Nemam pojma kako ću je se riješiti.

~ 105 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

23

Swannanoa

»Vidiš li kućne brojeve?«, upitao je Russell dok je polako vozio kombi niz
Snapping Turtle Lane. Stacyina kuća bila je na broju 28, ali dosad nismo vidjeli
nijedan broj na bilo kojoj kući u ovom turobnom kvartu. Male kuće bile su zbičene
jedna uz drugu, a zbog parkiranih automobila i kamiona uska je cesta izgledala još
uža. Tražili smo je već deset minuta i ne nađemo li je ubrzo, morat ću s tatom u njegov
ured i čekati tamo dok ne završi posao sa svojim pacijentima.
»Piše li ono tamo dvadeset osam?«, upitao je tata sjedeći na svojim kolicima u
sredini. »Eno, tamo. Na stupu uz nadstrešnicu za automobil?«
»Da!«, rekla sam. Laknulo mi je kad sam ugledala broj. Osmica je više sličila
oznaci za beskonačnost, ali je bila na pravoj strani i to je moralo biti to.
Russell je zaustavio kombi na prilaznom putu najružnije kuće na svijetu.
Vjerojatno je nekoć bila plava, ali je sada boja izblijedjela u pljesnivosivu, a na nekim
mjestima je potpuno otpala. Iznad ulaznih vrata visio je oluk pod kutom od četrdeset
pet stupnjeva, jedan dio nadstrešnice za automobil urušio se i u komadićima ležao
na tlu. Staklo prozora na katu bilo je napuklo, vrata s mrežom protiv komaraca lupala
su na povjetarcu.
»Netko prolazi kroz teško razdoblje«, rekao je tata sjedeći iza mene.
»Možda ovo i nije pravo mjesto«, rekla sam. Nisam mogla zamisliti da Stacy s
onom sjajnom kosom i savršeno nanesenom šminkom živi u ovakvoj kući. No prije
nego što sam dovršila rečenicu, ona se pojavila na vratima. Izašla je na mali trijem,
uhvatila vrata s mrežom da ne lupaju i mahnula nam.
»Čini se da je ovo ipak pravo mjesto«, rekla sam, podigla ruksak s poda kombija
i otvorila vrata.
»Doći ćemo po tebe nakon tatinog zadnjeg pacijenta«, rekao je Russell.
»Oko četiri i trideset«, rekao je tata. »Zabavi se.«
»Hoću.« Iskočila sam iz kombija i krenula prema kući.
Stacy je stajala ispred mene i zavirivala u kombi. »I tvoj tata je s njim?«, upitala
je.
»Da, iza«, odvratila sam. »Ide u svoj ured u Ashevilleu radi nekolicine pacijenata.
Pokupit će me oko četiri i pol.«
~ 106 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Super!« Zgrabila me za ruku i povukla u kuću. »Čekaj samo da čuješ moj plan!«
Nalazile smo se u maloj kvadratnoj dnevnoj sobi koja je mirisala na umak za
špagete. Po pokućstvu i podu bili su razbacani ručnici, odjeća, video-kasete i knjige.
»Gdje ti je mama?«, upitala sam.
»Na poslu!« Veselo je raširila ruke. »Cijela kuća je samo naša! I, pogodi tko
dolazi?«
Posve nesvjesno gurnula sam ruku u džep kratkih hlača i čvrsto uhvatila ametist.
»Tko?«, upitala sam.
»Bryan i Chris! Chris jedva čeka da te upozna.«
Voljela bih da sam znala što je isplanirala. Ako ništa drugo, učinila bih nešto sa
svojom kosom. Makinalno sam je zagladila svojom slobodnom rukom. »Kad
dolaze?«, upitala sam.
»Za otprilike pola sata. Idemo se našminkati!«
Krenula sam za njom na kat u sobičak s dva jednaka kreveta od kojih je jedan bio
nepospremljen. Učinilo mi se da iz svake površine niče odjeća i šminka, u zraku se
osjećao slatkast cvjetni miris.
S komode je uzela svoju torbicu sa šminkom. »Oh!«, rekla je i s nepospremljenog
kreveta uzela knjigu. »Ovo je ona knjiga Judy Blume o kojoj sam ti govorila. Zauvijek?
Moj Bože, obožavat ćeš je!«
Dodala mi je knjigu pa sam pogledala korice. Djevojka na omotu izgledala je kao
moja malo starija verzija. To jest, da nisam nosila naočale. Dirljiva priča o kraju
nevinosti, pisalo je ispod slike.
»To je stvarno dobra ljubavna priča«, rekla je, »osim toga, u njoj ćeš naći sve ono
što želiš znati o seksu. Vjeruj mi.«
»Hvala«, rekla sam, otvorila svoj ruksak i ubacila knjigu unutra. Ujedno sam
skinula naočale i spremila ih u džepić ruksaka. Nema šanse da s tim velikim
ružičastim naočalama na licu dočekam tog dečka.

***
Pred ogledalom u maloj kupaonici naizmjenično smo nanosile šminku.
»Već je na slici vidio tvoje pjegice i misli da si slatka, zato ih nemoj prekrivati«,
rekla je.
»Ali želim«, rekla sam uzimajući čudesni tekući puder. Budi svoja, uvijek mi je
govorio tata. Savršena si takva kakva jesi. U glavi sam čula te njegove riječi, ali nisu
pomagale. Osjećala sam se savršenom kad sam bila sa svojim roditeljima. Doduše, u
ovom trenutku, stojeći uz jednu od najljepših cura u mojoj školi, nisam se tako

~ 107 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

osjećala. »Što da radim s kosom?« U ogledalu sam pogledala njezinu ravnu sjajnu
kosu.
»Izgleda dobro«, rekla je. »Voljela bih da je moja kosa takva.«
Nisam joj vjerovala. Kako mi može zavidjeti na kosi? Skrenula sam pogled sa
svoje kose na lice. Barem s njim mogu nešto učiniti, pomislila sam nanoseći tekući
puder na pjegice. Zatim sam drhtavom rukom nanijela maškaru na trepavice. Stacy
me svojim tamnim očima pogledala u ogledalu. Nasmiješila se.
»Nemoj bih nervozna«, rekla je. Samo ćemo slušati glazbu i razgovarati.«
»Nisam nervozna«, slagala sam, ali kad sam odložila maskaru na policu iznad
umivaonika, tutnula sam ruku i džep i opet čvrsto obuhvatila moj kamen.

***
Chris je vjerojatno bio najljepši dečko kojeg sam vidjela u cijelom svom životu,
usprkos činjenici što je, za razliku od tipova na mojim posterima u vikendici, imao
plavu kosu. Možda je najljepši ipak malo pretjerano reći, ali kad je ušao u Stacyinu
dnevnu sobu i nasmiješio mi se kao da sam jedina cura na svijetu, sve u meni se
rastopilo. Taj je osjećaj bio mnogo jači nego kad bih promatrala sliku Johnnya Deppa.
I jači i dublji i mnogo bolji. Osjetila sam i strah. Bojala sam se da ću napraviti nešto
jako, jako glupo ne zadržim li zdrav razum. Bojala sam se svoje želje da učinim nešto
stvarno, stvarno glupo.
Ljubav na prvi pogled, pomislila sam. Dakle, tako to izgleda.
Bryan se poput magneta zalijepio za Stacy. Bio je visok - možda nekih metar
osamdeset - i imao je tamnu i svilenkastu kosu kao i Stacy. Padala mu je preko čela
sve do plavih očiju. Rukama je toliko prisno obgrlio Stacy da mi se u želucu sve
uzburkalo. Zakačio je prste za pasicu njezinih odrezanih hlača i sagnuo se da je
poljubi. Ljubio ju je toliko strasno da sam od nelagode morala odvratiti pogled.
Pogledala sam Chrisa koga je sve to izgleda zabavljalo.
»Idite u sobu«, rekao im je, a ja sam se nasmiješila. Činilo se da ga nisu čuli ili
nisu marili, pa ih je Chris morao zaobići da mi priđe na drugoj strani dnevne sobe.
»Voliš ovu pjesmu?« Pokazao je na kazetofon u kutu.
»Što?«, glupavo sam rekla. Nisam čak ni primijetila da je Stacy stavila Bon
Jovievu kasetu. »O, da«, rekla sam. »Jako.« Chris je zapravo malo sličio Jon Bon Joviu,
pomislila sam. Svakog trenutka izgledao mi je sve ljepši.
Prišao je kazetofonu i počeo kopati po kasetama razbacanim po stolu. Nisam
znala hoću li krenuti za njim dok su Stacy i Bryan još uvijek stajali nasred sobe i ljubili
se, totalno u nekom svom svijetu. Chris se okrenuo i mahnuo mi da mu priđem. Začas
sam stajala uz njega, sretna što mogu nešto raditi, umjesto da nelagodno stojim na

~ 108 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

drugom kraju sobe. Učinilo mi se da smrdi po cigaretama. Nikad mi se nije sviđao taj
miris, a sada mi je odjednom začudo djelovao ugodno.
»Što kažeš na ovu?« Podigao je kasetu Metallice, a kad sam nabrala nos, nasmijao
se. »Dobro«, rekao je, »držat ćemo se Bon Jovia.«
Okrenuli smo se na drugu stranu i vidjeli da su Stacy i Bryan nestali. »Valjda su
poslušali moj savjet o sobi«, rekao je. Nisam mogla vjerovati da bi Stacy stvarno otišla
u sobu s Bryanom, ali sam s mjesta na kojem sam stajala vidjela i kuhinju i
blagovaonicu i, ako nisu otišli van, onda su sigurno gore na katu.
Chris je sjeo na kauč i potapšao jastuk pokraj sebe. »Dođi i ispričaj mi sve što
trebam znati o tebi, Molly Arnette«, rekao je. Svidjelo mi se što je znao moje prezime.
»Mnogo si ljepša uživo nego na onoj slici iz školskog godišnjaka.«
»Hvala.« Sjela sam, ostavivši među nama jedno prazno mjesto. Činilo se da mi
mozak ne radi kako treba. Da mu ispričam sve što treba znati o meni? Nisam se mogla
sjetiti nijedne pametne stvari. Nisam bila sramežljiva... ili barem nikad za sebe nisam
mislila da sam sramežljiva. No možda sam bila. Čula sam smijeh s kata. Bili su gore.
Stacy je puno hrabrija od mene.
Chris je tutnuo ruku u džep majice i izvadio joint. Još ga nikad nisam vidjela
uživo, ali sam znala što je to. »Pridružit ćeš mi se?«, upitao je držeći ga u zraku.
Odmahnula sam glavom. »Nisam nikad.«
»Uvijek postoji prvi put.« Plave trepavice bile su mu duge i guste. O, Bože. Bio je
tako seksi.
Pružio je neupaljeni joint prema meni, a ja sam opet odmahnula glavom. Čega
sam se toliko bojala? Znala sam samo da ja to ne mogu. »Ne, hvala«, rekla sam.
»Ne, hvala«, rekao je uz osmijeh. Mislim da me nije ismijavao. Više je sličilo na
zezanje, pa sam mu se nasmiješila. Upalio je cigaretu i duboko uvukao dim. Ovo je za
mene bio jedan potpuno novi miris i odlučila sam da mi se sviđa.
»Stacy kaže da živiš na obiteljskom imanju ili nečem takvom«, rekao je. »Što je
to, kao neka vjerska sekta?«
»Što? Ne!« Nasmijala sam se. »Ništa slično.« Objasnila sam mu kako je ta zemlja
oduvijek bila u našoj obitelji i dok sam pričala, osjetila sam kako sam se opet
unormalila. Nisam imala nikakvog problema pričati o Morrison Ridgeu, a njega je to
izgleda zanimalo ili je barem dobro glumio.
»Izgledaš normalno za nekoga tko živi na obiteljskom imanju«, rekao je.
»Obiteljskoj zemlji«, ispravila sam ga. Zar me nije slušao? »Nikad je ne zovemo
imanjem.«
»U mom je razredu bila jedna gotičarka koja je živjela na obiteljskom imanju«,
rekao je. »Bila je trknuta. Mislio sam da tu osobinu dobivaš skupa s imanjem.«

~ 109 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

O, ne, pomislila sam. »To je moja sestrična Danielle«, rekla sam. »Ona je tvojih
godina, pa vjerojatno...«
»Da! Tako se zvala.«
»Ona je jedina takva u cijeloj obitelji«, rekla sam.
»Nestala je«, rekao je. »Pretpostavili smo da je završila u ludari ili nečem
sličnom.«
»Sada je u internatu«, rekla sam. Odjednom sam osjetila potrebu da je branim.
Život u školi vjerojatno joj je bio mnogo gori nego što sam mislila. »Ona zapravo i nije
toliko loša.«
Popušio je pola jointa kad sam, bez razmišljanja, sjela bliže njemu i ispružila
ruku. Nasmiješio se i namjestio ga između mog palca i kažiprsta. »Uvuci i zadrži dah
nekoliko sekundi. Zadrži ga što duže možeš.«
Prinijela sam joint ustima i uvukla dim. Očekivala sam da ću zakašljati, ali nisam.
Toliko sam dugo zadržala dah da se počeo smijati. Tada sam se i ja počela smijati,
dim mi je u oblačićima izlazio iz usta.
»Tako si slatka.« Primio me za ruku i stavio je na svoje bedro. Bio je to super
osjećaj, njegova topla ruka na mojoj. Zatim se opet nasmijao. »Mislim da još nikad
nisam korisho tu riječ«, rekao je. »Slatka. Lude li riječi.«
Napušen je, pomislila sam i uvukla još jedan dim, želeći osjetiti isto ono što je i
on osjećao. Uzeo mi je joint i ugasio ga u pepeljari na stolu. »Dosta za prvi put«, rekao
je. »Ta stvar je jaka.«
»Ništa ne osjećam«, rekla sam.
»Djeluje za par minuta«, rekao je. »Dođi ovamo.« Privukao me k sebi i prije nego
što sam shvatila što se događa, njegove su usne bile na mojima. Taj sam poljubac
osjetila sve do nožnih prstiju. Bio je mnogo bolji nego u mojim maštarijama. Polegao
me na kauč, a ja sam pomislila: Spriječit ću ga ako pokuša nešto više od poljupca, ali
osim što je svojim jezikom lagano dodirivao moj, što mi se jako sviđalo, nije pokušao
ništa drugo.
Nisam bila sigurna je li to od marihuane ili ljubljenja, no osjećala sam se smušeno
- na dobar način - i mislila: Ovako bih mogla danima, kad sam na stubama iza nas
začula korake.
»Idemo pripremih kokice!« Učinilo mi se da je Stacyin glas kilometrima daleko.
»Jeste li vas dvoje gladni?«
Chris me prestao ljubiti. Posjeo se i pogledao me, a ja nisam uspjela vidjeti jesu
li mu oči sive ili plave. Bile plave ili sive, hipnotizirale su me, nisam ga mogla prestati
gledati. »Imaš kakve grickalice?«, upitao me.
Bila sam strašno gladna. On je ustao i povukao me gore. Zavrtjelo mi se u glavi i
srušila sam se na njega. »Opa, curo.« Nasmijao se. »Ovo je bilo previše za tebe.
Sljedeći put ćeš dobiti samo jedan dim.«
~ 110 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Sjedili smo za kuhinjskim stolom pržeći kokice u mikrovalnoj i smijući se. Čemu,
nisam imala pojma. Stacyine usne bile su jako crvene, a brada izgrebena, pa sam
pomislila kako moram provjeriti svoj izgled prije nego što Russell i tata dođu po
mene. Sat na štednjaku pokazivao je tri i pedeset. Doći će ovamo u četiri i trideset.
Opet su mi proradili živci.
»Vi dečki morate otići prije nego što ovamo dođe moj tata«, rekla sam.
»Kad?«, upitao je Chris.
»U četiri i trideset.«
»Otići ćemo u četiri i petnaest«, obećao je.
»Govori u svoje ime«, rekao mu je Bryan.
Chris me pogledao ispričavajući se. »Kamionet je njegov«, rekao je.
»Možeš dočekati tatu ispred kuće«, rekla je Stacy. »Izađi van u četiri i dvadeset i
čekaj dok ne stigne kombi.«
Živciralo me što mi Stacy nije ni od kakve pomoći, ali sam kimnula, ne skidajući
pogled sa sata. Tata sada završava s poslom, pomislila sam. Trebat će im najmanje
dvadeset minuta da stignu ovamo. Još sam neko vrijeme na miru... iako će vidjeti
Bryanov kamionet na prilazu. Morat ću ih dočekati na skretanju i jako puno govoriti
kad uđem u kombi. Možda ništa neće primijetiti.

Kad smo slistili zdjelu kokica, Bryan i Chris su otišli u dnevnu sobu promijeniti
glazbu, a Stacy i ja smo tiho razgovarale za kuhinjskim stolom.
»Sviđa ti se?«, upitala je.
Kimnula sam. »Stvarno je super«, rekla sam.
»Koliko ste daleko otišli?«
»Samo smo se ljubili.«
Odjednom je Chris ušao u kuhinju. Pogledao je Stacy. »Neki crni tip došao je po
Molly«, rekao je. Osjetila sam kako mi s lica nestaje boja.
»O, Bože!«, Rukama sam prekrila lice, mozak mi je radio kao lud. Reći ću da je
Chris Stacyin brat. Ili bratić. Ili nešto slično. Maknula sam ruke i vidjela kako Chris i
Stacy zure u mene, čekajući da nešto učinim. Pokušala sam smireno ući u dnevnu
sobu. Tamo je uz kazetofon stajao Bryan, okrenut leđima, pretvarao se kao da nema
pojma o tome što se događa. Ulazna vrata bila su otvorena, na pragu je mrka lica
stajao Russell.
»Bok, Russelle«, rekla sam. Glas mi je zvučao neprirodno visok dok sam uzimala
ruksak sa stolice u kutu. Pitala sam se osjeti li miris marihuane u sobi. Ja sam osjetila
samo miris kokica i nadala se da je taj miris nadvladao svaki drugi. »Uranili ste«,
rekla sam hodajući prema vratima.
~ 111 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Jedan pacijent je otkazao dolazak. Spremna si?«

»Naravno!« Govorila sam preglasno, ali to je bilo jače od mene. Cijelo mi se tijelo
treslo dok sam prebacivala ruksak preko ramena.
»Gdje su ti naočale?«, upitao je.
»Oh.« Skinula sam ruksak, pridržavala ga bedrom i pokušavala na njemu otvoriti
patent zatvarač, ali su mi ruke odjednom bile nekako prevelike i previše nespretne.
Izvukla sam naočale iz unutarnjeg džepa i stavila ih na nos. »Bok, Stacy!«, viknula
sam preko ramena i potrčala prema kombiju. Russell me dostigao blizu kombija i
rukom držao vrata tako da ih nisam mogla otvoriti.
»Ti dečki su prestari za tebe«, rekao je.
»Ne znam o čemu govoriš.« Laž o tome da je Chris Stacyin brat ili bratić zapela
mi je u grlu. Nisam je mogla izgovoriti.
»Znam da znaš«, rekao je. U njegovim velikim očima koker španijela vidjela sam
zabrinutost.
»Molim te, Russelle«, preklinjala sam, »nemoj ništa reći tati.«
Ne odgovorivši, otvorio mi je vrata i ja sam se popela u kombi. Tresla su mi se
čak i koljena. Okrenula sam se i pogledala tatu. »Bok, tata«, rekla sam. »Rano si
završio.«
»Jesi li se zabavila?«
»Aha.« Okrenula sam se naprijed, brinući se da je ovo poslijepodne nekako
ostalo ispisano na mom licu. Smrdi li mi odjeća na marihuanu? Usne su mi još bridjele
od ljubljenja, pa sam zažalila što nisam u ogledalu provjerila jesu li onako crvene kao
Stacyine. Bryanov kamionet ispod nadstrešnice isticao se poput goleme crvene
zastave. Na stražnjem prozoru kabine bila je prazna futrola za pušku, a na stranicu
prostora za teret bile su zalijepljene dvije naljepnice: BOLJE IZGORJETI NEGO
POLAKO NESTAJATI i OSIGURAO SMITH & WESSON. Čekala sam da me tata pita čiji
je to kamionet. Pretvarala sam se da je nevidljiv.
Russell je okrenuo ključ, ali se ništa nije dogodilo. Kombi nije čak ni zadahtao
kao na našem prilaznom putu prije nekoliko dana.
»O, ne.« Russell je namršteno promatrao kontrolnu ploču. »Nisam ga smio
ugasiti.« Okrenuo je ključ još tri puta i ništa. Tada sam počela paničariti.
»Možda bi trebao probati još jednom«, rekla sam, ispruživši ruku prema ključu
kao da ću to ja učiniti. »Možda ga nisi stavio kako treba«, rekla sam.
Pogledao me onim pogledom »koga ti to pokušavaš zavarati?«, pa sam spustila
ruku na krilo i još se više zgurila na svom sjedalu.
»Morat ću se poslužiti telefonom tvoje prijateljice.«

~ 112 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

24

Bilo je prevruće da bi tata ostao u kombiju, pa je Russell spustio rampu i odgurao

njegova kolica oko Bryanova kamioneta u hlad te ga ostavio u blizini hrpe krša koja
se urušila s nadstrešnice. Za to sam vrijeme otrčala u kuću i zatekla njih troje kako
sjede u dnevnoj sobi i dijele još jedan joint. O, Bože.
»Ugasite to!«, viknula sam. »Tatin pomoćnik dolazi ovamo telefonirati. Ne može
upaliti naš kombi.«
»Kako to misliš, pomoćnik tvoga tate?«, upitao je Bryan. »On je neki plemić ili
što?«
»On je invalid!« Stacy je zgrabila cigaretu među Chrisovim prstima i ugasila je u
pepeljari na stoliću. »Dečki, bolje da odete. Izađite na stražnja...«
»Ne!«, rekla sam. »Moj tata sjedi pod nadstrešnicom. Vidjet će ih.«
»Onda idite na kat!« Stacy je odnijela pepeljaru u kuhinju, a dečki su potrčali
stubama i nestali u trenutku kad je Russell pokucao na razbijena vrata.
Otvorila sam mu vrata. »Telefon je u kuhinji«, rekla sam. Nisam mogla disati.
Krenuo je za mnom u kuhinju. Znala sam da je namirisao marihuanu. Kako ne
bi? Možda nije znao što je to.
»Bok, gospodine...«, rekla je Stacy. Na ormariću je stajala prazna pepeljara.
»Ellis«, rekla sam.
»Gospodine Ellis.« Nasmiješila se. »Žao mi je što vam se pokvario auto. Želite
telefonski imenik?« Stacy je bila čudesna. Ni traga drhtaju u njezinu glasu. Ni
neiskrenosti u osmijehu. Prava ledena kraljica. Jedini izdajnički znakovi njezine
krivnje bile su crvene usne i izgrebena brada.
»Da, imenik, molim te«, rekao je Russell.
Stacy je već uzimala imenik s vrha hladnjaka i stavila ga na ormarić ispred njega.
Dok je listao stranice, Stacy i ja razmijenile smo poglede - njezin smireni, moj
luđački. Tada su Russellovi prsti odjednom prestali listati imenik. Pogledao je Stacy.
»Znaš«, rekao je, »u kombiju imam kablove za paljenje motora. Ako je vlasnik onog
crvenog kamioneta voljan upaliti motor kamioneta, sve ćemo brzo srediti.«
Skamenila sam se. Russell je svojim smeđim očima prodorno promatrao
Stacyine crne. Pogledala me. »Pripada mom bratu«, glatko je slagala. »Idem po
njega.«
Otišla je u dnevnu sobu, zatim smo je čuli na stubištu. Russell me pogledao.
»Bratu?«, upitao je. Nije joj povjerovao.

~ 113 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Kimnula sam, ali više u mislima nego stvarno. Čisto sam sumnjala da je uopće
primijetio.
»Idem tati«, rekla sam. Krenula sam prema dnevnoj osobi želeći što brže pobjeći
od njegova pogleda.
»Molly«, rekao je. Okrenula sam se.
Glavom je pokazao na stubište. »Ta cura donosi nevolje«, tiho je rekao.
Nisam znala što bih mu rekla. Izašla sam iz dnevne sobe i stigla pod nadstrešnicu.
Tata mi se smiješio iz svojih kolica. »Je li Russell dobio nekoga?«, upitao je.
Na jednom kraju nalazio se prazan prijenosni hladnjak pa sam ga privukla do
tatinih kolica, mičući nogom krhotine kako bih napravila mjesta. Sjela sam na
poklopac.
»Moram ti nešto reći«, brzo sam rekla. »Svratili su neki dečki. Jedan od njih je
Bryan - to je njegov kamionet. Stacy je upravo rekla Russellu da joj je on brat, ali to
nije istina. Nisam znali da će ti dečki biti ovdje. Časna riječ, nisam...«
»Hvala što si mi rekla«, prekinuo me. Čuli smo kako su se zalupila stražnja vrata.
»Nadam se da su Russellovi kablovi dovoljno dugi«, rekao je.
Bijesno sam ga pogledala. To je sve što će reći? Nisam osjećala nikakvo olakšanje,
samo još veću krivnju.
Pod nadstrešnicu su došli Chris i Bryan, pa sam ustala. Nisam znala hoću li
gledati u njih ili tatu ili nekamo drugamo. Bryan je prišao svom kamionetu i otvorio
haubu, ali je zato Chris prišao tati i ispružio ruku.
»Zdravo, gospodine«, rekao je. Usprkos svemu što se dogodilo u posljednjih
petnaest minuta, u tom sam se času praktički rastopila u lokvu vode od ljubavi prema
njemu.
Tata ga je pogledao s izrazom koji nisam mogla odgonetnuti. »Ne mogu se
rukovati«, rekao je, »ali mi je drago što sam te upoznao. Ja sam Graham. Mollyin otac.
A ti si...?«
»Chris Turner.« Povukao je ruku.
Russell je izašao iz kuće i hodao prema nadstrešnici zveckajući ključevima
kombija.
»Doktore, ovaj ovdje Bryan će nam pomoći«, rekao je tati. Tatu je zvao »doktore«
samo kad je htio da se netko s poštovanjem odnosi prema tati. Uvijek je upalilo.
»Izvrsno«, rekao je tata.
Russell je krenuo prema kombiju, a tata je pogledao Chrisa. »Ti ideš u školu Owen
High?«, upitao je.
»Da, gospodine.«
»Maturant, pretpostavljam?«
»Da, gospodine.«
~ 114 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Poznam vašeg Školskog psihologa«, rekao je tata. »I ravnatelja i njegova

zamjenika. Dobri su. Izvrsna ekipa.«
Tih nekoliko riječi iscijedilo je svu boju s Chrisova lica.
»Je li to istina?«, upitao je, ali to zapravo i nije bilo pitanje.
»Aha«, rekao je tata. Znala sam da je ono što su govorili značilo više od izrečenih
riječi. Pitala sam se što bi to ravnatelj i psiholog iz Owen Higha mogli reći o Chrisu da
se toliko meškoljio.
»Chrise, pomozi mi«, rekao je Bryan. Vidjela sam olakšanje na Chrisovu licu kad
se ispričao i otišao pomoći Bryanu i Russellu s kablovima.

Kad je motor kombija napokon upalio, Russell je uključio klimu da se zrak malo
rashladi, zatim zajedno sa mnom dogurao tatu do rampe. Stojeći u blizini s rukama
u džepovima, Chris je izgledao kao da mu je nelagodno. Izbjegavala sam ga pogledati
u oči.
»Hvala na pomoći«, rekao je Russell Bryanu, a on je samo odmahnuo rukom.
»Russ, pričekaj malo«, rekao je tata kad smo stigli do rampe. Pogledao je Chrisa.
»Chrise, ona ima četrnaest godina««, rekao je. »Sjećaš li se kad si ti imao četrnaest?«
»Da, gospodine.«
»Što si želio biti kad si imao četrnaest?«, upitao je tata.
»Tata«, posramljeno sam ga preklinjala. Htjela sam da već jednom uđemo u
kombi i odemo što prije. Nisam htjela produžavati agoniju svega ovoga.
»Znam da sam bio dovoljno star da sam biram prijatelje«, odvratio je Chris, na
što ga je tata prostrijelio pogledom.
»Pazi se, sinko«, rekao je. Učinilo mi se da je Chris malo ustuknuo.
Tata je glavom pokazao na rampu i Russell ga je ugurao u kombi. Pogledala sam
Chrisa. Nisam bila sigurna vidi li se ili ne isprika u mojim očima, ali on mi se
nasmiješio na način koji mi je rekao kako prijetnja moga oca neće okončati ono što
smo započeli, ma što to bilo.

Nisam se mogla sjetiti da sam ikada bila toliko nervozna u tatinoj blizini. Na
povratku u Morrison Ridge želudac mi je bio zavezan u čvor, tišina je bila toliko teška
da sam jedva disala. Htjela sam da kaže nešto. Htjela sam da viče na mene i da jednom
s tim završimo - moja majka bi sigurno vikala - ali to nikad nije bio njegov stil.
Okrenula sam glavu od Russella i zurila kroz prozor na suvozačevu sjedalu, obrazi
su mi gorjeli. Pitala sam se tko će prekinuti tišinu. Znala sam da to neću biti ja.
Prošlo je deset minuta dok tata napokon nije progovorio.
»Dakle, Moll«, rekao je, »da možeš ponoviti današnji dan, reci mi kako bi
izgledao.«
~ 115 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Bože. Zar mi nije mogao očitati bukvicu kao svaki normalan roditelj?
»Ne znam.«
»Da, znaš.«
Oklijevala sam. »Rekla bih Stacy da ne poziva te dečke«, rekla sam.
»Oh, glupost.«
Kroz prozor sam se zagledala u planine u daljini. »Ne znam što hoćeš da kažem«,
napokon sam rekla.
»Nemoj govoriti ono što misliš da bih volio čuti«, rekao je. »Stvarno želim znati
kako bi promijenila današnji dan.«
Razmislila sam. O tome kako je Chris bio drag prema meni. Kako nije pokušao
ništa više od nekoliko poljubaca. I koliko su mi se svidjeli ti poljupci.
»Želiš istinu?«, upitala sam.
»Naravno.«
»Voljela bih da ti i Russell niste uranili i da se kombi nije pokvario.«
Nasmijao se. Onim istinskim grohotom, pa sam se oprezno nasmiješila. Bacila
sam pogled na Russella, ali njegov se izraz lica nije promijenio dok je promatrao
cestu ispred sebe.
»Obožavam tvoju iskrenost Moll«, rekao je tata. »Doduše, kad sljedeći put odeš
k Stacy, mama ili ja ćemo razgovarati s njezinom majkom i pobrinuti se da ondje
bude netko od odraslih.«
»Dobro«, rekla sam. Znala sam da sam se glatko izvukla. Osim olakšanja, vratilo
se i sjećanje na Chrisa kako leži pokraj mene na kauču, na njegove usne na mojima i
njegov jezik u mojim ustima.
Jedva sam čekala da ga opet vidim.

~ 116 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

25

San Diego

Od onoga poziva Sienni prošla su dva tjedna, a ja sam svakoga dana barem
desetak puta pomislila na nju. Je li joj laknulo kad je odlučila zadržati bebu? Nadam
se da je to prava odluka za nju. Jedva sam je poznavala - zapravo je uopće nisam
poznavala - ali sam svejedno bila zabrinuta za nju.
»Voljela bih da mogu razgovarati s njom«, kažem jednoga jutra Aidanu za
doručkom.
Izgleda iznenađeno. »Zbog toga bi nas mogli izbrisati s liste čekanja«, kaže. »Znaš
da ne smiješ utjecati na njezino mišljenje.«
»Ne, ne želim s njom razgovarati o tome.« Žlicom premećem borovnice u svom
jogurtu. Otkako nam je Zoe rekla da se Sienna predomislila gotovo i nemam apetita.
»Samo joj želim reći da nismo ljuti ni povrijeđeni ni ništa slično«, kažem. »Ne želim
da osjeća krivnju zbog svoje odluke.«
Aidan sjecka bananu u svoju granolu. »Od buhe radiš slona«, kaže i odloži nož.
Blago mi se nasmiješi. »Jednom si telefonski razgovarala s njom, a ona je polovicu
vašeg razgovora mislila da razgovara s nekom drugom ženom«, kaže.
Ovo me nagna na osmijeh. Ima pravo. Pretjerujem.
»Ona je potpuno zaboravila na tebe«, nastavlja, »zašto onda ti i dalje misliš na
nju?« Ustima prinese žlicu granole. »Naći ćemo neku drugu bebu«, kaže prije nego
što žitarice ubaci u usta. »Ova nam očito nije bila suđena.«
Sjetim se da Sienna ima majku i mlađeg brata i mnogo prijateljica u školi koje su
u istoj situaciji. »Samo se nadam da ima nečiju podršku, to je sve«, kažem.
»Ona nije naš problem.« Otpije kavu. »Zaboravi.«
Podignem ruke u znak predaje. »U redu«, kažem. U pravu je. Sa Siennom sam
razgovarala desetak neugodnih minuta. Zašto sam toliko zabrinuta za nju?
Imam još pola sata prije odlaska u ured, pa natočim drugu šalicu kave i odnesem
je do radnog stola da provjerim svoju elektroničku poštu. Pregledam popis poruka i
ugledam DanielleK422. Trenutak zurim u adresu, zatim kliknem na poruku.

Amalia je opet u bolnici. Moja majka je čula glasinu. Pretpostavljam da je

teško bolesna. Radi se o nekoj infekciji koju je dobila nakon onih operacija

~ 117 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

slomljene noge i nikako je ne mogu izliječiti. Samo ti prenosim informaciju, u

slučaju da si zainteresirana. Pozdrav Dani.

Dvaput pročitam njezin e-mail. Istinski mi je žao što Amalia prolazi kroz to.
Pokušavam je zamisliti u bolnici kako se bori da ozdravi, ali je u mom sjećanju
njezino lice nejasno. Na zaslonu otvorim Googleove slike i utipkam njezino ime.
Radila sam ovo i prije - tražila njezine slike, ali nikad nisam uspjela naći nijednu. Ne
znam zbog čega bi njezina fotografija bila na Internetu, a ipak sam je svako toliko
tražila. Zaslon se napuni silnim slikama, pa ih pomno gledam tražeći nju. Ovaj put je
nađem, iako je moram uvećati kako bih bila sigurna da je to ona. Jedva je prepoznam.
Sada ima jedva šezdeset godina, ali joj je ona duga i gusta kosa bijela poput pamuka.
Vitka je, nosi široku ružičastu, lepršavu bluzu. Kosa joj je drukčija, ali se osjećaj za
stil nije promijenio. Smiješi se, stoji uz sliku na štafelaju, a kad kliknem na stranicu,
vidim da je slika iz članka o tečaju slikanja u Ashevilleu.
Danas ću zakasniti na svoj prvi jutrošnji sastanak, ali me nije briga. Ne mogu
skrenuti pogled s njezina lica.
Znali su proći mjeseci... možda čak i godine... a da nijednom nisam pomislila na
nju. Ono što se dogodilo nije bila njezina krivnja, ali joj nikad nisam oprostila njezinu
reakciju na sve to. Znala sam da je tijekom godina pokušavala preko Dani stupiti u
kontakt sa mnom, jednako kao i Nora, i znam da je moja sestrična za sebe zadržala
gdje se nalazim. Zbog toga sam joj dužnica. Davno sam raskrstila s Morrison
Ridgeom.
A ipak i dalje zurim u Amaliinu sliku. Dodirnem svoje lice. Svoje obraze. Usne.
Tražim neku sličnost, ali znam da je veoma mala. Ja sam oduvijek bila tatina kći. Pa
ipak nema nikakve dvojbe da je žena na zaslonu moja biološka majka. Nazvat ću je.
Doduše, ne sada, pomislim dok zatvaram kompjutor. Nazvat ću je jednom. Samo
ne danas.

~ 118 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

26

Morrison Ridge

Dan nakon što sam s Chrisom bila u Stacyinoj kući, dovezem se biciklom na
čistinu ispred Amaliine kuće i zateknem je kako u prtljažnik sprema svoju košaru sa
sredstvima za čišćenje. Moj sat plesa ovaj tjedan premjestile smo na utorak - danas -
jer je u srijedu morala raditi nešto drugo. Bila je u kratkim hlačama i majici umjesto
u svojoj odjeći za ples i izgledala je iznenađeno kad me ugledala.
»Oh, Molly!«, rekla je. »O, moj Bože, dušo, potpuno sam zaboravila da je danas
naš sat! Danas čistim Claudiinu i Jimovu kuću.«
Zaustavila sam bicikl uz panj u obliku stolice. Trepereći krilima, vretence sleti
na rub moje košare na biciklu. »Oh«, razočarano sam rekla. Željela sam to vrijeme
provesti s njom. Daleko od kuće. Kod kuće mi se činilo da svi zure u mene i da se ljute
zbog onoga što se jučer dogodilo kod Stacy. Na sebi sam osjećala i tatin i Russellov i
majčin pogled. Pa ipak sam imala osjećaj da ni tata ni Russell nisu ništa rekli mojoj
majci. Da jesu, ona bi mi sigurno imala štogod za reći.
Bila sam opčinjena. U manje od dvadeset četiri sata otkako sam upoznala Chrisa,
mislila sam samo na njega. Činilo mi se da me u vikendici slijede pogledi New Kidsa i
Johnnya Deppa i nijemo me optužuju što sam ih ostavila. Sinoć u svojoj sobi doslovno
sam poskočila svaki put kad je zazvonio telefon, nadajući se da je Chris ili barem
Stacy, no nitko me nije nazvao, a kad sam oko deset sati navečer nazvala Stacy nitko
se nije javio. Morala sam razgovarati s njom i saznati što se dogodilo nakon mog
odlaska. Bojala sam da je upalio tatin pokušaj zastrašivanja Chrisa.
»Ideš sa mnom?«, upitala me Amalia. »Nije previše zabavno, ali možemo
razgovarati dok čistim.«
»Mogla bih ti pomoći«, rekla sam, sišla s bicikla i naslonila ga na panj.
»Upadaj«, rekla je. Sjela sam na suvozačevo mjesto i usmjerila klimu da mi puše
u lice.
»Dakle«, rekla je skrenuvši na cestu koja prolazi kroz Morrison Ridge, »moram
li zahvaliti na pozivnici za ivanjsku zabavu.«
»O, izvrsno!«, rekla sam. »Nona ti je poslala poruku?«
»Nazvala je«, rekla je. »Hladna, kao i uvijek, ali je rekla kako ti ništa ne može
uskratiti.« Okrenula je glavu i nasmiješila mi se. »Hvala ti.« Ispružila je ruku i svojim

~ 119 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

me toplim prstima pogladila po obrazu. »Stvarno želim biti tamo. Morrison Ridge je
već dugo godina i moj dom.«
Osjetila sam ljutnju. »Mislim da nije pošteno kako se ljudi ovdje odnose prema
tebi«, rekla sam.
»Nije važno.« Slegnula je ramenima. »Mogu biti u tvojoj blizini i samo to je
važno.«
»Ali ti nisi zgriješila ništa više od tate«, rekla sam. Ništa nije rekla, pa sam
pomislila da će opet promijeniti temu kao i za vrijeme našeg sata plesa prošloga
tjedna. Stoga sam nastavila govoriti kako bih je spriječila. »Zapravo, nikad nisam čula
kako si se ovdje pojavila sa mnom«, rekla sam. »Ne znam jesi li bila udana za tatu kad
sam se rodila i takve stvari.«
Nasmiješila se. »Nikad me nisi pitala, a mi smo odlučili pričekati dok to ne učiniš,
umjesto da te filamo informacijama prije nego što ih budeš spremna čuti.«
Prošle smo uz noninu kuću, pa sam na trenutak između drveća uspjela vidjeti
rub platforme žičare. Činilo mi se kao da smo se na njoj vozili prije više mjeseci, a ne
nekoliko dana. Morat ću smisliti neku drugu pustolovinu koja će biti zabavna tati.
Neku za koju neće trebati one silne pripreme i težak rad. Brinula sam da je jučerašnji
fijasko - problem s kombijem i sa mnom - pokvario tati sve ono lijepo što je doživio
dok je lebdio u zraku.
Nakon što smo prošle uz žičaru, okrenula sam se prema njoj. »Jesi li ikad
pomišljala na to da me zadržiš?«
Oklijevala je.
»Molly, ja ne bih bila dobra majka«, napokon je odgovorila.
Osjetila sam mali ubod u prsima. Ima sva sila žena koje su šugave majke, ali su
ipak zadržale svoju djecu. Je li jedva čekala da me se riješi? To što je zaboravila na
naš sat plesa nekako se uklapalo u to. Sigurno je osjećala veliko olakšanje kad me
predala mom ocu.
Osjetila sam na sebi njezin pogled. »Strašno sam te voljela«, uvjeravala me. »Ali
sam mislila kako bi za tebe bilo bolje da budeš sa svojim ocem i Norom nego sa
samohranom majkom... nepouzdanom samohranom majkom kao što sam ja.«
Slegnula je ramenima. Nasmiješila se. »Nora se pokazala izvrsnom majkom, zar ne?
Na prvo mjesto stavila je tvoje potrebe, a tome sam se i nadala. Uvjerena sam da joj
nije bilo lako živjeti u susjedstvu s bivšom muževom ljubavnicom.«
Lecnula sam se na riječ ljubavnica. Nisam htjela zamišljati tatu kao bilo čijeg
ljubavnika, pa ipak sam u posljednje vrijeme bila prisiljena razmišljati o tome, htjela
ja to ili ne.
Skrenula je na cestu koja vodi do kuće tete Claudie i tetka Jima. »Nora nije baš
miss srdačnosti i topline, ali je veoma praktična, a kad si ti došla, prihvatila te kao

~ 120 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

svoje vlastito dijete. Na kraju si završila s dva izvanredna roditelja. Ne misliš li i ti

tako?«
Kimnula sam. »Prava sam sretnica što imam vas troje«, rekla sam, iako onaj mali
ubod u prsima nije samo tako nestao.

Od pet kuća u Morrison Ridgeu, kuća tete Claudie i tetka Jima izgledala je
najgore. Pretpostavljala sam da je bila lijepa onda kad je izgrađena. Imala je dvije
etaže sivosmeđe boje s crnim okvirima, ali ju je bilo teško zamijetiti zbog tri stara
automobila i jednog kamioneta na čistini te neurednog grmlja na jednoj strani kuće,
kao i bršljana koji je svojim dugim lisnatim izdancima gotovo učinio neprohodnim
prednje stube.
Dugo je prošlo otkako sam zadnji put bila u kući. Pokušavala sam se sjetiti. Dani
je imala zabavu za trinaesti rođendan i sigurno je to bio taj zadnji put. Tada je još
uvijek izgledala kao svaka tipična djevojčica, kose jednake bezizražajne smeđe boje
kao što je i moja te bez šminke na licu. Meni je tada bilo deset godina. O tom danu
sjećam se samo toga da je teta Claudia rekla Dani da se nas dvije zajedno igramo
njezinim kompletom za izradu nakita, a ona to nije htjela, već je sve staklene kuglice
i konce bacila u zahod. Stvarno je nisam podnosila. Mama mi je jednom rekla da ćemo
se zavoljeti kad malo narastemo, ali nisam mogla zamisliti da će se to ikada dogoditi.
Čim smo Amalia i ja ušle u kuću sjetila sam se mirisa. Nikad nigdje nisam osjetila
takav miris. Onako topao i nalik kvascu, podsjećao me na pečeni kruh.
»Jimovo pivo«, rekla je Amalia. »Taj miris zavukao se u svaki kutak kuće.«
»Meni se sviđa«, rekla sam, iako nisam bila sigurna. Lijepo je mirisalo, ali je imao
neki čudnu, kiselkastu primjesu.
»I meni, ali u malim dozama«, rekla je stavljajući košaru sa sredstvima za
čišćenje na kuhinjski stol. »Ako ništa drugo, barem prikriva smrad njihovih cigareta.
Doduše, čim završim s čišćenjem kuće, mislim samo na to kako ću se istuširati i
isprati taj vonj iz kose.«
»Pst«, rekla sam, brinući da je netko kod kuće.
»Oh, nema nikoga.« Otvorila je ormarić ispod sudopera i izvadila bocu
deterdženta za pranje posuđa. »Jim vani skuplja smeće, a Claudia danas ima
radionicu šivanja ili nečeg sličnog. Ne znam što Dani radi, ali sigurno radi nešto.«
»Vjerojatno u trgovačkom centru kupuje još crne odjeće.«
Nasmiješila se. »Nemoj biti tako gruba«, rekla je istiskujući deterdžent pod mlaz
vode. »U ono vrijeme kad sam s tobom došla u Morrison Ridge, ona je to teže
prihvatila od bilo koga drugoga. Osim Nore, naravno.«
»Dani? Zašto? Pa bila je mala klinka.«

~ 121 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Zato što ju je tvoj otac obožavao, eto zašto«, odvratila je. Držala je prste ispod
mlaza dok je podešavala temperaturu. »Ona je prije tvog dolaska bila njegova mala
princeza, a zatim si došla ti i sve pokvarila. Imaj malo suosjećanja.«
Ovo me iznenadilo. A onda, kad sam malo razmislila, moj tata je uvijek bio drag
prema Dani. Kad ju je neki član obitelji zezao zbog načina njezina šminkanja ili zbog
toga kako je čudna postala, on ju je uvijek branio i govorio nešto u stilu kako ona
samo »iskušava svoja krila«.
Dakle, Danina je kuća bila veoma prljava, sudeći barem prema kuhinji i onome
što sam vidjela od dnevne sobe. Moja kuća je uvijek bila »zrihtana«, kako bi to rekla
Nora.
»Bessinu kuću - kuću tvoje bake - ili Trevorovu i Toninu, očistim za dva sata.«
Zatvorila je slavinu i obrisala ruke u kuhinjsku krpu. »Ovdje mi trebaju najmanje
četiri. Toni nešto pospremi prije mog dolaska, ali Claudia... pogledaj samo ovaj kaos.
To je zbog mene, vjeruj mi.«
»Kako to misliš?«
»Claudia je oduvijek obožavala Noru, a kad sam se ja pojavila... pa, nije željela da
živim u Morrison Ridgeu. Mislila je da sam im došla razoriti brak.« Nasmiješila se.
»Nikad to ne bih učinila Nori.« Izvukla je jednu stolicu ispod kuhinjskog stola. »Zašto
lijepo ne sjedneš ovdje i radiš mi društvo dok ja čistim?«
»Hoćeš da očistim neku drugu prostoriju?«, ponudila sam se.
»O, Molly, ne moraš mi pomagati. Bila bi to druga stvar da mi plaćaju, jer bih tada
novac podijelila s tobom. Ali kako mi ne plaćaju ništa, ne trebaš mi pomagati. Možeš
uključiti radio i plesati ili jednostavno čavrljati sa mnom.«
Sjela sam na stolicu i nalaktila se na stol. »Kako to misliš? Ne plaćaju ti?«
Oduvijek sam mislila da čišćenjem kuća zarađuje za život.
»Pa, ne plaćaju mi u novcu«, rekla je nakon što je navukla žute gumene rukavice
i počela prati posuđe ostavljeno u sudoperu. »Ali zato imam gdje živjeti, što je velika
stvar. I zato se ne žalim.«
»Ali... s čim kupuješ hranu i ostale potrebne stvari?« Sjetila sam se kako njezina
duga kosa uvijek miriše na kozokrvinu. »S čim kupuješ šampone i druge stvari?«
Nisam znala zbog čega mi nije odmah odgovorila - zato što je bila zauzeta
ribanjem tave ili joj je bilo neugodno. »Tvoj otac«, napokon je rekla. »On mi svakoga
mjeseca daje novac. Ne mnogo, ali dovoljno.«
»Zna li mama?« Gotovo sam šapnula ovo pitanje.
»O, naravno!« Isprala je tavu ispod mlaza iz slavine. »Takve stvari ne bi radio
njoj iza leđa.«
Odmahivala sam glavom. »Moja obitelj je skroz naskroz luda«, rekla sam i
nasmijala se.

~ 122 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Molim te, nemoj koristiti tu riječ«, rekla je odlažući tavu na rešetku za sušenje.
»Mrzim je.«
»Koju riječ, lud?« Nisam bila sigurna misli li na riječ lud ili obitelj.
»Da. Mrzim tu riječ.« Ramena su joj se malo pogrbila. Zatim se okrenula i
pogledala me. »Jesi li uzbuđena zbog turneje?«, upitala je, opet u svom stilu naglo
promijenivši temu.
»Jesam,«, odvratila sam, pristajući na zaokret u razgovoru. Sjetila sam se da je
Amalia podučavala ples u bolnici za psihičke bolesnike u kojoj je radio i tata. Valjda
je zbog toga bila osjetljiva na riječ »lud«. »Ugovorili su i nekoliko intervjua na radiju«,
rekla sam. »Zar to nije super?« Toga jutra nazvao je tatin izdavač i dao nam adrese
radio-postaja u Charlotti i Raleighu. Doduše, činilo se da je zaboravio na njegovu
hendikepiranost jer smo dva sata čekali dok nije provjerio imaju li postaje
odgovarajući pristup za tatu.
»Jako super«, složila se.
»Ujedno sam i nervozna«, priznala sam. »Htjela bih da zbog tate turneja ispadne
stvarno dobro.« Turneja je bila još jedna prilika za tatu da se uvjeri koliko ga cijene i
htjela sam da se dobro zabavi.
Skinula je rukavice, stavila ih na rub rešetke za sušenje i zatim mi se nasmiješila.
»Dragi Bože, koliko te volim«, rekla je. »Ti si tako dobro dijete, Molly.«
Oborila sam pogled na svoje ruke na stolu. Uopće se nisam osjećala kao dobra
kći. Turneja je imala jedan ogromni minus i nisam mogla misliti ni na što drugo nego
samo na to: skupi li Chris dovoljno hrabrosti nakon onoga što se jučer dogodilo, ja
neću bih kod kuće da razgovaram s njim.
Amalia je uzela spužvu i počela brisati gornju plohu ormarića. »Dakle«, rekla je
ne gledajući me, »Čujem da se u tvom životu pojavio neki dečko.«
Zinula sam. Kako je znala da sam upravo razmišljala o njemu? Nisam vjerovala
da joj je tata rekao. Prošlo je manje od dvadeset četiri sata od onog događaja s
pokvarenim kombijem kod Stacy. Kad joj je uopće uspio reći?
»Je li tata onako ljut kao što mislim?«, upitala sam.
Iznenađeno me pogledala. »Jesi li ga ikad vidjela ljutog?«
»Znaš što mislim reći.«
»Vjerojatno je zabrinut«, rekla je. Ovo nije zvučalo loše. »Onda, kakav je? Taj
dečko?«
Osjetila sam kako mi obrazi crvene, ali se nisam mogla prestati smiješiti.
»Sladak«, rekla sam. »I stvarno drag.«
»Seksi?« Pogledala me.
»Amalia.« Obrazi su mi sada gorjeli. »Ne znam! Valjda. Sliči na Jon Bon Jovia. Znaš
li tko je to?«

~ 123 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Naravno.« Podigla je toster kako bi obrisala ormarić ispod njega.

»Ali mislim da je tata malo pretjerao kad ga je izrešetao. Bio je uzrujan jer je
Chris tri godine stariji od mene.«
Nasmijala se. »Baš se pravi javio«, rekla je.
Zaboravila sam da je on, kad su bili zajedno, bio devet godina stariji od Amalie.
»Točno!«, rekla sam. »Kakav licemjer!« Odjednom sam imala osjećaj da smo ona
i ja u istome timu. »Onda«, rekla sam, »jesi li ti imala dečka kad si bila mojih godina?«
Nasmijala se. »O, ne, ne«, rekla je, »nećemo o tome!« Okrenula se i pogledala me,
lice joj je pocrvenjelo. »Znaš kako bi mi mogla najviše pomoći?«, upitala je.
»Pospremi stvari. Donesi mi prljavo posuđe koje nađeš i makni stvari s poda tako da
ga mogu usisati. Može?«
»Naravno«, rekla sam i nevoljko ustala. Znala sam da danas više neće biti
nikakvog povjerljivog razgovora.

~ 124 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

27

Naredne večeri sjedila sam na njihaljci na našem prednjem trijemu i čitala

Zauvijek, knjigu koju mi je posudila Stacy. Kakvog li otkrića! Otvorila mi je oči,
nagnala me da na najgori mogući način poželim biti s Chrisom. Htjela sam ga opet
ljubiti. Htjela sam s njim imati onako strastvenu vezu kao što su je imali Katherine i
Michael u knjizi. Jedino mi se nije svidjelo što je Michael svom penisu dao ime
»Ralph«. Stvarno sam se nadala da Chris svome nije dao nikakvo ime ili, ako i jest, da
nije toliko idiotsko.
Tata, Russell i ja sutra odlazimo u grad na turneju. To je značilo da neću imati
nikakve šanse da vidim Chrisa ili razgovaram s njim. Nije da je dosad baš pokušao
stupiti u kontakt sa mnom, ali nada je postojala sve dok sam kod kuće.
Bila sam jako zadubljena u knjigu kad sam začula približavanje automobila. Zbog
sveg onog silnog drveća, uvijek smo mnogo prije čuli automobil nego što smo ga
mogli vidjeti. Zurila sam u šumu, veoma znatiželjna tko to dolazi. Pojavio se Danin
mali zeleni auto i skrenuo na naš prilazni put.
Uznemirila sam se. Usprkos svemu što mi je Amalia ispričala o tome kako je prije
mog dolaska Dani bila princeza za moga tatu, sada mi je bila još antipatičnija nego
prije zbog cijelog onog nereda koji su ona i njeni roditelji ostavljali za sobom i koji je
Amalia morala pospremati. Posebno je odvratna bila njezina soba, s tanjurima
osušene hrane na komodi i hrpom odjeće razbacane po podu koja je sezala sve do
koljena.
Parkirala je u blizini naših novih stuba. Izašla je, otvorila stražnja vrata i sa
sjedala uzela hrpu recepata koje je mama zamolila tetu Claudiu. Trebali su joj za
pripremu kolača za ivanjsku zabavu.
Ustala sam, okrenula knjigu da se ne vide korice i tutnula je u kut njihaljke.
Nisam htjela da vidi što čitam.
»Zdravo«, rekla sam dok se penjala stubama. »Trebaš pomoć?«
Nije odgovorila. Popela se na trijem, stala i zabuljila se u mene držeći u rukama
recepte poput hrpe divovskih knjiga. Maknula je sunčane naočale, stavila ih na tjeme
i gledala me crno uokvirenim očima. »Onda«, rekla je, »što se to događa između tebe
i Chrisa Turnera?«
Ajoj. Kako je ona za to znala? Ipak, osjetila sam uzbuđenje što je jedan moj
sastanak s Chrisom bio sasvim dovoljan za širenje glasina.
»Ne znam o čemu govoriš«, rekla sam.
»Nemoj mi tu izigravati nevinašce. Znam da si se spetljala s njim.«

~ 125 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Otkud znaš?«
»Rekao mi je. Vidjela sam ga u trgovačkom centru.«
Uopće mi se nije sviđala pomisao da su njih dvoje razgovarali. Mrzila sam tu
pomisao! Nastojala sam smireno reći: »Što ti je rekao?«
Pomaknula je recepte u rukama. »Ne bih ti rekla ni u ludilu.«
Obrazi su mi se zacrvenjeli. Vratila sam se njihaljci i sjela. »Kako hoćeš«, rekla
sam kao da me nije briga. Iskreno, bojala sam se čuti što joj je rekao.
Sjela je na jednu od stolica za ljuljanje pokraj njihaljke i stavila recepte na krilo.
»Slušaj, Molly«, rekla je. »Chris petlja sa svima i zato se nemoj spanđati s njim. Ti
njemu nisi ništa posebno, znaš? Ne želim da te povrijedi.«
Htjela sam se nasmijati, ali bi to sigurno zvučalo kao da me netko davi. »Oh«,
rekla sam, »prvi put u životu brineš za mene.«
»Ma daj«, rekla je prodorno me gledajući svojim plavim očima. »Mi smo
sestrične. Kad se radi o takvim stvarima, moramo brinuti jedna za drugu i zato, da,
naravno da brinem za tebe.« Zvučala je toliko iskreno da sam joj zamalo povjerovala.
»A evo i jedne loše vijesti za tebe«, nastavila je. »Iskorištava te jer si još djevojčica.
Zna da ni o čemu nemaš pojma.«
»Hvala ti lijepa, mogu se sama brinuti o sebi«, odvratila sam. I hvala knjizi
Zauvijek, pomislila sam. Sada sam znala mnogo više nego prije nekoliko sati.
Uzdahnula je i ustala. »Na stražnjem sjedalu mog auta je prijenosni hladnjak«,
rekla je. »Možeš li ga donijeti? Teta Nora je zamolila da joj ga posudimo.
Sišla sam niza stube, još uvijek usplamtjelih obraza zbog pomisli da joj je Chris
pričao o meni. Je li se izrugivao mom ljubljenju ili mojim ravnim prsima ili kako sam
se brzo napušila ili... nečem drugom? Izvukla sam prijenosni hladnjak i donijela ga u
kuhinju, kad me odjednom zapahnuo smrad govana. Odmah sam znala da se tati
dogodila nezgoda. Danielle je odložila recepte na ormarić i držala ruku na ustima kao
da će svaki čas povratiti.
»O, moj Bože«, rekla je. »Moram izaći odavde.«
Pojurila je pokraj mene u dnevnu sobu i zatim van, a ja sam se osjećala
nelagodno zbog tate. U posljednje vrijeme ovo mu se često događalo, barem jednom
mjesečno, i činilo se da se događa bez nekog posebnog razloga. Čula sam kako mama
i Russell razgovaraju s njim u spavaćoj sobi.
Izašla sam van. Dani je stajala na trijemu i udisala svježi zrak. Pogledala me.
»To je tako odurno«, rekla je.
»Nije on kriv.«
Pogledala je ulazna vrata. »Njegov život je stvarno koma«, rekla je.
»Ne, nije!«, viknula sam. »Nemaš pravo to govoriti.«

~ 126 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Potpuno je onesposobljen«, rekla je. »Sigurno misli da je njegov život vrijedan

prezira.«
Stisnula sam šake u pesti, toliko sam bila bijesna. »Vrijedan prezira?«, viknula
sam. »Njegov život je sto puta« - tražila sam riječ suprotnu vrijednom prezira -
»vredniji od života tvoga tate«, rekla sam. »Moj tata svakoga dana pomaže ljudima.
Što radi tvoj? Ili skuplja smeće ili sjedi I polako se ubija cigaretama ili pravi pivo, što
je nevjerojatno glupo i... osim toga, on smrdi!«
Zurila je u mene. »Oho, pretvaraš se u pravu malu kučku.« Nasmijala se zlobnim
smijehom i pokazala kuću. »I kažeš da moj otac smrdi?«
Zaletjela sam se prema njoj, puna mržnje koju nikad prije nisam osjetila. Oborila
sam je na pod trijema, zajahala i pesnicom je odalamila po licu. Bila sam skroz izvan
pameti kad su moji napeti članci udarili njezin obraz. Zaurlala je od boli i taj me zvuk
vratio u stvarnost. Što to radim?
Brzo sam skočila na noge i sakrila ruke iza leđa, odjednom prestrašena svojim
bijesom. Suznih očiju, Dani se polako posjela držeći ruku na crvenom obrazu. »Ti
mala razmažena kučko!«, viknula je. »Ti čak ni se spadaš ovamo. Ti i ta tvoja trknuta
obitelj. Teta Nora je jednostavno trebala reći ne kad te tvoja majka ostavila ovdje.
Svima bi nam bilo bolje bez vas dvije.«
»Nije me ‘ostavila’«, rekla sam. »Zamolila je da me uzmu. Mama nije mogla imati
djece i zato...«
»Zamolila?«, nasmijala se. Otvorila je i zatvorila usta držeći ruku na obrazu, kao
da želi provjeriti koliko sam je teško ozlijedila. Na koži jagodice već se pojavljivala
modrica. »Tko ti je ispričao tu bajku?«, upitala je.
Znala sam da nisam u pravu. Tata mi nije baš ovako opisao cijeli događaj, već
nešto u tom stilu.
»To nije bajka.« Protrljala sam šaku kojom sam je udarila. Članci su mi bridjeli.
»Amalia se nije mogla sama brinuti za bebu, pa me donijela ocu i tada...«
»Nisi bila beba.« Polako je ustala i uhvatila se za ogradu, a ja sam ustuknula
korak. »Imala si dvije godine.«
»Nisam«, ispravila sam je. »Bila sam beba.«
»Ne, imala si dvije godine.« Rukama je otresla prašinu sa stražnjice. »Ja to dobro
znam«, rekla je. »Imala sam pet godina i sjećam se kako su svi govorili da ću se moći
igrati s tobom, a ja sam kolutala očima jer si imala samo dvije godine. Amaliu je
njezina socijalna radnica dovukla ovamo i ostavile su te na pragu ujaka Grahama i
sirote ujne Nore. Nora te morala prihvatiti da zadrži ujaka Grahama. Vjerojatno niti
nisi njegova.«
Prizor kako Amalia stoji na našem pragu i drži me - malu štrucu umotanu u
mekanu dekicu - i pokazuje me tati, počeo je nestajati.

~ 127 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Dani se naslonila na ogradu. »Bila si puna čireva«, rekla je. »Neki susjed je
prijavio Amaliu zbog zanemarivanja. Bila je skroz luda. Znaš da je bila pacijentica u
onoj ludnici u kojoj je radio tvoj tata prije nego što su je unajmili da održava
takozvane satove plesa, je li tako? Nitko nije htio da živi ovdje, ali je ujak Graham
inzistirao i davao joj sve što joj je trebalo.« Opet je pogledala kuću, gdje su vjerojatno
mama i Russell presvlačili tatu u čistu odjeću. Učinilo mi se da sam na sestričninu
licu ugledala tračak suosjećanja. »Pretpostavljam da sada ispašta radi toga«, rekla je.
»Ne vjerujem ništa od toga što si rekla«, rekla sam. Otvorila sam vrata, ušla u
kuću i zalupila ih za sobom. Zrak je sada mirisao na citruse, vjerojatno na osvježivač
zraka. Stajala sam leđima naslonjena na vrata i udisala ga, trudeći se iz petnih žila
izbrisati iz glave posljednjih pola sata.

~ 128 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

28

Sat vremena kasnije čitala sam knjigu na njihaljci, kad je Russell na trijem
dogurao tatu na kolicima. Zapravo sam pokušavala čitati, jer mi se stalno vrtjelo po
glavi ono što je rekla Dani, ne ostavljajući mjesta ni za što drugo. U zraku na trijemu
još uvijek sam osjećala njezine otrovne riječi.
»Tu si«, rekao je tata kao da me tražio po cijeloj kući. »Možeš li malo prestati
čitati i otići tipkati? Htio bih zapisati par bilješki za sutrašnji intervju na radiju.«
»Dobro«, rekla sam, zatvorila knjigu i polako ustala.
»Kakvog li oduševljenja!«, zezao me. »Bi li radije da to učinimo kasnije večeras?«
»Ne, sada mi odgovara.« Pogledala sam Russella. »Ja ću ga dovesti unutra«, rekla
sam. Mislim da sam, nakon onog debakla kod Stacy, tada po prvi put pogledala
Russella u oči. Laknulo mi je kad mi se nasmiješio.
»Grahame, vikni kad me budeš zatrebao«, rekao je i vratio se u kuću.
Malo sam se pomučila dok nisam uspjela gurnuti kolica preko praga u kuću. Zbog
knjige u ruci nisam mogla dobro uhvatiti drške kolica, ali čim smo ušli u kuću, dalje
je išlo glatko kao po loju. Suosjećala sam s njim dok sam ga gurala niz hodnik. Sjetila
sam se događaja kad sam imala devet godina i dobila želučani virus u školi. Nikad
neću zaboraviti koliko sam se sramila što nisam stigla na vrijeme u WC. Postoji li
nešto što te može poniziti više od toga? A bila sam tek klinka. A on je bio odrasla
osoba u pelenama. Osoba koja ne može samoj sebi obrisati stražnjicu. Pogledala sam
njegovo tjeme gdje su sijede vlasi već prevladale crne te njegove ruke na naslonu
kolica nalik na zatvorene bijele školjke. Toliko me ispunila ljubav prema njemu da
sam nasred hodnika zaustavila kolica, sagnula se i zagrlila ga, naslonivši lice na
njegovu sljepoočnicu.
»Hej«, rekao je nježnim glasom. »Zbog čega?«
»Volim te«, rekla sam, dugo ga ne ispuštajući iz zagrljaja, što mu je bilo jako
čudno.
»Moll, što se događa?«, upitao je.
»Ništa«, rekla sam, sabrala se, uspravila i nastavila ga gurati.
U njegovoj radnoj sobi zauzela sam svoje uobičajeno mjesto ispred kompjutora.
Knjigu sam odložila na stol i držala ruke iznad tipkovnice.
»Onda, što sada čitaš?«, upitao je. Vidjela sam kako pokušava vidjeti naslov, ali
iako je Russell zamijenio naslon za glavu onim starim, svejedno nije mogao dovoljno
iskrenuti vrat da vidi korice knjige.
»Oh, neki roman«, rekla sam. »Zove se Zauvijek.«
~ 129 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Zauvijek Judy Blume?«

Obrazi su mi se zažarili. Je li na ovome svijetu postojala kakva knjiga za koju on
nije znao?
»Aha«, rekla sam ravnodušno, kao da pričamo o Malim ženama Nancy Drew.
»Sviđa ti se?«, upitao je.
»U redu je.« Zvučala sam kao da je to najdosadnija stvar koju sam pročitala u
životu. Riskirala sam i pogledala ga. »Ti si je pročitao?«, upitala sam.
Lagano je odmahnuo glavom. Znala sam da je to bio njegov pokušaj slijeganja
ramenima. »Pa, izdana je prije mnogo vremena, a ja radim s tinejdžerima«, rekao je,
a ja nisam znala je li to potvrda ili ne. Nadala sam se da nije. »Znaš li da je negdje bila
zabranjena?«
»To je glupo«, rekla sam. Bojala sam se da će je on zabraniti upravo ovdje u našoj
kući.
»U potpunosti se slažem«, rekao je. »Ne slažem se sa zabranjivanjem knjiga.
Dakle«, rekao je smiješeći se, »što si naučila iz nje?«
»Nisam daleko stigla«, slagala sam, zatim glumeći očaj rekla: »A mi bismo ovdje
trebali raditi, zar ne?«
»Imaš pravo«, rekao je, pustivši da se lako izvučem.
Počeo je nizati ideje o kojima je htio govoriti u svojim intervjuima, a ja sam ih
uredno otipkala pod rednim brojevima. Zatim smo ih složili po redu koji mu je
odgovarao i nakon toga sam isprintala popis.
»Jesmo li gotovi?«, upitala sam čim je papir izašao iz pisača. Stavila sam ga na
rub stola kako bi ga mogao pročitati iz kolica.
»Još samo malo«, rekao je. »Htio bih s tobom razgovarati o nečemu.«
O ne. O Chrisu? Stacy? Judy Blume? Pripremila sam se. »O čemu?«
»Mama je rekla da je čula kako ste se ti i Dani maloprije, ovaj... posvađale.«
»Oh«, rekla sam. »Dani me mrzi.«
»Čisto sumnjam.«
»Da, mrzi me.«
»Pa, samo zapamti da između ljubavi i mržnje postoji veoma tanka crta«, rekao
je. Nagnuo je glavu, znala sam da želi vidjeti moje lice. »I jeste li vas dvije izgladile
stvar?«
Slegnula sam ramenima. »Sve je u redu«, rekla sam, »iako sam je, ovaj... udarila.«
Razrogačio je oči. »Je li ona dobro?«
»Da, ali ostala joj je modrica na obrazu, mislim.«
»Molly! Zezaš me?«
»Stvarno me razbjesnila!«

~ 130 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Zbog čega?«
Nije mi bilo ni nakraj pameti da mu ispričam Daninu reakciju na njegovu
nezgodu, ali sam zato htjela vidjeti njegovu reakciju na neke druge stvari iz našeg
razgovora. Kako se, prema njezinoj priči, Amalia nije pojavila sama na našem pragu,
već zajedno sa socijalnom radnicom, i kako tada nisam bila beba, već sam imala dvije
godine, i kako sam imala čireve po tijelu i kako je Amalia bila pacijentica u bolnici u
kojoj je kasnije podučavala ples i - na kraju - kako me zapravo jednostavno ostavila
njemu i mami, nije me predala kao dragocjeni dar. Promatrala sam njegovo lice dok
sam izgovarala sve ove bolne stvari koje mi je Dani rekla i silno željela da na svaku
odmahne glavom. Umjesto toga, on je samo kimao ne prozborivši ni riječ. Lice mu je
bilo ozbiljno, između obrva pojavile su se duboke bore.
»Amalia nije trebala biti pacijentica«, rekao ja kad sam završila, iako je to bila
najmanje bitna stvar koju mi je Dani otkrila. »Ona je bila samo NJ.« Nasmiješio se. »I
još uvijek je, zar nije?«
I ja sam se pokušala nasmiješiti. Znala sam što znači ona kratica jer sam je često
tipkala u bilješkama njegovih slučajeva. N.J.: Nepopravljivo jedinstvena. Sam je
izmislio tu dijagnozu, jer mu se više sviđala od uobičajenih psihijatrijskih naziva koje
je na kraju ipak morao koristiti kako bi dobio novce od zdravstvenog osiguranja.
Kraticu N.J. koristio je za svakoga tko je bio malo izvan uobičajenih okvira.
»Ali kao što sam ti već prije rekao, bolnica Highland nije bila ortodoksna.«
Oborio je pogled na papir na rubu stola. »Primljena je tamo kad je imala samo
četrnaest godina.«
Zadahtala sam. »Kao ja sada?«
Kimnuo je. »Više bih volio da ti ona to ispriča, ali ne voli govoriti o tome, a budući
da ti to želiš sada znati, i ja sam sada ovdje a nje nema, onda valjda mogu.« Uzdahmio
je. »Njezina majka bila je eskort dama. Znaš li što je to?«
Odmahnula sam glavom. Čula sam taj naziv, ali sam mogla samo nagađati
njegovo značenje.
»Znaš li što je prostitutka?«
»Žena kojoj plaćaju za seks.«
Kimnuo je. »Pa, eskort dami plaćaju da... bude neka vrsta pratilje ili privremene
djevojke. Može se i seksati sa svojim pratiteljem, ali i ne mora. Bilo kako bilo, time se
bavila Amaliina majka, a kad je Amalia navršila trinaest godina, pokušavala ju je
ubaciti u taj isti posao.«
»Fuj«, rekla sam. »Morala je izlaziti sa starijim muškarcima?«
»Pa, svakako s muškarcima. Ne znam koliko su bili stari. Mnogo stariji od nje, to
je sasvim sigurno. Mrzila je to, dakako. To što je bila primorana na to. Što jednostavno
nije mogla biti dijete.« Opet je pogledao list papira. »No našao se neki jako bogat
muškarac koji ju je vodio na koncerte i kazališne predstave i on ju je zapravo
~ 131 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

zainteresirao za umjetnost i ples.« Podigao je pogled i pogledao me u oči. »Bio je

veoma debeo i prilično ćelav, ali pretpostavljam da se lijepo odnosio prema njoj i
vodio je na razna zanimljiva mjesta, pa se na kraju pomirila s tim«, rekao je.
Htjela sam ga pitati je li se seksala s tim debelim starcem, ali nikako nisam mogla
izreći te riječi. Ionako sam imala osjećaj da mi to ne bi rekao.
»Kad je imala četrnaest godina, njezina majka je uhićena zbog krijumčarenja
droge i prostitucije, pa su Amaliu smjestili u udomiteljski dom, gdje se ponašala na
takav način, pa, bila je, znaš, N.J., da je na kraju završila u bolnici Highland.«
Nasmiješio se osmijehom koji mi je izgledao kao divljenje, pa sam se i ja nasmiješila,
kao da oboje znamo neku Amaliinu tajnu, iako nisam bila sasvim sigurna o kojoj se
tajni radi.
»I ostala je tamo«, nastavio je. »Bolnica je postala njezin dom i to bolji od bilo
kojeg drugog koji je imala. Obožavala je bolnicu. Plesala je. Slikala. Naučila je svirati
obou, iako sada tvrdi da je zaboravila.« Zahihotao se. »A kad je trebala biti otpuštena
iz bolnice, zadržali su je. Tako je u zamjenu za satove plesa imala besplatan stan i
hranu. I tamo sam je upoznao.«
»I tako je...«, polako sam rekla, »zatrudnjela i zatim nestala, a zatim si se ti oženio
mamom i Amalia se pojavila s bebom - sa mnom - na tvom pragu i htjela me predati
tebi. A mama je željela djecu, ali je nije mogla imati, i zato...«
»Ja ne bih zalazio tako duboko u detalje, dušo.« Zagonetno me pogledao. »Misliš
da sam te naveo na krive zaključke?«
Kimnula sam.
»Pa, možda i jesam«, priznao je. »Kad je otišla iz Highlanda, netko joj je rekao da
je njezina majka otišla u Charlotte, pa je i ona otišla tamo, ali ju nije uspjela pronaći.
Zaposlila se u jednom hotelu kao sobarica i živjela u stanu s cimericom. Zatim je
rodila tebe i davala sve od sebe da bude najbolja majka, ali...«, odmahnuo je glavom,
»...imala je toliko groznu majku da zapravo nije znala što treba raditi.«
»I stvarno sam imala dvije godine kad me dovela ovamo?«
»Skoro dvije.«
»Jesam li stvarno imala čireve po tijelu?«
»Oh, samo osip od vrućine«, rekao je. »Dani voli dramatizirati. Ali si bila
pothranjena. To je neupitno. I znala te ponekad ostavljati samu kad nije mogla naći
dadilju, a morala je otići na posao. Zbog toga je izgubila skrbništvo nad tobom, a kad
se to dogodilo, ispričala je socijalnoj radnici o meni i zatim su se pojavile ovdje.
Zajedno s tobom.«
Pala mi je na pamet jedna mučna pomisao, »Otkud znaš da sam tvoja kći?«
»Jesi li se u zadnje vrijeme pogledala u ogledalu?«, upitao je. »Znao sam to isti
čas, čim sam te ugledao. Ali smo radi Nore... radi tvoje mame, dali krv na analizu koja
je potvrdila ono što je htjela znati.«
~ 132 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Dani je zvučala kao da me mama nije željela.«

»Isprva je bila malo prestravljena«, priznao je, »ali te ubrzo počela obožavati.
Zašto nju ne pitaš o tome? Ona će ti reći kako se osjećala.«
»Ti mi uvijek kažeš da s njom razgovaram o stvarima o kojima je teško govoriti.«
Kimnuo je. »Da, tako je«, rekao je. »Veoma je važno da vas dvije naučite
međusobno bolje komunicirati.«
»Komuniciramo sasvim dobro preko tebe.«
Nagnuo je glavu u stranu. »Molly, ja neću zauvijek biti ovdje«, rekao je. Način na
koji je to rekao utjerao mi je takav strah u kosti da odjednom više nisam mogla jasno
razmišljati. Naglo sam podigla ispisani list papira i stavila ga pred njegovo lice.
»Tata, ovo će biti super!«, rekla sam, iako se papir tresao u mojim rukama. Nisam
htjela da sada razmišlja o umiranju. Nisam htjela da razmišlja ni o čemu tužnom.
»Hoću li te moći slušati na radiju dok budeš davao intervju? Mogla bih slušati radio
u kombiju?«
Zagledao se u mene zbunjena izraza. Znala sam da pokušava odlučiti hoće li mi
dopustiti da promijenim temu.
»Siguran sam da ćemo nešto smisliti, Moli«, napokon je rekao. »Ovako ili onako,
smislit ćemo nešto.«

~ 133 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

29

San Diego

»Molly?« Laurie me gleda s druge strane stola. Našle smo se na ručku u restoranu
u Mission Valleyu u kojem je chef. Smazala je vegetarijanski smotak, a ja sam jedva
takla svoju salatu. »Jesi li dobro?«
Iznenađeno je pogledam. »Zašto pitaš?«
»Danas si nekako neobično tiha.«
Ima pravo. Većinom je samo ona govorila, gotovo cijelo vrijeme o Kaiu i Oliveru.
Ne sjećam se da je ikad ovoliko pričala o njima, no izgleda da misli kako sada, kad ću
i ja uskoro postati majka, može o njima slobodnije govoriti. Znam da se prije bojala
pričati o blizancima da ne bih osjećala bol zbog toga što sam izgubila Saru. Jer,
stvarno je boljelo.
»Osim toga«, nastavi kad ne odgovorim ništa, »jako si smršavjela. I jedva si
dirnula ručak.« Pokaže moju salatu. »Smeta li ti kad pričam o blizancima? Mislila sam
da...«
»Ne.« Nasmiješim se. »Uopće mi ne smeta.« Prstima pogladim čašu vode. »Ali
imaš pravo, nisam skroz svoja«, dodam. »Previše sam... okupirana.«
»Poslom?«
Odmahnem glavom. Premećem vilicom salatu po tanjuru, a zatim je odložim.
»Jako me potresla biološka majka kad je promijenila mišljenje«, kažem. »Shvatila
sam koliko je taj postupak neizvjestan.«
»Pa ipak u većem broju slučajeva uspijeva, je li tako?«, kaže s nadom u očima.
»Mislim reći, pa pričala sam ti o svojim dvama prijateljicama koje su usvojile djecu.
Njima je sve teklo prilično glatko.«
»Znam i uvjerena sam da će se to jednom dogoditi i nama«, kažem. »Jednostavno
ne mogu prestati misliti na nju. Na biološku majku. Siennu.« Ovo zapravo i nije bila
laž. Da, dobro, mislila sam na biološku majku, ali Amalia je ta koju ne mogu izbiti iz
glave. Još uvijek nisam pitala Dani njezinu adresu ni telefonski broj.
»Uvukla ti se pod kožu.«
»Samo se nadam da je dobro«, kažem. »Zamišljam je kako proživljava svaki dan...
a ne znam čak ni kako izgleda, što mi otežava njezino zamišljanje.« Nasmijem se.
»Ima glas kao Julia Stiles. Znaš tko je ona?«
~ 134 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Glumica?«
»Tako je. I zato u mojoj mašti ona izgleda kao Julia Stiles. I zamišljam je u razredu
s trudnim kolegicama. I zamišljam je kako se boji budućnosti i...«
»Aidan mi je rekao da si opsjednuta njome.«
»Pa, nisam baš opsjednuta«, kažem, ljuta na Aidana. »Jednostavno ne mogu
prestati razmišljati o njoj.« Obje se nasmijemo na te riječi. Ja sam stvarno opsjednuta.
Nasmiješi mi se svojim toplim osmijehom. »Nadam se da ćeš uskoro primiti neki
drugi poziv pa ćeš zaboraviti na ovo«, kaže.
Zavalim se u stolicu, potpuno sam odustala od salate. »Laurie, samo bih htjela da
to možemo učiniti na dobar starinski način.« Stavim ruku na svoj ravan trbuh.
»Voljela sam biti trudna«, kaže. »Htjela bih proći kroz sve to. Kroz svaki stadij
donošenja djeteta na svijet.«
»Dakle«, kaže, »želiš li biti trudna ili želiš biti majka?«
Zapanje me njezine riječi. Zatim se nasmijem. »Ti si mudra žena«, kažem.
Kad ona to kaže, zvuči sasvim jednostavno. Ne zna, jer joj ja to ne mogu reći, da
strahujem da ću bih loša majka usvojiteljica. Što ako sam previše hladna? Ili
rezervirana? Ne mogu joj reći kako se bojim dijeliti svoje dijete sa ženom koja mu je
podarila život i koja bi mi mogla ukrasti njegovu ljubav. Ne mogu joj reći za Amaliu
koja mi ne da spavati jer je sanjam svake noći otkako sam primila Danin e-mail.
I tako, kad se Laurie i ja rastanemo nakon što sam platila ručak koji nisam niti
takla, ona me zagrli i kaže da me voli i da ću bih najbolja majka na svijetu, pustim je
da i dalje u to vjeruje. Nitko ne može razumjeti uzrok svih mojih sumnji.

Kad sam te večeri stigla kući, Aidan je upalio svijeće na stolu u blagovaonici i
nešto pekao u pećnici. Osjećam miris đumbira i češnjaka. Uzima mi aktovku i dodaje
čašu vina. »Ovo je jedna od dobrih stvari kad si majka usvojiteljica«, kaže i ljubi mi
usne. »Možeš piti alkohol.«
»Zbog čega sve ovo?«, pitam.
»Zbog razgovora s mojom sestrom. Odlaže čašu na ormarić i stavlja ruke na moja
ramena. »Oprosti, Molly«, kaže. »Nisam primijetio pod kolikim si stresom.«
Pitam se što mu je Laurie rekla o našem ručku. Ne znam bih li se ljutila na nju ili
joj bila neizmjerno zahvalna.
»Oh, dobro sam«, kažem, ali ne mogu reći da mi ne godi njegovo tetošenje i
kuhanje večere. »Što je u pećnici?«
»Losos sa smeđim šećerom i glazurom od đumbira. Laurie mi je dala recept. Fino
miriše, ha?«
»Stvarno fino.«
»A nakon večere ću te dobro izmasirati.«
~ 135 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Šališ se.« Prije vjenčanja, često smo masirali jedno drugo. Ne sjećam se da me
nakon vjenčanja ijednom masirao - kao ni ja njega.
»Sjećaš li se kad si pokušavala zatrudnjeti i kad su nam svi govorili da se moramo
opustiti? Da će se to dogoditi kad se opustimo? I da si tada zatrudnjela?«
Kimnem.
»Mislim da se isto odnosi i na posvajanje«, kaže. »Ne možemo ništa učiniti da
bismo to ubrzali. Učinili smo sve što smo mogli u našoj prijavi, mapi i pismu. I sada
dok čekamo, možemo se lijepo opustiti i uživati u životu.«
»U pravu si«, kažem i donosim odluku da ću večeras uživati. U vinu. U lososu. U
masaži i vođenju ljubavi koje će sigurno slijediti.
Svaki put kad pomislim na Amaliu u bolnici, jednostavno izbrišem tu sliku iz
glave.

~ 136 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

30

Morrison Ridge

Nazvao je Chris.
Otišla sam u krevet u devet sati, jedva čekajući da nastavim čitati Zauvijek i
upravo sam okretala posljednju stranicu kad je zazvonio telefon. Nakon što je moj
tata isprepadao Chrisa i svih onih stvari koje je o njemu rekla Dani, mislila sam da
nikad neće nazvati. Ali nazvao je. Bilo mi je drago što sam se prva javila na telefon i
što sam gore na katu. Russellova i soba mojih roditelja nalazile su se u prizemlju, pa
sam mogla slobodno razgovarati s njim.
»Kad ću te opet vidjeti?«, upitao je. To je rekao prvo nakon: »Bok. Ovdje Chris.«
»Uskoro, nadam se.« Ležala sam na krevetu i pitala se može li čuti radost u mom
glasu. Možda ne bih trebala zvučati tako lako dostupna, ali to je bilo jače od mene. S
njim nisam htjela izvoditi nikakve igrice.
»Odlaziš li kad u trgovački centar?«, upitao je. »Tamo se možemo naći.«
Nikad nisam bila u trgovačkom centru bez nekog od roditelja. Pa i nije nam baš
bio iza ugla Morrison Ridgea. Kako ću doći tamo? Kako ću se vratiti kući? Auto ne
smijem voziti još dvije godine. »Ne baš«, rekla sam.
»Možda se možemo opet naći kod Stacy«, rekao je. Zatim se nasmijao. »Samo
neka te poslije pokupi netko drugi, a ne tvoj otac.«
»Možda«, rekla sam, pokušavajući se dosjetiti tko bi me drugi mogao odvesti
tamo. Možda Amalia. Možda moja majka. Ali roditelji me nikad više ne bi pustili, a da
prije ne provjere hoće li tamo biti i Stacyina majka.
»Možeš li mi poslati svoju sliku?«, upitao je. »Ne onu štrebersku iz školskog
godišnjaka, nego neku noviju?«
Sjetila sam se slika s rođendanske proslave moje prijateljice Genevieve,
snimljene posljednjeg dana škole, dakle, ta je bila novija. Mama ih je negdje spremila.
Na jednoj sam dobro ispala, iako poziram zajedno s Genevieve, a ona je stvarno lijepa.
Morat ću odrezati dio na kojem je ona.
»Mogu ti poslati jednu«, rekla sam. »Možeš li ti meni poslati svoju?«
»Da, ali nije bogzna što. Iz završnog razreda osnovne škole. Te školske slike su
uvijek koma, ali mogu ti je poslati. Koja ti je adresa?«

~ 137 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Razmijenili smo adrese, a tada sam se sjetila da me nekoliko dana neće bih kod
kuće. »Doduše, neću dobiti tvoju sliku do sljedećeg tjedna«, rekla sam. »Idem s tatom
na turneju predstavljanja njegove knjige. Sutra odlazimo i vraćamo se u utorak.«
Na trenutak je zavladala tišina. »Tvoj tata je zastrašujući tip«, napokon je rekao.
Nasmijala sam se. »On je najmanje zastrašujući čovjek na cijeloj zemaljskoj
kugli«, rekla sam. »Žao mi je što te onako masirao.«
»Stacy mi je rekla za njegovu bolest«, rekao je. »Grozno.«
»Dobro se drži.«
»Možeš li me nazvati dok si na toj turneji?«, upitao je.
»Možda«, rekla sam, pitajući se hoće li mi pri ruci biti telefonska govornica. »Ne
znam hoće li u blizini biti kakav telefon.«
»U trgovačkom centru vidio sam tvoju ludu sestričnu.«
»Dani?«, nedužno sam upitala, kao da imam hrpu sestrični koje odlaze u
trgovački centar.
»Što je ona, tvoj pas čuvar?«
»Što hoćeš reći?«
»Napala me kad sam joj rekao da sam te upoznao. Rekla je da će mi odrezati onu
stvar ako te povrijedim.«
»To je rekla?«
»Skroz je trknuta«, rekao je. »Usput, ne namjeravam te povrijediti«, dodao je.
Zagledala sam se u strop. Sigurno sam ga krivo čula. »Ona me stvarno branila?«,
upitala sam.
»Ponašala se kao da je tvoj tjelohranitelj.«
O, moj Bože. Zaželjela sam da se mogu vratiti u onaj trenutak kad se moja šaka
približavala njezinu obrazu. Sjetila sam se što je tata rekao: Između ljubavi i mržnje
je veoma tanka crta.
»Nije moj tjelohranitelj«, rekla sam. »Zapravo uopće nismo bliske.«
»Ona očito ne misli tako.«
Još smo neko vrijeme razgovarali o društvu iz škole, a ja sam nastojala
spominjati samo one starije kako ga ne bih podsjetila koliko sam mlađa od njega. Bilo
je gotovo jedanaest sati kad smo napokon završili razgovor. Iako sam tada
namjeravala leći pod pokrivač, zatvoriti oči i misliti samo na njega, iz glave mi nije
izlazila slika Dani kako sjedi na našem trijemu s modricom na licu.

~ 138 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

31

Kad je narednog jutra mama pomagala Russellu i meni utovariti naše kovčege u
stražnji dio kombija, bilo mi je očito da je zbog nečega zabrinuta. Lice joj je bilo bijeđe
nego inače, koža ispod očiju crvenkasta. »Da barem mogu s vama«, rekla je sigurno
već peti put.
»Netko mora donositi novac kući«, rekao je. Ako se itko treba brinuti, onda je to
bio tata. Bit će odsutan četiri dana. Četiri dana daleko od kuće u kojoj je sve
podređeno njegovim potrebama, držat će govore hrpi neznanaca i govorit će na
radiju. No on je bio smiren, kao i uvijek. Zapravo je izgledao jako sretno, pa sam
pomislila koliko su bile smiješne sve moje brige da je možda deprimiran. Ipak ću dati
sve od sebe da se u narednih nekoliko dana što ljepše provede.
Kad je Russell iza vozačeva sjedala dobro pričvrstio njegova kolica i zatim ušao
u kombi, mama me primila za ruku i odvela natrag u kuću, u kuhinju.
»Molim te, pobrini se da u svojoj boci uvijek ima vode«, rekla je. »Pazi da ne
dehidrira. Imaš popis kad uzima koje lijekove, je li tako?«
»Tako je.« Na njezino inzistiranje isprintala sam dva primjerka, jedan za Russella
i jedan za mene. Moj je bio u ruksaku.
»Molly, pazi na njega«, rekla je. Na svjetlu s kuhinjskog prozora njezina
crvenkasta koža ispod očiju izgledala je prozirno. Izgledala je kao da bi je mogao
otpuhati i najslabiji povjetarac. »Još nisam spremna ostati bez njega«, rekla je.
Previše je dramatizirala. »Pa to je samo kratka turneja«, rekla sam. Počelo me
mučiti bih li trebala biti više zabrinuta nego što jesam. Kao da sam znala, još prije
sam ubacila ametist u ruksak. Možda nisam u cijelosti shvatila koliko je zahtjevna
ova turneja. Kako bi mama zbog nje mogla ostati bez tate? »I Russell će biti s nama«,
rekla sam i dodala: »Dat ću sve od sebe da mu bude zabavno.«
Nasmiješila mi se, ali sam u tom osmijehu opazila još nešto što nisam mogla
dešifrirati. Kao da ne vjeruje da je na ovom putovanju moguća bilo kakva »zabava«.
Privukla me u zagrljaj. »Volim te«, rekla je. To mi je rijetko kad govorila. Odjednom
sam je zamislila kako otvara vrata socijalnoj radnici i prekrasnoj mladoj ženi s kosom
koja miriše na kozokrvinu i u naručju drži malu djevojčicu prekrivenu osipom. Dijete
njezina muža. Bivša ljubavnica njezina muža. Moja mama je ipak smogla dovoljno
snage da im ne zalupi vrata pred nosom.
Čvrsto sam je zagrlila. »I ja volim tebe«, rekla sam.

~ 139 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Izašli smo iz Swannanoe, a ja sam osjetila čežnju dok smo prolazili uz skretanje
prema Stacyinoj kući koja je u mojoj glavi bila neizbježno povezana s Chrisom kao
da bih ga, da sada odem tamo, zatekla kako sjedi na kauču, puši joint i čeka me. Našla
sam onu fotografiju i odrezala dio na kojem je bila Genevieve, tako da Chris može
gledati samo mene. Napisala sam njegovu adresu i ubacila omotnicu u naš poštanski
sandučić. Pitala sam se kad će je dobiti i hoću li ja dobiti njegovu kad se vratim s
turneje.
»Moll, što kažeš na malo glazbe?«, upitao je tata iz svojih kolica iza vozačeva
sjedala.
»Može«, rekla sam. S poda između Russellova i moga sjedala podigla sam kutiju
s tatinim kasetama. Okrenula sam se i pogledala ga. »Što bi htio slušati?«
»Ti odaberi.«
»Izabrat ću neku uz koju možemo pjevati«, rekla sam znajući koliko je volio
pjevati sa mnom. Dok sam otvarala kutiju, pogledala sam Russella. »I ti moraš
pjevati.«
Osmjehnuo se. »Kako ti kažeš, šefice«, rekao je.
Kopala sam po kasetama. Tata je imao mnogo veću i drukčiju zbirku od moje.
Imao je hrpu džeza, ali džez je nekako neprikladan za pjevanje. Znala sam da tu neću
naći ništa od New Kids on the Block, ali možda je imao nešto od Bon Jovia, pa ću moći
maštati o narednom susretu s Chrisom. Nisam imala sreće. Stavila sam jednu od
kaseta s miksevima pa smo pjevali zajedno s Temptationsima, Beach Boysima i
Beatlesima, koje sam tek nedavno otkrila i oduševila se, te naravno, s Ericom
Claptonom i Eaglesima. Russell je znao prilično mnogo teksta. Sav se unio u pjesme,
njihao se u ritmu, a zbog načina na koji je pomicao gornji dio tijela na sjedalu
pretvarao je u soul čak i pjesme Beach Boysa. Obično je bio jako ozbiljan. Nasmijala
sam se vidjevši njegovu zabavnu stranu, a kad sam se okrenula i pogledala tatu, on
je oko očiju imao bore od smijeha. Imala sam dobar predosjećaj u vezi ove turneje.
Ona će bolje djelovati na tatu od bilo kojeg lijeka na onom popisu u mom ruksaku.
»Da sada stavimo malo klasike?«, rekao je tata nakon sat vremena. »Htio bih se
malo odmoriti.« Približavali smo se Hickoryu. Russell je tražio skretanje za Charlotte,
naše prvo odredište.
»Može«, rekla sam. U kutiji sam našla Rahmanjinov drugi koncert, ali sam se
sjetila onoga što je rekao o glazbi »za rezanje žila«, pa sam odabrala Beethovena.
Uključila sam njegovu treću simfoniju, naslonila glavu na prozor i zatvorila oči. Ne
znam zbog čega sam se tada sjetila Chrisovih riječi kako me nikad ne bi povrijedio.
No dobro, nije baš tako rekao. Da sam se barem mogla sjetiti što je točno rekao. Ali
to je mislio: on me nikad ne bi povrijedio. Dok smo se vozili, te su riječi stalno
odzvanjale u mojoj glavi.

~ 140 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Grahame«, rekao je Russell nakon nekog vremena. Otvorila sam oči i vidjela
kako gleda u retrovizor.
»Hm?« Tata je zvučao bunovno.
»Imamo još samo nekoliko kilometara do hotela«, rekao je Russell, »A htio si da
stanemo u trgovačkom centru, zar nisi? Mislim da je jedan iza sljedećeg zavoja.«
Čula sam kako tata zijeva. »Da«, rekao je. »Možemo uzeti nešto za jelo.«
»Zašto idemo u trgovački centar?« Okrenula sam se i pogledala ga.
Umorno mi je namignuo. »Vidjet ćeš«, rekao je. »Strpi se.«

Našli smo parkirno mjesto za invalide. Russell je gurao tatina kolica prema
zgradi, a ja sam hodala uz njih. Ovaj centar je bio mnogo veći od onoga u Ashevilleu.
Iako je ovo bilo potpuno različito mjesto, mislila sam samo na to gdje bih se mogla
sastati s Chrisom zatraži li da se nađemo u ovom centru. Na onoj klupi? Ili možda
ispred one trgovine kaseta i CD-a? Znam da je to bilo skroz ludo - zamišljati nešto što
se nikad neće dogoditi - ali nisam mogla prestati misliti na njega. Bila sam skroz
opčinjena.
Stali smo ispred tlocrta trgovačkog centra. »Tražimo restoran?«, upitala sam.
»Našao sam«, rekao je Russell tati. Njih dvojica su očito znali što traže i nisu
smatrali potrebnim to reći i meni, pa sam, kad je Russell počeo gurati kolica niz jedan
dugi hodnik, krenula za njima i mislima: Možda bismo se mogli naći tamo, ispred
slastičarnice. Možda bi mi kupio neku malu bombonijeru.
Russell je prestao gurati kolica ispred trgovine obućom.
»Što radimo ovdje?«, upitala sam.
»Jedna moja znanica želi ljubičaste martensice«, rekao je tata. »Idemo po njih.«
Vrisnula sam. »Šališ se! Ali još nisam dovoljno uštedjela.«
»Ovo će biti dar zato što si moja pratilja na turneji«, rekao je.
Sagnula sam se i zagrlila ga. »Hvala, hvala ti!«, rekla sam i prije njih odjurila u
trgovinu.

Iz trgovine sam izašla obuvena u ljubičaste martensice, noseći svoje sandale u

kutiji. Činilo mi se da svi gledaju u mene, fora curu, u ružičastoj majici, bijelim
kratkim hlačama i ljubičastim martensicama.
Našli smo i restoran. Russell je premjestio stolice za našim stolom da bi mogao
ugurati tatina kolica. Njih dvojica naručili su hamburgere, a ja sendvič od pileće
salate na croissantu koji je bio slastan, ali i prava muka za jesti jer mi je salata stalno
ispadala iz kruha na tanjur.

~ 141 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Kladim se u pet dolara da nećeš uspjeti pojesti sendvič, a da barem jednom ne

obližeš usne«, rekao je tata. Katkada se znao ponašati kao pravi šupak, ali udovoljit
ću mu.
»Onda mi možeš lijepo odmah dati tu lovu«, nacerila sam se.
»Moraš je zaslužiti.«
Russell je zakolutao očima. »Ah, vas dvoje«, rekao je.
Hranio je tatu, a tata me promatrao poput kopca dok sam pažljivo jela svoj
problematični sendvič.
Progutao je zalogaj hamburgera. »Jesi li nervozna zbog onoga večeras?«, upitao
me.
Odmahnula sam glavom. »Ma kakvi«, promumljala sam punih usta. Silno sam se
usredotočila na to da se ne oblizujem, pa sam nakon svakog griza morala ubrusom
obrisati usta. »A ti?«
»Pa«, rekao je, »nisam nervozan zbog govora, ali sam nervozan jer se bojim da
nitko neće doći.«
»Doći će«, samouvjereno je rekao Russell.
»Zamalo si uprskala«, rekao je tata.
»Što?«
»Jezik. Zamalo si oblizala usne.«
»Nisam«, rekla sam, iako je imao pravo. Bila sam malo prestara za ovakve
djetinjarije, ali napravit ću sve što želi. Sve samo da ga usrećim. Pojela sam sendvič i
Russell je iz svog novčanika izvadio novčanicu od pet dolara.

Išli smo prema izlazu iz trgovačkog centra kad je tata iznenada zamolio Russella
da stane. »Kupi Molly ono«, rekao je gledajući izlog trgove kozmetičkih preparata.
»Što?«, istovremeno smo upitali i Russell i ja. Jednom mi je tata rekao kako mu
od svega najviše fali to što više ne može rukama pokazivati stvari.
»Onaj plavi lak za nokte sa šljokicama.«
Ugledala sam bočicu o kojoj je govorio. Lak je izgledao kao noćno nebo posuto
zvijezdama. »To!«, viknula sam.
Russell je iz novčanika izvadio drugu novčanicu od pet dolara i pružio mi je.
Utrčala sam u trgovinu, kupila lak i brzo izašla.
»Večeras ćeš blistati«, rekao je tata kad smo opet krenuli prema izlazu.

***
Russell je našao zgradu radiopostaje kojoj je tata trebao dati intervju. Parkirali
smo na mjestu za invalide. Uranili smo, ali samo petnaest minuta. U postaji sam
~ 142 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

sjedila u maloj čekaonici dok je Russell odgurao tatu niz hodnik u prostoriju u kojoj
će dati intervju. Zbog tate sam osjećala veliku nervozu. Iz ruksaka sam izvadila
ametist i držala ga u ruci. Taj stari kamen pružao mi je utjehu. Prelazila sam palcem
preko glatkog udubljenja na njegovoj površini.
U čekaonici se nalazilo šest zeleno tapeciranih stolica s drvenim naslonima za
ruke, mali stol s aparatom za kavu i vrčem vode te veliki zvučnik visoko gore u
jednom kutu. Iz njega je dopirala klasična glazba, ali je nakon nekoliko trenutaka
neka žena najavila: »Nakon vijesti, pridružit će nam se doktor Graham Arnette,
psiholog, koji se bavi kognitivnom biheviorističkom samointervencijom ili terapijom
glumljenja.« Još sam jače počela trljati kamen, ali sam se istovremeno i smiješila.
Kako bilo tko može isključiti radio nakon takve najave? Zar ne bi htjeli znati što je,
dovraga, ta terapija glumljenja?
Russell se vratio u čekaonicu i natočio šalicu kave.
»Tamo ima previše ljudi za moj ukus«, rekao je i sjeo na stolicu.
»Hoće li moći sam?«, zabrinuto sam upitala.
»Stavio sam mu slušalice i namjestio mikrofon. Spreman je.«
»Je li nervozan?«, upitala sam. »Ja bih bila.«
»Glumi da nije.« Nasmiješio se, a ja sam osjetila silnu želju da ga zagrlim i
zahvalim mu za sve ono što radi za nas - i posebno zato što nikad nije ni zucnuo o
onome što se dogodilo u Stacyinoj kući. No ostala sam na svom mjestu, osjećajući
kako me preplavljuje zahvalnost.
Nismo prozborili ni riječ dok je žena intervjuirala tatu. Govorio je o svojoj knjizi
za djecu i kako bi roditelji terapijom glumljenja mogli pomoći svojoj djeci da
prevladaju svoje strahove ili različite vrste lošeg ponašanja. Glas mu je bio snažan i,
iako ga nisam vidjela, znala sam da se smiješi. Nitko tko ga sluša nikad ne bi pogodio
da je prikovan za kolica.
»Nitko ne bi rekao da je bespomoćan«, rekla sam.
Začuđeno me pogledao. »Molly, tvoj tata je sve samo nije bespomoćan«, rekao je
prinoseći šalicu kave ustima. »Vjeruj mi.«

U hotelu smo za tatu i Russella dobili sobu dostupnu invalidima. Moja je bila do
njihove, bile su povezane vratima. U njihovoj su bila dva velika bračna kreveta, a i
moj je bio ogroman. Čim sam ušla u sobu, bacila sam se na njega raširenih ruku i
nogu, uživajući što je tako velik krevet samo moj. Zurila sam u strop i pokušavala se
sjetiti kad sam zadnji put bila u hotelu. Bilo je to prije Russellova dolaska, znači prije
tri godine, kad smo išli u Pennsvlvaniu posjetiti majčinu majku. I tada sam imala sobu
spojenu sa sobom roditelja. Sjećam se da je tata u hotelu koristio skuter na baterije,
znači da je tada još mogao micati ruke. Jasno sam se sjećala kako sam s njim ušla u
dizalo. Unutra smo bili samo nas dvoje. Pokušao je pritisnuti dugme za prizemlje, ali
~ 143 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

ga ruka nije slušala. Vidjela sam koliko ga to frustrira, pa sam ja brzo pritisnula
dugme.
»Tata, hoće li ti kad biti bolje?«, upitala sam kad se dizalo počelo spuštati.
Nije mi odmah odgovorio. Buljio je u dugme kao da ga želi pritisnuti snagom
svoje volje, a ne neposlušnim prstima. »Bojim se da neće, dušo«, napokon je rekao,
okrenuo glavu i pogledao me. »Bit će mi sve gore i gore i zato moram ovo vrijeme
koje mi je preostalo iskoristiti na najbolji mogući način.«
Te sam noći zaspala u suzama. Nisam mogla zamisliti da bi mu moglo biti gore
nego što već jest. Ali, naravno, bilo je.

Prije promocije knjige u knjižari zakazane za sedam sati, nas troje smo se
odmarali. Buljila sam u telefon na noćnom ormariću. U notesu u ruksaku imala sam
zapisan Chrisov broj. Silno sam ga htjela nazvati, ali to bi se vidjelo na računu. Zar ne
bi? Pročitala sam upute na telefonu: mjesni pozivi bili su besplatni, a međugradski
će se obračunati u računu za sobu. Iako su me prsti svrbjeli, nisam se usuđivala.
Tamnoplavim lakom nalakirala sam nokte i legla na krevet dok se lak ne osuši.
Zureći u strop, osjetila sam bol u donjem dijelu trbuha. Trebalo mi je nekoliko minuta
dok se nisam sjetila što bi to moglo biti. Zar ću dobiti mjesečnicu? Dosad sam dobila
samo četiri, prvu prije godinu dana, kad sam imala trinaest godina. Ja sam je dobila
posljednja od svih mojih prijateljica, već sam počela misliti kako ću biti jedina cura
na svijetu koja nikad nije imala mjesečnicu. »Zafrkava«, tako je moja mama nazvala
neredovitost. »S vremenom će se ustaliti i redovito dolaziti«, uvjeravala me. Voljela
bih da mi je prije putovanja rekla da se pripremim za svaki slučaj. Doduše, prošlo je
dugo vremena od posljednje - najmanje tri mjeseca - pa smo obje skroz zaboravile
na nju.
Skočila sam s kreveta i otrčala u kupaonicu. Na gaćicama je već bila crvena mrlja.
Natrpala sam presavijeni toaletni papir u njih i trudila se smisliti što ću sad. Ovaj
hotel je u nekoj zabiti, u blizini nema ničega. Ne sjećam se da sam negdje u blizini
vidjela kakvu trgovinu gdje bih mogla kupiti ono što mi treba.
Pokucala sam na vrata između naših soba, nadajući se da još ne spavaju.
»Uđi«, rekao je tata.
Zatekla sam ga kako sjedi na krevetu poduprt jastucima, s knjigom i aparatom
za okretanje stranica na krilu. Na dasci blizu prozora Russell je glačao plavu košulju.
»Morala bih načas nasamo razgovarati s tatom«, rekla sam Russellu.
Izgledao je tek malo iznenađeno. »Nema problema.« Isključio je glačalo. »Ionako
moram u predvorju obaviti jedan telefonski razgovor«, rekao je.
Popela sam se na tatin krevet i čekala da Russell za sobom zatvori vrata. Tata me
znatiželjno promatrao.
»Što je?«, upitao je.
~ 144 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Neugodno mi je«, rekla sam.

»Ako ne želiš, večeras u knjižari ne moraš ništa govoriti.«
»Što?«, načas sam se zbunila. »O, ne. Ne radi se o tome.« Obrazi su mi pocrvenjeli.
»Dobila sam mjesečnicu, a nemam ništa... Nisam ništa ponijela sa sobom jer je nisam
očekivala.«
»Ah«, rekao je. »Pa, Russell te može odvesti do trgovine.«
Namrštila sam se. »Neugodno mi je.«
»Ma daj!« Odmahnuo je glavom kao da od muhe radim slona. »Reći ćemo mu da
moraš kupiti neku osobnu stvar.«
»To je tako prozirno.«
»Dobro«, nacerio se. »Reći ćemo mu da moraš kupiti više osobnih stvari.«
Pogledao je moje nokte. »Hej! Sviđaju mi se«, rekao je.
Podigla sam ruke u zrak i divila se tamnom laku. »Hvala«, rekla sam. »I meni.«
Htjela sam da se Russell što prije vrati, ali on nam je očito htio dati dovoljno vremena
za razgovor. Tata mi je pričao o knjizi koju čita, a ja sam se osjećala jadno zbog grčeva
u trbuhu i straha da će krv procuriti kroz toaletni papir.
Napokon sam čula kako Russell otključava vrata. Zavirio je u sobu. »Mogu li
nastaviti s glačanjem?«, upitao je.
»Molly treba prijevoz do trgovine«, rekao je tata. »Bilo koje trgovine mješovitom
robom. Morala bi kupiti neke stvari.«
Nisam mogla pogledati Russellu u oči, gledala sam negdje lijevo od njega.
»U redu«, rekao je. »Sada?«
Kimnula sam. Otišao je na drugi kraj sobe i uzeo ključeve s komode. »Grahame,
je li sve u redu?«, upita je tatu. »Treba li tebi nešto?«
»Ama baš ništa«, odvratio je tata. Osjećala sam se loše što ga ostavljamo samog
s okretačem stranica koji svako toliko zapne. Zaglavi li, što se prilično često događalo,
neće moći učiniti baš ništa, osim sjediti i razmišljati sve do našeg povratka.
Dok smo se dizalom spuštali u predvorje i išli prema kombiju, Russell i ja nismo
razgovarali. Stavio je ključ u otvor za paljenje motora. »Da vidimo možemo li naći
neku trgovinu«, rekao je. Nakon kratke vožnje ugledala sam benzinsku postaju i do
nje malu trgovinu. Zaustavio se ispred nje, iz džepa izvadio novčanik i dao mi
desetku.
»Je li dovoljno?«, upitao je.
Kimnula sam. Obrazi su mi opet pocrvenjeli, a on se suosjećajno nasmiješio.
»Znaš, Molly, odrastao sam u kući punoj žena«, rekao je. »Bez tate, s mamom,
tetom i pet sestara. Nemaš se česa sramiti.« Nikad ga prije nisam čula da govori česa.
Osim nekih njegovih posebnih izraza, govorio je istim jezikom kao i ja. No zbog

~ 145 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

načina na koji je to rekao - nježno i ljubazno - crvenilo s mojih obraza se malo

povuklo i stoga sam mu se zahvalno nasmiješila. »Brzo se vraćam«, rekla sam.
Kupila sam paket higijenskih uložaka, čeznutljivo gledajući kutije tampona.
Probala sam staviti jedan majčin kad sam dobila prvu mjesečnicu, no ta stvar nikako
nije htjela ući.
U kombiju sam tako čvrsto držala vrećicu da Russell ne može vidjeti što sam
kupila. Nisam znala zbog čega mi je svejedno neugodno.
»Sve sređeno?«, upitao je.
»Aha.«
Bili smo na polovici puta kad je opet progovorio. »Znaš, malo sam razmišljao. U
utorak - dan kad se vraćamo kući - moja obitelj će u našoj kući u blizini
Hendersonvillea peći svinju na ražnju. Zar ne bi bilo zabavno svratiti tamo na par
sati?«
Pomislila sam kako bih radije otišla kući i razgovarala s Chrisom, ali mi je svinja
na ražnju zvučala kao nešto što bi se mom tati jako svidjelo. Bio je lud za roštiljem.
»Hoće li tata moći?«, upitala sam. »Mislim reći, hoće li imati odgovarajući pristup
svemu?«
»Pa, zabava će se održati vani, osim ako ne bude lijevala kiša, pa mislim da neće
biti nikakvog problema.«
»Onda ti je ideja izvrsna«, rekla sam. »Njemu će se jako svidjeti.« Osjećala sam
ponos što sam tatine želje stavila ispred svojih, ali sam se svejedno malo rastužila
čim sam izrekla te riječi.
»Idemo vidjeti što on misli«, rekao je Russell. »Možda će dotad biti iscrpljen.«
Odmahnuo je glavom i nacerio se. »Možda ćemo dotad svi biti iscrpljeni.«

Nekoliko sati kasnije stigli smo u knjižaru i zatekli je prepunu ljudi. Praktički
sam čula naš zajednički uzdah olakšanja kad smo ugledali to silno mnoštvo. Na
sredini velike trgovine bila je hrpa stolica na kojima su sjedile majke - i nekolicina
očeva - s mnoštvom nemirne djece. Osoblje knjižare donosilo je dodatne stolice za
one koji su stajali.
»Obično ovdje nema toliko ljudi«, rekao nam je šef knjižare, tamnokosi muškarac
s naočalama žičanog okvira, pružajući ruku da se rukuje s tatom. Nelagodno ju je
povukao shvativši da tata ne može pomaknuti svoju. »To je zbog vašeg radijskog
intervjua«, rekao je šef. »Čim je intervju završio, počeli su nazivati da im rezerviramo
knjigu.«
Stajala sam tamo, razgovarala sa šefom i osjećala se kao zgodna i fora cura u
svojoj kratkoj ružičastoj haljini i ljubičastim martensicama. Prije sam uzela dva
tatina analgetika protiv grčeva i sada sam se osjećala stvarno dobro. Voljela bih da je
sada ovdje Chris pa da me može vidjeti.
~ 146 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Tata je nosio žutosmeđe hlače i onu plavu košulju koju je Russell izglačao te
osmijeh na licu koji ništa nije moglo izbrisati dok je zauzimao mjesto ispred publike.
Ovo je upravo ono što mu treba, pomislila sam.
Šef ga je predstavio kao »psihologa koji se bavi terapijom glumljenja, doktora
Grahama Arnettea« i svi su zapljeskali. Russell i ja sjedili smo u prvom redu. Nismo
se mogli prestari smiješiti kad je tata progovorio. Ukratko je objasnio zašto je u
invalidskim kolicima, jer je bilo očito da oni koji su slušali njegov intervju nisu imali
pojma. Zatim je počeo opisivati terapiju glumljenja i rekao kako učinkovito djeluje
na sve ljude, a posebno na djecu jer su veoma prijemčiva na tehnike o kojima govori
u svojoj knjizi.
»Terapija glumljenja je sredstvo kojim stječete kontrolu nad svojim životom«,
rekao je. »Pribor koji vam treba da se ‘popravite’, već je u vama. Ova vam terapija
jednostavno pomaže u otkrivanju tog pribora.« Te sam riječi čula već stotinu puta
prije, no večeras, dok su oko mene sjedili roditelji i žudno i s nadom upijali svaku
njegovu riječ, zvučale su mi nekako drukčije.
»Večeras je ovdje sa mnom netko tko je, dok sam razvijao tehnike terapije
glumljenja, godinama bio moj pokusni kunić«, rekao je nakon završenog govora, a
prije početka postavljanja pitanja iz publike. Nasmiješio mi se, a meni je od
iznenađenja počelo lupati srce. Da barem nisam u svom ruksaku u hotelskoj sobi
ostavila kamen. »Volio bih da mi se pridruži ovdje«, rekao je. »Upoznajte moju kćer
Molly.«
Ustala sam i svi su zapljeskalo i kad sam sjela na stolicu do njega. Ispred nas je
bilo toliko ljudi! Nasmiješila sam se i pretvarala se kao da ovo radim svaki dan.
Osjetila sam kako mi srce opet normalno kuca.
Ljudi su mu počeli postavljati pitanja o svojoj djeci, a on im je davao prijedloge.
Ruke su se podizale sve brže i brže, on je odgovarao na pitanje za pitanjem, svako
toliko mudro spominjući kako većinu tih odgovora mogu pronaći u njegovoj knjizi.
Kao da je bio rođen za ovo.
Na kraju je došao red i na mene.
»Kako je to odrastati s ocem koji je toliko opsjednut terapijom glumljenja?«,
upitao me muškarac iz zadnjeg reda. Mala djevojčica na njegovu krilu napola je
spavala, naslanjajući glavu na njegovo rame.
»Pa, valjda normalno«, rekla sam slegnuvši ramenima. »Mislim reći, meni je to
normalno. Ne znam za nešto drugačije. Zar ne kaže svaki otac djetetu da se pretvara
kako voli pisati domaću zadaću ili prati suđe ili jesti brokule?«
Publika se nasmijala, a ja sam pogledala tatu. U očima sam mu vidjela ponos.
Zajedno smo odgovorili na još nekoliko pitanja. Osjećala sam se kao da smo nas dvoje
pravi tim. S radošću i čuđenjem shvatila sam da smo oduvijek i bili.

~ 147 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Kad smo se napokon vratili u hotel, tata je bio sretan i iscrpljen. Ja sam se tuširala
dok ga je Russell spremao na spavanje, a zatim sam neko vrijeme sjedila i zurila u
telefon, silno želeći nazvati Chrisa. Odjednom sam se sjetila kako je Russell ranije
toga dana otišao telefonirati u predvorje. Dolje su sigurno telefonske govornice.
Izvadila sam novčanik iz ruksaka i izbrojila kovanice. Dolar i pedeset pet centi u
kovanicama od dvadeset pet, deset i pet centi. Hoće li to biti dovoljno?
Obukla sam kratke hlače i u džep strpala sitniš, Chrisov broj i ključ sobe.
Odlazeći, zatvorila sam vrata što sam tiše mogla kako me tata i Russell ne bi čuli u
svojoj sobi. Dizalom sam se spustila u predvorje osjećajući sve veće uzbuđenje što ću
čuti Chrisov glas. Ispričat ću mu o svojim martensicama i tome kako je super prošla
promocija knjige u knjižari. Dok sam u predvorju tražila telefonsku kabinu,
pokušavala sam smisliti pitanja o tome kako je on proveo dan.
Na kraju sam morala na recepciji pitati gdje su telefonske kabine. U niši pokraj
sve sile dizala, nalazile su se tri, ali je samo jedna bila prazna. Okrenula sam broj, ali
je žena s telefonske centrale zatražila više novca nego što sam imala. Sutra moram
nabaviti više kovanica. Jedno sam vrijeme žalosno zurila u telefon i tada sam začula
glas iz govornice iza moje. Bio je prigušen i nisam mogla razabrati riječi, ali to je
definitivno bio Russellov glas. Laknulo mi je što nisam uspjela dobiti Chrisa. Kad sam
ja uspjela raspoznati Russellov glas, i on bi mogao prepoznati moj. Odem li sada,
morat ću proći uz njegovu kabinu, zato sam se još više sagnula u svojoj i čekala da
završi razgovor. Bila sam jako znatiželjna pa sam malo bolje naćulila uši, pitajući se
s kim li to razgovara.
Čula sam kako se smije. Možda je nekome iz svoje obitelji javio da ćemo možda
svratiti na ražanj? Vjerojatno se radi o tome. Počela sam razabirati više riječi, ali me
na kraju nije bilo briga. Htjela sam samo da već jednom završi s tim razgovorom i
vrati se u sobu, tako da se i ja mogu vratiti u svoju. Napokon je rekao: »I ja tebe
volim«, jasno i glasno. Čula sam kako otvara vrata svoje kabine, pa sam zabila glavu
između telefona i zida, duboko se nadajući da me neće vidjeti. Čula sam ga kako
prolazi uz kabine i glasno odahnula od olakšanja. A tada sam se sjetila onih riječi: I
ja tebe volim. Sledila sam se. Zar bi to rekao nekome iz svoje obitelji? Ili je imao
djevojku o kojoj nisam ništa znala? A ako je imao djevojku, hoće li nas jednoga dana
napustiti kako bi bio s njom? Ta mi je misao bila nepodnošljiva - bili bismo skroz
izgubljeni bez njega. Odjednom sam osjetila veliko opterećenje: ne moram usrećivati
samo tatu, nego i Russella.

~ 148 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

32

Tri dana kasnije, dok smo se spremali za povratak kući, Russell i ja smo bili
prilično iscrpljeni, no tata je izgledao prilično živahno. Toga jutra nazvala ga je u
hotel njegova izdavačica i rekla kako je silno ushićena - baš tu riječ je upotrijebila -
reakcijama na promociju knjige. Razgovarala je sa šest knjižara koje smo posjetili i
sve su bile jako zadovoljne prodajom knjige, iako je u nekima na promociju knjige
došla tek nekolicina ljudi. U tim knjižarama dala sam sve od sebe da popunim stolice.
U svojim martensicama obilazila sam oko polica i poticala ljude da odu poslušati tatin
govor o »važnosti glumljenja«. Mislila sam da to zvuči mnogo bolje nego »terapija
glumljenja«. Ipak, iako sam uspjela uvjeriti većinu da ga odu poslušati, otkrila sam
kako ne mogu natjerati ljude da naprave ono što ne žele. Nisam ih mogla natjerati da
kupe njegovu knjigu. No izdavač je bio zadovoljan i tata je bio zadovoljan. A jedino to
je bilo važno.
Daleko najbolje bilo je u Charlotti i Raleighu - u dva grada u kojima je
intervjuiran na radiju.
»Dakle, za sljedeći put moramo zapamtiti ovo«, rekla sam sinoć dok smo se
vraćali u hotel u Raleighu s potpisivanja knjige. »Više radijskih intervjua!« Nijedan
od njih nije ništa rekao, pa sam zaključila da su umorni i jedva čekaju otići u krevet
u posljednjem od niza hotela.
Doduše, općenito govoreći, čini se da su četiri dana putovanja napunila tatu
novom energijom, uopće nije bio iscrpljen. Svaki put kad sam razgovarala s majkom
zvučala je veoma zabrinuto, a ja sam je stalno morala uvjeravati da je tata dobro. U
jutrošnjem telefonskom razgovoru rekla sam joj da tata ima više energije od mene.
To baš i nije bila istina, naravno, no nešto se svakako događalo s njim. Pojavila se
neka nova vedrina. Na povratku kući htio je otići i do Russellove obitelji. »Moramo
negdje jesti«, rekao je sinoć dok smo planirali put natrag. Glavom je pokazao na
Russella. »U svakom slučaju, radije bih jeo s tvojom obitelji nego u još jednom
McDonaldsu.« Iako sam jedva čekala da se vratimo kući kako bih mogla razgovarati
s Chrisom i Stacy, ražanj će razveseliti tatu i Russella i zato sam i ja bila za to.
»Što kažeš na malo glazbe?«, upitao me tata dok smo izlazili s parkirališta našeg
hotela u Raleighu.
Zastenjala sam. Stvarno su mi dodijale njegove kasete. Pomisao na još četiri sata
slušanja istih, ipak mi je bila malo previše.
»Možemo neko vrijeme slušatih radio«, predložila sam.
»Nema šanse«, rekao je Russell, »ja se još nisam zasitio Williea Nelsona.«

~ 149 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Nasmijala sam se. Russell se nije slagao s nekim tatinim ukusom za glazbu i znala
sam da se davno zasitio pjesme »On the Road Again«.
»No, dobro«, rekao je tata, »ako ne želi slušati nove kasete koje smo joj kupili,
neka joj bude.«
Okrenula sam se i pogledala ga. »Kad ste mi uopće mogli kupiti nove kasete?«,
upitala sam i zainteresirano podigla kutiju na krilo. Prije sam zanovijetala kako nema
kaseta New Kids on the Block pa sam se pitala nije li možda poslao Russella da kupi
jednu za naš dugi povratak kući.
Otvorila sam kutiju. Na vrhu su bile dvije ulaznice za koncert New Kidsa 8.
kolovoza, na ljetnoj turneji u Atlanti. Uzela sam ulaznice i u nevjerici ih držala ispred
lica.
»Omojbože, omojbože, omojbože!«, viknula sam. »Jesu li prave?«
Tata se nasmijao. »Za onu cijenu, i bolje im je da jesu«, rekao je. »Imam ih već
neko vrijeme, ali nisam znao kako ćemo te dopremiti tamo. Sad kad smo uspjeli
progurati ovo putovanje, mislim da Russell i ja nećemo imati problema odvesh te do
Atlante.«
»O, moj Bože, ne mogu vjerovati!« Još uvijek sam buljila u ulaznice, čitajući svako
slovo na njima. »Ali ovdje su samo dvije.«
»Pa, Russell i ja ćemo to preskočiti, hvala na ponudi.«
»Hvala Isusu«, rekao je Russell, na što sam ga udarila po ruci. Smatrao je da su
New Kidsi prilično loši.
Otkopčala sam sigurnosni pojas i stala između sjedala da zagrlim tatu. Nasmijao
se. »Vrati se na svoje mjesto«, rekao je. »Strašiš me.«
»Znači, mogu povesti prijatelja?«, upitala sam zakopčavajući pojas.
»Koga god hoćeš.«
Odmah sam pomislila na Chrisa, ali sam znala da je to nemoguće iz tisuću
razloga. Osim toga, njegovo mišljenje o New Kidsima bilo je samo mrvicu bolje od
Russellova.
»Mogu li povesti Stacy?« Pogledala sam Russella, znajući što on misli o njoj. Lice
mu je bilo ravnodušno. Doduše, ako je još uvijek mislio da je Stacy »problematična«,
ipak nije rekao ni riječ.
»Naravno«, rekao je tata.
Jedva sam čekala da stignemo kući da je nazovem.

Približavali smo se skretanju za Hendersonville kad mi je odjednom sinula jedna

strašna misao. Što ako je ona žena kojoj je Russell rekao da je voli također na
obiteljskom okupljanju? U mojoj je mašti veoma brzo postala zavodnica koja će ga
odvući od moje obitelji i zato mi se nije sviđala.
~ 150 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Kad smo se zaustavili na benzinskoj postaji da uzmemo gorivo, Russell je izašao

van, a ja sam se okrenula prema tati.
»Mislim da bismo trebali skompati Russella s Janet«, rekla sam.
Izgledao je iznenađeno. Zatim se nasmijao. »To su jedine dvije crne odrasle
osobe koje poznaš i misliš da bi trebale biti zajedno?«, upitao je.
»Ne misliš li da se međusobno simpatiziraju?«, upitala sam.
»Mislim da je Russell sposoban sam srediti svoj osobni život«, rekao je.
Pomislila sam kako bih mu mogla ispričati o Russellovu telefonskom pozivu, ali
tada bi znao da sam i ja bila u kabini. »Samo me brine da će naći neku djevojku koja
živi daleko i da će nas zbog nje ostaviti«, rekla sam.
»Otkad se ti toliko brineš za sve«, upitao je. »Vjeruj mi, dušo, ne moraš brinuti
zbog Russella.«

Nedugo nakon toga, Russell je prekinuo kasetu Beatlesa koju smo slušali
posljednjih pola sata. Zatim je skrenuo na zavojitu seosku cestu dugu nekoliko
kilometara, a potom na makadamsku cestu koja me, zbog načina na koji je s obje
strane bila okružena gustom zelenom šumom, malo podsjećala na Morrison Ridge.
Nakon višesatnog slušanja glazbe, tišina je djelovala jako ugodno, gotovo sveto.
Sjetila sam se Russellove priče o tome kako je njegov praprapradjed dobio ovu
zemlju od svoga gospodara. Pogledala sam ga. Nikad još nisam vidjela toliku
smirenost na njegovu licu. Ovo je bio njegov dom. Njegov Morrison Ridge.
»Ono tamo lijevo je kuća tvoje sestre, zar ne?«, upitao je tata.
»Tako je«, odgovorio je Russell. »Wandina kuća.«
Pogledala sam u šumu s lijeve strane i među drvećem opazila ugao kuće.
»Ti si već bio ovdje, tata?«, iznenađeno sam upitala. Cesta je vijugala kroz gustu
šumu, šljunak je škripao pod gumama kombija.
»Dva puta, zar ne, Russelle?«, rekao je. »Lani na krštenju tvoje nećakinje i...«
»Godinu dana prije na mom rođendanu«, rekao je Russell.
Prošli smo oštar zavoj, a meni se učinilo da kroz zatvorene prozore kombija već
mogu namirisati roštilj.
»Grahame, danas su samo dvadeset četiri stupnja«, govorio je Russell u
retrovizor. »Ali ako ti bude prevruće, u maminoj spavaćoj sobi je klima i siguran sam
da će ti dopustiti da se tamo malo odmoriš.«
»Bit ću dobro«, rekao je tata.
Stigli smo na ogromnu čistinu i pred nama se pojavio sasvim drukčiji prizor. Na
sredini čistine bila je velika brvnara. Zbog smeđih trupaca i bijele žbuke koji su se
neravnomjerno izmjenjivali, kuća je izgledala veoma staro, ali čvrsto. Sa strane kuće
postavljeno je šest stolova prekrivenih bijelim papirnatim stolnjacima. Po travnjaku
~ 151 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

su bili parkirani automobili i kamioneti. Na stražnji dio jednog kamioneta bio je

pričvršćen ražanj s kojeg se uzdizao dim.
»Kuća je nadograđivana najmanje šest puta«, rekao mi je Russell parkirajući
kombi pokraj malog crvenog automobila. Pritisnuo je dugme za spuštanje rampe.
Pokazao je na kuću. »Tamo na onom uglu bila je moja soba«, rekao je. Glas mu je
zvučao nostalgično. U njemu sam uočila nježnost i ponos, isti onaj ponos koji sam
čula u noninu glas kad bi govorila o Morrison Ridgeu. »Taj dio kuće nije se mijenjao«,
rekao je.
Oko ražnja je stajala nekolicina muškaraca držeći boce piva u rukama. Jedan je
podigao pivo u zrak kad smo Russell i ja izašli iz kombija. Naokolo je poput roja pčela
zujala hrpa djece, iz velikog zvučnika na krovu jednog automobila orila se glazba -
Marvin Gaye pjevao je »Sexual Healing«. Russell se po rampi popeo u kombi,
oslobodio tatina kolica i dogurao ga van.
»Ono je moja najdraža sestra Wanda.« Russell je pokazao na ženu koja je na
jedan stol donijela veliku plavu zdjelu, a zatim je krenula prema nama.
»Rusty!«, zazvala je. »Uspio si!«
Prišao joj je i zagrlio je.
»Pomiriši samo«, tata je pogledao mene. »Molly, danas ćemo jako dobro jesti.«
Wanda se sagnula i cmoknula tatu u obraz. »Grahame, drago mi je što te opet
vidim«, rekla je. Imala je svijetlu kožu, mnogo svjetliju od Russellove, i oči
očaravajuće zelenkastožute nijanse kakvu nikad prije nisam vidjela. Pogledala me.
»Ovo je Molly?«, upitala je.
»Da, gospođo«, rekla sam.
Pružila mi je ruku i pogledala Russella. »Amaliina cura?«, upitala je, na što je
Russell kimnuo.
Bila sam šokirana. Malo je ljudi znalo da sam Amaliino dijete. »Poznate Amaliu?«,
upitala sam.
»Wanda ju je upoznala kad je jednom došla u posjet Russellu u Morrison Ridge«,
rekao je tata. »Je li tako, Wanda?«
Nakratko je izgledala zbunjeno, zatim se izgleda sjetila susreta. »Tako je!«, rekla
je. Zatim me iznenada povukla za ruku. »Hajde, dođi«, rekla je i preko travnjaka
krenula prema ražnju. »Da te upoznam s ostalima.«
Neko smo se vrijeme muvali po dvorištu dok nas je Russell predstavljao
ostalima. Upoznala sam toliko ljudi da su mi se njihova imena i lica potpuno
pomiješala. Ujak Taj i Taj. Hrpa teta koje je Russel sve zvao »teticama«. Brdo bratića
i sestrični, mnogi od njih Russellove dobi, stajalo je oko ražnja i pokušavalo otkinuti
komadić hrskavog mesa. Tata i ja smo bili jedini bijelci, pa mi se činilo da sam stekla
tek mali uvid u to kako se crni klinci iz moje škole osjećaju svakoga dana.

~ 152 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Wanda me odvela u kuću. Kuhinjska vrata bila su toliko niska da sam se morala
sagnuti kako ne bih lupila glavom. »Ljudi su bili mnogo niži u vrijeme kad je
sagrađena kuća«, rekla je. U kuhinji je bilo vruće, bila je puna pare, žena i prodornog
mirisa kuhane raštike. Wanda me upoznala sa svoje četiri sestre. »Ovo je Carla. Ona
je medicinska sestra. A ovo je Ree-Ree, učiteljica. I Tula je medicinska sestra. I Janice
isto.« Pomiješala su mi se sva imena i lica, ali sam na kraju uspjela izbrojati tri
medicinske sestre i dvije učiteljice. »A ovo je mama i ona radi svjetski poznata
punjena jaja.« Odvela me do čela dugog stola gdje je Russellova majka iz bijele
slastičarske vrećice vješto istiskivala smjesu sa žumanjicima u kuhane bjelanjke.
»Šećeru, ti sjedni tamo.« Russellova majka pokazala je na klupu s jedne strane
stola. »Ti možeš narezati kisele krastavce za krumpir salatu.«
Bilo mi je drago što sam dobila zadatak. Trebalo mi je nešto što će mi odvratiti
misli od toga koliko silno želim nazvati Chrisa i Stacy. Još uvijek nisam odlučila koga
ću najprije nazvati. Počela sam sjeckati krastavce na maloj drvenoj dasci koju mi je
dala Wanda i nisam se prestajala znojiti, kao da je sjeckanje težak fizički rad. Kuhinja
je bila puna ljudi, žamora i pare, zvukovi sjeckanja miješali su se s prigušenim
zvucima glazbe iz onog velikog zvučnika vani.
Dvije sestre nisu bile osobito ljubazne. Ona vrsta neljubaznosti »što ova bjelkinja
radi u našoj kuhinji«, ali možda sam bila u krivu. Možda su jednostavno imale
neljubaznu narav, ali kad ste negdje uljez, možete veoma lako donijeti pogrešan
zaključak. Ostali su prema meni bili jako ljubazni, netko mi je dodao oštriji nož kad
sam umjesto krastavaca počela rezati rajčice, a jedna žena mi je rekla kako imam
najljepše plave oči. »Iste su kao oči tvoga tate, zar nisu?«, rekla je.
»Rusty voli raditi za tvoju obitelj«, rekla je Russellova majka posipajući mljevenu
papriku po punjenim jajima. Sijedu kosu začešljala je u punđu, lice joj, za razliku od
moga, nije bilo znojno, jer se njezino tijelo tijekom silnih godina kuhanja naviklo na
vrućinu u kuhinji. »Kaže da ste stvarno dobri ljudi.«
U glavi mi se pojavila hrpa misli. Kako bez Russella stvarno ne bismo mogli ništa.
Kako je uvijek skužio što tati treba i prije nego što je tata to znao. Kako je bez ikakvog
zanovijetanja obavljao najgadnije poslove. »On je nama više kao član obitelji nego
kao zaposlenik«, rekla sam iznenadivši i samu sebe. Te su riječi zvučale odraslo i
nikad ih prije nisam izgovorila, ali bile su istinite. Vidjela sam kako su, nakon tih
riječi, dvije sestre okrenule glavu prema meni. Jedna od njih, Ree Ree, nasmijala se i
šapnula nešto što nisam uspjela čuti.
»Zaveži, Ree, Ree«, rekla je Wanda. Osjetila sam kako mi obrazi crvene, pitajući
se nije li se to Ree Ree izrugivala mojim riječima.
»To su rekli svi za koje je Rusty radio«, ponosno je rekla njegova majka, ne
obazirući se na ono što se događalo između njezinih kćeri.

~ 153 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Tada sam po prvi put čula da je Russell radio i za druge ljude. Znala sam da je
prije nego što je došao kod nas, povremeno obavljao neke pomoćne poslove, ali nikad
dosad nisam osjetila ljubomoru prema tim ljudima. Htjela sam da zauvijek ostane
samo naš.
»Ali nikad prije nije rekao da voli te poslove kao što voli ovaj«, rekla je Wanda.
Vidjela sam da zna kako treba izgladiti stvari. Ona je mirotvorac u obitelji, pomislila
sam, kao moja teta Claudia. Pogledala sam je s velikom zahvalnošću.

Kad je sva hrana bila pripremljena i kad smo je iznijele van, tata i ja smo sjeli za
stol najbliže kući. Temptationsi su pjevali »Treat Her Like a Lady«. Ponudila sam se
da ću ja hraniti tatu kako bi se Russell mogao družiti sa svojom obitelji. Russell živi
u dva različita svijeta, shvatila sam dok sam ga promatrala kako se šali sa sestrama i
rođacima. Iako je u našem svijetu izgledao zadovoljno i neusiljeno, ovdje je bio
nekako drukčije neusiljen, opuštena tijela, sa stalnim osmijehom na licu. Promatrala
sam kako se odnosi prema ovim ženama, tražeći onu kojoj je preko telefona rekao da
je voli, ali je izgleda bio u jako dobrim odnosima ama baš sa svima. Možda je ono
razgovarao s Wandom ili sa svojom majkom, pomislila sam s olakšanjem. Vidjevši
koliko je blizak s njima, činilo mi se sasvim prirodnim da je jednoj od njih rekao: »I
ja tebe volim.«
»Eto, ovakav okus mora imati meso s roštilja«, rekao je tata nakon što je
progutao zalogaj svinjetine. Zatim se upustio u žestoku debatu s Wandinim mužem
koji je sjedio njemu nasuprot i koji je rođen u istočnom dijelu države, gdje je temeljni
sastojak umaka za meso s roštilja bio ocat umjesto rajčice. Da je tata mogao
pokrenuti ruke, bila sam uvjerena da bi sve završilo tučnjavom. Doduše, bio je sretan
i nije nimalo mario koliko je kalorija pojeo. Dala sam mu najmanje deset kroketa od
palente sa svinjetinom i svim prilozima, nakon čega je slijedila velika zdjela
nevjerojatno slasnog pudinga od banane. Kad sam se pomirila s činjenicom da ćemo
stići kući kasnije nego što sam se nadala, preplavilo me veliko zadovoljstvo. Tata je
bio sretan. Russell je praktički blistao od sreće što je sa svojom obitelji. Ja sam dobila
ulaznice za koncert New Kidsa, lak za nokte sa šljokicama i ljubičaste martensice, a
uz malo sreće, već za nekoliko sati razgovarat ću preko telefona s dečkom koji mi je
osvojio srce.

~ 154 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

33

Činilo mi se da se za naše odsutnosti nešto promijenilo kod kuće. Više se radilo

o mom osjećaju nego o nečemu što sam čula ili vidjela. Znala sam to već u trenutku
kad smo se zaustavili ispred naše kuće, a mama se u svojoj bijeloj kuti ljekarnice
sjurila niza stube s našega trijema. Ja sam izašla iz kombija, a ona je protrčala uz
mene i po rampi ušla u kombi. Vidjela sam kako je čučnula uz tatina kolica, jednom
ga rukom obujmila oko struka, a drugom mu dodirivala lice. Okrenula sam glavu
pogođena intenzitetom njihovih osjećaja. Pogledala sam Russella dok je čekao da
oslobodi tatina kolica, a on je brzo odvratio pogled. Stojeći tamo, osjećala sam se jako
usamljeno. Usamljeno i zapostavljeno. I sjetila sam se onoga što je Dani rekla.
»Morala te uzeti kako bi zadržala strica Grahama.« Sada sam se po prvi put upitala
nije li to istina.

Na stoliću u hodniku stajala je omotnica adresirana na mene. Znala sam tko ju je

poslao, pa sam zurila u njegov rukopis. Sviđala su mi se njegova slova. Zapravo su,
onako uglata i nagnuta na lijevu stranu, više sličila na tiskana. Veoma muževno,
pomislila sam. Uzela sam kovčeg i omotnicu i odnijela ih na kat, zatim sam sjela na
krevet i otvorila je. Zajedno s fotografijom iz omotnice je ispala i poruka. U
telefonskom razgovoru rekao mi je da je slika loša, no ja sam mislila da je predivna.
Kosa mu je bila kraća nego sada, iznad sivoplavih očiju vidjeli su se dugi kapci koji su
definitivno izgledali seksi. Smiješio se i gledao ukriž, a ja se nisam mogla sjetiti
izgleda li stvarno tako ili je tako ispao samo na slici. Na lijevom obrazu imao je
jamicu. Nje se uopće nisam sjećala. Doduše, normalno da se nisam mogla sjetiti svih
detalja, ta vidjela sam ga samo jednom. I očajnički sam ga željela vidjeti opet.
Čim sam se raspakirala, nazvala sam Stacy s telefona u svojoj sobi i rekla joj za
ulaznice. Bojala sam se da se uopće neće uzbuditi radi koncerta - u posljednje vrijeme
više je bila zainteresirana za Bryana nego New Kidse - no ona je toliko glasno vrisnula
da sam morala odmaknuti telefon od uha. Nacerila sam se, toliko mi je laknulo.
»Kako je to fora!«, rekla je. »I prespavat ćemo u Atlanti? Pitat ću mamu, ali već
znam da će pristati. Jesi li već nazvala Chrisa?«
»Nazvat ću ga čim završim ovaj razgovor.«
»Molly, on je stvarno zagrijan za tebe«, rekla je. »Znam da jedva čeka da te opet
vidi.«
»I ja isto«, rekla sam i brzo prekinula liniju, nestrpljiva da ga što prije nazovem.

~ 155 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Onda, koga si izrezala sa slike koju si mi poslala?«, upitao je Chris odmah nakon
što je rekao halo. Po glasu sam znala da se smije. Zamislila sam njegove oči i duge
trepavice. Zamislila sam jamicu na njegovu lijevom obrazu.
»Jednu prijateljicu«, rekla sam.
»Pa, drago mi je što si je odrezala, tako da se mogu usredotočiti na tebe.«
Kako je sladak! »Hvala što si mi poslao svoju sliku. Jako je dobra.«
Ispričala sam mu o ulaznicama za koncert. Laknulo mi je kad je rekao da je super
što Stacy i ja možemo ići.
»To će biti tvoj prvi koncert?«, upitao je.
»Da.«
»Fora«, rekao je. »Prije nekoliko mjeseci Bryan i ja smo bili na koncertu
Aerosmitha u Charlotti. Potpuno je drukčije slušati bend uživo.«
»To je bio tvoj prvi koncert?«, upitala sam.
»Vraga prvi!«, nasmijao se. »Prvi je bio Van Halen 1984. Bilo je super. Nikad ne
zaboravljaš svoj prvi koncert.«
»Jedva čekam.«
Načas je zašutio. »Doduše, nikad ne zaboravljaš ništa što je bilo prvi put.« Ušutio
je kao da želi da shvatim o čemu govori. Trebalo mi je malo vremena, a kad sam
skužila, osjetila sam čvor u želucu i nisam znala što bih rekla. Nastavio je: »Molly,
htio bih biti tvoj prvi«, rekao je.
O moj, Bože. Nisam mogla vjerovati da će mi to tako otvoreno reći. Istovremeno
sam bila i sretna i smućena. »Ja... ovaj«, promucala sam, »i ja bih to voljela, ali ne još
neko vrijeme. U redu? Stvarno sam... jednostavno ne želim...«
Nasmijao se. »Opusti se«, rekao je. »Imamo pred sobom sve vrijeme ovoga
svijeta.«
»Tako je«, rekla sam.
»A sada ozbiljno, Molly.« Glas mu je odjednom zvučao veoma odraslo. »Kad ću te
opet vidjeti?«

Toga dana za večerom - tata i ja jeli smo samo salatu jer smo još bili siti od one
svinjetine - mama nam je rekla kako je za vrijeme naše odsutnosti stric Trevor doveo
građevinske stručnjake da pogledaju Morrison Ridge. Glas joj je bio napet.
Možda mi se zbog toga čini da se sve promijenilo, pomislila sam. Mamu je
uznemirilo ono što je stric Trevor namjeravao.
»Rekla sam da se drži podalje od našega dijela zemlje«, rekla je držeći na vilici
zalogaj salate ispred tatinih usta, »ali čisto sumnjam da me čuo. Bio je već dobrano
naliven kad sam razgovarala s njim, a tek su bila dva sata popodne.«

~ 156 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Tata je namršteno odmahnuo glavom. »Više nema kontrolu nad alkoholom«,

rekao je.
»Gotovo sam sigurna da su ga Jim i Claudia pustili na svoju zemlju«, rekla je. »Oni
u tome ne vide ništa loše, ali Trevor će pregaziti Claudiu.«
Tata nije obraćao pažnju na salatu. »Zna li moja majka da je ovamo doveo
građevinare?«, upitao je.
Odmahnula je glavom i spustila vilicu natrag u zdjelicu. »Drži je u mraku
neznanja.«
»Podlac.« U tatinu glasu načula sam neuobičajeno rezanje. »Kad nešto želi, zna
biti pravi sebični gad.«
»Što sve to znači?«, upitala sam, potresena tatinim neuobičajenim bijesom. Tako
smo se dobro proveli na turneji, bio je jako sretan, a sada je pred mojim očima
nestajalo njegovo dobro raspoloženje. Bila sam ljuta na strica Trevora što je on bio
uzrok.
»Skuplja sve više municije kako bi nas nagovorio da prodamo dio svoje zemlje«,
objasnio je tata. »Ti se za to ne moraš brinuti. Uzalud trati vrijeme i ljuti sve nas, to
je sve.«
Imala sam osjećaj da je stanje mnogo gore od toga, ali je tata naglo promijenio
temu upitavši mamu kako napreduje organiziranje ivanjske zabave. Očito više nije
htio razgovarati o stricu Trevoru i zemlji.
»Dok vas nije bilo, sastali smo se i podijelili zadatke«, rekla je mama. »Ti i Molly
morate odabrati glazbu. Bess kaže da nam treba nešto za sve uzraste i zato imajte to
na umu.«
»Nona voli revijsku glazbu i Franka Sinatru«, rekla sam, sretna što mogu tati
odvratiti misli od strica Trevora. Meni osobno nije se sviđao nonin ukus, ali je imala
pravo: moramo izabrati za svakoga ponešto.
»Jim namjerava održati kušanje piva«, nastavila je mama. »Claudia i ja već
pečemo kolače i zamrzavamo sve i svašta i unajmile smo nekoliko klinaca s koledža
da hodaju naokolo i poslužuju vino i hladna predjela.«
»Otmjeno«, rekao je tata. Kroz slamku je otpio malo vode iz čaše koju mu je
mama prinijela ustima.
»Dva dana prije provjerit ćemo vremensku prognozu da znamo moramo li
postaviti šator iznad paviljona«, rekla je mama.
Tata je zastenjao. »Nadam se da nećemo morati. To je velik poduhvat, a ja mogu
pomagati samo tako da izvikujem upute koje nitko ne sluša.« Nasmiješio mi se, ali mi
se učinilo kao da mu je to bilo malo naporno. Sjećam se nečijeg rođendana prije dvije
godine kad smo morali postaviti šator. Na kraju je stric Trevor psovao tatu i viknuo
nešto u stilu: »Ako ti se ne sviđa kako mi to radimo, dođi ovamo gore i napravi sam!«
»Što je sa stolicama?«, upitao je tata.
~ 157 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Trevor i Jim su ih već dovezli u paviljon. Zasad su prekrivene nepromočivim

platnom. Postavili su i rasvjetu. I kante za smeće. I mrežu za odbojku, u slučaju da
netko poželi na onom neravnom tlu u mraku slomiti gležanj.«
Tata je uzdahnuo. »Iscrpljen sam već od same pomisli koliko ste posla obavili.«
Zvučao je žalosno. Poželjela sam da imam čarobni štapić kako bih ga mogla opet
oraspoložiti. Odmahnuo je glavom na cherry rajčicu koju je mama ispred njegova lica
držala nabodenu na vilicu.
»Pa«, vedro sam rekla, »mi se moramo pobrinuti za glazbu, što je daleko
zahtjevnije od nošenja stolica preko livade.«
Oboje su me zabezeknuto pogledali, zatim se tata umorno nasmiješio. »Dobar
pokušaj, Molly«, rekao je.
»Pa, i jest zahtjevnije«, ustrajala sam. »Snimanje miksova i sve to. Moramo
uprijeti mozak. Svatko može nosih stolice.«
»Ako ti tako kažeš«, rekao je. Stvarno je bio umoran.
Mama me pogledala. »Pozvala si Stacy, zar ne?«
»Jesam.« Došla sam u napast da pitam mogu li pozvati i Chrisa i Bryana, ali se
nisam usudila. Tata nikad nije rekao ni riječ o onom danu kod Stacy, a ja ga ni u kojem
slučaju nisam htjela na to podsjetiti.

Nakon večere mama i ja smo pospremale kuhinju, a Russell je spremao tatu na

spavanje. Umor od putovanja na kraju je ipak savladao tatu pa je htio rano na
spavanje. Brinula sam se da ga je deprimirao razgovor o stricu Trevoru i zemlji i zato
sam bila jako ljuta na strica. Zašto je morao unijeti toliku pometnju? Zar nije shvaćao
da time škodi tati? Je li uopće shvaćao koliko time škodi svima?
Stavljala sam posuđe u perilicu i plesala na glazbu u svojoj glavi kad sam
primijetila kako je mama zavukla ruku u džep svoje bijele ljekarničke kute,
prebačene preko naslona jedne kuhinjske stolice. Zatim je otvorila ormarić pokraj
štednjaka. Iza zdjele na sredini police opazila sam dio tatine bijelo-plave kutije za
olovke od obojenog stakla. Znači tu je. Čudno. Već sam zaustila da je pitam što ta
kutija radi tamo, ali me nešto spriječilo. Vidjela sam kako otvara kutiju i u nju ubacuje
ono što je uzela iz džepa.
Zatvorila je ormarić, uzela prljavu čašu i dodala mi je. »Dobro se proveo na
turneji, zar ne?«, upitala je. Glas joj je bio nježan i sjetan.
»O, da«, rekla sam brišući ruke u kuhinjsku krpu. »Mislim da je uživao u svakoj
minuti.«
Ispružila je ruku i pogladila me po glavi. »Kako je bilo tebi?«, upitala je. Tako
nježan glas dosad još nisam čula. »Brinula sam da je na tebi previše odgovornosti,
obuzdavati ta dva muškarca.« Nasmiješila se.

~ 158 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Kako da ne«, rekla sam. »Tulumarili su cijelo vrijeme.« Podigla sam nogu. »Vidi
što mi je tata kupio!«
»Martensice!«, rekla je. »Nisam ih primijetila sve dosad.«
Naravno da nije, jer me jedva i pogledala otkako smo stigli kući. No sad kad tate
više nije bilo ovdje, konačno je obratila pažnju na mene, a ja sam u tome uživala.
»Obožavam ih«, rekla sam. »I kupio mi je i ovaj super lak za nokte.« Ispružila sam
ruku, a ona ju je primila i zagledala se u moje nokte. Osjetila sam toplinu njezinih
prstiju i iznenadila se što nisam htjela da me pusti. Pomislila sam kako je tata stalno
navaljivao da razgovaram s njom i tada sam u jednom kratkom trenutku pomislila
da bi to moglo biti moguće.
»Dobro ti pristaje«, rekla je pustivši mi ruku, a ja sam je polako spustila uz bok.
Zatim je uzela spužvu s ruba sudopera i počela brisati gornju plohu ormarića. »Usput,
dušo«, rekla je, »sljedećeg utorka navečer je još jedan obiteljski sastanak. Na ovome
će biti i nona, pa možeš nazvati Stacy i pitati je možeš li prespavati kod nje - naravno,
ako njezina mama bude kod kuće?«
Savršeno, pomislila sam. »Dobro«, rekla sam. »Pitat ću je.« Možda će svratiti i
Chris i Bryan i možda će Stacyina mama biti na katu, pa ćemo na raspolaganju imati
cijelu dnevnu sobu.
Pa mogla sam maštati, zar nisam?

~ 159 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

34

San Diego

»Molly?«
Napeto sjedim za svojim radnim stolom, s telefonom na uhu. Prepoznala sam
Zoein glas. Na poslu sam, trenutno slobodna između dva sastanka s klijentima. Svako
toliko zamišljam kako me naziva Zoe i kaže kako Poletna Patti opet želi razgovarati
sa mnom. Nakon primitka vaše mape, dobili smo neka izvješća o vašoj nestabilnosti, pa
Patti želi malo pročavrljati s vama.
»Zoe?«, upitam.
»Da, ja sam. Imam dobre vijesti!«
Ustanem i zatvorim vrata ureda.
»Reci«, kažem. Zvučim kao da preklinjem. Žudim za dobrim vijestima.
»Sienna se opet predomislila«, kaže. »Sastala se s Kate, jednom našom
savjetnicom, i rekla joj da je ipak odlučila dati bebu na posvajanje. Voljela bi opet
porazgovarati s tobom i Aidanom, ali joj je malo neugodno zbog onoga prije. Jeste li
još uvijek voljni sastati se s njom?«
»Jesmo!«, kažem. Možda zbog ovoga nisam mogla prestati razmišljati o njoj,
usprkos našem kratkom razgovoru? Je li i ona stalno mislila na mene kao i ja na nju?
Doduše, posljednji tjedan silno sam se trudila poslušati Aidanov savjet i opustiti se.
On mi je sve olakšao. Svake večeri nakon večere šetali smo kroz Kensington, dvaput
otišli u kino, jednom izašli na večeru s prijateljima i vodili ljubav. Često. Cijeli tjedan
uzimala sam tablete za spavanje kako bih prestala sanjati Amaliu. I djelovale su.
Aidan je bio u pravu. Morala sam olabaviti. I evo, napokon, isplatilo se.
»Rado bismo se upoznali s njom«, kažem.
»Kaže da se, ako vam odgovara, možete naći na ručku ove subote, ali ne bi htjela
da to bude u Leucadii. Ne bi htjela nabasati na neku curu iz škole. Još uvijek joj ne
daju mira.«
Sirota cura, pomislim. »Onda se možemo naći u San Diegu«, kažem joj, kao i naziv
restorana u Starom gradu. Dogovorimo vrijeme, a kad završim razgovor, nastavim
ukočeno sjediti zatvorenih očiju i pokušavam disati. Toliko se bojim opet ponadati i
više nijednog trenutka ne želim biti sama sa svojom tjeskobom. Podignem slušalicu
i nazovem Aidanov broj.

~ 160 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

35

Morrison Ridge

Toga poslijepodneva prije zabave, mama, teta Claudia i teta Toni zujale su po
našoj kuhinji, odmrzavajući zaleđenu hranu koju su pripremile prošli tjedan i slažući
na tanjure hrpe hladnih predjela i deserta. Užurbanost u kuhinji podsjetila me na
Russellovu obitelj, samo što je naša kuhinja bila mnogo veća i svjetlija i tiša i nitko
nije morao sagibati glavu kad je ulazio u nju. Doduše, osjećaj iščekivanja bio je
potpuno isti. Svi su naporno radili i jedva čekali večer.
Dok su ostali pripremali hranu, ja sam sjela u kut kuhinje i ukrašavala tatina
kolica. On je malo prilegao, pa sam kolica imala na raspolaganju otprilike sat
vremena. Razmotala sam Amaliine role crvenog, bijelog i plavog krep-papira,
razrezala ga na vrpce i preplitala ih oko žbica velikih stražnjih kotača. Obično sam,
za neke specijalne događaje, s veseljem ukrašavala njegova kolica, no sada mi je sve
to izgledalo nekako jadno. Imala sam osjećaj da ovo radim posljednji put. Sumnjam
da će mu smetati.
Mama je izvadila onu zdjelu iz ormarića blizu štednjaka, pa sam vidjela da je
kutija za olovke još uvijek nasred police. Kad sam sinoć ostala sama u kuhinji, zavirila
sam unutra, želeći znati što je spremila u nju iz džepa svoje kute. Bijele pilule. Unutra
ih je bilo na tone. Iz nekoga razloga, ove je trebalo držati odvojeno od ostalih tatinih
lijekova. Pitala sam se nisu li možda važne za neku studiju. Možda ga je potajno
uključila u testiranje kakvog novog lijeka? Nisam joj zamjerala. Nadala sam se da će
uspjeti, ma što radila.
Dok su radile, mama i tete razgovarale su o raznim stvarima - receptima,
večerašnjoj vremenskoj prognozi, testiranju piva tetka Jima, tko sve dolazi na
večerašnju zabavu - a ja na sve to nisam obraćala previše pažnje, sve dok nisu počele
šaptati. Prestala sam uplitati vrpce među žbice kako bih čula što govore. Okrenute
leđima, okupile su se pokraj sudopera i živo gestikulirale. Razabrala sam samo
nekoliko riječi.
»Hoće li doktor biti tamo?«, upitala je teta Claudia.
Mama je rekla nešto što nisam uspjela čuti, zatim je dodala: »... Amaliin prijatelj.«
»O, Bože«, rekla je teta Claudia. »Onda je to sigurno neki šarlatan.«
»Pa i nije važno, je li tako?« Odjednom je mama zvučala veoma umorno. Osvrnula
se i pogledala me, a ja sam brzo nastavila preplitati krep-papir. Zatim je počela opet
~ 161 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

govoriti, ali je toliko tiho šaptala da nisam mogla čuti ni jednu jedinu riječ. Vjerojatno
ne bih ništa opazila da se nisu ponašale tako tajanstveno. Znači, večeras na zabavu
dolazi neki liječnik? Amaliin prijatelj? Možda je Amalia napokon našla dečka. Pa što
ako ga dovodi na zabavu? Zar bi zbog toga njih tri tako šaptale? Pretpostavila sam da
na ovakav način obično tračaju Amaliu, a to nije bilo za moje uši.
Ispreplela sam crvenu vrpcu oko žbica i omotala je oko naslona za glavu, a zatim
bacila pogled na sat na mikrovalnoj. Prošla su četiri sata, Stacy ina mama će svaki čas
dovesti Stacy. Jedva sam čekala da je vidim - dugo se nismo vidjele. Moramo
isplanirati utorak navečer. Mama se uvjerila da će te večeri Stacyina majka biti kod
kuće, ali Bryan i Chris svejedno dolaze. Stacy nije bila zadovoljna što će tamo biti i
njezina majka, ali možda je to dobro, samo ako nas malo pusti same. Nisam imala
povjerenja u sebe, znala sam da se neću moći kontrolirati ako me Chris počne ljubiti
kao onoga dana kad smo se upoznali. Njegovi su poljupci bili čudesni. U knjizi
Zauvijek, Katherine i Michael otišli su do kraja, ali oni su bili tri godine stariji od
mene. Osim toga, Katherine je uzimala antibebi pilule. Ako zatrudnim... O, Bože.
Nisam htjela ni razmišljati o tome!
Kroz stražnja vrata u kuhinju je ušao stric Trevor. Istoga časa učinilo mi se kao
da je isisao sav zrak iz prostorije. Čini se da me nije primijetio dok je prilazio
sudoperu gdje su mama i strina Toni odleđivale veliki pladanj cupcakea. Stao je
između njih i mesnatim rukama svaku zagrlio oko struka, držeći u desnoj ruci bocu
piva. »Vidi samo ove dvije ljepotice«, rekao je. Lijevu ruku spustio je s mamina struka
na stražnjicu, a ona ju je mirno odmaknula.
»Trevore«, rekla je ne pogledavši ga, »imamo li dovoljno ugljena? Jesi li
provjerio?«
»Nora, imamo dovoljno ugljena«, rekao je, koraknuo i naslonio se na ormarić. »U
paviljonu je sve spremno. Jim i ja pripremamo vatromet. Ovo će biti najbolja zabava
dosad.« Vidjela sam svaki mišić njegovih nabreklih bedara i gležnjeva. Istaknute
bicepse. Pomislila sam na tatino tijelo, kako polako otkazuje i osjetila bijes zbog te
nepravde.
»Koliko si piva već popio?« Strina Toni se okrenula prema njemu držeći u ruci
lopaticu s mrljama čokoladne glazure. Nije joj odgovorio, ali sam znala da je prilično
naliven. Mislim da ne bi onako dodirivao moju mamu da je bio trijezan.
»Molly«, mama se okrenula i pogledala me, »uskoro će stići Stacy. Odvezi kolica
na trijem. Ovdje je ionako prevelika gužva.«
Imala je pravo. Stavila sam vrpce, škare i ostatke krep-papira na sjedalo kolica i
izgurala ih iz kuhinje kroz dnevni boravak na trijem baš u trenutku kad je na našem
prilaznom putu Stacy izlazila iz kombija njezine mame. Prebacila je ruksak preko
ramena i mahnula mi.

~ 162 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Bok, Molly!«, viknula je trčeći prilazom. Njezina majka se odvezla zatrubivši u

znak pozdrava. Njezin kombi nestao je u šumi u trenutku kad je Stacy stigla do
trijema. Potrčala je uza stube i zagrlila me. »Tako si mi nedostajala!«, rekla je. »A gdje
je tvoj tata? I njega moram zagrliti. Ne mogu vjerovati da nam je nabavio te ulaznice!«
»Prilegao je«, rekla sam. »Želi skupiti malo energije za večerašnju zabavu.«
»Ovo će biti super!« Stišala je glas, sada je gotovo šaptala. »Kupila sam malu
vrećicu znaš već čega«, rekla je.
Trebalo mi je neko vrijeme da shvatim. Kako sam glupa! »Super«, rekla sam, iako
nisam znala gdje ćemo to moći popušiti. »Ali ne znam gdje ćemo pušiti.«
»Možda u šumi?«, predložila je. Zatim je, izgleda, prvi put primijetila kolica, iako
su se nalazila između nas. »Što to radiš?«, upitala je.
»Ukrašavam ih. Što ti se čini?«
»Zgodno!«, rekla je. »Izgledaju kao za proslavu Dana nezavisnosti.«
To me zabrinulo. »Da, izgleda«, rekla sam shvativši da je u pravu. »Morala bih
dodati malo zelene ili koje druge boje.«
»Ne, izvrsno izgledaju.« Sagnula se i izvukla jednu vrpcu zgnječenu ispod kotača.
»Bok, Stacy.« Na vratima se pojavila moja mama brišući ruke u kuhinjsku krpu.
»Drago mi je što te opet vidim.«
»Bok, gospođo... Nora.« Stacy joj se nasmiješila. Na njezinu licu vidjela se samo
nedužnost. Mogla bi biti glumica. Još uvijek nisam znala jesu li tata ili Russell rekli
mojoj majci što se dogodilo u Stacyinoj kući. Nikad mi o tome nije rekla ni riječ, ali
kako je uporno htjela znati hoće li Stacyina mama biti kod kuće u utorak kad budem
išla prespavati kod nje, skužila sam da joj je tata vjerojatno rekao. Koliko joj je
pojedinosti rekao - kad smo već kod toga, koliko je on pojedinosti znao, jer je jedino
Russell mogao u kući namirisati travu - nisam imala pojma.
»Zašto se vi cure ne spremite za zabavu, a zatim ćete nam pomoći utovariti hranu
u Trevorov kamion da je odveze u paviljon?«, upitala je mama.
»U redu.« Pogledala sam Stacy. »Odnijet ću tati kolica, a zatim dolazim u moju
sobu.«

U mojoj sobi smo jedna drugoj pomagale nanijeti šminku, što je bilo malo glupo,
jer na zabavi neće biti nikoga koga bismo htjele impresionirati, a osim toga, sunce će
brzo zaći i bit će mrak, no svejedno je bilo zabavno. Pokazala sam joj Chrisovu sliku
koju sam stalno nosila u džepu, a ona je rekla kako razmišlja o tome da s Bryanom
ode do kraja. Osjećala sam uzbuđenje i veliki strah kad je o tome govorila.
»A što... znaš, ako zatrudniš?«, upitala sam.
»Stavit će kondom.« Slegnula je ramenima. »Nema problema.«

~ 163 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Katherine je uzimala antibebi pilule.« Govorile smo o Katherine iz knjige

Zauvijek kao da je stvarno postojala.
»Da, baš mogu reći mami da mi trebaju pilule!«, rekla je.
Presvukle smo se u kratke suknje i majice bez rukava. Zacvilila je od zavisti kad
sam obula svoje martensice. »Prava si sretnica«, rekla je. Nije mi to prvi put rekla.
Možda ona i jest lijepa, ali ja imam roditelje u sretnom braku, lijepu kuću i na stotine
jutara zemlje koja će zauvijek ostati u mojoj obitelji. Pogledala sam svoje prelijepe
ljubičaste čizme prošivene jarkožutim koncem. »Želiš ih nositi večeras?«, ponudila
sam joj.
Razrogačila je tamne oči. »Šališ se?«, upitala je. »Jako bih voljela! Ali ja nosim
broj trideset šest. A ti?«
»Trideset devet«, rekla sam. »Želiš ih probati?«
Žalosno je odmahnula glavom. »Utopila bih se u njima«, rekla je gledajući svoje
sandale. »Ne znam zbog čega imam tako sićušna stopala. Pravo je čudo što se ne
prevrnem. Ipak, hvala ti.« Opet me zagrlila. Kosa joj je mirisala na breskve. »Super ti
stoje.«
Iz torbe je izvadila plastičnu vrećicu i iz nje joint i šibice pa ih zatim tutnula u
grudnjak.
»Ne vidi se, zar ne?«, upitala me. Imala je veoma usku majicu - jednako kao i ja -
ali sve dok je držala spuštenu ruku, nije se vidjela izbočina ispod tkanine.
»Uopće«, rekla sam. Uzela sam bočicu spreja protiv komaraca sa svoje komode.
»Još samo ovo prije nego što siđemo dolje«, rekla sam pokazavši joj bočicu.
»Ahh, šališ se.«
»Da barem«, rekla sam prskajući noge. Dodala sam joj bočicu, pa je i ona
poprskala svoje noge.
»O, Bože, kako smrdimo!«, nasmijala se.
I smrdjele smo, ali svi će večeras u paviljonu imati isti takav parfem.
U prizemlju su mama i tete slagale pladnjeve hrane i kutija leda na stražnji dio
kamiona strica Trevora. Morale smo im pomoći. Slijedeći kamion, mama nas je u
svom automobilu vozila prema paviljonu. Pričala je o studentima koje je unajmila da
večeras pomažu posluživati hranu i piće, a ja sam pričala Stacy o kompilaciji glazbe
koju smo sastavili tata i ja. Stacy je stalno dodirivala mjesto gdje je sakrila joint. Uopće
nije upadljivo, pomislila sam. Čim smo izašle iz auta, rekla sam joj da to prestane
raditi. Još uvijek nisam bila sigurna je li pametno da ga večeras ovdje popušimo.
U paviljonu smo pomogle mami i tetama složiti pladnjeve na stolove postavljene
uz rubove. Tetak Jim je postavio mali šank s raznim vrstama svoga piva. Netko je
postavio hrpu stolica i u paviljon i na travnjak, a netko velike reflektore. Voljela sam
te reflektore. Uvijek su mi djelovali čarobno kad su kasno noću osvjetljavali sve ljude.
Za vrijeme zabave znala sam izaći van na livadu i promatrati paviljon, to mi je bila
~ 164 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

jedna od najdražih stvari. Žamor bi bio prigušen, glazba se jedva čula, a cijela zabava
izgledala je poput malog pravokutnika osvijetljenog veselja. Jedva sam čekala da to
napravim i večeras.

Nevjerojatno je koliko su se brzo te večeri paviljon i neravna livada oko njega

napunili ljudima. Tu su bile sve obitelji iz Morrison Ridgea, dakako, ali je svaka
pozvala svoje prijatelje, tako da je, nakon zalaska sunca i uključenja reflektora, više
od stotinu ljudi miljelo oko stolova s hranom, ispijajući pivo iz boca i vino iz
plastičnih čaša. Svaki put kad sam pogledala strica Trevora, u ruci je imao pivo i
mnogo je vremena provodio za šankom tetka Jima. Čula sam kako mu je teta Claudia
rekla da malo uspori jer je već bio prilično pijan.
Dani i njezin prijatelj - tip s bijelom irokezicom - sjedili su na rubu paviljona i
pušili. Dok smo stajale pokraj jednog stola s hladnim predjelima, pokazala sam je
Stacy. »Ono je moja sestrična Dani«, rekla sam.
Kimnula je. »Tko je onaj tip?« Uzela je još jedan tortilja čips. Zdušno smo ih
tamanile posljednjih desetak minuta.
»Nemam pojma«, rekla sam.
»Bryan je se sjeća iz osnovne škole«, rekla je, umačući čips u zdjelu salse. »Kaže
da je stvarno uvrnuta.«
»I jest«, rekla sam, a onda sam se sjetila kako me branila pred Chrisom, pa se
uopće nisam osjećala dobro što je tako ogovaram.
Netko je pojačao glazbu i zabava se ubacila u veću brzinu, ljudi su počeli plesati
na glazbu koju smo tata i ja snimili. Napravili smo pravi miš-maš - nakon Sinatre
slijedio je Michael Jackson, zahm electric slide, nakon toga Eric Clapton, pa Patsy
Cline, zatim revijska glazba za nonu i dalje u tom stilu. Ja sam predložila da snimimo
različite vrste glazbe, tako da nitko ne zna što će slijediti. Tata je rekao da takva
kompilacija »tjera na povraćanje«, ali je svejedno pristao.
Stacy i ja plesale smo kao mahnite, podučavajući neke odrasle koracima electric
slidea i nekih drugih plesova koje smo znale. Pogledom sam tražila gdje je Amalia jer
bi bilo zabavno plesati s njom, ali nigdje ju nisam vidjela. Činilo se da je glazba
iznenadila sve - čekali su nakon svake pjesme da čuju što slijedi, katkada se
nasmijavši, a katkada zastenjavši na početku naredne, no gotovo svi su plesali.
Nakon nekog vremena Stacy i ja smo natrpale svoje male tanjure sirom i
krekerima i sjele zajedno na jedan veliki zvučnik u kutu paviljona kako bismo, dok
jedemo, mogle promatrati ljude. Većina je plesala na drvenom podu, no neki su prešli
na livadu koja se nalazila jedan veliki korak niže od paviljona. Mnoge su žene plesale
bosonoge. Promatrala sam ih kako plešu na travi, nagnula se i viknula Stacy na uho:
»Ujutro će sve biti pune ugriza buha pješčara!«
»I još će biti mamurne!«, nasmijala se.
~ 165 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Bilo je toliko mnogo ljudi, mnoge od njih nisam niti poznavala, pa mi se nonino
prvotno odbijanje da pozove Amaliu učinilo posebno zlobnim i apsurdnim. I Amalia
i moja majka mogle su komotno biti ovdje a da se i ne vide, iako sam bila sigurna
kako to nijednoj od njih ne bi smetalo.
Janet, Peter i Peterova žena Helen stigli su zajedno. Janet je dovela nekog
muškarca i tako je propala moja ideja da je spojimo s Russellom. Njezin muškarac
bio je visok i plavokos, izgledao je poput Vikinga. Ona je nosila svoju periku Whitney
Houston, pa su zajedno izgledali čudesno, posebno dok su plesali. U usporedbi s
njima, Peter i Helen izgledali su nenametljivo, držali su se zajedno u jednom kutu
paviljona. Grickali su hranu sa zajedničkog tanjura i razgovarali samo međusobno
kao da su društveno neprilagođeni, iako sam znala da nisu. U jednom trenutku
Russell je dogurao tatu do njih i ostavio ga tamo neko vrijeme. Njih troje su
razgovarali, ali se nisu veselo smiješili, no nisam mogla vidjeti tatino lice jer mi je bio
okrenut leđima. Zbog toga mi je pala na pamet Peterova profesionalna zavist, pa sam
se pitala ne krije li se ona iza njegova večerašnjeg ozbiljnog izgleda. Kad je Russell
došao po tatu, Helen se sagnula i zagrlila ga. Dugo ga je držala u zagrljaju, praktički
mu naslonivši svoj dekolte na lice. Bizarno.
Stacy se nagnula i viknula mi na uho: »Nitko neće primijetiti ako odemo u šumu
i popušimo J.«, rekla je i glavom pokazala na šumu u blizini paviljona. Ja još uvijek
nisam odlučila hoćemo li se iskrasti ili ne. U tom trenutku ugledala sam kako nam se
približava nona i znala da još dugo vremena nećemo moći otići u šumu.
»Bok, nona!«, viknula sam da nadjačam glazbu.
»Bok, dušo«, viknula je i ona. Bila je odjevena u široku crvenu bluzu i bijelu
suknju, na sebi je imala mnogo zlatnog nakita, kosa joj je bila skupljena u neku vrstu
punđe. Nisam navikla vidjeti je tako sređenu. »Zar nismo odabrali savršenu večer?«,
upitala je.
»Jesmo«, složila sam se. Kao da smo mi mogle utjecati na vrijeme.
Sagnula se da bolje pogleda Stacy. »Ti si ona cura na biciklu, je li tako?«
»Tako je.« Nasmiješila joj se svojim osmijehom mišice. »Ja sam Stacy.«
»Dobrodošla, draga«, rekla je nona. Zatim se namrštila kad je iz zvučnika
odjeknula nova pjesma. »Kakva je ovo, dovraga, glazba?«, upitala je.
Nasmijala sam se. »Nona, to je Michael Jackson. Pjesma se zove Thriller.«
U tom trenutku su uz nas plešući prošli Janet i njezin dečko nalik na Vikinga.
Viking je izvodio pristojan moonwalk. Stacy i ja smo se smijale, a nona je odmahnula
glavom.
»Nona, to se zove moonwalking«, rekla sam, iako nisam bila sigurna je li onako
reagirala na ples ili zato što su zajedno plesali crnkinja i bijelac. Mislim da je Russell
bio prvi crnac kojeg je nona stvarno upoznala.
Ugledala sam Russella kako gura tatu kroz paviljon.
~ 166 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Hej, cure, hej, mama«, rekao je kad ga je Russell parkirao između nas i none. Bio
je okrenut prema plesnom podiju, »Odličan tulum, zar ne?« Nisam znala obraća li se
noni ili Stacy i meni.
»Divno je«, rekla je nona, odjednom promuklim glasom. Sagnula se i objema
rukama uhvatila tatinu. Nježno je masirala njegove nepokretne prste, a meni su se
oči napunile suzama. Kako je to promatrati kako opaka bolest uzima centimetar po
centimetar tvoga odraslog djeteta? Voljela bih da u tom trenutku Stacy nije sjedila
između mene, tate i none. U tom sam trenutku htjela biti samo s njima.
Russell je sjeo na bijelu plastičnu stolicu pokraj mene. »Lijepo je malo se
odmoriti«, rekao je, pokušavajući nadglasati glazbu. »Smislila si kompilaciju za
poludjet’«, dodao je, a ja sam se nasmijala.
Odjednom je Stacy zadržala dah. Nagnula je glavu prema mojoj i šapnula mi u
uho: »Zar ona žena nije tvoja...« Glavom je pokazala na plesače i ženu koju je vidjela:
Amaliu. Počela je svirati »Layla« Erica Claptona. Amalia je bila na podiju - a gdje
drugdje? - odjevena u tirkiznu suknju od tanke tkanine i majicu bez rukava iste boje,
gusta kosa padala joj je na ramena.
Odvratila sam šapatom: »Jest. Amalia.«
Plesala je s nekim starijim muškarcem koga nisam poznavala, pa sam se pitala
nije li to možda onaj liječnik kojeg je mama poslijepodne spomenula. No s njim je
plesala samo kratko, a zatim je prišla nekom drugom muškarcu, nakon toga onom
Vikingu. Tada su se ostali plesači odmaknuli u stranu i dali im mjesta. Možda zbog
ovoga nona nije htjela da Amalia dođe na zabavu. Bila je poput magneta - privlačila
je svačiju pažnju. Ona se ni u kojem slučaju nije mogla utopiti u masi. Bez obzira gdje
je bila moja mama, teško da je ne bi mogla vidjeti. Jedno je vrijeme Amalia plesala s
Vikingom, zatim ga je napustila i prišla Peteru, a on ju je odbio podigavši ruke u zrak.
I dalje se smiješio, ali se nije micao. Svi su se nasmijali kad je Amalia na kraju
odustala. Vrtjela se u krugu tražeći novog partnera. Vidjela sam kako je uočila
Russella i znala da će opet biti odbijena. No ona ga je uhvatila za ruku i povukla sa
stolice na plesni podij prije nego što se uspio usprotiviti. Tata se nasmijao.
»Daj, čovječe!«, doviknuo je Russellu. »Pokaži joj što znaš!«
Na moj veliki šok, Russell se pretvorio u pravi plesački stroj, ljuljajući kukove,
udarajući zrak rukama i nogama, tresući glavom u ritmu. Nisam se mogla sjetiti kad
sam zadnji put čula tatu da se tako grleno smije. Ja sam zinula od čuda vidjevši ovu
novu Russellovu stranu.
»Juu-huu!«, bodrila ih je Stacy s rukama u zraku.
»O, dragi Bože«, rekla je nona i okrenula im leđa kao da ju je uvrijedio i sam
pogled na Russella i Amaliu. Pretpostavljam da jest.
»Majko.« Tata se još uvijek smijao. »Olabavi malo.«

~ 167 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Amalia je završila plesati s Russellom. Naklonila mu se kad je odlazio s podija.

Cerio se dok nam se približavao, a Amalia je otišla na drugi kraj paviljona,
najvjerojatnije tražeći nekog novog partnera za ples.
»Daj pet!«, rekao je tata Russellu, a on mu je podigao ruku i udario je svojom.
Russell se smijao dok je sjedao do mene, na čelu su mu izbile graške znoja.
»Ovo je bilo strahovito!« Stacy se nagnula prema Russellu, a on joj se nasmiješio.
Imala sam osjećaj da je s te četiri riječi promijenila Russellovo negativno mišljenje o
njoj. Barem sam se nadala.

Nakon nekog vremena nona je nestala u masi ljudi, a tata i Russell su otišli
provjeriti kako ide kušanje piva tetka Jima. Pogledala sam Stacy. »Napokon!«, rekla
sam. »Idemo.«
Brzo smo sišle s paviljona, ostavljajući između nas i gomile ljudi velike reflektore
i divovske zvučnike i uputile se u šumu. Čim smo zašle među drveće, glazba se slabije
čula. Ja sam vodila, zahvalna što je pun mjesec.
»To je dovoljno daleko, zar nije?«, upitala je Stacy nakon što smo prešle kratku
razdaljinu. Sjetila sam se koliko je bila nervozna kad je one večeri morala kroz šumu
u blizini vikendice.
»Još malo dalje«, rekla sam. Vjerojatno neće biti nimalo sretna kad otkrije kamo
je vodim.
Ubrzo se ukazala mala pravokutna čistina.
»Stigle smo«, rekla sam. »Ovo je savršeno mjesto.«
»Gdje smo to?«, upitala je. Zatim je na punoj mjesečini ugledala četvrtaste sjene
na tlu.. »O, ne!« Ustuknula je. »Ovo je groblje?«
Nasmijala sam se. »Dobro mjesto za sjesti«, rekla sam i popela se preko niske
željezne ograde koja se u mraku gotovo i nije vidjela. Sjela sam na zemlju i naslonila
se na jedan od tri velika dvostruka nadgrobna kamena Nisam znala čiji je to grob i
nisam to željela ni znati. Ispod jednog od njih pokopan je moj djed Arnette. Njegovo
ime bilo je na jednoj polovici nadgrobnog kamena, a druga je bila prazna, čekala je
nonu. To mi je djelovalo malo jezivo, pa sam se nadala da se nisam naslonila na njihov
nadgrobni kamen. Izgledala sam mnogo hrabrije nego što sam se osjećala.
Stacy se nevoljko popela preko ograde i sjela do mene. »Znaš«, rekla je, »stvarno
mi se sviđa tvoja kuća, pa čak i tvoja vikendica, i tvoja obitelj i Russell i sve to, ali taj
tvoj Morrison Ridge djeluje malo sablasno.«
»Pa, popušimo taj tvoj joint i više nas neće bih briga«, rekla sam.
Tutnula je ruku u majicu i izvadila joint i šibice. Upalila je cigaretu pa smo svaka
povukle jedan dim. Naslonila sam glavu na hladan nadgrobni kamen i zatvorila oči,
čekajući da osjetim nešto. Čula sam glazbu iz paviljona. Sviđalo mi se kako zvuči u
daljim, prigušena šumom. Sviđalo mi se kako se čas pojačava, čas stišava, jednako
~ 168 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

kao i prigušeni žamor glasova i povremeni glasni smijeh koji bi uspio doprijeti u
šumu.
Odjednom je Stacy ciknula i skočila na noge. Iza jednog od druga dva dvostruka
nadgrobna kamena pojavila su se dva lika i počela nam se približavati. I ja sam se
htjela podići, ali su mi se noge oduzele od straha. Zatim sam na mjesečini ugledala
bijelu irokezicu i glasno odahnula. Dani i njezin prijatelj.
»To je samo moja sestrična«, rekla sam ugledavši Danino blijedo lice i povlačeći
Stacy za rub suknje.
»Bu!«, rekao je njezin čudni prijatelj dok su nam se približavali. U mraku se činilo
kao da lebde.
»Hoćete li vas dvije podijeliti taj joint s nama?«, upitala je Dani.
»Isprepadali ste me!«, rekla je Stacy. Opet je sjela do mene, osjetila sam kako
drhti. I ja sam se tresla. Nisam znala hoće li nas Dani cinkati, ali mi se to što je htjela
pušiti s nama učinilo dobrim znakom.
Uzela sam joint iz Stacyine ruke i pružila ga sestrični. Dani ga je uzela, a zatim su
i ona i Irokez sjeli nasuprot nama, naslonivši leđa na drugi nadgrobni kamen.
Dani je povukla dugi dim. »Ovo je moja sestrična Molly i njezina prijateljica«,
rekla je dečku, pokušavajući zadržati dim. Pogledala je Stacy. »Ne sjećam se tvoga
imena«, rekla je.
»Stacy.«
»A ovo je Ralph.« Dani je glavom pokazala na dečka. Sada je on držao joint,
Ralph? Ime Michaelova penisa iz knjige Zauvijek? Nisam se usudila pogledati
Stacy. Bila sam sigurna da i ona u sebi umire od smijeha.
»Bok«, uspjela sam reći. Ralph nije ništa rekao, već se nagnuo naprijed i dodao
mi joint. Povukla sam dim i dodala ga Stacy. Sada sam počela nešto osjećati. Dok je
Stacy uzimala cigaretu, učinilo mi se kao da moja ruka pripada nekome drugome.
»Vas dvije ne biste smjele to raditi.« Dani je pokazala joint. »Sada imate samo,
koliko ono? Dvanaest?«
»Četrnaest«, rekla sam. Znala je ona jako dobro koliko imam godina. Htjela me
poniziti pred svojim dečkom ili što li joj je već bio. Ponašala se kao da ti je
tjelohranitelj, rekao je Chris. Zašto se onda prema meni odnosila kao prava kučka?
Vjerojatno je još uvijek bila ljuta na mene zbog onoga udarca. Učinilo mi se da joj je
modrica još uvijek na obrazu, ali možda je to bilo samo zbog načina na koji joj je
mjesečina obasjavala lice.
»Ideš li u Owen High?«, upitala je Stacy Ralpha.
Kimnuo je napola zatvorenih očiju. Imala sam osjećaj da mu ovo večeras nije bio
prvi joint.
»Poznaš li Bryana Watkinsa?«, upitala je Stacy.

~ 169 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Kimnuo je. »Pravi šupak«, rekao je, na što se Stacy namrgodila.

»Nemaš ti pojma«, rekla je.
»Ima on više pojma nego što ćeš ga ti ikada imati«, grubo je odvratila Dani.
Htjela sam prekinuti ovaj glupi razgovor, bojeći se da bi mogao eskalirati, ali
prije nego što sam uspjela smisliti što ću reći, onaj stalni žamor sa zabave odjednom
je prestao, kao da je netko pritisnuo prekidač. Svi smo okrenuli glave prema
paviljonu. Nismo čuli nijedan zvuk.
»Što se događa?«, upitala je Stacy.
»Ne znam«, odgovorila sam. »Možda će netko održati govor ili nešto slično.«
Začuli smo iznenadni vrisak. Ne znam je li to bio muškarac ili žena, ali zvučao je
strašno.
»Nešto se događa«, rekla sam ustajući. Prekoračila sam ogradu i krenula kroz
šumu prema paviljonu. Sada sam čula dva glasna i ljutita muška glasa. Ubrzala sam.
Čula sam kako Stacy dolazi za mnom, vjerojatno nije htjela ostati bez mene u mračnoj
šumi. Mislila sam da je i Dani bila iza mene, ali nisam se osvrtala.
Čim sam izašla iz šume ugledala sam paviljon osvijetljen s četiri reflektora i
sudionike zabave skamenjene u moru boja. Glazba nije svirala. Nitko nije plesao. Čuli
su se samo ti gnjevni glasovi. Većina ljudi stajala je okupljena na jednoj strani podija.
Čim sam se malo više približila, ugledala sam što promatraju: tatu i strica Trevora
usred svađe na drugoj strani paviljona.
»... dosta više o tome!«, viknuo je tata kad sam stigla do paviljona. »Prestani već
jednom, hoćeš li? Nitko ti neće prodati nikakvu zemlju, a ako ti...«
»Znači, ti sada govoriš u ime svih?« Stric Trevor nadvio se nad tatu. Lice mu je
bilo veoma crveno, na svjetlu reflektora vidjelo se prskanje njegove sline dok je
vikao: »Nitko drugi nema svoje mišljenje? Uvijek mora biti na tvoj jebeni način!«
Skamenjeno sam stajala. Između tate i mene bilo je postolje jednog reflektora i
jedan veliki zvučnik, ali sam ga svejedno dobro vidjela. Nepokretno je sjedio dok je
stric Trevor poput boksača mlatarao rukama po zraku i hodao amo-tamo, svako
toliko nestajući mi s vidika. Srce me zaboljelo kad sam vidjela kako mršavo i krhko
tata izgleda u kolicima.
»Misliš da mi je imalo stalo do ‘obiteljske zemlje’?« Stric je prstima u zraku
napravio navodnike. »Ionako se ta takozvana obiteljska baština pretvara u ništa.
Ionako nitko neće ostati u Ridgeu da se nastavi brinuti za nju.«
Nadala sam se da nona nije dovoljno blizu da ga čuje kako govori o Morrison
Ridgeu. Pogledala sam one koji su stajali oko strica i tate, ali je nisam vidjela.
Odjednom je iz gomile izašla strina Toni, uhvatila strica za rame i rekla mu nešto
što nisam čula. Zinula sam kad ju je grubo odgurnuo, skoro je pala na tlo. Vrisnula je
i netko ju je povukao među ostale.

~ 170 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Prokletstvo, Trevore!«, viknuo je tata. Iako je bijesno viknuo, što sam jako
rijetko znala čuti, nije se mogao ni usporediti sa stričevom prijetećom fizičkom
snagom. Prestrašeno sam se uhvatila za rub paviljona. »Idi doma i otrijezni se!«,
viknuo je opet tata.
Stacy je stala do mene i toliko mi jako stiskala ruku da me zaboljelo. »Totalno je
pijan«, rekla je zadrhtavši. »Bože«, dodala je, »podsjeća me na moga oc...«
»Ja ću proširiti svoju zemlju bez obzira što vi ostali šupci odlučite!«, izderao se
na tatu.
»Jedino ako si običan sebični gad«, viknuo je tata. »Zar te nije briga što će to majci
slomiti...«
»Ti meni kažeš da sam sebičan?« Koraknuo je bliže tati. Mogla sam se zakleti da
se paviljon zatresao pod mojim prstima koje sam držala na drvu. »Nikad nisam
upoznao nikoga sebičnijeg od...«
»Prestani!«, viknuo je tata. »Smiri se, u redu? Previše si pijan za razuman
razgovor. I kvariš...«
»A ti si uvijek onaj koji je razuman, je li?« Slina je opet štrcnula iz stričevih usta.
»Jebeni zlatni dečko. Otišao si na koledž i stjecao silne diplome dok sam ja rintao
pomažući tati. Bio si poseban, ha?«
Tata je ušutio, ali samo na nekoliko trenutaka. Kad je opet progovorio, glas mu
je bio veoma smiren. »Trev, u tebi je još uvijek mali povrijeđeni dječačić«, rekao je.
»Začepi, jebemu!« Stric je napravio još jedan prijeteći korak prema tati. Cijelo
tijelo mi se napelo. Stariji muškarac s kojim je plesala Amalia - možda liječnik? -
zgrabio je stričevu ruku da ga obuzda. »Nećeš ti mene psihoanalizirati!«, viknuo je
stric tati.
»Imaš četrdeset šest godina«, rekao je tata. »Vrijeme je da odustaneš od tih
pubertetskih mušica i napokon odrasteš.«
Stric je, činilo se, ostao bez riječi. Očiju razrogačenih od bijesa, istrgnuo se iz
muškarčeva stiska. Točno sam vidjela da će eksplodirati.
»Striče!«, zazvala sam, nadajući se da ću tako na sebe svratiti njegovu pažnju, ali
mislim da me nije niti čuo. Zgrabio je naslone za ruke tatinih kolica i gurnuo ih svom
snagom svog teškog i krupnog tijela. Možda onako u mraku nije znao koliko su kolica
blizu ruba paviljona, ali sam zato ja sa svoga mjesta vidjela kakva će se katastrofa
odigrati pred mojim očima.
»Stani!«, viknula sam, bespomoćno mašući rukama u zraku. »Ne!«
»Striče Graham!«, viknula je Dani protrčavši uz mene. Držala je ruke ispružene
ispred sebe kao da će tako spriječiti da kolica ne padnu s podija paviljona. No stric
Trevor je takvom silinom gurnuo kolica da su sletjela poput metka. Činilo se da u
jednom dijelu sekunde vise u zraku, a onda su se prevrnula i uz užasan tresak pala
na tlo.
~ 171 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Stajala sam tamo užasnuta i vriskala, nisam mogla pomaknuti noge. Tada me
Stacy uhvatila za ruku i gurnula naprijed.
Dani je prva stigla do moga tate. »Striče Graham!«, zavapila je i bacila se na tlo
do njega. »O, moj Bože!«
Stigla sam do kolica i vidjela da je tata ispao iz njih, ležao je metar dalje.
Prestravljeno sam kleknula uz njega, nasuprot Dani.
Bilo je previše mračno da bih mu vidjela lice, ali učinilo mi se da gleda u mene.
»Dobro sam«, rekao je tihim glasom. Ohrabrilo me što je progovorio. Netko u
paviljonu viknuo je da treba pozvati hitnu pomoć, pa sam podigla pogled i ugledala
strica Trevora kako se natraške povlači s ruba paviljona držeći ruke na licu, kao da
se boji vidjeti što je napravio. »Žao mi je!«, viknuo je. »Jebi ga! Žao mi je!«
Pred njim se odjednom pojavila strina Toni i zapucala mu šamarčinu preko lica,
kao da ga pokušava vratiti u stvarnost. »Idi doma, nasilniče jedan!«, viknula je. No on
je stajao tamo i plakao držeći šake na licu, poput velikog dječačića. Okrenula sam se
i promatrala tatu - i Dani jer je nježno podigla njegovu glavu i stavila je u svoje krilo.
Netko je okrenuo reflektore tako da osvijetle tatu i nas ostale na livadi. Ugledala sam
Stacy kako stoji leđima naslonjena na paviljon i rukama se drži za glavu kao da ne
može vjerovati svojim očima. I vidjela sam Danino lice mokro od suza i kako su joj se
razmazali crni tuš i debeli sloj maskare. Ralph je nestao, no činilo se da Dani ne mari.
Ovo je moja prava sestrična, pomislila sam. Ispod tog debelog oklopa gadure krije se
dobra osoba.
Bila sam svjesna ljudi iznad nas u paviljonu, ali ne i toga tko je sve tamo. Vidjela
sam samo žene koje su držale ruke na ustima i muškarce koji nisu znali kako bi mogli
pomoći. Moja majka se progurala kroz mnoštvo, skočila na livadu do mene i brzo
kleknula uz tatu. Njegova glava još uvijek je počivala u Daninu krilu.
»Oh, Grahame«, rekla je gotovo šapatom. Gladila ga je po kosi, sagnula se i
poljubila ga u čelo. »Jesi li ozlijeđen?« Morala je vidjeti ono što sam i ja vidjela: suze
u tatinim očima. Nikad ga nisam vidjela da plače.
»Ne želim hitnu pomoć«, tiho joj je rekao tata. »Samo mi pomognite da
ustanem.«
»Dobro.« Okrenula se i pogledala mnoštvo. »Gdje je Russell?«, viknula je ne
obraćajući se nikome posebno.
»Potražit ću ga!«, Stacy je skočila na noge, popela se na podij paviljona i nestala
u mnoštvu.
»Ja ću mu pomoći da ustane«, rekla je Dani.
»I ja«, rekla sam, iako sam znala koliko je teško pomaknuti njegovo tijelo čak i
samo jedan centimetar, a kamoli ga smjestiti u kolica.

~ 172 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Odjednom se pokraj mene pojavila Amalia, kao da se materijalizirala iz zraka.

Sagnula se i dodirnula tatino rame, njezina kosa poškakljala me po licu. Moja mama
je osorno rekla: »Ja ga držim, Amalia!«
Amalia je od iznenađenja razrogačila oči, zatim je kimnula. »Idem naći Russella«,
rekla je i povukla se. Promatrala sam je kako nestaje u mraku jednako brzo kao što
se i pojavila.
Na rubu paviljona pojavio se Peter. »Mogu li pomoći?«, upitao je moju mamu.
Pogledala je iza mene. Znala sam da traži Russella. »Ne možemo to učiniti bez...«
»Ovdje sam!« Russell se pojavio u paviljonu iznad nas.
»Hvala Bogu«, tiho je rekla mama.
Russell je začas bio dolje na livadi. Kleknuo je pokraj Dani, provjeravajući malom
baterijskom svjetiljkom tatinu glavu. »Sva sreća da smo promijenili taj naslon za
glavu na kolicima«, tiho je rekao tati. »Onaj stari ti je mogao slomih vrat.«
Nitko nije ništa rekao, ali svi smo mislili isto: tata je već bio paraliziran od vrata
nadolje. Zar je moglo biti gore?
»Grahame, boli li te što?«, upitao ga je Russell.
»Dobro sam«, uporno je ponavljao tata. »Samo me podigni, Russelle, u redu?«
Russell je pogledao moju mamu. »Stavit ću ga u kolica«, rekao je. »Tada će mi
trebati pomoć da uspravim kolica.«
»Bez hitne pomoći«, opet je rekao tata. »Prokleta bolnica je zadnja stvar koju
želim.«
Russell je pogledao gore u paviljon - nisam vidjela koga. »Ne zovite hitnu«,
viknuo je.
»Siguran si?«, zabrinutim glasom upitala je mama tatu.
»Jesam, siguran sam.« Zvučao je nestrpljivo. Znala sam da želi da se ova muka
već jednom završi.
Svi smo se malo povukli natrag dok su Russell i Peter namještali tatine ruke,
noge i tijelo u prevrnuta kolica i dok je Dani još uvijek veoma pažljivo držala njegovu
glavu - gotovo stručno, kao da je svaki dan radila s invalidima.
»Molly i Nora«, rekao je Russell, »ustanite i stanite ispred njega da ne bi ispao iz
kolica kad ih Peter i ja uspravimo.«
Ustala sam i tada me zapahnuo miris marihuane. Da barem nisam pušila. Skupila
sam snagu, raširila noge i ispružila ruke ispred sebe, spremna pomoći. Promatrala
sam kako Russell i Peter podižu kolica s tatom u uspravan položaj. Činilo se kao da
su u usporenom filmu. Mama se nagnula naprijed kako bi pridržala tatina ramena, a
ja sam stavila ruke na njegova prsa da ne bi skliznuo naprijed. Ispod dlanova njegova
rebra učinila su mi se poput grančica. Njegova glava bila je uz moju i tek tada sam
shvatila da jecam.
~ 173 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Dobro sam, Moll«, rekao je gotovo šapatom. »Potpuno ponižen i to je ono

najgore.«
Nisam mogla govoriti. U tom času htjela sam ga zagrliti. Kako je to pasti na leđa
s podija paviljona? Od same pomisli u želucu mi se sve uzburkalo. Mogla sam
zamisliti strah. Sjetila sam se kako sam ga proteklih par tjedana pokušavala usrećiti.
Pokušala sam mu pokazati da je njegov život zabavan i vrijedan življenja. A sada sam
osjećala kao da je sav taj moj trud nestao u jednom jedinom času.
Russell se sagnuo i šapnuo tati na uho: »Idemo kući?«, upitao je.
»I da propustim vatromet?«, rekao je tata. »Nema šanse.«
Ali je ipak otišao kući. Moja mama je inzistirala, a on se nije dugo odupirao. Otišli
su i neki ljudi - među njima i stric Trevor i strina Toni - a ni baku nisam mogla nigdje
naći. Nisam znala ni je li uopće znala što se dogodilo. Nadala sam se da nije.
Stacy i ja smo opet sjele pokraj jednog zvučnika i promatrale vatromet, a ona je
stalno ponavljala da je zabrinuta za mene i zapitkivala me jesam li dobro. Dirnulo me
to koliko se brinula i zaštitnički ponašala. Vatromet me nije oraspoložio. Doduše, nije
oraspoložio većinu nas. Naši oh i i ah zvučali su isforsirano. Znala sam da je te noći
nestalo nešto veoma dragocjeno.

~ 174 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

36

Stacy i ja vraćale smo se iz paviljona istočnom stranom vijugave ceste, ugibajući

se automobilima koji su odlazili sa zabave. Znala sam da sam trebala ostati i pomoći
raspremati, ali onda bih doma došla ujutro. A sada sam samo htjela vidjeti tatu.
Morala sam znati da je dobro.
Dok smo hodale, Stacy je non-stop govorila o tome kako je ova večer bila suluda.
»Izgleda da je tvoja obitelj ipak jednako sjebana kao i moja«, rekla je. »Alkohol nagoni
ljude na lude stvari. Moj otac je pio kao smuk. Jednom je toliko snažno udario moga
brata da je morao u bolnicu. Doma su nam došli iz Ureda dječjeg pravobranitelja i
sve to. Ja ću se i dalje držati samo trave.«
Nisam mogla smisliti što bih joj mogla reći. Nastavila sam hodati, osvjetljavajući
zemljani put baterijskom svjetiljkom, previše obuzeta problemima vlastite obitelji
da bih sada mislila na njezine.

Kad smo stigle kući, Stacy je otišla na kat, a ja sam krenula prema tatinoj sobi.
Vrata su bila otvorena, Russell je slagao jastuke ispod njegove glave, iako je tata
izgledao kao da spava. Svjetlo je bilo prigušeno, većina svjetla dopirala je kroz
otvorena vrata kupaonice.
Ušla sam u sobu i stala uz krevet. »Bok«, rekla sam Russellu.
Uspravio se. »Jesi li gledala vatromet?«, upitao je.
Kimnula sam. »Bio je u redu, ali sam brinula za tatu.« Pogledala sam tatu,
izgledao je kao da mirno spava. Na sljepoočnici je imao modricu. I još jednu na bradi.
»Siguran si da nema potres mozga?«, upitala sam. Znam da ne bi smio spavati ako
ima potres mozga.
»Nema«, rekao je Russell. »Imao je pravu sreću. Mislim da se sutra neće osjećati
baš najbolje, ali provjerio sam ga od glave do pete i nema nijednu slomljenu kost.
Dobro je. Barem fizički.«
»Što misliš time reći?«
Slegnuo je ramenima. »Mislim da ga je to potreslo«, rekao je. »Potreslo bi
svakoga, zar ne?«
Kimnula sam. »Bilo je grozno.«
Prišao mi je bliže, s dva prsta uhvatio moju bradu i okrenuo mi glavu prema
svjetlu iz kupaonice. »Te velike plave oči imaju jako proširene zjenice«, rekao je.
»Kako to misliš?«

~ 175 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Maknuo je prste s moje brade. »Molly, ti si sjajna cura, ali imaš samo četrnaest
godina. Nemoj zeznuti samu sebe, u redu? Moraš ostati snažna i zdrava.«
Okrenula sam glavu od svjetla. »Nemam pojma o čemu govoriš«, rekla sam, »i
idem u krpe.« Izašla sam iz sobe i drhtavim korakom krenula prema stubištu.
Otkrivena sam. Otkud mu pravo da me tako osuđuje? Trebala sam mu zamjeriti što
mi drži propovijed kao da mi je roditelj, ali nisam uspjela postići pravi stupanj
ogorčenja. U tom trenutku osjećala sam se kao da nemam roditelja i zato mi je bilo
drago što netko mari za mene.

Na katu smo Stacy i ja oprale šminku s lica i legle u moj veliki krevet. Zagledala
sam se u strop.
»Zar od trave imaš proširene zjenice?«, upitala sam.
»O, da«, rekla je. »I osjećaš veliku glad. Ja umirem od gladi, a ti? Ali previše sam
umorna za jelo.«
»Ja nisam jako gladna«, rekla sam. »Ovo što se večeras dogodilo uništilo mi je
apetit.«
Ništa nije odvratila. Nakon nekoliko minuta čula sam njezino ravnomjerno
disanje. Znala sam da ja još dugo neću zaspati. Pred očima mi je stalno bio onaj prizor
na livadi, osvijetljen reflektorima. Nije me se toliko dojmio izraz tatina lica, već
sestričnina. Neobično me dirnuo onaj njezin razmazani tuš. Način na koji je ostavio
crte na njezinu licu, poput šminke na licu tužnog klauna. Večeras sam vidjela kakav
je njezin život: osjetila sam kako se nigdje ne uklapa i kako su joj se u školi izrugivali
zbog toga kakva je. Njezino neprijateljstvo prema meni - prema cijelome svijetu - bio
je samo obrambeni štit, pomislila sam. Odsad nadalje bit ću ljubaznija prema njoj.
Neću dopustiti da njezina zloća izazove moju.
Kroz otvoreni prozor začula sam glasove. Nastavila sam mirno ležati i
osluškivati. Moja mama? Tiho sam ustala iz kreveta i prišla prozoru. Kleknula sam
na pod i u mraku naslonila lice na zavjese. Naše prednje stubište bilo je samo
nekoliko metara ispod mene, moja mama je sjedila na najvišoj stubi, Amalia do nje.
Obje su na koljenima držale šalice, a mama je držala i cigaretu. Nikad je prije nisam
vidjela da puši. Zapanjila sam se. Učinilo mi se kao da se pred mojim očima mijenja
cijela moja obitelj.
Promatrala sam kako prinosi cigaretu ustima, vrh je zasjao narančasto kad je
povukla dim. Otpuhnula je dim i odmahnula glavom. »Amalia, osjećam se kao da
gubim razum«, rekla je. Zvučala je umornije nego ikad dosad.
Amalia je nastavila šutjeti. Gledajući ih odozgor, izgledala je mnogo mlađe od
moje mame dok joj je kosa onako u valovima padala na ramena. Najzad je
progovorila. »Ovo večeras bila je posljednja kap.«

~ 176 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Mama je kimnula. »Trevor je u stanju sve pokvariti«, rekla je prinoseći cigaretu

ustima.
»Itekako«, rekla je Amalia. Da sam barem znala o čemu govore. Činilo mi se da
govore u šiframa koje samo njih dvije razumiju.
»Misliš li da je slab?«, upitala je mama nakon nekog vremena. Glas joj je bio toliko
tih da sam morala zadržati dah da bih je čula.
»Ne«, odvrahla je Amalia, »već umoran. Jako je umoran, Nora.«
Moja mama je duboko udahnula. Stavila je šalicu pokraj sebe na stubu i naslonila
glavu na koljena. Ramena su joj se tresla.
Amalia ju je zagrlila i tako su nastavile sjediti - moje dvije majke, toliko blizu
meni da sam htjela podići zavjesu, ispružiti ruku i dodirnuti ih.
Da barem jesam.

~ 177 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

37

Dan nakon zabave počela sam stalno sa sobom nositi svoj ametist. Nisam mnogo
razmišljala o tome. Jednostavno sam ga izvadila iz ladice komode i spremila ga u
džep. Svako toliko stisnula bih ga u šaci i odmah osjetila utjehu. Trebala mi je ta
utjeha, iako nisam znala zašto.
Toga dana dugo sam vremena telefonski razgovarala s Chrisom i ispričala mu
sve što se dogodilo večer prije. Svaki put kad sam zatvorila oči vidjela sam kako tata
u kolicima pada s paviljona i osjetila veliku tjeskobu. Ta slika mi nije izlazila iz glave
i stalno mi je bila pred očima dok sam razgovarala s Chrisom. Pokazalo se da zna
dobro saslušati, iako je nakon nekog vremena rekao kako mi nešto mora reći i tada
sam shvatila da sam cijelo vrijeme govorila samo o sebi, o sebi i o sebi.
»Oprosti«, rekla sam. »Nisam te htjela opterećivati tim stvarima.«
»Nema problema«, rekao je, »ali mislim da će ti se sviđati ono što ću ti reći. O
utorku navečer.«
»O, moj Bože!«, rekla sam. »I ti ćeš doći kod Stacy?«
»Pogodila si«, rekao je. »Doći ćemo oko ponoći, kad Stacyina mama bude spavala.
Ona ništa neće znati.«
»Super!«, rekla sam. Napokon ću ga opet vidjeti. Samo sam se nadala da Stacyina
mama ima čvrst san. Posljednja stvar koja mi je trebala bila je da moji roditelju
saznaju kako sam se opet vucarala s Chrisom.

U ponedjeljak poslijepodne bila sam zajedno s tatom u njegovoj radnoj sobi i

tipkala 12. poglavlje njegove knjige. Dan prije jedva da sam ga vidjela. Dugo je
spavao, iscrpljen od svega što se dogodilo na zabavi, pretpostavila sam. Veći dio dana
mama je ostala s njim u spavaćoj sobi, pa čak i jutros za doručkom, stalno je zujala
oko njega, otjeravši Russella i hraneći ga ona sama. Sada je, doduše, osim modrica na
čelu i bradi i ružne ogrebotine na desnoj ruci, opet izgledao kao onaj stari.
Pogledala sam tipkovnicu i primijetila da se oljuštio moj plavi lak sa šljokicama.
Kasnije ću ga skinuti, pomislila sam, i ponovno nalakirati nokte za sutra navečer kad
ću napokon opet vidjeti Chrisa.
»Započni novi odlomak«, rekao je tata.
Pritisnula sam tipku enter i pogledala ga. »Upravo sam se sjetila da mi u zadnje
vrijeme nisi dao da pretipkam bilješke tvojih slučajeva«, rekla sam. »Što je, svi su
tvoji pacijenti na godišnjem odmoru?«

~ 178 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Pa«, rekao je, »vjerojatno si primijetila da je u posljednjih nekoliko mjeseci bilo

sve manje i manje slučajeva.«
»Mislila sam da je u proljeće mama obavila većinu posla, dok sam ja bila u školi,
pisala domaće zadaće i sve to.«
»Nije«, rekao je. »Stvarno imam manje slučajeva.« Zagledao se u kompjutorski
ekran. Na njegovim plavim šarenicama pojavio se toliko dobar odraz ekrana da sam
gotovo mogla pročitati neke riječi. »Krajem travnja prestao sam uzimati nove
pacijente i polako završavam s ovima koje imam«, rekao je pogledavši me u oči.
»Zapravo se spremam okončati praksu.«
»Okončati?« Bila sam šokirana. »Misliš... prekinuti?«
Kimnuo je. »Da.«
»Zbog čega?«, upitala sam. »Uvijek govoriš kako voliš pomagati ljudima i sve to.
Kako si zbog toga u dodiru s onim što se događa u svijetu. Kako ti daje smisao životu.«
Riječi su panično navirale na moja usta. »Uvijek si to govorio.«
Nasmiješio mi se. »Ti stvarno slušaš ono što ti govorim, ha?«, rekao je. Nagnuo
je glavu. »Molly, već sam pomalo iscrpljen«, priznao je. »Sve mi je teže odlaziti u ured
i...«
»Pa ljudi mogu dolaziti ovamo!« Okrenula sam se zajedno sa stolicom prema
njemu. »I dolazit će! Pričao si mi o terapeutima koji primaju pacijente u svojim
domovima. I treba nam novac, zar ne treba?«
Nasmijao se. »Ne, ne treba nam novac«, rekao je. »Dobro nam ide.«
»Pa, mogao bi pacijente primati ovdje i odmarati se između seansi«, rekla sam.
»Pomoći ću ti da za njih središ radnu sobu. Bit će zabavno i...«
»Molly«, mirno je rekao, »ja to želim. Želim prestati. Nećeš me nagovoriti da
promijenim mišljenje. Došlo je vrijeme za prestanak i ne trebaš zbog toga bih toliko
uznemirena.«
»Nisam uznemirena«, rekla sam. »Samo pokušavam shvatiti.« Bila sam
uznemirena. Obožavao je svoj posao. Pružao mu je užitak, rekao mi je jednom.
Shrvala me pomisao da više neće raditi. Čime ću ga uveseljavati kako ne bi bio
deprimiran? »Nastavit ćeš raditi na knjizi?« Pokazala sam kompjutorski ekran.
»Naravno«, rekao je. »Doduše, s ovim nacrtom smo skoro gotovi. Ovo je zadnje
poglavlje. Zatim ću ga dati mami da to malo dotjera. Ona je toliko dobra u...«
»Ali počet ćeš pisati neku drugu, zar ne?«, prekinula sam ga.
»Pa... vidjet ćemo.« Naslonio je glavu na naslon i zagledao se u strop. »Napisao
sam jednu za djecu, jednu za odrasle i jednu za psihologe.« Nasmiješio se i pogledao
me. »Ne znam tko je još ostao.«
»Tinejdžeri«, predložila sam.
»Mislim da sam njih obuhvatio u knjizi za djecu. Zar nije tako?«

~ 179 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Bit će ti dosadno!«, rekla sam.

»Čitat ću. I sama znaš koliko volim čitati.«
»To ti neće biti dovoljno«, suprotstavila sam se. »Znam kako ti radi mozak.
Trebat će ti nešto više od...«
»Moll, ovo će biti prijevremena mirovina«, rekao je mirnim glasom. »Mnogi ljudi
odlaze u prijevremenu mirovinu. Barem oni koji si to mogu priuštiti.«
Okrenula sam se kad je netko pokucao na vrata. Tamo je stajao stric Trevor.
Posljednja osoba na svijetu koju sam željela vidjeti. »Hej«, tiho je rekao nesigurno se
smiješeći, kao da ne zna je li dobrodošao. Tata je bio leđima okrenut vratima, ali je
znao tko je to.
»Hej, Trev«, rekao je kao da ne razgovara s osobom koja ga je prije dva dana
skoro ubila. »Što je?«
»Mogu li ući?«, upitao je.
»Naravno«, rekao je tata. Htjela sam da mu kaže: »Ne, imamo posla«, ali to očito
nije bio način na koji je namjeravao riješiti ovu situaciju. Ja bih najviše voljela da
nikad više ne vidim strica.
Stric je ušao u sobu i sjeo na jedinu rezervnu stolicu uza zid iza mene. Tata ga je
tamo mogao vidjeti, a ja sam se okrenula zajedno sa stolicom, tako da smo nas troje
formirali trokut. Odmah sam vidjela da je stric potpuno drukčiji od onog neurednog
pijanca koji je gurnuo tatu s paviljona. Izgledao je kao da je upravo izašao ispod tuša,
prosijeda kosa bila mu je vlažna. Bio je uredno odjeven u kaki hlače i zelenu havajsku
košulju, na licu je imao plah izraz.
»Došao sam se ispričati«, rekao je, zatim je na trenutak zatvorio oči. Kad ih je
opet otvorio, stavio je mesnate podlaktice na krilo i kršio ruke. »Zapravo se
neizmjerno sramim.« Izgledao je kao da će zaplakati. Nadala sam se da neće. Nisam
htjela suosjećati s njim, a to bi se sigurno dogodilo. »Jedva se sjećam što se dogodilo«,
rekao je. »Što sam rekao. Što si ti rekao. Što sam ja učinio.« Brada mu je zadrhtala pa
sam oborila pogled na svoje ruke. Osjećala sam se nelagodno. »Sranje, Grahame«,
rekao je, »ne mogu vjerovati da sam to učinio.«
»Isprika je prihvaćena«, jednostavno je rekao tata. Vidjela sam da stvarno tako
misli. Stvarno mu je oprostio. Ja još nisam bila spremna.
»Više neću piti«, rekao je stric. »Kad sam pijan, radim gluposti... ali to nije
nikakva izlika za ono što sam učinio. Nisam htio gurnuti tvoja kolica s onog prokletog
paviljona. Ja, ovaj...« Ušutio je, zagledao se u pod i nervozno protrljao ruke. »Mislim
da nisam alkoholičar ni ništa slično, ali...«
»Nisi?«, upitao je tata.
Stric se iznenadio. »Misliš da jesam?«
»Trevore, imaš problem s alkoholom. Oduvijek si imao. Potpuno se promijeniš
kad piješ... i da budem iskren, nisi baš previše ugodan.«
~ 180 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Ukočila sam se, bojeći se kako će stric reagirati na ovo, ali on se nasmijao.
»Znam«, rekao je. »Isti sam kao tata.« Trebalo mi je neko vrijeme dok nisam shvatila
da govori o mom djedu. Noninu mužu. Nikad ga nisam upoznala, no odjednom sam
osjećala kao da jesam.
»Istina«, složio se tata. »On to nikad nije uspio kontrolirati. Ali ti možeš.«
Počela sam se osjećati kao uljez. Ovo je bio razgovor braće o zajedničkim
uspomenama.
»Toni kaže da uvijek povrijedim ljude koje volim«, rekao je stric.
»Samo kad si naliven, Trev«, rekao je tata.
Stric se zavalio u stolicu i rukama promrsio kosu. »Sinoć smo Toni i ja dugo
razgovarali.« Pogledao me, zatim opet tatu.
»O tome ćemo razgovarati neki drugi put«, rekao je tata. »Molly i ja moramo
raditi.«
»Samo...«, započeo je opet stric. »Htio sam ti reći da ću doći na obiteljski sastanak
u utorak.« Ustao je i napravio dva koraka do tatinih kolica. Stavio je svoju veliku šaku
na tatin zatiljak, sagnuo se i poljubio ga u tjeme. »Volim te, čovječe«, rekao je. »Doći
ću i neću popiti ni kap alkohola. U redu?« Uspravio se.
Tata mu se nasmiješio. »Cijenim to, Trev«, rekao je. »Više nego što mogu
iskazati.«
Stric je izašao bez pozdrava. Promatrala sam tatu. On je u nekakvoj vrsti transa
zurio kroz prozor. Oboje smo šutjeli promatrajući kako stric prolazi dvorištem do
svog kamiona.
»Ovo je bilo napeto«, rekla sam nakon što su zalupila vrata kamiona.
»On zna izazvati napetost.« Tata se izgleda trgnuo iz transa i glavom pokazao na
tipkovnicu. »Spremna za posao?«, upitao je.
Nisam stavila ruke na tipkovnicu. »Nikad mu neću oprostiti«, rekla sam
odmahujući glavom. »Tata, mogao te ubiti.«
»Bolje ćeš se osjećati ako mu oprostiš«, rekao je.
»Možda, jednoga dana«, rekla sam, »ali sada sam još jako ljuta na njega.«
»Teško je krenuti naprijed bez opraštanja«, rekao je. »To je kao da pokušavaš
plesati s olovnim teretom na ramenima. Gnjev te stalno pritišće.«
Govorio je glasom psihologa, pa sam se silno trudila da ne zakolutam očima. Zato
sam se okrenula prema tipkovnici i stavila prste s oljuštenim lakom na tipke.
»Dakle«, rekla sam, »gdje smo stali?«

~ 181 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

38

San Diego

Po peti put pogledam zaslon mobitela. Uskoro će dvanaest i pol. Sienna je rekla
da ćemo se naći u dvanaest. Ovo nije dobar početak s ovom djevojkom.
Umočim tortilla čips u zdjelicu guacamole umaka koja stoji do mojeg ledenog
čaja. S druge strane stola Aidan mi se slabašno smiješi. »Mislio sam da ćeš pričekati
s jelom dok ona ne stigne«, kaže.
»Moram nešto raditi s rukama«, odvratim, a zatim dodam ono što oboje mislimo:
»Zar se opet predomislila?« Izludjet ću od nervoze.
Aidan pogleda kroz prozor, ali pogled na ulicu zaklanja veliki grm u cvatu i
strelicije. Uzdahne. »Zaboga, nadam se da nije.«
Kako prolaze minute, postajemo sve očajniji. Bojim se nazvati Zoe. Bojim se
ponovnog razočaranja.
»Pogledaj«, kaže Aidan. Slijedim njegov pogled prema vratima restorana na
kojima stoji djevojka izgubljena izgleda i promatra goste. Plava pletena majica
nategnuta joj je preko trbuha.
»O, Bože, to je ona«, kažem ustajući. Idem prema njoj, podignem ruku. »Sienna?«,
upitam.
Nesigurno se nasmiješi, donja usna joj zadrhti. Istoga časa osjetim sažaljenje i
poriv da je privučem u zagrljaj, no umjesto toga samo se rukujem s njom. Ne znam je
li to znojan njezin ili moj dlan.
»Oprostite što sam toliko zakasnila«, kaže. »Negdje sam skroz pogrešno
skrenula. Nikad prije nisam sama vozila u San Diego.«
»Nema problema«, kažem, uzimam je za ruku i vodim prema našem stolu. Aidan
ustane kad mu priđemo. Njegov osmijeh ne odaje nervozu, ama baš nikakvu.
»Sienna«, kaže ljubazno primajući objema rukama njezinu. »Drago mi je što smo
se upoznali.« Izvuče stolicu za nju.
»Oprostite zbog onoga prije«, kaže Sienna dok nezgrapno sjeda na stolicu.
Trbuhom dodiruje stol. Sada je u visokom stadiju trudnoće i moram se prisiliti da
odvratim pogled od tog prekrasnog okruglog trbuha.
»Nije važno«, kaže Aidan.
»Morala si donijeti veoma tešku odluku«, dodam.
~ 182 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Kimne i malo zakoluta očima. »Stvarno je bilo teško«, priznaje. »Nemam ni jednu
jedinu prijateljicu koja misli da sam donijela dobru odluku.«
»Sigurno si veoma snažna osoba kad si im se suprotstavila«, kažem.
»Ne znam koliko sam snažna«, kaže uz žalostan osmijeh. »Jednom sam im već
dopustila da me odgovore od davanja bebe na posvajanje. Još uvijek bih planirala
kako ću sama s bebom da nisam razgovarala s Kate i agencijom.«
Hvala ti, Kate, pomislim.
Aidan i ja smo se prije dogovorili kako ćemo voditi razgovor sa Siennom. Počet
ćemo ležerno, tako smo odlučili. Saznati nešto o njoj i ispričati joj nešto o nama, a tek
nakon toga prijeći na posvajanje.
»Pričaj nam o svojim prijateljicama«, kažem. »Viđaš li se još s prijateljicama iz
starog razreda?«
»Ne«, odgovara, »i jako mi nedostaju. Djelomično sam se zbog toga odlučila za
posvajanje.« Brzo govori, kao da je zadihana, jasno se vidi njezina tjeskoba. Dok
govori, proučavam joj lice. Uopće ne izgleda kao Julia Stiles. Prilično je lijepa, ima
okrugle obraze i kosu do ramena, lijepe smeđe boje. Svjetlo u restoranu osvjetljava
crvenkastu nijansu pramenova, ima naočale iste takve crvene boje. Oči su joj duboke
i čokoladnosmeđe boje, kao i Aidanove, pa pomislim: Ovako će izgledati naša kći?
Svake sekunde mi je sve ljepša.
»Nedostaju mi stare prijateljice i moj stari život«, kaže. »Zvuči li to jako
sebično?«
Aidan i ja istovremeno odmahnemo glavom. »To je normalno«, kaže Aidan.
Lakne mi kad stigne konobar i mi naručimo jela. Mislim da nam svima treba
nekoliko dubokih udaha.
Raspitujemo se o njezinoj obitelji, a ona kaže da se njezin otac »odselio« i sada
ima novu obitelj. »Ali mi je zato mama super. Ona potpuno podržava posvajanje.«
O njezinoj majci znam veoma malo. Zoe mi je rekla da je i ona danas htjela na
ručak s nama, ali ju je Sienna preklinjala da na ovaj prvi sastanak dođe sama.
»Ne želi da prekinem školovanje«, kaže. »Doduše, moj mlađi brat je oduševljen
što će biti ujak. Jedva čeka da vidi bebu.«
Znam da Aidan promatra moje lice da vidi kako ću reagirati na vijest da Sienna
ima mlađeg brata koji očito kani biti dio bebina života. Zadržim ravnodušan izraz.
»Moje je djetinjstvo bilo malo teško«, kaže. »Bez oca. I zato tražim par sa
stabilnim brakom, a vaš mi upravo tako izgleda.«
»I jest«, uvjerava ju Aidan.
»Stabilan je«, kažem, smiješeći se mužu.
»Dok smo odrastali, nismo radili ništa zabavno«, nastavlja Sienna. »Moja mama
je stalno radila - radi u prodavaonici automobila - i nikad nismo nikamo išli. I zato,
~ 183 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

kad sam vidjela slike svega što vi radite, točno sam mogla zamisliti kako će i moja
beba raditi sve te stvari, biti fizički aktivna i sve to. Odmah sam odlučila.«
Umirem od želje da je pitam kako smo uspjeli pobijediti par s malom djevojčicom
i psom, ali ne želim spominjati tu obitelj u slučaju da je na nju zaboravila. Konobar
nam donosi hranu. Sienna je naručila vegetarijanske quesadille, pa se načas pitam
uzima li dovoljno bjelančevina u hrani. Neću je pitati. Zasad je ova beba njezina.
Moram to imati na umu.
»Volite li glazbu?«, pita dok na tanjuru reže mali zalogaj. »Jer ja je obožavam i
nadam se da će je i moja beba.«
»Jako volimo glazbu«, iskreno kažem, iako pomislim: Zar je ne vole svi?
»Sviraš li kakav instrument?«, pita Aidan.
»Gitaru, malo. Sada je teško s ovim.« Pogladi se po trbuhu.
Aidan je pita koji su joj najdraži glazbenici, a zatim počne pričati o onima koje je
on volio kad je bio u njezinim godinama. Mene stegne u nutrini. Zvuči kao starac s
kojim se ona nikad neće moći povezati. Nikad nije čula za Depeche Mode, ni Smithse
ni Morrisseya, ali joj Aidan otpjeva nešto malo kako bi joj pokazao koliko su super i
ona se ubrzo počne smijati, a zatim otpjeva nešto od Lady Gage, sve dok ne shvati da
se svi ostali gosti okreću i gledaju nas. Naglo prestane pjevati i svi troje prasnemo u
smijeh. Ne mogu vjerovati kako je ovaj susret odjednom postao ugodan. Ona mi se
jako sviđa.
Naš razgovor ostaje ležeran sve dok ne završimo s jelima. Dok promatramo
Siennu kako jede posljednji zalogaj quesadille, Aidan i ja razmijenimo poglede:
Vrijeme je za ozbiljne stvari.
Duboko udahnem. »Trudna si oko sedam mjeseci, je li tako?«, upitam je.
»Točnije, trideset tjedana«, odvrati odlažući vilicu. »Postajem nervozna«,
priznaje.
»Što nam možeš reći o bebinu ocu?«, pita Aidan. »Dillonu, zar ne?« Nikad ga
nisam čula da govori toliko nježno.
Sienna obori pogled na stol. »Ja...«, započne. »On...« Uzdahne. Podigne glavu i
pogleda me u oči, zatim Aidana. »Nije bio onakav kao što sam mislila«, kaže.
»Koliko ste dugo izlazili?«, pitam.
»Samo mjesec dana«, odgovara. »Ali bila sam zaljubljena u njega još od, ne znam,
prvog razreda srednje škole. I sve je bilo dobro, a onda je odjednom prekinuo sa
mnom. Nakon toga je jednom svratio na razgovor, a ja sam pomislila, možda ako se
seksamo...« Shvati da je previše glasna, pa se stiša. »Mislila sam da će mi se vratiti.
Sada znam da je to bilo glupo. Znala sam čak i tada. A druga glupa stvar je ta što sam
mislila kako se prvi put ne može zatrudnjeti. Ali može.« Prvi put. Siroto dijete.
»Čuli smo da je Dillon spreman odreći se svojih roditeljskih prava?«, pita Aidan.

~ 184 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»I više nego spreman«, kaže Sienna. »Ne želi imati ništa s bebom. Kad sam mu
rekla da sam trudna, rekao je da će mi dati novac za abortus. Skoro sam to i učinila -
zakazala sam termin i sve to, a onda sam shvatila da to radim samo da bih njemu
udovoljila. Kao i sve drugo. Bojala sam se da ću cijeli život patiti ako to učinim. I zato
sam otkazala termin, a onda sam morala reći majci i Dillon se stvarno naljutio na
mene jer je moja majka rekla njegovim roditeljima i... jednostavno je nastao pravi
kaos.«
»Žao mi je što si morala sve to proći«, kažem. Istinski mi je žao. I ja sam mogla
biti u takvoj situaciji... pomislim. Jednom ćemo se morati sastati i s Dillonom, znam.
Odlučimo li se za otvoreno posvajanje, bez obzira na stupanj otvorenosti, dijete će
morati kontaktirati s ocem jednako kao i s majkom. Ali bojim se to reći sada. Ne želim
reći ništa što bi moglo prestrašiti Siennu.
»Uostalom«, kaže Sienna, »Dillon bi bio jednako ušljiv otac kao što je bio i moj.
Mrzim obojicu. Želim da moje dijete ima oca kojeg će voljeti.«
Pogleda Aidana. Sigurna sam da na njegovu licu vidi isto što i ja - muškarca koji
zna voljeti.
Aidan kimne i pročisti grlo, znam da se malo zagrcne. Obrazi su mu ružičasti.
»Razgovarajmo malo o očekivanjima - tvojima i našima. O tvojoj uključenosti
nakon posvajanja bebe«, kaže Aidan nakon što se uspio sabrati. »Mislim da je veoma
važno doći do dogovora s kojim ćemo svi biti zadovoljni. Možda se s vremenom može
promijeniti, ali...«
Prestane govoriti kad ga ispod stola udarim nogom po goljenici. Pogleda me, a ja
pokažem glavom na Siennu. Tek tada vidi da su joj oči pune suza.
»Sienna«, nagnem se prema njoj, »čemu te suze?«
Skida naočale. Stavlja ih na stol, zatim prstima prekrije oči. Aidan i ja se
pogledamo. Grizem usnu dok čekamo. Napokon spusti ruke. Oči su joj crvene.
»Ovog dijela sam se bojala«, kaže gotovo šapatom.
»Čega si se bojala?«, upitam jednako tihim glasom.
»Mamina najbolja prijateljica. Joan. Stalno me nazivala i slala mi e-mailove,
govoreći o tome kako je prije osamnaest godina dala dijete na posvajanje i otada ne
zna što se s njim dogodilo. Kako ga je pokušavala pronaći i nije uspjela i kako se svaki
dan brine što je sada s njim i želi da je drukčije postupila.« Zastane da udahne zrak.
»Ona me stalno pokušava odvratiti od posvajanja«, kaže. »Moja mama joj govori da
će to biti otvoreno posvajanje, ali Joan kaže kako ćete mi obećati brda i doline, a kad
jednom dobijete moju bebu, zaboravit ćete na sve. A ja ne mogu podnijeti pomisao
da nikad više neću vidjeti svoje dijete ili znati što je s njim.«
Aidan i ja razmijenimo poglede. Kimnem mu da on preuzme riječ. »Sienna,
upravo zbog toga ćemo se sve točno dogovoriti«, kaže. »Tako da svi točno znamo
kakvo će biti naše otvoreno posvajanje.«
~ 185 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Nadam se da ćeš nas bolje upoznati, jer ćeš se tada uvjeriti da nećemo prekršiti
obećanja«, kažem.
Sienna pogleda svoj prazan tanjur. Na stol padne jedna njezina krupna suza.
»U savršenom svijetu«, kažem, »kakav bi kontakt voljela imati sa svojom kćeri?«
Ne mogu vjerovati da sam postavila tako konkretno pitanje o temi od koje strepim u
jednakoj mjeri kao i ona.
Sienna zamišljeno obliže usne, zatim me pogleda. »Možete li mi svakoga mjeseca
slati njezinu sliku? I bih li je mogla viđati nekoliko puta godišnje?«
Zar želi samo to?
»Naravno«, kažem.
»I reći ćete joj da sam njezina majka? Mislim reći, biološka majka?«
»Naravno«, odvrati Aidan. »Znaš li što bi bilo super?«, dodaje. »Možeš joj, ako
hoćeš, sastaviti svaštaru o svojoj obitelji. Nešto što bi mogla imati i zauvijek čuvati.«
»Znat će odakle potječe«, dodajem. »Sienna, mi želimo da zna svoje porijeklo.«
Smiješi se. »Super«, kaže.
»Razmisli o tome«, kažem. Osjećam neizmjerno olakšanje što ne traži više od
onoga što sam joj spremna pružiti. »Razgovaraj s Kate i mamom. Zatim ćemo, prije
bebina rođenja skicirati ugovor, tako da svi troje jasno odredimo što u našem slučaju
znači ‘otvoreno posvajanje’.«
Kimne. »U redu.«
»Izvrsno.« Aidan otpije posljednji gutljaj vode. »Dakle, imamo li danas o još čemu
razgovarati?« Gleda Siennu, zatim mene.
»Pa, Kate je rekla da bismo trebali razgovarati o bolnici«, sramežljivo kaže.
»Znate, o porodu i drugome.«
Zoe nam je rekla da čekamo dok ona sama ne načne ovu temu. Veoma sam
ponosna na Siennu što ju je tako brzo spomenula. Zadržavam dah. Osjećaji o toj temi
skroz su mi zbrkani. Više od svega na svijetu želim gledati kako naša kći dolazi na
svijet, a opet, osjećam kao da to nekako nije u redu. U tom trenutku dijete će biti
Siennino. Morala bi provesti taj intimni i sveti trenutak sa svojom kćeri, bez nas u
blizini, željnih da jedva primimo kćer u naručje.
»Što ti misliš o tome?«, pitam je.
»Mislim da ne...« Nabere nos. »Želim da tamo bude samo moja mama«, kaže.
Kimnem, svejedno razočarana. »To je tvoj izbor i mi ćemo ga, naravno,
poštivati«, kažem. Kad beba jednom bude naša, Sienna će imati veoma malo izbora.
Zato joj ovaj ne bih uskratila ni u ludilu.
Ponovno je pogledam i zapanji me njezina snaga: pomisao da je donijela odluku
o posvajanju djeteta, način na koji se usprotivila prijateljicama, bol koju je pretrpjela
zbog djetetova oca. Stavljam svoje ruke na njezine.
~ 186 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Sienna, možeš računati na nas«, kažem. »Čak i ako se opet predomisliš. Čak i
ako odlučiš zadržati bebu. Možeš računati na nas.«
Znam da me Aidan promatra. Kasnije će mi vjerojatno reći da sam otišla
predaleko, ali nije me briga. Ovoj curi treba podrška.
»Pomoći ćemo kako god budemo mogli«, nastavim. Govorim jasno, kao da
razgovaram s nekim mnogo mlađim ili mnogo manje bistrim od nje. U svom glasu
prepoznajem odvjetnicu. »Pružit ćemo ti i emocionalnu i financijsku podršku. Znam
da ti i mama imate problema s novcem.« Zoe nam je rekla da nema baš dobro
zdravstveno osiguranje. »Platit ćemo ono što ne pokriva tvoje zdravstveno
osiguranje. Ali... postoji jedna stvar. Bez obzira koliku ti financijsku i emocionalnu
podršku pružili ili ti pomogli na bilo koji drugi način, ne duguješ nam svoju bebu.«
Zagledam se u njezine oči. »Htjela bih biti sigurna da to shvaćaš.«
Njezine smeđe oči iza naočala opet se napune suzama. Kima. »Znam ja sve to«,
kaže, »ali neću promijeniti mišljenje. Ne morate brinuti.«

Ispred restorana zagrli i Aidana i mene. Osjećam njezin veliki trbuh na svom
tijelu.
»Vi ste prve dvije osobe koje su stvarno sretne što sam trudna.« Nasmije se.
Dajemo joj upute kako će izaći iz Staroga grada i promatramo je dok prilazi svom
automobilu. Aidan i ja šutimo dok, držeći se za ruke, hodamo u suprotnom smjeru
prema svom automobilu. Ništa ne govorimo dok ne sjednemo unutra i zakopčamo
sigurnosne pojaseve. Tada me pogleda.
»Ajme.« Smiješi se.
»Znam.« i ja se nasmiješim njemu.
»Stvarno se brinem«, tiho kaže, »da ćeš je preplašiti u pokušaju da je uvjeriš kako
nam može vjerovati.«
»Kako bih to mogla učiniti?«, pitam.
»Svojom... svojom strašću.« Opet se nasmiješi, dajući mi na znanje da voli moju
strastvenost. Jedino što ga ona malo zabrinjava u ovoj situaciji.
»Želim biti sigurna da zna svoja prava«, kažem. »Ako nama da svoje dijete, želim
biti sigurna da je to učinila svim svojim srcem i...«
»Nikad to ne može učiniti svim svojim srcem«, kaže. »I sama si vidjela njezinu
bol. Uvijek će je boljeti.«
»Dobro, onda, uz devet desetina srca.«
Ispruži ruku preko mjenjača i primi me za ruku.
»Draga, mislim da si promašila poziv«, kaže.
»Zbog čega tako to misliš?«

~ 187 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Zbog načina na koji si razgovarala s njom.« Palcem pogladi moju nadlanicu.

»Zbog načina na koji si je potaknula da govori. Podržala je. Prije nikad nisam vidio tu
tvoju stranu. Trebala si biti psiholog«, kaže. »Trebala si biti psiholog kao i tvoj otac.«
Slabašno mu se nasmiješim, ali on izgleda ništa ne primjećuje. Pusti mi ruku i
upali motor. U trenutku kad s parkirališta izlazimo na cestu, zapeku me oči.
Nema pojma koliko su me uznemirile njegove riječi.

~ 188 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

39

Swannanoa

U mom svijetu odrasli su pošteni i dobri - osim jednog pijanca koji je moga tatu
gurnuo s paviljona. I zato sam bila totalno šokirana kad sam stigla u Stacyinu kuću i
otkrila da njezina majka planira prenoćiti u stanu muškarca s kojim se viđala. Cijelu
noć Stacy i ja imat ćemo na raspolaganju čitavu kuću.
»Nemoj reći mami«, rekla je Stacyina majka i namignula mi spremajući se za
odlazak. Ispred ogledala u hodniku počešljala je svoju crnu kosu, tek malo manje
sjajnu od Stacyine i na usne stavila jarkocrveni ruž. Stajala sam s ruksakom na
ramenu pokraj Stacy na ulazu, još uvijek šokirana spoznajom da će nas ostaviti same.
»Ono što tvoja mama ne zna, neće je povrijediti«, dodala je Stacyina mama.
»Zvuči kao jedna od onih majki koje djeci ne daju disati. Je li tako?«
»Da«, rekla sam. Zar mi nije dala disati? Pa, ne bih je mogla baš tako opisati.
»Ja imam povjerenja u svoju djecu«, nastavila je, uzimajući torbicu sa stolića uz
ulazna vrata. »To im pomaže u odrastanju, jer ne donosim odluke umjesto njih, već
ih moraju donositi sami. Tako sam oduvijek radila i još uvijek su živi, je li tako?«
Nasmiješila mi se i tada sam vidjela na koga je Stacy onoliko lijepa. »Nitko od njih
nikad nije uhićen ni izbačen iz škole i zato mislim da mi prilično dobro ide.«
Stacy je zakolutala očima.
»A sada, bok«, rekla je njezina mama i mahnula nam. Cmoknula je Stacy u obraz.
»Budi dobra!«
Promatrale smo je kako izlazi van. Nijedna od nas nije rekla ni riječ sve dok se
nisu zalupila vrata njezina automobila. Tada je Stacy glasno viknula. Podigla je ruke
u zrak i zabacila glavu. »Sloboda!«, viknula je. »Jupiii!«
Nasmiješila sam se. »Ovo će biti tako super«, rekla sam, ali sam, i prije nego što
sam shvatila što radim, gurnula ruku u džep kratkih hlača i uhvatila svoj kamen.

Sjedile smo u Stacyinoj sobi i šminkale se slušajući Step by Step. »Javila sam
Bryanu čim sam saznala da ćemo biti same«, rekla je. »Donijet će pizzu. Rekao je da
će njih dvojica, ako to želimo, ostati cijelu noć.« Nasmijala se.
Moj Bože, pomislila sam, drhtavom rukom nanoseći maskaru. Što to sa mnom
nije u redu? Da barem mogu biti smirena kao Stacy. Bila sam skroz živčana.
~ 189 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

U dnevnom boravku navile smo glazbu do daske kad su oko devet i trideset stigli
Chris i Bryan. Skinula sam naočale i, onako mutan, Chris mi je izgledao još više seksi
nego prvi put. Plava kosa mu je malo narasla i kovrčala se iznad ušiju i na potiljku, a
njegove jamice - zapravo je imao dvije - bile su tako vidljive i seksi. Ne znam kako ih
prvi put nisam primijetila. Bryan je privukao Stacy u zagrljaj i dugo je strastveno
ljubio, a Chris je mene poljubio nježno i to mi se jako svidjelo. Sviđalo mi se što me
već tako dobro pozna.
Donijeli su dvije pizze i pakiranje od šest kantica piva koje su uspjeli nekako
nabaviti, pa smo sjeli u kuhinju, jeli i razgovarali. Sjetila sam se kako je Stacy rekla
da nikad ne pije jer joj je tata bio alkoholičar, no ona je prva izvukla kanticu piva iz
pakiranja. Otpila sam malo piva. Nije mi se sviđao okus, ali sam ga svejedno
progutala.
»Onda, kad je taj koncert New Kidsa na koji idete vas dvije?«, upitao je Chris.
»Osmog kolovoza«, rekla sam. »U Atlanti.«
»Tamo će biti samo hrpa hihotavih šiparica«, rekao je Bryan.
»Da«, složila se Stacy, »ali će svejedno biti super.«
Osjećala sam se izdano zbog njezina omalovažavanja New Kidsa, iako sam znala
da je to rekla zbog toga što je opčinjena Bryanom.
Dečki su smazali cijelu jednu pizzu, Stacy je pojela dva komada, a ja nisam mogla
čak ni jedan cijeli. Promatrala sam Chrisove ruke dok je jeo. Imao je najljepše ruke
na svijetu. Htjela sam da me drži za ruku kao onaj prvi put dok smo sjedili na kauču.
Što god sam radila u kuhinji, osjećala sam njegov pogled na sebi. Promatrao me dok
sam ustajala da mu iz hladnjaka donesem novo pivo i dok sam nosila svoj tanjur do
sudopera. Vidjela sam da me voli gledati i tada sam se po prvi put u životu osjećala
stvarno lijepom. Stalno sam se smiješila i pokušavala zamisliti što on vidi kad me
gleda.
»Mi idemo na kat«, odjednom je rekla Stacy. Držeći se za ruke, ustala je zajedno
s Bryanom. »Bit ćemo u maminoj sobi«, rekla mi je. »Vi, ako želite, možete koristiti
gostinsku sobu.«
Otišli su gore, a meni je srce počelo udarati kao ludo. Htjela sam predložiti da
nas dvoje odemo u dnevnu sobu i slušamo glazbu. Nisam još bila spremna za spavaću
sobu.
»Pogledaj ovo.« Chris je iz stražnjeg džepa hlača izvadio novčanik. Dodao mi je
polovicu fotografije koju sam mu poslala. On ju je plastificirao. Nasmijala sam se.
Dani ga je skroz krivo procijenila. Nije bio bezobzirni ženskar.
»I ja to moram napraviti s tvojom«, rekla sam dodirujući rub fotografije.
Vratio je sliku u novčanik, zatim ustao i pružio mi ruku. »Idemo naći tu gostinsku
sobu«, rekao je.

~ 190 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Nisam mogla odbiti. Bojala sam se da će to zvučati nezrelo. Prihvatila sam

njegovu ruku pa smo se popeli stubama. Gore u hodniku, čuli smo hihotanje iza
zatvorenih vrata sobe Stacyine mame. Chris je otvorio druga vrata i upalio svjetlo.
Ugledala sam veliki, uredno složen krevet. »To je izgleda to.«
Ugasio je svjetlo i ja sam ušla za njim. Sjeo je na rub kreveta i povukao me do
sebe. Mirisao je na pivo i cigarete. Žudno sam upijala taj miris. Zagrlio me i nježno
poljubio. »Neću te primorati ni na što ako ti sama ne želiš«, rekao je.
Pokušala sam reći hvala, ali riječi nisu izlazile. Umjesto toga sam kimnula, iako
me nije mogao vidjeti u mraku. Legao je na krevet i povukao me do sebe. Nadvio se
nada mnom i ljubio me. Osjetila sam okus piva i pizze. Ohrabrilo me njegovo obećanje
da neće napraviti ništa što ne želim, pa sam rastvorila usne i osjetila njegov jezik u
ustima.
»I ti možeš staviti svoj jezik u moja usta«, rekao je nakon nekog vremena.
»Nisam znala da i cure to rade«, rekla sam.
Nasmijao se. »Ne postoje pravila«, rekao je. »Cura može raditi što god želi.«
Stavila sam jezik u njegova usta i osjetila njegove zube i kako njegov topao jezik
dodiruje moj. Stavio je ruku na moje grudi. Ležala sam na leđima, pa sam znala da su
mi u ovom položaju grudi gotovo ravne. Kad sam zamišljala da sam s Johnnyem
Deppom, upravo sam zbog tog razloga uvijek ležala na boku, no činilo se da Chrisu
ne smeta. Zavukao je ruku ispod moje majice i oko struka. »Podigni se malo kako bih
mogao...« Pridigla sam se da može otkopčati moj grudnjak. Kad je svojom toplom
rukom prekrio moje grudi, neočekivano sam zastenjala.
»Da ti skinemo majicu?«, upitao je.
»Da«, rekla sam i posjela se. Skinula sam majicu i grudnjak. Bilo mi je drago što
je mrak. I on je skinuo svoju majicu, pa sam, kad smo opet legli, osjetila njegova prsa
na svojima. Predivno. »Tako si lijepa«, rekao je. Legao je na leđa i povukao me na
sebe, tako da sam ga objahala. Zaprepastilo me kako lako može micati moje tijelo,
kao da sam od pamuka, a ne od mesa i kostiju. Njegova snaga me istovremeno i
uzbuđivala i plašila.
»Dobro si?«, upitao je držeći ruke na mojim rebrima.
Usprkos njegovim trapericama i mojim kratkim hlačama, osjetila sam njegov
tvrdi penis. »Jesam«, šapnula sam. Ljubili smo se i počeli zajedno njihati, na svom
tijelu osjećala sam pritisak njegova penisa. U preponama sam osjetila neki potpuno
stran osjećaj, kao da se nešto nakuplja, nešto što je bilo potpuno izvan moje kontrole.
Prestala sam se ljuljati, prestrašena onim što mi se događa.
»Što nije u redu?«, upitao me.
»Ne znam«, rekla sam. »Osjećam se... nekako čudno.«
»Opiši to čudno.«
»Kao da ću eksplodirati ili nešto slično.«
~ 191 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Nasmijao se. »Svršit ćeš«, rekao je. »Nisi trebala prestati, ludačo.«
O, moj Bože. Tako izgleda svršavanje?
»Ne znaš što to znači, zar ne?«, upitao je. »Stalno zaboravljam koliko si mlada.«
»Da, znam što je to«, rekla sam. Nisam htjela da sada misli na moje godine.
»Znam što je to. Samo što to još nikad nisam osjetila.« U hodniku je zazvonio telefon.
Zvonio je i zvonio, a mi smo nastavili razgovarati.
»Izvrsno je«, rekao je. »Svidjet će ti se.« Gurnuo je prste ispod mojih hlača. »Skini
ih pa ću ti pokazati što je svršavanje.«
Primila sam ga za ruku da ga zaustavim. »Ne želim se još seksati«, rekla sam.
»U redu je«, rekao je. »Samo ću te dirati. Obećavam. Neću te ozlijediti i raditi
ništa što ti ne želiš, sjećaš se? Vjeruješ li mi?«
»Vjerujem«, rekla sam. I vjerovala sam mu. Pustila sam njegovu ruku, a on me
nježno polegao na krevet. Skinuo je moje kratke hlače i gaćice. Progutala sam knedlu
osjećajući se veoma ranjivo dok sam ležala potpuno gola. Poljubio me, zatim je
prešao rukom preko mog trbuha i stidnih dlaka. Stisnula sam noge. »Što to radiš?«,
upitala sam.
»Pomoći ću ti da svršiš. Obećavam da će ti se svidjeti. Ali moraš me pustiti
unutra.«
Raširila sam noge otprilike centimetar i skoro umrla kad me dodirnuo.
Zastenjao je. »Ovo je tako dobro«, rekao je. »Tako bih te htio ševiti.«
Pomaknuo je prste. Jedan je gurnuo u mene. Zadahtala sam. Moje noge su se
same od sebe još više raširile, počela sam ubrzano i plitko disati. Činilo mi se da me
njegova ruka istovremeno dira svuda po tijelu i opet sam se osjećala kao da ću
eksplodirati kao i maloprije dok smo se zajedno njihali. Ljubio me, ali uopće se nisam
mogla usredotočiti na njegove usne. Bila sam bez daha.
»Kako ti se ovo čini?«, upitao je.
Nisam mu mogla odgovoriti. Tijelo mi je gorjelo i zamalo sam zacvilila kad je
najednom maknuo ruku.
Otvorila sam oči i ugledala ga kako stoji uz krevet i otkopčava traperice. Počeo
ih je skidati.
»Ne!«, rekla sam, posjela se i primila ga za ruke. »Molim te, nemoj.«
»Imam kondom«, rekao je. »Sve će bih u redu. Neću te ozlijediti.«
»Chrise, ne. Ne želim. Molim te.«
Prestao je skidati hlače. Zatim je bez riječi naglo izašao iz sobe. Htjela sam
zaplakati. Bio je ljut. Sve sam upropastila. Prekapala sam po krevetu tražeći gaćice i
grudnjak i suzdržavajući suze dok sam oblačila gaćice. Drhtala sam. U grlu sam
osjetila pivo.

~ 192 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Kad se, nekoliko minuta kasnije, vratio u sobu, našla sam grudnjak i napola ga
navukla. »Oblačiš se?«, upitao je. Bilo je previše mračno da bih vidjela izraz na
njegovu licu.
»Mislila sam da se više nećeš vratiti«, rekla sam.
»Morao sam otići... srediti nešto.« Nasmijao se. »Toliko si me narajcala da bi mi
jaja poplavila da ga nisam izdrkao.«
Znala sam što znači drkati. Nisam znala za plava jaja.
Sjeo je do mene i nježno me poljubio. »Obećao sam ti da neću učiniti ništa što ne
želiš«, rekao je. Osjećala sam se grozno što mu nisam vjerovala.
Telefon je opet zazvonio dok mi je pomagao zakopčati grudnjak. Zagrljeni smo
legli na krevet, a meni je laknulo što sam opet bila u njegovu zagrljaju.
»Radio si ovo s mnogim curama?«, upitala sam, sjetivši se što mi je Dani rekla o
njemu, kako se spanđa sa »svim curama«. Odjednom mi je sinulo da je možda i ona
bila jedna od njih.
Nije mi odmah odgovorio. »S nekolicinom. Sjeti se, ja sam više godina stariji od
tebe.«
»Jesi li to kad radio s mojom sestričnom Danielle?«
»S tom droljom? Ne!«
Sjetila sam se Dani na zabavi, kako sjedi pokraj moga tate i plače dok ga
pokušava utješiti. Nisam htjela da je bilo tko zove droljom.
»Nije ona tako loša«, rekla sam.
»Kako god ti kažeš.«
Okrenuo se na bok, gurnuo ruku u džep traperica i izvadio zgnječeni joint i
upaljač. Upalio je cigaretu i povukao dim, zatim ju je dodao meni. Uzela sam je i držala
među prstima. Zagrlio me. Htjela sam mu reći da ga volim, ali sam bila previše
nervozna da bih to izgovorila. Mislim da ne bih mogla podnijeti ako i on ne kaže isto.
Ležeći na krevetu popušili smo cijeli joint. Odnekud iz kuće dopirala je glazba.
Aerosmith. Djelovala je ugodno omamljujuće i umirujuće. Ugodne su bile i Chrisove
ruke oko moga tijela. I mrak je bio ugodan. Sigurno sam zaspala, jer sljedeće čega se
sjećam je zvonjava na vratima. Lupanje po vratima. Ubrzo je Stacy dotrčala u sobu.
»Mislim da je to tvoja mama!«, viknula je. »Njezin auto je prilazu!«

~ 193 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

40

»O, Bože!« Na svjetlu koje je dopiralo kroz otvorena vrata pokušavala sam naći
kratke hlače i majicu. Na trenutak mi se zavrtjelo u glavi pa sam pomislila da ću
povratiti, no strah je očito raspršio mučninu.
»Ja ću otvoriti vrata«, rekla je Stacy. »Bryan je u mojoj sobi. Chris, najbolje da ti
ostaneš ovdje.« Sada dok je planirala kako razriješiti kašu u kojoj smo se našli,
zvučala je veoma smireno. Imala sam osjećaj da Stacy ima mnogo iskustva u
izvlačenju iz kaše.
Bila sam potpuno odjevena, nisam obula samo martensice. Nisam imala pojma
gdje su. Tijelo mi se treslo dok sam se bosonoga spuštala u prizemlje. Čula sam kako
je Stacy otvorila vrata.
»Nora!«, rekla je, kao da je iznenađena što je tu vidi. »Bok!«
»Gdje je tvoja majka?«, upitala je moja majka. Ušla je u kuću i orlovskim očima
pretraživala dnevni boravak. Pramenovi plave kose ispali su joj iz konjskog repa i
visjeli oko lica.
»Što ti radiš ovdje?«, upitala sam, nastojeći zvučati opušteno, kao da je ovo jedna
obična noć, iako sam osjećala da je sve ono što sam radila bilo ispisano na mom licu
i tijelu. Sigurno je već na prvi pogled mogla vidjeti da me dečko dirao po cijelome
tijelu.
»Gdje je tvoja majka?«, ponovila je. »I čiji je ono kamionet na prilazu?«
»Moga ujaka«, slagala je Stacy. »Svratio je i mama je izašla na samo nekoliko
minuta. Vratit će se svake sekunde. Želite li je pričekati?«
»Na nekoliko minuta?«, rekla je mama. »Ne bih rekla! Zvala sam i zvala, ali se
nitko nije javljao na telefon. Što se događa?«
Napokon sam primijetila da su joj oči crvene i odjednom sam se prestrašila.
Zašto je toliko uporno htjela doći do mene? »Nešto nije u redu?«, upitala sam.
»Da, nešto nije u redu!«, viknula je. »Dvije četrnaestogodišnjakinje su same kod
kuće... koliko? Cijelu noć? A tvoja mama mi je lagala da će biti ovdje. Ne mogu
vjerovati!« Bacila je torbicu na stolić uz vrata.
»Rekla sam vam, izašla je na par minuta«, rekla je Stacy, hladna kao led.
»Zašto si zvala?«, upitala sam, još uvijek zabrinuta zbog njezinih crvenih očiju.
»Samo da ti poželim laku noć«, rekla je, »ali kad se nitko nije javljao, zabrinula
sam se. S pravom, čini se.«
S kata se jasno začulo lupanje.
Nas tri zurile smo jedna u drugu. Stacy i ja pravile smo se da ništa nismo čule.
~ 194 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Tko je još tu?«, upitala je mama.

»Moj ujak«, odgovorila je Stacy.
»Rekla si da je izašao van s tvojom majkom.« Mama se zagledala u nju.
Nitko nije rekao ni riječ i nakon nekoliko trenutaka napete tišine, mama je prošla
uz nas i uputila se sprema stubištu. Stacy i ja smo se panično pogledale, zatim je Stacy
potrčala za njom.
»Nora!«, zazvala je. »Gospođo Arnette! Što to radite? To je tako nepristojno! Ne
možete nekome tek tako upasti u kuću i otići na kat!«
»Ne?«, rekla je mama ne okrenuvši se. »Samo gledaj!« Ovu stranu moje majke
nisam nikad vidjela. Djelovala mi je zastrašujuće. Stacy je prestala trčati za njom, a ja
nisam mogla napraviti ni korak, ostala sam stajati uz ulazna vrata. Načas mi je sinula
luda ideja da pobjegnem kroz ta otvorena vrata, da pobjegnem što dalje od katastrofe
koja će se dogoditi, ali tijelo mi je bilo potpuno skamenjeno. Čula sam kako mama
naglo otvara vrata na katu, lupnula su o zidove.
»Koji od vas je Chris?«, čula sam kako viče. Pretpostavljala sam da su dečki bili
zajedno u jednoj sobi i ona ih je pronašla.
Čula sam prigušeni odgovor.
»Ona ima samo četrnaest godina!«, vikala je mama. »Bi li htio da se tvoja
četrnaestogodišnja sestra povlači naokolo s nekim poput tebe? Izlazi van!«
»Ovo nije vaša kuća!«, čula sam kako govori Bryan. Zgrbila sam se. Samo će sve
pogoršati. »Ne možete nam ovdje naređivah!«, dodao je.
»Idemo«, rekao je Chris tišim i razboritijim glasom. Uto sam ih vidjela kako silaze
stubama, moja mama odmah iza njih. Izgledali su kao da ih vodi na strijeljanje.
Prolazeći uz Stacy u dnu stubišta, Bryan ju nije ni pogledao. Šokirala sam se kad sam
vidjela kako Stacy plače. Po prvi otkako je znam, izgledala mi je poput male
djevojčice.
Dečki su krenuli prema vratima. Smijuljili su se, što moja mama nije mogla
vidjeti. Imala sam osjećaj da će prasnuti u smijeh čim izađu iz kuće. Odmaknula sam
se u stranu kako bih ih propustila. Prolazeći uz mene, Chris me pogledao u oči i
nečujno rekao volim te. Da, baš tako. Volim te. Čak i nakon što su njih dvojica izašla
na trijem i nakon što sam za njima zatvorila vrata, čak i dok mi je mama prilazila,
vidjela sam samo njegovo lice i usne kojima je nečujno oblikovao one riječi.
»Trebala si me nazvati!«, viknula je mama na mene. »Čim si saznala da Stacyina
mama nije ovdje, trebala si me nazvati. Pokupi svoje stvari.« Okrenula se k Stacy. Ona
je sada sjedila na prvoj stubi, blijeda i razrogačenih očiju. »Stacy«, rekla je mama,
»gdje je tvoja mama? Moram razgovarati s njom, ne mogu te ovdje ostaviti samu.«
»Kod dečka«, rekla je Stacy.
»Daj mi njegov broj.«

~ 195 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Ljutit će se na mene.«
»Nije me briga.« Odmarširala je u kuhinju. Krenula sam za njom, nadajući se da
neće primijetiti kantice piva na ormariću. Nisam joj mogla pogledati u oči, ali ona me
očito nije htjela ni pogledati.
Podigla je slušalicu na zidnom telefonu. »Njegov broj«, opet je rekla. Stacy je
polako ušla u kuhinju kao da će na taj način izbjeći ono neizbježno.
»Bit će jako ljuta«, rekla je i pokazala popis telefonskih brojeva na zidu pokraj
telefona. Pročitala je jedan broj i mama je nazvala.
»Mogu li razgovarati s gospođom Bateman?«, upitala je mama. »Ovdje Nora
Arnette.«
Iza maminih leđa Stacy me molećivo pogledala kao da bih ja mogla učinih nešto
što bi utjecalo na mamu.
»Ja sam u vašoj kući. Vaša i moja kći bile su same s dva dečka«, rekla je mama.
»Lagali ste mi da ćete bih ovdje.« Jedno vrijeme nije ništa govorila, samo je slušala.
»Pa, ne vjerujem vam«, rekla je. »Uopće vam ne vjerujem! Odvest ću Molly kući, ali vi
se morate vratiti i biti kod kuće sa Stacy. Ne može sama ostati ovdje.«
»O, Bože«, šapnula je Stacy posjevši se na stolicu. »Ubit će me.«
»Mama«, preklinjala sam. »Uvalit ćeš je u nevolju.«
Mama je rukom prekrila slušalicu. »Bolje ti je da se brineš za vlastitu kožu«, rekla
je i po prvi put otkako je sišla s kata, pogledala me u oči. Morala sam odvratiti pogled.
Nakon još nekoliko minuta razgovora prekinula je vezu i okrenula se k Stacy.
»Kaže da dolazi kući«, rekla je. »Doduše, ja joj ne vjerujem. Žao mi je što ne možeš
vjerovati vlastitoj majci.«
»Ja joj vjerujem«, viknula je Stacy. »Lagala je vama. Nije meni.«
Mama je buljila u nju, na blijedoj koži obraza pojavile su se crvene mrlje. »Molly,
pokupi svoje stvari«, rekla mi je opet.
Potrčala sam na kat i strpala šminku u ruksak. Pronašla sam martensice pa sam
sjela na Stacyin krevet i obula ih. Uzela sam naočale s komode, nosila ih u ruci i
hodala što sam brže mogla, ne želeći ostaviti Stacy nasamo s mojom mamom dulje
nego što je potrebno.
»Zaključaj za nama vrata, u redu?«, rekla je mama Stacy kad sam sišla u prizemlje
i bila spremna za polazak. »I provjeri jesu li zaključana i stražnja vrata.«
»Da, gospođo«, rekla je Stacy.
»Idemo«, rekla mi je mama otvarajući ulazna vrata.
Pogledala sam Stacy i usnama nečujno oblikovala riječi žao mi je. Ipak, nisam
znala zbog čega. Zato što je moja mama totalno uništila našu noć s Chrisom i
Bryanom ili zato što Stacy ima mamu koja uopće ne mari što ona radi.

~ 196 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

41

U automobilu smo obje šutjele sve dok nismo izašle na glavnu cestu. Dok smo
prolazile ispod ulične svjetiljke vidjela sam koliko čvrsto steže volan, toliko su joj
članci bili bijeli.
»Nema više Chrisa«, rekla je. »Trebali smo to okončati i prije nego što je
započelo, ali je tvoj otac mislio da od toga neće biti ništa. I nema više Stacy.«
»Mama!«
»Ona nije cura s kojom bi se trebala družiti.«
»Pa, kao prvo«, prigovorila sam, »ona je jedina cura koja je ovoga ljeta u blizini,
i drugo, stvarno mi se sviđa. Nije ona kriva što je njezina majka... neodgovorna.«
Govorila sam o Stacy, a misli su mi bile s Chrisom. Viđat ću se s njim, nekako. U to
sam bila sigurna.
Na trenutak je ušutjela, pa sam pomislila da sam je uvjerila svojim argumentom.
Pa stvarno, zar je Stacy bila kriva što ju je mama ostavila samu? »Što je trebala
učiniti?«, dodala sam. »Moliti majku da ostane s nama?«
»Uvjerena sam da nije bila tvoja ideja pozvati one starije dečke«, rekla je moja
majka. »Stacy se igra s vatrom, a bojim se da ćeš ti biti ta koja će se opeći.«
»Ti, ono, previše dramatiziraš!«
Uzdahnula je. »Čak si počela i govoriti kao ona«, rekla je.
»Zašto nemaš povjerenja u mene?«, upitala sam, ali sam odmah znala da
navodim krivi razlog. U posljednjih nekoliko sati pokazala sam se potpuno
nepouzdanom.
»Neću se ni udostojati odgovoriti na to pitanje«, rekla je, na što sam ušutjela.
Plakala je, veoma tiho, kako ne bih primijetila. Nisam je dobro vidjela u mraku,
ali sam to znala po njezinu šmrcanju i suznim očima koje sam vidjela kad smo
prolazile ispod svjetiljke. Još od tatina pada s paviljona mama je bila potištena i
jednostavno nekako čudna, a ja sam večeras sve još više pogoršala.
Ispružila sam ruku i dodirnula njezinu na volanu. »Oprosti«, rekla sam.
Okrenula je glavu na drugu stranu i nadlanicom obrisala suze.
»Molly, ne želim se svađati s tobom«, rekla je. »Želim samo da budeš živa i
zdrava. Razumiješ to, zar ne?«
»Da.«
»Možda ne shvaćaš da si premlada za donošenje pametnih odluka, ali jesi. Tata i
ja ih još uvijek moramo donositi umjesto tebe.«

~ 197 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Ne, ne morate, pomislila sam, ali sam držala jezik za zubima.

Glasno je uzdahnula. »Ovo je bila teška noć«, rekla je. Tek tada sam se sjetila da
se večeras održao obiteljski sastanak.
»Što je stric Trevor rekao o zemlji i građevinarima i svemu?«, upitala sam. Kad
je onoga dana bio u tatinoj radnoj sobi ponašao se strašno ljubazno i pokajnički, pa
sam imala osjećaj da je popustio.
Odmahnula je rukom. »Tko zna što će biti od toga«, rekla je.
Bila je veoma uznemirena, pa joj nisam htjela postavljati daljnja pitanja. Zapitala
sam se što će ujutro reći moj tata nakon što mu mama ispriča što se večeras dogodilo,
ali su mi misli opet odlutale Chrisu i tome kako je predivno biti s njim. Neću dopustiti
da me roditelji spriječe, i dalje ću ga viđati, ali mi se nekako činilo da me vjerojatno
više nikad neće pustiti iz kuće. Pitala sam se možemo li se Chris i ja nekako naći u
Morrison Ridgeu.

~ 198 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

42

San Diego

»Kakav predivan kvart!«, kaže Siennina majka kad joj otvorim ulazna vrata. Ona
sa Siennom stoji na našem trijemu, Sienna u ruci drži buket miješanog cvijeća u vazi.
Sunce još uvijek sije iznad kuća s druge strane ulice i obasjava joj lice nježnim
ružičastim sjajem. Prekrasna je.
»Hvala«, kažem i odmaknem se u stranu da ih propustim u kuću. »Izvolite,
uđite.« Pružim ruku Sienninoj majci. Otprilike je moje dobi, pa sam jako iznenađena.
Mislila sam da je starija. »Ja sam Molly«, kažem.
Sienna predstavi majku. »Ovo je Ginger. A ovo je za vas.« Preda mi vazu.
»Hvala ti«, kažem i stavljam vazu na stolić. »Lijepo od tebe.« Čudno je primiti dar
od nekoga tko će nam, bude li sve teklo po planu, dati najveći dar.
Prošlo je manje od tjedan dana od našeg ručka sa Siennom. Otada sam s njom
dva puta razgovarala telefonom. U prvom razgovoru pozvala sam nju i njezinu majku
danas na večeru. Drugi put je nazvala ona, htjela je samo s nekim razgovarati. »Cure
iz škole mi ne daju mira«, rekla je. »Mislila sam da ću se bolje osjećati ako samo čujem
vaš glas.« Njezin me poziv i dirnuo i uznemirio. Računa na nas jednako kao što i mi
računamo na nju, pomislila sam. Ne znam je li to dobro ili loše, ali tako je.
»Obožavam ove stare kuće.« Ginger se zadivljeno ogledala po dnevnoj sobi koju
smo dobro očistili. Osjeća se snažan miris limuna iz sredstva za poliranje namještaja,
pa se pitam nije li očito da smo Aidan i ja cijeli dan proveli u ribanju i laštenju. Kuću
nismo tako temeljito očistili otkako je tu bila Poletna Patti. Još sam i kuhala, pa se s
mirisom limuna miješao i miris složenca od patlidžana i parmezana. Sudeći prema
quesadilli koju je naručila u Starom gradu, nisam znala je li Sienna vegetarijanka, ali
sam odlučila da neću riskirati.
»Kuća je izgrađena tisuću devetsto tridesete«, kažem, ulazeći s njima u dnevnu
sobu.
»Predivno!«, kaže Ginger. »Samo, brine me olovna boja.« Upitno me pogleda, a
mene načas toliko prenerazi njezino pitanje - praktički prvo što je rekla - da ništa ne
odgovaram. Sienna izgleda posramljeno.
»Mama«, kaže. »Pa neće davati bebi da jede olovo.«

~ 199 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Zapravo smo, čim smo se uselili, dali da se ispita je li boja olovna«, uvjeravam
je. To je istina. Tada smo se još nadali da ćemo cijelu kuću napuniti djecom. Nismo
znali da ćemo ovoliko dugo čekati.
»Oprostite«, kaže Ginger. »Ja uvijek zbog nečega brinem.« Zaviri iza mene. »Ovo
je sigurno Aidan, je li tako?«
Okrenem se i ugledam kako nam se Aidan približava.
»Tako je«, kaže Aidan i rukuje se s njom. Nasmiješi se Sienni. »Drago mi je što te
opet vidim.«
»Drago nam je što ste obje uspjele doći«, kažem. Sienna pomno pregledava sobu,
sve upija. Kamin od opeke. Nadsvođena vrata. Kuća nije velika, ali je udobna i topla i
žudi za tim da bude puna. Nadam se da to vidi.
Pokazujemo im kuću i očito je da je Sienni najdraža dječja soba, iako ni izdaleka
nije dovršena, Aidan i ja smo razgovarali o našoj nevoljkosti da je završimo. Sve se
svodilo na strah. Bojali smo se kupiti namještaj. Bojali smo se kupiti odjeću za bebu,
bočice i pelene. Sve stvari koje smo kupili za Saru kupili smo prerano i bol zbog svega
toga još uvijek je bila jako svježa. Čekanje bebe - bilo koje bebe - nama izgleda poput
hoda po minskom polju, a ono što će se dogoditi sa Sienninom bebom toliko je izvan
naše kontrole da se još ne usuđujemo kupiti nijednu stvar za nju. Možemo se nadati,
ali ne možemo planirati.
Ipak, osjećam potrebu reći Sienni i Ginger kako će izgledati ova soba kad stigne
beba. Želim da znaju da smo barem razmišljali o tome.
»Mislimo je obojiti u žutu«, kažem. »Vidjela sam neku posteljinu koja mi se jako
sviđa. Sienna, mogu ti poslati sliku.« Ovo posljednje izleti tako prirodno iz mojih usta,
da nisam ni razmislila hoće li joj biti teško kad vidi što kupujemo za bebu. »Bi li to
htjela ili radije ne?«
Smiješi se. »Htjela bih«, kaže. Ugleda malu bijelu policu s knjigama pa se sagne
da pogleda naslove. »Sviđa mi se što imate sve ove knjige«, kaže.
»Sienna je u dobi od četiri godine mogla pročitati cijelu knjigu«, kaže Ginger,
kimajući kćeri.
Sienna se okrene i pogleda me. »Čitat ćete joj svake večeri?«, upita.
»Da«, odgovaram. O, da.
»Mama nam je čitala svake večeri, zar ne, mama?«, pita majku. »To je jako
važno.«
Vratimo se u dnevnu sobu gdje Aidan petlja nešto oko CD playera. Miris cvijeća
nadjačao je miris sredstva za poliranje, pa zrak sada miriše svježe i slatkasto.
»Hej, Sienna.« Aidan podigne pogled s playera. U ruci drži CD. »Snimio sam ti
jednu kompilaciju«, kaže. Sviđa mu se što Sienna voli glazbu.
»Super«, kaže Sienna. Veoma je pristojna. Priđe i uzme disk iz njegove ruke.

~ 200 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Hoćete li mi pomoći napraviti salatu?«, pitam Ginger, pa krećemo u kuhinju.

Čujem kako Sienna govori: »Ali ako ja odslušam vaše najdraže, onda i vi morate
odslušati moje.«
»Dogovoreno«, kaže Aidan, a ja se potajno nasmiješim. Zastenjala sam kad je
rekao da će snimiti CD. Htjela sam mu reći: »Aidane, dragi, kako bi se ti osjećao da ti
neki mnogo stariji tip, netko star kao, primjerice, tvoj otac, pokušava nametnuti
svoju najdražu glazbu koju je slušao kao sedamnaestogodišnjak?« I to je radio on koji
mi je rekao da ne spominjem da volim Momke s Madisona. Doduše, ipak nisam ništa
rekla. Aidan je jednostavno takav. Sienna nas je već odabrala. Promijeni li odluku
zbog Aidanova glazbenog ukusa dok je bio tinejdžer, ja tu ne mogu ništa.
Dok Ginger i ja sjeckamo povrće za salatu, iz dnevne sobe čujem kako pjeva
Morrisey. »Vi i vaš muž ste jako dragi, baš kako je Sienna i rekla«, kaže, ubacujući
narezani celer u zdjelu.
»I mi o njoj mislimo isto«, kažem. Pripremam preljev za salatu, pa u staklenoj
boci odmjeravam maslinovo ulje.
Ginger šutke reže krastavac. »Ipak sam jako zabrinuta zbog svega toga«, priznaje
nakon nekog vremena.
Kimnem. »Ovo je nepoznat teritorij za sve nas.«
»Moje prvo unuče.« Prestane sjeckati i zamišljeno se zagleda u strop. »Neću je
moći viđati, ni držati je u naručju ni pričati joj priče ni...« Okrene se prema meni kao
da bih trebala reći nešto što će je smiriti. »Ponekad naši snovi ne ispadnu onako kako
smo planirali, zar ne?«, kaže.
Aidan i ja nismo razgovarali o tome kako se u otvoreno posvajanje uklapaju
djedovi i bake. I to ćemo morati dogovoriti. »Slat ćemo Sienni fotografije i
informacije«, kažem. »Nećete biti izostavljeni.«
Nasmiješi se. »Hvala vam«, kaže i zatim se vrati sjeckanju.

Za večerom razgovaramo o otvorenom posvajanju i Sienninu zahtjevu za

fotografijama i povremenim posjetima. Aidan kaže da će napraviti privatnu stranicu
na Facebooku na kojoj ćemo razmjenjivati fotografije. Čini se da se Sienni i Ginger
jako sviđa ta ideja. Sienna kaže da je već počela sastavljati svaštaru o svojoj obitelji.
Ova cura me stvarno zna dirnuti u srce.
»Tko će bebi dati ime?«, pita Ginger dok vilicom nabada komad zelene salate.
Ginger, otkrivam, odmah prelazi na konkretno.
»O tome još nismo razmišljali«, kažem, iako to nije istina. Aidan i ja smo svakako
razmišljali o tome. Je li fer da, bez dogovora sa Siennom, mi damo djetetu ime? Zar
ona nema ništa s tim?
»Bit će vaša kći«, kaže Sienna. »Zato pretpostavljam da biste joj vi trebali dati
ime.« Njezina tuga je gotovo opipljiva.
~ 201 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Možemo smisliti ime koje se svima sviđa«, predlaže Aidan.

»Ili«, kažem, »joj Aidan može dati prvo, a Sienna srednje ime.«
Tada nas četvero počnemo nabacivati imena i ubrzo sastavljamo popis na listu
papira i smijemo se, većinom na Siennine prijedloge. Njoj se sviđaju imena Ocean i
Star i Echo i Tulip.3 Govori posve ozbiljno, zato mi je jako drago što joj nismo
prepustili imenovanje djeteta.
»A Natalie?«, predlaže Aidan. Pogledam ga preko stola. Natalie je bilo drugo ime
koje smo odabrali kad se rodila Sara. Ne želim ime koje će me podsjećati na naše
izgubljeno dijete, ali on me upitno pogleda. Što ti misliš?, pita me.
»Natalie Echo!«, kaže Sienna.
Natalie Echo James. Nešto je čudesno u tom imenu, pa ne mogu, a da se ne
nasmijem. Sviđa li mi se zbog ove večeri koja mi je udarila u glavu? Ne usuđujem se
večeras pristati na to ime, ne večeras dok sam opijena stvarnošću da ćemo Aidan i ja
- gotovo sigurno - postati roditelji.
»Stavimo ga na popis«, kažem.
»Na vrh popisa«, kaže Aidan. A ja imam osjećaj da smo upravo našoj kćeri dali
ime.

Nakon što smo završili s večerom još je dan, pa Aidan pokazuje Sienni naše
stražnje dvorište dok Ginger i ja pospremamo. Raspremile smo stol, uključile perilicu
posuđa i skuhale kavu kad u kuhinju uđe Aidan. Sam je.
»Gdje je Sienna?«, pitam.
»Ostavio sam je dječjoj sobi«, odgovara. »Htjela je pogledati koje si knjige
kupila.«
Izvadim smjesu mlijeka i vrhnja iz hladnjaka i stavljam je na pult. »Vas dvoje
pojedite komad pite od bresaka, a ja joj idem reći da dođe na desert«, kažem i izađem
u hodnik.
Čujem je kako šmrče i prije nego što stignem do dječje sobe. Uđem unutra i
zateknem je kako prekriženih nogu sjedi na podu, u krilu joj je otvorena knjiga. Suze
joj se slijevaju niz obraze, pa na trenutak osjetim paniku. Bojim se njezinih suza.
»Sienna?« Sjednem pokraj nje na pod i stavim ruku na njezina leđa.
Junački se nasmiješi i drži knjigu tako da mogu vidjeti naslovnicu. Voljet ću te
zauvijek. Oh, da. Teško je čitati tu knjigu bez knedle u grlu.
»Imala sam tu knjigu kad sam bila klinka«, kaže. »Ali je, iskreno govoreći, nisam
razumjela sve dosad.«

3 Zvijezda, Jeka i Tulipan

~ 202 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Sjetim se priče. Govori o majci koja svake noći drži svoje dijete u naručju i
obećava mu da će ga voljeti cijeloga života. Drži ga dok je mala beba i vragolasto
dijete i buntovnički tinejdžer, sve do odrasle dobi. Tada se sve preokrene i sada
odrastao čovjek drži u naručju svoju krhku majku i obećava da će je uvijek voljeti.
Sienna me pogleda, iza naočala oči su joj velike i okrugle. »Koju od nas će naša
beba držati u naručju kad odraste?«, upita šapatom, očiju punih suza. I prije nego što
shvatim što se događa, zagrlim je, vruće suze slijevaju se i niz moje lice. Kad se na
kraju odmaknem od nje, obje se plaho smiješimo i tada znam da, bez obzira koliko
se toga bojim, želim da Sienna bude prisutna u životu moga djeteta. To će nas
obogatiti.

~ 203 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

43

Morrison Ridge

Nakon sve one zbrke kod Stacy, sljedećeg jutra ustala sam u šest, mnogo prije
ostalih u kući. Ni zube nisam oprala, već sam se odmah počela pentrati Paklenim
brdom prema vikendici, držeći ruku na Chrisovoj fotografiji u džepu kratkih hlača.
Bojala sam se držati je u kući gdje bi je tata mogao naći, a to bi značilo kraj svemu.
Polovicu noći zurila sam u tu fotografiju, prisjećajući se kako me dodirivao, kako je
zbog njega poludjelo moje tijelo, kako je nijemo izgovorio volim te dok je izlazio iz
kuće. Trebala mi je cijela vječnost da zaspim.
U vikendici sam stala na svoj krevet i izvukla lažni kamen. U skrovištu je bilo
blago koje mi je sada izgledalo smiješno. Školjke i zub morskog psa. Staklena ptica i
uveli buketić. Vlažna kutija cigareta. Kako glupo. Spremila sam unutra Chrisovu sliku,
zatim vratila lažni kamen na mjesto i sišla s kreveta, jedva pogledavši postere
tamnokosih dečki koji mi više nisu mnogo značili.

***
Vratila sam se u kuću, oprala zube i lice, zatim krenula u prizemlje. Užasavala
sam se što ću za doručkom vidjeti roditelje. Bila sam na prvoj stubi kad sam začula
mamin glas iz dnevne sobe. Sjela sam na stubu i osluškivala, pokušavajući prosuditi
koliko je ljuta. Nadala sam se da je dobar san barem malo ublažio njezin sinoćnji
gnjev. Nije zvučala tako.
»To je kao da je nagrađuješ za užasno ponašanje«, rekla je.
»Ulaznice sam već kupio«, rekao je tata.
Koncert. Skroz sam zaboravila na njega.
»Kakvu će lekciju iz toga naučiti?«, usprotivila se mama. »Nije nas poslušala, a ti
je vodiš na koncert? Osim toga, rekla sam joj da se više ne smije viđati sa Stacy. Na tu
curu nitko ne pazi.«
»Nije Stacy kriva što nitko ne pazi na nju.« Tata je zvučao smireno kao i uvijek.
»Govoriš kao Molly!«, rekla je mama. »Stacy grozno utječe na nju.«
»Draga«, rekao je tata. »Molly treba Stacy. Sada joj treba dobra prijateljica.«

~ 204 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Dobra prijateljica je jedna stvar«, rekla je mama, »a Stacy Bateman nešto sasvim
drugo.« Glas joj je zvučao umorno. Znala sam da popušta. Ovu rundu osvojit će tata.
»Stacy treba autoritet«, rekao je tata. »Možda joj to možemo biti mi.«
»Ne misliš li da već imamo dovoljno briga?«, upitala je mama. »Ne možemo
popraviti ono što ne valja s tom curom. Cijeli život proživjela je uz loše roditelje. A ja
sada moram na posao«, dodala je. »Već kasnim.«
»Završimo s ovim«, rekao je tata. »Otpjevajmo operu, može?«
»Oh, Grahame.« Na mjestu gdje sam sjedila jasno sam čula kako je uzdahnula.
»Ponekad ne mogu vjerovati da si psiholog. Ponekad si tako naivan. Ne želim pjevati
prokletu operu. Mislim da još ništa nismo riješili. Još uvijek mislim da koncert nije
dobra ideja.«
Nekoliko trenutka su šutjeli. Zadržala sam dah i čekala. »Nora...«, napokon je
rekao tata. »Molly će zauvijek pamtiti ovo najgore ljeto u svom životu. Zato neka u
njemu barem nešto bude dobro.«

~ 205 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

44

Sjedeći na vrhu stubišta, čekala sam dok mama nije otišla s našeg prilaznog puta
i pitala se koliko zapravo ona i tata znaju o onome što se sinoć dogodilo. Nikako nisu
mogli znati koliko sam daleko otišla s Chrisom, iako ga je mama našla u spavaćoj sobi,
pa je vjerojatno pretpostavljala. Zacrvenjela sam se na tu pomisao. Ponašat ću se kao
da se ništa nije dogodilo. Ona je jednostavno sve preuveličala.
Zaželjela sam da je danas Amaliin dan. Ona nema pojma o onome što se sinoć
dogodilo pa bismo uključile glazbu i plesale, a ja bih se osjećala slobodno i sretno. No
moj dan s Amaliom je tek sutra. Danas će biti jedan jako dug dan. Nisam mogla
smisliti način na koji bih izbjegla tatu. Ako ništa drugo, bila sam sretna što je mama
morala na posao.
Čula sam kad je njezin automobil sišao s prilaznog puta i krenuo zemljanom
cestom. Pričekala sam još minutu, zatim sišla u kuhinju gdje je Russell sjedio za
stolom i hranio tatu pitom od borovnica.
»‘Jutro, Molly«, rekao je Russell.
»Hej, curo«, rekao je tata nakon što je progutao zalogaj pite.
»Hej«, odvratila sam. Pomislila sam preskočiti doručak i otići na vožnju biciklom
kako bih izbjegla razgovor, ali bila sam jako gladna. Na ormariću pokraj štednjaka
stajao je tanjur s kajganom i palentom. »Ovo je tvoje?«, upitala sam tatu.
»Trebalo je biti, ali sam radije uzeo pitu. Zato, ako želiš, tvoje je.«
Stavila sam tanjur u mikrovalnu. »Zašto jedeš pitu?«, upitala sam. Možda ne želi
govoriti o onome sinoć ovdje pred Russellom. Meni odgovara.
»Zato jer je imamo«, nasmiješio se. »A život je kratak.«
»Ne bi smio jesti slatko za doručak«, rekla sam, očajnički želeći započeti
razgovor.
»Danas nije baš najbolji dan da mi ti držiš prodike, draga kćeri.«
Ajoj. Iako me zezao, u njegovu glasu čula sam i strogost. Dok je podizao vilicu s
pitom, kut Russellovih usana se malo izvio. Imala sam osjećaj da jedva obuzdava
smijeh.
Tata je progutao posljednji zalogaj pite u trenutku kad sam tanjur s jajima i
palentom stavila na stol.
»Treba li ti još nešto?«, upitao je Russell tatu. Ustao je i uzeo prazan tanjur sa
stola.
»Ne, hvala ti, Russ«, odvratio je tata. »Pusti nas nekoliko minuta nasamo, u
redu?«
~ 206 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

O, ne. Vilicom sam premetala po palenti, moj apetit nestao je zajedno s

Russellom. Na sebi sam osjetila tatin pogled.
»Dakle, ispričaj mi što se sinoć dogodilo«, rekao je čim smo ostali sami.
»Mama ti je vjerojatno sve ispričala«, rekla sam.
»Pretpostavljam da mama ne zna sve«, rekao je. »Doduše, prilično je sigurna da
si zajedno s Chrisom bila u spavaćoj sobi.«
Opet sam osjetila vrućinu u obrazima, znala sam da sam se zacrvenjela. »Ne
želim razgovarati o tome«, rekla sam.
»Dečki Chrisove dobi nemaju nikakve kontrole«, rekao je. »Oni...«
»Nije istina! Chris me nije prisilio ni na što što nisam htjela.«
»Nije?« Na licu mu se pojavilo ono lažno iznenađenje koje mi je išlo na živce. »Pa,
drago mi je što to čujem. No jednom sam i ja bio mlad i osobno sam se uvjerio koliko
je dečkima teško prestati. A on nije od onih koji bi snosili posljedice, dogodi li se
nešto. Uspori malo, u redu? Nikad ne ulazi u spavaću sobu s dečkom. Molim te.«
Vrpoljila sam se od pomisli na ono sinoć, bojeći da se mi tata može pročitati misli.
»Stacy ima mnogo slobode.« Promijenila sam temu i nadurila se. »Njezina mama
ne visi joj stalno za vratom.«
»Ona nije toliko sretna kao ti«, rekao je.
Jedva sam zatomila želju da ne zakolutam očima.
»Slažem se s mamom«, rekao je. »Chrisa više ne smiješ viđati. Prestar je za tebe
- on od djevojke očekuje neke stvari, a ti nisi dovoljno stara da bi odlučila je li to
dobro za tebe ili ne.«
»Pa nije me silovao ni ništa slično.«
»Drago mi je čuti.«
Zadrhtala sam. Sjetila sam se kako sam potpuno gola ležala s Chrisom na
krevetu. Kako me dirao. Oborila sam pogled na tanjur. Nisam mogla gledati tati u oči
dok sam razmišljala o tome.
»Jako je važno da s mamom razgovaraš o takvim stvarima«, rekao je.
»Nikad«, rekla sam. »S njom nikad ne bih mogla razgovarati o tim stvarima. Ona
se odmah razljuti.«
»Što misliš, zbog čega?«
Slegnula sam ramenima. »Jer ima razdražljivu narav?«
»Izbjegavaš pravi odgovor«, rekao je. »Što misliš, zašto se sinoć ljutila na tebe?«
»Pa nisam joj lagala ni ništa slično«, rekla sam. »Stvarno nisam znala da Stacyina
majka neće biti kod kuće. Pa nismo to isplanirale ni...«
»Što misliš, zašto se razljutila?«, ponovio je. »Zatvori oči i načas se stavi na
njezino mjesto.«

~ 207 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Tvrdoglavo sam se zabuljila u njega.

»Učini to, Moll«, rekao je. »Zatvori oči.«
Iz ovoga se nisam mogla izvući. Zatvorila sam oči.
»Sada si mama i dolaziš u Stacyinu kuću.«
Nisam se htjela staviti na mamino mjesto, ali sam nekako ipak uspjela. Došla sam
u Stacyinu kuću i tamo zatekla svoju kćer i dva dečka, vjerojatno su bili u spavaćoj
sobi, a cijele večeri tamo nije bilo nijedne odrasle osobe. Na tu pomisao stisnuo mi
se želudac. Što se dogodilo? Što su radili? Je li moja kći sada trudna?
»Kako se osjećaš?«, upitao je tata.
»Zabrinuto?«, upitala sam otvorivši oči. »Prestrašeno?«
»Pogodak«, rekao je.
»Zašto je onda bila toliko bijesna?«
»Zato što se strah obično iskazuje kroz bijes. Pogledaj Trevora. Boji se da će izbiti
svoju veliku priliku da na zemlji zaradi bogatstvo i zato je bijesan na mene jer mu ne
želim prodati naš dio. A tvoja mama je... užasnuta, Molly, da bi ti se nešto moglo
dogoditi. Iskreno govoreći, i ja sam. Znam da se ljutiš kad ti govorimo kako nešto
smiješ, a nešto ne smiješ jer misliš da smo nepravedni, ali to radimo samo zato što
se bojimo za tebe. Mi znamo malo više od tebe o načinu na koji funkcionira svijet i to
ponekad zna djelovati zastrašujuće. Mi te jedino pokušavamo zaštititi.«
»Bih li mogla ovdje viđati Chrisa?«, upitala sam. »Ono, kad ste ti i mama kod
kuće?« Hoće li Chris to htjeti? Zar to ne bi učinio za mene ako me voli? Svejedno to
nisam mogla nikako zamisliti.
No tata je odmahnuo glavom. »Ne, dušo«, rekao je. »Chris je upropastio svoju
priliku. Žao mi je.«
»Pa nije on kriv što nikoga nije bilo kod kuće...«
»Ne«, rekao je, ovaj put toliko neuobičajeno odsječno da sam zanijemjela.
»Ali sa Stacy se smiješ i dalje viđati«, rekao je. »Ali samo u našoj kući, ne u
njezinoj.«
»Dobro«, rekla sam kao da popuštam, ali nisam. Opet ću vidjeti Chrisa. Jednom.
Nekako. Ali vidjet ću ga.

~ 208 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

45

Kad sam se narednog dana pojavila kod Amalie zbog svoga sata plesa, iznenadila
sam se zatekavši tatu u njezinoj dnevnoj sobi.
»Bok, Moll«, rekao je kad sam ušla. Sjedio je u svojim kolicima uz staklenu
stijenu, sunce je još više isticalo njegove plave oči. Amalia je, u dugoj ljubičastoj
suknji za ples, sjedila prekriženih nogu na jednoj papasan stolici. Kosa joj je blago
padala na lijevu stranu prsa. Kroz otvorena vrata vidjela sam kako Russell toči šalicu
kave.
»Bok«, rekla sam tati ušavši unutra. »Što ti radiš ovdje?«
»Samo čavrljamo«, rekao je.
»Ostat ćeš na našem satu?«, upitala ga je Amalia.
Sjela sam na rub druge stolice i skinula cipele, nadajući se da će odbiti. Neću se
osjećati slobodno ako on i Russell budu u blizini.
»Moramo se vratiti«, rekao je. »Moram srediti neku papirologiju.«
Russell se naslonio na dovratak između dnevne sobe i kuhinje i podigao šalicu
do usana. Izgledao je ležerno i opušteno, uopće se nije žurio odvesti tatu kući. Boje s
vitraja odražavale su se na njegovoj blijedoplavoj košulji.
Amalia se okrenula prema meni. »Taj koncert New Kidsa je sljedeće srijede u
osam, zar ne?«, upitala je. »Sigurno si uzbuđena.«
»Jedva čekam«, rekla sam. Gledala sam samo u njezin stereo sustav, nadajući se
da se ne čuje ravnodušnost u mom glasu. Osjetila sam njihove poglede na sebi. New
Kids on the Block jednostavno više nisu bili u mojim mislima. Osim toga, bila mi je
nepodnošljiva pomisao na dugo putovanje s tatom i Russellom. Iako ćemo Stacy i ja
biti zajedno, nećemo moći otvoreno razgovarati. Mislila sam samo na Chrisa. Cijelo
tijelo bi mi zadrhtalo kad bih se sjetila kako me dirao. Bila sam prilično uvjerena da
je nazvao nekoliko puta, ali me svaki put u javljanju pretekla mama. Čim se javila,
netko je prekinuo vezu.
»S nama u Atlantu idu i mama i Amalia«, rekao je tata. Iznenađeno sam ga
pogledala.
»Stvarno?«, rekla sam. »Super.« Morala sam ovo probaviti. Imala sam osjećaj da
mama ide s nama kako bi budno pazila na Stacy i mene, ali nisam imala pojma zašto
ide i Amalia. Stvarno čudno. Kombi će biti krcat, što znači da ćemo Stacy i ja gotovo
četiri sata vožnje biti nagurane na stražnjem sjedalu. Doduše, to je imalo i jednu
prednost, pomislila sam. Tamo ćemo moći razgovarati bez da nas prisluškuju.
»Što ćete vi raditi dok mi budemo na koncertu?«, upitala sam.
~ 209 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Uživat ćemo«, odvratila je Amalia. »Večerati negdje. Prijaviti se u hotel.«

»Mama je već rezervirala hotel«, rekao je tata. »Prenoćit ćemo u Hyattu.«
»Stacy i ja imat ćemo svoju sobu?«
»Naravno«, rekao je. »Ionako nitko ne bi htio spavati s vama u sobi. Bit ćete
budne cijelu noć i pričati o Joeyu i Jordanu i... svima ostalima, kako li se već zovu.«
»Donnie i Jonathan i Danny.« Nasmiješila sam se. U tom sam času shvatila da mu
nedostaje ona cura kakva sam bila prije nekoliko tjedana. Cura koja je živjela u
mjehuru šiparačkih maštarija. Odjednom je i meni nedostajala. Njezin život bio je
mnogo jednostavniji.
»Dobro«, rekao je tata. Pogledao je Amaliu, zatim mene. »Slušaj, dušo«, rekao je,
»u subotu, nakon što se vratimo s koncerta, imat ćemo još jedan obiteljski sastanak,
pa...«
»Još jedan?«, upitala sam. Mislila sam da je stric Trevor odustao i da je sve
sređeno.
Nasmiješio se. »Ovo će biti zadnji«, rekao je. »Obećavam ti. No, dakle, nona neće
biti na ovome, pa je rekla da možeš prespavati kod nje. Kako ti to zvuči?«
»U redu«, rekla sam slegnuvši ramenima.
Izgledao je kao da želi još nešto reći, a zatim je promijenio mišljenje. Okrenuo se
k Russellu. »Spreman?«, upitao je.
Russell je kimnuo, otpio gutljaj kave i vratio se u kuhinju gdje je oprao šalicu i
stavio je na drvenu rešetku da se osuši. Dok smo ga čekali, Amalia, tata i ja
razgovarali smo o glazbi uz koju ću danas plesati. Russell je ušao u dnevnu sobu,
uhvatio ručke tatinih kolica i počeo ih gurati prema vratima.
»Vidimo se kasnije«, rekao mi je tata.
Amalia je ustala i protegnula se, držeći ruke visoko iznad glave. »Molly, nađi
nešto od Ennia Morriconea«, rekla mi je i pokazala na policu s CD-ima. »To će biti
zanimljiva promjena.« Zatim je ispratila tatu i Russella i za sobom zatvorila vrata.
Ustala sam i prišla polici, ali sam ih ugledala kroz otvoreni prozor. Bili su na
zemljanoj cesti ispred kuće. Začula sam njihove glasove, pa sam stala i prisluškivala.
Amalia je protrljala oko i pogledala tatu. »Koliko je sada stanje loše?«, upitala je.
»Upravo je zahvatilo desnu stranu«, rekao je tata toliko tiho da sam ga jedva čula.
»I širi se na lijevu.«
Zadržala sam zrak. Zar vid? Nikad mi nije ništa rekao o tome da gubi vid.
Tata je rekao još nešto, jer se Amalia sagnula da ga bolje čuje. Kimnula je, zatim
ga poljubila u sljepoočnicu. »Znam, dragi«, rekla je. »U potpunosti razumijem.« Zatim
je pogledala Russella i dodirnula mu rame u nekakvoj vrsti nijeme komunikacije koju
nisam mogla shvatiti.

~ 210 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Amalia se okrenula i počela vraćati u kuću, pa sam brzo prišla njezinim CD-ima
i potražila Morriconeovu glazbu.

Amalia nije bila pri sebi. Predložila je istu vježbu u trenutku kad smo je već
odradile i uopće me nije gledala dok je plesala. Umjesto toga nastavila je gledati kroz
prozor, kao da vani još uvijek vidi tatu i Russella. I ja sam pogledala zemljanu cestu,
ali nisam vidjela ništa osim šume i mog bicikla, naslonjena na panj u obliku stolice.
A znala sam da ni ja nisam pri sebi. U glavi mi se rojilo previše svakakvih misli
da bi tijelo slušalo glazbu, pa sam najzad prestala plesati i nastavila ukočeno stajati
nasred prostorije, ne obazirući se na glazbu iz sterea. Amalii je trebalo nekoliko
trenutaka dok nije primijetila da ne plešem. Upitno se zagledala u mene.
»Čula sam kad si tatu pitala za vid«, rekla sam. »Što nije u redu?«
Iznenađeno se zagledala u mene, očito nije mogla odlučiti hoće li mi odgovoriti
ili ne. Prišla je stereu i utišala glazbu. »Hoćeš li malo ledenog čaja?«, upitala je. »Od
breskve. Izvrstan je.«
Mrzila sam kad je to radila, a to je često radila. Ponekad me znala izluđivati zbog
načina na koji je izbjegavala moja pitanja. Kao da se radilo o igri koju sam morala
odigrati kako bih došla do potrebne informacije.
»Može«, rekla sam i krenula za njom u kuhinju.
»To se katkada događa kod multiple skleroze«, rekla je vadeći vrč čaja iz
hladnjaka. Ja sam iz ormarića blizu sudopera izvadila dvije čaše i u svaku stavila po
dvije kocke leda. Sve sam to učinila automatski, kao da sam uključila autopilota.
Stezalo me u prsima dok sam čekala da mi kaže nešto više. »Događa mu se tu i tamo
i to traje već dugo vremena«, rekla je nalijevajući čaj.
»Zašto meni nije rekao?« Kako mu ovo može biti zabavno ljeto ako će oslijepiti?
»Oh, pa znaš kakav je..« Naslonila se na ormarić i otpila gutljaj. »Ne želi nikoga
opterećivati.«
»Zna li mama?«, upitala sam. Učinilo mi se da u posljednje vrijeme jako često
postavljam to pitanje.
Kimnula je. »Zna.«
Često sam znala zamišljati kako se osjeća tata, kakav je to osjećaj kad ne možeš
pomaknuti svoje tijelo. Kad se ne možeš počešati po obrazu, okrenuti na bok na
krevetu, jesti, pa čak ni pišati sam. No pomisao na život u mraku bila je još gora.
Prinijela sam čašu ustima, iako sam znala da čaj ni u kojem slučaju neće moći proći
kroz knedlu u mom grlu. Odložila sam je na ormarić.
»Zar nitko ne može nešto učiniti što će mu pomoći?«, ljutito sam upitala.

~ 211 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

I ona je odložila svoju čašu, primila me za ruke i povukla u zagrljaj. »To je grozan
osjećaj, znam«, rekla je čvrsto me držeći i gladeći mi kosu. »Veoma je teško kad znaš
da ništa ne možeš učiniti kako bi promijenio ono što mu se događa.«
»Mrzim tu glupu bolest!«, rekla sam. Čvrsto sam je obgrlila oko struka i zatvorila
oči. »Događa li se s njim još nešto što ja ne znam?«, upitala sam.
Nije mi odgovorila. Pod rukama sam osjetila kako je uzdahnula.
»Amalia?« Pustila sam je. »Ima li još nešto?«
»Zar ovo nije dovoljno?«, upitala je. Uzela je vrč ledenog čaja s ormarića i
spremila ga u hladnjak. Zatim se okrenula prema meni. »Dakle«, rekla je, »jesi li
uzbuđena zbog koncerta?«
I opet je to radila, skretala je s teme o kojoj sam htjela razgovarati - o kojoj sam
morala razgovarati. Po izgledu njezinih zelenih očiju vidjela sam da smo toga dana
završile razgovor o tati.
»Jesam«, odgovorila sam ravnodušnim i razočaranim glasom. »Jedva čekam.«

Te sam večeri vratila tati ametist.

Nisam mu rekla razlog. Nisam htjela da zna kako znam za njegov vid, a čak da
sam to i spomenula, rekao bi da to nije ništa strašno. Ali ja nisam mogla misliti ni na
što drugo. Te smo večeri on, mama i ja gledali film na televiziji i on se pretvarao kao
da sve vidi, iako ga je mama, kad se na ekranu događalo nešto važno, nekoliko puta
tiho upitala: jesi li vidio ovo? Svaki put je kimnuo, znači da je ili vidio ili lagao. Bila
sam uvjerena da je lagao. Nije htio da se mama brine više nego što se već brinula.
Za vrijeme filma držala sam kamen u džepu, a kad je film završio, mama je otišla
po Russella, a ja sam ustala i prišla tatinim kolicima. Ispružila sam ruku i otvorila
šaku, na dlanu je stajao ljubičasti kamen.
»Htjela bih da ovo uzmeš«, rekla sam.
Izgledao je zbunjeno. »To je tvoje«, rekao je. »Ja sam ti ga dao.«
»Znam, ali mislim da sada treba tebi.«
Sumnjičavo se nasmiješio, vjerojatno je posumnjao da mi je netko rekao za
njegov vid. »Lijepo od tebe, Moll«, polako je rekao, »ali mislim da će mi biti malo
problematično koristiti ga.«
Sjela sam na kauč, još uvijek ispred sebe držeći kamen. »Možda će djelovati i ako
ga samo držiš u džepu svojih traperica, jer ćeš znati da je ondje«, rekla sam. »Mislim
reći, to je ionako nekakva psihološka stvar, je li tako? Nije važno držiš li ga u ruci ili
u džepu.«
»Ili u svojoj sobi ili u tajnom skrovištu, kad smo već kod toga.«
Nabrala sam nos. »Ne shvaćaš«, rekla sam. »Želim da ga imaš.«

~ 212 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Jedan dugi trenutak zagledao se u moje lice, zatim je kimnuo. »Zabrinuta si za

mene«, rekao je.
»Jesam.« Čekala sam da mi kaže kako se ne moram brinuti, ali on je šutio.
»Dobro, posudit ću ga«, napokon je rekao. »Može tako?«
»Može.« Nasmiješila sam se i ustala. »Dat ću ga Russellu i reći mu da ga ujutro
stavi u tvoj džep. U redu?«
»Dogovoreno«, odvratio je.
Zbrkanih osjećaja, izašla sam u hodnik potražiti Russella. Nadala sam se da će
kamen pružiti tati hrabrost i utjehu, ali i to da će meni nedostajati. Kasnije, dok sam
se penjala stubištem u svoju sobu, bila sam bolno svjesna praznine u svom džepu.

~ 213 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

46

San Diego

Život je čudesan.
To je moja nova mantra, a sada sam stvarno počela vjerovati u nju. Aidan i ja smo
se sinoć mazili u krevetu i hihotali zbog najnovije Siennine fotografije koju je Sienna
stavila na našu zajedničku privatnu Facebook stranicu, a prikazivala je Sieenu dok je
bila beba. Hihotali smo se i zbog popisa imena. Nekako smo uvijek završavali na
imenu Natalie Echo - smijali smo se i smijali i zavoljeli ga. Laurie i njezin muž Tristan
darovali su nam preuranjeni dar za bebu obojivši dječju sobu u žuto, o čemu sam
uvijek maštala. Sada mogu bez problema ući unutra, iako nismo kupili nijednu stvar
za bebu. Strah je još uvijek prisutan. Znamo koliko toga i na koliko mnogo načina
može nešto krenuti po zlu. Znamo da Sienna može, čim ugleda bebu, odlučiti da je
zadrži. Nikad joj ne bih zamjerila zbog takve odluke, ali sam se usrdno molila da je
ne donese.
Dosad sam bila s njom već na dva ginekološka pregleda. Dobro je. Sve
»savršeno« napreduje, prema liječnikom riječima. Nakon svakog pregleda, radile
smo nešto zabavno. Nakon prvog otišle smo u safari park, nakon drugog na ručak.
Čitala sam o mogućim problemima otvorenog posvajanja. Majka posvojiteljica može
se i prije rođenja djeteta veoma zbližiti s biološkom majkom, ali se otuđi čim posvoji
dijete. Autor knjige naglašava kako to otuđenje nije namjerno, već prirodan slijed u
njihovu odnosu. Ipak, kad se to dogodi, biološka majka ne gubi samo dijete, već i
veoma važno prijateljstvo. Bojim se da bih ja to mogla napravih Sienni. Svakoga dana
postaje mi sve dragocjenija. U jedno sam sigurna; nas dvije nismo ni Nora ni Amalia.
Uopće nismo Nora i Amalia. Nikad nećemo biti poput Nore i Amalie.

~ 214 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

47

Morrison Ridge

Brinula sam se kako će se moji roditelji odnositi prema Stacy, znajući da nemaju
baš najbolje mišljenje o njoj - posebno moja mama - no bili su stvarno veoma ljubazni
kad smo na našem prilaznom putu svi ušli u kombi i krenuli za Atlantu. Stacy je
njezina mama dovezla pred našu kuću i toliko brzo otišla da je njezin srebrni kombi
jednostavno nestao u oblaku prašine. Bila sam uvjerena da nije htjela razgovarati ni
s jednim od mojih »previše brižnih« roditelja. Stacy i ja sjedile smo u stražnjem dijelu
kombija, zbog čega je ona pošizila. »Osjećam se tako klaustrofobično«, šapnula mi je
blijeda lica. »Ovdje smo, ono, kao u zamci.«
»Pa i nismo«, rekla sam. »Iza nas su vrata.« Nisam joj rekla da bismo se morale
popeti preko naših sjedala i nagurati se straga u jedan uski prostor kako bismo mogle
otvoriti ta vrata. Čak nisam bila sigurna ni mogu li se ta vrata otvoriti iznutra. No to
ju je izgleda ohrabrilo, jer joj se boja vratila u obraze čim smo skrenuli na glavnu
cestu.
Tata je u svojim kolicima sjedio ispred mene, a mama na sjedalu do njega, dok
su Russell i Amalia sjedili sprijeda.
Čim smo stigli na autoput, Russell je stavio kasetu u kazetofon. Džez - meni
najmanje drag - no pasalo mi je, jer smo tako Stacy i ja mogle razgovarati, a da nas
nitko ne čuje. Već tjedan dana, otkako je moja mama banula u Stacyinu kuću, nismo
imale priliku razgovarati. Nekoliko smo puta razgovarale telefonski, ali sam bila jako
paranoična, jer sam mislila da moji roditelji prisluškuju, pa se nisam usuđivala reći
ništa što bi mi se moglo obiti o glavu.
»Sinoć sam vidjela Bryana«, tiho je rekla Stacy.
»Gdje?«, upitala sam. Tako sam joj zavidjela što ga je vidjela.
»U njegovoj kući«, odvratila je. »Njegovih nije bilo doma.« Pogledala je sjedala
ispred nas, moji roditelji su tiho razgovarali. »Učinili smo to«, šapnula je.
Bila sam šokirana. »Do kraja?«, šapnula sam.
Kimnula je. »Zapravo, prvi put smo to učinili one večeri kad je došla tvoja
mama«, rekla je. »Nisam ti rekla jer...« Glavom je pokazala na moje roditelje. Rekla
sam joj kako nije sigurno pričati preko telefona. »Otada smo još dva puta«, rekla je.
»Moj Bože.« Osjećala sam se izostavljeno. »Kako je bilo?«

~ 215 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Prvi put grozno.« Tiho se nasmijala. »Boljelo je i... pa, bilo je grozno i točka. Ali
poslije je bilo bolje.«
»Koristio je one... kondome?«
»Naravno.« Nasmiješila se onim tajanstvenim i znalačkim osmijehom zbog kojeg
sam se osjećala poput klinke koja ni o čemu nema pojma. »Dečki ih mrze, ali mi je
bilo jako drago što me na taj način htio zaštititi«, rekla je.
Bila sam joj beskrajno zavidna! Ona je uspjela biti s Bryanom, a ja nisam smjela
ni telefonski razgovarati s Chrisom.
»Moram ti nešto reći.« Na licu joj se pojavio bolan izraz. »To će te uzrujati.«
Zabuljila sam se u nju. »Što?«
»Nisam znala bih li ti trebala reći, ali da sam na tvome mjestu, ja bih voljela da ti
to kažeš meni i zato...«
»Što?«
»Sinoć kod Bryana? I Chris je bio tamo. S drugom curom.«
Osjećala sam se kao da me udarila u želudac. Doduše, što sam i mogla očekivati?
Roditelji mi nisu dopuštali da ga vidim. Nije me mogao dobiti na telefon, pa već
danima nije bilo onih poziva koji bi se prekidali kad bi se mama javila. Pretpostavila
sam da je odustao. Pa nisam mogla očekivati da će svake večeri sjediti kod kuće i
željeti da sam s njim.
»Kojom?«, upitala sam.
»Ta cura...« Slegnula je ramenima. »Nikad je prije nisam vidjela«, rekla je. »Živi
u Ashevilleu. Neka Julie.«
»Kako je izgledala?« Skupila sam snagu, ne želeći čuti odgovor.
»Izgleda O.K.«, rekla je.
Znala sam da to znači da je lijepa. Stacy me nije htjela povrijediti više nego što
već jest.
»Zagrijan je za nju?«, upitala sam. Voli li je?
»Ne znam. Oni su, ono, bili zasebno. Nisam s njom mnogo razgovarala.
Izbjegavala sam je, zbog tebe sam se hladno odnosila prema njoj.«
»Moram ga opet vidjeti!«, rekla sam.
»Šš!« Pokazala je moje roditelje.
»Ne mogu nas čuti«, rekla sam, ali sam svejedno za svaki slučaj stišala glas.
»Stacy, moram ga opet vratiti!« Kršila sam ruke u krilu. »Kako ću to učiniti?«
»Morat ćeš se iskrasti van ili nešto slično«, rekla je. »Ako skužiš kad bi se mogla
naći s njim, ja ću mu preko Bryana poslati poruku. Sigurna sam da te želi vidjeti.
Stvarno si mu se jako sviđala.«
Primijetila sam kako govori u prošlom vremenu. Moram se nekako naći s njim!

~ 216 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

A zatim sam se sjetila subote navečer. Obiteljskog sastanka i toga da ću biti kod
none.
»Imam ideju«, tiho sam rekla. Rekla sam joj za subotu navečer. »Moja baka uvijek
rano odlazi na spavanje. Otprilike u deset. Nakon toga se mogu iskrasti van, a ona
neće ništa znati. Možda bi me tada Chris mogao pokupiti, pa možemo u tvoju kuću
ako tvoja majka...«
Odmahnula je glavom. »U subotu je sestrin rođendan. Dolazi za vikend i u subotu
imamo proslavu.«
»Oh«, rekla sam.
»A ona jeziva vikendica?«, upitala je. »Možete se naći tamo. Bit će savršeno.«
Moj Bože, imala je pravo! Nasmiješila sam se prvi put otkako sam ušla u kombi.
Stvarno savršeno. »Kad stignemo u hotel«, tiho sam rekla, »nacrtat ću mapu
Morrison Ridgea, pa ćeš mu je dati, može? Hoćeš li ga vidjeti prije subote?«
»U petak ću vidjeti Brvana«, rekla je. »On će prenijeti Chrisu plan i dati mu
mapu.« Nacerila se i zgrabila me za ruku. »To je tako super!«, rekla je. »Tako mi je
drago što ćeš ga opet vidjeti!« Zatim se približila i šapnula mi u uho: »Molly, ti i Chris
stvarno pripadate jedno drugome«, rekla je. »Znam da će ovo savršeno ispasti!«

~ 217 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

48

Koncert se održavao na stadionu footballa. Stolice su bile postavljene na terenu,

okrenute prema pozornici. Trebala nam je cijela vječnost dok nismo pronašle svoja
mjesta, a zatim smo se zaprepastile otkrivši da smo u tridesetom redu.
»Ne mogu vjerovati da je tvoj tata uspio dobiti ova mjesta!«, rekla je kad smo
napokon našle svoj red. »Ovo je totalno super.«
Stadion je bio krcat ljudi svih uzrasta koji su nosili majice, dugmad, pa čak i jakne
New Kidsa, iako je noć bila jako topla. Odgledale smo uvodne izvođače i
mađioničarsku točku, a ja se nikako nisam mogla koncentrirati. Mislila sam samo na
subotu navečer. Što ako Bryan ne uspije dati mapu Chrisu? Što ako nona baš te večeri,
te jedine večeri u godini, ostane dokasna budna? Toliko stvari može krenuti po zlu.
Dok je masa postajala sve nemirnija i glasnija čekajući da New Kidsi izađu na
pozornicu, ja sam mislila samo na sve te moguće probleme.
Kad su New Kidsi izašli na pozornicu i kad su svi počeli izbezumljeno vrištati,
meni je bilo dosta. Ja više ne pripadam ovamo, pomislila sam. Oko mene su cure
skočile na sjedala i mahale rukama, pokušavajući privući pažnju dečki na pozornici.
I ja sam stala na svoje sjedalo - jedino tako sam ih mogla vidjeti - ali nisam vrištala.
Promatrala sam kako New Kidsi plešu po pozornici - petorica dečki koji su
posljednjih nekoliko godina zaokupili svaki slobodan trenutak moga života, sada su
mi izgledali glupo i nekako umjetno u usporedbi s Chrisom.Tratila sam svoje vrijeme
na totalnu maštariju.
No kako se koncert nastavljao, polako sam se opet uključila. Bili su strašno dobri.
Bilo ih je uzbudljivo gledati. Bili su toliko strastveni u onome što su radili gore na
pozornici. Nedostajali su mi ti dečki. Iznenadila sam se kad su mi se oči napunile
suzama. Činilo mi se kao da gledam stare prijatelje koje sam izgubila, a nisam znala
kako bih ih mogla vratiti. Nedostajala mi je ona žudnja za njima. Sigurnost koju sam
uz njih osjećala. S Chrisom sam se osjećala kao da sam prešla nevidljivi prag u neki
drugi život, mnogo strašniji, mnogo nesigurniji i kudikamo stvarniji. Htjela sam
natrag svoj stari život. Onaj u kojem sam satima mogla zadovoljno zuriti u postere
New Kidsa i Johnnya Deppa, onaj u kojem su mi roditelji vjerovali, onaj u kojem je
tata mogao dobro vidjeti i onaj u kojemu mi je najteža stvar bila tegliti bicikl uz
Pakleno brdo. Stajala sam na svom sjedalu i držala Stacy za ruku dok je vrištala.
Nakon nekog vremena i ja sam vrištala zajedno s njom.

~ 218 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

49

Narednog jutra probudila sam se kad je sunce zasjalo kroz prozor hotela. Stacy
je spavala na krevetu blizu vrata, s prekrivačem preko glave. Ja sam nekoliko minuta
ležala i prežvakavala sinoćnje uspomene, dok nisam shvatila da umirem od gladi.
Ustala sam i tiho se obukla kako ne bih probudila Stacy. Htjela sam vidjeti jesu li moji
roditelji budni. Htjela sam otići u prizemlje na štand s kavom i kupiti kakve muffine
ili nešto drugo za sve nas. Ali sam najprije morala pitati mamu da mi da novac.
Uzela sam ključ sobe i izašla u hodnik. Već sam gotovo stigla do sobe svojih
roditelja, kad su se otvorila vrata Amaliine sobe. Iz nje je izašao Russell,
zakopčavajući dugmad košulje. Nakratko je zastao ugledavši me. Zurili smo jedno u
drugo. Nisam znala tko je od nas više šokiran.
»‘Jutro, Molly«, napokon je rekao i nastavio prema svojoj sobi koja se nalazila do
sobe mojih roditelja.
»‘Jutro«, odvratila sam rumenih obraza. O, moj Boze, pomislila sam. Što bi rekli
moji roditelji da znaju da je bio u Amaliinoj sobi, možda čak i cijelu noć? Pokucala
sam na njihova vrata. Russell je otključao vrata svoje sobe i ušao unutra.
Vrata je otvorila mama držeći u ruci malu crnu plastičnu šalicu s kavom. »Oh,
baš dobro«, rekla je. »Možeš mi pomoći da posjednemo tatu. Mislim da Russell još
uvijek spava.«
»Bok, dušo.« Tata se smiješio sa svoga jastuka. »Jeste li vas dvije uopće spavale
ili ste bile previše uzbuđene?«
»Nismo mnogo«, priznala sam. Stacy je većinu noći provela pričajući o tome kako
Joey izgleda baš kao i Bryan, a meni su misli stalno skakale s očaravajućeg koncerta
na stvarnost i Chrisa. Prišla sam tatinoj strani kreveta, a mama je kleknula na krevet
sa suprotne strane. Obje smo ga uhvatile ispod pazuha. »Jedan, dva, tri«, rekla je
mama, na što smo ga obje povukle gore na jastuke. Ovo smo uvježbale do
savršenstva.
»Sad je mnogo bolje«, rekao je tata. Mama mu je pripremila kavu, pa sam je
prinijela njegovim ustima. »Sad je još bolje«, rekao je nakon što je otpio gutljaj.
»Russell je budan«, rekla sam. »U svojoj je sobi.«
»Otkud ti to znaš?«, upitala je mama.
»Vidjela sam ga u hodniku«, odvratila sam. »Izlazio je iz Amaliine sobe.« Čekala
sam na njihovu reakciju.
Pogledali su se, ali im nisam mogla odgonetnuti izraze na licima. Tada se tata
nasmijao. »Toliko o diskreciji«, rekao je, pa se i mama nasmiješila.
~ 219 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Molly, mislim da si dovoljno stara da ti kažemo«, rekla je mama.

»Da mi kažete... što?«, upitala sam.
»Oni su par«, rekao je tata. »Tajili smo to od tebe jer nisu vjenčani, što očito znaš.
Mislili smo da bi te to moglo zbuniti, ali... više nisi dijete, je li tako?«
»Nisam«, rekla sam. Ipak sam bila šokirana. Ne zato što Russell i Amalia nisu
vjenčani, već zato što je on bio crn, a ona bijela. Šokiralo me što se sve to događalo
između dvije osobe za koje sam mislila da ih dobro poznam, a ja to nisam uspjela
skužiti.
»Koliko dugo su... zajedno?«, upitala sam.
»Godinu i pol?«, tata je pogledao mamu.
»Prije će biti oko dvije«, odvratila je.
»Dvije godine?« Nisam mogla vjerovati. »Zašto se ne vjenčaju?«
»Pa sada im je to malo problematično, budući da Russell mora stalno biti uz
mene«, rekao je tata.
Zamislila sam kakav je Russellov život. Bio je potpuno posvećen mom tati. Kako
su on i Amalia uopće uspjeli održavati normalnu vazu dok je on radio za nas?
Sjetila sam se svoga sata plesa, kad je Russell gurao tatina kolica po cesti. Sjetila
sam se kako mu je Amalia dodirnula ruku i pogledala ga u oči. Mislila sam da tako
izražava svoju zabrinutost za tatu, no vjerojatno je izražavala nešto mnogo dublje od
toga. Odjednom sam osjetila veliki strah, pomislila sam da će se njih dvoje vjenčati i
da će se sve promijeniti. Ali Amalia je voljela moga tatu. I ona i Russell su ga voljeli.
U to sam bila sasvim sigurna. Njih dvoje će uvijek napraviti ono što je najbolje za
njega.
Sjetila sam se kako je nona pokušavala držati Amaliu podalje od tate i
nasmiješila se. »Zna li nona?«
»Blagi Bože, ne«, rekao je tata. »Ona to ne bi mogla probaviti.«
Mama je pokucala na vrata između njihove i Russellove sobe i on se pojavio za
tren.
»Grahame, jesi li spreman za ustajanje?«, upitao je poslovno, izbjegavajući moj
pogled.
»Molly te odala«, rekao je tata.
Russell me pogledao. »Da, i mislio sam da hoće«, rekao je, a meni se učinilo kao
da obuzdava smijeh.
»Sve je u redu«, rekla sam nekako sramežljivo. Bilo mi je malo čudno zamisliti
njega i Amaliu zajedno, zato sam morala promijeniti temu. »Hoćete da vam iz
predvorja donesem muffine?«, upitala sam.
»Izvrsna ideja«, rekla je mama i uzela torbicu.

~ 220 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Za mene s borovnicama«, rekao je tata kad je Russell dovezao njegova kolica do
kreveta. »I to dva, molim«, dodao je. Tata je očito prestao s brojenjem kalorija.
Izašla sam iz sobe i krenula prema dizalu. Pomislila sam na Russella i Amaliu i
uz osmijeh odmahnula glavom. Nikad ne bih pogodila. Zapitala sam se koje još tajne
ne znam o Morrison Ridgeu.

~ 221 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

50

San Diego

Aidan i ja radimo za našim stolovima u radnoj sobi. On provjerava elektroničku

poštu. Ja bih trebala raditi za jednog klijenta na ugovoru o podijeli imovine. Umjesto
toga gledam trudničku odjeću u internetskom katalogu. Sienni je premala sva koju
ima, pa joj namjeravam kupiti novu. A zapravo bih htjela gledati odjeću za bebu, ali
neću. Ne još.
Zvoni naš fiksni telefon na Aidanovu stolu, pa on pogleda tko zove. Ja niti ne
pokušavam skrenuti pogled sa zaslona. Već prije smo razgovarali o tome da
otkažemo fiksni telefon. Nazivaju nas samo trgovci koji nam žele prodati ovo ili ono.
»Nepoznat broj, piše«, kaže Aidan i podigne slušalicu prije nego što mu stignem
reći da zanemari poziv. »Halo?«, kaže, zatim me pogleda preko stola. »Da, ovdje je.«
Ustanem da mogu uzeti telefon, zatim opet sjednem. »Ovdje Molly.«
»Molly, ovdje Dani.«
Ne sjećam se da me Dani ikad prije nazvala. Nisam imala pojma ni da ima moj
broj.
»Bok, Dani. Što je?«, pitam, ali bojim se da već znam. Osjećam stezanje u prsima.
»Mislila sam da bi htjela znati da je Amalia preminula«, kaže. »Nisam ti to htjela
priopćiti e-mailom.«
»Oh.« I sama čujem da u mom glasu nema nikakvih osjećaja, ali u meni se sve
uskomešalo. »Zbog one infekcije o kojoj si mi pisala?«
»Da. Jednostavno se nije mogla izliječiti. Moja majka je to čula u crkvi.«
»Oh«, kažem opet. Osjećam se kao da sam izvan sebe i pokušavam dokučiti kako
bih trebala reagirati. Svjesna sam Aidanova pogleda s druge strane stola.
»Molly?«, šapne Dani. »Posljednji oproštaj održao se u nekom umjetničkom
ateljeu u Ashevilleu. Oprosti što ti nisam javila na vrijeme.«
»Ja... ovaj, zapravo i nije važno«, kažem. Zar misli da bih bila otišla?
»Mislila sam da bi možda htjela Russellov broj.«
»Možeš mi ga poslati e-mailom.« Osjećam se kao da ću povraćati. »Dani, moram
ići...«
»Nemoj još prekidati«, brzo kaže.

~ 222 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Čekam i gledam kroz prozor. S mjesta na kojem sjedim vidim tri kuće u
španjolskom stilu preko puta ceste. Jednoj očajnički treba farbanje. Dok čekam da
Dani nastavi, mislim o tome, a ne o Amalii.
»Sinoć me nazvala Nora«, kaže. »Stvarno bi htjela razgovarati s tobom. Rekla mi
je da te preklinjem da je nazoveš ili joj dopustiš da ona nazove tebe. Mogu li joj dati
tvoj broj?«, pita. »Ili barem tvoj e-mail?«
»Ne, žao mi je.«
Dani ne kaže ništa, nastane neugodna tišina. Želim prekinuti, ali ona opet
progovori.
»Molly, ona je tvoja majka«, napokon kaže kao da sam ja to zaboravila.
»Znam«, kažem. Da Aidan ne sjedi preko puta, bih li rekla nešto više? Mislim da
ne bih.
»Voli te«, kaže Dani.
»Moram ići. Hvala što si mi javila...«
»Znaš što, Molly?«, obrecne se odjednom na mene.
»Što?«
»Ti si jedna obična kučka«, kaže. »I ja sam završila s tobom! Dosta mi je.«
Linija utihne.
Pomislim da bih mogla reći bok i pretvarati se zbog Aidana da je razgovor
normalno završio, ali sam previše obamrla za glumljenje. Spustim slušalicu na svoj
stol i pogledam ga.
»Tvoja sestrična?«, pita.
Ne mogu odgovoriti. Vidim Amaliu kako pleše u kolibi za robove. Dušo, pleši ono
što osjećaš. Rukama prekrijem lice i prije nego što shvatim što se događa, zajecam,
Aidan je uz mene, drži ruke na mojim ramenima. Čvrsto se držim za njega kao da
spašavam život, a kad mi kaže: »Molly, molim te, razgovaraj sa mnom«, znam da ću
mu reći istinu.
Barem veći dio istine.

~ 223 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

51

Morrison Ridge

Za doručkom u subotu ujutro zurila sam u svoje palačinke i grejpfrut, nisam

mogla jesti. Večeras će se održati obiteljski sastanak, a Stacy mi nije javila hoće li se
Chris naći sa mnom u vikendici. Trebala je o tome razgovarati s Bryanom i dati mu
mapu Morrison Ridgea, ali ja nisam imala pojma je li se išta od toga dogodilo. Više
puta pokušala sam je nazvati, ali nikad se nitko nije javio. Bojala sam se da je
zaboravila. Ili još gore, da se Chris viđa s onom drugom curom i da više ne mari za
mene, a Stacy mi se to ne usudi reći.
Russell je tatu nahranio cijelom hrpom palačinki dok sam ja pojela samo dvije
kriške grejpa.
»Što je, Molly?«, upitala je mama. Ona je pojela dvije palačinke i sada je pijuckala
kavu, držeći jednu ruku na tatinoj na naslonu kolica. Obično za stolom nije tako
sjedila tik uz njega, posebno dok ga je Russell hranio.
»Ništa«, rekla sam. »Samo nisam gladna.«
»Htio bih danas provesti s tobom malo vremena«, rekao mi je tata. Russell je
ubrusom obrisao kap sirupa s tatine brade.
»Da tipkam?«, upitala sam.
»Ne, da se družimo«, nasmiješio se. »Ako hoćeš, možemo se naći u vikendici.«
Taj me prijedlog skroz izbezumio. Pomisao da ću s tatom biti u vikendici
nekoliko sati prije nego s Chrisom - pa, možda, vjerojatno - činila mi se previše
uvrnutom.
»A negdje drugdje?«, rekla sam. A i danas mi se nekako nije dalo razgovarati s
njim. Obično sam voljela biti s njim, ali sada sam samo htjela biti sama. Uza sve ono
što mi se motalo po glavi, nisam se mogla koncentrirati ni na što i ni na koga.
»Predloži neko mjesto«, rekao je.
»Možda u zatvorenom trijemu?«, rekla sam.
Polako je kimnuo. Promatrao me toliko ispitivački da sam opet morala oboriti
pogled na svoj gotovo netaknuti grejp.
»U redu«, rekao je. »Danas poslijepodne htio bih provesti malo vremena s
nonom i zato, što kažeš na današnje jutro? Recimo, za jedno sat vremena? Imaš li
danas na rasporedu nešto drugo?«
~ 224 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Odmahnula sam glavom. »Htjela sam čitati.«

»Odvest ću te do none večeras malo prije sedam«, rekao je Russell.
»Dobro«. Pogledala sam mamu. »Mogu li otići?«
»Nisi pojela nijednu palačinku«, rekla je.
»Ja ću pojesti njezine«, rekao je tata nasmiješivši se. »Šteta ih je baciti.«

***
Kasnije toga jutra Stacy je napokon nazvala dok sam išla na trijem družiti se s
tatom. Javila sam se u kuhinji, a kad sam otkrila da je to Stacy, odnijela sam telefon u
hodnik, bojeći se da bi me tata mogao čuti kroz kuhinjski prozor.
»Trajalo je cijelu vječnost!« Zvučala je kao da je ostala bez daha. »Ali Bryan se
sinoć napokon čuo s Chrisom i Chris pristaje! Bit će tamo večeras u deset.«
»O, Bože«, šapnula sam.
»I ti ćeš biti tamo, je li tako?«
»Apsolutno. Je li dobio mapu?«
»Bryan će je popodne odnijeti njegovoj kući«, rekla je. »Što ćeš obući?« Zatim se
nasmijala. »Kao da je to važno. Ionako to nećeš dugo imati na sebi.«
Nisam odgovorila. Osjetila sam bockanje po cijelom tijelu, kao da mi izbija osip.
»Netko je u blizini?«, upitala je. »Ne možeš govoriti?«
»U redu«, rekla sam. »Nazvat ću te sutra.«
»Jedva čekam da sve čujem«, rekla je i prekinula liniju. Po prvi put otkako sam
tati dala ametist, zaželjela sam da ga imam u džepu.

»Drago mi je što vidim taj osmijeh«, rekao je tata kad sam sjela na staru bijelu
stolicu za ljuljanje pokraj njegovih kolica. »Što je?«
»Oh. Upravo je nazvala Stacy.«
»Vas dvije ste još opijene od koncerta?«
Kimnula sam. »Da. Bilo je super.« Činilo mi se da je koncert bio prije sto godina.
Pogledao je planine u daljini. »Lijepo je tamo«, rekao je. »Drago mi je što si
predložila trijem. Dugo vremena nisam samo sjedio i divio se vidiku.« Izgledao je
zamišljeno. »Trebao sam to češće raditi.«
I ja sam pogledala planine. Nakratko sam se upitala koliko planina uopće vidi, ali
istinu govoreći, tada sam mislila samo na to kako ću večeras otvoriti vrata vikendice
i unutra zateći Chrisa. Nisam znala kako ću dotad preživjeti.
»O čemu si htio razgovarati?«, upitala sam.

~ 225 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»O ničemu posebnom«, rekao je. »Htio sam samo provesti malo vremena sa
svojom kćeri.«
»Pa, eto me, tu sam.« Osjećala sam se nelagodno. S tatom se obično nisam tako
osjećala, no sada sam se bojala da će nekako doznati što smjeram, kao da je to
zapisano na mom licu.
Pogledao me. »Otkako smo ti i ja razgovarali o onome danu kad te Amalia dovela
nama, stalno razmišljam o tome.« Nasmiješio se. »Sjetio sam se kakav je to bio šok.
Možeš li zamisliti? Odjednom se pojavilo potpuno formirano malo ljudsko biće koje
sam stvorio, a nisam imao pojma da postoji.«
»Sigurno je bilo čudno«, rekla sam. Ja sam zaboravila na to, pa sam se iznenadila
što je on još uvijek razmišljao o tome.
»Onda, što bi voljela biti kad odrasteš?«, upitao je. Ovo pitanje je došlo toliko
iznebuha da sam pomislila kako sam krivo čula.
»Što?«, upitala sam.
»Što bi htjela učiniti sa svojim životom?« Pitanje me prenerazilo. Htjela sam biti
gore u svojoj sobi i prekapati po ormaru tražeći odjeću koju ću večeras obući. I
možda promijeniti i plahte na jednom krevetu u vikendici. I vjerojatno bih trebala
skinuti postere New Kidsa i Johnnya Deppa.
»Molly, gdje si?«, upitao je, a ja sam uzdahnula.
»Zašto razgovaramo o tome?«, upitala sam.
»Samo me zanima«, rekao je. »Udovolji mi.«
Opet sam uzdahnula. Popustila sam. Da već jednom završimo s tim. Doduše, već
dugo nisam razmišljala o tome. Što bih željela učiniti sa svojim životom?
Prošlogodišnji plan da postanem entomologinja više mi nije bio nimalo privlačan.
Mislila sam da je posao moje mame prilično super, zbog toga što je znala kako djeluju
lijekovi i kako utječu jedni na druge. Ponosila sam se kad sam je vidjela u njenoj
bijeloj kuti. No tata je radio najbolji posao na svijetu, pomagao je ljudima kako bi
imali bolje mišljenje o sebi. »Možda ću biti psihologinja koja se bavi terapijom
glumljenja«, rekla sam.
»Stvarno?«
U njegovim očima vidjela sam iskru veselja.
»Možda«, rekla sam.
»Bila bi dobra u tome. Tvoja osjetljivost bila bi ti prednost.«
Pokušala sam se zamisliti u uredu kao što je njegov - onaj u koji više nije odlazio
- kako pomažem curi kao što je bila ona Dorianna s kasete. Mogla sam to lako
zamisliti. Doduše, nisam se mogla zamisliti kao savjetnica odraslih.
»Možda bih radila samo s djecom«, rekla sam.
»Želiš li i sama imati djecu?«, upitao je.
~ 226 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Misliš... kad se udam?«

»Naravno. Najprije brak. Reci.«
»Naravno«, rekla sam. »I definitivno više od jednoga.«
Nasmijao se. »Govoriš li to da nisi baš uživala biti jedinica?«
»Upravo to«, suho sam rekla.
»Pretpostavljam da ti je ponekad bilo teško.« Zamislio se, zatim mi se nasmiješio.
»Sviđa mi se pomisao da ću nastaviti živjeti kroz tebe i tvoju djecu«, rekao je.
Kako god ti kažeš, pomislila sam. To su bile čudne riječi.
»Misliš li živjeti ovdje kad odrasteš? U Morrison Ridgeu?«
Pokušala sam vidjeti koliko je sati na njegovu satu, ali nisam uspjela. »Zauvijek
ću živjeti ovdje«, rekla sam. Nisam mogla ni zamisliti da bih živjela negdje drugdje.
»Gdje ćeš sagraditi kuću?«
»Možda s druge strane nonine.« Sjetila sam se guste šume na sjevernom dijelu
Ridgea.
Nasmiješio se. »Misliš reći, što dalje od doma, a da tehnički ipak ostaneš u
Morrison Ridgeu.«
I ja sam se nasmiješila. »Točno.«
Htjela sam ga pitati jesmo li za danas završili s razgovorom. Opet sam pomislila
na plahte u vikendici. Mama će nešto posumnjati ako ih promijenim. Najbolje da ih
pustim na miru. Chrisu neće smetati.
»Molly, samo sam ti htio reći da sam veoma ponosan na tebe«, rekao je, vrativši
moje misli natrag na trijem. Rekao mi je da je ponosan na mene već bezbroj puta, ali
činjenica što sam planirala učiniti nešto čega sam se trebala stidjeti, nagnala me da
se pitam o čemu on to govori.
»Zašto?«, upitala sam.
»Pa, uvijek sam ponosan na tebe jer si divna djevojčica i dobro ti ide u školi, i
zato što mi bez prigovaranja pomažeš u pisanju i... radi svega. No isto tako znam da
je ovo za tebe bilo teško ljeto. Svi su tvoji prijatelji otputovali, a zatim smo se okomili
na tebe da se ne bi trebala toliko viđati sa Stacy. Osim toga, zabranili smo ti da se
viđaš s Chrisom, a ti prema njemu nešto osjećaš i misliš da je on ‘onaj pravi’, ali bit
će još mnogo drugih dečki u budućnosti. Dečki koji će biti prikladniji za tebe.«
»Pa ti ga niti ne poznaš«, rekla sam, »i kako onda znaš da nje prikladan za mene?«
Nisam se htjela svađati s njim - stvarno nisam - ali te riječi su mi izletjele prije nego
što sam ih uspjela spriječiti.
»Znam koliko ima godina i to je zasad dovoljno«, rekao je.
»To je tako neuvjerljivo«, rekla sam. »Ti si tri godine stariji od mame.«
»Ali da ja imam sedamnaest, a ona četrnaest, ni mi ne bismo bili prikladni jedno
za drugo. Sve dok malo ne odrastemo.«
~ 227 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Bio si devet godina stariji od Amalie«, prigovorila sam.

»Oboje smo bili odrasle osobe«, rekao je.
»Trebao bi mu pružiti priliku!«, rekla sam. »Nije on kriv što ima sedamnaest
godina.«
»Molly, to smo već riješili«, rekao je.
»Ne, vi ste to riješili!«, viknula sam. »Mene nitko ništa nije pitao. Ja samo moram
pristati na ono što ste odlučili.«
»U ovome slučaju, da. Pristat ćeš.«
Ustala sam. »Mislim da uopće nisi pošten.«
Pogledao me onim svojim velikim očima. U njima se odražavalo nebo, bile su
plave kao nikad dotad. »Znam da tako misliš«, rekao je, »ali...«
»Uvijek govoriš: ‘Molly, reci mi što stvarno osjećaš o nečemu’ i govoriš kako mi
se diviš i kako si ponosan na mene i sve to, ali ti mi ne vjeruješ. Ako mi se toliko diviš,
zašto mi ne vjeruješ da znam što je dobro za mene?«
»Zato što imaš četrnaest godina.«
»To je izbjegavanje pravog odgovora!« Koraknula sam prema kući. »Dosta mi je
ovog razgovora.«
»Molly«, rekao je. »Stani.«
Stala sam. Usred koraka. Zatvorila sam oči.
»Dušo, znam da sada ne razumiješ«, rekao je. »Ni ja to nisam razumio kad sam
bio tvojih godina. Ali jednom ćeš shvatiti. Kad budeš starija, shvatit ćeš.« Zastao je na
trenutak. »To je najbolje što ti mogu reći«, rekao je.
Pogledala sam ga. »Mogu li sada ići?«, upitala sam.
Vrijeme je prolazilo dok sam stajala tamo i buljila u njega, čekajući dopuštenje
za odlazak. Bilo koje dijete moje dobi tada bi jednostavno otišlo, ali ja nisam mogla
napraviti više nijedan korak prema vratima.
»Ona djeca koju ćes imati?«, napokon je rekao.
»Što s njima?«
»Svakako ih jako često grli«, rekao je, »u slučaju da ih jednoga dana ne budeš
mogla.«
Znala sam da je u tom času želio da ga zagrlim.
Znala sam, ali bila sam strašno bijesna. Prošla sam uz njega potražiti Russella.
Reći ću mu da je naše druženje na trijemu gotovo.

~ 228 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

52

Te večeri mama je zurila u mene s druge strane stola. Bojala sam se da će mi reći
kako sam dovoljno stara da večeras budem na obiteljskom sastanku. Bilo mi je jako
drago što ne moram prisustvovati dosadnim razgovorima o onome o čemu li su već
raspravljali, a posebno ne večeras. Pripremila sam se za svaki slučaj, reći ću da nona
treba moje društvo, budući da ona ne dolazi. Shvatila sam da je noni dosta tih
razgovora o zemlji. Bude li otišla na spavanje u deset, sve bi trebalo štimati, iako sam
morala priznati da sam se malo ježila od pomisli kako ću po mrklom mraku morati
hodati od nonine kuće sve do vikendice. Doduše, isplatit će se, jer ću biti s Chrisom.
Mama je večeras tati pripremila njegovu najdražu hranu: mesnu štrucu s pire
krumpirom i umakom. Doduše, on je jedini od svih nas uživao u hrani. Russell nije
imao čak ni tanjur. Svi smo šutjeli. Nisam znala je li tata još uvijek uzrujan zbog moga
ponašanja na trijemu ili se ja još ljutim na njega. Strašno sam se bojala da će se mama,
tata i Russell okomiti na mene, iako nisam znala kako su mogli saznati. Činilo mi se
da na sebi osjećam njihove poglede, ali kad bih pogledala nekoga od njih, činilo se da
ih uopće ne zanimam. Mama me više nije gledala. Umjesto toga zurila je u svoj tanjur,
polako zabadajući vilicu u svinjetinu i zatim je vadeći van, ali nijedan zalogaj nije
stavila u usta. Tata je pojeo gotovo cijelu štrucu i rekao Russellu da mu stavi još žlicu
krumpira na tanjur. Zatim je pogledao mamu.
»Ne jedeš«, rekao je.
Okrenula se prema njemu. Vidjela sam da se pokušava nasmiješiti, ali su joj oči
bile pune suza. Što se to događa? »Nemam apetita«, rekla je. Gurnula je svoj tanjur
prema njemu. »Hoćeš i moje?«
Odmahnuo je glavom. »Ne, draga«, rekao je. »Doduše, bilo je savršeno. Russelle,
i ti moraš malo probati.«
»Kasnije«, rekao je Russell.
»Učini mi uslugu i stavi umjesto mene svoju ruku na ruku moje uboge žene«,
rekao mu je tata.
Russell i mama razmijenili su začuđene poglede, ali se Russell nagnuo preko
stola i stavio ruku na maminu.
Tata ju je prodorno promatrao. »Jača si nego što misliš«, rekao je.
Okrenula je ruku tako da su im se dodirivali dlanovi. Tada se nasmiješila tati,
iako suze nisu nestale iz njenih očiju. »Pokušat ću to zapamtiti«, rekla je.
Da je to bila bilo koja druga večer, pitala bih: »Što se to događa?« Točno sam
vidjela da će večerašnji obiteljski sastanak donijeti neku promjenu. Zar će ipak

~ 229 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

dopustiti stricu Trevoru da proda našu zemlju? Zar zato nona nije htjela doći?
Večeras nisam imala strpljenja voditi takvu vrstu razgovora. Mislila sam samo na
jedno: Chrisa. Zbog toga sam jedva takla svoju mesnu štrucu.
Russell je pustio maminu ruku i ustao da pokupi tatin tanjur sa stola. I ja sam
ustala. »Idem se spremiti za polazak«, rekla sam. Osjećala sam se kao da sam popila
kavu, što sam napravila samo jedanput u životu, a i taj je bio previše. Od kave sam se
osjećala kao da mi pod kožom trče vjeverice.
Tata me pogledao. »Može zagrljaj?«, upitao je.
Dvoumila sam se neko vrijeme, a zatim sam se sagnula i mlako ga zagrlila. Još
sam uvijek bila ljuta na njega.
»Još«, rekao je. Uzdahnula sam i još ga jednom zagrlila. Stavila sam ruke na
njegova ramena i obraz na njegovu sljepoočnicu. »Tako si lijepa«, rekao je. Usprkos
ljutnji, zapekle su me oči.
Kad sam se uspravila, vidjela sam kako je mama okrenula glavu na drugu stranu.
Toliko je uporno zurila kroz prozor da sam pogledala i ja, ali vidjela sam samo drveće
i planine u daljini.
»Bok«, pozdravila sam sve troje i krenula prema vratima hodnika.
Nitko mi nije uzvratio pozdrav.

~ 230 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

53

San Diego

Aidan se prema meni ponaša kao da sam smrtno bolesna, a upravo se tako i
osjećam. Kuha mi čaj, prebacuje mi afganistanski pokrivač preko ramena, zajedno
sjedimo u kutu naše sjedeće garniture. Naslanjam glavu na njegovo rame i počinjem
mu pričati stvari koje sam mu davno trebala ispričati.
»Ona prijateljica obitelji o kojoj sam ti pričala?«, kažem. »Ona koja je slomila
nogu?«
Oklijeva pa znam da se ne sjeća razgovora. »Da?«, potiče me.
»Zapravo nije bila obiteljska prijateljica«, nastavim. »Bila je...« Zabacim glavu i
pogledam ga. U njegove lijepe smeđe oči iza naočala. »Bila je moja biološka majka.«
Osjećam kako se njegovo tijelo ukočilo. »Što ti to govoriš?« Riječi izgovara
polako. Pokušavam otkriti ima li u njima ljutnje.
»Nisam ti ispričala istinu o svom djetinjstvu«, kažem. »O Morrison Ridgeu.
Izostavila sam neke stvari jer... sam se bojala.«
»Čega?« Ne, nema ljutnje, pomislim. Još nema.
»Znaš da sam, prije nego što smo se nas dvoje upoznali, bila zaručena, je li tako?«
»Zapravo sam zaboravio«, kaže. »Za nekog Jordana?« Mršti se, pa okrećem glavu
da mu ne moram gledati lice.
»Jordanu sam ispričala sve o svojoj obitelji«, kažem. »Trebali smo se vjenčati za
dva mjeseca, a on je nakon toga otkazao vjenčanje, jer je bio toliko... toliko zgrožen
svime, pa sam odlučila da ti neću reći. Nisam imala razloga.« Žao mi je, Molly, rekao
je Jordan. Ovo je ipak malo previše.
»Zbog čega je bio zgrožen?«, pita Aidan.
»Rekao je da sam sjebana i da ne želi sa mnom osnovati obitelj«, odgovaram.
»Možda i jesam tada bila sjebana, ali nisam sada. Ili sam barem mislila da nisam. Ali
sada...«
»Molly«, kaže, »možeš li početi otpočetka, molim te? Ne mogu te slijediti i,
iskreno govoreći, plašiš me.«
Duboko sam udahnula.
»Rekla sam ti da je moja majka mrtva«, kažem, »ali nije. Pa, ovaj, za mene je
mrtva, ali je još uvijek živa.«
~ 231 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Zar ti nije upravo sestrična javila da je umrla?«

»To je moja biološka majka.« Pričam mu o tatinoj i Amaliinoj vezi i kako je
jednoga dana nestala saznavši da je trudna. Kako se pojavila na našem pragu sa
socijalnom radnicom. Kako me Nora posvojila.
»Moj tata joj je sredio da može živjeti na našem imanju«, kažem, »tako da bi bila
u mojoj blizini. Živjela sam s tatom i Norom - a Amalia je živjela u blizini.«
»Molly«, glas mu je pun nevjerice, »zašto mi to nisi rekla? Uza sve ono kroz što
prolazimo zbog posvajanja, a ti si to iskusila, jednostavno ne razumijem...«
»Znam da ne razumiješ«, kažem. »Znam da je to...«
»Kakav je bio tvoj odnos s njima? Mislim reći, zvuči kao da je tvoje posvajanje
bilo potpuno otvoreno. Zbog toga si zabrinuta zbog našeg otvorenog posvajanja’«
»Da, mislim da jesam«, kažem. »Obje sam voljela... ali više ne volim nijednu.« Čim
te riječi izađu iz mojih usta, opet osjećam mučninu u želucu, pa čvrsto zatvorim oči.
Više ne znam što osjećam prema bilo kome u Morrison Ridgeu. »Ali«, kažem, »Amalia
je bila srdačnija. Uvijek mi je bila pri ruci i uvijek sam joj se obraćala kad me Nora
razljutila. I, imaš pravo. Zabrinuta sam da će naše dijete biti više povezano sa svojom
biološkom majkom nego sa mnom. Mislim da i nisam bila svjesna toga straha. Samo
sam znala da ne želim dijeliti naše dijete. Iako sada, kad sam upoznala Siennu, nisam
toliko zabrinuta.«
»Zašto si mi rekla da je tvoja majka - ta Nora - mrtva?«
»Jer mi je tako bilo najlakše objasniti zašto s njom više nisam u kontaktu.«
»A zašto nisi s njom u kontaktu?«
»Oh...« Izbjegavam odgovor. »Zbog... njezine hladnoće.« Nora me voljela, u to sam
potpuno sigurna, ali je li me voljela zbog mene same ili zato što sam bila Grahamova
kći? To nisam znala. Nikad neću zaboraviti onaj dan kad smo se tata, Russell i ja
vratili s turneje predstavljanja knjige. Kako je prošla uz mene kao da sam nevidljiva
i otišla do tate u kombiju. »Sve se promijenilo nakon tatine smrti«, kažem. »Za
početak, moji rođaci su izbacili Amaliu iz Morrison Ridgea, a Nora nije ništa učinila
kako bi ih u tome spriječila.«
»Ajme«, kaže. »Oni nisu imali na umu ono što je najbolje za tebe, zar ne? Nora je
bila ljubomorna na nju?«
»Da, mislim da jest. Tada sam mrzila Noru i...«
»Zašto si je mrzila?«
Pokušavam smisliti neki tobožnji razlog. »Jednostavno je bila jako hladna«,
slažem. »Rekla sam joj da želim živjeti s Amaliom, ali je ona rekla da će se boriti na
sudu. Da je, kad sam imala dvije godine, Amalia bila optužena za moje zanemarivanje
i da mi nijedan sud na ovome svijetu neće dopustiti da živim s Amaliom.«

~ 232 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Ajme«, opet kaže. »Draga, žao mi je što ti je bilo toliko teško. I tako znači,
prekinuli su tvoju vezu s Amaliom?«
Ja sam prekinula vezu s Amaliom. Kako mu to mogu objasniti, a da mu ne
ispričam cijelu istinu? Počela sam se zapetljavati u svojoj priči.
»I na nju sam bila ljuta«, jednostavno kažem. »Živjela sam u lošem okruženju i
bila ljuta na sve, tako da sam samo htjela pobjeći od svih.« Ne volim se prisjećati tog
dijela svoga života. Nakon tatine smrti bila sam premlada da bih nekamo pobjegla -
kamo sam mogla pobjeći? - pa sam pobjegla u svojoj glavi, gdje sam bila sama sa
silnom boli zbog tatine smrti. On je bio moj život. Osoba s kojom sam mogla o svemu
razgovarati. Osoba koja me bezuvjetno voljela. Ostatak tog užasnog ljeta provela sam
zaključana u svojoj sobi, odbijajući razgovarati s bilo kime.
»Dakle, moja sestrična Dani bila je u internatu Virginia Dare«, nastavim, »pa sam
rekla Nori da i ja želim tamo. Morala sam pobjeći iz Ridgea. I ona je pristala.
Vjerojatno je jedva čekala da me se riješi nakon tatine smrti.« Trgnem se. Nisam
sigurna je li ovo istina. »Dani je za blagdane i poneke vikende odlazila kući iz našeg
internata«, kažem, »ali se ja gotovo nikad više nisam vratila u Morrison Ridge.
Blagdane i ljetne praznike provodila sam sa školskim prijateljima i njihovim
obiteljima, a Nora nikad nije zatražila da dođem. Amalia bi me znala nazvati u školu
i preklinjali da je posjetim. Tata mi je ostavio novac s kojim sam mogla raspolagati
kad sam napunila osamnaestu i zato sam, čim sam maturirala, došla ovamo u San
Diego s prijateljicom. Ostatak priče znaš. Upoznala sam Jordana. Zaručili smo se.
Prekinuli zaruke. Upoznala sam tebe, što je najbolja stvar koja mi se dogodila...«
»Molly«, kaže. »Još uvijek ne razumijem. Dakle, ta Nora je bila hladna. Zašto nisi
pokušala s njom riješiti stvari? I sa svojom biološkom majkom? Draga, to uopće ne
sliči na tebe. Ne shvaćam zašto si tako izbacila obitelj iz svoga života.«
Počnem plakati. Naravno da ne shvaća. Ispričala sam mu napola istinitu
skraćenu verziju svoga djetinjstva koja zvuči potpuno nesuvislo.
»Postoji još nešto, zar ne?«, kaže. »Što si mi prešutjela? Jesu li te zlostavljali? O
tome se radi?«
Odmahnem glavom. »Bojim se što ćeš napraviti ako ti kažem«, kažem.
»Molly... ja te volim. Misliš li da bih te ostavio? Nikad ne bih učinio ništa što bi te
povrijedilo.«
Odmaknem se od njega tako da mu mogu vidjeti lice. Čvršće stegnem pokrivač
oko ramena, rukama obgrlim noge, sklupčam se u loptu. Promatra me i znam da mu
mogu vjerovati. Ne ispričam li mu sada istinu, između nas će uvijek biti moja
prošlost, uništit će nas moj zid laži.
Izvučem jednu ruku ispod pokrivača i primim ga za ruku. Drži je na koljenu.
Proučava mi lice. A ja gledam njegove tople oči i skupljam hrabrost.

~ 233 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Nora je ubila tatu«, jednostavno kažem i to je posljednja jednostavna stvar koju

sam rekla.

~ 234 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

54

Morrison Ridge

Te večeri kad sam se trebala naći s Chrisom u vikendici, Russell me odvezao k

noni nešto prije sedam sati. Bilo mi je drago što sam otišla iz kuće prije nego što je
netko stigao na obiteljski sastanak. Večeras mi se nije dalo čavrljati s rođacima. U
kombiju smo Russell i ja stalno šutjeli. Brinula sam da naslućuje kako nešto smjeram.
Večeras sam stvarno bila paranoična. Naravno da nije mogao znati, pa ipak sam
stalno čekala lekciju koja nikako nije stizala. Laknulo mi je kad smo skrenuli na nonin
kružni prilazni put. »Ujutro ću doći po tebe«, rekao je kad sam otvorila vrata kombija.
»Mogu i pješke, hvala.« Zgrabila sam ruksak s poda kombija, zatvorila vrata i
krenula prema kući.
»Nona?«, zazvala sam i ušla kroz nezaključana ulazna vrata. U kući je bilo mirno
i tiho, čula sam kucanje sata na kaminu ispod preparirane srndaćeve glave. Krenula
sam hodnikom prema stražnjim vratima, misleći da je nona sigurno vani. No ugledala
sam je dok sam prolazila uz knjižnicu.
Sjedila je u fotelji pokraj prozora s otvorenom knjigom na krilu.
»Nona?«, rekla sam.
Polako je okrenula glavu dok sam ulazila u sobu.
»Bok, dušo«, rekla je.
Sagnula sam se i poljubila je. Kosa joj je smrdjela kao da je danima nije oprala.
Cmoknula sam je u obraze umjesto u kosu. »Jesi li dobro?«, upitala sam.
»Umorna sam«, rekla je i zabacila glavu kako bi me pogledala svojim plavim
očima. »U zadnje sam vrijeme jako umorna.«
Jedva sam čula njezin odgovor. Moje misli nisu bile u ovoj sobi. »Želiš li gledati
film?«, upitala sam. Još nekoliko minuta i bit će sedam. Odgledamo li dvosatni film,
mogu se pretvarati da idem u krevet oko devet i trideset, pa će to možda potaknuti i
nju da ode na spavanje. Tada mogu u deset biti vani. Savršeno.
»Je li već netko došao u tvoju kuću?«, upitala je kao da nisam ni spomenula film.
»Još nije.« Sjela sam na jedinu drugu udobnu stolicu u knjižnici i čvrsto prislonila
ruksak na prsa, dok su vjeverice i dalje nastavljale trčati u mom prsnom košu. »Jesi
li čula što sam rekla za film?«, upitala sam. »Želiš li pogledati neki?«
Pogledala je knjigu u svom krilu kao da me nije čula.
~ 235 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Ili ćeš radije čitati?« Moja frustracija sve je više rasla.

»Pa valjda ću gledati film«, napokon je rekla. »Ti izaberi. Nije me briga što ćemo
gledati.«
Nije ni mene, stvarno. No bilo mi je drago što je najzad odlučila, pa sam ustala i
potražila film koji traje kraće od dva sata.

Sjedeći na kauču gledale smo Nazovi M radi ubojstva ili, bolje rečeno, film se
odigravao na ekranu, a ja nisam skidala pogled sa sata na kaminu i samo sam
smišljala kako ću izaći iz nonine kuće. Bila sam toliko obuzeta vlastitim mislima da
mi je trebalo dugo vremena dok nisam shvatila kako nona uopće ne gleda film, već
zuri u zrak. Očito ju je te večeri nešto mučilo, najvjerojatnije stric Trevor i obiteljski
sastanak. Znala sam da bih je trebala pitati o čemu razmišlja. »Izvuci to iz nje«, rekao
bi tata. No večeras nisam imala energije ni za koga drugoga osim za sebe.
Nakon pola sata trajanja filma nona se okrenula i pogledala me. »Molly, večeras
sam jako umorna«, rekla je. »Hoće li ti smetati ako odem u krevet? Ne volim te
ostavljati samu, ali...«
»Ne. Sve je u redu«, brzo sam rekla, čudeći se kako mi se posrećilo. »Bit ću dobro.
Odgledat ću film do kraja i zatim malo čitati u krevetu.«
»Hvala ti, dušo.« Ustajući se uhvatila za naslon za ruke i napravila nekoliko
opreznih prvih koraka. Večeras je izgledala kao da ima tisuću godina.
Nakon što sam čula škripu zatvaranja vrata njezine sobe, nervozno sam sjedila
na kauču, čekajući da završi film. Posljednjih pola sata trajalo je cijelu vječnost. Čim
je završio, isključila sam televizor, otišla u hodnik i prislonila uho na nonina vrata,
nadajući se da ću čuti njeno tiho hrkanje. Umjesto hrkanja čula sam kako plače.
Stajala sam tamo, ne znajući što učiniti. Trebala sam pokucati. Trebala sam sjesti na
njezin krevet i tješiti je. No ona je otišla u krevet, znači da je htjela biti sama,
uvjeravala sam samu sebe dok sam hodnikom išla prema gostinskoj sobi.
Ostala sam tamo do petnaest do deset, ukočeno sjedeći u mraku, s ruksakom
prebačenim preko ramena, silno želeći da u džepu imam svoj kamen. Zatim sam
ustala, tiho otišla do nonine sobe i prislonila uho na vrata. Unutra je sve bilo tiho.
Iz kuće sam izašla kroz stražnja vrata jer je tako postojala manja šansa da je
probudim. Tek kad sam stigla na glavnu cestu upalila sam baterijsku svjetiljku i zatim
hodala što sam brže mogla prema vikendici. Prošla sam uza stazu koja vodi prema
Amaliinoj kući. Šuma je odjekivala brojnim nezemaljskim zvukovima životinja,
nadglasavajući zrikavce. Večeras je tu nešto definitivno bilo ubijeno. Zadrhtala sam.
Napokon sam stigla do skretanja za vikendicu. Staza je sada, usred ljeta, bila
potpuno prekrivena zapletenim bršljanom i korovom, ali sam je ipak uspjela
raspoznati od ostalog dijela šumskog tla. Ubrzo sam ugledala svjetlo na prozorima
vikendice. O, Bože. On je tamo! Ovo se stvarno događa!
~ 236 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Skinula sam naočale i spremila ih u vanjski džep ruksaka. Zatim sam otvorila
vrata. Stajao je tamo usred prostorije i nacerio se. »Uspjela si«, rekao je. »Već sam se
zabrinuo.«
Odjednom sam osjetila sram - tek mali - ali on mi je prišao, skinuo ruksak s mog
ramena i polako ga odložio na pod. Zatim me zagrlio i samo me držao u naručju. Bilo
je tako lijepo. Ljepše nego da me zgrabio i počeo ljubiti, što sam očekivala maštajući
o ovom trenutku. No ovo je bilo bolje. Mnogo bolje. Stalo mu je do mene, ne samo do
seksa sa mnom.
»Kako vidim, stvarno si zagrijana za New Kidse i Johnnya Deppa«, rekao je, na što
sam posramljeno zabila glavu u njegovo rame. Znala sam da sam prije njegova
dolaska trebala skinuti te postere.
»To su prošlogodišnji«, rekla sam. Nedužna laž. Da, jesu prošlogodišnji, ali sam
ih ovoga lipnja premjestila ovamo iz svoje sobe.
»Nije važno«, rekao je, milujući me po bokovima. »Svi mi čuvamo stvari iz svoga
djetinjstva.«
»Što ti imaš?«, upitala sam dok mi je mazio vrat. »Mislim, iz svoga djetinjstva?«
Trebalo mi je malo razgovora. Još nisam bila spremna da me dira po cijelome tijelu.
Odmaknuo se i nacerio, na obrazima su mu se pojavile jamice. »Nervozna si?«,
upitao je.
»Nisam.« Da sam barem imala svoj kamen! Pokušala sam se i ja naceriti.
»Stvarno me zanima što čuvaš iz djetinjstva.«
»Većinom stvari iz Ratova zvijezda.« Privukao me k sebi i stavio ruke na moja
leđa. Nježno me poljubio. Toliko nježno da sam zadrhtala. Htjela sam još. »Akcijske
figurice«, rekao je. »Takve stvari.«
»Mm«, promumljala sam kako bi znao da sam ga čula. Završila sam s razgovorom
o djetinjstvu. Opet me poljubio, ovaj put strastvenije. Bilo je jednako dobro kao i
posljednji put, onda kad smo bili u Stacyinoj kući. Čudesno se ljubio. Iako ga nisam
imala s kim usporediti.
Nakon nekoliko trenutaka počeo mi je svlačiti majicu, ali sam ga uhvatila za ruke.
»Moramo ugasiti svjetlo«, rekla sam, odmičući se od njega kako bih isključila
stajaći svjetiljku. »Netko bi nas mogao vidjeti.«
»Tko bi bio ovdje?« U mraku me odveo do kreveta. Zajedno smo legli na tanki
smeđi prekrivač. Nastavio me ljubiti. Počeo mi je skidati majicu, ali ovaj put sam mu
dopustila i nasmijala se kad je majica zapela za moje uho. Otkopčao mi je grudnjak,
ali mi nije dirao grudi, već je spustio ruke i skinuo mi kratke hlače. Kad sam ostala
samo u gaćicama, uzeo je moju ruku i stavio je na rasporak svojih traperica.
Otkopčala sam ih, ali nisam mogla otvoriti patent. Toliko su mi se tresle ruke, da mi
je morao pomoći. Zatim je skinuo traperice i gaćice - o, Bože, nisam mogla vjerovati
kolikom se brzinom sve ovo događa! Odjednom je ležao gol do mene. Uzeo je moju
~ 237 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

ruku i obavio je oko penisa. Bio je veći nego što sam očekivala. Sto puta veći od
tampona. To nikad neće ući u mene. Nisam bila sigurna što bih trebala raditi s rukom
na njegovu penisu, pa mi je pokazao. Pod mojom rukom postajao je sve veći i veći.
»Izluđuješ me«, šapnuo mi je u uho. Uvukao je ruku u moje gaćice i počeo me
dirati, ali se nisam mogla usredotočiti, toliko sam bila nervozna.
»Chris?«, šapnula sam.
»Što je?« Zvučao je kao da je teškom mukom izgovorio te riječi.
»Mislim da ne... Mislim da sam ja premala, a ti prevelik.« Osjetila sam neizmjeran
sram. Bilo mi je drago što je svjetlo ugašeno.
Nasmijao se. Osjetila sam kako je u mene gurnuo prst. »Nisi premala«, rekao je.
»Ne postoji premala. Možda će te boljeti jer ti je ovo prvi put, ali sljedeći put će biti
mnogo bolje. A sad si posve spremna.«
»Kondom!«, rekla sam.
»Oh, da. Sranje. Oprosti.« Nagnuo se iz kreveta i u mraku potražio svoje
traperice. Čula sam kako otvara paketić. Zatim je opet bio na meni. Osjetila sam kako
se gura u mene i stvarno je boljelo. Zacvilila sam od boli i zabila nokte u njegova
ramena i tada je sve bilo gotovo. Za tri sekunde. Tek tako. Njegovo tijelo klonulo je
na moje. Sjetila sam se što je rekla Stacy: Prvi put je gadno. No čak i uz to upozorenje,
očekivala sam nešto više. Nije mi ni rekao da me voli. Ovo nije bilo vrijedno svih
mojih laži i obmana.
Maknuo se s mene i nagnuo s kreveta. Čula sam kako kopa po svojoj odjeći. Zatim
je upalio šibicu. Plamen je obasjao njegove sivoplave oči kad je njome upalio joint.
»Postkoitalna cigareta«, rekao je, dodajući mi joint.
»Što to znači?«, upitala sam. »Post... što li si već rekao.«
»To znači ‘nakon seksa’.« Uzeo je natrag joint. »Super je što imaš ovo mjesto«,
rekao je glasom promuklim od dima. »Ovdje možemo održavati tulume.«
»Pa... to baš i nije najbolja ideja.« Zamislila sam kako njegovi prijatelji parkiraju
dolje na ulazu u Ridge. Uspinjanje po vijugavoj cesti. Moji rođaci mogli bi tuda
prolaziti i vidjeti ih. Znali bi što se ovdje odvija.
»Bit ćemo oprezni«, rekao je držeći joint dok nisam povukla dim. »Ti niti ne
moraš biti ovdje ako ne želiš. Tako se ne bi uvalila u kašu.«
O čemu je on to govorio? Ispuhnula sam dim. »Kako to misliš da ja ne moram biti
ovdje?«
»Pa, recimo da ja organiziram tulum, a ti ne želiš riskirati jer ne želiš da te
uhvate.«
Sigurno sam ga krivo razumjela. »Ovo je moja vikendica«, rekla sam. »Ako ovdje
bude tulum, i ja bih trebala biti na njemu.«

~ 238 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Duboko je uvukao dom, zatim je uzdahnuo. »Slušaj, Molly«, rekao je. »Znaš da je
sve O.K. kad smo ti i ja sami. Ili kad smo sa Stacy i Bryanom. Ali ti i Stacy se ne
uklapate među naše prijatelje. Mislim reći, jako mi se sviđaš i mislim da si super i sve
to, ali većina mojih prijatelja je mnogo starija.«
Obuzela me panika. Znala sam da nešto gubim. Nešto što još nije ni započelo.
»Mislila sam...« Stisnula sam usne. Nisam htjela zaplakati. »Rekao si mi da me voliš«,
rekla san.
Nasmijao se. »Pa, da, jesam«, rekao je. »Volim te kao prijateljicu.«
Posjela sam se i rukama prekrila grudi, iako sam znala da je previše mračno da
bi me vidio. »Upravo smo se seksali«, rekla sam. »Zar ti to nije ništa značilo? Uvijek
se seksaš s prijateljicama?«
»Oh, prekrasno«, sarkastično je rekao. »Sad ćeš se pretvoriti u cmizdravicu?«
Posjeo se, stavio noge na pod i okrenuo mi leđa. Prstima je ugasio joint. »Nemoj mi
sad tu cmizdriti, u redu?« Čula sam kako je uzeo traperice. »Zato se družim sa
starijim dečkima. I starijim curama. One ne šize zbog seksa.«
»Ne šizim!«, rekla sam, iako sam znala da me izdao glas.
»A što je onda ovo?« Navukao je traperice i ustao da ih zakopča. »Moram ići«,
rekao je. Čula sam kako na podu traži majicu. Bilo je previše mračno da mu vidim
lice. Činilo mi se kao da se u posljednjih nekoliko minuta pretvorio u neku potpuno
drugu osobu.
Očajnički sam ga željela zadržati ovdje. Htjela sam premotati naš razgovor do
onog trenutak kad sam rekla nešto što ga je najednom toliko udaljilo od mene.
»Molim te«, rekla sam. »Što sam tako strašno rekla? Ne znam...«
»Bryan mi je rekao da si pogreška«, rekao je oblačeći majicu. »Sad vidim da je
bio u pravu.«
Čvršće sam stisnula ruke na prsima. Nemoj otići!, htjela sam viknuti. Nisam
pogreška. Mogu biti što god želiš da budem! Možeš održavati tulume u vikendici. Sve
što želiš. Molim te, nemoj ići!
Ali, otišao je. Izjurio je iz vikendice ne prozborivši više nijednu riječ.
Sjedila sam sama u mraku, tijelo su mi protresali jecaji. Osjetila sam mučninu,
mislila sam da ću povratiti ako se pokušam ustati iz kreveta. Boljelo me cijelo tijelo,
boljelo me srce. Iskoristio me. Osjećala sam se glupo, prljavo i poniženo.
I najgore od svega, osjećala sam se usamljeno. Kao sitna piknjica u hladnoj
kamenoj vikendici. Imala sam četrnaest godina, a činilo mi se kao da imam četiri.
Nisam se htjela vratiti u noninu kuću. Htjela sam biti sa svojim roditeljima, s dvije
osobe za koje sam znala da me vole. Da će me uvijek voljeti, bez obzira na sve. U tom
sam ih trenutku trebala više nego ikad išta u svom životu.
Oblačila sam se u mraku. Polako, tiho plačući. Moje šmrcanje odzvanjalo je po
kamenim zidovima. Zvučalo je jadno. Ja sam bila jadna. Posrćući izašla sam iz
~ 239 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

vikendice i spuštala se stazom do glavne ceste, osvjetljavajući svjetiljkom debla

drveća.
Još uvijek sam plakala kad sam skrenula na našu cestu. Sastanak je sigurno
davno završio, pomislila sam, i moji roditelji sigurno spavaju. To je u redu. To je
dobro. Nisam ih htjela vidjeti. Da mi vide lice, morala bih previše toga objašnjavati.
Htjela sam samo biti u njihovoj blizini, to je sve. Htjela sam osjetiti sigurnost u toj
kući. Htjela sam osjetiti ljubav.

~ 240 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

55

U jedanaest i trideset penjala sam se stubama na naš trijem. Tiho sam ušla u
dnevnu sobu, jezivo mirnu i praznu, osvijetljenu samo stolnom svjetiljkom u kutu.
Netko ju je zaboravio ugasiti nakon završetka sastanka. Nisam je ugasila, već sam se
uputila prema stubištu, pazeći da moje martensice ne škripe na drvenom podu.
»Molly?« Začula sam Russellov glas iz hodnika iza sebe.
Skamenila sam se na prvoj stubi, držeći ruku na ogradi. Morala sam mu objasniti
zašto sam ovdje. Polako sam se okrenula prema njemu.
»Zašto nisi kod bake?«, upitao je.
»Nisam mogla zaspati«, rekla sam. »Htjela sam se vratiti doma u svoj krevet.«
Koraknuo je bliže. Bojala sam se da se na mom licu vidi sve što se dogodilo ove
grozne večeri, no na njegovu sam licu vidjela da nešto nije u redu. Usprkos slabom
svjetlu, vidjela sam da su mu oči crvene i obrazi upali.
»Što je?«, upitala sam.
Oklijevao je, izgledao je nesigurno. Nikad ga nisam vidjela tako nesigurnog Tako
tužnog.
»Radi se o tvom ocu«, napokon je rekao. »Jako je bolestan, Molly.«
Ostala sam bez zraka. Krenula sam prema sobi roditelja, ali me uhvatio za ruku.
»Ne smiješ ući«, rekao je.
»Moram ga vidjeti.« Pokušala sam osloboditi ruku, ali me jako čvrsto držao.
»Molly... bolje da ne ulaziš.« Prsti su mu se zabili u moje meso.
»Zašto?« Uporno sam zurila u njega.
Opet je oklijevao, proučavao je moje lice, kao da mi kroz oči može proniknuti u
dušu. Opazila sam trenutak kad je popustio. Pustio je moju ruku. »Dođi sa mnom«,
rekao je i držeći ruku na mojim leđima uputio se prema sobi mojih roditelja.
Dok smo se približavali sobi, srce mi je luđački udaralo. Zbog Russellova
ponašanja, strašno sam se bojala što ću tamo zateći. Otvorila sam vrata i oduzeto
stajala ondje ugledavši prizor pred sobom. Na prigušenom svjetlu, tata je ležao na
krevetu. Glava mu je bila malo podignuta na jastucima, oči zatvorene. Mama je ležala
do njega, držeći obraz na njegovu ramenu i ruku prebačenu preko njegovih prsa.
Podigla je glavu kad sam otvorila vrata i razrogačila oči. Izgledala mi je užasnuto.
»Molly!«, rekla je, trgnuvši me iz obamrlosti. Potrčala sam prema krevetu.
»Što mu je?«, rekla sam i primila ga za ruku. Bio je miran. Previše miran. Htjela
sam ga protresti da se probudi. »Diše li?«, upitala sam

~ 241 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Objasnio sam joj da nije dobro«; rekao je Russell mami.

Vidjela sam kako se tatina prsa podižu i spuštaju. Bio je živ! »Jeste li pozvali
hitnu?«, upitala sam.
Mama je pogledala Russella. »Russ, molim te, odvedi je u njezinu sobu«, rekla je.
Zvučala je iscrpljeno.
»Stiže li hitna?« Otresla sam Russellovu ruku kad je pokušao uhvatiti moju.
»Nisam zvala hitnu«, rekla je mama.
»Zašto nisi? Zar si poludjela?« Podigla sam slušalicu s noćnog ormarića, ali mi je
Russell brzo prišao i poklopio je.
»On to ne bi htio«, rekao je.
»Ali stvarno mu je loše!« Nisam ih mogla razumjeti. Što se to događalo?
»Dušo, slušaj me.« Dok mi je govorila, mama je nježno milovala tatino rame. Glas
joj je bio tih i obuzdan. »Molim te, poslušaj me«, rekla je. »Posljednjih tjedana i
mjeseci bivalo mu je sve gore. Znao je da će ubrzo umrijeti i nije htio biti u bolnici
kad dođe to vrijeme. Nije želio... neke posebne zahvate koji bi mu spasili život. Želio
je da ga pustimo da mirno umre. I to je ono što se događa, dušo. On...«
»Umire?« U nevjerici sam se zabuljila u nju.
»Da«, potvrdila je.
Počela sam plakati. Ispružila sam ruku, uhvatila njegovu i počela je tresti. »Tata!
Molim te!«, preklinjala sam. »Nemoj umrijeti! Trebam te!«
Osjetila sam Russellove ruke na svojim ramenima, maminu na zapešću. »Ljubavi,
prestani«, rekla je odlučnim glasom.
»Ali, ne možemo ga pustiti da tek tako umre!«, jecala sam.
»Šš, Molly. Moraš prestati.« Oprezno je pustila moje zapešće, kao da nije sigurna
što namjeravam učiniti. »Neka mu barem ovi posljednji trenuci proteknu mirno«,
rekla je.
Rukama sam prekrila lice. Nisam mogla vjerovati u to što se događa. »Molim te«,
preklinjala sam držeći šake na lice. »Molim te.« Više ni sama nisam znala što i koga
molim.
»Molly.« Russellov je glas bio nepodnošljivo smiren. Ruke je još uvijek držao na
mojim ramenima. »Ništa se ne može učiniti«, rekao je. »Sve je u redu. Njegovo je
pravo biti ondje gdje želi.«
Osjećala sam se poraženo. Maknula sam ruke s lica i pogledala tatu. Znala sam
da je Russell u pravu. Tata je izgledao veoma smireno. Ništa se nije moglo učiniti.
Mama je prstima lagano dodirnula moju ruku. »Ako se slažeš... ako možeš tiho
sjediti... možeš ostati s njim i sa mnom. Možeš mi pomoći da ga pustimo da ode.«
Oklijevala sam. »Dobro«, rekla sam toliko tiho da sam jedva čula samu sebe.

~ 242 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Zagrlila me i nježno stisnula. »Dušo, idi tamo na drugu stranu kreveta.« Glas joj
je bio nježan. »Sve je u redu.« Pogledala je Russella. »Dobro smo«, rekla mu je.
»U redu.« Zvučao je nesigurno. »Zovite me ako vam zatrebam.«
Dok sam prilazila drugoj strani kreveta, nisam ga čula kako izlazi iz sobe. Popela
sam se na krevet i sjela do tate, naslonivši leđa na uzglavlje. Još uvijek sam tiho
plakala, grlo mi se stegnulo. Tata je nepravilno disao. Odjednom bi prestao disati, a
zatim opet započeo. Lice mu je izgledalo gotovo vedro. Izgledao je kao da spava. Je li
stvarno, istinski, želio ovo? Sjetila sam se one večeri na zabavi kad nije htio da
pozovemo hitnu. Da, pomislila sam, srca punog tuge. Vjerojatno bi želio da ga
pustimo da umre na miru.
»Želiš li ga držati za ruku?«, upitala je mama.
Pogledala sam tatinu ruku na krevetu. Kimnula sam i primila je, još uvijek toplu,
u svoju. Sjetila sam se kad smo zadnji put ležali zajedno u ovom krevetu. Pjevali smo
»Lyin’ Eyes«. Te noći bio je tako živahan. Tako sretan.
»Za večerom je bio dobro.« Pogledala sam mamu. »Pojeo je cijelu mesnu štrucu,
sjećaš se? Bio je dobro.«
»Znam da je izgledao dobro«, rekla je. »Ali mu se već neko vrijeme stanje stalno
pogoršavalo.«
»Je li to počelo za vrijeme sastanka?«
Oklijevala je. »Prekinuli smo sastanak jer se nije osjećao dobro«, rekla je. »Bio je
iscrpljen.« Pogledala je mračne prozore. »Molly, nemojmo sada razgovarati o tome«,
rekla je. »U ovom trenutku jednostavno budimo s njim. Njegovo vrijeme je došlo.
Znao je da dolazi i obećala sam mu da ću tada biti pokraj njega.«
Opet je stavila ruku na tatino rame i zatvorila oči. Kako je hrabra, pomislila sam.
I ja sam pokušala biti hrabra. Naslonila sam obraz na njegovo drugo rame i zatvorila
oči. Doduše, istog sam se časa opet našla u vikendici. Sjetila sam se totalne gluposti
koju sam napravila s dečkom koji uopće nije mario za mene. Tata bi me se strašno
sramio. Ovo je najgora noć u mom životu, pomislila sam. Najgora.
Nisam bila sigurna u kojem je točno trenutku umro.
Probudila sam se u Russellovu naručju dok me nosio u moju sobu. Bila sam
umorna i bunovna, pa sam bez protivljenja pustila da me stavi na krevet, onako u
odjeći. Pokrio me dekom.
Naglo sam se probudila čim je sunce obasjalo moju sobu. Tata. Istoga časa bila
sam na nogama i otrčala u prizemlje. Utrčala sam u sobu svojih roditelja i zatekla je
praznu. Osjetila sam suludi tračak nade da se možda oporavio. Naći ću ga u kuhinji
kako tamani palačinke. Počela sam trčati prema vratima, no za oko mi je zapelo nešto
na noćnom ormariću. Približila sam se i ugledala oslikanu staklenu kuhju, djelomično
skrivenu telefonom. Tik uz nju stajala je tatina boca sa samo malo vode na dnu.

~ 243 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Sjela sam na krevet i zadržavajući dah uzela kutiju. Stavila sam je krilo i podigla
poklopac, iako sam već znala što ću naći unutra. Ništa.
Sjetila sam se da sam vidjela mamu kako je, one večeri nakon naše turneje,
izvadila nešto iz džepa svoje kute. Vidjela sam kako je to nešto ubacila u ovu kuhju,
skrivenu u kuhinjskom ormariću.
Skočila sam na noge i bacila je takvom silinom na pod da se odmah razbila. Stala
sam na nju i gazila staklo svojim martensicama. Istrčala sam iz sobe u hodnik, zatihm
u kuhinju. Tamo je Russell uza stražnja vrata sklapao tatina kolica, a mama je vadila
nekakvu zdjelu iz mikrovalne. Oboje su podigli pogled kad sam utrčala.
»Ubila si ga!«, viknula sam na majku. Ispruženih ruku potrčala sam prema njoj.
Zdjela joj je pala na pod, na licu joj se pojavio uznemireni izraz. Htjela sam je gurnuti
u zid, ali me Russell zgrabio.
»Hej, hej«, rekao je. »Smiri se, Molly.«
Majka je zurila u mene. »Zašto, zaboga, to govoriš?«, upitala je. Oči su joj bile
crvene od plača. Kosa joj je bila u neredu i još je uvijek bila u istim kaki hlačama i
košulji koje je i sinoć nosila, onda kad sam sjela na tatin krevet.
»Našla sam kutiju za olovke na noćnom ormariću!«, rekla sam, pokušavajući se
osloboditi Russellova stiska. »Ti si mu dala one pilule. Kako si to mogla učiniti?«
»Dušo!« Namrštila se, zatim je koraknula preko razbijene zdjele na podu i prišla
ormariću s telefonom. Podigla je list papira i pružila mi ga. Russell me pustio kako
bih mogla uzeti papir. »Kad je tata umro, nazvali smo liječnika«, rekla je. »Došao je
ovamo i ovo je smrtovnica. Vidiš?« Pokazala je rubriku gdje je pisalo uzrok smrti.
Liječnik je upisao prirodna smrt i potpisao se.
Pogledala sam je. »Gdje su sve one silne pilule?«, upitala sam.
»Jutros sam ih bacila u WC«, odvratila je. Plakala je, pokušavala je vrhovima
prstiju obrisati suze, ali one su se stalno slijevale. »Bile su za ublažavanje njegovih
bolova i više mu nisu trebale«, rekla je.
»Ne vjerujem ti«, rekla sam.
»Zašto bih ga, zaboga, ubila?« Pogled joj je bio pun bola.
»Ne znam! Možda ti je postao prevelik teret. Možda si ga se htjela riješiti.«
Ošamarila me. Zinula sam, obraz mi se zažario, oči su mi se odmah napunile
suzama. Promatrala sam je kako se okreće i odlazi u hodnik. Čula sam njezine korake
na drvenom podu i tresak vrata spavaće sobe. Pogledala sam Russella.
»Mislim da je iz ljekarne uzimala pilule«, rekla sam. »Skupljala ih je da bi ga
mogla ubiti.«
»Molly«, strpljivo je rekao, »liječnik ga je pregledao i zaključio da je multipla
skleroza uzrokovala komplikacije. Ne znam zbog čega ti u to ne vjeruješ. Zašto toliko
želiš povrijediti majku?«

~ 244 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

U tom sam ga trenutku mrzila. Mrzila sam oboje. Izjurila sam iz kuće, popela se
na bicikl i uputila se Amalii. Zatekla sam je kako sjedi u stolici-panju u svom
prednjem dvorištu. Ustala je kad sam skrenula na njezin prilaz i širom raskrilila ruke.
Skočila sam s bicikla i potrčala u njezin zagrljaj. Čvrsto me držala, znala sam da gorko
plače jednako kao i ja.
»Otkud znaš?«, napokon sam uspjela šapnuti.
»Jutros me nazvao Russell.«
Odmaknula sam se od nje i zagledala se u njezino suzno lice. »Amalia«, rekla sam,
nastojeći da mi glas zvuči smireno, kako bi me ozbiljno shvatila. »Mama je to učinila«,
rekla sam. »Skupljala je neke pilule u onoj kutiji od obojenog stakla koju si darovala
tati. A jutros sam je našla pokraj kreveta na noćnom ormariću. Praznu. Ona ga je
ubila.«
Gledala me toliko osupnuto, da sam pomislila kako mi je povjerovala. »O, dušo«,
rekla je nakon nekoliko trenutaka, »to su gluposti.«
»Nisu!«, rekla sam. »Mislim da bismo trebale nazvati policiju.«
»Ne, ne bismo.« Pogladila me po kosi. »Dušo, ti žaluješ. Tuga te može izludjeti.
Ne razmišljaš kako treba.«
»Ja sam jedina osoba koja razmišlja kako treba!«, rekla sam.
Zagrlila me oko ramena. »Dođi sa mnom«, rekla je i povela me u svoju kuću. Iz
dnevne sobe ugledala sam telefon u kuhinji i htjela potrčati prema njemu, nazvati
policiju prije nego što dobije priliku da me spriječi. Ali, kao da je znala za moj plan,
odlučno me okrenula prema jastucima na podu ispod prozora. »Sjednimo tamo«,
rekla je i povukla me na jastuke do sebe.
»Htjela bih da poslušaš što ću ti reći«, rekla je držeći čvrsto moju ruku na svom
krilu. »Prvo, moraš izbiti iz glave pomisao da Nora ima ikakve veze s Grahamovom
smrću. To je ludo, znaš? Voljela ga je. To sigurno znaš.«
»Ali one pilule!«, rekla sam.
»Ne znam ništa o ‘onim pilulama’«. Uzdahnula je. »Uzimao je toliko pilula da ih
vjerojatno ima posvuda po kući«, rekla je. »Pridaješ im preveliki značaj. Ali nešto
moraš shvatiti.«
Pogledala je kroz prozor u dvorište. Na njenim bjeloočnicama opazila sam
mnogo iskrižanih tankih crvenih žilica.
»Što?«, upitala sam.
»On je htio umrijeti, dušo«, rekla je. »Znam da ti je to teško čuti, ali da sada može
razgovarati s tobom, rekao bi ti koliko mu je laknulo što je sve napokon gotovo.«
»Ali zašto?«, gotovo sam viknula.
»Šš«, rekla je.

~ 245 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Imao je lijep život«, prigovorila sam. »Imao je nas. Imao je svoje... rampe i
specijalnu kupaonicu i sve.« Čak i dok sam izgovarala ove riječi, znala sam da su
naivne i neuvjerljive. »Imao je nas«, ponovila sam. »Zašto mu to nije bilo dovoljno?«
»Nisi bila u njegovoj koži«, rekla je. »Dobro je to skrivao od tebe. Polako
gubljenje jednog po jednog dijela tijela. Poniženje. Bojao se kako će biti na kraju.
Bojao se da će postati teret. Htio se osloboditi toga.«
»On se ničega nije bojao!«, suprotstavila sam se.
»Naravno da se bojao«, rekla je. »Bio je ljudsko biće. Ali znaš čega se nije bojao,
čega se nimalo nije bojao?«
»Čega?«
»Umiranja.«
»Ja bih zauvijek vodila brigu o njemu«, rekla sam.
»On to nije želio. Nije želio da se zauvijek netko brine o njemu.«
»I zato mu je ona pomogla da umre«, rekla sam. Opet se razbuktao moj bijes
prema Nori. »Nije važno je li htio umrijeti ili ne. Trebala je...«
»Molly!«, viknula je i stisnula mi ruku toliko da me zaboljelo. »Ona to nikad ne bi
učinila. Okrutna si ako misliš drukčije.«
Povukla sam ruku iz njezine. »Zašto mi ne vjeruješ?«, upitala sam. »One pilule
su...«
»Pilule nisu važne!« Ustala je i pogledala me. Prvi put u životu osjetila sam da joj
idem na živce. Kako bi zbog mene mogla povratiti. »Ne shvaćam zašto si toliko zapela
za to«, rekla je.
»Ti jednostavno ne želiš u to povjerovati«, rekla sam.
»Zato što je nevjerojatno. Kako možeš misliti da bi Nora učinila nešto takvo?«
»Drago joj je što je umro. Stalno je govorila i govorila da ga pustimo umrijeti na
miru. Bilo joj je drago...«
»Prestani!« Rukom je prekrila oči i opet počela plakati. »Molly, laknulo joj je što
je on konačno našao mir«, rekla je kroza suze. »To ne znači da mu je pomogla da
ode.«
Nisam znala što bih još mogla reći. Nikad mi neće povjerovati.
»Ne želim više o tome čuti nijednu riječ«, rekla je. »Odurno je to što govoriš. Što
misliš, kako bi se tvoj tata osjećao da te čuje kako optužuješ Noru za nešto takvo?«
Zabuljila sam se u nju. Tko je ova žena? Danas nitko nije bio pri sebi. Ni Nora. Ni
Russell. Ni Amalia. Možda ni ja. Tuga te može izludjeti.
»Moram malo prileći«, odjednom je rekla, brišući suze s obraza. »Ako želiš,
možeš ostati ovdje ili...« Nije dovršila rečenicu, ali je mahnula rukom kao da ne mari
što ću učiniti.

~ 246 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Okrenula se na ulazu u hodnik. »Želiš da ti se vrati«, rekla je, sada mnogo

smirenije. »I ja to razumijem. I razumijem da je ta tvoja ljutnja prema Nori samo
način da se zaštitiš od osjećaja gubitka. Ali, Molly, ti taj gubitak moraš osjetiti«, rekla
je. »Jednostavno ga osjeti.«
Otišla je niz hodnik, a ja sam ostala na jastucima, leđima naslonjena na staklenu
stijenu. Mrzila sam način na koji je upravo razgovarala sa mnom. Uvijek sam mogla
računati na nju, da će me saslušati i da će me voljeti, bez obzira na bilo što. Danas me
potpuno isključila.
Zatvorila sam oči i pokušala napraviti ono što mi je rekla. Osjeti taj gubitak. No
moji su osjećaji bili neraskidivo isprepleteni s razbijenom kutijom za olovke na podu
spavaće sobe, majkom koja uzima pilule iz džepa svoje kute i načinom na koji mi je
sinoć rekla da ostanem s tatom: Možeš mi pomoći da ga pustimo da ode.
Sjedeći tamo, počela sam samoj sebi postavljati pitanja. Jesam li ga mogla spasiti
da nisam otišla u vikendicu, da sam ostala kod kuće, gdje i pripadam? Bih li na
vrijeme pozvala hitnu pomoć?
Bih li uspjela spriječiti majku u nakani da mu oduzme život?

~ 247 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

56

Narednih nekoliko dana većinom su me svi pustili na miru, iako je Nora dolazila
u moju sobu barem dvaput dnevno. Donosila mi je hranu koju sam jedva dirnula. U
potpunosti sam je bojkotirala i jednostavno ignorirala sve što mi je govorila. Tih dana
prestala sam je zvati »mama«. Odsada nadalje za mene će zauvijek biti samo »Nora«
i njezino ću ime izgovarati hladnim glasom kako bih se što više distancirala. Sad je
bio red na meni da povrijedim nju, to mi je bilo jedino oružje.
Trećega dana nakon tatine smrti rekla mi je da je njegova urna zakopana na
obiteljskom groblju. Pričekala sam dok nije izašla iz sobe, a zatim sam se slomila.
Htjela sam otvoriti prozor i iz svega glasa viknuti: Ne! Sada je bio samo pepeo. Nisam
to mogla zamisliti. Nisam to mogla podnijeti.
Pokušavala sam misliti na stvarnost, na to da ga više nema. Siđem li dolje u
prizemlje, tamo ga neću naći. Nikad više neću čuti kako me zove »dušo«. Besciljno
sam koračala po sobi i šaptala: »Želim da mi se tata vrati.« Izgovarala sam ih dječjim
glasom jer sam se odjednom osjećala kao malo dijete. Nisam znala tko je ona cura
koja se iskrala noću iz nonine kuće kako bi se seksala s dečkom. Nisam znala kako je
mogla biti toliko nepromišljena. Tako sebična. U takvoj zabludi. Dvije stvari - potajni
odlazak da se nađem s Chrisom i tatina smrt - bile su toliko čvrsto isprepletene u
mojoj glavi, da ih nikad neću moći otpetljati. Da nisam bila s Chrisom, mogla sam
spasiti tatu. Znala sam da to logički nema smisla, ali logika mi više nije bila
prijateljica.
Amalia me došla posjetiti, ali je rekla da neće razgovarati sa mnom ako i dalje
vjerujem kako Nora ima bilo kakve veze s tatinom smrću. Osjećala sam da sam i nju
izgubila.

Četvrtoga dana Nora je na moj stol stavila topli sendvič sa sirom, zatim je sjela
na rub kreveta. Ja sam ležala zabundana ispod pokrivača.
»Sutra navečer u paviljonu bit će održana komemoracija za tatu«, rekla je.
»Voljela bih da dođeš.«
»Neću.« Držala sam zatvorene oči i pokrivač navučen do nosa. Nisam bila sigurna
što je to komemoracija, ali nisam htjela biti tamo i gledati je kako pred ljudima glumi
tugu.
»Dušo, to je način da ga se prisjetiš«, rekla je. Kad nisam ništa odgovorila,
uzdahnula je. »Bojim se da ćeš jednoga dana požaliti što nisi došla.« Dodirnula mi je
rame kroz prekrivač, a ja sam ga navukla preko glave i ostala tako sve dok nije izašla
iz moje sobe.
~ 248 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Čekala sam do zadnje sekunde i tek tada odlučila otići na komemoraciju. Još
uvijek sam bila odjevena u kratke hlače i majicu, u tome sam danima spavala. Otkako
je tata umro, toga sam se poslijepodneva prvi put pogledala u ogledalu. Kosa mi je
bila prljava, oči toliko otečene da su mi kapci sličili na ružičaste kobasice, ali morala
sam otići na komemoraciju. Stalno sam mislila da će tamo negdje biti tatin duh, a ako
je on tamo, onda moram biti i ja.
Nora nas je odvezla do paviljona. Samoj sam sebi odvratno smrdjela po znoju i
samo sam čekala da ona nešto kaže, ali ona mi se samo tužno nasmiješila i rekla kako
joj je drago što sam ipak odlučila ići. Ništa nisam rekla. S njom sam završila svaki
razgovor.
Čim smo stigle u paviljon, zaželjela sam da nisam došla. Bio je krcat članova naše
obitelji i tatinih prijatelja. Na jednom kraju bio je postavljen mikrofon, sve su stolice
bile okrenute prema njemu. Na njima je sjedila otprilike polovica ljudi. Držali su male
tanjure s hranom na krilima dok su razgovarali i smijali se, a ja sam pomislila: Kako
se mogu smijati? Netko je postavio stereo uređaj pa je glazba dopirala sa zvučnika u
stražnjem dijelu paviljona. Osjetila sam mučninu kad sam prepoznala jednu od
kompilacija koju smo tata i ja snimili za ivanjsku zabavu. To nije bilo u redu, puštati
sada tu glazbu. Nakon Elvisa slijedili su Beatlesi, zatim Four Tops, pa Bing Crosby. Sve
ovo nije bilo u redu. Uzela sam jednu stolicu i premjestila je u kut paviljona, što dalje
od ljudi i zvučnika. Sjedila sam tamo sama, nikome na putu, daleko od mnoštva i
pokušavala osjetiti tatu u zraku oko sebe.
Dani je sjedila na drugom kraju. Ugledala me, pa je ustala i krenula prema meni.
Nisam htjela razgovarati s njom. Nisam htjela razgovarati ni s kim, no ubrzo je stajala
pokraj mene.
»Zašto ne dođeš sjesti sa mnom i mojim roditeljima?«, upitala je.
Nisam je ni pogledala. »Želim sjediti sama.«
Načas je ušutjela. »Mama mi je rekla da misliš kako je strina Nora imala nešto sa
smrću strica Grahama«, rekla je.
»Ubila ga je.«
»Molly...« Krajičkom oka vidjela sam kako odmahuje glavom. »Ti si luda. Zar si
prolupala?«
»Jebi se«, rekla sam.
»Znaš«, rekla je na rubu plača, »i ja sam ga voljela.«
Pogledala sam je. Danas se nije našminkala. Nije imala piercing na usni. Sjetila
sam se kako je klečala uz tatu one večeri kad je pao s paviljona. Ona ti nije neprijatelj,
pomislila sam. »Znam«, pokajnički sam rekla.
»Ideš sjesti s nama?«, pokušala je opet, ali sam odmahnula glavom.
»Ne, hvala.«
~ 249 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Udaljila se, a ja sam nastavila sjediti sama i proklinjati glazbu. Nakon nekog
vremena primijetila sam kako Peter i Helen sjede na kraju reda, blizu mene. Sjedili
su do Janet i njezinog dečka Vikinga. Peter me opazio, a ja sam zastenjala kad je ustao
i krenuo prema meni. Oborila sam pogled na krilo kad je čučnuo uz mene. »Molly,
moja iskrena sućut«, rekao je.
»Hvala«, rekla sam.
»Bio je čovjek koji nadahnjuje druge ljude«, rekao je, a meni je zadrhtala donja
usna.
»Javi mi ako ti na bilo koji način mogu pomoći, u redu?« Ustao je i stavio ruku na
moje rame. »Želiš li razgovarati, tu sam.«
S onom svojom glupom frojdovskom terapijom?, pomislila sam. Ne, hvala.
Zanimalo me je li sada barem malo sretniji kad više nema njegova profesionalnog
suparnika.
»Dobro«, rekla sam. Laknulo mi je kad se vratio na svoje mjesto.
Ubrzo su svi sjeli i netko je isključio glazbu. Tada su se ispred mikrofona počeli
izmjenjivati ljudi. Stric Trevor i strina Claudia. Russell. Peter. Svi su govorili koliko je
divan bio moj tata, no ja sam ih jedva čula. Ruke sam, poput štita, držala prekrižene
na prsima.
Na kraju je ustala Nora i prišla mikrofonu, ali umjesto da govori o tati, podigla je
omotnicu u zrak. »Graham je želio da se ovo otvori nakon njegove smrti.« Smiješila
se. Nestalo je njezino vječno bljedilo, obrazi su joj dobili boju, više nije imala
ljubičaste podočnjake. Tvoja mama izgleda kao Grace Kelly, zar ne? Sjetivši s toga, oči
su mi se napunile suzama. »Graham nije želio da dugo tugujemo«, rekla je Nora, »i
zato na ovoj omotnici piše da treba pustiti pjesmu ‘Footloose’ Kennya Logginsa.« Iz
omotnice je izvukla list papira. »A na ovome papiru piše ‘pretvarajte se da plešete’.«
Zadržala sam dah. Svi su se nasmijali. Svi osim mene. Vidjela sam kako Janet
odmahuje glavom, smiješi se i govori svome Vikingu: »Tipični Graham.«
Objema rukama uhvatila sam se za sjedalo. Znao je što radi kad mi je prije više
tjedana rekao da otipkam te riječi. I ja sam nesvjesno bila dio ove užasne lakrdije.
Zar je molio Noru da mu da one pilule? Osjećala sam se nasamareno. Odjednom sam
bila ljuta i na Noru i na tatu.
»I zato, dragi prijatelji i članovi obitelji«, rekla je Nora mašući omotnicom po
zraku, »neka bude ponosan na nas.«
Netko je opet uključio stereo, iz zvučnika je odjeknula pjesma »Footloose«. Ljudi
su poslušno ustali, premjestili stolice uz rub paviljona i počeli plesati. Ispočetka su
izgledali kao da im je neugodno. Znala sam da se nikome od njih ne pleše. Ali kako je
moj tata i predvidio, počeli su se pretvarati i ubrzo su se potpuno prepustili plesu i
dizali ruke u zrak, njihov smijeh odjekivao je do neba. Možda su se ispod toga smijeha
skrivale suze, nisam znala. Nisam ostala dovoljno dugo da bih to saznala. Ustala sam
~ 250 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

sa stolice, skočila s paviljona i potrčala preko livade kući, rukama začepivši uši.
Protrčala sam uz noninu kuću, preko njezina kružnog prilaznog puta, po vijugavoj
cesti. Trčala sam i trčala i trčala, što dalje od svih koje poznam - svih koje sam voljela
- sve dok nisam bila sigurna da sam jako daleko od njih.

~ 251 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

57

San Diego

»Još uvijek vjeruješ da je tvoj tata zamolio Noru da... mu pomogne okončati
život?«, pita me Aidan. Oprezan je s eufemizmima. Kad sam mu počela pričati o
Morrison Ridgeu sjedili smo na našoj kutnoj garnituri, ali u jednom trenutku, tijekom
moje priče, htjela sam da me zagrli, pa smo se premjestili u krevet.
»Da«, odgovaram. »Barem mislim tako. Mislim da su on i Nora vjerojatno već sve
bili isplanirali kad mi je rekao da natipkam ‘pretvarajte se da plešete’ na onaj list
papira. No to je ipak bilo ubojstvo i bila bi optužena da sam je prijavila. Dakako, da
sam uspjela bilo koga uvjeriti u to.«
»Zar bi ti to stvarno učinila?«
»Pa, nisam. Ja...« Zapeku me oči. »Kad god bih to nekome spomenula - Amalii,
Russellu ili strini Claudii - svi bi se razljutili na mene. Sažalijevali su Noru i mislili da
joj samo još više otežavam stvari. Znala sam da bi me svi mrzili da sam je prijavila.
Osim toga...«
»Osim toga?«
»Duboko u sebi, valjda sam je još uvijek voljela.«
»Naravno da jesi«, kaže. »Ona te odgojila.«
Naslonim čelo na njegovo rame. Čvršće ga obuhvatim oko struka.
»Nešto ne razumijem.« Masira mi vrat dok govori, glas mu je tih i malo oklijeva.
»Znam da vjeruješ kako ljudi imaju pravo umrijeti. Mislim reći, razgovarali smo o
tome i složili se, zar nismo?«
»Jesmo«, kažem, »ali nemamo pravo ubiti nekoga.«
»Pa, meni se čini da tvoj otac nije imao druge alternative nego zamoliti nekoga
da mu pomogne.«
Uzdahnula sam. »Znam, ali... Da mi je rekla istinu, možda bih se bolje nosila s
tim«, kažem.
»Ne bih rekao, sudeći po onome što si mi rekla. Voljela si oca, prema Nori si gajila
pomiješane osjećaje. A imala si samo četrnaest godina. Ne znam što je trebala reći ili
učiniti kako bi ti to objasnila.«
»Znam«, opet kažem.
»Misliš li da je Amalia znala istinu? Ili onaj bolničar? Russell? «
~ 252 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Mislim da su toliko silno htjeli vjerovati da je umro prirodnom smrću, da su mi

jednostavno začepili usta kad sam im spomenula kutiju za olovke s pilulama. Jednom
sam o tome pokušala razgovarati s Dani. Ona je bila maturantica kad sam ja došla u
internat, pa me uzela pod svoje okrilje. Brzo sam načela tu temu, očajnički sam htjela
s nekim razgovarati o tome. No ona je odbila. Rekla je da sam luda i da se neće družiti
sa mnom ako nastavim tako govoriti.«
»I tako si bila prepuštena sebi.« Privuče me bliže, a meni se oči opet napune
suzama.
I bila sam. Osjećam veliko sažaljenje prema toj četrnaestogodišnjakinji kakva
sam nekoć bila.
»Trebala bi se vratiti tamo«, kaže. »To znaš, je li tako?«
Odmahnem glavom. »Amalie više nema«, kažem. »Osjećam krivnju što nikad
nisam s njom stupila u kontakt. Što sam je izbacila iz svoga života zajedno sa svima
drugima. Sada ne vidim smisla u tome da se tamo vraćam.« Ne želim se vratiti,
nikada. Željela bih da mogu izbrisati svoju prošlost. Većinu života sam to i
pokušavala.
»Moraš vidjeti Noru«, kaže.
»Ne želim je vidjeti.«
»Moraš«, kaže. »Moraš otići.«
»Zašto toliko navaljuješ?« Živcira me njegova upornost.
»Zato, draga, jer tako treba biti.« Gladi mi obraz. »Ne možeš pobjeći od svoje
prošlosti jednako kao što ni ja ne mogu pobjeći od svoje. Tvoja te progoni već dugo
vremena i sad te napokon ščepala.«
»Nije baš najbolje vrijeme«, kažem. »Sienna...«
»Ona neće roditi još mjesec dana«, prekine me. Zatim me ljubi i, iako je mračno
u sobi, vidim mu oči dok se odmiče. »Imat ćemo bebu.« Čujem veselje u njegovu glasu.
»Imat ćemo obitelj. Postojat će biološka majka, a ti ćeš biti majka-posvojiteljica.
Molly, moraš pokopati te demone. Ne smiješ više dopustiti da ti prošlost stoji na putu
budućnosti.«
Uzdahnem. U pravu je.
»Dobro«, kažem i opet naslonim glavu na njegovo rame. »Ići ću.«
Ipak, pomislim, Aidan zapravo ne zna što traži od mene. Nisam sigurna ni znam
li ja.

~ 253 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

58

Asheville, Sjeverna Karolina

Pokušavam čitati na dugom noćnom letu od Los Angeles a do Charlotte, ali ne

mogu se koncentrirati. Noć je vedra, pa tijekom cijelog putovanja imam čudesan
pogled na osvijetljenu zemlju. U mraku uzaludno tražim nešto što ću raspoznati na
zemlji. Jesmo li sada iznad Teksasa? Arkansasa? Tennesseea? Što se više
približavamo Sjevernoj Karolini, to mi srce brže kuca. Preplavi me neizdrživ osjećaj
nostalgije. Dva desetljeća borila sam se protiv nje, ali odjednom čujem zrikavce i
osjećam miris ljeta u planinama. Osjećam vjetar na licu dok se vozim žičarom.
Imam mnoge uspomene iz Morrison Ridgea, ali, kako se približavamo odredištu,
u mojoj glavi uvijek iznova pojavljuje se samo jedna: posljednji razgovor s tatom na
našem zatvorenom trijemu. Toga dana trebao je moj zagrljaj, a ja sam bila previše
ljuta i opsjednuta smišljanjem plana kako ću se naći s Chrisom. Shvatila sam, tata,
pomislim. Sada shvaćam. Ali sada je prekasno. Poželim da opet mogu proživjeti taj
dan. Sve bih napravila drukčije. Zagrlila bih ga, jer mu je taj zagrljaj bio potreban.
Sjetim se koliko je bio sretan kad sam mu rekla da ću, kad odrastem, možda biti
isto što i on. Čuvši to - vjerojatno je već tada znao da mu je to posljednji dan života -
u očima mu se pojavila silna sreća što će njegova kći krenuti njegovim stopama.
Doduše, nakon svega što se dogodilo, psihologinja terapije glumljenja bilo je
posljednje zanimanje kojim sam se htjela baviti. Izabrala sam pravo, jer je prema
mom mišljenju bilo potpuno suprotno psihologiji. Pravo se bavi grubom stvarnošću,
mislila sam. Sve se svodi na činjenice, istinu i pravdu. Bila sam u krivu. Bavljenje
pravom je usavršeni oblik glume. Svakoga dana pretvaram se da su moji klijenti u
pravu i da ne izvrćem istinu kako bih pobijedila na sudu. Volim izazove i volim
pomagati dobrim ljudima da pobijede, ali znam istinu o sebi i svom poslu: ja sam
glumica prve klase. I to mi je malo dozlogrdilo.

U Charlottu stižemo na vrijeme. Nakon dugog leta želim se presvući iz traperica

i crvene bluze koji su cijelu noć na meni, ali jedva čekam da stignem u Asheville.
Operem zube u WC-u agencije za iznajmljivanje automobila, zatim preuzmem svoj
automobil i mapu i krećem prema zapadu.
Dva sata kasnije ulazim u Asheville, prvi put nakon svoje tinejdžerske dobi. Čula
sam da se u ovih dvadeset godina otkako nisam bila ovdje grad drastično promijenio
~ 254 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

i ubrzo vidim da su glasine točne. Sanjivi grad sada je veoma živahan, pa upijam sve
i polako vozim, otežem svoj dolazak u Russellovu i Amaliinu kuću. Imala sam njezinu
adresu, ali sam je posjetila samo jednom prije odlaska iz Morrison Ridgea i od tog
posjeta u sjećanju mi je ostao samo moj gnjev. Amalia nikad nije povjerovala u moje
optužbe da je Nora ubila tatu. Iako Nora nije učinila ništa kako bi spriječila obitelj da
izbaci Amaliu iz Morrison Ridgea, Amalia ju je svejedno branila. Nisam je mogla
razumjeti. Ne mogu ni sada.

Mala Umjetnikova koliba nalazi se u aleji u blizini središta Ashevillea. Nepoznata

mi je nakon toliko dugo vremena. Ostajem u autu i u mobitelu provjeravam adresu.
Da, to je. Toliko drukčija od moderne staklene kuće koja je nekoć bila njezin dom.
Pitam se je li ovdje bila sretna.
Stazom popločanom okruglim kamenim pločama hodam prema prednjem
trijemu. Zvono nije električno, sastoji se od više običnih zvona s kojih visi uzica. Ovo
je potpuno u Amaliinu stilu, pomislim. Povučem uzicu i trgnem se kad odjekne vesela
zvonjava. Ja nisam vesela. Nimalo.
Iako ne čujem korake, osjećam vibracije pod nogama i znam da u kući netko
hoda. Nakon nekoliko časaka vrata se otvaraju i preda mnom stoji Russell. Kosa mu
je kratko ošišana i prošarana sjedinama, ali oči koker španijela nisu izgubile onu
toplinu niti su godine promijenile njegovo sportski građeno tijelo. U trapericama je i
plavoj majici dugih rukava. Još uvijek izgleda kao da bi s lakoćom mogao podići moga
tatu iz kolica.
Na licu mu iznenađenje. »Molly«, kaže. Zagrlila bih ga, jer mu je taj zagrljaj bio
potreban.
U grlu mi je takva knedla da ne mogu ni zucnuti. Na njegovu licu vidim toliko
toga. Zahvalnost što sam došla. Tugu što sam došla prekasno. I još nešto: ne znam je
li to prijekor ili praštanje ili jednostavno duboko žaljenje. Ne znam vidim li to njegove
ili vlastite osjećaje.
Raskrili ruke, a ja iznenadim samu sebe i pohrlim u njegov zagrljaj. »Moja sućut,
Russelle«, kažem.
»Uđi.« Pusti me iz zagrljaja i makne se u stranu da me propusti u kuću.
Uđem u malu dnevnu sobu uređenu u stilu arts & craftsa. Potpuna suprotnost
staklenoj stijeni i dnevnoj sobi punoj svjetla u Morrison Ridgeu, pa ipak, namještaj
od tamnog drva i brojne slike na zidovima daju joj privlačnu toplinu. Bez problema
mogu zamisliti Amaliu u njoj.
»Sjedni.« Russell pokaže tamnoplavi kauč na jednoj strani prostorije, pa utonem
u debele, mekane jastuke. »Hoćeš li nešto popiti?«, pita.
»Može vodu?«, pitam. Moram se za nešto držati.

~ 255 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Nestane i vrati se trenutak kasnije s hladnom bocom vode. Promatram ga dok

sjeda u fotelju preko puta meni. Otpijem gutljaj vode, zatim rukama čvrsto
obuhvatim bocu dok pokušavam smisliti što ću reći. Mislim na to kakvo je vrijeme.
Na obnovu Ashevillea. Na ugodnost kuće. Zaustim, ali Russell podigne ruku kao da
zna da namjeravam reći neku banalnost, pa me želi poštedjeti.
»Gotovo svaki dan govorila je o tebi«, kaže.
O, Bože.
»Žao mi je«, kažem. »Bila sam previše ljuta...«
»Ona nije zaslužila tu ljutnju.«
Pogledam kameni kamin. Još uvijek je osjećam, ljutnju. U ovom trenutku ključa
u meni. »Russelle, ti znaš da ga je Nora ubila«, kažem. »Čak i ako je to napravila iz
samilosti, ipak ga je ubila. Ali ti i Amalia i svi ostali činili ste me ludom što sam to
mislila. Kako sam mogla ne biti ljuta?«
Zausti, ali ga preduhitrim.
»Molim te, nemoj mi opet pričati o ‘prirodnoj smrti’«, kažem. »Znam da je iz
ljekarne u kojoj je radila uzimala pilule. Možda ste svi vi htjeli vjerovati da je umro
prirodnom smrću, ali svi ste poricali istinu. Jednostavno niste htjeli vjerovati da bi
ona bila sposobna to učiniti. Ili vas nije bilo briga. Ili ste mislili da on želi umrijeti, a
cilj opravdava sredstvo. Ne znam sto ste svi vi mislili. Znam samo to da ono što se
dogodilo nije bilo u redu.«
Russell se zagleda u drveni pod. Nitko od nas ne govori. Ubrzo zatim pogleda me.
»Jesi li uopće bila u kontaktu s Norom?«, pita.
Odmahnem glavom. »Nisam otkako sam otišla iz Ridgea.«
»Hoćeš li je posjetiti dok si ovdje? Morrison Ridge je blizu.«
»Doputovala sam ovamo da je vidim«, kažem. Stavim bocu vode na stolić pokraj
sebe i sklopim svoje vlažne ruke. »Htjela bih nekakav... Ne znam. Nekakav kraj ili
nešto. Doduše, ne znam je li završetak moguć. U ovom času ne znam čak ni što ću joj
reći.«
Glasno uzdahne. Makne ruke s naslona fotelje, stavi ih na koljena i nagne se
naprijed. »Molly, svi smo ga mi ubili«, kaže.
Pretpostavljam da govori metaforicki i to me živcira. »Zato što su na kraju svi
pristali prodati zemlju?«, pitam. »Ne vidim kakve...«
»Ne, nisam to htio reći.« Ustane i priđe kaminu. Okrene se prema prozoru iznad
ugrađenih ormarića. Imam osjećaj da me ne želi gledati dok govori. »Htio sam reći«,
kaže, »svi mi smo ga ubili.« Okrene se i pogleda me u oči.
Osjetim žmarce na leđima. »Ne razumijem«, kažem. »O čemu to govoriš?«
Gurne ruke u džepove traperica i pogleda me. »Htio je umrijeti, ali, dakako, to
nije mogao izvesti sam. Zamolio nas je...« Na trenutak zatvori oči, čini mi se da se

~ 256 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

vratio u prošlost. Čekam. Opet otvori oči i pogleda me. »Sjećaš li se onih takozvanim
obiteljskih sastanaka onoga ljeta?«, pita.
Kimnem. Zar sam ih mogla zaboraviti? Ti su mi sastanci omogućili slobodu i
pobunu.
»Znam da si mislila kako razgovaramo o Trevorovim idejama za razvoj Morrison
Ridgea, ali smo na tim sastancima zapravo razgovarali o Grahamu.« Ide prema meni
i sjeda na drugi kraj kauča. »Molio nas je da mu pomognemo da umre«, kaže.
»Najprije smo ga, naravno, pokušali odgovoriti, ali kad nas je uvjerio da uistinu misli
ozbiljno, da će pronaći način s nama ili bez nas, pokušavali smo smisliti kako bismo
mu mogli pomoći. Nije htio da bilo tko bude odgovoran. Ne Nora. Ni nitko drugi.«
Osjećam kako mi krv nestaje iz lica. »Kako... Ne razumijem«, opet kažem.
»Imaš pravo, Nora je nabavila pilule«, kaže, »i znala je što bi trebao uzeti i koliko
ćemo mu dati. Isplanirali smo da mu nitko od nas neće dati dovoljno da ga ubije, ali
će sveukupna količina djelovati.«
»O, Bože«, kažem držeći ruku na ustima i pokušavam ovo probaviti. Namrštim
se. »I ti si... pomagao?«
Kimne. »I Amalia...«, kaže. »Svi, osim tvoje bake, iako je ona znala što se događa
i shvaćala je, ali nije...« Rukom pogladi sijedu kosu. »Pa, uvjeren sam da je to ubrzalo
njezinu smrt«, kaže. »Sjećaš li se kako joj se stanje pogoršalo nakon njegove smrti?«
Sjećam se. Umrla je nekoliko mjeseci nakon tate. Za mene dva uzastopna strašna
gubitka. Sjetim se nonina plača kad sam bila kod nje one noći kad je umro tata. Tada
nisam znala zbog čega plače, a i bila sam previše obuzeta svojim planovima za tu noć
da bih obraćala pažnju. Sada je sve imalo smisla.
»Sudjelovala je samo obitelj?«, pitam. »Na jednom od tih sastanaka vidjela sam i
Janet i Petera.«
»Pomogli su Janet, Peter i Peterova žena Helen.« Nagne se naprijed, držeći ruke
na bedrima i pogled prikovan na meni. »I još nekolicina njegovih bliskih prijatelja«,
kaže. »Trevor isprva nije htio. Bilo mu je jako teško jer bi, kad mu tvoj tata ne bi stajao
na putu, mogao ostvariti svoje planove i pretpostavljam da je zbog toga osjećao
krivnju. Na kraju je pristao. Ni tvoja strina Claudia nije pristala sve do zadnjeg časa.
Onda kad smo svi bili u spavaćoj sobi i kad je vidjela koliko je Graham zahvalan,
odlučila je...«
»Prestani!« Šakama sam prekrila uši. »Ne mogu vjerovati da ste svi vi... samo
tako pristali? Ubiti ga?«
Odmahne glavom. »Svi smo pristali pomoći osobi koju smo voljeli da završi sa
životom koji više nije mogao podnositi.«
Ne želim plakati, ali te me riječi bole. Osjećam kako mi se oči pune suzama.
Spustim ruke na bedra, stisnem šake u pesti. Ja sam bila dio njegova života. Zašto ga
zbog mene nije mogao podnositi? U prsima me steže od tuge. Mislim da se nikad neću
~ 257 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

oporaviti nakon ovoga što sam čula. Odjednom se sjetim onoga dana kad je Dani
čekala u našoj kuhinji na početak jednog sastanka. Razrogačenih očiju pogledam
Russella.
»Dani?«, pitam.
Oklijeva, zatim kimne. »Zaključili su da je dovoljno stara da shvati.«
»S njom kontaktiram«, kažem. »Nikad o tome nije zucnula ni riječ.«
»Naravno da nije«, kaže. »Nitko od nas nikad nije. I nisam trebao ni sada tebi
govoriti, ali...«
»Zašto mi Nora jednostavno nije rekla da su svi bili umiješani, već je sama
podnosila sav moj gnjev?«
»Kako ti je mogla reći?«, pita. »Nije se usudila riskirati i reći bilo kome, najmanje
tebi. Stoga je podnosila sav tvoj gnjev, kako nas ne bi odala. Doduše, to ju je koštalo.
Znala je da te zbog toga gubi i to joj je bilo strašno, ali nije mogla ništa učiniti.« Nagne
glavu kao da me želi bolje pogledati. »Molly, svi smo mi platili danak. Tvoj tata jedino
to nije uzeo u obzir. Iako smo svi mislili da radimo pravu stvar - iz suosjećanja -
svejedno smo osjećali krivnju. Iskreno govoreći, nisam mislio da ću je osjećati. Ja
sam, osim Nore, jedini vidio koliko je tvoj tata patio. Skrivao je to od tebe i većine
ljudi, ali ja sam to gledao, iz dana u dan. Znao sam da je dobro promislio što traži od
nas. Znao sam da, više od svega, želi umrijeti. Pa ipak, kad je bilo gotovo, osjećao sam
krivnju. Bio sam ljut što nije imao drugog izlaza. Bio sam ljut što smo svi stavljeni u
položaj...«
»Da ga ubijete«, dovršim njegovu rečenicu.
Oklijeva. »Da.« Zvuči poraženo.
»U Sjevernoj Karolini nema zastare za ubojstvo«, kažem. Koristim svoj glas
odvjetnice i po prvi put otkako sam ušla u ovu kuću osjećam se na čvrstom terenu.
»Zar se nisi bojao da će se netko slomiti i priznati? Zar se ne bojiš što si mi sada
priznao?«
»Zar bih se trebao bojati?« Upitno podigne obrve.
Oklijevam samo sekundu, zatim odmahnem glavom. Nikad neću reći ono što sam
danas ovdje čula. Nisam sigurna ni hoću li reći Aidanu. Znači da će između nas biti
još jedna tajna, ali mnogo je toga na kocki. Patilo bi previše ljudi.
»Naravno da smo se bojali da će netko od nas reći«, kaže, »ali ta bi osoba
inkriminirala i sebe, jednako kao i nas ostale. Stoga smo računali na šutnju.«
»Kako ste uspjeli nagovoriti liječnika da u smrtovnicu upiše da je umro
prirodnom smrću?«, pitam.
Tužno se nasmiješi. »Bio je Amaliin prijatelj«, odgovara. »Za nju bi bio sve
učinio.«

~ 258 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Sjetim se Nore i teta u našoj kuhinji prije ivanjske zabave. Pričale su o liječniku.
Amaliinu prijatelju. Sigurno je neki šarlatan, rekla je teta Claudia.
Naslonim glavu na naslon kauča, prstima masiram sljepoočnice. »Mislim da sam
u šoku«, kažem.
Nagne se prema meni, smeđe oči su mu suzne. »Molly, to je bio čin iz ljubavi«,
kaže. »Nadam se da to sada shvaćaš. Ispričao sam ti tek sada jer je prekasno da
ispraviš stvari s Amaliom, ali nije prekasno za Noru.« Dodirne mi nadlanicu. »Idi k
njoj, Molly«, kaže. »Idi svojoj majci.«

~ 259 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

59

Morrison Ridge

Nakon odlaska od Russella, vozim izvan grada prema Swannanoi i Morrison

Ridgeu. Vozim planinskim cestama sporije od potrebnog, ganuta onim što sam
saznala. Posjetit ću Noru, ali ne žurim se. Cijeli život pun boli i gnjeva ne nestaje u
nekoliko minuta. Ljuta sam zbog njezine uloge u tatinoj smrti i laži koje su mi rečene.
Ljuta sam jer sam jedina u Morrison Ridgeu bila isključena iz svega i ljuta sam što
sam izgubila oca bez prilike da se s njim oprostim. Svi ostali su imali tu priliku.
Kako se cesta suzuje, drveće je sve gušće, oduzima mi dah. Navikla sam se na
kalifornijske široke vidike. Uznemiruje me to što sam odjednom okružena visokim
drvećem čije lisnate grane tvore zagušljiv tunel oko moga automobila.
Usporim na vijugavoj cesti, tražim mali bijeli znak s crnim natpisom koji
označava ulazak u Morrison Ridge. Prolazim kroz posljednji zavoj i ugledam znak.
Stoji na istom mjestu kao i stari, ali je velik kao velika reklamni pano i stoji na dva
stupa. Izrađen je od starog drva i izgleda rustično, ali očito samo zato da izazove taj
dojam. Pozadina je tamnosmeđa, slova zlatna. MORRISON RIDGE, piše, a na manjoj,
dolje pridodanoj ploči piše IMANJE.
Dani me obavijestila o promjenama u Ridgeu, pa ne znam zašto sam toliko
šokirana, ali jesam. Zaustavim auto na cesti i zurim. Tako je razmetljivo. Ovaj me
znak toliko zastrašuje da se bojim krenuti dalje, ali u retrovizoru ugledam iza sebe
drugi automobil i znam da moram krenuti. Skrenem udesno i začas sam na cesti koju
sam jednom voljela - vijugavoj cesti koja mi je prija bila kao dom. Više je ne
doživljavam tako. Kao prvo, asfaltirana je. I svakako šira. Osjećam se dezorijentirano
dok prolazim kroz lijevi zavoj koji će me dovesti do doma iz djetinjstva. Ne još,
pomislim. Ne još.
Vozim ravno, prema Paklenom brdu. Ovako asfaltirano nije ni izbliza onako
strmo, pa ga unajmljeni automobil savladava bez problema. Stignem na vrh i vidim
da je duž ceste kroz šumu raskrčena pješačka staza. Ugledam nekoliko ljudi na
biciklima. Muškarca kako šeće s psom. Ženu koja gura dječja kolica. Morrison Ridge
je procvao. Ceste koje prije nisu postojale skreću s moje lijeve strane u novo naselje
okruženo gustom šumom. Naselje mi je potpuno novo. Pretpostavljam da su neke
kuće ovdje već gotovo dvadeset godina.

~ 260 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Nastavim vijugavom cestom, prolazim uz goleme kućerine na velikim imanjima.

To me deprimira. Muškarac pere auto na svom prilaznom putu i mahne biciklistici u
prolazu. Sjetim se što je nona rekla kad se žalila na Trevorove planove o razvoju
ovoga kraja: susjedi će nam biti stranci koji ne znaju ništa o Ridgeu i koji za to niti ne
mare. Htjela bih otvoriti prozor i doviknuti tipu na prilazu: Ti ne pripadaš ovdje!, ali
umjesto toga nastavljam voziti vijugavom cestom znajući da sam ja ta kojoj više
nema mjesta u Morrison Ridgeu.
Usporim dok prolazim uz klupu moga djeda, onu na kojoj je davno moj tata
sjedio s Amaliom. Obnovljena je, pomislim. Možda je i sasvim nova, jer je savršeno
istesana i obojena bojom mahagonija. Te noći bila sam sa Stacy Bateman. Nakon
tatine smrti nikad više nisam razgovarala s njom. Nisam je nazvala ni ona nije
nazvala mene, i to je bilo u redu. U mom sjećanju ostala je samo kao velik dio noćne
more toga ljeta. Smeta mi čak i njezino ime. Aidan radi sa ženom koja se zove Stacy i
svaki put kad je spomene, naježi mi se koža. Isto je i s imenom Chris. Kad sam bila
trudna, Aidan je predložio da ga, bude li dječak, nazovemo Christopher. Ni u ludilu.
Čim prođem uz klupu, znam da moram biti u blizini staze za vikendicu. Srce mi
počne brže kucati. Ne osjećam želju da tu kućicu ikad više vidim. Osim toga, uza sve
one promjene u Morrison Ridgeu, čisto sumnjam da je još ondje.
Prolazim uz skretanje za kolibu robova i pitam se tko sada tamo živi, ali zapravo
ne želim znati. Ubrzo ugledam noninu kuću. Zaustavim se ispred nje i zurim u šoku.
Na lijevoj strani kuće raskrčena je šuma, na njezinu mjestu je parkiralište, napola
popunjeno automobilima - većina su mali kombiji. Ispred zgrade od opeke je još
jedan znak od starog smeđeg drva. Zlatnim slovima piše DRUŠTVENI KLUB. Usprkos
zatvorenim prozorima, čujem ciku djece negdje iza zgrade. Sada je tamo sigurno
bazen, pomislim, ili kakvo igralište.
Sirota nona. Krenem dalje. Možda je dobro što je umrla prije svega ovoga.
Promjene u Morrison Ridgeu slomile bi joj srce.
Odlučim da sam dovoljno vidjela. Okrenem se na prilaznom putu i nastavim se
spuštati vijugavom cestom prema svom starom domu. I Nori.
Skoro sam prošišala uz skretanje prema kući u kojoj sam odrasla. Skrenula sam
ulijevo na asfaltiranu cestu koja je ostala uska i okružena gustim drvećem. Doduše,
kad sam ugledala kuću sa svoje lijeve strane, jedva sam je prepoznala. Jednom, u
posljednjih dvadeset godina, Nora je onu prekrasnu nebeskoplavu boju koju sam
obožavala zamijenila žutom bojom maslaca. Kuća lijepo izgleda, ali mi ne sliči na
dom.
Parkiram na prilazu i polako izlazim iz automobila. Ne mogu vidjeti je li Norin
auto parkiran u garaži i ne znam želim li je zateći kod kuće ili ne. Penjem se stubama
na trijem i umjesto naše njihaljke i bijelih stolica, ugledam četiri smeđe drvene
stolice za ljuljanje. Drago mi je. Ne želim se prisjećati uspomena vezanih uz njih.

~ 261 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Nora otvara ulazna vrata prije nego što koraknem na posljednju stubu. Istrči na
trijem i bez riječi povuče me u zagrljaj, pa znam da ju je nazvao Russell i da me čekala.
Po jačini njezina zagrljaja znam da me čekala dvadeset godina. Ne mogu vjerovati da
sam ovdje, u njezinu zagrljaju, a još jučer me u ovo vrijeme pomisao na nju
ispunjavala otrovom.
»Oh, Molly«, šapće u moju kosu. »Vratila si se kući.«
Osjećaji su mi skroz pomiješani. Dvije trećine svoga života krivila sam je za
tatinu smrt. Sada više ne znam koga bih trebala kriviti. Možda nikoga. Možda ovdje
krivnja ne igra nikakvu ulogu.
Ja se prva odmaknem. »Nazvao te Russell?«
Kimne. Primi me za ruku. »Uđi, dušo«, kaže. Glas joj je napet, kao da je morala
skupiti svu snagu kako bi izgovorila ove riječi.
Uđem za njom u dnevnu sobu i kroz velike prozore blagovaonice ugledam onaj
poznati vidik na planine. Vrhovi se jasno vide ispod vedrog plavog neba. Tako lijepo
i tako poznato. Prilazim prozorima, drago mi je što sam barem na trenutak daleko
od Norina pogleda, ali kako se približavam, tako vidim sve više i više krovova u dolini
ispod naše kuće. Rasuli su među gustim drvećem i netko tko ne zna kako je ovdje
prije izgledalo, jedva bi ih primijetio. No meni su trn u oku. Znam da su Nori od
prvotne površine od dvadeset pet ostala samo tri jutra zemlje. Ona je posljednja
zadržala cijelu zemlju, ali valjda, u jednom trenutku, kad mene nije bilo, a preostali
se dio Ridgea razvijao, nije imala razloga da je i dalje posjeduje.
Okrenem se i pogledam je. »Sve se promijenilo«, kažem.
Smiješi se stojeći nasred dnevne sobe, drži ruke na usnama. »Nije te bilo dugo
vremena«, kaže potaknuvši opet moju krivnju. Gleda me. I ja gledam nju i iznenadi
me ono što vidim. Na sebi ima crne tajice, tenisice i plavu majicu ispod sive maje s
kapuljačom. Koža joj je glatka, s jedva pokojom borom, plave su joj oči živahne. Kosu
još uvijek češlja u kratak konjski rep i iste je svijetloplave boje kao i prije. Pamtim je
kao staru i zdepastu, ali sada izgleda mlađe i živahnije nego kad sam bila tinejdžerica.
Da je Grace Kelly doživjela šezdeset petu, izgledala bi baš ovako.
»Molly. Prekrasno izgledaš«, kaže. »Kladim se da si umorna od leta. Hoćeš li malo
ledenog čaja? Ili kave? Skuhala sam cijeli vrč.«
»Kavu, hvala«, kažem. »U avionu sam samo malo spavala.«
Slijedim je u kuhinju. Prostorija je preuređena, potpuno je drukčija od kuhinje iz
moga djetinjstva. Zbog toga mi lakne, iskreno. Ne želim misliti na sve one silne
obroke za velikim stolom i tatu u kolicima dok ga netko hrani. Ormarići su sada bijeli,
s gornjim plohama od kremena i uređajima od nehrđajućeg čelika. Čak je i raspored
drugačiji.
»Još uvijek radiš u ljekarni?«, pitam dok je promatram kako nalijeva kavu u dvije
šalice.
~ 262 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Odmahuje glavom. »Prošle godine otišla sam u mirovinu.« Vadi bočicu mlijeka iz
hladnjaka i stavlja je na stol. »Mislila sam da će mi nedostajati posao, ali sam se
počela baviti raznim hobijima. Tenisom. Jogom. Čitalačkim klubom. Zumbom.«
Nasmiješi mi se. »Molly, ne bi vjerovala koliko toga sada ima ovdje.« Pokaže mi
rukom da sjednem.
Toliko je drugačija nego u mom sjećanju. Ne mogu je zamisliti na terenu za tenis
ni na tečaju joge. A zumbe? Iz nje svakako zrači živahnost.
»Ne sviđa mi se koliko se promijenio Morrison Ridge«, kažem dok sjedam.
Kvadratni stol je mnogo manji od našeg starog stola. Izaberem stolicu najbližu
dnevnoj sobi, mjesto na kojem sam uvijek sjedila dok sam živjela ovdje.
»Sigurno su te šokirale sve te promjene jer si ih vidjela odjedanput«, kaže. »Nije
toliko strašno kad se postupno događaju.« Doda mi šalicu. »Molly, ovo nije loše
mjesto.« Sjedne nasuprot meni. »Zapravo je veoma lijepo, puno dragih ljudi koji žele
samo najbolje za svoje obitelji.«
Razgovaramo o nekim promjenama, pa je pitam za strinu Toni i strica Trevora,
tetu Claudiu i tetka Jima. Uljudno razgovaram, ali nakon nekoliko minuta ona ispruži
ruku. Stavi svoju ruku na moju.
»Molly, stvarno moramo razgovarati«, kaže. Prodorno me gleda. »Moramo
razgovarati o mnogo važnijim stvarima nego o tome koliko se promijenio Morrison
Ridge. Strašno sam uzrujana što ti je Russell ispričao što se stvarno dogodilo.«
»Ja nisam«, kažem i makinalno izvučem svoju ruku ispod njezine. »Nora, morao
je. Još uvijek sam bila strašno ljuta na tebe. I još sam... Ne mogu prevladati... šok zbog
svega toga. Ni gnjev«, dodam.
Kima. »Razumijem.«
»Da sam barem znala istinu.«
»Ne bi se znala s njom nositi, dušo«, kaže. »Ne bi bilo pošteno od nas da smo taj
teret svalili na tebe i još očekivali da ćeš to zadržati za sebe. Bila si jako mlada, tek
četrnaestogodišnjakinja. Jako... zaštićena.« Napeto me gleda. »Nisam sigurna ni
hoćeš li se sada moći nositi s istinom«, kaže. »Možeš li?«
Gledam u šalicu koju držim u šakama na stolu. »Mogu«, kažem. »Barem
pokušavam.«
»Nisi trebala nikad saznati«, kaže. »Bila si... a možda si još uvijek« - čeka da je
pogledam i kad to učinim, tek tada dovrši rečenicu - »nepredvidljiva.«
Odmahnem glavom. »Htjela sam te prijaviti«, kažem. »Samo tebe. Nisam znala
za ostale. Kao tinejdžerica, toliko sam puta sjedila u svojoj sobi u Virginia Dareu i
toliko mi je nedostajao tata i toliko sam krivila tebe i...« Odmahnem glavom. »O, kako
sam te krivila!«, kažem. »Ali svejedno nisam to mogla učiniti. Nisam mogla podići
slušalicu i nazvati policiju. Jer, iako sam te mrzila, pretpostavljam da sam te na neki
način još uvijek voljela.«
~ 263 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Kima glavom. »Znala sam koliko si rastrgana. Koliko si rastrgana morala biti.«
Otpije gutljaj kave, zatim glasno uzdahne. »Nama je to bilo jako teško, Molly.«
Molećivo me gleda, traži od mene da shvatim. »Preklinjao nas je. Nikad nije mnogo
tražio, ali trebala mu je naša pomoć. Rekao je da će prestati jesti i piti ne pomognemo
li mu. Rekao je to sasvim ozbiljno, a takva smrt... izgladnjivanje do smrti i
dehidracija...« Odmahne glavom. »Dugo traje i bolovi su strašni. To bi bilo okrutno.
Znala sam da ga ne bih mogla gledati dok kroz to prolazi. A već je toliko patio da to
ni ti ni ja ne možemo ni zamisliti. Kako smo mu mogli odbiti molbu?«
»Jednu stvar ne razumijem«, polako kažem. »Zašto je toliko silno htio umrijeti.
Nikad nije imao velike bolove. Nemaš bolove od multiple skleroze.«
»O, dušo, imao je velike bolove«, kaže. »Samo ih je skrivao od tebe. No fizička bol
mu nije bila toliko nepodnošljiva. Nju je mogao trpjeti. Mučila ga je jedna druga bol.«
»Kako to misliš?«
Protrlja nadlaktice kroz rukave maje s kapuljačom kao da joj je hladno. »Osjećao
se zatočeno u svom tijelu«, kaže. »Mnogo je toga skrivao od tebe. Već je imao velikih
problema s vidom i nekoliko jutara, kad se probudio, nije mogao govoriti. Hvatala ga
je panika kad je imao napadaje i ostajao bez zraka. Više puta se skoro ugušio dok je
jeo i užasavao se takvog načina umiranja. Gušenja. Bojao se što će mu sljedeće
otkazati. Sposobnost gutanja? Govor? Užasavao se tog nepoznatog. Osjećao se kao da
nestaje bit onoga što je nekada bio i kako ostaje samo njegova patnja. Nije htio tako
umrijeti. Htio je umrijeti onako kako on odredi.«
Ne želim razmišljati o mukama kroz koje je prolazio. Ja ih nisam vidjela.
Pokušavam zamisliti kako bi to bilo gledati ga kako polako vene. Kako ne može
vidjeti ni možda govoriti ni kontrolirati bilo koji dio tijela. Koliko se morao bojati kad
je toliko želio okončati život. Bio je to strah koji nijedna terapija »glumi da si hrabar«
ne bi mogla suzbiti. Strah toliko snažan da je jedino smrt bila spas. Slama mi se srce
na pomisao koliko se bojao.
Pogledam Noru i shvahm da nije ona osoba kakvom sam je smatrala dok sam
odrastala. Pamtim je kao užurbanu. Zabrinutu. No ova Nora je živahna i puna života.
Ova Nora je neopterećena.
»Ponekad sam«, polako kažem, »mislila da si ga ubila kako bi bila slobodna.
Sigurno ti je bilo teško brinuti za njega. Bila si sputana.«
Nije šokirana mojim riječima. Umjesto toga, kima s razumijevanjem. »Još uvijek
to misliš?«, pita.
Odmahnem glavom. »Ne.«
Zavali se u stolicu. »Graham i ja smo mnogo puta razgovarali o tome. Htjela sam
se u potpunosti uvjeriti da jedan od njegovih razloga nije namjera da me oslobodi
tereta.« Pogleda kroz prozor i po prvi put od moga dolaska vidim suze u njenim
očima. »Molly, toliko sam ga voljela«, kaže i opet me pogleda. »Nisam ga htjela
~ 264 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

izgubiti, bez obzira koliko je bilo teško boriti se s bolešću. Uvjerio me da ne želi
umrijeti zato da mi olakša život.« Polako okreće šalicu u rukama.
Vratim se u to ljeto. »Toga ljeta pokušavala sam usrećiti tatu«, kažem. »I mislila
sam da sam uspjela. Većinom je izgledao jako zadovoljno.«
»Molly, ti si ga uvijek usrećivala.« Nasmiješi se. »Bila si ono najbolje u njegovu
životu, obožavao te. Ali, hoćeš istinu?«, doda. »Tog je ljeta bio sretan najviše zato što
smo mu rekli da ćemo mu pomoći. Bio je sretan jer je napokon pronašao izlaz.«
»O, Bože«, kažem. »Stvarno?«
Kima. »Stvarno.« Ustane, uzme vrč s kavom s ormarića i dolijeva je u moju šalicu.
»Dakle«, kaže sasvim drukčijim glasom, »ne znam ništa o tvom životu. Gotovo ništa.
Znam da si povremeno u kontaktu s Dani, ali pretpostavljam da si joj rekla kako nam
ništa ne smije govoriti o tebi i ona je jako dobro čuvala tvoju privatnost. Želim znati
sve.« Opet sjedne. »Kakvim se poslom baviš? Jesi li udana? Imaš li djece?«
Kažem joj da živim u San Diegu. Pričam joj o Aidanu i svom poslu. I zatim joj
kažem nešto za što vjerujem da će jedino ona shvatiti na način na koji to ne može
nitko drugi u mom životu.
»Imala sam histerektomiju i ne mogu imati djecu«, kažem.
Na licu joj se pojavi suosjećanje. »Oh, dušo«, kaže.
»I zato smo sada u postupku posvajanja bebe, a ja sam skroz isprepadana.«
Zagleda se u moje lice, pokušava shvatiti. »Čega se bojiš?«, pita.
»Svega«, odgovaram. »Dijete bi se trebalo roditi za mjesec dana. Cura - zove se
Sienna - jako je draga, ali se može predomisliti u svakom času prije završetka
postupka posvajanja. Toga se bojim. I bojim se... radi se o otvorenom posvajanju, tako
da će Sienna biti dio djetetova života, a ja...« Ostajem bez glasa. Pogledam je, smiješi
se.
»Pa«, kaže, »u tome imam malo iskustva.«
»Znam.« Uzvratim joj osmijeh.
»Ali pretpostavljam da tvoj muž... Aidan, je li tako?«
Kimnem.
»Pretpostavljam da Aidan nije otac djeteta i da Sienna nije njegova bivša
ljubavnica.«
Trgnem se. »Sigurno ti je bilo teško.«
»Nije bilo lako«, priznaje.
»Nije«, kažem. »Aidan nije djetetov otac.« Nagnem se naprijed, sad ja stavljam
ruku na njezinu. »Nora, kako si to uspjela? Kako si izdržala? Kako si me uspjela dijeliti
sa ženom koju je tvoj muž nekoć volio?«

~ 265 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Stavi svoju ruku na moju. Topla je od šalice kave. »Oh, Molly«, kaže i sada prvi
put vidim bore na njezinu licu. Na čelu. Između obrva. »To je bila najteža stvar koju
sam ikada morala napraviti.«
»Kako je bilo?«, pitam.
Opet se zavali u stolicu. Gleda me kao da me, otkako sam ušla u kuću, prvi put
stvarno vidi. Smiješi se. »Voljela sam te«, kaže. »Obožavala sam te. Bila sam tvoja
majka. Bila mi je potpuno jasna moja uloga u tvom životu. Ja sam morala bih ona koja
će te disciplinirati i postaviti pravila. Amalia nije morala brinuti o tome. Nije morala
brinuti hoćeš li bih odjevena ni spremati ti tri obroka dnevno. Nije morala paziti na
tvoju sigurnost ili te učiti pravim odlukama ili ti pomagati da odrasteš u odgovornu
i sposobnu osobu.«
»Bila je jako... tolerantna«, kažem. Nisam sigurna je li to prava riječ.
»Zavidjela sam joj«, kaže. »Priznajem. Znala sam da me tvoj otac voli i da mi je
vjeran, ali sam isto tako znala da će Amalia uvijek imati mjesto u njegovu srcu. A
zatim, kako si odrastala, bilo je očito da ga ima i u tvojem.«
Čujem bol u njezinu glasu. Osjećam ga.
»Čak sam se pitala«, nastavlja, »kad si prekinula svaku vezu sa mnom, jesi li još
uvijek s njom u kontaktu. Je li postala tvoja...«
»Nije«, kažem. »Ne. Uopće nije.«
»Sada to znam«, kaže. »Dani mi je rekla da si prekinula vezu sa svima.«
Kimnem.
»Znala sam da ti je Amalia mnogo zabavnija od mene«, kaže uz kiseli osmijeh,
»ali Graham je govorio: ‘Nora, to nije natjecanje u popularnosti’, tako da sam na kraju
to prihvatila. Znala sam da ti moram biti majka, a ne prijateljica. Ako me to koštalo
dijela tvoje ljubavi, neka je.«
»Ponekad mi se činilo kao da me ne voliš dovoljno.« Osjećam se nelagodno što
joj to govorim, ali napokon jedna drugoj razgolićujemo dušu. Napokon govorimo
istinu. Sjetim se kako mi je tata stalno govorio da moram naučiti razgovarati s
Norom. Htio je da s njom vodim duboke i značajne razgovore. Tata, to se upravo sada
događa, pomislim. Napokon. »Mislila sam da je uzrok to što nisam bila tvoja kći -
biološka. I brinem se da ću i ja osjećati isto prema djetetu koje...«
»Stvarno?« Izgleda povrijeđeno. »Oh, Molly. Žao mi je što si to mislila o mom
ponašanju. Znam da nisam baš najtoplija osoba na svijetu.« Žalosno se nasmiješi. »Ali
u svoju obranu mogu reći da sam bila pod velikim stresom, radila sam puno radno
vrijeme i brinula o tebi i tvom ocu.«
Kimnem. Tek sada vidim koliki je teret bio na njenim ramenima. Tek sada mogu
zamisliti koliko joj je bilo teško brinuti o svemu.

~ 266 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Reći ću ti kako će to biti.« Sada se istinski smiješi. »Držat ćeš tu bebu u naručju
i ispunit ćeš se tolikom ljubavlju kakvu ne možeš ni zamisliti. Odmah ćeš postati
njezina zaštitnica i hraniteljica. Odmah ćeš postati njezina majka.«
»I ti si to isto osjećala prema meni?«, pitam.
»Jesam, dušo«, kaže. »Da budem iskrena? Nisam to htjela osjećati. Bila sam
šokirana što postojiš i povrijeđena načinom na koji si ušla u naš život... pa, nisam bila
baš previše sretna, kao što možeš i pretpostaviti.« Odmahuje glavom. »Ali točno se
sjećam kako sam te jedne ljetne večeri ljuljala na trijemu. Držala sam te na krilu i
pokušavala te uspavati. I tada se odjednom dogodilo. Preplavila me ljubav. Poput
vala. Poput tsunamija. Oduzela mi je dah. I tada si postala moja, od toga trenutka.«
Ustane, nagne se i zagrli me. »Tako mi je drago što si ovdje«, kaže. »Toliko te
volim, Molly. Uvijek sam te voljela i uvijek ću te voljeti.«
I ja grlim nju i osjećam smanjenje pritiska u prsima. Kao da, prvi put u dvadeset
četiri godine, mogu disati punim plućima. Tek sada vidim koliko sam naškodila
samoj sebi kad sam pobjegla iz Morrison Ridgea. Izbacivši iz svoga života sve one
koje sam voljela, uskratila sam samoj sebi ljubav.

Otkazujem rezervaciju u hotelu i iz unajmljenog automobila nosim kovčeg u

kuću. Nora mi kaže da je moju sobu na katu prije mnogo godina preuredila u sobu za
šivanje, zato ću odsjesti u gostinskoj sobi - staroj Russellovoj sobi.
Naručimo dostavu iz kineskog restorana, pa sjednemo na gornju stubu na
trijemu i jedemo iz kartona dok Nora priča o promjenama u Morrison Ridgeu.
»Još uvijek ne razumijem jednu stvar o tati«, kažem dok jedemo i općenito
čavrljamo.
»Što?«, pita.
»Mislim da bih, bez obzira koliko mi bude teško, htjela ostati živa radi svoga
djeteta«, kažem. »Htjela bih je gledati kako izrasta u dobru osobu. Kako se udaje.
Kako zasniva vlastitu obitelj. Ne razumijem kako... ako me volio, kako me mogao
napustiti na onakav način?« Ražalostim se zbog ovoga što govorim, ali suza više
nema. Sada sam samo znatiželjna, samo želim shvatiti. »Zašto zbog mene nije ostao
živ?«
»Molly, on je to svakako želio«, kaže. »Izjedalo ga je to što neće biti prisutan u
tvom životu, zbog toga je izdržao dulje nego što je htio.« Odgrize brokulu, čekam dok
je ne proguta. »Uvijek je mislio na tebe, to mi možeš vjerovati«, kaže. »Čak je i na
kraju mislio na tebe. Sjećaš se pisma? Ne sjećam se točno što je u njemu napisao, ali
mu je bilo veoma važno da ga dobiješ i da ga po njemu pamtiš. Jesi li ga sačuvala?«
Namrštim se. »Kakvo pismo?« Ne sjećam se da sam dobila nikakvo tatino pismo.
»Pismo iz vikendice«, kaže. »Bilo je u tvom tajnom skrovištu. Sjećaš se?«
Pokušavam se sjetiti. »Ne znam o čemu govoriš«, kažem.
~ 267 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Oh, Molly.« Problijedi i odlaže karton na pod. »Molim te, nemoj mi reći da ga
nisi dobila! Bio je siguran da hoćeš.«
»Sjetila bih se njegova pisma. Uostalom, kako ga je mogao napisati?«
»Ja sam ga otipkala«, kaže. »Onoga dana prije smrti natjerao me da ga natipkam
i stavim u tvoje skrovište u vikendici, u onu rupu iza kamena. Znao je da ćeš ga ondje
naći. Jesi li sigurna...«
»Nikad se više nisam vratila u vikendicu«, kažem i odložim svoj karton. Sada joj
mogu reći kako je vikendica u mojoj glavi neraskidivo povezana s Chrisom i seksom
i mojom pobunom i tatinom smrću. Godinama nakon tatine smrti povraćalo mi se i
od same pomisli na vikendicu.
Nora stavi ruke na obraze. »Oh, osjećam se grozno! Rekao mi je kako uvijek
spremaš stvari u to malo skrovište. Bio je uvjeren da ćeš naći pismo.« Duboko diše i
nagne se prema meni. »Pitam se je li još uvijek tamo?«, kaže gotovo šapatom. »Da
nije još uvijek tamo?«
Jedva je čujem. Tatino pismo! Želim ga pročitati. Želim ga dodirnuti. »Je li
vikendica još uvijek tamo?«
»Pa... da budem iskrena, ne znam. Ali mislim da bi trebala pogledati.«
»Što je u njemu napisao?«
Odmahuje glavom. »Bilo je to davno. Stvarno se ne sjećam. Znam samo da je to
bio njegov način da se oprosti od tebe.«
»Moram pogledati je li još tamo.« Zatvorim karton i ustajem. Od tatine smrti
prošle su dvadeset četiri godine, ali više ne mogu čekati ni sekundu. Još jedna
sekunda bila bi preduga.
»Hoćeš li da idem s tobom?«, pita me.
Oklijevam. Nema šanse da mi bude za vratom. Ovo moram učiniti sama.
Pogledam je. »Ako ti ne smeta, više bih voljela sama putovati tom cestom
uspomena«, kažem ispričavajući se.
»Naravno.« Smiješi se. »Uzmi moj bicikl. Iza kuće je. Tamo više nema mjesta za
parkiranje automobila.«

***
Nalazim njezin bicikl naslonjen na stražnji trijem. S volana visi kaciga, pa je
uzmem i stavim na glavu. U posljednje vrijeme, dok smo Aidan i ja vozili naše bicikle,
često sam se sjećala kako sam bez kacige vozila bicikl cijelim Morrison Ridgeom.
Imala sam sreću što sam ostala živa. Naša kći će nositi kacigu. Zamišljam je s
pomoćnim kotačima, uzbuđenu zbog njezina prvog bicikla. Voljet ću tu malu curicu,
pomislim. Voljet ću je silno, snagom kakvu ima tsunami.

~ 268 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Nasmiješim se na tu se pomisao dok vozim našom stazom okruženom drvećem

i skrećem na vijugavu cestu. Na trenutak se zabrinem da ću se isticati na biciklu.
Možda će me vidjeti moji rođaci i onda ću morati razgovarati s njima. No na cesti ima
još nekoliko biciklista. Neću privući ničiju pažnju.
Pakleno brdo više ne zastrašuje, čak ni ovako na biciklu. Iako sam zadihana, ne
moram sići i gurati bicikl uzbrdo. Ravnomjerno okrećem pedale, prolazim uz neke
nove ceste i skretanje prema kući strica Trevora i strine Toni, stižem do djedove
klupe. Silazim s bicikla, zatim hodam, tražim puteljak koji vodi do vikendice. Staza
očito više ne postoji. Svejedno na biciklu zaobilazim jedan grm i ulazim u šumu na
mjestu gdje je nekoć bio puteljak, pa naslonim bicikl na stablo. Zatim pješke krenem
dalje, nadam se, u pravom smjeru.
Nakon nekoliko minuta uvjerena sam da sam zalutala. Zar više nema vikendice?
Velike su šanse, pa se pripremam na razočaranje. Hodam dalje, miris šume toliko mi
je poznat, dirne me u srce. Korov mi se zapliće o noge, pomislim kako sam trebala
nekako označiti stazu da se znam vratiti. Trenutak stojim, osluškujem. Čujem potok.
Ne vidim ga od sveg tog raslinja, ali blizu je. Škiljim kroz zelenilo, tražim kamene
zidove. Nema je, pomislim. Tada shvatim da je točno ispred mene, zarasla u japansku
djetelinu s jedne strane i bršljan s druge. Na vrhu krova djetelina je isprepletena s
bršljanom, prekriva prozore i zastire ulazna vrata. Dugo vremena nitko nije bio
ovdje. Zaboli me srce. Ne znam zbog čega ovo radim samoj sebi. Pismo, pomislim.
Molim te, neka bude tamo.
Probijam se kroz bršljan do ulaznih vrata. Penjačice su poput oklopa koji moram
probiti. Napokon uspijevam uhvatiti kvaku, ali vrata se ne miču. Šarke su zahrđale,
pa moram drmati kvaku i lupati po drvu kako bi vrata popustila. Srce mi ubrzano
tuče. Uz jedva čujnu škripu, vrata se odjednom otvore, kao da su napokon odlučila
pustiti me unutra. Zapahne me miris vlage, osjetim mučninu. Duboko udahnem,
skupljam hrabrost i uđem unutra.
U posljednje dvadeset četiri godine netko je ispraznio vikendicu, ostala je samo
ljuštura mjesta koje sam poznavala. Pokućstva nema, osim dviju starih kuhinjskih
stolica uz jedan od kamenih zidova. Nema kreveta ni komode. Nema mikrovalne ni
stola. Sudoper je još tu, ali kad otvorim slavinu, nema vode. Kameni zidovi su goli.
Pitam se tko je skinuo moje postere. Netko tko me pozna ili neki stranac? Pogledam
zid ispod kojeg je stajao jedan krevet. Lažni kamen je na svome mjestu. Srce mi tuče
dok dovlačim jednu stolicu i isprobavam hoće li izdržati moju težinu. Popnem se na
nju. Uhvatim lažni kamen i bez problema ga skinem sa zida.
Skrovište je u razini mojih očiju, pa na svjetlu koje dopire kroz otvorena vrata
vidim malu staklenu pticu koju mi je poklonila Nora. Staru kutiju cigareta.
Fotografiju sedamnaestogodišnjaka. Zinem kad je uzmem i pogledam. Tako je mlad.
Dečko koji će u mojim mislima zauvijek biti povezan s najgorom noći u mom životu
bio je tek klinac. Dječarac. S jamicama na obrazima. Sve ove godine pridavala sam
~ 269 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

mu - i samoj vikendici - veliku moć nada mnom. Bio je tek dijete, a ja još veće. Osjećam
knedlu u grlu. Bila sam tako mlada. Tako nevina i naivna. Tako zbrkana.
Vraćam sliku na njezino mjesto i popnem se na prste, nadajući se da ću vidjeti
omotnicu. Umjesto nje ugledam malu papirnatu vrećicu. Iako su prošla dva i pol
desetljeća otkako sam posljednji put vidjela takve male bijele vrećice, odmah se
sjetim da je takve Nora koristila u ljekarni. Izvučem je van, zavirim unutra i ugledam
presavijen list papira... i ametist.

~ 270 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

60

Najdraža Molly,
Kad pronađeš ovo pismo, znat ćeš da sam mrtav. Već se dugo vremena ne osjećam
dobro, pa sam zamolio mamu da ti ostavi ovo pismo kad mene više ne bude. Ali nikako
ne mogu otići s ovoga svijeta, a da se ne oprostim s meni najdražom osobom. To si ti,
ljubavi.
Onoga dana kad si stigla u Morrison Ridge moj se život promijenio nabolje. Dijete
sve mijenja. Jednoga dana to ćeš i sama otkriti.
Znam da si u posljednje vrijeme bila potresena kad si saznala kako tvoj dolazak - i
odnos tvoje majke i Amalie - nisu bili onoliko idilični kao što smo ti govorili. Svi smo mi
ljudi i zato uvijek nešto moramo zaribati. No rezime svega je da su te veoma voljele
dvije majke. U to nikad ne smiješ posumnjati. Vjeruj mi, dušo: nijedna se nije pretvarala
da te voli.
Budući da mene više nema da ti osobno dajem savjete, dat ću ti ih ovako. Neću ti
reći da slušaš majku, to i sama znaš. Ona je uvijek mislila samo na tvoje dobro. Možda
se ne slažeš s njezinim pravilima, ali sve to radi kako bi ti bila zaštićena i sretna. Molim
te, slušaj je.
U posljednje vrijeme isprobavala si svoja krila. Jednoga dana bit ćeš dovoljno
snažna da odletiš daleko, ali se sada još neko vrijeme moraš držati gnijezda. Htio bih
da nađeš nekoga tko će te voljeti jednako kao i ja. Nemoj pristati na manje i ne srljaj.
Onaj pravi će te nasmijavati i cijeniti tvoje mišljenje, ponašat će se prema tebi kao
prema sebi ravnoj i nikad neće tražiti više od onoga što si mu voljna dati. On je tu
negdje, Molly, ali ga još nisi upoznala. U to sam sasvim siguran.
Ti si jedinstvena djevojčica i znam da ćeš postati jedinstvena žena. Mislim da ćeš
biti dobra psihologinja, odlučiš li se time baviti. Dirnula si me kad si rekla da ćeš možda
izabrati taj put.
Dušo, znam da ćeš žaliti za mnom, ali nemoj žalovati predugo, u redu? Ne bojim se
i jedva sam dočekao ovo putovanje. Radujem se što ću biti na mjestu gdje mi neće
trebati ovo staro tijelo, gdje nema boli ni straha. Ja to mjesto zamišljam kao mjesto
potpune slobode, kao neku vrstu vožnje žičarom. Sviđa mi se pomisao da ću te moći
gledati s tih visina.
Molly, cijeni svoju obitelj. Da, ona je složena mješavina različitih osobnosti, ali svi
te oni vole. Jednom ćeš shvatiti da svi potječu iz disfunkcionalnih obitelji. Nema
drukčijih. Jednoga dana imat ćeš vlastitu obitelj i bit će luda, zbrkana i puna ljubavi.
Unaprijed se veoma radujem što ću vas promatrati.

~ 271 ~
KNJIGOTEKA
daša&bocca

Veoma te voli,
tata.

~ 272 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

61

Dugo vremena sjedim u vikendici, čvrsto držeći ametist. Pismo sam pročitala
deset puta. Možda i više. Držim ga na bedru, natopljeno je suzama. Dala bih sve samo
da mogu razgovarati s tatom. Rekla bih mu da sam odvjetnica i kako sam počela
misliti da sam pogriješila u izboru zanimanja. Rekla bih mu kako, poput Nore, ni ja
ne mogu imati vlastitu djecu te da ćemo možda ubrzo dobiti bebu. I rekla bih mu
kako ću - jednako kao i Nora - svim svojim srcem voljeti to dijete.
Izgubila sam pojam o vremenu. Dok se vraćam kroz šumu, nadam se da se Nora
nije zabrinula za mene. Nemam pojma koliko sam dugo sjedila u vikendici. Dovoljno
dugo da me savlada umor od leta. Pronalazim bicikl i počinjem se vraćati vijugavom
cestom. Brzo okrećem pedale, želim se vratiti Nori. Želim pokazati pismo nekome
tko će točno razumjeti kako se osjećam.

Sjedimo jedna do druge na kauču i čitamo pismo. Plačemo, obje. Utihnemo. I ona
je sigurno emocionalno iscrpljena kao i ja.
»Nisi ostala do kraja komemoracije, koliko se sjećam«, kaže mi nakon nekog
vremena.
Sjetim se svoga bijega iz paviljona. Sjetim se kako sam htjela pobjeći od boli.
»Previše me potreslo«, kažem.
»Blago rečeno«, kaže, a ja kimnem.
Uzdahne i nježno dodirne pismo na svom bedru. »Bila je to katarza za one koji
su ostali«, kaže. »No ti nisi bila tamo.«
»Sada je gotovo«, kažem ravnodušno slegnuvši ramenima. »Bilo je to davno.«
Stavi pismo na moje krilo i ustane. Pogleda me smiješeći se. Smiješi se usprkos
suzama u očima.
»Još uvijek plešeš?«, pita. »Sjećam se kako si znala plesati po cijeloj kući. Nisi
mogla biti na miru.«
»Više ne«, odgovaram. Prestala sam plesati kad je tata umro. Nakon toga ni moje
tijelo ni duh nisu bili dovoljno rasterećeni za ples. »Aidan voli glazbu, ali nije neki
osobiti plesač«, dodam.
»Ionako ne bi plesala na komemoraciji«, kaže. »U potpunosti sam te shvaćala«,
brzo doda. »Znala sam da nisi spremna.«
Odmahnem glavom. »Ne, uopće nisam bila spremna.«
»A sada?«, pita.
»Što sada?«
~ 273 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Jesi li sada spremna?« Ustane i priđe ugrađenoj polici s knjigama i CD playerom.

Vidim kako prstima prelazi po hrptovima CD-a. »Evo ga«, kaže i izvlači jedan. Otvara
ga i vadi presavijeni list papira iz kutije. Treba mi samo trenutak da shvatim.
»Oh, ne.« Ustanem i ustuknem.
»Izvoli.« Pruži mi presavijeni papir i ja ga nevoljko uzmem. Gledam je kako vadi
CD iz prozirne plastične kutije i stavlja ga u player. Drhtavim rukama držim papir
dok se Nora saginje i odvezuje tenisice. Pogleda me. »Izravnaj ga, dušo«, kaže.
Izravnam papir grizući usnu. Bojim se ugledati riječi koje sam tako davno
natipkala. Pretvarajte se da plešete.
Iz zvučnika se odjednom zaori »Footloose«. Nora izuje tenisice, uzme papir iz
mojih ruku i stavlja ga na stol. Uzima me za ruku i povlači na sredinu dnevne sobe.
Nasmiješi se, pa se nasmiješim i ja. Ali kad počne plesati, ja ne mogu. Jednostavno ne
mogu.
Sjetim se kako mi je tata jednom rekao da je, ne oprostiš li nekome, to jednako
plesu s olovnim teretom na ramenima. Upravo tako se osjećam. Taj teški teret me
pritišće. Je li znao da će mi jednoga dana trebati te riječi kako bih oprostila njemu?
Kako bih oprostila svim ljudima koje sam voljela? Je li znao da će mi pomoći da
oprostim sebi? Znam da je upravo sada vrijeme za odbacivanje toga tereta.
»Molly, moraš se samo pretvarati«, kaže Nora. Velikom lakoćom i živahnošću za
koju sam mislila da je uopće ne posjeduje, kreće se u ritmu.
I ja uhvatim ritam i počnem plesati, moji mišići pamte kakao sam se znala vrtjeti
i ljuljati na ovu pjesmu na kraju svojih satova plesa kod Amalie. Osjećam se
nezgrapno, izvodim isforsirane pokrete dok se pretvaram da osjećam ritam. Ipak,
nastavljam dalje, držim ruke u zraku i plešem, plešem, plešem. Vidim Noru - svoju
majku - kako se vrti u krug. Plava kosa ispala joj je iz konjskog repa, vezice kapuljače
vijore oko njezinih ramena. U glavi čujem njezin glas - vratila si se kući - i negdje na
sredini pjesme, kad mi noge postanu lagane kao i srce, znam da se više ne pretvaram.

Sat vremena kasnije vješam svoju odjeću u ormar u Russellovoj staroj sobi, kad
začujem visoki zvižduk koji označava da sam na mobitelu dobila poruku. Izvadim
mobitel iz torbice i dodirnem zaslon. Aidan.

Sienna je u bolnici. Pokušavaju zaustaviti trudove. Možeš li se vratiti kući?

~ 274 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

62

San Diego

Sjedim pokraj Aidana u čekaonici rodilišta. On sjedi u ovoj velikoj i relativno

praznoj prostoriji već dan i pol, dok sam ja ovdje samo nekoliko sati, ali mislim da
još nikad u životu nisam bila toliko umorna. U posljednji trenutak našla sam let od
Ashevillea do San Diega, ali sam četiri puta presjedala, putovala dvadeset dva sata i
potrošila prilično novca. No ovdje sam. Sienna ima trudove, gotovo četiri tjedna
prerano.
Sienna je više umorna od tebe, govorim samoj sebi. Ne bih se smjela žaliti.
Od moga dolaska Ginger je dvaput došla u čekaonicu i izvijestila nas o stanju.
Svaki put Aidan je stisnuo moju ruku i svaki put je Ginger izgledala potpuno
izbezumljeno. Zadnji put je plakala.
»Psuje sve i svakoga i zamalo je udarila medicinsku sestru.« Sjedne do Aidana,
krši ruke u krilu. »Rekla mi je da se nosim iz sobe.« Drhtavom rukom pritišće
sljepoočnicu. »Nikad prije nije tako razgovarala sa mnom.«
Kad dođe treći put, na licu joj je širok osmijeh. Odmah skočim na noge. »Beba?«,
pitam.
Odmahne glavom. »Ne«, kaže. »Epiduralna. Sada je opet ona stara.« Stoji uz moju
stolicu, ne sjeda. »Odmara se«, kaže. »Skočit ću u kantinu nešto gricnuti. Htjela bi da
vi budete s njom.« Pogleda me, zatim Aidana. »Oboje.«
Pitam se je li dobro čula Siennu.
»Rekla je da ne želi da mi budemo u rađaonici«, kažem. Toliko se bojim uzrujati
Siennu.
»Želi da uđete«, uvjerava nas Ginger. Još uvijek se smiješi. »Ne brinite«, dodaje,
»zna što govori.«

Siennu nalazimo smirenu i nasmiješenu. Glava joj je naslonjena na podignuto

uzglavlje, na trbuhu joj je otvoren časopis People. »Kako je bilo gadno!«, kaže dok
Aidan i ja nelagodno stojimo pokraj njezina kreveta. »Osjećala sam poriv za
ubijanjem.« Zadrhti. »Sva sreća da nisam imala nikakvo oružje.« Zatim se nasmije.
Izgleda sretno sada kad su bolovi čudesno nestali. »Morat ću svima koji su bili u ovoj
sobi napisati pisma isprike.«

~ 275 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Sigurna sam da su na to navikli«, kažem.

»Pogledajte moj trbuh«, kaže i odmakne časopis da ispod tanke spavaćice
možemo vidjeti golemi trbuh. »Možete vidjeti kontrakcije.«
Vidim ih. Vidim ih i na monitoru i na njezinu trbuhu ispod spavaćice, a ona ih
ipak očito ne osjeća. »Oho«, kažem. Namjeravala sam izbjeći epiduralnu kad sam
trebala roditi Saru, ali mi je drago što ju je Sienna uzela. Ne želim da pati više nego
što mora.
»Sada ne osjećam ništa«, kaže. »A prije sam skoro poludjela od boli.«
»Drago mi je što te ne boli«, kažem i dodirnem joj ruku.
Sjedimo s njom oko sat vremena. Aidan odlazi u bolničku trgovinu i kupuje joj
još časopisa. Ja donesem komadiće leda i to je otprilike sve što mogu učiniti. Osjećam
se bespomoćno. Ginger se vrati i nervozno korača.
»I ja sam dobila epiduralnu kad sam rađala Siennu«, govori nam, »ali mi je
umrtvila samo jednu stranu tijela. To je bilo zabavno«, sarkastično dodaje.
Nakon nekog vremena ulazi medicinska sestra i, nakon što Aidan izađe iz sobe,
pregleda Siennu. »Spremna si«, kaže sestra.
»Spremna?« Sienna se okrene prema meni, kao da ja znam sve o tim stvarima.
»Za što?«
Sestra izviri iz sobe i čujem kako nekome govori: »Dovedi doktora Singha.«
Vraća se do Siennina kreveta. »Osjećaš li pritisak?«, pita.
»Ne«, odgovara Sienna. »Ne osjećam ništa.« Monitor pišti od trudova. Nadam se
da će osjetiti potrebu za tiskanjem. Znam da epiduralna može sve usporiti.
Uđe doktor Singh. »Čujem da beba želi van.« Nasmiješi se Sienni. »Jesi li spremna
za tiskanje?«
Morali bismo otići, pomislim. Aidan se vratio, ali se povukao u jedan kut sobe.
Ne znam je li zbog toga kako bi Sienni omogućio privatnost ili iz čistog užasa. Bilo
ovako ili onako, mislim da je vrijeme da odemo. Stavim ruku na Siennino rame.
»Aidan i ja bit ćemo u čekaonici«, kaže, ali me ona zgrabi za ruku.
»Ne!«, kaže. »Želim da ostanete ovdje!«
Pogledam Ginger, a ona se nasmiješi i slegne ramenima. »Ona je šefica«, kaže.
Siennine umrtvljene noge podivljaju, a na krevetu nema držača za noge. Ginger
drži jednu njezinu nogu, a medicinska sestra drugu. Osjećam se izuzetno počašćeno
jer sam jedina uz njezinu glavu. Doktor Singh joj kaže da za vrijeme svakoga truda
tri puta tiska. Čvrsto mi stišće ruku dok tiska. Vidim da joj je teško, gotovo nemoguće,
bez prirodnog instinkta za tiskanjem, ali ustraje. Držimo je Ginger, sestra i ja, dok
sobom odjekuje Tiskaj! Tiskaj! Tiskaj! Aidan je iz svoga kuta mudro savjetuje da
izdrži. Pogledam ga svako toliko, a on mi se slabašno i ohrabrujuće nasmiješi.
»Izvrsno. Izvrsno«, mrmlja doktor Singh i tada napokon kaže: »Vidi se glava.«

~ 276 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

»Omojbože, omojbože!«, kaže Sienna, zatim me pogleda u oči. »Što se događa,

Molly? Idi pogledaj i reci mi što se događa!«
Svjesno ili nesvjesno govori mi da gledam kako njezina beba - ili moja? - dolazi
na svijet. Ginger je tamo, drži joj nogu, sve vidi. Ona bi joj mogla reći što se događa.
No Sienna je zatražila da ja pogledam.
Ginger mi se nasmiješi, iako je na rubu plača. »Dođite vidjeti«, kaže.
Premjestim se uz uznožje kreveta i stojim pokraj liječnika dok joj govori da opet
tiska. Iako znam što ću vidjeti, svejedno zinem od čuda kad bebina glava izađe iz
Siennina tijela. »Glava joj je vani, Sienna!«, kažem. Ne mogu obuzdati uzbuđenje u
glasu. »Ima masu kose!«
Doktor Singh čisti bebina usta i nos. Beba se okrene i vidim njezine sitne crte
lica, naborano čelo. Pojave se i njezina ramena i odjednom plače u rukama doktora
Singha.
»Izvrsno obavljeno«, kaže liječnik Sienni. Zatim podigne glavu i pogleda sve u
sobi. »Želi li netko prerezati pupčanu vrpcu?«, pita.
»Njezin tata«, kaže Sienna. Jako se trese, pa načas pomislim da je sišla s uma jer
zamišlja da je Dillon u sobi. Tada shvatim i pogledam kut u kojem stoji Aidan. Na licu
mu je izraz potpunog šoka, ali čini se da je skupio hrabrost jer hoda prema nama.
Ponosna sam na njega jer se sjetio dodirnuti Siennino rame prolazeći uz uzglavlje
kreveta. Priđe bebi koja se sada vrpolji u doktorovim rukama. Aidanu su ruke mirne
dok od sestre uzima škare. Prereže pupčanu vrpcu, sestra brzo obriše bebu krpom,
zatim je stavi na Siennina prsa i tada vidim nešto što nikad neću zaboraviti: Siennin
pogled pun ljubavi prema djetetu. Vezu koja se nikad neće prekinuti. Ja je neću
prekinuti. Ni nitko drugi. Istovremeno sam ganuta i prestrašena i žalosna. Aidan me
pogleda. Mislim da i on osjeća isto. Ginger nas uopće ne gleda. Promatra kćer i unuku.
Saginje se i grli ih obje. Aidan i ja nismo dio toga.
Kad se Ginger uspravi, stavim svoju ruku na Sienninu. »Mi idemo u čekaonicu«,
kažem. Prisiljavam se da ne pogledam bebu. Bojim se da ću početi plakati. »Morala
bi ostati nasamo sa svojom bebom.«
Sienna podigne pogled. U posljednja dva dana je odrasla, sada odjednom izgleda
kao žena, a ne kao djevojka. Na licu joj se vidi zrelost, čuje se i u njezinu glasu.
Zgrabi me za ruku. Još se uvijek trese. »Morate je primiti u ruke«, kaže. »Čim vam
dopuste, primite je, u redu? Želim da zna tko joj je majka.«
Oči mi se napune suzama. »Ti si jedinstvena djevojka«, kažem.
Sienni priđe medicinska sestra. »Moramo provjeriti bebine vitalne znakove i
oprati je«, kaže. »Zato je sada nosimo u sobu za dojenčad. Bude li sve u redu, donijet
ćemo vam je kad se vratite u svoju sobu.« Stavlja bebu u košaru, zatim se nasmiješi
Sienni. »Bit će dolje niz hodnik u sobi za dojenčad«, kaže.

~ 277 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Sienna gleda mene, zatim Aidana. »Idite s njom, može?«, kaže nam. »Molim vas,
ne ostavljajte je samu. Nikad je ne ostavljajte samu.« I zatim brižne u plač.

~ 278 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

POGOVOR

Godinu dana kasnije

Sienna i ja sjedimo na podu moje dnevne sobe, okružene morem ukrasnog

papira, mašni i rođendanskih čestitaka. Presavijamo papir i slažemo ga u vrećice. Da
ja odlučujem, ja bih sve to bacila u smeće, ali Sienna se zgrozi kad sazna što
namjeravam. Ona je manijak za recikliranje. »Zar ne želiš da naš planet bude u
dobrom stanju kad Natalie odraste?«, pita me. I tako smo počele presavijati papir i
spremati ga u vrećice. Radit ćemo to beskonačnosti jer je Natalie Echo James jedno
razmaženo dijete i tog ukrasnog papira ima posvuda.
Natalie sjedi na podu pokraj nas i igra se s mašnom. Nema pojma da je ovo bio
njezin dan, iako je sigurno osjetila da je danas bila zvijezda cijele predstave. Prošlog
je tjedna prohodala, bez da se drži za namještaj ili naše ruke. Većinom hoda na
prstima, očito je jako ponosna na svoje znanje. Svi na zabavi gledali su je kako
klimavo hoda po prostoriji. Naučila je i pljeskati rukama i vikati: »Jaj!« i to je radila
cijelo poslijepodne. Nagradili smo je pljeskanjem i skupnim izvikivanjem: »Jaj!«
Svi su bili ovdje. Aidanovi roditelji. Laurie i njezin muž Tristan, blizanci Kai i
Oliver. Ginger i Sienna. I Nora. Nora nas posjećuje posljednja četiri dana. Sada čujem
njezin glas. U kuhinji je, s Aidanom i Ginger. Navodno tamo pospremaju, ali svako
toliko načujem dijelove njihova razgovora i čini mi se da nisu obavili baš previše
posla. Razgovaraju o nekoj televizijskoj emisiji koju njih troje vole. Čujem kako se
Nora smije. Često se smije. Ne sjećam se da se toliko smijala dok sam ja odrastala.
Onih godina kad je moj tata bio teško bolestan i mnoge godine nakon njegove smrti,
kad sam više bila jedan veliki problem nego njezina kći, moralo joj je bih veoma
teško.
Nagovorila me da nazovem Dani, a ja sam joj umjesto toga poslala e-mail.
Zahvalila sam joj što me potaknula da posjetim Noru i rekla joj da smo se pomirile.
Nisam spomenula ništa o njezinoj ulozi u smrti moga tate jer je nisam htjela
uznemiriti činjenicom kako sada znam što se uistinu dogodilo. Nisam spomenula
ništa o ničijoj ulozi. O tome neću govoriti nikome.
»Ovaj ću zadržati«, kaže Sienna držeći komad ukrasnog papira na zlatne i bijele
pruge. »Jako je lijep.«
»Jest«, složim se.

~ 279 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Sada je maturantica. Vratila se u svijet lijepe odjeće i tuluma vikendom. Uči za

završne ispite i čeka obavijest je li primljena na koji od koledža. Prvih nekoliko
mjeseci nakon Natalieinog rođenja često nas je posjećivala, no posjeti su se
prorijedili kad se vratila starom životu. Pustili smo da ona odredi koliko će biti
prisutna u Natalieinu životu.
Zagledala se u jednog dečka iz škole, pa kad razgovaram s njom, sada je on,
umjesto Natalie, glavna tema. Tako i treba biti, mislim. Sretna sam što se vratila svom
prijašnjem životu, iako znam da joj nije uvijek lako.
»Toliko se razlikujem od svojih prijatelja«, lamentirala je prije nekoliko tjedana
kad smo zajedno izašle na ručak. »Previše sam se promijenila da bih se ponovno
uklopila. Zabavljam se i sve to, ali moji prijatelji nikad neće stvarno razumjeti kroz
što sam prošla«, kaže.
Na zabavi je održala zdravicu. Sjedili smo u dnevnoj sobi i jeli tortu kad je u zrak
podigla svoju čašu s kolom.
»Htjela bih nešto reći«, rekla je. Svi su utihnuli. Nora je podigla Natalie u krilo,
čak su se i Kai i Oliver prestali igrati autićima i pogledali je. »Točno prije godinu dana,
kad je rođena Natalie«, nastavila je, »to je bio ujedno i najbolji i najgori dan u mom
životu.« Pogledala je Natalie i nasmiješila se. »Napokon sam vidjela, držala i voljela
svoju bebu. A tada sam je izgubila. No nisam stvarno, zar ne?« Pogledala je Aidana i
mene. »Na neki način, dobila sam mnogo više nego što sam izgubila.«
Dok je govorila, Aidan me zagrlio. Naš najbolji dan bio je za Siennu najgori. To
nikad neću zaboraviti. Znam da u sebi još uvijek tuguje. Tuguje, ali ne žali.
Sienna je Natalie poklonila mali prekrivač za krevet izrađen od njezine trudničke
odjeće. Sama je na šivaćem stroju spojila kvadrate, iako je priznala da nikad prije nije
šivala i »mrzila je svaku šugavu minutu!« tog posla. Kvadrati su malo iskrivljeni,
jasno se vidi činjenica da nikad prije nije šivala, ali me ganuo taj prekrivač i ljubav
koja je utkana u njega. Nadam se da će ga Natalie zauvijek čuvati.
Zatvoren je ostao još samo jedan dar, ali on nije za Natalie. Kad smo završile s
ukrasnim papirom i kad smo u sobi ostale samo Sienna, Natalie i ja, dajem Sienni
malu kutiju za nakit i promatram je dok podiže poklopac.
Pogleda me kad iz kutije izvadi narukvicu. »Narukvica s privjescima?«, pita i ja
kimnem.
»Ima samo jedan privjesak. Vidiš?« Ispružim ruku i vrhovima prstiju dodirnem
malu srebrnu dječju cipelicu.
»Tako je slatka«, kaže.
»Želimo ti za svaki rođendan darovati jedan privjesak«, kažem.
»Sviđa mi se«, kaže, a ja joj pomažem staviti narukvicu.
Aidan i ja smo upravo napisali još jedno pismo »dragoj majci trudnici«. Nadamo
se da će Natalie dobiti brata ili sestru. Sljedeći tjedan je grupni sastanak u agenciji.
~ 280 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Sada ćemo mi biti jedan od onih parova kojem zavide mnogi potencijalni roditelji, jer
već imamo jedno dijete i zauzimamo jedno dragocjeno mjesto. Nadamo se da ćemo
proširiti svoju obitelj. Mislim da bismo čak mogli biti i ona obitelj koja sjedi usred
kruga kao primjer otvorenog posvajanja. Zar to ne bi bilo divno?
Sienna i ja završimo s pospremanjem dnevne sobe, ona i Ginger spremne su za
polazak. Pred izlazom ih obje zagrlim. Dugo vremena držim ruku na Sienninu
ramenu. Brine me kako će se osjećati kad izađe iz kuće, večeras, na godišnjicu svoga
najboljeg i najgoreg dana.
»Volim te«, kaže dok se odmiče.
»I ja volim tebe«, kažem.
Hrabro se smiješi. Drago mi je što će Ginger biti s njom kad se slomi u
automobilu.

Aidan i Nora su još uvijek u kuhinji, Natalie je zaspala na garnituri za sjedenje.

Nježno je podignem u naručje i ispružim se na garnituri. Stavim glavu na jastučić,
Natalie spava na mojim prsima. Umorna sam, ali veoma sretna.
»Kako ti se sviđala tvoja prva rođendanska zabava?«, šapćem svojoj kćeri, držeći
usne na njezinoj svilenkastoj kosi. »Super, ha?«
Mljacka i utone dublje u moje naručje.
Sjetim se tate, možda zbog Nore u kuhinji. Ili možda zato što sam jutros popunila
prijavu za specijalizaciju. Želim studirati psihologiju. Čini mi se da je to ono pravo.
Zapravo osjećam olakšanje. Znam da je to ono čime se želim baviti.
Bilo kako bilo, osjećam da je sada moj tata ovdje. Osjećaj je topao i utješan, pa se
nasmiješim stropu.
»Gledaš li, tata?«, tiho kažem. »Je li ti ova obitelj dovoljno zbrkana i luda i puna
ljubavi?«
Nježno pogladim Natalie po leđima i zadovoljno uzdahnem.
Ne vjerujem u zagrobni život.
Ne vjerujem da me tata može vidjeti.
Ne vjerujem ni da me može čuti.
Ali sam i više nego voljna pretvarati se.

~ 281 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

ZAHVALE

Kao i uvijek, moram zahvaliti mnogim ljudima koji su mi pomogli u pisanju ove
knjige, kao i u tome da knjiga dođe do čitatelja.
Moja prijateljica i kolegica spisateljica Emilie Richards pročitala je grubu skicu
ove priče kao autorica, čitateljica i majka posvojiteljica. Njezine informacije bile su
mi od neizmjerne koristi jer su mi pomogle voditi priču u pravom smjeru.
Moja pastorka Bittany Walls i moja sestra Joann Scanlon pročitale su
pretposljednji rukopis i dale svoja mišljenja i prijedloge. Joann boluje od istog oblika
multiple skleroze kao i Graham i ona mi je pomogla da shvatim ne samo fizička
ograničenja, već i emocionalne izazove te bolesti. Joannina pomoćnica Nina
Babukhadia bila mi je uzor za Russella.
Kathy Williamson pomogla mi je na bezbroj načina. Od održavanja moje web-
stranice i bloga do pronalaženja sredstava za olakšanje mog istraživanja. Kathy radi
sve što treba kako bi se moja karijera razvijala bez zapinjanja.
Priznajem: radnju knjige smjestila sam u Swannanou ne samo zbog toga što je
izvrsna geografska lokacija za priču, već i zato što je toliko zabavno izgovarati to ime.
Drago mi je što sam se upoznala sa stanovnicom Swannanoe Deborah Potter. Ona mi
je velikodušno posvetila svoje vrijeme dok mi je iz prve ruke davala informacije o
tom području. Carla Hollar i Caryl Houghton, knjižničarke u Swannanoa knjižnici,
također su bile izvrstan izvor informacija, kao i osoblje muzeja Swannanoa Valley u
Black Mountainu. Svima se zahvaljujem.
Za različite doprinose zahvaljujem Susan Stripling koja je bila na istom koncertu
New Kidsa u Atlanh kao i Molly i Stacy; Georgeu Felosu koji mi je pomogao shvatiti
zakonske implikacije događaja u Morrison Ridgeu te Gwen Crews, čija me priča o
njezinim precima iz Sjeverne Karoline nadahnula za priču o Russelovoj prošlosti.
Također zahvaljujem Barbari Fisher i Myrtle Hepler na njihovim informacijama i
prijateljstvu.
Rabin Mare Gellman pisao je u jednoj od svojih kolumni »Good Squad« o tome
koliko pomaže glumljenje plesa kad osjećaš tugu. Jako sam sretna što sam nabasala
na taj članak. Čim sam ga pročitala, znala sam da će se uklopiti u moju priču... i dobila
sam naslov knjige.
Moja agentica Susan Ginsburg je draga i puna suosjećanja, a istovremeno je i
snažna i odvažna - rijedak i savršen spoj osobina jednog agenta. Zahvalna sam i njoj
i svom osoblju Writer Housea koji se bave mojim poslovima, tako da se mogu
usredotočiti na pisanje. Također zahvaljujem Angharadu Kowalu, mom agentu u
Ujedinjenom Kraljevstvu, za sve što je učinio u moje ime.
~ 282 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

Jen Enderlin, moja izdavačica u St. Martin Pressu, još mi je jednom pomogla da
svoju priču vidim jednim drugim očima. Hvala ti, Jen, na ohrabrenju i strpljenju i
pomoći da ovu knjigu uobličim u roman na koji ću biti ponosna.
Također zahvaljujem svima u St. Martin Pressu zbog njihove vjere u mene te
izuzetne snage i iskustva koje ulažu u izdavanje. Zahvalna sam svima vama, posebno
Sally Richardson, Jeffu Dodesu, Lisi Senz, Nancy Trypuc, Kim Ludlam, Malati Chavali
i Lisi Davis i svim odjelima prodaje na cijelom Broadwayu i Petoj aveniji. Posebno se
zahvaljujem svojoj reklamnoj agentici Katie Bassel, čija pristupačnost i kreativnost
čini promociju zabavnom, kao i Olgi Grlić koja mi je još jednom dala lijepu naslovnicu.
Ekipa u Pan Macmillanu u Ujedinjenom Kraljevstvu obavila je nevjerojatan
posao kako bi moje knjige stigle u ruke mojih dragih čitatelja u Ujedinjenom
Kraljevstvu. Hvala Wayneu Brookesu, Louise Buckley i svima u Pan Macmillanu koji
su moju turneju promocije knjige u UK učinili korisnom i zabavnom.
Knjigu nikako ne bih mogla završiti bez nadahnutih ručkova i razmjena e-
mailova s mojim prijateljicama spisateljicama - Mary Kay Andrews, Margaret Maron,
Katy Munger, Sarah Shaber, Alexandrom Sokoloff i Brendom Witchger, alias Brynn
Bonner. Što bih ja bez prijateljstva i podrške tih čudesnih žena, ne znam.
Moji Facebook čitatelji su nevjerojatan izvor i što se tiče istraživanja i
imenovanja likova i mjesta. Pomogli su mi u svemu, od imenovanja Morrison Ridgea,
do osobnih uspomena o sastavu New Kids on the Block te »materijalnih stvari za
kojima bi 1990. čeznula jedna četrnaestogodišnjakinja«. Njihov entuzijazam i silna
želja da mi pomognu čini našu interakciju i zabavnom i plodonosnom.
Prestala sam brojati koliko sam večera pojela raspravljajući s Johnom Pagliucom
o ovoj priči. John je, kao i uvijek, bio strpljiv i kreativan dok sam se mučila sa
zapletom i strukturom, tolerantan kad sam počela paničariti zbog rokova i više nego
voljan pomoći mi proslaviti kad su moji likovi i priča napokon sjeli na svoje mjesto.
Hvala ti, Johne, što si se brinuo za pse, obavljao kućanske poslove, dobavljao hranu i
raspravljao sa mnom. Ti si jedinstven!

~ 283 ~
KNJIGOTEKA
 daša&bocca

DIANE CHAMBERLAIN je nagrađivana autorica dvadeset tri romana prevedenih

na više od jedanaest jezika uključujući Tajni život CeeCee Wilkes i Sve naše laži. Živi u
Sjevernoj Karolini sa svojim partnerom, fotografom Johnom Pagliucom i s dva
šetlandska ovčara, Keeperom i Coleom. Posjetite njezinu web stranicu
www.DianeChamberlain.com/Blog.

~ 284 ~
KNJIGOTEKA