Odgoj i čistoća srca tragatelja za znanjem

Čišćenje posude znanja

- Slično značaju traženja znanja pred ulemom jeste i značaj edeba. Omer r.a., rekao: „Okitite se
edebom, a zatim učite znanje.“1 Ista se izreka prenosi i od imama Ebu Zur'a er-Razija, u opširnijoj
verziji: „Sastali su se hafiz hadisa Ebu Zur'a i još neki hafizi hadisa, rahimehumullah, u džamiji da
obnavljaju hadis zajedno, pa je ušao mladić koji hifza hadise i poče preskakati ljude dok ne sjede među
njih. Ebu Zur'a mu reče: 'O sinčiću moj, odgojte se a zatim učite, jer dušu boli loš edeb kao što tijelo
boli tjelesna bol.'“2

Kićenje edebom i poniznošću je šerijatska obaveza, i velike nevolje doživljavaju ljudi zbog
napuštanja ove obaveze, te se je veliki nered zbog toga proširio. Uzeli su znanje, a da se prije toga nisu
okitili njegovim obaveznim ukrasom, pa se pojaviše devijantna mšljenja, umnožiše se konflikti i
razilaženja, pa ne nađosmo ispravne plodove tog znanja. Kada su ljudi zanemarili adabe šerijata, pojavila
su se mnoga skretanja u ideološkom pogledu, kao i u ponašanju i karakternim osobinama, jer su ti adabi
prva tvrđava imana, pa kada se ona sruši, za njom lakše padaju sunneti, farzovi, i na kraju ostane goli
iman, koji tada postaje lahka meta za rušenje.

I ne misli se pod edebom i adabima na vanjsko lijepo ponašanje, to je sekundarna stvar i

posljedica, već na izgradnju islamskih karakternih osobina u duši, afirmisanjem pozivitnih i
eliminisanjem negativnih osobina. Prirodna posljedica tog unutrašnjeg odgoja je i lijepo vanjsko
ponašanje, što je njegova vanjska manifestacija.

Tako je edeb dokaz istinske pokornosti, te je zato učinjen od dijelova poslanstva. Edeb je bio
mjerilo kojim su nasi selefi mjerili ljude, jer nije znanje mnoštvo informacija i znanje iz različitih nauka,
već je znanje ono što vodi skrušenosti i bogobojaznosti.

Rekao je Abdullah ibn Mubarek, kako to navodi Imam El-Hakim i svom Tarihu, da se čovjek neće
okoristiti znanjem ukoliko to njegovo znanje nije okićeno edebom. Zato je savjet naših selefa bio
strožiji po pitanju brige o edebu nego o znanju, a oboje je hajr i obaveza, i jedno bez drugog ne može.
Edeb je uslov za postizanje ispravnog znanja, kao što je to govorila ulema selefa i halefa, i nedostatak
edeba nužno iziskuje nedostatak znanja, pa nema istinski korisnog znanja onaj koji nema edeba. Jer, edeb
je svjetlost razuma kao što je vatra svjetlost očima. Stoga se nije čuditi zašto su veliki učenjaci, imami,
kroz historiju posvećivali cijele tomove šerijatskim adabima, poput El-adabu-l-hamide we-l-ahlaqu-n-
nefiise3 od Imama Ibn Džerira Et-Taberija (umro 311. h.g.), zatim Džamiu bejani-l-ilmi we fadlihi4 od
Imama Ibn Abdu-l-berra (umro 463.h.g.), zatim El-adabu-š-šer’ijje we-l-mesalihu-l-mer’ijje5, od Imama
Ibnu Mufliha El-Hanbelija (umro 763.h.g.) i drugih.

Zašto je ovo bitno? Zato što izgradnja pozitivnih karakternih osobina znači ukroćivanje nefsa
i njegovo vođenje iz duše sklone zlu, kojoj odgovara mrtvo ili veoma bolesno srce, ka duši smirenoj,
kojoj odgovara ‫ القلب الحي السليم‬zdravo i živo srce. Duša se tim putem vodi kroz odgoj i kićenje

1
Vidjeti: Ebul-Lejs es-Semerkandi, Bustanul-'arifin, 1/341., Abdulkadir el-Džejlani, El-Gunjetu li talibi tariqil-haqq, 1/116., i
Ibn Muflih, el-Adabuš-šer'ijje, 3/522.
2
Vidjeti: Ebu Tahir es-Silefi, es-Salisete ašer minel-mešjihatil-bagdadijje, 22., br. 21., manuskript koji je objavljen u programu
Dževami'ul-kelim.
3
Pohvalno vladanje i dragocjene karakterne osobine.
4
Encilopedija o objašnjenju znanja i njegove vrijednosti, blagodati.
5
Šerijatski adabi i primjenjena dobra.
pozitivnim karakternim osobinama, i čišćenjem od negativnih. To sve obezbjeđuje srcu da bude
čisto, jer ako nije čisto biva mu zamagljen ili zatvoren vidik, oduzet furqan – sposobnost
razlučivanja istine od zablude, i ugašen nur kojim shvata istine vjere. Ako čovjekovoj duši
nedostaje te’eddub i ahlaq, onda je i srce prati u tome bivajući prljavo u onolikoj mjeri koliko joj i
nedostaje to dvoje, te se još tome dodaju ostali faktori koje smo prethodno naveli, ličnost sa takvim
srcem i dušom postaje ‫ ُمِض ّل‬- ‫ ضاّل‬onaj koji ide u zabludu i druge u nju odvodi.

Takav čita propise i shvata ih na bolestan način, shodno svojoj duševnoj pozadini. Upravo to je
jedan od bitnih faktora nastanka savremenih haridžija. Nisu nastali učeći krivu akidu, već učeći ispravnu
akidu uz pokvarenu dušu i prljavo srce, pa je iz toga proistekao ideološki korov, za čije je opravdavanje
kasnije izmišljena i nova akida.

Ibn Tejmijje kaže, govoreći o nekim pravilima odgoja duše i uzdizanja na više duhovne stepene:

„Najbolja stvar za iskrenoga jeste ostvarivanje potpune svijesti o svom siromaštvu, ovisnosti i
poniznosti, da je on niko i ništa, da mu još ni islam nije ispravan pa da sebi pripiše nekakvu počast.
Uistinu sam bio svjedokom kod Ibn Tejmijje, Allah posvetio njegovu dušu, jedne stvari koju kod drugih
nisam vidio. Često bi govorio: ’Ja nemam ništa, niti je od mene išta, niti u meni ima išta…’ I često bi
davao primjer ovom strofom:
‫أنا المكدى وابن المكدي وهكذا كان أبي وجدي‬
Ja sam prosjak, i sin prosjakov
A takav je bio moj otac i otac njegov…

A kada bi ga neko u lice pohvalio, rekao bi: ’Tako mi Allaha Uzvišenog, ja, uistinu, sada
obnavljam svoj islam sve vrijeme i još uvijek se nisam pokorio dobrom pokornošću.’ I pred kraj svog
života poslao mi je tefsirsko pravilo pisano svojeručno, a na poleđini ovi stihovi koje je on sastavio i
napisao:
https://www.youtube.com/watch?v=oqiqn-Egh7o

‫أنا الفقير إلى رب السماوات‬

‫أنا المسيكين في مجموع حاالتي‬
‫أنا الظلوم لنفسي وهي ظالمتي‬
‫و الخير إن جاءني من عنده يأتي‬
‫ال أستطيع لنفسى جلب منفعة‬
‫وال عن النفس في دفع المضرات‬
‫وليس لي دونه مولى يدبرني‬
‫و ال شفيع إذا حاطت خطيئاتي‬
‫إال بإذن من الرحمن خالقنا‬
‫إلى الشفيع كما قد جاء في اآليات‬
‫ولست أملك شيئا دونه أبدا‬
 ‫وال شريك أنا في بعض ذرات‬
‫وال ظهير له كي يستعين به‬
‫كما يكون ألرباب الواليات‬
‫والفقر لي وصف ذات الزم أبدا‬
‫كما الغنى أبدا وصف له ذاتي‬
‫وهذه الحال حال الخلق أجمعهم‬
‫وكلهم عنده عبد له آتي‬
‫فمن بغى مطلبا من غير خالقه‬
‫فهو الجهول الظلوم المشرك العاتي‬
‫والحمد هلل ملء الكون أجمعه‬
‫ما كان منه وما من بعُد قد ياتي‬

(prepjev)

Ja sam siromah (muftačan) pred Gospodarem nebesa

Ja sam jadničak u većini svojih stanja
Ja sam duši svojoj nepravedan, i ona mene gazi
A dobrota, ako bi nam došla, od Njega dolazi
Ne mogu joj biti od koristi nimalo
Niti otkloniti ono što bi joj štetilo
Ja nemam mimo Njega zaštitnika koji me pazi
Niti zagovornika kada me griješenje zarazi
Osim s dozvolom Milostivog, našeg Stvoritelja
Kao što u ajetima piše za zagovoritelja
A ništa pored Njega ne posjedujem6
Niti u nekim svojim sitnicama učestvujem
Niti On pomagača, da se pomogne, ima
Kao što to rade vladari u državama
A opis lični i vječni mi je siromaštvo
Kao što je Njegov opis lični bogastvo
Ovo je situačija sviju i stvorenoga svega
I svako Mu je rob koji će doći pred Njega
A ko god je za nečim mimo Stvoritelja u potrazi
Pa taj je neznalica, nepravedan, mušrik koji se uobrazi
Hvala je Allahu koliko je u svemirskoj stazi
Za ono što je od Njega, i što li će tek da dolazi...“7

Ove stihove Ibnul-Qajjim od svog šejha navodi da bi ukazao na to da je bio toliko ponizan i
skroman da je uvijek sebe smatrao lošim i slabo pokornim Allahovim robom, svjestan svoje muftačnosti
6
Tj. ja ništa ne posjedujem, sve Allah posjeduje.
7
Vidjeti: Ibnul-Qajjim, Medaridžus-salikin, 525.
za Allahovom milošću, koji neprestano treba da obnavlja svoju pokornost. Ovo se zove loše mišljenje o
svojoj duši, kojim se čovjek bori protiv oholosti. Suprotno ovome je lijepo mišljenje o sebi ili umišljenost,
kada čovjek misli da je super vjernik. Ova poniznost i skromnost ima za cilj stalno imansko
usavršavanje i unapređivanje. Selefi su to stalno praktikovali, i sumnjali u sebe da su munafici,
optužujući i grdeći svoj nefs, i imajući loše mišljenje o sebi. To je sastavni dio potpune poniznosti.
Spuštanje svoje duše i pozitivna sumnja u potpunost svog imana sa cilje čišćenja srca od oholosti,
licemjerja i samoljublja, i sticanja poniznosti, iskrenosti, istinoljubivosti, skrušenosti, odanosti Allahu itd.
To je jedno od sredstava usavršavanja svoje duše i jedan od znakova imana. Štaviše, nifaka se najviše
boje oni koji su najdalji od njega, a najmanje ga se boje upravo munafici. I što se čovjek više uspinje na
putu ka Allahu, sve više uviđa manjkavost sebe i savršenstvo svog Gospodara.

Kod selefa se proširilo slanje dječaka, po dostizanju godina u kojima mogu razlučivati
stvari, kod odgajatelja, koji bi ih podučavao hifzu Kur’ana, čitanju i pisanju, i nadgledao bi njihovo
obogaćivanje odgojem, učenjem pravog puta, upute i lijepih karakternih osobina. Kada bi dostigli
pubertet, onda bi bili dovođeni u sijela uleme, kako bi slijedili njihov primjer u idenju pravim putem, u
uputi, u ibadetu i djelima. Zatim, poslije toga, bili bi dovođeni u naučne kružooke.
Rekao je Sufjan Es-Sewri (umro 161.h.g.): „Nisu izvodili svoju djecu za traženje znanja dok ne
bi učili edeb i pobožnost 20 godina.“8
I rekao je Abdullah ibn Mubarek (umro 181.h.g.): „Tražio sam edeb 30 godina, a znanje 20
godina, i oni su tražili edeb prije znanja.“ 9
Takodjer je rekao: “Edeb skoro da bude dvije trećine znanja.” 10
Zatim navodi El-Hatib El-Bagdadi sa svojim senedom: „Rekao je Muhammed ibn Sirin 11: ’Učili
su uputu (ponašanje) kao što su učili znanje.’“ 12

Zašto ovo? Zato što onaj koji traži znanje treba najprije očistiti dušu od lošeg vladanja i
pokuđenih osobina, jer je znanje ibadet srca, namaz svijesti i približavanje nutrine Allahu
Uzvišenom. Kao što namaz, u čijem obavljanju učestvuju vanjski organi, nije valjan sve dok se ne
odstrani vanjska nečistoća i ne uzme abdest, tako ni ibadet nutrine, niti oživljavanje srca znanjem
nisu valjani sve dok se ne očiste od lošeg vladanja i hrdjavih osobina. Zato je i rečeno: „Srce se
priprema za znanje kao što se zemlja priprema za sjetvu.“13

Kaže šejhul-islam Ibn Tejmijje: „Ako list Kur'ana ne mogu taknuti osim čisti, tako ni ka
njegovim značenjima ne bivaju upućena osim čista srca, i ako melek ne ulazi u kuću u kojoj je pas,
tako ni ona značenja koja meleki vole neće ući u srce u kojem su loše osobine pasa, niti će se meleki
spustiti na njih.“14

Takodjer el-Hatib Bagdadi prenosi sa svojim senedom od Ibrahima ibn Habiba (umro 203.h.g.):
„Rekao mi je moj otac: ’Sinčiću moj, idi kod islamskih pravnika i učenjaka i uči od njih, i uzmi od
njihovog edeba i ahlaka i upute, jer je to doista meni draže za tebe nego puno (učenja) hadisa.’“15

8
Vidjeti: Hiljetu-l-ewlijaa’ od Ebu Nuajma El-Asbahanija 6/316.
9
Vidjeti: Gajetu-n-nihaje fi tabekaati-l-kurraa’ od Ibnul Džezerija 1/446.
10
Vidjeti: Sifetu-s-safweh, od Ibnul-Džewzija, 4/120.
11
Jedan od poznatih tabi’ina i alima medju tabi’inima.
12
Vidjeti: El-Džami li ahlaki-r-raawi we-s-saami’ od El-Hatiba El-Bagdadija
13
Vidjeti: en-Nevevi, et-Tibjan, 46., Daru ibni Hazm, treće izdanje.
14
Vidjeti: Ibn Tejmijje, Šerhu hadisin-nuzuil, 169., el-Mektebul-islamijj, peto izdanje.
15
Isto, 1/80
 I prenosi od Abdullaha ibn Mubareka: „Rekao mi je Muhlid ibn Husejn: ’Mi smo u većoj potrebi
za puno edeba nego što smo u velikoj potrebi za mnoštvom hadisa.’“ 16

Zašto? Zato što je plemenito znanje, poput znanja hadisa Poslanika s.a.w.s., poput plodne
kiše, a srce poput tla, pa je srce odgojeno i okićeno edebom i ahlakom, poput obradjenje zemlje,
zasijane plodnim sjemenima, spremne da iznjedri sočne i korisne plodove, a srce koje nema edeba i
ahlaka i koje je oholo je poput pustinje, pa ako kiša padne na ovu prvu zemlju, ona daje svoje
plodove koji koriste svima, a ako padne na drugu zemlju, ona ili ne da ništa, ili iznjedri grubo,
bodljikavo bilje, koje drugima može uglavnom štetiti.

Zatim navodi el-Hatib El-Bagdadi još neke izreke od starih učenjaka, poput: „Znanje bez edeba
je poput vatre bez goriva, a edeb bez znanja je poput tijela bez duše.“,17
i „Vi ste u većoj potrebi za malo edeba nego za puno znanja.“ 18

I prenosi od od el-Eameša da je rekao: „Oni (selefi) su učili od učenjaka (fekiha) sve, čak i kako se
oblači i obuva.“, a neko je upitao Abdullaha ibn Mubareka: „Kuda ideš?“, pa je odgovorio: „U Basru.“
Upitaše ga: „A ko je tamo ostao?“, pa reče: „Ostao je Ibn Aun, idem da uzmem od njegovog ahlaka i
edeba.“19
I prenosi od Abdurrahmana ibn Mehdija da je rekao: „Nekada bismo kod nekog išli ne zbog
nauke, već da naučimo iz njegovog ponašanja i edeba.“, pa dodaje: „Alija ibnul-Medini i drugi su
prisustvovali kod Jahje ibn Seida, ne da bi od njega slušali hadis, već da bi gledali u njegov edeb i
njegovo ponašanje.“,20 a Jahja ibn Seid je bio jedan od velikana hadiske znanosti, učitelj Buharijinog
učitelja.
I prenosi od sina Alija ibnul-Medinija da je rekao: „Vidio sam u knjigama mog oca šest dijelova
koji opisuju ahlak imama Ahmeda, u kojima (moj otac) govori: ’Vidio sam Ahmeda da radi tako, i da
postupa tako, došlo je do mene da je činio tako i tako…’“21

S druge strane, kada se neki pojedinac 'okiti' osobinama kao što su:
oholost,
samoljublje,
razne vrste licemerja,
pristrasnost,
zadrtost,
isključivost,
fatalizam,
sklonost gledanja na stvari isključivo crno-bijelo,
traženje mahana neistomišljenicima, a opravdanja istomišljenicima,
naivnost,
sklonost isticanju i izdvajanju od drugih,
neobrazovanost,
samoukost,
svojevolja,
prebrzo donošenje zaključaka,

16
Isto, 1/80
17
Vidjeti: El-Džami li ahlaki-r-raawi we-s-saami’ od El-Hatiba El-Bagdadija 1/80 i Edebu-l-’Imlaa’ od Sem’aanija str. 2.
18
Vidjeti: Počast sljedbenika hadisa od El-Hatiba El-Bagdadija str. 122
19
Vidjeti : Ibn Muflih, el-Adabuš-šer'ijje, 149.
20
Vidjeti : Ibn Muflih, el-Adabuš-šer'ijje, 149.
21
Vidjeti : Ibn Muflih, el-Adabuš-šer'ijje, 149.
 nesposobnost sagledavanja cjeline stvari,
i mnoge druge negativne osobine, od kojih su ove najčešće – a pritom sakupi vjerske informacije,
dolazi do velike katastrofe.

* Onaj koji ne poštuje ulemu onako kako je treba poštovati, koji nema ispravan mentalitet i karakter, i
koji na ispravan način ne donosi sudove o drugima – takav ne može biti selefija, već je to džahil u koži
Ehli Sunneta, koji samo čeka trenutak da upadne u neku zabludu zbog svog džahilijjeta.

Ibn Tejmijje još kaže: „Poznato je da se Ehlul-hadis (ehli sunnet) odlikuje svim svojstvima
savršenstva (tj. vrlinama) kojima se odlikuju druge skupine, i još se nad njima odlikuju dodatnim
svojstvima koja te skupine nemaju.“22

Ersan Grahovac

22
Vidjeti: Medžmu’ul-fetava, 4/9.