86. Границе - Државне границе су бране између државних територија.

Оне се простиру
својом дужином између две државе и изнад граничне линије у ваздушном простору.
Истовремено, спустају се у дубине подземља, дужином граничне линије. Ако граница иде
реком за мерило се узима њена геометријска средина.
Границе између држава морају бити засноване на међународном уговору или на актима
колективног признања. Повлачење граница, према европској пракси, обично се врши у 3 фазе:
1) усвајање међународног акта у коме се разграничење налази, 2) рад међународне комисије за
разграничење на терену, 3) детаљно постављање пограничних ознака.
Неповредивост државне територије.

87. Интернационализоване територије - Под појмом интернационализоване територије

подразумева се полозај једне територије која је на основу међународног уговора трајно
стављена под власт и контролу одређеног броја чланова медјународне заједнице, или
међународне организације.
Поларне области постале су предмет интересовања тек последњих деценија, након што су у
тим пределима откривена рудна богатства и што су се испољиле као подесан терен за вршење
нуклеарних опита. Поред тога, Арктик има посебан значај и као најкраћи саобраћајни пут
између САД и Русије. Канада, Норвешка, Данска, Русија, и САД су поставиле свој захтев у
вези признања суверенитета над извесним деловима Северног пола (Антартика), а Британија,
Аустралија, Нови Зеланд, Чиле, Аргентина, САД и Русија над Јужним полом.
У решавању проблема поларних области тескоцу представља околност да је, због климатских
и географских услова, немогуће извршити стварно запоседање територије, што је услов за
мирну окупацију. Велики број теоретичара се залаже за успостављање медјународне управе
над тим областима. Крајем хладног рата САД и СССР су потписале 2 споразума о сарадњи у
зонама Арктика: споразум о границама на мору, и изградњи међународног парка у Беринговом
региону. У односу на Антартик поставило је захтев седам земаља. На иницијативу САД 1959.
сазвана је конференција у Вашингтону где је потписан споразум на основу кога ће у интересу
целокупног човечанства, Антартик бити коришћен исључиво у мирољубиве сврхе. Уговор
изричито забрањује било какве мере војне природе или вршење опита било ког оружја. Сва
лица која бораве на Антартику потпадају под јурисдикцију државе уговорнице чији су
држављани. Уговор је отвореног типа и може му се прикљуцчити било која држава чланица
УН. Уговор о Антартику представља компромис; уговорне стране су се сагласиле да одредбе
уговора не могу бити протумачене у смислу одрицања права на територијални суверенитет
Антартика, али да ни један акт нити активност коју предузимају у оквиру уговора не може
бити основ за стицање суверенитета на Антартику. Свака држава уговорница има право да
предузима мере инспекције, и све сто се налази на Антартику је подлозно инспекцији.

88. Правна природа коришћења међународних река - Међународно јавно право обухвата и
правила која регулишу односе везано за реке које својим током, од извора до ушћа, нису
унутар територије једне државе (међународне реке). Међународна река такво својство може
имати по два основа, било стога што раздваја територију две или више држава (гранична река),
било зато што својим током пролази кроз две или више држава (сукцесивна река).
За међународноправни карактер реке која је гранична или сукцесивна није од значаја да ли 88
је пловна, ни да ли се користи у привредне сврхе. Својство међународне реке није непосредно
ни њен ток, као природно својство, већ проистиче из њене ТЕРИТОРИЈАЛИЗАЦИЈЕ. Отуда,
уколико природним путем промени ток и остане унутар границе једне државе, она постаје
национална река. Међународноправни режим коришћења међународних река обухвата, од
завршног акта Бечког конгреса, 1815. године, две групе односа: а) њихову слободну употребу
у пловидбене сврхе; и б) питање режима управљања њима (које обухвата питања коришћења
права, одржавања полиције, такси, одржавања, царина... до заштите животне средине у
савременом међународном праву).

89.Употреба међународних река у сврху пловидбе - Пловидба реком представља њену

природну употребу. Сврха пловидбе може бити саобраћај, транспорт или комерцијална.
Природноправна школа (Гроцијус) је била на становишту да се мора допустити нешкодљив
пролаз реком, али дуго времена државе нису примењивали овакво теоријско схватање, те су
полазећи од премисе да нису обавезне да страним бродовима могу забранити пролаз кроз своју
територију, употребу у сврху пловидбе реком уређивале унутрашњим правима или двостраним
уговорима. Потребе међународне трговине довеле су до тога да је већ на Бечком конгресу
утврђено: "Пловидба дуж целог тока река, од тачке када постаје пловна до ушћа, биће потпуно
слободна и неће се моћи, у погледу трговине, никоме забранити; подразумева се дужност
саображавања правилницима који се односе на полицијске мере у вези са том пловидбом, а
који ће бити састављени једнообразно за све и бити што је могуће поволјнији за трговину свих
нација." (чл. CIV). Завршном акту Бечког конгреса придружени су правилници за пловидбу
неким важним европским речним путевима, који су тиме постали саставни део тог акта,
односно са истом правном снагом. Начело слободе пловидбе међународном реком није
тумачено једнообразно. Наиме, док се правни основ пловидбе у Европи успостављао
међународним уговорима, у Азији и Латинској Америци таква пракса је, вођена поставкама
позитивизма, успостављана путем концесија, односно једностраних аката држава. Ово је за
последицу имало разлике у погледу обима корисника и обима пловидбе. Тако, примена
концесија за остваривање овог начела је водила томе да се оно односило сам но на државе
којима је дата, док је у случају једностраног акта слобода пловидбе могла на исти начин бити и
опозвана. За разлику од слободе пловидбе као израза суверене воље, уговорни режим је
обезбеђивао једнакост држава. Она се, истина, у почетку односила само на прибрежне државе,
али је временом начело слободе пловидбе прихваћено као опште, независно од заставе брода.
Начело слободе пловидбе међународним рекама данас пресдставља део општег међународног
права.
Правила пловидбе - Правила пловидбе међународним рекама којима би се конкретизовало
начело слободне пловидбе нису регулисана на општи начин.
Покушај, након Првог светског рата, када је на основу Версајског уговора сазвана је
конференција у Барцелони, 1921. године, резултирао је са три усвојена акта: Конвенција о
пловним путевима од међународног значаја, Протокол уз ту конвенцију и Статут о режиму
пловних путева од међународног значаја, али не и општом сагласности изван општих начела
пловидбе.
Међу тим начелима је, пре свега, да је слобода пловидбе за бродове свих држава, прибрежних
и неприбрежних, што је једино ограничено у погледу права каботаже која је резервисана за
прибрежне државе. Слобода пловидбе не обухвата јавне бродове (војни, полицијски), а у време
ратног стања се примењује само у мери у којој не долази у сукоб са правима и дужностима
зараћених и неутралних држава. Право слободе пловидбе може се дерогирати само изузетно,
уколико су у питању безбедност и животни интерес држава.
Друго начело је забрана дискриминације између бродова држава уговорница.
Треће, дажбине транзитним бродовима могу се наплаћивати само у мери неопходној за
одржавање и побољшавање пловидбе.
Четврто, прибрежна држава има право да доноси прописе и предузима мере у областима
полицијског, царинског и санитарног надзора, емиграције и имиграције, увоза и извоза.
Пето, свака прибрежна држава понаособ је надлежна да регулише пловидбу, уз потребу
једнообразног система пловидбе.
Такође је усаглашено да се спорови у тумачењу и примени ових начела решавају мирним
путем, уз помоћ органа Друштва народа и Сталног суда међународне правде.
Како не постоје општа правила, уређење питање пловидбе међународним рекама углавном се
развијало према политичким околностима.

90. Режим пловидбе на Дунаву - Уређење пловидбе Дунавом дуго се развијало кроз праксу
и двостране аранжмане између Аустрије, која је доминирала средњим током, и Русије, која је
доминирала ушћем Дунава.
Први вишестрани уговорни режим пловидбе на Дунаву успостављен је половином 19. века
(Париски уговор), у коме се предвиђа примена релевантних начела Бечког конгреса и да ће
одредбе о слободи пловидбе овом реком представљати део "европског јавног права". Међутим,
Париски уговор не садржи ограничење из завршног документа Бечког конгреса, да је правон
пловидбе предвиђено у сврху трговине. Осим што право пловидбе поставља на широј основи,
Париски уговор утврђује забрану наметања ограничења пловидби Дунавом, забрану
наплаћивања такси само за пловидбу и само за робу на броду. За спровођење одредби уговора
предвиђена је надлежност две комисије, неприбрежних држава (Британија, Француска, Русија,
Аустроугарска, Пруска, Сардинија и Турска) и Прибрежна комисија (Аустрија, Баварска,
Турска, Виртенберг и делегати три вазалне кнежевине, Србије, Влашке и Молдавије).
Европска комисија била је ограничена ratione loci i ratione temporis, тако што је предвиђена
обавеза радова да се рашчисти ушће и суседни делови за пловидбу и то у року од 2 године,
када уговорнице могу да прогласе укидање Европске комисије и преузимање њених
надлежности од стране Прибрежне комисије. После Првог светског рата, режим пловидбе на
Дунаву регулисан је Версајским уговором и Дефинитивним статутом Дунава из 1921. године.
Успостављен је либерални режим пловидбе за прибрежне и неприбрежне државе, читавим
током, заједно са притокама, укључујући канал Дунав-Рајна када и ако буде прокопан. Силе
победнице су из чланства Европске комисије искључиле поражене, Немачку, Турску,
Аустроугарску, као и Русију која после Октобарске револуције није учествовала на Версајској
конференцији. Између два рата, дунавско питање одликује борба неприбрежних држава да
учврсте власт и отпор томе неприбрежних.
Данашњи режим пловидбе на Дунаву - Пловидба Дунавом уређена је Конвенцијом о
режимун пловидбе на Дунаву из 1948. године. Ову конвенцију су усвојиле прибрежне државе
СССР, Украјина, Бугарска, Румунија, Чехословачка и Мађарска, док су неприбрежне државе
(САД, Британија и Француска) биле против, док прибрежне државе Немачка и Аустрија нису
учествовале (обе су у то вереме биле окупационе зоне без државног статуса).
Конвенцијом је уведено ограничење слободе пловидбе ratione loci, утврђена је садржина
начела слободне пловидбе, регулисање пловидбе је утврђено као надлежност прибрежних
држава и успостављен је организациони механизам. Режим пловидбе предвиђен Конвенцијом
односи се на пловни део реке Дунав (од Улма до Црног мора и излаз на море кроз рукавац
Сулински канал. Подунавске државе могу установити слободу пловидбе притокама, попут
Југославије и Мађарске за реку Тису. У погледу садржине начела слободне пловидбе,
Конвенција предвиђа да важи за све држављане, трговачке бродове и робу на бази
равноправности у погледу лучких и пловидбених такси и у погледу услова трговачке пловидбе.
Пловидба ратних бродова је забрањена, а ратни бродови приобалних држава могу пловити ван
границе државе заставе само у случају претходног споразума. Прибрежна држава доноси
санитарна и полицијска правила везано за пловидбу, са резервом недискриминације по
националној припадности брода.
Санитарну, царинску и безбедносну надлежност на Дунаву имају прибрежне државе.
Правилници које у ту сврху доносе саопштавају се Дунавској комисији.
Пловидба се врши на основу правила која утврде прибрежне државе чију обалу Дунав сече а у
зонама где обале Дунава припадају двема државама правилима утврђеним посебним
споразумом између тих држава. Изузетак је у секторима доњег тока Дунава и Ђердапа, за које
правила доноси Администрација за те секторе (Румунија и Русија и Румунија и Србија(.
Конвенцијом је формирана Дунавска комисија од представника подунавских држава. Комисија
има општу надлежност (стара се о извршавању одредби конвенције) и посебне надлежности
(правила речбне безбедности, уједначавање правила пловидбе, планирање великих радова у
интересу пловиидбе, објављивање саобраћајних и пловидбених карата... Комисија има свој
печат и заставу, а њени чланови и она сама, њене простоприје и архива уживају дипломатски
имунитете. Измене конвенције могу се вршити на захтев већине уговорница, а на снагу ступају
када ратификационе инструменте депонује 6 држава.
За решавање спорова у тумачењу и примени између уговорница предвиђен је двостепени
поступак. Спор се решава путем директних преговора. Уколико преговори не уроде плодом, на
захтев ма које стране спор се подноси Комисији за мирење.
Комисију за мирење чини по један представник држава у спору и трећи члан кога одређује
председник Дунавске комисије или Комисија као целина. Одлуке комисије су коначне и
обавезне су за стране у спору, те она практично представља арбитражни суд.

91. Ванпловно коришћење међународних река - Међународно речно право обухвата и

правила о коришћењу међународних пловних путева у непловидбене сврхе. Разлог за уређење
ове области је да река, која је са аспекта пловидбе непотерошно добро, представља ресурс који
се може исцрпити мењањем својства воде или запремине водотока.
До данас, међународно јавно право не садржи општа правила непловидбеног коришћења река,
али је Генерална скупштина УН 1997. године усвојила Нацрт конвенције о непловидбеном
коришћењу међународних водних токова. Поред овог документа, постоје напори попут
резолуције Института за међународно право "Употреба немаритимних међународних река
(укључујући пловидбу)".
Предмет права о непловидбеном коришћењу обухвата поред онога што се сматра
међународном реком и физичко јединство унутар кога долази до међусобног прожимања и
утицаја свих природних извора, било да је ре о загађивању воде, искоришћавању воде или
очувању количина воде." Дакле речно корито, у смислу ванпловног коришћења, чини целину
са другим надземним, површинским и подтзем,ним водама. У том контексту се разликују
дренажни и хидраулични базен и систем међународног водног тока. Дренажни базен, у смислу
међународног права, чини географско подручје на две или више држава одређено границама
водомеђа система вода, укључујући подземне и надземне воде, који се уливају у заједничко
ушће. Систем међународних токова чине површинске и подземне воде које преко физичких
веза конституишу јединствену целинуз и утичу у заједничко ушће. Дренажни базен обухвата и
део копна захваћеног водомеђама, што заједно чини један екосистем. Прибрежне државе
испољавају отпор оваквом одређењу, јер се тако задире у искоришћавање простора, односно у
суверенитет, посебно над природним изворима.
Конвенција утврђује право држава воденог тока да на својим територијама користе
међународни водни ток на правичан и разуман начин. То подразумева коришћење и развој
водног тока у циљу постизања оптималног и одрживог коришћења. Ово правило се
квалификује као основно право и обавеза држава.
Оно је допуњено правилом о заједничком учешћу дртжава водног тојка у употреби, развоју и
заштити водног тока на разуман и правичан начин. То имплицира, поред права коришћења,
дужност сарадње у заштити и развоју водног тока. У том смислу треба имати на уму да је
Стални суд међународне правде још у спору из 1929. године нашао основ права свих
прибрежних држава на накој међународној реци у "заједници права и интереса" из чега се
изводи њихова једнакост. Што се тиче "правичног и разумног начина" коришћења
међународних водних токова, ради се о правном стандарду који се цени у сваком конкретном
случају. За њихово утврђивање Конвенција предвиђа као релевантне: географске, друштвене,
економске, популационе, последице употребе, очување, заштиту, развој и друге факторе
релевантне за узајамно корисно и одрживо искоришћавање.
Што се тиче одговорности за штету услед коришћења међународних водних токова у
непловидбене сврхе, Конвенција предвиђа два услова: да се ради о значајној штети и да је до
ње дошло услед тога што држава није испољила дужну пажњу. У случају када је штета
проузрокована упркос постојању дужне пажње, Конвенција предвиђа обавезу уговорница да,
ако нема споразума о томе, приступе консултацијама о обиму штете и правичној и разум,ној
употреби. При утврђивању висине штете узимају се у обзир све околности, као и да ли је
штетна радња довела неке користи за државу водног тока.
Конвенција успоставља резидуално право, по коме ни једна држава водног тока нема
инхерентни приоритет у непловиодбеној употреби вода међународног водног тока. Могући
спорови тим поводом решавају се у складу са начелима правичног и разумног коришћења и
забране проузроковања значајне штете. У том контексту треба поменути и препознавање
потребе очувања еластичности у односу према ратзличитим употребама међународних водних
токова, које се образлаже неопходношћу да се обезбеди снабдевање пијаћом водом и за будуће
генерације.

92. Унутрашње морске воде - Појам унутрашње морске воде подразумева делове мора који
се налазе од утврђене базне линије према копну и најтешње су повезани са њим. У унутрашње
морске воде спадају: морске површине лука, море до ниске линије осеке укључујући највиши
ниво плиме, ушћа река, заливи и делови мора између острва у случају када се полазна линија
утврђује правим цртама. Обална држава има, по правилу, суверенитет над унутрашњим
морским водама, морским дном, подморјем и ваздушним стубом изнад унутрашњих морских
вода. Искључива сувереност обалне државе над унутрашњим морским водама ограничена је
основним правом држава на саобраћај. Страним трговачким бродовима је допуштено да тим
водама плове ради уласка или изласка из лука отворених за међународни саобраћај. Током
пловидбе кроз унутрашње морске воде и боравка у луци страни трговачки брод је под
јурисдикцијом обалне државе. Уколико чланови посаде страног трговачког брода изврше
кривично дело, а оно не повређује интересе и јавни поредак обалне државе, међународна је
пракса да се обална држава уздржава од кривичне јурисдикције. У таквим ситуацијама,
кривичне надлежности обалне државе се активирају на захтев заповедника брода или конзула
државе под чијом заставом брод плови.

93. Архипелашко море - Појам архипелаг означава групу острва на релативно малом
растојању и међусобно повезана тако да чине природну географску целину која припадају
истој држави. С овим појмом повезана је архипелашка држава, коју чине један или више
географски, политички и економски и историјски повезаних архипелага и чију копнену
територију чине искључиво острва. Појам архипелачко море представља морски простор
архипелашке државе спајањем правих линија које повезују крајње тачке најудаљенијих
спољних острва и надводних гребена као спољних граница архипелашког мора, којим су
обухваћена и главна острва док унутрашњу границу чини линија осеке дуж обале острва.
Кроз архипеласко море, Конвенција је усвојила право нешкодљивог проласка за трговачке и
ратне бродове свих држава, али архипеласка држава може из разлога своје безбедности
привремено да обустави нешкодљиви пролаз бродова без дискриминације према
националности брода.

94. Териоријално море - Територијално (обално) море обухвата морски појас који се од
обале или линије унутрашњих морских вода, односно архипелашких линија, државе простире
до ширине од 12 наутичких миља према отвореном мору. Територијално море, ваздушни стуб
изнад њега, подморје и морско дно испод територијалног мора налазе се под сувереном
влашћу обалне државе, која има искључиво право коришћења природних богатстава у том
појасу.
До усвајања Конвенције о праву мора 1982. године, државе су различито одређивале ширину
свог територијаног мора, али је право ширину од 12 миља прерасло у опште правило обичајног
права мора. У случају када се обале две државе налазе једна наспрам друге или се додирују
ширина територијалног мора одређена је средишњом цртом (еквидистанцом), између полазних
линија обалних држава. Места на мору која служе бродовима за сидрење, утовар и истовар
робе, а изван су граница територијалног мора, сматрају се делом територијалног мора.
Сувереност обалне државе над територијалним морем се испољава кроз вршење
законодавне, судске и полицијске власти, уређење пловидбе, вршење санитарног и царинског
надзора, искључиво право на редован превоз путника и робе између свих пристаништа исте
државе (каботажа), прописивање поморског церемонијала и друго.

95. Спољни морски појас - Обалне државе теже да помере спољне границе свог
територијалног мора према отвореном мору, успостављањем дела своје суверености на новим
морским просторима. Тако су се створиле предпоставке за настанак института спољног
морског појаса. Конвенција о праву мора из 1982. године прихватила је да спољни морски
појас представља део отвореног мора наслоњен на границе територијалног мора установљен
ради спречавања царинских, пореских, санитарних и имиграционих прекршаја прописа обалне
државе. Конвенција, поред превентивне, прихвата и контролна и репресивна овлашћења
приобалне државе, тако што предвиђа право на сузбијање трговине археолошким и
историјским предметима нађеним у мору као и право кажњавања за кршења царинских,
пореских, санитарних и имиграционих закона почињена на територији обалне државе,
укључујући и у територијалним водама. Ширина спољњег појаса, према Конвенцији, може да
износи највише 12 наутичких миља. Конвенција о праву мора подржава став да је спољњи
појас део отвореног мора, у ком смислу је у том појасу допуштен риболов страних бродова,
осим уколико приобална држава прогласи искључиву економску зону.

96. Епиконтинентални појас - Део морског дна и подземља, без воденог ступа и површине
мора изнад, на којем право истраживања и искоришћавања природног богатства има
искључиво обална држава назива се епиконтинентални појас. Овај појас почиње од спољних
граница територијалног мора и протеже се до удаљености од 200 наутичкиј миља.
Епиконтинентални појас може да премаши 200 наутичких миља, у ком случају приобална
држава има обавезу обавештавања Комисије за границе епиконтиненталног појаса и да плаћа
доприносе Међународној власти због искоришћавања природних богатстава изван границе од
200 наутичких миља.
Обална држава има суверено право на епиконтинентални појас ширине до 200 миља без
ограничења, а уколико ширина граница прелази 200 миља онда је према Конвенцији из 1982. у
обавези да својим или актом међународне снаге одреди те границе. Обална држава има
искључиво право на истраживање и искоришћавање природних, рудних и минералних
богатстава, те живих врста са морског дна у епиконтиненталном појасу, али своје право може
пренети и на другу државу. Остварење суверених права приобалне државе на морском дну и
подземљу не сме да ремети право пловидбе и ваздушне пловидбе изнад епиконтиненталног
појаса.

97. Искључива економска зона - (привредни појас) је установљена обичајним правом, почев
од неких нелегалних одлука приобалних држава, после другог светског рата, да прошире
националну јурисдикцију изван границасвог територијалног мора. Почетна линија искључиве
економске зоне поклапа се са почетком територијалног мора а спољна граница се простире до
шрине од двеста наутичких миља. Практично, ширина искључиве економске зоне представља
разлику између максималне ширине од 200 миља и ширине територијалног мора.
Право на искључиву економску зону се стиче изричитим проглашењем од стране приоблне
државе, у супротном тај простор остаје под третманом отвореног мора.
У искључивој економској зони, права обалне државе су везана за научно истраживање,
искоришћавање, очување и управљање живим и неживим богатствима и природним изворима
на морском дну, подземљу и воденом простору изнад. У искључивој економској зони, обална
држава има надлежност да прецизира услове и време риболова, количине улова, риболовна
средства, накнаде и друге детаље везане за риболов друге државе.

98. Отворено море - Појам отвореног мора, према Конвенцији о отвореном мору из
1958.године (једна од 4 женевске конвенције усвојене те године у области права мора),
дефинисан је као морски простор ван националне јурисдикације обалних држава. Конвенција о
праву мора из 1982.године, под појмом отворено море подразумева све делове мора који нису
укључени у искључиву економску зону, територијално море или унутрашње морске воде неке
државе или архипелашке воде неке архипелашке државе.
Конвенција из 1958. године прокламовала је под начелом слободе мора 4 слободе: 1. Слободу
пловидбе, 2. слободу риболова, 3. слободу полагања поморских каблова и цевовода и слободу
прелета, а Конвенција из 1982, додала је: 4. слободу изградње вештачких острва и 5. слободу
научног истраживања.
Правни статус отвореног мора као ресцоммунис омниум подразумева једнако право обалним и
континенталних држава у уживању слобода отвореног мора . Бродови свих држава имају иста
права у погледу слободе пловидбе отвореним морем и исти статус у морским лукама.
Свака држава прописима дефинише услове под којима врши регистрацију и упис у регистар
бродова. У складу са поморским обичајима држава припадности обавезује капетане бродова
који плове под њеном заставом на пружање помоћи лицима у мору, бродовима и
ваздухопловима који су у опасности под условом да при том не угрозе властити брод посаду и
путнике. Уколико страни трговачки брод повреди прописе обалне државе у делу мора који је
под њеном јурисдикцијом, ратни и службени бродови и ваздухоплови обалне државе имају
право прогона под условом да трговачки брод који је повредио њене прописе одбије да се
заустави после упозорења. У случају сумње да ли је у отвореном мору страни трговачки брод
извршио неку од забрањених радњи, право да изврше преглед имају и ратни бродови и
ваздухоплови других држава који могу да заплене брод ухапсе одговорна лица и привремено
одузму добра на броду, док судови те државе не одлуче о казни и мерама према броду и
добрима. У случају судара или другог догађаја који повлачи дисциплинску или кривичну
одговорност капетана или чланова посаде њихову одговорност утврдице надлежни управни
или судски органи државе припадности брода или државе чији су та лица држављани.

99. Мореузи и морски канали

Мореузи - Појам мореуз подразумева природна сужења мора између 2 копна који
представљају везу између два дела истог мора, или отвореног мора (Гибралтар) или између
отвореног мора и територијалног мора неке државе, која служе за међународну пловидбу.
Мореузи могу да раздвајају обале 2 или више држава (Ламанш) или унутрашње обале једне
државе (Босфор и Дарданели). Мореузи су природни феномени. Детерминанте за регулисање
правног режима мореуза су његова величина и географски положај.
Међународни значај мореуза расте са погоршањем међународних односа услед економских
промена и неравнотежама геостратешких интереса. Постоје и мореузи на улазима у заливе или
унутрашња мора која су под третманом унутрашњих морских вода једне државе па стога и под
третманом националне јурисдикције, те нису предмет интересовања међународног јавног
права. Међународна пловидба мореузима не сме бити предмет наплате било каквих такса.
Слобода пловидбе кроз мореузе који су већи од 24 наутичке миље није огранићена прописима
обалних држава. Уколико је држава прогласила искључиву економску зону, слобода пловидбе
и слобода прелета могу бити ограничени због заштите морске средине. Уколико мореуз спаја
део отвореног мора са другим делом отвореног мора или искључиве економске зоне зоне важи
режим транзитног пролаза. Право транзитног проласка уживају сви бродови укључујуци и
подморнице и ваздухоплове. Обалне државе не смеју обуставити пловидбу, а дужне су да
брину о безбедности. Правни режим неких мореуза регулисан је у целини или делимично
међународним уговорима.
Морски канали - су вештачке творевине настале као производ људских потреба да прокопом
територије створе нове водене путеве, који спајају 2 мора са циљем краће, брже, јефтиније и
безбедније пловидбе. На пример, Суецки канал спаја Средоземно са Црвеним морем, а преко
њега са Индијским океаном. Панамски канал представља најкраћу везу између Атланског и
Тихог океана. Килски канал прокопан је 1895. годин као краћи и безбеднији пут од северног до
балтичког мора. Пролаз каналима није био предмет кодификације права мора, јер су по
правилу копани на територији једне државе, али су у фази пројектовања, изградње и нарочито
коришћења нека питања интернационализована у складу са интересима водећих светских сила
у тим деловима света. Међународна пракса коришћења морских канала је углавном
уједначена и начелно су отворени за пролаз бродова свих држава без дискриминације. Бродови
страних држава дужни су да поштују прописе државе под чији суверинитет подпада морски
канал, као и да плате таксе на основу пловидбе каналом.

100. Међународни суд за право мора - Конвенција УН о праву мора предвиђа правосудно
решавање спорова који настану у њеном извршавању. У ту сврху конвенцијом је предвиђен
суд специјализоване надлежности, Међународни суд за право мора. Овај суд је образован
1996. године, са седиштем у Хамбургу. Овај суд има парничну и саветодавну надлежност.
Наиме, ндлежан је за решавање спорова које му, у складу са Конвенцијом о праву мора из
1982. године, повере стране у спору, али и за решавање спорова у вези са применом или
тумачењем било ког другог уговора који се тиĉе ове Конвенције.
101. Ваздушни простор - Појава ваздухоплова почетком 20. века, отворила је и питање
правне квалификације ваздушне области изнад државне територије.
Правна природа ваздушне области изнад територија које су у статусу општег добра попут
отвореног мора или интернационализованих територија је неспорна - оне деле правну природу
територија изнад којих се простиру.
Теоријска схватања о правној природи ваздушне области изнад државне територије могу се
свести на следећа три мишљења:
1. Прво мишљење заговара да ваздушна област изнад државне територије чини део
државне територије као тродимензионалног простора. Територијална држава има пуни
и искључиви суверенитет над делом простора. Аргументи у прилог овог мишљења се
појавом ратне авијације, углавном, везују за разлоге безбедности територијалне државе.
2. Друго мишљење заговара слободу прелета војних и цивилних ваздухоплова, кроз
ваздушно пространство третирајући га прећутно као res communis omnium. и
3. Треће мишљење дели ваздушну област изнад државне територије на нижу, у којој
територијална држава, аналогно режиму територијалног мора, поседује суверену власт
ограничену правом неофанзибног пролаза страних цивилних ваздухоплова и вишу,
слободну зону у којој аналогно отвореном мору, важи слобода прелета.
Руковођене интересима безбедности, а увидевши моћ авијације у ратним сукобима, већи број
држава је прибегао доношењу националних закона којима је проглашен пуни и искључиви
суверенитет државе у ваздушном простору. У тој групи земаља била је и Србија која је
одговарајућу Уредбу донела 13. фебруара 1913. године. У том смислу су и формулисане
одредбе низа билатералних и мултилатералних уговора закључених између Првог и Другог
светског рата. У том кратком периоду конституисано је обичајно правно правило о
суверености државе над ваздушним простором изнад њене територије.

102. Ваздушна пловидба

Позитивно право у материји међународне ваздушне пловидбе садржано је у тзв. Чикашким
конвенцијама усвојеним 1944. године, које обухватају:
1. Конвенцију о међународном цивилном ваздухопловству,
2. Споразум о међународном ваздушном транзиту (тзв. Споразум двеју слобода),
3. Споразум о међународном ваздушном транспорту (тзв. Споразум пет слобода) и
4. Привремени споразум о међународном цивилном ваздухопловству.
Вршење права утврђених Конвенцијом о међународном цивилном ваздухопловству
представља, закључење билатералних или мултилатералних споразума између страна
уговорница Конвенције. Ваздушна пловидба унутар државних граница регулише се и
унутрашњим прописима (законима или подзаконским актима). Чикашке конвенције су први
мултилатерални уговор у области ваздушне пловидбе од општег интереса.
Конвенција о међународном цивилном ваздухопловству утврђује да "државе уговорнице
признају да свака држава има потпуни и искључиви суверенитет над ваздушним простором
изнад своје територије", под којом подразумева:
1. копнено подручје и
2. територијалне воде, под:
 суверенитетом,
 сизеренством,
  заштитом или
 мандатом поменуте државе.
У том смислу, Конвенција о међународном цивилном ваздухопловству утврђује да свака
држава, независно од тога да ли је страна уговорница или није, поседује одговарајућа суверена
права. Неовлашћени улазак страних цивилних и војних ваздухоплова, у ваздушни простор,
државе третирају као повреду суверенитета с тим што је у оваквим случајевима реакција
територијалних држава оштрија, а последице теже у поређењу са одговарајућим повредама
суверенитета на поморском и копненом делу државне територије.
Најновији случај догодио се 1996. године када су кубански ратни авиони оборили два цивилна
авиона регистрована у САД. САД су увеле санкције против Кубе на основу конкретизованог
кубанског акта о слободи и демократској солидарности из 1996. године.
Учестали случајеви неовлашћеног уласка у ваздушни простор територијалних држава
отворили су и питања допуштене, на праву засноване, реакције територијалне државе.

103. Развој космичког права - Територијални интегритет државе, према чл. 2(4) Повеље
обухвата не земљу, воду и ваздушни простор. Активности држава, међутим, могу се
предузимати слободно, попут на отвореном мору, у космосу.Сходно Повељи, територијални
интегритет државе се протеже и на њене људске и природне ресурсе у космосу. Стога се на
међународне односе у космосу примењују правиламеђународног права. Космичко право се,
генерално, развијало у кроз настојање да се обезбеди употреба космичког простора у
мирољубиве сврхе и у интересу читавог човечанства.
Први корак ка осигурању употребе космичког простора у мирољубиве сврхе учињен је 1957.
године, када је после предлога Канаде, Француске, Британије и САД Комисији УН за
разоружање да се изведе студија о систему контроле који би осигурао да се објекти лансирани
у космички простор користе искључиво у мирољубиве и научне сврхе, Генерална скупштина
усвојила Резолуцију која се односила на космички простор, уз употребу термина „искључиво у
мирољубиве сврхе“. Генерална скупштина је 1958 године усвојила је резолуцију која је
утврдила „заједнички интерес“ човечанства да космичко пространство „треба да се користи
само у мирољубиве сврхе“. Овом резолуцијом је установљен и ad hoc Комитет за мирољубиву
употребу космоса, који је 1959. године постао стални Комитет. У извештају правног
подкомитета овог комитета се наводи да примена Повеље УН и Статута Међународног суда
правде није ограничена на Земљу, и да су државе света развиле праксу да је „космички
простор, под условима једнакости, слободно доступан за истраживање и употребу у складу са
постојећим или будућим међународним правом или споразумима“. Комитет за мирољубиву
употребу космоса има 77 чланова и један је од највећих Комитета у УН. Комитет је основао
Научно-технолошки и Правни поткомитет. Одлуке у Комитету се доносе консензусом, а
резолуције које припрема на Генералној скупштини се усвајају такође консензусом. У оквиру
овог Комитета је закључен најважнији уговор који афирмише мирољубиву употребу космоса,
Уговор о космосу.
Комитет за мирољубиву употребу космоса је припремио а Генерална скупштина је усвојила
Резолуцију, 1961 године, у којој је прокламовано да се при истраживању и употреби космоса
државе чланице воде са два начела: 1) применом општег међународног права а посебно
Повељом УН на космички простор, и 2) забраном националног присвајања делова космичког
простора и његових ресурса. Државе су додатно обавезане да поднесу Комитету све неопходне
информације о објектима лансираним у космос како би Комитет установио јавни регистар.
Генерална скупштина је 1962 године усвојила је резолуцију „Међународна сарадња у
мирољубивој употреби космоса“, којом је обавезала државе да у потпуности информишу
Кoмитет о свим космичким програмима а Комитет да усаврши свеобухватна правна начела о
мирољубивој употреби космичког простора. Уговор о (делимичној) забрани тестирања
нуклеарног оружја у атмосфери, космосу и под водом из 1963 године забранио је нуклеарне
тестове и експлозије и у космичком простору. Овај Уговор су изворно потписале СССР, САД и
Британија, а касније је био отворен за потписивање и другим државама. Државе потписнице су
прогласиле за свој највиши циљ што брже постизање споразума о општем и потпуном
разоружању под строгом међународном контролом и у складу са циљевима УН, који ће
довести до престанка трке у наоружању и елиминисати подстицај за производњом и
тестирањем свих врста оружја, а посебно нуклеарног. Овај уговор, међутим, забранио је
тестирање, али не и постављање и употребу нуклеарног оружја. Такође, није предвиђена
процедура за процену испуњености обавеза од стране држава, а држава потписница може да се
повуче из уговора у случају „изванредних околности“, које нису одређене већ су препуштене
државама на оцену.
Гeнерална скупштина је 1963 године усвојила „Декларацију о правним принципима који
управљају делатностима држава у истраживању и употреби космичког простора“. Ова
декларација представља општи правни оквир за све космичке активности и начела која
прокламује сматрају се суштинским начелима космичког права. Декларације налаже да
делатности држава у истраживању и искоришћавању космоса буду у интересу одржавања
међународног мира и безбедности и унапређења међународне сарадње и разумевања (чл. 4).
Ова декларација представљала је основу за доношење Уговора о начелима које управљају
делатностима држава у истраживању и коришћењу космоса, укључујући Месец и остала
небеска тела.

104.Уговор о космосу као извор космичког права - У Повељи УН се прокламује да

државе морају да се уздрже од претње и употребе силе у међународним односима. Космичке
силе су, међутим, рано увиделе војни потенцијал употребе нових технологија и почеле су да
развијају капацитете да користе космичко пространство у војне сврхе.Опште је прихваћено да,
иако Повеља не помиње космички простор изричито, то не значи да искључује космички
простор из свог домашаја, односно да се и у том простору важиопшта забрана претње и
употребе силе.
Начело уздржавања од претње и употребе силе у међународним односима у области космичког
праваафирмише Уговор о начелима које управљају делатностима држава у истраживању и
коришћењу космоса, укључујући Месец и остала небеска тела (Уговор о космосу) из 1967.
године (чл. III). Уговор о космосу је усвојен једногласно на Генералној скупштини и
представља основ космичког права.
Према Уговору, истраживање и употреба космичког пространства, укључујући Месец и остала
небеска тела, врши се у интересу и добробити целог човечанства, и проглашава се слобода
научног истраживања космоса (чл. I). Уговор о космосу афирмише и начело мирољубиве
употребе космоса у интересу читавог човечанства, независно од економског и научног развоја
државе (чл. IV).Уговор забрањује постављање у орбиту око Земље било каквог објекта који
носи нуклеарно оружје или било какву другу врсту оружја за масовно уништење, инсталирање
таквог оружја на небеска тела, или постављање таквог оружја у космичком простору на било
који други начин; и постављање војних база, уређаја и утврђења, тестирање било каквог
оружја и извођење војних маневара на Месецу и осталим небеским телима.
Месец и остала небеска тела користе се искључиво за мирољубиве сврхе (чл. IV(2)), међутим
остављена је правна празнина у погледу осталих делова космичког простора (искључујући
Месец и друга небеска тела). Уколико се термин „мирољубиво“ тумачи као „неагресивно“
онда војна природа активности није битна за квалификацију, већ то да ли су агресивне.
Оваквим тумачењем долази се до схватања да није забрањеносамо постављање оружја за
масовно уништење у орбиту око неке планете. На данашњем технолошком нивоу, остаје
неуређено и питање конвенционалног оружја, попут анти-сателитског и војних сателита, који
могу законито да се поставе у орбиту око Земље.
Уговор о космосу установљава демилитаризацију Месеца и осталих небеских тела, уз обавезу
да „Месец буде коришћен искључиво у мирољубиве сврхе“. Из тога следи да све активности
на Месецу морају да буду невојне природе. Како је циљ Уговора очито потпуна
демилитаризација небеских тела, могло би се закључити да су у супротности са забраном и
војне активности око других небеских тела.
Уговором о космосу је постигнута делимична демилитаризација Земљине орбите и космоса, а
потпуна демилитаризација Месеца и небеских тела. Забрањује се постављање „било ког
објекта који носи нуклеарно оружје или било које друго оружје за масовно уништење“ на
„Месецу и осталим небеским телима“, па се не примењује на космички простор између
небеских тела.
Обавеза страна уговорница је да информишу (у највећој изводљивој мери ) Генералног
секретара УН као и јавност и научну међународну заједницу о природи, начину предузимања,
локацијама и резултатима активности које предузимају у космичком простору (чл. XI). Уговор
допушта „употребу било које опреме или уређаја“ у сврху мирољубивог истраживања Месеца
и других небеских тела. Ова формулације не искључује тумачење да је у сврху истраживања и
искоришћавања космоса и небеских тела допуштена употреба војних објеката.
Уговор установљава систем инспекције који странама уговорницама омогућава „слободан
приступ свим пределима на небеским телима“ и нарочито „свим станицама, инсталацији,
опреми и космичким возилима на Месецу и осталим небеским телима“. Вршење права на
инспекцију је условљено двојако:
1) треба да се врши на основу реципроцитета и
2) тек након што је посета најављена у разумном времену и након консултација између
уговорница.
Услов реципроцитета даје уговорницама могућност да пониште право на инспекцију.

105. Уговори о коришћењу космоса након Уговора о косомсу

Споразум о Месецу из 1979 године проширује забрану коришћења космоса у немирољубиве
сврхе из члана IV(2) Уговора о космосу, тако што забрањује било какву претњу или употребу
силе или било какав непријатељски акт или претњу непријатељским актом на Месецу (чл.
3(2)). Такође, овај уговор премашује обим забране постављања објеката који носе нуклеарно
или било коју другу врсту оружја за масовно уништење на Месецу из члана IV Уговора о
космосу, тако што то забрањује и у орбитама око Месеца, или трајекторијама према Месецу
или око њега (чл. 3(3)).
Конвенција за забрану војне или било које друге непријатељске употребе техника
модификовања природног окружења из 1977 године (ЕНМОД Конвенција) данас има 76
чланица, укључујући и космичке силе САД, Русију и Кину. Према овој Конвенцији, државе
уговорнице се обавезују да се не упуштају у војну или било какву другу непријатељску
употребу техника модификовања природног окружења које имају широко распрострањене,
дуготрајне или озбиљне последице у одређеним областима, укључујући и космички простор.
Под техникама модификовања природног окружења сматрају се било које технике за мењање
динамике, композиције и структуре Земље, укључујући њену биоту, литосферу, хидросферу и
атмосферу, или космичког простора. Конвенција изричито допушта употребу техника
модификовања природног окружења у мирољубиве сврхе (чл. III). Ова Конвенција данас је
посебно значајна јер се под њен домашај може подвести тестирање анти-сателитског оружја
(АSАТ), зато што употреба ове врсте оружја резултира штетним дејствима по космичко
окружење јер се након распада сателита нагомилава космички отпад који у орбитама може да
остане неодређен број година, доводећи тако у ризик безбедност космичких објеката.
Међутим, да би Конвенција могла да се примени, потребно је да државе ове технике
модификовања природног окружења користе против друге државе, док у случају тестирања
анти-сателитског оружја долази до уништавања сателита саме државе која употребљава то
оружје, дакле није испуњен услов наношења штете другој држави.
Међународни кодекс понашања против пролиферације балистичких ракета из 2002. године је
значајан за космичко право како зато што балистичке ракете са нуклеарним бојевим главама
пролазе кроз космички простор, тако и зато што овакав тип ракета може да буде модификован
да служи као анти-сателитско оружје. Кодекс прокламуједужност држава да не подржавају
програме балистичких ракета у државама осумњиченим да развијају или прибављају оружје за
масовно уништење (чл. 3(5)). Овај инструмент није правно обавезујући, односно спада у
корпус меког права, али његове одредбе поседују значајан политички ауторитет. Стране
кодекса се подстичу да подносе годишње извештаје о својим балистичким ракетним
програмима и да пре предузимања балистичких ракетних тестова узбуне остале стране. Овај
Кодекс има 137 потписница, међу којима су САД и Русија, али нема држава које активно
развијају балистичке ракете, попут Северне Кореје, Кине и Ирана.

106. Правци развоја космичког права - Међународно космичко право даје основна
начела који се тичу ванваздушног простора (укључујући месец и друга небеска тела), међу
којима су:
 Забрана присвајања: Спољни простор не подлеже националном присвајању захтевом
суверенитета, употребом или окупацијом или на било који други начин. Оно је
"заједничко наслеђе човечанства".
 Слобода истраживања: Спољни простор је слободан за истраживање и употребу од
стране свих држава без дискриминације и у складу са међународним правом, и постоји
слободан приступ свим областима небеских тела.
 Добро целог човечанства: Истраживање и коришћење спољног простора вршиће се у
корист и интересе свих земаља, без обзира на њихов економски или научни развој.
 Забрана оружја за масовно уништење: Забрањено је постављање у орбиту око земље
било каквих објеката који носе нуклеарно оружје или било које друге врсте оружја за
масовно уништење и постављање таквог оружја на небеска тела или постављање таквог
оружја у свемир на било који начин.
 Демилитаризација: Месец и друга небеска тела користиће се искључиво у мирољубиве
сврхе. Забрањено је постављање војних база, инсталација и утврђења, тестирање оружја
и спровођење војних акција на небеским телима.
 Одговорност за штету: Држава која лансира или наручи лансирање објекта у Спољни
простор, као и држава са чије територије или објекта је лансиран међународно су
одговорне за штету нанету другој држави или својим држављанима таквим објектом
или његовим саставним деловима на земљи, у ваздушном простору или у свемиру,
укључујући месец и друга небеска тела.
 Држава у чијем је регистру предмет лансиран у свемир, задржава надлежност и
контролу над тим објектом и његовим особљем, док је у свемиру или небеском телу.
 Обавеза избегавања штетних контаминација и штетних промена у околини.
 Дужност пружања помоћи свемирским возилима и астронаутима у невољи, те њихово
враћање на сигурно и брзо у државу регистра њиховог свемирског возила.
 Дужност информисања генералног секретара УН, јавности и међународне научне
заједнице о природи, понашању, локацијама и резултатима активности у космосу.
 Дужност отварања свих станица, инсталација, опреме и свемирских возила на Месецу и
другим небеским телима представницима других држава ради инспекције.
Конференцији за разоружање, 2008.године, Кина и Русија су поднеле нацрт Уговора за
превенцију постављања оружја у космичком простору и претње и употребе силе против
космичких објеката. Циљ овог нацрта је спречавање „наоружања“ космичког простора
тако што се захтева да државе „не постављају у орбиту око Земље било какав објекат који
носи било какву врсту оружја, да не инсталирају такво оружје на небеска тела и да не
постављају такво оружје у космос на било који други начин; да не прибегавају претњи или
употреби силе усмерене против космичких објеката; као и да не помажу или наводе друге
државе, групе држава или међународне организације да учествују у активностима које овај
Уговор забрањује.“ Ниједна држава, међутим, није потписала ову верзију нацрта. Тачке
раскола су биле у нејасном одређењу оружја, као и то да се фокусира оружје базирано у
космосу, а не и тестирање и постављање анти-сателитског оружја базираног на Земљи.
Русија је 2014.године представила нову верзију нацрта оваквог Уговора, али ни овај нацрт
Уговора није обухватио анти-сателитско оружје базирано на Земљи.
С друге стране су трендови кроз „меко“ право. Нацрт Међународног кодекса за
предузимање активности у космосу, настао на основу иницијативе ЕУ, објављен је
2008.године, а задња верзија је из 2014.године. Кодекс се односи на војне и на цивилне
активности у космосу. Кодекс захтева, између осталог, да се државе „уздрже од било какве
међународне акције која би довела, посредно или непосредно, до оштећења или уништења
космичких објеката, осим ако се таква акција не предузима како би се смањило стварање
космичког отпада, ако је оправдана императивним безбедносним обзирима“, или је
оправдана на основу Повеље УН, укључујући урођено право на индивидуалну или
колективну самоодбрану(чл. 4(2)).
Тренутно, ако се има у виду да се сателити могу користити у различите сврхе, може се
говорити о ризику о милитаризације космоса. Ове активности, за сада, посматрају се као
неагресивна употреба космоса (у војне сврхе), с обзиром да није дошло до постављања
оружја у космички простор.
107. Развој правила ратовања - У међународној заједници државе се у међусобним
односима руководе „некада моралом, некада међународним правом, некада силом, а увек
сопственим интересом”. крајње средство у међународним односима је сила, а њен најгрубљи
вид је рат.
Најопштије посматрано, рат представља „оружани сукоб држава у циљу постизања политичке
надмоћности, средствима која предвиђа међународно право”. У теорији међународног права се
сусрећу и многе друге дефиниције, попут да је то „положај једне нације која тражи да силом
постигне оно што сматра својим правом” или да „представља скуп принудних мера помоћу
којих свака ратујућа страна покушава да другу потчини својој вољи”.
Међународно право никада није тако прецизно и јасно дефинисало проблем рата, као што је то
учинила Генерална скупштина УН 1974. године; а с друге стране међународно право никада
раније није тако грубо кршено него што се крши данас; нити је рат икада раније није имао тако
погубне свеукупне последице које има данас.
Покушаји да се ограничи право на рат у историји људског друштва су веома стари. од
Месопотаније, 2.000 година пре н.е., преко Мојсија, 14. веку пре н.е. да ће доћи време када ће
људи... „расковати мачеве своје на раонике, и копља своја на српове, неће дизати мача народ
на народ, нити ће се више учити боју”.
Традиционално међународно право делило се на право у доба мира и право у доба рата. Стање
рата је било регулисано другим правилима, који су сматрани подједнако легалним. Прве
изворе ратног права чинила су међународна обичајна права и међународни уговори. У другој
половини 19. века државе су приступиле кодификацији ових правила у виду општих
конвенција. Из тог периода датирају и први важнији извори ратног права уговорног карактера,
Париска декларација о поморском рату (1856. год.), Петроградска декларација (1868), Хашке
конференције 1899. и 1907. године и др.
Кроз цео 18. и 19. век главна пажња је била усредсређена на прецизирање правила о начину
вођења рата. Питање услова под којим држава може прибећи рату док било је заустављено.
Све до Првог светског рата међународно право никад није ни покушавало да стави рат ван
закона. Проблем ограничења права држава на вођење рата дошло је на дневни ред тек после
катастрофалних последица Првог светског рата.
Правна забрана рата дефинисана је тек у Повељи УН. Њоме се забрањује рат и свака претња
или употреба силе „на начин који није у складу са циљевима УН”. У ставу 4. члана 2. Повеље
истиче се да се државе чланице УН „... одричу у својим међународним односима претње
силом, или употребе силе против територијалног интегитета или политичке независности ма
које државе, или на сваки други начин несагласан са циљевима Уједињених нација”. Тиме је
правило о забрани агресорског рата, створено у поретку Друштва народа, проширено у
правило о забрани употребе силе и претње употребом силе против територијалног интегитета
или политичке независности сваке државе. У чл. 39. даје се право Савету безбедности да
утврђује да ли у конкретном случају постоји угрожавање мира или акт агресије и да, у вези с
тим, предузима одговарајуће мере, а у чл. 51 Повеље се одређују мере које ће УН предузети
против стране која угрожава мир, нарушава га или врши агресију.
Правна забрана рата не значи и немогућност отпочињања рата. Творци Повеље су зато
предвидели могућност законите употребе оружја – у самоодбрани, колективној одбрани, као и
у акцијама светске организације против евентуалног прекршиоца Повеље.
Пут до Повеље УН био је веома дуг. Учвршћивањем начела државне суверености у
међународном праву, све више се истиче право сваке суверене државе да поведе рат. Многи
теоретичари су и тада тражили прописивање одређених ограничења (уважавање слободне
трговине, слободе миграције, слободе мора и неповредивости противничке имовине и др.)
Најзад, крајем 19. и почетком 20. века, на Хашким конференцијама се усвајају конвенције о
забрани употребе многих оружја, а шире се покушаји да се спречи избијање рата, тако што се
државе обавезују да ће учинити све у циљу обезбеђења мирног решавања спорова.
Право на рат (ius ad bellum) тиме још није било забрањено, aли је прецизирањем правних
оквира његовог вођења учињен је значајан корак ка томе. Под утицајем последица Првог
светског рата, под окриљем Друштва народа рат је проглашен међународним злочином. Пакт
није забрањивао сваки рат, али је обавезивао државе чланице да, пре него отпочну рат, морају
проћи кроз одређену процедуру на коју их Пакт обавезује, а која је имала циљ да обавеже
земље на покушај да се спор реши без употребе силе. Скупштина Друштва народа је 1927.
године усвојила резолуцију у којој се прокламује да „нападачки рат не може да служи
стишавању међународних размирица и да је с тога међународни злочин”, чиме се посредно
забрањује сваки агресорски рат.
Између Првог и Другог светског рата донети су многи међународни акти усмерени на
оганичење употребе оружане силе. Тако су Нацрт уговора о узајамној помоћи (1923) и
Женевски протокол (1924) агресорски рат прогласили међународним злочином, а државе
уговорнице Брајан–Келоговог пакта (1928) су поп први пут правно осудиле прибегавање рату
ради решавања међународних спорова и одрекле се рата као средства у међународним
односима. Исте године 21 америчка држава на Пан-америчкој конференцији усвајају
резолуцију у којој нападачки рат проглашавају „међународним злочином”, чиме је нападачки
рат први пут изричито забрањен позитивним међународним правом. У Нирнбершкој пресуди
се констатује да „отпочињање нападачког рата није само међународни злочин”, већ да је то
„највиши међународни злочин...”
Последице Другог светског рата су потврдиле да рат није погодан за решавање међународних
спорова. То искуство је утицало и на међународно право. Повеља УН је забранила не само рат,
него и сваку претњу или употребу силе „који није у складу са циљевима УНа”. Ову забрану
агресивног рата не поштују империјалистичке и хегемонистичке снаге, па је рат и даље
присутан у међународним односима. Због тога међународно право даје за право свакој земљи
да се брани од агресије. Ово „право на одбрану”, агресори су почели да користи као своје
„право” тако што би своју агресију прогласили „одбрамбеним ратом”.
Више од две деценије борба у УН је вођена за дефинисање агресије. Присталице дефинисања
агресије истицали су да би дефиниција имала моралну и правну снагу, а противници
дефиниције су доказивали да је још увек немогуће тако прецизно правно дефинисати агресију,
да би њом били обухваћени сви могући аспекти, што би агресор могао злоупотребити.
Пракса је показивала да сама објава рата није довољан критеријум за одређивање агресора.
Упоредо са настојањем да се ограничи право на рат, чињени су и напори да се агресор што
прецизније дефинише. У том правцу напредовало се споро. У Нацрту уговора о узајамној
помоћи (1923) констатују се елементи негативно одређивање агресије, а у Женевском
протоколу (1924) се истиче да је „агресор свака држава која прибегне рату кршећи обавезе
предвиђене у Пакту и у овом Протоколу”. Због овако недовољног напредовања у решавању
овог проблема, неке земље сузакључивале међусобне споразуме у којима су одређивале
критеријуме за лакше утврђивање агресора. Рајнски пакт иде корак даље у односу на
дефинисање у Пакту Друштва народа тако што разликује „просту” и „флагрантну” агресију. У
случају флагрантне агресије државама потписницама даје се за право да интервенишу и пре
одлуке Савета. Други запаженији покушај дефинисања агресије учињен је на Конференцији за
смањење и ограничење наоружања 1933. године. На овој конференцији совјетска делегација
поднела је „Нацрт декларације о дефинисању агресора”, у коме је изложила критеријуме за
идентификацију нападача, као и околности на које се агресор не би могао позвати у циљу
правдања свог акта агресије. Предлог је био у основи прихваћен (Политис – Литвинова
дефиниција), а усвојиле су је Комитет за питања безбедности, 1933. године и две конвенције о
ненападању у Лондону. У тим конвенцијама се као агресор означава држава која прва изврши
један од следећих дела: 1. Објави рат другој држави. 2. Изврши инвазију на територију друге
државе оружаним снагама, са или без објаве рата. 3. Изврши напад својом копненом,
поморском или ваздушном војном силом, са или без објаве рата, на територију, бродове или
ваздухопловство једне друге државе. 4. Изврши блокаду обале или пристаништа друге државе
и 5. Која да помоћ оружаним бандама које би, формирале на њеној територији неке друге
државе или одбиле да, и мимо захтева нападнуте државе, предузме, на својој сопственој
територији, све мере које од ње зависи да лиши поменуте банде сваке помоћи и заштите. У
Конвенцијама се истиче и да никакве посебне околности унутар земље неће моћи да послуже
као оправдање за извршење агресије. Како лондонске конвенције не одређују санкције против
агресора, наведена дефиниција није била општеприхваћена па стога ни обавезна за државе које
нису потписале акт.
Дефиницију агресије не садржи ни Повеља УН. Специјални Комитет УН је тек 1974. године
усвојио текст дефиниције агресије, која се темељи на предлогу који је 1950. године Генералној
скупштини поднела Совјетска делегација, а уз снажну подршку несврстаног блока.

108. Правни појам агресије - Агресија је употреба оружане силе од стране неке државе
против суверенитета, територијалног интегритета или политичке независности друге државе,
или која је на било који начин неспојива с Повељом УН. Доказ о акту агресије чиниће, prima
facie, прва употреба оружане силе државе у супротности са Повељом, мада Савет безбедности
може закључити да одлука да је извршен акт агресије не би била оправдана у светлу других
релевантних оклоности или да консеквенце нису довољног значаја.
Акт агресије представља сваки од следећих аката: а) Инвазија или напад оружаним снагама,
или било каква војна окупација која произилази из такве инвазије или напада, или било каква
анексија, употребом силе, територије друге државе; б) Бомбардовање неке друге државе, или
употреба оружја од стране друге државе; в) Блокада лука или обала оружаним снагама; г)
Напад оружаним снагама неке државе на копнене, поморске или ваздухопловне снаге, или на
морнаричку и авиофлоту неке друге државе; д) Употреба оружаних снага које су стациониране
на територији друге државе споразумно са државом која их прима, супротно условима које
обезбеђује уговор или продужавање њиховог присуства после истека уговорног рока; ф)
Поступак неке државе којим допушта да њено подручје, које је ставила на располагање некој
другој држави, буде употребљено за акт агресије против треће државе; г) Упућивање, од
стране или у име неке државе, наоружаних банди, група, добровољаца или најамника, који
изводе акте оружане силе против друге државе таквог значаја, какав имају акти наведени
напред, или садрже у себи суштину напред описаних аката.
Агресија повлачи међународну одговорност, а територијална присвајања или предности
остварене агресије нису и неће се признати као законита. Ништа у овој дефиницији не треба
тумачити као да на било који начин проширује или сужава домашај Повеље, укључујући у
погледу употребе силе која је допуштена.
Ништа у овој дефиницијине може ни на који начин ићи на уштрб праву на самоодређење,
слободу и независност, како произилази из Повеље, народима силом лишеног тог права,
посебно народима под колонијалним и расистичким режимима или другим формама стране
доминације; нити праву ових народа да се боре до краја и да траже и добију подршку у складу
са начелима Повеље.
109. Ограничења рата - Правна забрана није потпуно решила проблем рата. Због тога се
развијају покушаји да се путем међународног права прецизирају и одреде услови под којима се
рат може водити, односно каква се средства могу употребити у ратовању. Поједина
ограничења су веома стара, попут употребе неких оруђа, као што су разне врсте отрова, затим
подмукли начин борбе и сл. Многи обичаји, уведени из етичких или верских мотива, добијају
чвршћи правни основ у међународним уговорима. У Европи ова правила добијају ширу
примену у 18. веку, да би у другој половини 19. века, рат већ био увелико регулисан
ограничењима, међу којима:
• Ограничења у погледу лица односе се на заштиту лица која не учествују у рату – старци, деца
и жене – труднице, затим лица која су у борби онеспособљена за даљу борбу – рањенике,
болеснике и војнике који се предају. Даље, забрањује се присиљавање држављана противничке
стране да се боре против своје земље, затим бомбардовање цивилног становништва које не
учествује у оружаној борби (Женевска конвенција из 1949. год. налаже странама да за време
рата омогуће слободан промет лекова и санитетског материјала).

• Ограничења у погледу добара односе се на све објекте који нису војни: сва цивилна насеља
која нису брањена (зграде, насеља, села и градови), као и санитетске и неутрализоване зоне и
зоне безбедности, затим културна добра и сва друга невојна покретна и непокретна добра (ако
то није „апсолутно неопходно ради извођења војних операција”) итд.

• Ограничења у погледу средстава борбе од посебног су значаја. Међународно право, поред

осталог, забрањује: пројектиле који се шире у људском телу, отрове, бојне отрове и
бактериолошка средства, оружје које непотребно повећава људску патњу и др.
Нуклеарно оружје није изричито забрањено ни у једном међународном акту. Део
међународноправне доктрине (и политичара и војних теоретичара) покушава да докаже како
ограничена употреба нуклеарног оружја не би била противправна. Приручник Министарства
копнене војске САД из 1956. године каже: „У недостатку обичајног правила међународног
права или међународне конвенције, која би ограничава његову употребу, употреба
експлозивног „атомског оружја” од стране ваздухопловних, поморских или копнених снага не
може се сматрати противна међународном праву. Експлозије нуклеарног оружја, међутим,
проузрокују уништења која се могу подвести под многе уговоре и обичајна правила
међународног права, јер је отровно и нечовечно и не моће се правдати „ратном
неопходношћу”.
Забрана освајачког рата као средства општења у међународним односима и одређивање
међународноправних норми о условима под којима се рат може водити, нису спречили
избијање агресорских ратова. Зато се у међународном праву покреће питање одговорности и
санкција против држава и лица која да врше такве злочине, као и међународног кривичног
судства. Институт за међународно право ставља себи у задатак и рад „на поштовању ратних
закона”. 1919. године, на мировној конференцији у Паризу установљена комисија од 15
чланова за проучавање ратних одговорности. Санкције за повреду ратних закона су
дефинисане у Версајском уговору 1919. године. У члану 227. тог уговора се каже: да „силе
савезничке и удружене оптужују јавно Вилијема II Хохенцолерна за највишу повреду
међународног морала и освештарог поштовања уговора”. У чл. 228. стоји да „немачка влада
признаје савезничким и удруженом силама слободу да ставе под своје војне судове лица која
су оптужена да су извршила дела противна законима и обичајима у рату”. Вашингтонска
конвенција о правилима поморског рата и о употреби гасова (1922) у чл. 3, истиче: „... свако
лице у служби ма које било силе, поступајући по наређењу или без наређења старешине, које
повреди једно од наведених правила, сматраће се да је повредило ратне законе и биће у
положају да буде суђено и кажњено као да је извршило дело масовног разбојништва”. Зверства
фашистичких оружаних снага у Другом светском рату убрзала су рад на изради санкција за
лица која су починила ратне злочине. Тако да се већ октобра 1942. године у Лондону
оформљује Комисија УН за ратне злочине, а годину дана касније на Конференцији у Москви је
донета посебна декларација о немачким зверствима.
Капитулацијом Немачке коначно се прилази суђењу немачким ратним злочинцима у Нинбергу
од 20. новембра 1945. до 30. септембра 1946. године пред Међународним војним судом, на
основу одредаба Лондонског споразума и Повеље Суда. За ово суђење је важно да су казне
извршене, што није био случај са кривцима из Првог светског рата.
Правни систем УН забрањује сваки агресивни рат и сваку другу употребу оружане силе и
претњу употребом силе. Тиме је агресивни рат стављен ван закона, а мир проглашен јединим
легалним стањем међународних односа. То практично подразумева да се, „међународно право
не може делити на право мира и право рата. Чињеница да и поред тога рат егзистира у
савременом свету, није производ правних односа. Мада је дефиниција агресије јасна и веома
прецизна, извршене агресије после њеног усвајања у Генералној скупштини УН (у Вијетнаму,
СР Југославији, Авганистану, Ираку и другим), указује да се рат и сила и даљекористе у пракси
и тиме свесно крше одредбе међународног права које то регулишу.

110. Развој међународног хуманитарног права - До средине 19. века, правила ратовања су
била обичајна по својој природи. Њихово признавање проистицало је из тога што су постојала
од давнина и одговарала захтевима цивилизације. Све цивилизације су развиле правила са
циљем да се смањи насиље. У 19. веку, оснивач невладине организације Црвени крст, Анри
Динан, је, позивајући се на „међународна начела санкционисана у Конвенцији и неповредива
по карактеру’’ за заштиту рањених и свих који покушавају да им пруже помоћ, покренуо
нешто што се развило у међународно хуманитарно право. Наиме, подстичући усвајање
Женевске конвенције за побољшање положаја рањеника и болесника у оружаним снагама на
копну (1864), постављен је темељ међународном уговорном хуманитарном праву. Овај уговор
је ревидиран је 1906, 1929. и 1949. године, проширујући заштиту на болничке бродове, ратне
заробљенике и цивиле.
Основу данашњег међународног хуманитарног права чине четири Женевске конвенције од
1949. године. Њиховим прихватањем државе су у миру усвојиле правила која ублажавају
страхоте рата и штите оне који су њему изложени. Извођење непријатељстава регулише и низ
уговора из области права ратовања, попут Петроградске декларације (1868), Хашких
конвенција (1899. и 1907.) и Женевски протокол (1925.). Усвајањем два Допунска протокола уз
Женевске конвенције из 1949. године, 1977. године, спојена су правила ратовања и
хуманитарна правила. Ови протоколи садрже правила извођења непријатељстава и правила
која штите жртве рата. Овој листи су до данас додате још неки уговори, посебно Конвенција о
одређеном класичном оружју (1980), Отавска конвенција о забрани противперсоналних мина
(1997), Статут међународног кривичног суда (1998), Протокол уз Конвенцију о заштити
културних добара у оружаним сукобима од 1954, 1999. године. и Опциони протокол о учешћу
деце у оружаним сукобима (2000).
Упркос напретку у кодификацији међународног хуманитарног права остаје велики значај
обичајног хуманитарног права. Разлога за то је неколико: прво, данас универзално прихватање
уживају Женевске конвенције, али не и други главни уговори, укључујући поменуте Допунске
протоколе; друго, уговори се примењују само између и унутар држава које су их
ратификовале, док правила обичајног међународног хуманитарног права обавезују све државе
и све стране у сукобу; и треће, међународно хуманитарно право применљиво на
немеђународне оружане сукобе није довољно да задовољи основне потребе за заштитом у
овим сукобима, будући да пракса превазилази одредбе заједничког члана 3. Женевских
конвенција и Допунског протокола II, који се примењује на све оружане сукобе, међународне
и немеђународне.

111. Садржина међународног хуманитарног права

Пракса показује пораст броја оружаних сукоба на свим континентима. У овим сукобима,
правну заштиту жртвама рата, односно лицима које не учествују или више не учествују у
непријатељствима (рањеници, болесници, бродоломници, лица лишена слободе у вези са
оружаним сукобом и цивили) пружају заједнички члан 3 Женевских конвенција и Допунски
протоколи који се примењује у немеђународним оружаним сукобима. Ипак, много је кршења
ових уговора и основних хуманитарних начела, које су довеле до патње и смрти. Међународна
конференција за заштиту жртава рата, одржана у Женеви 1993. године, посебно је разматрала
је начине и средства за одговор на кршења међународног хуманитарног права, али није
предложила усвајање нових правила, већ је потврдила „потребу за ефикаснијом применом
хуманитарног права”.
Уговорно међународно хуманитарно право покрива различите аспекте ратовања, пружа
заштиту жртвама рата и ограничава дозвољена средства и начине ратовања. Режим заштите
лица која не учествују или више не учествују у оружаном сукобу обезбеђују четири Женевске
конвенције (1949) и Допунски протоколи (1977). Средстава и начина ратовања регулишу
Петроградска декларација (1868), Хашке конвенције (1899. и 1907) Женевски протокола о
гасовима (1925), Конвенција о биолошком оружју (1972), Допунски протоколи (1977),
Конвенција о одређеном класичном оружју (1980), Конвенција о хемијском наоружању (1993)
и Отавска конвенција о забрани антиперсоналних мина (1997). Заштита културних добара у
случајевима оружаних сукоба регулисана је Хашком конвенцијом (1954) и два протокола уз ту
Конвенцију. Листу ратних злочина који подлежу међународној јурисдикцији садржи Статут
међународног кривичног суда. У примени ових уговора у данашњим оружаним сукобима су
два важна недостатка: прво, правила се односе само на државе које су их ратификовале што
значи да се различити уговори међународног хуманитарног права примењују у различитим
оружаним сукобима у зависности од тога које су уговоре државе у сукобу ратификовале,
друго, обиље уговорног права не регулише довољно детаљно велики део данашњих оружаних
сукоба од којих је већина немеђународног карактера и подложна мањем броју уговорних
правила од међународних.
Најопштије посматрано, међународно хуманитарно право обухвата правила у шест области:
разликовање мета, заштићена лица и објекте, специфичне начине ратовања, оружје, третман
цивила и лица ван борбе и поступање у складу са правилима хуманитарног права. Свака од
ових области садржи следеће унутрашње објекте заштите: 1/ Начело разликовања: 1. Разлика
између цивила и бораца; 2. Разлика између цивилних објеката и војних циљева; 3.
Пропорционалност у нападу 4. Предострожност у нападу; 5. Предострожност у погледу
последица напада; 6. Недискриминаторни напади.
2/ Посебно заштићена лица и објекти: 1. Санитетско и верско особље и објекти; 2.
Хуманитарно особље и објекти; 3. Особље и објекти у саставу мировне мисије, 4. Новинари, 5.
Заштићене зоне; 6. Културна добра; 7. Грађевине и инсталације које садрже опасне силе; 8.
Природна околина.
3/ Специфични начини ратовања: 1. Ускраћивање милости; 2. Уништавање и конфискација
својине; 3. Изгладњивање и приступ хуманитарној помоћи; 4. Обмана; 5. Комуникација са
непријатељем.
4/ Оружје: 1. Општа начела коришћења оружја; 2. Отров; 3. Нуклеарно оружје; 4. Биолошко
оружје; 5. Хемијско оружје; 6. Пројектили који се шире; 7. Експлозивни пројектили; 8. Оружје
које примарно повређује фрагментима који се не могу детектовати; 9. Мине изненађења; 10.
Копнене мине; 11. Запаљиво оружје; 12. Ласерско оружје за ослепљивање.
5/ Третман цивила и лица ван борбе: 1. Основне гаранције; 2. Статус бораца и ратних
заробљеника; 3. Рањеници, болесници и бродоломници; 4. Мртви; 5. Нестала лица; 6. Лица
лишена слободе; 7. Расељавање и расељена лица; 8. Остала лица која уживају посебну
заштиту.
6/ Поступање у складу са међународним хуманитарним правом: 1. Спровођење међународног
хуманитарног права; 2. Одговорност и репарација; 3. Индивидуална одговорност; 4. Ратни
злочини.

112. Значај Међународног комитета Црвеног крста - У развоју међународног

хуманитарног права водећа снага је био Међународни комитет Црвеног крста (МКЦК). Он је
иницирао процес који је довео до усвајања Женевских конвенција за заштиту жртава рата из
1864, 1906, 1929. и 1949. године и био је укључен у настанку Хашке конвенције 1899.године и
Хашке конвенције 1907-године. На овим конференцијама су прилагођена правила поморског
ратовања из средине 19. века и претеча су Женевских конвенција од 1949. године, којима се
побољшава положај рањеника, болесника и бродоломника у оружаним снагама на мору.
МКЦК је покренуо иницијативу за допуну Женевских конвенција, која је довела до усвајања
два Допунска протокола, 1977. године. Такође је подстицао развој и учествовао у преговорима
поводом многих других уговора, као што су Конвенција о одређеном класичном оружју (1980),
Отавска конвенција о забрани антиперсоналних мина (1997) и Статута Међународног
кривичног суда (1998). МКЦК је, услед свог доприноса овој грани права, добио мандат да ради
на „доследној примени међународног хуманитарног права које је применљиво у оружаним
сукобима” и на „разумевању и ширењу знања о међународном хуманитарном праву
применљивом у оружаним сукобима и да припрема развој тога права.”

113. Универзална заштита људских права –

према Повељи УН и Општој декларацији : Одредбе о људским правима укључене су у
текст Повеља УН. Елементи основних права и слобода личности експонирају значај основних
начела међународног поретка у систему УН. У циљу стварања услова стабилности и
благостања који су неопходни за мирољубиве и пријатељске односе између нација, заснованих
на поштовању равноправности и самоопредељења народа, УН раде на унапређењу „свеопштег
поштовања и уважавања људских права и основних слобода“ и „сви чланови се обавезују да ће
предузимати заједничку и појединачну акцију… ради постизања циљева утврђених у члану
55.“ Обавеза активног деловања и сарадње на остваривању свеопштег поштовања и уважавања
људских права и основних слобода је, у тренутку када нису била утврђена права која уживају
међународну заштиту, била без садржине. У међународној заједници тог доба, успостављање
универзалне правне обавезе је изискивало сагласност о обиму права. Идеолошки дискурс, у
виду приоритетизовања политичких и грађанских права, или социјалних, економских и
културних права, резултирао је дискреционим тумачењем ове обавезе на националним
нивоима. С једне стране, људска права су тако интернационализована, а с друге, утврђено је
њихово опште важење за сва лица без обзира на расну,верску, и етничку припадност. Са
данашњег аспекта, може се рећи да одредбе о људским правима у Повељи УН представљају
општа правила заштите људских права у међународном праву, без обзира што Повеља не
предвиђа гаранције за њихову примену.
С обзиром на карактер одредаба Повеље наметала се потреба да се усвоји документ којим би
се људска права регулисала детаљније. Припремни рад обављен је у оквиру Комисије УН за
људска права, која је начинила нацрт Опште декларације о људским правима, који је
Генерална скупштина УН усвојила резолуцијом, 1948. године. Декларација се састоји из увода
и оперативног дела. У уводном делу су прокламовани разлози и сврха њеног доношења.
Оперативни део се може поделити на 3 дела: 1) филозофска основа људских права, која
проглашава да се сва људска бића рађају слободна и једнака, 2) општа начела, првенствено
једнакост и недискриминација и 3) забрана делатности на поништењу права и слобода
прокламованих Декларацијом.
Универзална декларација о људским правима представља оквир тумачења обавеза држава о
обиму међународно заштићених људских права. Као разлози усвајања ове декларације, наводи
се inter alia да је: а) „признавање урођеног достојанства и једнаких и неотуђивих права свих
чланова људске породице темељ слободе, правде и мира у свету; б) непоштовање и презир
људских права водило је варварским поступцима, који су вређали савест човечанства, и…
стварање света у којем ће људска бића уживати слободу говора и убеђења и бити слободна од
страха и несташице проглашено као највиша тежња сваког човека; и в) битно да људска права
буду заштићена владавином права како човек не би био приморан да као крајњем излазу
прибегне побуни против тираније и угњетавања.” Иако су прокламовани у правно
необавезујућој одлуци, ови разлози представљају начела поступања чланица УН у
унутрашљим правима. Они произилазе из три вредности око којих су државе окупљене у УН:
људска права и достојанство као основ слободе, правде и мира у свету; људске слободе као
највиша тежња индивидуе, и национална заштита људских права ради делегитимисања
насиља, као средство.
Једна од сврха УН је „да одржавају међународни мир и безбедност, и да ради тога:
предузимају делотворне заједничке мере за спречавање и отклањање претњи миру“ (чл 1)
Сходно томе, Универзална декларација је инструмент који легитимише међународне акције у
случају претње миру и уједно имплицира обавезу држава да у свом правном поретку обезбеде
заштиту људских права, будући да би у супротном грађани, са аспекта чланица УН, имали
легитиман основ да прибегну побуни против тираније и угњетавања. Декларација прокламује
поштовање људских слобода као услов стабилности неопходан за мирољубиве и пријатељске
односе између нација, тако што их наглашава као питање „савести човечанства“. Из тога
произилази надлежност органа УН: Економског и социјалног савета, у погледу настојања да се
оствари глобално окружење у којем ће људска бића уживати слободу говора и убеђења и бити
слободна од страха и несташице (мирољубиви и пријатељски односи између нација); и Савета
безбедности, у погледу обезбеђења достојанства и једнаких и неотуђивих права свих чланова
људске породице као темеља слободе, правде и мира у свету. Декларација, како није у правно
обавезујућој форми, не садржи одредбе о надзору над остваривањем прокламованих права. У
међувремену, начела Декларације су, по некима, стекла статус правила која прихватају
просвећени народи, а по другима статус општих начела обичајног права.
према Пакту о правима човека - Комисија УН за људска права човека је, 1948. године,
израдила и нацрт Пакта о правима човека. У овиру Економског и социјалног савета и
Генералне скупштине је 1951. године одлучено да се израде два пакта, један који ће
обухватити економска, културна и социјална права, и други који ће обухватити грађанска и
политичка права. Генерална скупштина УН је 1966. године усвојила Међународни пакт о
грађанским и политичким правима и Међународни пакт о економским, социјалним, и
културним правима човека. Системски правно посматрано, ови пактови разрађују људска
права индивидуе наведена у Повељи. ОУН и прокламована у Општој декларацији о правима
човека. Уз пактове је усвојен и трећи документ, факултативним протоколом уз Пакт о
политичким и грађанским правима који има за циљ да се појединцима непосредно омогући
обраћање Комитету за људска права. Њиме се, такође по први пут, за државе које га потпишу,
предвиђа поступак контроле над остваривањем међународно заштићених људских права.
Процедура надзора коју предвиђају међународни уговори о људским правима обухвата
извештавање као редован поступак и поступке по представкама. У оквиру извештавања,
спроводи се дијалог државе и надлежног комитета, о примени конкретног уговора у тој
држави. Основна улога комитета је настојање да држава спроводи преузете обавезе. Последица
овакве улоге је обликовање правне праксе, посебно тумачења садржине конкретних права
предвиђених уговором. Процесни положај комитета посредно проистиче из одредби
протокола, којим се потписнице обавезују да подносе извештаје, како редовне годишње тако и
кад год комитет затражи, што имплицира субординацију овим телима, иако су у поступку
равноправне стране. Улога комитета појачана је и правом да стави примедбе на извештај, које
могу доставити и EКOСОЦ.
Факултативни протокол уз ПГПП омогућава да поступак надзора над спровођењем обавеза
државе која га је ратификовала покрену и појединци који тврде да су жртве кршења било ког
права утврђеног Пактом. Разматрање поднесака појединаца потврђује утисак да се мешање у
унутрашње ствари држава, у циљу обезбеђивања основних људских права, прихвата као
легитимни међународни интерес. Поступак по представци је дозвољен само у односу на
државе које су прихватиле надлежност Комитета за људска права (КЉП) да прима и да се пред
њим расправља о представкама. Поступак тече до постизања споразумног решења између
страна, а уколико до тога не дође, КЉП може, уз претходну сагласност страна, пружити добре
услуге, у виду образовања ad hoc независне стручне комисије за помирење (чл. 41 ПГПП).
Уколико не може да постигне мирно решење спора, износи став о томе да ли је држава
повредила одређено право заштићено пактом. Поступак мирења не представља правосудно
решавање спора.
Процедуре надзора надлежних тела УН обухватају специјалне процедуре на теме одређеног
људског права или одређене државе. Правни основ ових поступака изведен је из члана 68.
Повеље УН, која предвиђа да: „Економски и социјални савет образује комисије за економска и
социјална питања и унапређивање права човека, као и друге такве комисије за које се укаже
потреба у циљу обављања његових задатака.” Сходно томе, овлашћена тела у оквиру
механизма УН спроводе поступак специјалних процедура над спровођењем људских права.
Специјалне процедуре се успостављају одлуком Савета за Људска Права (СЉП), којом се
именује специјални известилац или независни стручњак, односно формира радна група и
утврђује мандат специјалне процедуре. Специјалне процедуре имају широке ингеренције у
односу на државу за коју се мандатују, будући да се стање људских права оцењује
институционално, законодавно, правосудно, управно и de facto, на основу званичних контаката
са државним и локалним властима, судијама, посланицима, представницима невладиног
сектора и жртвама кршења људских права. Извештај о налазима подноси се СЉП и садржи
закључке и препоруке, а упућује се и држави обухваћеној мандатом.
У циљу разматрања питања координираног развоја и обезбедињавања људских права одржане
су две међународне конференције. Прво је у Техерану, 1968. године, одржана Међународна
конференција о правима човека. На тој конференцији је само усвојена прокламација којом се
потврђује висока вредност Повеље, тражи прихватање Пактова, и осуђује Апартхејд. Друга
међународна конференција о правима човека одржана је у Бечу, 1993. године. На њој је
усвојен документ под називом „Бечка декларација и програм акције“, у коме су: а) сажета
најважнија начела постојећих инструмената, б) означени основни правци деловања држава на
том плану и в) стандардизована организација у циљу даљег развоја права човека.

114. Регионална заштита људских права - Регионална заштита људских права започела
је усвајањем у окриљу Савета Европе Европске конвенције о људским правима, 1950.
године, настављена усвајањем Америчке конвенције о људским правима 1967. године, а
затим Афричке повеља о људским и правима народа, 1981. године. У настојању да се
ефикасније заштите људска права разрађени су разни други регионални
уговори.Европском конвенцијом су првобитно створене Европска комисија и Европски
суд за људска права којима је поверено поштовање обавеза које су преузеле стране
Конвенције, али ступањем на снагу Протокола бр. 1137 уз Конвенцију 1998. године,
контролна механизам је реструктуисан тако да се све притужбе директно усмеравају
Европском суду за људска права, првом и до сада једином сталном суду за људска права
Ограничења у остваривању права заштићених Европском конвнцијом морају у свим
околностима да се намећу "у складу са законом", буду "предвиђене законом" или
"прописане законом"; а морају бити и „неопходни у демократском друштву“ за посебне
сврхе као што су, на пример, у интересу јавне безбедности, ради заштите јавног реда,
здравља или морала, спречавања нереда или криминала или заштите права и слобода
других (оправдани разлози варирају у зависности од права). Америчка конвенција о
људским правима из 1969. године ступила је на снагу 1978. и, од 2002., има 24 државе
потписнице. Конвенција је ојачала Међамеричку комисију за људска права, која је
постојала од 1960. године као аутономни ентитет Организације америчких држава, у орган
заснован на уговору који је заједно са Међуамеричким судом за људска права надлежан у
вези са питањима која се односе на испуњење обавеза које су преузеле државе стране
Конвенције. Генерална скупштина ОАС је, 1988. године, усвојила Додатни протокол у
области економских, социјалних и културних права, којим се државе стране „обавезују на
усвајање мера, како унутар тако и кроз међународну сарадњу, у циљу постепеног
постизања пуног остваривања права подразумеваних у економским, социјалним,
образовним, научним и културним стандардима утврђеним у Повељи ОАД. Према
Америчкој конвенцији, остваривање неких права (на испољавање религије и уверења; на
слободу мисли и изражавања; слободу окупљања и удруживања; и на слободу кретања и
боравка) може бити изложено ограничењима ако је потребно ради заштите јавне
безбедности, здравља, морала, (јавног) реда, националне безбедности или права и слобода
других. Поред тога, закон може на одређеним основама „уредити остваривање права и
могућности“ везано за право учешћа у власти. Ограничења морају бити прописана
законом, утврђена законом, наметнута у складу са законом или у складу са законом. Према
општој одредби, ограничења остваривања права предвиђених Конвенцијом се „не могу
примењивати осим у складу са законима донетим из разлога од општег интереса и у складу
са сврхом за коју су таква ограничења успостављена“ (чл. 30). Међуамерички суд за
људска права је накнадно образлагао да постоји „нераскидива веза између начела
законитости, демократских институција и владавине права“ и што се тиче начела
демократског друштва, само ограничења остваривања права на окупљање и на слободу
удруживања предвиђају да ограничења морају бити „неопходна и у демократском
друштву“. Међутим, америчка Конвенција и посебно условљава ограничења да „ниједна
одредба Конвенције неће бити тумачна као као да спречава друга права или гаранције које
су својствене људској личности или произилазе из представничке демократије као облика
власти и да су права сваке особе ограничена правима других, безбедношћу свих и
праведним захтевима опште добробити у демократском друштву.

Међуамеричкa комисијa за људска права надлежнa je зa:

(1) развијање свести о људским правима;

(2) давање препорука владама држава чланица;
(3) припрема студија и извештаја за које сматра да је корисно у вршењу својих дужности; и
(4) предузимање акција на представкама и другим комуникацијама у складу са својим
овлашћењима из Конвенције.
Право на појединачну представку Комисији о кршењу права из Конвенције има "било која
особа или група лица или било који невладин ентитет који је правно признат у једној или
више држава чланица Организације [америчких држава]. С друге стране, за међудржавне
жалбе се захтева посебна изјава којом дотична држава признаје надлежност Комисије за
испитивање поднеска против друге државе стране која је дала исту изјаву.

Механизам извршења у области економских, социјалних и културних права разликује се

од поступака по Конвенцији по томе што се државе потписнице обавезују само на
„подношење периодичних извештаја о прогресивним мерама које су предузеле како би
обезбедиле дужно поштовање права у њему. Протокол предвиђа примену жалбеног
поступка пред Комисијом и Судом само у погледу права на организовање и придруживање
синдикатима и права на образовање, а тек потом у случајевима у којима се наводно
кршење може „директно приписати“ држави потписници. Међуамеричка конвенција о
спречавању и кажњавању мучења, за разлику од УН и европских конвенција о мучењу, не
предвиђа никакав посебан механизам за спровођење. Државе странке ће обавестити
Међамеричку комисију за људска права о свим законодавним, судским, административним
или другим мерама које усвоје у примени ове конвенције. Међуамеричку конвенцију о
спречавању, кажњавању и искорењивању насиља над женама, усвојену 1994. године,
ратификовала је 31 земља. Ова конвенција је једини међународни уговор који искључиво
има за циљ уклањање родног насиље.

Афричка повеља је у погледу заштићених права инспирисана Општом декларацијом о

људским правима и међународним пактима о људским правима, али одражава
специфичности афричке концепције. Повељом је образована Афричка комисију за људска
и права народа, „да би унапредила људска и права народа и обезбедила њихову заштиту у
Африци“ (чл. 30). У оквиру Афричке комисије за људска и људска права, у току је израда
додатног протокола о правима жена у Африци. У том задатку, Комисији помоћ пружа
Канцеларија Високог комесаријата УН за људска права. У погледу функције Комисије да
обезбеди заштиту људских права и права народа она је надлежна да прима поднеске од
држава и других извора, али и да умачи све одредбе Повеље, на захтев државе странке,
институције Организације афричког јединства или афричке организације признате од ОАЈ
Протоколом уз Повељу, 1998. године. осниван је Афрички суд за људска и права народа.
До данас је само 9 од 30 држава које су ратификовале протокол прихватило надлежност
овог суда да поступа по притужбама појединаца или невладиних организација. (чл. 45, ст.
3). Повеља предвиђа и дужности појединца према одређеним групама, у смислу, да
„дужности према својој породици и друштву, држави и другим правно признатим
заједницама и међународној заједници“ (чл. 27), као и према другим појединцима, „да
поштује и има у виду друга људска бића без дискриминације и да одржава односе који
имају за циљ унапређење, очување и јачање међусобног поштовања и толеранције“.

До 2000. године, 20 афричких држава је ратификовало и Афричку повељу о правима и

добробити детета из 1990. године. Ова повеља садржи листу права детета и оснива
Афрички комитет стручњака за права и добробит детета. Комитет унапређује и штити
права садржана у Повељи и надгледати спровођење и обезбеђује заштиту односних права.
У вршењу првог дела свог мандата, прикупља и документује информације, организује
састанке, даје препоруке владама, формулише правила и начела за унапређење заштите
права и добробити афричког детета и сарађује са другим афричким регионалним и
међународним институцијама у тој области. Може тумачити Повељу, на захтев државе
чланице или институције ОАЈ. У погледу надгледања примене Повеље, предвиђена су два
поступка: извештавање и по проговору.

115. Развој међународног нормативног поретка одрживог развоја - Развој

међународног нормативног поретка одрживог развоја се, према одређености и општости
заштитног објекта, може уопштити у четири етапе:
(1) од Конвенцијe о рибарењу до формирања УН
Конвенција о рибарењу, из 1818. године, ограничава квоту улова рибе између уговорница
и на одређеном подручју. Конвенција о заштити дивљих птица и животиња у Африци из
1900. године први је инструмент заштите екосистема као целине. Арбитража о трговини
фокиним крзном из 1893. године успоставља екстратериторијално важење еколошких
норми државе, а у случају топионице у Трејлу 1941. године се утврђује да постоји обавеза
да се не узрокује еколошка штета територији друге државе (будуће начело међународног
еколошког права);
(2) од формирања УН до Стокхолмске конференције
Повеља УН не садржи одредбе о очувању природних ресурса и заштити животне средине.
Право на здраву животну средину не садрже ни Међународни пакт о грађанским и
политичким правима ни Међународни пакт о економским, социјалним и културним
правима, који штити само право на тежњу личном економском, социјалном и културном
развоју и на слободу одлучивања о својим природним богатствима и ресурсима и
унапређивању свих аспеката индустрије и чистоће животне средине;
(3) од Стокхолмске до Конференције у Рио де Жанеиру
Стокхолмска декларација (1972) успоставила је као основна начела: прво, да је
одговарајућа заштита животне средине кључна за добробит човека и уживање основних
људских права, укључујући право на живот и, друго, да је обавезно предузимање мера
ради заштите здравља и животне средине. Ова начела налазе израз у Конвенцији о заштити
озонског омотача 1985. године и Монтреалском протоколу о супстанцама које угрожавају
озонски омотач 1987. године. Сагласност успостављена на Конференцији у Стокхолму
довела је до образовања Програма УН за животну средину (UNEP).
(4) од Рио конференције о животној средини и развоју
Успоставља се сагласност о постојању три стуба одрживог развоја: економски развој,
друштвени развој и заштита животне средине. Рио декларација прокламује као начела у
области животне средине и развоја - право на здрав и продуктиван живот у хармонији са
природом (начело 1), обавезу доступности информација, дужност укључивања грађана у
доношење одлука и обавезу на делотворан приступ судској заштити и управном поступку,
укључујући накнаду штете и доступност правних лекова (начело 10). Ова конференција
доводи до две кључне промене у правној концептуализацији одрживог развоја:
укључивању одрживог развоја у међународне инструменте који се односе на људска права
и до кристалисања схватања о постојању обавеза држава на плану одрживог развоја.
Генерално, правни инструменти усвојени у овом периоду не дају основа за тврдњу да је
одрживи развој прецизиран као појам у материјалном праву. Чињеница је да су начела за
шуме усвојена као необавезујућа изјава, да Оквирна конвенција о промени климе и
накнадни протоколи не успостављају конкретне обавезе смањења емисије гасова који
стварају ефекат стаклене баште, Конвенција о биолошкој разноврсности је пример
немоћног правног инстумента, а до данас није међународно кодификовано право на
здраву/адекватну животну средину. С друге стране, у овом се периоду догодио одређени
продор када је реч о процесним аспектима одрживог развоја. Наиме, право на
здраву/адекватну животну средину успостављено је процедурално, пошто је остварена веза
између овог права и међународно заштићених права на живот и права на имовину. Кроз
њих се омогућава остваривање права на здраву/адекватну животну средину, због чега се
јављају критике да то одржава антропоцентричност. Такође је учињен и помак на плану
приступа информацијама, односно учешћа јавности у доношењу одлука, у вези са
проценом утицаја одлука по животну средину.
116. Савремени дискурс одрживог развоја у МЈП - Данашњи правни дискурс одрживог
развоја настоји да одговори на два питања, у погледу заштите животне средине као
вредности у области права личности и у погледу нормирања садржине односа у вези права
на здраву/одговарајућу животну средину. Уз то, актуелни тренд уређивања димензија
одрживог развоја на међународном нивоу указује на сегментирање на међународном и
националном нивоу, а чини се и регионално, што отежава успостављање сагласности у
процесу њиховог међународног формулисања, као и у тумачењу нормативног садржаја.
Први покушај да се садржина права и обавеза у вези са односом између људских права и
животне средине дефинише је Нацрт декларације о људским правима и животној средини
из 1994. године. Декларација се задржава на систематизацији дотадашњих инструмената
који се баве овим питањем, због тога има исте недостатке у погледу опште
прихватљивости и апстрактности и остала је на нивоу покушаја. У оквиру припрема за
конференцију о одрживом развоју у Рио де Жанеиру (2012), Програм УН за животну
средину је формирао стручну групу, са задатком да утврди статус постојећих норми и
стандарда који се односе на међуповезаност људских права и заштите животне средине.
Нацрт декларације о људским правима и животној средини завршен је 2010. године, али
није објављен због неслагања око темељних питања - начела заштите људских права и
животне средине као одраза тежње за “зеленом” економијом. На том плану одређени
помак је постигнут усвајањем резолуције израђене у оквиру Савета УН за људска права,
под називом „Људска права и животна средина“, у којој се препознаје да су „многи облици
оштећења животне средине транснационалног карактера и да је делотворна међународна
сарадња да им се посвети, важна да би се подржали национални напори за остваривање
људских права“. Идеја ове резолуције је да се формулишу препоруке о обавезама у вези са
уживањем људских права која се односе на „безбедну, чисту, здраву и одрживу животну
средину”. Осим утврђивања постојања везе између људских права и животне средине у
оквиру одрживог развоја, те доброг администрирања унутар држава као неопходног за
одрживи развој, други помак у прецизирању нормативног садржаја одрживог развоја није
постигнут.
117. Стварање међународних правила одрживог развоја - Вишестрани споразуми о
животној средини постају све бројнији након Међународне конференције о људском
окружењу у Стокхолму 1972. године. Неке студије процењују да тренутно постоји око 700
споразума који уређују ову област. Разлози за тај раст обухвата реакцију на тежину
еколошких проблема и све веће уважавање да су питања заштите животне средине често
глобална.
Мултилатерални споразуми о животној средини прве генерације разликовали су се од оних
који су потписани и ступају на снагу последњих година. Обично су били усмерени на
заштиту одређене природне врсте или су имали тенденцију да се баве једним конкретном
средином, нпр. океанима. С временом и са све ширим уважавање међусобне повезаности
еколошких процеса, постепено су напуштени секторски приступи и, као последица тога,
интегрисани су механизми и решења. Мултилатерални споразуми о животној средини су
остали секторски до почетка 1990-их.
Споразуми о животној средини друге генерације настају након Конференције УН о
животној средини и развоју, 1992. године, на којој су владе широм света препознале
интеракцију између друштва и еколошких проблема и везе између развоја и животне
средине. Каснији мултилатерални споразуми. испољавају свеобухватнији приступ, тако
што су усредсређени на одрживи развој и одрживо коришћење природних ресурса.
Нови споразуми о животној средини у потпуности прихватају наведене аспекте. Преговори
о новом вишестраном споразуму о животној средини данас се обично одвијају под
окриљем међувладиног преговарачког одбора, док је главно тело за преговоре који се
односе на постојеће мултилатералне споразуме о животној средини обично конференција.
Мултилатерални уговори о животној средини могу успоставити механизме за поштивање и
процедуре за решавање спорова. У случају да странке не спроводе своје обавезне обавезе,
механизам за поштовање закона може се користити за помоћ у спровођењу и поступци за
решавање спорова могу се користити за решавање питања која настају између страна.
Неке државе и међународне организације заговарају одрживи развој као ново обичајно
начело међународног права, које се успоставља као обавезујуће за све. На такво схватање
део држава упорно истиче резерве да уколико би се радило о правном обавезујућем начелу
међународног права, прихваћенo уговором или као настајући обичај, његов нормативни
смисао би морао да садржи бар вредносни захтев адресатима да у развојном процесу
узимају у обзир заштиту животне средине и обрнуто, за интеграцију ових процеса, што
није случај у пракси. У смислу вредносних захтева, за сада су у окриљу УН-а све државе
прокламовале скуп циљева - назване Циљеви одрживог развоја.
Животна средина и одрживи развој су мултидисциплинарне области. У тим областима
пропуштање низа нужно сегментарних одлука се испољава кумулативно, због чега су у
оквиру концепта владавине права развијени начело процене и холистички приступ. Многи
узроци и последице проблема животне средине укрштају се са економским и друштвеним
сектором, те одрживо управљање животном средином изискује координацију и
кохерентност политике и права у ова три сектора. Ово се обезбеђује начелом интеграције и
холистичким приступом, који треба да обезбеде правну снагу одговарајућим задацима на
плану квалитета животне средине. То намеће и питање уређивања одговорности за
заштиту животне средине. Проблеми животне средине често прелазе границе држава, али
када су последице само националне одлучивање зависи од односа користи и трошкова. Да
би се обезбедио одговарајући третман свих аспеката и последица, морају се успостављати
наднационалне процедуре и институције. То повлачи одређени ниво бирократизације и
централизованог финансирања, због чега може да представља изазов за суверенитет
држава, а често и за институционализацију, као и за трендове унутрашње
децентрализације.
Многе последице животне средине су дугорочне, а будуће генерације немају као такве
правни субјективитет. Тако је, иако су у основи идеје одрживог развоја брига за будућност
и међугенерацијска правичност, отворен простор за политичке одлуке у интересу
садашњости. Због тога, теоријски концепт одрживог развоја се одређује као начело и
задатак правних система, али се тешко устројавају инструменти обезбеђивања, те је
“животна средина тиха жртва корупције.“ Вишеструке интересе треба уредити сходно
начелима интеграције и процене, па корупција, подмићивања, уцене, изнуде, патронажа,
сиве зоне политичке подршке, клијентелизам... природа и природне вредности (обновљиви
извори, администрирање животне средине) постају међународне теме, зато што је јачање
правног положаја природе и природних вредности предуслов за одговарајућу равнотежу и
за функционисање демократског система. Резоновање Комисије за животну средину и
развој, 1987. године, било је да се задаци морају уклопити у кључне секторске и
међународне политике, а да секторске агенције и владе треба да буду директно одговорне
и подложне системској контроли дужности, функција и надлежности за обезбеђивање да
смернице, програми и буџети подржавају развој који jе еколошки као и економски одржив.
118. Општа процесна начела међународног права одрживог развоја - Везано за
примену начела интеграције, на кoнференцији Рио+ је прокламована потреба да у заштити
човекове животне средине предводници, осим држава, постану и други учесници. Током
последњих деценија, међународно право је у вези са животном средином све више
укључивало области попут међународне трговине, међународних инвестиција, економског
развоја, људских права и националне безбедности. На тај начин заштита животне средине
више није изолована из друштвено-политичких и финансијских токова те данас суштински
обухвата и питања правде за сиромашне заједнице, као последица тога да оне имају
превасходан интерес за одржив развој.
Одређене процесне обавезе утврђене су међународним инструментима која се односе на
животну средину. Ту, пре сега, спада обавештавање, консултације, сарадња и процена
утицаја на животну средину. Ради се о претпоставци дужности претходног обавештавања
свих потенцијално погођеним државама о могућим штетним активностима, дужност
консултација у доброј вери, укључујући могућност прегледа и расправе о предложеним
штетним активностима, захтев за прибављање претходне информисане сагласности држава
домаћина у вези с активностима планираним на својој територији и дужност да врши
процене утицаја на животну средину. Следећа опште прихваћена дужност је право на
транспарентност и учешће јавности. Кроз транспарентност, учешће у одлучивању и
приступ правди људима се обезбеђује могућност да се изјасне о одлукама које утичу на
њихове животне услове. ова права Заједно, ове обавезе државе дају глас народу и јачају
еколошку, а посредно, и демократизацију управљања животном средином. Битно опште
начело које је преузето из области еколошке заштите је принцип загађивача плаћа.
Примена овог начела има за циљ да у области заштите животне средине обезбеди да се
пуни трошкови одразе на крајњу цену робе и услуга.
119. Развој међународног кривичног права - Версајски уговор о миру, учл. 227,
представља први покушај у међународном праву да се утврдилична одговорност органа,
укључујућишефа државе. Тај члан је требало да послужи да се суди Вилијему II због повреде
уговора, заједно са групом других ратних злочинаца. Холандија га, међутим, није изручила, а и
преовладало је мишљење да за то није ни постојаоправни основ јер Холандија није ни
потписала Версајски уговор. У Другом светском рату,нацистицка и фашистичка војска, као и
њихова цивилна лица, починили су огроман бројратних злочина. Из тог разлога, савезници су
на Московској конференцији, 1943. године, усвојили Декларацију о немачким зверствима, са
обавезном правном снагом. Овим актом предвидело секазњавање свих немачких официра и
војника, као и чланова нацистичке странке који суучествовали у овим зверствима, или су за
њих били одговорни.
У одлукама Постдамске конференције, 1945. године, потврђена су начела личне међународне
кривичне одговорности. Контролни савет за Немачку донео је закон о казњавању лица
одговорних за ратне злочине,злочине против човечности, и злочине против мира. На основу
Лондонског споразума образован је Међународни војни суд коме је прилозен Статут
(надлежност суда, састав и општаначела). Нирнбершким процесима се омогућило
међународно суђење вођама нацистичког режима. Њима је формулисан концепт универзалне
правде за злочине против међународног хуманитарног права и основних права личности.
Нирнбершки трибунал је припадницима нацистичког режима, сходно максими да држава као
правно лице не може да почини злочин, судио као лично одговорним за злочине институција
Хитлеровог режима. Успостављању међународне одговорности носилаца репресије допринела
су два нирнбершка начела: 1) чињеница да је Генерална скупштина УН је резолуцијом, 1946.
године, потврдила начело признатостатутом Нирнбершког суда и наложилаКомисији за
кодификацију међународног права да таначела формулише и да изради нацрт Кодекса злочина
противмира и безбедности човечанства. Према извештају Комисије, сваки учинилац кривичног
дела којеје предвиђено као злочин против међународног права, одговоран је за то дело и мора
бити казњен по међународног права, безобзира да ли је унутрашње законодавство његове
државе инкриминисало такву радњу.Нагласено је да ако неко прима наређења своје владе или
предпостављеног старешине, а танаређења воде у злочин, не може ослободити учиниоца од
одговорности. Питање казни остаје неодређено. Што се тиче територијалне надлежности,
одговорнима суде судови држава у којима су таква дела почињена. Ако се злочини не могу
географски одредити или су почињени у више земаља, надлежан је међународни суд.
У окриљу Генералне скупштине је 1998. године, усвојен Статут Међународног кривичног
суда. Ради се о последици аномалије, да су се „упркос недостатку праксе, учврстили opinio
iuris и међународни консензус о применљивости Нирнбершких начела, у погледу универзалне
надлежности за злочине по међународном праву и потреби да се казне одговорни за кршења
међународног хуманитарног права. Уз то су усвојени многи уговори који предвиђају
национално кажњавање злочина који изазивају међународну забринутост, а универзална
надлежност је призната у случају флагрантне повреде људских права, попут за мучење.
У поступцима за међународна кривична дела пред међународним и пред националним
судовима трећих држава прихваћен је концепт универзалне правде. МКС је судио Омару ел
Башару за геноцид извршен у Судану током његовог мандата. У Великој Британији је ухапшен
бивши чилеански диктатор Аугусто Пиноче по оптужби шпанског суда, због отмица,
ликвидација и мучења током његове владавине.
Као норме из корпуса људских и хуманитарних права, чија кршења током репресивног режима
ствара правни основ за универзалну надлежност, чине се најмање оне које се не могу
дерогирати: забрана дискриминације, право на живот, право на човечно поступање, забрана
ропства, слобода савести, забрана ратних злочина, забрана геноцида , право на
самоопредељење , а нека права (попут слободе од арбитрарног лишавања слободе) третирају
се као ius cogens на регионалном нивоу.
120. Међународна кривична дела - У окриљу Генералне скупштине је 1998. године,
усвојен Статут Међународног кривичног суда. Ради се о последици тога да су се учврстили
opinio iuris и међународни консензус о применљивости Нирнбершких начела у погледу
универзалне надлежности за злочине по међународном праву и о потреби да одговорни за
кршења међународног хуманитарног права буду кажњени. Уз то су усвојени многи
уговори који предвиђају национално кажњавање злочина који изазивају међународну
забринутост, а универзална надлежност је призната у случају флагрантне повреде људских
права, попут за мучење. У поступцима за међународна кривична дела пред међународним
и пред националним судовима трећих држава прихваћен је концепт универзалне правде.
МКС је судио Омару ел Башару за геноцид извршен у Судану током његовог мандата. У
Великој Британији је ухапшен бивши чилеански диктатор Аугусто Пиноче по оптужби
шпанског суда, због отмица, ликвидација и мучења током његове владавине. Као норме из
корпуса људских и хуманитарних права, чија кршења током репресивног режима ствара
правни основ за универзалну надлежност, чине се најмање оне које се не могу дерогирати:
забрана дискриминације, право на живот, право на човечно поступање, забрана ропства,
слобода савести, забрана ратних злочина, забрана геноцида , право на самоопредељење, а
нека права (попут слободе од арбитрарног лишавања слободе) третирају се као ius cogens
на регионалном нивоу. Оваквим актима се регулише материја посебног дела кривичног
права. У том оквиру, шире схватање међународног кривичног дела обухвата понашања за
која је заинтересована међународна заједница због њиховог глобалног (међународног)
значаја. Уже схватање подразумева међународна кривична дела за које се судило од стране
Међународних војних судова у Нирнбергу (1946.године) и Токију (1948.године), а која су
потврђена Женевским конвенцијама из 1949.године и допунским Протоколима уз те
конвенције усвојеним 1977.године. Посебно треба обратити пажњу на Конвенцију о
спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1948.године. Сходно наведеном, у групе
кривичних дела обухваћених посебним делом међународног спадају четири катагорије:
ратни злочини, злочин против човечности, злочин против мира и злочин геноцида.
121. Међународно кривично судство - Област међународног кривичног судства
1993.годину је обележило оснивање, од стране Савета безбедности УН, односно без
међународног уговора, ad hoc трибунала за ратне злочине у бившој Југославији (Хашки
трибунал), након којег је 1994. године основан и за злочине у Руанду. Хашки трибунал је
основан као принудна мера од стране СБ УН, резолуцијом 808 и 827 из 1993.године, на
основу главе VII Повеље ОУН, а у циљу успостављања и очувања међународног мира.
Нарушавању мира у СФРЈ, међутим, допринеле су и неке друге, па вероватно ради
избегавања суочавања са чињеницама, овај трибунал не суди за дела злочина против мира.
Оснивање таквог трибунала представља помак у међународном кривичном праву, али је
спорно да ли су ,,злочини“ почињени у бившој Југославији били највећи у савременој
историји, или је требало почети од оних у Вијетнамском рату, Иранско-Ирачком рату …).
Како део доктрине указује, Хашки трибунал је ,,експериментална институција“, која се
користи ради кажњавања за непослушност. Основна сврха кажњавања за злочине требало
би да буде одмеравање казне по униформним начелима и мерилима, на основу
непристрасно и објективно утврђених чињеница. Највећи проблем ad hoc трибунала је
недоследност и неуниформност процесних и материјалних аката, што је за последицу
имало кршење основних начела концепта кривичног права, да нема кривичног дела ни
казне уколико претходно нису утврђене законом, као и недоследно поштовање
претпоставке невиности. Поступак је нешто прцизније уређен Статутом Трибунала, али уз
честе промене и уз велику слободу одлучивања тужилаштва при састављању оптужница и
кривичног гоњења осумњичених за кривичних дела..
Холандски град Хаг, у коме је седишта Трибунала за гоњење одговорних за озбиљне
повреде међународног хуманитарног права извршена на територији бивше СФРЈ, од 2002.
године је седиште и сталног Међународног кривичног суда. Кроз историју било је доста
предлога и иницијатива за његово оснивање, али значајније су потекле током 1990-их
година. Предлог за његово оснивање поднет је у Риму 1998.године на дипломатској
конференцији одржаној под покровитељством УН. Изгласан је Статут који је прослеђиван
парламентима држава на ратификацију. Статут је ступио на снагу 2002.године, након што
је 66 држава, од 139 учесница конференције, депоновало своје ратификационе
инструменте Генералном секретару УН. Међународни кривични суд је надлежан за
кривична дела геноцида, кривична дела против човечности, кривична дела агресије и ратне
злочине, и то само када су дела учињена на територији неке од земаља које су прихватиле
Статут или од стране њихових држављана. Неки аутори указују на требд развоја
савременог међународног кривичног правосуђа, од Нинберга преко Хага до Рима, али овај
суд представља уговорну институцију која тек треба да покаже (не)оправданост свог
оснивања. За сада, међу странама уговорницама нису три велике силе САД, Руска
Федерација и Кина.
Поред сталних и ad hoc трибунала, постоје и мешовити (интернационализовани) судови.
Ради се о институцијама које имају међународни карактер у смислу да су основане за
одређена подручија (Косово и Метохија, Источни Тимор, Сијера Леоне, БиХ, Ирак,
Камбоџа), специфична због непостојања владавине права немогућности да се успостави
независно судство. Такви правосудни механизми су образовани на КиМ у Србији и у БиХ.
На КиМ, мешовити карактер судовима дат је на основу одредби УНМИК-а, а у саставу
доминирају стране судије странци, док главну улогу има УН. У БиХ, због специфичних
међународних односа, мешовити судови су формирани као посебна одељења у саставу
редовних судова.

122. Развој међународног економског права

Свет је до 1970. године изашао из глобалног поретка, у оквиру којег је велики број држава
стекао независност са наслеђеном ситуацијом у којој су над њиховим економским
активностима и потенцијалима страни појединци или компаније уживали уступке или
привилегије или контролу. У многим државама контрола и привилегије над природним
богатствима и рударским правима је била успостављена на основу уговора о концесији
закљученим са бившима упљављачима, колонијалним или неког другог експлоататорског
типа. Када је дотична држава желела да се укључи у политику економског развоја, једна од
првих иницијатива које је морала да предузме била је да прилагоди коришћење својих
природних ресурса сопственим економским политикама. Из тог разлога, овим државама је
постало неопходно да успоставе суверенитет над природним ресурсима земље и, у складу
са тим, да пред појединце и компаније са седиштем у другим државама, углавном бивши
колонијалним силама, испоставе захтев да се придржавају нове политике коју су усвојиле
у циљу остваривања права на развој. У многим земљама. економски суверенитет није било
могуће успоставити без уклањања права концесија и привилегија над националним
природним ресурсима страних појединаца и компанија. С друге стране, развијене државе
чији су држављани пословали у иностранству и прекоморским територијама како би
оплођивали капитал одупирале су се покушајима да се у пословању странцима намећу
национални закони. Та група држава је заговарала да се постојеће концесије и уговори
морају поштовати. Резултат тог сукоба је препознавање и афирмисање начела трајне
суверености над природним ресурсима.
Када је број новоовисних земаља у развоју порастао, те државе су настојале да потврде
свој пуни економски суверенитет проглашавајући да имају потпун и трајан суверенитет
над природним ресурсима - без обзира на било какав аранжман њихових претходних
колонијалних администрација. Због тога је у Генералној скупштини УН-а, 1962. Године,
усвојена резолуција о трајном суверенитету над природним ресурсима (ТСПР). У њој се, у
чл. 1 и чл. 2 прокламује: „[1]. Право народа и народа на стални суверенитет над својим
природним богатством и ресурсима мора се остваривати у интересу свог националног
развој и добробит људи у дотичној држави; 2. Истраживање, развој и располагање таквим
ресурсима, као и увоз страног капитала потребног за ове сврхе, треба да буде у складу са
правилима и условима за које народи и нације сматрају да су неопходни или пожељни у
погледу одобрење, ограничавање или забрана таквих активности.“
У оквиру покушаја примене циљева новог међунаеодног економског поретка и
успостављања правила међународних економских односа, Генерална скупштина УН је,
1974. године, усвојила Повељу о економским правима и дужностима држава (ПЕПДП). У
ПЕПДП се одређују основе међународних еконмских односа: „Економски, као и
политички и други односи између држава биће регулисани, између осталог, следећим
начелима: (a) суверенитет, територијални интегритет и политичка независност држава; (b)
суверена једнакост свих држава; (c) ненападање; (d) не-интервенција; (e) узајамна и
правична корист; (f) мирни суживот; (g) једнака права и самоодређење народа; (h) мирно
решавање спорова; (i) отклањање неправди које су проузроковане силом и које лишавају
нацију природних средстава потребних за нормалан развој; (j) извршење у доброј вери
међународних обавеза; (k) поштовање људских права и међународних обавеза; (l) нема
покушаја тражења хегемоније и сфера утицаја; (m) унапређење међународне социјалне
правде; (n) међународна сарадња за развој; (o) бесплатан приступ и од мора од стране
затворених земаља у оквиру горе наведених начела.
Један од централних идеја ТСПР и ПЕПДП је економски развој држава. Овај идеја је
ојачана резолуцијом Генералне скупштине УН-а о праву на економски развој држава, из
1986. године. Право на развој је тешко правно дефинисати и нема јасно правно значење,
препознавање његовог постојања је омогућило међународној заједници да се на то ослања
да развије друга начела међународне трговине и посебан и преференцијални третман за
државе у развоју.
123. Нормативни поредак у области међународног економског права - Међународно
економско право се заснива на општим начелима међународног јавног права, као што су
извршавање уговора у доброј вери, слободе, суверене једнакости, реципроцитет,а
суверенитета (економског)... Осим тога, оно се заснива и на савременим начелима која се
развијају, као што су: дужност сарадње, суверенитет над преференцијалним природним
ресурсима за земље у развоју уопште и најмање развијене земље посебно...
Унапређивање развојне интеграције држава у развоју у светску економију кроз трговину и
инвестиције на међународном плану институционализовано је кроз Конференцију УН о
трговини и развоју (УНКТАД), 1964. године. Од тада су се на глобалном нивоу догодиле
суштинске промене: а) повећан је ток директних страних инвестиција; б) све
више је међународних инвестиционих споразума; в) државе у развоју и фирме из држава у
развоју постају инвеститори; и г) све је више споразума о избегавању двоструког
опорезивања. У овом процесу, улога УНКТАД је формализована 1993. године,
преузимањем радног програма међународних инвестиционих споразума. Тиме је
успостављена централна улога ове специјализоване агенције УН за сва питања која се
односе на директне стране инвестиције у оквиру Секретаријата УН. Та улога почива на три
стуба: (1) помоћ у развијању међувладиних консензуса; (2) обезбеђивање истраживања и
анализе развојне перспективе; и (3) обезбеђивање техничке сарадње и изградње капацитета
у државама у развоју.
Нови дискурс обухвата подвргавање критици неолибералних постулата у међународном
економском поретку, доминантних током последње деценије ХХ века, које се описују као
„дивље деведесете“ када је људска похлепа заменила вредности на којима је почивала
идеја названа Нови међународни економски поредак, а империјалистички методи
надјачали хегемонистичке, укључујући и начела која су опстала у области природних
ресурса. Резолуције Генералне скупштине УН артикулисале су нормативни концепт по
којем бивше колоније имају право на одговарајућу компензацију, међутим те одлуке нису
прерасле у нормативни поредак. Из арбитражне праксе, у спору који је компаније Тексако
против Либије због национализације нафтних поља која је ова компанија експлоатисала у
тој држави, по основу кршења уговора о концесији, као и у предмету Шеврон Тексако
против Еквадора, због наношења штете по животну и друштвену средину у региону
Амазона и на тај начин кршења уговора о заштити страних улагања између Еквадора и
САД, чини се да те резолуције још увек представљају сао тежњу и да немају капацитет да
наметну позитиван развој међународног права у области међународних економских
односа. Подлогу овом стању и даље представља арбитражна одлука из 1930. године, по
тужби британске компаније Лена голдфилдс (Lena Goldfields) против Совјетског Савеза
због штете услед промене уговора о концесији над рудницима злата у Сибиру, у складу са
законодавством које је ступило на снагу у оквиру тзв. Нове економске политике СССР-а.
По први пут је један транснационални уговор, за који је „меродавно било национално
право“, интернационализован, делимичном применом међународних правила, што је
омогућило да се институт међународне комерцијалне арбитраже претвори у „међународни
квазисудски поступак“. Покушај редефинисања уговора о комерцијалном страном улагању
као међудржавног у развијеним државама не би производило правне последице, нити их
данас производи, већ је подвргнуто националном праву. Данас, потрага за глобалним
поретком који би обезбедио одрживи развој, схваћен као раст уз правичност и одговорност
у односу на глобалне забринутости, оличена је у укључивању нових учесника у
међународне односе без задирања у стару констелацију моћи.
Дозвољена ограничења, применом државних мера у међународној трговини, Општи
споразум о царинама и трговини (ГАТТ) из 1994. године, своди на случајеве када се ради о
приоритетима јавне политике у здравству, животној средини и очувању природних
ресурса. Чак и овако минимална ограничења, тела за решавање спорова Светске
трговинске организације (СТО) тумаче веома уско. Државама се као ограничење за
примену мера намеће дужност укључивања обавезе да неће јачати еколошке стандарде
како би обезбедиле компаративну предност у привлачењу инвестиција (стварање „рајева
загађивања“). Изузев тога, заштита одрживог развоја од страних директних инвестиција
почива на уопштеним фразама, попут оне да стране „препознају значај јачања капацитета
да се заштити животна средина и унапреди одрживи развој заједно са јачањем трговинских
и инвестиционих односа између њих и да предузимају заједничке пројекте у сарадњи.“
Примена ових одредби препуштена је дијалогу, сарадњи и финансирању, односно више
односима утицаја него нормативном режиму.
Уређивање међународне трговине је основна функција СТО, као међународне
организације. Срж правила међународне трговине чини поменути ГАТТ, који иницијално
уређује питања у вези са трговином индустријским производима. Овај споразум, данас,
обухвата уговоре о пољопривреди, текстилу и одећи, трговини услугама, трговинским
аспектима права интелектуалне својине, санитарним и фитосанитарним мерама, техничким
препрекама у међународној трговини, антидампингу, субвенцијама и компензаторним
мерама, процедурама за увозне дозволе и друге. Најважнији елемент Споразума о СТО
представљају одредбе о царинама. Оне, наиме, постају једини инструмент заштитне
политике држава; а примена нецаринских мера је дозвољена искључиво у посебним
случајевима. Међутим, нормативни тренд се успоставља предвиђањем начела да ће се
просечна царинска стопа на увоз индустријских производа из развијених држава етапно
смањивати, а бесцарински увоз повећавати, у вредности укупног увоза развијених земаља,
при чему се не задире у клаузуле о најповлашћенијој нацији и националном третману.
Међународне економске и трговинске активности настављају да се развијају, без
уважавања интереса за одрживи развој и заштету животне средине. Главни мотив
међународног економског поретка остаје унапређење слободног кретања робе и капитала
преко граница и омогућавање државама да максимално искористе своје природне ресурсе
за свој економски раст. Међународно економско право представља покушај да се ово
ширење међународних економских и комерцијалних активности уреди у обиму и мери
колико је могуће, што у пракси отежава препознавање битних елемената осрживости,
развоја и дугорочне стабилности међународних економских односа.
124. Решавање међународних трговинских спорова - Решавање међународних
економских спорова обухвата и учешће категорије тела за решавање спорова пред која се
спор може изнети и која о њеми износе суд на основу права. У оваква тела спадају Панел
за решавање спорова СТО, Апелационо тело СТО, арбитражни трибунали и правосудна
тела stricto sensu. There is no substantive reason for this choice other than the lack of a better
generic designation.
У том оквиру, арбитражни трибунали и правосудна тела stricto sensu се посебно издвајају
када се ради о споровима у области међународног економског (трговинског) права.
Конвенција о признању и извршењу страних арбитражних одлука (Њујоршка конвенција),
из 1958. године, предвиђа обавезу судова држава уговорница да признају постојање
арбитражног споразума, као и признање и извршење страних арбитражних одлука донетих
у некој од земаља потписница. Њујоршкој конвенцији до сада је приступило 157 држава и
она представља најважнији документ у области решавања међународних трговинских
спорова. Сврха ове Конвенције јесте да обезбеди јединствене стандарде за признање и
извршење страних арбитражних одлука. Други циљ је да се обезбеди да судови држава
потписница признају постојање арбитражног споразума и да ускрате приступ странакама
судууколико би судски поступак био у супротности са њиховом арбитражним споразумом
и да их упути на арбитражу.
Комисија Уједињених нација за међународно трговинско право (УНЦИТРАЛ) израдила је
свеобухватана процесна правила чију примену странке могу да уговоре за арбитражни
поступак који проистиче из спора поводом њиховог пословног односа. Правила обухватају
све аспекте арбитражног поступка, обезбеђују модел арбитражну клаузулу, утврђују
правила поступка у вези са именовањем арбитара и вођењем арбитражног поступка, и
предвиђају правила која се односе на форму, дејство и тумачење арбитражне одлуке.
Арбитражна правила УНЦИТРАЛ-а примењује Стална арбитража при Привредној комори
Србије.
125. Развој међународног финансијског права - Инструменти који су усвојени на
преговарачкој рунди СТО о економском развоју у Дохи, 2001. године, представљали су
одраз тежње да се новим околностима у свету, у светлу пада нивоа ширења уговора о
директним страним инвестицијама, прилагоди тако што ће се више уважавати потреба
неразвијених држава. Ово прилагођавање се пре свега односило на област међународних
инвестиција. У том контексту, неки аутори су повлачење многих латиноамеричких држава
из система директних страних инестиција оцењивали као повратак доктрине која заговара
националну контролу страних инвестиција (тзв. Калвова доктрина), сходно Повељи о
економским правима и дужностима држава усвојеној у УН, 1974. године.

Прву деценију 21. века је, према процени Организације за европску безбедност и сарадњу
(ОЕЦД), обележио рекордан ток директних страних инвестиција. Упркос томе, свет је
остао суочен са великом неизвесношћу у погледу стабилности међународног финансијског
система. Оно што је постало извесно јесте то да су све државе, најопштије посматрано,
постале извознице и увознице капитала. Како се интереси извозница капитала суочавали се
са интересима увозница капитала, на међународном нивоу почињу да се успостављају
основна правила о правима и, у мањој мери, обавезама инвеститора.

У том периоду, инвестиције подржавају и неки мултилатерални споразуми који се не

односе непосредно на правила у тој области међународних финансија. Тако, на пример,
механизам чистог развоја, који је успостављен Кјото Протоколом уз Конвенцију УН о
климатским променама, у функцији је подстицаја инвестиција у државе у развоју кроз
пројекте смањења емисије гасова са дејством „стаклене баште“, што проистиче из
чињенице да се у већини пројеката покренутих по овом механизму као циљ наводи
допринос трансферу технолошких знања или опреме. Такође, Монтреалским протоколом
уз Бечку конвенцију о заштити озонског омотача предвиђа се образовање
Мултилатералног фонда за финансирање супституције материја штетних за озонски
омотач у државама у развоју, у оквиру којег су средства доступна и за пројекте правних
лица са локалном приватном власничком структуром.

Подела између сиромашних и богатих држава постала је толика да се одражава у виду

отвореног анимозитета према међународним организацијама у области финансија
(мешународним финансијским институцијама), либерализацији и групи најразвијенијих
држава (Г-7, Г-20). Векови експлоатације су већину држава оставили не само без значајне
домаће привреде, инфраструктурног развоја и техничких ресурса, већ и без расположивог
капитала. Након процеса деколонизације опстале су неоимперијалистичке економске
структуре, у оквиру којих се те државе одржавају као сировинске базе и места за пласман
производа из развијених држава. Међународни поредак још увек не успева да успостави
одговарајући правни режим који би обезбедио финансијске предуслове за одрживи развој.
С једне стране, док се у области „борбе против тероризма“ на међународном плану
заговара државноцентрични приступ, с друге такве реформе се одбијају када се ради о
финансијском сектору.
126. Међународни финансијаски нормативни поредак - Међународно финансијско
право представља укупност норми којима се регулишу међудржавни финансијскоправни
односи. У оквиру ове дисциплине, данас се као извори колективо подразумева сложен сет
регулаторних правила, стандарда и најбољих пракси. Субјекти међународног финансијског
права су државе, односно њени финансијски органи, међународне владине и невладине
организације у области комерцијалних финансија, као и међународне корпорације. Дубоко
међународна природа текуће финансијске кризе, која почиње од 2007. године, експонирала
је то да су тржишта капитала глобалнија него икад раније. Осим тога, напредак у
информационим и рачунарским технологијама је интензивираи покретљивост капитала,
услед чега је дошло до повећавања учешћа инвеститора на иностраним тржиштима.
Коначно, у финансијску праксу су уведене финансијске иновације које служе повећању
прекограничних капиталних токова. На тај начин, финансијске институције које нису
задовољне правилима једне надлежности могу све лакше прелазити у другу надлежност са
слабијим и потенцијално недовољним надзором ради прикупљања капитала или
укључивања у сложене финансијске трансакције. Како су и инвеститори такође постали
мобилнији и учествују на страним тржиштима, долази се у ситуацију да се склапају
трансакције или користи инвестициони капитал од инвеститора са седиштем у
јурисдикцијама који подлежу строжем или ефикасном надзору. У таквим случајевима бива
нарушен интегритет тржишта и регулаторни надзор, од стране офшор и мобилних
компанија. Производ регулаторне поделе рада, преко које власти држава преко спектра
домаћих и међународних институција међусобно комуницирају и кооперативно и
конкурентно како би успоставиле општа правила и стандарде је међународно финансијско
право.
У овом децентрализованом регулаторном простору, подељност на национално и
међународно је повезана са међународним јавним правом. Узајамне односе између
регулатора одликују и конкуренција и сарадња, понекад истовремено - у зависности од
области о којој се преговара.
Средиште савремене међународне финансијске инфраструктуре су примарни регулатори, у
виду међународних тела за утврђивање стандарда. Ради се о глобалним институцијама у
којима се националне власти редовно састају како би координирале и артикулирале
заједничке политике. Тако, на пример, нормативни производи групе Г-20 у виду
„комуникеа“ и „декларација“, који се обично објављују на крају самита, обавештавају
јавност о сагласности које су постигле чланице Г-20. У овим јавним инструментима,
шефови држава и влада Г-20, као група, предочавају заједничка становишта у погледу
економске политике, узрока и решења микроекономских и макроекономских изазова. До
сада, они су се бавили различитим темама: подизања квалитета капитала које поседују
банке, реструктурирања система раног упозоравања ММФ-а и координације са
стандардним одредиоцима за бољу финансијску регулацију, посебно у погледу дериватива
и агенција за кредитни рејтинг.
Регулаторни програми међународних тела за утврђивање стандарда, који су по природи
широко постављени, углавном се спроводе кроз детаљније постављање стандарда од
стране националних регулатора и наднационалних организација за утврђивање стандарда.
Најпознатији међу међународним креаторима стандарда је Базелски комитет, група
састављена искључиво од гувернера централних банака и националних регулаторних
банака земаља Г-20. Комитет настоји да унапреди квалитет банкарства широм света
„усвајањем међународних стандарда бонитетног надзора који покривају питања попут
адекватности капитала и консолидованог надзора прекограничног пословања банке“. Међу
нормативним производима Базелског одбора су Кључна начела супервизорски надзор
банака, у којима се дефинишу најбоље праксе за банкарске регулаторе, и Конкордат о
прекограничном банкарском надзору, који прокламује општа начела „за сарадњу између
националних власти у надзору над стране банке. Ова правила су ревидирана 2004. године
(Базел II), која је највећим светским банкама дала значајну дискрецију у методима за
генерисање сопствених унутрашњих рејтинга, и поново 2010. године (Базел III). Кључни
стандард за регулисање хартија од вредности је Међународна организација комисија за
хартије од вредности (МОКХоВ). Ово тело, као и Базелски комитет, није формирано
међудржавним споразумом, па га већина теоретичара не сматра правом међународном
организацијом. Међутим, његово чланство је глобално и, а за разлику од ограниченог
чланства у Базелском комитету, у тој организацији учествује преко 180 националних
регулаторних агенција.Поред примарних регулатора, постоје и друга важна тела за
постављање стандарда која уживају много ограничене мандате и баве се посебним,
технократским проблемима финансија. ОЕЦД, у оквиру које је дуго промовисано
корпоративно управљање, објавила је низ начела. Три сета стандарда су привукла посебну
пажњу. Први су међународне смернице Одбора за међународне рачуноводствене
стандарде, уз учешће Међународне федерације рачуновођа, у којима се одређују како се
поједине врсте трансакција и догађаја морају исказати у финансијским извештајима. Други
је Радна група за финансијску акцију (ФАТФ), првобитно конципирана као правила против
прања новца, а од 2001. и против финансирања тероризма. У међународној финансијској
архитектури постоје и институције чији су оснивачки документи међународни уговори,
које су са статусом специјализованих агенција УН. Светска банка и Међународни
монетарни фонд (ММФ) спроводе консултације и надзор са свим својим чланицама, у
складу са Споразумом о ММФ (чл. IV). Међународно финансијско право бави се
превазилажењем једноставних препрека у координацији, као што су недостатак поверења,
ризик улагања из односа везаних са проблемима осигурања. Међународни финансијски
прописи имају квалитет јавних прописа у мери у којој нормирају начела, стандарде и
правила доброг управљања, а истовремено омогућавају флексибилност у погледу примене
тако да могу бити прилагођени локалним потребама и околностима. Ове препреке се
127. Решавање сукоба у области међународних финансија - Поред санкције у виду
угледа и трошкова на тржишти, случајеви неусклађености са стандардима могу довести до
санкција од стране међународних организација и финансијских институција. Наиме, ММФ
и Светска банка, будући да су уједно и зајмодавци и извори развојне помоћи, имају
дискреционо овлашћење да захтевају усклађивање са међународним стандардима као
услову за добијање кредита. Оне могу јавно да објаве да се држава чланица не придржава
одређених правила или стандарда.Наведена стратегија повезана је и са институцијама
међународног јавног права, попут Уједињених нација и користи се када државе одбијају
широко прихваћене стандарде међународног права, попут у области људских права и
националне безбедности. Пример дисциплиновања у контексту прилагођавања
стандардима је Мултилатерални меморандум о разумевању у окриљу Међународне
организације комисија за хартије од вредности. Према овом инструменту, потписнице ће у
оквиру својих надлежности пружити помоћ потребну за спровођење закона и прописа о
хартијама од вредности. Међународни монетарни фонд се, у вези са својом улогом на
основу надзора над макроекономским управљањем, специјализује у три области јавног
управљања: у транспарентности владиних рачуна, делотворности управљања јавним
ресурсима и стабилности и транспарентности правног окружења у приватном сектору. С
обзиром на то да добро администрирање обезбеђује оправдање за политичке, друштвене и
економске приоритете, оно је непосредно повезано са начелима одрживог развоја. Будући
да институције уређују економске, друштвене и односе у вези са животном средином, неки
аутори, полазећи од одрживог развоја као „начина структурирања размишљања,
одлучивања и акција“, односно „процеса на који се дистрибуирају информације“ изводе
закључак да је добра администрација саставни део одрживог развоја и да представља
његову четврту, институционалну, димензију. У оквиру међународног финансијског права
остварује се и јавноправна функција. Осим преко ФАТФ, развија се у уговорна сарадња
против корупције и против подмићивања јавних чиновника. У тој области усвојене су две
конвенције, једна у окриљу УН (Конвенција УН против корупције, усвојена 2003, СиЦГ је
ратификовала 2005. године), а друга у окриљу ОЕЦД (Конвенција о борби против
подстицања страних јавних службеника у међународним пословним трансакцијама,
усвојена 1997. године, није ратификована у нашој земљи). На тај начин се, поред дужности
држава да обезбеде примену стандарда поступања ФАТФ против прања новца и
финансирања тероризма, афирмише међународноправна обавеза активног сузбијања
корупције и мита. Најопштије посматрано, међународно финансијско право испољава
више координацијске, него субординацијске одлике. Оно још увек нема универзалан
карактер, будући да се многа финансијска права међусобно разликују док су неке норме
нису прихваћене у неким националним правима. У последње време се сусрећемо са
развојем наднационалног пореског права на регионалном нивоу, у оквиру ЕУ, али се и
мешу ти правилима нека примењују непосредно, док друге тек треба применити у
националним правним порецима држава чланица.