PROTEINI

DOBIJANJE AMINOKISELINA
U principu postoje tri naina:

Izolovanje iz prirodnih izvora

Mikrobioloko odreivanje
Hemijska sinteza

Prve dve metode daju L-oblike,

a tre- om metodom se dobijaju
racemati koji se moraju razloiti
na optie antipode

IZOLOVANJE IZ PRIRODNIH
Vri se hidrolizom proteina (kiselinama, bazama I enzimima), a dobijanje
aminokiselina iz smee dobijene hidrolizom vri se ili elektroforetskim ili
hromatografskim metodama. Najee se prvo razdvoje kisele, bazne I neutrakne, a
zatim
MIKROBIOLOKO
DOBIJANJE
se vri odvajanje
jedinih od drugih.
Neki mikroorganizmi u toku procesa rasta izluuju malu koliinu aminokiselina
poljnu sredinu,
koristei kao izvor C- I N-prosta jedinjenja, kao to su razblaeni
uHEMIJSKA
SINTEZA
rastvori ugljenih hidrata, ugljovodonika, organska I neorganska azotova jedinjenja I
faktore rasta B vitamin.

a) Aminoliza halogenskih kiselina (Hell-Volhard-Zelinsky reakcija)

sastoji se u supstituiji halogena NH2 grupom:

b) tekerova cijanhidrinska sinteza sastoji se u adiciji HCN na karbonilnu grupu

aldehida u prisustvu amonijaka, pri emu se dobija nitril -aminokiseline, koji se ne izoluje ve
se spontano sapon- ifikuje u aminokiselinu

c) Kondenzacija sa aldehidima boni niz aminokiseline se uvodi preko aldehida

koji se kondenzuje sa jedinjenjima koja imaju aktivnu metilensku grupu
So nastala u
prvoj reakciji
se tretira
primarn- im
RX pri emu
nastaje
alkilova- ni
derivat

PODELA I OZNAKE PROTEINSKIH AMINOKISELINA. HEMIJSKE REAKCIJE AMINOKISELINA

Klasifikacija se vri u odnosu na boni niz.

Aminokiseline moemo podeliti i na esencijalne i neesencijalne, prema tome da li ih ovek i

drugi sisari mogu napraviti biosintezom ili se moraju unositi putem hrane.

S obzirom da aminokiseline imaju i karbonilnu i amino grupu u svom molekulu, pokazuju

sve reakcije, kako amina, tako i aminokiselina. Neke od najvanijih su:

1) Ninhidrinska reakcija oksidativna dezaminacija aminokiselina. Takoe se koristi I

za kvalitativno dokazaivanje aminokiselina. Vrlo je osetljiva reakcija.
Aminokiseline sa primarnom amino-grupom daju komplex plave do ljubiase boje,
dok prolin, koji ima sekundarnu amino-grupu (kao prolin) sa ninhidronom daje
utu boju.
2) Graenje komplexa sa tekim metalima nastaju komplexi helatnog tipa.
Najpoznatiji su komplexi sa Cu2+ jonima (plave boje).

3) Reakcija sa HNO2 (deaminacija) oslobaa se azot i nastaju hidroksi-kiseline.

Reakcija se moe iskoristiti za odreivanje slobodne aminogrupe u
aminokiselinama metodom po Van-Slyke-u merenjem zapremine azota koji se
razvija u reakciji aminokiseline sa HNO2

4) Transaminacija je vrsta deaminacije aminokiselina uklanjanje amino-grupe i

oslobaanje ugljeninog skeleta.

5) Esterifikacija karboksilne grupe aminokiselina se mogu esterifikovati metil ili etil

alkoholom u prisustvu kiselog katalizatora

6) Formolna titracija blokiranje amino-grupe formaldehidom, pa e karboksilna

grupa moi da ispolji svoju normalnu kiselost i moe se odrediti titracijom sa NaOH

ETODE PREIAVANJA PROTEINA NA OSNOVU RAZLIKE U VELIINI MOLEKULA - RASTVORLJIVOST

Izolovanje aminokiselina:
Jonoizmenjivaka
hromatografija
Mehaniko
odvajanje kristala
pod mikroskopom

Gasna

zbog
male
isparljivosti
moraju se derivatizovati
(uglavnom
Hemijsko
razlaganje
(graenje
dijastereomernih
soli sa optiki
aktivnim se
Hidroliza proteina
alkaloidima
strihin, brucin)
Ako
seesterifikuju)
nekaaminokiselina
nalazi slobodna u prirodi nai metod da se ona
Hromatografske
Biohemijsko
razlaganje
(pomou
enzima deluju samo na jedan oblik D ili L)

TLC
(izaziva
ninhidrin)
izoluje
Masena spektrometrija (moemo ih
identifikovati)
Druge instrumentalne metode (NMR, IC) identifikacija
1)
2)

3)

PRINCIPI IZOLOVANJA I ANALITIKE AMINO-KISELINA

Razlaganje racemata:
Analiza aminokiselina:
Reakcije za kvali dokazivanje
Ninhidrinska reakcija
Biuretska reakcija (za proteine)
Reakcija Cu2+ sa
biur- etom (levo)
i koordi- nativno
vezivanje jo- na
Cu2+ za dva
sused- na
peptidna niza
Ksantoproteinska reakcija (za dokazivanje aromatinih aminokiselina)
zagrevanjem sa HNO3 dolazi do nitrovanja benzenovog jezgra uti
Milonova reakcija zagrevanjem proteina sa Milonovim reagensom (smesa
nitrata i nitrita Hg+ i Hg2+ u viku HNO3) crveno obojenje

I.

RAZLIKA U
1) Dijaliza
2) Ultrafiltracija
3) Centrifugiranje u gradijentu
(saharoze)
4) Molekulsko-ekskluziona

II.

RAZLIKA U RASTVORLJIVOSTI, koja je

1) pH (izoelektrino taloenje)
2) jonske sile rastvora (rastvaranje i isoljavanje)
3) dielektrinih osobina rastvaraa (taloenje
rastvaraem)
4) temperature (promena rastvorljivosti)

Kriterijum za ist protein:

da se na jonoizmenjivau,
molekulskom situ ili
elektroforezi dobije samo
jedna frakcija

DIJALI
ZA
Uglavnom se koristi za odvajanje
niskom- olekulskoh komponenti iz
preparata mak- romolekula, tj za
preiavanje, a ne za razdvajanje proteina po veliini.
Npr. analiza albuminske frakcije
kako bi se iz rastvora udaljili
eeri koji bi ometali vezivanje
lektina za afinitetnu kolonu (Sephadex).
Ratko (prof): polupropustljiva
membrana (besmislen izraz)
Kako molekuli treba da izlaze? II princip termodinamike, haotino kretanje. Braunovo
kretanje ono to vidimo kad pratimo kretanje jednog molekula. Molekuli se kreu kada
je temperatura iznad apsolutne nule. Molekuli se stalno kreu (crne i bele kuglice, 10 ide
ovamo, 10 se vraa nazad). Poto se to stalno menja, u jednom trenutku je isti broj
molekula i tamo i ovamo, posle toga i dalje dolazi do izmene, ali se difuzija vie ne
primeuje.
Difuzija molekuli se kreu da bi se koncentracije izjednaile.
Posle nekog vremena prospemo ovo iz ae, pa sipamo novu koliinu vode, pa tako sve
vie i vie smanjujemo koncentraciju onih molekula kojih elimo da se oslobodimo
ULTRAFILTRA
Takoe metoda za preiavanje, tj odvajanje proteina od malih molekula. Membrane
kroz koje se cede prteini su takve da proteini ostaju gore, jer su vei od pora; mali
molekuli prolaze (tzv. cutoff molekulske mase). Potrebno je napraviti ili pritisak odozgo
ili podpritisak odozdo (vakuum).
Membranski filtri mogu biti od papra, pamuka ili staklene vune. Membrana slui da skida
deo proteina da se ne bi zalepili, tj. da se ne bi napravio kola i zapuio filter.

CENTRIFUGIRANJE U
Koriste se za preparativnu primenu uzorka. Preparativni rotori se koriste iz cilindrinih
epruveta sa uzorkom, ije ose mogu biti paralelne, pod uglom, ili upravno na osu rotacije
rotora, u zavisnosti od konkretne situacije. Naje- e se koriste rastvori inertnih supstanci,
kao to su saharoza, glicerol ili CsCl. Gustina (a samim tim i koncentracija) gradijenta se
poveavaju od vrha epruvete ka dnu. Upotreba takvih gradijenata gustine znatno
poboljava razdvaj- ajuu mo ultracentrifuge.
Kod zonskog centrifugiranja rastvor makromolekula
(uzorak) se paljivo nanese
na vrhunagradijenta
u odnosu
molekulsku
gustine koji se priprema upotrebom
ureaja
koji
masu ne- go na gustinu.
podsea na onaj skiciran Shodno
na slici desno.
Nem- amo
tome, ultrmagnetnu mealicu, u prvom
ureaju
je
au
racentrifugiranjevoda,
u
drugom rastvor saharoze.
Uzmemo guskap 60
%,
gradijentu
tine
Kao matrix se koriste hidrofilne
stavimo na dno, pa kap 59,99
%, pa
59,98 molekule
% itd.
(zonsko)
razdvaja
polimerne supstance, koje
slinog oblika uglavnom na
Svrha gradijenta gustine je da se omogui
formiraju porozne sfere pri
osno- vu njihovih
nesmetan prolaz razli- itih makromolekulskih zona
bubrenju (umreeni dekstran,
molekulskih masa.
priguivanjem konvektivnog mea- nja rastvora.
agaroza, poli- akrilamid). Prvo
kao zona
koja
se moeMali
odvojiti
na slici iznad.
silaze
veliki
molekuli.
se od drugih takvih zona, kao to je prikazano
Tokom centrifugiranja
estice
najmanje
mase
e
se
najbre
kreati.
Nakon
centrifugiranja,
frakcionisanje
se obino
maximalna
gustina
rastvora
mora
biti
manja
od
najmanje
gustine
makromolekula
koji
je od
zadravaju u porama matrixa.
svaka vrsta makromolekula
ostvaruje
buenjem
dna epruvete
za centrifugiranje
koja je od celuloze
sa iglom,
interesa.
Ipak,
posmatratranjem
jednaine
za sedimentacioni
koeficijent
segrada jedijent
brzina
MOLEKULSKO-EXKLUZIONA
(GEL-FILTRACIJA)
se kreevidi
kroz

IZOELEKTRINO
Koristi se za grubo razdvajanje proteina, a zasniva se na injenici da su proteini najmanje
rastvorni na pH koja je jed- naka njihovoj izoelektrinoj taki (pH = pI).
Poto se proteini razlikuju po svojim pI, postepenom
promenom pH rastvora, proteini e sukcesivno
dostizati svoje izoelektrine take i tada se taloiti.
RASTVARANJE I
1) Jono-izmenjivaka
hromatografija

Dodatak male koliine soli moe da povea

rastvorljivost (salting in). Meutim, dodatak velike
koliine soli vodi isoljavanju (salting out). Najee
PROMENA
IV.se koristi
RAZLIKE
U4)SPECIFINOSTIMA
PREMA RAZLIITIM
(NH
2SO4 (amonsulfatna precipitacija) jer
ima visoku rastvorljivost u vodi i ne oslobaa toplotu
Zagrevanje vodi taloenju proteina i to u denaturisanom obliku. Klupe se rasplete,
pa se
Afinitetna
teina. Favorizovane su hidrofobne interakcije izmeu
prilikom
proteina,
rastvaranja
pa poinju
pa nee
da1)grade
ubiti
protein.
asocijacije
i izdvajaju se u vidu taloga. Razliiti proteini e se taloiti pri razliitim koncentracijama
Amonijum-sulfat vezuje molekule vode rastvarajui
se, to dovodi do postepenog smanjivanja
TALOENJE
JONO-IZMENJIVAKA
Koriste se organski rastvarai koji su meljivi sa vodom (etanol, aeton).
Radi se na hladno i na
III.
RAZLIKA U
toplo. Na hladno se radi ako elimo da staloimo proteine u nativnom stanju. Na toplo (tj na
izvode
i ostale
hromatografije
zahteva
stacionarnu
sobnojNajee
temp) seseradi
kadana
sekoloni.
mea,Kao
oslobaa
seforma
toplota
to ubija protein,
tj. denaturie
ga.fazu, koja
je
najee
od
nerast-vornog,
hidratisanog
polimera

npr.
celuloza,
dekstran,
agaroza.
Sredinu inimo manje polarnom, pa se naelektrisani delovi kojima to ne odgovara pribliavajuOvi
i padavlaknasti
talog. polimeri meusobno se unakrsno po-vezuju i formiraju trodimenzionalnu poroznu
mreu kao nosa stacionarne faze.
Najbitnija komponenta koja omoguava razdvajanje molekula je jono-izmenjivaka
Na kolonu
se nanese
smea
razliitog
naelektrisanja
(nenaelektrisani
i oni
funkcionalna
grupa
kojamolekula
je koval-entno
vezana
za nosa stacionarne
faze i molekuli
nosi naelektrisanje.
koji su
istog znaka
kao igrupa
funkcionalne
grupe nee se
vezivati). Molekuli
S druge
strane,nael-ektrisanja
jono-izmenjivaka
je elektrostati-kim
interakcijama
reverzibilno
suprotnog znaka naelektrisanja istisnue labilno veza-ne male jone i sami se elektrostatikim
interakcijama zadrati na koloni.
Molekuli se mogu eluirati
rastvor-ima soli (KCl,
NaCl...) ili promen-om pH
rastvora za eluira-nje (u ov
om sluaju proteini
sukcesivno dostiu
svoje pI
SDS-poliakrilamidna gel elektroforeza
(SDS-PAGE)
i kao elektroneut-ralni se
Koristi se za razdvajanje kompleksnih
smea
oslobaaju sa
kolone).
proteina, za prae- nje procesa preiavanja i za
Katjonit
izmenjuju katjone
odreivanje molekulske mase.
De- struktivna
je
metoda i zahteva denaturisanje
proteina.
Za denatrboksimetil
Sepharoze.
uraciju
slui
SDS.
se jake odbojne sile koje tee da isprave slobodno ispresavijani lanac
denaturisanog
proteina
Anjonit
izmenjuju anjone
do oblika tapa. Poto svi molekuli imajuDa
negativno
naelektrisanje,
SDS/protein
bi se raskinule
disulfidne
veze dodaje
se - e se
poz-itivno
su micele
razdvajati na osnovu razlike u molekulskojmerkapto-etanol
masi, tj. veliini.ili ditiotritol
(DTT).
naelektrisani
(DEAE
dietilaminoetil
Najbre se kreu molekuli najmanje mase,SDS
a vei
molekuli semolekul:
tee probijaju
kroz pore
gela. za
je amfipatini
ima alifatini
molekul
Sepharose),
vez-uju
se za
iji tu
kraj
je veprovode
zana SO3proteini
grupa. jer
Svojim
alifatinim
Gly
je
na
pH
=
6,8
neutralan
(pH
=
pI)
pa
struju
su
oni
svi
negativni
OH grupe, npr
celuloze.
Elektroforeza je analitika tehnika kojadelom
sluisezavezuje
praenje
preiavanja.
za peptidne
veze, pri Koliine
emu se su u
zbog
SDS-a,
pa
se
tu
svi
sustignu
i
tu
idu
bre.
mikrogramima. Najee se koriste skrobni,
agarozni
poliakrilamidni
ELEKTROFO
vezuje
svakii molekul
SDS nagelovi.
svaka dva aminokiNa
pH
=
8,8
struju
provodi
uglavnom
glicin,
pa
se
proteini
razdvoje
po
masama.
selinska
ostatka
u
proteinu.
Radi se pod strujom i kad zavrimo prekidamo struju. Posle toga bojimo
gel, ali se proteini

E PREIAVANJA PROTEINA NA OSNOVU NAELEKTRISANJU SELEKTIVNE ADSORPCIJE SPECIFINO

AFINITETNA
Metoda je razvijena za preiavanje proteina na osnovu njihovog specifinog afiniteta.
Specifini afinitet podrazumeva visoko specifine bioloke interakcije izmeu enzima i
supstrata ili analoga supstrata, enzima i inhibitora, enzima i kofaktora, hormona i receptora,
antigena i antitela.
Afinitetna hromatografija se najee primenjuje na
koloni, koja je ispunjena inertnim matrixom, za koji je
kovalentno vezan selektivni ligand. Iz smee
molekula za matrix e se vezati samo molekul koji
ima specifini afinitet za ligand.
Ratko:
Bolje je da uzmemo surogat supstrata, koji je takav
da enzim ne moe da ga hidrolizuje; tako emo
sigurno vezati enzim za kolonu, jer ako uzmemo
supstrat enzim e se u prvom trenutku vezati, ali e
Svim ovim metodama dobijaju se samo pribline vrednosti koje variraju od metode do metode,
onda ishidrolizpovati veze i skliznuti niz kolonu.
a tana masa dobija se tek iz sekvence aminokiselina. To je zbog toga to na rezultate veliki
uticaj imaju istoa, naelektrisanje i oblik proteinskog molekula.

ODREIVANJE N-TERMINALNIH AMINOKISELINA U POLIPEPTIDIMA

POSTUPCI ZA ODREIVANJE RELATIVNE MOLEKULSKE MASE PROTEINA

Proteini su makromolekuli ije se molekulske mase kreu od nekoliko hiljada do nekoliko
miliona daltona. Zato se molekulske mase ne mogu odrediti klasinim metodama (iz sniavanja
Tm ili poviavanja Tk) nego je razraeno niz drugih specifinih metoda koje su zasnovane na
jednom od sledeih principa:
Brzini sedimentacije pri
moe se pratiti optikim
ultracentrifugiranju metodama. Na taj nain
Viskozitetu
odreujemo konstantu
sedimentacije koja se meri u
Velini osmotskog pritiska
Tyndall-ovom efektu SVEDBERG (S) jedinicama.
Difrakciji
Odreivanje N- i C-terminalnih aminokiselina
ini treuX-zraka
fazu u odreivanju primarne strukture

Brzini
eluiranja
sa molekulskog
proteina. U tu svrhu upotrebaljavaju se kako hemijske,
tako i enzimske
metodesita
odreivanja.
Brzina kretanja frakcija u
Sanger-ova
poliakrilamidnom gelu (SDS-PAGE)
metoda

Edman-ova
degradacija

ODREIVANJE C-TERMINALNIH AMINOKISELINA U POLIPEPTIDIMA

ODREIVANJE PRIMARNE STRUKTURE PROTEINA
Nasuprot N-terminalnom kraju, C-terminalni kraj je relativno inertan i nije tako pogodan za
hemijske modifikacije. Zato se za odreivanje C-terminalne aminokiseline ee primenjuje
enzimska metoda pomou karboksipeptidaze A ili B.
Karboksipeptidaza A katalizuje hidrolizu peptidne veze mnogih aminokiselina, ai
razliitom brzinom. Dejstvom ovog enzima ne hidrolizuje se peptidna veza Lys i Arg, koje se mogu
hidrolizovati pomou karboksipeptidaze B, dok se prolin ne otkida ni jednim od ova dva enzima.
Princip odreivanja C-terminalne aminokiseline pomou karboksipeptidaze je isti kao i
kod aminopeptidaze, samo to one dejstvuju sporije, pa se uzima alikvot rastvora za odreivanje
otcepljenih aminokiselina svaki sat i to prinosi brzo opadaju, tako da se parcijalna sekvenca sa Cterminalnog krajamoe odrediti za 2-4 aminokiseline.
Hemijski: moe sa N2H4 (hidrazin) sve peptidne veze se razaraju dajui hidrazide osim
C-terminalne aminokiseline koja je usled rezonancije stabilizovana. Dobijaju se mali prinosi i
javljaju se problemi identifikacije asparagina i glutamina.

Red
kojim
su
aminokiseline vezane jedna za
drugu je za svaki protein stalan i
kod ive jedinke se prenosi sa
generacije
na
generaciju
nepromenjen kae se da je
genetski
uslovljen
i
karakteristian za dati protein.
Ovaj
red
kojim
su
aminokiseline vezane jedne za
drugu u polieptidnom nizu poznat
je kao sekvenca aminokiselina ili
primarna struktura proteina.
Za odreivanje sekvence
proteina danas je najvie u
upotrebi
Edmanova
feniltiohidantoniska
metoda.
Tiohidantoniski derivati skoro svih
aminokiselina
(sem
arginina,
histidina i cisteinske kiseline)
ekstrahuju se etilacetatom, a
pomenute
tri
aminokiseline
zaostaju u vodenom rastvoru,
odakle
se
mogu
dokazivati
karakteristinim
bojenim
reakcijama.
Tiohidantoniski derivati iz
etilacetatnog rastvora identifikuju se najee hromatografijom na hartiji ili tankom sloju
fluorescirajueg silika-gela, ili gasnom hromatografijom.
Edman i Begg su krajem 70tih godina konstruisali automatsku aparaturu, tzv sekvenator
primenom kojeg se moe odrediti sekvenca 20-70 aminokiselina u polipeptidnom nizu. Edmanova
degradacija je poslednji korak u odreivanju sekvence aminokiselina.

Izolovanje istog proteina

Analiza aminokiselina (posebno odredjivanje cistina, cisteina i triptofana); razlaganje intra- i
inter-molekulskih disulfidnih veza
Odredjivanje N- i C-terminalnih aminokiselina
Degradacija proteinskog niza (hemijskim i enzimskim metodama)
Edmanova degradacija
1) Izolovanje istog proteina
Vri se extrakcijom vodom, razblaenim rastvorima soli, kiselina ili baza. Preiavanje se
izvodi hromatografskim i elektroforetskim metodama.
2) Analiza aminokiselina (mora se izvriti hidroliza izolovanog proteina)
Vri se pomou automatskog aminoanalizatora. Moe biti i kvantitativna tehnika, tj moemo
odrediti koliko je koje aminokiseline bilo. Dodaje se ninhidrinski reagens u eluat. To je zapravo
hromatografska metoda napunjena jonoizmenjivakom smolom (katjonit jer su aminokiseline u
kiseloj sredini sve pozitivne).
Korstimo seriju pufera kojima postepeno poveavamo pH (time mi na koloni zapravo
titrujemo jednu po jednu aminokiselinu koja postaje negativna, odbija se od kolone i eluiramo je).
Posle dodamo ninhidrin u svaku frakciju i analiziramo spektrofotometrijski. Povrina ispod pika je i
koncentracija aminokisleline.
S obzirom da se triptofanovo indolsko jezgro pod uslovima hidrolize potpuno razara, on se
mora posebno odrediti, npr. Koshlandovom metodom alkilovanje pomou 2-hidroksi-5nitrobenzilbromida i merenjem promena apsorpcije na 410 nm)
Moraju se razoriti i disulfidne veze, a to se postie pomou -merkaptoetanola.

3) Odredjivanje N- i C-terminalnih aminokiselina

Opisano u prethodna dva pitanja
4) Fragmentacija proteina
Degradacija u manje fragmente koji bi bili pogodni za Edmanovu metodu. To se moe
izvriti enzimskim putem ili upotrebom razliitih hemijskih reagenasa. Enzimi proteaze hidrolizuju
peptidne veze. Postoje proteaze koje hidrolizuju peptidnu vezu izmedju tano odredjenih
aminokiselina. Primer takve proteaze je tripsin koji raskida peptidnu vezu na karboksilnom kraju
lizina i arginina.
Hemijske metode za cepanje proteinskog niza dobijaju sve vei znaaj. Najvie se koristi
BrCN-razlaganja na karboksilnom kraju metinina.
Postupak se radi sa razliitim enzimima i reagensima i dobijeni fragmenti se uporeuju i
preklapaju (konbinatorika). Lokacija disulfidnih veza: protein se opet hidrolizuje npr tripsinom, ali
ovoga puta bez prethodnog raskidanja disulfidnih veza; fragmenti se analiziraju elektroforetski i
uporedjuju sa onim kada je isto korien tripsin, ali uz raskidanje disulfidnih veza: ona mesta na
kojima je bila veza e nedostajati (ti fragmenti).
Postoje i druge metode za sekvencionisanje, kao to su masena spektrometrija (MALDI,
ESI); kao i odredjivanje primarne strukture proteina na osnovu sekvence gena koji ga kodira.

SEKUNDARNA STRUKTURA PROTEINA

Peptidna veza pokazuje dve osobine koje su veoma znaajne za prostorni raspored proteinskog
molekula:
a) Javlja se u dva mezomerna granina oblika (zbog toga je ona planarna), nema slobodne
rotacije na peptidnoj vezi, slobodna rptacija postoji samo oko -C-atoma.

b) Vrlo lako gradi vodonini most (H-veza se gradi ili izmedju peptidnih veza unutar jednog
peptidnog niza, ili izmedju peptidnih veza dva paralelna peptidna niza, ukoliko se CO- i NHgrupa nadju u prostoru jedna prema drugoj u povoljnom poloaju).
Tipovi sekundarne strukture
-helix (helikoidna spiralna struktura)
polipeptidni lanac je u obliku spirale namotan oko zamiljenog valjka, tako da su od navoja
do navoja grupe CO i NH medjusobno rasporeene jedna nasuprot drugoj u odreenim razmacima

TERCIJARNA STRUKTURA PROTEINA

grade H-vezu. Ako se navoji penju u pravcu suprotnom od kazaljke na satu, onda je to alfa helix, a
ako je u smeru kazaljke na satu onda je to beta-helix. U svim proteinima je alfa helix.
Boni nizovi aminokiselina u -helixu su upravljeni ka spoljanjosti, pa mogu stupiti u
medjusobne interakcije ili u reakcije sa medijumom u kojem se nalaze recimo vodom.
Poto prolin zbog svog planarnog rasporeda ne moe da se uklopi u spiralu, tamo gde se
prolin pojavi unutar sekvence aminokiselina dolazi do naruavanja pravilne strukture. Prisustvo
prolina destabilizuje -helix, a takoe prolin nema vodonik na azotu i ne moe da gradi H-vezu.
Zato se prolin retko sree u -helixu. Gly se takoe retko sree u -helixu
Struktura je stabilizovana H-vezama koje se uspostavljaju izmedju NH prve aminokiseline i
C=O etvrte aminokiseline i tako redom.
U -helixu sve aminokiseline moraju biti iz iste serije, u suprotnom bi D-aminokiselina
naruila regularnu strukturu koja se sastoji od -aminokiselina.
Ne mogu svi polipeptidi da formiraju stabilan -helix (npr ako imamo puno Glu ostataka, na
pH = 7 e se negativno naelektrisane COO - grupe tako jako odbijati da se ne moe odrati struktura helixa) isto vai i za lizin (ili arginin) pozitivno su naelektrisane.
-nabrana struktura
Druga mounost je da se nagrade H-veze izmeu dva paralelna polipeptidna niza i to tako da NHgrupa peptidne veze jednog niza dodje naspram CO-grupe peptidne veze drugog niza. Boni
nizovi aminokiselinskih ostataka stoje skoro uspravno u odnosu na ravan nabiranja (naizmenino
ispod i iznad ravni).
-nabranu strukturu poseduju proteini tipa -keratina kakav je fibrion svile (sadri puno
ostatataka Gly i Ala jer imaju male R ostatke, pa dve nabrane strukture mogu da se priblie jedna
drugoj kao dva lista papira) izmedju njih deluju van der valsove sile.
-turns - Gly i Pro se najee sreu u ovakvoj strukturi. Uspostavlja se H-veza izmeu C=O prve
aminokiseline i NH-grupe etvrte, pri emu dve aminokiseline izmeu ne grade H-veze. -turns se
esto javljaju na povrini proteina gde ove dve aminokiseline (druga i trea) mogu da grade Hveze sa vodom.
-keratin ima i strukturu -helixa i -nabranu!!
Ima ga u vlaknima vune i dlaci kose. Vlakna su izuzetno istegljiva i povlaenjem se mogu istegnuti
do dvostruke duine pri emu -helix usled kidanja H-veza prelazi u nabranu strukturu -keratina.
Kada se sila istezanja ukloni vlakno se vraa na svoju prvobitnu duinu izgraujui ponovo helix
(tome doprinose i S-S veze!).
Kolagen
On je protein iz vezivnog tkiva koe i kostiju; odlikuje se velikom otpornou na istezanje

ima

strukturu takozvane strme spirale (korak spirale 3 aminokisline!!).

tercijalna struktura proteina podrazumeva ukupni 3D raspored svih atoma u proteinu.

Neki proteini se sastoje od dva ili vie odvojenih polipeptidnih lanaca koji mogu biti identini ili
razliiti. Ureenje (prostorni raspored) ovih podjedinica u 3D komplexima ini kvaternernu
strukturu (stabilizovana vezama razliitog tipa od disulfidnih do slabih molekulskih veza).
Na prostorni raspored proteinskog komplexa (pored H-mostova), veliki uticaj ima i priroda
ugljovodoninih ostataka aminokiselina koji su i kod helikoidne i kod nabrane strukture upravljeni
ka spoljnoj sredini, pa mogu uestvovati, ukoliko dodju u povoljan poloaj u stvaranju sekundarnih
veza kako izmeu delova jednog polipeptidnog niza, tako i izmeu vie polipeptidnih nizova. Ovi
R-ostaci mogu stupiti i u reakciju i sa medijumom u kome se proteinski molekul nalazi.

Nepolarni R-ostaci su orjentisani (po pravilu) ka unutranjoj strani molekula stvarajui hidrofobne
zone u kojima se R-ostaci vn der valsovim silama.
Polarni R-ostaci su po pravilu orjentisani ka spoljnjoj strani molekula reagujui ili sa molekulima
medijuma (npr vode) ili molekulima drugih proteina.
Takoe, za tercijalnu strukturu je od posebnog znaaja osobina SH grupe cisteina da se lako
oksiduje u S-S- pri emu mogu uestvovati SH grupe iz razliitih delova polipeptidnih nizova ili
ak iz razliitih polipeptidnih nizova, uvrujui na taj nain prostorni raspored kovalentnom
disulfidnom vezom.
Uzimajui u obzir sve vie nivoe strukture, proteine moeemo podeliti na fibrilarne i globuralne
globuralni proteini imaju izraeno uvijenje polipeptidnog niza dok kod fibrilarnih proteina dominira
-helix. Globuralni sadre vie tipova sekundarne strukture.
Fibrilarni: -keratin, kolagen, fibrion svile
Globuralni: lizozim, ribonukleaza, citohrom c, mioglobin
Kvaternerna struktura: molekul hemoglobina. Molekulska masa mu je 64 kDa, ima 4 hema, 574
aminokiseline. Sastoji se iz 4 polipeptidna niza (2 i 2). Oba niza, kao i oba niza su medju
sobom jednaki i sadre po jedan hem. Hem se vezuje preko histidina. Sva etiri niza su tako
spakovana da daju skoro sferian molekul. Kvaternerna struktura je stabilizovana kontaktima
izmedju nizova koji u blizini imaju hem i izmeu nizova iji je hem odaljeniji

to se najvie

ostvaruje preko hidrofobnih veza.

3 (Ratko) stabilizaija na osnovu R ostataka i interakcija sa molekulima vode: jon-jon interakcija
(npr -COO- iz asparaginske, i NH3+ iz lizina), jon-dipol, dipol-dipol, vodonino vezivanje (-OH grupa
iz tirozina, serina) i hidrofobne veze.
Hidrofobne veze ako u vodenom rastvoru imamo neto to nee da se mea sa vodom, stvara
se emulzija, npr kao ulje u vodi vrlo sitno emulgovano u vodi, pa je rastvor mutan (mleno belo),
ako saekamo razdvojie se slojevi jer su H-veze u vodi jae, pa smanje molekule ulja na
najmanju moguu povrinu. To se uspostavlja izmeu neutralnih R ostataka aminokiselina, tzv
hidrofobni dzepovi. Do tih veza uope ne bi dolo da rastvara nije voda.
Postoje tri naina za dobijanje polipeptida:
1) Izolovanje iz tkiva
2) Protein ininjeringom
3) Hemijskom sintezom
Sve sinteze se sastoje iz tri faze:
1) Dobijanje aminokiselina sa blokiranim grupama
2) Aktivacija slobodnih grupa
3) Selektivno ili potpuno oslobaanje blokiranih grupa

SINTEZA POLIPEPTIDA: PRINCIPI I PROBLEMI

1) Izolovanje iz tkiva moe biti oteano zbog jako nisih koncentracija nekih peptida.
2) Najvei problem kod hemijske sinteze je preiavanje proizvoda nakon svakog koraka.
Takoe prilikom sinteze neophodno je koristiti zatitne grupe. Za zatitu amino grupe,
obino se koriste:

Karboksilna grupa se titi u obliku metil-estra. Dobra sredstava za blokiranje su ona koja ne
dovode do racemizacije, koje je stabilno i moe se ukloniti pod uslovima pri kojima se ne raskida
peptidna veza.
U novije vreme se primenjuje automatizovan postupak sinteze polipeptida, koji je poznat pod
nazivom Merrifield-ova sinteza na vrstoj fazi. Tokom postupka koristi se nerastvorni polimer
(smola) koja se pakuje u kolonu slinu onoj za hromatografiju. Ovaj vrsti nosa slui za fiksiranje
polipeptidnih nizova (vrsti nosa je hlorovani kopolimer stirola sa 2 % divinilbenzola).
Prvo se aminokiselina sa zatienom NH2 grupom vezuje za odgovarajui polimer, potom se vri
deprotekcija NH2 grupe, a zatim kuplovanjem sa drugom aminokiselinom sa zatienom aminogrupom. Postupak se ponavlja onoliko puta koliko je potrebno vezati aminokiselina. Sinteza se
odvija od C-terminusa ka N-terminusu suprotno od klasine sintezeproteina u eliji.
Dobro sredstvo (DCC) za aktivaciju (najee se vri aktivacija karboksilne grupe graenjem
hlorida, azida, estara i karbodimida) je ono koje u toku procesa vri to manje sporednih reakcija,
da se ne vri racemizacija, da se graenje peptidnih veza vri to bre, da izolovanje peptida iz
reakcione smese bude to prostije i da prinosi budu to bolji.
ee se aktivira COOH, a ne NH 2 (jer esto dolazi do racemzacije, to je najvei problem pri
sintezi).
Oslobaanje blokiranih grupa kada treba dobiti slobodan polipeptid vee molekulske teine,
naroito je teko nai sredstvo za deblokiranje, s obzirom da postojanost peptidne veze naglo
opada sa porastom duine peptidnog niza, a zavisi i od prirode ugraenih aminokiselina.
Glutation-tripeptid

izolovan je iz kvasca. Nalazi se u malim koliinama u drugim elijama ivotinja i biljaka.

Karnozin, anserin, ofidin dipeptidi koji se nalaze u miiima beskimenjaka, a po hemijskom
sastavu su:

PRIRODNI OLIGOPEPTIDI
Oksitocin hormon koji je izolovan iz zadnjeg renja hipofize sisara je nonapeptid. Oksitocin
pojaava tonus (normalno stanje napetosti miia) i izaziva snane kontrakcije glatke muskulature
u trbunim organima (creva, una beika, mokrana beika), a naroito bremepite materice.
Izluivanje veih koliina ovog hormona dovodi do poroaja.
Hipofiza je lezda sa unutranjim luenjem, nalazi se u mozgu; lui veliki broj razliitih hormona
znaajnih za rast, metabolizam i regulaciju ostalih endokrinih lezda.

Vazopresin hormon zadnjeg renja hipofize. Utie na bubrene tubule i pomae resorpciju vode
ime regulie koncentraciju mokrae. Poveava arterijski krvni pritisak.

Insulin hormon pankreasa koji uestvuje u reagulaciji metabolizma ugljenih hidrata. Kada doe
do poremeaja u razlaganju glikogena u elijama i do nesposobnosti jetre da deponuje glikogen
nastaje eerna bolest. Ubrizgavanjem glikogena, privremeno se otklanjaju ovi poremeaji.
Sadri dva niza A (21 aminokiselinu) i B (30 aminokiselina) koji su meusobno spojeni S-Svezama.

Insulin sniava koncentraciju eera u krvi time to poveava propustljivost elijskih membrana za
glukozu, a takoe pojaava razgradnju ugljenih hidrata u eliji. Dijabetiari imaju poveanu
koncentraciju eera u krvi, a smanjenu u elijama (poremeaj metabolizma). Zato se insulin daje
dijabetiarima kako bi se privremeno otklonili ovi poremeaji.
I) Na osnovu oblika i veiine molekula u nativnom stanju
1) Fibrilarni (linearni) keratin, miozin, epidermin, fibrin, kolagen
2) Globuralni albumini, globulini, hemoglobin, mioglobin

II) Prema proizvodima hidrolize

1) Prosti (hidrolizom daju samo aminokiseline i njihove derivate)
2) Sloeni (daju aminokiseline i prostetine grupe)

II)
P

PODELA PROTEINA I KRITERIJUMI ZA PODELE

rosti proteini podela prema rastvorljivosti
1) Albumini ovalbumin, serum albumin,
laktalbumin
2) Globulini fibrinogen, legumin, vicilin
3) Prolamini rastvorni u EtOH: glijadin iz
penice, zein iz kukuruza

4) Glutamini glutamin iz penice, zeonin

iz kukuruza
5) Protamini oko 5 kDa, izuzetno bazni
6) Histoni
7) Skleroproteini kolageni i keratini

8)
II) Sloeni proteini prema prostetinoj grupi
1) Fosfoproteini
2) Lipoproteini

3) Hromoproteini
4) Mukoproteini (glikoproteini)

5)
III) Prema poreklu (prema materijalu iz koga je izolovan)
1) Proteini krvi (fibrinogen)
2) Proteini mleka (kazein)

3) Proteini jajeta (albumin)

4) Proteini seruma (albumin)...

5) Proteini krvne plazme

6) Krv se sastoji iz crvenih krvnih zrnaca eritrocita (44 %) i krvne plazme koja sadri 6-8 %
proteina i 1 % neorganskih sastojaka rastvornih u vodi. Kada se krvi doda neki
antikoagulacioni reagens (3,5 % rastvor Na-citrata) tada se centrifugiranjem mogu odvojiti
celuralni elementi (eritrociti i ostali), a tenost iznad taloga poznat je pod imenom krvna
plazma. Meutim, ako se svea krv ostavi da se zgrua i zatim centrifugira, dobija se krvni
serum koji se od plazme razlikuje po tome to ne sadri protein fibrinogen.
IV) Na bazi bioloke aktivnosti
1)
2)
3)
4)

Enzimi
Transportni proteini
Rezervni proteini
Zatitni proteini (antitela)

5) Strukturni proteini
6) Toksini
7) hormoni

8)
9) Rezervni proteini
10)
Po pravilu imaju svih 20 aminokiselina.. ne pravimo ih.kazein iz mleka, albumin iz
jajeta. To nije rezerva nama, ve narednoj generaciji, da imaju dok ne stanu na noge. Mi
esto koristimo te proteine u naoj ishrani.
11)

Strukturni proteini

12)

Imaju manji broj aminokiselina, manji od 20.

13)

Hormoni

14)

Biospecifino prepoznavanje (receptor) insulin, hormon rasta.

15)
Dijabetes elije nemaju dovoljno glukoze; dijabetiar ima mnogo vie eera oko
elije nego u eliji, jer nema insulina da ugura eer u eliju; zato je nagon kod dijabetiara
za eerima mnogo vei nego kod normalnih ljudi.
16)
Hormoni mogu da budu i oligo (oksitocin) i polipeptidi, ne moraju da budu samo
proteini.
17)

Toksini

18)
Mogu biti peptidi, proteini ili enzimi. Razlikujemo bakterijske toksine (egzotoksini),
fosfolipaza A (nalazi se u otrovu zmije), melitin (peptid od 26 amnokiselina otrov pele).
19)

Transportni proteini

20)
Nemaju svi proteini svoje transportere. Ono to je rastvorno u vodi nema transporter.
Lipidi moraju da imaju, kae se na serum albumin. Kiseonik takoe mora da ima, kai se na
hemoglobin.
21)

Enzimi

22)
Oni su biokatalizatori. Proteini jesu enzimi. Energija aktivacije zato molekuli nee
tek tako da reaguju? Gasoviti H2 i O2 na sobnoj temperaturi nee da reguju, samo se
sudaraju. U kretanju se sudare, naidje el polje u el polje i odbiju se (kikiriki ljuska razmaz
elektrona). Ea je ona energija koja je potrebna da elektronski oblak jednog molekula proe
kroz drugi.
23)

Strukturni fibrilarni proteini

24)

-keratin

koa, perije, rogovi

STRUKTURNI I REZERVNI PROTEINI

25)
26)
27)

kolagen
fibrion
glikoproteini

vezivno tkivo, hrskavica

vlakna svile
elijski zidovi i membrane

28)
29)

Uestvuju u izgradnji odreenih elija i tkiva. Po pravilu su vlaknasti.

30)

-keratin

31)
Poseduje strukturu -helixa. Prisutan je u koi, perju, rogovima, ali i vuni i dlakama
kose. Protofibril kose i vune sastoji se iz tri (u Lehingeru pie 2) kao ue upletena -helixa.
11 ovakvih protofibrila je grupisano i ini mikrofibril. Ovi mikrofibrili su usaeni u proteinsku
matricu bogatu disulfidnim vezama cisteina. Velika stabilnost i nerastvorljivost uslovljena je
velikim brojem disulfidnih veza. Vlakna su izuzetno istegljiva.
32)
Od koliine sumpora u molekulu -keratina zavisi elastinost: -keratin koe sadri
malo sumpora i mnogo je elastiniji od -keratina noktiju koji sadri mnogo vie sumpora.
33)

Kolagen (trimer!)

34)
ini osnovnu grau vezivnog tkiva i hrskavice. Odlikuje se velikom otpornou na
istezanje i velikim koeficijentom bubrenja. Uglavnom sadri sledee aminokiseline: Gly (3),
Ala (1), Pro (1), hidroksi-Pro (1).
35)
Ima strukturu strme spirale jer zbog prisustva velikog broja Pro ne moe da doe do
stabilizacije -helixa. Korak spirale vie nije 3,6, ve tri aminokiseline i to dve prolin ili
hidroksiprolin, ali trea je uvek gliin. Tri ovakve spirale meusobno su povezane u snob Hmostovima dajui osnovnu jedinicu, tzv tropokolagen (300 kDa). Gly mora biti trea
aminokiselina inae ne bi mogla da se formira trostruka zavojnica.
36)

37)

Fibrion svile

38)
poseduje -nabranu sekundarnu strukturu. Sadri puno Gly i Ala jer imaju male R
ostatke pa dve -nabrane strukture mogu da nalegnu jedna na drugu.
39)
40)
41)
42)
43)
embrionu

REZERVNI PROTEINI
Ovalbumin
Kazein
Zein
Ovovitelin

protein belanceta
protein mleka
protein kukuruza
rezervni protein umanceta koji slui kao osnovna hrana

44)
To su proteini koje napravi prethodna generacija za neke budue generacije. Sadre
svih 20 aminokiselina (za razliku od strukturnih koji sadre mali broj aminokiselina). Npr.
pasulj da bi se formirao mora da koristi rezervu koju je biljka prethodno napakovala u
semenu.
45)
Rezervni proteini predstavljaju depo aminokiselina poto mlad organizam nije u
stanju da sintetie sve aminokiseline. Npr. proteini mleka: majka ih obezbeuje za naredne
generacije do trenutka dok oni sami ne uspostave svoje mehanizme za opstanak; za to
vreme je neophodno da koriste svih 20 aminokiselina, ugljene hidrate, Ca 2+ (to se sve

TRANSPORTNI PROTEINI, HORMONI I TOKSINI

nalazi u mleku).
46)

! Ako bi se hrana uzimala u vidu pojedinanih aminokiselina osmotski pritisak bi bio

toliko veliki da bi se elija raspala

to je razlog to se aminokiseline narednim

generaijama daju u vidu proteina.

47)

TRANSPORTNI

48)
Transportuju supstance koje se ne rastvaraju u vodi, krvi (O 2, lipidi). O2 se kai na
hemoglobin, lipidi se kae na serum albumin koji ih transportuje do jetre i drugih perifernih
organa. Nemaju sve supstance svoje transportere. Javljaju se usled potrebe da se kod
vieelijskih organizama supstance iz udaljenih elija prenose i ravnomerno distribuiraju.
49)

Primeri:
50)
51)
52)
53)

54)

Hemoglobin
Mioglobin
Serum albumin
Ceruloplazmin

transportuje O2 kod kimenjaka

transportuje O2 u miiima
transportuje masne kiseline u krvi
transportuje bakar u krvi

Hemoglobin

55)
Nalazi se u eritrocitima; sastoji se iz 4 polipeptidna niza (2 i 2). Prostetina grupa
je hem (crvene boje) porfirinske strukture. O 2 se vezuje za estu koordinativnu vezu Fe 2+,
pri emu hemoglobin prelazi u tzv. Oksihemoglobin (HbO 2).
56)
Koliina vezanog kiseonika zavisi od parcijalnog pritiska kiseonika. U pluima gde je
veliki parcijalni pritisak kiseonik se vezuje za hemoglobin, dok u tkivima (gde je mali
parcijalni pritisak) HbO2 otputa kiseonik tako se vri transport O 2. vezivanjem kiseonika,
Fe2+ dublje ulazi u hem i povlai za sobom histidin, to e da menja kvaternernu strukturu
(alosteran efekat koji se javlja unoenjem neke supstance male molekulske mase). Sledea
3 O2 se bre vezuju (u pluima se za hem vezuju 4 O 2).
57)
Trovanje ugljen-monoksidom: CO se bre vezuje za Fe 2+ od O2 i time je spreen
transport kiseonika.
58)

HORMONI

59)
Deluju na principu biospecifinog prepoznavanja (receptora); slue za komunikaciju u
organizmu. Proizvodi su lezda sa unutranjim luenjem (endokrine lezde) npr. hipofiza,

tireoidna (titasta) lezda, pankreas, jajnici, testisi, nadbubrene lezde. Hormoni putem
krvotoka dospevaju do svojih ciljanih tkiva. Hormoni reguliu rast, razmnoavanje i
metabolizam, reguliu ravnoteu odreenih suspstanci u krvi.
60)
Insulin regulie metabolizam eera; sintetie se u pankreasu. ACTH
(adrenokortikotropni hormon) regulie sintezu kortikosteroida. Oksitocin i vazopresin su
hormoni zadnjeg renja hipofize.
61)
62)
63)

TOKSINI

64)

Primeri:
65)
66)
67)
68)

Difterija toksin
Zmijski otrov
Melitin
Ricin

bakterijski toksin
enzim fosfolipaza A koji hidrolizuje fosfolipide
otrov pele (26 aminokiselina - peptid)
toksini protein iz ricinusovog semena

PROENZIMI, ENZIMI I PROTEINI IMUNOG SISTEMA

69)

Fosfolipaza A

70)
71)
72)
73)
74)
75)
76)
Enzimi su bioloki katalizatori. Ovi specifini proteini se sintetiu u ivoj eliji i njihov
su integralni sastojak. Supstrat je jedinjenje na koje deluje enzim.
77)
1)
2)
3)
4)
5)
6)

Mogu se podeliti u est osnovnih grupa prema procesima koje katalizuju:

oksidoreduktaze (katalizuju procese oksido-redukcije)

transferaze (katalizuju prenoenje funkcionalnih grupa)
hidrolaze (katalizuju hidrolitike procese)
liaze (katalizuju reakcije adicije na dvogube veze)
izomeraze (katalizuju reakcije izomerizacije)
lipaze ili sintetaze

78)
Postoje enzimi ija je funkcija vezana samo za proteinski deo molekula (kod prostih
enzima), kao i takvi za iju aktivnost je potrebna pored proteinskog dela jo neka
supstanca, tzv. kofaktor (to moe biti neki metalni jon Zn 2+, Mg2+, Mn2+, Fe2+/Fe3+) ili
koenzim (kompleksan organski molekul NAD+, vitamin B3).
79)
Metalni joni mogu u enzimima imati dvojaku ulogu: mogu da slue kao most preko
koga se gradi koordinativni komplex supstrat-enzim, ili samo da predstavljaju katalitiku
grupu kao to je npr. Fe2+ kod katalaze koja razlae H2O2.
80)
Koenzimi slue uglavnom u toku enzimske reakcije kao prenosioci elektrona, nekih
atoma i funkcionalnih grupa (najee su to nukleotidi i vitamini B grupe). Koenzim ili
kofaktor koji je veoma jako (ili ak kovalentno) vezan za enzim zove se prostetina grupa.
81)
Kompleks enzim-kofaktor zove se holoenzim, a kada se kofaktor ukloni ostaje
proteinski deo poznat kao apoenzim.
82)

Kako enzim funkcionie?

83)
Poveavaju brzinu reakcije tako da se bre uspostavi ravnoteno stanje. Sniavaju
energiju aktivacije (time poveava broj efektivnh sudara). Ne menjaju poloaj ravnotee
reakcija koje katalizuju. Najpre se gradi prelazno stanje, tj komplex enzim-supstrat
84)
85)
86)
a zatim se razlae na enzim i proizvod. Supstance koje smanjuju brzine reakija
nazivaju se inhibitori. Jedna od osnovnih osobina enzima jeste specifinost njihovog dejstva
neki enzimi su strogo specifini u odnosu na supstrat i katalizuju neku reakciju samo sa
odreenim supstratom.
87)
Katalitike osobine, kao i specifinost enzima odreene su hemijskim grupama koje
se nalaze u onom delu povrine proteinskog molekula koji je poznat pod imenom aktivni
centar. Aktivni centar ima ulogu da vezuje supstrat i da vri katalizu.
88)

Proenzimi

89)
Oni su vrsta prekursora. Npr. potein kolagen se prvobitno sintetie kao rastvorni
prekursor prokolagen. Fibrin (protein krvnih zrnaca) se proizvodi proteolizom fibrinogena,
njegovog neaktivnog proproteina. Oni su inaktivni oblici enzima koji su kao takvi sintetisani,
a aktiviraju se u fizioloki prikladnom vremenu i prostoru.
90)
Npr. enzim za varenje, tripsinogen, se sintetie u pankreasu, a aktivira u tripsin
cepanjem peptidne veze u tankom crevu.
91)
Proenzim se dri u rezervi i kad zatreba on se pretvara u enzim. Neki enzimi se lue i
u kativnoj formi.
92)
Inhibitori su supstance koji smanjuju brzine enzim-katalizovanih reakcija. Moe biti
reverzibilna i ireverzibilna. Kod reverzibilne inhibicije smanjenje brzine je samo privremeno i
traje dok se inhibitor nekim pogodnim nainom ne ukloni. Kod ireverzibilne inhibicije je to
obino razaranje neke funkcionalne grupe u enzimu koja je bitna za njegovo katalitiko
dejstvo.
93)

Ratko o enzimima:

94)
Izmeu H2 i O2 na sobnoj temperaturi imamo elastini sudar (polje u polje). ta je Van
der Vlasov poluprenik? Efektivna veliina elektrostatikog oblaka oko atoma od jezgra
vodonika do razmaza njegovih elektrona i od jezgra kiseonika do razmaza njegovih
elektrona

to je mnogo vie od onoga to bi trebalo da bude da bi reagovali (kao kad

bacimo ping-pong lopticu na tablu, odbie se; ako je jako zavrljaimo zabie se u tablu
plastini sudar).
95)
Potrebna je znatno via temperatura da bi H 2 i O2 reagovali. Smesu H2 i O2 malo
potpalimo (praskavi gas) reagovae sudaril su se plastino, jer od plamena oni idu
neuporedivo bre, polja zau jedna u drugo, jezgra dou na povoljno rastojanje i
ispostavie se da je mnogo povoljnije da imamo vodu nego odvojeni H 2 i O2.
96)

Da li svaka reakcija trai aktivacionu energiju? Ne. (jonske reakcije).

97)
Ako umesto ibice ubacimo komadi suneraste Pt (mreasta sa velikom povrinom)
ona krene da crveni, H 2 i O2 reaguju. Pt privue elektrone sa H 2 ka sebi, pa H2 ostane
ogoljen sa druge strane; uspostavlja se neka vrsta veze izmeu H 2 i Pt, odbojna sila je
smanjena, pa e pri toj kinetii doi do sudara. Pt je u stvari promenila razmaz elektrona,
osiromaila je razmaz elektrona sa jedne strane.
98)
Mehanizam hidrolize estara kiselo i bazno. Zato se to ne deava u vodenom
rastvoru? Zamislimo veliki molekul proteina i mali molekul estra estar legne negde knap
jer se reljefno i elektrino uklapa

to menja njegov razmaz elektrona

tako estar

sad ima vie nagurane elektrone na kiseonik, pa protoni ak i umaloj koncentraciji se lepe
za kiseonik i imamo hidrolizu.
99)
100)

101)
Enzimi rade samo one rakcije koje bi se i spontano deavale. Sniavajui E a,
poveavaju broj efikasnih sudara, pa tako poveavaju i brzinu reakcije.
102)

Proteini imunog sistema

103)

Oni su zatitni proteini u krvi kimenjaka:

104)
105)
106)

Antitela
Trombin
Fibrinogen

PROSTI I SLOENI PROTEINI

grade komplekse sa sntigenima
uestvuje u zgruavanju krvi
prethodnik fibrina kod zgruavanja krvi

107)
Antitela su proteini krvne plazme nazivaju se imunoglobulinima. Njih stvara
organizam kada u njega dospeju strana tela virusi ili bakterije.
108)
Imuni sistem ine tela koja nastaju kao odgvor na upadanje stranih proteina, virusa,
bakterija u organizam (tzv. antigeni). Antitela su komplexni molekuli (u hemijskom smislu
proteini). Oni su lokatori, a drugi molekuli ubijaju bakteriju.
109)

Najvea klasa antitela su iminoglobulini (IgG)

to su zapravo proteini krvne

plazme. Sastoje se od 4 polipeptidna lanca 2 teka i dva laka koji su povezani disulfidnom
vezom i rasporeeni u obliku slova Y.
110)
111)
112)
113)

Kako je mogue da se stvaraju antitela prema tako brojnim i razliitim antigenima?

114)
Raznolikost moguih antitela svodi se na raznolikost LIMFOCITA (belih krvnih
zrnaca). Informacija za antitelo prema odreenim antigenu ve je unapred prisutna u
jednom od priblino 1012 limfocita. Antigen koji je prodro u eliju samo stimulira
razmnoavanje ovih antitela.
115)

Podela proteina prema proizvodima hidrolize:

1) prosti hidrolizom daju smesu aminokiselina i njihovih derivata

2) sloeni (konjugovani) hidrolizom pored smee aminokiselina daju i neka druga jedinjenja
poznata pod imenom prostetine grupe.
116)

PROSTI PROTEINI prema rastvorljivosti se dele na:

a) ALBUMINI lako rastvorljivi u vodi i razblaenim rastvorima soli lakih metala. Taloe se pri
potpunom zasienju (NH4)2SO4 i soli tekih metala. Koaguliu pri zagrevanju. Ima ih u
miiima, jajetu i mleku. Npr. ovalbumin iz belanceta, laktalbumin iz mleka, serumalbumin
iz krvnog seruma, leukozin iz itarica, mioalbumin i miogen iz miia.
b) GLOBULINI rastvorni su u razblaenim rastvorima soli lakih metala. Nerastvorni su u
vodi. Taloe se poluzasienim rastvorom (NH 4)2SO4. koaguliu pri zagrevanju i pod dejstvom
denaturisanih sredstava. Nalaze se u krvi, miiima, jajetu, mleku, onom soivu; kod
biljaka: rezervna hrana u orasima i semenu. Npr. arahin iz kikirikija (biljni), fibrinogen krvne
plazme (ivotinjskog porekla).
c) PROLAMINI dobro se rastvraju u 70 % EtOH. Sadre velike koline Pro, Glu, Gln, Asn.
Nalaze se samo u semenu itarica. Npr. glijadin iz penice, hordeiniz jema.
d) GLUTELINI rastvaraju se u razblaenim kiselinama i bazama. Ima ih u semenu
dikotiledona. Sadre Arg, Pro, Glu. Npr. glutamin iz penice, zeonin iz kukuruza.
e) PROTAMINI najprostiji prirodni proteini, nalaze se u zrelim spermatozoama. Mala
molarna masa (5 kDa), bazni karakter (pI = 10 12), veliki sadraj azota. Najvie sadre
Arg (
90 %). Umereno rastvorni u vodi i amonijaku. Ne koaguliraju pri
zagrevanju. Npr. salmon iz spermatozoa lososa.
f) HISTONI od protamina se razlikuju po tome to sadre vei broj razliitih aminokiselina
osim Trp i malo Cys i Met. Nalaze se u jedru elije veine organizama. Rastvorni su u vodi i

razblaenim kiselinama. Ne koaguliu pri zagrevanju. Poznati su histoni eritrocita, timusa,

limfocita, jetre i hemoglobini.
g) SKLEROPROTEINI - grupa nerastvornih proteina. ine glavnu grau hrskaviastog tkiva
kostiju, dlake, vune, svile, koe. Dele se u dve podgrupe:
1) KOLAGENI - glavni su sastojci hrskavice. Sadre velike koliine Gly, Pro, oxi-Pro
(smeteni u mrei sastavljenoj od sumpornih aminokiselina). Rastvaraju se dejstvom

MEHANIZAM DEJSTVA ENZIMA

kiselih pufera. Duim zagrevanjem u vodenom rastvoru bubre dajui elatine.
2) KERATINI glavni sastojci dlake, kose, vune, noktiju. Dele se na eukeratine i
pseudokeratine.
117)
118)

SLOENI PROTEINI

1) FOSFOPROTEINI kao prostetinu grupu sadre ortofosfornu kiselinu estarski vezanu za

OH grupu serina i treonina. Nalaze se u mleku (kazein) i jajima (vitelin iz umanceta).
Rastvaraju se u rastvorima soli (NaCl). Relativno su jake kiseline zbog prisustva slobodne
jonizujue grupe fosforne kiseline. Koaguliu pri zagrevanju.
2) LIPOPROTEINI kao prostetinu grupu imaju neku lipoidnu supstancu. Ima ih u
mitohondrijama, krvnom serumu, umancetu, bakterijama, virusima. Rastvaraju se u
vodenim rastvorima soli (10 % NaCl), a pri razblaivanju se taloe. Npr. lipovitelin iz
umanceta (kao prostetinu grupu moe imati lecitin, kefalin i druge lipide vezane za
fosfornu kiselinu u molekulu vitelina). Transport lipida kroz krv vri se u obliku komplexa sa
proteinima i to je glavna biohemijska uloga lipoproteina.
3) HROMOPROTEINI kao prostetinu grupu imaju neku bojenu supstancu, npr.
feroprotoporfirin K tj. Hem. Najznaajniji su hemoglobini, mioglobini i citohromi. Dobro se
rastvaraju u vodi i razblaenom rastvoru soli. Lako se denaturiu. Prostetina grupa se
moe hidrolizovati 1 % HCl u apsolutnom acetonu.
4) MUKOPROTEINI (GLIKOPROTEINI) kao prostetinu grupu imaju neki eer.heksozamin
kao prostetina grupa. Stabilni su pri zagrevanju i ne koaguliu. Dobro su rastvorni u vodi i
rastvorima soli. Taloe se zakieljavanjem, isoljavanjem i dejstvom EtOH. Nalaze se u koi,
hrskavici, kostima, vezivnom tkivu, jajetu, krvi. Ugljeno-hidratni deo kod glikoproteina
obino je povezan u obliku oligosaharidnih bonih nizova i to kao O-glikozidi s hidroksilnim
grupama serina i treonina ili kao N-glikozidi sa amidnom grupm asparagina.
5) NUKLEOPROTEINI najrasprostranjeniji proteini. Kao prostetinu grupu imaju nukleinske
kiseline koje su u obliku soli vezane za protamine, histone i druge belanevine. Nalaze se u
citoplazmi, ali i u jedru elije, gde ine glavni deo hromozoma. Umereno su rastvorni u 10
% NaCl. Taloe se pri promeni koncentracije soli ili zakieljavanjem. Brzo se denaturipu i
disosuju. Hidrolizuju pod uticajem kiselina ili enzima (ribonukleaza i dezoksiribonukleaza).
1) Kiselinskobazna
2) Kovalentna

3) Metal-jon kataliza

4)
5) Kiselinskobazna kataliza
6) Hidroliza estara
7)